Vrh obrascaAngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

*

MILAN DEDINAC (Kragujevac, 1902 Opatija, 1966)

Milan Dedinac je najizrazitiji lirik meu nadrealistima. Slino Crnjanskom, iako na drugi nain, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radievia. Nije pisao mnogo. Skoro itav njegov pesniki rad sabran je u knjiziOd nemila do nedraga(1957). Bavio se i pozorinom kritikom.

Ve posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeleja. U svom pesnikom razvoju iao je obrnutim putem od onog koji su proli Crnjanski i drugi ekspresionisti. PesnikStrailova, poavi od sasvim konkretnih istorijskih i erotskih tema, tei lirskoj imaterijalizaciji predmeta. Dedinac, naprotiv, polazi od fluidnim emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim odreene egzistencijalne i istorijske situacije. Njegove rane pesme (ciklus "Zorilo i noilo", 1922. i dr.) lie na nefiguralno slikarstvo, u kojem nema predmeta nego samo crta i boja, ili, jo vie, na muziku, koja je samom svojom prirodom liena svake predmetne konkretnosti. Krajnja taka tog naina pevanja dostignuta je u antipoemiJavna ptica(1926), jednom od najznaajnijih nadrealistikih tekstova. Spontani lirizam prvih pesama u njoj je potisnut svesnim traenjima i eksperimentisanjem s izrazom i oblikom.

Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama ka poeziji stvarnosti poinje s poemomJedan ovek na prozoru(1937). Osnovna je situacija simbolina: pesnik je na prozoru, tanije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju to besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada iveo, okree se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, udi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija oveka koji promatra nepogodu, u narodnoj zbirci,Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 (1947), imamo situaciju oveka u nevremenu, dramu ovekova pada u stvarnost. Zbirka je meavina poetske proze i stihova, dnevnikih zapisa i pesama. To je poezija o ropstvu i stradanju, o enji za slobodom, poezija ljubavi prema zaviaju, svojim najbliim i otadbini, nastala u najboljim tradicijama srpske slobodarske poezije. Dedinac je u nju uneo svoju profinjenu lirsku oseajnost; lirsko je u njoj na izvanredan nain povezano s materijalnim podatkom, s istorijskim okolnostima. U njegovim pesmama nema nieg deklarativnog, parolakog, programskog; iako proete sumornom stvarnou epohe, one su ostale najistija lirika.

Sasvim drukiju orijentaciju otkrivaju pesme koje su u zbirciOd nemila do nedraga(1957) nazvane "Pesniki ogledi sa putovanja po Crnoj Gori". Neke od tih pesama nastale su pre rata, ali kao celina ciklus je uoblien u posleratnom razdoblju, tako da se mogu uzeti kao trea, zavrna etapa u Dedinevom pesnikom razvitku. Na pesnikim putovanjima po Crnoj Gori pesnika ne privlae sudbine ljudi niti istorija zemlje, nego priroda, kamen, ptice, sunce, masline, nebo. Ta poezija ispunjena je nebeskim vidicima, suncem i svetlou. Crnu Goru pesnik vidi kao zemlju otvorenu nebesima. Penjanje uz planinske vrleti zavrava se uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme proima enja za stapanjem s prirodom, nestajanjem u kosmosu. ovek je u njoj sudeonik velike panteistike drame sveta i kosmosa. Crnogorski ciklus tako zaokruuje Dedinevo pesniko delo. Stvarano u tiini i osamljenosti, to delo je ipak, oslonjeno na najbolje tradicije srpske poezije, lirsku, slobodarsku i kosmiku, i proeto uznemirenim ritmom epohe.

http://sr.wikipedia.org/sr

~

Prvo izdanjeJavne pticeiz 1926.Prvo izdanjePesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211iz 1947.Od nemila do nedragaiz 1957.Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211iz 1964.Poziv na putovanjeiz 1965.

Agon asopis

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #1 poslato:Decembar 24, 2010, 02:48:10 am

*Milan Dedinac

JAVNA PTICA

I

Pada na moje danepada na moju tugupre nego Sunce svanena vodu to se budi

Boe, kako prolaze!Idu svei i istiStisni, stisni to srceza duu to znala nije

GLEDAJ, ENO SE RAA!

...svuda se pale po gradu, pucaju. ekam prvu zvezdu, ekam je nje nema. Zacvri stenjak, uari, pisne u no.Tako u ognjen suton, tako svakog smeha, stegnem lampu na srce da je zagrejem i ekam... upaliti se neeIzvori stali!

O taj pla u gradu, taj pla u sobida li sam ga uo? NE!

Mir muenja odjednom modarpod koom noem miliO prvi zrak na nebu prvi zrak na voditako se prua

Dre treperenjem trule trske u bariKako je ekanje muklo!Miruje u vrtu sma, potpuno samaGde ti je mladost je li?

O, taj osmeh u gradu, taj osmeh u sobiotkud to?

Blesni!Sini kroz udakroz prostore, kroz snove!Prasni u grad!

O, taj blesak u oku, taj osmeh u srcuGde sam to nosio? GDE?

Vidi, vidi! Motri u nebo: kako su ti bolesne oi! Pogledaj u stravu vode, dole, ukoene ti noge, mrtve, kaljaveGledaj! Ja videh brezovu umu. Mokro me obavija ipraje breza.Dolo i to!

Poe. Zaglda Zorilo cvee, cvee na krovu ono se iri, iri. Ah, raste u suton, u pljusak, u bol nie. Nie.Motri Zorilo cvee. Vee. Opet nemirno vee!

Da li to plae s nebada li to majka tuida li se sa neba boliil vetar samo uti

Kud emo onda, druzi?

U zrak se roni moje gladno teloteko me boli pa kraj mene lee do jedne ruke pseto brzo die,do druge kosti oevo odelo

O, ne vidim grozne igle zoreja ne vidim svetle igle Njenekad joj padne sa krila...

Ah, natrag hou! Tamo. Za domom ekaju ljudi. Zorilo stade. Cii vlano na ciglji sa krova srueno ptie

Ponesoh ga u kuu

Na pragu! kad bratske ono rukeOvde! ovde!uvarkua mi nieVeselo da mi bude otsad.Htedoh jednu travku. Travicu, travicu... hou da je uzberem, al moram dalje jo... Poplaen, nou skoih, ciknuh u vodu, istu, zelenu tee al ptica peva. Peva!Sluaj,pesma kako je tiha!

II

Uklete legle vode. Ni pla da ih dodirne. Ukazala se jedina zvezda iza oble puine, i ostala.

Ti to e mi otkriti munju, ptico na viru, ti, maslino od srebra kraj koje nisam seo bez tvoje noito kladenac tvoj kaplje, kaplja po kapto tvoja suza je bistra jasna, uvek jutarnja, sa vidom dubljim u viru to me je pritisnula zauvek, o, vir u kraj. Ti kaplje na moje lice!

Zvezdo, zvezdo u nebu ti, a ja te ljubimtravkom ovom, ovom evo je berem jedinom, sporom, ah, sa ela mi plavog, vrstog u grobu! A kad te izgubim usamljen sa ove vode, u tmure gudure za alom, opet neka si zdravo! Zdravo, jedina zvezdo to sam te dugo gledao, Zvezdo jutarnja! Jutarnja zvezdo, pusta zvezdo u moru! More suvie tiho, umi, umi, umi, umi... ili u gadno da zaspim, tu, uz crnu algu. Govori, romori, more!

Ti, zvezdo, a ja te volim vie od tatule, nsna mog,vie od cveta tog nadnetog dvanaest vernih noi! Do krune, krupne nad licem, opake, sa pet zubaca sraslih u levku, rairenih iz cevi, ja vrebam, ja pazim tvoj dvooki stubi...

IIIDve noi se, s trzajem, odvaja. to strepi, ta li to uva?

Sinu, na truloj grani rastvori se cvet. Razvija listove spore. Ah, prva ptica prnu kroz nebo otvoreno!Zorilo krupno je hodao, nou, po svim sobama.

Uvek tiina

Neto je bilokad je sila do mene.Prvi proleni dan!

Svu no je padala kia i vetar tuko trgao sam se iz snai prozor zatvarao

Pa u rano da poemda se raspitam ta radi.

Ne pooh ispod ume koja je Crna, za Tebe, za Tvoju ruku koja je legla, nou, po polju, u vruem blesku.NE! Plae lice, i Tvoje, od lipe zlata koja ne navre sa mladim nebom rano ne pade.NEU, A TO JE SMEH.

Nisam ga znao ali je on,zabludeli uzdah u meniOtkuda ti na ovaj san,bole, sumorni drue?

Da se u nebo vinemal uvek ti si mi, ti!Niz reku da dogrcamkrv mi na ruci vri

Svud me prati na putuu svakom bojem kutu

Stati, stati, bole pogledati pustoniz tavno nekakvo polje

Ostanuti smo,zautati, drue, do mile volje!

Svaka se zvezda savije do licasvaka se ruka previje do grudi

Ubijam noi za pticom bez krilau lov za pticom! Ubiti je neu.Sve crna zvezda na elu se raasve srce srce krovovima igra

O dokle ulicom iidokle se vraati kuigde se pevalo,uvek u nebo siiuvek lei u vodegde se snevalo

Prenem se sad, probudim. Gledam u listalu umu, u potok kad zvona, zvona ujem: ptica mi ono leti!Ptica mi padne na ruku, stala, zagledala u grudi srce oteklo... Ja pticu ujem, nju, ptica mi leti, ona dolee. Sluam jeUdahnem mekana sad mi zemlja sa groblja rairi grudi

Golo se edo raa vrisnu!Otac kliknu sa praga: "Muko je! Muko!"

Hou, motrim, ah motrim kuu zelenu, i krov, i zid. A zvono? Kako lupa! Videh, ja sam spazio, samac, kuu, kuu do sebe, zidove njene debele, same, i nebo... Video sam ga mokro, nebo iz uzoranih njiva rastvoreno, posle kie nebo. Nebo, ala mi sija! Sjaji...Ma to...

Smeje se neznani ovekzaovu suzuza ovaj mrtav stan

Veseo otac ljubismei se sumorna majkazacrne ove sobeza tanke ove grudi

Peva deveta kua!Bolji je san

Odvrati glavu: Tvoje su meke ruke dohvatile me u srce. Ponekad opet, opet, bila je Tvoja senka bela, svuda, po meni, oko mene...Ovde!Ako me ne pusti list razapet preko vrata, ako me ptice raupaju, raznesu, obale ruke, i grudi, ostae Tvoja senka, gola, i koja mui... Boli!

IV

Pao me vode sluajne. One me nose.Preko tvojih guja, koje se tavne na dnu u suncu, more, nose se niz zagorele, same, grdne krajine vode, od kopna do kopna, jezde od ala do koljke, od peine plave do naslaganih vidika i nikad, nikad u lice moje da legne zamoran bakar, hladan, prelomljen, slep vetar s puine. Vetra malo!

Ja ostavljam nek niknu iz vod beli korali koji su nekada dolasku mojih irokih ruku dugo vikali. Kliktali su uvek, koliko pamtim, kada sam se sputao do vode.

Buenje noi krvave stare koseTeko pod zemljom ugljenih rudnika

U snu ja znam kakvu da Te vidim. Gorko da bude!

Leti Ona izmeu belih tocila, izmeu roptanja i suza. Ja je ostavljamNikad ne zoveNeka je prokleta mrtvaja dok je bila kraj mene. Grano, grozna grano koju sam rukom zgazio! Nebo, neka te nema, koje sam do Njenog krila, obalom ruke Njene, nou, odista spazio

Oi!O ja sam POGLED SUNCA video stvarno. Proklet!

I rekao sam noas, ne znam koliko puta, Tvoje ime. A Tebe nema. Ali mi ruka kuca.

Odakle, odakle ide? Iz kojeg kraja na zrane potoke moje?

Gde si? Ma gde si bila? ... gde sam? O, muno, nikad ja to ne umem ... Gde si, ma gde si bila?

PA ONA ONA SEDI SRED UMA.

V

Na Ognjenu Mariju pooh da vrebam ta olujina, nou, na itima radi.ovek iz kue inokosne, isti onaj to e uvek sobama u kolu da luta, to retko na prag stane, ostavio me je do ustave krvi. Ali mi je bar u srcu koje raste lako.

Kuo, ostae, ostae! Ostavie te jednom i taj slepi tuin, ljubavnik tvoj. Ostae i ti SAMA u ne-dan smeha. Ah, opet nekakvo vee! Pae vatrena uma na tvoj slameni krov ... Pala je. Gori! gori!Kuo, ah, ja, ja u da te spasem. Kuo, kuo, ponornice tvoje na prozoru usahnuti nee, kraj mene nee, nee! A tvoje kike pod no raspletene, kose, kose zvezda podmornica, kike iseene plae me iz vala neba, zveri, o obeene, uvek zakopane, nikad uspavane.Kuokuo bez moga danakuo bez vatre kad sam te ostavio o, bie SAMA

I travka koja se penje kad nisam u tebi savijen, majko! ne nie. Nee.O, ptica, ptica se ljulja kad krajnji hod moj ode, al nee vieNee!

Hoe li kroz ruke proi, ruke sumraka ovog, ruke na sve strane, ruke upaljene, usijane ruke razigrane vatre to nose? I lica ... ili piti, jecaj na OVOM polju Sunca, ovde, i na stazi, pa bacaj u oblak ruke, srce da iupaNema. Ja sluam uo sam preko neba zaplakalo je dete, plae za umom koju kia zaliva.

ovek koji ostane u noi sm, umesto putem, stalno zae rekom, odlazi vodom. Mesto putem, ja neu da skitam vodom. Mesto cvee, brau ribe putem.

Ne ostavljajNe putaj me. Ah, nemoj!O, ne daj me devojko neznana tiha ispod menene daj da koulju naopako navuem. ujem glas neba piti ah, zove

Sluam: lupa gvoe, zvoni dole pegla devojka mi veeras naopako koulju pegla.Evo, teko die. Strano die od bola.

Ne krij lice!JA EKAM SLEP KRAJ VRATA I DO DEJEG STOLA

Devojko,poslednja moja!

VI

Ti ti ptico kako oh gine ja videh zrakSinu! O sad mi prie i iza moga snaJa vidim pod nogom svojom zauvek mrtvu senku dva cvetaHvala Ja gazim za njom Zato zato da mi smeta

Jeste Ruke mi u tami pletu ujem da je od grobaKraj tueg stada niklog ah nekad rekli smo jedared zbogom

Sa Njom ja sam, za tri seobe ptica, izmuio se da hodam, rane ive, uzdrhtale na plotu, pred crnim vatrama da sklanjam, pred gladnim zevom duga. Usijan krak, i garav, ovih krvopada nee me stii, sa Njom, nikad. Ona. Ona.Sa svirepim skitnjama i zrakom vijora i peska koji gui, i ivicom tog ledenika mesa mog besciljnog, videe, jo u ekati u solanama naselih praznina, i u zracima to se, za mranih ploenja liaja, slivaju i uleu duboko na dna bunar-sunca.

Govori mia za mene je noMoli me, ve sam u njivi, za travomza stablom sutra u poiNe moli! Srce se stee u crnoj ovojtiini, u ovoj sobiNe moli, ismejau te opet. Svetlu uzeupticu, da je uvamda uti ...

Pticu! pticu golupticu da legne, legne i da pije

Peva! pa to joj srce bije...

Ostavljam rasklopljen prozor nou da si mi blie, daleka, kad nismo zajednoVeernja ptica cviliHajd'mo!

Na pogrebu zelenog konca, u ovoj porti uasa, pred kojom se stresu uvek dva vetra prolazna, ja vuem travu belu, belu: vukao sam kaplje iz neba. Dokle?

Tako. Usamljen iz dana u bol dugo. Pusto izgubljen, ve nezauen dodiru ruku ovih mojih, bapskih, sprenih, niti njihovom poslu. Suvie brzo nisam ih vie motrio.Gledam, itavu no, u munu igru tuinske dece na pesku. Do mora.

Tako sam proveo noi od jednog smeha do dge.

VII Nikud se mai! Nikud izai! ekati.Niko da lupi u tvoja vrata, kua prokleta.Ni ljunka na stazi pod suton, ni vetar da dirne list u ponor bi se sruila.Tako se budim.

O svake noi iupam sedu dlakui ne znam kakoBol, mrtav bol eka me iza zidamrtav, bez sveeg cvea, nebeskog vida

Ah, ptica, PTICA! ne hte sa grane da odletinikada meni

Nee,a ja?

Ah, ja sam stao!Pa ja sam stao, stao, stao

Nee, neemeni

Do plavih nebesastii, doi neepo gradu samac mrtav kad se kreem

Vidim, ali meni poleteti neenikadGranu, svetlu granu, zanjihati neeptica

Ti nisi podigla glas, sagnem se da te sluam.

Ta ptica dodirnue sve redom. Evo je! Ide, hoda, ja ujem pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva.Plamti cvee. Lie ovo ne moe da se ugasi, bukti. Stalno ga pale: plamsa pod no. Vije se, piti. Sluam ga savija se u no.I do nas Ona e doi. To Ona, Ona ide. Oh, tia je od bilja! Gazi s grane na granu, previja se nad bregom, i lee.

Gle, vetar sa grudi Njenih u lice mi slee,leden. Ja ekam dodir krila...

Uem u sobu: na stolu, osetim, da Ti je ruka bila, Tvoja.

VIIIIz razderane kotline, iz rane, gde sam za sobom s jezom gore suio, vode ispio; me zlim izvorima, me rukama drugara uzburkanih od Sunca, zgasnulih i vlanih, groznih drugara; me stablima u vitlu; me stenjem izlokanim; s morem olujnih plua vodo, vodo, ah vodo! kada sam te u prake tvoje proklinjao; iz travuljina sna ovog kisele trave naslagane dunom koja se seli na vetru zamornom, leei, mokro dok sam ih udisao ja sam ekao samo, ja uvek, velike dlanove krvi koji su svuda...Svuda! Samo se penju. U tavane se diu...Kud se okrenem: sa duica, sa brazda, iz lica, iza ove glave moje, moje, i tamo rastu, za mnom. Penju se, penju, penju bez mene.Bio je to zamah vatre po umi ovog disanja, zamah slepih sprudova, e ivog peska ovog izdajnikog to je poseo sve staze sazvea i buenja mog. Hoe li stalno biti, hoe li uporno vesti na pragu ovome snu?Ah, gledaj, pazi, pazi rastavi se kia od Zemlje, odie se u nebo... Ja idem....

idem pod toplom zvezdomidem na nove snoveu dubini me eka sedam prozirnih postelja

Za svaki oh, opet korak ... jedananeli plauZa svaki pogledgase se meni vode

Mrtav dvadeset noi...Jutro!Verujem, ostae, ostae najzada Ona nekud ode...

A kad se izvije noas slepi iz evara, bie zbog Tebe.Stae, pevae zlato, zlato to ga ne ponesoh na ruci, zlato u Suncu, zlato veernjeg Sunca. Ree u pesku ivo zlato kraj vode.Za topal talas, za kreno nebo, za zastraene staze, da usnim neu, ja pod maticom ekam Tvoje dozive noi, Tvoje smejanje Suncu. Ah, ko da ga nosi, vrelo, Sunce to nam je ispeklo oi, to pije, to mui, od koga pite ume. Sunce to rui ume?Nee, nee to biti vie nesavladani Meseci buenja mojih, ni utrnulih vena, Meseci prenapeti, Meseci mladi, kovni, ni ita duboko useena u stravi, u pustoi moljenih, mamnih, iskanih pomraenja. Ni jata zvezda. I jo i, odista spazih, nikad. Nikad! Valjda jedini put.Nikad. Tavane penju... ire se, ire. Mme!... Sad ih u snu, u mlazu crnih zrakova, nad licem svojim, naem.Ni zvezde! Ali ni mora. U vodama mrtvim to su se razlile Zemljom sve do mladice koju su presekle zora, daleko, i no...Do mladice nad jarkom, odvio se jedini list treperi...ZALASTRIM! Tu sinju pticu koju ne videh grdnu, izraslu, uo sam je gde peva. Slete na reku.Ugledah je uhvatila se za granu. Zora se ljulja.

I smeh!Kakav smeh!Bez bilja, bez mekog srca, bez uzdaha, bez kue dugo vrue su mi ruke

... PO DETELINI KORAAM ...

"Poema je preuzeta iz knjige Milan Dedinac, Poziv na putovanje, Prosveta, Beograd, 1965. Radi lake organizacije teksta izvrena je numeracija delova poeme. Sva grafika reenja i tekst poeme potuju Dedinevu konanu redakciju iz Poziva na putovanje. (Prim. prir.)"

Agon asopis

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #2 poslato:Decembar 24, 2010, 02:48:57 am

**

JAVNA PTICA

... Let po let, trag po trag, golub po golub, i opet je leto, opet to isto, izdubljeno nebo u kome nas ekaju iroke grudi pilota i mnoga preinaenja, i u kome nikome nije neprijatno da vee dva imena ili dva znaka u komad pesme, u gnezdo ptice, u prhut ljubavi, u konce samoe, u dan koji se truni, u no koja zri, i ije crno, zrelo seme naveuje avgust i njegov udni teret pod nogama ena, tu na beogradskim ulicama, koje ekaju, koje ude, koje itu priguene kapi kie, one sigurne i sveane kie to dolazi od Zemuna, i to se, kao kronja, iznad same glave, pretvara u metale, u srebro, da onda ako si, ako sam na uglu ili raskru dosledno zaustavljen, zapeva sa same notne sveske pesnitva:

Diem ruke u nebo,kad ono crne duge.Do kraja u tome snu!Iz zabolelog gnezdagle, ptica!pa opet mir.

To je ta melodija, to je ta mala pesma iz veitog jata javnih ptica koje su se pojavile jedne noi ili jedne zore u Knez-Mihailovoj ulici, to je najlepi noni bulevar ove poezije, i najlukaviji i najneocenjiviji sluaj ovog pesnikog pustolova. Iz predgraa, iz umornih bolesnih oiju, iz dalekih jutarnjih brda, iz gorkog emeha sestara, iz tronih i namuenih sela, iz nekih kiovitih i mutnih jutara izila je ta javna ptica, ta velika pneumatina blagost koja je urekla nebesa, prolea i letovanja, koja ne prestaje da tone iznad nas, i u nama, ve godinama, ve decenijama, i koja kao da na plamenovima svea neprestano pojaava intenzivnost svojih slogova, infra-crvenu svetlost svojih stihova ...

Bez naprasitih emocija, bez suoavanja sa pozivima krvi, bez paradnih krvavih otisaka na elu i u biu, Milan Dedinac ipak stoji na raskrima naeg veka, koji je pun leeva i oporih oseanja apsurda. Ali, on se ne zaklinje freskom i deskripcijom tih sudbonosnih raskra, i ne hita da svoja saznanja dovede na rub svekolikih otkrovenja, za kojima je ludovao i rogobatno bolovao Rastko Petrovi. Iz krvave neizvesnosti, iz surovih konstatacija, koje su za Dedineva godita neminovno ila od sumornih novinskih vesti do irolomne i kristalno krvne poeme elijarovske, pesnik je, ne bez sloenosti akorda jedne druge meuratne poetske generacije, zaeleo veliki odmor i pribrani emocionalni teren na kome e njegove pesme da razgovaraju same sa sobom, sa istrajnim lepotama to nam dopiru do oka i dna preko tmice vekova. Ba zato vedrine i humora nema u ovim pesmama. Verovanje je duboko lino, iako je poetski vez ve proao kroz peonike rodove i kadifene sonete. Ne demon, ne nesrea, realno viena i srazmerna, nego neka nepoznata, gusta, neminovna i silovita plazma odluila je ovu liriku, i tiho, lagano istopila vosak svih krvavih otisaka, ono to je spoljna stvarnost i to je raznolikost te stvarnosti. Dedinac ne voli otre nagovetaje i ne uiva u presnoj senzaciji: vreme darovano za umetnost on shvata sa disciplinom pesnika koji nema energije da "izmeni ivot" ali ima razvijena ula i izraze da ga dovede do fluidne psiholoke ravnotee, a zatim, i do podignute deskripcije u kojoj nema neravnina, inercije, kia ili apriorne zamrenosti.

enja za lepotom, za iskrenou i njenim rasporedom u nevidljivim, pa ak i anonimnim pokretima, jaa je ovde od enje za trajanjem. Ali, ako je prvo pesniki sasvim fiksirano, drugo je nemirnije i vitalnije stanje ove poezije, i nova ansa da se ona nastavi na ve vinutim krilima. Zadovoljna sudbinom svoga autora, pesnika vitrina Milana Dedinca ve je zadovoljna i stepenom svoje korespondencije sa lepotom minulih a u nama udesno staloenih vremena. A kada se pesnika zaraza priblii suvom opisivanju, i kada preuzete legende ponu da briu one sanovite vorove u psihologiji odraslog deaka, kakav je pesnik dugo bio, Dedinac pribegava triku koji je opravdan i romantiaroki izdaan: on se vraa beskrajnoj ravnoj lepoti mora i crnogorskog pejzaa. Ti pejzai, dakako, nisu samo dekor ove poezije, oni su samo lagano izvrnute slike svake zrelije neizvesnosti ivota.

Nita nije tako snano sloeno i tako lirski dato u dimenzijama jedinstva etike i estetike kao pesniko delo Milana Dedinca. Ono se ne ruga ivotu, ono nije negator, kao to nije ni prorok. Ono je, to pesnitvo, na tragovima te udne i udesne ptice, izraslo iz zone poezije i antipoezije, sa snanim uvoenjem u san, ali i sa dirljivom osetljivou za realnost, realni ivot, za ono to je ljudski krik, to je prastari bol, to je jedna izvanredna jutarnja tuga rano ostarelog sveta. I kada predosea velike udare i strane nesree, i kada dodiruje monotonu sliku predgraa, i kada se nekoristoljubivo zalae za dugi pogled u nebesa, ta poezija je komponovana od prirode i od strepnje jednog izuzetno emotivnog oveka, u kome se dodiruju tragine ljudske slike i vreme puno socijalnih nedaa. Poezija Milana Dedinca umela je podjednako da zaroni u javno i mutno stanje ivota i u dubine apsurda koje je taj ivot nudio na svojim duhovnim transmisijama.

Dabome, jednostavne rei i jednostavne veze ovih poema, ovih peeama ranog ustajanja i ranog oseanja sveta, nisu vie diskutabilne ni za jednu optu italaku tatinu ili viziju, jer se prirodaJavne pticeukazala ne kao izgovor jednog pesnikog sluaja, niti kao hronika kasnijeg febrilnog ratnog zarobljenika, ve kao sudbinsko pismo, kao vlastita saglaonost prirodnih i "natprirodnih godina". Javna ptica nije bila javna dominantna nenost samo u prolee, ve i u jesen pesnikovog ivota! to u svemu tome moemo da naemo elemente istog, nefabrikovanog doivljaja, groznice i uda iz malog kruga realnosti, to u tome ima drai za modernog oveka, koji samo prividno kao uljez pristupa poeziji istovremeno je i podatak o setnoj i specifinoj nadrealistikoj pobuni Milana Dedinca, o jeziku njegove snage to neposredno izvire iz snage sna. Aragon je govorio kako se nadrealistiki porok sastoji u neumerenoj upotrebi iznenaujuih slika, u beoomunom prkosu zdravorazumskim glavicama. Milan Dedinac, meutim, sluio se serijom slika koje ne iznenauju svojom montaom, ve ovojom milotom. Prema tome, to nije bio rezultat jednog dvostrukog iznenaenja, ve apologija posebne inspiracije, poruke i oporuke izrazito lirske linosti.

Da bi se ova stidljiva ljubav izmeu pesnikaJavne pticei nadrealizma, koji ga je kao zmaj prevazilazio silinom i brzinom svojih avantura, razumela bez osobitih potapalica, najbolje e pomoi teoretski odlomci postokriptuma nadrealistike brourePoloaj nadrealizma u drutvenom procesutrojice autora: Oskara Davia, ora Kostia i Duana Matia, a u kojoj se, 1932. godine, koegzistencija drutvenog bia poezije i poezije uopte dokazuje iz reda u red. U toj brouri zapisano je i ovo precizno uveravanje: "Nadrealizam je poao od poezije. Na tom putu, bio je jo vie obuzet izvesnim injenicama od sudbonosnije i oveanokije vrednosti, kao snom, humorom, ljubavlju i pitanjem samog dranja oveka u svetu. U isto vreme morao je da vri sistematizaciju ovih injenica. Od jednog pesnikog stava iri se u jedan idejni pokret. Prema postojeoj misli, kao i prema ovemu to ga okruuje, on je revolt, revolt celog oveka. U tom momentu drutvo je za njega apsolutna antiteza, i sve vie dolazi do svesti o nepodudarnosti pune konkretnosti oveka i njemu doputenih izraajnih sredstava na svim planovima".

A ba ta i takva antiteza moe se neprestano dokazivati u inae leptirastoj, ezoterinoj i ovlanoj lirici Milana Dedinca. Posle njegovog osnovnog doprinosa, dakle, posle njegove predratne i predratnim trenutkom determinisane poezije, koja, kao to smo ve tvrdili nije bila poezija nadrealistikog eksperimenta, ali je ipak, ili nehotino, sluila itavom pokretu kao neograniena i nepotkupljiva injenica, pesniku samom nita lake nije bilo nego da je regenerie u novim okvirima empirije u stvarnom ratu i stvarnom stradanju, razvijajui pre svega moralnu sumu svoje poezije, a, zatim, i nju samu, sada opet kao antitezu drutvenom neredu stvari.

Svejedno je da li je peenik opet doao od same poezije, da li se njome posluio kao zatitom, kada su ve u icama zarobljenikim bile unitene i bliske emisije sna, humora, ljubavi, gradskog prolea, delirija mora, Budve, Dunava, tih dragocenih pojmova koji su u nadrealistikom reniku redovno dobijali atribute uda. Svejedno je, takoe, da li ovu pesniku deonicu Milana Dedinca prihvatamo kao dalju transmisiju njegove izrazito socijalne tematike iz predratne poemeJedan ovek na prozoru, ili kao povlaeni sabirak intelektualne smernosti i preostalih emocionalnih eravica. Kod Milana Dedinca postoji uvek namera da se istraje u iskrenosti rukopisa, da se sauva aktivnost pesama ranih ustajanja, pesama one mladoeti koja je bila ispunjena svim zracima zore i svim udima prvih dodira i susreta.

Prve lirske stihove, izrazite i line do samog nerva, Milana Dedinca doekao je rukom asti i oduevljenja Rastko Petrovi. Gotovo neverovatno, ali pesnik najveih jeza i nemira iz prvog svetskog rata prorokovao je ljudski toplu poeziju Milana Dedinca, iji e se stihovi izDnevnika zarobljenika broj 60211pojaviti kao pobeda i neutaena enja jednog pesnika, jednog oveka iz strave i memle drugog svetokog rata. Svoje stihove iz zarobljenikih dana, iz godine okupacije, iz susreta sa ljudima iji ivot vene i isparava ili se snai i nada, Milan Dedinac je objavio prvi put 1947. godine. Sada se ti stihovi pojavljuju pred nama u luksuznom izdanju i sa bakrorezima Mila Milunovia: i zvone ti stihovi ponovo i velika je njihova poruka, i potresna je njihova elegija i topla je, istanana njihova fraza i udna je, mistino mladalaka njihova emerna, simbolika snohvatica.

U pesmama iz dnevnika zarobljenikog Milan Dedinac uva ovu nevinost i istotu svoga poetka. Tu su u icama leskim, u gladnim danima, u leleku oluje, svi njegovi susreti i sva njegova moralna legitimacija. Ljudi su neprestano pored njega, rame uz rame: odabrao je veliko prijateljstvo zarobljenika kao realni i neizbeni univerzum. I pesnik peva izmeu etiri zida strave, piui re po re kao to su toliki anonimni po robijama i kazamatima pisali svoje ispovesti, poslednje. I sve su imenice, nasune, tu: zvezde, sunce, ena, zemlja, domai prag, uspavanka, osmeh. I jo poneka re uvana snovienjem, zahvaena elementarnim detinjstvom iz vrela narodne poezije. Odjednom ni iz ega, iz neophodnoeti, iz proveravanja, iz samoodbrane niu stihovi toliko saeti, koncentrovani, oieni i svetli kao da su pisani vekovima:

Ah, sini, sini, Sunce,da ogrejem ruke,da odagnam muke i bauke!Uzalud.

Uzalud kucam u nebeske dveri,iz magle lupam rukama zranimda zlatan zrak propuste.

Kad se nad leskom nebesa zatvoreni sto Sunevih kljuevane mogu da ih otvore.Nee da ih otvore.

Uzalud kucam.

Na pola puta izmeu dnevnika i poezije, Milan Dedinac je savladao afektivna kretanja i saeo je nekoliko pesama i poema koje se svojom prirodnom istotom i nepresunim izvorom telesnih, fizikih senzacija projektuju kao dokument, kao proiena nadrealistika povelja bez ikakvih opasno-hermetinih sredstava. Do pune jasnoe, do saglasnosti doivljaja i rei, do kondenzovane, zgruane ispovesti koja po stilskoj frekventnosti moe da se smatra nedosegnutom u naoj poeziji iz rata i o ratovima dovedena je ova knjiga, koja kao da prethodi poslednjoj poemi. I lii ona, po energiji svoga bola, po istoti svoje transpozicije na rane stihove Milana Dedinca. Ako je i jedan pesnik naih (modernih decenija, samo prividno pasivan, uspeo da ovoju ekspresiju uini linom, da svoja psiholoka arita prome jednim oseanjem ljudskosti koje je izuzetna socijalna kategorija, onda je to Milan Dedinac. Njegov dnevnik se doivljava kao kompaktna tubalica i kao izuzetna subjektivna poruka. Meutim, u njoj nita nije sebino i nita nema sebinu dekoraciju. Izvedene u noima zarobljenika, ispisane kao etide, one su, ove pesme u prozi i stihu, prvenstveno intimne, ali sa neprestanim i neusiljenim zraenjem prema oveku kao dvojniku.

Peva Milan Dedinac o ljudima koji tek u snovima sabiraju svoje ivote, pejzae svoga zaviaja, zenice svojih ena i devojaka, svitanja svojih drugova koji su ostali u zemlji da se bore i da zajedniki sanjaju. Kroz jutarnji suton i kroz sutonski vidik odjekuje poslanica koju pie rob svojoj eni ili ovek koji vie ne zna ta mu je potrebnije: kora hleba, osmeh ene, ili jedan obian vetar proleni iznad Goa, Mosora, Alpa. I lica bolnika, samrtnika, ispijenih i sasvim bliskih zemlji, kao na freskama, imaju jedan plamen, pesniki plamen blizine. Polako se istanuju, u tihu muziku citre pretau stihovi Milana Dedinca pa doe tren kada ne znamo da li je to ista narodska lirika, ona tualjka mlae Burevice za bratom ili je to poema, oratorijum u kome se i sunca i snegovi metafiziki uzdiu nad mnotvom roblja, nad kolektivom u ijim slabim grudima jedno ognjeno srce razgovara sa itavim svetom. Ni ljubavni, ni patriotaki, ni socijalni, dodiruju se ovi stihovi, dodiruju ova svaija i neija pisma i tako sami od sebe ine jednu poeziju, neminovnu i neizbenu, sumranu i prozranu, pa nije udo to Dedinac pie ilesku rapsodiju, iJedan mladi kune, iDanas je prvi put otvorila oiiNad poginulim domom.

A moda ta poemaNad poginulim domomnije njegova, njegovim bolom izatkana, njegovim grlom oglaena? To je poema Kordunaa Pavla Gvojia koji "nije pustio glasa od sebe za mladom enom, ni za detetom od godine i po dana, koje estito nije video, ni za rodbinom ostalom, za drugom i susedom". Pesnik je tu da ga stignu, da ga ubede i preliju fiziki bolovi blinjih suanja, onih sa kojima svaka re koju objavljuje ostaje praotaka, elementarna, sudbinska. Nije tragina, ali je bolna, nije programska, ali je ljudski naglaena, nije slomljena ali je lomna i krhka sveska zarobljenika 60211. I druga, prvi put objavljena peomaSvetiljke, kao da sa nevidljivih antena narodne tubalice skida tonove koje e, u nedrima, kriomice, u snovima ili u nesanici preneti drugima. Jednostavna, kao da ju je svaki zarobljenik u jutro aputao ili u suton pevao, ova pesma je duboko individualna, harmonina, u sloenoj aktivnosti bia koje tok zarobljenikog dana jednai sa tokom svakog nesrenog ivota: ono to je sadrano u tim etihovima nije glasno, nije dokumentarno i spomenaroko. Ono je utanje, ali utanje bez religije i sebinosti, utanje koje ne naputa nadu i koje ne podlee krstu. Nebo, ono izdano, plavo beogradsko nebo koje samo ponekad ugrozi oblak pun tui i uarenih sutonskih boja sa strane zemunske, i nebo iz metafizike, tananeJavne pticeneprestano je na elima i nad sudbinama ovih ljudi.

Ostaju stihovi, ostaju golubovi. Ostaju senke ljudi koji su prolazili gradom i ljudi koji su minuli pod mranim nebom lezije, iza bodljikave ice. Milana Dedinca lirska re ne moe da se doivi na zemlji, u gradu, nebo u vazduhu, u letovima, u siluetama. Svest o oveku koji lebdi, svejedno da li ga besteinskom stanju nosi socijalna nesrea ili neomeena enja, neprestano izaziva pesniko iskuenje, obnavlja pesnikov izraz.

Jedan od retkih koji ne pravi nikakve te-koe svojim itaocima i svojim dvojnicima. Jedan od onih koji je povezao ukus snovienja naih najboljih pesnika prolog i ovog veka. Branko Radievi moe da bude savremenik, duhovni, samo izabranima. Milan Dedinac je jedan od njih.

Ponavljam svoju davnu, mladiku re da u domenu Dedineve poezije sve pripada ljudima i vazduhu. Nema velikih rei, nema prividne logike, nema metropolitena, telesa i urnebesa, nema ni Paskalovih prostora koji uasavaju, nema aenja ni malograanekih saksija sa cveem. Samo glas, zalutali glas laute i glas koji blagorodno rastvara, istrajno lebdi i u ovim stihovima.

Diferencirana u sebi i prema drugima, interveniui isto u emocionalnim elementima, neprimetna u svojim oblikovanjima, stegnuta kao pesnica ova poezija je udela da se zavri u slogovima sjaja to pripada sutonu. udela je, i ini mi se da je i uspela, da se otvorila i zatvorila kao lopo, u njegovoj poznoj, finalnoj i febrilnoj poemiOkovana vizija. Vie nema problema, glasova bez porekla, munih zarobljenikih noi, a ipak okiena bolom to se sudbonosno identifikuje sa bolom Branka Radievia, tog uvek mlaanog dvojnika, ta zavrna, verovatno labua poema Milana Dedinca, ouvala je sve proporcije njegove, a samo se neto jae posluila rimama koje su gotovo dramatski, ujevievski, zazvonile istotom i lebdenjem. To lebdenje, osloboeno 1927. godine i puteno da se vrti sa znacima i zakonima jedne ptice, sa smelou jednog uzbuenja, sa moralom jedne zaobljene poezije, nastavlja se danas, u potezu je nae iskrenosti, u igri je naeg duha, u dubokoj je misli naeg letovanja.

Smiluj se i nama, o, javna ptico, ti koja pretvara u realnost "hiljadu nemerljivih vizija".

SVI MOJI PESNICIESEJIMilosav MirkoviNOLIT BEOGRAD1973

[postavljeno 15.06.2009]

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #3 poslato:Decembar 24, 2010, 02:49:25 am

**StihoviMilan Dedinac

UREVSKA PESMA

Vetar je iz oblaka na naa lomna ramena paopa smo se svi stresli u robijakom krugu.Dunuo je sa oblaka vijori spustio u nas mrnju, meavu hladnu i tugu.

Odakle, odakle nam dolazi, oblae crnito si se nad lesku nadvio,odakle si umoran stigao, i ovde pao, i savio nam glave?to si nam glave savio?

Da li si na uranku bio u rodnom naem kraju?Mesto da nam venac urevski baci od cvea i mlade trave venac to jutros rano nad zemljom mojom visi zato nas u kolo splie, ovo sneno u maju?O, da li si na uranku bio u naem rodnom kraju?

Od zaviaja nisi!Da si sa Save poao, zar se meava ova ne bi rascvetala u dugu,da si sa Drave doao, spustio bi tek olistalu vrbu u rukasvakom mom drugu,da si se sa Tare digao ti bi mi izvorsku vodu, bistru,nasuo da se njom rano umijem,da si sa are stigao, zar bih poeleo, drue, jutros da se ubijem?

Zagan, poetkom maja 1941.

Milan Dedinac napisao je u faistikom zarobljenikom logoru u leskoj zbirku pesamaPesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. U predgovoru ove zbirke on kae: "I zar redove ove nije napisati mogao i bilo ko drugi od nas sakupljenih ovde koje ve duge dane i noi iste lupaju kie, i vlaga ista pije, i enja ista slama i uvek isti dumanin proganja?"

[postavljeno 24.06.2009]

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #4 poslato:Decembar 24, 2010, 02:49:52 am

*StihoviMilan Dedinac

TRAVA U SNU I NA JAVI

Tri noi, tri puta opinjen bejah od trave.Mesto meseca i Sunca, druga sad gledah znamenja,i saznadoh da sagreih sa svoje mahnite glaveto ljubljah dosada samo ari neba i kamenja,

a travu poznavao nisam. Tri dana, tri teke noirasla je meni kroz snove, na javi ta sita mora,pa strepah ve da mi lice, u zloslutnoj toj samoi,ah, nee nikada vie zracima umiti zora.

Tri noi, tri puna dana minue bez svetla arka,i ja ga uzalud ekah da dom i mene pozlati.Nada mnom cvetae samo njegova utvarna varka:suncokret, mesto Sunca, koji se u nebu klati.

Tri dana, tri teke noi proe bez suneva zraka,pa mene, zveri i ume obuze predsmrtna strava.Ispod tog ogromnog cveta svud vlada svemono trava.

Do podne svakoga dana iz grdnog kratera cvetabili su mlazevi trave s hukom iskonskih gleera,od podne u mrak tog grotla sve trave ovog svetavraale su se, sumorne, ko zraci Suncu s veera.

U snovima, do ponoi, iz zemlje sam kido travu,i ne slutih da to upah, iz nebesa, kiu crnu.Ali kada na prag stupih da razvenam san i javu,mesto toga, preko mene, pono kini plat ogrnu.

Od ponoi, strasno uah da se spasem travnih ini,al uzalud! Uzalud sam ja upao svoje kose.Od jave mi, i od snova, osvanuo trag jedini:u ruci sam pritiskao pregrt trave, s kapljom rose.

NO DUA OD SNOVAOkovana vizija

Pevam da mi dan ovaj ne ode u privienja.

Tol'ko se minulog leta sruilo sunanih jata,toliko zvezdane vatre u oi prazne od bdenja,da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlatai glava mi se pomuti od nenadnog pomraenja.

Pa tek to sam sveo oi da se od bola umire,zaiskah opet da vidim, jo jednom, visoke boje,al Sunca vie ne bee: crni se koluti irei samo na obalama iskre se poslednje roje.

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,jer skitah sputene glave jedino bleskom zanesen,i ne slutih da je leto u svoju sen utonulo,da je no dua od snova i da se smrknula jesen.

Pa prihvatih se za granu, traei od nje spasenja."Grana je, grana je!" anuh. O, nato ta iskuenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u privienja!

Nebeskih svetlila nema, al pomrinom ne bludim,jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupioda mi se ve kazivalo da mesto zora ja rudimi da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!Poem li, pod mojim hodom zrana se staza stvara,preda mnom sva ustreperi, ali ve za mnom umire,a istkana je od mora, i sva je od nebeskog ara.

Izdignem ruku ka nebu u tavnom srcu svemiranovoizniklo sazvee od moje ake zablista.Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemirada l' kronja mog krvotoka il' srebrom maslina lista.

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,il moje udara srce, ve ludo od uzbuenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u privienja!

I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutamedozivi, bilje i stenje, i lue svetlost ko u snu.I plime morske promatram kako se varnie samei dime sumpornim sjajem kad mee kopna zapljusnu.

Sve to se napilo sunca rasipa zraenja nou.Glas prhne, a za njim sjaji, jo dugo, drhtava struna.Kroz lie mraka bukti po grumen Sunca u vou,a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.

Negdanja sazvea vie s neba daditi nee,al' druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleei mladu Putanju Mlenu maslina od granja plete.

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:svitac mi na dlanu gori. Ne, neu ja snovienja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u privienja!

Kamen li dohvatim rukom iskra u njemu sneva,i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.ut odsjaj ilinskih munja u grudima mi jo evai sav sam od meseine i sav od sunca saliven.

I vidim: gube se mee izmeu noi i dneva,Moj ivot, zvezde i bilja prominu u magnovenju,al istrajau sve dotle dok sjaj iz mene izgrevada opet prigrlim Sunce pri njegovome roenju.

Ja u ga ekati mirno da put prevali do mene,no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunev zasja,pau u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,al umiranje e moje i njegov mrak da obasja.

Pa zato ne strepim vie od potpunog unitenja,jer mojim prestankom zram i Sunev dvojnik se menja

...I pevam da mi as ovaj ne ode u privienja.

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #5 poslato:Decembar 24, 2010, 02:51:47 am

*StihoviMilan Dedinac

PEVAM DA MI NI OVAJ DAN NE ODE U PRIVIENJA

Tol'ko se minulog leta sruilo sunanih jata,toliko zvezdane vatre u oi prazne od bdenja,da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlatai glava mi se pomuti od nenadnog pomraenja.

Pa tek to sam sveo oi da se od bola umire,zaiskah opet da vidim, jo jednom, visoke boje,al Sunca vie ne bee: crni se koluti irei samo na obalama iskre se poslednje roje.

Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,jer skitah sputene glave jedino bleskom zanesen,i ne slutih da je leto u svoju sen utonulo,da je no dua od snova i da se smrknula jesen.

Pa prihvatih se za granu, traei od nje spasenja.'Grana je, grana je!' anuh. O, nato ta iskuenja?

Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u privienja!

Nebeskih svetlila nema, al pomrinom ne bludim,jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupioda mi se ve kazivalo da mesto zora ja rudimi da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.

Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!Poem li, pod mojim hodom zrana se staza stvara,preda mnom sva ustreperi, ali ve za mnom umire,a istkana je od mora, i sva je od nebeskog ara.

Izdignem ruku ka nebu u tavnom srcu svemiranovoizniklo sazvee od moje ake zablista.Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemirada l kronja mog krvotoka il srebrom maslina lista.

Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,il moje udara srce, ve ludo od uzbuenja?

Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u privienja!

I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutamedozivi, bilje i stenje, i lue svetlost ko u snu.I plime morske promatram kako se varnie samei dime sumpornim sjajem kad mee kopna zapljusnu.

Sve to se napilo sunca rasipa zraenja nou.Glas prhne, a za njim sjaji, jo dugo, drhtava struna.Kroz lie mraka bukti po grumen Sunca u vou,a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.

Negdanja sazvea vie s neba daditi nee,al druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleei mladu Putanju Mlenu maslina od granja plete.

Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:svitac mi na dlanu gori. Ne, neu ja snovienja!

Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u privienja!

Kamen li dohvatim rukom iskra u njemu sneva,i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.ut odsjaj ilinskih munja u grudima mi jo evai sav sam od meseine i sav od sunca saliven.

I vidim: gube se mee izmeu noi i dneva,Moj ivot, zvezde i bilja prominu u magnovenju,al istrajau sve dotle dok sjaj iz mene izgrevada opet prigrlim Sunce pri njegovome roenju.

Ja u ga ekati mirno da put prevali do mene,no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunev zasja,pau u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,al umiranje e moje i njegov mrak da obasja.

Pa zato ne strepim vie od potpunog unitenja,jer mojim prestankom zraim i Sunev dvojnik se menja

...I pevam da mi as ovaj ne ode u privienja.

LESKO BEDNJE

Da nije jo ove noida nam seanja ugasi i mutne ove udi,da nije jo ove noinikad ti, drue, ne bih mogao doi,zalud bi ekala moj korak da te izsamoe razbudi!

Da nije jo ove noida nam nebo sklopi, ovo grdno, i nae oi,da nam ove noi nijezar bih jo znao kakve su tvoje oi,zar bih se seao kakve sve boje krijenebo Srbije?

Da nema jo noi oveda nam javu uspava i bistre probudi snove,da ove noi jo nema,nikad, ah nikad Morava protekla ne biizmeu ovih ica,i zar bi ikad, u pustoj ovoj leskojzalistala lipa, do oblaka golema,i u granju njenom zapevala ptica!

Da noi ove jo nema!... ta sunju crnom ostaje?

No neka dovek traje!...

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #6 poslato:Decembar 24, 2010, 02:52:21 am

*

MILAN DEDINACBiografija

1902.Roen je u graanskoj porodici.

1915.Evakuisan je sa drugom srpskom decom u Francusku posle povlacenja sa vojskom iz Srbije.

19161918.Bio je gimnazijalac u Vilfransu i Kanu.

1921.Maturirao je u Beogradu, a zatim je proveo krace vreme u Parizu.

1922.Sa M. Risticem i D. Timotijevicem uredjivao je casopis Putevi. Objavljivao je poeziju u Hipnosu.

19241925.Sa R. Petrovicem, D. Maticem i M. Risticem bio je u urednistvu casopisa Svedocanstva.

1926.Objavio je poemuJavna pticasa fotomontazama.

1927.Diplomirao je francuski jezik na Filozofskom fakulteu u Beogradu.

19291930.Bio je dopisnik listaPolitikaiz Pariza.

1930.Stao je iza nadrealistickog manifesta objavljenog u almanahu, gde je objavio poemu "Plamen bez smisla" i "Otvoreno pismo".

19311941.Radio je kao urednik, a kasnije i glavni urednik Politike.

1937.Objavio je knjigu pesama Jedan covek na prozoru.

19411943.Proveo je u nemackim logorima kao ratni vojni zarobljenik.

1947.Izasla mu je knjiga pesamaPesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211

19481953.Vodio je Jugoslovensko dramsko pozoriste u Beogradu kao umetnicki direktor.

19531955.Imenovan je za savetnika za kulturu u jugoslovenskoj ambasadi u Parizu.

19561966.Radio je kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorista u Beogradu.

1957.Objavio je knjiguOd nemila do nedraga.

1965.Za knjiguPoziv na putovanjeM. Ristic je napisao predgovor.

Serbian surrealism

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #7 poslato:Decembar 24, 2010, 02:53:19 am

*TEMAT

MILAN DEDINAC JEDAN OVEK NA PROZORU OSLUKUJE JAVNU PTICU

Temat priredila: Jelena Milinkovi

UVOD ILI FAKTOGRAFIJA

Milan Dedinac (19021966) beogradsko dete, francuski ak, jedan od trinaestorice potpisnikamanifesta, najizrazitiji lirik meu nadrealistima, osniva asopisaSvedoanstva, sledbenik Branka Radievia, prijatelj Marka Ristia, nemaki zarobljenik, dugogodinji urednik listaPolitika, osnivaKnjievnih novina, upravnikJugoslovenskog dramskog pozorita, pesnik, esejista, likovni i pozorini kritiar, suprug Radmile Bunuevac.

Pedeset godina srpske kulture, poevi od dvadesetih, pa sve do ezdesetih godina XX veka, neizostavno su obeleene prisustvom, izmeu ostalih i Milana Dedinca, i to ne samo u knjievnom, ve i u pozorinom i likovnom ivotu. Recepcija ovog autora nije onakva kakvom bismo eleli da bude i kakva bi trebalo da jeste, s obzirom na kulturni doprinos koji je iza sebe ostavio. Kada govorimo o prijemu dela Milana Dedinca u knjievnoj javnosti, ne moemo da ne uoimo kako postoji nekoliko faza i oblika recepcije. Tokom dvadesetih i tridesetih godina Dedinac je deo knjievno-umetnikog kruga ljudi koji aktivno rade na uspostavljanju novih avangardnih evropskih tokova u knjievnosti. Tih godina on aktivno i predano deluje u okviru relativno koherentne grupe mladih umetnika. Njihova viestruko usmerena borba, neraskidivo vezana za drutvena kretanja i politiku, praena je estim hapenjima i cenzurom, s jedne strane i analitikim meusobnim itanjem pripadnika grupe, sa druge. Nakon rata Dedinac je jedan od onih koji formiraju kulturni prostor tadanje Jugoslavije. Tih godina njegovo obimom neveliko delo sekanonizujei propraeno je kako novim izdanjima ranijih zbirki i izborima iz poezije, tako i tada najznaajnijim knjievnim nagradama: Oktobarska nagrada grada Beograda, Zmajeva i Sedmojulska nagrada. Nakon smrti Milana Dedinca 1966. godine, pa do poetka devete decenije dvadesetog veka njegova poezija se objavljuje samo u dva navrata, u razmaku od po deset godina, i to oba puta u redakciji Svete Lukia 1972. i 1981. godine. Praktino, od smrti Milana Dedinca njegovo prisustvo u naoj kulturi, kao i prisustvo mnogih drugih velikih knjievnika iz istog kruga, kree se silaznom putanjom, na kojoj se sporadino uoavaju malobrojni tekstovi i publikacije vezani za njegovo ime.

Ovim tematom elimo da podsetimo na jedno od vanih imena srpske kulture i da skromno doprinesemo boljoj recepciji ovog autora. U poarevakom asopisuBranievo(br. 12/2008, glavni i odgovorni urednik Biljana Milovanovi) u okviru rubrikeSkica za portretobjavljen je temat posveen Milanu Dedincu (prireiva Jelena Milinkovi). Temat koji ovde objavljujemo svakako se naslanja na tekstove iz Branieva, na koje elimo i da podsetimo. Tada je objavljeno sledee: Biografija; Dubravka Boua,Pjesniki znak kao moralni in; Jelena Milinkovi,Nekoliko pogleda na knjigu Milana Dedinca Od nemila do nedraga; Milan Dedinac,Ja sam to oko koje gleda; Milan Dedinac,Izbor iz poezije (Mo prostora, Pesme ranog ustajanja 7, Nona vraanja 1, urevska pesma, Pesma gonjenog druga I). Ovom prilikom nepromenjene objavljujemo jedino tekst zagrebake autorke Dubravke Boue,Pjesniki znak kao moralni in, koji je rezultat rada na doktorskoj disertaciji posveenoj Milanu Dedincu, i zamiljeni intervjuJa sam to oko koje gleda. Svi ostali tekstovi pretrpeli su manje ili vee izmene. TekstBiografijaje drugaije organizovan i dopunjen selektivnom bibliografijom radova Milana Dedinca i radova o njemu, a tekstNekoliko pogledaobjavljujemo pod drugim naslovom, dopunjen i izmenjen. Najvee promene je pretrpeo izbor iz poezije ovog autora koji je u potpunosti drugaiji shodno izmenjenom cilju temata uBranievusmo eleli da osvetlimozasenene strane poezijeovog pesnika i da objavimo manje poznate i drugaije pesme od onih koje se kontinuirano objavljuju u raznim izborima. Sada elimo da, to je mogue celovitije, predstavimo njegovo stvaralatvo i u skladu sa time je, i na izbor, i organizacija temata. Kao potpune novine u okviru temata donosimo tekstUvod ili faktografija, Izlog Milana Dedincai esejU traganju za izgubljenim detinjstvom.

Ovom prilikom objavljujemo u celini dve poeme:Javna pticaiJedan ovek na prozoru. Za ovakav izbor smo se odluili jer smatramo da ova dva neobina i anrovski nesvodiva teksta imaju neospornu umetniku vrednost i da su bez obzira na datum nastanka aktuelni dananjem itaocu poezije i inspirativni za savremena tumaenja. Drugi razlog objavljivanja ba ovih tekstova Milana Dedinca jeste pretpostavka, od koje polazimo, da se ove dve poeme mogu posmatrati kao dva pola poezije ovog pesnika. PoemaJavna pticaje nastala u ranoj fazi, faziapsolutne lirikei predstavlja ne samo vrhunsko ostvarenje srpske nadrealistike, ve i celokupne meuratne poezije. Na ovu poemu e se pedesetih i ezdesetih godina nadovezati fazaintelektualne i kosmike lirike, tj. ciklus pesamaPutovanja po Crnoj Gorii poema-povestMalo vode na dlanu. PoemaJedan ovek na prozorupripada fazi objektivne lirike koja e se dalje ostvariti u logorakim pesmamaPesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. Predstavljanjem ove dve poeme otvaramo prostor za dalje tumaenje celokupne poezije ovog neobinog i nedovoljno proitanog pesnika.

*

PoemaJedan ovek na prozoruje prvo objavljena 1937. godine u drutveno angaovanom septembarskom dvobroju asopisaNaa stvarnost(broj je bio posveenodbrani kulture u paniji), a istog meseca (sa veoma preciznim datiranjem 13. 9. 1937) ovaj tekst je objavljen i kao pojedinana publikacija. U periodu izmeu dve poeme Dedinac se oglaava jedino u nadrealistikom almanahuNemogue(1930)12 sa ostvarenjemPlamen bez smisla. Zanimljiv je podatak da je pisac prve nadrealistike poeme bio knjievno gotovo potpuno neaktivan upravo tokom trajanja organizovanog nadrealistikog pokreta (19301932)13. PoemaJedan ovek na prozoruima dozu dokumentarnosti s obzirom na to da je inspirisana konkretnim dogaajem razornom beogradskom koavom i kao takva predstavlja Dedinev zaokret ka objektivizaciji i svojevrsno ospoljavanje pesnike imaginacije. U njoj nalazimo ostvarenje nekih kljunih dijalektinih parova koji obeleavaju stvaralatvo ovog pesnika kao to su: meanje poetskog i proznog diskursa, preplitanje fikcionalnog i dokumentarnog, spoljanjeg i unutranjeg, intimnog i javnog. Svi ovi dijalektini parovi e dalje biti razvijani u narednoj, posleratnoj zbirciPesme iz dnevnika zarobljenika br. 60211. Takoe, ova poema postavlja veoma vana i tada aktuelna pitanja vezana za poetski angaman koja e svakako biti aktuelizovana u posleratnim godinama u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti. KomentariuiprilogMilana Dedinca uNaoj stvarnostiDuan Mati i Koa Popovi piu: "...pitanje je koja je od tih pesnikih manifestacija stvarna sa gledita budunosti tj. koja je od njih vezana za one snage koje pokreu drutvo napred, koja od tih poezija proizilazi iz ovih snaga, uestvuje u njihovom delanju i utie na njih. Poezija nije samo akt inspiracije, ve isto toliko i akt opredeljenja. (...) Pesnika dela, kao to jeJedan ovek na prozoru, iako svojom tematikom i svojim nainom izraavanja ne govore jezikom neposredne dananjice, govore nam ipak o dananjem oveku, i to onom koji je, u krajnjoj liniji, i pored sveg iskljuivog preokupiranja sobom i pored sve svoje sublimiranosti u izraavanju, okrenut novom oveku."14 Objavljujui poemuJedan ovek na prozoruuOd nemila do nedragaDedinac pored svedoenja Koe Popovia i Duana Matia u propratnom tekstu vezanom za poemu pretampava i delove esejaU traganju za izgubljenim detinjstvom. Ovaj obiman esej je kljuan za razumevanje poemeJedan ovek na prozoru, ali i znaajan kao doprinos nastajuoj polemici o socijalnoj literaturi tridesetih godina XX veka.U traganju za izgubljenim detinjstvomnastaje povodom izlobe deijih crtea i prvi put je objavljen u KrleinomPeatu1939. godine. Nakon prvog objavljivanja esej je u celini objavljen jedino u izboruNo dua od snova. Odluili smo se da zbog nedostupnosti ovog teksta, a svesni njegovog znaaja za razumevanje kako poeme Jedan ovek na prozoru i Dedineve poetike, tako i za pitanja knjievnog angamana i prirode inspiracije, objavimo integralnu verziju eseja, koji nai itaoci mogu proitati ovde.http://www.agoncasopis.com/Broj_03/o_poeziji/u_traganju.html

PoemaJedan ovek na prozoru, objavljena deset godina nakonJavne ptice, jeste gotovo nedostupan tekst. Nakon objavljivanja uPeatui u vidu samostalne publikacije (1937) ova poema je jedino u celosti pretampana dvadeset godina nakon prvog izdanja u knjiziOd nemila do nedraga(1957). U svakom narednom izboru Dedineve poezije, bilo da je sam Dedinac pravio izbor ili je to radio Sveta Luki, nije objavljivana u celini: Milan Dedinac je skrauje uPozivu na putovanje, a najposveeniji prireiva i istraiva Dedineve poezije Sveta Luki u oba svoja izbora je vrlo radikalno isti kako od proznih, tako i od dokumentarnih i manje lirinih delova.15

*

UObjavi poezijeMarko Risti ukazuje na vanost ilustracija uJavnoj pticii na njihovu sutinsku povezanost sa poezijom. Specifinost ovih ilustracija tie se njihove prirode: "Jer,Javna pticanije kao sve tradicionalne zbirke i antologije pesama ilustrovana vinjetama i crteima manje-vie poznatih umetnika ona prvi put donosi, to istie i Risti, halucinantne fotomontae, tri slike koje potiu od istog autora i koje su nastale po istom principu kao i poetske slike."16 Ilustracije uJavnoj pticinemaju vrstu vezu sa tekstom u smislu da se odnose na tano odreeni deo poeme i da imaju ilustrativnu ili narativnu funkciju. One su za tekst jo vre vezane time to su nastale po istom principu kao i poetske slike i iz istogpoetskog nadahnua; jer, kako poetske, tako i vizuelne slike uJavnoj ptici, alju istuporukui deo su iste poetike nastajui kaoista kreacija duha jednom izraena reima, a drugi put slikom. U ovoj poemi Milan Dedinac zapoinje proces istraivanja odnosa teksta i slike koji e razvijati i u narednim zbirkama. Zaokret ka objektivizmu u poeziji praen je i drugaijim odnosom prema ilustracijama i njihovom odabiru. U narednoj poemiJedan ovek na prozoruDedinac zadrava princip ilustrovanja teksta, ali ilustracije nisu vie istog autora kao i poezija. Pored simbolikog crtea Petra Dobrovia ovek uhvaen u paukovu mreu koji donosi crtaku viziju poloaja pesnika, Dedinac kao deo poeme tampa i dva fotoreporterska snimka, koji pored izvoda iz novinskih lanaka u vidu post scriptuma, doprinose dokumentarnom sloju poeme. Smatrajui neraskidivim ova dva sloja, ilustracija tekst, Milan Dedinac ih 1957. godine prenosi u svoj izborOd nemila do nedraga.Pesme iz dnevnika zarobljenika br. 6021117 su jedina zbirka ovog pesnika koja je imala dva izdanja. Prvo izdanje ovih zarobljenikih pesama, nastalih tokom boravka u nemakim logorima Zagan i Gerlic u periodu od 19411943, objavljeno je odmah posle rata 1947. godine. Drugo dopunjeno izdanje18 ovih pesama izlazi sedamnaest godina kasnije 1964, ilustrovano bakropisima Mila Milunovia. Ovo drugo izdanje je tampano na neobino velikom formatu i sadri dvadeset dva bakropisa koji su nastali inspirisani pesmama. U ovom sluaju ilustracije ne nastaju uporedo sa tekstom kao uJavnoj ptici, niti su polazite za nastanak teksta kao fotoreporterski snimci uJedan ovek na prozoru, ve nastaju naknadno i potpuno nezavisno od autora pesama. Tek uPozivu na putovanje1965. Milan Dedinac izbacuje svaku vrstu ilustracija i pravi iskljuivo poetsku knjigu. Neke od ovih ilustracija kao i nekoliko drugih priloga nai itaoci mogu pogledati u okviru ovog temata, u rubriciIzlog Milana Dedinca.

Jelena Milinkovije roena 1981. u Beogradu. Diplomirala je i masterirala srpsko-svetsku knjievnost na Filolokom fakultetu u Beogradu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Tokom studija je obnovila i ureivalaZnak knjievni asopis studenataFilolokog fakulteta. Objavljivala je uBranievuiKoracima. Radi, ita i pie u Zemunu.

___________________

01Duan Mati,Povodom knjige Javna ptica, Savremeni pregled, br. 6, januar 1927.02Marko Risti,Objava poezije, Vijenac, god. V, knjiga VII, br 5, mart 1927.03Duan Mati,Otvoreno pismo, Savremeni pregled, II/8, mart, 1927.04Nikola Jovanovi,Javna ptica G. Milana Dedinca, Ilustrovani list, VII/8, februar 1927.05Milan Dedinac, Od nemila do nedraga, Nolit, Beograd, 1957.06Milan Dedinac,Od nemila do nedraga, nav. izdanje, str 131.07Milanka Todi,Nemogue, Venost, SvedoanstvaiJavna ptica,nawww.serbiansurrealism.com08Hanifa Kapidi Osmanagi,Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim, Svjetlost, Sarajevo, 1966, str 133.09Milan Dedinac,Poziv na putovanje, Prosveta, 1965.10Milan Dedinac,No dua od snova, prireiva Sveta Luki, Matica srpska, Srpska knjievna zadruga, Novi Sad, Beograd, 1972. i Milan Dedinac,Sabrane pesme, prireiva Sveta Luki, Nolit, Beograd, 1981.11Milan Dedinac,Malo vode na dlanu, prireiva Leon Kojen, igoja tampa, Beograd, 2004.12Celokupni sadraj ovog almanaha, kao i asopisNadrealizam danas i ovdeitaoci mogu pronai nawww.serbiansurrealism.com/srp.html13O periodizaciji srpskog nadrealizma pogledati Hanifa Kapidi Osmanagi, nav. delo.14Navedeno prema Milan Dedinac,Od nemila do nedraga,nav. izdanje, str. 170-171.15Sveta Luki prepoznaje znaaj angamana ove poeme istiui daJedan ovek na prozoruobeleava stanje duha evropskog intelektualca toga doba, ali Luki daje negativnu ocenu i definie poemu kaonajskromniji pesniki rezultat Milana Dedinca; sa ovakvom ocenom se ne moemo sloiti.16O znaaju koji ovakva vrsta ilustracija ima za nadrealizam pogledati Milanka Todi, nav. tekst. 17Milan Dedinac,Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211, Prosveta, Beograd, 1947.18Milan Dedinac i Milo Milunovi,Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211, Prosveta, Beograd, 1964.

Agon asopis.

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #8 poslato:Decembar 24, 2010, 02:55:30 am

*Milan Dedinac

JA SAM TO OKO KOJE GLEDA*

Prireivanje izbora poezije je ozbiljan i veoma teak posao. Na koje sve probleme nailazi pesnik kada se sree sa sopstvenim tekstovima koji su nastajali u periodu od nekoliko decenija?

Izdavako preduzee Nolit izrazilo je elju da objavi izbor iz mog pesnikog rada i poverilo mi da taj izbor sam izvrim. Ali sada, kada je ve dolo vreme da se suoim lice u lice sa onim koji sam nekada bio, s retkim tekstovima to sam ih ostavio za sobom, pa se zagledam kroz njih, kroz njihove crne reetke i prazne beline, u vijugave tragove koje sam vukao, dovukao dovde, do ove decembarske noi u hiljadu devetstotina pedesetpetoj, i do sobe ove uznesene nad gradom a koava je sa stotinu strana iba, kovitla je i kao neku otkaenu ljuljaku baca, uzdie je i sputa, podie i vraa meni tek sada, u ovim asovima nonim i vetrovitim, dok piem postaje jasno, skoro do bola, da sam suvie lako, bez razmiljanja, primio ponudu. I prihvatajui je nisam li se obavezao ja dananji, noanji, ja u crnilu noi koju koava kida i cepa i ne moe da razdere, pa zato i zore nema da mi svane nisam li primio teku obavezu da obavim ono to su u stvari drugi napisali, drugi koji su nekada bili JA, sada ve davno utvare, napisali u urbi i estini moda u nekim tmurnim olovnim samoama? ali bez ikakve elje da to to odbacuju od sebe postane ikada literatura, bez elje i nade u trajanje tih tekstova. (A ukoliko su pristajali, u razdoblju izmeu dva rata da neke od svojih nedoteranih rukopisa objave, uvek je to bilo sa namerom da time izazovu revolt sredine u kojoj su bili prinueni da ive, da neto u njoj negiraju, da njene stoletne istine nagrizu; nikako da bilo u kom vidu potvrde u jednom drutvu koje im je zagoravalo ivot i inilo ga nepodnoljivim.) I nisam se obavezao samo na to da tu najintimniju njihovu ispovest ponovo objavim, no i da odaberem iz nje one redove koji bi jo mogli da nau ive odzive u meni, a, po mogustvu, i kod izvesnog broja mojih savremenika. Kaete da Vi dananji posmatrate sebe nekadanjeg. Kakav je odnos izmeu Vaih Ja i ta je zajednika crta pesnikog zanosa koja ih odrava kao celinu? Da li su to, moda, poetika pitanja koja i danas ne moete da reite?

Hteo bih da se spasem despotije skepse da se predam draima prve hipoteze, moda obmane: da poverujem, istinski, kako neki od tih mladia koji se pomaljaju iz magle, sablasno predamnom izrastaju i opet mutno iezavaju, da neke od njih danas izjedaju moje negdanje sumnje, neka od mojih pitanja, i da sad i oni ranjavi kao ja nekad, trae odgovore a bez ikakvih odgovora dalje se ne da iveti! na mnoge osnovne probleme to im se bezduno nameu o odnosu subjekta i objekta, o svesti i podsvesti, o ivotu i smrti i da i oni sada, u magli, kao ja davno, prebiraju u vatri zanosa nekakve sluajne rei, nagovetaje melodija, i hvataju slike nad najtavnijim, najtajnijim kladencima saznanja i emocije, pa ih belee uurbano da im nita ne bi promaklo. Ali ve sutradan gorko uviaju da od njihovog stvaralakog haosa, koji je inilo im se obarao sve brane to su mogle da ometu osloboeni duh da se protegli i razmane, uviaju oajni da, na kraju krajeva, od svega onoga to im je izgledalo jo sino, u polusnu, da dre vrsto u rukama kao siguran plen, plen iz dosad jo netaknutih uma i prauma i neispitanih mora duhovnog ivota, da od svega toga na javi, u njihovom rukopisu nita nije ostalo. Nita. I da zbog toga, ali ne samo zbog toga, moraju oni neumorno da tragaju i dalje svaki za svojom alhemijom rei, koja e im moda jedared ipak omoguiti da upiu na mapi ovekove psihike i poetske istorije ne samo novootkrivene svetove, kontinente, nova mora i okeane, nova podneblja i nebeske prilike, ve i jedan sasvim drugi ivot na kopnu, u moru i vazduhu, druga kretanja u nebesima i na zemlji me biima, zraenja dotad nevienih boja, brujanja i melodije nesluanih harmonija.

Da li moete da opiete nekog od tih mladia, kakvo je okruenje u kome stvara?

Sav je upleten u senke. Iekuje, nespokojan, najduu no. I stoji odvojen i sam, i kune sa tog primorskog trga ovaj na nemuti jezik to ne sadri stvarnost, proklinje neverice-rei kojim je prinuen da se jo uvek slui, a one ga izneveravaju stalno. Jer "materijalno istina nisu", jer ne mogu, prazne i nikada nee moi (Zato je sunce srednjeg, a Mesec mukog roda? to more nije enskog? Pita se on) jer nikada nee moi da izraze bujnost i slinu njegovih emocija, ni sve nove i nove komare njegovog subjekta.

Kakav je Va odnos prema Vaim najranijim radovima, onim koji su nastajali u doba nadrealistikog pokreta, u vreme Vae mladosti kada ste se borili za literaturu tako to ste bili protiv nje?

Mogu li da nazovem pesnikom nau mladost? Da li smem tako da nazovem tu mladost koja je troila i istroila najbolje svoje snage sa ubeenjem da ih daruje anti-knjievnoj, anti-umetnikoj borbi? Kako da apostrofiram, da li imenom pesnika, one mlade ljude koji su zapisali nekada prve moje tekstove uvereni da ne stvaraju time literaturu, ve daju samo prilog jednom irokom zanosnom pokretu koji treba iskreno da poslui "potpunom oslobaanju ljudskog duha"? I smem li najzad da nazovem pesmama njihove prve rukopise, one zagonetne radove ponekad bistre kao suza koje su tampali u prvim naim asopisima? Ili Javnu pticu? Kojim izrazom da se posluim, kakvo ime da dam tim marginalijama ispisanim na rubu njihovih ivota?... Pesme nisu. Niti bi oni onako oholi, samouvereni, ali i puni sumnje; onako prezrivi prema literaturi ikada pristali da pod jedan tako opti naziv pesme kompromitovan, gotovo pogrdno-smean svrstaju njihovi tekstovi koje su oni ispisivali retko, vodei stalno rauna o reima jednog njihovog velikog pesnika prethodnika da "sve vode mora ne bi bile dovoljne da speru jednu mrlju intelektualne krvi".

Vi ovde govorite o velikom problemu stvaranja, gde se proizvod, u Vaem sluaju pesma, odvaja od namere jer, ipak, danas se Vae nekadanje anti-knjievne tvorevine smatraju knjievnou. Pod kojim "uslovima" biste ih i Vi smatrali literaturom, tj. ta je ono to ih ini artefaktom?

Jedino ako bi se pojmovi pesniki, pesnik i pesma oslobodili drugih znaenja i primili samo onaj smisao koji smo im mi nekad pridavali, ne bih se sigurno ustruavao da najzanosnije trenutke nae pogrebne mladosti nazovem pesnikim; one mladie koji su takve trenutke izazivali u sebi i doiveli ih pesnicima, a neke njihove tekstove, ma i krnje, nedoreene pesmama. I ne samo to se ne bih usruavao, no strahujem da bi me, im bi ih tako nazvao, poela da saletaju nova pitanja, da me more druge sumnje:

Jesu li u stanju, hoe li moi da opstanu pri tako visokom kriterijumu, na tako otrom osvetljenju, na skoro nedostupnim visinama duha, ak i oni najsmeliji i najnadahnutiji momenti moje prolosti, i nee li, pod tim nemilosrdnim dijamantskim podnebljem, morati da ugine ivi dah retkih memorablija koje sam ostavio za sobom?

Prireujui sopstvenu poeziju nali ste se u dvostrukoj ulozi, Vi ste pesnik i italac u isto vreme. Da li sa te pozicije moete da definiete idealnog itaoca Vae poezije i koliko je ona usmerena konkretnoj publici?

to pevam to je zato, to je i zbog toga da bi moj glas mogao do nekoga da dopre. esto mi se inilo da su pesme, moje pesme ustvari najee samo puka dozivanja. I da na kraju kada zastanu, zaute, to je jedino zato da bi oslunule eho. A onaj ko je u stanju da prihvati tuu pesmu, i sam je po neemu pesnik: ako ne pesnik svojih pesama, ono poslednji bezimeni neimar tuih. On ih nehotice menja, pribliava sebi da bi ih to prisnije usvojio. Aktivni italac, on im daje boju svoje povesti, senke svojih snova i matanja. Unosi u melodiju svog krvotoka: on ih pokree ritmom svog disanja.

A poloaj Vas pesnika, Vi ste ovek na prozoru?

Ja sam to oko koje gleda. Stojimo jedan prema drugom, ja i ovaj nepomini predeo predamnom. Ni ja njega da prisvojim, ni on mene da prigrli. Izmeu nas jedino prozorska okna koja je noanji mraz dodirnuo pauinom od leda. Ja sam to bezbojno oko pred kojim hladni bakrorez nepominog pejzaa satima stoji.

Nadahnue i priroda stvaralatva su Vaa velika tema, ali i tema moderne misli. Koliki je udeo trenutka nadahnua u Vaoj poetici?

Uvek me je vie privlailo ono to prethodi jednoj umetnikoj tvorevini no krajnji rezultat. Bez nade da u time ita postii, nisam li ja najvei deo svoga rada na poeziji proveo u pokuaju da dokuim ta mi kazuju ti nadahnuti trenuci, tui ili moji, koji iznenada prisile pesnika da uzme pero u ruku kako bi to spontanije, to istinitije zapisao, i zar se, ustvari, ve decenijama ne upinjem da koliko-toliko prozrem zamraene oblasti stvaralakog procesa koji nastaje pod pritiskom takvih momenata i traje do onog asa kada se delo otkine od svog tvorca i pone da ivi sopstvenim, nezavisnim ivotom? Uvek su me vie zanimala pesnikova istraivanja na koji e nain "da iskae ono to jezika nema"; vie pisanje, stvaranje, manje sam plod. Koliko sam samo puta iznenaivao sebe pri takvim ispitivanjima, prilino zaludnim, a kako se opet zaticao sa tampanim delom u ruci, uvek tuim, nikada svojim! I nije, ini mi se, nimalo sluajno ba zbog tog skoro bezdunog neinteresovanja za tekst koji se jednom odvojio od mene nikad nisam znao napamet nijednu od svojih pesama i to mi se redovno deavalo, kada bih javno itao, da ih uvek tako neznalaki sriem kao da se u tom asu prvi put upoznajem sa tuim, nepoznatim reima.

Poema Jedan ovek na prozoru je viestruko znaajna u Vaem stvaraltvu. Ona nastaje u specifinom istorijskom trenutku, u predoseanju novog ratnog sukoba. Do koje mere je ospoljenost lirskog subjekta ove poeme uslovljena istorijskim trenutkom, tj. da li je koava, koja je, takoe, injenica vremena, simbol za mnogo vei vihor?

U vremenu iju je zloslutno-turobnu atmosferu svakoga dana razdirala izbezumljena i besomuna dreka jednog naduvenog, megalomanskog straila koje je, giganskom armadom zaslepljenih kondotijera, ve postrojenih u bojne redove, i basnoslovnih arsenalom svih vrsti oruja pretilo unitenjem itavim narodima i zaricalo se da e istrebiti sa lica zemlje sve ono to ne bude htelo pred njim da se pospe pepelom, da se prikloni njegovoj moi, da se pokori njegovom carstvu mraka, sve one koji bi se jo usuivali da pretenduju na ouvanju integriteta, slobode svoje misli; u jednom takvom izopaenom, podivljalom vremenu i u jednoj zemlji, zemlji jugoslovenskoj, alosno razvaljenoj, duhovno potlaenoj, materijalno upropaenoj gde svakome ko je iole otroumnije rasuivao moralo biti jasno da se svuda oko njega, oko njegove domovine, grozniavo i uurbano vre poslednje pripreme za ratno klanje kakvo oveanstvo, u svojoj ne mnogo vedroj povesti, nije do tada doivelo ko, ko u jednom takvom vremenu i u takvoj jednoj zemlji nije bio prisiljen da se ozbiljno suoi sa likom svoje savesti, da izvri reviziju mnogih svojih shvatanja, da proveri ko zna po koji put sve svoje mogunosti, za dane koji ga oekuju? Koga ti dramatini dani na poetku tragine panorame koja je svakoga asa morala da pone i koja je u paniji ve bila poela, koga u tome sutonu krvlju obojadisanu noi, koga ti dogaaji nisu zatekli u velikome obraunu, pre svega sa samim sobom? Zatekli su svakog, i oveka za plugom, i ono to se i u tim danima jo naao sa perom u ruci. Pa i pesnik onaj na bezdunoj stihiji koave iz poeme Jedan ovek na prozoru bievan svim olujama sveta i svoje zemlje, razapet pod metalnim, nezajaljivim suncem iji su zrakovi padali na njega i "na sulude litije i ripide, a laljive zborove i kulukom i knutom ibane provincijske povorke", koje su se stalno, u te dane vukle, grlate, a posramljene, svim ulicama grada pa i pesnik taj na prozoru koji je disao tuim dahom, dahom drugih ljudi, a svojim hranio i lie i trave, davao, dao svoje ruke "drugovima u rukovanju" i gubio ih, izgubio "po njenom telu u milovanju", i on je, ustvari, hvatao sebe i uhvatio se u toj pesmi i na tom prozoru u jednom od takvih nepodnoljivih obraunavanja sa samim sobom, a njegova poema neminovno primila neke boje te epohe: prizvuke priguena revolta, vreli dah nagomilane mrnje, vapaj i teinu beznadenih tubalica.

Slian, snaan upliv spoljanjih okolnosti postoji i u ciklusu logorskih pesama. Ove pesme su pisane u prvom licu i jednine i mnoine. Da li specifine okolnosti u kojima su nastajale diktiraju prvo lice i uopte drugaiji ton ovog ciklusa?

Iako znam s Dostojevskim da je "u prvom licu sve to strana sramota ispriati", ne mogu, ne umem drukije. Moda bi i bila sramota ne moda, nego svakako bi bila da je u mojim stihovima iz ropstva progovorilo samo moje JA, ono moje staro ja koje je i postojalo jedino po tome da bi plamsalo onim ime se razlikuje od drugih. Ali kakvo je danas moje ja, ovo prvo lice kojim govorim, kojim pevam i plaem, kojim mrzim i eznem, kojim se bunim i kunem, kojim prkosim kroz rei to ih, u logoru, ovom sramnom, beleim? Da li se to moje ja bilo po emu razlikuje od svih ovih drugih ja oko mene, tolikih drugih to zebu pod istim ovim tuinskim nebom, ulovljenih u gvozdene mree, tih drugih ja to zure u isplakane daljine, u zlu se ponite ili su do neba silni, i gladuju i prose, i mrze se i vole, i snivaju o, kako puste, kako mahnite snove snivaju!

(... ) Ako li ko od drugova mojih proita ikad stihove, ma koje moje pesme, pa red samo jedan ili re jedna zacvili ili klikne u njemu, neka zna da je taj stih, da ta re njegova bila i da sam je ja samo iupao iz njegovih grudi, a sada mu je, eto, vraam. Ako ih bude bilo u kojim e i da odjeknu ove pesme u srcu da ih uju kao njihove da su, ni ja se zastideti neu, niti e me biti sramota to sam ih u prvom licu ispevao. To prvo lice, to sam i ti i ja, drue, i svi drugovi nai iz ropskih logora leske, a redovi ovi, ove priproste pesme, prestaju da budu moje, postaju nae. Ili niije.

Vi ste dosta putovali: Francuska, Jadransko primorje, crnomorska obala, Prag, Dalmacija. Zato je Vaa "putopisna" lirika odjek samo putovanja po Crnoj Gori?

Dugo, dugo, mi se ukazivala Crna Gora, pa i sada mi se javlja kao podstrek za beskrajna i velianstvena oduevljenja, za stvaralake tame i zraenja. A ve samim svojim izgledom (toliko stvarnim i stvarno utvarnim "zemlja ova bez zemlje"; otuenou svoje neuporedive i gorke lepote koja je od svega dotad vienog odvaja pod mrtvim sjajem utapa njena se mineralna pusto, sa ugaenim kraterima u mesecu ogleda) pomerala je Crna Gora i samom svojom irealnom stvarnou granice moje zbilje ak do pojava nekih za koje dotle ni nasluivao nisam da se ikad mogu objaviti posred jave: miljah da im je boravak samo u snovima i mati.

razgovor vodilaJelena Milinkovi

* Ovaj tekst je zamiljeni intervju sa Milanom Dedincem iz vremena kada je radio na zbirciOd nemila do nedraga. Odgovori Milana Dedinca su delovi izPredgovoraiUvodnih reiknjigeOd nemila do nedraga. Ovaj zamiljeni intervju, u kome odgovori prethode pitanju, a ne obrnuto, samo je jedan drugaiji pogled na ovu znaajnu knjigu nae literature. elimo da pokaemo da se ova neobina i nedovoljno proitana zbirka moe itati na jo jedan nain, kao stalni dijalog sa piscem koji daje odgovore na mnoga znaajna i savremena poetika pitanja. (Prim. prir.)

Agon asopis

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #9 poslato:Decembar 24, 2010, 02:56:16 am

*

MOJI UPRAVNICI

Doajen nae glume Slavko Simi ispisao je, specijalno za NIN, portrete linosti koje su se nalazile na elu pozorita u kojem je on ostvario svoju blistavu umetniku karijeru. U ovom broju donosimo zapise o Veliboru Gligoriu i Milanu Mimi Dedincu, upravniku i direktoru Jugoslovenskog dramskog pozorita

MILAN-MIMA DEDINAC

Pesnik, intelektualac najvieg ranga, prevodilac, francuski ak, esteta, perfekcionista. Omalen, mrav, ali sa svetovima u oima. Po osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorita upravnik je bio Velibor Gligori, a Mima Dedinac umetniki direktor. Posle etiri godine rada u pozoritu postavljen je na mesto savetnika za kulturu u naoj ambasadi u Parizu. Posle Pariza vraa se u Beograd i tri godine provodi na svom pesnikom stvaralatvu. Kada je Velibor Gligori izabran za predsednika Srpske akademije nauka, Mima Dedinac je postavljen za upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorita.

Odmah treba rei da je Dedinac bio najvei autoritet i to u svim domenima pozorinog mehanizma. Malo je vremena provodio u kancelariji. im bi poela proba on bi bio u gledalitu. Pomno je pratio rad glumaca i reditelja. Dedinac nije samo traio najvie domete od glumaca i reditelja ve je i sam uestvovao u tom stvaralatvu. Njegove primedbe posle probe bile su dragocene i za glumce i za reditelje.

Kada sam rekao da je bio autoritet u svim domenima, ispriau ovo. Za vreme jedne pauze svi smo bili u pozorinom salonu. Dedincu prilazi Milenko erban, poznati slikar i scenograf Jugoslovenskog dramskog pozorita i daje mu skice za dekor komada koji se sprema. Dedinac razgleda skice poreane po inovima. Na kraju sloi crtee i predajui ih erbanu kae: "Milenko, moe ti to bolje da uradi." I kraj prie.

Kostimska proba "Krotke" Dostojevskog. Tu sam u glavnoj ulozi. Posle probe kae mi: "Treba da izgledate stariji, stavite kratku bradu i brkove boje vae kose." Ne samo da je bio u pravu ve mi je taj novi lik dao drugi izraz ak u psihofizikom smislu.

Seam se jednog gostovanja u Sremskoj Mitrovici. Cia zima, sneg i led, jedva smo stigli. Za vreme predstave pogledam sa strane i ugledam Dedinca, on nije putovao sa nama, neko ga je dovezao. Stajao je do kraja pratei predstavu.

Jednom se desilo ovo, poela je predstava "Dr" Branislava Nuia. Milivoje ivanovi u glavnoj ulozi. Milivoje je na svakoj predstavi drao visoko barjak odgovornosti i umetnike discipline i izgarao u svakoj ulozi. Svi smo to znali i visoko cenili. Valjda ne videvi Dedinca u loi, ili ko zna zbog ega, on se u jednoj sceni opustio, ak je kao u slutnji bilo i malo kabotenstva. U jednom trenutku primetim da je Dedinac u loi. Verovatno je uao malo kasnije. Kada se predstava zavrila, i dok smo se mi klanjali publici, Dedinac je ve bio u salonu kroz koji i mi treba da proemo. Stajao je kraj vrata, saekao Milivoja, i pred svima rekao: "Milivoje, ako misli da ovako igra ovu ulogu ja u odmah skinuti komad sa repertoara!" Milivoje se samo secnuo, klimnuo glavom i otiao u svoju garderobu - znao je da je Dedinac u pravu.

Ceo dan i dobar deo noi provodio je u pozoritu sa malom pauzom od nekoliko sati za vreme ruka u svom domu i kratkog odmora. I bio je ve u pozoritu. Treba znati da je u to vreme Jugoslovensko dramsko davalo predstave i u pozoritu "Boko Buha" i u Domu kulture "uro Salaj". To su bile, takozvane, male scene. Predstave su ile istovremeno. Dedinac bi na velikoj sceni odgledao predstavu do pauze, a zatim preao na predstavu u "Buhi" ili "Salaju" i sa strane scene stojei odgledao drugi deo predstave.

Pa jo ovo: divan ovek i divan glumac Zoran Ristanovi stanovao je kao podstanar u jednoj sobi. Nikako da dobije stan. Jednog dana ulazi u upravnikovu kancelariju, malo mamuran, i kae Dedincu: "Drue upravnie, ja sam ve deset godina bez stana, ako odmah ne dobijem stan ja u se ubiti, dajem vam asnu re da u se ubiti, shvatite to ozbiljno, ja u se ubiti."

A, Dedinac: "E, Zorane, nismo mi te sree." Treba znati da su Zoran Ristanovi i Cole Deermi bili miljenici Mime Dedinca. On je voleo te inteligentne darovite glumce i savremene boeme. Slavko Simi| 12.12.2002. |NIN

Sauvana

AngelinaAdministrator

Na mrei

Poruke: 5472

Milan Dedinac (19021966)Odgovor #10 poslato:Jul 16, 2012, 11:09:15 pm

ODLAZAKMilanu Dedincu, pesnikuJavne Ptice

Zornjaa celu no meu ivinom sada izlee izkokoara;Kad dan natopi gore pogledau na irok drumkroz prozoreBiem u isterati iz krvotoka gnusan san to me zakrajeve ove vee,Oprau oi i dlanove.Pa poi u tamo gde no uz pingvine zaljubljeno lee.

Otreu oi komike lirskeKad na tabanima putevi oznae geografiju ivu,Uzdahom jednim iz severnih mora pozdraviu obaleirskePoutelog lika kao afie po stanicama,Umesto pozdravnih reiIzletee iz mojih usta 200 polarnih sunaca!

Izmeu koulja spavae rodni pejza i plavkiobran nebaIupau jesenji jablan slovenske sentimentalnostiNa ekvatoru sveta:Pad njegov u okean otcepie od koe moje 26sanjalakih leta.Pa ipak! praznine ivota zasuo je san kao pesak.Znam, pesnik sam bio:Srce je moje bunar, namesti jedan eram!Slovenska naa sela siva kao stepe...

Rade DrainacPariz, 1926.

Sauvana

Powered by SMF 1.1.11|SMF 2006-2009, Simple Machines LLC