Miranda Dickinson - Kad Ljubav Pozove

7/23/2019 Miranda Dickinson - Kad Ljubav Pozove

http://slidepdf.com/reader/full/miranda-dickinson-kad-ljubav-pozove 1/238

Zvoncica

~ 1 ~

Anna



Zvoncica

Miranda Dikinson

Kad ljubav

pozove

Prevela Jasmina Đorđević

Beograd, 2013.

~ 2 ~

Anna



Zvoncica

Za Kim

Bez tebe, ova priča ne bi bila ovako hrabra

~ 3 ~

Anna



Zvoncica

San koji sanjate sami samo je san.

San koji sanjate zajedno je stvarnost.

Džon Lenon

~ 4 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 1

Nije trebalo da bude ovako

„Izvinite, gospođice?”

Elsi Mejnard podigla je pogled s dopola precrtanog spiska za kupovinu i ugledalagromadu od čuvara kako joj stoji na putu. „Zdravo. Izvinite, ja u stvari žurim pa ako biste...”

„Moraću da vas zamolim da pođete sa mnom.”

To joj danas nimalo nije trebalo. Ne samo što je četrdeset pet minuta kasnila na pauzuza ručak zbog naročito upornog prodavca korneta, već je, u žurbi da kupi sve stvari saspiska, otišla s posla bez kišobrana upravo kada se nebo otvorilo. A sada i ovo...

„Upravo sam vam rekla, nemam vremena da stanem.”

Glomazni čuvar uzdahnuo je od dosade i krajnje teško spustio ogromnu šaku na njeno

rame. „Moraću da insistiram, gospođice. Verujem da imate robu koju niste platili, pa akobiste bili ljubazni da pođete sa mnom nazad u prodavnicu.”

O čemu je ova planina od čoveka govorila? Naravno da je platila! Šta on misli, kakva jeona? Razgnevljena i od same pomisli na to, Elsi je zaustila da se pobuni, ali ju je novi glasprekinuo.

„Ćao! Mogu li ja da pomognem?”

On je bio mlad, moglo bi se reći i lep, s tamnosmeđom kosom i zelenim očima. Sve je nanjemu ostavljalo utisak osobe sa savršenom kontrolom: od uredne frizure do dobroskrojenog odela i kaputa koji je nosio, zajedno s činjenicom da je, izgleda - što ju je bašiznerviralo - bio otporan na ogromne kapi kiše koje su natapale Elsinu previše tanku

uniformu i čarape. Preko njegovog ramena, Elsi je ugledala plavokosu mladu ženu utirkizno-crnoj uniformi konobarice iz pedesetih, koja je izgledala kao da joj je neko upravosasuo kofu vode na glavu - i duša ju je zabolela kada je shvatila da je to, zapravo, bio njenodraz u izlogu prodavnice.

Osmeh gospodina otpornog na kišu verovatno bi bio dobrodošao da Elsi nijepretpostavila da se on osmehuje jer uživa u pogledu na nju: natopljenu, usplahirenu, dok sekoprcala od stida na stepeništu apoteke u glavnoj ulici.

,,U redu je, hvala. U pitanju je nesporazum...” počela je, ali Kilimandžaro od čovekaskrenuo mu je pažnju s nje, zahtevajući pažnju najnovijeg muškog dodatka tom uličnomspektaklu.

„Nije platila te stvari”, rekao mu je poverenički, pokazujući debelim prstom preparat zahemoroide i preparat za omekšavanje cerumena u Elsinoj ruci.

O! Blagi! Bože! Razgnevljena jer je optužena za krađu, Elsi je potpuno zaboravila na dvapredmeta u ruci, od kojih vrlo verovatno nije bilo ničega više ponižavajućeg na kuglizemaljskoj. Ali naravno da ih je platila! Zar nije?

~ 5 ~

Anna



Zvoncica

Mladić je potiskivao osmeh, a Elsi je osetila da joj se stomak ponovo prevrće dok suhladne kapi prodirale iza kragne i počinjale da joj teku niz vrat. „Siguran sam da je reč samoo malom nesporazumu”, nasmešio se prijatno ogromnom čoveku, koji je i dalje stezaoElsino rame. „Vidite, evo dvadeset funti. Sigurno ne košta više od toga, zar ne?”

Kratak blagi pogled blesnuo je preko čuvarovog čeličnog lica. „Pa...”

Osetivši da njegov protivnik slabi, mladić je još više razvukao osmeh. „Pretpostavljamda ovakve stvari viđate svakog dana, a? Ljudi dolaze da kupuju za vreme pauze za ručak,ostave mozak u kancelariji, moraju da kupe gomile stvari i onda im se omakne.” Svojunevinu iskrenost skrenuo je ka Elsi, što je verovatno trebalo da je umiri, ali je imalo sasvimdrugačije dejstvo. „Mislim, ova devojka deluje sasvim dražesno i nije baš tipičan kradljivac,zar ne?”

Čelični pogled vratio se dok ju je planina od čoveka posmatrala. „Ima nas raznih.”

„Siguran sam da je tako, gospodine, ali verujte mi, na poslu viđam svakakveprestupnike i mogu da ih prepoznam na kilometar. Ovo, gospodine, nije jedan od njih.”

Ovo? Uprkos pomoći koju joj je elegantno odeveni stranac očigledno nudio, činjenica da

je bila označena kao predmet prevršila je svaku meru. ,,E pa stanite malo...”Tiradu za koju se spremila prekinula je podignuta šaka u rukavici i pogled koji je pretio

opasnim posledicama ako se suprotstavi tom gestu. Pušeći se, ukopala se u pločniknatopljenim potpeticama i sevnula pogledom ka njemu.

„Dajte, dvadeset funti?” nastavio je on. „Čak ću se vratiti u radnju s vama da uzmemračun. Ne možete reći da može poštenije od toga, zar ne?”

Na Elsino zaprepašćenje, čuvar je slegnuo pozamašnim ramenima i pustio je. „Meni jesvejedno”, progunđao je, strpao novčanicu od dvadeset funti u džep i okrenuo se ka apoteci.„Samo reci svojoj devojci da sledeći put bude pažljivija.”

„Šta? Ja nisam njegova dev..”

„Naravno! Ostani ovde, dušo! Vraćam se za sekund.” Smešeći se kao reklama za pastuza izbeljivanje zuba, namignuo je Elsi dok je s čuvarom ulazio u apoteku.

Zureći s krajnjom nevericom u sumnjive preparate u ruci, Elsi je ostala sleđena umestu, pokušavajući da obradi ono što se upravo desilo. U jednom trenutku jurcala je poogromnoj apoteci na uglu Nort strita i Kvins rouda u Brajtonu, tražeći vlažne maramice imaskaru, a u drugom ju je prekinuo otac koji ju je pozvao da mu kupi ponižavajuće, ali zanjega neophodne stvari. Možda su joj misli odlutale, naročito kad se u obzir uzme bitnaodluka koju je donela tog jutra - ali ona jeste platila te stvari, bila je sigurna u to. Ko biuopšte hteo da ukrade preparate za šuljeve i cerumen? Sigurno ne Elsi Mejnard, zamenikmenadžera u kafe-sladoledžinici Sandej i Šer, moralno ispravan građanin Brajtona i

poslednja osoba na planeti koja bi i pomislila na krađu. Čak i kada je bila tinejdžerka, uvekje imala besprekoran dosije, a njen strah od zapadanja u nevolju bio je pojačan time što jebila svedok posledica kakve su imali nestašluci njenih dveju starijih sestara (koji sunajčešće podrazumevali preterivanje s alkoholom i vraćanje kući policijskim automobilom).

„Eto, sve je sređeno.” Nasmešeni se vratio, s licem obasjanim trijumfalnim sjajem zbogsvog kavaljerskog podviga. Pružio joj je račun. „Naporan dan, a?”

~ 6 ~

Anna



Zvoncica

„Platila sam ovo”, insistirala je Elsi, dok ju je žaoka nepravde još peckala.

„Nisi. Ali u redu je, sve sam sredio.”

Vraćajući mu račun, Elsi je zgrabila novčanik iz mokre tašne i ljutito počela daprelistava račune. „Vidi, ne znam ko si ti, i nije da sam nezahvalna, ali taj tip je pogrešio.Tačno se sećam da sam za te stvari dala novčanicu od dvadeset funti. Znam to, jer sam u

novčaniku imala samo jednu dvadeseticu, koju sam uzela s bankomata, a ona sada, kao štovidiš, nije... O...” Srce joj je sišlo u mokre pete dok je izvlačila presavijenu novčanicu oddvadeset funti, baš odande gde ju je smestila pre nego što je ušla u apoteku.

Mladićev glas je smekšao. „Sve je u redu - stvarno. Dešava se svima.” Pružio joj je ruku.,Ja sam Torin, uzgred. Torin Stjuart.”

Još ošamućena od otkrića svog nenamernog srozavanja na sitni kriminal, Elsi serukovala s njim. „Elsi Mejnard.”

„Drago mi je što smo se upoznali, Elsi Mejnard”, nasmešio se Torin. „Bilo bi bolje da suokolnosti drugačije, naravno, ali drago mi je što sam mogao da pomognem. Pa, šta misliš okafi? Izgledaš kao da bi ti prijala, a i sklonićeš se s kiše.”

Temeljno ponižena i ophrvana neizdrživim nagonom da se skloni iz ove situacije, Elsimu je gurnula novčanicu od dvadeset funti u ruku i krenula. „Žao mi je, stvarno moram daidem.”

„Hej, čemu žurba?”

„Sad sam na pauzi za ručak, a ona se završila pre dvadeset minuta.” Elsi se okrenula,nadajući se da će ga brzina koraka sprečiti da krene za njom niz ulicu.

Na njenu žalost, Torin nije bio od ljudi kojih se moglo lako otresti. „Ma daj! Maločassam ti spasao život. Sigurno sam time zaslužio bar da popijemo kafu? Ja častim ako jenovac...”

E to je bila poslednja kap! Dok joj je krv besno hučala u ušima, Elsi se okrenula ka

njemu. „Izvini? Zapravo, imam novac. Koji deo rečenice kasnim na posao nisi razumeo?Kasnim na posao i natopila me je ova glupava kiša i, veruj mi, poslednje što bih sada želelajeste da igde odem s tobom. Vratila sam ti novac i ništa ne dugujem.”

„Da li tako zahvaljuješ svim svojim spasiocima?” Iskra u njegovom oku pokrenula jedrugi talas Elsinog gneva.

„A šta misliš, ko si ti, Lanselote? I gde ti se isključuje petljanje u tuđa posla? Sasvim samsposobna da se staram o sebi, znaš. Nisam nikakva damica u nevolji koju krupni i snažni tiptreba da spašava. Sama bih sredila situaciju, bez tvoje pomoći. Snašla bih se. Zato, hvala timnogo što si uskočio, ali zaista nisi morao.”

Torin je zastao, a Elsi je osetila tračak zadovoljstva dok je odlazila. Istini za volju, jeste

joj pomogao da se oslobodi čeličnog stiska čuvara, ali nije morao da se diže u oblake zbogtoga ili da pokuša da preokrene situaciju u nekakvu emotivnu ucenu kako bi otišla s njim nakafu. Neki ljudi stvarno nemaju obraza!

,,Ne-ve-ro-vat-no!”, doviknuo je glas iza nje.

~ 7 ~

Anna



Zvoncica

Elsi je zarežala i ubrzala korak, izbegavajući ljude koji su u pauzama za ručak obilaziliprodavnice i jurili kroz upornu martovsku kišu. Da li ovaj tip ikada odustaje?

„Pomislio sam da izgledaš kao neko kome je potrebna pomoć”, nastavio je Torin,hvatajući korak s Elsi, dok su zajedno jurili niz ulicu. „I samo sam pokušao da te spasemponižavajuće situacije koja je mogla da se završi i na sudu. Pa, prava sam budala!”

„Sam si to rekao”, promrmljala je Elsi, želeći svim srcem da on shvati poruku i ostavi jena miru.

„Kakva nezahvalnost! Neke žene bi ono što sam upravo uradio smatralekavaljerstvom.”

,,A neke žene bi pomislile da si patetični muškarac na ego-tripu, koji pokušava dadeluje superiorno. Ostani ovde, dušo... kao da sam nekakva fufica bez mozga! Šovinizam nijekavaljerstvo, druškane!”

„O, dakle, sprečavanje čuvara da te odvuče nazad u prodavnicu naočigled pola Brajtonabilo je snishodljivost, je li tako?”

Naravno da nije, ali Elsi je bila umorna, postiđena, mokra do gole kože i nije

nameravala da popusti dosadnom čoveku koji je i dalje delovao nepromočivo. „Žao mi je,zaista nemam vremena za ovo.”

„Vremena za šta? Za to da ti se kaže koliko si nerazumna?”

Elsi se prazno nasmejala dok je zaobilazila reklamnu tablu ispred kafea, koja joj senašla na putu. „O, dobro, ja sam nerazumna!”

„Da, jesi. Mogu li te podsetiti da je postojala velika verovatnoća da čuvar ne bi dopustioda stvar prođe tek tako?”

„Otkud znaš? To nikako ne možeš da znaš!”

Pratio je njenu brzinu, u korak, primičući zajapureno lice njenom. „To je svima biloočigledno! Samo je trebalo da vidiš sjaj u njegovom oku i znala bi da je nameravao da teiskoristi kao primer. Mogao je da zove policiju, da zatraži odlazak na sud, kaznu... dosije upoliciji!”

Elsi je naglo stala i okrenula se ka njemu. „Dobro, dosta! Verovao ili ne, danas na umuimam mnogo toga bitnijeg nego da li bih završila s dosijeom u policiji da se ti nisi umešao.Zahvalila sam ti, vratila sam ti novac, šta bi još mogao da tražiš od mene?”

Teško dišući, Torin je podigao ruke. „Ništa. Očigledno ništa.” Onda, na Elsinoiznenađenje, umesto da joj dobaci nekakvu pametnu opasku, on se odmakao, okrenuo inestao u gužvi.

Da nije videla iskreno razočaranje u njegovim očima, Elsi bi prosto sve zaboravila.Međutim, njegov pogled izazvao je dašak savesti koji je sasekao njenu preneraženost kao

kosa. Trepćući da otrese kišne kapi koje su padale sa šiški, stajala je usred kupaca koji sumleli sve pred sobom, dok se scena od pre deset minuta ponovo odigravala u njenimmislima.

Uporna zvonjava mobilnog telefona grubo ju je vratila u sadašnjost.

„Halo? O, ćao, tata! Da, nabavila sam ti ono. Doneću ti posle posla.”

~ 8 ~

Anna



Zvoncica

Pogledavši poslednji put niz ulicu, Elsi je stresla dosadnu sumnju iz misli.

„Čudak”, rekla je sebi. „Očigledno pravi čudak.”

~ 9 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 2

Idemo dalje...

Kada je Elsi kasnije tog dana zaustavila automobil ispred očeve trospratne kuće, gustisivi oblaci već su opseli brajtonsko nebo i sipali kišu po ulicama primorskog grada. Uprkossvim naporima da se zaštiti od pljuska držeći torbu iznad glave dok je jurila od automobilado ljubičastih ulaznih vrata od drveta i mutnog stakla, opet je stigla natopljena.

Zveckanje hvatača vetra iznad vrata i opojni miris toplog ulja pačulija i nag čampamirišljavih štapića u trenu su je umirili dok je ulazila u hodnik i polazila ka zavesi odindijskih perlica, koja je zaklanjala ulaz u kuhinju. Prošlo je mnogo godina otkako seodselila, ali kad god bi se vratila, ovo mesto delovalo je kao dom.

Džim Mejnard zasijao je kada je Elsi ušla u kuhinju. Već je skinuo radnu odeću,zamenivši ozbiljno poslovno odelo omiljenom nepalskom košuljom, vrećastim vojničkimpantalonama i jarkonarandžastim martinkama. Elsi mu je uzvratila osmehom. Uvek je viševolela da ga vidi u opuštenoj odeći, s omiljenom zlatnom minđušom u uvu: bila je toiskrenija verzija njegove ličnosti. Njegovo drugi lice bio je poštovani brajtonski biznismen,koju je prihvatio kad je od svog oca preuzeo prodavnicu stilskog nameštaja.

„To je moja omiljena najmlađa ćerka!”, uzviknuo je, obavijajući je jednim od svojihčuvenih očinskih zagrljaja, koji je danas bio gostoljubiviji nego inače. „Dobar dan?”

Elsi je otvorila jarko obojenu emajliranu čajnu kutiju i ubacila dve kesice čaja odđumbira i cimeta u rukom oslikani svetloplavi čajnik - poklon Džimu od Gvin, srednjekćerke, kada je započela posao s grnčarijom u Šoramu na Moru, pre četiri godine. „Zapravo,grozan dan.” Nasmešila se ocu. „Ali bolje je kada sam ovde.”

„Drago mi je, dušo. Znao sam da postoji razlog što nam je danas trebalo ulje pačulija.Sedi, duboko udahni i ispričaj svom starom ćalcu o tome.” Džim je skinuo čajnik koji jezapištao na šporetu i pripremio čaj. „Šta se desilo?”

„O, ništa u stvari. Samo sam imala malu neprijatnost za vreme ručka.”

Otac se spremao da pita dalje, kada su se kuhinjska vrata otvorila i hor zapeva lopov!,ispunivši kuhinju, praćen glasnim i kreštavim smehom.

Elsi je zarežala dok su njene dve sestre skakale na nju, vičući, smejući se i rasturajućijoj kosu. Ponekad je biti blizak sa sestrama (i slati im poruke čim vam se nešto desi) veomaloša stvar.

„Naša mala sestra - sitni lopov!” Dejzi Mejnard se smejala, zabacujući savršeno

friziranu plavu kosu i pljeskajući vitkim rukama kada je ugledala sestrino razočaranje.„Tako sam ponosna!”

„Htele smo usput da ti kupimo torbu i masku u prodavnici kostima, ali je junior odlučioda se razigra”, dodala je Gvin, potapšavši svoj nabrekli stomak. „Izgleda da će ti ovaj bitisaveznik, Els.”

~ 10 ~

Anna



Zvoncica

Elsi se nasmešila, uprkos postiđenosti, i pružila ruku da pomiluje sestrin pozamašnistomak. „Imaš ukusa, mali. Samo se drži tvoje tetka Elsi i ostaćeš relativno normalan.”

„Iako će te uključiti u porodični kriminalni posao pre nego što toga postaneš svestan”,dodade Dejzi, i ona Gvin ponovo počeše da se smeju.

„O kakvom to kriminalu pričate?” Džim je naizmenično gledao kćerke, pokušavajući da

prati o čemu govore. Pošto im je majka napustila porodicu kada su tri devojčice bile male,Džim je preuzeo ulogu jedinog sudije u haosu poznatom kao sestre Mejnard i često jeostajao zaprepašćen njihovom beskrajnom energijom i vratolomnom brzinom razgovora.

„Naša sestrica danas je zamalo uhapšena jer je krala u prodavnici!” rekla je Gvin,stenjući dok se pažljivo spuštala na stolicu uz kuhinjski sto. Njene plave oči vragolasto sublesnule dok je skidala gumicu sa zgloba i vezivala talasastu plavu kosu u labavu punđu napotiljku. „Ko bi pomislio, a? Naša sentimentalna Elsi je kriminalni genije!”

„Bio je to nesporazum!” pobunila se Elsi. „Rešila sam situaciju.”

„Stvarno? Ti si je rešila?” pitala je Dejzi, izvijajući obrve.

„Da”, odgovorila je Elsi čvrsto, ponovo zažalivši što ih je nizom poruka tako detaljno

obavestila o popodnevnom događaju. „Imala sam mnogo toga na umu i stvarno sam mislilada sam platila. Na kraju je bilo očigledno da sam pogrešila.”

„O!” Džim im je pružio šolje s čajem, ne sasvim siguran kako da reaguje na to otkriće.„Pa, čovek se uči dok je živ, a?”

Ispunjena talasom ljubavi prema ocu, Elsi mu je stegla ruku dok je prihvatala šolju.„Tako je. I vidiš, tata, sve je u redu.”

„Drago mi je što to čujem. E sad, malo sam pekao sinoć. Ne znam mogu li dazainteresujem neku od vas za krišku slatkog hleba s bananama i orasima?”

To je dočekano horom odobravanja pa je Džim, oduševljen, otvorio staru konzervurouziz čokoladica, kako bi poslužio svoj najnoviji kulinarski trijumf. Dok su on i Gvin

ćaskali, Dejzi je zgrabila Elsinu ruku i odvukla je u mali hodnik ispred kuhinje. „Pa?” pitala je, prekrstivši tanke ruke i uputivši Elsi klasičan pogled starije sestre.

Elsi nije padala na to. Uspevala je da se odupre najstarijoj sestri mnogo puta proteklihgodina i nije planirala da danas počne da je se plaši. „Šta pa?”

„Znaš ti dobro šta, Elsi Mejnard. Zašto nisi pomenula tipa?” Elsi je slegla ramenima.„Tata ne mora da zna.”

„Otkud ti to? Taj zgodni stranac spasao te je hapšenja, za ime božje!”

„Ššš! Tiše... I nisam rekla da je zgodan.”

Utišavši glas do promuklog šapata, Dejzi je prevrnula očima. „Ne bih se baš složila. U

svakom slučaju, zašto si toliko ljuta zbog toga? U redu je priznati da ti je bila potrebnapomoć. To nije nikakva kritika. Ne znači da ne možeš da se izboriš sama ili nešto slično...”

Elsi je dovoljno slušala. „Pusti to, Dejzi! Hajde da... pričamo o nečemu drugom.”

Dejzi se pokajala i prebacila ruku preko Elsinog ramena. ,,U redu je, medena. Žao mi je.Pa, je li bio zgodan?”

~ 11 ~

Anna



Zvoncica

„Dejzi!”

„Ma daj, Elsi, udovolji mi!”

„Recimo da jeste - na iritirajući vodootporan način. Nisam ga baš pažljivo zagledala.”

Neodređen izraz prešao je preko Dejzinog lica. „Dobro. To je dobro.”

Kasnije, dok su Mejnardovi sedeli za trpezarijskim stolom u velikoj dnevnoj sobi naprvom spratu i jeli tadžin od povrća, s libanskom salatom i bisernim kuskusom (Džimovomomiljenom hranom), Elsi je odlučila da objavi odluku kojom je bila zaneta kada jenenamerno postala lopov. Ona joj je bila na pameti cele nedelje, još otkako je odlučila danajzad otvori malu kutiju obloženu satenom boje čokolade, koja joj je osamnaest mesecistajala pored kreveta. Tog jutra odlučila je: prvi korak u nastavljanju života...

,,U redu, drago mi je što ste svi ovde - i sedite - jer želim nešto da kažem.” Nasmešila sepogledima punim iščekivanja na licima njenih najbližih i najmilijih. „Nemojte da paničite,vest je dobra - bar tako mislim.” Udahnula je da se smiri. „Resila sam da ponovo počnem daizlazim s muškarcima.”

„O, Els...” Gvin je pocrvenela i briznula u plač, na radost sestara. Otkako je otkrila da je

trudna, inače pragmatična srednja sestra Mejnard postala je emotivna ruina:nekontrolisano je jecala zbog svega, od pesama na radiju u automobilu do televizijskihreklama za sofe i hranu za kućne ljubimce. Smejući se sopstvenom emotivnom stanju,prihvatila je kutiju maramica, koju je otac uvek držao u blizini za takve prilike, i obrisalaoči. „Čoveče, kakav sam slabić! Nadam se da beba neće imati traume zbog sveg ovogcmizdrenja. Tako sam... srećna zbog tebe, dušo.”

Džim je pružio ruku preko stola i uzeo Elsinu. „Moja hrabra devojčica. Osećaš li sedobro zbog toga?”

Elsi je mogla da oseti kako drhti, ali znala je da je dobro. „Prestravljena sam - mislim,nemam pojma kako ću to izvesti niti kako se to sada radi - ali osećaj je dobar.”

„Mi možemo da ti pomognemo”, rekla je Dejzi, klimajući izbezumljeno glavom, a od togpredloga Elsi je osetila blagu uzbunu. Dejzi se ponosila provodadžijskim sposobnostima,iako se nekoliko njenih posredovanja završilo užasnim sastancima i gadnim raskidima. Aliopet, po Elsinom mišljenju, kada je osoba tako opušteno divna kao Dejzi Mejnard, suspešnom karijerom i bogatim dečkom građevincem, da li je zaista mogla da shvatiopasnosti romantičnih izlazaka?

„Obećaj mi jedno, draga: drži se dalje od onih užasnih internet prezentacija zasklapanje prijateljstava”, umešao se Džim, izazvavši zaprepašćenje svojih triju kćeri. „Ne,ozbiljan sam. Prošle godine sam se prijavio na dva i bio sam krajnje razočaran.”

Neočekivano otkrivanje Džimove tajne istorije internet sastanaka privremeno je

skrenulo razgovor s teme i Elsi se malo opustila dok je oko nje lebdela neverica. Poslecelonedeljnog čekanja trenutka da kaže porodici šta je planirala, sada se osećala čudnosmireno. Bila je to ispravna i bitna odluka.

Volim te jer si hrabra i snažna i uvek znaš šta treba da uradiš.

XX

~ 12 ~

Anna



Zvoncica

Bila je to prva poruka sa uredno naslagane gomile u nekadašnjoj kutiji od čokolade, aodnosila se na pedesetu stavku Spiska:

50. Pročitaj poruke iz kutije - sve.

Elsi je bilo potrebno osamnaest meseci da se natera da je otvori, a pomisao na njennepročitani sadržaj bila je čudno utešna. Kada je prošlog ponedeljka rešila da ispuni sve doposlednje stvari sa Spiska, osećala se pomalo kao da je ponovo srela starog prijatelja. I čimje pročitala prvu poruku, Elsi je znala da je trenutak pravi. Ta poruka imala je savršenogsmisla - i odmah je znala šta da radi.

,,Au”, rekla je Šer Petinger, vlasnica kafea Sandej i Šer, kada joj je Elsi rekla za vestnedelju dana posle incidenta s krađom. ,,I sigurna si da si spremna da ponovo zaroniš umutne vode izlazaka prepune ajkula?”

Elsi je napravila grimasu. „Pa, kad to tako kažeš, kako mogu da odolim?”

„Ne, ne, nisam tako mislila”, odmahnula je Šer glavom, a košnica boje ebanovine navrhu njene glave divlje se zanjihala. „Prosto, znaš: kada za sobom imaš tri razvoda, kao ja,čitava ta scena počne više da liči na vežbu izbegavanja morona nego na bilo šta drugo.”

Elsi se nasmešila svojoj šefici, ponovo zaključivši da se loša iskustva s muškarcimanimalo ne slažu s tom samouverenom ženom od četrdeset i nešto, odevenom u klasičnuDiorovu garderobu od glave do pete. „Imaću to na umu. Kako ide s ovim najnovijim?”

Šer je napravila grimasu dok je spušt ala posudu s najnovijom mešavinom sladoleda odjabuke, cimeta i oraščića u staklenu vitrinu. „Delovao je obećavajuće sve dok nisam shvatilada živi s majkom. Četrdeset dve godine i još spava u sobi sa Himen tapetama.”

„Zaboga!”

„Veruj mi, sestro. Tamo napolju je džungla. Ali znaš ti mene: večito optimističniavanturista.”

Istorija veza Šer Petinger zvučala je kao upozoravajuća priča o opasnostimaromantičnih izlazaka. Udata i razvedena tri puta, posle je istrpela niz beznadežnihudvarača: od vlasnika lokalnog zabavnog parka koji je imao čudnu sklonost ka lutkama uprirodnoj veličini, preko mlađanog agenta za prodaju nekretnina koji je bio ubeden da gaprogoni MI5, pa do ostarelog hotelijera zavodnika za kog se ispostavilo da je serijskibigamista. Ali ako Šer nije bila posvećena romansama, onda to niko nije bio, izdržljivotumarajući po „Džungli morona” u potrazi za pravom ljubavlju.

Elsi je beskrajno volela svoju šeficu, uprkos Šerinom ozloglašenom smislu za humor,

koji joj je doneo zastrašujuću reputaciju u Nort lejnu. Bila je drska, sigurna u sebe i nije seplašila života - a u Elsi je pronašla srodnu dušu. Zajedno, u protekle tri godine pretvorile sunekadašnji hipi vegetarijanski kafe u živopisnom Gardner stritu, koji je Šer nasledila odekscentrične tetke Lusi Nebeskog Cveta Petinger, u retro kafe-sladoledžinicu, u koju sunagrtale brajtonske mase bez obzira na godišnje doba.

~ 13 ~

Anna



Zvoncica

Sandej i Šer bio je pun uspomena na pedesete i šezdesete, od fotografija Elvisa iFrenkija Valija, u zlatnim ramovima, na zidu iza pulta sa zelenim staklom, preko crno -belihkaro pločica na podu, pa do replike vurlicer džuboksa, crno-belih kariranih stolnjaka ihromiranih stolica tapaciranih crvenom kožom. Imao je starinsku i šik atmosferu, aistovremeno bio i moderno opušten, i Elsi je volela da posmatra izraze na licima ljudi koji bi

prvi put ušli u njega. Naravno, šlag na torti bila je činjenica da je sav sladoled u kafeu biopravljen na licu mesta, u kuhinji u podrumu, gde su se nalazili velika mašina za mešanjesladoleda i ogroman zamrzivač. To je značilo da je kafe Sandej i Šer mogao da ponudi ukuses kojima niko u Brajtonu nije mogao da se meri, i da ih redovno menja kako bi seentuzijastične mušterije stalno vraćale po još. Od kokica, preko buđavog sira i oraha, pa dokombinacije javora i banana, ili čak paradajza, bosiljka i masline, jedinstveni ukusisladoleda Sandej i Šer postali su tema razgovora u čuvenom primorskom gradu. Kada setome doda nenametljiva, opuštena i zabavna atmosfera, bilo je lako razumeti zašto se kafe

Sandej i Šer savršeno uklopio u živopisni boemski Gardner strit.

Šer je bila opsednuta modom iz pedesetih i šezdesetih, ponosno noseći starinsku odećupronađenu u retro buticima poredanim duž čuvene brajtonske trgovačke oblasti. I njen

dom bio je oltar retro kiča, a ljubav prema istom videla se svuda gde je provodila vreme. Kao takva, do srži se uklapala u prostor iza staklenog pulta kafea Sandej i Šer, odevena,

kao i Elsi, u crnu bluzu kratkih rukava, s belom kragnom i manžetnama, u široku tirkiznusuknju i belu kecelju s karnerom. Bilo je zabavno oblačiti se za posao i mada su radni danibili dugi i naporni, Elsi je obožavala što je deo Šerine poslovne vizije koja se oslanjala naprošlost. Činilo se kao da je Šerina svojstvena dinamika ubrizgana u same zidove i nameštajkafea - osećaj optimizma i zabave prožimao je sve u njemu, a to se pokazalo neprocenjivimza Elsi tokom poslednjih osamnaest meseci.

Danas, dok je pravila šarene kugle domaćeg sladoleda i stavljala ih u zagasitoplave čašeza kup, Elsi se osećala pozitivnije zbog svoje odluke nego ikada.

„Pa, hoćeš da ti ja namestim nekoga?”, pitala je Šer, ubacujući u kupove štapiće vaflapunjene belgijskom čokoladom. „Sigurna sam da poznajem neku odgovarajuću gospodu. Nekažem da ti ne bi našla nekoga i sama, znaš, ali pomoć nikada nije naodmet i tako to.”

Vrata su se otvorila i sredovečni muškarac doskakutao je preko kariranog poda kanjima. „Doro jutro, ljupke dame!”

,,I upravo evo jednog od njih”, namignula je Šer. „Denise, dragi moj. Kako je našaomiljena jutarnja mušterija?”

Denisovi pozamašni obrazi su se zarumeneli. „Uvek je bolje kada vidi tebe, draga moja.”

Šer je glumila stidljivost i zatreptala veštačkim trepavicama ka njemu. „Kakav šarmer!Pa, čime te danas možemo dovesti u iskušenje?”

Njegove oči pohlepno su pregledale obilne gomile sladoleda u svim duginim bojama,koje su ležale pred njim (a usput i Šerine oble grudi). „Ah, dilema. Mislim da ću uzeti nekood vaših odličnih peciva za doručak, s obzirom na doba dana.”

„Odličan izbor. Još nešto uz to, Denise?”

~ 14 ~

Anna



Zvoncica

Elsi je napamet znala scenario tog razgovora. Svakog ponedeljka i utorka ujutro, tačnou devet, Denis Kit posećivao je Sandej i Šer na putu do male računovodstvene kancelarije ukojoj je radio. Njegov konačni cilj bio je da s čokoladnim hlebom pojede i tri kuglesladoleda, ali smisao za britansku učtivost i savest nikada mu nisu dozvoljavali da to odmahnaruči. Umesto toga, započinjalo je dobro uvežbano pogađanje, posle kog bi on mogao da

odahne, jer nije bio alav, već je, zapravo, samo popuštao Šerinom predlogu. Ne ide da jojpovredi osećanja tako što bi odbio sladoled, zar ne?

„Pitam se da li bih možda mogao da uzmem kuglu vašeg odličnog đelata uz doručak?”

„O, naravno, dragi. Koji bi želeo?”

Denis je pravio predstavu neodlučnosti, skakućući levo-desno dok je osmatrao ponudu.„Vanila - ne, čekajte - mango i đumbir izgledaju najprivlačnije... Ali tu je i čokoladna nebeska

prašina... O, tako je teško odabrati!”

Šer se nagla preko pulta taman dovoljno nisko da privremeno odvuče njegov pogled sasladoleda. „Denise, znaš da ću se uvrediti ako ne probaš sva tri...”

Misija ispunjena, njegove oči su zaiskrile dok se pretvarao da je iznenađen. „Zaista? U

tom slučaju, kako da odbijem?”Dok je odlazio srećan, Šer je zavrtela kašiku za sladoled kao revolveraš s Divljeg

zapada. „Vidiš? Reci sada, da li poznajem muškarce ili ne?”

Elsi se nasmešila i podigla meni pokriven šarenim samolepljivim papirićima. ,,U tonema sumnje. Ponovo razmišljaš o promeni menija?”

Šer je pružila Elsi šolju čaja. „Ne samo menija. Ponude!”

„Molim?”

„Razmišljam o malo avanturističkoj ponudi. Da pokušamo malo da proširimo opseg.Bližimo se Uskrsu i mislila sam da je to sasvim dobro vreme da obavimo malo prolećnospremanje.”

Elsi je pogledala predloge ispisane na papirićima. „Dopada mi se ideja o ovsenoj kaši ipalačinkama na meniju za doručak. Na kraju, ne mogu svi kao Denis da počnu dansladoledom.”

„Zamolila sam drugare iz Kapkejk džinija da nam naprave neke sezonske specijalitete,pa mogu da povezem ukuse sladoleda s njihovim idejama”, nastavila je Šer, očiju sjajnih odinspiracije. ,,I to nije sve...” Odjurila je u kuhinju i vratila se nekoliko trenutaka kasnije, splastičnom kutijom pokrivenom injem. Otvorila je poklopac, zahvatila kašiku najbledegljubičastog sladoleda i pružila je Elsi. „Probaj.”

Ukus je bio neverovatan - kao mešavina latica ruža i smrvljenih parma vajoletbombona, cvetnog ukusa. „Au, ovo je divno.”

„Organsko i bez mleka”, zasijala je Šer. „Napravila sam ga od bademovog mleka. Slažesa svim našim ukusima, a moći ćemo da ponudimo nešto što niko drugi u Brajtonu nema.Onda, naručila sam pekač za palačinke, pa možemo da ponudimo domaće palačinke skuglama sladoleda, svežim voćem i bilo kojim od preliva. Izgledaće fantastično, a miris

~ 15 ~

Anna



Zvoncica

sveže pečenih palačinki ispuniće prostor! Ako to uspe, ko zna? Vafli napravljeni u kafeu,sladoled upakovan da se ponese, još tvojih divnih keksića... sve je moguće.”

„Zvuči kao da si mislila na sve. Pa, kad sve te promene menija stupaju na snagu?” pitalaje Elsi.

„Ne uskoro. Još radim na tome da sve uklopim. Želim i tvoje ideje. Ovo mora da bude

zajednički projekat, u redu?” Pogledala je u ugao kafea, gde je Denis blaženo i bez osećajakrivice doručkovao sladoled. „Eh, da je bar svim mušterijama tako lako ugoditi kaoDenisu?”

Elsi se nasmešila. „Možda bi njega trebalo da imenujemo za glavnog konsultanta zameni.”

„Šališ se, zar ne? Nikada ne bi više izašao odavde!”

„Imaš pravo.” Elsi je spustila meni na pult. „Dakle, postajemo avanturističkinastrojene.”

Namigivanje koje je Šer uputila Elsi bilo je čista razvratnost. „Na sve moguće načine,devojko.”

U subotu ujutro Elsi se našla s Dejzi na doručku u Driftvud kafeu, na plaži blizuviktorijanskog pristaništa Palas. Kao i obično, Dejzi je izgledala kao da ju je obukao idoterao tim modnih stilista i stručnjaka za lepotu: njena jednostavna bela košulja bila jebez ijednog nabora i elegantno usklađena sa uskim tamnim farmerkama i zumbanimcipelama, i velikim svilenkastim šalom od pašmine, koji je upotpunio njen izgled. Elsi seuvek divila najstarijoj sestri i veliki deo ranih tinejdžerskih godina provela je pokušavajućida imitira Dejzin stil, sve dok nije došla u šesnaeste i otkrila otkačene modne butike u NortLejnu, koji su joj pomogli da razvije sopstveni stil. Danas je nosila slatku tuniku s trešnjamapreko širokih farmerki, voljene crvene konversice i jarkozeleni džemper, kojim se branila

od hladnog morskog vetra, a kosu je vezala u konjski rep dugačkom grimiznom maramom.Dobrih desetak centimetara niža od sestre, Elsi je ipak upadljivo ličila na nju, a obe su ododsutne majke nasledile visoke jagodice i krupne tamnoplave oči, dok je njihova sestra Gvinbila Džimova slika i prilika - visoka i atletski građena, s gomilom guste, talasaste plave kose,na kojoj su joj zavidele sestre čiji pramenovi nisu ni prošli pored lokni.

Kasno jutarnje sunce grejalo je terasu kafea dok je Dejzi u dve prevelike šolje sipala čajiz upadljivo tufnastog čajnika.

„Nadam se da shvataš da mi je ovo prva slobodna subota posle pet meseci ”, rekla jeDejzi, gurnuvši šolju preko stola s mozaikom ka sestri. „Trebalo bi da se osećaš izuzetnopočastvovanom.”

„Osećam se.”„Dobro.” Dejzi je promešala čaj, pažljivo posmatrajući Elsi. „Pa, kako ti ide u svemu? I tomislim stvarno, Els. Nemoj da mi glumiš superženu kao pred tatom i Gvin.”

„Dobro sam. Ne gledaj me tako, iskreno se osećam dobro u vezi sa svim ovim.”

~ 16 ~

Anna



Zvoncica

Takav odgovor ni izbliza nije umirio Dejzi. „Onda mi ispričaj - jer nisam sigurna darazumem - šta je dovelo do odluke da ponovo počneš da izlaziš s muškarcima.”

„Počela sam da čitam poruke iz kutije.”

Dejzina kašika pala je uz zveket na tacnu. „O! Au!”

„Znam. I osećaj je dobar. Pravi trenutak, znaš? Zapravo, jutros sam pročitala drugu ibriljantna je. Vidi...” Izvukla je presavijeni papir iz tašne i pružila joj ga preko stola.

Volim te jer si neustrašiva i nikada se ne plašiš da počneš nešto novo.

XX

Za nekoga čije je upravljanje emocijama ušlo u legendu, Dejzi je izgledala opasno blizusuzama. Papir je nežno zadrhtao među njenim prstima dok je čitala poruku. Dugo je ćutala.„Kako je to lepo.”

„Nije da bi trebalo da budemo iznenađene.”

„Ne, pretpostavljam da ne.” Dejzi je vratila papir Elsi. „Znam da će ovo zvučati čudno,

kad se sve uzme u obzir, ali ti si zaista neverovatno srećna. Andre meni nikada nije rekaoništa slično za sve ovo vreme koliko ga poznajem.”

,,A volela bi?”

„O, ne znam. Ponekad mislim da bi bilo lepo da čujem šta oseća prema meni, aliponekad prosto mislim da smo mi jedan od parova koji ne funkcionišu na taj način. Nije daje to bitno, zaista.” Odmahnula je dugim prstima, kao da tera dosadnu muvu, i promenilatemu. „Pa, šta ćeš da uradiš s tom porukom?”

„Moram da počnem nešto novo.”

„Na primer?”

Elsi je udahnula slani vazduh koji se podizao s talasa što su se razbijali o šljunkovitu

plažu u daljini, dok su iznad njih kružila dva kreštava galeba. „Nemam pojma, ali mislim dabi mi bavljenje nečim novim pomoglo da počnem da razmišljam o sebi kao o svojstvenojosobi, znaš?”

„Ti jesi svojstvena osoba”, pobunila se Dejzi.

„Ne, znam to. Ali preda mnom se prostire čitav ovaj neočekivani život i trebalo bi dasmislim šta ću s njim. Samo treba da otkrijem šta će biti sledeće.”

Dejzi je odmahnula glavom. „Divim ti se. Način na koji si se izborila sa svim tim... pa,mislim da je to divno.” Postiđena zbog svojih emocija, brzo je nastavila. „Da li si razmišljalao tome šta bi volela da radiš?”

„Malo. Jedino što sam dosad smislila, zapravo, i nije novo.”

„Pričaj.”Elsi je osetila nalet uzbuđenja dok je govorila. ,,U redu, sećaš li se kad smo odrastale i

kad smo izvodile one užasne muzičke predstave za tatu?”

„Nedeljom po podne! Zaboravila sam na to!” Dejzi je pljesnula rukama i nasmejala setako glasno da je konobar u prolazu zamalo ispustio poslužavnik.

~ 17 ~

Anna



Zvoncica

Otprilike u vreme Elsinog osmog rođendana, nedeljno popodne u kući Mejnardovihbilo je rezervisano za muzičke spektakle. Dejzi, tada dvanaestogodišnjakinja, samo što sepridružila dečjem dramskom klubu pri lokalnoj Metodističkoj crkvi, i bila je ubeđena da sujoj predodređeni reflektori Vest Enda. Kao i većinu stvari tokom detinjstva, produkcijesestara Mejnard smišljala je Dejzi, velikim delom kao sredstvo da pokaže sopstvene

izvođačke veštine, vukući srednju sestru Gvin i malu Elsi kao prateću ekipu. Nije da jeijednoj od njih to smetalo, pošto su se obe neprekidno divile svojoj samouverenoj itvrdoglavoj sestri. Svake sedmice, nedeljni spektakl postajao je složeniji i ambiciozniji, sElsi i Gvin koje su u predstave uvodile kostime, razroke lutke od čarapa i muziku. Kada jeElsi bilo dvanaest, već je imala mesto muzičkog urednika, svirala je večito raštimovaniklavir u trpezariji dok su njene sestre igrale i afektirano glumile u predugačkimprodukcijama koje su same smišljale.

„Jadni tata”, nasmejala se Dejzi, „ne mogu da verujem da je sedeo i slušao nas iz nedeljeu nedelju.”

„Bio je vrlo dobra publika. Ustajao je i aplaudirao svake nedelje, sećaš se?” Elsi se

nasmešila.

„Kako bih mogla da zaboravim? Ne razmišljaš valjda o ponovnom pokretanju nedeljnihspektakala, zar ne?”

„Hm, nisam sigurna da je Brajton spreman za toliko pozorišne avangarde, ali pomislilasam da bih mogla da se pridružim nekoj pozorišnoj ili operskoj grupi. Volela bih da radimmjuzikle - mada ove stare glasne žice godinama nisu bile u javnosti. I bilo bi dobro upoznatinove ljude, ponovo izaći napolje. Moram da počnem od nečega, a ako bih radila nešto učemu uživam, to bi bilo dobro polazište. Čak i da mi glas nije u formi posle sveg ovogvremena.”

Dejzi je zurila u sestru kao da je ova upravo objavila da je more ružičasto. „Ne budismešna! Tvoj glas je briljantan. Daleko bolji od ičijeg u porodici - uključujući i čika Frenka, a

on već godinama živi pevajući evergrin po pabovima. Mislim da bi mogla da pevaš bilo gde ida bi te ljudi slušali.”

„Lepo je od tebe što to kažeš, ali mislim da bi trebalo malo da poradim na glasu prenego što ga pustim u javnost.”

„Gluposti. Čekaj malo...” Dejzi je raširila oči kao da joj je nešto sinulo. „Mogla bi dapevaš upravo ovde!”

Pokazala je ugao drvenog šetališta ispred kafea, gde se nalazio pijanino u duginimbojama. Ne bi štrčao na nekoj svirci Koldpleja, a u kafeu se nalazio od prošlog leta, ostavljen

posle šestonedeljnog umetničkog projekta. Na njegovom poklopcu pisalo je: Sviraj me - tvojsam! Povremeno bi neko prihvatio izazov, što je značilo da biste u bilo kom trenutku, uz

svoju organsku fer trejd kafu, mogli dobiti i neku rokenrol mešavinu, Šopenov klavirskikoncert ili užasno izvođenje čopstiks valcera.

„Ššš, ne budi šašava!” Elsi se nervozno nasmejala i osvrnula, moleći se da niko odgostiju nije čuo Dejzin predlog. Srećom, ostali ljudi na šetalištu delovali su blaženonesvesno i uživali u opuštenom doručku na prolećnom suncu.

~ 18 ~

Anna



Zvoncica

Ali Dejzi Mejnard bila je nemoguće ljupka žena na misiji. „Ozbiljna sam, Els! Uradi tosad - hajde, otpevaj mi nešto!”

„Ne mogu...”

„Da, možeš. Ti si neustrašiva, sećaš li se?” Iskra čistog vragolanstva blesnula je unjenim tamnoplavim očima dok se zavaljivala u stolicu s pobedničkim osmehom na licu.

„Dvostruko te čikam.”Elsi je zurila u sestru. Ako je postojala ijedna nepobitna istina koju su tri sestre

Mejnard znale, to je bila činjenica da je dvostruko čikanje vrhunski izazov. Ako bi gaignorisala, to bi praktično predstavljalo izdaju časti porodice Mejnard - i na sebe bi navuklabeskrajan podsmeh čitavog klana: tate, Dejzi, Gvin, čak i pokojne bake Flo, koja je za životabila pravi sitničar u tom pogledu. Ma kakve bile potencijalne posledice odgovaranja nazačikavanje, ništa nije bilo vredno suočavanja s reperkusijama zbog odbijanja izazova.

Elsi je napravila grimasu ka sestri, ali kocka je bačena. Dok je polako ustajala, naglipriliv adrenalina izazvan čistom odvažnošću onoga što se spremala da uradi gotovo da ju jenaterao da naglas zaskviči. Dejzi je željno klimala glavom dok je Elsi prilazila klaviru.

Razmrdavši ruke iznad šarenih dirki, duboko je udahnula i zaronila. Prvi tonovi pesme I Will Survive bili su pomalo nesigurni - što je bilo i razumljivo kada

se u obzir uzmu momentalno zainteresovana lica gostiju. Ali kada je Dejzi počela sperkusionističkom podrškom udarajući o sto od nerđajućeg čelika, Elsino samopouzdanjeje poraslo. Kada je stigla do refrena, srce joj je već pumpalo kao parna lokomotiva i pevala

je iz sveg glasa.

A onda se desilo nešto zadivljujuće.

Čovek s naočarima, u uzanoj kariranoj košulji, na suprotnom kraju šetališta ispredkafea iznenada je ustao i pridružio joj se u refrenu, a za njim i dama za susednim stolom.Kako su ljudi počinjali da se pridružuju, čisto uzbuđenje njihovog spontanog nastupa

odjekivalo je po prostoru. Posetioci u kafeima nagurali su se uz prozore i otvorena vrata dagledaju spektakl, a grupa šetača pasa okupila se da posmatra neobičan prizor. Džogeri dužšetališta zastali su i virili preko zelene ograde, grupa torokavih tinejdžerki prekinula jeslanje poruka i okrenula kamere telefona ka kafeu; stariji parovi, koji su uživali u sladoledu,pokazivali su i smejali se. Osmesi su bili svuda; i dok je Elsi uvodila improvizovani bend uposlednji refren, osetila se živom prvi put posle mnogo vremena.

Kada se pesma završila, odjeknulo je glasno klicanje izvođača i posmatrača dok jeosoblje kafea zavijalo i aplaudiralo poput manijaka, i ta zajednička emocija naterala je Elsisuze na oči. Onda, pošto je to bio Brajton, slučajna izvođačka gomila stidljivo se vratila zasvoje stolove, kao da se ništa nije desilo.

Ushićena, Elsi je bacila kosku svojoj nasmejanoj sestri. „Kako je bilo?”

Dejzi joj se duboko poklonila. „Ti si zvanično moj heroj, Elsi Mejnard! Kakav način da sepočne nešto novo.”

„Zahvaljujem.”

~ 19 ~

Anna



Zvoncica

„Ovo je zaslužilo tortu - ne, izvinjavam se, ali ne možeš da se buniš, seko. Upravo sidostigla status legende. Torta je jedino dostojno priznanje za tvoj genij.” Dejzi je požurila ukafe.

Elsi se nasmešila u sebi, a jak osećaj ispunjenosti strujao je kroz nju. Nastup je bioekstremno blesav, ali je probudio nešto duboko u njoj. Tražila je nešto novo, i mada nije

bila sasvim sigurna da je to otkriće išta značilo, nije mogla da se otrese osećaja da je upravopostigla nešto veliko. I nije grešila: iako Elsi Mejnard to nije znala, neko je preko ogradešetališta posmatrao njen spontani nastup. Neko ko će joj potpuno promeniti život...

~ 20 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 3

Drago mi je što smo se upoznali...

Sve na njemu bilo je crno: od preterano uskih farmerki (što i nije baš preporučljivo začoveka njegovih godina), preko izlizanih kožnih čizama sa srebrnim nitnama u oblikuzvezda i pocepane majice ukrašene belom lobanjom, koja je izgledala kao da namiguje, doiznošene kožne jakne i ulegnutog stetson šešira. Jedini izuzetak bila je tamnocrvenamarama oko vrata. Dugačak sedi konjski rep landarao mu je niz leđa, a srebrni lancizveckali oko zglobova. Posmatrajući upečatljivu scenu u kafeu, naslonio se na ogradušetališta, zamišljeno žvakao žvaku s ukusom cimeta i polako klimao glavom dok senesumnjivo genijalan plan rađao u njegovoj glavi.

Kada su posmatrači sa šetališta počeli da se razilaze, iz zadnjeg džepa izvukao jeokrugle naočari s plavim staklima, ceremonijalno ih stavio na nos, nakrivio obod šešira

napred i opuštenim korakom krenuo niz kamene stepenice ka kafeu. Dejzi se vratila s poslužavnikom, lica rumenog od smeha. „Obožavaju te tamo”,

prasnula je. „Torta je na račun kuće!”

„Ozbiljno? Zaboga, trebalo bi ovo češće da radim!”

„Menadžer je pitao možeš li da dođeš opet sledeće subote. Mislim da je bio ozbiljan.”

„Nisam sigurna da sam baš rođena za pevačicu u kafeu, ali lepo od njega što je pitao”,rekla je Elsi, kucnuvši se šoljom s Dejzi.

„Aaanđele!” rekao je glas iznad njihovih glava. Elsi i Dejzi podigle su pogled i ugledalesredovečnog muškarca u crnom, kako stoji pored njihovog stola. Dejzi se namrštilapridošlici. „Molim?”

„Ti si vizija, čudo, mistični znak, lutko!”

Elsi je prigušila kikot, ali Dejzi se nepozvani stranac, koji im je prekinuo razgovor,nimalo nije dopadao. „Ne, hvala”, rekla je.

Činilo se da je na trenutak ostao zatečen. „Šta kažeš?”

„Šta god da prodaješ, ne zanima nas.”

„Gospo, da li ti ja izgledam kao ulični prodavac?”

„Nemam pojma ko si, ali moja sestra i ja uživamo zajedno u opuštenom jutru, pa ako tine smeta, mi...”

„Tvoja sestra? Tvoja sestra ima božanstveni dar, devojko!”

„Vrlo si ljubazan”, odgovorila je Elsi, zabavljajući se pojavom čoveka u crnom mnogoviše nego Dejzi. „Ali mislim da si me zamenio s nekim.”

„Naprotiv”, odgovorio je, privukavši stolicu od obližnjeg stola i spustivši se nepozvankraj njih. „Ti si upravo ona koju sam tražio!”

„Hm, izvini”, počela je Dejzi, ali čovek u crnom je više nije slušao.

~ 21 ~

Anna



Zvoncica

„Vudi”, rekao je, pružajući zveckavu ruku ka Elsi. „Vudi Džensen. Možda me se sećate, izHelfingera, onog benda iz osamdesetih.”

Po istovetnim izrazima lica sestara Mejnard, jasno se videlo da ga se ne sećaju. Neuzbuđujući se zbog toga, Vudi je nastavio. „Ja sam koautor globalnog hita Hard Rockin’

Summer izl987? Još se vrti na listi radija Kerang...”

Elsi je slegla ramenima. „Meni je 1987. bilo dve godine, a mojoj sestri šest - žao mi je.”Vidno razočaran, Vudi je skinuo šešir i pljesnuo ga na sto. „Bio je to hit za sva vremena,

čoveče... Svetska turneja, obožavateljke - sve u kompletu. Da li ste sigurne da se ne sećate?”

Počeo je da peva grlenim falsetom, bubnjajući po stolu prstima punim prstenja: „Heart

beatiri faster than a Olympic runnuhh, we’ re livin’ the dream for a hard rockin’ summ-uhh...Oh-oohh, hard rockin’ mumm-uhh...” S nadom je pogledao Elsi i Dejzi. „Zvuči li vampoznato?”

„Kao sirena za uzbunu”, promrmljala je Dejzi.

„Šta kažeš?”

„Vidi, prava je divota što smo se upoznali, očigledno, ali stvarno bih bila zahvalna ako

bi nas sada ostavio na miru.”Vudi je sklopio ruke. „Ne dok tvoja sestra ne čuje moj atraktivni predlog. ” Iskezio se

lascivno ka Elsi.

Brže-bolje želeći da odbrani sestru od onoga što joj je izgledalo kao sumnjivoudvaranje ofucanog rokera, Dejzi je skočila i preteći se nadvila iznad Vudija. „Slušaj, finosam te zamolila da odeš. Ako budeš insistirao na tome da ostaneš, moraću da zamolimmenadžera da te udalji.”

„Hej, lutko, oladi malo! Samo sam hteo da postavim tvojoj sestri jedno pitanje i ondaodoh. Da li je to prihvatljivo?”

Odjednom osetivši sažaljenje prema bivšoj globalnoj rok zvezdi za njihovim stolom,

Elsi je spustila dlan na sestrinu ruku. „Mislim da bi trebalo da čujemo šta gospodin Džensen ima da kaže, dušo.”

Dejzi se ponovo svalila na stolicu. „Ali on je...”

Ignorišući sestrino protivljenje, Elsi se okrenula Vudiju. „Hajde, pitaj.”

Izraz čistog divljenja oblio je Vudijevo neobrijano lice. „Aaanđele”, izdahnuo je prenego što se sabrao. „Treba mi tvoja pomoć. Vidiš, ja sam čovek opterećen ambicijom ikreativnom veštinom koja prevazilazi ono što bi ijedan čovek mogao da nosi na svojimplećima. Ali to je krst koji nosim zbog svoje kreativnosti, lutko. Stvar je u sledećem: sadasam na ivici preporoda - duhovnog reprogramiranja, ako ti se tako više sviđa - i imam

osećaj da će mi ova nova životna faza biti dosad najjača. To jest, ako uspem da pokrenem

svoj projekat iz mesta.”Dejzi je zurila u njega kao da je troglavi vanzemaljac. Elsi mu se strpljivo nasmešila. ,,A

kakvo je tvoje pitanje, u stvari?”

„Ovako: šetao sam po promenadi, razmišljajući o svom sledećem koraku, kada samdobio viziju - kao 1984, kada sam sanjao rok bend koji će zavladati čitavim poznatim

~ 22 ~

Anna



Zvoncica

svetom i kada je nastao Helfinger. Vizija koju sam imao bila si ti - ovde, na ovom skromnomšetalištu - kao muzički šaman koji je očarao Brajton i vernički ga potčinio sopstvenojmuzičkoj volji.”

Elsi se nasmejala. „Bilo je to I Will Survive, a ne neka religiozna pesma.”

„Ali u tome i jeste stvar, devojko! Uzela si ofucanu pesmu i od nje napravila magiju. To

je ono što ja želim da radim.”„Žao mi je, zaista ne znam šta pokušavaš da me pitaš.”

Vudi ju je zgrabio za ruku, iznenadivši je. „Govorim o horu, lutko! Ali ne o tra-la-la

sladunjavom horu u crkvenom holu. Govorim o grupi vokalnih vernika koji predano donose

klasične melodije masama. Hendriks, Lenon, Makartni, Gaga. Ali ne mogu to sam: treba mimuzički usmeravač - saradnik, ako ti se tako više sviđa - da pretvori moj san u stvarnost.Molio sam univerzum da mi da neki znak - baš kada si počela da pevaš. To je sudbina, lutko!Pa, šta kažeš? Hoćeš li da skočiš u ambis šanse i zasviraš na klaviru sudbine?”

„Kad je ponuda takva, kako da je odbiješ?” frknula je Dejzi.

„Zaista, kako?”, odgovorila je Elsi, a njene misli već su se kovitlale od mogućnosti.

Dejzi ju je uhvatila za ruku. „Čekaj - ne razmišljaš valjda ozbiljno o ovome?”

Elsi nije mogla da laže. Uprkos svim dobrim razlozima da ne prihvati, dopao joj se tajsredovečni roker s blesavom idejom. Nagoveštaj nečega što izlazi iz okvira uobičajenogneopisivo ju je kopkao. Ovonedeljna poruka rekla joj je da je neustrašiva: ovakva aktivnostsigurno bi bila dokaz za to?

„Želela sam da počnem nešto novo. Ovo bi moglo biti to.”

„Ni slučajno! Žao mi je, Elsi, ne mogu ti dopustiti da to uradiš.”

Vudijevo čelo se smrklo. „Mislim da ćeš otkriti da Elsi može...”

„Dejzi, mislim da bi to moglo da upali. Želela sam da radim nešto u vezi s muzikom, a

ovo bi moglo da bude zabavno. Zamisli ljude koje bi privukao nekonvencionalan hor. Ljudes kojima bih možda imala nešto zajedničko i s kojima bih mogla da izgradim nešto... Hajde,Dejz, rekla si da ćeš me podržati u svemu što odlučim da radim. Ako ću početi nešto novo imožda ponovo početi da izlazim s muškarcima, ovo bi mogla biti savršena prilika.”

„Da, Dejzi, razvedri se, prihvati viziju!”, dodao je Vudi, možda ne naročito mudro kadase u obzir uzme ubilački pogled u Dejzinim očima.

„Niko nas nije upoznao, pa ne koristi moje ime, molim!” uzviknula je, a njen krajnje

britanski argument samo je zasmejao Elsi.

„Dejzi Mejnard, upoznaj Vudija Džensena. Vudi, upoznaj Dejzi. A ja sam Elsi. Sada smosvi zvanično predstavljeni jedni drugima. Srećna?”

„Ne naročito.” Iznervirana, Dejzi je obavila dugački šal od pašmine oko ramena isevnula pogledom ka oboma. „Ako želiš da uradiš ovo, u redu. Ali idem i ja. Neću te pustitinigde samu s ovim... s ovom... personom!”

Vudi je pokupio stetson i vratio ga na glavu. „Meni odgovara, lutko. Što nas je više, tobolje.”

~ 23 ~

Anna



Zvoncica

Dogovorili su se da se nadu sledećeg utorka uveče u kafeu Sandej i Šer, radujući seunapred zbog predstojećih snova i sladoleda. Dejzi je sačekala da Vudi ode kako bi otkrilaElsi svoja prava osećanja.

„Ne mogu da verujem da uopšte razmišljaš da radiš išta s tim čovekom”, rekla je dok supolako išle preko šljunkovite plaže. „Iz aviona se vidi da je lujka!”

Elsi se sagla i podigla gladak sivi oblutak. „Znam da je malo... ekscentričan, ali zar nisusvi u ovom gradu? Moraš priznati da je ono zvučalo zabavno.”

„Ono je zvučalo kao košmar”, odgovorila je Dejzi. „Els, jesi li sigurna da je to ono štoželiš? U Brajtonu postoje raznorazni savršeno pristojni horovi kojima bi mogla da sepridružiš. Drim tim je divan - i svake godine nastupa u Kraljevskom teatru. Zamisli da pevašna toj pozornici! Dopalo bi ti se, sigurna sam...”

Elsi je presekla sestru lukavim pogledom. „Da budem u horu koji vodi Džanet Berton?Jedini horovođa koji je pod reflektorima više nego hor? Ne, hvala. Ne želim da me u muzičkipotpuri vodi žena od pedeset i nešto, u pripijenim crvenim kožnim pantalonama. To bi bilokrajnje uznemirujuće.” Nasmešila se, prisetivši se Šerine pogubne presude toj ženi: Baš kao

Sajmon Kauel u crvenoj koži. „Osim toga”, nastavila je, prevrćući oblutak u rukama, „horkakav bismo Vudi i ja mogli da napravimo bio bi zabavan i svakako nekonvencionalan.”

Promena je bila dobra, zaključila je Elsi dok je razmišljala o događajima od prošlenedelje. Odluka da ponovo izlazi s muškarcima - čak i da je to sada bilo pre teorija negokonkretan plan - i mogućnost učestvovanja u ma kakvoj vrsti muzičkog dešavanja koju jeVudi imao na umu ispunjavala ju je iskričavim uzbuđenjem. Na površini, nijedna od tihodluka nije delovala kao nešto naročito, ali one su za nju predstavljale značajne korakenapred.

Kasnije tog popodneva, kada je Dejzi otišla da se nađe s prijateljima na ručku, Džim jepozvao Elsi da svrati u njegovu prodavnicu. Pošto nije imala ništa drugo da radi, Elsi je bilodrago zbog poziva; osim toga, uvek je volela da posećuje oca na poslu.

Džim Mejnard bio je vlasnik prodavnice Brajtonski dom - najveće brajtonske robnekuće nameštaja i opreme za dom u centru grada. Nasledio je firmu od oca i dede i takopostao poznata osoba u Brajtonu.

Elsi je zabavljalo da ga vidi u odelu i kravati - jer je znala istinu o njemu. Van posla,Džim je odbacivao sve konvencionalno brže nego ijedno od njegove dece (čak i Gvin, njuejdž vegetarijanka i samoproklamovana ćerka Majke Zemlje). Kod kuće je bio otelotvorenjesvega alternativnog. Kao tinejdžer, živeo je četiri godine u hipi komuni i nikada nijezaboravio svoju ljubav prema miru, ljubavi i tkaninama duginih boja. Porodična kuća bila jeeksplozija boja, a svaka soba prekrivena jarkim indijskim tkaninama i drečavim šarama nazidovima. Jeo je domaće vegetarijanske obroke iz rukom rađene grnčarije (Gvinine), palio je

mirišljave štapiće u dnevnoj sobi i kuhinji i bio ljubitelj hipnotičke muzike sitara, koja jeobično lebdela kroz kuću, izvirući iz nekog od mnogih CD plejera.

Međutim, na poslu, Džim Mejnard bio je uzoran biznismen, a jedini nagoveštaj njegovetajne hipi orijentacije bila je mala zlatna minđuša koju je nosio u jednom uvu - nešto što sunjegove nafatirane (i bez sumnje konvencionalne) mušterije jedva i primećivale.

~ 24 ~

Anna



Zvoncica

Preuzimanje posla bila je svesna odluka: znak poštovanja prema ocu, kojem jekonvencionalnost bila ispisana u kostima, kao šare iscrtane u čuvenim brajtonskimbombonama. I mada Džim to nikada ne bi rekao, ta radna i tradicionalna osoba definisala jedrugu stranu njegove ličnosti: savesnu i posvećenu stranu, koja se lako uočavala i unjegovoj nezaustavljivoj odanosti i ljubavi i prema kćerima.

Elsi je volela porodičnu prodavnicu - miris laka i novih tkanina, pomešan s aromomsveže kafe, koja je, na Džimovo insistiranje, uvek bila dostupna mušterijama. Kao dete,provela je mnogo srećnih sati gledajući oca kako radi, pretvarajući se da je cela prodavnica,s postavkama raznih elegantnih soba, njena kuća. Kada ih je majka napustila, Elsi i njene

sestre provodile su još više vremena u prodavnici, odlazeći tamo posle škole i čekajući dozatvaranja da bi se vratile kući s Džimom. Kada su odrasle, svaka je subotom radila uprodavnici i, kao posledica, sve tri zaljubile su se u uređenje enterijera, što se danasodražavalo i u njihovim domovima.

Elsi se često pitala koja će od njih - i da li će ijedna - jednog dana naslediti prodavnicuod oca. Gvin je bila zauzeta izgradnjom svoje kuće, upravljala je grnčarskim studiom ispremala se za porodicu koju je planirala da proširi bar za troje dece. Dejzi je bila partner ufirmi za dizajn enterijera i bila je mala verovatnoća da će to želeti da zameni upravljanjemprovincijskom prodavnicom nameštaja, pa je ostala samo Elsi, koja je sada bila i više nego

srećna svojim položajem pomoćnika menadžera u kafe-sladoledžinici. Činilo se, ipak, da seDžim ne brine zbog takvog stanja stvari. Umesto toga, bio je zadovoljan što su se njegove tridevojčice same probijale u svet.

Zapisivao je narudžbinu starije mušterije kada je Elsi stigla. Podigao je ruku inamignuo, a ona je odmahnula i zaokupila se pregledanjem nove ponude jastučića poredpulta. Volela je da gleda oca u razgovoru s mušterijama. Džim je bio rođeni zabavljač iuspevao je da izmami osmehe i od najnamrštenijih posetilaca, a ta veština donela mu jemesto u lokalnom gradskom odboru, u kojem je bio poznat kao glavni mirotvorac tokom

žučnih rasprava. Ispratio je stariju gospođu do vrata i vratio se da zagrli Elsi. „Bogo moj, ti si pravi lek zaoči! Kako si provela dan, dušo?”

„Zapravo, odlično. Čini mi se da pokrećem hor.”

Džimov izraz lica bio je smrknut sve dok mu Elsi nije ispričala o pevanju u kafeu naplaži i sastanku s Vudijem, i tad se ogroman osmeh razvukao preko njegovog lica.

„Vudi Džensen Helfinger? Opa, dete, pa taj tip je legenda! I radićeš s njim?”

Elsi je pogledala oca. „Nisam znala da si ti prikriveni roker, tata?”

„Ah, mnogo toga ne znaš o meni, kolačiću”, odgovorio je, kucnuvši svoj nos. „Gledaosam Helfingere 1988. u Nebvortu, godinu dana pošto je pesma Hard Rockiri Summer izbila

na prvo mesto. Bili su veličanstveni. Prava je šteta što su se brzo raspali. Njihov bubnjar seubio dok su bili na turneji po Japanu, a ispostavilo se da im je on bio vezivno tkivo. Beznjega, bend je počeo da se raspada. Mislim da su godinu kasnije pokušali da zamene Vudijakao glavnog pevača posle svirke u Kelnu, i to je bio kraj Helfingera.”

~ 25 ~

Anna



Zvoncica

„Ko bi rekao da je moj tata enciklopedija znanja o svemu helfingerskom?” Elsi se divila,ne obraćajući pažnju na očevu glumljenu uvredenost. „Pa, da li si hteo nešto konkretno ilisamo da vidiš svoju omiljenu ćerku?”

„Ja uvek volim da te vidim”, odgovorio je, otišavši do aparata za kafu, koji se pušio ukuhinjici iza pulta. „Kafu?”

„Vrlo rado, hvala.”„Izvoli.” Džim joj je pružio šolju i prešli su do izloženih fotelja presvučenih tirkiznim

baršunom da bi seli. ,,E sad, nadam se da se nećeš ljutiti na mene, draga, ali razmišljao samo onome što si rekla i uradio sam nešto što verovatno nije trebalo.”

„O?” Veselo je posmatrala očev stidljivi izraz lica. „Ne brini, tata, neću te se odreći. Šta sismislio?”

„Pa, desilo se da sam tvoju veliku odluku pomenuo jutros Martiju i... pa, smislili smomali plan.”

U tom trenutku, Elsi je znala da je izraz njenog lica jasno oslikavao osećanja koja jebudilo pominjanje Džimovog poslovnog partnera. Marti Hogart bio je u poslu s Džimom od

sredine devedesetih i bio je njegova sušta suprotnost u ponašanju, odnosu premamušterijama i pogledu na svet. Dok je Džim mislio sve najbolje o svima, ma koliko toverovanje bilo pogrešno, Marti je posmatrao svet cinično, škiljeći i verujući da svi imajunekakav skriven plan. Ipak, Marti je Džimu bio drag pa su zbog njega Elsi i njene sestreostajale civilizovane kad god bi i on bio u prostoriji. A ono što bi govorile kada bi otišao, toje sasvim druga stvar.

„A šta je Kapetan Cinični imao da kaže o tome?”

Džim je prekorno pogleda. ,,E sad, nema potrebe za tim. Marti je dobar čovek, Elsi - ne,stvarno jeste. U svakom slučaju, podržao je tvoju odluku.”

„Stvarno?”

„Da. Vidiš, on nije tako mračan kao što ga ti prikazuješ. Rekao sam mu da razmišljaš otome da ponovo počneš da izlaziš s mladićima i on je predložio nekoga ko bi biozainteresovan da te upozna.”

,,A...”

„Sad, pre nego što kažeš ne, saslušaj me do kraja. Martijev bratanac Oliver zaista jedivan momak. Prošlog meseca radio sam s njim novu veb-prezentaciju za radnju i slažemose kao cepanice. Stvarno mislim da biste vas dvoje mogli imati mnogo toga zajedničkog.”

Elsi je volela oca zbog entuzijazma, ali nije mogla da uguši prizvuk strepnje koji seoglasio u njenim mislima. „To je divna ideja, tata, i stvarno sam zahvalna, ali ja ne znamništa o njemu, pa...”

Džim je sklopio ruke u krilu. „Znam da ne znaš. Zbog toga i on dolazi na kafu.”„Kad?”

„Samo što nije.”

„Tata...”

~ 26 ~

Anna



Zvoncica

„Znao sam da je trebalo prvo da te pitam. Ali Oli je rekao da će danas svratiti, a ja samznao da ti nećeš biti zauzeta po podne, pa sam pomislio... molim te, ne gledaj me tako, Els,samo sam hteo da pomognem!”

Da je neko pitao Elsi ko će od njene porodice i prijatelja pokušati da joj namestimomka, otac verovatno ne bi uopšte ni bio na spisku. A ipak, on ju je prvi uhvatio, i to iz

zasede! Taman je htela da odgovori kada su se vrata otvorila, a Džim poskočio. „To je on. Obećaj da ćeš biti fina.”

Prihvativši neizbežno, Elsi je klimnula. „Naravno da hoću.” Ustala je polako i pripremilase. To nije imala na umu za dnevni raspored. Gledajući ka vratima, videla je Džima kakoveselo ćaska s visokim, plavokosim čovekom. Imao je opušteno držanje nekoga ko jeupravo ušetao s plaže, nosio je tamnosivu duksericu s kapuljačom, izbledele farmerke iplave konversice. Dok je prilazio, Elsi je primetila njegov osmeh - širok i prijateljski - i utrenu se setila nekoga koga je ranije poznavala. Neočekivani čvor emocija vezao joj se u grlui morala je da obori pogled dok nije nestao.

„Elsi, ovo je Oliver Hogart, Martijev bratanac. Oli, upoznaj moju ćerku, Elsi”, Džim je

ponosno sijao. „Ona je asistent menadžera u kafe-sladoledžinici u Nort Lejnu.”„Drago mi je što smo se upoznali, Elsi”, odgovorio je Oli ispruživši preplanulu ruku.

Kada ju je Elsi prihvatila, primetila je koliko je njegovo rukovanje toplo.

,,I meni je drago. Tata mi je upravo pričao da radiš na njegovoj veb-prezentaciji?”

Oli se nasmešio. „Da. Bilo je zabavno, zar ne, Džime?”

„Zaista jeste. Oli je partner u vrlo uspešnoj kompaniji za veb-dizajn, Els, jesam li tirekao to? Veoma je talentovan.” Toliko o suptilnosti, tata...

Oli se stidljivo nasmešio. „Tvoj tata je previše ljubazan. To je nešto čime sam se baviood faksa i imam sreće da sada živim od toga.”

,,I fantastičan je u tome! E, sad, Oli, mogu li da te ostavim s mojom ćerkom na pet

minuta? Moram... ovaj... da proverim nešto u skladištu. Vraćam se za sekund!” Džim je biot oliko uzbuđen zbog svojih provodadžijskih veština da je gotovo cupkao dok je odlazio.

Elsi je odmahnula glavom. „Molim te da oprostiš mom ocu. Ne izlazi mnogo ovih dana.Hm... hoćeš da sedneš?”

„Da, hvala.”

Seli su u baršunaste fotelje i odjednom se činilo kao da je svaki zvuk u celoj prodavniciutihnuo. Elsi se učtivo smešila i očajnički preturala po mozgu, tražeći nešto što bi mogla dakaže. Po blago napetom Olijevom osmehu bilo je jasno da i on radi isto. Posle nekolikoužasnih minuta, od kojih im se prevrtao stomak, Oli se nasmejao i malo opustio.

„Čuj, hajde da počnemo iz početka. Osećam se kao da su nas uhvatili u zasedu, a ja

zaista ne bih želeo da pomisliš da sam bio upućen u Džimov plan.”Elsi je osetila kako joj napetost u ramenima slabi. „Dobra ideja. Žao mi je, prvi put sam

čula za tebe pet minuta pre nego što si stigao.”

~ 27 ~

Anna



Zvoncica

,,U redu je, stvarno. Mene je stric pozvao za vreme ručka i rekao da treba da odem doDžima, jer treba da mi pokaže nešto važno. Nisam znao da je mislio na tebe.” Smeh mu jebio topao i zarazan kao i rukovanje, i Elsi se smesta dopao zbog toga.

„Hajde onda da prosto zaboravimo kako smo završili ovde. Da li si za kafu? U kuhinji zaosoblje imamo aparat - premda kafa nije baš najbolja na svetu, ali mogu je preporučiti kao

temu razgovora za ponižavajuće sastanke.”Ponovo se nasmejao i pljesnuo po kolenima. „Imam bolju ideju”, rekao je, ustavši i

otišavši do vrata skladišta u zadnjem delu prodavnice. Odškrinuo ih je i doviknuo: „Džime!Idemo mi na kafu. Želiš li ti nešto?”

„Ne, ne, ne treba mi ništa”, Džimov bestelesni glas dojedrio je iz skladišta. „Idite vi izabavite se!”

Oli se vratio do Elsi i pružio joj ruku. „Da li je to u redu? Čini mi se da bi bilo manje...ovaj... napadno - da ćaskamo negde drugde.” Mada je još bila pomalo potresena iznenadnimupoznavanjem s njim, Elsi nije mogla da se odupre osećaju zainteresovanosti zaprostodušnog mladića s lepim licem i prijateljskim osmehom. Prihvativši njegovu ruku da

bi ustala, doviknula je pozdrav Džimu i oni su izašli iz radnje. Pet minuta kasnije, sedeli su u udobnim foteljama malog kafea, okruženi policama

punim polovnih knjiga. Elsi je često prolazila pored Bibliokafa, ali nikada nije bila unutra.Dok je ispijala moku, primetila je da se Oli ovde oseća kao kod kuće. Činilo se da opuštenapriroda kafea, u kojoj su mušterije uzimale knjige s polica i uživale u kafi i kolačima,odgovara njegovoj ležernoj pojavi.

„Volim ovo mesto”, rekao je, mešajući čokoladni prah s penom kapučina. „Otkrio samga otprilike pre godinu dana, kada se moj posao preselio u okolinu. Nema ničeg boljeg odpristojne kafe i knjiga - to je najbolja kombinacija na svetu. Dakle, ti radiš u kafe-

sladoledžinici?”

Elsi je klimnula. „Sandej i Šer u Gardner stritu. To je radnja moje drugarice Šer, a ja sampomoćnik menadžera. To je retro mesto pa je baš zabavno raditi tamo.”

„Bio sam tamo. Jedan moj drug je veliki ljubitelj onog vašeg krem i čaj sladoleda - onogs komadićima keksa i džemom od jagoda?”

,,A, to nam je jedan od najprodavanijih.”

„Nisam iznenađen. Koliko Kam priča o tome, čovek bi pomislio da je božji eliksir.Nedeljom idemo zajedno na kajting i on uvek insistira da odemo na sladoled kad se vratimou grad. Zapravo, to sam radio jutros. Otud...” Povukao je prednju stranu dukserice dapokaže kako misli na odeću. „Na poslu se obično trudim da izgledam pristojno, naravno.”

Elsi se nasmejala. „O, ne znam baš. Mislim da je stil odevanja kul surfer baja krajnje

potcenjen u poslovnom svetu.”„O, hvala.” Olijeve zelene oči zaiskrile su i na Elsino iznenađenje osetila je kako jojobraze obliva rumenilo.

„Nema na čemu.”

~ 28 ~

Anna



Zvoncica

„Da li biste voleli da probate naš kolač s kafom i orasima?” pitala je konobarica porednjih, a od njene iznenadne pojave oboje su poskočili.

Oli je prihvatio, ali Eli je odbila, jer joj se stomak iznenada vezao. Kada je konobaricaotišla do sledećeg stola, Oli je srknuo kafu i činilo se kao da pažljivo bira reči.

„Zaista mi je drago što smo se upoznali. Ozbiljno to mislim. Ovo će ti možda delovati

malo brzopleto, pa mi slobodno reci da se gubim, ali pitao sam se da li bi još neki put volelada popiješ kafu sa mnom. Obično sam slobodan subotom po podne. Znaš, ako se zadesiš ugradu i nemaš šta da radiš.”

Elsi je kratko razmišljala o predlogu. Pomisao na ponovne izlaske - kada je za topostojala konkretna mogućnost, a ne samo teorijsko razmatranje - bila je ekstremnozastrašujuća. Ali Oli je i nije zaista pozvao na sastanak, zar ne? Bio je zanimljiv, domišljat iinteligentan, imao je smisao za humor sličan njenom i nije mogla poreći da dobro izgleda.Sigurno neće škoditi ako se povremeno nade s njim na kafi. Elsi je morala da prizna da jeuživala u njegovom društvu, a mogućnost da toga bude još bila joj je veoma privlačna. Uovonedeljnoj poruci pisalo je da je neustrašiva: možda je ovo sasvim dobar trenutak da

rizikuje. „Da. Volela bih.”

~ 29 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 4

Hajdemo zajedno...

„Imaš sudar!”

„Nemam! Samo sam rekla da bismo mogli da popijemo kafu. To baš i nije prihvatanjebračne ponude.”

Dejzi je beskrajno uživala, igrajući po šik kuhinji svog skupog stana u Houvu. „Tako seponosim tobom, Els! I tatom - ko bi rekao da je on takav provodadžija, a?”

Elsi je uzdahnula i zavrtela kesicu čaja od jasmina u šolji. „Nije trebalo da ti kažem.Znala sam da ćeš ovako da reaguješ.”

Dejzi je stala bez daha i svalila se na visoku stolicu za pultom. „Ali on je divan, zar ne?”

Elsi je slegla ramenima. „Fino izgleda, valjda.”

„Dobro. To je dobro, zar ne?”

„Da, to je dobro. Možemo li sada da razgovaramo o horu, molim te?” Dejzi je zastenjala.„Možemo. Ali prvo treba da mi učiniš uslugu.”

„Hajde, ali samo ako budeš preklinjala.”

„Ti si jedna zla, mala sestra, Elsi Mejnard. U redu, neka ti bude.” Napravila je molećiviizraz lica i sklopila savršeno manikirane dlanove ispred sebe. „O, veličanstvena i plemenitasestro moja, dođoh na prag tvoj sa samo jednom molbom. Primi me u času potrebe moje ine vraćaj me u tamu u kojoj mnogo jecaja i škrgutanja zubima ima.”

Elsi se nasmejala. „Jesi li sigurna da ne bi radije bila glumica nego dizajner enterijera?Još imaš vremena za promenu karijere.”

„Pazi na ponašanje.” Dejzi je zamahnula ka sestri. „Ozbiljno, biće mi potrebna pomoćsutra uveče, posle sastanka.”

„Bilo šta posle ovako dramatične glume”, zakikotala se Elsi.

„Stvar je u sledećem: pitala sam se da li bi mogla da me odvezeš u Krojdon.”

„Krojdon? Pa do tamo i nazad ima dva sata!”

Dejzi se nevino osmehnula. „Znam, i obično se ne bih petljala time, ali u petak pravimoprezentaciju za potencijalno velikog klijenta i treba da opremimo konceptualnu sobu. Sve jeto pomalo u poslednjem trenutku, ali postoji poseban izgled koji tražimo. Zato treba daposetim”, utišala se, kao da će objaviti nekakvu potencijalno opasnu informaciju, „izvesnuskandinavsku prodavnicu nameštaja.”

Izuzetno vesela zbog sestrinog priznanja, Elsi je glumila zaprepašćenje. „Dejzi! Neee!”

„Znam.”

„Šta bi tata rekao kad bi znao da podržavaš to mesto?”

~ 30 ~

Anna



Zvoncica

Dejzi je vidno prebledela. „Obećaj mi da mu nećeš reći! Ni sama ne mogu da poverujemda idem tamo. Stvar je u tome što će mi automobil biti nedostupan cele sedmice - nisam bilazadovoljna farbanjem nakon što sam prošlog meseca zveknula u onaj stub, pa sam im reklada očekujem da to poprave. Mislim da sam ih dovoljno zastrašila da ovog puta dobro obaveposao. Znaš da te ne bih pitala da nije zaista neophodno. Molim te?”

„Nema problema”, odgovorila je Elsi, primetivši olakšanje na sestrinom licu. „Ali nadamse da si svesna da ćeš mi biti dužnik. Dugo, dugo...”

Dejzi ju je zagrlila. „Pronaći ću način da ti se odužim, ne brini.”

U sredu uveče, kada je poslednja mušterija nerado izašla iz raja kafea Sandej i Šer, Elsi

je obrnula znak na vratima na zatvoreno i krenula u kuhinju, gde je Šer proveravalanarudžbenice za sledeći dan.

„Izašla si poslednja?” pitala je Šer, radeći i dalje i grickajući keks u obliku mede.

„Najzad. Mislim da je gospođa Anik ove nedelje gotovo sama sljuštila celu posudusladoleda od karamele i pudinga. I uvek izgleda tako depresivno kada joj kažem da

zatvaramo. Mislim da bi joj se, samo kad bi mogla, dopalo da živi ovde.”Šerin grleni smeh odjekivao je po limun-žutoj kuhinji. „Očigledno mi ovde nešto

nedostaje. Trebalo bi da od ovoga napravim sladoled-pansion.” Kritički je pogledala Elsi.„Jesi li ti u redu, mala?”

Elsi je protrljala čelo i privukla stolicu radnom stolu. „Malo sam umorna, ali inače samdobro.”

To je samo delimično bilo istina, ali ostatak je bilo teško iskazati rečima. Večitipraktičar, Elsi je sve pripisala novim dešavanjima i značajnim odlukama koje je donela, asve su imale emotivnu cenu. I sama mogućnost da sve sagleda objektivno bila je koraknapred - pre osamnaest meseci njen pogled na budućnost bio je primetno drugačiji. Zato,

mada je s popriličnom zebnjom iščekivala sastanak s Dejzi i Vudijem i osnivanje hora, to jebilo dobro. „Malo straha može da pokrene čoveka”, govorio je njen otac, koji ni sam nije bioimun na neočekivane obrte u životu.

„Kad dolaze ostali?”

Elsi je pogledala na sat. „Za desetak minuta. Dobro, šta hoćeš da uradim pre nego štostignu?”

Šer je odbila taj predlog, odmahnuvši rukom s grimizno nalakiranim noktima. „Ne briniza to. Stavi čajnik da popijemo po šolju čaja. Meni od roibosa, molim.”

Elsi se nasmešila. „Da, šefice.” Pritisnula je prekidač na ketleru i izvukla kesicu čaja odroibosa za Šer i od nane za sebe. „Hvala ti što si nas pustila da se nađemo ovde, dušo. Ne

mogu da se uzdam u Dejzi kad se nađe u pabu. Jedna čaša crvenog vina i verovatno bi reklaVudiju baš ono što misli o njemu: da će s horom biti gotovo pre nego što i počne.”

„Nije njegova obožavateljka, a?”

„Moglo bi se tako reći.”

~ 31 ~

Anna



Zvoncica

Šer se protegla i odgurnula narudžbenice. „Mogla bih onda i ja da ostanem i upoznamtog čuvenog Vudija. Ako je uspeo da smota tvoju savršenu sestru, onda sam radoznala.”

Elsi je pružila Šer šolju čaja. „Samo izvoli. Zapravo, mogu da te upišem kao našeg prvogzvaničnog člana ako želiš?”

„To nikako”, uzdahnula je Šer. „Možda mi je moja šašava majka dala ime po pevačici, ali

tu se završava sva sličnost. Od mog glasa bi nam prokisle sve zalihe.”Dejzi je bila tačna, naravno. Uprkos činjenici da je imala dugačak radni dan, izgledala je

svežije od Elsi, odevena u dobro skrojen sivi komplet s pantalonama, s dugom plavomkosom skupljenom sa strane u nizak rep i jednom od svojih brojnih marama od pasmine,stručno prebačenom preko ramena. Po ko zna koji put, Elsi je bila zadivljena starijomsestrom. Nije ni čudo što se pričalo da je za sobom po Brajtonu, a i van njega, ostavljalaredove slomljenih srca tokom svog dvadesetosmogodišnjeg boravka na ovoj planeti: DejziMejnard spadala je u prelepe ljude. Naravno, toga nije bila svesna, a neprimećivanjesopstvene lepote bilo je jedna od njenih pozitivnih osobina. Njen partner Andre, mada nijebio naročito brbljiv, upravo je to rekao Elsi kada su se videli poslednji put, na Džimovoj

rođendanskoj zabavi, nekoliko meseci ranije. „Zadivljujuća je. Svakog dana kad se probudim pored nje, pitam se kako je moguće daona to ne primećuje.”

Dejzin izbor partnera bio je izvor velike zebnje za njenog oca, naročito pošto je znaokoliko su često bili razdvojeni. Međutim, činilo se da Andreov uspešan poslovni životodgovara Dejzinoj snažnoj nezavisnosti i njihova veza je uspevala. Ipak, Elsi je odnedavnopočela da primećuje sićušnu notu nezadovoljstva koja se uvukla u Dejzine komentare osvom dečku. Možda je počela da želi više, ali, kao i za drugo u njenom životu, usta su joj bilačvrsto zatvorena.

Elsi je bila bliža s Dejzi nego s Gvin, uglavnom zbog toga što je idealizovala najstarijusestru otkad pamti, ali i zato što je, pošto je im majka bila odsutna tokom najvećeg deladetinjstva, Dejzi preuzela majčinsku ulogu u domaćinstvu Mejnardovih. Sada su bile prostonajbolje drugarice, koje su uzgred i sestre, i Elsi se silno ponosila njihovim odnosom.

„Pretpostavljam da naša bivša rok zvezda još nije stigla?”, pitala je Dejzi, već spremnaza bitku.

„Stići će.”

„Hm.” Sela je za jedan od stolova i izvukla iz tašne skupu beležnicu od moleskina.„Možda bi bilo bolje za sve nas da se i ne trudi.”

Iznervirana, Elsi je sela naspram sestre. „Rekla sam ti da ne moraš da dolaziš večeras.Ne očekujem od tebe da me držiš za ruku. Osim toga, Šer je u kuhinji: ako Kapetan Helfingerbude pravio ikakve probleme, ona će ga izbaciti.”

Dejzi je morala da se nasmeši kada je zamislila retro Šer kako izbacuje rokera iz kafea.U tom trenutku, zazvonilo je mesingano zvono iznad vrata, najavivši Vudijev dolazak.Zakoračio je kroz vrata, podigao pogled i mudro klimnuo ka zvonu.

„Moćno! Za kim zvona zvone, a?” Prišao je Elsi, zgrabio je za ruku i podario joj bockavipoljubac. „Anđele!”

~ 32 ~

Anna



Zvoncica

„Ćao, Vudi. Divno što si uspeo da dođeš.”

Ponovo je klimnuo, neprekidno osmatrajući unutrašnjost kafea iza naočara za sunce,dok je stresao s ramena crnu kožnu jaknu s resama, otkrivajući izbledelu sivu majicu saslikom grupe Modi kru. „Ovde su dobre vibracije. Osećam generacije zadovoljnih duša,čoveče! Sladoled je odličan lek za srce i bol!”

„Sigurno da jeste.” Šer je ušla iz kuhinje i osmotrila Vudija uz lukav osmeh. „Ja sam ŠerPetinger. Inače, vlasnica ovog mesta.”

Jednim pokretom, Vudi je skinuo naočari za sunce, zakačio ih za zadnji džep farmerki iskliznuo preko crno-belih pločica do Šer, žudno upijajući očima njenu poželjnu figuru ubeloj bluzi s dubokim dekolteom, širokoj tirkiznoj suknji i odgovarajućim štiklama. „Ondaste vi anđeoski posetilac u životu ovog jadnog rokera. A ako su vaši proizvodi takoinspirativni kao i prostor, neću imati ništa protiv toga da ih probam.”

Šer je spustila lažne trepavice i počela da prede: „Polako, tigre!”

Dejzi je prevrnula očima ka plafonu i podigla olovku.

„Mada mi je žao što prekidam zabavu, mogu li predložiti da počnemo? Els i ja moramo

u Krojdon odmah posle ovog sastanka.”„Krojdon? Ko ide u Krojdon zbog bilo čega?” Vudi se namrštio, ali Dejzina upadica

postigla je cilj, vrativši ga za sto.

„Hvala ti. Mislim da bi trebalo da odlučimo šta pokušavamo da postignemo ovimhorom. Koje pesme ćemo pevati? Da li ga formiramo za konkretan nastup ili prosto zaraddruštvenog okupljanja?” Dejzi je podigla pogled sa spiska i ugledala Elsin i Vudijev zbunjeniizraz lica. „Šta?”

Elsi je nežno spustila ruku na Dejzinu. „Ovo je Vudijeva vizija, a ja mu pomažem da jeostvari. Ti si ovde da budeš moralna podrška, sećaš se?”

„Pa, samo sam htela da pomognem...”

„Znam i, veruj mi, od velike si pomoći. Ima mnogo bitnih stvari koje treba darazmotrimo, i koje ćemo razmotriti, pošto čujemo šta Vudi ima da kaže.”

Otvorenih usta, ali setivši se da je samo Elsi deli od diskutabilnog švedskog kućnogdekora koji joj je bio potreban, Dejzi je sklopila ruke i klimnula Vudiju.

„Dobra devojčica”, iskezio se on, nesvestan ubistvenog pogleda kojim ga je Dejziprostrelila. „Ovaj hor - a ja ne želim čak ni da ga zovem horom, jer to je više nalik na skupmuzičkih umova - treba da bude smislen, je li? Bez avemarija i sličnih koještarija. Bezuvrede, Dejzi, ako voliš takve stvari. Ja sam ovde u svetoj misiji. Predstavićemo velikane -

podariti njihovu muziku ovoj generaciji, kako bi legende nastavile da žive u srcima imislima. Bićemo kao tajni agenti muzičkih sila: nindža hor, ako vam se tako više sviđa.

Napadaćemo brzo i silovito, ostavljajući za sobom umove pomućene muzičkimprojektilima, čoveče! Biće to kao duhovno buđenje masa kroz medij muzičkih kompilacija!Šta kažete?”

Elsi nije znala kako da reaguje. Vudijeva vizija nije ličila ni na jedan hor koji je ikadavidela - više je podsećala na tajni pokret otpora nego na grupu ljudi koji se okupljaju da

~ 33 ~

Anna



Zvoncica

uživaju u pevanju. Odmah joj je postalo očigledno šta bi mogao biti njen doprinos ovompartnerstvu: uglavnom razum.

„Sve to zvuči vrlo impresivno, ali da bismo stigli tu gde želiš da budemo, mislim da namje potrebna malo... hm... praktičnija strategija. Koja vrsta ljudi treba da bude deo svegaovoga? I najvažnije, gde ćemo probati? Pozvala sam danas neke crkve i mesne zajednice i

moram reći da situacija nije obećavajuća. Hale koje nisu potpuno zakupljene tokom celenedelje ili su predaleko van grada, ili su nepojmljivo skupe.”

Vudi je izgledao kao da je upravo izgubio nagradu za najbolji bend 1984. od grupe Bleklejs. „Ali ovo mora da se desi, Elsi! Video sam to u mom snu...”

„Šta misliš, koliko ćete ljudi imati?” pitala je Šer.

„Zavisi od toga koliko će ih se javiti kada zatražimo pevače”, odgovorila je Elsi.„Možemo pokušati da objavimo priču u lokalnim novinama, a palo mi je na pamet i danapravim nekoliko postera i vidim mogu li da ih okačim u radnjama i pabovima u NortLejnu. Pretpostavljam da ćemo za početak imati pet ili šest ljudi.”

„Pa okupljajte se ovde”, predložila je Šer. „Pretpostavljam da imate klavijaturu ili nešto

što biste mogli da donesete?”Elsi je klimnula, oduševljena Šerinim ljubaznim predlogom, ali ne koliko je Vudi

Džensen bio oduševljen. Istog trenutka je skočio sa stolice i zgrabio Elsinu šeficu udramatičan holivudski stisak, a Dejzi ga je posmatrala sa čistim užasom. Bez daha i smejućise, Šer se oslobodila iz Vudijevog zagrljaja i namestila bluzu.

„Zaboga, ako je to reakcija koju sam dobila jer sam vam ponudila prostor za hor, volelabih da vidim šta če se desiti kada ti ponudim nešto što ti stvarno treba.”

Vudijev osmeh bio je čista razvratnost. „Ostani dovoljno dugo i mogla bi da saznaš,medena.”

Šer namignu Elsi. „O, ovaj mi se dopada. Njega možeš ponovo da dovedeš!”

Sat kasnije, dok su se Elsi i Dejzi vozile ka Krojdonu, Dejzi je još pokušavala da svarinečuveno flertovanje kom je prisustvovala.

„Kakva otvorenost! Mislila sam da če potpuno zaboraviti na nas i navaliti na posaonasred kafea”, stresla se.

Ne skidajući pogled sa sve veće gužve ispred njih, Elsi se nasmešila. „Meni su bilislatki.”

„To je bilo razvratno! Nisam iznenađena što se on tako ponaša, ali od Šer sam očekivalaviše razuma.”

„Bilo je lepo videti je da se zabavlja”, odgovorila je Elsi. „Imala je neprijatnosti sposlednjim tipom.” -

Dejzi je huknula i zagledala se kroz prozor. ,,I sad misli da će taj čovek biti nešto bolji?Pa, drago mi je što sam bila s tobom. Ko zna kakve bi poteze upotrebio na tebi? Znaš šta sepriča o rok zvezdama i njihovom liberalnom ponašanju.”

Svetio na semaforu promenilo se u crveno i automobil je stao u dugačkom reduranovečernjeg saobraćaja. Elsi je uzdahnula i okrenula se ka sestri.

~ 34 ~

Anna



Zvoncica

„Dejz, moraćeš da pronađeš u Vudiju nešto što ti se dopada ako hoćeš da budeš deoovog projekta. U suprotnom, bolje je za tebe da se sada izvučeš.”

Sestra se izbečila na nju. „Je li to ono što želiš?”

Automobili su se polako pomerali unapred, očekujući promenu svetla.

„Naravno da ne. Ali ne želim ni bojno polje. Hor bi trebalo da bude zabava, sećaš se? Ilito razreši, ili nemoj da se mešaš.”

Zeleno svetio uokvirilo je Elsin zapaljivi izraz lica dok je automobil prolazio krozraskrsnicu. Dugo nijedna od sestara nije progovarala i jedini zvuk bio je robotski ženskiglas iz uređaja za navigaciju.

Za. Pola milje. Skrenite. Levo. U. Bedington farm roud. Potom. Skrenite. Desno.

Poznato žuto-plavo skladište pojavilo se na vidiku i Dejzi je iskoristila priliku daprekine tišinu. „Izgleda da smo stigle.” Stižete. U. C -R-0. 4-U - Z. „Izgleda da je tako.”

„Els, čuj, izvini! Prosto izgleda da on iz mene izvlači ono najgore. Ali potrudiću se da seslažem s njim. Zaista želim da učestvujem u ovom projektu.”

Elsi je pružila ruku i potapšala sestru po kolenu. „Lepo je čuti to.” Osmotrila je prepunoparkiralište. „Živote, nisam očekivala da je ovolika gužva!”

Ogromni parking oko robne kuće vrveo je od vozila koja su milela brzinom puža. Nekivozači očigledno su odustali od traženja mesta, pa su pod čudnim uglovima udenuliautomobile po okolnim pločnicima, dok su ostali zlokobno vrebali iza parkiranih vozila s

otvorenim prtljažnicima koje su punili kupci namrštenih lica. Činilo se da je danas svakomislio samo na sebe, što je bilo stanje sasvim suprotno opuštenim skandinavskimreklamama na ogromnim bilbordima svud unaokolo.

„Možda je trebalo da krenemo ranije”, promrmljala je Dejzi, s jedva primetnimnagoveštajem panike u glasu.

„Pronaći ćemo mesto, ne brini”, uveravala ju je Elsi, osmatrajući redove parkiranihautomobila ispred njih, u potrazi za ikakvom naznakom da neko vozilo odlazi ili zaskrivenim praznim mestom.

„Ne slažem se s tobom. Ovo je gore od Božića.”

„Pronaći ćemo ga”, ponovila je Elsi. Iznenada, ugledala ga je: na kraju reda, jedvavidljivo iza prtljažnika terenca koji je ličio na tenk, ali bilo je to prazno mesto. Nagazivši napedalu, Elsi je pojurila ka njemu i maltene uklizala na njega pod ručnom. Oblivena ponosomzbog svojih hazarderskih veština parkiranja, glasno je kliknula i okrenula se prebledelojDejzi, baš kada je iza nje glasno zatrubila automobilska sirena.

„Jesi li videla to? Reci sad, jesam li carica uočavanja mesta za parkiranje ili nisam?Dejzi? Šta nije u redu?”

„Mislim da je onaj automobil čekao.” Dejzi je klimnula ka elegantnom crnom jaguaru,koji je odlazio uz gnevno škripanje guma. Elsi se nije uzbuđivala. „Sam je kriv što ga nijebrže zauzeo.”

„Ali dao je migavac...”

~ 35 ~

Anna



Zvoncica

„Dejzi, ti si htela da dođemo u ovu izuzetno spornu prodavnicu - uprkos onome što bitata rekao ako bi ikada saznao za to - i da nisam parkirala na ovom mestu, možda uopšte nebismo ni mogle da ostanemo. Bila je to nenamerna greška s moje strane. Nisam videla daneki automobil čeka. To se stalno dešava, zato prestani da brineš i hajde da uđemo, uredu?”

Pošto su njene sumnje bile umirene, Dejzi se složila i izašla iz automobila. „To je bilo prilično vešto parkiranje, to ti priznajem.” Elsi je zaključala vrata i široko se

nasmešila sestri. „Parkiranje pod punim gasom jedna je od mojih mnogih specijalnosti.”

„Oj! Trebalo bi da voziš otvorenih očiju, ljubavi”, doviknuo je ljutiti glas iza njih. Elsi iDejzi okrenule su se i ugledale muškarca koji im je gnevno prilazio. Pošto nikada nije bilaljubitelj sukoba, Dejzi je zaječala i brzo krenula ka ulazu u prodavnicu. Elsi se spremila dakrene za njom, a onda se ukopala u mestu kada je raspoznala lik besne osobe. O, ne. Pa nijevaljda...

U potpuno istom trenutku, muškarac je prepoznao Elsi i zaustavio se u mestu na samonekoliko centimetara od nje. „Ti!”

„Ne mogu da verujem!” ,,Ne-ve-ro-vat-no!”Elsi je uzdahnula i izbečila se ka njemu. „Nisam primetila da čekaš, u redu? Izvinjavam

se!”

„Izvinjavaš se?!”

„Da, izvinjavam se.”

„Ali si ipak zauzela moje mesto?”

„Tvoje mesto? O, izvini, nisam videla natpis Torinovo mesto preko parčeta javnogasfalta na kom sam se upravo parkirala.”

Torin je izvio obrvu. „Dakle, bar se sećaš mog imena?”

Iznervirana, Elsi je prekrstila ruke. „Igrom slučaja, imam odlično pamćenje.”„Imam i ja, Elsi Mejnard! Čoveče, čini se da prosto ne možeš da se držiš dalje od mene?Prvo onaj čudan incident s tvojom kremom za šuljeve, a sad ovo...”

„Kakogod!” Elsi je dovoljno čula. Dok joj je krv ključala, zabacila je torbu na rame i brzokrenula ka ulazu u prodavnicu.

„Neće se završiti na ovome!” doviknuo je Torin za njom, s iritantnim prizvukomrazdraganosti u glasu, zbog kojeg se još više naježila. „Zapamti šta sam ti rekao!”

Stigavši u prostrani ulaz, gde je Dejzi čekala, Elsi je bukvalno cimnula sestru dopokretnih stepenica koje su vodile u prodavnicu. „Imaš li spisak? Dobro. Hajde da nađemošta ti treba i da se izgubimo odavde što je pre moguće.”

Dok su jurile po izloženim sobama, Elsi je bila svesna da Dejzi zuri u nju. Kada je bilasigurna da su dovoljno odmakle Torinu (koji je, bez sumnje, krenuo za njima), Elsi je stalapored jarkoljubičaste kuhinje.

„Nikada nećeš poverovati”, rekla je, dišući ubrzano zbog jurcanja po prodavnici, „ali toje bio on.”

~ 36 ~

Anna



Zvoncica

„Koji on?”

„Onaj tip - onaj koji je bio tamo kada se desilo ono s krađom... onaj dosadni o kojemsam ti pričala.”

Dejzine oči bile su šire od svetlucavih belih tanjira, vešto poredanih po crnoj granitnojradnoj površini pored njih. „Ne!”

„Da. I nije bio naročito impresioniran mojim parkiranjem.”

,,E pa stvarno! Kako je to zabavno! Moraš da se nasmeješ ovome, Els. Mislim, kakve sušanse da pređemo sedamdeset kilometara, a ti naletiš na istog tipa?”

Elsi se svalila na crnu plastičnu barsku stolicu u prezentaciji sobe za doručak. „To jevan zakona verovatnoće”, odgovorila je, pokušavajući da natera srce da uspori. „Nije biosrećan, to je sigurno.”

„Mogla sam da primetim... O, pazi, Els, evo ga dolazi!”

Prestravljena, Elsi je pogledala preko prodavnice i spazila Torina kako brzo prolazipored izloženih dnevnih soba. Zgrabivši Dejzi, sagla se iza bara i provirivala sa strane dok jeprilazio.

„Šta to radiš?” pobunila se Dejzi, jauknuvši kada ju je Elsi munula laktom u rebra.

„Ššš!”

„Elsi, krijemo se u izložbenoj kuhinji...”

„Znam!” prošištala je Elsi. „Samo čekam da prođe. Onda će on pratiti strelice, kao iostali, a mi ćemo biti na dovoljnom rastojanju iza njega.”

Dejzi ju je s nevericom prostrelila pogledom. „Ti si luda, da li si svesna toga?”

Elsi se nije obazirala na činjenicu da se njena sestra silno zabavlja i sačekala je dokTorin nije nestao iz vidokruga. Kada je bila sigurna da je otišao, polako je ustala i našla selicem u lice s potpuno zbunjenim prodavcem.

„Ovaj, da li vam je potrebna pomoć?” pitao je, namrštivši bubuljičavo čelo. Navukavši najprijatniji i najnedužniji osmeh, Elsi je potapšala površinu bara od

imitacije bukovine. „Odlična izrada. Zaista. Čak se i odozdo primećuje kvalitet.” Vukući Dejziza sobom, nije skidala osmeh sve dok se nisu sklonile iz izložene kuhinje i ponovo našle uprolazu.

Dejzi se smejala. „Kupovina s tobom nikada nije dosadna.” Izvukla je odštampanispisak iz torbe. „Bolje da pronađemo ove stvari pre nego što naiđe neko novo uzbuđenje.”

Nastavile su da kruže po prodavnici, Dejzi je pažljivo birala jastuke, vaze, stone lampe ićilime, dok je Elsi budno motrila da opet ne naiđe Torin. Nije mu bilo ni traga narednihdvadeset minuta pa je počela da se opušta.

Iako je nemilosrdno zadirkivala Dejzi zbog ove kontroverzne posete, uživala je u prilicida provede više vremena sa sestrom. Posmatranje Dejzi dok radi bilo je fascinantno. Stvarikoje je birala - a pored kojih bi Elsi uglavnom samo prošla - stvarale su privlačnu mešavinuu žutoj plastičnoj korpi. To je bilo toliko zabavno da je Elsi sasvim zaboravila nerviranje jerje ponovo videla Torina.

~ 37 ~

Anna



Zvoncica

Ali onda, kao da je neko pritisnuo prekidač, on je odjednom bio svuda! Dvaput sumorale da skrenu u izložene sobe, nekoliko puta da se sakriju iza sofa prihvatljivih cena, ajednom čak i da udu u tuš-kabinu. Osećajući kako joj se koža ježi, Elsi je donela trenutnuodluku koja je zaprepastila njenu sestru čak i više od skorašnje objave o ponovnom viđanjus muškarcima.

„Dobro. Ići ćemo suprotno od smera strelica!”„Ali trebalo bi da pratimo strelice, Els! To se radi kada dođeš ovamo. To se

podrazumeva!”

Očiju divljih od panične rešenosti, Elsi se okrenula ka njoj. „Neću ponovo da naletim natog čoveka, razumeš? Umorna sam, treba da vozim ceo sat do kuće i stvarno ne želim jošjednu neprijatnu konfrontaciju danas.”

Na zaprepašćenje kupaca iza njih, Elsi i Dejzi počele su da se vraćaju, otkrivši da ih jetaj čin nemarnosti iznenađujuće oslobodio. Gotovo da su stigle do stepeništa ka prizemljukada je neko izašao iza reklamnog plakata, visokog do tavanice, a Elsino srce tresnulo je opod.

„Zanimljivo. Nikada te nisam zamišljao kao devojku koja ide protiv strelica.” Torinovezelene oči sijale su kao kristalni luster iznad njegove glave, sa istim poluveselim osmehomkoji mu je igrao na usnama.

Dejzi je naizmenično posmatrala Torina i Elsi, kao preterano uzbuđeni gledalac naVimbldonu.

Elsi je zatvorila oči. „Molim te, samo idi!”

On se nasmejao - a od tog zvuka su se u trenu uključili svi Elsini odbrambenimehanizmi. „Ma daj, otela si mi mesto za parkiranje. Dopusti mi bar da malo likujem.”

Dejzi ju je gurnula. „Meni to zvuči pošteno, Els.”

Elsi se izbečila ka sestri. „Hvala ti mnogo, sestro!”

Iznenađen, Torin je pružio ruku Dejzi. „Hvala ti. Ja sam Torin Stjuart.”

„Dejzi Mejnard. Elsina sestra.”

Rukovali su se, a Torin je zadržao Dejzinu ruku trenutak duže nego što je očekivala.

„O, zadovoljstvo mi je da upoznam još jednog člana klana Mejnard”, rekao je, bacivšipostrance pogled ka Elsi. ,,A naročito jednog učtivog.”

Dejzi je ignorisala Elsino gunđanje i nasmešila se Torinu. „O, Elsi je obično slika iprilika učtivosti. Pretpostavljam da u tebi postoji nešto što izvlači na površinu njenu lošustranu.”

„O, a ja pretpostavljam da ti znaš sve o tome, pošto si joj sestra?”

„Bio bi zaprepašćen kakve bih sve priče mogla da ti ispričam.”Oni uživaju u ovome, zaječala je Elsi u sebi, oboje su odlepili od uživanja. „Premda vam je

ovaj napad na moj karakter oboma prijatan, zaista bi trebalo da krenemo.”

Dejzi je odmahnula glavom. „Bez žurbe, dušo.” Nasmešila se Torinu čuvenim osmehomDejzi Mejnard - onim koji je godinama slao nebrojene muškarce na putanju slomljenih srca

~ 38 ~

Anna



Zvoncica

- i Elsi je znala da je ovo daleko od gotovog. „Zapravo, razmišljale smo o tome da popijemokafu pre nego što krenemo kući. Da li bi možda hteo da nam se pridružiš? Kao način da seizvinimo za incident na parkiralištu?”

Torin je pogledao Elsi, a ona je skrenula pogled. U tom trenutku želela je samo da odešto pre. Njen izraz lica sigurno je odao njena osećanja, jer je, sasvim neočekivano, Torin

odbio poziv. „Voleo bih, ali u maloj sam stisci s vremenom. Drago mi je što smo se upoznali, Dejzi.

Elsi, bilo je lepo videti te opet. Nadam se da ćete naći sve što tražite. Laku noć.”

Elsi ga je gledala kako odlazi i drugi put za dve nedelje osetila kako joj stomak probadagriža savesti. Otresavši je sa sebe, okrenula se ka Dejzi.

„Baš ti hvala na pomoći, seko!”

„Izvini, ali meni je izgledao kao zaista fin momak. Pokušala sam da budem učtiva... O, negledaj me tako! Situacija je bila čudna i pomislila sam da bismo mogli da sednemo,popijemo kafu i učinimo je prijatnijom.”

„Veruj mi, postala bi samo sto puta gora. On je najarogantnija i najuobraženija osoba

koju sam imala nesreću da sretnem. I to dvaput!”Dejzi je gurnula Elsinu ruku. „Moja greška, lepotice. I jeste delovao malo preterano

zadovoljan sobom, kad si već pomenula. Hajde da platimo ovu zabranjenu robu i da segubimo odavde, šta misliš?”

Dva dana kasnije, Džim je pozvao Elsi na posao i pitao je da li bi došla na čaj. Večitiobožavalac tatine kuhinje, Elsi je rado pristala, krenuvši kod njega čim je završila posao.

Najukusniji miris cimeta, luka, ruzmarina i nara ispunjavao je kuhinju kada je Elsi ušla.Usred oblaka pare pojavio se Džim, noseći ogroman zemljani tadžin.

„Večeras jedemo marokansku!” objavio je, podižući posudu kao da nosi trofej. „Napultu je činija kuskusa i boca finog crvenog čileanskog. Budi dobra, pa ih ponesi.”

„Divno miriše, tata. Novi recept?”

Džim je postavio sto za dvoje i prihvatio čašu vina koju mu je pružila. „Aha. Iz odličnogmarokanskog kuvara koji sam kupio u onoj kafe-knjižari koju Oli toliko obožava. Zapravo,pili smo kafu kada ga je on primetio.” Njegov užasni pokušaj da to provuče kroz razgovornaterao je Elsi da se zacereka.

„Tata. To je bilo nespretno.”

Džimovo lice se snuždilo. „Mislio sam da sam suptilan.”

„Bez uvrede, ali možda bi trebalo da se držiš kuvanja.”

„Primio k znanju. Sedi, sedi! Ovo se jede dok je vruće. Konzervirani limun? Pronašaosam ih u divnoj delikatesnoj radnji koja je otvorena blizu Kraljevskog teatra.”

„Kakav si ti zaludenik za hranu!”

~ 39 ~

Anna



Zvoncica

Zadovoljan tim komentarom, Džim joj je namignuo. „Sledeća stanica - Masteršef, a?”

Poslužio je aromatični ragu od povrća i pružio joj tanjir šarene hrane. ,,E sad, reci mi štamisliš.”

Bilo je divno: topli i pikantni ukusi zagolicali su Elsina nepca i podsetili je na odmorkoji su proveli u Marakešu kada joj je bilo četrnaest godina, pošto je Džim zaključio da

njegove kćerke treba da iskoriste svaku priliku da vide nove i uzbudljive kulture. Još sesećala njegovih hrabrih, ali ipak uzaludnih pokušaja da se na bazaru cenka za ćilim, dok sujoj prizori, zvuci i mirisi užurbane pijace opsedali čula.

Morala je da oda priznanje Džimu: bio je izvanredan kuvar, ali Elsi je u mogućnosti daprovede više vremena s ocem još više uživala nego u prilici da proba odličnu hranu.Protekle dve godine života često su joj zaokupljale pažnju, toliko da je zapostavljala

porodicu, i tek je sad osećala kao da vraća deo propuštenog. Odrastajući kao jedna od trisestre, s otežavajućom okolnošću majčinog odsustva, vreme provedeno nasamo s ocemuvek je bilo neprocenjivo. Čak i kad su sve tri sestre Mejnard živele svojim životom,Džimovo vreme bilo je podeljeno. Pravičan u svemu, trudio se da svakoj posveti jednakupažnju, mada je Gvinino sve bliže majčinstvo značilo da će se to uskoro promeniti.

„Pa, šta si to hteo da mi kažeš?” pitala je Elsi kada su završili obrok i sedeli u udobnojdnevnoj sobi, gledajući zidove okupane svetlošću koja se širila s kolekcije osveživača i sveća

na stočiću. Miris pačulija i lavande prožimao je vazduh, a Džimov omiljeni bolivudski albumza opuštanje pružao je egzotičnu muzičku pozadinu.

„A, da. Stvar je vrlo uzbudljiva. Znaš da sam u komitetu Trgovačkog udruženja zaBrajtonski karneval ove godine?”

Elsi nije znala, ali to nije bilo ništa novo. Ako Džim nije bio posvećen svom gradu, nikonije.

„Pa, jesam. Nikako da se dozovem pameti, a? U svakom slučaju, stvar je u tome što smoraspravljali o muzici za uličnu pozornicu koju sponzorišemo, i ja sam predložio tvoj hor!Rekao sam im da je to veliki projekat članova ove zajednice i oni su pomislili da je tofantastična ideja! Šta misliš?”

„Mislim da je to sjajno, tata, ali zar ne bi bilo pametnije da prvo čuješ hor koji još nismoni sastavili, a da tek onda počneš da nas rezervišeš?”

„To je tek u julu, što znači da imate dovoljno vremena da se spremite.” Džim ju jezagrlio. „Verujem u tebe.”

Bio hor spreman ili ne za Džimovu ponudu, Elsi je bila ohrabrena njegovim

poverenjem. Išla je ulicama i delila postere s pozivom za učlanjenje u hor lokalnimradnjama, uvaljivala je letke mušterijama kafea Sandej i Šer i ubedila novinara u lokalnimbesplatnim novinama da napiše priču, pa nije morala da plati oglas. Ona i Vudi nadugačkosu razgovarali o planovima, rešeni da naprave nešto što se razlikuje od ostalih horova uokolini. „Pre svega, biče zabavan i sadržajan.”

„Lutko - nikako ne možemo da izgubimo! Bićemo jedini hor koji ima sudbinu na svojojstrani.”

~ 40 ~

Anna



Zvoncica

,,I učinićemo pesme zanimljivim i drugačijim. Trudićemo se da izbegavamo horskeklišee i napravićemo repertoar kakav će ljudi želeti da pevaju s nama.” Elsi je zastala, jer jojje nešto upravo sinulo. „Ljudi će doći, zar ne?”

Vudijeva ubeđenost bila je džedajska. „Ako ih pozovemo, doći će!”

Kada je došao dan naširoko reklamiranog prvog sastanka hora, Elsi je njegov najvećideo provela u borbi sa živcima i dajući sve od sebe da ne razmišlja o mogućim ishodima tevečeri. Bilo je to kao da je na ivici visoke litice, s prstima koji se naginju nad provalijomdubokom šeststo metara, čekajući da napravi sudbonosni korak: podjednako uzbudljiv ikrajnje zastrašujući.

Dejzi je stigla malo posle sedam, a Vudi drskih dvadeset minuta kasnije.

„Tražio sam inspiraciju”, slegnuo je ramenima. „To se ne može požurivati.”

Do osam, Elsi se već trudila da ne gleda na sat, Dejzi je špartala po prostoriji, a čak je iVudi pokazivao znake zebnje.

„Koje je vreme stajalo na posterima?”, pitala je Šer.

„Sedam i trideset!” odgovorili su Dejzi i Vudi uglas.

„Ah!” Delovala je kao da joj je nelagodno. „Možda su se zaglavili u saobraćaju. Sreda jeuveče, znate...” I sama neubeđena tim argumentom, zaćutala je.

„Živci, čoveče. To je u pitanju. Duboko u sebi čitav grad zna da će ovaj hor uzdrmatiestablišment.”

„To je hor, Vudi, ne politički pokret!”

Vudi je prezrivo pogledao Dejzi. „To ti kažeš!”

Dejzi ga je ignorisala. „Ovo je smešno. Niko neće doći, Els. Hajdemo.”

Elsi je osmotrila dvoje obeshrabrenih. Deo nje želeo je da se spakuje i ode kući, ali bila

je tako sigurna da će ljudi reagovati - sigurno je tolika količina ubeđenja imala neku težinu?„Idi ti ako hoćeš. Ja ću sačekati da vidim hoće li se iko pojaviti.”

„Kako hoćeš. Ako nemaš ništa protiv, ja odoh.” Dejzi je uzela kaput.

„Da, idi ti, devojko”, odgovorio je Vudi. „Ostavi vernike da održavaju san u životu.”

Besna, Dejzi je dramatično spustila kaput preko naslona stolice i ponovo sela. ,,E paonda ostajem!”

Elsi je zaječala i izašla, ostavivši pat -poziciju u kafeu. Rano aprilsko veče bilo je vedro iod blagog vetra ježile su joj se ruke dok je zurila niz tihu i pustu ulicu. Mada to nije želela daprizna, mogla je da oseti kako joj optimizam bledi kao svetio na ranovečernjem nebu iznadnje. Možda je mesto bilo pogrešno, ili dan u nedelji? Zadrhtala je kada je nalet vetra prošao

Gardner stritom. Ako je o sebi mogla nešto da tvrdi, podsetila je sebe, onda je to da ElsiMejnard nije osoba koja odustaje. Ovo je bilo, rekla je sebi, samo trenutno odstupanje.Možda nije bilo kvazirevolucionarna ideja o udaru na establišment, kakvu je Vudi imao naumu, ali pokretanje ovog hora bilo je nešto što je želela da radi. Zato je morala da pronađenačin da to i ostvari.

~ 41 ~

Anna



Zvoncica

„Jesam li stigao prekasno?”

Elsi se okrenula i ugledala visoku figuru kako prilazi. Kada mu je svetlost iz izloga kafeaosvetlila lice, osetila je kako joj se raspoloženje popravlja.

„Oli! Tako mi je drago što te vidim.”

Olijev osmeh bio je opušten i veoma dobrodošao. „Ovo mi je najbolji doček danas. Pa,kako ide?”

Elsi je oklembesila ramena. „Ne ide. Ovde su samo moja sestra, moja šefica i Vudi.”

,,A?”

„Znam. Ali pošto si ti stigao, to je korak u dobrom smeru.”

„Mmm. Jedini problemčić jeste to što ja, nažalost, ne mogu da ostanem. Krenuo sam naneki porodični skup i pomislio da provirim.”

Jarki sjaj nade u Elsinom srcu se ugasio. ,,A, razumem. Pa dobro, hvala ti što si mislio namene.”

Namrštio se i podigao ruku. „Čekaj tu.”

Elsi ga je gledala dok je trčao, a zatim skrenuo u ulaz pedesetak metara dalje niz ulicu.Zatečena, Elsi je poslušno stajala ispred radnje, navlačeći tanki džemper preko ramena, dase odbrani od večernje svežine. Celih pet minuta čekala je i škiljila u zgradu u kojoj je Olinestao, čekajući nekakav znak da se vraća. Najzad, baš kada su vrhovi prstiju počeli da jojtrnu, zrak svetlosti prosuo se na ulicu ispred ulaza i Oli je izašao, a za njim još petoro ljudi.Elsi je mogla da čuje njihov uzbuđeni razgovor dok su prilazili.

„Izvoli! Horski dobrovoljci!”, objavio je srećno.

„Ali kako si... Gde?”

Oli nije nameravao da odgovori. „Nije bitno. Možeš da me častiš kafom kad se nađemou subotu.”

Elsi se namrštila. ,,U koju subotu?”„Bilo koju. Samo da bude uskoro. Ne kažem da mi nešto duguješ, ali... ” pokazao je

grupicu ljudi oko sebe. „Važi?”

Bilo je nemoguće ne nasmešiti se njegovoj drskosti. „U redu, važi.”

„Odlično. Pozvaću te. A sad, zar nemaš probu?” S osmehom, tako širokim da bi mupozavideo i Češirski mačak, ostavio je Elsi na ulici okruženu dobrovoljcima. Gledala ga jekako odlazi, iznenađena zbog novog razvoja situacije, s nekim osećanjem koje je milelo kroznju, a onda se vratila u sadašnji trenutak i uvela grupu unutra.

Kada se pojavila s novim članovima hora, zaprepašćenje na Dejzinom i Vudijevom licubilo je očigledno, ali su odmah krenuli u akciju, rukujući se, zapisujući imena i informacije

za kontakt i raspoređujući stolice ukrug na sredini prostorije. Prvi članovi hora bili suzaista šarolika grupa ljudi: devetnaestogodišnji Deni Olden i njegova devojka nalik naptičicu, Ifa Makvej; samouverena dvadesetdevetogodišnja Saša Mičel; taksista Sten Gudson,od pedeset i nešto; i tiha penzionerka Ajrin Kvin. Ispostavilo se da su svi sedeli i pili u pabupri kraju ulice kada je Oli upao i ućutkao goste strastvenim pozivom na učlanjenje u hor. Da

~ 42 ~

Anna



Zvoncica

li je ponudio nešto zauzvrat, nije bilo jasno, mada je Elsi posumnjala da je neki novacostavljen iza bara, da bi se utolila žeđ potencijalnih dobrovoljaca. Ali nije bilo bitno - kakavgod bio njegov način rada, Elsi je bila neizmerno zahvalna za Olijevu pomoć i, morala je daprizna, poprilično oduševljena.

Kada se grupa okupila i dobila kafu od Šer, Elsi je dala znak da sastanak počne.

„Hvala vam svima, mnogo, što ste došli večeras. Znam da niko od vas nije očekivao daće se danas pridružiti horu.” Talas smeha obišao je sobu.

„Ali dozvolite da objasnim zašto mislim da će ovaj projekat uspeti. Pre svega, nemaaudicije, nema uslova za učlanjenje i nema članarine da biste pevali u ovom horu. Svi ćemoodlučivati o pesmama koje ćemo pevati i potrudićemo se da dodamo nešto za svakoga.Meni je najvažnije da napravimo nešto čega ćemo svi biti deo i u čemu ćemo svi uživati.Jedino što tražim od vas, ako ste zainteresovani, jeste entuzijazam. Sve ostalo će doći samo.”

Vudi se glasno nakašljao i sve oči okrenule su se ka njemu.

Elsi je shvatila poruku. „Ovo neću raditi sama. Dame i gospodo, dozvolite da vampredstavim Vudija Džensena.”

Okupljena grupa promrmljala je pozdrav dok je Vudi ustajao, odeven u kožni mantilkao iz Matriksa i majicu s lobanjom, za koje se nadao da će mu dati odgovarajućiimpozantan izgled. Srebrni lanci zazveckali su na njegovim zglobovima dok je podizao oberuke u pozdrav dostojan crvenog tepiha. „Pozdrav! Možda me se sećate iz poznatog rokbenda iz osamdesetih, Helfingera?”

Dejzi je prigušila smeh kada je ugledala istovetne prazne poglede kojima su sviodgovorili na njegovo pitanje.

„Ne sekirajte se, izguglaćete me kasnije. Ponosim se što mogu reći da je ovaj hor biomoja ideja, a da mi je sam univerzum poslao ovu divnu ženu da bude glasnik mog muzičkogčarobnjaštva. Zajedno, prijatelji, možemo da uzdrmamo same temelje ovog grada, da u

kolektivnu svest ljudi ubrizgamo mistične melodije i da putem muzike proletarijatuvratimo moć...”

„Ili da se prosto silno zabavimo stvarajući muziku”, brzo je dodala Elsi, primetivšikajanje na licima nekoliko ljudi u grupi.

Vudi je brzo dodao. „Da, da, i to.”

„Da li vam to zvuči dobro?”

Deni je podigao ruku. „Da li bismo mogli da pevamo neke savremene stvari? Bio sam uDrim timu šest meseci i najmodernije što smo pevali bio je Mr Postman od Karpentersa.”

Saša se nasmejala kroz nos. „Baš jadno! Ja glasam za Gagu!”

„Gaga je silna, čoveče! Možemo da je miksujemo s Cepelinom ili Hendriksom.” Vudijeve

sive oči oživele su od milion muzičkih mogućnosti koje su bleskale pred njim. „Možemo da radimo šta god želite”, rekla je Elsi, dajući sve od sebe da zauzda Vudija.

„Bitno je da pronađemo muziku koja će nam se svima dopasti i čije će nam izvođenje svimabiti zabavno.”

~ 43 ~

Anna



Zvoncica

Sten je podigao ruku. „Pa, možeš računati na mene, devojko. Što se mene tiče, ja volimda cvrkućem.” Ćušnuo je Ajrin koja je sedela pored njega. „Šta misliš, Rini? Jesi liraspoložena da pokažemo onima uobraženima kako se to radi?”

Ajrin se nasmešila, ali nije ništa rekla, dok su se njeni paperjasti obrazi jedva primetnozarumeneli.

„Nemojte da vas prevari”, rekao je Sten. „Ajrin je u svoje vreme bila na pravoj sceni.Jedna je od najboljih u Brajtonu. Kad joj je bilo tek sedamnaest, pevala je s Verom Lin nakoncertnoj turi za trupe u Kanadi, pri kraju rata.” Potapšao je njeno koleno. „Bila si iigračica u svoje vreme, zar ne, curo?”

„Prestani, Stenli”, odgovorila je i Elsi je primetila koliko su joj oči jarko zasijale dok sesmešila. „Nisam pevala godinama.”

„Nije bitno. Bilo bi divno da imamo još jednog brajtonskog velikana u našim redovima”,rekla je Dejzi, klimnuvši ironično ka Vudiju.

„Pa, šta će biti sada?”, pitala je Ifa, a njeno naglo oglašavanje iznenadilo je sve uprostoriji.

Elsi je slegla ramenima. „To, zapravo, zavisi od vas. Pretpostavljam da bi prvo trebaloodrediti veče koje svima odgovara za sastajanje i početi s pravim radom sledeće nedelje.”

Posle mnogo rasprave - i nekoliko nasumičnih skretanja s teme zbog Vudijevogpominjanja Helfingera - odlučeno je da je sreda uveče savršena za probe i osnivačkisastanak hora je završen.

Elsi im je zahvalila dok su polazili, pitajući se koliko će se njih vratiti sledeće nedelje.

„Zvuči zabavno”, rekla je Saša na vratima, lepršajući trepavicama ispod izblajhanihšiški oštrih poput žileta. „Hoćemo li moći da pevamo i solo i tako to? Zato što ljudi kažu daimam glas za solo.”

Elsi je slegla ramenima. „Ne vidim zašto ne bismo. Ovaj hor može da bude šta god

poželimo.”„Fino. Vidimo se sledeće srede.”

Sten i Ajrin stegli su Elsinu ruku. „Divno veče”, nasmešila se Ajrin. „Sasvimneočekivano, ali divno.”

„Nadam se da si spremna za naše vokalne poslastice, devojko”, zakikotao se Sten.

„Jedva čekam da ih čujem.”

Dejzi se pridružila Elsi na vratima dok su poslednji članovi hora izlazili u prohladnunoć. „Misliš li da je dobro prošlo?” pitala je, očigledno ne sasvim uverena da jeste.

„Mislim da jeste. Pretpostavljam da ćemo saznati sledeće nedelje.”

Dok je išla kući, Elsi je duboko udahnula i pogledala u nebo obasjano zvezdama. Noćmožda nije tekla onako kako je očekivala, ali osećaj je, svejedno, bio dobar. Pozitivnost jevrcala oko nje dok je koračala: svetla iz kuća bila su sjajnija, noćno nebo imalo je prelepuboju indiga, a njeno srce poskakivalo je vedro.

„Ovaj hor mogao bi biti tvoj uspeh, Elsi Mejnard”, rekla je sebi.

~ 44 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 5

Zdravo još jednom...

Kada se Elsi probudila sledećeg jutra, još je bio mrak. Snopovi svetlosti s ulice probijalisu se kroz polunavučene zavese spavaće sobe u njenoj viktorijanskoj kući. Probudio ju jeisti san koji ju je vraćao u dnevnu svetlost mnogo puta pre: ne prava noćna mora, višeuhvaćeni trenutak koji se neprekidno ponavlja u njenoj podsvesti. Sanjala ga je toliko čestoda je sada bio čudno umirujući, gotovo utešan zbog svoje pouzdanosti. Nikada nije bilonikakvih reči, samo osećaja. Začudo, mesta su se redovno menjala, ali suština sna ostajala jeista: dodir ruke na njenoj ruci praćen laganim stiskom - jedva primetnim za golo oko, alimoćnim kao udar od stotinu hiljada volti. A zatim - ništa osim osećaja plutanja u crnojpraznini, kao da visi iznad zemlje pre nego što se pojavi jutarnja svetlost. Isprva, taj sanuznemiravao je Elsi, ali sada je postao prihvaćeni deo njenog novog života: trag prošlosti

koji ju je podsećao na to koliko je daleko uspela da ode. Polako se izvukavši iz posteljine zgužvane u snu, sišla je niz drvetom obloženo

stepenište do kuhinje i naslonila se na površinu od bukovine dok se čajnik uz žuborpokretao u život. Protrljala je oči i ugledala spisak predloga pesama za hor, koji jenaškrabala na poleđini računa za struju nekoliko sati ranije. Smesta je osetila kako joj srcepoigrava. Uzbuđenje ju je pogodilo kao i prošle noći, dok se vraćala kući sa sastanka.

Bila je to mešavina materijala - od omiljenih pesama do nabacanih najnovijih hitova inekoliko horskih klasika kojih se sećala iz škole. Vudi je, naravno, predložio i nekoliko onihkoje je do sada uspešno izbegavala - uključujući i intrigantni miks pesama Don’ t Fear theReaper grupe Blu ojster kalt i I Kissed a Girl Kejti Peri, koji bi se izvodio u glamuroznom

bubnjavom rokerskom ritmu. Nešto je govorilo Elsi da Brajton, ma koliko boemski delovao,nije sasvim spreman za takve muzičke poslastice.

Pripremila je čaj u šolji koju joj je Gvin napravila i nasmešila se pročitavši posvetuispisanu jarkoružičastom bojom, okruženu plavim i narandžastim cvetićima:

Uradi to, Elsi!

Bila je to loša šala, tipičan sestrin smisao za humor - ali ovog jutra imala je skrivenismisao. Odnevši čaj na sprat, Elsi je sela na ivicu visokog kreveta s gvozdenim ramom idohvatila svilom obloženu kutiju s noćnog stočića. Na vrhu gomile papira u njoj se nalazila

sledeća poruka:

Volim te jer voliš iznenađenja.

XX

~ 45 ~

Anna



Zvoncica

Ne baš sva iznenađenja, pomislila je Elsi. Bez nekih iznenađenja bih lako mogla da preživim. Dok je ispijala čaj, gledajući kako zora počinje da proviruje preko krovova unjenoj ulici, nije mogla znati koliko će se njene misli obistiniti.

Čim je stigla u kafe Sandej i Šer, Elsi je znala da se nešto sprema. Kao prvo, Šer je većbila tu, što nimalo nije ličilo na nju, a i neuobičajeno je sama napunila vitrine za sladoled -

taj posao bio je obično rezervisan za Elsi, jer Šer nije volela da podiže teške posude izzamrzivača. Pošto je taj zadatak bio obavljen, Šer je sada izgledala kao da nervozno koračapo kuhinji.

Elsi se nasmešila dok je ulazila u kuhinju. „Dobro jutro. Da li je sve u redu? Pitam samozato što sam mislila da pola osam ujutro ne postoji u tvom rečniku.”

„Zapravo, i ne postoji, ali pomislila sam da danas raskinem s tradicijom”, odgovorila je,petljajući oko kutije s kesicama šećera i bezuspešno pokušavajući da deluje nonšalantno.„Imala sam dole novu turu kivija i ogrozda, a imamo i tonu testa za keks, koje čeka da nanjemu primeniš svoju magiju. Ne baš sad, naravno. Samo... hm... kad budeš spremna.”

„Dobro.” Namrštivši se blago, Elsi je prošla pored Šer da okači kaput i torbu u ormar

pored zadnjeg ulaza. „Pogledaću u zamrzivač kako stojimo sa zalihama.”Šerin osmeh krivca nije nimalo otklonio Elsine sve veće sumnje. „Apsolutno. Da.

Odlična ideja.” Zastala je kao da će reći još nešto, a onda pljesnula rukama. „Zapravo, poćiću i ja dole s tobom.”

„Fino.” Krenuvši prva, Elsi je otišla do stepenica u zadnjem delu kuhinje, koje su vodiledo sladoledžijske laboratorije u malom podrumu kafea. Miris vanile ispunjavao je vazduhdok je ulazila u hladnoću podruma, i Elsi je odmah zaboravila Šerino čudno ponašanje,uživajući u magiji te prostorije. Volela je da bude tu: ne samo zbog slatke arome i velikogindustrijskog miksera (od pogleda na njega uvek se u njoj budilo dete, podsećajući je navreme kada je stajala na stolici pored Džima i učila kako se koristi blender, za vreme jednogod brojnih subotnjih pekarskih okupljanja) već i zato što je to mesto predstavljalo srcekafea Sandej i Šer. Tu se stvarala magija: osnovnoj mešavini sladoleda dodavale su čudne idivne sastojke i pravile sasvim nove ukuse.

Otvorila je vrata ogromnog zamrzivača i počela da broji naslagane posude u njemu.„Čini mi se da nam ponestaje vanile. Verovatno bi trebalo da napravimo još jednu turudanas.”

„To ću ja. Ne sme da nam ponestane najprodavanijeg ukusa, zar ne?”

Elsi je podigla dve teške posude bledozelenog đelata. „Je li ovo novi ukus?”

„Da. Zamešala sam ga ranije. Dobar je, a?”

„Mislim da će ovo biti stvarno popularno”, odgovorila je Elsi, okrenuvši se ka Šer.

„Možda bi bilo dobro da jedan odmah iznesemo. Da zamenim njime neki od stalnih ukusa,da vidimo kako ide?”

„Da. Dobro. Ovaj, u stvari, pre nego što to uradiš, treba nešto da znaš.”

Elsi je zanemarila stezanje u stomaku. „Da?”

„Nemoj da se ljutiš na mene, ali možda sam ti, ali samo možda, namestila sudar.”

~ 46 ~

Anna



Zvoncica

„Šer...”

Šer je nedužno slegla ramenima. „Znam, žao mi je. Desilo se da sam pričala s jednomstarom prijateljicom i ona je pomenula da bi njen brat bio zabavan za izlazak - ako sizainteresovana, naravno.”

„Pa, to je vrlo ljubazno od tebe, ali sada stvarno nisam u situaciji da...”

„Naravno. Mislim, bez pritiska, svakako. Premda joj jesam rekla da ćemo večeras posleposla izaći na piće u Feders.”

Elsi je osetila kako joj se cela kičma nakostrešila. „Mislim da neću moći.” Podigla jejednu posudu i krenula uz stepenice.

Šer je išla za njom s drugom posudom, požurivši pored nje u kuhinju i zaustavivši se naulazu, blokirajući prolaz. „U stvari, mislim da bi trebalo.” Ova otvorena tvrdnja bila jefatalno potkopana njenim nesigurnim izrazom lica.

„Misliš?”

„Da.”

„Dobro. Zašto?”Šer je uzdahnula. „Jer bi to bilo dobro za tebe. I jer je moja prijateljica možda ugovorila

da i šef njenog brata bude tu, a on je krajnje divan.”

Elsi nije mogla da veruje u ono što je čula: „Pa si nam namestila dvostruki sastanaknaslepo?”

„Ne govori to tako, Els, zvuči kao da sam neki zaverenik.”

„Pa, možda je to zato što i jesi.”

„Ali on mi se stvarno dopada. Mislim, čini mi se da ima ozbiljnog potencijala. Ipokušavam da izađem s njim već godinu dana.” Utišala se i sklopila ruke poput gipsanesvetice. „On ima svoju kuću, Elsi! Nije kao onaj prošli. I svoje zube! Normalan je i nema

čudne hobije ili sumnjive navike. Znaš li ti koliko je u ovom gradu teško naći nekoga sazdravim razumom? Praktično je nemoguće! Da ne pominjem činjenicu da je uspešan izanimljiv i da znam da me smatra privlačnom. Znaš koliko mi je ljubavni život truo. A ovajje normalan! Zato te neću čak ni pitati: preći ću odmah na patetično preklinjanje nakolenima. Mooolim teee!”

Elsi je znala da nema šanse. Ako je Šer mogla da dobije priliku da, za promenu, uživa unormalnom sastanku, možda je to bilo vredno nelagodne večeri s nečijim bratom.

„Nemam šta da obučem”, odgovori Elsi polako.

„Daću ti pare da kupiš neku odeću za vreme ručka”, odgovorila je Šer. „I cipele, akohoćeš.”

„Nisam ponela šminku.”„Možeš da pozajmiš moju. Ili da kupiš novu. Molim te!”

Elsi je vagala opcije. „U redu. Ali ostaću samo sat.”

Šer je zračila srećom kao dete za Božić. „Jedan sat je sve što mi treba.”

~ 47 ~

Anna



Zvoncica

Dan se mučno vukao i svaki minut zadržavao se više nego što bi trebalo. Što je Elsi višerazmišljala o tome, to je više strepela od onoga što je predstojalo. Do pola pet, živci su je većsavladali i postojala je samo jedna osoba za koju je znala da bi mogla da joj povratirešenost. Ostavivši Šer za pultom, Elsi je zgrabila mobilni telefon i izašla. Gardner stritzujao je od užurbanosti, s toplim žamorom ćaskanja i beskrajnim koracima koji su

odjekivali celom dužinom ulice. Nasmešila se Emi iz Vegetarijanske prodavnice obuće kad suse mimoišle, i gledala kako se grupa gotičara s iznenađujućim entuzijazmom okuplja naulazu u Sajberkendi. Nasmešivši se u sebi, pozvala je sestru.

„Halo, Dejzi Mejnard na vezi.”

„Dejzi, ja sam. Možemo li da popričamo minut?”

„Nema problema. Čekaj...” Elsi je mogla da čuje lupkanje sestrinih potpetica dok jeodlazila iz kancelarije na neko skrovitije mesto, gde bi mogla da obavi privatan razgovor. ,,Uredu. Šta ima, lepotice?”

Elsi se pomerila da propusti užurbanog šetača pasa. „Šer nam je namestila potpunoblesav dvostruki sastanak večeras. Pristala sam, ali sada šizim zbog toga. Mislim, prerano je

- nisam imala nimalo vremena da se spremim niti da se uverim da mi je glava na mestu. Našta li sam mislila? Ovo je najluđa ideja. Ne mogu da uradim to, zar ne?”

Dejzin smeh nije bio bezobziran. „Uspori, Brzi Gonzalese! Udahni duboko, pa darazmotrimo to s praktične strane. Gde se nalaziš s tim tipom?”

,,U Federsu, večeras.”

,,U redu, javno mesto - to je dobro. Pa, šta znaš o njemu?”

„Samo da se Šeri sviđa njegov šef, da je brat nekoga koga ona poznaje i da je, navodno,fin momak.”

„Još nešto? Od čega živi? Kako izgleda?”

Elsi je šutnula zgužvanu kesicu od čipsa. „Ništa više. U tome je problem, Dejz. Kako ću

saznati imam li išta zajedničko s njim ili ne?”

„Pa, nećeš. Ali u tome i jeste svrha izlazaka, zar ne? Ti ćeš se samo naći s nekim ko će temožda dovoljno zainteresovati da poželiš da ga bolje upoznaš, a možda i neće. To i nijeneka viša matematika, zar ne?”

To što je Dejzi govorila imalo je smisla, i kao što se tako često dešavalo kada je Elsirazmatrala probleme sa sestrom, situacija je prestala da liči na čeoni sudar pod punimgasom. „Hvala, dušo. Ne znam šta mi je.”

„Uplašila si se. I to je sasvim razumljivo. Sastanci naslepo ozloglašeni su zbog trulihiskustava, ali znam da će tebi biti dobro. Prošlo je mnogo vremena otkad si izlazila smladićima. Stvari su se promenile - a i ti si se promenila, ne zaboravi. Mislim da ne bi

trebalo preterano da mozgaš o tome i da prosto vidiš kako će ispasti. Činiš usluguprijateljici, a verovatno usput upoznaješ i finog tipa. To je samo korak, ne i čitavoputovanje.”

Dejzine reči još su odjekivale u Elsinim mislima dok se sat kasnije presvlačila u malojgarderobi u kafeu. Otkačena haljina s plavim ptičicama, koju je na brzinu, za vreme pauze,

~ 48 ~

Anna



Zvoncica

kupila u malom butiku nekoliko ulaza dalje od kafea Sandej i Šer, potrošivši gomilunovčanica koje joj je uzbuđena Šer samo tutnula u ruku, bila je simpatična i opuštena, a ukombinaciji s njenim omiljenim crvenim baletankama, i prijatna. Šer joj je pozajmila crvenidžemper koji je dopunio izgled. Plavu kosu, ošišanu ravno do ramena, skupila je u opuštenufrizuru i pričvrstila parom crnih češljića. Nije to bila naročito inspirativna odeća za izlazak,

ali oslikavala je njenu ličnost. Šer je malo preterala s entuzijastičnom reakcijom kada je Elsi ušla u kuhinju, ali Elsi je,

svejedno, prihvatila komplimente. Morala je da se oseti samouvereno, a posle Dejzinogmotivacionog govora bila je rešena da uživa u iskustvu. Voliš iznenađenja, podsetila se,stežući u džepu kaputa komad papira iz satenske kutije, dok su ona i Šer išle ka pabu sazelenim pločicama, blizu Kraljevskog teatra, u koji su mnogi lokalni vlasnici prodavnicaodlazili na piće posle posla.

Pab je već bio pun veselih gostiju koji su svratili posle posla, a glasan žamor začinjenprovalama promuklog smeha. Elsi je uvek volela to mesto i njegovo tvrdoglavom odbijanjuda uvrsti i hranu u ponudu, kojoj su mnogi drugi u okolini podlegli poslednjih godina. Biloje to omiljeno pojilo njenog oca i često je s njim kao tinejdžerka odlazila na sastanke skolegama iz Saveta ili s dobavljačima nameštaja.

Provukle su se između tela da bi stigle do bara i sačekale celih pet minuta pre nego štosu privukle pažnju Nika, veselog vlasnika rumenog lica. „Dobro veče, devojke”, doviknuo je.„Šta mogu da vam ponudim?”

„Meni samo sok od pomorandže, a za Šer crveno vino, molim.”

„Odmah stiže.”

„Nik, da li je stigao Džejk Long?” pitala je Šer.

„Još nije.” Spustio je čašu vina pred nju, otvorio flašu soka od pomorandže i sipao gapreko leda - za Elsi. „Ali još je rano. On obično stiže oko šest. Zašto pitaš? Treba ti?”

„Možda.” Šer je namignula Niku i nestala u gomili da pronađe mesto, a Elsi je ostala daplati piće.

„Vreli sastanak”, poverila mu je Elsi.

„Ozbiljno? On je previše normalan za Šer, zar ne?”

Elsi se nasmejala. „To je novi pravac u kom je krenula.”

Nik je preterano dramatično uzdahnuo. „Rekao sam joj: ako hoće pravog muškarca, znagde sam.”

„Preneću joj poruku”, odgovorila je Elsi, uzela čaše i krenula između gomile tela,uočivši Šer kako ponosno čuva sto sa četiri stolice pored prozora. „Nik se ponovo ponudioda bude tvoj pravi muškarac.”

Šer je prevrnula očima ka tavanici i otpila veliki gutljaj vina. „Samo neka sanja. Čulasam previše glasina o Niku Plasu da bih se upuštala u to. ” Pogledala je na sat. „Džejk ćeuskoro stići. Zar ti nećeš neko piće?”

„Možda kasnije.” Elsi bi možda koristilo malo ohrabrenja iz čaše, ali nameravala je daovo pregura bez pomoći alkohola.

~ 49 ~

Anna



Zvoncica

Udobno su se smestile, i dok se nad njih nadvijalo predšto jeće veče, dvadeset minutaćaskale su o poslu, mada nijedna nije zaista razmišljala o tome. Kada je Šerina čaša bilaprazna, ustala je i krenula ka baru, ali ju je u tome zaustavio pogled na dva muškarca koji suse provlačili između gostiju koji su stajali. Džejk Long išao je ispred, sa skupim kaputomprebačenim preko ruke i u besprekornom odelu, koje je štrčalo među neobavezno

odevenim lokalcima. Bio je privlačan za svoje godine - njegove ljubazne tamne oči i blagopotamnela koža bili su u kontrastu sa sjajem srebra na slepoočnicama, koje mu se protezalokroz bujnu smeđu kosu. Dok je prilazio stolu, Šer se odjednom cela pretvorila u stidljivokoketne trepavice i skromne osmehe.

67

Elsi je bila toliko zaokupljena oduševljenjem zbog Džejkovog izgleda da je zaboravilada pogleda ko je njen pratilac te večeri, a on je čekao iza svog šefa, zaklonjen od pogledagomilom gostiju u pabu.

„Divno je što si mogla da dođeš”, Džejk se s očiglednom iskrom u oku nasmešio Šer.„Izvini zbog kašnjenja, imali smo sastanak u poslednji čas.” Pružio je ruku Elsi. „Drago mi

je.” „Takođe.”

„Imam osećaj da će ovo biti veoma prijatno veče”, rekao je Džejk pomerivši se u stranu.„Dopustite da vam predstavim našeg najbriljantnijeg mlađeg partnera u firmi...”

Dok je to izgovarao, mladić pored njega je iskoračio i Elsi je u trenu ostala bez daha.Nemoguće...

„... Torina Stjuarta.”

Džejk i Šer cerili su se kao par gladnih hijena, ali kada se Elsin pogled sreo s Torinovim,nijedno od njih nije se smešilo.

Primorana pristojnošću da se ponaša uljudno, Elsi je ispružila ruku. „Elsi Mejnard.

Drago mi je.”„Da li je?” Torin se kratko rukovao s njom, a zaprepašćenje zbog topline njegove kože

nateralo ju je da se odmakne što je brže mogla. Minijaturni osmeh prešao je preko njegovihusana pre nego što se okrenuo Džejku. „Ja ću doneti prvu turu, šta misliš?”

Džejk je pljesnuo rukama. „Odlična ideja. Meni pivo i vodu, bez leda. Dame?”

„Meni crveno vino. Elsi?”

Pokušavajući da spreči prostoriju da se vrti oko nje, Elsi se iskobeljala nazad usadašnjost. ,,I meni isto. Veliku čašu, molim.”

Šer je izvila obrvu, a Elsi je uspela da joj se slabašno nasmeši. Kad se Džejk smestionaspram Šer, ona je svu svoju pažnju preusmerila ka njemu, a Elsi je potonula u stolicu.

Kako je bilo moguće da je Torin na sastanku s njom? Posle njihovog upoznavanja iiscrpljujuće druge runde u Krojdonu, Elsi je bila sigurna da sudbina nikada više nećedovesti Torina Stjuarta na njen put. A ipak, on je tu - po treći put u isto toliko sedmica. Očemu će uopšte pričati s njim?

~ 50 ~

Anna



Zvoncica

Torin se prebrzo vratio s poslužavnikom, naizgled očaran, jer je brzo uslužen ujedinom pabu u Brajtonu koji je kao svoju vrlinu isticao dugo čekanje za barom - o tojčinjenici svedočio je i veliki znak iznad bara, sa ispisanom krilaticom:

Kod nas nema brzo. Naše pivo vredno je čekanja.

„Zaboga, i sledeči put šaljemo tebe do bara”, primetila je Šer, podigavši čašu ka Torinu.Smešeći se, kucnuo je kriglom o njenu čašu, a onda je pružio ka Elsi.

„Za prijatno veče?”

Nerado, prihvatila je zdravicu. „Za prijatno veče!” Prijatno, dodala je za sebe, uznačenju kratko...

Džejk i Šer odmah su se upustili u živahan razgovor, a njihov govor tela vrištao je omeđusobnoj privlačnosti. Torin je polako ispijao pivo, ne skidajući pogled sa Elsi. Dajući sveod sebe da izgleda kao da to ne utiče na nju, Elsi mu je uzvraćala pogled, smešeći se prijatnodok je očajnički tražila prigodne teme za razgovor, kako bi veče brže prošlo.

„Pretpostavljam da si ti pravni zastupnik?”

„Više volim da reč advokat. Ali da, time se bavim. A ti?”

„Asistent menadžera u retro kafe-sladoledžinici.”

To ga je iznenadilo. „O? U kojoj?”

Na delić sekunde, Elsi je bila u iskušenju da smisli lažnu adresu, kako bi bila sigurna daneće moći da je pronađe, ali onda je zdrav razum prevladao, jer je shvatila da će mu Džejk iŠer svejedno u svakom trenutku reći tačnu informaciju. „U Nort Lejnu, u Gardner stritu. Jaradim za Šer.”

„Razumem. Pa, ko bi pomislio da ćemo se nas dvoje opet sresti na ovaj način, a?”

Elsi je smesta osetila kako joj se stomak vezuje u čvor, pa je pogledala u već dopolapraznu čašu.

Torin je naglašeno uzdahnuo i promrmljao nešto u svoju kriglu.

Odjednom iznervirana zbog toga, Elsi je iskolačila oči pravo u njega. „Izvini? Nisam tečula.”

„Rekao sam da je šteta što ne možeš da budeš uljudnija, s obzirom na okolnosti.”

„Izvini? Ja jesam uljudna, hvala lepo. Pijem piće s tobom i učtivo razgovaram. Ne vidimšta još treba da uradim kako bih povećala svoju uljudnost.” Torin je podigao ruke. „Pa, započetak, da ne radiš to.”

„Šta to?”

„Da padaš u vatru. Preterano reaguješ na sve što kažem. Radila si to svaki put kad smose sreli, a nijednom nije bilo razloga.”

„Da li ste vas dvoje u redu?” prekinuo ih je Džejk, a sjaj uspešnog randevua osvetljavaomu je lice.

Elsi i Torin učtivo su se nasmešili i Džejk je, zadovoljan, vratio pažnju na Šer.

~ 51 ~

Anna



Zvoncica

Elsi se utišala i nagla ka Torinu. „Izvini, ali ne slažem se. Ti si bio pun sebe kad si metobože spasao od čuvara, a onda si nastavio da proganjaš moju sestru i mene po onojprodavnici.”

„Bilo mi je zadovoljstvo da ti pomognem”, prosiktao je Torin. ,,I nisam nikogaproganjao. Ti si išla suprotno od strelica, a tvoja sestra bila je savršeno šarmantna, koliko se

sećam.”Elsi ga je ignorisala i pila vino, gledajući ka satu iznad bara. Dvadeset minuta? Izdržala

je samo dvadeset minuta, zasad? Elsi je obećala Šer jedan sat - ali ako njihov razgovornastavi ovim džombastim drumom, nikako neće moći da održi obećanje. Zauzdavši beskoliko god je mogla, udahnula je i vratila pogled njegovom.

„Ovo nikuda ne vodi. Mislim da bi trebalo da promenimo temu. Ne želim još jednusvađu, a usudiću se da pretpostavim da ne želiš ni ti.”

Furija u njegovim očima se ublažila. „Ne želim. O čemu drugom možemo darazgovaramo?”

Ne uspevši da smisli ništa kreativnije, Elsi je rekla: „Pričaj mi o svom poslu”, odmah se

prekorivši, jer je zvučala kao savet s uputstva za uspešne randevue iz pedesetih godina:Pokažite zanimanje za njegovu karijeru.

Torin joj je objasnio kakvom se vrstom prava bavi, šta znači biti mladi partner, kakvesu mu ambicije i kako je još u osnovnoj školi odlučio da će studirati pravo.

„Klasičan slučaj nastavljanja porodične tradicije”, objasnio je. „Doduše, to se odnosi namajčinu stranu porodice, ne na očevu. Tata ima muzičku radnju u Houvu - to nije moglo bitisuprotnije od prava.”

,,I znao si već s - koliko? osam ili devet godina? - da želiš da budeš advokat?” Elsi je na

trenutak zaboravila svoju preneraženost, iznenadivši se činjenicom da je tako rano odlučio.

„Da. Zašto, da li je to toliko iznenađujuće?”

„Nije, valjda. Ja u tim godinama nisam imala pojma šta ću sa životom, osim da sezabavim i možda jednog dana pojavim u seriji Nejbors. Umnogome još ne znam da li postojikarijera koja bi mi savršeno odgovarala, ali volim ono što radim, pa mi je to zasad u redu.”

Mogla je da primeti da se opustio i iznenadila se koliko joj je to olakšanja donelo.

„Mnogo toga može da se kaže o zadovoljstvu poslom. U mojoj profesiji vidim mnogoljudi koji se muče, jer pokušavaju da prožive tuda očekivanja, umesto da se bave nečim štosami strasno žele. Deca ispunjavaju ambicije roditelja po cenu sopstvenih.”

,,A ti?” Pitanje je izletelo pre nego što je to shvatila, daleko ličnije nego što jenameravala.

„Hvala na pitanju. Sebe svrstavam u srećnike jer volim ono što radim.”

„Pokušaću da oborim Torinovo vreme za barom”, iskezio se Džejk. „Isto za sve?”

Svi su se složili osim Elsi, koja je odlučila da je najbezbednije vratiti se soku odpomorandže. Kada je Džejk otišao, Šer se nasmešila Torinu. „Nadam se da ti je Elsi rekla za

novi poduhvat u koji se upustila?”

„Ne, još nije. Kaži mi.”

~ 52 ~

Anna



Zvoncica

„Amaterski hor!” Šer je odgovorila pre nego što je Elsi uspela da zine. ,,I sastaju se umom kafeu.”

„Zadivljen sam”, odgovorio je Torin, i Elsi se mogla zakleti da je videla plamičakiskrenih osećanja u njegovom izrazu. „Da li je to nešto u čemu imaš iskustva?”

„Ne, ali smisao svega jeste u tome da napravimo nešto novo, ne da prežvakavamo staru

metodu koja je već korišćena. Pevaćemo razne pesme, a akcenat će biti na zabavi.”Osetivši da je njihov razgovor bezbedno uspostavljen, Šer se izvinila i krenula u toalet.

Torin je prekrstio ruke i zavalio se u naslon. „Dakle, ipak znaš kako da se zabaviš?”

Toliko o tvojoj iskrenosti, pomislila je Elsi nakostrešivši se. Koliko god se nadala da ćeuspeti civilizovano da razgovaraju, bilo je očigledno da se to neće desiti. Nikada. „Zapravo,umem! Što samo dokazuje da ti ne znaš ama baš ništa o meni!”

„To je bila samo primedba. Pretpostavljam da svi ostali vide neku tvoju drugu stranukoju ja još nisam video.”

Zamisli, Torine! „Pretpostavljam da je tako.” Ponovo je pogledala na sat. Pet minuta jeuspelo da prepuzi od poslednje provere vremena. Ovo će joj biti najduži sat u životu.

„Molim te, ne budi uvređena. Samo imam talenat da vrlo brzo procenim ljude, a znam

da to može biti neprijatno. Plašim se da je to profesionalna deformacija. Mogu precizno dasumiram karakter osobe, često u roku od nekoliko minuta pošto je upoznam.”

Elsi nije mogla da veruje koliko je nadmen. „Misliš, brzo donosiš sud o ljudima? Ja tone smatram veštinom. Za mene je to mana.”

„O, zaista? Pa, tebe sam već provalio, Elsi Mejnard.”

„Ne budi smešan. Nemoguće je da znaš toliko o meni.”

„Mislim da ćeš otkriti da je moguće.” Srknuo je pivo i proučavao je jedan nelagodantren. „Izazivaš li me da ti to i dokažem?”

Kako je drzak! Pa, razmislila je Elsi, postoji samo jedan način da ga skinem s togvisokog konja. „Da. Izazivam te.”

Protrljavši dlanove, počeo je. „Dobro. Na osnovu tvog latentnog nerazumevanja mene ipogrešnog tumačenja mojih motiva, mogu zaključiti da si imala vrlo malo iskustva smuškarcima - najviše jednu ili dve ozbiljne veze. Na osnovu malog udubljenja na domalomprstu, vidim da se jedna od tih veza završila brakom. Na osnovu odsustva prstena i tvojimprimetno oštrim reakcijama prema muškarcima uopšte, pretpostavljam da se taj brakzavršio nedavno. Jesam li u pravu?”

„Ja...”

Elsi je teško progutala dok je silina emocija pretila da je obori s nogu. Torin je nehoticeprobio slojeve pažljivo konstruisanih odbrambenih zidova i njegove primedbe žarile su seduboko. Na trenutak je obnevidela i borila se za kontrolu, a on je to primetio, sa istimtrijumfalnim sjajem u očima kao i pre.

„Šta? Nemaš šta da kažeš? Ovo ne može biti veličanstvena Elsi Mejnard, kraljicagromkih replika? Moram reći da sam mislio da ćeš mi dosad već vratiti milo za drago.”

~ 53 ~

Anna



Zvoncica

Podbadao ju je, znala je, ali zaprepašćenje koje je pulsiralo kroz nju brzo se pretvaralou gnev i bio joj je potreban trenutak da formuliše odgovor.

„Samo - daj mi samo minut...”

Torin je ispio slavljenički gutljaj piva i pljesnuo o sto. „Aha! Priznaj - skroz sam tepročitao! Previše sam dobar u ovome!”

„Fino. Želiš da znaš?” S poslednjim komadićem rešenosti u sebi, Elsi je ustala. „Bio si upravu kad si rekao da sam imala samo jednu ozbiljnu vezu. Ona jeste dovela do braka i tajbrak se završio pre osamnaest meseci.”

Raširio je ruke. „Hej, to mi je posao. Molim te, nemoj da te to pogađa. Sedi, hoćeš li? Tekje postalo zabavno.”

„Ne, hvala. Mislim da sam ostala dovoljno dugo.”

„Ma daj, Elsi! Nema potrebe da se stidiš zbog toga. Mnoge žene tvojih godina suraspuštenice.”

Elsi mu je uputila pogled koji bi zaledio i sunčeve zrake. „To je tačno, ali nema bašmnogo žena mojih godina koje su udovice.”

Posle tih reči, okrenula je leđa vidno zaprepašćenom Torinu i odlučno izašla iz paba.Potpuno je zaboravila svoje obećanje da će ostati sat: jedini nagon, koji je vodio njenekorake, bio je pobeći.

~ 54 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 6

Baš takva kakva si.

Lukasu bi se dopalo. Zabacio bi svoju divnu crnu kosu i smejao se tako glasno da bi čulai polugluva gospođa Raferti u susednoj kući. A Elsi bi se smejala s njim - bilo je nemogućene smejati se kada biste bili zasuti zaraznim smehom kao što je njegov. Čak i pred krajnjegove borbe, kada je svaki pokret zahtevao združeni napor, smeh je bio deo njega inikada se nije pokorio raku koji mu je odnosio telo. Džim je često govorio da je Lukasa višeslušao da se smeje tokom poslednje godine života nego tokom svih ostalih godina koliko gaje poznavao. Ali ta poslednja godina bila je nešto u čemu je Lukas rešio da uživa. Trebalo jenešto da dokaže - imao je Spisak. I svaka stavka na tom spisku napravljenom za njihovuposlednju zajedničku godinu bila je smišljena tako da ih oboje zabavi, da iscedi i poslednjukap radosti iz preostalog vremena.

Lukas Veb bio je ljubitelj apsurdnog, njegov smisao za humor bio je jedna odkarakteristika koje je Elsi najviše volela kod njega. Umeo je da pronađe urnebesno smešnou bilo kojoj situaciji, ma kako ona turobno delovala na prvi pogled. Sumorna dijagnozakancera nije bila izuzetak, a njegov mehanizam da se izbori s njom bio je iskra koja jeizrodila Spisak.

Kada je doktor Hejz saopštio poražavajuće vesti Lukasu i Elsi u premaloj i pretoplojsobi savetovališta u Kraljevskoj bolnici Okruga Saseks, njihova prva reakcija bila je tupozaprepašćenje i neverica, a ubrzo zatim usledili su jecaji od kojih su se oboje tresli kada suse slomili. U najboljem slučaju, dvanaest meseci - mršavo sledovanje za nekoga ko jeobožavao život kao Lukas. Svi njihovi planovi - putovanja, sopstvena firma, deca - sada su

ležali zgužvani i odbačeni kao lopte papira bačene u sivu metalnu kantu ispod stola doktoraHejza. Osećaj nepravde bio je neizmeran. Nezadrživi teret beznađa potrošio je sav kiseonikiz prostorije, temeljnije nego što je Elsi ikada doživela.

Ali sat kasnije, kada su išli držeći se za ruke duž Brajtonskog doka, u Lukasu je počeozadivljujući preobražaj. Elsi se sećala da je stao blizu ulaza u zabavni park, s nadom koja muje plamtela u tamnosmeđim očima.

„Elsi, mislim da imam najveličanstveniju ideju!”

Ta plimska promena njegovog raspoloženja bila je toliko zaprepašćujuća da se Elsispontano nasmejala. „Kakvu?”

„Dobro. Slušaj. Kada smo jutros čuli dijagnozu, pomislio sam: samo dvanaest meseci?

Ali razmislio sam o tome i shvatio-

imamo celih dvanaest meseci. Dvanaest meseci daradimo šta god hoćemo i niko ne može ništa da nam kaže! Dakle, ovako: napravićemospisak šta sve želimo uradimo. I tu ne mislim na klišee, kao što je plivanje s delfinima, jer

iskreno, mislim da su delfini precenjeni. Zapravo, to treba da budu naši kriterijumi: ništapreterano sentimentalno, ništa skupo i ništa predvidljivo. Odaberemo, na primer,pedesetak stavki koje moramo da ispunimo pre nego što ja... znaš...”

~ 55 ~

Anna



Zvoncica

Drhtao je kada je to predložio, ali njegov osmeh bio je dovoljan da Elsi pristane na sve.I tako je rođena ideja o Spisku: pedesetak stavki jedinstvenih za njih, lična obaveza zazabavu u njihovoj poslednjoj godini zajedničkog života. Na primer, uvlačenje u Brajtonskubiblioteku kako bi zalepili nalepnice sa smajlijem na stranice klasičnih romana koje jeLukas ocenio kao toliko depresivne da je čitaocima neophodno razvedravanje umetnuto

veštim gerilskim prepadom (koliko je Elsi bilo poznato, neke od tih nalepnica još leže ičekaju među stranicama Neznanog Jude, Vodenica na Flosi i Rat i mir); ukrašavanje kanti zaotpatke duž brajtonskog šetališta šljokicama, u ponoć, jedne blage julske noći; gacanje ugumenim čizmama po kitnjastoj fontani Viktorija u Viktorijinim vrtovima u centru grada;provođenje noći u kućici na drvetu komšijinog sina, s ogromnom flašom džek danijelsa,ušuškani pod ćebadima, pijani i kikotavi kao školarci.

Sve stavke sa Spiska zadovoljavale su tri kriterijuma. Sve osim jedne. „O, i Pariz!” dodaoje Lukas kada je navedeno pedeset stavki. Veselo ga je posmatrala. „Stani malo, rekao si:ništa preterano sentimentalno, ništa skupo i ništa predvidivo, zar ne?”

„Tako je?”

„Pa šta je onda Pariz? Sigurno sve troje.”Njegov osmeh bio je čisto vragolanstvo Lukasa Veba. „Pariz je samo geografski pojam.”

„Lukase...”

„Udovolji mi, Els? Ja sam čovek na samrti, sećaš se? Moraš da poštuješ moje želje.”

I tako je Spisak, koji je trebalo da sadrži samo pedeset stavki, dobio i pedeset prvu, a tajposlednji zadatak bio je i jedini koji nisu stigli da ispune na vreme.

Stoječi na mračnoj plaži dok je mastiljavi okean zapljuskivao obalu ispod nje, Elsi jeuhvatila sebe kako se smeje, uprkos suzama. Lukas bi joj aplaudirao na oproštajnojodmazdi u pabu: konačnom načinu da se pobedi u raspravi.

„Ako ništa drugo ne uspe, igraj na kartu smrti, mala. To će ih svaki put ostaviti bez

reči.”Međutim, Lukasu bi se najviše dopala činjenica da je Elsi te večeri uopšte izašla u pab.

Tokom čitavih dvanaest meseci, koje su do kraja isplanirali, Elsina obaveza da posle toganastavi dalje bila je tema kojoj se Lukas stalno vraćao.

„Imaš čitav život pred sobom, draga. I ja ću očekivati da ga živiš. Nemoj da se vučeš kaoda si i ti umrla. Obećaj mi! Obećaj da ćeš živeti za oboje?”

Naravno da joj je nedostajao. Bio je u svakoj misli, svakoj aktivnosti tokom dana, apošto je toliko voleo Brajton, činilo se kao da je njegov duh ubrizgan i u same cigle i ulicegrada. Ali desilo se nešto čudno kada je najzad preminuo posle njihove neverovatneposlednje godine: Elsino najjače osećanje bila je zahvalnost za godine proživljene s

Lukasom, kojima je bila blagoslovena. Neki članovi njene šire porodice pripisali su točudnom načinu žaljenja: ona je, očigledno, u fazi poricanja, i sigurno će uslediti bol i jad. Alinisu - ili bar nisu bili teška žalost kakva se od nje očekivala. Duboka tuga i čežnja da ga opetzagrli - da: česta i ponekad bez ikakvog upozorenja.

Sićušne i beznačajne stvari izazivale su neočekivane suze - to svakako. Ali dubokažalost obuzimala ju je pretežno tokom poslednje zajedničke godine, hvatajući je nespremnu

~ 56 ~

Anna



Zvoncica

usred ludih zadataka sa Spiska, pa ju je uglavnom proživela u tom periodu. Možda je to bilozato što je Lukas toliko razgovarao s njom o tome kako će život izgledati kada njega n e

bude:

„Kad odem, sačekaj šest meseci i onda skini burmu. I ni dan duže. Ozbiljan sam, Els.Smatraj to oproštajnim poklonom za mene, u redu? Ja ću, zauzvrat, nekom drugom

srećnom momku dati priliku da te ima u svom životu... Bićeš dobro, dušo. Verujem u tebe,sećaš se? Ti si prelepa i tako jaka - to je ono što volim kod tebe. Zato od tebe očekujem daponovo izađeš u život, kad budeš spremna... I bez one crnine i gluposti, u redu? Crno ti nestoji. Ako se budeš oblačila kao kraljica Viktorija, proganjaću te sve dok se ne presvučeš!”

Mesecima posle njegove smrti, Elsi se doslovno pridržavala njegovih želja i to joj je, kaoi mnoge druge stvari koje je Lukas predložio, pomoglo da se oseća bolje. Činilo se kao da jesvaki čin poklon za njega, njena snaga bila je njegova nagrada za veru koju je imao u nju, daće ona nastaviti dalje.

Ali čak i tako, nije nameravala da te večeri otkrije svoju prošlost Torinu, i bila je ljutana sebe što ju je upotrebila da na tako trivijalan način poentira. Razgnevio ju je Torinov

zaključak da je ona bila samo ogorčena i izneverena raspuštenica. Naročito kada je istinabila tako upadljivo drugačija. Ali Lukas je vredeo više od toga. I ma koliko bi njega taposlednja rečenica zabavila, on je zasluživao da se prema uspomeni na njega odnosi s višepoštovanja.

Ostavivši more iza sebe, odškriputala je preko šljunkovite plaže nazad ka stepenicamado šetališta, glave preplavljene mislima.

„Lutko, miks s Cepelinom će uspeti, kažem ti!”

„Neću ponovo da vodim ovaj razgovor, Vudi. Imamo spisak od šest pesama i to jedovoljno za početak. I imamo samo šest članova, sećaš se? Ne želim da izgubim nikoga od

njih pre nego što počnemo.”Vudi je huknuo i pridigao naočari za sunce uz nos, uprkos sivilu subotnjeg jutra, koje jeokružilo kafe na plaži. „Očekivao sam više od tebe, devojko! Mislio sam da treba da budemodrugačiji.”

„I jesmo drugačiji! Tvoj miks s Ledi Gagom još je u igri, a to ćemo prvo raditi.”

„Gaga je samo zanimljiv aperitiv, amuse bouche za pravi događaj, ako ti se tako višesviđa”, šmrknuo je, okrećući šoljicu espresa na tacni.

,,U redu. Hajde da se potrudimo da to bude najbolje što može pre nego što od horazatražimo da se uhvati ukoštac s velikanima...”

Vudi je gestom pokazao da se slaže, a Elsi je čestitala sebi na pronalaženju prave fraze,

koja je umirila zabrinutost starog rokera. Bilo je dobro razmišljati o nečemu drugom osim ojučerašnjem susretu s Torinom, jer ju je sećanje na njega morilo čitave noći. Pogledala jespisak pred sobom i lupnula olovkom po svesci.

,,E sad, tata kaže da je ponuda za nastup na Brajtonskom karnevalu u julu maltenepotvrđena, što nam daje tri meseca, nedelju više ili manje, da napravimo nešto vrednoslušanja. Misliš li da možemo to da uradimo?”

~ 57 ~

Anna



Zvoncica

Vudi je podigao ruku, a srebrne alke su zazveckale. „Čekaj. Pusti me da se konsultujems proročištem.” Podigao je kažiprste do slepoočnica i zatvorio oči.

Elsi se na brzinu okrenula oko sebe da vidi da li drugi gosti u Driftvud kafeu gledajuovaj spektakl. Srećom, većina je bila okupirana Gardijanom i Tajmsom, a oni bez novina bilisu ili zaokupljeni razgovorom ili hipnotisani ekranima mobilnih uređaja. Zahvalivši

nebesima za tu malu milost, vratila je pažnju na Vudija, koji je sada nešto mumlao i kikotaose sebi u bradu. Posle nekoliko minuta, otvorio je oči i polako sklopio šake na stolu ispredsebe.

„Konsultovao sam se kako priliči. Odgovor je da.”

„U redu. Dobro onda.” Elsi se oduprla iskušenju da pita koje je nebesko biće predalo tuinformaciju njenom kolegi horovođi, zaključivši da je verovatno bolje da ne zna.

Ponovo je podigao šolju i preko njenog ruba pogledao ka oblačnom horizontu iznadmora. „Ali moramo da radimo naporno da bi oni postali muzički ratnici kakve sudbinazahteva.”

„Izvini, šta da radimo?”

S neskrivenim žaljenjem zbog očiglednog nedostatka razumevanja kod koleginice, Vudise izbečio ka njoj. „Neće stići daleko ako ne budu nešto zaista i pevali, lutko!”

Čak i uz svoje dubiozne veze s mističnim duhovima, Vudi nije mogao da predvidi kolikoje taj iskaz mudar.

Sledeće srede, Elsi je sedela za klavijaturom i davala znak članovima malog hora daprestanu da pričaju i da slušaju.

,,U redu, vreme je da počnemo. Vudi je napravio odličan miks od tri pesme Ledi Gage, skojima ćemo se, mislim, silno zabaviti. Dejzi će vam podeliti note i nadam se da ćete svimoći da ih pratite. Da li znate šta pevate?”

Deni je podigao ruku. „Hm, pesme?”

„Da, svakako ćemo pevati pesme”, odgovorila je Elsi svojim najpodsticajnijim glasom, ukojem je bilo više od pukog nagoveštaja glasa Džojs Grenfel. „Htela sam da pitam da li svi

već znate koji glas pevate. Alt? Tenor? Sopran?”

„Ja gledam Sopranove”, iskezio se Sten, gotovo savršeno imitirajući italijansko-američkiakcenat, „jer čovek mora da voli Tonija i familiju, e?”

„O, ja obožavam tu seriju”, složila se Saša, i ona i Sten upustili su se u uzbuđenokomentarisanje omiljenih epizoda.

Dejzi se saosećajno nasmešila Elsi dok je delila note. Elsi je duboko udahnula i nadalase da njen osmeh nije klonuo koliko duh. Bilo je skoro devet uveče, a do sada su imali samodugu diskusiju o tome gde bi mogli da nabave majice za uniformu, i manju raspravu o

Sašinoj učtivoj reakciji na Vudijevu ideju da bi miks hitova grupe Helfinger bio bolja tačkaza otvaranje:

„Biće teško napraviti miks od samo jedne pesme, zar ne?”

„Naš debitantski album prodat u više od osamsto hiljada primeraka!”

„Zaista? Pitam se koliko njih je sada na otpadu?”

~ 58 ~

Anna



Zvoncica

„Kako se usuđuješ da blatiš ime najuticajnijih engleskih bogova rokenrola izosamdesetih!”

„Najuticajniji bogovi rokenrola? Ne zasmejavaj me! Većina vas je mrtva, na

rehabilitaciji ili toliko pijana da ne može da prestane da se trese. To je ono što Vikipedijabeleži o vama. Samo je momak koji je bio dovoljno razuman da ode i postane producent

dobio nešto od vašeg najuticajnijeg benda!”„Neću dozvoliti da se njegovo ime pominje u mom prisustvu, čuješ li me, devojko?”

Raspravu je uspela da zaustavi samo Šerina blagovremena intervencija s tek ispečenimkeksom od crne čokolade i espresa iz kuhinje, posluženim s kuglama sladoleda od belečokolade, ali sada je posebna atmosfera visila iznad Saše i Vudija, koji su nadureno zauzelimesta na suprotnim krajevima prostorije.

Elsi je duboko udahnula i svima se veselo nasmešila. ,,U redu, odsviraću nekoliko nota izamoliću vas da ih otpevate. Trebalo bi da mogu da zaključim koji glas svako od vas trebada peva.”

Isprva, združeni zvuk koji su proizvodili okupljeni pevači bio je sve samo ne

ohrabrujući. Deni je uskakao previsoko i nekoliko minuta nastavljao da peva napregnutimfalsetom, sve dok Elsi nije otpevala ton u ispravnom tonalitetu za njegov glas. Sašin glaspokazao se moćnim, mada je očigledno smatrala da je pevanje jedne note ispod njenognivoa, pa je umesto toga ispaljivala vokalne akrobacije koje bi i Bijonse smatralapreteranim. Ifa je samo izgledala prestravljeno i Elsi je morala da utiša sve ostale samo dabi čula ton koji je mlada devojka prošaputala. Sten je zapadao u napade smeha i nije mogaoda peva. Ajrin je uspevala da otpeva bar jedan ton, ali i to je utihnulo kada joj je Elsi dalakompliment. Vudi je sedeo pored Elsi, očiju razrogačenih od čistog užasa zbog groznogzvuka koji para uši, a i Dejzi izgledala da je spremna da digne ruke od svega.

Elsi je pljesnula rukama i osmotrila jadni hor pred sobom. „Dobro, sad svi stanite. Proćiću između vas i pevati sa svakim od vas pojedinačno, da biste znali koja vam deonica treba,a onda, kada svi budu zadovoljni, probaćemo ponovo zajedno.”

Dvadeset minuta kasnije, Elsi je razmestila grupu u nešto što je podsećalo na horskiraspored. Ifa i Saša bile su soprani, Ajrin alt, Deni jedini tenor, a Sten nešto između baritonai basa. Elsi je strpljivo pevala svaki deo za grupu (koja je zauzvrat mumlala), a onda podiglaruku da ih ponovo utiša.

,,U redu, to je dobro. Ne naročito glasno, ali verujem da tek pronalazimo svojeglasove...”

Saša je huknula. „Neki više od drugih.”

Deni je sevnuo pogledom ka njoj. ,,A šta ti to znači?”

„Ajrin uopšte ne progovara, a o pevanju da i ne govorimo, a tvoja devojka ne bi moglada pusti glas ni da joj je dupe u plamenu!”

„Saša, nema nikakve potrebe za tim”, uskočila je Elsi. „Mislim da bi trebalo da seizviniš...”

„Neću! Cele večeri sam obuzdavala glas da bih dopustila ovoj gomili da peva i niko odnjih nije ni pokušao.”

~ 59 ~

Anna



Zvoncica

Sten je pocrveneo. „Lakše malo! Ne zaboravi da nam je ovo prvi put da pevamo.”

„Pa pevajte onda!”

Vudi je odjurio do Elsi. „Mislim da smo pogrešili s ovim ljudima. Niko od njih ne shvatasvoju sudbinu...”

„A šta ti znaš o sudbini, propala rokerska nakazo!” presekla ga je Saša dok se prostorijapretvarala u gomilu bučnih glasova, ljutitih reči i divljih gestova.

Elsi je ustala i spremala se da progovori kada se gromki glas prolomio kroz graju.„Dosta!!!”

Svi su zaćutali i okrenuli glave da bi ugledali neuobičajeno razbarušenu Dejzi kakoteško diše pored pulta.

„Ne mogu da verujem šta gledam! Odrasli muškarci i žene ponašaju se kao razmaženadeca - ne, gore od dece, jer sam prilično sigurna da bi i deca imala granicu u sitničarenju!Sad me slušajte pažljivo: moja sestra uložila je toliko truda u to da ovaj hor bude neštozabavno i različito - nešto čiji ćete deo svi želeti da budete. Vi niste bili dovoljno pristojni nida joj posvetite toliko pažnje da završite jednu pesmu! Kada biste znali kroz šta je sve

prošla u poslednjih nekoliko godina”, obrisala je suzu koja se usudila da izviri u uglu njenoglevog oka, „da imate ikakvu predstavu o...”

Elsi je odmahnula glavom. „Dejzi, nemoj...”

„Suština je u tome da je ovaj hor Elsino čedo, njena nova avantura. A ona ne zaslužujeda po njoj gaze ljudi koji više mare za sopstveni ego nego za nečiji san. Zato predlažem da,ako ne želite da učestvujete u ovom horu u duhu saradnje i zabave, odmah odete, jer,iskreno, takvi nam niste potrebni.”

Elsi je zatvorila oči, očekujući da čuje kako se šest stolica odmiče dok ljudi ustaju.Međutim, na njeno iznenađenje, kafe je utihnuo. Usudivši se da pogleda, videla jepokajničke poglede svih članova okrenute ka njoj. Čak je i Saša Mičel delovala ućutkano.

Ajrin je pročistila grlo. „Lepo rečeno, gospođice Mejnard. Mislim da bi možda trebaloda počnemo?”

Kasnije te večeri, Elsi je uhvatila sestru podruku dok su išle niz Gardner strit. „Hvala ti.”

„Za šta?”

„Za to što si nas organizovala.”

Dejzi se nasmešila. „To je bilo najmanje što sam mogla da učinim.”

„Svejedno, da ti nisi rekla nešto, sada bismo zaratili. Čuj, šta misliš o tome da ti budešpomoćnik muzičkog direktora?” Dejzine oči su zasijale. „Stvarno?”

Elsi je obgrlila njenu ruku. „Da. Sve si nas sredila večeras, Dejz. Imam osećaj da ćeš to

morati redovno da radiš.”„Pa, u tom slučaju, biće mi čast. Samo se nadam da su večeras dobili temu zarazmišljanje. Međutim, mislim da će Saša nastaviti da pravi gužvu.”

„Možda. Ali jesi li joj čula glas?”

~ 60 ~

Anna



Zvoncica

„Kakav glas? Koliko sam ja primetila, ta žena jedino može da izvuče visinu dok nekogavređa.”

Elsi se nasmejala. „Očigledno joj je kritikovanje omiljeni hobi. Ne, mislila sam napevanje. Večeras se uzdržavala, ali nije mi promaklo koliko su joj tonovi čisti kada smorazrađivali delove. Krije impresivan organ iza sveg onog temperamenta. Samo treba da

smislim kako da ga izmamim.”„A Tiha Ajrin? I Šaputava Ifa? Mislim da su obe večeras proizvodile tonove koje su

samo psi mogli da čuju.” Dejzi je zastala kada su stigle do bledozelenog figara i pritisnuladaljinski upravljač na ključevima da ga otključa. „Ne kažem da ti to ne možeš da uradiš, Els,ali ne zavidim ti na zadatku.”

Potajno, ni Elsi nije uživala u onome što leži pred njom, ali dok je mahala sestri, osetilaje kako nerviranje zbog večerašnjeg nenapredovanja ustupa mesto nečemu drugom:rešenosti. Događaji te večeri isprva su načeli njenu samouverenost, ali sada je u njenimkostima počela da se formira rešenost, čvrsta kao izliveni čelik. Formirala je hor kao što suona i Vudi planirali i nastupaće složno kao jedan, pa makar joj to bilo poslednje u životu.

„Ljudi su kao vrata. Samo treba da pronađemo odgovarajući ključ.”

Lukas je vrisnuo kada je pročitao te reči odštampane na jeftinom šarenom magnetu zafrižider, koji su pronašli u prodavnici u Vitstablu dok su ispunjavali treću stavku sa Spiska:

3. Da kupimo blamirajuće magnete za frižider sa primorskim gradovima i pokačimo ih po frižideru kod kuće.

„Ovaj je savršen! Kičast i drečav i poseduje savršenu dozu pompeznosti!”

Primetivši zgađeni pogled vlasnika prodavnice, Elsi ga je zamolila da govori tiše, aliLukas nije obraćao pažnju na nju, kupivši gipsanu stvarčicu otvoreno komentarišući njenuružnoću.

Primetila ga je dok je kuvala kafu sledećeg jutra i uhvatila sebe obuzetusentimentalnošću. Možda je ta parola bila tačna - bez obzira na to šta Lukas mislio o njoj.Možda za svakog postoji ključ.

Lukas ga je svakako imao. Za njega je to bilo Elsino poznavanje manje poznatihMorisijevih pesama, što je pokazala tokom napetih poslednjih minuta Završnog godišnjegkviza na koledžu, tradicionalnom događaju koji je ustanovio prethodni direktor mnogogodina ranije, i koji su nastavljale sve naredne generacije učenika gotovo kao sveti događaj.Nastavničko osoblje ponosilo se složenošću, opsegom i začkoljicama u pitanjima koja je

pripremalo svake godine, obuhvatajući sve od moderne kulture do klasične umetnosti,filozofije, istorije, literature i aktuelnih društvenih dešavanja. Na prvoj godini koledža,nekoliko meseci posle sedamnaestog rođendana, Elsi je bila neočekivano promovisana učlana tima mlađe godine kada je njena najbolja drugarica Klara dobila rubeole nekolikodana pre kraja semestra. Klara ju je tokom ostrašćenog telefonskog poziva veče uoči kvizazamolila da učestvuje.

~ 61 ~

Anna



Zvoncica

„Znam da ne misliš tako, ali ti znaš više nego svi mi ostali zajedno. Stariji tim je užasan -

potrebna nam je sva pomoć, a ti si jedina osoba koja mi je preostala. Molim te, reci da!”

Elsi je nerado pristala, skrivajući oči iza dugog vela kose obojene kanom i moleći sebogu da niko ne primeti njene rumene obraze iza bledog pudera, koji je nosila kada je selaza sto sa ostalim članovima tima. Srce joj je potonulo kada je videla ko je kapiten tima -

dečak s dugom crnom kosom, kog je cele godine posmatrala izdaleka na časovima istorije.Lukas Veb bio je prelep - s visokim jagodicama i tamnim, prodornim očima, koje su gledalena svet na način koji Elsi nikada nije primetila ni kod koga drugog. Imao je jedinstven stilkoji ga je smesta izdvajao od ostalih, ali istovremeno budio i poštovanje drugova, i osmehkoji je obasjavao prostor svima osim njoj.

Za Lukasa, Elsi je bila nevidljiva, njeni žudni pogledi gubili su se na njemu dok su seprijatelji divili njegovim doskočicama, a nastavnici ga obožavali zbog zaprepašćujućegintelekta. Sve to posmatrala je kao iza barijere od debelog stakla, ne mogavši da dosegne donjega, ali opčinjena njegovim karakterom. A sada je prazna stolica pored njega bilanamenjena njoj dok su se dva tima okupljala na Završnom godišnjem kvizu, gde je ulog biočast cele generacije. Šta da mu kaže? Da li će on uopšte primetiti da ona postoji?

Kako se pokazalo, nije trebalo da brine. Nekoliko godina kasnije, Lukas joj je priznao damu se tog dana život zauvek promenio - kada je u agoniji najneizvesnijeg nadmetanja ikada,u kom je stariji tim vodio protiv mlađeg sa 78 poena naspram 77, njegova ekipa dobilapitanje o Morisijevom drugom studijskom solo albumu.

„Ime pete pesme na Morisijevom drugom albumu Kill Uncle.”

Lukas je video samo prazne poglede dok se okretao svom timu, tražeći pomoć.

„Hajde, ljudi, moramo da pogodimo ovo ili ćemo izgubiti! Da li iko zna išta od Morisija?”

Kao odgovor, dobio je još praznih pogleda i odmahivanje glavom.

Gospodin Henli, direktor koledža, nestrpljivo je tapkao karticama s pitanjima po stolu.

„Mlađi razredi, plašim se da ću morati da vas zamolim da požurite.”Elsi je osetila vrtoglavicu dok je podizala ruku u činu koji je iziskivao sve do poslednjegdelića samopouzdanja koje je imala. Bila je gotovo sto-procentno sigurna u odgovor, jer jedotični album videla na podu Gvinine sobe, kada je njena sestra prolazila kroz periodsamoprezira posle naročito lošeg raskida, ali pomisao da će pogrešiti ju je užasavala. Štaako pogreši? Lukas će je tada sigurno ignorisati, jer će je zapamtiti samo kao devojku kojaje izgubila na Završnom godišnjem kvizu. Ali bilo je prekasno: Henli - oko sokolovo -

primetio je njenu ruku.

„Elsi Mejnard?”

„King Leer ”, rekla je, a glas joj je bio samo isprekidani šapat. Bacivši postrance pogledna prelepe tamne oči koje su je sada netremice posmatrale, pročistila je grlo i ponovilaglasnije: „Pesma je King Leer.”

Zastavši da bi postigao dramatičan efekat, gospodin Henli je najzad prekinuoneizvesnost, uzviknuvši: „Tačno! Mlađi razredi pobeđuju s dva poena razlike!”

I to je bilo to: od tog dana Lukas nije primećivao nikoga drugog osim tihe studentkinjeistorije, s obojenom kosom i izvanrednim poznavanjem nepoznatih muzičkih trivijalnosti.

~ 62 ~

Anna



Zvoncica

Pratio ju je po Brajtonu tog leta: pojavljivao se u porodičnoj prodavnici nameštaja, u kojoj jetad radila, sa sumnjivom pričom da mu je potrebna određena marka sredstva za poliranje,ali da mora biti od pčelinjeg voska. Ubedio je druga da pozove Klaru da izađu kako bi imaoizgovor da zatraži da izađu na dvostruki sastanak (koji je Elsi odbila iz čistog stida) iusklađujući vreme svojih šetnji po plaži kako bi se podudarale s njenim. Najzad se njegova

upornost isplatila i Elsi je pristala na sastanak - bez pratnje Klare ili Lukasovogbubuljičavog druga. Lukas ju je odveo na hamburger za ručak, a posle toga dugo su šetali pogradu. Pričali su satima, polako otkrivajući da su oboje voleli umetničke filmove, romaneDaglasa Adamsa i U2. Avgustovska subota je prolazila, sve dok je u pola devet uveče nijepoljubio na tremu porodične kuće Mejnardovih, a Elsi istog trena znala da je pronašlaPravog, kakvog su opisivali toliki književnici i pesnici.

„Platiću ti da mi kažeš”, pojavila se Šer pored Elsi.

„Molim?”

„Znam da je mešanje testa za keks s puckavim bombonama fascinantno, ali priličnosam sigurna da ne zahteva toliki nivo duboke zamišljenosti.”

Elsi se nasmešila. ,,A, samo sam se prisećala kako smo se Lukas i ja upoznali.”„O, dušo.” Šer je stegla Elsinu ruku.

„Ne - u redu je. Znaš da jeste. Ne znam zašto mi je to sinulo jutros. Videla sam jedan odnjegovih glupavih magneta za frižider i sve mi se vratilo.”

,,A posle onog užasnog sastanka na koji sam te odvukla... Tako mi je žao, Els. Nisamimala pojma da će te Džejkov kolega uvrediti.”

„Šer, već sam ti rekla da je sve u redu. Nisi mogla da znaš šta će se desiti.”

„Svejedno, nije imao pravo da te uznemiri.” Uzdahnula je. „Čudno je to, znaš. Čak i sadaočekujem da će Lukas svakog časa ušetati u kafe. Nedostaje mi.”

„Znam. Vas dvoje ste uvek bili bliski. Naročito nakon što si mu dozvolila da se igra

mikserom za sladoled.”Šer se nasmejala. „Veliko dete. Ovo mesto ima da mu zahvali na mnogo čemu. Onaj

sladoled od borovnice s komadićima čokolade, koji je on smućkao, bio je jedan odnajprodavanijih. Tja, još kupujem one mafine u Kroliju samo zato što ih je Lukas tolikovoleo.”

Elsi se nasmešila. Lukas se zaljubio u mali kafe u centru Krolija kada je radio za velikutehnološku kompaniju na obodu grada. Jedne subote insistirao je na tome da Elsi i Šer odu snjim u jarkoružičasti kafe i probaju mafine. Kao rezultat, Šer je redovno naručivala prelepedomaće kolače iz Kapkejk džinija, uprkos udaljenosti od Brajtona, a ta saradnja traje je idalje. Međutim, to je bilo tipično za Lukasa: on je sve činio mogućim.

„Pitam se šta bi mislio o našem horu”, rekla je Šer, zahvatajući kašičicom testo za keks iubacujući ga u usta. „Mislim da bi onoj Saši presudio po kratkom postupku. Koliko sesećam, Lukas nije bio trpeljiv prema takvim osobama.”

Elsi je morala da se nasmeje. Pomisao na Lukasa koji oslobađa svoj nemilosrdni um naSašu Mičel sačuvaće za sledeći put kada se drska devojka otkači na probi. „Svejedno,

~ 63 ~

Anna



Zvoncica

sigurno postoji neki način da je ohrabrimo da se poveže s ostalima. Ona je verovatnonajtalentovanija pevačica koju imamo, ali ako nastavi da pravi nevolje kao sinoć, mogla bibiti totalno kontraproduktivna.”

Malo mesingano zvono iznad vrata zazvonilo je kada je ušla mušterija. Šer se namrštila.„Zaboga, poranili su jutros. Samo što sam obrnula znak.”

„Tako je to kada si tražena žena, a?”

„O, da, fantastično.” Šer je namestila odgovarajući izraz dok je ulazila u kafe. Nekolikotrenutaka kasnije, ponovo se pojavila s čudnim izrazom lica. „Neko te traži, medena.”

Zaintrigirana Šerinim izrazom lica, Elsi je zgrabila krpu da obriše ruke i krenula zašeficom. Tamo, stojeći pored pulta, odeven u elegantno odelo i sa širokim osmehom, bio jeOli.

„Doro jutro, Elsi.” Osvrnuo se po praznom kafeu. „Nisam valjda previše poranio?”

„Zdravo. Ne, ti si nam prva mušterija.”

Začulo se naglašeno nakašljavanje. Elsi se okrenula i ugledala Šerin zaverenički osmeh.

,,A, izvini. Ovo je Šer, moja šefica.”„Milo mi je”, nasmešila se Šer, pružajući ruku predaleko i prikazujući svoje pozamašnopoprsje, što možda i nije bilo naročito prikladno s obzirom na doba dana. „Plašim se da miElsi nije ništa pričala o tebi.”

Elsi je uzdahnula. Čitav dan moraće da sluša o tome, sudeći po Šerinom oduševljenju.„Oli pravi veb-prezentaciju za tatinu firmu.”

„O, i lep i pametan!”, ciknula je Šer. ,,A pretpostavljam i gladan?”

Delić sekunde Oli je izgledao zbunjeno, sve dok Šer nije zavodljivo zamahala menijemispred svoje bluze s predubokim dekolteom. ,,A, da, tako je. Da, doručak bi mi dobro došao.”

„Pa, ti samo spusti svoju zgodnu guzu negde, a Elsi će te uslužiti”, prela je Šer, okrećući

se na visokim potpeticama, a onda je na vrhovima prstiju otišla u kuhinju, dramatičnonjišući kukovima.

Elsi se nasmešila vidno uzdrmanom mladiću pored pulta. „Sto pored prozora je dobar.”

Oli se nasmejao i seo. „Šefica ti je svirepa! Da li je takva prema svima?”

„Samo ako su lepi.” Elsi je u trenu osetila da se zarumenela kada joj se Oli nasmešio.

„O, hvala.”

„Nema na čemu. Pa, šta želiš?”

Gledao ju je neko vreme pravo u oči pre nego što se okrenuo meniju. „Mafini s javoromi slaninom zvuče fantastično. I kafu, molim - kapučino bi odlično legao.”

Dok je Elsi zapisivala porudžbinu u blokče, mogla je da oseti kako joj ruka drhti. Saberi

se, Elsi, prekorila je sebe, iznervirana sopstvenom reakcijom. ,,U redu, idem da...”

,,U stvari, postoji još jedan razlog zašto sam došao”, rekao je Oli iznenada, pogledavši je.

„O?”

~ 64 ~

Anna



Zvoncica

„Da. Stvar je u tome... pa... nisam te video od one večeri kada vam je bio prvi sastanakhora, a ti si mi obećala da ćeš izaći sa mnom na kafu pre nekoliko sedmica... Izvini, oprostišto lupetam. Samo ću odmah da te pitam, jer, iskreno, smišljao sam ovo na putu ovamo inisam smislio ništa bolje pa...”, udahnuo je, ne skidajući pogled s njenih očiju. „Da li si zavečeru? Sa mnom, mislim? Ne nekad u budućnosti, što se, izgleda, retko dešava, već ove

nedelje. Recimo, sutra uveče?”„O!” Neočekivano Olijevo pitanje, zajedno s maglovitim jutrošnjim mislima, privremeno

je ostavila Elsi bez reči.

Olijevo lice se snuždilo, jer je njenu reakciju protumačio kao nagoveštaj odbijanja.Oborivši pogled, dao je sve od sebe da deluje nepovređeno. „Vidi, u redu je. Samo sampomislio da pitam.”

Elsi je osetila kako joj je puis živnuo. „Ne...”, rekla je brzo - i preglasno - i ta reč odjeknupo kafeu. Utišavši se, spustila je dlan na njegovo toplo rame. „Zapravo, volela bih. A sutrauveče zvuči odlično.”

Olijevo oduševljenje nije se moglo sakriti. „Zaista? Sjajno!”

Elsi je prevrnula list s njegovom porudžbinom i napisala još nešto pre nego što jeotcepila papir i pružila mu ga.

„Ovo je moja adresa. Hoćeš li da dođeš po mene oko pola osam?”

Njegovi prsti okrznuli su njene dok je prihvatao list papira. „Divno!”

„Da?”

„Da?”

„Rekla si da? ”

Elsi se namrštila svojoj srednjoj sestri. „Jesam. Šta ti misliš?”

Gvin se nasmešila. „Mislim da će tata biti na sedmom nebu. Već nedeljama blebeće otom tipu. Mnogo je važnije kako se ti osećaš zbog toga.”

Elsi je slegla ramenima. „Dobro. Mislim, malo sam i sebe iznenadila kad sam pristala,ali posle onog užasnog sastanka naslepo s Torinom, pomislila sam da se najgore već desilo.Dopada mi se Oli. Šarmantan je, zabavan, zanimljiv...”

,,I jednako zgodan, sudeći po onome što si ispričala Dejzi”, prekinula ju je Gvin, trgnuvšise kada ju je beba šutnula u stomaku. „O, bajno, sada me cenzuriše i nerođeno dete. Samomi je to falilo.”

„Mislim da je to fantastično”, rekla je Dejzi, donoseći bodum čajnik na elegantni staklenisto u svom luksuznom stanu, u kojem su se sestre Mejnard okupile posle posla. „Rekla si da

ćeš početi da se viđaš s muškarcima i počela si. Da niko posle ne kaže da Elsi Mejnard nezavršava ono što je započela.”

„Kad smo kod toga”, dodala je Gvin, namignuvši Elsi, „ne mogu da verujem da sizavršila na sastanku naslepo sa svojim vitezom u sjajnom oklopu. Kolika je bila verovatnoćaza to, a?”

~ 65 ~

Anna



Zvoncica

Elsi se okrenula ka Dejzi. „Baš ti hvala za to, seko.”

„Šta? Nisam mogla da ne kažem Gvin, zar ne?”

Mada Elsi nije mogla da se protivi što su sestre razmenjivale priče, tema njenograzgovora s Torinom još je, bez sumnje, bila neprijatna. Nije bilo nikakvog glasa od njegaposle onog događaja, a Šer - za koju je Elsi pouzdano znala da još viđa Džejka - nije

progovarala o detaljima posle bega iz paba. „Pretpostavljam da nisi. Ali hajde darazgovaramo o nečem drugom.”

„Kladim se da se užasno osećao”, rekla je Gvin, ne obraćajući pažnju na nju. „Mislim,očigledno te je smatrao nekom ženom koja mrzi muškarce, a onda si ga ti ošamarila onomizjavom.”

Elsi je pogledala ka luci u kojoj je mali gliser ostavljao srebrni trag preko mirne vodeokeana. Nije želela da razmišlja o tome kakva je bila Torinova reakcija na njenu izjavu.Događaji od prošle nedelje samo su joj pokazali da joj se nije dopadala osoba kakva jepostajala kada je Torin bio u blizini. Nije bila zla, nije uživala u verbalnim sukobima i nijenavikla na to da mora da izbegava ljude. Bio joj je nejasan razlog zašto su te osobine

pomaljale svoje ružne glave kad god je bila s Torinom, ali je znala da je najbolji način da seto više ne desi - da se drži podalje od njega.

„Nikako ne verujem da je nameravao da kaže to što je rekao”, govorila je Dejzi Gvin.„Premda jeste bio pomalo prezadovoljan samim sobom kada smo ga srele.”

„Misliš kada ste ti i Els prešle na mračnu stranu” ispravila ju je Gvin, jer je prilika dazadirkuje stariju sestru očigledno bila još primamljivija nego da nastavi da ponižava Elsi.„Kad bi samo tata znao...”

Na njeno veliko olakšanje, Elsi je gledala kako razgovor bezbedno skreće s Torina nasigurnije tlo. Nije više želela da razmišlja o njemu. Izbacivši ga iz misli, Elsi se zavalila iuživala u prepucavanju sestara Mejnard.

~ 66 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 7

Da se upoznamo...

Volim te jer si svima prijatelj.

XX

Elsi je zurila u novi komad papira u ruci. Kako je Lukas mogao to da napiše? Čak i kadase uzme u obzir da, uopšteno govoreći, nije imala neprijatelja, Elsi nikada ne bi definisalasebe kao svačijeg prijatelja, bar ne dok su oni bili u braku, a naročito ne sada, imajući u vidunedavnu svađu s izvesnim previše samoživim advokatom. Ali opet, u poređenju s njenimpokojnim suprugom, činilo se da Elsi sklapa prijateljstva lakše nego Snežana u šumi punojraznolikih stvorova.

Lukas je bio poznat po tome što je brzinom svetlosti donosio sud o ljudima - i što sečvrsto držao tog suda, ma koliko se oni trudili da mu dokažu da greši. Retko je bioneljubazan, ali, kao što je Šer primetila, nije pristajao na to da ugađa taštini ilineuviđavnosti drugih ljudi. Posle postavljanja dijagnoze, činilo mu se da se ta njegovaosobina pojačala, možda podgrejana shvatanjem da više nije bitno - ili njegovom novomteorijom da će mu sve greške biti oproštene zbog novog životnog statusa.

„Ja sam čovek na samrti. Ko će se sada svađati sa mnom?”

Njegova ratobornost uvek je bila tačka ključanja između njega i Elsi, i mada ga je onaumnogome činila osobom kakva je bio, njegova sposobnost da ostane pri svome do samogkraja neprekidno ju je iritirala.

„Zašto bar jednom ne popustiš - bar jednom?”„I da odam poštovanje njihovoj gluposti? Neće moći!”

U tom svetlu, šta je značila ova poruka u Kutiji ljubavi? Da li se godinama potajno divioElsinoj mirotvoračkoj sposobnosti? Da li je ovo bio dokaz samrtnih kajanja ili prostonjegovo prihvatanje njihove različitosti u tom pogledu?

Kada je Lukas umro, Elsi je vodila računa o tome da u uspomeni sačuva i njegovedosadne karakteristike, zajedno sa onim divnim. Lično je prisustvovala nezasluženojkanonizaciji njene bake po majci, koja je umrla pre više godina. Prijatelji, porodica i komšijeokupili su se na bdenju i najtoplijim rečima govorili o dobronamernoj svetici, koja ni počemu nije ličila na zlovoljnu i svadljivu staricu, koja je godinama zagorčavala život Elsinomocu. Baka O’Šonesi aktivno je ohrabrivala Elsinu majku da napusti porodicu kako bi pošla uLondon, za glumačkom karijerom koju nikada nije ostvarila. Džim je zbog devojčica ostao ukontaktu s tom džangrizavom babom, a ona je silno uživala u tome, koristeći svaku posetuda ga podseti na to da nije bio dovoljno dobar za njenu voljenu kćerku.

~ 67 ~

Anna



Zvoncica

„Mojra je srećna što te je napustila, Džejmse”, govorila je podrugljivo i dovoljno glasnoda je čuju i devojčice, koje su se igrale po kući. „Život joj je mnogo bolji otkad kao okove okonogu nema tebe i onu decu.”

Na bakinom bdenju, Elsi je slušala mnoge ljude, koji su takođe iz dna duše mrzeli njenubabu za života, kako je na sva usta hvale, a kada je pitala komšiju šta ga je spopalo, rečeno

joj je prigušenim glasom ,,o pokojniku sve najbolje”. Lukas se smejao kada mu je Elsiprepričala sahranu. „Pa, ako ti umreš pre mene, ja ću se postarati da svi saznaju za sve tvojemane.”

Sada je Elsi osetila ogromno olakšanje kada se sećala nerviranja s Lukasom. To je njenasećanja činilo realističnijim, opipljivijim. Kada bi u mislima napravila od njega nekakvoggipsanog sveca, samo bi se još više udaljila od njega i učinila ga dalekim i nedodirljivim.

Njegova poruka ležala joj je nelagodno u džepu dok je išla Gardner stritom ka kafeuSandej i Šer. Uveče je trebalo da ide na sastanak s Olijem i u srcu je osećala mešavinuiščekivanja i zebnje. Kada je ugledala bledozelenu fasadu kafea, odlučila je da se tokomostatka dana usredsredi na pozitivne stvari. Misli su joj u poslednje vreme bile previše

obuzete sumnjama. Pošto nije bilo ni traga od Šer, krenula je da pripremi kafu za mušterije. U radnojkuhinji u podrumu razmišljala je o najnovijim ukusima sladoleda u frižideru, odlučivši se zaposude s kombinacijama mente i jabuke, pavlake i meda, i đumbira i biskvita. Poredala ih jeu staklenu vitrinu pre nego što je uključila aparat za kafu. U devet ujutro, okrenula je znakna vratima na otvoreno i uzela jarko obojenu tablu iz kuhinje, da bi je iznela napolje.

Elsi je volela ranojutarnje poslove u kafeu, naročito kada ih je sama obavljala. To jeuvek bilo vreme kada je dan najviše obećavao, pun neviđenih uživanja koja će tek uslediti.Gardner strit je tog jutra imao atmosferu iščekivanja, s jarko obojenim zgradama koje su sepresijavale od jutarnje rose pod hladnim plavim nebom. Elsi je mnogo puta stajala tamo, alisvakog dana pronašla bi nešto novo u toj ulici. Danas, skup razbarušenih golubova davao je

sve od sebe da održi ravnotežu na vratu ogromne gitare postavljene na žuto-crvenompročelju muzičke radnje Centar za gitare, pojačala i klavijature u dnu ulice. Dok su pažljivocupkali uz i niz vrat, činilo se kao da pokušavaju da odsviraju grupnu verziju nekakvog rokklasika. Nasmešila se u sebi. Vudi bi to sigurno pohvalio.

Pošto joj se pozitivan stav tako obnovio, zastala je na tihoj ulici da mahne Sandri,vlasnici tekstilne radnje preko puta, kada je glas iznenada progovorio iza nje i preplašio je.

„Elsi.”

Okrenula se i ugledala Torina kako stoji na ulazu u kafe. Nosio je radno odelo i držaopresavijeni primerak Tajmsa pod miškom, s naoko teškim rancem prebačenim prekoramena. Lice mu je bilo blago rumeno, kao da je upravo dotrčao, i Elsi je primetila da mu se

grudi naglašeno podižu i spuštaju ispod sakoa. Njegovo iznenadno prisustvo poremetilo jenjenu tek pronađenu ravnotežu i osetila je kako joj intenzivno nerviranje pecka ramena.Skrenuvši pogled, ništa nije rekla, samo je pored njega ušla u kafe.

Krenuo je za njom unutra, praveći brze korake po crno-belim pločicama. „Elsi, molimte...”

~ 68 ~

Anna



Zvoncica

„Stvarno imam mnogo posla.”

„Da, zaključio sam to po potpunom odsustvu mušterija.”

„Odlazi!”

„Ne dok ne porazgovaraš sa mnom.”

Prešla je iza pulta, želeći da postavi fizičku barijeru između sebe i njega. „Nemam višeništa da dodam mom poslednjem iskazu.”

Spustio je novine i ranac na najbliži sto. „Ali ja želim nešto da kažem.”

Odjednom ranjiva, Elsi je prekrstila ruke. „Dobro, reci i idi.” Proklinjala je sebe, jer jeprepoznala principijelnost u njegovim očima kada se okrenuo ka njoj. Bilo bi mnogo lakšezaboraviti sve ono što će on reći, pa nije primetila iskrenost.

„Došao sam jer sam želeo da se izvinim. Za prošlu sedmicu. Nisam znao za tvoj gubitaki, veruj mi, da jesam, nikada ne bih rekao da ti...”

„Nisi ni mogao da znaš. Obično se ne predstavljam kao udovica. Otkrila sam da touništava konverzaciju u korenu.”

„Elsi, ja...”„Torine, zaista nemam vremena za ovo.”

„Svejedno, mislim da bi trebalo da me saslušaš.”

Elsi ga je pogledala širom otvorenih očiju, priželjkujući svakim delićem svog bića da onnestane i pusti je da se vrati miru svog posla.

Shvativši njeno ćutanje kao dozvolu da nastavi, Torin je počeo. „Ne krivim te što memrziš. Iskoristio sam situaciju i, da budem iskren, ponašao se kao poslednji jadnik. Običnobih samo sve ignorisao i ne bih želeo da se iskupim, ali... Vidiš, stvar je u tome što sam seosećao tako užasno zbog toga od našeg sastanka i...”

„Nije to bio sastanak.” Te reči izletele su joj iz usta pre nego što je mozak mogao da ih

zaustavi. Iznervirana zbog tog praska, zgrabila je iz mašine za pranje sudova plavu čašu zakup i počela da je briše keceljom.

Torin ju je netremice gledao. „Našeg susreta onda?”

„Tako je.” Spustila je čašu na pult, zgrabila kutiju za zamrzivač i počela da gomilamafine od breskve i maline na stakleni stalak na pultu, a hvataljka joj je drhtala u ruci. Zaštoprosto ne ode? Zar ne primećuje koliko se neprijatno oseća?

„Želeo sam da kažem da mi je žao. Šta god drugo da sam rekao ili natuknuo proteklihsedmica, nikada nisam hteo da te to podseti na gubitak.” Podigao je ruke. „To je sve što samželeo da kažem.” Klimnuo je, podigao novine i torbu i krenuo ka vratima.

„Čekaj!”

Uprkos intenzivnoj uznemirenosti koju je osećala zbog njega, Elsi nije mogla da gapusti a da ne prizna da je svesna koliko mu je bilo teško da dođe i izvini se. Nije morao dajoj se dopada, ali ona nije bila zla osoba i nije mogla podneti mogućnost da je iko smatratakvom - čak ni Torin Stjuart.

Iznenađen, okrenuo se. „Molim?”

~ 69 ~

Anna



Zvoncica

„Hvala. Sigurno ti nije bilo lako da dođeš ovamo i učiniš taj gest.”

„Ovaj, hvala.”

,,I čisto da se zna, ne mrzim te. U stvari, nikada nikoga nisam mrzela. Ne zaista. Minikada nećemo biti prijatelji - to je očigledno - ali ja nisam osoba kakva očigledno misliš dajesam. Bolja sam od toga.”

„Ne mislim da...”

Elsi se sagla ispod pulta i izvukla veliku šolju. „Vidi, aparat je spreman, apretpostavljam da možda nisi imao vremena za kafu jutros. Mogu li da ti ponudim jednu?”

Za nekoga toliko naviknutog da na poslu krije lična osećanja, Torinu to sada nikako nijepolazilo za rukom i njegovo zaprepašćenje bilo je očigledno kao i to da mu je odelo šivenopo meri. „Da. Da, prijala bi mi.”

Spustio je novine na pult i seo na hromiranu barsku stolicu tapaciranu crvenomkožom. Spustio je ranac na pod, ne skidajući pogled s nje.

Prebacila je poslednje kolače iz kutije na stalak i gurnula ga preko pulta ka njemu,izbegavajući njegov pogled. Kada se okrenula ka aparatu za kafu, Elsi je iskoristila šištanjevrelog mleka i zujanje espresa koji je curio iz aparata da se primiri i proceni neočekivanusituaciju. Pripremanje kafe za Torina Stjuarta svakako nije bilo na njenom spisku obavezaza taj dan, ali osećaj je bio sasvim ispravan. Mogao je da dobije kafu i mafin, i njen činmilosrđa biće potpun. Onda može da nestane zauvek. Sipajući vrelo mleko i tamnisvetlucavi espreso u šolju, u mislima je uhvatila kratku Lukasovu sliku, kako sedi poredaparata za kafu, kao što je uvek činio dok je čekao da joj prođe smena, naginje se unazad svisoke barske stolice dovučene od pulta kraj prozora i kezi joj se.

,,Š’a radiš, Elsi?”, pitao bi svojom najboljom imitacijom Foresta Gampa. „Kaži š ’a si

naumila?”

„Nemam pojma”, rekla je Elsi naglas.

„Molim?”

Prebacivši se u sadašnjost, vratila se do pulta i spustila kafu pred Torina. „Ništa.Shvataš da smo, kada ovo prihvatiš, kvit za ono što si mi pomogao s čuvarom?”

Podigao je šolju do usana. „Apsolutno. Usmeni dogovor ovim je zapečaćen. Au, dobrakafa. Moraću opet da dođem ovamo.” Zastao je kada je video njen izraz. „A možda i neću.”

Elsi je sipala šolju vrelog mleka za sebe i dodala trun sirupa od badema. „Drago mi je dase razumemo.”

„Nisam siguran da ja razumem. Ali svejedno, dok sam ovde, povodom moje jedineposete vašoj finoj radnji, mogu li da te pitam nešto?”

Pošteno, Torine. Ovo će ionako biti poslednji put da razgovaramo. „Samo izvoli.”

„Pre koliko je... Izvini, slobodno mi reci da se sklonim...”

Elsi je duboko udahnula, još ne znajući da li je želela da on zna te pojedinosti o njenomživotu. „Lukas - moj muž - umro je pre osamnaest meseci, posle jednogodišnje bitke srakom pankreasa. Bilo mu je dvadeset pet.”

~ 70 ~

Anna



Zvoncica

Torin se žacnuo. „To je baš prerano, žao mi je. Znači, Mejnard je tvoje venčanoprezime?”

Elsi je odmahnula glavom. „Moje devojačko prezime. Lukas nije smatrao da treba da gapromenim kad smo se venčali.”

„Shvatam. Koliko ste dugo bili u braku?”

„Četiri godine. Ali bili smo zajedno od sedamnaeste.”

„Čoveče! Prava je tragedija izgubiti takvu ljubav.”

Elsi je privukla stolicu iza pulta i sela. „Ja na to ne gledam tako. Voleo me jenajfantastičniji tip na svetu osam divnih godina. Većina ljudi ne doživi takvu vrstu ljubaviza čitav život. Svrstavam sebe u nekoliko retkih srećnika.”

Torin ju je dugo posmatrao, a kuckanje aparata za kafu, koji se hladio, bio je jedini zvuku kafeu. Onda je oborio pogled ka peni na kafi. „To je... nikada nisam čuo da neko na tajnačin priča o gubitku.”

„Pretpostavljam da se mnogo ljudi ne oseća tako. Ali ja - da.”

Uzeo je drveni štapić s pulta i njime gurao penu po šolji. „Tako je. Izvini onda što pitam,ali ako misliš da si već pronašla ljubav svog života, zašto si prošle nedelje pristala da odešna dvostruki sastanak sa svojom šeficom?”

Elsi je popila gutljaj slatkog i toplog mleka i zagledala se kroz veliki prozor kafea kaulici koja je počela da se puni ljudima na putu do posla ili prodavnica. „Vreme je da počnemiz početka”, odgovorila je, a pomisao na to pokrenula joj je impuls zebnje. „Osim toga, Šer jetoliko želela da upozna Džejka da nisam mogla da odbijem.”

Pogledi su im se susreli. ,,A da si znala da ćeš se naći sa mnom?”

Elsi se nasmešila. „Onda bih odbila, naravno.”

Bio je to trenutak međusobnog razumevanja. A onda, samo što je počeo, odmah se i

završio, kada je Torin ispraznio šolju u jednom dugačkom gutljaju i ustao. „Pa, treba da se sastanem s nekim klijentima, da sprovodim zakon i tako dalje.”Nabacio je ranac preko ramena i klimnuo Elsi. „Hvala ti za moju prvu i jedinu odličnu kafu ukafeu Sandej i Šer.”


„Voleo bih da kažem vidimo se kasnije, ali”, podigao je ruku u znak predaje, „to je maloverovatno.”

„Jeste.”

Mesingano zvono zazvonilo je kada je zastao na otvorenim vratima, sa širokimosmehom koji mu je obasjavao lice. „Hvala ti.”

Elsi je pogledala presavijene novine koje su još ležale na pultu gde ih je spustio. „Nemojda zaboraviš novine.”

Mahnuo je rukom. „Zadrži ih. Smatraj to mirovnom ponudom.” I s tim rečima je otišao,dok su se vrata brzo zatvarala za njim.

~ 71 ~

Anna



Zvoncica

Zureći u vrata, Elsi je shvatila da oseća olakšanje. Lukas bi se ponosio njome. Vrativšise jutarnjim obavezama, uzela je šaku salveta i počela da postavlja stolove.

Dan je prošao mirno, što je bilo dobro, s obzirom na njegov neočekivani i uznemirujućipočetak, o čijim je pojedinostima Elsi nastavila da razmišlja dok se jutro pretvaralo u podne

i popodne. Odlučila je da ni Šer ni sestrama ne kaže za razgovor s Torinom, zaključujući daje najbolje da ne znaju. Zasad, bila je zadovoljna jer su se rastali kao osobe kojima nijesuđeno da budu prijatelji.

Stojeći u svojoj spavaćoj sobi u sedam uveče, posvetila je pažnju večerašnjem sastanku.Odabrala je jednostavnu plavu široku haljinu s odgovarajućim cipelama sa štiklom iprelepu maramu koju joj je Šer donela s jednog od brojnih putovanja u Pariz, pokrivenusićušnim bledo-ružičastim pupoljcima ruže na nebeskoplavoj pozadini. Pogledavši seu velikom ogledalu na vratima sobe, bila je zadovoljna kombinacijom. Nije izgledala kao dase previše trudila, ali osećala se dovoljno ženstveno da podseti sebe da izlazi na sastanak smuškarcem - činjenicu za koju je verovala da će joj podstaći samopouzdanje i pomoći joj da

se dovoljno opusti da bi uživala u večeri. Nešto pre pola osam, zasvetleo joj je mobilni telefon, primivši poruku od Dejzi:

Divno se provedi večeras, medena! Javi kako je prošlo. J D xx

Zvono se oglasilo tačno u sedam i trideset jedan i Elsi nije mogla a da se ne nasmešikada je pomislila da je Oli čekao jedan minut duže da ne bi delovao previše čežnjivo. Nosioje belu košulju, kaki pantalone i jednostavnu kožnu traku oko jednog zgloba. Kada je prešaopreko praga i zakoračio u njen dom, iza leda je izvukao mali buket narandžastih i žutihljutića i pružio joj ga.

„Znam da je cveće pomalo ofucan gest, ali pomislio sam da bi ti se ovo moglo dopasti.”„Divno je! Hvala ti!”

Kucnuo je u svoj sat. „Sto je rezervisan za sedam i četrdeset pet, pa bi trebalo dakrenemo, ako se slažeš?”

Sišli su niz stazicu od ulaznih vrata, do Olijeve mazde koja je bila parkirana na ulici.Otvorio joj je vrata, a onda optrčao do vozačke strane. Na sopstveno olakšanje, Elsi jeotkrila da joj se to kavaljerstvo dopada dok se smeštala u krem kožna sedišta. Bilo je tošarmantno i ljubazno - za razliku od njenog prvog sastanka s Lukasom, koji je počeo krutomnezgrapnošću, opterećenom tinejdžerskom nervozom. Sećala se načina na koji je krutodrmusao njenu ruku, kao da je došla na razgovor za posao, a ne izašla na sastanak s njim, i

da mu je trebalo punih trideset minuta da pokuša da uspostavi ikakav kontakt očima. Aliove večeri je njen pratilac bio opušten i brbljiv, što ju je veličanstveno opustilo.

Oli ih je vozio putem uz obalu dok nisu stali kod malog restorana s pogledom nazaklonjeni zaliv. Večernja svetlost bledela je dok ih je konobarica vodila do njihovog stolapored balkonskih vrata s pogledom na nasip.

~ 72 ~

Anna



Zvoncica

„Nadam se da je ovo u redu”, rekao je, pogledavši meni. „Prijateljev prijatelj vlasnik jeovog mesta i kaže da je morska hrana tako sveža da samo što ne zapliva. Voliš morskuhranu, zar ne?”

Elsi se nasmešila. „Obožavam.”

Oli je zazviždao. „Kakvo olakšanje! Uzgred, divno izgledaš večeras...” Napravio je

grimasu i zveknuo se dlanom u čelo. „Izvini, to je bila najgora rečenica u istoriji.”Elsi je pružila ruku i spustila je na njegovu. „Oli, prestani da se izvinjavaš. Ovo je divno

mesto i radujem se što ćemo zajedno provesti vreme. U redu?”

Prebacio je palac preko njenog da bi zadržao njenu ruku na svojoj.

„Hvala ti. Biću iskren, tvoj tata rekao mi je za vreme ručka da ti je ovo prvi pravisastanak posle... i želeo sam da budem siguran da će biti savršen.” Pustio joj je ruku.„Obećavam da ću se sad opustiti. Hajde da naručimo.”

Od tog trenutka, njihov razgovor tekao je slobodno, a Elsi je uživala u prilici da saznaviše o lepom čoveku naspram kog je sedela. Otkrila je da je i on, kao i ona, bio najmlađe odtroje dece, sin oca veterinara i majke koja je bila advokatski pomoćnik. Zaljubio se u kajting

tokom godine pre fakulteta provedene u Australiji i nedavno je nabavio ostareli folksvagenkombi s nadom da će ga doterati i njime ići na putovanja do Kornvola i severnog Devona.Voleo je da čita špijunske trilere, bio je veliki ljubitelj filmova snimljenih po delima DžonaGrišama, ali nije voleo akcione filmove bez dobrog zapleta. San mu je bio da osnujesopstveni dizajnerski studio i nadao se da će jednog dana trčati maraton.

Zauzvrat, Oli se raspitivao o horu, Elsinom poslu i Lukasu - i, za razliku od njenograzgovora s Torinom tog jutra, Elsi se nije uzdržavala da mu priča o svojoj prošlosti.Zapravo, sve u vezi s Oliverom Hogartom činilo je da se Elsi oseća kao kod kuće. Kada ju jeza vreme deserta uzeo za ruku, nije se usprotivila, a blizina njihovih upletenih prstiju bila jesasvim dobrodošla i nimalo čudna, kao što je očekivala da bi mogla biti. Kasnije, napolju,

kada je prebacio svoju jaknu preko njenih ramena, naslonila se na njegovo toplo telo dok suzajedno šetali po šljunkovitoj plaži, pre nego što su se vratili do automobila.

Udobna tišina spustila se između njih na putu nazad, a plam prijatne večeri ispunio jeElsi iznenađujućim osećajem spokoja. Kada su stigli do njenih ulaznih vrata, Elsi jepogledala Olijeve oči koje su sijale na svetlosti lampe i osetila kako joj se puls ubrzava.

„Pa, kako sam prošao?”, pitao je, opušteno se šaleći na račun svoje ranije preteranežudnje.

„Ne loše”, nasmešila se. „Ali mislim da bi možda trebalo da ti dopustim da probaš jošjednom, prosto da vidimo da li ćeš se popraviti.”

Izvio je obrvu i prišao bliže. „Je li tako?”

„Aha.”„Misliš da imam potencijala?”

„Da, mislim da možda imaš.”

Nasmešivši se, provukao je ruku oko njenog struka i privukao je sebi, a mekoćanjegovih usana na njenim bila je umirujuća kao ćebe u zimskoj noći. Poljubac nije nimalo

~ 73 ~

Anna



Zvoncica

ličio na navaljivanje s kojim ju je Lukas ljubio - intenzitet i glad njegovih poljubaca nisunikada oslabili, od prvog sastanka do poslednjeg oproštaja. Olijev poljubac bio je nežan inov, pun poštovanja prema prilici, ali sasvim od srca. Polako, Elsi je uzvratila, spora raskošpoljupca privlačila ju je dok im se zagrljaj produbljivao. Kada se završio, nervozno su senasmejali, odjednom ponovo oprezni.

„Pozvaću te. Uskoro?” pitao je, nežno joj milujući lice. „Da. Hvala ti za divno veče, Oli.”

Zastao je da je pogleda, rumenog lica i živahnih očiju. „Hvala tebi. Laku noć.”

Elsi se još smešila kada je okrenula ključ u ulaznim vratima i polako ušla u kuću. Zaprvi sastanak, pomislila je, ovo je zaista bilo dobro veče.

„Ne vidim zašto bi ona pevala sopran ako uopšte ne planira da peva”, režala je SašaMičel, optužujuće gledajući Ifu koja je jarko porumenela i pogledala u pod.

Elsi je osmotrila okupljene članove hora u kafeu i na njihovim licima primetila istufrustraciju koja je sada i nju počela da nagriza iznutra. Mislila je da će dotad njen goluždravihor već biti na putu da radi zajedno kao čvrsto povezan tim, a da će kompenzacija zanedostatak iskustva biti sve veće samopouzdanje dok budu otkrivali radost pevanja udruštvu. Toliko o toj teoriji.

„Saša, zaboravi Ifu na trenutak, hoćeš li? Sve što želim jeste da ti otpevaš red tako daona može da ga čuje. Počinjemo od refrena pesme Bad Romance, idemo...”

Saša Mičel sigurno je bila jedna od najnezadovoljnijih žena koje su ikada koračaleulicama Brajtona, gunđala je Elsi u sebi dok je počinjala da svira. Samo na osnovu brzineSašinih sarkastičnih odgovora, bilo je očigledno da joj je mozak bio brz, ali prečesto jeskrivala inteligenciju iza grlate, mrske spoljašnjosti žene kojoj je stalo samo do blajhanenadogradnje u kosi, lažnog tena i toliko kratkih sukanja da bi i najhrabrija tinejdžerka

dvaput razmislila pre nego što ih obuče u javnosti. Njene potpetice bile su toliko visoke išiljate da bi ih opravdano mogla predati policiji kao opasno oružje, a leopardove šare -

nezaobilazni dezen svakog odevnog predmeta koji bi (gotovo) nosila. Iznosila je svojemišljenje bez oklevanja, retko se smešila (osim kada bi bezobzirno izmasakrirala nečijikarakter) i činilo se da uživa u svakoj šansi da zvuči preterano otvoreno i kontroverzno.

Međutim - imala je glas, dobro sakriven iza otrovnih primedbi, koji je nagoveštavaoveštinu prevazilaženja njegove trenutne namene kao oružja za masovno uništenje. I to - taj

primamljivi nagoveštaj još nečega - bilo je jedino što je sada sprečilo Elsi da izbacinedoličnog stvora iz kafea.

Saša je huknula i počela da peva tiho, napregnutog glasa, jer se trudila da ga obuzda.

„Glasnije Saša!”, zahtevala je Elsi, pojačavši zvuk klavijature u uzaludnom pokušaju danamami pevačicu na nadmetanje.

Saša je tvrdoglavo zadržala istu jačinu, prevrćući oči ka tavanici kao da je i sam činpevanja bio ispod njenog nivoa.

~ 74 ~

Anna



Zvoncica

Elsi samo što nije odustala kada je glasan falset počeo da peva deonicu soprana.Podigla je pogled s nota i videla Vudija kako prelazi na sredinu prostorije, nogu širokorazmaknutih u stav rok zvezde, dok je zabacivao glavu i izvodio interpretaciju posle koje bii sama Gaga ustala na svoje platforme i aplaudirala. Kada se refren završio, Sten, Deni i Ifazatapšali su i zazviždali, ujedinjeni razmetljivim spektaklom matorog rokera. Čak je i Ajrin,

koja je tiho plela pored pulta, spustila igle u krilo i pridružila se ovacijama učtivimaplauzom. Saša je iskolačila oči dok se Vudi poklanjao.

„O, hvala vam, kolege muzički avanturisti”, rekao je nakrivivši stetson. „E, tako se pevadeonica soprana, devojko.”

„Pantalone su ti sigurno preuske, druškane”, dobacila je Saša. „Mislim da tvojim jajimatreba vazduha.”

„Vudi ima pravo, Saša”, umešala se Elsi.

„Šta? To je imalo neku poentu?”

„Zapravo, jeste. Pokazao je kako se izvodi pesma.”

Saša je napravila grimasu. „Ja znam kako da izvedem pesmu.”

„Znaš li? Znaš li zaista?” Elsi se odmakla od klavijature, a iritacija zbog Sašinog tonabila je pojačavana svakom novom reči. „Pošto sam čula tvoj bezlični pokušaj, počinjem da sepitam da li uopšte umeš da pevaš, ili samo blefiraš u patetičnom pokušaju da privučešpažnju.”

Kafe je utihnuo - čak je i Vudi bio zatečen naglom promenom Elsinog ponašanja. Saša jepokazala klavijaturu. „Sviraj!”

„Zašto? Da bi mogla da šapućeš pesmu i proćerdaš nam još vremena?”

Sašine preterano počupane obrve, a onda docrtane, spojile su se i ona je snizila glas upreteće režanje. „Sviraj pesmu pa ću ti pokazati!”

Elsi se vratila klavijaturi i počela da svira. Zatvorivši oči, Saša je udahnula i počela dapeva, a zbog snage i boje njenog glasa svi u prostoriji zagledali su se u nju otvorenih usta.Oduševljena potvrdom svojih sumnji, Elsi je nastavila da svira pesmu i posle refrena, a Saša,prihvativši izazov, nastavila je da peva do kraja, a tada je zaprepašćeni hor ustao iaplaudirao joj.

,,E to je”, rekla je Elsi, gledajući kako se preko Sašinog rumenog lica razvlači osmehzbog aplauza, „ono što ja zovem izvođenjem!” Željna da iskoristi taj trenutak kao osnovu,Elsi je brzo okupila hor u grupe i počela da svira uvod za miks pesama Ledi Gage. „Pošto sunam Vudi i Saša pokazali kako se to radi, izvešćemo ceo miks. Ne brinite o tome što radeostali, samo pevajte svoj deo onako kako smo vežbali, pa da vidimo šta će biti. Idemo, dva,tri, četiri...”

Ono što se potom desilo bilo je nesavršeno blizu čudu, koliko je to bilo moguće. Tonovisu bili nesigurni, neki delovi još više, ali suština izvođenja bila je tu. Svi su to osetili, to sevidelo po ravnomernom pojačavanju glasa i sve širim osmesima članova hora dok su pevali.Sten je počeo da se njiše kako je pesma odmicala, a čak su se i glasovi Ife i Ajrin začuli usredostalih. Ali pre svega, jedinstveno uzbuđenje zajedničkog izvođenja počelo je da prožimasobu, rastući do prirodnog krešenda i lomeći se poput talasa preko hora kada su stigli do

~ 75 ~

Anna



Zvoncica

kraja pesme. Vudi je prebacio ruku preko Elsinih ramena dok su posmatrali oduševljenečlanove hora kako tapšu i čestitaju jedni drugima.

„Magija je počela, lutko! Gaga je prenela svoju magiju na nas!”

Elsi je dala sve od sebe da izbaci iz misli sliku koja joj se upravo javila i dozvolila sebida uživa u trenutku slavlja. Njena strategija da dosegne do Saše Mičel nije bila onakva

kakvu je planirala, ali bar je dokazala da svadljiva žena može da postigne sličnu jačinu glasai kada peva. Sada je samo morala da pronađe ključ za ostale. Ifi je sigurno bilo potrebno višesamopouzdanja da bi nastupala, a Elsi se nadala da će to doći s vremenom. Ono što jeDeniju nedostajalo u tehničkoj veštini sasvim je dovoljno nadoknađivao entuzijazmom, pabi uz malo vežbe mogao postati pouzdan član hora. I Sten je imao čvrst glas koji će moći dase održi u nižim deonicama. Gledajući po prostoriji, Elsi je videla kako se Ajrin tiho vraćapletenju, a efekat njenog malopređašnjeg učestvovanja očigledno je već bledeo. Šta bimoglo da otključa njeno izvođenje, pitala se Elsi. Penzionerka je svakako izgledala kao dauživa u vremenu koje je provodila s horom i često je mogla da je vidi kako dugo razgovarasa svakim članom tokom pauza za čaj na probama. Elsi je znala, na osnovu kratkograzgovora s Ajrin pre nego što su ostali stigli te večeri, da je volela muziku. Povremeno -

kao što se desilo ove večeri - ona bi se pridružila pevanju i činilo se da uživa u tome. Alikako je Elsi mogla da je ohrabri da postane ravnopravan učesnik u početničkom repertoaruhora?

Dejzi joj je donela šolju čaja. „Mislim da smo večeras napredovali.”

,,I ja mislim da jesmo.”

„Zahvaljujući Vudiju”, iskezila se Dejzi. „Fantastično je zavrnuo Sašu. A onda si ti svezapečatila. Nemoj da mu kažeš da sam to rekla, ali mislim da vas dvoje imate ono što činiodličan tim vođa. Ponosim se tobom, seko.”

Elsi je zagrlila Dejzi. „Drago mi je što si ovde. Znam da je pred nama dug put, ali stvarnomislim da bi ovo moglo postati nešto posebno.”

,,S tobom za kontrolama, nema šanse da ne bude.” Dejzi ju je osmotrila. „Izgledašsrećno.”

,,I jesam.”

Kratko sećanje na Olijev osmeh i nežni poljubac blesnulo joj je kroz misli. Ukupnodobar početak, čestitala je sebi. Daleko i visoko, Elsi...

~ 76 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 8

Malo-pomalo...

April je stigao s talasom sunca, a vremenske prognoze na televiziji potvrđivale supredšto jeći kratak vreli period tokom Uskrsa. Brajton je odjednom zazujao od gostiju kojisu na brzinu došli iz Londona i okolnih okruga, studenata koji su uživali u produženomprolećnom raspustu i lokalnih stanovnika rešenih da iskoriste neuobičajeno blago vreme.

Kafe Sandej i Šer preko noći je imao dvostruko više porudžbina, jer je ponudaosvežavajućeg sladoleda bila preveliko iskušenje za prolaznike. Mikser za sladoled ukuhinji u podrumu gotovo je neprekidno radio dok je kafe pokušavao da odgovoripotražnji. Lukasova borovnica s komadićima čokolade, klasična vanila i novi ukus lešnika ioreo keksa sasvim su rasprodati u roku od sat pošto su napravljeni i Šer je radila do kasno unoć praveći nove ture sladoleda za veći broj mušterija. Četiri dana uzastopce, Šer i Elsi

otvarale su kafe sat ranije, a ipak, svakog jutra kada bi stigle, dočekao bi ih red mušterijanaslonjen na izlog, rezervišući i stolove i stolice postavljene na ulici.

„Znam da je malo toplije nego obično, ali ko zdravog razuma želi da jede sladoled uosam sati ujutro - osim Denisa?” Šer je gunđala dok je gomilala ogromne kugle ružičastogđelata s ukusom žvakaće gume u originalne domaće kornete umočene u čokoladu.

„Hej, ne buni se. Samo uživaj u gužvi”, nasmešila se Elsi, pruživši kusur još jednojzadovoljnoj mušteriji.

„Trebalo bi da vas prikažu na televiziji”, uzdahnula je mušterija. „Nikada nisam probalaukusniji sladoled od vašeg.”

,,E, to je dobra ideja, Šer!” Elsi je razvukla osmeh, ubacujući kugle sorbea od lubenice i

grožđa u činiju s dva marina od manga za sledeću mušteriju. „Mogla bi da budeš Najdželacarstva sladoleda.”

Povećan broj mušterija bio je, bez sumnje, dobar za posao, ali do pola četiri po podne,Šer i Elsi bile su iscrpljene. Iskoristivši kratko zatišje, Šer im je sipala po čašu domaćeglikera od limuna i nane preko leda i obe su se svalile za sto najbliži pultu.

Šer je zbacila cipele, privukla stolicu i podigla bolne noge na nju. „Ne sećam se d a je

nekad bilo ovoliko ljudi, čak ni u jeku sezone prošlog leta.”

„Tako je to kad si popularna! Dobro je videti ovo mesto puno.” Elsi je ispružila rukeiznad glave, da opusti ramena. „Volela bih da bude ovako puno na probi hora večeras.Možda bi trebalo da ih podmitimo besplatnim sladoledom.”

„Još nema novih članova?”, pitala je Šer, prelistavajući primerak lokalnih besplatnihnovina.

Elsi je odmahnula glavom. „Ne razumem. Dali smo tri oglasa u novinama, dva-tri

intervjua na lokalnom radiju, a Sten je prošle nedelje čak delio letke mamama na kapiji

~ 77 ~

Anna



Zvoncica

škole njegove unuke. Sa svim onim televizijskim programima s horovima u poslednjevreme, čovek bi pomislio da će zanimanje biti veće nego obično.”

„Možda bi pomogla intervencija svetog Gareta Malona.” Šer je podigla oči ka nebesima ispojila dlanove, nateravši Elsi da se zakikoće. „Pitam se da li bismo mogle da ga proganjamona Tviteru dok ne pristane da pomogne.”

,,E, to je dobra ideja.”„Ili da na hor pustimo punu snagu kreativnosti Vudija Džensena. Možda bi neki od

njegovih miksova Dorsa ili Bijonse i upalio.”

Elsi je napravila grimasu. „Molim te, ne ohrabruj ga. Dovoljno mi je teško da gazauzdam i kad nema odrešene ruke za smišljanje repertoara. Večeras ću ponovo pozvatisve da daju predloge i nadajmo se da ćemo uspeti.”

„O!” Šerin osmeh izbledeo je dok je pokazivala otvorene novine. „Pretpostavljam da tiovo neće pomoći.”

Elsi je primakla stolicu na Šerinu stranu i pogledala priču koju je pronašla.

Nagrađivani hor u potrazi za talentima

Pevači u usponu pozvani su na audiciju za najpoznatiji brajtonski revijalni hor.

Drim tim, koji je prošle godine osvojio prestižni Jugoistočni horski kup, otvorio je konkurs „Zvezde hora” - potragu za novim članovima uzrasta 18-35 godina. Audicije u stilu emisije ,,X faktor ” biće održavane naredne tri subote u holu Crkve Svete Marije u Houvu, a kulminiraćeraskošnim finalom, koje će biti održano u junu u brajtonskom Kraljevskom teatru, uz

prisustvo slavnog sudije.

Upraviteljica hora, Džanet Berton, izjavila je za „Argus”: „Zve zda hora je fantastična

prilika za najbolje brajtonske amaterske pevače da postanu članovi najboljeg hora na jugoistoku zemlje. Spremamo se za nezapamćen odziv.”

Gospođica Berton nije ni potvrdila ni negirala glasine da će se Garet Malon, popularnitelevizijski horovođa, pojaviti na velikom finalu...

„Izdajica!”, frknula je Šer. „Dobro da nismo zatražile njegovu pomoć.”

„Ovo ne bi trebalo da utiče na naše potencijalne članove”, rekla je Elsi. „Drim tim nemože biti dalje od duha pravog hora. Naš hor je sušta zabava i prihvatanje svih - nema

nikakve veze s izgledom i krutošću. Možda nas ima malo, ali bar svi počinju da uživaju upevanju.”

„Svejedno, privlačenje ljudi ovamo moglo bi da bude teško.”„Pa, moramo nešto da smislimo.”

Elsi je ostatak dana provela razmišljajući o tom problemu, ali do sedam uveče nijesmislila apsolutno ništa. Kada je Vudi stigao u kafe Sandej i Šer, zgađeno joj je dobaciozgužvani list iz novina.

~ 78 ~

Anna



Zvoncica

„Jesi li videla ovo?”

„Jesam.”

„Moja duša nije kul s ovim, Elsi. Osećam da ni velikani nisu zadovoljni našim razvojem.Potrebno nam je neko radikalno dešavanje, poziv na oružje muzičkim vernicima u ovomvelikom gradu!”

Elsi je protrljala bolne slepoočnice. „Ili možda samo još nekoliko ljudi koji bi nam sepridružili?”

,,I to! E sad, razmišljao sam o ovome celog dana i došao do zaključka da moramo da seusprotivimo plastičnom i bezličnom do-re-mi sranju koje ta žena servira. Mi treba dabudemo Banksi za revijalne horove, čoveče! Da prilepimo muzičku umetnost na mase i daih ostavimo totalno zapanjene dok mi neopaženo nestajemo.”

„Za ime božje, Vudi, o čemu ti to govoriš?”

„Treba da otvoriš svoj um, Elsi! Nijedan zakon ne kaže da horovi ne mogu da rokaju uvelikom stilu.” Vudi se iskezio zlatnozubim osmehom, lupkajući prstenjem po stolu, kao datime podvlači poentu, kakva god ona bila. Dovukao je stolicu od susednog stola i opkoračio

je, naslonivši ruke na naslon. „Dakle, podižemo ulog. Ponudimo nešto što žena u crvenimpantalonama i njeni klonovi stepfordske dece ne mogu ni da sanjaju.” Zamahnuo je rukamana mističan način i zatvorio oči. „Gaga je samo početak. Došlo je vreme za tešku artiljeriju:Flojd, Lenon, Karpenters, radio sam na spoju Abine pesme Summer Night City i Smoke onthe Water Dip parpla, koji će oduvati njihove sićušne mozgove. Čak sam snimio brzupozadinsku melodiju u ličnom studiju u mojoj spavaćoj sobi...”

,,U redu, dobro.”

,,A?”

Vudijev predlog izgledao je Elsi najbliže nekakvom koraku napred. „Navali! Ali moraćešda preuzmeš promociju na sebe. Sigurno neko s tvojim muzičkim nivoom može da nam

donese bar nekakav publicitet?”Vudijeve sive oči zasijale su poput automata za kockanje. „Prepusti sve to meni, lutko!

Ima da lepršam kao leptir i pevam kao nilski konj!”

„Zar nilski konji pevaju?”

Huknuo je i ustao, dok su Ajrin, Sten i Den ulazili. „Načisto ti je promakla poenta,lutko!”

Iako su izgledi za Vudijevu neobičnu muzičku mešavinu bili ekstremno slabi, dok ga jeElsi posmatrala kako objašnjava svoju viziju polovini hora, nije mogla da se odupreosmehu. Bar će biti zabavno posmatrati kako se mala grupa budućih horista bori supečatljivim nijansama skandinavskog popa i stadionskog roka. Neizbežno, njene misli

odlutale su ka Lukasu. Kad bi samo on ovo mogao da vidi... „Fino mesto, je li?”

Elsi je otvorila oči i ugledala Ajrinino kraljevsko lice kako je gleda. „Izvini?”

„To gde si odlutala. Delovalo je kao fino mesto. Izgledala si vrlo spokojno.” Pomalozatečena, Elsi je klimnula. „Valjda jeste.”

~ 79 ~

Anna



Zvoncica

Ajrin se nasmešila. „Imam i ja takvo mesto. Često završim tamo dok pletem.” Podigla jesvoje bledoplavo-narandžasto pletivo, da pokaže na šta misli. „Ovo je džemper, za bebicusestrine unuke. Nije da baš napredujem.”

„Izgleda divno.” Elsi je odlučila da iskoristi priliku i postavi pitanje o kom je razmišljalajoš od prvog sastanka hora. „Mogu li da te pitam da li uživaš u horu?”

Ajrin nije ni trepnula kad je odgovorila. „Obožavam!”„O... ovaj, dobro. Stvar je u tome što te nisam čula da mnogo pevaš, pa sam se pitala da

li možda postoji neka posebna pesma za koju misliš da bi trebalo da pevamo?”

„Nema potrebe da brineš za mene, draga. Ti i Vudi odlično radite s nama. I doći će jošljudi, sigurna sam.” Primetivši Elsinu zbunjenost, nagla se bliže i dodala: „Nije stvar upevanju, što se mene tiče. Volim društvo. Ne pamtim kada sam se osećala kao deo nečega.”Spustila je paperjastu šaku prošaranu plavim venama na Elsinu ruku. „Za nas koji smoizgubili, društvo je važno.”

Elsi je zastao dah u grlu. Da li je neko rekao Ajrin za Lukasa? „Kako si...”

„Prepoznala sam to u tebi, draga.” Nasmešila se ka članovima hora koji su se okupljali

oko malog CD plejera i gledali Vudija s mešavinom podsmeha i divljenja dok je glumio svojuviziju nove pesme, a perlice duž ivice marame oko vrata poskakivale sa svakim pokretom.„Ovaj projekat doneće ti više nego što očekuješ. To je dobra stvar, Elsi. Uteha, kako za tebe,tako i za njih - možda i više.” Smešeći se za sebe, ostavila je Elsi i zauzela svoje omiljenomesto pored pulta, ponovo vrativši pažnju dopola ispletenom džemperu u rukama.

Elsi je posmatrala sićušnu staricu kako se smešta, s rumenim džemperom koji jeodgovarao boji njenih paperjastih obraza dok su joj vodnjikave plave oči iskrile. Nije bilasigurna da li da se teši Ajrininom percepcijom ili da se unervozi zbog nje. Vudijev glasniusklik privukao joj je pažnju.

„Magija! Magija je tu, ljudi! Sada već postižemo nešto!”

Kasnije te sedmice, Elsi se pridružila sestrama na porodičnoj večeri kod Džima. Kao iobično, Džim je prelistao obimnu kolekciju kuvara kako bi pronašao odgovarajućeegzotično jelo, pa su uživali u gozbi od grilovanog halumi sira s kajsijama, listićima bademai pimentom na podlozi od rastresitog basmati pirinča s domaćim čapati lepinjama ičatnijem od manga.

„Tata, čapati ti je uvek odličan”, rekla je Gvin, kidajući jedan napola i umačući ga uslatki čatni. ,,U trudnoći mi se nije jelo ništa posebno, ali možda bih mogla da izmislim da mise jede ovo.”

Džim se nasmejao. „Bilo bi mi zadovoljstvo da te opskrbljujem, Gvini. Naučio sam da ih

pravim dok sam bio u Goji, pre nego što sam upoznao vašu majku. Možda ću jednog dananaučiti tvoje maleno kako se pravi.” Nasmešio se kćerkama okupljenim oko izrezbarenogstola u maloj trpezariji osvetljenoj sićušnim lampionima i ukrašenoj indijskom svilom u bojidragog kamenja. „Ovo je tako lepo. Sve moje devojke na okupu.” Oči su mu zasijale nasvetlosti sveća.

Dejzi je pružila ruku i potapšala ga po ruci. „Ne bismo ovo propustile ni za šta, tata.”

~ 80 ~

Anna



Zvoncica

„O, čoveče, ne počinji, tata, ili ćemo se svi rasplakati”, nasmejala se Gvin.

„Pa, zaista to mislim. Vas tri ste dostignuće kojim se najviše ponosim. Gledam vas ineverovatno sam zadivljen time u kakve ste divne žene izrasle. Moja Dejzi, uspešna iprelepa; moja Gvin uskoro postaje majka; moja snažna mala Elsi nastavlja svoj život. To jedobro za ovo matoro srce.”

„Kad smo kod nastavljanja”, rekla je Dejzi okrenuvši se ka Elsi, „kako je onaj tvoj divnidizajner?”

„On nije moj dizajner”, odgovorila je Elsi, osećajući kako pogledi porodice Mejnardpunom silinom udaraju o nju. U tom trenutku zazvonio joj je mobilni telefon i ona jezaustavila disanje kada se pojavilo Olijevo ime. Odlično odabrano vreme, gospodine Hogarte.„Hm, samo ću... bolje da se javim. Izvini, tata.”

Džim joj se nasmešio. „Napraviću izuzetak od pravila bez mobilnih telefona za stolomako je to onaj koji mislim da jeste.”

Ignorišući uzbuđeni žamor Džima i sestara, Elsi je izašla u kuhinju da primi poziv.

„Dobro, sada možemo da razgovaramo.”

„Izvini, imaš goste?”

„Ne, kod tate sam, s Dejzi i Gvin. Možeš zamisliti njihova lica u ovom trenutku.”

„O ne, nadam se da ti nije neprijatno zbog mene?”

Elsi se nasmejala. „Nimalo. Njima si ulepšao dan. Pa, kako si?”

„Dobro sam, hvala. Izvini što nisam pozvao ranije, bio sam zatrpan poslom i, znaš, poslemoje ponižavajuće preterane želje od prošlog petka, nisam hteo da te uplašim time što bihpozvao ranije.”

„Drago mi je što si pozvao.” Oklevala je, ne znajući da li da kaže još nešto. Bilo je divnočuti njegov glas i shvatila je da se smeši dok razgovara s njim.

,,I meni je drago što sam pozvao. Čuj, šta misliš da se nađemo u subotu - u gradu? Moglibismo da odemo na ručak, ili na kafu, ili na tako nešto?”

„Zvuči dobro.”

,,U redu. Šta misliš onda o ranom ručku u subotu u Bibliokafu, recimo, oko jedanaest?”

„Odgovara mi.”

„Odlično! Hej, divno sam se proveo u petak!”

Trnci radosti prošli su kroz Elsi sve do vrhova prstiju. „I ja.”

Dejzi joj se obratila čim je zakoračila u trpezariju. ,,I? Da li je to bio onaj za kog mislimoda je bio?”

„Verovatno. Bio je to Oliver Hogart i naći ćemo se u subotu na ranom ručku. Srećni?”

Džim je pljesnuo rukama i podigao Elsi u ogroman medveđi zagrljaj. „Divna vest!Oduševljen sam zbog tebe, dušo!”

„Tata, to je samo ručak”, pobunila se Elsi.

„Ah, ali je i početak!” zasijao je.

~ 81 ~

Anna



Zvoncica

Kako je razgovor za stolom zašao na novu teritoriju, Elsi se zavalila, odjednom dobivšinovi osećaj. Nešto se budilo u njoj - naznaka opreza i neočekivane sumnje koju još nijemogla da dešifruje. Možda je to bilo jednoglasno poverenje njene porodice u Olija ili brzinakojom je napredovalo njihovo prijateljstvo. Možda je to bio i strah zbog onoga što je ležalopred njom. Ali opet, ona je pristala samo na još jedan izlazak, rekla je sebi, a Oli je bio divan

čovek. Sigurnost koju je osećala s njim i spokoj koji su joj doneli njegova blizina i poljubac,bili su neočekivani darovi. Bila je uzbuđena jer će ga videti još jednom, a to je sigurno bilopozitivno, zar ne?

Dok je posmatrala poznatu dinamiku porodice Mejnard za trpezarijskim stolom,shvatila je da joj se otac smeši. Elsi nije bila sigurna da li zbog toga što je u društvu svojihdevojaka, ili zbog obećanja koje je ponudio Oliver Hogart, ali rešila je da ostavi brige postrani.

* * *

„Izvinite, da li je ovo pravo mesto da se učlanim u hor?” Vitki tinejdžer stajao je poredpulta u kafeu Sandej i Šer, držeći šake zabijene u džepove dukserice s kapuljačom, telazgrbljenog u izduženo S.

„Da, jeste”, odgovorila je Elsi, pružajući mu tablu s papirom na kom su već bila ispisanaimena troje novih regruta. „Uzgred, ja sam Elsi. Vodim hor s Vudijem Džensenom - on je biopevač Helfingera, bend iz osamdesetih godina.” Žacnula se kada je izgovorila te reči.

Zaboga, počinjem da zvučim kao Vudi!

Tinejdžer je mudrijaški klimnuo glavom. „Moj tata ga zna. Zato sam došao. Rekao je dabi trebalo da dođem.”

„Dobro, hm, odlično. Samo napiši svoje podatke na ovaj spisak, da bismo mogli da te

pozovemo, i vidimo se na probi sledeće srede u pola osam.”„Je li to još jedan?” pitala je Šer, prošavši s poslužavnikom punim prljavih tanjira na

putu ka mašini za sudove.

„Da. Do sada su se svi na neki način pozvali na Vudija.”

„Vidiš, rekla sam ti da je koristan.”

„Ne, nisi rekla. Rekla si da je zgodan, a u mom rečniku te dve reči ne znače isto.”

„Kakogod. Moraš priznati da se pokazao.”

Do kraja dana, broj članova hora se udvostručio i Elsi je radosno gledala spisak novihčlanova. Kako je tačno Vudi znao sve ove ljude, ostalo je misterija. Grupa je bila šarolika - odDi, četrnaestogodišnjakinje koja je već bila član dva lokalna hora i tražila novi izazov, do

Džulijet, penzionisane frizerke koja nikada nije otpevala nijedan ton u javnosti. Keti, agentza prodaju nekretnina od dvadeset i nešto, koja je pocrvenela i promenila temu kada ju jeElsi pitala odakle zna Vudija, i Grejem, lokalni mesar s tajnim operskim ambicijama,pridružili su se Luisu, mršavom tinejdžeru, i Šili, dostojanstvenoj stomatološkoj sestri odčetrdeset i nešto, i kompletirali novu ekipu.

~ 82 ~

Anna



Zvoncica

„Misliš li da će ti uspeti?” pitala je Šer, gvireći ka spisku na tabli.

„Mislim da bismo ovde mogli imati sve što nam treba za fino zaokružen zvuk.”

Šer je šmrcnula. „Samo jedan predlog? Treba vam ime. Ona aždaja Berton ima Drim tim- pretenciozno, to je sigurno, ali se lako pamti. Horu je potreban naziv koji ostaje u sećanju.Šta misliš o Sandejs1?”, predložila je Šer podižući iz mašine vreli poslužavnik s tek opranim

čašama za kupove. „Malo podseća na bend Sandejs, a ima veze i s ovim mestom. Mislim, neznam ni za jedan drugi hor koji se okuplja u kafe-sladoledžinici.”

„Šer, ti si genije!”, uzviknula je Elsi.

Sandejs. Elsi se ime veoma dopalo i kada ga je u subotu ujutro rekla Vudiju, njegovaprva reakcija potvrdila je njenu uverenost:

„Bićemo najsočniji preliv od muzičke raskoši, sa slojevima dekadentne briljantnostikoja se nastavlja na neodoljivu slatkoću velikana...”

Dejzi i Elsi prigušile su smeh dok je Vudi alarmantno uvijao kukovima posle svakogsloga, zbog čega je dobio neodobravajuće uzdahe starije gospođe, koja je išla ka njima pošetalištu.

Sveži povetarac s mora bio je dobrodošao dodatak već povelikoj jutarnjoj vrelini doksu išli ka gradu, a Elsi pokušavala da ne razmišlja o minutima koji su je delili oddogovorenog sastanka s Olijem.

„Trebalo bi da nabavimo majice”, nastavio je Vudi, „pošto je naša beba dobila ime.Postoji izvesna mogućnost da obezbedim neka sredstva...”

„Zakonita, nadam se?”, pitala je Dejzi, možda preterano brzo.

Vudi ju je osmotrio s gađenjem. „Uvek! Zakon i ja smo dobri drugovi, devojko! Do sadabi to trebalo da znaš!”

„Kakva sredstva?”, pitala je Elsi, pazeći da joj glas bude vedar, kako ne bi odala ninagoveštaj zabrinutosti.

„Od dobročinitelja - sponzora, ako ti se tako više sviđa. Igrom slučaja, znam nekoga kobi nas rado podržao kao društveni poduhvat.” Sevnuo je pogledom ka Dejzi. „Ako nikonema primedbu, naravno.”

Dejzi se pravila da ne primećuje. „Ovde niko.”

„Takođe, dobar sam prijatelj jednog starog roudija našeg benda, koji sada ima firmu zaštampanje majica. Zgodno, zar ne?”

„To je divno, Vudi”, ohrabrila ga je Elsi. „Bilo bi dobro da imamo majice za nastup nakarnevalu.” Alarm na njenom telefonu je zapištao i ona je osetila kako joj srce poskakuje.„Ovo je znak za moj odlazak. Vudi, vidimo se u sredu uveče. Hvala ti za sav trud.”

„Bilo mi je zadovoljstvo, kao i uvek, aaanđele!”„Lepo se provedi”, rekla je Dejzi, čvrsto je zagrlivši. ,,I pozovi me kasnije. Hoću da čujemsve detalje, važi?”

1 Igra reči: kafe se zove sundae (vrsta sladoleda) & Cher i izgovara se sandej, slično kao sunday (nedelja). (Prim.

prev.)

~ 83 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 9

Izvini, znamo li se odranije?

Unutrašnjost malog kafea zujala je od tela koja su koristila pogodnosti klima-uređaja uBibliokafu. Prolaznici, koji su se napolju preznojavali, išli su pored prozora i s jedvaprikrivenom zavišću zurili u veštački rashlađene mušterije. Oli je podigao ruku u znakpozdrava kada je Elsi ušla u kafe.

„Dođi i uživaj u klimi”, nasmešio se dok se spuštala za njegov sto. „Kladim se da naovom mestu nikada nije bilo ovoliko očajnika.”

Elsi je osetila drhtaj uzbuđenja dok se kupala u njegovom osmehu. „Cele nedelje jeludo. April nikada nije bio ovakav.”

Naručili su kafu i benedikt jaja i smestili se za opušteni rani ručak. Dok su razgovarali o

protekloj sedmici, Elsi je primetila da je Oli neprekidno posmatra. Čak i kada je hrana nanjegovom tanjiru zahtevala da privremeno skrene pogled, on se vraćao na nju što je premogao. Prošlo je mnogo vremena otkako je privlačila toliko nečije pažnje i osećaj da jepredmet tolikog proučavanja bio je dobar, premda pomalo čudan.

„Kako je hor?” pitao je.

„Dobro. Vudi je doveo neke nove ljude pa bi sledeća proba trebalo da bude zabavna.”

„Nema šanse da ne bude zabavno s kombinacijom tvoje i Vudijeve magije”, nasmešio seOli.

Elsi je osetila kako joj se vrat ježi pa se posvetila mešanju pene na beloj kafi.

„Jutros sam ćaskao s tvojim tatom”, nastavio je, nesvestan Elsine reakcije.

„Neverovatno se ponosi tobom, znaš. Mislim da bi se u trenu pridružio horu da ne smatrada bi te to ometalo.”

Elsi je podigla pogled. „On je to rekao?”

„Ne u toliko reči, ali znam šta oseća.”

„Zaista?”

Njegov intenzivni pogled se vratio, a ovog puta Elsi nije mogla da skrene pogled. „Načinna koji pričaš o horu je zarazan.” Spustio je pogled i stidljivo se nasmejao. „Dođavola,zvučim kao tupavi obožavatelj, izvini.”

Bila je svesna napetosti koja joj je sada milila uz kičmu. „Ne, ne zvučiš.”

Osmeh mu se vratio, zajedno s istraživačkim pogledom. „Hvala. Čuj, što se tiče one

večeri...”Zašto se ovako osećala? Kada je razgovarala s njim pre nekoliko dana, nije mogla da

dočeka da ga vidi. Šta se sada promenilo? „Oli...”

„Samo sam hteo da kažem da mi je bilo zabavno. I nisam prestao da razmišljam onašem poljupcu. Bio je - neverovatan!”

~ 84 ~

Anna



Zvoncica

Elsi se i dalje smešila, uprkos nemom vrištanju njenih udova, koji su želeli da seodmaknu. ,,I ja sam dosta razmišljala o tome.”

„Jesi?”

„Pravo čudo kako uvek naletim na nekog poznatog kada dođem u grad?” rekao je nekopored njih.

Prepoznajem taj glas, pomislila je Elsi, a onda se okrenula i ugledala Torina Stjuartakako stoji pored njihovog stola. Bio je opušteno odeven, u farmerke, crvenu majicu i plavepatike, i činilo se da se silno zabavlja zbog iznenađenja koje je proizveo prekinuvši ih.

Toliko o tome da ćeš se držati dalje od mene, pomislila je Elsi. „Nisam znala da znaš zaovo mesto.”

„Da znam za njega? Obožavam ga! Premda, moram priznati, danas je to uglavnom zbogklima-uređaja. Ako mene pitaš, kafa nema baš konstantan kvalitet...”

Oli je preglasno pročistio grlo i Elsi je brzo reagovala.

„Pa, danas je odlična. Oli i ja smo sasvim impresionirani.”

„Zaista? Priznajem grešku.” Torin je pružio ruku Oliju. „Izvini, nisam se predstavio.Torin Stjuart.”

„Oliver Hogart, drago mi je.”

Rukovali su se i Elsi je bila oštro svesna činjenice da ispod njihove učtivosti vreba jošnešto.

„Nadam se da vlasnici ovog mesta znaju koliko su srećni što imaju tvoje odobravanje”

nasmešio se Torin Elsi, uvećavajući njenu nelagodnost, „kad se u obzir uzme odlična kafakoju ti praviš.”

„Odakle se vas dvoje znate?” pitao je Oli, prikrivajući misli osmehom.

„Nedavno sam posavetovao Elsi o izvesnoj pravnoj stvari.” Slagao je vešto, i ne

trepnuvši. „O!” -

Torin se nasmešio. ,,A pitanje je odakle poznaje tebe?”

Podbadao je Olija, u to je Elsi bila sigurna, i nije nameravala to da dozvoli. Zaboravivšisopstvenu ćutljivost, progovorila je. „Mi smo, u stvari, na sastanku”, izjavila je, istovremenoprimetivši trijumf i poraz preko puta i desno od sebe. „Pa, ako nemaš ništa protiv?”

Prekoren, shvatio je nagoveštaj i odmakao se. „Naravno. Drago mi je što si ponovo uakciji. Želim vam prijatan dan.”

Okrenuvši se Oliju, Elsi se nasmešila. „Izvini zbog ovoga”, rekla je, i zaista je mislila

tako. „Pomalo je naporan. Znaš kakvi su advokati.”

„Ne izvinjavaj se, u redu je. Žao mi je ako sam te postideo - mislim, pre nego što je tvojprijatelj došao.”

„Nisi. I čisto da se zna, on mi nije prijatelj. Čuj, Oli, to što si rekao je divno, ali ja prosto...Sve mi je ovo novo. Možda će mi biti potrebno vremena da...”

~ 85 ~

Anna



Zvoncica

,,U redu je. Oboje isprobavamo ovo. Sigurno ti je osećaj čudan kada se uzme u obzirkroz šta si sve prošla.”

Nehotice je pogodio u metu. Iako je Elsi znala da je ovo ono što je Lukas želeo od nje,još se osećala kao da ga, na neki način, izdaje. Dok su bili zajedno, nikada nije ni pogledaladrugog muškarca, i mada je prihvatila njegova uveravanja da će ponovo pronaći ljubav,

učiniti to u praksi pokazalo se emotivno većim izazovom nego što je predviđala. Oli je osetio njenu unutrašnju borbu, pa je progovorio tiše. „Ne pokušavam da zamenim

tvog muža. Samo bih voleo da provedem neko vreme s tobom. Bez pritiska, bez očekivanja.Samo ti i ja, da se zabavljamo zajedno. Važi?”

Njegove reči značile su joj više nego što je shvatao. „Važi.”

Ostatak popodneva proveli su razgovarajući i smejući se, a ranija atmosfera gotovo dase izbrisala iz njenog sećanja. Kako su sati prolazili, Elsi je morala da prizna da joj se Oli sveviše dopadao. Njegov pogled na život bio je sličan njenom i imao je zaprepašćujućusposobnost da je nasmeje. Dok su lutali po radnjama u Nort Lejnu, uhvatila je sebe kakoposmatra lepog mladića koji je stajao pored nje, a kada je njegova preplanula ruka naletela

na njenu, dopustila je da njegovi prsti nakratko skliznu između njenih pre nego što jeodmakla ruku. To je postajala nekakva nedogovorena igra između njih - posmatranjekradomice i pronalaženje izgovora za dodir, dok to, naizgled, uopšte nije uticalo na njih.Način na koji ju je gledao - s mešavinom besramnosti i očaranosti - godio joj je, a sve što jeradio činilo se kao da je smišljeno kako bi se ona osećala lagodno. Dopadala joj se njegovajednostavnost, njegov opušten pogled na svet - toliko različit od Lukasovog, a ipak takopoznat. Kada se smejala njegovim šalama, razvedrio bi se i bilo je dobro nalaziti se usredištu njegove pažnje. Oliver Hogart tiho je rušio Elsine pažljivo podignute bedeme i onaje to znala.

U pola pet po podne otišli su do ulaza na dok gde je trebalo da se rastanu. Oli je uzeoElsinu ruku i podigao je do svojih usana.

„Hvala ti za divno popodne.”

„Hvala tebi.”

„Čuj, zaista sam mislio ono što sam rekao: nemam nameru da požurujem stvari. Hajdeda se nađemo za dve-tri nedelje - ovog puta sačekaću da ti pozoveš mene. Imaš moj broj:ako poželiš da se vidimo ranije, samo treba da mi kažeš.”

„Pozvaću te”, uveravala ga je.

„Znam da hoćeš.”

Zagrlili su se i Elsi je preplavio osećaj spokoja kao i na njihovom prvom sastanku. Kadase Oli odmakao, Elsi je oklevala za trenutak, a onda zbacila oprez i nežno podigla ruku na

njegov obraz. Prihvatio je poziv i nagnuo se da je poljubi. „Neverovatno”, prošaputao je, okrznuvši dahom njene usne pre nego što se odmakao.

Primoravajući srce da prestane toliko da lupa, Elsi je sačekala da on nestane izvidokruga pre nego što je izvukla mobilni telefon iz torbe. Spremala se da pozove Dejzizbog zahtevane obdukcije, kada je primetila novu poruku:

~ 86 ~

Anna



Zvoncica

Lutko, majice su sređene.

Sponzor kaže da možemo da mu i ubuduće tražimo šta hoćemo. Magija! Vudi J

Elsi se nasmešila poruci. Domet Vudijevog uticaja bio je, u najmanju ruku, impresivan.Bez sumnje je bio iznenađujući lik, ali u Elsinom životu pojavilo se još nekolikoiznenađujućih ljudi.

Elsi je pronašla slobodnu klupu pod drvenom nadstrešnicom obojenom u belo, koja sepružala po celom doku, i sela privučena iznenadnim poznatim nagonom da obradi sve štose desilo. Osećala je pomeranje dasaka na doku dok su ljudi prolazili pored nje - taj osećajuvek ju je iznenađivao. Baš čudno što čovek nikada nije primećivao koliko se daske drmajudok korača po njima! Pogledala je u svoja stopala i kroz razmak između dasaka mogla je davidi sivozelene talase kako se uvijaju ispod doka; misli su joj odlutale do drugog vremena...

Tokom poslednje godine Lukasovog života, Elsi je često sama dolazila na dok darazmišlja i on je od tada bio važno mesto za nju. Jedan od očiglednijih znakova promene u

njenom životu posle Lukasove smrti bilo je otkrivanje sopstvene sposobnosti introspekcije.Ranije nije pomišljala da razmatra svoja dela, uvek očekujući da će je voditi osećaj koji jeimala u stomaku - ali kada su stigli izazovi neophodne podrške za Lukasa, Elsi je pronalazilautehu u ono malo trenutaka koje je mogla da provede sama, dopuštajući da je sve to

preplavi. Lukas je to prvi primetio, zabrinut zbog promene koju je video na svojoj mladojženi.

„Ovih dana postala si pravi mislilac”, primetio je jednog dana ležeći na krevetu, dok jeona slagala njegovu tek opranu odeću. „Ne sviđa mi se što sam ja razlog za to.”

„Da li ti to govoriš da ne želiš da razmišljam o tebi?”, našalila se, priželjkujući svimsrcem da ne vidi kajanje iscrtano na njegovom licu.

„Naravno da ne. Svakako treba da budeš opsednuta mojom nenadmašnom lepotom.”„Što, očigledno, i jesam.”

Tada ju je zagrlio i dugo je nije puštao, ne govoreći ništa, ali uporno lupanje srca otkriloje njegove emocije. Od tog trenutka, Elsi je pažljivo skrivala tu novu stranu svog karaktera,čekajući da Lukas zaspi ili provodi vreme sa svojom porodicom, kako bi se iskrala darazmišlja.

„Elsi? Zdravo!”

Elsi je zaklonila sunce rukom i ugledala visokog, vitkog tinejdžera kako ide ka njoj.

„Hej, Deni. Baš mi je drago što te vidim.”

„Sad sam na pauzi - mogu li da ti se pridružim?”

„Samo izvoli.”

„Hvala.” Otvorio je flašu izvorske vode i popio veliki gutljaj. „Danas je tako toplo. I svemušterije su mrzovoljne. Mrzim ovakve subote.”

„Gde radiš?”

~ 87 ~

Anna



Zvoncica

„Kod ujaka, iznajmljujemo ležaljke na plaži. Kunem se da su neki ljudi zaboravili da višenisu u Londonu. Mislim, vikend je, zar ne znaju da mogu malo da olade?”

Elsi se nasmešila. „Pretpostavljam da ni ova vrućina ne pomaže.”

„Verovatno ne. Ali uvek je tako kada stigne Uskrs. Početak sezone, znaš.” Zavrnuo jepoklopac flaše i obrisao čelo. „Radije bih bio s Ifom, naravno, ali moram da iskoristim svaku

priliku da zaradim neku paru.”„Koliko ste dugo zajedno?”

Deni je pocrveneo. „Sledeće subote nam je treća godišnjica. Pozvao sam je da izađemoposlednjeg dana škole, kada nam je bilo šesnaest. Ona je divna - potpuno je drugačija kadasmo sami. Mnogo je volim.”

Poznato treperenje prostrujalo je kroz Elsino srce. „Ona prava, a?”

„Apsolutno prava! Oženiću se njom, znaš. Štedim za prsten - zato vikendomiznajmljujem ležaljke i radim kao barmen u jednom klubu u gradu.”

Bilo je nemoguće ne primetiti paralele između tog mladog para i mladih ljubavnikakakvi su ona i Lukas bili u njihovim godinama. Elsi se setila da je Lukas pričao o zajedničkojbudućnosti već na drugom sastanku. Bili su toliko zaljubljeni, sa čitavim životom predsobom - toliko puni pozitivnosti i nepokolebljive nade. Možda bi mogla ponovo da se osećatako. Možda sa Olijem... Elsi se nasmešila Deniju. „To je divno.”

Na ulazu na dok pojavio se čovek i viknuo preko glava posetilaca koji su mileliunaokolo. „Oj, Deni, dečko! Mušterije!”

„Bolje da idem”, nasmešio se Deni. „Ujka Erik je danas kao mamurni Džingis-kan.Vidimo se u sredu!”

Ustajući polako, Elsi je ponovo pronašla mobilni telefon, pozvala broj i krenula kući.

„Zdravo, Dejz, ja sam. Javljam se kao što sam obećala...”

Toplotni talas prošao je posle jedne sedmice, na olakšanje brajtonskih radnika, a kakosu se uskršnji praznici završavali, grad se vraćao u opušteniju rutinu. Vudijev sponzor -

lokalni vlasnik firme koji je bio jedan od malobrojnih preostalih vernih članova fan klubaHelfingera - obezbedio je majice za hor, kao što je i obećao. Iako je imala malu dizajnerskumanu - verovatno namernu (konkretno, dva nesrećno postavljena korneta sladoleda strešnjama na ženskim majicama, koji su izazvali silno cerekanje) - nova uniforma uspela jeda zbliži hor, a ta činjenica potvrđena je znatno poboljšanim izvođenjem.

Na Elsino iznenađenje, Vudijev miks Aba/Dip parpl pokazao se kao krajnje popularan, imada je Stenovo i Grejemovo zaprepašćujuće energično izvođenje čuvenog rifa pesmeSmoke on the Water bio sumnjiv deo Vudijeve zamisli, Elsi je bila zadovoljna kada je videlada se hor silno zabavlja. Vokali Keti i Di bili su pravo pojačanje altova, dok su Džulijetini,

isprva nesigurni, pokušaji pevanja postepeno prerastali u zvuk vredan poštovanja. Trudeći se da obezbedi nešto za svakoga u sve većem muzičkom repertoaru Sandejsa,

Elsi je uvela neke starije pesme - I’ ll Walk Beside You (pošto je otkrila da je to Ajrininaomiljena) i What a Wonderful World - kao i pesmu Empire State of Mind Part II Ališe Kiz iParadise grupe Koldplej. Bilo je divno raditi kod kuće na horskim aranžmanima na malom

~ 88 ~

Anna



Zvoncica

Bentlijevom klaviru, koji joj je Lukas kupio za dvadeset prvi rođendan, a dok je radila,shvatila je koliko joj je sviranje nedostajalo. Posle njegove smrti, uvek se činilo kao da imastotinu drugih stvari koje bi radila, a stalno je bila svesna klavira koji mirno stoji u dnevnojsobi njihove kuće.

„Kul instrument ”, primetio je Vudi, naslonivši se na bok klavira, dok mu je Elsi svirala

novi aranžman pesme Sija Loa Grina Forget You. „Hvala. Dobila sam ga za dvadeset prvi rođendan.”

„Slatko. Sviraš kao čarobnica s gomilom prstiju”, nasmešio se. „Oduvek sam nameravaoda i sam naučim magiju klavijature.”

Elsi je prestala da svira i zapisala izmenu na notnom listu. „Nikada nije kasno za učenje,Vudi.”

„Ma ne.” Svalio se u obližnju fotelju. „Odavno sam otkrio da je jedini instrument kojimmi je suđeno da vladam ovaj ovde.” Potapšao je svoj vrat. „Smislili su ga bogovi da pozivavernike da poštuju note velikana. Nije da se hvalim, razumeš.”

Elsi je prigušila smeh. „Naravno da ne.”

„A šta je s tobom? Ne smeta ti da pevaš samo za klavirom?”

Bilo je to čudno pitanje. „Kako to misliš?”

„Pa, devojko, kako si lepo pevala kad sam te prvi put video - ti imaš poseban dar.”

„Zapravo, uživam u kreiranju horskog zvuka”, priznala je. „Nikada nisam imalaambicije da pevanjem postanem zvezda, znaš. Uvek sam više volela da budem deo nečegavećeg. Ovo mi sasvim odgovara.”

Vudi je polako klimnuo glavom. „Fino.”

Spustila je olovku na stalak i protegla ukočene ruke. „Pa, šta misliš o napretkuSandejsa?”

„Nije loše. Ali moramo da ih ubacimo u vatru. Nikada nisu osetili strah izlaska napozornicu. Šta misliš, kako će se iskobeljati kada budu morali da pevaju pred celimgradom?”

Bilo je to dobro zapažanje. Za nešto više od šest nedelja stajaće na Brajtonskomkarnevalu, možda i pred nekoliko stotina ljudi, koji će očekivati glatko izvođenje, a takvoiskustvo moglo bi da usadi strah i u najiskusnijeg profesionalca.

„Šta si imao na umu?”

Vudi ju je netremice gledao rešenim očima. „Idemo u javnost, lutko!”

~ 89 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 1

Oseti strah...

„Kuda idemo?”

„Videćete.” Vudi je ispred male grupe pevača išao po šetalištu ka Brajtonskom doku.

„Ne vidim zašto bi igde trebalo da pratimo tebe, nakazo!”

„Baš zato sam ja, Saša, muzički vizionar, a ti samo bezumni pratilac u ovom scenariju.”

„Biće zabavno”, uveravala je Elsi zabrinute članove hora dok su žurili pokušavajući daprate Vudijeve dugačke korake u kaubojskim čizmama. „Verujte nam.”

„Da, Saša, bar jednom živi opasno”, iskezio se Deni dok je prolazio pored razgnevljenekoleginice.

Bilo je deset i trideset pet u tmurno subotnje jutro posle Elsinog i Vudijevog razgovora,

i njihov plan se polako ostvarivao. Vudi je naglo skrenuo levo na dok, a ostali su ga sledili.Nosio je malu karaoke mašinu na baterije pod jednom rukom, a Elsi je u torbi imalaskrivenu kameru. Samo što su prošli s druge strane kupole zabavnog parka, Vudi je podigaoruku, kao Mojsije, da bi zaustavio hor.

„To je to mesto.”

Sten i Grejem - koji su sklopili tako čvrsto prijateljstvo da ih je ostatak hora prozvaoNije Šija i Nego Vrat - imali su identične zbunjene izraze.

„Zašto? Zbog čega?” pitao je Grejem, nesigurno zureći u štand s krafnama pored.

„Ni zbog čega”, odgovorio je Vudi, dodavši uz namigivanje, „još!”

Prepoznavši sve veći strah među članovima hora, Elsi je preuzela inicijativu. „Ovdesmo zato što želimo nešto da probamo. E sad, nemojte da brinete, biće zabavno, ali morateda nam verujete, u redu?”

Saša je frknula. „Da verujemo njemu? Mora da se šališ...”

„Malograđanko!”

Elsi ih je oboje sasekla pogledom. „Vudi, Saša, ako nemate ništa protiv? Hvala. Evo štase dešava: čikam vas da pevate. Sad! Baš ovde! Zapravo, sve vas izazivam”, pogledala jeDejzi i nasmešile su se jedna drugoj, „što u mojoj porodici znači fait accompli.”

„Kako reče?”, zbunjeno je pitao Luis, mršavi sedamnaestogodišnjak.

„To znači da moraš to da uradiš, tupadžijo.”

„Saša...”Saša je podigla ruke. „Šta? Samo sam rekla...” Ifa se okrenula Deniju. „Ja neću ovo!”

„Biće u redu, dušo.” Prebacio je ruku oko nje dok su se Keti i Di nervozno smešile uuzaludnom pokušaju da je uteše.

„Šta želiš da pevamo?”, pitala je Džulijet. „Nismo se raspevali i ništa nismo spremili.”

~ 90 ~

Anna



Zvoncica

„Mislila sam da bismo mogli da pevamo What a Wonderful World ”, odgovorila je Elsi.„Svi znate tu pesmu i u sredu uveče ste je izvrsno pevali. Znam da smo vas prepali ovim, ali kada budemo pevali na karnevalu, biće mnogo više ljudi nego što nas sada gleda. Verujemda možemo to da uradimo - ko je sa mnom?”

Začuo se nesiguran žamor slaganja. Vudi je rasporedio Sandejse u horsku formaciju i

pritisnuo dugme na svetloroze mašini za karaoke. Začula se muzička pratnja u vidunesigurnog Vudijevog snimka Elsinog sviranja na klaviru, i čovek koji je šetao uzbuđenogspringer španijela zastao je da gleda. Elsi se okrenula ka horu i podigla obe ruke da bi imdala znak.

Uprkos svem prethodnom prigovaranju, Saša je delovala dovoljno smireno da otpevasvoj solo u prvoj strofi, a njen glas je sa svakim redom postajao sigurniji. Iza nje, okupljenihor razmenio je zabrinute glasove, ubacujući se u pesmu pažljivim ooo u prvoj strofi.Zaustavilo se još nekoliko posmatrača, gledajući uz vesele osmehe čudan spektakl koji seodvijao nasred Brajtonskog doka.

Elsino lice počelo je da boli od ohrabrujućeg osmeha, ali nastavila je da se smeši. Hajde,

terala ih je bez reči, santo pevajte! Vudi je stajao sa strane, rame uz rame s Denijem iLuisom, a njegovo ooo bilo je primetno glasnije od njihovih, dok je zatvarao oči kako bipostigao bolji efekat. Ajrin je gledala svako Elsino uputstvo kao oštrooki soko, premda Elsipo neprimetnim pokretima njenih usta nije mogla da zna da li ikakav zvuk izlazi iz njih.Stigla je druga strofa i hor je počeo da peva sa Sašom. Najzad, bili su sve glasniji, a Elsinoraspoloženje popravilo se kada je to čula. Bilo je daleko od savršenog: novi članovi - Šila(stomatološka sestra četrdesetih godina), penzionisana frizerka Džulijet i mesar Grejem -

pevali su primetno oštro. Deni je često zaboravljao tekst, jer mu je pažnja slabila. Sašineharmonijske linije bile su tako glasne da se melodija gubila, a svi pevači zapadali su prikraju svakog reda u postideno mumlanje, ali bio je to nastup i predstavljao je veliki koraknapred za Sandejse.

Kraj pesme dočekan je kratkim, učtivim aplauzom slučajne publike pre nego što su seposmatrači razišli, ostavljajući članove Sandejsa da ushićeno čestitaju jedni drugima.

Elsi je porumenela od ponosa gledajući njen hor, smejući se i uživajući u njihovomzajedničkom iskustvu. Gorkosladak plamičak bola pogodio ju je kada je Deni privukao Ifu udugačak zagrljaj. Skrenula je pogled i videla sestrino nasmešeno lice.

„Dešava se, Elsi. Ti si ovo napravila!”

Elsi je zatvorila oči dok su je Dejzine ruke obavijale. „Divno je.”

„Mislim da zaslužujemo nagradu za ovo”, rekao je Sten. „Ko glasa da odemo u Sandej iŠer na sladoled?”

„Nagrada”, podsmevao se Vudi. „Vaša nagrada je prilika da ispunite svoju sudbinu. Van

Gog nije tražio sladoled. Džim Morison nikada nije cmizdrio da mu daju čokoladni sladoledna Vudstoku.”

Smejući se Vudiju, hor je krenuo ka svojoj nagradi, dok su Dejzi i Elsi malo zaostale.„Lukas bi se toliko ponosio tobom, seko.”

„Misliš?”

~ 91 ~

Anna



Zvoncica

„Znam. I obožavao bi Vudija.”

Elsi se nasmešila. „Znam. Mislim da je pravi blagoslov što se njih dvojica nikada nisusreli. Radim pravu stvar, zar ne?”

Dejzi je razumela dublje značenje tog pitanja. „Da, radiš. I s horom i s Olijem.”

Sat kasnije, kada su još uzbuđeni članovi hora najzad otišli svako na svoju stranu, Elsije otvorila vrata Brajtonskog doma i nasmešila se kada je Džim požurio da je pozdravi.”

„Zdravo, tata.”

„Tako je dobro videti te! Čemu dugujem ovu čast?” Elsi je ispričala o izazovupostavljenom pred hor, a Džim je na svaki detalj poskakivao od oduševljenja.

„Kladim se da su se zaprepastili kada si ih ulovila u klopku!”

„Neke smo morali malo da ubeđujemo.”

Džim je odmahnuo glavom. „Moja mala Elsi - strogi horovođa! Mislim da to nikad nebih mogao da predvidim.”

„Zapravo, ja sam dobar policajac u svemu ovome. Kada počnu da prave probleme,pustim na njih Vudija Džensena.”

Seli su na crvenu kožnu ugaonu sofu i Elsi je primetila koliko je njen otac tog d ana

izgledao umorno. Nekoliko meseci pre nego što je Lukasu postavljena dijagnoza raka, Džimje preživeo svoju bolničku dramu. Pao je na poslu, žaleći se na bol u grudima, i brzo su gaodvezli u hitnu pomoć, a njegove kćerke strahovale su od najgoreg. Tokom zastrašujućadvadeset četiri sata, Elsi i sestre čekale su vesti dok su rađena nebrojena ispitivanja. Najzad,ispostavilo se da je, umesto srčanog udara na koji su simptomi ukazivali, Džim imaoinfekciju tečnosti oko srca. Nedelju dana kasnije, porodica se vratila kući i proslavilaDžimov beg od ozbiljne bolesti - ne znajući da će za samo nekoliko sedmica biti suočeni snajgorim mogućim vestima o Lukasu.

Mada se Džim sasvim oporavio, virus je ostavio traga na njegovom telu, i sada, ako bi sepreviše umorio, zbog vremena ili posla, izdavali bi ga tamni podočnjaci.

„Da li si opet radio dokasno?”, pitala je Elsi. „Izgledaš iscrpljeno.”

„Prošle noći imao sam sastanak koji se odužio. Oli i ja detaljno smo pročešljali veb -

prezentaciju da ispravimo neke tehničke probleme.” Zastao je, očiju još punih brige. „Da li siskoro razgovarala s njim?”

Oli. Prošlo je više od dve sedmice otkako ga je poslednji put videla - a ta činjenicanelagodno je čučala u njoj. Mada je u izvesnom smislu bilo lakše da se uposli horom,nedostajalo joj je njegovo društvo i nekoliko puta u poslednje vreme uhvatila je sebe kakose pita kako je on. Ali svaki put kada bi pokušala da ga pozove, neobjašnjivo bi je zadržalinjeni živci. Da li će delovati kao da previše čezne za njim? Koje je bilo odgovarajuće vremeda čeka pre nego što pozove?

„Samo sam bila previše zauzeta”, rekla je i nimalo joj se nije dopalo kako su delovalenjene reči - kao blazirano izvinjenje izrečeno da bi se zaštitila.

~ 92 ~

Anna



Zvoncica

„Pitao je za tebe.” Džimovo mišljenje bilo je očigledno kao crvena koža na kojoj susedeli. „Mislim da bi cenio poziv.”

„Tata...”

Podigao je ruke. „Samo kažem, to bi bilo dobro za oboje. Mislio sam da se odličnoslažete.”

,,I slagali smo se - slažemo se, tata. Još mi je čudno da razmišljam o drugom muškarcuumesto o Lukasu. Znam da je to ono što je on želeo i trudim se, ali nešto me zadržava.”

Džim joj je pomilovao lice. „Moja draga, draga devojčice. Naravno da se osećaš čudno,ali upustila si se u sasvim novo poglavlje života. Prirodno je da svaka promena donosistrahove i strepnje.” Zaćutao je na trenutak, a njegove misli odlutale su na neko drugomesto i u drugo vreme. „Kada je tvoja majka otišla...” zaćutao je, a Elsi mu je instinktivnostegla ruku. Klimnuvši glavom, pročistio je grlo i nastavio. „Kada je ona otišla, osećao samse kao da mi se tlo izmaklo ispod nogu. Iako sam znao da se to spremalo, iako sam odavnosumnjao i razumeo da je to neizbežan rasplet svih naših svađa, ipak sam osećao kao da mije uskraćena odluka. Mada sam znao da nema nade da će se ona ikada vratiti, i dalje sam se

opirao kada je trebalo da nastavim svoj život. Bile su mi potrebne sve ove godine da senajzad osetim spremno da se ponovo upustim u vezu.” Nasmešio se. ,,I znam da je moj izletna sastanke preko interneta bio izvor užasa i zabave za vas devojke, ali za mene je to bioprvi korak. Baš kakav i ti praviš. Oliver je divan mladić i mislim da bi bilo dobro za tebe daneko malo brine o tebi. Provela si toliko vremena pokušavajući da se izboriš tako što si bilanezavisna. I to je vredno divljenja, ali, dušo, fino je kada ti treba neko drugi. Oli ti se dopada,zar ne?”

Elsi je klimnula.

„Onda reci momku, Elsi. Zaslužuje da zna.”

Bio je u pravu, naravno da jeste. Znala je da je previše razmišljala o tome - kao što je

Dejzi rekla. Ipak, ostala je jedna briga koju nije mogla da izrazi. Lukas je visoko podigaokriterijume i bio je toliko siguran u to da će ona pronaći nekoga drugog da je osećala damora odvojiti dodatno vreme kako bi se postarala da taj neko bude vredan. Naravno, Lukasje znao da će biti tako.

„Pronaći ćeš nekog drugog”, rekao joj je mesec dana pre nego što je umro. „Ne, neraspravljaj se, znam da hoćeš. Ali znam i da će taj neko morati da bude poseban da bi teosvojio.”

„Lukase, hajde da sada ne razgovaramo o tome”, molila ga je, jer je ta tema bila ineprikladna i mrska, pošto su dragoceni dani koji su joj ostali s mužem brzo izmicali.

To ga nije omelo i terao je dalje po svom, kao što je uvek radio. Tvrdoglavi, uporni,prelepi čovek... „Poznajem te. Nećeš se zadovoljiti ničim osim najboljim. Kada se ponovozaljubiš...”

Spustila mu je ruku na usne i ućutkala ga. „Ja jesam zaljubljena. U tebe. I samo je tovažno.”

Tada je odustao od te teme, ali nekoliko nedelja kasnije, opet je iskrsla.

~ 93 ~

Anna



Zvoncica

„Postojaće neko posle mene. Znam da ne želiš to da slušaš, ali moram da ti kažem, apošto ja umirem, moj glas je presudan. Ti si previše divna da bi sav svoj potencijal držalazaključan u nekom uzaludnom pokušaju da me pamtiš. Ne želim takvu vrstu spomenika,Elsi. Odlično znaš da bi i ti, da je situacija obrnuta, ovo isto govorila meni. Sledeći tip imaćepune ruke posla, jer znam da će morati da ti bude jednak, a nema mnogo njih koji su

sposobni za to. Samo mi obećaj da se nećeš ustezati kada se pruži prilika i kada vreme budepravo?”

„Pozvaću ga”, uverila je Elsi Džima. „Obećavam.”

Volim te jer nikada ne odustaješ, bez obzira na sve.

XX

Sledeća poruka iz kutije presvučene svilom terala je Elsi da se smeši dok je narednesrede spremala enterijer kafea Sandej i Šer za sledeću probu hora. Horu je sada bilo lako dane odustaje: uprkos povremenim razmiricama između Vudija i Saše (i Saše uopšte), Elsi je

videla da hor postaje nešto čemu je vredelo pripadati. Osećala se dobro jer je bila njegovdeo od samog početka, i dok je razmeštala stolice, zamišljajući pritom svakog člana, shvatilaje koliko joj je bilo potrebno da se tako oseća. Pre nego što je Lukas umro, njena veza s njimpružala joj je osećaj pripadanja - zajedničko iskustvo, koje su oboje počeli od istog mesta.Posle njegove smrti, dobar deo Elsinog života delovao je kao da se uključuje u razgovor odnjegove sredine i zaostaje u odnosu na ostale koji su bili tu od početka. Naravno, pripadalaje porodici. Porodica Mejnard bila je čvrsta i sigurna koliko je to bilo moguće. Ipak, dok suona i Lukas gradili zajednički život, deo života njene porodice nastavio se bez nje,ostavljajući je s najmanjim nagoveštajem da je propustila bitna dešavanja - posebnerazgovore, ključne događaje kao što je nov posao, planovi za venčanje, potraga za kućom -

koji su bili zajednički Džimu, Dejzi i Gvin.

Njen nagon da započne nešto novo - potpiren prvom Lukasovom porukom - bio jeispravan, shvatila je sada. Više od novog načina da upozna ljude, hor je postao vitalni alat zaponovno povezivanje sa osećajem zajedništva. Pitala se da li je isto bilo i za Vudija, Sašu,Denija i ostale. Da li je hor ispunjavao neku prazninu u njihovim životima?

Reakcija na nastup na doku još se filtrirala kroz Sandej se kad su stigli. Vudi je te večeriuzeo na sebe prvu pesmu, blagosiljajući okupljene pevače dugačkom dozom svoje rokenrolmudrosti pre nego što su zapevali. Kada je, posle deset minuta, Dejzi učtivo natuknula da jenajbolji način da prenese znanje svojim „muzičkim vernicima” kroz praksu, a ne rečima, onse nerado složio - uzdah olakšanja u horu mogao se čuti na drugom kraju prostorije u komje Elsi pravila izmene drugog vokalnog aranžmana u poslednji čas.

„Primetila sam nešto kod Ajrin”, rekla je Dejzi, pridruživši se Elsi kada su Vudi i horbezbedno pevali.

„Šta?”

„Gledala sam je na probama tokom protekle tri nedelje. Shvataš li da je za to vremeuspela da popriča sa svakim ponaosob? Svaki put kada je pogledaš, ona je u dubokom

~ 94 ~

Anna



Zvoncica

razgovoru s nekim drugim. Mislim da je to sjajno - naročito zato što joj je ovde dovoljnoprijatno.”

„Ima odličan osećaj za ljude”, složila se Elsi. „Meni je nedavno rekla nešto o tome kakosmo obe izgubile nekoga koga smo volele. Niko joj nije rekao za Lukasa - prosto je to videlana meni, valjda. A Deni je pomenuo da joj je pričao o svojim planovima da zaprosi Ifu. Čak je

i Saša razgovarala s njom posle nastupa na doku u subotu.”Dejzi se nasmešila. „Dopada mi se osećaj zajedništva koji raste. Zapravo, mislim da je to

poenta Sandejsa, bez obzira na Vudijeve ambicije za prikrivenom svetskom dominacijom.”

Elsi je već nedeljama osećala to isto i bilo je dobro čuti potvrdu od sestre. „Znam na štamisliš. Uopšte mi ne bi smetalo ni da naš jedini javni nastup bude na karnevalu. Premda”,pokazala je suprotan kraj prostorije, gde je Vudi pokazivao Luisu i Deniju kako se zabacujukukovi, što je, s obzirom na to koliko su mu pantalone bile uske, moglo najbolje biti opisanokao nepreporučljivo, „da li zaista želimo da uskratimo svetu pogled na ono?”

Kada je proba bila završena, a kafe zaključan, Elsi i Dejzi krenule su do obale.

„Još je rano”, rekla je Dejzi kada su stigle do njenog automobila. „Jesi li za kasni obrok

ili piće negde?”Elsi je odmahnula glavom. „Da li će ti smetati da odemo neke druge večeri? Moram da

obavim neke stvari večeras.”

„To je na tvoju štetu, seko.” Dejzi ju je zagrlila. „Pozvaću te sutra.”

Šetalište je utihnulo. Nekoliko šetača pasa i večernji džoger bili su jedini živi stvorovidok je išla ispod uličnih svetiljki, prevlačeći rukom po hladnom gvožđu ograde. U drugojruci, ime i broj uporno su svetleli ka njoj s ekrana telefona. Nije bilo načina da se to zaobiđe,rekla je sebi. Dovoljno je odlagala.

Zdravo, ovde Oli Hogart. Žao mi je, ali trenutno nisam dostupan. Ostavite mi poruku i javiću vam se.

Trenutno olakšanje, kada je čula poruku na sekretarici, nateralo je Elsi da se naglasnasmeje, poklopivši rukom usta kada se šetač psa iznenađeno okrenuo ka njoj. Pa, pokušalaje. Kada sledeći put pogleda telefon, Oli će videti propušten poziv i pozvaće on nju. Tada ćebiti na njemu da uspostavi kontakt, a Elsi će bar biti spremna da primi poziv. Umeđuvremenu...

Zvrrr!

Elsi je poskočila kada se starinski zvuk zvona oglasio s njenog telefona. „Halo?”

„Zdravo, stranče.” Glas mu je bio topao kao javorov sirup na palačinkama i zapeckao jojkožu. „Izvini što sam propustio tvoj poziv.” ,,U redu je. Kako si?”

„Dobro, hvala. Sad još bolje kada znam da te nisam sasvim uvredio.”

Elsi se ugrizla za usnu. „Izvini. Trebalo je ranije da te pozovem...”

„Hej, u redu je. Čuj, ja sam sad u kancelariji, radim dokasno. Da ne bi možda usputpokupila ribu i pomfrit i došla ovamo? Stvarno bih voleo da te vidim - da ne pominjemčinjenicu da nisam jeo celog dana.”

~ 95 ~

Anna



Zvoncica

Iznenađena lakoćom s kojom je razgovor nastavljen između njih - i sopstvenomreakcijom kada je ponovo čula Olijev glas - Elsi je pristala.

Dvadeset minuta kasnije, stajala je ispred potamnelog ulaza nedaleko od očeveprodavnice i pritisnula dugme interfona pored oznake Friberd dizajn.

„Hej, otvoreno je. Dođi gore.”

Olijev studio bio je na prvom spratu, do kog se dolazilo uzanim stepeništem, krozstaklena vrata ukrašena jarkonarandžastim logotipom sa slikom pticom. Njegovi beli zidovibili su u kontrastu sa zelenim sofama u malom odeljenju za prijem i jarkonarandžastimramovima za slike koji su visili po zidovima prikazujući novije radove Friberda - veb-

prezentacije, oglase u časopisima i fotografije.

„Pomalo je jarko, zar ne?” Oli se nasmešio dok je ustajao sa stolice da je dočeka. „Stalnogovorim Kiranu, mom poslovnom partneru, da bi svakom gostu trebalo da damo i naočareza sunce. Samo čekam da nas neko tuži zbog oštećenja vida.” Ušao je u zeleni kuhinjskiprostor na suprotnom kraju studija i vratio se s tanjirima i escajgom.

Elsi je sela za sto pored njegovog i pružila mu vreo paket ribe i pomfrita i flašu vode.

„Otkud to da još radiš? Sad će deset sati.”„Gadan klijent ”, odgovorio je punih usta. „Napravili su toliko izmena u kampanji da se

sada opasno bližimo krajnjem roku. Plašim se da je to sastavni deo posla.”

„Nadam se da ćeš im naplatiti više.”

Popio je gutljaj vode. „Nažalost, to ne funkcioniše tako. Voleo bih da je drugačije.Ugovor je dobar, iako su oni čudni. Pa, kako je hor?”

„Misliš na Sandejs?” Elsi se nasmešila i raskopčala kaput da pokaže svoju horskumajicu.

„Dobro ime.” Veselo se nagnuo da pogleda bolje. „Zanimljiva dizajnerska zamisao.”

Prisetivši se nesrećno postavljenih trešanja, blago je porumenela i nasmejala se. „A, da.To je inovacija Vudija Džensena.”

„Fino. A kako je naš gostujući rokenrol guru?”

„Kao i uvek, pun svoje mistične rok mudrosti. A ona nam, zapravo, prilično prirasta uzsrce.” Spustila je viljušku i obrisala ruke maramicom. „Uprkos tome što je toliko čudan, onje dobra osoba i stvarno mu je stalo do hora. Trebalo je samo malo vremena da se svinaviknu na njegovo ponašanje, ali mislim da su mu sada svi naklonjeni.”

„Drago mi je.”

Usledila je pauza i Elsi je iskoristila priliku da mu kaže ono što je uvežbavala u sebiprotekla tri dana. „Vidi, Oli, stvarno mi je žao što te nisam pozvala ranije.”

„Hej, pozvala si. Samo je to važno.”„Ne, mislim da moram da objasnim.” Duboko je udahnula, moleći se da će joj reči samedoći kada počne. „Ne želim da stekneš pogrešnu predstavu o meni. Ja ne zavlačim ljude inikada nisam nameravala da te povredim. Zaista sam uživala u vremenu koje smo provelizajedno i mislim da si divan...”

~ 96 ~

Anna



Zvoncica

Olijev osmeh je izbledeo i on je oborio pogled kao da prihvata neizbežno. „Elsi,nemoj...”

„Čekaj. Nisam završila. Dopadaš mi se, Oli. Mnogo. Divno si društvo i sviđa mi se kakvasam kada sam s tobom. Deo mene želi da vidi šta bi se desilo ako bismo prešli na sledećulestvicu, ali deo mene previše je uplašen da pokuša. Znam da znaš za Lukasa i mislim da to

kako se osećam ima veze i s njim. Najviše od svega želim da znaš da ovo nije ne.” Podigao je glavu. „Nije?”

„Priznajem da sam odlagala poziv, jer, iskreno, nisam mogla da shvatim šta osećam.Trenutno mi se u životu dešavaju razne promene i još pokušavam da obradim sve to.”

„Trebalo je da mi kažeš, kao što smo se složili prošli put, sećaš se? Ne očekujem od tebeceo svet, a ne očekujem ni da mi utrčiš u zagrljaj. Moja poslednja veza završila se pre trigodine - a trajala je pet - i od tada sam imao tek poneki sastanak. Kada sam bio s tobom naprvom sastanku, to mi je delovalo tako poznato - kao da sam se vratio u neku staru rutinu -

i zaboravio sam da se, realno, jedva i poznajemo. Da li ti to zvuči logično?”

Zvučalo je i Elsi je osećala isto: potrebu da bude bliska s nekim, da povrati osećaj

zajedništva koji je nestao kada je Lukas umro. Bio je to impuls, gotovo podsvesni čin koji jedopustio da je vodi srce a ne mozak - a kada ju je Oli poljubio, bilo je to kao da se delić kojije nedostajao vratio na mesto. „Pa, šta ćemo onda?”

Dokotrljavši stolicu do nje, uzeo ju je za ruke. „Hajde da prosto provodimo vremezajedno. Upoznaćemo se i zabavićemo se, bez pritiska ikakve veze. A ako na kraju budemoosećali da treba da pređemo na sledeću lestvicu, preći ćemo. Ako ne, ostaćemo prijatelji. Usvakom slučaju dobijamo. Šta misliš?”

Njegov predlog učinio je Elsi srećnijom nego što je bila u proteklih nekoliko sedmica.„Mislim da je to upravo ono što nam treba.”

~ 97 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 11

Iskorak

Naredne sedmice bile su ispunjene pripremama za nastup Sandejsa na karnevalu iElsinim i Vudijevim insistiranjem na dodatnim probama ponedeljkom uveče. Odlučili su seza tri pesme: What a Wonderful World, Forget You i Vudijev miks Abe i Dip parpla, koji jepostao poseban hit među muškim članovima hora. Dok se hor zanimao pripremama zanastup, Šer je sebe imenovala za zvaničnog predstavnika za štampu, bombardujući lokalnenovine pričama i ugovarajući fotografisanje (naravno, uvek se starajući da se kafe Sandej iŠer dobro vidi na svakom snimku). Možda zbog njenog prirodnog talenta za promovisanje,možda zbog specijaliteta kuće - sandejs kupa s karamelom, trostrukom čokoladom i slanomtofitom, koji je nudila isključivo lokalnim novinarima - njen trud urodio je plodom.

„Vidite ovo!” Šer je raširila najnoviji primerak besplatnih novina između Elsi i Vudija.

„Ljudi pričaju o nama!” Pokazala je Pismo urednika čiji je naslov bio Brajton: najnovija prestonica horova?

Elsi je pročitala naglas. „Skorašnja eksplozija novih horova u Brajtonu, po mommišljenju, može biti samo dobra stvar. Muzika zbližava ljude kako to ništa drugo ne može, a udanašnjem društvu, kada toliko malo nas zna čak i imena najbližih komšija, ovakvi poduhvatikoji ohrabruju interakciju moraju se podržati. Od revijalnih horova koji osvajaju nagrade, kaošto je Drim tim, do fascinantnih društvenih poduhvata kao što je Sandejs rokerske zvezdeVudija Džensena, Brajton brzo postaje svetionik za ujedinjujuću silu muzike... Zaboga, nisamni shvatila da smo deo društvenog pokreta.”

„O tome ti sve vreme govorim, lutko! Mi smo revolucija!” Vudi se zakikotao. „To će

sigurno poremetiti izvesne crvene pantalone.”„Ne mogu reći da me to uznemiruje”, iskezila se Šer. ,,A zamisli koliko će pričati o nama

posle karnevala!”

Na pomen nastupa, Elsi se prevrnuo stomak. Hor je napredovao, ali bila je oštro svesnačinjenice da je potrebno više rada. Ifa se i dalje jedva čula, uprkos Vudijevom, Dejzinom iAjrininom ohrabrivanju - a Sašina sve veća sablazan zbog još jednog soprana nije nimalopomagala.

„Možda bi trebalo da se pridruži altovima”, zarežala je jedne večeri, dok se njenprevisoko vezan konjski rep njihao poput klatna iza njene glave, „jer je trenutno korisnakao i prdež na uraganu.”

„To nije fer”, uzvratila je Ifa, dok se njeno sićušno telo gotovo treslo od napora.„Trudim se da pevam glasnije.”

„Ne treba da se trudiš, ljubavi, nego da radiš to.”

Elsi je zaječala i stala između dve mlade žene, koje su opasno sevale pogledima.

~ 98 ~

Anna



Zvoncica

,,U redu. Slušaj, Saša, ti treba da se usredsrediš na svoje pevanje. Ne brini o onome štoIfa radi ili ne radi. Ti si daleko od savršenog kad je reč o tekstovima, pa bih ti bila zahvalnaako bi svoju energiju fokusirala na to, molim te. Ifa, sa svakom probom sve si jača. Samozapamti šta smo ti Vudi i ja rekli o veri u sebe.”

„Samo ne bih htela da vas izneverim”, odgovorila je Ifa.

,,I nećeš. Želim da uživaš u ovome i da se zabaviš, u redu? E sad, ja ću pevati sopranskideo s tobom i Sašom dok budem dirigovala, pa slušaj mene i nećeš se osećati kao da sisama.”

„Ona se oseća kao da je sama? Dobro došla u moj svet!” Saša se progurala pored Elsi iodmaglila ka toaletu za mušterije, kuckajući usput poruku na mobilnom telefonu.

Elsi je zaječala. „Dobro, dvadeset minuta pauze za sve.”

Sandejsi su se nesigurno raštrkali da bi od Šer uzeli šolje s jakim čajem i čokoladneleptir-kolače punjene mučenom pavlakom. Dok je Elsi skupljala note i spuštala se zaklavijaturu, ruka ju je nežno potapšala po ramenu. Podigla je pogled i videla utešni Ajrininosmeh.

„Veoma si dobra u ovome, dušo”, rekla je, spustivši se na stolicu pored Elsine. „Mislimda divno zvučimo.”

„Hvala, Ajrin. To je zato što su svi naporno radili.”

Ajrin je sklopila ruke u krilu. „Saša je dobra devojka. Mislim, u dubini duše. Znam daume da bude teška, ali sigurna sam da nije zlonamerna.”

Elsi se zagledala u Ajrin. Kako je mogla to da zaključi o nekome tako nemilosrdnorešenom da bude u centru pažnje? „Želim da dobro prođe, zaista, ali do nje je tako teškodopreti. Čini mi se da misli da je jedina osoba u horu i ometa nas kad god nije po njenom.”

„Svejedno, toj devojci potreban je ovaj hor. A i ona je potrebna njemu. Sad, mogu li da tidonesem čaj i jedan od onih ukusnih kolača, dušo?”

Vudi je došetao kada je Ajrin otišla. „Video sam da se savetuješ s proročicom.”

Još zbunjena zbog onoga što je Ajrin rekla, Elsi ga je pogledala. „Izvini?”

„Ajrin. Ona je kao neki teolog za skrivene istine, tajni poznavalac... stvari.”

„Tako je. Misli da je Saša neshvaćena.”

Vudijevo lice se smračilo. „Da, svi mi imamo čudne dane.”

,,I očekivala sam da ćeš reći nešto slično. Onaj miks je dobro zvučao.”

„Napredak se ne može poreći - uradili smo dobre stvari.” Nagnuvši se malo prema njoj,s oklevanjem ju je potapšao po leđima. „Ponosim se tobom, anđele.”

Iskreno dirnuta, Elsi ga je munula ramenom. „O, hvala, čoveče! Osećanje je obostrano.”

Posle razgovora u njegovoj kancelariji, divna lakoća spustila se između Elsi i Olija i onisu sve više vremena provodili zajedno. Ohrabrena time, Elsi je zaključila da je vreme da seOli zvanično upozna s porodicom Mejnard. I tako, prve nedelje u junu, Elsi je sve iznenadilapozvavši svoju porodicu i Olija na roštilj.

~ 99 ~

Anna



Zvoncica

„Jesi li sigurna?”, pitao je Oli, nesigurno se motajući po maloj kuhinji kuće u Izlingvordstritu, s flašom vina u rukama, dok je Elsi spremala začinjene vegetarijanske pljeskavice zaGvin i Džima i svinjske sataj ćevape za sve ostale. „Mislim, znam da dobro napredujemo, alida li je stvarno vreme da upoznam celu porodicu?”

Elsi se zasmejala. „Oni su savršeno bezopasni. Tata me već nedeljama nagovara da se

okupimo, a moje sestre žele da te upoznaju. Tako ćemo u jednom velikom zalogaju obavitiupoznavanje.”

„Možda si u pravu. Reci mi još jednom ko dolazi.”

Njegova nervoza bila je simpatična i Elsi nije mogla da sakrije osmeh dok ga je slala dasedne, a ona otvarala vino. „Tata - kog već poznaješ; moja starija sestra Dejzi, koja jezadivljujuće prelepa i prava dobrica, i njen partner Andre - i veruj mi, velika je čast što ćešga videti, jer je on zvanično najzauzetiji čovek na planeti Zemlji; zatim, moja srednja sestraGvin, koja je urnebesno smešna i verovatno će se rasplakati zbog bilo čega, i njen muž Džo,koji je najdivniji momak koji postoji.” Pružila mu je veliku čašu vina. „Evo, popij ovo. Mislimda ćeš se bolje osećati.”

Začulo se zvono i Oli je skočio dok je Elsi prolazila kroz hodnik da dočeka porodicu.Dejzi i Gvin prve su ušle u kuću, gurajući se uzbuđeno pored Džima i naglo se zaustavljajućikada se Oli pojavio.

„Dejzi, Gvin, ovo je Oli.” Elsi se odmakla dok su se njene sestre pozdravljale s njim.

„Dušo, ovo je divno iznenađenje”, rekao je Džim, ljubeći je u obraz dok je ulazio. ,,I ovoje prvi put da smo došli ovamo na ručak od... Pa, veoma mi je drago što sam ovde.”

Andre i Džo provukli su se u već zakrčeni hodnik, smejući se kada su videli toliko ljudinaguranih u tako malom prostoru. Elsi je podigla ruke kao turistički vodič u Brajtonskompaviljonu i viknula da nadjača veseli razgovor.

„Idemo svi u baštu da bismo mogli da dišemo!”

„Amin!”, uzviknula je Gvin, spuštajući ruku na krsta. „Baš bi mi prijalo da sednem.”Elsi je gledala svoju porodicu kako izlazi u vrt i smešta se na razne baštenske stolice

koje je rasporedila po malom drvenom tremu okruženom ružama puzavicama, visokimbambusom i stabljikama sa zrelim paradajzom. Pogled na kuću punu ljudi bio jeiznenađujuće divan: prošlo je mnogo vremena otkako je njen dom video tako veseludružinu. Otkad je izgubila Lukasa, uvek se odlučivala za porodične skupove u Džimovojkući, u Dejzinom i Andreovom stanu ili Gvininoj i Džoovoj seoskoj kući - bilo gde, samo ne unjenom domu koji je još odjekivao od tišine Lukasovog odsustva.

Dejzi je stala pored nje i kucnula čašom o njenu. „Živela, lepotice! Ovo je bila briljantnaideja!”

„Hvala ti. Tako mi je drago što je Andre mogao da dođe”, rekla je Elsi, gledajućiDejzinog partnera u dubokom razgovoru s Olijem. „Mislila sam da će biti zauzet.”

Dejzina veza s građevincem Andreom Diranom bila je izvesna misterija za ostatakporodice Mejnard. On je uvek bio savršeno šarmantan i učtiv, ali mada ga je beskrajnovolela, Elsi je često osećala da nešto nedostaje. Gvin je bila manje obazriva, poredeći ga s

~ 100 ~

Anna



Zvoncica

nekakvom kućom s Divljeg zapada: „Spolja je sav razmetljiv, a iznutra nema nikakvogsadržaja. Dejzi se zabavlja s fasadom.”

„Znaš šta je čudno? Kad sam mu pomenula današnje okupljanje, mislila sam da će imatinešto drugo da radi, ali on je odmah pristao”, rekla je Dejzi, šireći oči zbog tog otkrića. „Ti simu veoma draga, znaš. Mislim da je odmah shvatio koliko ti je važno da svi danas dođemo

ovamo.”„Da ne pominjem koliko je to divno za tebe.”

Dejzi je malo porumenela. „Moram priznati da jeste. U poslednje vreme ga tako maloviđam.”

„Ponovo pričaš o meni”, Andre se nasmešio dok je prilazio, pružajući Dejzi čašu vina.„Nadam se da ti sestra priča koliko sam divan.”

Elsi je provukla ruku pod njegovu. „Naravno. Baš mi je drago što te vidim, Andre.”

,,I meni je drago što vidim tebe, chérie.” Sagnuo se i poljubio je u obraz. „Drago mi je štosam mogao da dođem danas na ovaj... znaš.”

„Hvala ti.” Iako je Elsi navikla na nedovršene aluzije na njenog pokojnog supruga, još juje iznenađivalo koliko je malo ljudi bilo dovoljno samouvereno da pomene njegovo ime. Uprvim danima njene žalosti, to ju je primetno nerviralo - osećala se kao da je čovek kog je

volela više nego išta - odjednom sveden na nekakvu neprijatnu temu. Postepeno je naučilada je formalno pominjanje samo pokazivalo koliko je ljudima stalo do Lukasa i da je, dalekood toga da je znak odbacivanja, zapravo, bilo znak poštovanja. ,,E sad, da li svi imate šta dapijete?”

„Volela bih da mogu da pijem vino”, zacvilela je Gvin s drečave prugaste stolice poredsestre. „Kažem vam, čim ova beba izađe, naručujem ogromnu flašu. Intravenozno, pomogućstvu.”

„Dušo, znaš šta je babica rekla”, odgovorio je Džo, a njegove kestenjaste lokne

poskakivale su dok je govorio. „Nema alkohola dok ne završiš dojenje.”Gvin je prostrelila pogledom svog muža. „Pa, možda sam odlučila da tebi prepustim taj

zadatak.”

Džo se nervozno nasmejao. „Zadržala je smisao za humor, Elsi.”

„Mmm, da. Srećno s tim kad stigne junior!”

„Mogu li ja da nazdravim?”, pitao je Andre, a njegov baršunasti francuski akcenatnaterao je ostale da se okrenu i slušaju dok je podizao čašu. „Za prijatelje, stare i nove.”

Elsi je osetila talas ljubavi dok su se svi pridruživali zdravici.

„Za prijatelje, stare i nove!”

,,I za tebe, Oli”, rekao je Džim, nasmešivši se ponosno, dok je Oli prebacivao ruku okoElsinog struka. „Dobro došao u našu porodicu. I hvala ti što si vratio osmeh moje maledevojčice...” Oči su mu se napunile suzama, što su sve tri kćeri dočekale horom uzvika: Tata!

,,Moraćete da oprostite ovom matorom sentimentalcu. Tako je divno videti moje devojkesrećne i zbrinute.” Mahnuo je rukom. ,,A sad, vratite se na staro, svi.”

Oli se nasmešio Elsi. „Hvala ti za ovo.”

~ 101 ~

Anna



Zvoncica

Naslonila se na njega. „Nema na čemu.”

Tokom narednih sedmica, Elsi je osećala da je pozitivne stvari sve više okružuju: hor,prijateljstvo s Olijem i porodično iščekivanje dolaska Gvinine bebe dok se bližila osmommesecu trudnoće.

I Lukasove poruke iz kutije bile su tajni izvor snage, podupirući događaje iz njenogživota njegovim odobravanjem. Mnoge su bile primedbe koje su nešto značile samo njemu injoj:

Volim te jer gledaš kvizove sa mnom, iako ih mrziš. xx

Volim te jer praviš keks u ponoć. xx

Volim način na koji ti dude poskakuju kada se smeješ. xx

Ostale poruke naterale su Elsi da posumnja da mu je možda ponestalo ideja za, istini zavolju, veliki zadatak imenovanja preko trideset razloga zbog kojih je voli:

Volim te zbog nedeljnih ručkova kod tvog tate. xx

Ponekad bi poruka bila poput predskazanja za situaciju u kojoj se Elsi nalazila,oduzimajući joj dah svojim značajem. Dok se leto bližilo, jedna takva poruka zaustavila ju jeu koraku...

Kafe Sandej i Šer bio je te nedelje naročito pun, a zadatak brzog usluživanja brojnihmušterija dodatno zakomplikovan jer je Šer otišla u Kan s Džejkom, zbog čega je Elsi bilaglavna u radnji i ozbiljno joj je nedostajalo osoblja. Svakog jutra dolazila je rano da ispečekeks, umeša sladoled i testo za palačinke i postara se da je sve spremno kada stignu nabrzinu okupljeni privremeni radnici, a odlazila kasno noću posle dodatnih proba hora, štoje značilo da nije imala priliku da pročita novu poruku iz kutije sve do četvrtka uveče.Iskoristivši retko slobodno veče, Elsi se počastila dugačkim kupanjem, a onda se ušuškalana sofi da odgleda svoj omiljeni film Filadelfijska priča, uz veliku porciju lazanja s povrćem,koju joj je Džim, zabrinut jer mu je kćerka previše zauzeta da kuva, napravio iprokrijumčario u frižider dan ranije.

Tek kad je krenula u krevet, kutija presvučena svilom privukla joj je pažnju. Otvorila ju

je i izvukla papir s vrha.

Volim te jer si ovoliko pročitala. I volim te jer si tako lepo nastavila svoj život. Nastavidalje, lepa devojčice. Volim te xx

~ 102 ~

Anna



Zvoncica

Rukom prigušivši vrisak, Elsi je briznula u plač. Lukas nikako nije mogao znati da ćeona čekati osamnaest meseci da pročita njegove poruke, ali njegova vera u njenusposobnost da živi bez njega bila je savršena poruka za ovaj trenutak. I baš tada, on joj jenedostajao više nego što je mogla da podnese, a iznenadni dar njegovih reči bio je i divan iporažavajući.

Lukas je bio u pravu. Ona jeste nastavila dalje - prvi put u mnogo godina Elsi je osećalada se svet otvara pred njom: bez izvesnosti, bez poklona, samo mogućnosti. Ranije, život sLukasom uvek je bio poduprt bezbednim temeljima od pretpostavki: mada bi se okolnostimogle promeniti, mada bi mogli raditi nešto drugo ili se preseliti, oni će uvek biti zajedno.To je bio plan. Kad je umro - bar tokom prve godine - osećala je potrebu da nastavi kao iranije, a njegov zahtev da nastavi da živi pretočila je u uposlenost i rutinu. Ali sada seosećala kao da je podigla oči s neposredne okoline i usudila se da pogleda u horizont, gde jereljef bio manje siguran nego onaj pod nogama.

A Lukas je to znao, jer ju je poznavao bolje nego iko dugi. Međutim, pomisao na njegakako priprema i raspoređuje poruke u svojim poslednjim nedeljama, praćen bolom sa svihstrana, a ipak gledajući unapred, u sliku svoje žene u budućnosti u kojoj njega neće biti,ostala je gotovo preduboko bolna za Elsi. Ako joj je bio potreban još neki dokaz za to kolikoje Lukas bio izvanredan, ovo je bio taj.

Lukas je verovao u nju, i to je bilo sve što joj je trebalo da nastavi dalje.

„Pastelna zelena.”

„Previše dosadno.”

„Narandžasta?”

„Uf. Previše jarko.”

„Golublja plava?”

„Previše prošlogodišnje...”Dejzi je iznervirano podigla ruke. „Da li ti hoćeš da farbaš ovu sobu ili ne?”

Šer je proučavala katalog boja u rukama po milioniti put. „Hoću.”

„Pa sigurno imaš bar neku predstavu o stilu koji želiš?”

Šer je izvila obrvu. „Mislila sam da si ti dizajner enterijera.”

„Ovako: zašto ne bismo pokušale da suzimo izbor?”, predložila je Elsi, nežno uzimajućikatalog iz Šerinih ruku. „Dejzi, pristavi čajnik. Šer, sedi ovde, pa da logički razmislimo oovome. Ovo je tvoja spavaća soba. Imaš li u njoj nešto sa čega bismo mogle da pozajmimošemu boja?”

Zločesti osmeh zaigrao je preko Šerinih grimiznih usana. „Džejka Longa.”„Za ime božje...” Dejzi, očigledno užasnuta, pobegla je u kuhinju. „Grozna si”, nasmejalase Elsi. „Ali dobro je videti te tako srećnu.”

,,I jesam. Stvarno jesam. On je divan, Els! Trebalo je da ga vidii U Kanu - tako pažljiv,pravi kavaljer. Sve one reči na francuskom koje SU mu tekle s jezika bile su nešto

~ 103 ~

Anna



Zvoncica

najseksepilnije. Ne mogu protiv toga, mislim da volim tog tipa! A ti znaš koliko ja to retkopriznajem.”

„Drago mi je. I bilo je krajnje vreme. Dakle, ovo preuređivanje - da li je za njega?”

Šer je otišla do prozora u maloj spavaćoj sobi i podigla ivicu zavese da je kritičkiosmotri. „Možda. Ali više zbog mene. Volim moje retro stvari i ne želim sve da promenim,

ali pretpostavljam da treba da razmislim kako se sada osećam.” Namestila je grimasu.„Nisam valjda uvredila Dejzi?”

„Ne. Ona možda izgleda kao krhka boginja, ali napravljena je od izdržljivog materijala.Da sam na tvom mestu, pustila bih je da smisli nešto za tebe. Veruj mi, biće savršeno.”

Pola sata kasnije, Elsi i Dejzi mahnule su Šer dok su odlazile niz baštensku stazu.

„Trebalo bi da te vodim sa sobom na posao”, rekla je Dejzi kad je bila sigurna da ih nikone čuje. „Imamo nekoliko čudnih klijenata na kojima bi mogla da primeniš svoju magiju.”

„Imaću to na umu.”

Detence na plavom trotinetu zaletelo se ka njima trotoarom i sestre su morale da serazdvoje kako bi ga propustile. „Kakav nosorog!” viknula je Dejzi. „Tipičan muški vozač.”

„Takav bi mogao biti naš sestrić za nekoliko godina”, podsetila ju je Elsi. „Ili sestričina.Još ne mogu sasvim da poverujem da će Gvin biti mama.”

Stigle su do kraja Šerine ulice i zastale pored male pekare na uglu, s nekoliko stolica istolova postavljenih ispred radnje. Dejzi je pogledala na sat. „Imam sat pre nego što Andrestigne. Blesavo je, ali uvek imam tremu kad znam da on dolazi kući. Minuti prosto neprolaze dovoljno brzo. Da li si za kafu? To bi mi skrenulo misli s iščekivanja kada ću gavideti.”

Bilo je prelepo nedeljno popodne, okupano svetlucavim sunčevim zracima koji su sepresijavali po krovovima automobila parkiranih paralelno uz put. Deca su se igrala udvorištu pansiona naspram pekare i njihov nekontrolisani smeh smesta je podsetio Elsi na

njene dečje igre s Dejzi i Gvin. „Sećaš li se kad smo za vreme letnjeg raspusta pozivale svu decu iz komšiluka kod nas?

Nas petnaestoro jurcalo je kroz kuću i dvorište.”

„Jednog leta bilo nas je i dvadesetero”, rekla je Dejzi. „Mislim da je tad bio onajprodavac stolarije, što je merio prozore, nesrećnik je mislio da su sva deca u dvorištu tatina.Pretpostavljam da je zbog tatine hipi odeće mislio da smo deo nekakve trule komune.Čudno je ponovo razmišljati o detetu koje će trčati po dvorištu”, zastala je. „Da li misliš dabiste ti i Lukas imali...”

Elsi je klimnula, udahnuvši miris espresa i osećajući se čudno spokojno. „Lukas je želeoda bude tridesetogodišnji tata. Mislio je da će dotad on sam dovoljno odrasti.”

„Andre je pomenuo decu pre neki dan.”Dejzina smirena bomba naterala je Elsi da gotovo ispusti šolju. „Šališ se?”

„To je otprilike bila i moja reakcija. Mislim, trenutno se viđamo desetak dana mesečno,ako i toliko. Nije mi jasno zbog čega misli da je takva veza dovoljno stabilna za decu.”

„Misliš li da možda pokušava da natukne da bi da se skrasi?”, pitala je Elsi.

~ 104 ~

Anna



Zvoncica

Dejzi je prevrnula oči ka nebu. „Ko zna? Sledeće godine biće mu pedeset - možda jestigao do trenutka u životu kada su na spisku i deca. Mi nismo kao Gvin i Džo, niti kao ti iLukas. Retko razgovaramo o budućnosti. Pretpostavljam da ću danas saznati više.”

„Koliko ostaje?”

„Celu nedelju. To je u našem slučaju kao čitav život. Hajde, razveseli me sad. Kako je

Oli?”

„Dobro, mislim. Pomaže tati da postavi pozornicu Trgovačkog udruženja za karnevalsledeće nedelje.”

„Dakle, nije bilo pokušaja da te zaskoči?”

Elsi se nasmejala. „Nemoguća si! Ne, zasad ćemo biti drugovi.”

„A, tako!” frknula je Dejzi u svoj late. „Zasad?”

Poslednja proba Sandejsa održana je dan pre debija na karnevalu. Snažna užurbanaatmosfera ispunjavala je kafe Sandej i Šer dok su horisti stizali spremni za rad. Čak se i Vudi

uzdržao od svog uobičajenog dugačkog motivacionog govora, uvodeći Sandejse pravo uprvu pesmu. Elsi je pažljivo slušala dok je svirala, beležeći delove koji su zahtevali još radai zapisujući beleške u blokče naslonjeno na ivicu klavijature. Svi su imali izraze ozbiljnerešenosti dok su dvaput vežbali kratki program - i Elsi ih je obožavala zbog toga.

U pauzi za čaj - danas praćen sa po dve kugle Šerinog najnovijeg eksperimenta,sladoleda od breskve i slanine, koji je izazvao prijatno iznenađenje kod svih - vidnoiscrpljeni hor okupio se za analizu u poluvremenu.

„Mislim da ulazimo prerano u drugoj pesmi”, rekao je Sten, a Grejem se složio. „Ja samizgubio tajming posle refrena, izvinjavam se.”

„Ja ne mogu da se setim teksta za Forget You”, priznala je Džulijet.

Šila je uzdahnula. „Ja u toj pesmi i nemam nikakav tekst da pamtim, ali stalno mešamkad treba da pevam ooo, a kad aaa.”

„Ljudi! Iskulirajte!” rekao je Vudi, iskoračivši iz hora. „Sutra će biti pobednički ulazakSandejsa u svest ovog dobrog grada. Vi ste lirska armija koju sam video u svom snu. Ovo ćebiti epski poduhvat!”

„Vudi je u pravu”, složila se Elsi.

„Je li?”, nije mogla da veruje Dejzi.

„Da, jeste. Svi ste radili toliko naporno da biste spremili ove pesme, i to se vidi.Naravno, ima pojedinosti koje bismo mogli još da popravimo, ali zvučite baš dobro. Sve štosada želim jeste da izađemo na onu pozornicu i da se zabavimo. Mislite li da to možemo?”

Osmeh se razvukao na svim licima u prostoriji i Elsi je osetila da joj kamen pada sasrca.

„Divno. Hajde sada da još jednom ponovimo ceo program i da završimo za večeras.Mislim da smo spremni!”

~ 105 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 12

Dolazak na svet

Rano sledećeg jutra obala Brajtona oživela je od raspomamljenih aktivnosti dok supostavljani štandovi, pultovi i pozornice. Već je bilo toplo, s prognoziranom visokomtemperaturom i, još važnije, bez kiše - savršen dan za karneval.

Trema je počela da bombarduje Elsin stomak otkako se probudila, a nešto posle osamujutro pojačavala se s pogledom na svaku zastavu, niz sijalica u boji i oslikani štand poredkojih je prošla. Bijenalni vikend Brajtonskog karnevala uvek je bio vrhunac njenogdetinjstva, a sada će prikazati svoj hor kao njegov deo. Šta god da se danas desi, biće tosjajno dostignuće.

Čitav grad je tog jutra prožimala atmosfera uzbuđenja i iščekivanja. Dok je koračala,Elsi je gotovo mogla da vidi duhove s ranijih karnevala: sebe i Lukasa s vešto oslikanimlicima, kako igraju polupijani, s flašama mlakog piva u rukama, dok su pored njih prolazileboje, buka i raskoš procesije. Lukas je tvrdio da ga taj događaj ne dotiče, ali odavao ga jeradosni izraz lica na apsolutno svakoj fotografiji s karnevala.

„Spremna za veliki nastup?” Oli se smešio s vrha merdevina kada je Elsi stigla na malupozornicu. Imao je preko jednog ramena dugačak niz zastavica, koje je pričvršćivao dužmetalnih nosača.

„Mislim da jesam. Kad si stigao?”

„Pre sat. Džim je paničio da neće biti gotovo na vreme, ali kao što vidiš, skoro smozavršili.”

„To je moj tata”, nasmešila se. „Želiš li pomoć?”

Oli je pokazao preko pozornice na dve nabrekle kese za đubre. „Mogla bi da zakačiš tebalone. Lepljiva traka i makaze su tu negde. Zar ne treba da budeš na štandu kafea? Misliosam da će Šer da odlepi zbog toga.”

Elsi se nasmejala. „Malopre sam je videla i ubedila me je da je sve pod kontrolom.Donela je dovoljno zaliha da nahrani ceo grad.”

„Ako vreme ostane ovakvo, mislim da će sav sladoled rasprodati do ručka. Čak i onelude ukuse.”

Sledećih trideset minuta radili su jedno uz drugo, a njihov razgovor bio je veseo i lak.Elsi je primetila da je Oli sada bio mnogo opušteniji, da mu je držanje daleko manje napetonego posle njihovog iskrenog razgovora u njegovoj kancelariji. Kada su okačili zastave ibalone, odmakli su se da se dive svom delu.

„Kako je divno!” uzviknuo je Džim, stigavši s kafom i krofnama iz obližnjeg kafea, bašna vreme da vidi završen rad. „Dobro je što sam imao vas da mi pomognete jutros. Baš stefantastičan tim!”

Hvala, tata, nasmešila se Elsi u sebi, suptilan si kao tenk. „Da li ti se dopada?”

~ 106 ~

Anna



Zvoncica

Džim je obavio ruku oko nje. „Oduševljen sam, dušo. Oli, tvoje veštine kačenja zastavicasu upečatljive.”

„Hvala... hm... staviću to u svoj rezime.”

„Fino, fino. Mogu ti reći da jedva čekam da upoznam Vudija Džensena. Njegova svirkabila je jedna od najboljih osamdesetih godina... Helfinger u Bejzmentu, leto pre nego što su

se pojavili na listama. U stvari, išao sam s tvojom majkom. Baš pre nego što je... pa, znašveć.” Izvukao je presavijeni papir iz zadnjeg džepa farmerki i promenio temu pre nego štoje postala previše emotivna. ,,U redu, a sad izvinite, moram da odem do momka s lokalnogradija, da vidim gde hoće da postavimo mikrofone.” Rukovao se s Olijem. „Hvala ti mnogona pomoći, druškane. I, Elsinor - biće fantastično, nemoj da brineš!”

Oli se okrenuo ka Elsi, zbunjen, čim je Džim otišao. „Elsinor? Je li to nadimak?”

Elsi je uzdahnula. Nije se radovala ovom pitanju. „Ne. Elsi mi je nadimak, a to mi je ime.Elsinor Galadrijela Mejnard.”

„Nije!” Prasnuo je u grohotan smeh, a Elsi je bezizražajno čekala da završi.

Nije bilo prvi put da je doživela takvu reakciju kada bi otkrila svoje puno ime. U

osnovnoj školi, posle jedne godine mučenja, Džim je obavestio sve njene nastavnike daodmah moraju početi da joj se obraćaju sa Elsi, iz straha da će mu kćerka biti istraumiranaškolom ako nastave da koriste njeno puno ime.

Kada je primetio izraz njenog lica, Olijev smeh brzo je zamro. „Izvini. To je bilonepristojno. Ne mogu da verujem da sam tek sada saznao to o tebi. Otkud ti to ime?”

Elsi je sela na ivicu pozornice i skinula poklopac sa stiroporske čaše kako bi dunula ukafu. „Moja mama bila je sklona opsesijama, što je verovatno loše kada se uzme u obzir daje glumica. Dobila je ulogu u Hamletu neposredno pre nego što je saznala da je trudna samnom. Kritičari su bili ushićeni njenim prikazom Ofelije i od tada je postala opsednuta timkomadom. Otud Elsinor. Onda, neposredno pre mog rođenja, neko joj je dao Gospodara

prstenova, i odmah je postala zavisnik. I kad sam se rodila, eto i Galadrijele.”„Zezaš?”

„Ne. Kada je čekala Dejzi, bila je fascinirana Viktorijanskim jezikom cveća, pa je Dejzinosrednje ime Hartsiz2. A Gvin, ako nisi znao, zove se Gvinevra Izolda - dobila je ime polikovima iz knjige Le Morte d ’ Arthur, koja je bila mamina nerazdvojna družbenica dok jebila trudna.”

,,Au! A moje srednje ime je Henri, osećam se tako obično.”

Elsi se nasmešila. „Imaš sreće. Ja sam sanjala o menjanju imena u neko sasvim razumnokao što je Džejn ili Lusi ili Kejt. Odrasli misle da je kul biti drugačiji, ali kada u školi imašneobično ime, to znači da će svi nastavnici morati da se trude da ga nauče i nikada ni sa čim

nećeš moći da se provučeš. A kada ti je četrnaest i želiš da se uklopiš tako da te niko neprimećuje, iskreno, to je prava gnjavaža.”

„Dakle, nije bilo više nijedne Elsinor u tvom razredu?”

„Začudo, nije.”

2 Engl. daisy - bela rada, krasuljak; heartsease - dan i noć. (Prim. prev.)

~ 107 ~

Anna



Zvoncica

„Elsi ti odgovara”, rekao je Oli, a odmah zatim se postiđeno nasmešio. „Što je i dobro,očigledno, jer ti to i jeste ime.”

Kada su Dejzi i Vudi stigli, obala je već pretvorena u žamor u svim bojama duge. Onikoji su želeli da prvi vide karnevalsku procesiju stigli su rano da zauzmu mesta, dok su seostali prosipali iz pabova na ulicu, već rumeni, mladići goli do pasa, s majicama vezanim

kao ogrtači super-heroja, noseći poluprazne pivske flaše kao staklene smeđe skiptare. Decasu čekala nestrpljivo i praznih ruku dok su natovareni roditelji žonglirali torbama, plišanimigračkama i ogromnim balonima napunjenim helijumom sa štandova poredanih duž obale.Iščekivanje je visilo u vazduhu dok se Brajton spremao da prikaže svoje najbolje kreativno,ludo i šareno.

Dejzi je donela nerazumno skupu kameru - poklon s jednog od Andreovih brojnihputovanja u Dubai - i neprekidno je nestajala kako bi snimila detalje zadivljujućih prizorakoji su ih okruživali.

„Zar nisi prosto luda za ovim?” nasmešila se ka Elsi. „Toliko fotografija čeka da se desi!Obožavam Brajton kada slavi - nigde na svetu nema takvog mesta.”

„Kako si provela sedmicu?” pitala je Elsi, željna da čuje detalje o Andreovoj poseti. „Zapravo, bila je iznenađujuće divna”, odgovorila je Dejzi. „Proveli smo toliko vremena

zajedno, nijednom se nismo posvađali i, da budem iskrena, neprekidno sam proveravala dali je to došao moj Andre ili neki krajnje divan uljez.”

„Opa. To onda znači da se on baš trudi.”

„Tako je. Ne znam da li da me to brine ili da prosto uživam dok traje.”

Elsi je munula sestru. „Možda je to znak da je spreman da se skrasi.”

„Mmm, možda.” Dejzi je bila daleko od ubeđenog. „Pretpostavljam da ćemo svremenom saznati.”

Vudi je, u međuvremenu, bio u blizini i divio se, možda previše izbliza, komplikovano

oslikanom telu ulične izvođačice. ,,I moraš da budeš sasvim gola kada umetnik na tebiprimenjuje svoju magiju?”

„Otprilike tako”, zakikotala se žena, uvijajući torzo da to dokaže - kao da je dokaz biopotreban - s vrlo tankim slojem boje koji je skrivao njene intimne delove. „Vrlo je čulno bitiživo platno. Čovek oseti veliko poštovanje kada se nanosi boja, znaš?”

„Mogu zamisliti lepotu tog trenutka, da.” Vudijevo pohotno namigivanje nije imalonikakve veze s poštovanjem. „Voleo bih da i ja nekom prilikom iskusim to čudo.”

Par hodača na štulama, odevenih kao dugonogi mornari, prošao je uz gromoglasnoklicanje i vrisku dece koja ih je pratila. Elsi se popela na pozornicu da proveri klavijaturu, anjeni živci ubacili su se u najvišu brzinu dok je razmišljala o nastupu koji će Sandejsi pružiti

za nešto manje od sata. Jedan po jedan, stigli su ostali članovi, okupljajući se desno od pozornice i nervozno

ćaskajući. Vudi je nerado pustio oslikanu izvodačicu da ode i došetao do grupe.

,,U redu, ljudi! Stigao je karneval, kucnuo je čas!”

„Nakazo!”

~ 108 ~

Anna



Zvoncica

Vudi je oholo pogledao Sašu. „Neću nasesti na neznanje, devojko! Danas sam iznadtoga!”

„Kakogod!”

Sten se nasmešio Elsi kada im se pridružila. „Misliš li da možemo da uradimo ovo?”

Elsi mu je stegla ruku. „Znam da možemo.”

Čekanje iza pozornice, da ih najavi lokalni radio-voditelj, bilo je najdužih dvadesetminuta koje je Elsi pamtila, a sudeći po licima članova Sandejsa, svi su proživljavali istubeskrajnu strepnju. Ifa, Deni, Keti i Di okupili su se pored Stena, Grejema i Džulijet, koji nisuizgledali nimalo samouverenije. Čak je i Saša ćutala. U deliću sekunde, Elsi se pitala da li ihje previše brzopleto dovela ovamo. Da li su zaista bili spremni da se suoče s velikompublikom? Pogledala je Vudija, očekujući ohrabrenje, ali on je bio usred složenog ritualapred nastup - zatvorenih očiju, glave zabačene unazad, drmusajući šakama kao da umuškom toaletu nije bilo papirnih ubrusa...

„Vi ste sledeći”, prošaputao je razbarušeni potrčko s radija, čvrsto stežući tablu saštipaljkom uz grudi.

Elsi je duboko udahnula. To je bilo to: prvi pravi prikaz njenog novog poduhvata. Lukasbi bio izvan sebe od smeha kad bi mogao sada da je vidi. On ne bi stajao na ovoj pozornicida je tu: njegov duboko ukorenjeni strah od nastupa bio je legendaran među njihovimprijateljima, a poticao je iz vremena kada je morao da glumi anđela Gabrijela u osnovnojškoli, kad mu se kostim od belog čaršava zakačio za ekser na školskoj bini i gotovo pocepaonapola, otkrivajući pred svima njegove veoma bele pamučne gaće... Nasmešila se kada sesetila njegovog beskrajnog prepričavanja te priče drugovima, a priča je svaki put bivala svedoteranija i apsurdnija.

,,I u tom trenutku, blesnuli su svi foto-aparati u školskoj dvorani. Siguran sam da i uŠoramu na Moru postoji obilje izbledelih fotografskih dokaza moje beline...”

„Sandejs, na scenu - sad!”, zarežao je potrčko. Hor je bez pogovora izašao na scenu, s Vudijem na čelu i Elsi na začelju. Neposredno

pre nego što je iskoračila na jarko brajtonsko sunce, Elsi je čula poklik i dozivanje Vu-di, Vu-

di nekoliko zagriženih helfingerovaca koji su krenuli na hodočašće da vide svog idola.

Zamislila je Lukasa kako stoji pored nje iza kulisa. Napred, devojko! Pokaži im šta znaš...Nasmešivši se sećanju na njega, samouvereno je izašla na scenu i uzela mikrofon poredklavijature.

„Dobar dan, Brajtone! Mi smo Sandejs - najnoviji brajtonski hor.” Počela je da svirauvodne note pesme What a Wonderful World i, klimnuvši vidno uzdrmanim članovimahora, počela da odbrojava...

U nju je zurilo četrnaest sleđenih zeka, kojima su dani odbrojani jer im se približavajufarovi kamiona. Elsin ohrabrujući osmeh počeo je da se osipa po ivicama. Vudi je sevnuo kaSaši, koja je zjapila ka gomili ispod njih, a uobičajena drskost ju je napuštala.

Podigavši glas, Elsi je počela da peva: „I see...”

~ 109 ~

Anna



Zvoncica

„... fields of blue - green! ” Saša se brže-bolje ispravila, i ne trepnuvši - ali Elsi je

zahvaljivala nebesima što je Saša uopšte zapevala - i posle spontane promene teksta LujaArmstronga, pevala je sve jačim glasom i sve ubedljivije. Iza nje, Sandejsi su ispustili vidljivuzdah olakšanja. U pravom trenutku uskočio je i ostatak hora, a koncentracija na njihovimlicima bila je gotovo komična. Elsi je zapamtila da bi na sledećoj probi trebalo da

porazgovara s njima o smešenju, ali sada to nije bilo bitno: oni su pevali! Sve jače i čvršćekako je pesma prelazila od refrena do druge strofe i zahuktavala se ka Stenovoj kontrastnojsolo deonici u trećih osam taktova. Mahnuvši svojoj ženi i sinu u publici, iz džaka je izvukaomoćan nastup, a obrazi i ćelava glava pocrveneli su mu od zadovoljstva zbog reakcijepublike. Hor mu se pridružio i samouvereno završio prvu pesmu.

Vudi je preleteo pogledom preko pozornice i iskarikirano podigao palčeve, kao znakodobravanja. Elsi je osetila kako je preplavljuje talas ponosa dok je svirala prve note pesmeForget You i čula oduševljeni urlik gomile koja ih je prepoznala. Deni je zamenio mesto saSašom - što je bio prvi koreografski deo njihovog programa - i raspalio refren.Ostatak Sandejsa na vreme je otpevao svoje ooo (osim Šile koja je svoje aaa ipak brzopromenila u ooo kada je shvatila da je pogrešila). Stojeći u publici, Džim je počeo da tapše u

ritmu pesme i nekoliko ljudi oko njega mu se pridružilo. Kada su Sandejsi to videli, glasovisu im poleteli. Stigli su do ciljne ravnine i sve što ih je delilo od kraja programa bio jesumnjivi sudar popa i roka iz sedamdesetih... Lupkajući prstima po dirkama u uvodu umiks, Elsi je klimnula Vudiju, koji je zgrabio mikrofon i zamahnuo njime između nogu á laRodžer Doltri. Vrativši ga do kukova, pružio je prst ka gomili: „Brajtone, da li si spreman zarok?” Ono malo Helfingerovih vernika viknulo je: „Da!” Vudi se podsmešljivo iskezio, anjegovi zmijoliki kukovi počeli su da se kreću u ritmu. „Pitam da li ste spremni za ROK?”

„DAAA!” Oduševljeni ostarelim rokerom i njegovim zbunjujućim pokretima kukovima,još ljudi iz publike je zavikalo.

„Trebaće mi moja ekipa.” Vudi je pozvao Stena, Grejema, Luisa i Denija. „Jeste li

spremni, momci? Udrite!”Na zaprepašćenje i oduševljenje publike, muškarci su se iz dubine duše upustili uvokalno izvođenje legendarnog gitarskog rifa Ričija Blekmora, izmamljujući zavijanje ipoklike od publike. Članice hora tada su počele Abinu pesmu Summer Night City, dok sumuškarci nastavljali rif pesme Smoke on the Water. Onda im se pridružila Ajrin - i pogled naosamdesetčetvorogodišnju gospođu, koja je nasred pozornice svirala nevidljivu gitaru,naterao je publiku da podigne ruke iznad glava i tapše dok je Elsi svirala poslednje tonove,a Sandejsi džezerski podizali ruke dovodeći nastup do gromoglasnog finiša.

„Pozdravimo Sandejse!”, povikao je di-džej s radija, a Elsi se pridružila horu napozornici kako bi se još jednom poklonili pre nego što odu.

„Jeste li videli to?”, pitao je Luis razrogačenih očiju. „Bili smo fantastični!”

„Bili smo i bolji od toga!” odgovorila je Keti svetlucavih očiju.

Ifin osmeh bio je širi nego što je Elsi ikada videla. „Ne mogu da verujem da smo touradili!” pištala je.

~ 110 ~

Anna



Zvoncica

Saša ju je zagrlila rukom preplanulom u solarijumu. „Mogla sam da te čujem kakopevaš, If! Ko bi rekao da imaš to u sebi?”

„Bili ste divni!” Vudi je ušao usred hora koji je klicao i raščupavao konjski rep. „Ovo jepočetak, ljudi! Horske nindže digle su se na oružje!”

„Hm, možete li to van pozornice?” zarežao je radijski potrčko.

Kikoćući se kao izgrđena deca, Elsi i Dejzi povele su Sandejse na ulicu i gledale ih kakose raštrkavaju ka porodicama i prijateljima koji su ih čekali. Niska sredovečna plavokosažena, koja je primetno ličila na Ajrin, pojavila se iz gomile i požurila ka Elsi.

„Hvala ti”, zadihano je izgovorila, drmusajući Elsinu ruku. „Mama već nedeljama neprestaje da priča o ovom horu i bilo je tako dobro videti je kako se raduje probama. Alinikada, ni u milion godina, ne bih pomislila da ću je videti kako glumi da svira gitaru i peva

rok pred svima!”

„Još sam u fazonu, dušice”, namignula je Ajrin Elsi, grleći kćerku. „Hvala vam, madamdirigentice.”

Elsi se osećala kao da joj stopala lebde nekoliko centimetara iznad pločnika. „Bilo mi je

potpuno zadovoljstvo, Ajrin. Hvala tebi.”„Molim dozvolu da zagrlim dirigentkinju hora, madam!” čuo se Olijev glas iza Elsi.

Okrenula se i uputila mu osmeh.

„Odobreno!”

Oli ju je uzeo u naručje i zavrteo ka gomili u kojoj su igrači sambe u jarkim bojamaubeđivali ljude da im se pridruže dok je orkestar preuzimao pozornicu. Naslonila je obrazna toplu kožu njegovog vrata i nasmešila se posmatrajući razuzdane Brajtonce dok je Olipočinjao nežno da je njiše u ritmu muzike. Uživajući u osećaju koji je izazivalo njegovo telonaslonjeno na njeno, Elsi se primakla, ali pogledom je lenjo posmatrala uličnu zabavu prekonjegovog ramena. Uspela je: hor je imao prvi nastup, a ona je sada igrala na brajtonskoj

obali sa zgodnim muškarcem na karnevalskom suncu... Sasvim bez upozorenja, jedno lice privuklo joj je pažnju usred posetilaca koji su se

zabavljali.

Tamna kosa uokvirivala mu je lice, a njegove zelene oči bile su fiksirane samo za nju.Polako, Torin Stjuart podigao je pivsku flašu ka njoj, a Elsin stomak se stezao. Instinktivno,obavila je ruke jače oko Olijevog vrata dok se Torin okretao i ponovo nestajao u gužvi.

„Hej, šta je bilo?” pitao je Oli, odmičući se da joj pogleda lice.

„Ništa.” Gledajući njegove plavosive oči, Elsi je osetila kako napetost slabi. „Sve jedobro.”

„Da.” Nagnuo se i spustio najmekši poljubac na njeno čelo. „Da, jeste.”

* * *

~ 111 ~

Anna



Zvoncica

Uzbuđenje nastupa na karnevalu bilo je prava stvar za Elsi i Sandejse, ujedinivši ih nanačin koji nikada nisu mogli da zamisle. Nekoliko članova počelo je da posećuje Sandej i Šeri tokom nedelje i kafe-sladoledžinica postala je nezvanično mesto okupljanja i pevača i zanjihovih prijatelja. Dve nedelje posle karnevala, Ifa, Luis i Deni okupili su se za pultom naŠerin poziv. Ona je izašla iz kuhinje, noseći poslužavnik pun posudica s po jednom kuglom

različito obojenih sladoleda. „U redu, gomilo. Pošto ste svi i zvanično redovne mušterije, želela sam da od vas

dobijem povratne informacije. Pretpostavljam da se niko od vas ne protivi besplatnomsladoledu? Ha, tako sam i mislila!”

,,U čemu je caka?” pitao je Luis, zbog čega je Deni zarežao, jer je odlično znao njegovuposvećenost trilerima zavere.

Šer je bila slika i prilika iskrenosti. „Nema cake. Samo sam smišljala nove ukuse i želimda čujem vaše mišljenje.”

Luis je slegnuo ramenima. „To je dovoljno dobar odgovor za mene. Odakle dapočnem?”

Šerine crno-smeđe oči su zaiskrile i pružila im je tri plastične kašičice za sladoled.„Odakle god da hoćeš.”

Elsi je napravila pauzu u čišćenju stolova kako bi bila svedok Šerinom nenaučnomeksperimentu. „Šta će biti ako im se svi dopadnu?” upitala je.

„Onda ću napraviti promociju ukusa meseca i koristićemo sve recepte. Vidiš? Mislilasam na sve.”

„Da li ovo ima ukus ruže?”, pitala je Ifa, prijatno iznenađena prvim sladoledom koji jeprobala.

„Jeste. To je sorbe s ružinom vodicom i limunom. Da li ti se sviđa?”

„Divan je. Ja bih ga svakako kupovala.”

Šerin osmeh bio je slika čistog ponosa. „Odlično!”

„Ovo izgleda kao vanila, što znači da je bezbedno”, rekao je Deni, izabravši belu kuglu.Uzeo je punu kašiku sladoleda, a onda zamalo njime isprskao drugove i Šer kada je njegovudegustaciju propratio žestok napad kašlja.

Elsi je donela čašu vode dok ga je Luis udarao po leđima, a Ifa zabrinuto posmatrala.Posle nekoliko gutljaja, lica crvenog kao cvekla, Deni je uspeo da povrati kontrolu, sasuzama u očima.

„Šta je ovo?”

„Ren”, rekla je Šer stidljivo.

„Pa ko još pravi sladoled od rena!”Elsi se zakikotala. „Heston Blumental.”

Deni je zarežao. „Taj je lud!”

„On je moje luče!” usprotivila se Šer.

Ifino gađenje bilo je nemoguće sakriti. „Nije.”

~ 112 ~

Anna



Zvoncica

„Da sam na tvom mestu, ne bih vređala Šerinog muža iz snova”, nasmejala se Elsi.„Njegov Bunzenov plamenik joj je predmet obožavanja, zar ne, dušo?”

„Heston je, igrom slučaja, prelep čovek briljantnog uma. Stvari koje radi s tečnimazotom dovoljne su da svaku devojku obori s nogu.”

Luis je pažljivo i sumnjičavo proučavao treći ukus. „Nisam siguran želim li da probam

ovaj.”„O, ne budi beba”, nestrpljivo će Šer, „nikad nećeš zadiviti devojke ako se plašiš

sladoleda.”

„Fina rečenica za reklamu”, nasmejala se Elsi. „Ja bih je iskoristila da sam na tvommestu.”

Oklevajući, Luis je primakao kašiku ustima. Široki osmeh razvukao mu se preko lica,ispunjen olakšanjem i reakcijom na novi ukus. „Krofne!”, uzviknuo je. „Ima ukus krofne sdžemom!”

„Tačno!” rekla je Šer. „Pa, dva od tri je ohrabrujuće.” Starinski zvuk telefona začuo se izkuhinje i Šer je pogledala Elsi, koja se vratila svom zadatku raščišćavanja stolova. „To je tvoj

telefon, zar ne? Danas si baš popularna, Els.”Elsi je zaječala dok je odlazila u kuhinju da se javi. „Verovatno je neko ko nešto

prodaje.” Na svoje iznenađenje, videla je kako Gvinino ime bleska na ekranu. Brzo jeprihvatila poziv.

„Elsi... mislim da beba stiže. Ne mogu da dobijem Džoa, a kola su kod njega. Plašim se... Možeš li da dođeš?”

Zaprepašćena, Elsi se okrenula ka Šer, koja je odmah shvatila ozbiljnost poziva. „To jeGvin...” Zgrabila je torbu i ključeve iz kuhinje.

„Beba?”

„Da!”

„Brzo, brzo!” Šer ju je praktično izgurala kroz vrata. Elsi je pojurila ulicom ka kolima.„Dolazim! Jesi li sigurna da je vreme?”

„Ne znam... Sve sam isplanirala i ne bi trebalo da se desi još dve nedelje. Ništa mi nijespremno...”

„Nije bitno, Gvin. Ja sam kod kola. Spakuj torbu za bolnicu, u redu? ” S druge stranezačuo se glasan jauk. „Gvin? Jesi li tu?”

„Da... tu sam. Molim te, požuri!”

Petnaest minuta kasnije, Elsi se zaustavila ispred Gvininog grnčarskog studija u

Šoramu na Moru i protrčala iza njega, do ribarske kućice u kojoj je Gvin živela sa suprugomDžoom. Gvin je stajala naslonjena na kuhinjski sto, s torbom u ruci, teško dišući. Njenosuzama umazano lice razvuklo se u ogroman osmeh kada je videla sestru.

„O, kako mi je drago što te vidim! Počelo je, Els! Stvarno je počelo!”

Suze su zapeckale Elsine oči. „Znam! Jesi li dobila Džoa?”

~ 113 ~

Anna



Zvoncica

„Ne, mobilni mu je isključen. Ne mogu da verujem da ga je isključio baš sad...” Oštro jeudahnula i stegla ogromni stomak.

Videvši iskreni strah u sestrinim očima, Elsi se dala u akciju. „U redu, idemo! ” Zgrabilaje Gvininu torbu i pridržala sestru dok su izlazile iz kuće, a zatim je pažljivo smestila nasuvozačko sedište. Onda, optrčavši kola, zaverglala je motor.

Gvin je zurila u nju, razrogačenih očiju. „Elsi, užasno se plašim!”„Bićeš dobro. Samo se usredsredi na disanje. Jurnjavu prepusti meni, u redu?”

S adrenalinom koji joj je ludački pumpao kroz telo, Elsi je nagarila gas i one su pojurile,skrećući oštro na uglovima i uskačući u bočne ulice kad god bi se ispred pojavila gužva.Gvin je stezala ručicu na vratima, očiju manijakalno usredsređenih na put, kako bi skrenulamisli s nepojmljive situacije.

„Zgromiću Džoa kad ga se dočepam!” zaklela se kroz stegnute zube. „Ne mogu daverujem da nije ovde! Imali smo plan, Elsi! Svi oni meseci priprema i planiranja i brige dasve do poslednje sitnice bude savršeno...” Zaćutala je kada je počela sledeća kontrakcija.„Pa, ako misli da ću ikada više da mu priđem posle ovoga, grdno se vara!”

Elsi se nasmešila sestri. „Ne misliš tako. Čim pogledaš svoju prelepu bebu u divnimrukama tvog mužića, odmah ćeš...”

BUM!

Automobil je naglo skrenuo ulevo i Elsi je dala sve od sebe da vrati upravljač na drugustranu. Ono što se zatim dogodilo kao da se dešavalo na veoma usporenom snimku.Zveknuvši u magnovenju rukom o instrument -tablu, Elsi je uključila sva četiri migavca, itako prešla iz brze trake u susednu - srećom, izbegavši usput sve ostale vozače, koji su isami čuli buku i sklanjali im se s puta. Čitava šasija poskakivala je i divlje se cimala dok jeGvin vrištala, a Elsi se žarko molila bogu da uspe da zaustavi automobil i ne povredi sestru.Kočenje je imalo ograničeno dejstvo, jer je automobil prejako vukao na levo i Elsi nije smela

da pritisne do kraja. Najzad, u očajanju, zgrabila je ručnu kočnicu i cimnula je naviše kolikoje jako mogla, držeći je svom snagom, dok je drugom rukom upravljala, sve dok se nisuzaustavile uz ivicu puta.

Tišina. Potom je Gvin briznula u histeričan plač, a Elsi se, iscrpljena, svalila u svojesedište.

„Mogle smo da poginemo! Ne mogu da verujem da nas ništa nije udarilo? Šta ćemo sad?Nikada nećemo stići! Porodiću se na Auto-putu 27!”

Drhteći, Elsi je dohvatila Gvininu ruku. „Ne, nećeš!”

„Hoću! A Džo je kriv za sve, jer da je bio sa mnom, kao što je obećao, ja sad ne bih bila uautomobilu koji je eksplodirao predaleko od bolnice!”

Elsi se okrenula ka sestri, a panika je počela da joj izjeda stomak. „Gvin, pogledaj me - pogledaj me - moraš da se smiriš, zbog sebe i zbog bebe. Hajde sad, diši sa mnom...” Udisalaje duboko, polako i klimala ka Gvin da radi to isto. Postepeno, Gvinino disanje počelo je dase usporava, a suze su joj slobodno tekle dok je stezala Elsinu ruku.

~ 114 ~

Anna



Zvoncica

Teretnjak je protutnjao pored njih i Elsi se odjednom setila koliko je opasno da ostanutu gde su.

„Dušo, moramo da izađemo iz kola.”

„Ne! Ne idem ja nikud!”

„Gvin, ne možemo da ostanemo ovde - preblizu smo putu. Izaći ću i odvešću te na travu,u redu? Nastavi da dišeš...” Nadimala je obraze i izduvavala vazduh kao poluludavaspitačica koja imitira disanje pred trogodišnjacima, i nastavila je to da radi sve dok jeizlazila iz automobila i žurila do suvozačeve strane.

„Šta ćemo da radimo?” Gvin je ječala dok je Elsi delom hodala, a delom nosila sestru nabujnu zelenu travu na bezbednoj udaljenosti od kola. Kada se osvrnula, mogla je da vidikomadiće gume i goli metal na mestu gde je nekada bila leva guma. Ostavivši Gvin, zaronilaje u kola da izvadi njenu torbu, pronašla Džoov broj na svom mobilnom telefonu i pozvalaga.

Molim te, zvoni, molim te... preklinjala je tiho dok je poziv beskrajno dugo prosleđivan.Onda, na njeno krajnje olakšanje, oglasio se zvuk uspostavljene veze koji je ubrzo prekinut

izbezumljenim glasom njenog zeta. „Elsi, šta se dešava? Ne mogu da dobijem Gvin, a nije kod kuće.”

„Sa mnom je. Krenule smo u bolnicu, ali upravo nam je eksplodirala guma.”

„Šta? Da li ste dobro? Da li je beba...”

„Svi smo dobro. Pozvaću hitnu pomoć...”

„Elsi! Neko šta je!” pozvala je Gvin. Elsi se okrenula i ugledala crni jaguar kako sezaustavlja metar od njih.

„Slušaj, Džo, neko je upravo stao. Možda će moći da nam pomogne. Daću ti Gvin, uredu? Samo pričaj s njom i ni za živu glavu ne pokazuj da si uspaničen.”

Požurila je da pruži telefon Gvin, a onda otrčala nazad ka crnom automobilu, mašućirukama. Vozačeva vrata su se otvorila dok je prilazila.

„Možete li da nam pomognete, molim vas? Moja sestra se porađa i moram da jeodvedem u bol...” Reči su u trenu presahle u njenim otvorenim ustima.

„U redu, ulazite u kola.”

Odmahujući glavom, Elsi je počela da se odmiče. ,,U stvari, dobro smo. Taman sam htelada pozovem hitnu, pa...”

„Elsi, sestra ti se porađa! Sada nije vreme za tvoje bubice!” Torin je krenuo ka njoj, čelanamrštenog i odlučnog.

Kako je ovo moguće? Da li je Torin Stjuart nekakav sveprisutni entitet čiji je zadatak da je

muči? „Ja... evo... zovem hitnu pomoć.”„Ne, ti ideš da mi pomogneš da smestimo tvoju sestru u moj automobil, a onda ću obe

da vas odvezem u bolnicu.”

Elsi je otvorila usta da se pobuni, ali Torin nije hteo ni da čuje.

~ 115 ~

Anna



Zvoncica

„Pogledaj je!” pokazao je Gvin koja je bila u poluležećem položaju na ivici, jecajući utelefon. „Sad se zapitaj: da li je tvoj glupavi problem sa mnom važniji od zdravlja tvojesestre i bezbednog rođenja njenog deteta?”

Bio je u pravu i celim ga je bićem mrzela zbog toga. Gvin je ponovo zaječala i to je bilosasvim dovoljno ubeđivanja za Elsi. „Dušo, u redu |e, ovaj gospodin će nas odvesti u

bolnicu.”Gvin je zgrabila Torinovu i Elsinu ruku dok se pridizala. „Hvala ti, hvala ti do neba! Ne

znam šta se desilo, nešto je puklo, ko zna šta, i onda je Elsi uspela da nas odveze na ivicuputa.”

„Vozio sam u suprotnom smeru i sve sam video. Reakcija tvoje sestre bila je brza -

imate sreće što ste izbegle ozbiljan sudar.” Uhvatio je Elsin pogled i ona ga je brzo skrenula.

„Ona je divna osoba”, govorila je Gvin bez daha, a bol je rastao dok ju je Torin smeštaona zadnje sedište. „Još bih prestravljena sedela kod kuće da nije sve ostavila i došla.”

Elsi nije skidala oči sa sestre. „Nisam htela da budeš sama. To nije dolazilo u obzir.”

Pošto je Gvin bila bezbedno vezana, a Elsi ozlojeđeno sela na meko bež kožno sedište,

Torin je pokrenuo automobil. „Zaista sam mislio ono što sam rekao. Tvoja vožnja bila je impresivna. Video sam kako

tvoj automobil ide preko traka i pomislio da ću biti svedok gadne nezgode. Zato sam stao nasledećoj raskrsnici i vratio se.”

„Uradila sam ono što sam morala.”

,,I dobro si to uradila. Trebalo bi da se ponosiš sobom.”

„Kao da mi je potrebna tvoja dozvola za to!” Mogla je da oseti kako joj se nokti zarivajuu dlanove. Od svih snishodljivih i moronskih stvari koje bi mogao da kažeš...

Torin je utišao glas dok su njegove zelene oči bile čvrsto usmerene napred.„Pokušavam da ti dam kompliment.”

Elsi je osetila kako joj se vrat napinje. „Znam.”

„Pokušavam” je ključna reč, Torine.

Uzdahnuo je. „Da li si dobro? Nemaš trzajnih povreda ili nešto slično?”

„Dobro sam.” Naravno da nisam dobro! - vrištala je nečujno iznutra. Automobil mi jeupravo eksplodirao dok sam vozila sto na sat, plašim se da nećemo stići na vreme, i povrhsvega, sada moram da sedim u kolima s tobom i priželjkujem da si bilo ko drugi, samo neTorin Stjuart...

„Svejedno, mislim da bi trebalo i tebe neko da pregleda kada stignemo.” Podigao jebradu da pogleda Gvin u ogledalu. „Kako je tebi tamo?”

„Nije loše, kada se sve uzme u obzir. Vas dvoje se odnekud znate? ” Elsi se predalaneizbežnom. „Ovo je Torin Stjuart, moj spasilac iz afere s kradom.”

„Ha! Nema šanse! Tip sa sudara naslepo kog si načisto otkačila? Ovo je neprocenjivo -

auuu...”

~ 116 ~

Anna



Zvoncica

„Baš taj.” Elsi je mogla da oseti intenzitet zelenih očiju usredsređenih na nju, ali nijehtela da pogleda vozača.

Gvinina radost pokazala se kao korisno odvlačenje pažnje s kontrakcija. „Kladim se date je patosirala kada je izbacila repliku o udovici.”

Torin se postiđeno nakašljao. „Hm, jeste, da. Potpuno.”

„Toliko sam se smejala kad mi je ispričala. Da budem iskrena, zvučalo je kao da sizaslužio. Na osnovu onoga što je rekla, zvučalo je kao da si neki totalni skot...”

„Gvin!”

„Verovatno i jesam bio.” Utišao se do jedva čujnog šapata. „Ispričala si joj to?”

„Bila sam uznemirena!” prosiktala je Elsi.

„Dakle, sad sam predmet podsmeha cele tvoje porodice?”

„O, ne laskaj sebi!”

„Ti si neverovatna...”

„Zar ne možeš brže?” dozvala je Gvin. „Mislim da moj putnik žuri da vidi kako tvoja

kola izgledaju iznutra.”Pomisao na moguć porođaj na prelepim sedištima jaguara bila je dovoljna da Torin

postane pretendent za mesto u trkačkom timu Red bula. Nagazio je gas i jaguar je zarežao.

Pogled na bolnicu naterao je Gvin da ponovo brizne u plač, a ovog puta je i Elsi poželela

da joj se pridruži. Zanemarujući sve znake za zabranjen ulaz, Torin je zaškripao poredparkiranih ambulantnih kola do ulaza u hitnu pomoć i zaustavio se pred samim vratima.Dva krupna bolničara, koja su ćaskala kod otvorenih zadnjih vrata ambulantnih kola, ustalasu i prišla automobilu, spremna za svađu.

„Oj! Ne možeš ovde da parkiraš, druškane...”

Torin je iskočio da ih dočeka. ,,U kolima imam ženu koja se porađa! Možete li da

pomognete?”Njihov gnev je smesta nestao i bacili su se na posao. Doneli su sklopiva kolica i pomogli

Gvin da sedne, a onda prebacili ćebe preko nje.

Elsi je išla pored njih i ohrabrivala sestru. Kada su stigli do automatskih vrata na ulazu,viši od dva bolničara nasmešio se Torinu.

„Dobro ste učinili, gospodine viteže u sjajnom oklopu. Sad smesta pomerite tu stvar.”

„Naravno. Gde je vodite?”

„Pa na porodiljsko, gde bismo je drugde! Ne brini, dušice, tvoje devojke biće tamo dokti ne pronađeš neko dozvoljeno mesto za parkiranje.”

„Mi nismo...” počela je Elsi, ali Gvin je grohotom počela da se smeje.

„Devojke! Ha! Da, tako je, obe smo mu devojke. I on je kriv što sam se uvalila u ovo!”

Elsi nije mogla da veruje šta čuje. „Gvinevra!”

~ 117 ~

Anna



Zvoncica

„Jeste, sve je ovo njegova krivica”, nastavila je Gvin, negde između plača i smeha odkontrakcija. „To je poslednji put da si se seksao sa mnom, gospodine!” vikala je prekoramena.

Temeljno postidena, Elsi je oborila glavu i nije pogledala za sobom dok su se vratazatvarala za njima.

Porodiljsko odeljenje bilo je vlažno i mirisalo na prekuvano povrće i sredstvo zadezinfekciju, a Elsi su bolele oči od prejakih neonki. Stresla se. Zaboravila je koliko mrzi tajmiris - onaj koji vam se zaglavi u grlu i uvuče u odeću, pa ga odnesete kući kao trajnipodsetnik...

Bolničari i medicinske sestre užurbano su odveli Gvin u jednu sobu, a Elsi je ostalapored pulta medicinskih sestara dok je šok zbog situacije počinjao da je obuzima. Njenasestra donosila je novi život na svet, dugo čekanog člana porodice Mejnard, što je bilopreviše fantastično da bi se iskazalo rečima. Ali automobil - mogućnost onoga što bi sedesilo da nije uspela da iskontroliše vozilo, onoga što bi bilo izgubljeno... ophrvao ju je naglinalet vrtoglavice i ona se oteturala ka redu plastičnih stolica naspram nje, teško dišući.

Sagla se, obgrlila kolena i pokušavala da natera slabost da nestane. „Kako se držite?”, pitao je prijateljski ženski glas.

Polako, Elsi se usudila da podigne glavu i ugledala nasmešenu mladu medicinskusestru kako stoji ispred nje. „Malo mi je loše.”

„Nisam iznenađena. Često kažem ljudima da rodbini porođaj mnogo teže pada. Mamebar veći deo vremena znaju šta se dešava. Ovo je prvo?”

Elsi je klimnula. „Kako joj je?”

„Babica je sada s njom, procenjuje situaciju. Standardna procedura. Neće trajati dugo, aonda možete da uđete ako želite.”

Vrata porodiljskog odeljenja su se otvorila i razrogačeni, crvenokosi muškarac uleteo

je unutra. „Gde je ona?” pitao je. Elsi je dohvatila ruku svog zeta. „Džo, smiri se. Pregleda je babica.”

Uprkos Džoovoj panici, osmeh medicinske sestre nije slabio i Elsi se u mislima vratilana drugo odeljenje, pre gotovo dve godine. Ne uzdaj se u njihove osmehe, Els. Oni su obučenida tim osmehom sakriju sve emocije... U njegovim poslednjim satima, Lukasovo nepoverenjeprema trajnim osmesima medicinskog osoblja samo se povećalo. I moglo se očekivati odLukasa Veba da bude sumnjičav baš prema ljudima koji su pokušavali da mu pomognu.Međutim, on je znao da se njegovo vreme bliži kraju, a frustracija je samo povećavanaodbijanjem sestara i doktora da potvrde tu činjenicu. Imao je bolove i plašio se, objasnila jeElsi jednoj od sestara, zabrinuta da ju je uvredio, ali sestra je spustila ruku na Elsino rame i

uverila je da je takva reakcija uobičajena. U poređenju s nekim stvarima koje čujem na ovom poslu, tvoj suprug je dušica, draga...

„Otići ću da vidim kako su. Trudite se da ne brinete.”

Kada je sestra otišla, Džo je potonuo u narandžastu plastičnu stolicu pored Elsi. ,,Akako ona misli da to uradim? Tamo je moja žena, rada našu bebu!”

~ 118 ~

Anna



Zvoncica

Elsi ga je potapšala po ruci. „Glavu gore, tata! Ako će ti pomoći, smejala se kao lujka kadsu je odveli u sobu.”

„Smejala se? Posle vaše nezgode? Zar to nije pokazatelj traume ili nečega?”

„Ne budi blesav! Upravo je optužila nepoznatog tipa da je zatrudnela s njim i smejala secelim putem do odeljenja.”

Džo je provukao ruku kroz raščupanu kosu. „To zvuči kao Gvin. Da li je bila mnogo ljutana mene? Planirali smo ovo, put kojim ćemo ići i vreme i sve, a znaš koliko ona drži doorganizacije.”

Elsi se nasmešila. „Mislim da će joj prosto biti drago da te vidi.”

„Gospodin Tomas?” Visoki doktor Azijac, u plavoj uniformi, krenuo je ka njima. „Upravosam pregledao vašu ženu i dobro napreduje. Bebi je udobno i otkucaji srca su jaki.”

„Koliko procenjujete da će proći pre...”

„Teško je reći u ovoj fazi. Moglo bi da bude u narednih nekoliko sati, a možda i duže.Možete slobodno da uđete i vidite je ako želite.” Džo je pogledao Elsi. „Hoćeš li i ti?”

„Ostaću malo ovde. Mislim da Gvin i ti treba da budete malo zajedno Pozovi me akovam išta zatreba.”

,,U redu, hvala!” Džo je već žurio dalje.

Nasmešena medicinska sestra vratila se do pulta i pogledala Elsi. „Kako se sadaosećate?”

„Mnogo bolje, hvala. Mogu li ovde negde da kupim kafu?”

,,U hodniku je automat, ali ne bih se pouzdala u njega da sam na vašem mestu. Kafe jena prvom spratu - idite liftom ispred ulaza u ovo odeljenje i nećete ga promašiti.”

Naravno da imaju kafe. Elsi ga je odlično poznavala - tu su se svi okupili kada je Lukasumro. Pošto više nije mogla da ostane s mužem, ali nije želela da ide kući, Elsi je sedela na

sivoj plastičnoj stolici u bezličnom restoranu, zureći u nedirnutu sivu kafu, dok je njenaporodica tešila Lukasovu. Činilo se kao da je boja isceđena iz njenog sveta i zamenjena

neodređenom paletom hladnog sivila ispod prejakih neonki... Deo nje nije želeo da sada odetamo, jer su uspomene još bile sveže, ali umešao se njen novootkriveni glas razuma. To jesamo mesto. Ono više ništa ne znači. Ipak, pomalo uzdrmana, krenula je sa odeljenja ka liftu ipritisla dugme. Jarki zeleni ekran odbrojavao je od prizemlja do trećeg sprata, a onda su sevrata otvorila i otkrila Torina s dve plastične čaše, koji je izgledao pomalo napeto.

„Za tebe”, rekao je i pružio joj čašu, prolazeći pored nje u hodnik.

„Hvala. Baš sam krenula u kafe.”

„Onda sam te poštedeo puta.” Torin je seo na niz zelenih plastičnih stolica duž zida

naspram ulaza u porodiljsko odeljenje i sipao dve kesice šećera u svoju čašu. Elsi je ostala pored vrata lifta, ne znajući da li da sedne pored njega ili da se vrati naodeljenje. Bila je previše umorna za svađu, ali bila je svesna i njegove defanzivnosti, što ju jepodsetilo na to koliko je bila nezahvalna u automobilu. Rešivši se ponosa koliko god jemogla, prešla je hodnik i sela jedno sedište dalje od njega. „Hvala ti.”

~ 119 ~

Anna



Zvoncica

„To si već rekla.”

„Ne, mislim ozbiljno! Hvala ti mnogo što si me spasao. Opet! I žao mi je što sam bila -

pa, znaš. Bila sam uplašena i ljuta na sebe i nije trebalo da se istresam na tebi.”

Njena iskrenost kao da ga je iznenadila i on se okrenuo pravo ka njoj. „Hvala ti zazahvalnost.” Podigavši čašu, brzo je dodao: „Plašim se da ne mogu da jemčim za kvalitet

kafe.”Elsi je srknula vrelu tečnost. „Malo je bolja nego što pamtim. Ali previše topla.”

„Povećavaju sebi posao, valjda”, nasmešio se. „Pitam se da li imaju odeljenje za izgorelanepca u incidentima s bolničkom kafom.”

Bio je to čudan pokušaj humora, ali u svom nesigurnom stanju, Elsi se nasmešila.„Možda i imaju.”

Između njih se spustila tišina. Elsi je otpila još jedan pažljiv gutljaj i zagledala se u svojeradne cipele. U žurbi da stigne do Gvin, sasvim je zaboravila da je još nosila svoju retrouniformu konobarice. Nije ni čudo što su je vozači u prolazu tako čudno gledali kada jezaustavila automobil!

Torin je pročistio grlo. „Pa, uz rizik da ću zvučati ljigavo, da li često dolaziš ovamo?”

Iznenadni užas obojio mu je lice istog trenutka. ,,Čoveče, izvini! Nisam razmišljao... Ovo jebilo glupo.”

„Prvi put na ovaj sprat ”, odgovorila je Elsi, a Torinovo krajnje gađenje zbog sopstveneneslane šale iznenađujuće ju je ganulo. ,,A ti?”

„Obično ne izlazim na porodiljska odeljenja.” Oči su mu bile vrlo mirne. „Kako ti jesestra?”

„Kažu da će proći nekoliko sati. Ako ništa drugo, moj zet Džo je stigao, a pozvala sam itatu i Dejzi dok smo išli ka odeljenju. Gvin je dobro, pa je to olakšanje.” Tada joj je sinulo.„Uzgred, žao mi je zbog onoga što je rekla napolju.”

„O, ne brini zbog toga.” Blago nevaljao osmeh zaigrao mu je u uglovima usta. „To jenajbolja fora koju sam čuo u poslednje vreme. U stvari, zadivljen sam što su bolničaripomislili da sam sposoban da izađem na kraj s dve sestre Mejnard odjednom. Premda, kakosi se obukla...”

„Fuj, dovoljno je, hvala! Mislim da si mi se više dopadao dok si se izvinjavao.”

„Elsi, ja...”

Vrata lifta su se otvorila i pojavio se Džim, a njegov pogled pun zebnje pretvorio se uradost kada je ugledao kćerku.

„Tata!” Elsi je ustala i požurila preko zelenog vinilnog poda da ga dočeka.

„O, dođi, dušo! Jesi li dobro? Čuo sam za nezgodu s kolima. Dejzi ml je rekla.” Čvrsto juje zagrlio. „To je baš bilo strašno iskustvo!”

„Jesi li vozio ovamo?”

„Ne, imao sam prevoz. Oli parkira automobil.”

„Oli je ovde? Otkud to da nisi došao svojim kolima?”

~ 120 ~

Anna



Zvoncica

„Bio sam u njegovoj kancelariji kad si me pozvala, a on je insistirao.” Džim je primetioTorina i pružio mu ruku. „Zdravo, ja sam Elsin otac. Džim.”

Torin je ustao i rukovao se s Džimom. „Torin Stjuart.”

Džimove obrve skočile su ka belim pločicama na tavanici. „A, čuveni Torin! Pa,zadovoljstvo mi je što smo se najzad upoznali.”

Elsi je uskočila. „Tata! Torin nas je dovezao ovamo.”

„O, oprosti! Hvala ti što si pomogao mojim devojčicama. Ne smem ni da pomislim šta jemoglo da se desi da...”

„Nema problema. Video sam iz suprotne trake kada je Elsi pukla guma. Njena vožnjabila je besprekorna”, odgovorio je Torin.

„To je moja devojčica.” Džim je ponovo zagrlio Elsi. „Da li je Gvinevra dobro?”

„Sve je u redu, a i beba je dobro. Džo je s njom.”

„Dobro je, dobro.” Džim je protrljao šake. „Sve je ovo pomalo čudno. Ne mogu dapoverujem da će Gvin biti mama.”

,,A ti ćeš biti deka”, namignula je Elsi, a njen otac se primetno žacnuo. „Pretpostavljam da bi trebalo da pozovemo i tvoju majku?”

Pominjanje majke zgrčilo je Elsine leđne mišiće. „Ona neće doći, tata, znaš da neće.”

Prošlo je više od godinu dana otkad je poslednji put pričala s majkom: bio je to bolnouštogljen telefonski razgovor, koji se uglavnom vrteo oko pritužbi na industriji zabave, ukojoj nju već godinama previđaju. Nije bilo pitanja o Elsi i sestrama, nikakvog plamičkamajčinskog instinkta. To Elsi nije iznenadilo, pošto je odavno odustala od nade da ćeizgraditi značajnu vezu s majkom.

Naravno, Džim to nije primećivao. Uprkos svemu što se desilo između njih, sačuvao jenesebičan osećaj pristojnosti prema bivšoj supruzi, i Elsi je sumnjala da je još osećao nešto

prema ženi koja je napustila njega i porodicu pre toliko godina. „Svejedno, trebalo bi da zna. Pozvaću je kad se beba rodi. Šta misliš, da li će im smetati

ako uđem da vidim Gvini?”

Elsi se nasmešila. „Sigurna sam da će biti srećni ako to uradiš.”

„Odlično.” Još jednom se rukovao s Torinom. „Hvala ti još jednom, za svu pomoć.Nadam se da znaš koliko moja porodica to ceni.”

„Bilo mi je zadovoljstvo, gospodine.” Torin je posmatrao razgovor s pasivnimzanimanjem, a kada je Džim otišao, okrenuo se ka Elsi. „Rekao bih da nisi najvećiobožavalac svoje majke.”

Bilo je to neverovatno lično pitanje, ali Elsi nije imala skrupula da odgovori. „Ne baš.

Napustila nas je kada je meni bilo dve godine i od tada nije imala baš mnogo veze s nama.Povremeno razgovaramo telefonom - uglavnom za Božić - ali poslednji put sam je videlapre skoro dve godine, na Lukasovoj sahrani.”

„Uf. Sigurno je bilo teško nemati mamu u blizini?”

~ 121 ~

Anna



Zvoncica

„Nije mi zaista nedostajala. Nikada je nisam poznavala kao majku. Ali tata je fantastičani u mnogo čemu nam je bio kao oba roditelja.”

Torin je srknuo kafu. „Otkud to da ti nisi tamo sa sestrom?”

„Molim?”

„Bila si napolju kad sam stigao i upravo si pustila oca da ide bez tebe.”

Zbunjena njegovom insinuacijom, Elsi se zagledala u njega. „Ona je s mužem, a tataneće biti zadovoljan dok je ne vidi. Pretpostavljam da babice ne žele neograničen brojčlanova porodice u sobi za porođaj. Dovoljno mi je što znam da je tu i da je zbrinuta.”

Odmahnuo je glavom. „Izvini, ali mislim da nije to razlog.”

Otkud mu pravo da dovodi u pitanje njene motive? „Pa, izvini ti, ali ja ne mislim da te seto tiče!”

„Pošteno.”

„Dobro.”

„Lično, mislim da se plašiš da uđeš tamo.”

„Molim?”„Mislim da te ovo mesto uznemiruje.”

Ne opet! Zgađena, Elsi je ustala. „Ne želim da slušam ovo.”

Glas mu je bio mek kao baršun, ali imao je dijamantsku oštrinu. „Ne želim da teuvredim, Elsi. Međutim, ne mislim da ti je ovde lako. Video sam tvoj izraz lica kad smo stigli- na trenutak sam pomislio da nećeš ni ući, izgledala si tako uplašeno.”

„Kako se usuđuješ...”

„Elsi!” Vrata lifta su se zatvorila za Olijem. „Jesi li dobro?”

Dok joj je srce lupalo zbog razgovora s Torinom, Elsi je požurila u Olijev zagrljaj, anjegove zaštitničke ruke predstavljale su bezbedno mesto za njen uznemireni um. „Tako mije drago što te vidim.”

Iznenađen, Oli se nasmejao, a talas njegovog toplog daha uskomešao je Elsinu kosu dokga je grlila. ,,E to je dobrodošlica!” Pogledao je Torina. „Hej, mnogo ti hvala što si spasaodevojke! Drago mi je što si se zadesio tu kada im je bila potrebna pomoć.”

Torin je ustao i rukovao se s Olijem dok se Elsi odmicala. „Nije to ništa. Bio sam napravom mestu u pravo vreme.” Njegove oči susrele su Elsine. „Pozdravi sestru.” Gurnuvširuku u džep, izvukao je vizitkartu i pružio joj je. „Da li bi mi poslala poruku kad se bebarodi? Voleo bih da znam detalje o mom tajanstvenom putniku.”

Oklevala je sekund. Kako je s ispitivanja njenih motiva mogao tako da pređe na molbuda mu se javi? Ali dok ga je posmatrala, Elsi je bila svesna njegovog iskrenog izraza lica -

kao da je vizitkarta bila grančica masline, gest izvinjenja. Prihvatila ju je, okrznuvši muprste dok je puštao karticu. „Zvaću.”

„Nadam se da će sve proći dobro.” Uputio joj je čudan poluosmeh i otišao do lifta.

~ 122 ~

Anna



Zvoncica

Oli joj se široko nasmešio. „Ne mogu da ostanem dugo, nažalost. Možda bi trebalo daproverimo da tvoj tata nije izlizao pod u hodniku pre nego što odem. Na putu ovamo bio jena ivici nerava.”

Složivši se, Elsi je krenula s njim ka ulazu u porodiljsko odeljenje. Oli je prošao prvi, aona je išla za njim, ali kada je stigla do vrata, okrenula se nazad niz hodnik ka liftu. Dok su

se njegova čelična vrata otvarala, Torin je bacio pogled ka njoj, s istim iskrenim izrazomlica. Klimnuvši polako, zakoračio je u lift i nestao.

Tokom sedam sati koji su usledili - usred bezbrojnih kafa, dugih lenjih razgovora ilažnih uzbuna - Elsi je razmišljala o razgovoru s Torinom. Kako je uspeo da prepozna njenuunutrašnju borbu, kad je i ona s mukom definisala sopstvena osećanja?

Bilo je nečega u Torinovom nezgrapnom pokušaju da načne tu temu - nečega što ju jeuznemiravalo više nego dešavanja koja su se odvijala oko nje. Taj ton, taj drski uvid...

„Ti si u fazi poricanja.”

„Nisam!”

„Jesi!”

„Lukase, molim te, pusti to! Ne želim da se svađamo!”

„Moraš to da čuješ, Els! Moramo da razgovaramo o tome kakav će biti kraj. Moraš dabudeš spremna za njega.”

„Znam da moram, ali tek si prošle nedelje dobio dijagnozu. Zar ne možemo još malo dabudemo ono što jesmo, pre nego što tvoja dijagnoza oboji sve ostalo?”

„Naravno. Izvini, dušo.” Uzeo ju je u naručje i držao je utešno čvrsto. Ipak, Elsi je mrzelačinjenicu da je konačnost sada prožimala i ovo - da će svaki zagrljaj od tog trenutka bitijedan bliže danu kada joj oni više neće biti dostupni...

Bila je skoro ponoć kad je Džo izjurio do Džima, Dejzi i Elsi, u bolničkoj odeći i sizrazom kao da cele sedmice nije spavao.

„Bebini otkucaji su se usporili. Zabrinuti su za njeno stanje, pa vode Gvin na carski rez.Moram da se vratim tamo. Molite se da preguraju ovo, u redu?”

Prošao je sat i četrdeset pet minuta, a porodica Mejnard skakala je kao na federimasvaki put kad bi se otvorila dvostruka vrata koja su vodila do sale. Elsi je snagom voljeterala srce da se primiri, dajući sve od sebe da potisne duhove iz prošlosti, dok je bolničkoosoblje žurilo pored njih, ne primećujući ih. Dejzi ju je uzela za ruku, kao da joj čita misli, aDžim je koračao tamo-amo, zastajkujući samo da pogleda na sat.

Najzad, prišla im je nasmešena sestra. „Operacija je dobro prošla i majka i beba sudobro. Sada možete da uđete.”

Nagurali su se u sobu za porođaj u kojoj je Gvin ležala u krevetu, bleda i izmučena,držeći u zagrljaju maleni zavežljaj ćebadi.

„Devojčica je!” zasijala je. „Upoznajte Oti Rouz.”

~ 123 ~

Anna



Zvoncica

Zdravo, Torine. Oti Rouz Tomas, rođena u 1.43 h, 2.920 g. Mama, tata i beba dobro. Hvalati na pomoći. Elsi J

Elsi je pritisnula dugme za slanje i zatvorila bolne oči. Skoro se razdanilo, ptice su većispunjavale komšiluk pesmom, a posle duge noći u bolnici i vožnje taksijem do kola, kako bi

ona i Džim promenili gumu na automobilu, bila je iscrpljena. Za nešto više od sat i pomoraće ponovo da ustane. Ugnezdivši se u blaženu udobnost jorgana, počela je da tone usan kada joj je zazujao mobilni telefon. Posegnuvši naslepo da ga pronađe na noćnomstočiću, zaškiljila je u ekran:

Divna vest, hvala što si mi javila! Izvini što sam te pritiskao. Ne mrziš me? Torin.

Elsi je treptala ka poruci. Izvinjenje je svakako bilo neočekivano, ali čemu onaposlednja rečenica? Otkad je on to mario da li ona njega mrzi ili ne? I da li bi trebalo danešto odgovori na tu poruku? Elsi je zaječala i svalila se u krevet. Bilo je prekasno i bila je

preumorna da bi se sada bavila time. Torin će morati da sačeka.

~ 124 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 13

Pokloni se.

Jutro je stiglo prerano i Elsi je iznemogla krenula na posao. Kao i obično, tamo je bilaprva, ali nedostatak društva pokazao se kao olakšanje, pošto se umor teško zavalio unjenom telu. Ono malo sna koji je uspela da ukrade bilo je uznemireno uspomenama naprethodni dan, koje su joj lepršale u podsvesti kao zamućeni, razuzdani igrači.

U pola deset stigla je Šer. Između uobičajenog cenkanja s Denisom oko broja kugli kojeće pojesti uz doručak, dugog razgovora s Dženarom iz radnje za pirsing i tetoviranje prekoputa, o mogućem popustu na sladoled koji bi mogao ponuditi svojim tek oslikanimmušterijama („Zamislite koliko bi utešno parče vaše izvanredno začinjene pite s jabukama

uz izdašnu kuglu sladoleda, recimo hrskave tofite, ublažilo bol njihovih napora, dame!”) ibučnog dolaska nekoliko redovnih mušterija iz Vegetarijanske prodavnice obuće, kako bi

odneli naručene porcije sladoleda od bademovog mleka i maline, palačinke, belu kafu i čaj,Šer je častila Elsi nebrojenim šoljama tamnog, zadimljenog espresa i lepljivim, slatkimpecivom s cimetom i limunom, dok je Elsi prepričavala događaje iz prethodna dvadesetčetiri sata.

„Kakva sreća što je Torin bio u blizini kad je pukla guma”, rekla je Šer, očiju živih odinformacija koje joj je Elsi upravo prenela. „Mislim, zamisli šta je moglo da se desi da nijebio tamo.”

„Spremala sam se da pozovem hitnu pomoć”, odgovorila je Elsi, želeći da umanjiTorinov status heroja. „Sigurna sam da bismo bile dobro.”

,,A i Oli se pojavio? Zaboga, kladim se da se nikada nisi osećala toliko traženom!”

„Hm?” Kada je suočena s čistom silinom Šerinih pitanja, Elsi je odavno naučila da jenajbolje ostati dosledno neutralna. „Ali trebalo je da vidiš Oti Rouz. Znam da sam pristrasnatetka, ali ona je najslađi stvor kog sam ikad videla.” Dohvatila je torbu ispod pulta i natelefonu pregledala fotografije svoje sestričine, osećajući iznova talas ljubavi prema OtiRouz.

„Vidi ti taj busen crvenih lokni!”, izustila je Šer. „Nećemo pogađati od koga je tonasledila.”

Elsi se nasmešila. „Da, Džo je bio vrlo srećan što je dobio crvenokosu. Gvin je ubeđenada će poplaveti, kao ona, ali ja nisam baš uverena u to.”

„Da li je Torin bio tamo kad se Oti rodila?”

„Ne, već je odavno otišao. Ali poslala sam mu poruku - znaš, da mu zahvalim za sve.”Šer je zaškiljila. „Dakle, imaš njegov broj?” To pitanje bilo je natovareno insinuacijama

kao pun šleper.

„Da, imam njegov broj.” Pogledala je ka vratima, gde je novi kupac otresao kišu smantila. „A ti imaš mušteriju.”

~ 125 ~

Anna



Zvoncica

„Elsi Mejnard, baš si dosadna!” zarežala je Šer dok je Elsi skakala sa stolice i odlazila ukuhinju.

Kasnije tog popodneva stigao je Vudi. Nosio je dugačak crni kožni mantil u kom jeizgledao kao rezultat ukrštanja Džeka Sparoa iz Pirata sa Kariba i Nea iz Matriksa, a kosamu je mlitavo visila iz kišom natopljene crvene marame s naslikanim lobanjama.

„Ti si pravi odmor za moje umorne oči”, počeo je da balavi kada ga je Šer dočekala zapultom. „Anđeo u tirkiznom satenu i čipki. Reci mi šta bih mogao da kažem da bih teodmamio s ovog mesta.”

„Ne možeš ništa, nevaljali čoveče”, zakikotala se Šer i nagla malo napred, kako bi Vudiimao neometan pogled na sve čari njene radne uniforme. ,,E sad, šta ja mogu da pružimtebi?”

Vudi joj je pohotno namignuo. „Hapšenje?”

„Vudi, da li mi to ponovo maltretiraš šeficu?” nasmešila se Elsi, brišući krpom ogromnešolje za kafu.

„Neee! Ne dopušta mi, anđele! Baš šteta.”

„Sedi i doneću ti piće”, rekla je Elsi. „Šer, da li je u redu da sada odem na pauzu?”

„Samo napred, dušice.”

Elsi je pripremila dve šolje čaja od nane, sipala sebi činiju supe od tikve (Šerin najnovijiizum u meniju) i ispod zvona na pultu uzela veliko parče čizkejka s crnom čokoladom ičilijem. Pridružila se Vudiju za stolom i pružila mu kolač.

„Izvoli, tvoja nagrada za naš nedavni horski uspeh.”

,,E, zbog ovoga mi je univerzum doneo tebe, anđele.” Vudijevo lice se razvedrilo i on jepočeo entuzijastično da rastura poslasticu. „Jesu li ovo napravile delikatne ruke lepe ledi Šer?”

„Zaista jesu. Pa, čemu dugujemo čast tvoje posete našoj kompaniji ovog popodneva?”Vudi je spustio viljušku na prazan tanjir i papirnom salvetom obrisao usta na

neobrijanom licu. „Fazi dva!”

„Čega?”

„Našeg plana da zaljuljamo ovaj grad. Vidiš, sve što smo ranije radili vodilo jekarnevalu. Ljudi su imali cilj. Sada im je potreban novi izazov - pravičan cilj, ako ti se takosviđa - koji bi ih ujedinio kao što je to uradio karneval.”

Elsi je znala da je u pravu, ali pošto trenutno nije imala drugih ponuda za nastup, nijeznala šta da predloži. „Pretpostavljam da bismo mogli da se raspitamo unaokolo i vidimoima li amaterskih festivala na kojima bismo mogli da nastupimo?”

„Festivala?” Vudi se namrštio. „Sandejsi ne pevaju na festivalima! Mi pravimohepeninge, burazeru!”

„Pa, možda bi trebalo da kažemo svima na probi da stave kape za razmišljanje. Sigurnasam da ćemo zajedno uspeti nešto da smislimo.” Protrljala je čelo. „Izvini, druže. Tada ćubiti više na visini zadatka.”

~ 126 ~

Anna



Zvoncica

„Gadna noć, anđele?”

„Moja sestra rodila je prvo dete u ranim satima, pa je to bio jedan epski dan.”

Vudi je zazviždao. „Opaka stvar! Nisam ni pomišljao da je trudna kad sam je video nakarnevalu.”

„Ne Dejzi, tupane! Moja srednja sestra, Gvin. Ona bi ti se dopala. Veoma je... hm...alternativna.”

„Kao tvoj tata? Taj tip je baja do jaja, čoveče!”

Elsi je pretpostavljala da je glavni razlog za takvu Vudijevu ocenu njenog oca biloDžimovo neskriveno poštovanje Helfingera. Kada su se upoznali na karnevalu, Džim sepretvorio u bistrookog obožavaoca, brbljajući punih trideset minuta o Helfingerovomjednom jedinom albumu i uticaju koji je on imao na njega. Čak i prethodne noći, dok suDžim, Elsi i Dejzi čekali vesti o Gvin i bebi, Džim ih je uveseljavao detaljima iz razgovora snjegovim rok herojem.

„Taj čovek je zapostavljena lirska legenda!” insistirao je. „Stvarno! Toliko je takozvanihstručnjaka opanjkalo Hard Rockiri Summer kao sladunjavu rok pesmicu, ali nisu uspeli da

prodru u dublje značenje tih stihova. Svako ko ima imalo mozga u glavi mogao bi da ti kažešta ta pesma zaista znači. Muzički časopisi nisu imali pojma o čemu pišu.”

Elsi je beskrajno zabavljalo da zamišlja oca kako skakuće po kući na Vudijevesladunjave rok melodije dok niko ne gleda. „Trebalo bi da pitamo tatu da li Savet organizujeneki događaj na kojem bismo mogli da pevamo.”

,,I to je neki početak”, rekao je Vudi. „Ali čuj ovo, anđele, mi smo stvoreni za veće stvari!Osećam sudbinu u vazduhu!”

„Neće uspeti.”

„Otvori svoj um, devojko!”

Saša je prikovala Vudija pogledom koji bi savio i čelik. „Moj um je uvek otvoren, hvalalepo. Trebalo bi da pevamo kul stvari, a ne nasumično nabacane stare pesme.”

„Kombinacija Abe i Dip parpla izazvala je sveopšte oduševljenje na karnevalu”, rekao jeGrejem, a njegovi obli obrazi su porumeneli.

„To je tačno. Ljudima se dopala”, složio se Deni.

„Bila je to čista sreća. Samo jedna”, nadurila se Saša.

,,A mogla bi biti i prva od mnogih”, rekla je Dejzi.

Saša je pokazala ka Vudiju. „Ili bismo mogli biti bend s jednim jedinim hitom.”

Vudi je prekrstio ruke. „Ne reagujem na naziv bend s jednim jedinim hitom. Smatram to

uvredljivim. Helfinger je napisao rok himnu - od toga nema dalje? Bili smo kao Sikstinskakapela, čoveče! Mikelanđelu niko nikada nije rekao: prozvaćemo te uspešnim tek kadnapraviš još dvanaest ovakvih...”

~ 127 ~

Anna



Zvoncica

Elsi je udahnula i ubacila se u okršaj. „Slušajte. Zašto ne bismo odabrali neke stvari saspiska, a istovremeno radili i na nekim Vudijevim idejama? Uvek smo govorili da hor trebada uključuje svakoga od nas.”

Saša je glasno negodovala. ,,U redu.”

Najzad nekakav napredak! Proba hora do tada je bila nebo i zemlja u odnosu na srećnu

proslavu posle nastupa u kojoj su uživali prethodne nedelje. Čudna atmosfera koju Elsi nijemogla precizno da definiše ispunila je kafe Sandej i Šer: ne dosada ili ozlojedenost, veččudan utisak nemira, kao da je njihov entuzijazam splasnuo. Možda je to bilo zbog toga štonisu bili prisutni svi članovi: Ifa je na koledžu radila dokasno, Džulijet, Šila i Stenučestvovali su u skupljanju novca za lokalni juniorski fudbalski tim, Keti je bila na odmoru,a Ajrin nije došla te sedmice.

Proba se tiho završila u devet uveče i, pošto su zaključale kafe, Elsi i Dejzi krenule sukući.

„Večeras je bilo nekako čudno”, rekla je Dejzi.

„Da, i ja sam to pomislila. Izgleda da nismo mogli da zadržimo karnevalski entuzijazam,

ali mislim da su svi još srećni. Čak je i Saša do kraja probe delovala smireno.”Dejzi se nasmejala. „I to je čudo samo po sebi. Mislim da ste ti i Vudi u pravu kad kažete

da nam je potrebno nešto novo čemu bismo stremili. Raspitaću se unaokolo da li neko znaza nešto.”

„Hvala. Pa, kako je s Andreom?”

„Oboje smo u poslednje vreme bili toliko zauzeti da ga nisam ni viđala mnogo. Ali kadaga vidim, dobro je.”

Elsi je pogledala sestru. „Jesi li srećna, dušo?”

„Naravno.” Dejzi ju je pogledala. „Ima stvari koje bih volela da promenim, ali posao idedobro i sviđa mi se u horu. Trebalo bi da prestaneš da brineš o meni i da razmišljaš o

sopstvenoj sreći.”Stigle su do Dejzinog automobila i Elsi je stala i okrenula se ka sestri. „Šta to treba da

znači?”

Dejzi joj je uputila zaverenički pogled. „Da razlučiš šta će biti s izvesnim zgodnimgrafičkim dizajnerom kog svi poznajemo.”

„Samo se upoznajemo.”

„To si već rekla. Ali primetila sam da se nije dugo zadržao u bolnici.”

„Rekao je da ne može da ostane. Morao je da se nađe s klijentom.”

Dejzi je odmahnula glavom. „Ili je to možda imalo više veze s činjenicom da si bila

hladna prema njemu.”Elsi je prkosno pogledala sestru. „Nisam. Svi smo bili zabrinuti za Gvin...”

„Videla sam kako si se odmakla od njega. Tata mi je rekao kako si zagrlila Olija kada jestigao - ali kada sam ja stigla, ti si stajala daleko od njega, najdalje što si mogla. On kaže da

~ 128 ~

Anna



Zvoncica

je zasad srećan da budete prijatelji, ali ne poznajem mnogo muškaraca koji če istrpeti tolikukoličinu neizvesnosti samo zarad prijateljstva.”

Saterana u ćošak, Elsi je ostala uporna. „Onda ti nemaš baš mnogo prijatelja kao što jeOli.”

Dejzi je otvorila vrata automobila i sela unutra. „Naravno da nemam. Samo budi

pažljiva, Els, ne želim da budeš povređena.”„Kako da budem povređena kad smo samo prijatelji?”

Ne rekavši više ništa, Dejzi je zatvorila vrata i odvezla se.

Njene reči iritirale su Elsi celim putem do kuće. Šta je time htela da kaže? Ako ništadrugo, Oli je dokazao koliko je divan čovek samim tim što joj je davao prostora. Tumačiti dasu sva njegova dela motivisana prikrivenom sebičnom željom da osvoji Elsi samo jeunižavalo pomoć koju im je pružio, i to nije bilo pošteno. Zapravo, sve što je Oli radio poslenjihovog dogovora da se upoznaju, učinilo ga je još dražim. Bio je sve prisutniji u njenimmislima i shvatila je da je počelo da joj nedostaje njegovo društvo kada su razdvojeni.Nikada nije koristio svoja dela da bi zadobio njenu zahvalnost - za razliku od Torina, koji

kao da je svaki čin koji bi se mogao klasifikovati kao dobar koristio kao sredstvo da jenatera da oseća kao da mu nešto duguje.

Zastala je na početku svoje ulice i prekorila sebe. Zašto je uopšte razmišljala o Torinu?Da, zauvek će mu biti zahvalna za pomoć u odvoženju Gvin u bolnicu na vreme, ali njegovoratoborno ispitivanje njenih motiva i naknadna čudna poruka bili su dokaz - ako je onuopšte bio potreban - da je to bila osoba s kojom nije nameravala da se sprijatelji.

Ali da li je zaista bila hladna prema Oliju u bolnici? Pomisao na to neprijatno je čučala unjoj dok je ulazila u kuću. Otišla je u kuhinju i pripremila šolju čaja, zastavši da pomilujeLukasovu fotografiju na frižideru dok je prolazila pored nje. Lukas bi je razumeo. On bi sverazumeo.

Pažljivo je uzela šolju i progutala poznati talas emocija dok je pružala ruku i izvlačilafotografiju iz rama s magnetom, a onda je privila uz srce dok je izlazila iz prostorije.

Sledećeg jutra, Elsi je probudila piskutava zvonjava mobilnog telefona. Iskobeljavširuke iz jorgana, podigla je telefon baš kada se poziv završio, ali on je gotovo odmah ponovozazvonio.

„Elsi, Deni ovde!” Glas mu je zvučao stegnuto, kao da govori s naporom. „Desilo senajgore - mama mi je upravo rekla i...” Mogla je da čuje prigušene jecaje i zabrinute zvukenjegove majke u pozadini.

„Deni, šta je bilo? Reci mi!”

„Ajrin... ona je... o, Elsi, ne mogu da verujem...”Panika je stezala Elsi dok je čekala da Deni potvrdi ono u šta je odmah posumnjala. Na

kraju joj je njegova majka saopštila vest, jer je njen sin bio previše uznemiren da to učini.

~ 129 ~

Anna



Zvoncica

„Ajrinina ćerka Lin i ja smo dobre prijateljice i ona me je jutros pozvala da kaže da jeAjrin sinoć preminula. U pitanju je bio rak, ali ona nije rekla nikome u porodici. Tek kad jeumrla, njen doktor je potvrdio da odavno zna. Dugo se sama borila s tim.”

Elsi je osetila kako joj boja ističe s lica dok su se neizbežna sećanja spajala s reakcijomna novosti. Glava počinjala da joj lebdi. Rak! Reč od koje strepi svaka osoba, priznavala to ili

ne. Kako je moguće da Elsi nije ništa primetila kada je toliko vremena provela posmatrajućikako ta bolest pustoši Lukasa? Teško je progutala knedlu dok ju je obuhvatala poznatamešavina osećanja: krivice, opravdanog gneva, gubitka... Prisetivši se gde se nalazi, nateralaje sebe da progovori. „Kako Deni to podnosi?”

Uzdah njegove majke doputovao je s druge strane. „Teško. Ajrin mu je u poslednjevreme postala stvarno dobra drugarica i često je razgovarao s njom. Njegove babe i dedenisu živi, znaš, pa mislim da je u njoj video neku vrstu surogat -bake.”

„Tako je užasno razmišljati o tome da je sama patila.”

„Znam. Srećom, kraj je bio brz, tako kaže Lin. Doktor ju je uverio da Ajrin nije niosetila.”

Pa, bar je to blagoslov. Lukas se do poslednjeg daha borio protiv neizbežnog. Elsi jetreptanjem oterala suze dok su je sećanja napadala, sveža kao i dok se sve dešavalo. „Dragomi je zbog njene porodice što na kraju nije dugo patila. Zagrlite Denija u moje ime, hoćeteli?”

„Naravno da hoću, Elsi, hvala.”

„Mogu li nešto da uradim za Ajrininu porodicu?”

„Ne znam, ali pitaću Lin. Ovo su užasne vesti, zar ne? Čovek se oseća takobespomoćno.”

Elsi je obrisala suze. „Znam. Hvala što ste mi javili. Reći ću ostatku hora.” Završivširazgovor, srušila se nazad u krevet i zajecala u jastuk.

Zašto Ajrin nikome nije rekla da je bolesna? To je bilo objašnjenje zašto je često bilasamo posmatrač na probama, a u poslednjih nekoliko nedelja i Dejzi i Vudi primetili su daizgleda mršavije nego obično. Svejedno, pomisao na divnu damu koja je toliko vremenaprovela pružajući drugima, skrivajući tako užasnu tajnu, bila je srceparajuća. Možda je ona iželela da bude tako: da iscedi sve do poslednje kapi iz života, a da nikoga ne opterećuje, dase ne bori s njihovim sažaljenjem povrh bitke u koju se već upustila.

Lukas je to osećao, ali njegov pristup bio je sasvim drugačiji. Za njega je bilo neizbežnoda ljudi otkriju njegovo stanje - naročito kada se uzme u obzir njegova dramatičnatransformacija iz visokog i atletski građenog mladića u bolno mršavu senku obrijane glave,kakva je postao kada mu je rak preuzeo telo. Njegov način izbegavanja sažaljenja bio je da

mu se odlučno suprotstavi. Njemu je nemilosrdni humor bio oružje i baratao je njime spopriličnom veštinom, koja je postajala samo još veća kako je njegova fizička snaga slabila.

„Kako ja gledam na to, biću pošteđen zamki staračkog života”, tvrdio je, lica živog odvragolanstva. „Mislim, realno, šta ću propustiti? Poštedeću sebe trošenja bogatstva naglupavi sportski automobil u krizi srednjeg doba, naočari koje bi mi bile propisane upedesetim, užasnih krstarenja na kojima bih završio kada se penzionišem. Nikada neću

~ 130 ~

Anna



Zvoncica

morati da igram golf, da idem na putovanja autobusom ili da čupam neposlušne dlake izušiju i nozdrva. Neću završiti u pantalonama s visokim strukom, niti u tamnocrvenompostavljenom prsluku koji sam naručio sa zadnje strane dodatka iz nedeljnih novina.Nikada neću osećati potrebu za invalidskim liftom niti onim zatamnjenim staklima koja senakače na naočari s dioptrijom, a kada su podignuta, izgledaš kao da si večito iznenađen.

Kad se sve to uzme u obzir, da li vam je i dalje žao mene?”Samo je Elsi dozvoljavao žalost, zbog životnih zadovoljstava koja nikada neće doživeti -

roditeljstva, unučica i pedeset blaženih godina braka sa ženom koju je voleo više od života.Ali čak i tada, njegova tuga bila je kratkoročna - potreba da se oseća kao da kontrolišesituaciju vraćala je humor u prvi plan. „Naša deca možda bi bila totalno ružna”, šalio se doksu mu suze još tekle niz prelepo lice. „Zamisli da ideš kroz život s decom koja izgledaju kaotrolovi?”

„Bila bi divna, kao i njihov tata.”

„To ti kažeš. Video sam neke članove moje porodice koji su izgledali krajnje čudno.Ukoliko bi deca nasledila masivne uši mog dede, bila bi zastrašujuća...”

Očeličivši se, Elsi je počela da zove članove Sandejsa, a praktična strana tog zadatkaodgurala je emocije u stranu.

Šer je već šmrcala u maramicu kad je Elsi stigla na posao, još se privikavajući našokantnu vest. Kako je dan odmicao, sve više članova Sandejsa okupljalo se naneplaniranom sastanku, da bi zajedno tugovali. Kao znak poštovanja, Šer je zatvorila kafe udva, dozvolivši im da tiho sede zajedno dok je ona kuvala nebrojene čajeve za sve.Užurbano ih je posluživala, nudeći komade čokoladne torte, ali niko nije bio gladan. Bilo jesamo bitno da su zajedno, kako bi podelili tugu: kako bi se sećali, plakali i smejali se,zajedno. Dok su razgovarali, iznenađujuća slika Ajrin počela je da se formira. Daleko odstidljivog, nezainteresovanog posmatrača, kako je izgledala, Ajrin je bila vitalni član grupe -

savetnik, poverenik i čuvar tajni koje nisu bile njene.

„Slušala me je”, rekao je Luis, zureći praznim pogledom u šolju čaja u ruci, ,,a to je višenego što je činio iko u mojoj porodici. Moja mama pola vremena nema pojma da sam tu.”

Ifa je klimnula. „Pokazala sam joj moje poeme. Neke nisam pokazala ni Deniju.”Nasmešila se svom dečku, čije su crvene oči ponovo zaiskrile od suza.

„Ajrin je znala sve pesme Helfingera napamet ”, rekao je Vudi, izazvavši nekolikonevoljnih prasaka u smeh. „Ne, stvarno jeste. Citirala mi ih je svake nedelje. Ta žena bila ječudo!”

Elsi je progutala suze. „Znala je za mene. Ja...” zastala je, shvativši da većina ljudi uprostoriji zapravo ne zna ništa o njoj. „Ja sam izgubila muža pre dve godine. Umro je odraka. Ajrin je znala - nisam sigurna kako. To što sam znala da razume kako je to kada tako

izgubiš nekoga, značilo mi je više nego išta.”Članovi hora zbunjeno su je gledali, nesigurni kako da reaguju na to otkriće. Onda je

Luis nervozno ustao i ukočeno i nelagodno je zagrlio, ali taj gest bio je divan i Elsi je bilazahvalna za to više nego što je mogla da iskaže.

~ 131 ~

Anna



Zvoncica

Saša, koja je bila neuobičajeno tiha, podigla je ruku. Sve oči okrenule su se ka njoj.„Znala je istinu o meni.” Prostorija je zanemela. Saša je odjednom bila ranjiva kao dete. Bioje čudan prizor videti kako se otelotvorenje drskosti svodi na uplašenu devojčicu. „Znamšta svi mislite o meni. Mislite da mnogo serem, da sam galamdžija. Što i jesam, ali ne izrazloga koji pretpostavljate. Kod kuće...” Zastala je, a strah joj je preplavio oči.

„Nastavi”, rekla je Di. ,,U redu je.”Saša je udahnula i zagledala se u članove Sandejsa. „Kod kuće sam rob. Ne progovaram

ako ne moram. Moja majka vezana je za kuću od moje trinaeste godine. Ja sam jedina kojase brine o njoj. Svi kojima smo ikada verovali - nestali su, ili nam zaboli nož u leđa. Svi njenimomci, moj otac... čak i moj brat koji je zbrisao pre pet godina. Zbog toga ja napadam njihpre nego što oni dohvate mene, jer ako ja nemam kontrolu, to znači da ljudi mogu da mepovrede. Nisam navikla da su ljudi fini prema meni - to je nemoguće, razumete? Nije da mije to naročito bitno. Većina ljudi me osuđuje. Ajrin je bila prva osoba koja je slušala.”

Tišina je trajala dok se Sašino priznanje spuštalo na ljude. Dejzi, Džulijet i Šerrazmenile su poglede, Deni i Ifa tupo su gledali u nju, a Šila je glasno šmrcnula. Na opšte

zaprepašćenje, Vudi je prvi progovorio. „Devojko, bio sam budala. Sudio sam ti, a nije trebalo.” Raširio je ruke. „Možeš li u svomsrcu naći volje da oprostiš matorom rokeru s predrasudama?” Ustao je i prišao joj.

Saša je nesigurno ustala i prihvatila njegov krut, ali iskreni zagrljaj. „Ali to ne znači date išta manje smatram luzerom.”

„Nemoj ni da pomišljaš na to.”

,,I meni je žao”, rekla je Elsi. „Mislim da je svima.” Po prostoriji se začulo nerazgovetnoslaganje.

„Trebalo bi da uradimo nešto u znak sećanja na Ajrin”, predložio je Sten. „Neku pesmuili nešto.”

Šila je nesigurno podigla ruku. „Možda bismo mogli ponovo da priredimo koncert nadoku?”

„Ili da ponudimo da pevamo na sahrani”, rekao je Deni. „Moja mama mogla bi da pitaLin.”

Dejzi mu se nasmešila. „Mislim da je to odlična ideja, Deni. Svima nam je mnogo značila,pa bi trebalo da uradimo nešto u spomen na nju.”

I tako, u sunčano avgustovsko popodne, Sandejsi su se okupili ispred male kapeleMetodističke crkve, čiji je Ajrin bila član od detinjstva, i tiho, a kapela, izveli pesmu I’ ll WalkBeside You, dok je mali skup članova porodice i prijatelja posmatrao. Tonovi su malopodrhtavali i nekoliko članova hora pogrešilo je reči, ali publika je lepo dočekala njihovo

pevanje od srca i svi su se vratili na svoja mesta, osećajuči se kao da su odali odgovarajućupočast prijateljici koja im je mnogo nedostajala.

Posle službe, Ajrinina kćerka Lin prišla je Elsi i uzela je za ruke.

„Mislim da ne shvataš šta su Sandejsi značili mami”, rekla je, i Elsi je mogla da osetikako Linine ruke drhte oko njenih. „Možda znaš da je bila profesionalna pevačica od svoje

~ 132 ~

Anna



Zvoncica

sedamnaeste godine do sredine tridesetih, i uvek je pevala po kući dok sam bila dete. Alinije pevala otkad smo izgubile tatu, pre više od deset godina. Prestala je dana kad je umro.A onda se pridružila tvom horu, niko u porodici godinama je nije video srećniju. Kada samje videla na pozornici na karnevalu”, izvukla je maramicu iz rukava i obrisala oči, „to je biomelem za moje srce. Mnogo ti hvala.”

Elsi je bila ganuta Lininim rečima. Uvek je želela da suština Sandejsa budu zabava iprihvatanje, ali nikada nije očekivala da će napraviti nešto što će uneti takvu promenu uživote ljudi. To što je znala da je hor koji je osnovala ohrabrio Ajrin da ponovo zapeva, biloje fenomenalna pohvala za sve što su dotad uradili. Vudi je, međutim, bio manje iznenađen.Kada mu je Elsi otkrila svoje zaprepašćenje, on je samo odmahnuo glavom.

„Rekao sam ti - mi smo vokalna revolucija ovog grada. Mi inspirišemo vojnike pesmeda potraže nešto veće od njih samih, anđele. Ovo je bilo suđeno.”

Gubitak Ajrin bio je grom iz vedra neba i nekoliko nedelja hor kao da je izgubio pravac.Čak je izostao i Vudijev uobičajeni energični stav. Kao posledica, probe hora više su ličile naokupljanje društvenog kluba u koje su ubacivali poneku pesmu. Elsi je prepoznala potrebu

da se svi pomire s Ajrininom smrću, pa ih je tokom proba ohrabrivala da razgovaraju, a kaorezultat, videla je da su postajali sve bliži jedni drugima.

U tom periodu, Elsi se sve više okretala Oliju. To je počelo onog dana kad je čula zaAjrininu smrt, pošto su Sandejsi otišli, a ona ostala sama u kafeu sa svojim zbunjenimmislima. Ne razmišljajući, pozvala ga je i on je požurio da se nađe s njom, grleći je dok jejecala gotovo čitav sat. Onda, kako su nedelje prolazile, provodili su sve više vremenazajedno, a Olijev pažljivi smisao za humor i iskrena zabrinutost za nju bili su joj veća utehanego što je mogla i da nasluti.

Prvog petka u septembru, Oli ju je pozvao u svoj stan u Kemp Taunu, na večeru posleposla.

„Ništa preterano, samo gulaš po receptu Tomasine Majers, koji sam hteo da isprobam.”

„Nisam sigurna da želim da se nešto isprobava na meni, Oli.”

„Veruj mi, Els, isplatiće se. A ako sve ispadne pogrešno, pravim opak omlet.”

Olijev stan bio je u prelepom nizu kuća u stilu građevina iz XVIII veka, s belimfasadama, crno-belim popločanim stepenicama na svakom ulazu, elegantno izuvijanimrukohvatima od kovanog gvožđa i lampionima iznad ulaza koji bi se sasvim fino uklopili unekakvu BBC-jevu kostimiranu dramu. Elsi je volela taj deo Brajtona: kada joj je bilo devetgodina, celog leta maštala je da živi tu, pošto je bila na rođendanskoj zabavi drugarice izrazreda u jednoj od tih veličanstvenih kuća.

Oli je već bio zauzet u kuhinji kada je Elsi stigla, a ukusne arome pečenog mesa, bilja imirišljave pare ispunjavale su prostor.

„Nadam se da ti ne smeta, kupio sam vino”, rekao je, podigavši flašu.

„Nikada nemam ništa protiv vina”, nasmešila se Elsi, prihvativši veliku čašu i čestitajućisebi na odluci da dođe peške.

„Pa, kako su svi?”

~ 133 ~

Anna



Zvoncica

Naslonila se na veliki smeg frižider, uživajući u pogledu na domaćina koji je opasnožonglirao tanjirima i escajgom dokje pokušavao da deluje smireno i kao da drži situacijupod kontrolom. „Očigledno je trebalo vremena da svi prihvatimo tu vest, ali čini se da su svirešeni da nastave, zbog Ajrin. Vudi i ja samo treba da smislimo nešto drugo za šta bismo sespremali. Pitam se da li da organizujemo koncert za Fond za istraživanje raka ili nešto

slično. U znak sećanja na Ajrin?”Oli joj je dao znak da pređe u trpezarijski deo njegove prostrane i otvorene dnevne

sobe. „To zvuči kao odlična ideja. Možda bih od moje firme mogao da pribavim nekudonaciju za iznajmljivanje prostora, ako želiš? I ako ti treba ikakav promotivni materijal -

znaš, posteri i leci - samo traži.”

„To bi bilo sjajno. Hvala ti.”

„Zadovoljstvo mi je.” Postavio je dva mesta za stolom i široko se nasmešio kada joj jeuhvatio pogled. „Znaš, trebalo bi da pazimo. Ovi naši sastanci postaju zastrašujuće redovni.”

Uzdahnula je. „Znam. Užas, zar ne?”

„Dobro, hrana bi trebalo da je gotova. Misliš li da si dovoljno hrabra?” Oči su mu

zaiskrile. Elsi je osetila srećno podrhtavanje uz leđa. „Mislim da jesam.”

~ 134 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 14

Veče za sećanje...

Septembar je stigao s produženim periodom vlažnog vremena, smanjujući broj turistaviše nego što je činio tradicionalni povratak u školu. Šer je iskoristila priliku da preuredikuhinju kafea Sandej i Šer, napravivši privremenu kuhinju u kafeu, dok su njen ujak i rođakmenjali radne površine i krečili zidove i tavanice. Tokom jedne sedmice prostor je bio uhaosu, ali manjak mušterija i neobični radni uslovi pokazali su se produktivnim za Šerin iElsin valjan razgovor o događajima iz prethodnog meseca.

Šer je u poslednje vreme provodila toliko vremena s Džejkom da je Elsi gotovo i nijeviđala van posla. Nije da je Elsi smetalo. Bilo joj je drago što je Šer najzad pronašlapristojnog čoveka posle toliko veza koje su završile u ćorsokaku.

„Pa, kako je gospodin Divni?” pitala je Elsi, oduševljena jer je šefica zaiskrila napominjanje svog udvarača.

Šer je tiho ciknula. „Divno! On je sve što sam se nadala da će biti zgodan, mio, seksikao...”

„Znači, nemaš pritužbi?”

„Baš nikakvih. Osim što je ponekad veoma zauzet, ali on je ipak stariji partner u firmi,pa tako prosto mora da bude. U stvari, videćemo se večeras prvi put posle dve nedelje i

jedva čekam.”

„Nije bio tu?”

„Ne, samo je radio u kancelariji. Nasledili su gomilu slučajeva od rivalske firme koja je

zatvorena. Džejk je tražen čovek, šta da ti kažem?” Elsi se zakikotala. „Baš imaš sreće.”„Kad smo kod sreće”, Šer je namignula Elsi, „kako ide s divnim Oliverom Hogartom?”

„Pa, u stvari, dobro.”

„Ne glumi mi tu gospođicu nonšalantnu, Els, ne padam na to. Da li si još u fazonu mi

smo samo prijatelji ili si se okanula toga i smuvala ga?”

Elsi je podigla krpu za čišćenje i počela da briše pult. „Šarmantno pitanje.”

„Nema svrhe okolišati. Dakle?”

„Još smo samo prijatelji. Ali...”

Šer je uskliknula i počela da pljeska rukama. „Postoji i jedno ali! Znala sam!”

„Smiri se. Samo sam htela da kažem da mi se dopada. Mnogo. Što više vremenaprovodim s njim, to više uživam u njegovom društvu.”

„To i nije baš odgovor kakvom sam se nadala, ali je nekakav početak.”

„Hvala na ukazanom poverenju.”

~ 135 ~

Anna



Zvoncica

„Ne, iskreno, zadovoljna sam što se stvari dobro odvijaju. Nema žurbe, pa zato samouživaj u upoznavanju s njim. Meni deluje kao da on ima u vidu duže staze, ako znaš na štamislim.”

Bile su to dobre prognoze, čak i kad je samo pominjanje „dugih staza” nateralo Elsi dazadrhti od zebnje. „Zapravo, postoji nešto o čemu sam htela da razgovaram s tobom.”

„O?”

„Pokušavala sam da smislim nešto za šta bi se Sandejsi spremali - događaj u spomen naAjrin. I prošle noći mi je sinulo.”

Zainteresovana, Šer je sela i dala znak Elsi da joj se pridruži. „Kaži.”

„Pomislila sam da bismo u pabu mogli da organizujemo dobrotvorno veče na komćemo nastupiti, a možda pozvati i druge horove iz okoline da otpevaju nekoliko pesama.Mogli bismo simbolično da naplaćujemo ulaz, a sav novac otišao bi u Fond za istraživanjeraka.”

Međutim, Elsi nije rekla šefici da joj je ta ideja sinula prethodne noći u Olijevom stanu,dok joj je kuvao kafu posle još jednog uspešnog recepta Tomasine Majers. Razgovarali su o

mogućim idejama za hor kada se Elsi setila mesečnih večeri talenata u pabu Feders i klicaideje je rođena.

„Zvuči kao da si sve razradila. Kako se ja tu uklapam?”

Elsi se snebivljivo nasmešila. „Ti znaš da bi Nik iz Federsa uradio bilo šta za tebe?”

Odmah sumnjičava, Šer je prekrstila ruke. „Aha?”

„Pa, možda bih morala da iskoristim tvoj poražavajući šarm...”

Pošto do tri sata u kafeu Sandej i Šer više nije bilo mušterija, Šer je donela izvršnuodluku da zatvori ranije. Deset minuta kasnije, stajale su ispred crno-bele fasade Federsa i

zurile u oslikani znak paba koji se ljuljao na sve jačem vetru. Postaravši se da joj bluza bude

odgovarajuće nameštena, kako bi imala maksimalan uticaj na njenu metu, Šer je razmenila

poglede sa Elsi i one su ušle.

Pab je bio tih, ispunjen samo prigušenom muzikom i treperavim svetlima slot -mašina,koja su se jedina kretala u crvenom plišanom enterijeru. Elsi je provirila preko bara iugledala Nika kako čuči s druge strane i ređa flaše u frižidere koji su se pružali duž celogzadnjeg zida. Iskoristivši to kao prednost, Šer se provokativno nagla preko bara.

„Šta devojka treba da uradi da bi privukla tvoju pažnju?” počela je da prede, glasomdubokim i punim nagoveštaja.

Nik samo što nije zveknuo glavom o vrata frižidera u žurbi da se uspravi. „Šer, Elsi!Kakvo prijatno iznenađenje! Mislio sam da vas dve bijete bitku s ljubiteljima sladoleda.”

„Eh, kad bismo bar”, rekla je Šer, trepćući dok je govorila. „Ove nedelje u toku nam jepreko potrebno renoviranje, pa nam je ponuda ograničena.”

„Nisam ni znao da je moguće popraviti savršenstvo”, iskezio se Nik, naslonivši se nabar i neometano osmatrajući Šerinu ponudu.

Elsi je morala da skrene pogled kada je Šer na svoj prijemčivi plen primenila kikotanjeu stilu Merilin Monro. „Mislila sam na kuhinju, ne na mene, blesavko!”

~ 136 ~

Anna



Zvoncica

„A, razumem. Moja greška. Pa, šta mogu da učinim za vas dve divne dame? Malo je ranoza piće, zar ne?”

Šer se još više nagla ka Niku, a bluza s dubokim dekolteom zaokupila je svu njegovupažnju. „Potrebna nam je usluga. Velika.”

Najpoganiji osmeh razvukao se preko Nikovih usana. „Shvatam. Pa, ako želite veliko,

došle ste na pravo mesto...”

* * *

„Aaanđele!” Vudi je zadivljeno uzviknuo kada mu je Elsi ispričala detalje odobrotvornoj večeri otvorenog mikrofona, koju je ugovorila u Federsu. „Jasno mi je da si tiOdabrana o kojoj sam sanjao.”

,,U stvari, to je uglavnom bila Šer”, odgovorila je Elsi. „Nik je bio sav srećan da pomognekad ga je ona pitala.”

Ostareli roker lukavo se nasmešio. „Pretpostavljam da je ona bluza odgovorna za takvuočaranost?”

„Otkud znaš za to? Mislila sam da je Šerina taktika ubeđivanja strogo čuvana tajna.”

„Veruj mi, anđele, ta bluza je legendarna u gradu po svojoj mističnoj moći nadbespomoćnim muškarcima. Reci mi sad, kakva je tvoja vizija za taj događaj?”

Plan je bio jednostavan: sastaviti mali program pesama koje će Sandejsi izvesti ipozvati druge horove u Brajtonu da urade isto. Šer se ukopala u mestu kada je Elsipomenula i Drim tim, ali kada je Elsi objasnila da će oni najverovatnije dovesti gomilusvojih obožavalaca, koji bi povećali verovatnoću da se skupi pristojna količina novca,nerado je pristala.

„Ali da mi skloniš onu ogavnu Džanet Berton s puta. Ako počne da se prenemaže, nemogu da garantujem za svoje reakcije.”

Elsi je telefonirala Džanet kasnije te nedelje i bila je pozvana da poseti probu Drimtima, kako bi razgovarale o mogućem učestvovanju. Stigla je u Brajton elektrik, impozantnuviktorijansku zgradu koja je pretvorena u studio i sale za probe i bila naširoko priznata kaonajbolji muzički prostor u gradu. Prostorija u kojoj se okupljao revijalni hor bila jeelegantna, s visokom tavanicom i ogromnim orijentalnim tepihom, koji je prekrivao gotovoceo pod. Sramežljiva žena svirala je pijanino u suprotnom kraju prostorije, zapisujućibeleške na notama, dok su članovi hora ćaskali oko nje.

Odjednom, buka se prekinula i sve oči okrenule su se ka vratima. Na trenutak, Elsi jepomislila da možda gledaju nju, ali lupkanje visokih potpetica po uglačanom podu iza nje

nateralo ju je da se okrene i ugleda ženu odevenu u crveno od glave do pete. Džanet Bertonje, ako ništa drugo, znala kako da se pojavi. Zastala je pored klavira, a njen hor je spoštovanjem aplaudirao; mlateći svojom grivom platinaste kose dugačke do ramena, uneubedljivom pokušaju da izgleda snebivljivo, podigla je ruke da zaustavi njihovo

obožavanje. „Mesta, slatkiši”, zabrundala je Džanet i članovi hora su se s poštovanjem

~ 137 ~

Anna



Zvoncica

poređali na mesta na suprotnom kraju prostorije. Okrenuvši se, pozdravila je Elsi nečim zašta je zamišljala da prolazi kao iskren osmeh. „Imamo gosta večeras. Horisti, poželimodobrodošlicu Elsi Mejnard.” Učtivi aplauz odjeknuo je po prostoriji.

„Elsi predvodi hor Sandejs”, nastavila je Džanet, a Elsi je bila sigurna da je primetilakako se podrugljiva nota provlači kroz njen profesionalni osmeh. „Došla je da čuje kako

pevamo, pa hajde da joj pokažemo šta umemo. Džun - stolicu za našu gošću!”Plašljiva pijanistkinja požurila je preko prostorije i spustila drvenu stolicu pored Elsi.

„Sedite, sedite”, pozvala je, blesnuvši ka Elsi kratkim osmehom, a onda je odjurilanazad do svoje stolice kod klavira.

Hor je počeo da peva, a snaga i jedinstvo glasova ispunili su prostor. Elsi je morala daoda priznanje Džanet - znala je kako da napravi fantastičan aranžman. Kretali su se kaojedan, pevali kao jedan, čak se i smejali kao jedan, sve vreme održavajući besprekorantajming i nikada ne skidajući pogled s dirigenta.

Ipak, nešto u horu delovalo je pogrešno. Van uniformisanih osmeha i nepogrešivekoreografije, Elsi nije osetila još mnogo toga. Nije bilo srca, nije bilo strasti. Sandejsi možda

nisu bili savršeni, ali njihov entuzijazam i čista radost zbog pevanja jasno su se mogli videti.Dok je slušala izvođenje Drim tima, Elsi je čestitala sama sebi što Sandejsi nisu bili ni nalikna njih.

Izvođenje je završeno i članovi hora počeli su teatralno i sasvim orkestrirano daaplaudiraju, izveštačeno kliču i čestitaju jedni drugima. Džanet se nasmešila Elsi.

„Eto, tako mi to radimo, gospođice Mejnard.”

Posle probe, Elsi i Džanet stajale su pored klavira, a stidljiva Džun im je pripremala čaju malom putnom kuvalu na rasklopivom stolu. „Naša zamisao je da napravimo muzičkoveče u znak sećanja na damu iz našeg hora, koja je nedavno preminula. Ajrin je volela dapeva, pa nam je to delovalo kao odgovarajuća počast. Moja grupa zaista se zainteresovala za

to, a ja sam pomislila da bi to mogla da bude odlična prilika da prikažemo brajtonski horskitalenat i skupimo novac za Fond za istraživanje raka.”

Džanet je lupnula dugim grimiznim noktima po svesci. „Odlično. A razmišljali ste i oozvučenju, inženjeru zvuka, osvetljenju?”

Elsi nije. „Hm, pa...”

Džanet ju je prekinula. „Nema problema, ja ću to da organizujem. Ne mogu dozvoliti damoj hor zvuči ikako osim najbolje, zar ne? Pretpostavljam da još niste počeli javnukampanju?”

Javnu kampanju? Ovo je bio dobrotvorni događaj u lokalnom pabu, a ne multimilionskinastup u O2 areni! „Ne, čekala sam da potvrdim program pre...”

„Elsi. To dešavanje je za tri sedmice. Već ste premašili termin za početak adekvatnepromocije. Nama je potrebno kompletno pokrivanje - novine, radio, lokalna televizija.Džun!” Okrenula se i oštro zarežala na malodušnu ženu koja je kuvala čaj, a ona odskočilametar uvis i uz zveket ispustila kašičicu. „Baci se na ovo. Želim članak u novinama sutraujutro.”

~ 138 ~

Anna



Zvoncica

Osećajući sažaljenje prema jadnoj izrabljivanoj pomoćnici, Elsi je predložila: „Mojprijatelj je dizajner i ponudio je da obezbedi postere i letke za taj događaj. Pošto znam daćete i vi učestvovati, to može da bude gotovo u naredna dva dana, pa ću ti ih poslati.”

„Previše vremena”, istakla je Džanet. „Ne možeš verovati pošti, a mi ne možemo dapriuštimo da izgubimo još jedan dan. Radiš sa Šer Petinger, zar ne?”

„Da.”„Dobro. Džun će te posetiti u petak ujutro da uzme naš deo plakata.”

„Nema potrebe da ona dolazi posebno do nas.” Elsi se nasmešila Džun. „Ako mi kažešgde živiš, ja ću ti ih doneti u petak uveče.”

Džun je taman počela da klima glavom kada se Džanet ubacila. „Gluposti! Džun će biti iviše nego drago da to uradi, zar ne?”

„D-da, zaista, n-nema problema”, promucala je Džun, spustivši glavu još niže.

„Tako. Sve je sređeno. Ima li nekih pitanja?”

Elsi je sakrila osmeh. „Ne. Mislim da si sve obuhvatila.”

Džanet je napravila grimasu. „Uvek, dušo, uvek.”Na sledećoj probi, Elsi i Vudi okupili su Sandejse da otkriju svoje planove.

„Glasam za to da se držimo onoga što već znamo”, predložila je Dejzi. „Preostale su namsamo tri probe - to nije dovoljno da počnemo nešto novo.”

Grejem i Šila su se složili, jer im mogućnost savladavanja novih pesama nije zvučalanimalo privlačno.

„Ali zar ne bi bilo fino da imamo nešto novo što ljudi još nisu videli?”, predložio je Luis.„Naročito jer to radimo za Ajrin. Ona je uvek volela da uči nove stvari.”

Elsi je podigla ruku. „Kako god da uradimo ovo, treba da popunimo dvadeset pet dotrideset minuta. Trebalo bi da to bude nešto u čemu ćemo svi uživati.”

„Upravo tako”, složila se Dejzi. „Zbog toga će i naš postojeći repertoar biti dobar.”„Glupost, devojko. Sandejsi moraju da tresu kao zemljotres.”

„Meni nije problem da tresem bilo kako sve dok je u pitanju nešto što već znamo.”

„Ali možemo da pružimo ljudima toliko više...”

Deni se nasmejao i pokazao spisak predloga koji je Vudi svima podelio. ,,A šta će topružiti kombinacija Karpentersa i Aerosmita?”

Vudi ga je pogledao s ozbiljnom iskrenošću. „Čistotu i snagu, bajo! Čistotu i snagu!”

Posle mnogo rasprave, Elsi je donela konačnu odluku da uvrste jednu novu pesmu, aostatak programa popune onima koje već znaju. Pošto su svi bili srećni, upustili su se u

popriličan izazov pred sobom, rešeni da to veče izvedu najbolje što mogu, u Ajrininu čast. „To će bar biti nezaboravno veče”, Elsi je rekla Dejzi dok su išle nazad ka obali. Ali nijeni znala koliko će njene reči biti tačne...

* * *

~ 139 ~

Anna



Zvoncica

Oli je sledećeg dana stigao u kafe Sandej i Šer, noseći nekoliko paketa umotanih u smeđipapir.

„Promotivni materijal!”, objavio je, provlačeći se s mukom kroz vrata dok je Elsi žurilada mu pomogne. ,,I da, prihvatiću veliki moka late i kup sladoleda kao naknadu.”

Elsi ga je cmoknula u obraz. „Stiže!”

Oči su mu zasijale. „Zbog toga dolazim u ovu izvanrednu firmu. Kako je prošla sinoćnaproba?”

„Dobro.” Elsi je zagrabila velike kugle sladoleda od crne čokolade, šerbeta i karamel-

hikorija u veliku čašu za kup. „Biće mnogo posla, ali čini mi se da su svi za to.”

Oli se nasmešio kad mu je Elsi pružila građevinu od sladoleda. ,,Au. Odakle dapočnem?”

„Odakle god hoćeš, to je tvoj kup.”

„Blago meni! Čekaj - pre nego što krenem, pogledaj postere i letke.” Počeo je da

odmotava pakete i Elsi je zapištala kada je videla njegovo delo. „Oli, savršeni su! Dizajn mi se mnogo sviđa.”

Događaj je nazvan Pesme za Ajrin i Oli je, uz dobijenu dozvolu, postavio jednu novijuAjrininu fotografiju u sredinu, okruživši nasmejano lice izuvijanim notnim sistemom kaolepršavim vrpcama.

„Ima pedeset postera i oko dvesta letaka. Da li će to biti dovoljno za tebe i drugi hor?”

,,I više nego dovoljno. Mnogo ti hvala.”

„Nema na čemu.” Uzeo je punu kašiku sladoleda i zatvorio oči. „Ovo je neverovatno.Znaš, mogli biste da prodajete ovo.”

„Misliš?” Elsino srce zaigralo je dok je prihvatala njegovu šalu.

„Apsolutno. Kad smo kod toga, ja bih platio samo da te vidim u toj odeći.” Razrogačio jeoči. „To je zvučalo sasvim pogrešno! Izvini!”

„Olivere Hogarte, zaprepašćena sam! Preneražena!”

Glumio je kao da osuđuje sebe. „Šta da kažem? I sam sam sebe razočarao. Ali u mojuodbranu, zaista izgledaš divno.”

Elsi mu je namignula. „O, znam. Zašto misliš da sam pristala da je nosim?”

Mada se osećala pomalo čudno jer se upustila u koketnu raspravu s nekim, Elsi je

otkrila da uživa u tome. Dok se razgovor na ivici flerta nastavljao, Šerine reči odjekivale sujoj u glavi:

„Nema žurbe, pa zato samo uživaj u upoznavanju s njim.”

Šer je bila u pravu. Pomisao na provođenje vremena u upoznavanju Olija svakimdanom pokazivala se neodoljivijom.

Neposredno posle ručka, stidljiva pijanistkinja iz Drim tima užurbano je stigla.

~ 140 ~

Anna



Zvoncica

„Ja sam Džun Nanington iz Drim tima. Došla sam po letke i postere? ” pitala je,očigledno pretpostavljajući da je se Elsi neće setiti.

„Naravno. Drago mi je što te opet vidim, Džun. Želiš li neko piće?”

Džun je oklevala, a njene oči sevale su levo i desno, kao da očekuje da će Džanet uletetikao furija i odvući je pre nego što stigne i da razmisli o toj ponudi. „Nisam stvarno... ne

znam da li... Pa, možda na brzinu. Prijala bi mi šolja čaja.”„Odlično. Sedi. Jesi li prešla dug put danas?”

Džun je sela za sto najbliži pultu. „Ne. Pre podne radim u agenciji za prodajunekretnina na oko pet minuta odavde. Moj sin je vlasnik pa mu pomažem s papirologijom.”

Elsi je donela čaj za Džunin sto. „Pomislila sam da bi ti se možda dopalo i ovo”,nasmešila se, spuštajući pred nju školjku od crne čokolade ispunjenu sladoledom iprelivom od maline. „Bilo bi šteta preći čitav put dovde, a onda popiti samo čaj.”

Džun je gledala slatkiš pred sobom s dečjim čuđenjem. „Zaista si preterano ljubazna.”Podigla je kašičicu i progutala poslasticu u rekordnom vremenu, kao da se plašila da će jojbiti oduzeta ako bude sporo jela.

Elsi je strpljivo čekala da ona završi, a onda joj pružila jedan letak. „Ovo je dizajn letkaza veče.”

„O, kako je divan! Mnogo mi je žao zbog vaše prijateljice.”

„Hvala. Mislim da bi Ajrin bila zadovoljna događajem. Ili se bar nadam.”

„Džanet je prošle godine izgubila majku, znaš”, poverila joj je Džun. „Među nama,mislim da još pokušava da se izbori s tim. Znaš li da nam nije dozvolila da pevamo nasahrani, iako je njena mama to želela?” Pocrvenela je i zagledala se u šolju. „Izvini.”

Bilo je to neočekivano priznanje, ali Elsi se nasmešila. „Tuga čini čudne stvari s ljudima.Možda je želela da ožali majku u privatnosti.”

„Možda. Ovo je divan čaj.”„Hvala.”

„Javljaću ti o zanimanju novinara i prilikama za fotografisanje kako iskrsnu. Imaš livizitkartu?”

Elsi je napisala svoj broj telefona na blokčetu za porudžbine i pružila papir Džun. „Akoti bilo šta zatreba, samo pozovi.”

Dok je hor uvežbavao program za Pesme za Ajrin tokom naredne dve nedelje, Elsi jebila svedok značajne promene u grupi. Posle njihovog iskrenog razgovora posle Ajrininesmrti, postali su primetno bliži, njihovo drugarstvo bilo je lajtmotiv svih proba. Čak su ineslaganja i sveprisutno zadirkivanje Vudija i Saše imali dobroćudan prizvuk. Gotovo kao

da ih je ujedinilo novo shvatanje važnosti hora za sve njih. Elsi i Vudi proveli su nekoliko večeri praveći aranžman za Vudijev novi miks, u kojemje pomešao pesmu Top of the World Karpentersa i Walk This Way Aerosmita. Elsi je moralada mu oda priznanje - njegova čudna muzička vizija obično je rezultirala iznenađujućedobrim kombinacijama.

~ 141 ~

Anna



Zvoncica

„Kako smišljaš ove stvari?” pitala ga je jedne večeri dok je sedela za klavirom.

„Imam mnogo vremena za razmišljanje, lutko! To je rezultat usamljeničkog života”,odgovorio je, pružajući se na maloj sofi u uglu sobe i skidajući kaubojske čizme.

Elsi je sinula misao. „Nikada te nisam pitala o tvom životu, zar ne?”

„Ima tu previše priče”, iskezio se. „Kada naprave rok biografiju Vudija Džensena, to ćebiti trilogija!”

„Sigurno je bilo uzbudljivo? Sva zanimljiva mesta na kojima si svirao, imao si hit album- ljudi sanjaju o takvim stvarima.”

„Ah, građa od koje se prave snovi, da citiram dobrog starog Barda.” Zevnuo je. „Istina jeda sam video stvari koje većina ljudi može samo da zamisli. A možda sam izbacio i ponekiTV kroz prozor hotela. Sećam se Barselone, proleće 1988, izlaska na pozornicu predosamnaest hiljada ljudi, i čujem kako uzvikuju moje ime. Dobra vremena, lutko, dobravremena.”

„Fantastična.”

„Zaista.”

„Da li ti nedostaju? Sve te rokerske stvari, mislim?”

Vudi je žvakao žvaku i razmišljao o pitanju. „Nedostaje mi muzika, ponekad. Rekao bihda mi nedostaje i novac, ali mi ga nikad i nismo mnogo videli. Naravno, privilegije su bilefine - piće, devojke, donekle sumnjive supstance... Nije da sad radim išta od toga, razumeš.Pred tobom je promenjen čovek. Ne mogu da kažem da to važi za devojke, očigledno, alidžentlmen nikada ne priča o svojim osvajanjima.”

„Imaš li sada neku posebnu?” Pitanje je izletelo pre nego što je Elsi mogla da gazaustavi.

„Što, jesi li zainteresovana, lutko?” Grleno se nasmejao. „Kakvu si facu napravila! Nepanici, anđele, pusti čika Vudija da se našali. Naravno, uvek ima dama - čovek s mojimšarmom ne može da prođe neprimećeno kod lepšeg pola. Imam društvo, pa sam zadovoljan.Jednom sam se ženio, 1989. U Vegasu. Ja i Dženi Li, prateći vokal u našem bendu, poslednjihdana turneje po Americi. Znao sam da je Helfinger tada bio u rasulu, vidiš. Slušao samrasprave, rastavljao tuče. Džoni i Sid hvatali su se za gušu po celoj Americi... Dženi me je

razumela. Bila je moja oaza mira u pustinji Helfingera. Bila je moj oslonac... ” Sabrao se.„Trajali smo deset meseci. Kada je Sid umro, sve se raspalo. I Dženi Li i ja bili smokolateralna šteta. Ali opet, bolje je voleti, zar ne?”

Elsi je klimnula, i dalje obrađujući Vudijev iznenadni iskreni odgovor. „Potpuno seslažem.”

„Kao ti i tvoj čovek. Onaj kog si izgubila.”

Pogledala ga je. „Da.”Nagnuo se napred, a lanci oko zgloba su mu zazveckali. „Sigurno ti je bilo teško, lutko...

Sve to sa Ajrin posle onoga što si već doživela.”

„Pomalo. Teško mi je da prihvatim da je Ajrin sama izlazila s tim na kraj. Lukas sepobrinuo da svi znaju šta se tačno dešava.”

~ 142 ~

Anna



Zvoncica

„Mislim da bismo Lukas i ja bili drugari.”

Elsi se nasmejala. „Obožavao bi te. I hor.”

„On zna, znaš, verujem u to. Ono što vidimo ovde - to nije kraj, devojko. Rekao bih danam se tvoj čovek smeši.”

„Nadam se da je tako, Vudi.”

Nelagodno se nasmešio. ,,E sad, dosta je ovih priča. Sentimentalnost nije dobra za mojimidž, a treba i da aranžiramo muziku koja će promeniti svet!”

Nedelju dana pre priredbe u Ajrininu čast, Džim je pozvao Elsi, Dejzi i Gvin na roštilj.Pozno letnje sunce kupalo je mali vrt iza njegove kuće u kom se porodica okupila. Gvin jesijala od ponosa dok je malena Oti, zadovoljna i gugutava, kružila od jednog do drugog.

Elsi je gurnula Gvin dok je sedela pored nje. „Divna je, dušo!”

Gvin se nasmešila. „Znam. Još ne mogu da poverujem da je moja. Hm, ali dojenje na trisata - tada nemam nikakve sumnje.”

„Kako Džo podnosi roditeljstvo?” pitala je Dejzi, cupkajući Oti u krilu. „Daje sve od sebe, bog ga blagoslovio. Raspada se, ali mnogo je voli. Stvarno se ponosim

njime.”

„Majčinstvo ti dobro stoji”, nasmešila se Elsi.

„O, pst! Pričajte mi sada o nečemu drugom. Nečemu što ne obuhvata dojenje, peleneniti išta u vezi s bebama. Volim što sam mama, ali čini mi se kao da mi se život sveo na samojednu temu. Ne smej se, Els, očajnički mi treba normalan razgovor, čak sam počela datražim utehu u Mister Tamblu s dečje televizije. Mislim da Džo počinje da sumnja da sam uvezi s njim. Pričaj mi o tom koncertu. Kako ide?”

„Mislim da smo spremni. Probe su bile dobre, a juče sam otkrila da su se neki mladi

članovi sastajali i kod kuće da bi vežbali. To je stvarno pomoglo da se ovo ubrza i divno ješto svi žele da urade to za Ajrin. Tako je užasno što smo tek sada saznali koliko je Ajrin bilaposebna.”

Gvin je klimnula. „Tužno je koliko se to često dešava, ali pretpostavljam da će koncertsvima pružiti priliku da joj zahvale, zar ne misliš tako?”

Leptirići treme zalepršali su u Elsinom stomaku od pomisli na događaj. „Nadam se da jetako.”

„Bliže sredini... ne, ne tamo! Da li ja moram to da uradim?”

Kada je Elsi stigla u Feders na dan koncerta posvećenog Ajrin, Džanet Berton jetrenirala ulogu raspomamljenog fanatika za kontrolu punom parom, terajući tonske

tehničare da na njenu komandu jurcaju sa zvučnicima i mikrofonima po malom prostoru zanastup koji je Nik raščistio u jednom uglu paba. Nikovo lice bilo je smrtno strogo kada jeprišao Elsi.

~ 143 ~

Anna



Zvoncica

„Gde si, na kugli zemaljskoj, pronašla ovu?” pitao je, zabivši glavu u ramena, kada jeDžanet zarežala na nekoga. „Ovde je tek dvadeset minuta i već je prestravila tonce. Ako nebudemo pripazili, razbežaće se i onda neće ni biti koncerta.”

Elsi ga je potapšala po ramenu. „Izvini, Nik. Prepusti je meni.” Spremivši se za bitku,prišla je Džanet. „Kako ide?”

„Previše sporo! Ovi ljudi su imbecili! Gde li ih je vlasnik našao?”

„Zašto mi ne bismo otišle u šetnju?” Elsi je nežno povela Džanet dok je govorila. „To sutonski tehničari koje Nik angažuje već godinama, a ovo rade besplatno jer je u dobrotvornesvrhe. Zato treba malo da im popustimo, jer su se dobrovoljno prijavili da pomognuvečeras.”

Džanet je zurila u nju. „Nisam znala za to. Ali ostaje činjenica da ne maju pojma kako dapostave pozornicu za hor. Moja zvučna kompanija dosad bi sve organizovala.”

„Ovako čemo: ja ću da popričam s njima i zamoliću Nika da ti donese čaj. Treba da seodmoriš pre velikog nastupa.”

Činilo se da je to zadovoljilo Džanet, pa je graciozno krenula za Elsi ka baru i sela dok je

Elsi otišla da poruči osveženje. „Kako si to uradila?” pitao je Nik u pola glasa.

Elsi se nasmešila. „Odlučila sam se za lagano lagani pristup. Mali trik koji sam naučilaradeći sa širokom britanskom javnošću.”

„Moraću to da zapamtim.”

„Dobro, onda čaj za našu prijateljicu ženu zmaja, a možeš li nešto da odneseš i toncima?Izgledaju mi kao da im treba pauza. Koliko ti dugujem za to?”

„Zaboravi. To je na račun kuće. Što se mene tiče, svako ko može da ukroti ovog stvorazaslužuje besplatan čaj.”

Pošto je Džanet bila umirena, a tonci daleko srećniji bez njenog mešanja, pozornicabrzo počela da se nazire. Kada su Vudi i Šer stigli sat kasnije, sve je bilo gotovo.

„Izgleda divno”, rekla je Šer, grleći Elsi. „Ne mogu da verujem da si uspela sve daorganizuješ.”

„Ovo je”, rekao je Vudi, pruživši ruke kao direktor cirkusa, „mesto gde će se desitimagija. Ovo je gotovo sveta zemlja.”

Elsi se nasmejala. „Ovo je pab, Vudi. Sumnjam da je iko ikad Feders nazvao svetim.”

Članovi Sandejsa i Drim tima počeli su da pristižu oko šest i petnaest i ubrzo je mestobilo ispunjeno uzbuđenim ljudima koji su ćaskali. U pola sedam, Elsi i Džanet privukle supažnju pevača i žamor u prostoriji se utišao.

„Pre svega, hvala vam što ste deo ove večeri”, rekla je Elsi. „Za koji tren imaćemo probuod po jedne pesme za oba hora, samo da bismo proverili nivoe zvuka. Ali prvo, želim da vaspodsetim zašto smo ovde. Mi smo pre nekoliko nedelja izgubili veoma dragu članicu našeghora i ona je patila na način koji nam nikada nije poverila. Jedino što je činila bilo jeohrabrivanje kolega iz hora time što je provodila vreme s njima. Međutim, Ajrin Kvin bila jei mnogo više od dobrog slušaoca. Bila je pravi zrak sunca u Sandejsu. Naš cilj večeras jeste

~ 144 ~

Anna



Zvoncica

da joj odamo poštu i da ovaj prostor ispunimo muzikom koju je Ajrin toliko volela. Od ovevečeri očekujem samo da se zabavimo i pružimo što je moguće bolji nastup. Dogovoreno?”

Horovi su iskreno aplaudirali, a čak je i Džanet Berton uspela da se osmehne.

„Dobro. Da se onda bacimo na posao!”

Drim tim izašao je na pozornicu u osam uveče, a do tog vremena Feders je već bio punljudi. Elsi i Šer stajale su malo dalje od pozornice i gledale kako hor počinje svoje energičnoizvođenje pesme Don’ t Stop Believing.

„Malo je usiljeno, zar ne?” pitala je Šer.

„Ali ljudima se sviđa”, primetila je Elsi, posmatrajući publiku koja se smešila i klimalaglavama u ritmu pesme. ,,A i obavili su odličan posao s promocijom.”

„Pošteno. Ipak mislim da je ova Bertonova kuja. Zar Oli ne dolazi?”

„Ima sastanak, ali je rekao da će možda svratiti kasnije. Već je mnogo uradio.”

„Pa, dobro veče, divne dame!”

Šer i Elsi okrenule su se i ugledale Džejka kako im prilazi. Šer je ciknula i pojurila ka

njemu, privlačeći ga sebi u vrlo javnoj demonstraciji emocija. Dok su se ljubili, Torin jezakoračio iza svog šefa i plišani tepih pod Elsinim nogama malo se zaljuljao.

„Sjajna svirka”, doviknuo je, podižući glas, jer je Drim tim postajao sve glasniji.

„Hvala.” Nesigurna šta da uradi sledeće, Elsi se ponovo okrenula pozornici.

Šer je visila oko Džejkovog vrata dok su se pridruživali Elsi i Torinu. „Nisam znala dadolaziš, dušo.”

„Nisam mogao ovo da propustim, zar ne? Znam koliko ti se ta žena sviđala”, nasmešiose Džejk.

„Ali zar nije trebalo da putuješ u Edinburg večeras? Na sastanak s klijentom?”

Džejk je razmenio pogled s Torinom, koji je oborio pogled ka svojoj krigli. „Ne brini o

tome, draga. Ti si mi večeras prioritet.”Šer se zakikotala. ,,E, to volim da čujem!”

Elsi je bila svesna Torinovog pogleda, iako nije skretala pogled s Drim tima. Poslenekog vremena, to joj je postalo previše, pa se izvinila i pobegla na suprotnu stranu paba,gde su Sandejsi nervozno čekali.

„Ima tako mnogo ljudi”, rekla je Šila, uvrćući ivicu džempera oko prstiju.

„Biće ti dobro kad se popneš tamo”, uveravala ju je Elsi. „Osim toga, ova publika nije niizbliza onolika kao na karnevalu.”

„Hrabro, devojko. Ima mnogo, mnogo ljudi koji su došli da večeras čuju tvoj glas. Ovo jetvoj trenutak istine”, rekao je Vudi, a njegove reči bile su sasvim pogrešne kada se uzme uobzir čisti užas na Šilinom licu.

Elsi je sevnula pogledom ka Vudiju. „Ovo će biti silno veče. Svi se samo opustite iuživajte.”

Drim tim završio je svoju poslednju pesmu i Elsi je uzela mikrofon. „Da čujemo jošjedan aplauz za Drim tim i Džanet Berton!” Publika je aplaudirala. „Hvala vam.

~ 145 ~

Anna



Zvoncica

Napravićemo pauzu od oko dvadeset minuta, a onda će ovde biti Sandejsi da vas zabave.”Dok se publika raštrkavala ka baru, napustila je pozornicu i krenula ka Džanet, kojoj sučlanovi njenog hora čestitali.

„Džanet, bilo je odlično. Mnogo ti hvala što si došla.”

„Bilo mi je zadovoljstvo. Moram priznati da sam zaintrigirana da čujem vaš program za

večeras.”Elsi je ignorisala sarkastični ton Džanetinih reči i nasmešila joj se. „Mislim da ćeš

uživati. Biće to sasvim različito od vašeg materijala.”

Šer je prišla, vukući Džejka za sobom. „Elsi, naručujemo piće. Šta ćeš ti?”

„Samo sok od pomorandže, hvala. Šer, Džejk, da vas upoznam s Džanet.”

Džanet je ignorisala Šer i pružila ruku Džejku. „Vidi, vidi, Džejk Long. Nisam očekivalada ću tebe videti ovde večeras.”

Džejk je malo pocrveneo dok se rukovao s njom. „Još jedan sjajan nastup, Džanet.”

Šerino lice se smračilo. „Vi se poznajete?”

„O, Džejk i ja poznajemo se baš dobro, zar ne?”Džejk je promrmljao nešto i otišao. Šer je prekrstila ruke. „Baš je svet mali.”

„Jeste.”

Osetivši kako se situacija zakuvava, Elsi je uzela Šer za ruku. „Treba da odemo po tapića.”

„Ta žena...” Šer je režala. „Kunem se, ako pokuša da smuva Džejka, ja ću...”

„Neće, ne brini. Samo idi i pomozi Džejku za barom. Moram da vidim nekoga.”

Pošto je Šer bila bezbedno instalirana pored Džejka, Elsi je otišla do stola za kojim jesedela Ajrinina porodica. Lin se nasmešila kada im je Elsi prišla.

„Divno je”, rekla je. „Mami bi se dopalo.”

„Tako mi je drago što uživate. Mislim da će vam se dopasti pesme koje smo izabrali.”

„Nadam se da će biti i nevidljiva gitara”, zasijala je Lin. „Znaš koliko se mojoj majci todopalo.”

„Ubacili smo je specijalno za nju. A kako se vi držite?”

„O, znaš, idemo dan po dan. Još treba da razrešimo neke pravne stvari, ali napredujemopolako. Velika uteha nam je bilo to što smo imali ovo veče da ga iščekujemo.”

„Drago mi je. Znam da nije lako. Sve što možete da uradite jeste da se držite malihtračaka pozitivnosti kada iskrsnu. Ali s vremenom bude lakše.”

Dve žene su se razumele. „Hvala ti, Elsi. To mi mnogo znači.” Vudi im se pridružio,

iskosivši svoj stetson ka Lin i njenoj porodici. „Dobro veče. Trebalo bi da okupimo trupe,lutko.”

„Naravno. Uživajte u ostatku večeri, Lin.”

Sten, Luis, Deni i Grejem probali su gitarske pokrete kada su se Elsi i Vudi pridružiliSandejsima pored pozornice. Jedan tonski tehničar podigao je palac i Elsi se okrenula horu.

~ 146 ~

Anna



Zvoncica

„Dobro, mi smo sledeći. Da li su svi u redu?”

Ifa je prebledela. „Mislim da će mi pozliti.”

„Svi ćete biti sjajni”, rekla je Elsi. „Predstaviću nas, a onda izlaze momci.” Osećajućikako živci počinju da joj trepere, prišla je mikrofonu. „Dame i gospodo, dozvolite da vampredstavim - Sandejsi!”

Iz publike je doprlo klicanje kada je hor izašao na pozornicu. Vudi je izašao poslednji,nakrivivši šešir ka publici i namignuvši Elsi u prolazu. Elsi je podigla ruke i hor je počeo dapeva.

Ovog puta, Elsi i Vudi počeli su program tako da svi pevaju - Saša je još bila predmetzadirkivanja zbog svojih „polja plave” s nastupa na karnevalu. Elsi je počela da svira,Sandejsi su otpevali refren pesme Paradise Koldpleja, postepeno pevajući sve glasnije ideleći se u trodelnu harmoniju kod trećeg ponavljanja. Činilo se da je pevanje u grupisavladalo nervozu, jer su tonovi bili primetno sigurniji nego na njihovom poslednjemnastupu. Posle toga, Saša je iskoračila i zapevala početne stihove pesme You Got the Love.Elsi joj je klimnula i ona je počela da peva još glasnije dok se ostatak hora postepeno

uključivao. Vudi se nasmešio Elsi, a ona je preko njegovog ramena ugledala Olija. Smešio joj se i

njeno srce odmah je zaigralo. Osećala se dobro, jer je znala da je on tu. Hor je završiomelodiju dok je publika aplaudirala. Elsi je klimnula Vudiju koji je zauzeo mesto ispredhora kako bi dirigovao svoju mešavinu Karpentersa i Aerosmita. Oslobođena dužnostidirigovanja u naredne dve pesme, Elsi je posmatrala publiku dok je svirala. Svi su se smešilii sinulo joj je da će ovo biti ogroman podsticaj za hor, naročito pošto im je ovaj koncerttoliko značio. Kada su momci istupili da bi otpevali gitarski rif pesme Walk This Way, svakarezerva koju je imala o Vudijevom ludom kombinovanju pesama nestala je kad je videlareakciju publike i oduševljenje na licima članova hora.

A onda, usred osmeha, ugledala je Torina. Stajao je pored Džejka i Šer i zurio u nju, bezosmeha. Zašto je uopšte tu? Izgledao je kao da ne pripada tu, a jedva da je prozborio tri rečis njom. Zašto je ostao ovde kada to očigledno nije želeo? Iznervirana, ponovo je posvetilapažnju Sandejsima i rešila da više ne razmišlja o tome.

Program hora završio se Ajrininom omiljenom pesmom i Elsi je osetila kako joj se suzenakupljaju u očima kada su joj reči pesme I’ ll Walk Beside You dotakle srce. Još neki članovihora bili su ganuti i atmosfera u pabu se promenila jer je i publika bila dirnuta njihovimnastupom od srca.

Elsine misli odlutale su nazad u uspomene, mnogo pre dijagnoze, kada je mladi parstajao pred oltarom u Metodističkoj crkvi bake Flo u Houvu i izgovarao bračne zavete.Lukas je insistirao na tome da nosi tamnosivi viktorijanski frak, pantalone s tankim

crvenim i sivim prugama i visoki crni baršunasti cilindar - kao da je rešio da u ovoj prilicine izgleda kao svi ostali - ali emocije u njegovim očima, dok je gledao svoju mladu, bile sudrevne. Elsi je zračila u beloj čipkanoj haljini iz dvadesetih godina, koja je nekada pripadalaDžimovoj pratetki, gledala je svog lepog Lukasa sa srcem tako punim ljubavi da je ostalabez daha. Kada ih je sveštenik proglasio mužem i ženom, Lukas se nagnuo bliže i

~ 147 ~

Anna



Zvoncica

prošaputao zauvek, Elsinor, a onda je poljubio. Bilo je tako mnogo nade i očekivanja togdana, toliko je snova rođeno i budućnosti predviđano...

Smešeći se licima u horu, Elsi se prisetila najnovije poruke iz svilene kutije:

Volim te jer uvek vidiš šta je moguće mnogo pre nego što se to ostvari.

XX

Slušajući glasove Sandejsa, Elsi je shvatila da je, uprkos zastojima, stranputicama inezgodama, hor koji je stajao pred njom bio hor kakav je zamišljala od samog početka. Kadase pesma završila, nastupio je kratak trenutak tišine pre nego što je prostorija eksplodiralaod entuzijastičnog aplauza. Sandejsi su se poklonili nekoliko puta, iznenađeni i oduševljeninaletom adrenalina koji je prostrujao zbog reakcije publike.

Vudi i Elsi poklonili su se još jednom i Vudi je zgrabio mikrofon.

„Hvala vam, ljudi, što ste došli da nas podržite večeras. Ajrin je bila divna dama inadam se da smo joj ukazali dužno poštovanje.”

Predao je mikrofon Elsi, koja je upravo dobila komad papira od nasmejanog Nika.

„Srećna sam što mogu da objavim da smo na večerašnjem koncertu skupili šeststopedeset funti za Fond za istraživanje raka. Mislim da ste svi zaslužili aplauz.”

Publika je zapljeskala, a Elsi je povela Sandejse s pozornice. Obrisala je suze s lica dokje posmatrala hor i Vudija kako joj pružaju ruke.

„Dođi ovamo, anđele!”

Dok su se oni grlili, glasan uzvik rasparao je vazduh. „KUČKO!”

Elsi se izvukla iz zagrljaja baš na vreme da vidi Šer kako se baca na Džanet, dok su seljudi izvijali da ih vide. Zaprepašćena, Elsi je odjurila i zgrabila Šer za ramena, odmičući jeod razgnevljene dirigentkinje, dok je ova šutirala i vrištala prostote ka njoj. Džanet jejurnula na Šer, ali zaustavio ju je jaki par ruku koji se obavio oko njenog struka i odigao je u

stranu. „Šer! Prekini!”, viknula je Elsi.

„Ona je kriva!”, brecnula se Šer. „Nabacivala se Džejku!”

„Mislim da ćeš shvatiti da se on nabacivao meni!” uzvratila je Džanet. „Kao u dobrastara vremena, je li tako, Džejk?”

Džejk je stajao između njih, podignutih ruku, kao da se predaje, ne znajući kako da sepostavi u takvoj situaciji.

„Pusti me, Elsi, tako mi boga, otkinuću joj glavu!” Dok se Šer borila protiv Elsinogstiska, Elsi je videla lice osobe koja je obuzdavala Džanet.

„Vodi je kući, Džejk”, zarežao je Torin, „ovo nije ni vreme ni mesto.”

„Ne gledaj mene”, odgovorio je Džejk. „Ona se otkačila.”„Toliko o brižnom dečku, a, Šer?” doviknula je Džanet dok je pokušavala da se iskobelja

iz Torinovih ruku. „Džejk Long se nikada neće promeniti! Misliš da si jedina koju viđa?Samo sanjaj!”

~ 148 ~

Anna



Zvoncica

Šer se oslobodila i jurnula na Džanet, ali ju je tad zgrabio Vudi. ,,Devojko, nije onavredna toga. Vodim te kući.” Pogledao je Elsi. „Pozvaću te sutra, u redu?”

Elsi je ispravila haljinu. „Da, hvala. Šer, molim te, idi kući i smiri se.”

Briznuvši u plač, Šer je pružila ruku Elsi. „O, Els, izvini...”

Užareni gnev sevao je kroz nju i Elsi nije mogla da se natera da pogleda Šer. „Idi kući. ”

Okrenuvši se ka Džanet, odmahnula je glavom. „Ne znam kako si - kada si znala šta značiovo večeras - mogla da dozvoliš da se ovo desi. I ti sebe nazivaš profesionalcem ineprekidno svima govoriš koliko je tvoj hor superioran? Pa, možda ja jesam totalni amater,ali nikada ne bih dozvolila da me moj hor gleda dok se ponašam ovako kako si se ti upravoponela.” Uzdahnula je kada je Torin oslobodio Džanet. „Mislim da bi trebalo da odeš.”

Znajući da je u Elsi imala ravnopravnog protivnika, Džanet je zgrabila svoj šal odpasmine, koji je pao na pod, i praćena svojim zaprepašćenim horistima, napustila pab.Teško dišući, Elsi i Torin okrenuli su se jedno drugom dok su se posmatrači razilazili.

„Hvala ti.”

„Nema problema. Da li si ti dobro? Bila si neverovatna...” Krenuo je ka njoj i, na

trenutak, Elsi je pomislila da će joj ponuditi zagrljaj. „Elsi, šta se desilo? Dođi!” Oli se pojavio pored nje i obuhvatio je rukama. Dok je

prihvatala njegov zagrljaj, videla je Torina kako se odmiče. Nasmešio joj se i okrenuo kaDžejku koji je ispijao veliki viski za barom i izgledao kao da je preko njega upravo prešaostampedo bizona.

Elsi se izvukla iz zagrljaja i odmakla, mislima na drugom mestu. „Moram da proverimda li je Ajrinina porodica dobro”, rekla je, još zgrožena scenom koju su Šer i Džanetnapravile. S čudnim izrazom na licu, Oli ju je pustio da prođe.

Lin je skupljala svoje stvari kada joj je Elsi prišla.

„Lin, toliko mi je žao! Nisam imala pojma šta se tamo dešava!”

Na njeno olakšanje, Lin joj se široko nasmešila. „Ne brini, mama bi bila oduševljena.Obožavala je dramu - kad god bi za Božić izbila porodična svađa, ona bi se nacrtala usrednje i smejala se do suza.”

„Ali da se to desi posle tako divne večeri...”

„Veruj mi, Elsi, ovo je najbolji način da se zaokruži divno veče.” Spustila je dlan naElsinu ruku. „Ponosila bi se tobom. Hvala ti.”

Elsi se okrenula da se nasmeši Oliju, ali on više nije stajao tamo gde ga je ostavila.Lutala je po pabu nekoliko minuta, čak je proverila napolju da vidi da li je čeka ispred, ali odnjega nije bilo ni traga. Pomislila je da je sigurno morao da ide, ali nije želeo da prekida njenrazgovor sa Lin. Nema problema, rekla je sebi, kasnije ću mu poslati poruku.

Iscrpljena događajima, otišla je polako iza pozornice, da spakuje klavijaturu. Osetila jeruku na ramenu, okrenula se i ugledala Dejzi.

„Hej, mala seko, ono je bilo impresivno rešavanje krizne situacije.”

„Tako sam ljuta na obe. Šta li su mislile?”

~ 149 ~

Anna



Zvoncica

„One su idioti. Ali posle onog govora znaće da ne treba ponovo da te ljute.” Zagrlila jeElsi. „Tako se ponosim tobom, jesam li ti to već rekla?”

Elsi joj se slabašno nasmešila. „Ja se ponosim nama. Divno smo zvučali večeras.”

„Da, jesmo. Šta misliš o tome da ti sad pomognem da se spakuješ, pa da večerasprenoćiš kod mene? Andre nam je poslao flašu šampanjca i mogu da naručim neku hranu.

Malo kvalitetnog druženja sestara Mejnard. Šta misliš?”

Zahvalna za priliku da provede vreme u neutralnom okruženju, Elsi je pristala. „Mislimda je to fantastična ideja. Definitivno pristajem.”

Kasnije te večeri, opuštajući se u Dejzinom ležerno lepom stanu, Elsi je podigla čašu. „Predlažem da nazdravimo za Ajrin, jer je puna iznenađenja.”

Dejzi se nasmešila. „Za Ajrin!”

Ali iznenađenja Ajrin Kvin nisu ni izbliza bila gotova - što će Elsi uskoro i otkriti.

~ 150 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 15

Velika molba...

Sledećeg jutra Elsi se rano probudila. Umotavši se u beli paperjasti bade-mantil koji jojje Dejzi ostavila, izašla je iz gostinske sobe u veliki otvoreni prostor kuhinje i dnevne sobe spogledom na more. Dejzi je već skuvala kafu i Elsi je mogla da čuje zvuk tuša u zadnjemdelu stana dok je sebi punila šolju. Uzela je šolju, otvorila klizeća vrata koja su okruživalaprednji deo stana i izašla na balkon obložen bukovim daskama, udišući oštri morskivazduh. Jahte su već isplovile u duboke plave vode, a preko mora je dopiralo nepravilnozujanje ranojutarnjih skutera za vodu.

Elsi je sav svoj život živela s morem na kućnom pragu, ali tek kada se Lukas razboleo,počela je istinski da ceni njegovu lepotu. Bilo je nečeg večitog u beskrajnom kretanjuokeana, njegov ravnomerni ritam bio je konstanta na koju je mogla da se osloni. Kada je

toliko toga u njenom životu bilo uzdrmano, more je ostajalo isto - i za Elsi je postalopribežište. Tamo je mogla da razmišlja, da dopusti umu da se opusti dok je uživala u lepotiokeana, i da bude sama sa svojim mislima tokom nekoliko dragocenih trenutaka pre negošto se vrati čoveku kog je volela i oporavljena suoči sa izazovima.

Lukas je uvek voleo more i, mnogo pre nego što im je rak smrvio živote, gotovosvakodnevno je insistirao na tome da šetaju duž obale. Od oca koji je u svoje vremeučestvovao u trkama jahti, naučio je da jedri još kao mladić i postao je prilično vešt u tome.Kada su tek počeli da izlaze, često bi je pozivao na porodičnu jahtu vikendom, pokazujućisvoje pomorske veštine, dok je pomagao ocu da razvije jedra i upravlja plovilom. Kada jebolest počela da mu ograničava snagu, išli su svakog dana do iste klupe na šetalištu, bila

kiša ili sunce, kako bi mogao da posmatra kretanje mora koje je toliko voleo. Elsi se zagledala ka moru i na trenutak se osećala kao da je Lukas pored nje. Zatvorilaje oči i upustila se u sećanje na njega, duboko mesto u sebi iz kog su te uspomene izvirale.Instinktivno, savila je palac preko domalog prsta i osetila kako joj srce tone kada jedodirnula golu kožu. Skidanje burme bilo je daleko najteži deo njegovih uputstava, ali znalaje da je on to želeo. Burma je sada ležala u baršunastoj kutiji u gornjoj fioci komode ukuhinji, premda ona nikada nije zavirivala u nju. Bilo joj je dovoljno da zna da je tu - i, kakosu meseci prolazili, mogla je da oseti da se sve više udaljava od žene kakva je bila dok ju jenosila.

„Dobro jutro, lepotice.”

Elsi se okrenula i ugledala Dejzi kako izlazi na balkon, brišući peškirom dugu plavukosu. „Hej, seko.”

„Jesi li lepo spavala?”

„Ovde uvek lepo spavam. Kao da živim u nekoj sobi iz časopisa - ne poznajem nikoga kostavlja toliko jastuka na krevet.” Dejzi se nasmejala. „O, prestani. To mi je stil.”

„Ti si pravi dizajner enterijera.”

~ 151 ~

Anna



Zvoncica

„I jesam. Pa, ako bih mogla da te namamim u moju superluksuznu, modernu i po merinapravljenu kuhinju, napravila bih nam dostojne sendviče sa slaninom. Važi?”

Elsi se nasmejala. „Važi.”

Kada je Elsi stigla na posao u ponedeljak ujutro, Šer ju je čekala. Izgledala je užasno, stamnim podočnjacima i opuštenom beživotnom crnom kosom skupljenom u otromboljenikonjski rep, tako različit od njenog uobičajenog doteranog izgleda. „Zdravo, Elsi.”

„Dobro jutro.” Elsi je prošla pored nje da spusti torbu u kuhinju. Šer je krenula za njom,kršeći ruke. „Tako mi je žao, Els. Bila sam idiot u subotu uveče.”

Elsi je vezala kecelju oko struka i ništa nije rekla. Još nije smislila šta da joj kaže, asećanje na sukob i dalje je bilo previše sveže.

„Osećam se užasno. Nisam spavala. Ne znam šta me je spopalo - videla sam tu ženusvuda oko Džejka i načisto sam odlepila. Znam da je to pogrešno, veruj mi - znam.”

Samo ti pričaj, Jadoviću. Elsi je izvukla žičanu korpu iz mašine za sudove i počela da jeprazni.

„O, za ime božje, reci nešto, Elsi! Stvarno se trudim.”

„Znala si koliko je to veče važno.”

„Naravno da jesam...”

„Ne samo za mene i hor, već i za Ajrininu porodicu. To je bilo Ajrinino veče.”

Šer je obesila glavu. „Osećam se užasno zbog toga.”

Elsi je zurila u drugaricu. „Ne kažem da je sve tvoja krivica, u redu? Ali trebalo je daveruješ Džejku dovoljno da se ne osećaš ugroženo zbog neke stare simpatije - s naglaskomna ovo stara...”

Šer je podigla glavu s nervoznim osmehom.

„... koja vrcka unaokolo i koristi ljude. Džejk je bio tamo zbog tebe, sećaš se? Iako jesutradan trebalo da leti u Škotsku, došao je da podrži hor koji se sastaje u tvom kafeu. Šta tito govori, a?”

„Stvarno mi je žao, Els. Oprostićeš mi?”

Odmahnuvši glavom, Elsi ju je zagrlila. „Naravno. Ali uradi to ponovo i umlatiću te,razumeš?”

„Hvala ti. Možda ću sada moći da spavam.”

„Pa, kako si sredila stvari s Džejkom? Izgledao je prilično potreseno kada te je Vudiodveo kući.”

Šer je zarežala i podigla šaku kašičica s tacne. „Nije me pozvao do juče po podne, a jasam sebe dotad već ubedila da sam uprskala stvar. U svakom slučaju, razgovarali smo i sveje ponovo dobro. Bio je ljut što mu nisam dovoljno verovala, što potpuno razumem. Samomoram da se nadam da u skorije vreme neću ponovo natrčati na onu Bertonovu.”

„A Vudi te je bezbedno vratio kući?”

~ 152 ~

Anna



Zvoncica

„O, on je stvarno bio sladak. Mislim, kada sam stigla kući, već sam bila u potpunomhaosu, ali on mi je skuvao čaj i sedeo sa mnom više od jednog sata, dok se nisam dovoljnosmirila. Nije se ponašao nimalo rokerski. Pravo iznenađenje.”

„On je dobrica.” Elsi je prišla aparatu za kafu i sipala sveža zrna u mlin. „Znaš da seprima na tebe?”

„O, pst!”, odgovorila je Šer, a rozikasta boja obraza odavala je njenu pravu reakciju.„Pomalo kao onaj tvoj ljupki drug dizajner. Opčinjen je tobom, jasno i bez sumnje.”

Elsi je odmahnula glavom. „Nisam sigurna.”

„Nisi sigurna u šta? U šta tu treba da budeš sigurna? Tip je pokretno ulje na platnu,potpuno divan, opušten, zabavan...”

,,I trenutno mi ne uzvraća na pozive”, dodala je Elsi.

„Šta? Otkad?”

Elsi je uzdahnula i svalila se na stolicu pored pulta. „Od koncerta. Nisam sigurna šta sedesilo: u jednom trenutku me je grlio, a u sledećem nestao. Ne odgovara mi na poruke, akada pokušam da ga pozovem, uključuje se sekretarica.”

Šerino čelo se namrštilo. „Možda je zauzet? Možda je juče otputovao sa svojimdrugarima s kajtinga?”

„Možda.”

Šer je klimnula ka telefonu u kafeu. „Pozovi ga sada, odavde. Ako želi da te ignoriše - ušta sumnjam - neće prepoznati ovaj broj i bar ćeš imati priliku da ga uhvatiš nespremnog.”

Šer je bila u pravu - previše je dramila. Ali sećanje na Dejzine reči od pre nekolikonedelja i način na koji je nestao u subotu uveče bili su dovoljni da je zabrinu. Donela je svojmobilni telefon, pronašla broj i pozvala ga s retro telefona prikačenog na zid iza pulta.

Naravno, Oli se javio!

„Elsi ovde - nemoj da prekineš!”Dug uzdah začuo se s druge strane veze. „Zašto bih prekinuo?” Njegove reči su je

utešile, ali njihov ton učinio ju je nervoznom. „Možemo li da se vidimo? U pauzi za ručak?”

„Dobro. Gde?”

„Na plaži. Pored paba Ratna sreća. Oko pola jedan?” ,,U redu. Ali ne mogu dugo daostanem.”

Kada je Elsi stigla na plažu, Oli je sedeo na šljunkovitoj obali oko pedeset metara odpaba. Oko njega - u čudno ravnomernim razmacima duž grebena - sedeli su lokalni parovi,uživajući u pogledu na moćne talase koji su se razbijali o kamenitu obalu dalje niz plažu.Čim je videla njegov izraz lica, Elsi je znala da mnogo toga nije u redu. „Oli?”

Skrenuo je pogled. Panika je počela da joj steže utrobu. „Oli, razgovaraj sa mnom, molim te.”

Polako, podigao je pogled do njenih očiju, a ona je istog trena poželela da ne vidi onošto su te oči nosile. Osmeh je nestao; neusiljena vedrina njegovog pogleda pretvorila se unešto što nije prepoznavala - povređenost, razočaranje i hladnu ogorčenost. „Ne razumem

~ 153 ~

Anna



Zvoncica

te”, rekao je glasom koji je bio tek nešto više od šapata. „Jednog minuta mislim da ti sesviđam, da ima nečega između nas, a sledećeg... Neprestano mi to radiš, Elsi. Ne možeš meterati da čekam dok ti ne odlučiš jesi li spremna ili ne.”

„Ja... nisam znala da sam...”

,,U subotu uveče - posle Šerine i Džanetine svađe - odmakla si se od mene kao da ti

idem na živce.”Elsi je zurila u njega, a srce joj je lupalo o grudni koš. „Nisam. Morala sam da proverim

da li je Lin dobro. Ne mogu da verujem da si pomislio...”

„Nije bitno šta sam ja pomislio, Elsi. Stvar je u tome što to nije jedini put. Nađemo se,zabavljamo se, bliski smo, a onda - ti se povučeš i ja više ne znam na čemu sam. Znam dasam rekao da je u redu da budemo prijatelji, ali zar ne vidiš da što više vremena provodimozajedno, ja se sve više zaljubljujem u tebe?”

„Oli...”

Ponovo je skrenuo pogled i Elsi je sada bilo drago zbog toga. „Ovo je za tebe rizik,znam. Kapiram to. I borio sam se sa sopstvenim osećanjima jer sam želeo da ti ostavim

prostora, da te pustim da to sama razrešiš kada tebi bude odgovaralo. Ali ako nisizainteresovana za ovo - za nas - onda moram da znam. Moram da znam da ne gubim vremenadajući se nečemu što se nikada neće desiti.”

Zatečena njegovim rečima, Elsi je pokušavala da sroči primeren odgovor. Šta je želeoda mu ona kaže na to? Na mnogo načina nije mogla da razume sopstvenu uzdržanost - na

kraju, zar nije smisao izlaženja s mladićima bio u tome da skoči i vidi šta će biti? Ali ako juje Oli razumeo - ako mu je zaista stalo do nje - sigurno je mogao da vidi da joj je to prvipokušaj da nastavi dalje i da će se po njenoj glavi sigurno vrzmati sumnje i strahovi.

Tutnjava talasa, koji su udarali o oblutke ispod njih, poklapala se s lupanjem njenogsrca dok je stajala nema, a vetar se igrao krajevima njene marame. Veliko jato galebova

zakreštalo je iznad njih, jedreći ka potamnelom, nasukanom skeletu onoga što je nekadabilo Zapadno pristanište, ali Elsi je osećala gnev kako se uzdiže duboko iz nje.

„Žao mi je što sam ti bila takvo razočaranje. I žao mi je što si morao da me čekaš, alinikada to nisam tražila od tebe. Ne očekujem da me razumeš, Oli, jedva da i sama seberazumem. Za ovo nemam nikakvu referencu za poređenje - nemam nikakav vremenskiraspored kog bih se držala.”

Iznenađen jačinom njenog odgovora, Olijev izraz odmah je smekšao. „Hej, znam - znam

da...”

„Možda bi dosad već trebalo da znam šta želim, ali ja ne znam. Možda je za obojenajbolje da se sklonim iz tvog života.” Progutavši suze, okrenula se i počela da škripi preko

oblutaka, ka stepeništu šetališta. Bila je povređena i ljuta, iako je to bilo više zbog njenenesposobnosti da napravi korak za koji je znala da bi trebalo da napravi, nego zbog ičegašto je Oli rekao. Njega je opravdavalo to kako se osećao - većina ljudi u njegovoj situacijipožalila bi se mnogo pre. Dok je žurno odlazila, njeni prsti u džepu sklopili su se okonajnovije poruke iz Lukasove kutije:

Volim te jer nikada ne okrećeš leđa borbi.

~ 154 ~

Anna



Zvoncica

XX

Pa, žalim, Lukase, ali ovog puta si pogrešio. Nekada sam se možda upuštala u okršaje, aline otkako si ti otišao. Sada sam drugačija žena.

Ovog puta nije samo okrenula leđa - povlačila se što je brže mogla. Da li će od sada bitiovako, pitala se: bežanje kad god joj se ukaže prilika da krene dalje? Kada je donela odluku

da počne iz početka, osećala se tako jakom, tako punom samopouzdanja za nepoznati životkoji se pružao pred njom. Da li je pogrešila?

Ja nisam takva, uzvraćala je sama sebi, sam jača od toga. Zar ne?

Oli nije krenuo za njom kada je otišla. Tek kada je stigla do bezbednosti šetališta,usudila se da pogleda ka plaži, a onda je videla njegovu zgrbljenu figuru baš tamo gde ga jeostavila, kako sedi na kamenitom grebenu i zuri u more. Nije pokušao ni da je pozove ili jojpošalje poruku tokom naredne sedmice. Tupi bol zbog svađe teško joj je pritiskao srcesvakog dana, a reči iz Lukasove poruke odzvanjale su joj u mislima kao zov ptice rugalice.Šer je primetila promenu na Elsi - kao i Dejzi, Gvin i Džim - ali nešto u njenom raspoloženjusigurno ih je sprečilo da to dalje istražuju.

Na kraju, u pomoć joj je pritekao najneočekivaniji poverenik. Bilo je toplo popodne,sreda, nešto više od nedelju dana posle njenog razgovora s Olijem, i Elsi je iskoristila gotovoprazan kafe Sandej i Šer da potroši nešto od prekovremenih sati koje je imala, da bi sezaputila u udobnu anonimnost brajtonskih ulica. Šetajući polako kroz Lejns, pun ljudi kojisu obavljali svoje svakodnevne aktivnosti, Elsi je pustila da je preplave tutnjava saobraćaja ipotoci ljudi. Običnost svega toga bila je utešna u gužvi pitanja koja su se vezivala u čvoroveu njoj. Prešla je glavnu ulicu, ne razmišljajući zaista o tome gde se nalazi, i tek kada se našlas druge strane, prepoznala je impozantnu kapiju na ulazu u Kraljevski paviljon. Zaobišla juje i skrenula u vrtove s egzotičnim kupolama i kulama istorijskih zgrada, koje su se izdizaleiz leja s britanskim cvećem.

Kao dete, često se tu igrala s Dejzi i Gvin, zamišljajući da je paviljon Aladinova palata, ada su one princeze koje se igraju usred leja ruža i lavande. Kasnije bi došetala s Lukasom načaj i kolače u kafeu paviljona tokom nedeljnih letnjih popodneva. U poslednje vreme nijezalazila tamo - uglavnom zbog toga što joj je bilo čudno da tu bude bez Lukasa. Danas je bilotiho, osim grupe studenata koji su se izležavali po travi i usamljenog mandoliniste koji jesvirao mešavinu pesama REM-a, s kaputom prostrtim ispred sebe na stazi, da prihvati nekueventualnu sitninu. Elsi je gurnula ruku u džep i bacila novčić od funte na gomilicu uznjegove noge. Klimnuo je u znak zahvalnosti, zatvorenih očiju, izgubljen u melodijamainstrumenta.

Elsi se okrenula ka kafeu i taman kad se spremala da krene ka njemu, dozvao ju jepoznati glas. Osvrnuvši se, najzad je uspela da pronađe njegovog vlasnika, ispruženog na

travi, s kožnom jaknom složenom ispod glave i načetim pakovanjem od šest flaša pivapored sebe.

Nasmešivši se, Elsi je podigla ruku da ga pozdravi. „Hej, Vudi! Da nije prerano za pivo?”

~ 155 ~

Anna



Zvoncica

Nasmešio joj se, obraza porumenelih od toplog sunca. „Prošlo je jedan, lutko!”

Potapkao je mesto na travi pored sebe. „Da li bi ove srede podelila pićence sa starimVudsterom?”

Pošto nije imala dobar razlog da odbije, prešla je preko niske žičane ograde i selaprekrštenih nogu na travu pored njega. Vudi je izvukao flašu piva iz kartonskog pakovanja,

skinuo metalni čep ključem iz džepa i pružio joj. „Živela!” Kucnuo je svojom flašom o njenu i onda su popili. Pivo je bilo toplo i jeftino, ali

je bilo dobrodošla razbibriga za zbrku u Elsinoj glavi. Dok je potezala, bila je svesnaVudijevog pogleda. „Izgleda da ti je trebalo”, rekao je kada je spustila flašu.

„Znaš šta, i trebalo mi je!”

„Ponekad je pivo sve što čoveku treba”, zakikotao se. „Premda, sudeći po tvom licu

danas, kod tebe nije tako.”

Njegovo razumevanje ju je iznenadilo i pokušala je da to porekne. „Dobro sam.”

,,U stvari nisi, zar ne? Već neko vreme nosiš na ramenima čitav svet. Nemoj da izgledaštako zaprepašćeno, lutko. Misliš da čika Vudi ne može da vidi šta se dešava?”

„Ozbiljno, Vudi...”

„Možeš da mi veruješ, devojko. Mislim, kome bih ja mogao da kažem?”

Elsi je posmatrala ostarelog muzičara pored sebe, kao da ga vidi prvi put u životu. Biloje užasno priznati, ali do sada je pretpostavljala da su godine rokerskog života svele njegovum u granice fizioloških funkcija. Bio je izvor zabave sa svojim kvazispiritualnimbrbljanjem i verom da je nekakav muzički guru, ali pomisao na njega kao na osobu kojamože da primeti promene kod nekog drugog - to joj nikada nije padalo na pamet.

,,U pitanju je Oli - ne, ja sam... Pa, pomalo od svega, u stvari.” Oklevala je, nesigurna u toda li Vudi želi da mu se detalji njenog života nametnu za vreme njegove pivske tradicijesredom. „Da li zaista želiš da znaš? Mislim, ne želim da ti pokvarim popodne.”

Nasmejao se dubokim, grlenim smehom koji je odjeknuo po vrtu i poterao nekolikonezadovoljnih golubova s vrha paviljona. „Imam sve vreme sveta, anđele. Pucaj!”

I tako mu je ispričala. O Lukasu i Spisku; o njegovoj kutiji s porukama koje su iznenadagovorile o ženi koju više nije prepoznavala; o Olijevoj povređenosti i sopstvenoj frustracijijer nije mogla da uskoči u vode u kojima je nekada plivala. Nekoliko puta osetila je da jojprete suze, pa je prekidala kako bi sprala emocije toplim pivom. Dok je mandolina svirala, agrupe ljudi polako prolazile pored njih, njihove senke postajale su sve duže napopodnevnom suncu. Elsi je Vudiju ispričala sve: stvari koje nije mogla da iskaže ocu ilisestrama, stvari koje prosto ne bi razumeli. Vudi je sve to slušao, povremeno klimao glavomi praznio jednu bocu pre nego što bi dohvatio sledeću.

Kada je stigla do kraja, on je podigao pogled ka oblacima koji su plovili iznad njih, kaoda traži nekakav božanski uvid da bi sročio pravi odgovor. „Nemaš zbog čega da prekorevašsebe”, rekao je najzad. „Sve ono s Ajrininom smrću sigurno je prizvalo neprijatna sećanja.Ovo putovanje, na kom si se našla, biće trnovito. Možeš da ga prelaziš samo sopstvenombrzinom, kada si ti spremna - ne kada neko drugi to očekuje od tebe. Ali stići ćeš tamo - gdegod to tamo bilo.”

~ 156 ~

Anna



Zvoncica

Elsi je obgrlila kolena i privukla ih bradi. „Misliš li da hoću? Iskreno? Jer nikada nisambila tako nesigurna.”

Vudi je šmrcnuo. „Uopšte ne sumnjam u to. I sam sam prošao kroz to, znaš: razumem.Kada je Sid umro - naš bubnjar - čoveče, bio sam kao stara duša izgubljena na moru. Dugonisam mogao da prepoznam sebe u ogledalu. Život je bio neupotrebljiv, besmislen. Pustio

sam prijatelje da odu i napijao se skoro do zaborava. Najgore je bilo to što nisam ni shvataokoliko mi je značio, sve dok više nije bio tu. I krivio sam sebe što nisam primetio znake,znaš? On je bio najsabraniji tip kog sam ikada upoznao - imao je odgovore za sve. A ondasmo ušli u onu garderobu u Japanu, a Sid je visio s grede...” Zaćutao je, a Elsi je instinktivnospustila dlan na njegovo koleno. Klimnuvši joj, otpio je pola flaše piva pre nego što jeponovo progovorio. „To me je slomilo, lutko, iščupalo mi je srce iz grudi. Bile su mipotrebne godine da ga ponovo pronađem. Razlika u odnosu na tebe j e u tome što je tvojčovek znao kuda ide i verovao je u tebe.”

„Ali šta ako nije bio u pravu u vezi sa mnom?”

Vudi je odmahnuo glavom, a osmeh se probio na njegovo lice. „Bio je u pravu. Samo

treba da mu veruješ, devojko. Vidi u sebi snažnog ratnika kog svi mi ostali već vidimo. Tajtvoj Lukas zvuči kao moja vrsta baje. Vidiš, ti i ja nismo toliko različiti, anđele. Znamo kakoje to kada nas život šutne u jaja - da se tako izrazim. Srodne duše, to smo mi. Kopamo poprašini da stignemo do dijamanata.” Podigao je gotovo praznu flašu. „Zdravica! Za put prednama! Koliko god posran bio!”

Elsi nije znala šta je to tačno značilo, ali dobrodošla vedrina posle ovog popodnevnograsterećivanja bila joj je dovoljna da se pridruži Vudijevoj zdravici.

„Za put pred nama!”

Te večeri Elsi je otišla do Olijeve kuće, ne pokušavajući da ga prvo pozove. Naravno,rizikovala je da on uopšte nije tu, ali ovako bar nije imala vremena da se predomisli.

Zaprepašćenje što je vidi na svom pragu bilo je očigledno, jer Oli nije mogao daprogovori nekoliko trenutaka kada je otvorio vrata. To je bila dovoljno duga pauza da Elsipreuzme inicijativu.

„Izvini”, rekla je brže-bolje. „Izvini što sam te povredila. I žao mi je što sam otišla. Znamda sam verovatno samo potvrdila sve što si rekao o tome kako čas vedrim čas oblačim, alinisam znala koliko su jaka tvoja osećanja prema meni. Činjenica je da mi se sviđa da teimam u svom životu, ali više od toga... prosto nemam odgovore koji su ti potrebni.Razumeću ako rešiš da to nije vredno muke i, ako je to slučaj, okrenuću se i više me nećešvideti. Ali nisam mogla da odem a da ti ne kažem koliko sam zahvalna što si mi bioprijatelj.”

Odmahnuo je glavom i ispružio ruke. „Dolazi ovamo.”

Dok joj je srce lupalo, Elsi je zakoračila u njegov zagrljaj, osećajući toplinu njegovihruku.

„Ja sam previše dramio”, prošaputao je, a njegov dah bio je letnji lahor u njenoj kosi.„Još sam ovde.”

~ 157 ~

Anna



Zvoncica

Elsi se odmakla i zagledala u njegove tamne oči. „A ako ne mogu da ti obećam ono što

želiš?”

„To što si ovde zasad je dovoljno. Hajde da se ostalim bavimo kad budemo morali.”

,,I to je bilo dovoljno da ga uveriš?” pitala je Šer sledećeg dana, dokje Elsi seklaogromnu tortu od limuna i đumbira na kriške spremne da dočekaju gladnu gomilu koja jesvakog časa trebalo da stigne na popodnevni čaj.

„Izgleda da jeste”, odgovorila je Elsi. „Iako nisam mogla da razlučim da li je bio srećanzbog toga ili je samo rešio da čeka duže.”

Šer ju je potapšala po ramenu dok je prolazila pored nje da iz rerne izvadi novekornete s ukusom trešnje, maline i oraha. „Stići ćeš ti tamo.”

„Zvučiš kao Vudi.”

,,A?” Začuo se zvuk metala koji čangrlja i jedva skrivena bezobrazna psovka.

Elsi je pogledala preko ramena i videla Šer kako skakuće po kuhinji, mašući desnom

rukom kao divlja. „Da li je tamo sve u redu?”„Sve ide kao po loju, mala. Ova prokleta rerna ponovo me je sredila. Mislim da treba da

popravimo šarku na vratima.” Šutnula je vrata rerne da je zatvori i gurnula opečene prstepod česmu. „Nadam se da naše mušterije cene to što rizikujemo živote i udove zaradnjihovog osveženja.”

„Sigurna sam da cene.”

Šer se vratila u kafe s korpom korneta i postavila ih na pult. „Znam da je tako. Jutrossam dobila još jednu prosidbu.”

„Nije valjda ponovo gospodin Orfanos?”

„O, da!”

„Šta je bilo ovog puta? Tvoja poražavajuća domišljatost, karakter i bujne grudi?”„Možeš misliti. Ali pretpostavljam da je imalo više veze s kulom od palačinki s javorom

i sladoledom od karamele. S dodatkom banana i čokoladnih mrvica.”

Nekoliko puta nedeljno, tokom poslednjih pet meseci, otkako su on i njegov bratotvorili mali vinski bar u obližnjem Sidni stritu, gospodin Dmitri Orfanos išao je na kratkohodočašće kako bi probao poslastice iz kafea Sandej i Šer. Razvedeni ljubitelj dobre hraneodmah je bio očaran Šerinim ozloglašenim bluzama, a onda sasvim opčinjen njenimkulinarskim poduhvatima. Kao rezultat, Šer je redovno dobijala sve strasnije prosidbe odnjega, koje su - mada su bile simpatične - predstavljale nepresušnu inspiraciju za šaleizmeđu Šer i Elsi.

„Kada je postavljen pred toliko jestivih iskušenja, kako bi jadni čovek mogao da odoli?”smejala se Elsi.

Šer je podigla glavu. „Je li to tvoj telefon?”

„O, jeste.” Elsi je izvukla mobilni telefon iz džepa kecelje. „Halo?”

„Gospođica Mejnard?”

~ 158 ~

Anna



Zvoncica

„Da?”

„Dobro jutro. Ja sam Endru Delejni, advokat za porodično pravo u firmi Denbaj isaradnici. Imam potvrdu testamenta koja se tiče vas. Pitam se da li biste mogli da dođete donaše kancelarije da porazgovaramo o tome?”

Njegov formalni zahtev zbunio ju je na trenutak. „Mogu li da pitam čiji je testament u

pitanju?”

„Naravno. Ja zastupam porodicu gospođe Ajrin Kvin.”

Elsi nije mogla da poveruje. Ajrin joj je nešto ostavila testamentom? Zašto bi uradilanešto takvo? Zaintrigirana, Elsi je odgovorila: „Sutra imam slobodan dan. Da li vam toodgovara?”

„Savršeno. Da se vidimo, recimo, u devet?”

„Da, to je u redu.”

„Dobro. Vidimo se tada.”

Završivši razgovor, Elsi se okrenula ka Šer. „Nešto mi je zaveštano Ajrininim

testamentom.”„Ozbiljno? Au, to je iznenađenje, zar ne? Pitam se šta ti je ostavila.” Dok joj se umkovitlao, Elsi je klimnula. „Pa, saznaću sutra.”

Volim te jer uvek slediš svoje instinkte.

XX

Sledećeg jutra, dok su joj reči Lukasove poruke odjekivale u mislima, Elsi je stigla uDenbajevu kancelariju, koja se nalazila u nizu elegantnih crno-belih zgrada od cigle. Moždabi i dobila nekakva uputstva od svog instinkta, ali oni su tog dana očigledno uživali uopuštenom leškarenju, ostavivši Elsi da se oseća sasvim izgubljeno. Pošto se javila naprijavnici, sela je sama u malu čekaonicu.

Pošto joj je gospodin Delejni dao tako malo detalja o testamentu, osim da se pominjenjeno ime, nije o tome pričala nikome od članova Sandejsa, uključujući i Dejzi i Vudija, neželeći da izazove nekakve čudne situacije sa ostalima iz hora. Osećala je popriličnunelagodu jer je Ajrin navela nju, naročito u svetlu ono malo vremena koliko je poznavala

staricu. Najzad, prekinula je ćutanje i poverila se Oliju posle večere u njegovoj kući.

„Što više razmišljam o tome, to mi sve deluje pogrešno. Ne mislim da je išta trebalo dami ostavi. Mislim, poznavala sam je samo nekoliko meseci.”

Oli je seo pored nje na klupu u bašti iza kuće, dok je večernje sunce popuštalo predmastiljavoplavom tamom, a noćni vazduh ispunjavao miris morske soli i trave sprženesuncem. „Na osnovu onoga što ja znam o Ajrin, sumnjam da je vreme imalo ikakvu ulogu unjenoj odluci.”

„Svejedno, nisam sigurna da mogu da prihvatim njen novac.”

„Čuj, nema svrhe pokušavati to da shvatiš dok ne saznaš o čemu se radi. Možda je samoželela da ti zahvali jer si okupila hor. Zašto ne sačuvaš presudu dok ne čuješ šta stvarnopiše u testamentu?”

~ 159 ~

Anna



Zvoncica

Okrenula se ka njemu, crpeći snagu iz njegovog osmeha koji je bio topao kao jesenjeveče. „Možda si upravu.”

„Jesam. Veruj mi, Els, sutra ćeš biti u redu. Samo teraj dalje i vidi šta će se desiti - poslese bavi stvarima kojima budeš morala.”

Kancelarije su bile elegantno opremljene i nosile su sterilnu atmosferu profesionalne

efikasnosti. Besprekorno odeveno pravno osoblje jurilo je iz kancelarije u kancelariju sdebelim fasciklama u rukama. Kad god bi prolazili pored nekog kolege, obraćali su se jednidrugima formalno, pa je opšti ton u kancelariji pomalo zvučao kao scena iz romana DžejnOstin:

„Gospodine Klark.”

„Gospođice Vestvud.”

„Gospodine Dževonse.”

„Gospodine Pauele.”

„Zanimljiv dan, gospodine Geste?”

„Zaista jeste, gospodine Nikolse.”Elsi je zabavljala ta arhaična komunikacija, uglavnom zato što ju je podsetila na broj 27sa Spiska, kada su ona i Lukas celog dana koristili samo šekspirovski jezik, posmatrajućizbunjenost ljudi kada su naručivali kafu, raspitivali se o knjigama u Voterstonsu ilipredavali odeću na hemijsko čišćenje.

„Gospođica Mejnard?”

Elsi se vratila iz svojih uspomena i ugledala besprekorno odevenog muškarca kako jojprilazi. „Da. Zdravo.”

„Endru Delejni. Tako mi je drago što ste došli. Hoćemo li?” Pokazao je hodnik levo, dužkog je nekoliko vrata vodilo do kancelarija s prednjim zidovima od mutnog stakla.

Elsi je krenula za njim do kraja hodnika, a zatim u svetlu kancelariju koja je mirisala nasredstvo za glancanje nameštaja i novu boju.

„Pre svega, izvinjavam se zbog ovog zavereničkog pristupa. Siguran sam da ćeterazumeti da je to bilo nužno zlo kada čujete odredbe testamenta. Želite li kafu pre nego štopočnemo?”

„Ne, hvala. Moram priznati da je sve ovo predstavljalo iznenađenje i za mene.Poznavala sam Ajrin svega nekoliko meseci.”

Advokat je izvio obrve. „To nije neuobičajeno. Jednom sam zastupao čoveka koji jepozamašnu sumu ostavio svom peraču prozora, kog je upoznao dve nedelje pre smrti.Gospođa Kvin zvuči kao upečatljiva žena, u svakom smislu. Odavno nisam video tako

specifičan testament.”Elsi se promeškoljila na stolici. Ako je, na osnovu njegovog nagoveštaja, Elsi ostavljenapozamašna količina novca, teško će moći da ga prihvati. A ako bi članovi Sandejsa tosaznali, to bi moglo biti potencijalno štetno. ,,U kom smislu specifičan?”

~ 160 ~

Anna



Zvoncica

Osmeh gospodina Delejnija bio je ljubazan i strpljiv. „Na dobar način, verujem. Mislimda je najbolje da pročitam deo koji se odnosi na vas.” Izvukao je tanak presavijenidokument, razmotao ga i počeo: „Želim da sledeće bude pročitano u celosti: volela bih da

pomenem divnu mladu damu koju sam tek nedavno imala zadovoljstvo da upoznam. ElsiMejnard, vođa amaterskog hora Sandejs, podarila mi je poklon veći nego što sam mogla i da

zamislim: pružila mi je priliku da budem deo nečega, da se još jednom osetim korisnom. Prošlo je mnogo godina otkako sam ostavila pevanje, kad je moj voljeni Džordž preminuo, i bila sammanje-više rešena da tako ostane do moje smrti. Međutim, sasvim slučajno, pozvana sam nasastanak novog hora u kojem mi je pružena bezuslovna dobrodošlica svih prisutnih. Za kratkovreme, tokom kog sam bila član Sandejsa, povratila sam ljubav prema pevanju i pritom stekla

još jednu porodicu. Svako od njih podelio je sa mnom važne detalje iz svog života i imala sam privilegiju da mi razne tajne budu poverene. Što me vraća mojoj želji da nagradim ElsiMejnard i njen divni hor...” Podigao je pogled s testamenta i nasmešio se Elsi. „Kako ste? Da liovo dosad ima smisla?”

Elsina glava je lelujala. „Pomalo. Molim vas, nastavite.”

„Dobro. Evo: Primetila sam da mladi član hora, Deni Olden, ima san da zaprosi svoju prelepu devojku, Iju Makvej, na Ajfelovom tornju u Parizu. Bila mi je čast da budem upoznatas njegovom ambicijom, jer smo naveliko razgovarali o tome. Zbog toga sam odlučila daomogućim taj san za mog veoma posebnog mladog prijatelja. Da bih to uradila, poveravamElsi Mejnard da bude izvršilac te moje želje. Ostavljam sumu od 4.000funti koje treba da buduupotrebljene isključivo na to da svi članovi hora Sandejsa odu u Pariz na produženi vikend (trinoćenja), pod izgovorom da će održati koncert u gradu. Ifa Makvej ne sme, ni pod kojimokolnostima, da sazna pravi razlog za put. Tek drugog popodneva, hor treba da ode urazgledanje zvezda s Ajfelovog tornja i na Elsin signal da počne da peva Ifinu omiljenu pesmu(Deni će reći koju) dok je Deni prosi. To je bila njegova želja, a ja je samo omogućavam. Elsi,verujem da ćeš uspeti ovo da izvedeš,jer i ti i ja znamo koliko je bitna prava ljubav...” Advokatje prestao da čita i pažljivo je pogledao Elsi. „Posle ovoga sledi lična poruka za Denija, kojuću danas po podne podeliti s njim. Bio bih vam zahvalan ako biste detalje ovog zahtevazadržali za sebe dok vam se on ne javi da napravite plan. Razumete li uslove testamenta?”

Obamrla, Elsi je klimnula, ali u njoj je već počela bitka. Zahvalila je gospodinu Delejnijui polako izašla iz njegove kancelarije, zaustavivši se kod prijavnice da nakratko sedne i sveto upije. Pariz! Zašto je, od svih mesta na svetu na kojima je Deni mogao da zaprosi Ifu, to

morao da bude u Parizu? Nije bilo načina da se odrekne te odgovornosti: bila je toposlednja želja drage prijateljice, pa kako sad da odbije? Ipak, pomisao na to da će posetitiPariz sama - bez jedine osobe u njenom životu koja je toliko želela da doživi taj grad s njom- bila je gotovo nepodnošljivo užasna.

Lukas je dodao Pariz kao broj 51: jedinu stavku sa Spiska koju nisu uspeli da ispune.

Onog dana kada je trebalo da krenu - sa spakovanim torbama, rezervisanim kartama zatrajekt, voz i sobu u hotelu - vozilo koje ih je odvezlo iz njihove male kuće u Izlingvordstritu nije bio taksi, već kombi hitne pomoći, s uključenim plavim svetlima i motorom podpunim gasom, vozeći Lukasa u bolnicu. Elsi je pronašla njegovo beživotno telo sklupčano

~ 161 ~

Anna



Zvoncica

pored lavaboa i u panici pozvala hitnu pomoć. Bolničari su ga oživeli na licu mesta, ali Elsije po njihovoj smračenoj pomirenosti znala da to neće biti sitno odlaganje njihovog puta...

„Elsi? Šta, za ime božje, ti radiš ovde?”

Dok joj je srce lupalo, podigla je pogled. Molim te, ne! Ne danas!

Torin ju je posmatrao, a njegovo veselo raspoloženje preraslo je u zabrinutost kada suim se pogledi sreli. Brzo je seo pored nje. „Nešto nije u redu? Izgledaš užasno.”

„Biću dobro za minut. Samo treba da... razmislim.” Pogledao je na sat. „Ovo nije mestoza razmišljanje, veruj mi. Čuj, u blizini je kafe. Zašto ne bismo otišli tamo?”

„Ne... ne, stvarno, dobro sam.”

„Ne izgledaš tako.”

Zašto ne shvati poruku? Elsi ga je dugo posmatrala, a onda, tako naglo da je i sama bilazaprepašćena, pristala je - nagon da što pre izađe iz prostorija firme Denbaj i saradnici bioje mnogo jači nego njena želja da se raspravlja s njim. „Ubila bih za šolju čaja.”

Đavolast osmeh razvukao se preko njegovog lica. „Dobra devojčica. Premda, da sam na

tvom mestu, bio bih oprezan s tako opasnim priznanjem u ovom prostoru.”Poveo je Elsi iz advokatske firme, kroz nekoliko bočnih ulica, dok nisu izbili u malodvorište sa starinskom čajdžinicom na kraju. Uprkos unutrašnjem prekorevanju, jer jeprihvatila Torinov predlog, pogled na tipično britanski kafe s cvetnim stolnjacima, ručnonapravljenim zastavicama okačenim po zidovima i velikim braun beti čajnicima bio jeprelep. Pronašli su sto i Torin je naručio čaj i dva parčeta pite s bademima. Elsi je gledalapreko čajnika u prozor, s mislima daleko od udobnog enterijera.

Kada je njihova porudžbina stigla, Torin je sipao čaj u dve šolje od belog porcelana ipružio jednu Elsi. Čaj je bio vreo i jak i peckao joj grlo dok je pila.

Pošto ju je neko vreme gledao, progovorio je. „Da li je bolje?”

„Mnogo. Hvala ti. Zar nemaš nekog posla?”„Samo papirologiju. A i to može da sačeka. Mogu li da te pitam zašto si bila na mom

radnom mestu?”

Sjajno, pomislila je Elsi, prvi put se zabavljajući zbog koincidencije, naravno da će seispostaviti da sam bila baš u Torinovoj advokatskoj firmi. „Imala sam sastanak s EndruomDelejnijem.”

Čelo mu se namrštilo. „Porodično pravo?”

„Testament. Nisam ni znala da ću biti pomenuta u njemu. To me je, u stvari, malozaprepastilo.”,.

„Da li je to neko koga si dobro poznavala? Član porodice?” Pogledala ga je sažaljivo.

„Postavljaš mnogo pitanja.”„Izvini. Plašim se da je to uobičajeno za moj posao.”

„Bila je to jedna članica mog hora, ako baš moraš da znaš. Ajrin - bakica koja je sviralanevidljivu gitaru kada smo pevali na Brajtonskom karnevalu.”

Torinovo lice se zamaglilo. „Nisam bio na karnevalu ove godine.”

~ 162 ~

Anna



Zvoncica

O čemu on to? Elsi ga je videla, odmah posle nastupa Sandejsa - znao je to. Zašto jeporicao, kada je, kao i ona, odlično znao da je to laž? „Jesi, bio si. Videla sam te. Ja sam bila sOlijem.”

Očigledno nije imao nameru da prizna, iz nekakvog čudnog razloga. „Sigurno imamdvojnika u Brajtonu.”

Nerviralo ju je njegovo čudno poricanje, ali poslednje što joj je bilo na pameti jestepokušaj da razume mozak Torina Stjuarta. „Možda je tako.”

Torin je skrenuo pogled. „Da li ste bili bliski? S tom gospodom, mislim?” Da li je on to pocrveneo?

„Nisam mislila da je tako, ali Ajrin je smatrala drugačije. Ostavila mi je čitav spisakšašavih uputstava u testamentu, a ja nemam pojma kako ću to uspeti da uradim.”

„Uvek možeš da odbiješ. Sasvim je jednostavno: ili imenuješ drugu osobu da izvršinjenu volju umesto tebe, ili se sasvim odrekneš odgovornosti.”

„To nije moguće. Zamoljena sam da organizujem nešto za nekog drugog. Ako ja to neuradim, oni ostaju bez toga. Nemam izbora.”

„Elsi, uvek postoji izbor.”

Htela je da mu odgovori kada je primetila nešto na stolu. „Stani - da li je to rokovnik?”

Torin je pogledao crni kožni planer. „Jeste.”

Zaboravivši oprez, Elsi se glasno nasmejala. ,,Au! Nikada te ne bih zamislila kao tipa srokovnikom.”

Torin je zaštitnički postavio ruku preko njega. „Volim ga. Mama mi ga je kupila kad sampočeo da radim.”

„O, gospode, ima i tvoje inicijale! Pozlaćene!”

„Dobro, sada već počinješ da me vredaš.”

,,T. H. S. Od čega je H? Hari? Herbert?”Torin je zaječao. „Hejmiš.”

„Lepo ime.”

„Hvala.” Nasmešio se. „Slušaj, možeš da mi kažeš kakve su odredbe testamenta, akoželiš. Rado ću te posavetovati.”

„Ne, ali hvala na ponudi. Mislim da treba da sačekam dok mi se druga osoba ne javi, aonda mogu da počnem da organizujem stvari.” Svom snagom je da u njegovim očima nijeprimetila da ga je njeno odbijanje pomoći žacnulo. Podigavši šolju, nasmešila mu se. „Ovo jeodličan čaj.”

„Prihvatiću to kao kompliment. Iako si izvređala moj rokovnik.” Zastao je, a njegove oči

bile su nepomične kao u porodilištu pre nekoliko nedelja. Onda je pljesnuo rukama i ustao.„Sada stvarno moram da se vratim na posao. Čaj je na moj račun, pa ostani koliko želiš.”Krenuo je da ode, a onda zastao i okrenuo se. „Pozdravi sestru - i Oti Rouz.”

Čudan talas iznenađenosti podigao se u Elsinom stomaku kada je Torin otišao.Ponašanje mu je bilo sasvim besmisleno: u jednom trenutku bio je borben i pun sebe, u

~ 163 ~

Anna



Zvoncica

sledećem gotovo human. Kakva god bila istina o njemu, danas nije bio dan da je otkrije.Imala je hitnije probleme s kojima je morala da se pozabavi - a svi su sada bili čvrstopovezani s jedinim gradom za koji se zaklela da ga nikada neće posetiti posle Lukasovesmrti: Pariz.

Jedanaest i po meseci beskrajno su razgovarali o tome, pa je Elsi napamet znala šta je

Lukas želeo da vidi u prestonici Francuske: Luvr, Monmartr, Notr Dam. I najzad, da sepopnu do drugog nivoa Ajfelovog tornja dok sunce zalazi iznad grada. Ne do prvog, ne dotrećeg, već baš do drugog. Lukas je posetio Pariz s bakom kada mu je bilo samo deset godina i odustali su od liftova kako bi se peli metalnim stepenicama. Pošto je dan biovetrovit, vrh čuvenog tornja bio je zatvoren, pa je njegov prvi pogled na Pariz s Ajfelovogtornja bio s drugog nivoa - najvišeg mesta do kog se stizalo stepenicama.

„Odatle je pogled najbolji”, tvrdio je, iako je Elsi uvek sumnjala da je to poticalo odtruda njegove bake da umanji njegovo razočaranje zbog tog dana. „Moramo da stanemo kodograde, da se poljubimo i viknemo nad Parizom: C ’ est magnifique! Čak i da je oko nas punautobus turista. Zapravo, naročito ako su oni tu, jer onda možemo da budemo ekscentričniengleski turisti i da nas je baš briga šta bilo ko drugi misli. Kada to uradimo, broj 51 možeda se precrta s liste i sve će biti gotovo.”

Mesecima posle njegove smrti, Elsi se često pitala da li je Lukas uvek znao da su mušanse da ispuni poslednju stavku sa Spiska mršave.

Njegovo insistiranje na tome da se Spisak mora pratiti hronološkim redom potvrđivaloje da će Pariz doći na red tek u njegovim poslednjim sedmicama - možda čak i u poslednjimdanima. Nekoliko puta tokom poslednjeg meseca, Elsi ga je molila da ponovo razmisli obroju 51, ali on je bio uporan da ta stavka ostane. Čak i sada nije mogla da objasni zašto muje to bilo toliko važno, ali je, naravno, ostavila svoje argumente po strani pred njegovomgranitnom rešenošću.

Broj 51 potvrdio je Elsi da Pariz treba zauvek da bude precrtan s liste mesta koja bi

volela da poseti. Pomisao na to da će ići njegovim ulicama, posmatrati prizore i uživati unjegovom srcu bez ljubavi svog života, bila je prosto previše bolna. Ali sada, jedino što jestajalo između ispunjenja Ajrinine poslednje želje - i Denijeve prosidbe iz snova - bila jeElsina odluka.

Možda je Torinov predlog bio rešenje za to: da se odrekne odgovornosti i pronađenekog pogodnijeg za ostvarivanje tog zadatka. Međutim, da li je zaista mogla da živi s tomodlukom, znajući da je Ajrin uložila toliko vere u nju, uprkos kratkom vremenu koliko su sepoznavale?

Možda bi mogla sve da organizuje od kuće? Iz Brajtona bi lako mogla da rezervišeprevoz, prelazak preko Kanala, smeštaj i hranu, a Vudi i Dejzi bili su više nego sposobni da

vode Sandejse na put kada te pojedinosti budu ugovorene. Međutim, posle sveg napornogposla da okupi hor kao čvrsto povezanu zajednicu, da li je zaista mogla da ih izda nanjihovom najhitnijem nastupu dotad?

Pošto je otišla iz čajdžinice, Elsi je besciljno lutala po gradu, ne obraćajući mnogopažnje na vreme niti na ulice kojima je išla, dok se odvijala njena unutrašnja bitka. Kada je

počeo sumrak, oluja je zaduvala s mora, naterala turiste da pohitaju u bezbednost hotela,

~ 164 ~

Anna



Zvoncica

pabova i pansiona, dok se nekoliko izdržljivih lokalaca prkosno probijala duž obale šibanevetrom, sa čuvenim britanskim duhom još živim i zdravim uprkos surovom vremenu. Elsiim se pridružila, a svirepi vetar nije mogao da se meri s tajfunom koji joj je besneo umislima.

Umorna i obuzeta sećanjima, napustila je šetalište šamarano naletima vetra i sišla na

plažu. Plava kosa divlje joj je lepršala oko lica, a jaki vetar gotovo da joj je oduzimao dah. Alisve to bilo je beznačajno: morala je da razabere svoja osećanja, ne polažući račun nikomedrugom. Džim bi se samo brinuo, Dejzi bi zahtevala da joj ispriča svaki detalj, a Oli ne birazumeo bez dugog iscrpljujućeg objašnjavanja koje u tom trenutku prosto nije mogla daizdrži.

Najgore je bilo to što je Elsi sumnjala da ni Lukas ne bi razumeo njenu unutrašnjureakciju na tu situaciju. Gotovo da je mogla da ga vidi kako gazi po oblucima na plaži porednje i žestoko zastupa svoje mišljenje nadjačavajući urlik vetra i talasa.

,,U čemu je tvoj problem, Elsi? Nikada nisi dozvoljavala da te strah zadržava - zašto tosada počinješ?”

„Plašim se, Lukase.”„Da, plašiš se, ali ne razumem zašto. Nikada nisam rekao da ne smeš u Pariz bez mene,

zar ne?”

„Ne kažem da jesi. Samo ne želim sada da ga vidim.”

„To bolje da nije nekakav jadni pokušaj da u moje ime učiniš Pariz besmrtnim.”

„Ne budi smešan.”

„Nisam ja ovde smešan. Pariz je zadivljujući grad, Els! Trebalo bi da ga vidiš. I nećeš bitisama. Osim toga, učinićeš da san onog momka postane stvarnost. Razmisli nakratko o svimčinjenicama. Reci mi sad, iskreno, da li još imaš dovoljno dobar razlog da ne ideš?”

Stojeći na ivici vode, Elsi je gledala kako se pena komeša preko oblutaka kraj njenih

nogu. Sve je to bilo tačno i neizbežno, ali duboko u sebi znala je razlog za oklevanje: kadaposeti Pariz, završiće Spisak. Iako se raspravljala s Lukasom zbog postojanja broja 51,njegovo neispunjeno prisustvo predstavljalo je izvesnu utehu. Ako bi videla Pariz - i popelase na Ajfelov toranj - to bi bio poslednji korak u puštanju Lukasa da ode. Postigla je tolikotoga, a ipak, čak i sada, znala je da poslednje doviđenja nije rečeno.

„To je previše teško, Lukase!”, viknula je preko pobesnelog mora koje je šibao vetar, anjeno srce se opet slamalo. „Previše je da to tražiš od mene!”

Nije bilo odgovora, samo je vetar udarao talase dok su grafitni oblaci klizili preko neba.Slane kapljice pogodile su joj lice, sastavši se sa suzama, i ona je ponovo zaplakala dok seobuzimajući osećaj samoće survavao preko nje. Znala je šta je morala da uradi - gotovo je

donela odluku. Bilo je nemoguće izbeći je, tvrdoglavo nepomičnu - gotovo kao da ju jeLukas lično smislio. Ali da li je mogla da pregura sve to? Da li je mogla da izdrži boravak uParizu bez njega?

~ 165 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 16

Nešto kao plan

Deni ju je pozvao sledećeg dana i Elsi je pristala da ga poseti posle posla. Kada je stigla,njegova majka dočekala ju je na vratima.

„Zar to nije prosto divno? Nisam mogla da verujem kada je gospodin Delejni pročitaoAjrinin plan. Uđi, uđi!”

Deni je skočio sa stolice kada je majka uvela Elsi u dnevnu sobu. „Hej, Elsi!”

„Zdravo, Deni!”

Denijeva mama nervozno se smešila. „Dobro. U redu. Vas dvoje imate mnogo dapričate, pa ću ja samo...” Izašla je iz sobe i zatvorila vrata. Deni je napravio grimasu. „Izvinizbog mame. Stvarno je uzbuđena, znaš.”

„To je lepo.”Prisetivši se manira, Deni je pokazao sofu. „Molim te, sedi. Mogu li ti nešto doneti? Šolju

čaja?”

Trostruku votku? „Ne, hvala. Dakle...”

„Da. Krupna stvar!”

„Moram priznati, ovo je i za mene bio šok. Nikada nisam očekivala da ću za hororganizovati i put u Pariz.”

Denijeve oči ispunila je zabrinutost. „Ali uradićeš to, zar ne? Pomoći ćeš mi?”

Teško progutavši, Elsi se nadala da je njen osmeh ubedljivo samouveren. „Naravno dahoću, ali potreban nam je plan. Čuo si šta je Ajrin rekla: Ifa ništa ne sme da posumnja. Imamjednu ideju, a ti ćeš morati stopostotno da stojiš iza nje.”

„Znaš da hoću.”

„Jer osećaćeš se kao da je lažeš narednih nedelja, a to bi moglo da bude teško.”

Deni je duboko udahnuo. „Znam. Ali vredeće onoga što ću moći da uradim. Spremansam.”

Prvi deo plana bilo je lako ostvariti. Elsi i Deni smislili su priču koju će podeliti s horomna narednoj probi.

„Imam uzbudljive vesti!” rekla je Elsi Sandejsima dok su sedeli u kafeu Sandej i Šer.„Ponuđena nam je tezga!”

Oni su se iznenađeno pogledali. „Kako se to desilo?” pitala je Dejzi.

„U pitanju je neko ko je bio na Ajrininom koncertu prošle sedmice. Juče su me pozvali i

dali ponudu.”

„Nisam mislila da smo bili toliko dobri”, rekla je Saša.

~ 166 ~

Anna



Zvoncica

„Pa, očigledno jesmo ako nas je neko rezervisao”, odvratio je Luis.

Šila je podigla ruku. „Pa, gde je?”

Elsi je pogledala ka Deniju. ,,U Parizu.”

Zaprepašćeni žamor krenuo je po grupi. Vudi se nagnuo napred. „Stani malo, anđele!Zezaš se s nama, zar ne?”

„Ne. Imamo priliku, ako je želimo, da pevamo na otvorenom u Parizu.”

„Kada?” pitala je Dejzi.

„To je malo problematično: za tri nedelje.”

Odjednom, svi su govorili u isti glas. Elsi je nekoliko puta pokušavala da progovori, svedok glasni Vudijev zvižduk najzad nije vratio mir.

„Pustite damu da govori! Pozornica je tvoja, anđele.”

„Hvala ti. Verujem da možemo da uspemo, ali biće potrebna posvećenost svih nas.”

Sten se nakašljao. „Ja verovatno ne mogu da idem.” Sve oči okrenule su se ka njemu. ,,Upitanju je novac, vidiš. Gospođa i ja i inače smo u stisci. Ali Pariz? To je skup grad. Nemam

toliki novac. Izvinite, svi.”„Stene, u redu je. Organizatori plaćaju sve troškove. To znači put, smeštaj i hranu.

Potreban ti je samo slobodan vikend za tri sedmice.”

Iznenađenje je odjeknulo po prostoriji. Deni je uhvatio Elsin pogled i klimnuo. „Tozvuči sjajno. Hm, u stvari, Els, Ifa i ja moramo da brišemo.” Ifa ga je pogledala. „Moramo?”

„Da, izvini, dušo. Mamin automobil ponovo zeza i rekao sam joj da ćemo je odvesti usupermarket. Častiće nas večerom.”

„Ali oboje ćete u Pariz?”, pitala je Elsi igrajući svoju ulogu. „Neće biti isto ako vas dvojeniste tamo.”

Ifin osmeh obasjao je prostoriju. „Ne bih to propustila, Elsi! Oduvek želim da odem

tamo!”„Odlično. Vidimo se na sledećoj probi. Poslaću vam poruku o datumu o kom se

dogovorimo večeras, u redu?”

Deni i Ifa pozdravili su se s ostalima i otišli. Kada su se vrata zatvorila, Elsi se nasmešilahoru. „Dobro. A sada da čujete pravi razlog zašto idemo u Pariz...”

Pošto je ostatak Sandejsa bio upućen u iznenađenje, probe su odmah počele. Elsi jenapravila raspored lažnih proba, kojima će prisustvovati Deni i Ifa, i pravih, bez njih, nakojima će Sandejsi vežbati pesmu za Denijevu prosidbu. Bila je to velika obaveza za sve, alisvi su bili toliko zadivljeni Ajrininom darežljivošću i oduševljeni što će ispuniti Denijevuželju, da su se bacili na probe s novim entuzijazmom.

U međuvremenu, Elsi je počela da istražuje logistiku odvođenja Sandejsa u Pariz. Nisusvi članovi mogli da pođu: Di je bila previše mlada, Keti je tog vikenda radila, a Džulijet jeveć ugovorila posetu sestri u Vankuveru. To je značilo da je Elsi sada imala grupu odjedanaest članova za put. Usredsređivanje na praktičnu stranu pomoglo joj je da zanemariuporno cimanje srca na svaki pomen francuske prestonice. Sastavila je bezbrojne liste,

~ 167 ~

Anna



Zvoncica

sakupila cene i vršljala po internetu tražeći detalje o hotelima. Kada nije planirala, vežbalaje ili radila, ali okupiranost je bila glavni način da spreči sebe da razmišlja o putu.

Posle prve sedmice proba, bilo je isplanirano gotovo sve osim prevoza. Letovi zadesetak ljudi pokazali su se preterano skupi, pa je kombinacija druma i trajekta delovalakao jedina opcija. Iznajmljivanje minibusa bilo je relativno jednostavno, ali Elsi nije bila

sigurna koga da imenuje za vozača. Nije joj se dopadala ideja da to sama radi, pošto nikadanije vozila na kontinentu, ali činilo joj se da bi bilo previše očekivati toliku odgovornost odnekog drugog.

To pitanje ponavljalo joj se u mislima kad je stigla na večeru kod oca. Kada su se bacilina domaći ragu od sočiva i leblebija, Džim je zabrinuto pogledao kćerku.

„Brinem se za tebe.”

„Tata, ne brini. Samo bih volela da završim sve detalje za ovaj put. I svi ostali se tolikotrude na probama da se osećam kao da sam ih izneverila.”

Džim je spustio viljušku i svojom rukom pokrio njenu. „Prestani s tim, mlada damo!Radiš više nego dovoljno da bi se ovo ostvarilo. Ne razmišljajući o sopstvenim osećanjima,

ako smem da dodam. I nemoj da mi upućuješ taj o, tata pogled. Znam šta ti Pariz znači.Nemoj ni na trenutak da pomisliš da mi je promakao značaj tvog odlaska tamo. Mislim da jeto jedno od najnesebičnijih dela koja je iko učinio.”

„Samo se trudim da ne razmišljam konkretno o odlasku”, priznala je, osećajućipeckanje nadolazećih suza. „Sada je bitno da svi stignu tamo, da imaju gde da spavaju i dapravi razlog posete ostane tajna za Ifu.”

„Kako ti napreduju planovi?”

„Nije loše. Pronašla sam dobar hotel blizu stanice Monparnas, što je odlično mesto zastizanje do Ajfelovog tornja, i ugovorila sam odličnu cenu za grupne karte za trajekt. Jedinomi je ostalo da odlučim ko će voziti minibus.”

„Imate minibus?”Elsi se nasmešila. „Tehnički, još nemamo, ali prikupila sam neke ponude. Nadala sam se

da ću moći da ga iznajmim s vozačem, ali ispostavilo se da bi to bilo preskupo. Da budemiskrena, malo me boli glava od toga.”

Džim se zavalio u stolicu. „Možda ja poznajem nekoga.”

Elsino srce je zaigralo. „Koga?”

Raširio je ruke kao mađioničar na kraju trika. „Mene.”

Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati šta je govorio. „Stvarno?”

„Da, stvarno. Imam prijatelja čija se firma bavi iznajmljivanjem vozila - prilično samsiguran da ima minibus ili mali autobus ili kako god da se to danas zove. Kada ste ti, Dejzi iGvin bile male, išao sam do Francuske nekoliko puta godišnje, kupovao sam nameštaj nabuvljacima, sećaš se? Tvoja baka Flo dolazila je da vas čuva, a čika Frenk i ja vozili smo nasmenu.”

Elsi je trepnula u neverici. „Nikada mi nije sinulo da si to radio. Mislila sam da baka Flodolazi iz zabave.”

~ 168 ~

Anna



Zvoncica

„I jeste dolazila da se zabavlja”, likovao je Džim. „Moja majka terala je Frenka i mene daidemo češće jer je volela da vam izigrava mamu. Bila bi ponosna da vidi šta sada planiraš.”Šmrcnuo je. „Pa, šta kažeš, a? Hoćeš li da vas tvoj matori tata vozi u veseli Pari? ”

„O, tata, ne znam šta da kažem. Da! Bilo bi mi drago da nam ti budeš vozač.”

„Ali imam jedan uslov.”

„Kaži.”

Veliki osmeh pojavio se na Džimovom licu. „Da me pustiš da budem član Sandejsa,samo tokom puta. Da budem iskren, umirao sam da te vidim kako radiš, ali nisam želeo dase osećaš kao da te tvoj šašavi matori tata ometa.”

Skočivši sa stolice, obavila je ruke oko Džima i stegla ga što je jače mogla. „Da, tata!Odgovor je da! ”

„Ova pesma je prilično ljigava”, zaječala je Saša dok je Elsi svirala Denijevu izabranupesmu za prosidbu. „Ne mogu da verujem da je to Ifina omiljena pesma.”

„Nju je Deni izabrao”, rekla je Elsi, a umor joj je smanjivao strpljenje. „Nemamovremena da raspravljamo o njenim kvalitetima.”

„Ja mislim da je divna”, usudila se Šila da kaže, smesta izazvavši Sašin mrki pogled. ,,Usvakom slučaju, ovo je za Denija, ne za tebe, pa možeš samo da je zavoliš ili da trpiš bezpogovora.”

Ostatak Sandejsa iznenađeno je posmatrao Šilin ispad. Otkako je hor radio, Šila je svevreme bila jedna od najtiših članova, a trema ju je zaustavljala kad god bi pokušavala daprogovori. „Šta je bilo? Zašto me svi tako gledate?”

Vudi joj je prišao i prebacio ruku preko ramena. „Odlično rečeno, devojko!”

Saša je glumila da povraća, a onda se vratila na svoje mesto.

„Hvala. Ima li još nekih problema za koje bi trebalo da znam? Bilo ko? Dobro, da se

onda vratimo poslu.” Elsi je videla kako se Džim smeši dok je počinjala da svira. Njegovouvođenje u hor prošlo je glatko, a Elsi je rešila da Sandejsima saopšti da će on biti trajničlan hora. Tako je bilo lakše, s manje bitnih detalja koje moraju da zapamte kako bi sprečiliIfu da postavlja previše pitanja. Njen otac bio je u elementu. Sa zadovoljstvom je pevaopored Stena i Grejema i koristio svaku priliku da visi s Vudijem.

Posle tajne probe, Elsi je od kuće pozvala Denija, da mu javi kako napreduju.

„Kako ide sa Ifom?”, pitala je.

„Zasad dobro, mada se osećam užasno jer je lažem. Plašim se da će prozreti moju pričui osećam se kao da je varam ili tako nekako.”

„Samo se trudi da ostaneš smiren i zapamti zašto ovo radiš, u redu? Za nešto više od

sedam dana pitaćeš Ifu da se uda za tebe - to je sigurno vredno još nekoliko danapridržavanja lažne priče?”

,,U pravu si, izvini. Samo želim da sve bude savršeno, Els.”

„Znam. I daću sve od sebe da se postaram da bude tako. Obećavam.”

~ 169 ~

Anna



Zvoncica

Završivši razgovor, bacila je telefon na suprotan kraj kreveta i pustila da je emocije,koje su se nakupljale tokom prethodne dve nedelje najzad savladaju. Strah zbog stajanja naAjfelovom tornju nadvijao se nad njom, veći od same čuvene građevine. Uprkos najvećemtrudu da to drži po strani, ono što je bilo neumitno, nikada nije bilo daleko od njenih misli,skrivajući se u senkama kao atentator koji čeka dolazak žrtve. Vratilo je sav osećaj

bespomoćnosti s kojim se suočila tokom poslednjih nedelja Lukasovog života. Prošli putgubila je Lukasa; ovog puta bila je na ivici da pusti sećanje na njega.

Prevrnula se u krevetu i podigla njegovu uramljenu fotografiju koju je snimila namedenom mesecu. Bila joj je to omiljena Lukasova slika - kako se naginje preko ivicebalkona hotelske sobe na Malti i gleda Sredozemno more, s letnjim povetarcem koji musklanja tamnu kosu s lica, i očima u kojima se ogleda zalazeće sunce. Volela je da ga pamtitakvog, ne onakvog kakav je bio na kraju.

Nekoliko članova Sandejsa bilo je zbunjeno zbog Ajrinine odluke da od njih krije svojubolest, ali Elsi ju je potpuno razumela. Pošto je živela s nekim ko se suočio s rakom, znala jekoliko je Lukasu bilo bitno da mu veći deo života ostane što je moguće normalniji. Mada jeotvoreno govorio o svom stanju svakome ko bi pitao, radio je sve što je mogao kako biposlednjih meseci očuvao osećaj normalnosti.

Lukas nikada nije mnogo govorio o umiranju, osim u šali, premda je Elsi znala da je toodbrambeni mehanizam koji se uključivao kako bi sprečio da on postane predmetsažaljenja. Smrt je pomenuo samo jednom, oko četiri meseca posle dijagnoze.

Sedeli su na klupi na obali, odeveni u odeću iz radnje za siromašne, i hranili galebove -

bila je to stavka 19 sa Spiska:

19. Obučemo se kao starci i hranimo galebove na šetalištu (uz obavezno vikanje na njih).

Razlog za tu stavku bio je taj što je, otkako ga je Elsi poznavala, Lukas imao spremanodgovor na pitanje šta mu je životna ambicija:

„Želim da vičem na galebove kad mi bude devedeset.”

Bila je to dugotrajna šala između njega i Elsi - ali postala je teško ironična poslepostavljanja njegove dijagnoze. Broj 19 trebalo je da mu pomogne da ispuni svojuproklamovanu životnu ambiciju. I tako su posetili nekoliko prodavnica za sirotinju kako bisklopili savršenu staračku kombinaciju odeće. Lukas je nosio kačket od tvida, belo-zelenukariranu košulju, sportsku jaknu (s obaveznim antilopskim ojačanjima na taktovima), kremcipele i vrećaste sive pantalone tri broja veće, dok je Elsi bila slika i prilika u bledoplavomsvilenom turban-šeširu, poliesterskoj haljini s apstraktnim šarama, pletenom džemperu inekakvim bež sandalama debelog đona, kakve je baka Flo obično zvala papučama skaiševima. Zbog svega toga, razgovor koji su zapodenuli bio je još veći grom iz vedra neba.

„Mislim da ovo nije to”, rekao je iznenada.

Elsi se okrenula ka njemu. „Da li je trebalo da naslikamo bore? Znala sam da je trebaloda uradimo sve što...”

~ 170 ~

Anna



Zvoncica

„Ne.” Njegove tamnosmeđe oči bile su zagledane u daleki horizont, s providnim slojemnekog drugog mesta preko njih. „Mislim ovo - život. Ne verujem da se završava ovde. A ti?”

Iznenađena, Elsi je promucala odgovor. „Pa, nisam - mislim, ne... Hajde da nerazgovaramo o tome sada.”

„U nekom trenutku bi trebalo, zar se ne slažeš?” Zatvorio je oči. „Ne odgovaraj na to.

Izvini.”Dok joj se srce stezalo, Elsi je uzela njegovu ruku. „Reci mi šta osećaš, Lukase.”

„Razmišljam o tome, znaš? Trudim se da ne razmišljam, ali to je nekako neizbežno.”Otvorivši oči, priznao joj je nešto zaprepašćujuće. „Juče sam posetio sveštenika.”

Elsi bi se manje iznenadila da je Lukas priznao da je on vanzemaljski oblik života.„Stvarno?”

„Da. Otišao sam da vidim mamu i svratio u seoski pab na putu kući. Otac Endru bio jetamo i - začudo - počeli smo da pričamo. On je razuman tip. Nije me osuđivao, nijepokušavao da mi drži svoje nedeljne pridike, samo je slušao. Ispostavilo se da mu je prošlegodine ćerka umrla od limfoma, pa smo imali više toga zajedničkog nego što sam

pretpostavljao. Ti bi se smejala, Els. Ja i sveštenik pričamo o zagrobnom životu u kafaniKvins arms nad kriglom izopropil-alkohola.”

,,E, to je slika koju teško mogu da obradim.”

„Neka to bude mali poklon od mene, dušo. Ali bilo je fino i nateralo me je darazmišljam. Stvar je u tome što ne mogu da zamislim da sve prosto prestane - na kraju,mislim. Nisam siguran šta je sledeće, ali mislim da sigurno mora biti nečeg drugog. Čudno ješto ću to uskoro otkriti...”

„Lukase, molim te...”

„Dopusti da ti kažem ovo i više neću pominjati, obećavam. Evo: ne plašim se toga. Neželim da te izgubim i stvarno je prerano da odem, ali to ne mogu da sprečim. Samo mi je

važno da znaš da počinjem da se mirim s tim. I ne plašim se.” Zgrabio je punu šaku semenkiiz zgužvane bele papirne kese u krilu i bacio ih gakavoj gomili ratobornih galebova, koji sulepršali oko klupe. „Zar niste već pojeli pola svoje težine ovoga?” Iskezio se Elsi i ona jeosetila da je ta tema završena. „Nezahvalne male štetočine. Misliš li da je vreme da počnemoda vičemo na njih?”

Da li se i Ajrin tako osećala? Elsi je morala da se zapita. Pomisao na divnu staricu kojaje pažljivo planirala budućnost ljudi, znajući da nikada neće videti rezultat, bila jesrceparajuća. Gledajući na fotografiji u rukama muževljevo lice dok ga miluje sunce, Elsi jedonela nemo obećanje. Lukas se nije plašio: sada je bio red na nju.

Sledećeg dana, Elsi je bila glavna u kafeu Sandej i Šer. Šer je, pošto ju je Džejk iznenadiorezervacijom za večeru u jednom od najpopularnijih brajtonskih restorana, zakazala hitnu

posetu frizeru, uzevši slobodno popodne kako bi se spremila za posebno veče. Kafe je bioumereno pun, uglavnom redovnim mušterijama, pa Šerino odsustvo nije predstavljalonaročit problem za Elsi. Iskoristila je priliku da napravi jednu turu keksića s đumbirom ivanilom koje će kasnije premazati glazurom od sira i ukrasiti oblicima od želatina, za decu

~ 171 ~

Anna



Zvoncica

koja su često dolazila s roditeljima posle škole ili tokom vikenda. Bila je to jedna od strananjenog posla u kojoj je najviše uživala - u pečenju biskvita i kolača koji će biti prodavanipored sladoleda. Tada bi se setila subotnjih popodneva s Džimom, sebe do laktova uvaljaneu brašno i s više testa na radnoj površini nego u činiji, dok je otac uživao u pogledu na prvekćerkine korake u pekarstvu.

Mešala je glazuru od krem sira kada je zazvonilo mesingano zvono iznad vrata. Nanjeno iznenađenje, Torin je prišao pultu.

„Pre nego što kažeš nešto o tome da mi ovde više nije dozvoljen pristup, dopusti daopravdam svoj čin.”

„Hajde.”

„Slučajno sam prolazio ovuda i pomislio da bi bilo sasvim pogrešno da to uradim a dase ne javim, ukoliko si me videla kako prolazim pored vašeg izloga.”

Elsi je obrisala ruke o kecelju. „Pretpostavljam da bi bilo tako. Da sam te videla kakoprolaziš.”

„Nisi me videla?”

„Izvini.” Elsi je pokazala činiju u kojoj je mešala masu. „Svu pažnju posvetila samovome.”

,,A. Onda je moj boravak ovde malo nelagodan, zar ne?”

„Jeste.”

Blesnuo je širokim osmehom ka njoj. ,,U redu, karte na sto - želeo sam da vidim kako siposle našeg susreta u mojoj firmi. Premišljao sam se da li da dođem ili ne, i danas nisamuspeo da smislim nikakav razlog da to ne uradim. Pa, kako si?”

Još pomalo zaprepašćena njegovim neočekivanim dolaskom, Elsi je slegla ramenima.„Dobro. Hvala na pitanju. Želiš li nešto da popiješ dok si ovde?”

Razvedrio se. „Da. Šolja čaja bila bi super. I jedno od onih izuvijanih peciva s čokoladomi lešnicima, ako nije problem.” Gledao je Elsi dok je punila čajnik toplom vodom iz aparataza kafu. „Pretpostavljam da se Šer oporavila od sukoba s dirigentkinjom?”

„Jeste.” Elsi je spustila šolju i čajnik na pult ispred njega i napunila mali vrč mlekom.„Ali bila je stvarno uznemirena. Mislim da je Džanet preterano pipkala Džejka.” Spustila jepecivo na tanjir i pružila mu ga.

„Jeste malo. Nema ničeg tragičnijeg od gledanja očajne žene kako se baca na čovekakoji očigledno nije zainteresovan.”

„Misliš da Džejk nije bio zainteresovan? Mislim, ono što je Džanet rekla o njemu, nijebilo istina, zar ne?”

Torin je promešao čaj. „Naravno da ne. Bilo je to samo brbljanje očajne samice.” Poštoje primetio Elsinu zabrinutost za drugaricu, njegove zelene oči su smekšale. „Džejk je dobarmomak. Mnogo vremena provodim s njim. Možda je imao izvesnu reputaciju ženskaroša uprošlosti, ali čini mi se da mu je zaista stalo do Šer.”

„Iskreno? Ti ga poznaješ bolje od mene, Torine. Ako bi makar na trenutak pomislio daima istine u onome što je Džanet rekla, rekao bi mi to?”

~ 172 ~

Anna



Zvoncica

„Naravno.” Sipao je čaj u šolju. „A kako je ona druga stvar?”

„O, fino.”

„Donela si odluku šta ćeš?”

„Da. Postupiću kako je zatraženo. Uzgred, hvala ti za pomoć onog dana, mnogo mi jeznačila.”

Nasmešio se. „Drago mi je što sam mogao da pomognem. Kao što sam rekao, akopostoji išta što bih mogao da te posavetujem...”

„Hvala ti. Imaću to na umu.”

„Dobro.”

„Dakle, samo se pojavio, bez upozorenja i ičega?” pitala je Dejzi, a oči samo što joj nisuispale iz glave.

„Da. Ušao je, raspitao se kako smo ja i Šer, popio šolju čaja i otišao.”

Gvin je promolila glavu kroz zavesu od perlica u Džimovoj kuhinji. „O čemu vas dve

šapućete?”„Ni o čemu”, počela je Elsi, ali Dejzi je bila previše zainteresovana za razgovor da u

njega ne bi uključila i srednju sestru.

„Torin Stjuart pojavio se danas kod Elsi na poslu!” rekla je.

Gvin je oduševljeno vrisnula i požurila u kuhinju. „Ha! Trač! Pričaj!”

Elsi je uzdahnula. „Stvarno nema mnogo šta da se kaže. Došao je da pita kako sam, štoje bilo pomalo zaprepašćujuće, ali valjda i fino s njegove strane.”

„Fino? Upotrebila si reči Torin i fino u istoj rečenici? Mogu li da te podsetim da je točovek koga toliko mrziš da si me zamalo ostavila da se porodim pored auto-puta jer nisihtela da uđemo u njegova kola?”

„Ne kažem da mi se on sviđa, ali pomogao mi je dvaput prošlog meseca.”

„Činjenica kojom će trijumfalno paradirati pred tobom narednih meseci”, dodala jeDejzi.

Sestrina neočekivano oštra kritika Torina naterala je Elsi i Gvin da se izbeče.

„Zar nisi rekla da ti se dopao kada ste se upoznali?” pitala je Gvin.

Dejzi je izvila obrve. „Pa, jesam, ali kasnije sam imala vremena da razmislim o tome isada mislim da se, za moj ukus, previše diči svojim delima.”

„Ovog puta uopšte nije bio tako mrzak”, rekla je Elsi i sama iznenađena jer ga brani.

„Pazi, Els”, upozorila ju je Gvin sa zavereničkim sjajem u očima, „ovim tempom, na

kraju će ti se i dopasti.”„Mogu kategorično da tvrdim da se to nikada neće desiti”, odgovorila je Elsi. „Samo

kažem da mi je pomogao da razdvojim Šer i Džanet i da je ponudio savet kada sam čula zaAjrinin testament. I bar se potrudio da proveri da li sam dobro.”

~ 173 ~

Anna



Zvoncica

Oli je razmakao zavese od perlica i provirio unutra. „Izvinite što vas prekidam, ali vaštata kaže da je spreman za polazak kad god vi budete spremne.”

Elsi je provukla ruku pod njegovu i svi su krenuli ka ulaznim vratima na kojima ječekao Džim. Nosio je peškir i bio obučen u trenerku koja je izgledala kao da je kupljenaranih osamdesetih. Kada su ga ugledale, sve tri njegove kćerke prasnule su u smeh, a on je

podigao ruke da ih prekine. „Dobro, dosta toga. Moramo da krenemo ako hoćemo da stignemo na vreme.”

Pridruživanje horu, makar samo da bi se zamaskirala priča o Parizu, probudilo je uDžimu novo samopouzdanje koje se ogledalo u njegovom skorašnjem učestvovanju unovim aktivnostima. Upisao se na časove slikanja u lokalnom društvenom centru, prijaviose za članstvo u ekskluzivnom klubu u gradu, čak je počeo da uči hindi na daljinu. Ali ipored svega toga, njegova porodica iznenadila se kada je prihvatio poziv svog poslovnogpartnera - da igra mali fudbal.

„Ne mogu da verujem da ćemo gledati oca kako pokušava da igra fudbal”, došapnula jeGvin Elsi i Dejzi dok su se smeštale na zadnja sedišta Džimovog automobila. „Mislila sam da

je tata alergičan na sport.”„Ne budi tako zla”, šapnula je Dejzi. „Olijev ujak pozvao ga je da igraju mali fudbal.

Mislim da je to slatko. Iako je ta trenerka najneprikladnija odeća u kojoj sam ga ikadavidela.”

„Sigurno je nekada bila moderna”, nagađala je Elsi. „Možda čeka da se ponovo vrati umodu.”

Dejzi je napravila grimasu. „Veruj mi, nema šanse da to ikada ponovo bude moderno.Ne mogu da verujem da je ikada i bilo.”

Kada su stigli do sportskog centra, Oli je seo pored Elsi na uzdignuti red sedištaokrenutih ka terenu s veštačkom travom.

„Koliko je prošlo otkako je Džim poslednji put igrao fudbal?”„Više nego što ga ja poznajem. Nadam se da će tvoj ujak biti blag prema njemu.”

Oli se nasmejao. „Ujka Marti nije u mnogo boljoj kondiciji. Ovo je samo gomila tipovakoji se poznaju i izmotavaju. Nalaze se jednom mesečno da malo pikaju loptu, kako bi poslemogli da kažu ženama da su vežbali. Mislim da tu nema ničeg takmičarskog.”

Džim se rukovao s Martijem na sredini terena dok su ostali pritrčavali da ga pozdrave.Grupa se podelila u dva tima, Džim je prihvatio narandžasti prsluk i navukao ga prekoglave, a zatim podigao palac porodici dok je sudija duvao u pištaljku za početak utakmice.

Oli je gurnuo Elsi. „Lepo je videti te, čak i kada je tvoja porodica prisutna.”

Elsi se naslonila na njegovu ruku. „Jeste. Žao mi je što sam bila toliko zauzeta. Trudili

smo se da sve bude spremno za Pariz sledećeg vikenda.” ,,I da li je?”

„Mislim da jeste. Sve je rezervisano, pesma za veliko pitanje je spremna, a Ifa nemapojma ni o čemu. A i tata igra igru s horom. Mislim da ću mu dozvoliti da ostane član i posleputa u Pariz.”

~ 174 ~

Anna



Zvoncica

Oli se nasmešio. „Mislim da bi mu se to dopalo.” Ustao je kada je njegov ujak pucao nagol, zarežavši kada je lopta široko promašila mrežu.

„Ne! Jesi li videla to? Za dlaku...” Ponovo je seo. „Znači, Pariz, a? Ne mogu a da nepomislim da je Deni premlad da bi bilo koga zaprosio.”

„Ima devetnaest godina. Ja nisam bila mnogo starija kada me je Lukas zaprosio.” Elsi je

videla Olijevu reakciju i nasmešila mu se. „U redu je, jesmo bili prilično mladi, ali u to vremedelovalo je kao da smo čekali čitavu večnost da se to desi.”

Jedan od igrača pao je u odglumljenom pokušaju da izvuče penal. Elsi i Oli povikali suuglas, a onda se pogledali i počeli da se smeju.

„Nisam siguran da je ovo naročito opuštajući sport za gledaoce”, nasmešio se Oli. „Većsam iscrpljen.”

,,I ja. O, gledaj tatu! Trči čitavu večnost, a još nije uspeo ni da priđe lopti.”

„Stići će je on. Napred, Džime!”

Džim je pogledao tribine i nasmejao se, lica crvenog od napora kao cvekla.

„Izgleda srećno”, rekla je Elsi. Oli je mahnuo Džimu. „Stvarno mi se sviđa. U poslednje vreme postali smo dobriprijatelji.” Pogledao je Elsi postrance. „Prilično mi je draga i njegova ćerka.”

Elsi ga je pogledala kada je njegova ruka pronašla njenu. Odjednom, s terena se začuouzvik. Okrenuli su se i ugledali Džima kako leži na zemlji i steže skočni zglob. Elsi je ostavilaOlija i požurila dole, a Gvin i Dejzi krenule su za njom. Ostali igrači okupili su se oko Džimadok se on uvijao na tlu.

„Šta se desilo?” pitala je Dejzi.

„Prekršaj u odbrani”, rekao je Marti, klečeći pored Džima. „Druškane, misliš li da možešda se osloniš na nju?”

Džim je odmahnuo glavom i pustio zglob. Posmatrači su glasno uzdahnuli kada suugledali kost koja štrči. Zaprepašćena, Gvin je počela da rasteruje ostale igrače, a Elsi jezgrabila mobilni telefon da zove hitnu pomoć.

Dva sata kasnije, Elsi, Gvin, Dejzi i Oli sedeli su i dalje zaprepašćeni u čekaonici hitnepomoći i čekali.

„Nadam se da je dobro”, rekla je Elsi. „Onaj prelom izgledao je užasno.”

„Jeste”, klimnuo je Oli. „Verovatno će morati da ga snime pa da vide. Zato im trebatoliko vremena.”

„Bar su ga odmah primili”, rekla je Gvin gledajući na sat. „Ovo će zvučati užasno, ali dali bi vam smetalo ako pozovem Džoa da dođe po mene? Uskoro je Otino vreme za jelo, a ja

nisam spremila bočicu.”Dejzi ju je zagrlila. „Nimalo nam ne smeta. Idi.”

Zahvalivši im, Gvin je skupila svoje stvari i otišla.

„Koliko je već unutra?” pitala je Elsi.

Oli je pogledao na sat. „Dva-tri sata. Pokušaj da ne brineš, Els.”

~ 175 ~

Anna



Zvoncica

Ali Elsi je brinula. Ne samo što je upravo videla oca u bolovima - i užasnu povredu kojuje zadobio - već je sada bila suočena s verovatnoćom da će sama morati da odveze hor uPariz. Osećala se užasno i od same pomisli na to, ali pošto ih je od puta delilo samo nekolikodana, ovakav razvoj situacije nije bio dobrodošao. Da ne pominje činjenicu da ju je on vratiou bolničku čekaonicu i da je to bilo propraćeno i nepoželjnim uspomenama.

Medicinski tehničar prošao je kroz dvostruka vrata i pogledao dokument u ruci.„Gospodin Mejnard?”

Dejzi, Elsi i Oli su ustali i on im je prišao. „Zdravo. Upravo smo dobili rendgenskisnimak i prvo što treba da znate jeste da je prelom čist, što je dobra vest. Izgleda mnogogore nego što stvarno jeste, pa ćemo samo namestiti zglob gospodinu Mejnardu i onda ćetemoći da ga vodite kući.”

„Da li je on dobro?” pitala je Dejzi.

Medicinski tehničar se nasmejao. „Dobro je. Šali se sve vreme otkako je stigao. Voleobih da je više naših pacijenata tako veselo. Potrajaće još četrdesetak minuta.”

Gotovo sat kasnije, Džim se pojavio s desnim stopalom obavijenim gipsom, hodajući

nesigurno pomoću štaka. „Zovite me Skakutavi!”Dejzi je potrčala da mu pomogne. „Tata, budi pažljiv!”

„Dobro sam, prestani da brineš. Pa, baš sam se usosio, zar ne? Uvek sam znao da jerekreacija loša za zdravlje!”

Oli se nasmejao. ,,I liči na tebe da se šališ, a slomio si zglob. Koliko ćeš morati da nosišgips?”

„Doktor misli - osam nedelja ovog gipsa, a onda će ga zameniti udlagom za hodanje, štagod to bilo. Proći će nekoliko meseci pre nego što budem ponovo mogao da hodamoslanjajući se na nju.” Okrenuo se ka Elsi. „Dušo, tako mi je žao.”

„Ne izvinjavaj se, tata, nije tvoja krivica.”

„Ali put...”

„Smisliću nešto, ne brini.”

Dok su išli ka parkiralištu, Oli je uzeo Elsi za ruku. „Ja ću voziti.”

„O, hvala.” Nasmešivši se, Elsi mu je pružila ključeve Džimovih kola. Oli je odmahnuoglavom i vratio joj ključeve.

„Ne sad. Mislio sam u Pariz. Ne umem da pevam, očigledno, ali mogu da vozim minibus- ako želiš?”

Elsi nije mogla da veruje. „Uradio bi to? Stvarno?”

„Bilo bi mi zadovoljstvo. Dosta sam vozio po inostranstvu - prošlog leta iznajmio sam

minibus i odvezao nekoliko drugara na jug Francuske na momačko veče, ali nikada nisambio u Parizu. Biće divno da ga vidim s tobom - i horom. Šta misliš?”

Elsi se podigla na vrhove prstiju i poljubila ga u obraz. „Mislim da sam pronašlasavršenog vozača!”

~ 176 ~

Anna



Zvoncica

Iscrpljena zbog emotivnog tobogana tog dana, Elsi se odlučila za dugu kupku i raniodlazak na spavanje, ušuškavši se u krevet nešto posle deset uveče. Pošto je znala da su sve

pojedinosti putovanja u Pariz uređene, osećala je da će se najzad lepo naspavati. I jeste bilotako, dok je uporna zvonjava telefona nije grubo probudila. Uspravivši se, treptanjem jeoterala san sa očiju i javila se. „Halo?”

„Elsi... ja sam. Možeš li... Izvini, nisam znala koga...”„Šer? U čemu je problem?”

„Upravo sam... Tako mi je žao što te zovem...”

„Ne brini. Šta se desilo?” Nije bilo odgovora, samo prigušeni zvuk jecanja. Iskobeljavšise iz kreveta, Elsi je zgrabila farmerke i uvukla se u njih, držeći ramenom mobilni telefon nauhu. „Dobro, reci mi gde si.”

„Kod kuće... ali...”

,,U redu, ne mrdaj. Dolazim.”

Kada je Elsi parkirala automobil pred Šerinom kućom, jedva da je stigla da izađe iznjega, a uplakana Šer širom je otvorila vrata. Njena obično savršeno nameštena kosa visilaje u umršenim pramenovima, a maskara joj je bila razmazana po obrazima. Zaprepašćenaizgledom svoje drugarice, Elsi ju je uvela nazad u kuću i krenula da skuva jak, sladak čaj,dok se Šer u suzama sklupčala na sofi.

„Evo”, rekla je i pružila joj šolju.

„Hvala ti. O, Els, osećam se tako užasno što sam te dovukla u ovo doba noći.”

„Prestani da se izvinjavaš. Ovo je bila moja ideja, sećaš se? A sada mi reci šta se desilo.”

Šer je otpila veliki gutljaj čaja i obrisala oči nadlanicom. „Razgovarala sam sa Džejkomranije i on je rekao da te večeri neće biti kod kuće, ali da bi voleo da popričamo kad se vrati.I ne znam zašto, Els, ali ja sam to shvatila kao poziv. Otišla sam do njega kući i otključalarezervnim ključem koji drži ispod žardinijere kod ulaza. Želela sam da ga iznenadim, znaš?”

Elsi je klimnula, ali težak zloslutni osećaj već joj je stezao utrobu. „Nastavi.”

„Bila sam potpuno spremna da mu priredim veliko iznenađenje, ako znaš na štamislim... Mislim na ceo komplet - crveni čipkani veš, visoke potpetice...” Prekinula je iponovo zajecala. ,,I čekala sam ga tamo skoro sat. Poslala sam mu poruku i on je odgovorioda je krenuo kući sa sastanka s klijentom i da jedva čeka da razgovaramo, pa sam bilaoduševljena, razmišljajući kako će me pronaći, u svojoj omiljenoj stolici, baš kao u sceni iz

Zgodne žene, kada je ona nosila samo kravatu...”

Elsi je zadrhtala zamislivši scenu koja bi bila mučno ponižavajuća i u najbolje vreme, anaročito nezamisliva u pola tri ujutro. „Šta se desilo?”

„Čula sam kako se njegov automobil zaustavlja, ključ u bravi... i spremila sam se svelikim osmehom... vrata dnevne sobe su se otvorila i...”, ispustila je još jedan jecaj, ,,i on jeušao balaveći lice neke droljaste dvadesetogodišnjakinj e.”

„O, Šer...”

„A ja sam stajala tamo, otromboljena preko stolice, u donjem vešu, osećajući svaku odmoje četrdeset jedne godine. Poželela sam da umrem.” Okrenula je suzama umazano lice ka

~ 177 ~

Anna



Zvoncica

Elsi. ,,I on ništa nije rekao. Samo je stajao tamo, s karminom svud po licu, i zurio u mene kaoda sam nekakav nepoznati uljez...”, jecala je, ,,u vešu kupljenom na popustu!”

Elsi je obavila ruke oko Šer. „O, dušo, tako mi je žao. Mislila sam da je on drugačiji.Torin je rekao...” Shvativši šta je upravo rekla, zaćutala je.

„Šta je Torin rekao?”

Dok je ogorčenje raslo, Elsi je osetila kako joj živci cvrče od sve većeg gneva. „Videlasam Torina pre neki dan i pitala sam ga otvoreno da li se Džejku može verovati. Posle onogašto je Džanet rekla, želela sam da budem sigurna. I on me je uverio da je Džejk drugi čovek.Poverovala sam mu. Tako mi je žao.”

Torin je sigurno znao istinu o Džejku, razmišljala je Elsi - sigurno je nešto takvoomiljena tema kancelarijskih tračeva? Ako je tako, zašto je insistirao na tome da je njegovšef vredan poverenja? Ako je zaista želeo da se dopadne Elsi, kao što je njegovo svraćanjenagoveštavalo, zašto bi je lagao? Još jednom je promenio ličnost - od licemernog advokata,preko potencijalnog prijatelja, pa do podmuklog lažova. Dok se pušila u sebi, Elsi je shvatilada o Torinu sada nije znala ništa više nego onda kada se prvi put nenajavljeno pojavio u

njenom životu. Šer se izvukla iz zagrljaja i šmrcnula. „Onda je Torin jednako loš kao i njegov metiljavi i

prevrtljivi otirač od šefa. Bila si u pravu u vezi s njim od samog početka, Els. Nije trebalo dati nameštam onaj sudar.”

Žalosno su se nasmejale.

„Od sada, devojko, napravićemo pakt: bilo koji muškarac u Brajtonu - osim advokata.”

Dok joj se mozak još kovitlao, Elsi se rukovala sa Šer. „Dogovoreno.”

~ 178 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 17

Sentimentalno putovanje...

Do jutra kada je trebalo da krenu u Pariz, Elsi je već počela da brine zbog Olijevogpridruživanja grupi. Oli je bio toliko srećan dok su se iz bolnice vraćali do Džimove kuće, daje Elsi bila ponesena očiglednim savršenstvom svega toga. Ali kasnije, kada je ostala sama,počela je da primećuje pukotine u tom planu. Dok bi Džimovo prisustvo bilo divna podrška,s Olijem je bila druga priča. Džim je znao mnogo o onome što je prošla s Lukasom i znao ješta je predstavljala poslednja stavka sa Spiska, ali pomisao na to da svaki fini detalj treba daobjasni Oliju ispunjavala ju je strepnjom.

Dejzi je prepoznala bitku koja se vodila u njenoj sestri čim ju je videla, pa ju je odvela ustranu na parkiralištu na kom su se članovi Sandejsa uzbuđeno okupljali sa spakovanimtorbama. „Elsi, prekini.”

„Šta?”

„Prekini da odgovaraš sebe od pozivanja Olija. On se sam ponudio, sećaš se?”

Elsi je bila na ivici suza posle besane noći. „Ali Pariz...”

„Znam, ljubavi, ali ovo bi ti, svejedno, bilo teško. Oli je dobar čovek - dobar prijatelj - i

ovo radi za tebe. To je pozitivna stvar, veruj mi. Ne zaboravi da ću i ja biti tamo i da nećešmorati nikome da se pravdaš.”

Strah je odjekivao u njenom telu i Elsi je klimnula i potonula u sestrin dobrodošlizagrljaj. „Hvala ti.”

„Nema na čemu, lepotice. A sad”, prekinula je zagrljaj i uhvatila Elsi za ramena, „daj da

te pogledam. Čudesna si, Elsi Mejnard, i ove godine stigla si tako daleko. Sve što leži ispredtebe jesu obećanja i mogućnosti. Samo treba da budeš hrabra i da ih zgrabiš. Spremna zapolazak?”

Elsi je duboko udahnula i uspela da se osmehne. „Nikad neću biti spremnija.”

„Sav prtljag je spakovan”, doviknuo je Oli. „U redu, gomilo, hajde da krenemo!”

Vičući i kličući, Sandejsi su se popeli u minibus. Elsi se izvila na prednjem sedištu dapogleda uzbuđena lica horista. „Kuda, ljudi?”

Hor glasova je zazvonio: „U PARIZ!”

Dvadeset pet minuta kasnije, ugledali su luku Nju Hejven. Elsi i Vudi otišli su da kupekarte, a ostatak hora ostao je u minibusu, pevajući odlomke iz lažnog novog programa.

Trajekti koji voze preko Kanala nazirali su se pred njima, veliki i beli. Elsin stomak napravioje salto kada ih je ugledala.

„Nervozna si zbog prelaska, anđele?” pitao je Vudi.

„Ne, samo je prošlo dosta vremena otkako sam putovala trajektom”, slagala je Elsi.Mada je znala da bi Vudi razumeo ako bi mu ispričala o svojim strepnjama, tog jutra rešila

~ 179 ~

Anna



Zvoncica

je da svoja osećanja zadrži za sebe. Tako je bilo lakše: nije želela da iko brine zbog nje kadasu svi bili toliko uzbuđeni zbog putovanja.

Pošto su karte bile kupljene, ukrcali su se na trajekt i najzad okupili u prostoru zasedenje na prednjem delu broda.

Elsi se obratila nasmejanom horu. „Pretpostavljam da svi želite da radite nešto drugo

dok smo ovde, pa hajde da se nađemo ovde pola sata pre iskrcavanja u Djepu.”Hor se raštrkao, Vudi je krenuo u fri-šop, mlađi članovi hora potražili su zabavu na

brodu, a Sten, Grejem i Šila odlutali su da pronađu hranu. Oli se dobrovoljno javio dapronađe čaj i Dejzi i Elsi su se složile, pronašavši sto s tri udobne stolice.

„Da li si dobro, Els?”

„Mislim da jesam. Bolje je pošto smo krenuli.”

„U redu. Javi mi ako se stvari promene.” Pogledala je na sat. „Zapravo, idem samo dapogledam šta ima u prodavnici. Neću dugo.”

Ostavši sama, Elsi je izvukla knjigu iz torbe i smestila se da čita. Izgubiti se u tuđemsvetu sigurno je bolje nego premišljati o sopstvenom, bar narednih sati. Komad papirakojim je obeležila dokle je stigla bila je najnovija poruka iz svilene kutije - Elsi je t ešiloprisustvo Lukasovog rukopisa na putu do mesta o kom je najviše sanjao:

Volim te jer od svakog dana napraviš najveću avanturu.

XX

„Evo.”

Elsi je poskočila kada joj je u krilo sleteo paketić umotan u bledoružičasti papir. Dejzise smešila dok se spuštala pored nje. „Šta je ovo?”

„Otvori pa ćeš videti.”Bacivši nesiguran pogled ka sestri, Elsi je pažljivo svukla skupu vrpcu koja je

pričvršćivala papir i razmotala ga da bi otkrila dugačku, finu svilenu maramu. Imala je bojuletnjeg plavog neba i bila je istačkana sićušnim bledoružičastim cvetovima trešnje.

„O, divna je! Nije trebalo.”

„Jeste, trebalo je.” Dejzin osmeh govorio je sve. „Pomislila sam da ti treba nešto sasvimnovo, što će te podsećati na Pariz.” Njene oči zasijale su na jarkim svetlima odeljka zasedenje. ,,E sad, ako nemaš ništa protiv, mislim da ću preskočiti čaj i otići da lunjam. Još senisam navikla na njihanje broda, pa mi je bolje kada se krećem. Hoćeš li ti biti dobro?

Elsi ju je zagrlila. „Biću fino. Mnogo ti hvala.”

„Nema na čemu, lepotice. Vidimo se kasnije.”Ganuta sestrinom pažnjom, Elsi je prešla prstima preko cvetova naslikanih na marami,

presavijajući je pažljivo pre nego što ju je ubacila u torbu i ponovo otvorila knjigu.

Kada se Oli vratio, dao joj je znak da nastavi da čita, što je bilo olakšanje. Elsi je uživalau prilici da sedi u miru, naročito pošto je znala da će, čim se iskrcaju, imati malo prilike za

~ 180 ~

Anna



Zvoncica

samoću do kraja puta. Oli je izvadio novine i seo pored nje, dovoljno blizu da joj predstavljautehu, ali dovoljno daleko da joj ostavi prostora. Sve brige koje je Elsi imala pre tog danaostavljene su po strani tim jednostavnim gestom i ona je uživala u podrazumevanomprijateljstvu.

Lukas je uvek voleo svoje nedeljne novine - čak i od prvih dana njihove veze - a

omiljena zabava bila mu je da pronađe kafe, po mogućstvu s pogledom na okean, naručiengleski doručak i opušta se dok su on i Elsi razmenjivali delove novina u udobnoj tišini.Tokom poslednje tri godine života, njegov omiljeni kafe bio je onaj na šetalištu, iz kog seElsi nenamerno upustila u ulogu horovođe - a ta činjenica bila je još jedan razlog za njenusamouverenost u prihvatanju Vudijeve ponude. Lukas je pronalazio mir u ovakvimtrenucima, bacajući pogled ka Elsi preko Tajmsa, dok se ona pretvarala da to ne primećuje,ali joj je srce lupalo zbog intimnosti tog gesta.

„Volim nedelje. Ja, ti, debele nedeljne novine i ogromne količine čaja pored mora - ne

može biti bliže savršenstvu!”

Tokom cele poslednje godine, Elsi i Lukas religiozno su obavljali taj nedeljni ritual, a

potreba za normalnošću bila je sve značajnija kako su meseci prolazili. Pred kraj, kada jeLukas bio previše umoran da bi izlazio, Elsi bi se probudila vrlo rano, da ode po novine ispremi doručak, kako bi iskustvo s obale prenela u malu spavaću sobu u njihovom domu.Izraz čistog spokoja, koji bi mu se pojavio na licu kada bi seli i zajedno čitali, činio jevrednim sav njen trud. Kada je umro, jedna od stvari koje su Elsi najviše nedostajale bilo jejednostavno sedenje s nekim u tišini, opuštanje u znanju da reči i nisu potrebne.

Posle jednog sata, Oli ju je gurnuo. „Dobra knjiga?”

Ako bi bila sasvim iskrena, Elsi bi morala priznati da su joj misli više lutale nego upijalereči sa stranica, ali takvo priznanje iziskivalo bi nepoželjno objašnjavanje. „Da, hvala. Dobrenovine?”

Njegov osmeh bio je spor i opušten. „Gotovo kao i uvek. Ali dobro je da se odmorimkada me čeka duga vožnja.”

„Mnogo ti hvala što radiš ovo, Oli. Drago mi je što si ovde.”

,,I meni je.” Njegova ruka bila je topla i dobrodošla kada je uzela njenu i prinela je donežnih i mekih usana.

Trajekt je dopurnjao u sivu, kišovitu luku Djep nešto posle četiri po podne i Oli je krozkišu odvezao minibus s terminala. Sandejsi su bili odlično raspoloženi, a ponajviše Vudi,koji je iz fri-šopa doneo dve prepune kese i već napredovao s velikom flašom burbona.Glasno su ćaskali i povremeno bi nešto zapevali dok je minibus prolazio kroz upečatljivegalske gradove i sela.

„Ovaj nastup biće epski”, rekao je Luis. „Nadam se da su Francuzi spremni za magijuSandejsa.”

„Bićemo vizija”, objavio je Vudi, podižući sve prazniju flašu, „pogled u muzičkusudbinu, čoveče!”

„Ti si baš nakaza!”

„Možda jesam nakaza, Saša, ali sam bar slobodan.”

~ 181 ~

Anna



Zvoncica

„O, za ime božje, vas dvoje”, rekla je Šila, sevajući očima ka Vudiju i Saši. „Mislila sam daste zakopali ratnu sekiru posle onog otvorenog razgovora?”

„Ja nisam ni u kakvoj zavadi s njom”, rekao je Vudi bezbrižno.

Saša se namršteno osvrnula. „Ni ja nemam nikakav problem s njim, Šila. Samo samrekla ono što je očigledno. Čovek je čudo prirode.”

„Hajde da ponovo pevamo!” doviknuo je Grejem, dok su posledice njegovog tečnogručka na trajektu počinjale da se primećuju. „Gaga, na prvi takt...”

Dejzi je podigla oči ka nebesima dok je hor započinjao razuzdano izvođenje sada većozloglašene pesme Ledi Gage, dok su se polja severne Francuske pružala pored prozoraminibusa. Kako je vreme prolazilo, polja su ustupala mesto šumama i niskim brdima koja suse izdizala u daljini, a put je vijugao kroz gradove s kućama koje su se rojile duž puta,okrečenim u belo ili napravljenim od crvene cigle. Nastavili su dalje i sada su se visokastabla podizala s obe strane kolovoza, naizgled kilometrima dok su počinjali dugi prilazParizu.

Do pola sedam, hor se stišao. Vudi, Ifa i Sten čvrsto su spavali u svojim sedištima, dok

su ostali čitali, slušali MP3 plejere ili gledali kroz prozor. Oli je pokazao znak kraj puta kadsu izbili iz dugačkog tunela s narandžastim svetlima.

„Stigli smo, narode. Dobro došli u Pariz!”

Elsino srce lupalo je o grudi dok su ulazili u grad za koji se zaklela da ga nikada nećeposetiti. Uprkos zebnji, morala je da bude opčinjena elegantnom lepotom arhitekture ijedinstvenom galskom atmosferom. Ranije oblačno nebo, koje ih je dočekalo u Djepu, sadaje bilo bistro i svetio, a zagasitoplava boja iznad njih najavljivala je lagani početak sumraka.Zlatna sunčeva svetlost umivala je visoke bele zgrade koje su se uzdizale s obe straneavenija, s kafeima na uglovima punim ljudi koji su čitali novine, pušili cigarete i razgovaralipreko šoljica kafe i niskih čaša crvenog vina. Elsi je pogledala hor, sada sasvim budan i

priljubljen uz stakla, upijajući prizore. Iako nikada nije bila tamo, Elsi je počela da prepoznaje arhitekturu, ulice, vozila ipešake s nebrojenih fotografija sa scenama Pariza iz turističkih vodiča, u kojima se Lukasgubio gotovo svakog dana pred kraj života. Stabla su ponosno uokvirivala ulice, a ludineorganizovani haos pariskih vozača, pa čak i ritam kojim su građani koračali, bio jenekako jedinstveno francuski. Elsi je u svemu uočavala lepotu grada, gotovo kao da jeposmatrala impresionističku sliku koja je oživela: od elegantno oblikovanih krovovavisokih zgrada, do prigušenih boja u izlozima prodavnica i nonšalantnog stila ljudi koji suplovili ulicama. Minibus se zaustavio na raskrsnici i Oli je otvorio prozor na vratima,puštajući unutra nagli talas buke i bogati miris hrane koji je dolebdeo iz bistroa na uglu.

Pitam se kako bi Lukas reagovao. Naravno, bio bi kao uzbuđeno dete, pokazivao bi sve

što bi video i grlio bi Elsi. Tokom njihove poslednje zajedničke godine, najživlji bi postajaokada bi pričao o Parizu. „Groblje Monparnas - zaista, tu bi trebalo da me sahraniš, saslikarima, kompozitorima i piscima”, šalio se, pokazujući joj plan čuvenog francuskoggroblja. „Desno, u Engleskoj ulici, negde između Alana Lorena i našeg drugara ŽakaOfenbaha.”

~ 182 ~

Anna



Zvoncica

Ofenbahova čuvena Barkarola bila je kompozicija koju je Lukas uvek slušao dok jegovorio o tome da će ispuniti stavku 51 - bilo je to jedno od njegovih omiljenih dela klasičnemuzike, uprkos tome što je, kako je on to rekao, „njime morao da ubije violinu ” dok je bio uškoli. Dok bi vesela pesma tekla s malog CD plejera pored njihovog kreveta, Lukas bidetaljno opisivao kako će se popeti do vidikovca na drugom nivou Ajfelovog tornja i preko

grada viknuti: C ’ est magnifique! „Moramo da se okrenemo ka Monparnasu i da najlepši grad na svetu gledamo preko

Marsovih polja. Znam da misliš da sam tupav jer želim to da uradim, ali samo zamisli, Els! Tii ja i čitav Pariz: u tom jednom trenutku grad će biti naš. Posle toga neće biti bitno sa čimćemo morati da se suočimo, jer ćemo uvek imati taj trenutak.”

Slika njih dvoje tamo uvek je bila neodoljiva kada ju je Lukas opisivao. Ali stajati tamo -

sutra - bez njega? Elsi je zatvorila oči dok se uzbuđeni žamor Sandejsa nastavljao iza nje.

„To je to”, rekao je Oli dok se minibus zaustavljao na parkiralištu. „Dobro došli u hotelSen Luj! ”

Sandejsi su izašli jedan za drugim, ukočeni od putovanja. Pokupivši prtljag, odšetali su

do ulaza u hotel i stali. Iznad njih se uzdizala sedmospratna zgrada, savijajući seveličanstveno oko ugla ulice, s kamenom bež fasadom ukrašenom elegantnim kovanimgvožđem na isklesanim kamenim balkonima. Bršljan i pažljivo ošišani šimšir uokvirivali sured balkona na drugom i četvrtom spratu, dok su zasvođeni prozori provirivali sa sivogkrova na najvišem spratu. Sve na toj zgradi bilo je otelotvorenje Pariza. Bila je to upravoonakva veličanstvena pariska građevina kakve je Lukas toliko voleo, i Elsi je osetila kako jerastrzana između divljenja i nepojmljivog osećaja gubitka.

Dok su prilazili recepciji hotela Sen Luj, Elsi je osetila nežnu ruku na krstima i okrenulase da bi ugledala sestru.

„Stigli smo, znači.”

„Da, stigli smo.”„Kako se osećaš?”

„Pomalo nesigurno. Ali drago mi je što si i ti ovde.”

Dejzi ju je zagrlila. „Naravno da sam ovde. Ovo će biti veoma poseban vikend, videćeš.”

Deni se nasmešio dok im je prilazio. „Tako sam uzbuđen! Ifa nema pojma.”

„To je odlično”, odgovorila je Elsi, a pomisao na Ifino sutrašnje iznenađenje ojačala jojje rešenost.

Elegantno odevena dama na recepciji učtivo se nasmešila kada je Elsi prišla pultu.

„Bonjour, j ’ ai reservation pour six chambres, s’ il vous plait? Je m’ appelle Elsie Maynard.” 3

„Ah, oui. Bonjour, gospođice Mejnard. Dobro došli u Pariz! Da li ste dobro putovali?”

„Divno, hvala vam.”

„Bon. Upisaću vas i daću vam kartice za otključavanje, pa će vas Frank odvesti u sobe.”

„Merci.”

3 Dobar dan. imam rezervaciju za šest soba. Ja sam Elsi Mejnard.(Prim, prev.)

~ 183 ~

Anna



Zvoncica

Vudi je stajao pored Elsi dok je recepcionerka ređala kartice po stolu. „Vesta si sdobrim starim francais, a?”

„Ne baš. Samo sam se potrudila da znam nekoliko važnih fraza pre nego što dođemo.Francuski sam učila u školi, ali definitivno je zarđao.”

„Prošlo je mnogo godina otkako sam poslednji put kročio nogom u Grad svetlosti. Ima

nekih starih mesta koja žudim ponovo da posetim - zarad dobrih starih vremena, razumeš.”„Pa, ovde smo do nedelje po podne, pa bi trebalo da imamo dovoljno vremena da svi

urade ono što žele.”

Vudi je pljesnuo rukama. „Bajno!”

Vižljasti mladić u elegantnoj uniformi hotela stigao je do recepcije.

„Bonjour. Ja sam Frank. Molim vas, pođite za mnom.”

Dejzi i Elsi dogovorile su se da budu u istoj sobi, pa pošto su ostali odvedeni do svojihsoba, sestre su stigle u svoju. Ušavši, Dejzi je uskliknula, ugledavši doterani enterijer,zajedno s muralom inspirisanim Tuluz-Lotrekom iza dva kreveta, raskošnim draperijamana visokim prozorima i dva mala kristalna lustera iznad kreveta.

„Toliko je kičasta da je to preslatko!” uzviknula je, slikajući ajfonom, dok se premeštalapo sobi. „Andre bi bio užasnut! Volela bih da je on ovde. Nekako mi je pogrešno da budem uovom gradu bez njega.”

Elsi je zbacila cipele i utonula u jedan krevet. „Znam, dušo.” Zatvorila je oči, podležućislabosti tela, i zvuk Dejzinog raspakivanja polako je odlebdeo u daljinu.

Kucanje na vratima spavaće sobe odjednom je trglo Elsi i iznenadila se, otkrivši da jespavala više od jednog sata. Dejzi je otvorila vrata i Oli je ušao.

„Soba vam je kul”, iskezio se, svalivši se na krevet pored Elsi.

„Kakva je tvoja?” pitala je Elsi.

„Fina. Mislim da večeras neću imati nikakav problem da zaspim. Premda, delim sobu sVudijem, pa je svašta moguće.”

Elsi se nasmejala dok je grlila kolena i privlačila ih bradi. „Ne brini, mislim da sunjegovi dani rasturanja hotela odavno prošli.”

„Dobro je.” Nasmejao se kada je video Dejzino verno kuvalo na komodi od mahagonija.„Zaboga, vas dve ste organizovane, zar ne? Meni nije palo na pamet da ponesem kuvalo.”

„A, tako to biva kada putuješ koliko ja”, odgovorila je Dejzi. ,,U pariskim hotelima teškoćeš ih naći. Želiš šolju?”

„Još pitaš! Bio sam na granici da pozovem poslugu da mi donesu kafu.” Okrenuo se Elsi.„Pa, kakav je plan za večeras?”

„Mislim da treba da nađemo neko mesto da jedemo i da malo istražujemo ulice. Bićedobro za sve da se večeras opuste: sutra ćemo biti prilično zauzeti.”

Dejzin telefon je zapištao i ona se nasmejala. „Poslala sam ranije Andreu slike našesobe, a on mi odgovara: Beži dok možeš!”

~ 184 ~

Anna



Zvoncica

„Pa, tako to ide kada živi u luksuzu s pet zvezdica gde god da otputuje ”, nasmešila seElsi. „Propušta zadovoljstva poput ove sobe.”

„Zaista”, odgovorila je Dejzi. „Bilo bi urnebesno posmatrati njegovu reakciju. Možda bisledeći put kada budemo dolazili u Pariz, trebalo da namrezervišem sobe ovde!”

Sat kasnije, Sandejsi su se okupili u foajeu hotela i izašli na toplo veče da pronađu

bistro koji im je predložila recepcionerka. „Koliko je daleko?” pitao je Deni dok su išli širokim pločnikom Ulice Ekol, pored

knjižara s antikvarnim knjigama, bašta restorana i cvećara.

„Nije daleko”, rekla je Elsi. „Trebalo bi da je stvarno dobar.”

„Ali prošli smo već pored tri bistroa”, zaječala je Saša. „Zašto ne odemo u neki od tih?”

Dejzi je zarežala. „Saša, u Parizu si, jednom od najlepših gradova na svetu. Zar ne bimogla bar jednom da se opustiš i upijaš atmosferu? Krenuli smo ka divnom malom bistrouu istorijskom delu grada. Veruj mi, biće vredno šetnje.”

Bilo je skoro mračno i svetla su sijala sa svakog prozora visokih građevina kamenihfasada, duž bulevara Latinske četvrti. Iznad njih, vedro večernje nebo bilo je istačkanositnim zvezdama, pa je avenija podsećala na Van Gogovu sliku kafea.

Iz Ulice Ekol skrenuli su u Bulevar Sen Mišela i prošli pored umetničkih knjižara,galerija i restorana dok je predivan miris hrane ispunjavao vazduh. Bulevar je bio punstudenata, Parižana i turista koji su iskoristili prijatno veče u petak, pa su smeh i glasanrazgovor dopirali od mušterija smeštenih na pletenim stolicama uličnih kafea podnadstrešnicama jarkih boja. Elsi je osećala kako se sjaj noći u Parizu obavija oko njenog srcai počela da se opušta. Sve vreme koje je provela razmišljajući o ovom putu, nikada nijezastala da pomisli koliko bi grad mogao biti lep - a oduzimao je dah. Lukasu bi se ovodopalo. Insistirao bi da idu držeći se za ruke, da zastajkuju kako bi provirili kroz izlogerestorana, pekara, knjižara i barova, da upijaju jedinstvenu atmosferu prostora. Sada je išla

ulicama koje joj je bez daha detaljno opisivao, tako da se osećala kao da je ovde bila većmnogo puta pre.

Ali najbolje je tek sledilo. Dok su prolazili pored veoma nepariske prodavnice Gapa,pločnik se naglo proširio u zadivljujući kaldrmisani skver, oivičen drvećem punim sitnihbelih sijalica. U čelu je stajala prelepa klasična zgrada, obasjana zlatnom svetlošću sa svihstrana, s tamnom kupolom krunisanom belim kamenim krstom koji se pružao u noćnonebo. Dve pravougaone fontane od klesanog kamena, s redovima žuborave bele vode,vodile su od zgrade ka velikoj osmougaonoj fontani koja je okruživala najveći stub vode, asve je bilo obasjano belim sjajem uličnih lampi poredanih duž skvera, koje su se ogledale uvlažnoj kaldrmi oko njih. Restorani i barovi bili su svuda unaokolo, njihove stolice i stolovirasipali su se po skveru. Elsi je dah zastao u grlu. Naspram indigo-plavog noćnog neba,

Sorbonski trg sijao je jarko kao po sunčanom danu. „Šta misliš?” Olijeva ruka bila je topla kao ćebe kada ju je obavio oko Elsinih ramena.

„Zar ovo mesto nije božanstveno?”

„Divno je”, uzdahnula je Elsi, jedva verujući da zaista posmatra takvu lepotu.

~ 185 ~

Anna



Zvoncica

,,A ono”, rekla je Dejzi, pokazavši jarkožutu nadstrešnicu najvećeg bistroa na skveru,„jeste mesto gde ćemo večerati.”

Braseri Monik bio je prijatno mesto i zujalo je od glasova, muzike i pokreta. Mesinganelampe sijale su sa svakog zida, a prelepe obojene staklene pregrade delile su restoran u tri

posebna prostora za obedovanje. Opuštena džez muzika kvarteta koji je svirao blizu bara

probijala se kroz prepuni enterijer, a solo na saksofonu izmamio je Vudijev aplauz;profesionalno nonšalantni konobar sproveo ih je kroz redove stolova spojenih u zadnjemdelu restorana i podelio im menije s uvežbanom nezainteresovanošću. Elsi je sela izmeđuVudija i Olija, smejući se Vudijevim bezuspešnim pokušajima da izmami osmeh odkonobara. Bilo je lepo videti članove Sandejsa opuštene i srećne. Prvo je stiglo vino, a polasata kasnije i njihove porudžbine. Hrana je bila veličanstvena: kremasta supa od artičoke sahrskavim kriškama prepečenog bageta, odrezak koji se topio u ustima, ostrige i rakovi sbuterom servirani s rustičnim komadima luka, prepečenog belog luka i činijama vrelog islanog pomfrita.

Kada su završili jelo, Elsi je kašičicom kucnula svoju čašu, skrenuvši sve poglede kasebi.

„Evo nas, dakle”, nasmešila se. „Samo sam htela da kažem jedno ogromno hvala svima,za naporan rad koji ste uložili u ovaj koncert. Veoma sam ponosna što sam deo Sandejsa isviđa mi se što smo postali tako divan tim, naročito otkako nas je Ajrin napustila. Znam dabismo svi želeli da je ona ovde, ali iz nekog razloga mislim da verovatno i jeste.” Članovihora su klimnuli, a Šila je glasno šmrcnula.

„Mislim da i Oliju dugujemo aplauz, jer nas je bezbedno doveo ovamo.”

Hor je klicao i aplaudirao pa su se gosti oko njih zagledali u bučne Engleze. Oli sepoklonio i nasmešio Elsi.

„Bilo mi je zadovoljstvo. Jedva čekam da vidim nastup.”

„Nateraj ga da peva!” viknula je Saša, a hor je zazviždao posle toga. Olijevo lice odražavalo je iznenađenje. „Ne bojte se! Čim otvorim usta, bićemo izbačeniiz Pariza zbog zločina protiv muzike.”

„On je ovde da nas vozi i ni zbog čega drugog”, rekla je Dejzi, sagnuvši se kada je Olibacio salvetu na nju.

„Treba li nam još jedna proba?”, pitao je Luis, žacnuvši se kada ga je Sten munuolaktom u rebra.

Elsi se nadala da je izraz njenog lica bio opušten onoliko koliko je želela da bude.„Zapravo, mislim da smo dovoljno probali. Treba da uživamo u gradu posle napornog rada.Osim toga, sutra pre koncerta imamo rezervisano razgledanje grada, pa svejedno nećemo

imati vremena za probu. Ali ne brinite. Verujem da smo spremni.”Ifa je podigla ruku. „Šta ćemo razgledati?”

Elsi se nasmešila. „Otprilike sva klasična mesta: Jelisejska polja, Trijumfalnu kapiju,Notr Dam, Luksemburške vrtove, Ajfelov toranj...” Zastala je kada je videla da se Ifino liceozarilo. „Mislila sam da bi bilo dobro da pogledamo grad, a da Oli ne mora da se provlačikroz njega.”

~ 186 ~

Anna



Zvoncica

Oli se nasmejao. „Podržavam tu ideju. Jedva čekam da mene neko vozi!”

„Kad već držimo govore”, rekao je Vudi, podižući čašu, „glasam da nazdravimo našemcenjenom vodi hora. Ovaj divni anđeo ostvario je sve ovo. Bez nje ne bismo bili ovde. Elsi,lutko, ti si vrhunska riba! Za Elsi!”

Svuda oko improvizovanog velikog stola podignute su čaše i Elsi je osetila kako joj lice

crveni dok su Sandejsi klicali oko nje. Posle obroka, Elsi i hor lagano su šetali po Latinskoj četvrti, a njihov duh bio je vedar

od povelikih količina vina. Sve što je Lukas sanjao o ovom gradu činilo se da postajestvarnost: Pariz je noću bio čaroban. Bulevari i mali prolazi bili su oivičeni uličnimlampama, a muzika je plutala po noćnom vazduhu, dajući gradu bezvremenu, nezemaljskuatmosferu. Posle nekog vremena, Elsi nije bila ni svesna neprekidnog hučanja saobraćaja,njen um bio je upaljen od prizora, zvukova i mirisa Grada svetlosti.

Videvši Olija kako ide sam na začelju grupe, Elsi je usporila da bi išla s njim. „Hej, ti.”

„Ćao.”

„Nisi previše umoran za ovo, zar ne? Nisam bila sigurna da li treba ranije da legneš

pošto si nas dovezao ovamo.”Nasmešio se, a njegove lepe crte lica kupale su se u mekom sjaju svetala iz barova i

bistroa pored kojih su prolazili. Prvi put otkako su stigli, Elsi je bila oštro svesna koliko jebio privlačan - i to ju je zaprepastilo. Možda je magija grada bacila čini na nju, a možda jesada prosto razumela šta joj je Oliver Hogart značio - i šta bi mogao da joj znači ubudućnosti...

„Dobro sam. Sviđa mi se da budem s tobom. Zabavno je - a ovaj grad bi i trebalo da jezabavan. Mogu kasnije da spavam.” Ponudio joj je svoju ruku, a posle vrlo kratkograzmišljanja, ona ju je prihvatila; toplota njegove kože na njenoj bila je savršen pratilac ušetnji pariskim ulicama. Bar ove večeri, Lukas je mogao da sačeka: sutra će biti i više nego

dovoljno vremena za razmišljanje. Išli su Bulevarom Sen Mišela dok nisu stigli do pristaništa Grand Ogisten. Ifa je

zaskvičala i zgrabila Denijevu ruku.

„To je Sena, Deni!”

Smešeći se mladom paru, Dejzi se okrenula ostalima. „Da li ste za šetnju pored reke?”

Oli je stegao Elsinu ruku. „Sjajno! Oduvek sam želeo da vidim Senu. Hoćemo li?”

Dok joj je srce tuklo, Elsi je klimnula i krenula za ostalim horistima preko zakrčenogputa i niz strmu rampu do kaldrmisane staze duž reke.

„O, ovo je kao Amerikanac u Parizu! ”, uzviknula je Šila, provukavši ruku krozGrejemovu. „Sad ti možeš da budeš Džin Keli, a ja ću biti Lesli Karon.”

Grejem se zacerekao i počeo s njom nespretan valcer, pevajući Our Love Is Here to Stay,dok se Šila kikotala kao tinejdžerka, a Dejzi, Ifa, Deni i Luis navijali.

Vudi je šmrcnuo: „To je bio omiljeni film moje stare majke, znaš. Klasična kelijevskamagija.”

~ 187 ~

Anna



Zvoncica

Svetlucajući od odsjaja svetala s gradskih ulica oko nje, Sena je hipnotički tekla porednjih dok su prolazili kraj usidrenih barži, od kojih su neke služile i za stanovanje. Poredreke je žamor Pariza postajao prigušeni huk, a neprekidno pljuskanje vode o usidrenaplovila mešalo se sa zvucima muzike i smeha sa splavova pretvorenih u barove. Elsi jegledala grupu i uživala posmatrajući njihovo uzbuđenje zbog svega.

„Koji je ovo most?”, pitao je Luis kad su se približili lučnoj građevini od belog kamena. „To je Pont Nef - Novi most ”, obavestila ga je Dejzi.

„Nikada nisam mislila da ću ovo reći”, rekla je Saša, „ali ovo je jedan prelep most.”

Vudi se ozbiljno nasmejao. „Najzad je omekšala.”

„Nisam. Samo mislim da je most kul.”

Oli se sagnuo, podigao kamen s kaldrme i pružio ga Elsi. „Evo. Poželi nešto.”

„Šta?”

„Drži kamen u ruci, zamisli želju i baci ga u Senu.” Elsi je zastala i zagledala se u njega.„Ti to ozbiljno?”

„Smrtno ozbiljno.”„Je li ovo neka čudna francuska tradicija za koju znaš?”

Oli je slegnuo ramenima. „Koliko ja znam, nije. Uradi to zato što je ovo Pariz, i zato štoje veče divno, i takve stvari se rade da bi zapamtila nezaboravne noći.” Uzdahnuo je. „Vidimda misliš da sam poludeo.”

Zbunjena zbog njegovog predloga, Elsi je bila dirnuta razlozima. Uzevši kamen, držalaga je u dlanu, upijajući njegovu hladnoću. Zatvorila je oči i u mislima joj je blesnula slikaAjfelovog tornja. Bez reči, zamislila je želju. Otvorivši ponovo oči, prišla je ivici reke i bacilakamen u mračne vode. Dok je u polukrugu leteo ka reci, zahvatila ga je svetlost s mosta prenego što je nestao u dubinama Sene.

Oli se smešio kada se vratila. „Nadam se da će se ispuniti.”Dva sata kasnije, iscrpljena grupa stigla je u meko osvetljeni foaje hotela Sen Luj. Dejzi,

koja je izgledala besprekorno uprkos kasnim satima, ispružila je ruke iznad glave. „Ljudi,kasno je. Treba da nađemo mesto za doručak i odemo na turističku vožnju u jedanaest prepodne, pa bih predložila da završimo za večeras.”

Složivši se, članovi hora poželeli su jedni drugima laku noć, odlazeći uz mermernostepenište do svojih soba. Vudi je zevnuo na vratima njegove i Olijeve, nekoliko metaradalje od Elsine i Dejzine.

„Da li je neko za večernje pićence?”

Elsi se nasmejala. „Ti si pravo čudo, gospodine Džensene. Nemam pojma kako ti to

polazi za rukom.”„Ta veština nikada se ne gubi”, odgovorio je, nakrivivši obod stetsona preko očiju.

„Rokenrol, lutko - to mi je u duši.”

Oli je poželeo laku noć Dejzi dok je odlazila niz hodnik do sobe, pre nego što seokrenuo ka Elsi.

~ 188 ~

Anna



Zvoncica

„Sutra je veliki dan.”

„Zaista jeste. Biće mi drago kada to završimo, da budem iskrena. Bilo je tolikoplaniranja zbog dolaska ovamo, da će biti fino uživati u rezultatima. Nadam se da će Ifa rećida.”

„Hoće. Pariz nije mesto na kom možeš da se izvučeš s možda.” Njegove oči prikovale su

se za njene dok je osećala kako je obuhvata svojim rukama. „Možda će još jedno moždaovde postati da.” Skrenuo je pogled, postiđen zbog sopstvenih reči. „Čoveče, to je biloljigavo. Mislio sam...”

,,U redu je, znam.” Duboko udahnuvši, Elsi je potisnula pitanja koja su se gomilala unjoj. „Možda i hoće.”

Dejzi je podigla pogled kada je Elsi ušla u sobu. „Prijatno veče?”

„Dejzi Hartsiz Mejnard, to je trik-pitanje!”

Njena sestra nije se potresla dok je razmotavala donji deo pidžame. „Nije ništanezakonito ili tako nešto, a?”

Elsi joj je isplazila jezik i skinula cipele. „Prestani da mutiš i uradi nešto korisno. Čaj,bez šećera, hvala!”

„O, šarmantno! Znači, ja sam ti samo aparat za osveženje...” Podigla je putno kuvalo ikrenula u malo kupatilo da ga napuni. „Jesi li razgovarala s tatom?”

„Jesam, pozvala sam ga kad smo stigli. Nedostajemo mu - mada je pomenuo da muLuiza pomaže.”

„Koja Luiza?”

„To sam ga i ja pitala. Navodno, kada su mu stavljali gips, uzeo je broj telefona nekesestre koja, izgleda, živi tri kuće od njega. Ispostavilo se da je svraćala da mu pravi društvonekoliko večeri ove nedelje.”

Dejzi se ponovo pojavila, uzbuđena zbog vesti. „Šališ se?”„Ne. Imao je hrabrosti da nam kaže tek kad smo otišle na drugu stranu Kanala.”

Odmahnula je glavom. ,,E pa, stvarno, lukavi matori đavo. Dobro je za njega. Bilo jevreme da počne da se brine o sebi umesto o nama. Pitam se da li će ovaj vikend biti opšteiznenađenje.”

,,A šta bi to trebalo da znači?”

„Trebalo bi da znači baš ono što misliš da znači.” Sela je na ivicu Elsinog kreveta dok jevoda u kuvalu počela da ključa. „Šta se dešava s Olijem i tobom? Zašto još čekaš?”

Osećajući se priterana u ćošak, Elsi je skrenula pogled ka ulici. „Ne čekam... samosam...”

„Uplašena, znam. Ali on se još kako dokazao, zar ne? I sviđa ti se - to se jasno vidi.Gledala sam vas dok smo šetali pored Sene večeras. Tu ima toliko hemije i stvarno mislimda bi te on usrećio, Els. Mislim da zaslužuje da mu pružiš priliku. Znam da ti se po toj tvojojglavi sada mota mnogo toga, ali rekla si da želiš ovo, sećaš se? To je ono što je Lukas želeoda...”

~ 189 ~

Anna



Zvoncica

To je bilo previše. „Hoćeš li da prestaneš da me maltretiraš? Ne mogu da razmišljam otome sada - ovde! Zato, molim te, preklinjem te, ne pitaj me! Veče je bilo prelepo i ovde smoda uradimo nešto divno za dvoje naših prijatelja. Zar to ne može da bude dovoljno zavečeras?”

Zaprepašćena Elsinim odgovorom, Dejzi se odmakla. „Hej, izvini. Neću to više

pominjati.”Spremile su se za krevet, ne razgovarajući više, a posledice Elsinih reči lebdele su kao

dim baruta nad njihovim glavama. Elsi je istog trena zažalila zbog tog izliva, ali umor oddugog dana, zajedno sa sukobom osećanja koji je još besneo u njoj, izbrisao je sve rečikojima bi mogla da popravi štetu. Posle pola sata usiljene tišine dok su ležale u krevetima ičitale, Dejzi je spustila svoju knjigu i pružila ruku Elsi.

„Medena, žao mi je. Samo želim da budeš srećna.”

Osetivši olakšanje zbog prekida neprijateljstva, Elsi je pružila ruku do njene. „Znam.Nisam želela da vičem... Biće bolje posle onoga sutra.”

„Hoće. Lepo spavaj.” Dejzi je spustila knjigu na noćni stočić, isključila svetio i smestila

se pod pokrivač. ,,I ti.” Elsi je dugo posmatrala sestru dok su joj živci i dalje treperili. Onda, teških očiju,

pritisnula je prekidač na lampi i pala u dubok san.

~ 190 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 18

Početak i kraj

„Ovo je zvanično: selim se u Pariz za doručak!” uzviknuo je Deni sledećeg jutra, izmeđudva zalogaja svežeg peciva. Pošto su se rano probudili i počeli putovanje ka mestu sastankaza predstojeću turu autobusom, Sandejsi su otkrili mali kafe nekoliko blokova dalje; sedelisu za spojenim stolovima ispred njega, pod bledozelenom nadstrešnicom, uživajući uvelikim porcijama peciva i jakoj crnoj kafi.

Misli preokupiranih danom pred njima, Elsi je pustila da joj pažnja odluta s grupe dodrugih mušterija. Kafe je tog jutra bio kao personifikacija Pariza. Grupa starijih ljudinaginjala se nad cigaretama, s jednim primerkom nepročitanih novina raširenim prekostola, da prihvate mrvice kroasana i pepeo. Za susednim stolom, dve žene, kojima je moglobiti bilo koliko godina između ranih dvadesetih i srednjih četrdesetih (u Parizu je to bilo

gotovo nemoguće proceniti), raspravljale su o nekoj emotivnoj temi, skupim naočarimazaklanjajući oči od bledog jutarnjeg sunca. Mladić, možda student, bio je zaokupljenantikvitetnim primerkom Prusta, a njegova kafa stajala je nedirnuta dok je strasno okretaostranice. Unutrašnjost kafea bila je dekorisana tamnim drvetom, s golim, uglačanimdaskama na podu i jednostavnim stolovima i stolicama oko staklenog pulta, koji se nijerazlikovao od onog u Sandej i Šer. Požutele fotografije starog Pariza u pozlaćenimramovima bile su grupisane po zidovima, a male mesingane lampe osvetljavale su mušterijekoje su uživale u jutarnjim obrocima.

U tipičnom francuskom stilu, jedini neprijatan detalj u kafeu bio je krajnje nepristojanstav osoblja. Čak i Dejzi, iskusni putnik i čest posetilac francuske prestonice s Andreom

tokom proteklih nekoliko godina, delovala je zaprepašćeno njihovim nezainteresovanimpogledima i potpunim odsustvom poštovanja prema mušterijama koje navodno uslužuju.

„Moram priznati, ovo pain aux raisins su odlični”, složio se Sten sljuštivši i treći komad.„Mogao bih da pojedem još neki.”

Dejzi je privukla pažnju konobara, Dok joj je prilazio, njegov namršteni pogled bio jeočigledan koliko i dugačka kecelja koju je nosio oko struka.

,,Oui?”, zarežao je.

Nasmešila se i naručila još jednu korpu peciva na besprekornom francuskom.Posmatrajući je kao da je buba koja pluta u njegovoj supi, konobar je huknuo i skrenuo ukuhinju.

Oli ga je gledao kako odlazi. „Otkako smo stigli ovamo, dobijali smo samo nabusitepoglede i neizgovorene uvrede. Kao da nam čine neku uslugu što nam dozvoljavaju dajedemo ovde.”

„Ne, čoveče, uvek je tako”, rekao je Vudi. „Na potpuno isti stav naišao sam kad samprošli put bio ovde s Helfingerom...”

~ 191 ~

Anna



Zvoncica

Drugi konobar, koji je sklanjao tanjire sa susednog stola, odjednom se okrenuo, očijuširom otvorenih, i dojurio da se rukuje s Vudijem, na zaprepašćenje svih. „C ’ est Hellfinger,non? Hard Rockin’ Summer! ”

„O, poštedi nas”, zaječala je Saša, gledajući konobara koji je sada pokušavao da otpevaVudijev jedini hit, dok ga je bivši frontmen veselo posmatrao.

Konobar je prestao da peva i zagledao se u Vudija kao da je upravo dobio godišnjuplatu kao napojnicu. „Čast je imati vas u ovom kafeu!” Rukovao se s Vudijem s tolikoentuzijazma, da je Vudi morao da podigne drugu ruku kako mu se stetson ne bi prevrnuo sglave. „Ja sam Anri Renar i zaljubljenik sam u vašu muziku!”

Čak je i Vudi delovao pomalo zatečeno konobarovim prepoznavanjem. „Uvek je lepoupoznati obožavaoca.”

„Ovde ste zbog rok koncerta, da? Da li je ovo vaša povratnička turneja?

„Eh, da jeste, Anri”, odgovorio je Vudi. „Ali ovaj koncert je više... u tajnosti... ako merazumeš.”

„Ah, oui! ” Konobar se nagnuo bliže i potapkao svoj nos. „Pst -pst! Daccord.”

„Mi smo hor”, ubacila se Saša, željna da probuši Vudijev mehur. „Vudi je jedan od našihvođa.”

Vudi je slegnuo ramenima. „Novi pravac, znaš.”

„Shvatam. Onda, ako ste hor, morate nešto da otpevate!” Šila je izgledala zabrinuto, aGrejem je ispustio pola kroasana. „Malo je rano...” počeo je Sten.

„Ovo nije rano za Pariz!” Anri je pregledao njihova lica, a onda podigao ruke u vazduh.„Dobro. Ako pevate, zaboraviću vaš račun! Dogovoreno?”

To je bilo dovoljno opravdanja za sve da naprečac izvedu nastup. Svi su se okrenuli kaElsi da im da znak.

,,U redu, Aba/Dip parpl?”Pošto su se dogovorili, Anri je u kafe pozvao ostale članove osoblja iz kuhinje i mlada

konobarica koja je usluživala za pultom pridružila im se da sluša dok su Sandejsizapočinjali svoj omiljeni miks, izazivajući zbunjene poglede lokalnih mušterija, čiji je tihi

petit dejeuner bio grubo prekinut. Sten i Luis dali su sve od sebe svirajući nevidljive gitaredok su još držali polupojedene kroasane, a Grejem je morao da zastane kako bi srknuo kafu,jer ga je napala štucavica, međutim, entuzijazam ushićenog hora proveo ih je kroz pesmu.Nastup se završio aplauzom odjednom manje zastrašujućeg osoblja kafea.

„Bravo! To je magija!” uzviknuo je Anri. ,,A kao nagradu, dobićete crepes! ”

Gotovo sat kasnije, Sandejsi su se pozdravili sa još nasmešenim neočekivanimobožavaocem Helfingera i izašli iz kafea.

„Više nikada neću jesti”, zaječala je Dejzi. „Ne pamtim da sam ikada pojela toliko zadoručak.”

Oli je potapšao stomak. „Odlične crepes. Trebalo bi malo više da se družim s ovimhorom ako to donosi besplatne palačinke!”

~ 192 ~

Anna



Zvoncica

Elsi se nasmešila za sebe dok su se ostali smejali i šalili. Jutro je predstavljalo prijatnurazbibrigu. Pre nego što je napustila hotelsku sobu, Elsi je odvojila malo vremena da sespremi za ono što je bilo pred njom - ubacila je nekoliko bitnih stvari u džep kaputa. Sadasu je one umirivale svojim prisustvom dok su joj se prsti sklapali oko njih i dobroćudnarasprava prijatelja ispunjavala vazduh.

Ono što je počelo kao sunčano jutro ubrzo je postao oblačan dan i podigao se jak vetar,noseći preko pločnika listove s drveća u jesenjim odorama. Elsi je mogla da vidi Denijevuzabrinutost dok je podizao pogled ka olovnom nebu, i njene misli odmah su se vratile onomdanu kada ju je Lukas zaprosio...

Kažu da možete znati kada se muškarac sprema da vas zaprosi, jer počinje da seponaša veoma čudno. U Lukasovom slučaju, to je bilo sasvim tačno. On i Elsi pomagali suiza scene prijatelju koji je postavljao amatersku predstavu Romeo i Julija u društvenompozorišnom prostoru blizu centra grada. Bila je proba kostima i živci su bili napeti dok suse iscrpljeni glumci sudarali s tehničarima rasvete i scenografije u starom preuređenomskladištu brašna. Elsi se sećala da je odjednom postala svesna Lukasovog vrpoljenja dok sučekali narednu promenu scene. U roku od pet minuta sigurno je dvadeset puta pogledao nasat, uzdišući svaki put kada bi to uradio. Bila je to prva čudna stvar koju je primetila - Lukasgotovo nikada nije nosio sat i njegovo opušteno shvatanje vremena bilo je legendarno ukrugu njihovih porodica i prijatelja. Redovno su se šalili da, kada njega negde pozovu,moraju da imaju u vidu i stvarno vreme i Lukasovo vreme, što je značilo da mu morajuzakazati bar pola sata pre nego što je zaista trebalo da stigne. Elsi mu je kupila sat za prvugodišnjicu zabavljanja, ali on ga je nosio samo u posebnim prilikama ili kad bi išao narazgovor za posao. Stoga je bilo vrlo upečatljivo da ga je nosio u okruženju koje nijepredstavljalo ništa od prethodnog.

Kada ga je pitala o tome, izbečio se na nju i nabusito otišao u tamu iza pozornice,vrativši se tek kad se približila promena scene. Pošto je to bilo uobičajeno ponašanje kada

bi zapao u jedno od svojih raspoloženja, Elsi se nije obazirala: naučila je iz iskustva da jemnogo bolje ne reagovati na njegovo ponašanje nego pokušavati da ga ispituje o njemu.Dok su glumci i tehničari pravili pauzu za osveženje, Lukas je maltene iskopao rovkoračajući po betonskom podu iza drvenih kulisa.

Iznervirana ponašanjem svog dečka, Elsi se pridružila ostatku trupe ispred pozornice,da popije kafu, i već je razmišljala o tome da sasvim napusti probu - i Lukasa - za to veče.Baš kada je opisivala njegovo čudno ponašanje prijateljici, jarki reflektor je oživeo,nateravši grupu da prati njegov zrak do scenografije za drugi čin i scene s balkonom. A

tamo, s gomilom crvenih ruža u zubima, stajao je Lukas. Elsi je prazno zurila u njega dok suostali klicali i zavijali.

Prebacio je noge preko ivice drvenog balkona - i tada se videlo da se presvukao u

jarkocrvene helanke i zelene kratke pantalone, mada je još nosio svoje omiljene crnemartinke. Zgrabivši merdevine od konopca, pretvorene u lozu bršljana, spustio se krajnjelelujavo niz oslikanu kulisu, izgledajući znatno samouverenije kada se spustio na pozornicu.Elsi, koja je još pokušavala da shvati smešni spektakl od njenog dečka, koji je vitlaounaokolo u kvazielizabetanskoj odeći, mogla je samo da posmatra u neverici kad je

~ 193 ~

Anna



Zvoncica

postrance krenuo ka njoj. Ispustivši buket u jednu ruku u jednom pokretu, okrenuo se kanjoj na sredini pozornice.

„Imam jednu sitnicu za tebe”, iskezio se, vrckajući baršunastim pantalonama dok suostali ponovo počinjali da zavijaju i zvižde.

„Šta to radiš?” prosiktala je u pola glasa, a radoznalo proučavanje pozorišne trupe

nateralo ju je da porumeni. „Lepa gospo, saslušajte molbu srca moga.”

„Lukase...”

A onda je pao na jedno koleno, dok su svi u prostoru za nastup uglas uzdahnuli, iizvadio crnu baršunastu kutiju iz džepa pantalona, otkrivajući prsten koji je Elsi sada čuvalau fioci komode u kuhinji, zajedno s malom zlatnom burmom koja je usledila kasnije. Obojesu bili u suzama i pre nego što je Elsi pristala: dok je Lukas stavljao prsten na njen prst,većina njihovih prijatelja u prostoriji im se pridružila, pa je Lukas posle nekoliko godinaproglasio tu scenu „vrednom završne epizode Dinastije” po broju potrošenih maramica.

Taj trenutak delovao je kao čitav život daleko dok su se Elsi i Sandejsi bližili polaznoj

tački obilaska koji će voditi još jednoj prosidbi. „Elsi! Imaš li karte?” doviknula je Dejzi s čela grupe.

„Naravno da imam.” Dok je govorila, veliki beli autobus zaustavio se pored njih i ženablago izmučenog izgleda, s tablom i pundom tako zategnutom da je jedva mogla da pomeralice, požurila je iz kancelarije turističke agencije.

„Bonjour. Vi ste ovde zbog obilaska, da? Bon. Krenite za mnom, molim.”

„Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da krenem za njom bilo gde”, namignuo je Vudi Elsi doksu ulazili u luksuzni autobus. „Dame koje zapovedaju čine ovog rokera srećnim čovekom!”

„Ks-ks! Elsi!”, prošištao je Luis s pola autobusa.

Zastavši da napravi Šili mesta da skine kaput i smesti ga iznad sedišta, Elsi je otišla donjega. „Šta?”

„Samo sam hteo da ti kažem da smo se svi setili da...” Povukao je kragnu svojedukserice kako bi pokazao horsku majicu. „Kada nam klimneš, svi ćemo da se skinemo.”

„Polako, tigre”, zakikotala se Saša sa sedišta pored njega. „Kladim se da nisi ni shvatalada imaš toliku moć, a, Els?”

Uživajući u vedroj atmosferi, Elsi je prihvatila igru. „Znala sam da postoji razlog štosam došla u Pariz.”

Naoružani kamerama, članovi hora sedeli su na ivicama sedišta dok je obilazakpočinjao. Ivet uspijuša, njihov turistički vodič, izvukla je mikrofon i počela odgovarajuće

dosadnu priču o istoriji grada, jedva i gledajući obeležja koja su izazivala entuzijastičnoškljocanje kamera njenih gostiju. Elsi je zabavljalo da zamišlja kako jadna žena dan zadanom izgovara te iste „zanimljive informacije” (kako ih je brošura nazvala).

„Misliš li da zakazuje informativne obilaske autobusom i dok je na odmoru?”

prošaputala je Oliju koji je sedeo iza nje i Dejzi.

~ 194 ~

Anna



Zvoncica

„Verovatno. Ali možeš li da je zamisliš kako opisuje svoje fotografije s odmora? To bibilo oličenje čistilišta!”

Prethodne noći, Elsi je očekivala da će joj ceo obilazak biti neprekidni izvor nostalgije,da će svaka znamenitost prizivati gorkoslatku sliku Lukasa dok je u mislima precrtavao sliste mesta o kojima su pričali. Ali danas, s draguljima Pariza koji su polako prolazili, otkrila

je da je celo to iskustvo smiruje - kao da je svaki novi prizor korak dalje na putu koji jeprelazila tokom prethodnih šest i po meseci.

„Misliš li da ćemo ga uskoro videti?”, pitala je Ifa Denija dok je autobus obilazioTrijumfalnu kapiju.

„Čekaj! Upravo sam ga video! Video sam Ajfelov toranj!”, povikao je Deni i sve glaveokrenule su se da ga pogledaju - sve osim Elsine.

Dok je autobus nastavljao oko znamenitosti, proslava je brzo zamrla, jer su zgrade istabla na zaobilaznom putu zaklonili toranj. Elsi je uzdahnula - znala je da će taj prizoruskoro stići, ali rešila je da ga sama ne traži do poslednjeg trenutka. Najzad, kada su posetilisva ostala obeležja u planu obilaska, Ivet je ustala i obratila se grupi. „A sada stižemo do

našeg konačnog odredišta - La Tour Eiffel! ” Po klimatizovanom autobusu odjeknuo je aplauz. Dok joj je srce glasno lupalo, Elsi je

podigla glavu.

I on je bio tu - uzdizao se veličanstveno na četiri ogromne noge od gvozdenih rešetaka iponosno parao grafitno nebo. Njegova veličina bila je zaprepašćujuća, daleko veća nego štoje zamišljala, a dejstvo je bilo očigledno po muku punom poštovanja, koji se spustio oko nje.Ivet je nastavila monotono objašnjavanje dok se autobus polako kretao u redu identičnihvozila, ali niko je nije slušao. Sve oči bile su prikovane za veličanstvenu strukturu i pratilenjene izukrštane linije od kovanog gvozda ka vrhu.

„Zar nije veličanstven?”

Elsi je odvojila pogled od građevine kako bi pogledala Olija. „Da, jeste.”„Ovo je jedna od onih znamenitosti koje svi poznaju, ali te to nimalo ne pripremi za

pogled na nju. Nikad nisam mislio da bi nekakav gvozdeni toranj mogao biti lep - ali ovajjeste.”

„Dakle, mesdames et messieurs, ispratiću vas do ulaza, gde ćete biti primljeni u toranj.Molim vas, imajte na umu da bi moglo biti čekanja za liftove. Imamo otprilike devedesetminuta za ovaj deo obilaska. Molim vas, vratite se do autobusa najkasnije do tri po podne.Krenite za mnom, molim.”

Gomile turista rojile su se kao mravi na pikniku oko podnožja čuvene građevine, adugački redovi pružali su se od ulaza. Ivet je povela Elsi i Sandejse pored redova

nezadovoljnih posetilaca, prijavivši ih na drugom ulazu. Ostavivši je iza kapije, grupa seokupila oko Elsi i Vudija.

„Da li da čekamo lift ili da krenemo stepenicama?” pitala je Ifa.

Ne želeći da oda igru u poslednjem trenutku, Deni je značajno pogledao Elsi. „Meni jesvejedno...”

~ 195 ~

Anna



Zvoncica

„Premda”, prekinula ga je Elsi baš u pravom trenutku, „možda bi vredelo sačekati lift dabismo imali više vremena da uživamo u pogledu odozgo.”

„Znaš, Els, mislim da si u pravu”, složio se Deni. „Meni to odgovara”, rekao je Vudi.„Osim toga, ja se ne penjem stepenicama. Bar ne onima kroz koje može da se gleda.”

Pošto su odlučili, stali su u red za lift. Oli je gurnuo Elsinu ruku. „To je to, znači?”

Prikupljajući sve do poslednjeg grama rešenosti, nasmešila se Elsi. „Najzad smo ovde.”

Deset minuta kasnije, uveli su ih u lift i Elsi je osetila kako joj se živci grče kada jepočeo uspon do drugog nivoa. Kroz prozore je videla kako tlo nestaje i gotovo hipnotičkopromicanje gvozdene rešetke tornja dok je Pariz padao oko njih. Kada su se vrata liftaotvorila, u njega je prodro oštar udar hladnog vetra. Svi su polako izašli, a iznenađujućavisina novog okruženja zadivila je sve dok su instinktivno prilazili ogradama na iviciplatforme. Drugi nivo bio je prepun nasmejanih ljudi - pozirali su za fotografije i gurali se zanajbolji pogled. Deni je razmenio pogled s Elsi i poveo Ifu malo dalje od ostatka hora.

„Koliko će proći pre nego što to uradi?” pitala je Saša.

„Mislim da će malo da uživaju u pogledu”, odgovorila je Elsi. „Svi samo budite negde

odakle možete da vidite Vudija i mene, a mi ćemo vam dati znak.”Šila je zadrhtala. „Da li da skidam džemper? Ovde je malo vetrovito.”

„Još nema potrebe za striptiz, devojko”, iskezio se Vudi. „Sačuvaj to zadovoljstvo dok tine namignem, kapiraš.”

Šila je pocrvenela i nervozno se nasmejala. Držeći Elsi i Vudija u vidokrugu, Sandejsi suse razišli. Dejzi i Oli pretvarali su se da jedno drugom poziraju za fotografije, Grejem i Stenotišli su do ograde da pogledaju vidik, dok su se Luis, Saša i ostali mlađi članovi hora okupilimalo dalje od ivice. Vudi je iz džepa jakne izvukao kesicu duvana i rizlu i počeo da zavijatanku cigaretu dok su on i Elsi stajali na pristojnom rastojanju od Denija i Ife, koji su sedržali za ruke i gledali Senu.

Bar nije strana koja gleda na Marsova polja, pomislila je Elsi, umirena zbog jedine svojestrepnje u tom trenutku, i bar nije zalazak sunca. Mogla je da vidi nervozne poglede članovahora i osećala je da njena zebnja raste kako se trenutak bližio.

Prošlo je deset minuta. Saša i Luis postajali su nestrpljivi i dvaput su pogrešnoprotumačili Vudijev ohrabrujući osmeh kao znak da prikažu horske majice, pa su, shvativšigrešku, morali ponovo da navlače gornje slojeve odeće. Rešena da ostane mirna, Elsi jebudno motrila na mladi par koji je stajao pored drvene ograde.

Požuri, Deni. Šta čekaš?

A onda se desilo. Deni je pogledao preko ramena u Elsi i samo jednom polako klimnuo.Elsi se nasmešila Vudiju i oni su pogledali ostale horiste. Iznenada, svi članovi skinuli su

kapute, džempere i dukserice, a zbačena odeća na kraju je završila kod Olija, koji je time biojednoglasno imenovan za čuvara suvišne odeće. Ponosno noseći horske majice, Sandejsi sukrenuli ka Vudiju i Elsi. Dok su se ređali, Elsi je otpevala prvi ton i dala im znak.

~ 196 ~

Anna



Zvoncica

Počeli su da pevaju, ne obraćajući pažnju na zbunjene poglede posetilaca iz svihkrajeva sveta. Dok su prilazili Deniju i Ifi, zvuk pesme se pojačavao, pa se Ifa iznenađenookrenula.

„Ljudi, šta to radite?” smejala se, tražeći odgovor od svog dečka, ali je otkrila da je i onskinuo jaknu i prikazao majicu Sandejsa dok se pridruživao pesmi.

Kada su stigli do prvog refrena pesme Umbrella, Sandejsi su počeli da tapšu i njišu se sastrane u stranu, na radost okupljene gomile oko njih. Neki posmatrači počeli su da pevaju snjima, dok su drugi snimali prizor telefonima i kamerama. Oduševljeni reakcijom iuzbuđeni zbog čiste drskosti tog čina, članovi hora su se svim srcem upustili u pesmu. Elsije mogla da oseti kako joj se suze nakupljaju u očima, a kada je pogledala ostale, videla je danije jedina. Činjenica da to čine za Denija - i za Ajrin - samo je pojačala dejstvo ovogzadivljujućeg momenta.

U dogovorenom trenutku, dok je hor utišavao glasove do harmoničnog pevušenja, Denise polako spustio na desno koleno. Glasno navijanje začulo se iz gomile koja ih jeokruživala, a Ifine ruke poletele su do lica dok je on otvarao malu plavu kutiju i pružao joj

je. „Ifa Meri Makvej, volim te. Ne mogu da zamislim život bez tebe. Zbog toga smo došličak ovamo - jer sam želeo da ti pokažem koliko te volim. Volim te celim svojim bićem.Hoćeš li se udati za mene?”

Stigavši do kraja pesme, Sandejsi su zaćutali, a velika gomila oko njih nemo je čekalaIfin odgovor.

„Da!”

Deni je zaplakao, poljubio je i stavio prsten na ispruženu ruku, jedva dovršivši tajzadatak pre nego što su se članovi hora bacili na srećni par u energičnoj gomili čestitanja, aposmatrači aplaudirali i fotografisali proslavu.

Smejući se nekontrolisano, Sandejsi su se odmakli, otkrivajući raščupani mladi par saistovetnim osmesima.

„Napred, Deni dečko!” uzviknuo je Sten, zgrabivši Denijevu glavu ispod lakta irazbarušivši mu kosu.

„Ne mogu da verujem da ste sve ovo uradili za mene”, rekla je Ifa, brišući suze s lica i

grleći sve članove hora. „Dakle, onog drugog koncerta u stvari nema?”

„Hej, anđele, za našu parisku turneju zakazan je samo jedan koncert ”, odgovorio jeVudi, ,,i to samo za tebe!”

Deni je zagrlio Elsi, Dejzi i Vudija ponaosob. „Hvala vam. Bili ste divni.”

„Da li je bilo kao što si planirao, Deni?” pitala je Dejzi. „Ne. Bilo je bolje!”

Ifa je poljubila Denija i zasijala. „A znali ste i moju omiljenu pesmu! To je bilo takodivno. Kada ste je uvežbali?”

„Kad god te je tvoj dečkonja odvodio kući ranije”, nasmešila se Saša.

Ifa je razdragano udarila Denija. ,,A ja se pitala zašto vozikamo tvoju mamu na svestrane! Da li je njen automobil uopšte pokvaren?”

~ 197 ~

Anna



Zvoncica

Deni je odmahnuo glavom i kmeknuo kada ga je Ifa ponovo zveknula. ,,I ona je bila deozavere, izvini! Trebalo nam je uverljivo opravdanje da te odvlačimo s proba.”

„Nema šanse!” Užasnuti izraz raširio se preko Ifinog vilinskog lica. „A pričala samnajgore stvari o tvojoj mami proteklih nekoliko nedelja! Moraću da joj se izvinim kad sevratimo kući.”

„Mislim da će ti oprostiti. Naročito pošto si rekla da njenom sinu”, nasmešila se Elsi. „Svi ste neverovatni. I sad vas mrzim jer ste bili tako tajnoviti!”

Dok su se Sandejsi okupljali čestitajući Deniju i Ifi, Elsi se malo izdvojila, uzela svojkaput od Olija i navukla ga da se odbrani od hladnog vetra.

„Mislim da bi trebalo da pronađemo neki bar kad nas autobus vrati, pa da počnemoproslavu”, rekao je Sten, rumeneći se od ponosa kad su svi proglasili njegov predlogbriljantnim.

Oli je primetio da Elsi zaostaje. „Ideš li, Els?”

Njena radost ustupila je mesto dubokom miru dok je razmišljala o onome što joj jesledilo. Elsi je odbila: „Idite vi. Sići ću uskoro.”

„Jesi li sigurna? Mogu da ostanem s tobom ako želiš još malo da razgledaš?”

„Sigurna sam.” U jednom užasnom trenu, Elsi je već videla Olija kako insistira na tomeda joj pravi društvo, što bi značilo da mora sve da mu objasni kako bi ga naterala da ode. AliOli je veselo slegnuo ramenima i pridružio se ostalima, ostavivši Elsi samu usred gomile.

Jaki vetar prerastao je u snažne nalete koji su se uvijali oko glava posetilaca i zviždalikroz gvozdenu rešetku dok se Elsi približavala stepenicama do uzdignute platforme zarazgledanje. Mogla je da oseti kako joj udovi drhte dok je posezala u džep kaputa i izvlačilaajpod - prvu stvar koju je sakrila od ostalih. Stavivši slušalice u uši, izabrala je pesmu kojuje učitala još u Brajtonu, veče pre puta u Pariz. Tada nije uspela da natera sebe da jeodsluša, a sada, dok je pritiskala dugme za početak preslušavanja i hvatala se za gelender

kako bi krenula stepenicama do platforme, prvi tonovi Barkarole smrvili su joj srce uparamparčad.

Kao da je samo vreme počelo da se usporava dok je prilazila strani koja gleda naMarsova polja, s Parizom što se pruža ka Monparnasu i dalje preko njega. Zbog mračnogneba, neka svetla zasijala su daleko dole, i dok je Elsi stizala do ograde, te tačkice svetlosti,kroz suze, pretvarale su se u zrake sunca. Odjednom, postala je svesna da oko nje nemanikoga - samo njeni drhtavi prsti koji su ležali na hladnom uglačanom drvetu ograde iveličanstveni Pariz pod njenim stopalima. Barkarola je lebdela i nadimala se u njenimušima dok je ona izvlačila drugi predmet iz džepa.

Slika za pasoš snimljena je šest meseci pošto su se venčali, a Lukas se pretvarao da mu

treba za posao za koji je konkurisao pre nego što je uvukao Elsi u kabinu, baš kada jenapravljen prvi snimak. Smejali su se, oči su im bile pune ljubavi i taj zaustavljeni trenutaksadržao je samu suštinu mladog para pred kojim je bio čitav zajednički život, mnogo prenego što je preko njega pala okrutna senka raka. Tako je Elsi želela da ih pamti - tolikozaljubljene da ništa drugo nije imalo značaja. Gledajući sada njihove osmehe, dok su joj jakinaleti vetra priljubljivali telo uz ogradu, još jednom je bila zarobljena snagom ljubavi koju

~ 198 ~

Anna



Zvoncica

je njegovo divno lice budilo u njenom srcu. Bio je ljubav njenog života, osoba s kojom jenameravala da ostane, savršena dopuna za njenu ličnost - njen Lukas.

Lice ju je peklo na mestima gde su se sastajali hladni vetar i tragovi slane tečnosti kojajoj je tekla niz obraze, dok se bližio trenutak od kog je strepela. Barkarola je dostizalakrešendo, a Lukas je čekao da ona ispuni obećanje...

Poslednje reči koje joj je rekao odnosile su se na ovaj trenutak. Disanje mu je bilonaporno, nekoliko minuta pomerao je usne, a da se nijedan zvuk nije oteo s njih, njegoveumorne oči nemilosrdno su se držale za njene. Osetivši da mu se žuri, Elsi se nagla bliže,priljubivši lice uz njegovo, da bi čula šta pokušava da kaže.

„Volim te”, prošaputao je, a svaka reč bila je dostignuće dok se borio za kontrolu nadtelom koje ga je napuštalo.

,,I ja volim tebe. Ne ostavljaj me.”

„Volim te”, rekao je ponovo, sjajnih očiju. „C ’ est magnifique, Elsi... Reci to...”

Bol i emocije gušili su joj glas, dlanovima je obuhvatila njegovo lice i zagledala mu seduboko u oči poslednji put. „C ’ est magnifique, Lukase.”

Zatvorio je oči i malo iskosio bradu, njegovi prsti pronašli su njen obraz dok su im seusne spajale. Elsi je osetila kako dah napušta njegovo telo i težinu njegove šake na svomlicu. Njen prigušeni krik naterao je njenog oca i sestre da dojure do nje dok je Lukasovaporodica padala u očaj u maloj bolničkoj sobi...

Bilo je vreme. Vreme da dovrši Spisak koji ju je tako dugo vezivao za Lukasa. Uradila jesve što je tražio - i on ju je sada terao da se otisne u ono što je život isplanirao za nju. To jebilo ono što je želeo - i u tom trenutku njegovo prisustvo bilo je opipljivije nego ikada poslenjegove smrti.

Gledajući fotografiju u rukama, Elsi je zajecala, dok se predstojeći rastanak izvijao nadnjom kao što je bilo i u njegovoj bolničkoj sobi dve godine ranije. Pomilovala je konturu

njegovog lica utrnulim prstima i podigla sliku do usana. Onda, zabacivši glavu, sprostranstvom Pariza kao svojim svedokom, povikala je:

„C ’ est magnifique, Lukase! C ’ est magnifique! ”

Otvorila je podignutu šaku i pustila fotografiju dok se muzika bližila kraju, gledajućikako vetar zahvata mali pravougaonik i odnosi ga u mračno sivo nebo, a onda ka gradu, kojije Lukas najzad video kroz njene oči. I dok je fotografija nestajala s njenih očiju, vrteći se navazdušnim strujama koje su se podizale oko Ajfelovog tornja, Elsi je osetila kako se na njuspušta iznenadna lakoća, kao da je odgovornost njegovih želja bila skinuta s njene duše.

„Verujem ti, Elsi Mejnard, da ćeš živeti svoj život do poslednje sekunde. Za tebe nećuprihvatiti ništa osim najboljeg. Obećaj mi da se nećeš uzdržavati.”

Neću se uzdržavati, obećala je Elsi sebi, brišući oči i poslednji put gledajući grad prenego što je krenula ka ulazu u lift. Umorna, ali na čudan način utešena, ušla je u lift inaslonila se na zid dok se spuštala ka prijateljima koji su je čekali.

~ 199 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 19

Još ništa niste videli...

Posle više slavljeničkih pića, kojima su nazdravili srećnom paru, Sandejsi su seraštrkali po gradu za svojim zanimanjima tokom ostatka popodneva. Vudi je otišao upotragu za svojim starim boravištima, dok su Saša, Šila i Luis imali na umu samo kupovinu.Sten i Grejem krenuli su da traže suvenire za porodice, Deni i Ifa pošli su u romantičnušetnju po uzanim ulicama Latinske četvrti, a Dejzi i Oli otišli su metroom u Luvr. Ostavivšiih na stanici metroa, Elsi je uhvatila voz u suprotnom smeru, da bi se vratila u hotel. Uprkostome što je voz bio prepun, misli su je poput čaure štitile od buke, gurkanja i snažnogustajalog mirisa cigareta. Bila je veoma zahvalna na samoći, jer je potreba za spokojem itišinom odjednom bila ogromna.

Napustivši stanicu metroa, za večeru hora rezervisala je sto u restoranu u obližnjoj

Ulici Medičijevih i prošetala tri bloka do hotela, uživajući u atmosferi Monparnasa.Okruživale su je elegantne građevine od kamena boje meda, svaka prelepo isklesana, sponosno istaknutom trobojkom. Na kraju skoro svakog bloka bili su maleni parkovioivičeni gvozdenim ogradama i drvećem. Potkresana stabla šimšira posađena u tamnoplavekeramičke žardinijere bila su postavljena ispred svakog restorana, dok su redovi bicikalastajali kao dvotočkaška počasna straža uz ivice puteva. Iznad njene glave, prozorskežardinijere bile su pune bršljana i crvenih muškatli i činilo joj se kao da čitav gradobeležava taj značajni dan.

Kada je stigla u hotel Sen Luj, Elsi se popela do sobe, uz vijugave stepenice s kitnjastomgvozdenom ogradom. Spokoj okruženja predstavljao je blagosloveni odmor od buke i

aktivnosti tog dana i misli su joj sada bile mirne i više nego spremne za opuštanje. Zbacivšicipele, zaronila je nožnim prstima u guste niti tepiha i otišla do kupatila da napuni kadu.Uključila je televizor, pronašla crnobeli francuski film kao pozadinski zvuk i skuvala sebičaj.

Nije znala kako će se osećati posle posete Ajfelovom tornju, ali smirenost duše bila jeneočekivano otkriće. Pošto je ispunila sve sa Spiska, osećala je da su se zidovi srušili, iakojoš nije bila sigurna kako će se to odraziti na život koji je ležao pred njom. Zasad, kao da jojje srce dobilo nekakvu novu meku kožu pošto je rana zacelila - bila je krhka, ali beskrajnobolja nego pre.

Posle dugog kupanja, osušila se i navukla uske farmerke, majicu dugih rukava i novumaramu koju joj je Dejzi poklonila. Dok je ležala na krevetu i gledala elegantne francuske

glumce u filmu iz četrdesetih, otplutala je u blaženo miran san. Nekoliko sati kasnije, promeškoljila se baš kada je Dejzi otvorila vrata i sela na krevet

da pozdravi sestru.

„Kakav je bio Luvr?”

~ 200 ~

Anna



Zvoncica

„Fantastičan. Posetila sam ga toliko puta proteklih godina, ali uvek me oduševi.Jednostavne linije, spoj stakla i kamena - prelepo oštar, a opet krajnje privlačan, vrhunskiprimer umetnosti.” Smejući se sopstvenom sižeu izgovorenom u dahu, Dejzi se svalila nakrevet, zbacila cipele i sagla da izmasira nožne prste. „Ali uprkos svojoj lepoti, ovaj grad jesmrt za noge. Znala sam da je trebalo da obujem patike.”

„Ah, to je cena očuvanja statusa modne ikone”, nasmešila se Elsi, ustavši s kreveta danapuni kuvalo.

„Meni pričaš. Snimila sam tonu fotografija da ti pokažem. Dopašće ti se. Pokazaću ih iAndreu.” Uzdahnula je i pogledala u tavanicu. „Volim Pariz, ali tako je čudno biti uAndreovom rodnom gradu bez njega. Celo popodne pokušavala sam da ga pozovem, alitelefon mu je neprekidno zauzet. Srećom, Oliju nije smetalo što na svakih pet minutaproveravam mobilni kao ludača. On je divan momak, Els. Danas smo se baš smejali.”

Nasmešila se sestri. „Uzgred, izgledaš divno. Znala sam da će ti ta marama savršenostajati. Jesi li uspela da nadoknadiš malo sna?”

„Da. I okupala sam se. Osećam se mnogo bolje.”

„Zbog boravka ovde?”„Zbog svega. Bilo mi je baš važno da danas odem na toranj.” Dejzine oči su se ovlažile.

„Znam, latice. A jesi li - znaš - uradila ono što si morala pošto smo otišli?”

Elsi je klimnula i Dejzi je ustala da je zagrli. „Obavljeno je.” ,,I sada možeš da nastavišdalje?”

„Sada mogu da nastavim da nastavljam”, nasmešila se Elsi. „Zaboga, slušaj me samo:zvučim kao priručnik za samopomoć.”

Dejzi je spustila ruke na Elsina ramena. „Znaš šta nam treba, draga moja?”

„Šta?”

„Vino. I to u ogromnim količinama. Imamo još ceo dan i noć u ovom divnom gradu, aništa više što bismo radile. Zato ćemo večeras uživati u finom obedovanju, fantastičnomdruštvu i obilju slatkog vina.”

Elsi je osetila kako joj srce poskakuje od pomisli na to. ,,E, to je najbolji predlog kojisam čula čitavog vikenda.”

Raspoloženje je bilo vedro kada su se Sandejsi sastali u prijatnom mračnom barubistroa L’artist u Ulici Medičijevih u osam uveče. Sićušna svetla uokvirivala su stabla uparku naspram restorana, a nasmešeni harmonikaš polako je šetao tamo-amo po pločnikuispred. Ifa je ponosno pokazivala prsten s malim dijamantom svakome ko je želeo da gapogleda, a Deni je bio u ozbiljnoj opasnosti da dobije upalu mišića od osmehivanja. Saša se

već zaljubila u barmena jer ih je efikasno usluživao pićima, i davala je sve od sebe da gauvuče u gugutanje na francuskom. Još su čekali da stigne i Vudi, i nagađanje o tome gde senalazi bilo je stalna tema razgovora.

„Ja mislim da je u poseti bivšoj obožavateljki iz helfingerskih dana”, iskezio se Luis.

~ 201 ~

Anna



Zvoncica

Oli se nasmešio. „Ili svojoj francuskoj deci koju godinama potajno izdržava.” PrimetivšiElsin beznadežni pogled, podigao je ruke. „Šta? Znaš šta se priča o ostarelim rok zvezdama -

kladim se da širom sveta ima bar nekoliko dece ljubavi s Džensenovom krvlju.”

„Verovatno je u nekom ofucanom baru”, rekla je Dejzi, uživajući u prilici da učestvuje udobronamernom napadu na Vudija u njegovom odsustvu. „Priseća se starih dana s

barmenom koji ih je nekada pratio na turnejama.”„To zvuči baš kao tragična stvar koju bi on radio”, nasmejala se Saša. ,,U svakom

slučaju, zaboravimo ostarelu rok nakazu. Hajde da uživamo u ovom vinu!”

Do devet uveče već su sedeli za svojim stolom u krcatom restoranu, ali Vudi se još nijepojavio i svi su se žalili na glad. Donevši izvršnu odluku, Elsi je odlučila da počnu obrok iposlala Vudiju poruku o tome.

Obrok je bio pomalo ekstravagantan ali divan način da proslave događaje od tog dana.Provansalska piletina, pečena patka, pastrmka duginih boja koja se topila u ustima i činijemonies mariniere izazvali su zadovoljne uzvike Sandejsa dok je vino slobodno teklo. Elsi sesviđao ambijent V artista i njegovo dejstvo na hor - tamno drvo udruženo s prigušenim

svetlom sveca i zidnih lampi, dok se žamor mešao s muzikom koja je lebdela preko stolovapokrivenih crvenim karo stolnjacima. Dok su im posluživani prelepo napravljeni crèmebrûlèe, tarte tatin i îles flottantes, nagla se preko stola ka Dejzi.

„Bila si potpuno u pravu, Dejz. Ovo večeras je fantastično.”

„Što je samo dokaz da bi uvek trebalo da veruješ svojoj najstarijoj sestri.”

„Jesam li pomenuo da su mi zbog tvoje najstarije sestre zamalo otpale noge?” umešaose Oli.

„Nisu!”

„Ozbiljno, Els, ne poznajem nikoga ko hoda brže od nje. Trčali smo ukrug po Luvru, kaona nekakvom času fizičkog s temom lepih umetnosti.”

Dejzi se zakikotala i Elsi je prvi put primetila koliko je Oli bio drag njenoj sestri.Zajedničko popodne sigurno ih je zbližilo i, kao i Džim, Dejzi je bila opuštena u njegovomdruštvu. „Stvar je u sledećem, Els: mislim da Oli nije u tako dobroj kondiciji kao što misli. Jamesecima nisam bila u teretani, ali nagutao se prašine iza mene.”

Oli je glumio uvređenost, prekrstivši ruke i izbacivši bradu. „Vidiš kakva je?”

„Mislim da bi odsad trebalo da se trudim da uvek budem s vama.” Elsi se nasmešila,uživajući u uzbuđenju zbog sopstvenog flertovanja i dejstva koje je ono imalo na Olijevizraz lica.

„Mislim da bi trebalo”, odgovorio je, uzvrativši joj osmeh. „Naravno, samo da bi mezaštitila.”

„Smatraj me svojim ličnim telohraniteljem.”„Hoću. I, ako smem da dodam, vrlo sam zadovoljan telom koje će me čuvati.”

„Olivere Hogarte, vi ste nepopravljivi zavodnik!” Olijev osmeh vragolasto je zaiskrio.„Priznaj, ne bi ti se dopalo da je drugačije.”

~ 202 ~

Anna



Zvoncica

Osetivši kako joj se uzbuđenje prolama sve do nožnih prstiju, Elsi se nasmešila.„Apsolutno!”

Do deset uveče, Elsi je bila usred plaćanja računa kada joj je zazvonio mobilni telefon.Ostavivši Dejzi da preuzme plaćanje, Elsi je brzo izašla u foaje.

„Halo?”

„Aaanđele!”

„Vudi? Gde si ti? Propustio si večeru.”

„Da, znam, lutko! Umirem od gladi!”

Elsi je uzdahnula. „Dobro, mi smo u Ulici Medičijevih - napisala sam ti adresu u jednojod deset poruka koje sam ti poslala. Samo dođi ovamo pa ćemo ti naći neku hranu u blizini.Ako to ne uspe, naručićemo nešto u hotelu, samo za večeras.”

„Slatko. Međutim, postoji mali problem s tim planom.”

„Kakav? Nema te sto godina, Vudi! Koliko je teško doći ovamo?” Jedna misao pala joj jena pamet i ona je instinktivno utišala glas, premda nijedna mušterija za stolovima na

trotoaru nije prisluškivala. „Da li ti je nestalo novca?”„Ne, anđele.”

„Dobro. U čemu je problem? Zašto ne možeš da dođeš?” S druge strane veze mogla jeda čuje dugačak uzdah ogrubeo od nikotina.

„Zato što sam u zatvoru, lutko.”

Sledećih trideset minuta protekli su u magnovenju od fanatične aktivnosti, dok su Elsi,Dejzi i Oli vozili minibus po ulicama Pariza, koje kao da su sve postale identične, u potraziza policijskom stanicom u kojoj su držali Vudija. Sten i Grejem ostavljeni su da budu glavniu hotelu, da okupe hor u svojoj sobi i čekaju vesti, jer ih je ovo otkriće ostavilo u šoku.

„Šta misliš, o čemu se radi?” pitala je Dejzi, dok je Oli pokušavao da prati uputstva brzonaškrabana rukom predusretljive recepcionerke na komadu papira iz hotela Sen Luj.

Elsi je zurila u put ispred njih, a misli su joj lelujale. „Ne znam. Samo se nadam da je upitanju neki nesporazum zbog jezika koji možemo brzo da razjasnimo. Premda mojsrednjoškolski francuski ne obuhvata razjašnjavanje s pariskom policijom.”

„Zašto ne pustiš mene da pričam?” rekla je Dejzi. „Možda ne znam svaku reč, aliprilično sam sigurna da mogu da nabodem prave rečenice.”

„Evo ga!” Oli je pokazao veliku zgradu pred njima. „Mislim da je to. Ostaviću vas tamo ipronaći neko parkiralište.”

Elsi i Dejzi požurile su iz minibusa u policijsku stanicu. Dejzi je čekala pored glavne

prijavnice, ali prošlo je nekoliko minuta pre nego što je iko došao. Najzad, prišao im jeozbiljni grmalj od policajca. Elsi je stajala, bespomoćna, dok se Dejzi upuštala u tihi i brzirazgovor na francuskom, a policajac na prijavnici povremeno nešto zapisivao. Poslenekoliko minuta klimnuo je i nestao.

„Pa?”

~ 203 ~

Anna



Zvoncica

Dejzino lice sve joj je reklo. „Nije dobro. Vudi je uhapšen u okviru krupne racije zbogdroge u baru na levoj obali.”

„Šta? Ali kako...”

„Narednik ne zna detalje. Otišao je da ih proveri.”

Elsi nije mogla da veruje šta je čula. „Da li je Vudi optužen?”

„On misli da nije.”

„Dobro.” Milion i jedna misao projurila je kroz Elsinu glavu. „Šta da radimo u ovojsituaciji? Da li da pokušamo da nađemo advokata, ili da pozovemo Britanski konzulat, ilišta?”

Dejzi je spustila ruku na Elsino rame. „Smiri se. Uhapšen je tek pre jedan sat, pa gaverovatno tek zavode u evidenciju. Hajde da sačekamo da vidimo šta će nam reći, poslećemo da paničimo.”

Deset minuta kasnije, narednik s prijavnice vratio se i obratio Dejzi. Okrenuvši se kaElsi, ona je slegla ramenima. „Kaže da će desetoro ljudi koje su uhapsili morati da buduispitani, pa da budemo spremne da čekamo. Pitala sam ga za Britanski konzulat, a on kažeda će biti obavešten kada za to dođe vreme.”

„Još nešto?”

„Rekao mi je da kafa iz automata nije baš najbolja, ali da je jeftina. I da mi je francuskiveoma dobar.”

Elsi je tome morala da se nasmeši. „O, fino. Vudi je možda suočen sa suđenjem, ali barznaš da ti je francuski dobio prelaznu ocenu.”

Dejzi se nasmešila. „Rekla sam mu da se zabavljam s Francuzom. Mislim da mu se todopalo.”

Oli je ubrzo stigao, malo usplahiren posle vožnje unaokolo, kako bi pronašao slobodno

mesto. „Ispostaviće se da je greška”, tešio ih je. „Vudi je možda malo ekscentričan, ali nijeidiot.”

Baš u tom trenutku, Elsi se nije slagala s tim. Bila je ljuta na Vudija: bilo da je bio napogrešnom mestu u pogrešno vreme, bilo da je u pitanju nešto gore, trebalo je da bude ubistrou s horom za koji je delimično odgovoran, a ne da ga odvuku u policijsku stanicuusred Pariza.

Sati su prolazili. Narednik s prijavnice završio je svoju smenu i predao dužnostdrugom, jednako krupnom policajcu, koji ničim nije bio impresioniran i činilo se da jesrećniji kada ignoriše troje engleskih posetilaca što su do ranih jutarnjih sati pili kafu ispodsvakog standarda i patili pod preterano pojačanim klima-uređajem u čekaonici. Elsi jenekoliko puta pozvala hor, koji je čekao da im javi šta se dešava, ali je na kraju rekla svima

da idu u krevet, shvativši da njoj te noći neće svanuti. Ljudi su dolazili i odlazili: skitnice iraskrvavljena mladež, efikasni advokati po službenoj dužnosti i niz sumnjivih likovaprolazili su kroz obezbeđena vrata u pratnji nezainteresovanih policajaca.

~ 204 ~

Anna



Zvoncica

Nešto pre četiri ujutro, čovek u svojim četrdesetim, odeven u odelo, dojurio je unutra ina besprekornom francuskom obratio se naredniku na prijavnici, koji je nezadovoljnoklimnuo ka Elsi, Dejzi i Oliju. Čovek im je prišao s najkraćim mogućim osmehom.

„Vi ste ovde zbog Voltera Džensena?”

Elsi i Dejzi pogledale su se, otkrivši Vudijevo kršteno ime. „Da - predstavlja se kao

Vudi”, rekla je Elsi. „Da. Ja sam Čarls Ros iz Britanskog konzulata. Policija me je obavestila o hapšenju

gospodina Džensena.”

„Mnogo vam hvala što ste došli”, odgovorila je Elsi rukujući se s njim. „Ne znamo šta sedešava.”

„Shvatam. Ono što mogu da učinim jeste da posetim gospodina Džensena i pokušam daustanovim okolnosti njegovog hapšenja. Ukoliko postoji verovatnoća da će biti optužen,mogu vam dati spisak odgovarajućih advokata i prevodilaca, ali ne bih još brinuo o tome.Pustite da razgovaram s policijom i gospođinom Džensenom, pa ću vam javiti šta samotkrio.”

Gledali su kako Čarlsa puštaju u glavni deo policijske stanice. Oli se protegao i zevnuo,a Dejzi se ohrabrila da popije još jednu muljevitu kafu iz automata.

„Zašto se ne vratiš u hotel?” pitala je Elsi Olija. „Nema potrebe da svi budemo ovde.”

Zurio je u nju. „Želiš da odem?”

„Ne, ne kažem to. Izgledaš zgaženo, a ne znam koliko ćemo morati da čekamo.”

„Ostaću ovde dok tip iz konzulata ne kaže šta se dešava. Možda će se ispostaviti damoramo da ga ostavimo ovde, a u tom slučaju želim da budem siguran da ti i Dejzi možeteda se vratite u hotel.”

Elsi je protrljala oči, a potreba za snom teško ju je pritiskala. ,,U redu. Nisam htela dakažem da nam nisi potreban, Ol.”

„Znam. Hoćeš zagrljaj?”

Zahvalna, Elsi je prihvatila, spustivši glavu na utešnu toplinu njegovih grudi, dok su senjegove ruke sklapale oko nje. Ostala je tako, izgubivši pojam o vremenu. Kada se Čarlsvratio gotovo sat kasnije, Olijevo nežno drmusanje za ramena nateralo ju je da shvati da jezaspala u njegovim rukama. Trepćući da otera san na grubom neonskom svetlu u čekaonici,uspravila se i dala sve od sebe da se usredsredi na ono što je Čarls govorio.

„Gospodin Džensen ispitivan je jedan sat i plašim se da nije baš sarađivao, što nimalonije pomoglo njegovom slučaju. Međutim, posle toga sam razgovarao s njim i rekao mi jeime advokatske firme u Engleskoj koja će ga zastupati. Obezbedio sam mu telefonskirazgovor i, koliko znam, advokat će ujutro doputovati u Pariz. Gospodin Džensen još nije

formalno optužen, ali to je uobičajeno u ovakvim slučajevima. Večeras će ga zadržati u ćelijii nastaviti ispitivanje u devet ujutro, kada stigne njegov pravni zastupnik.”

„Da li imate ikakvu predstavu o tome šta će biti s njim?”, pitala |e Dejzi.

„Ne baš. Nažalost, mogućnosti su nam ograničene, ali policija me je uverila da će se snjim postupati pravično i da će mu dati priliku da objasni svoja dela, pod uslovom da

~ 205 ~

Anna



Zvoncica

zauzda svoj temperament i jezik - a i jedno i drugo, moram reći, nisu bili pod kontrolomkada sam stigao. Naravno, savetovao sam mu da potpuno sarađuje. Osim toga, ne mogumnogo da uradim. Uzgred, iskreno se izvinio svima vama. Mislim da je pomisao na vas kakoga čekate mnogo umanjila njegov gnev.”

„Pa, bar nešto”, rekla je Elsi. „Hvala vam za pomoć, Čarlse.”

„Nema na čemu. Savetovao bih vam da se zasad vratite u hotel - policija svejedno nećedoneti odluku pre podneva, pa zaista nema mnogo svrhe da čekate satima. Želim vam svenajbolje.”

Dejzi se okrenula Elsi i Oliju kada je Čarls otišao. „Dobro, čuli ste čoveka: vraćamo se uhotel.”

Elsi se nimalo nije dopalo da ostavi Vudija u policijskoj stanici, ali jedan deo njepomišljao je da bi noć u ćeliji mogla da ga ubedi da ujutro sarađuje s policijom. Niko od njihnije mnogo govorio na putu do Monparnasa, jer im je umor oduzimao svu pažnju. Bilo jepola šest kada su ušetali u foaje hotela i odmah se bez razgovora zaputili u svoje sobe kakobi se svalili u krevete.

Sledećeg jutra, Sandejsi su se okupili u kafeu preko puta hotela Sen Luj da saznajudetalje o Vudijevom hapšenju. Jaka kafa bila je jedino što su tog jutra mogli da svare -

pecivo naručeno za doručak ležalo je nedirnuto na sredini stola.

„Čoveče, znam da je nakaza, ali nikada ne bih pomislila da bi se bavio takvimsumnjivim stvarima”, rekla je Saša, odmahujući glavom.

„On se i ne bavi time”, odgovorila je Elsi, a četiri sata sna, koje je uspela da ukrade popovratku, bila su jedva dovoljna da funkcioniše. „Ubeđena sam da je greška.”

„Svejedno, šta mi zaista znamo o njemu?”, pitao je Sten, dok je nekoliko članova horamrmljalo saglasivši se. „Znamo da je ranije živeo rokerskim životom - šta nam garantuje dai dalje ponekad ne uživa u nedozvoljenim supstancama? Čuli ste kakve mu sve stvari padaju

na pamet. Sve to ima smisla kad čovek razmisli.”Deni je klimnuo. „A sutra moramo da stignemo na trajekt. Šta ako budu hteli da ga

zadrže ovde i svi moramo da predamo pasoše?”

„Neće doći do toga, Deni.”

„Uz dužno poštovanje, Ol, otkud znaš?”

Saša je podigla ruku. „Ja glasam da ga ostavimo ovde.”

Elsi nije mogla da veruje šta je čula. „Saša! To što si rekla je užasno.”

„Da li je? Pa, žao mi je, ali on juče nije imao obzira prema nama, zar ne? Bio je toDenijev i Ifin dan i protekla noć trebalo je da bude njihova. Ako je imao tako malopoštovanja prema nama, zašto bismo mi ostali ovde zbog njega?”

Tada su svi počeli da govore, neki su se slagali s Elsi, ali većina je podržavala Sašinargument. Najzad, Elsi je viknula i svi su zaćutali.

,,U redu, slušajte svi. Vudi je jedan od nas, bilo da se on sinoć sećao te činjenice, ili ne.On je delom razlog što postojimo kao hor i naporno je radio da bi naš nastup bio spremanza ono što smo juče uradili. Nije namerno izazvao hapšenje i mada se slažem da je idiot jer

~ 206 ~

Anna



Zvoncica

se zatekao usred racije, ostaje činjenica da smo mi tim. A timovi se ne raspadaju na prviznak nevolje.” Uzdahnula je. „Ne dopada mi se ovo, ništa više nego vama. Ali bar imamodanašnji dan i noć u Parizu. Imamo otvoreno vreme na karti za trajekt, pa nećemo ujutroodjuriti nazad u Djep. Vudijev advokat dolazi danas, a ako se desi ono najgore i on mora daostane u Francuskoj, otići ćemo kući i pomoći ćemo mu kako budemo mogli iz Engleske.

Dejzi, Oli i ja uskoro ćemo nazad u policijsku stanicu, pa predlažem da vi iskoristiteposlednji dan ovde najbolje što možete. Javiću vam ako budemo imali neke vesti. Nemasvrhe da svi visimo ovde.”

Ganuti njenim rečima, Sandejsi su se složili i otišli iz kafea svako na svoju stranu.Pobrinuvši se da ovog puta ponesu vodu i hranu, Elsi, Dejzi i Oli ušli su u minibus i krenuliistim putem kao prethodne noći. Danju su ulice bili osobenije, živahnije zbog radnjiotvorenih celim putem. Oli je opet ostavio sestre ispred policijske stanice.

„Gledaj na to s vedrije strane”, rekla je Elsi dok su prolazile kroz ulazna vrata, „barnećemo morati ponovo da pijemo onu užasnu kafu.”

„Hvala nebesima za mala čuda”, nasmešila se Dejzi, prišavši pultu i blagosiljajući novog

policajca svojim, sada potvrđeno, odličnim francuskim jezikom. „Šta kažu?”, pitala je Elsi kada joj se Dejzi pridružila u maloj čekaonici.

„Njegov advokat je unutra s njim i uskoro će nas obavestiti o svemu.” Elsi je izvukla

knjigu iz torbe. „Dakle, možemo da se smestimo na nekoliko sati?”

Dejzi je iz svoje torbe izvukla primerak francuskog Voga i nasmešila joj se. „Ne škodibiti spreman.”

Tri poglavlja Elsine knjige, pola francuskog Voga i dve flaše vode kasnije, narednik sprijavnice dozvao ih je zviždukom.

„Pa, ovo je zanimljivo mesto za susret, zar ne, dame?”

Elsi je zurila u neverici dok je Torin ljubio Dejzi u obraz. Otkud za ime... „Ti si Vudijev

advokat?”, pitala je, kao da će, ako to izgovori naglas, uspeti da pobije tu činjenicu. Nijeuspelo. Torin Stjuart stajao je tamo, u centralnoj pariskoj policijskoj stanici, i izgledao je kaojedina nada za Vudijevo oslobađanje.

„Tehnički - ne, ali moj otac je dobar prijatelj Vudijevog bivšeg menadžera, pa kada samčuo za njegovo hapšenje, rado sam prihvatio da ga zastupam.” Nagnuo se ka Elsi da jepoljubi u obraz, ali ona se odmakla. Zbunjen, uradio je isto, a njegove zelene oči bile su punepitanja. „Pretpostavljam da ste sinoć dugo čekali?”

„Jesmo. Kako je on?”

„Kako bi se moglo i očekivati. Postavili su mu mnogo pitanja, a mnoga od njih, mora sereći, nisu bila bitna za slučaj. Drago mi je što sam bio tu da ga posavetujem, inače bi njegova

frustracija izazvala povelike probleme.” Nasmešio se Elsi, iako mu ona nije uzvratila na istinačin. „Probaj da ne brineš.”

„To je lakše reći nego učiniti.”

„I šta će biti sada?” pitala je Dejzi kad je Oli ušao u čekaonicu i pridružio im se naneudobnim crvenim plastičnim stolicama.

~ 207 ~

Anna



Zvoncica

„Izvinite, samo što sam parkirao”, rekao je i poljubio Elsi u glavu.

Jedva primetan trzaj prešao je preko Torinovog lica. „Još ispituju ostale osumnjičene,pa neće razgovarati s Vudijem bar još jedan sat. Olivere”, pružio mu je ruku i ona je bilaučtivo prihvaćena.

„Torine. Nisam očekivao da vidim tebe ovde.”

„Iskreno, i za mene je šok što sam ovde”, odgovorio je. „Šta mislite, da probamo danađemo neki bar ili restoran u blizini, pa da vam ispričam detalje? Nisam popio pristojnukafu otkako sam stigao jutros.”

Izašavši na jarko oktobarsko sunce, jedan blok dalje pronašli su mali, veselo okrečenikafe, usred niza knjižara s polovnim knjigama. Naručili su kafu i činije nabubrelogtartiflette. Elsi je, na sopstveno iznenađenje, otkrila da je vrlo gladna. Dok su jeli i pili, Torinje detaljno objasnio situaciju - i s policijskog gledišta, i Vudijevu verziju priče. Ispostavilo seda je Vudi otišao na levu obalu, do bara koji je posetio kada je Helfinger bio na turneji ufrancuskoj prestonici 1988, sećajući se divlje noći koju je tamo proveo s drugarima iz grupetokom njihovog poslednjeg leta pre nego što im se prijateljstvo raspalo. Na svom vrhuncu

osamdesetih, taj bar bio je glavno mesto okupljanja ljudi u trendu, ali sada, iz Vudijunepoznatih razloga, srozao se do štrokave rupe za sumnjive likove i sumnjive rabote.

„Iz onoga što sam mogao da zaključim, Vudi prosto nije imao sreće s vremenomdolaska. Francuska jedinica za borbu protiv droge motrila je na to mesto protekle dvegodine i prošle noći bila je njihova velika racija. Pohapsili su otprilike sve iz kluba, otud im

je trebalo toliko vremena za ispitivanje preko noći i jutros. Vudi je rekao da je stigao baškada je policija upala i počeo opšti pakao.”

„Misliš li da mu policija veruje?” pitala je Elsi.

„Mislim da počinju”, odgovorio je Torin, „ali još se nije izvukao. Bio je veoma iznervirankada su ga priveli, a onda je skoro tri sata psovao sve francusko. To ga nije učinilo

simpatičnim, kao što možete i pretpostaviti.”Dejzi je zaječala. „Idiot! Ja ne igram na antifrancusku kartu čak ni kada se svađam sAndreom. Francuzima su neke stvari svetinja - a nacionalni ponos je prvi na spisku.”

„Pa, kakav je plan?” pitao je Oli.

„Ići ću na slučaj zamenjenog identiteta”, odgovorio je Torin. „Imaju vrlo malo dokaza zasuprotno, pa će se sve svesti na to koliko su rešili da budu ozlojeđeni zbog njegovogponašanja.”

Oli je pogledao Dejzi i Elsi. „Da li onda da sačekamo? Mislim, siguran sam da smo svivoljni, ali ako nismo ni od kakve praktične pomoći, možda bi pre sutrašnjeg povratka kućitrebalo da se naspavamo u hotelu? Ne znam koliko mogu da ostavim minibus tamo gde sam

ga parkirao - ovde su ograničenja pomalo zbunjujuća. Ne treba nam i kazna za parkiranjepovrh svega.”

Torin je slegnuo ramenima. „Ne vidim razlog da svi ostanete. Lako se može desiti daprođe još nekoliko sati pre nego što se vratim da ponovo počnemo pregovore.”

Dejzi se složila. „Amin za to. Toliko sam umorna da jedva mogu da razmišljam. Želim dase istuširam, pa u krevet. I ti izgledaš umorno, Els.”

~ 208 ~

Anna



Zvoncica

Uprkos umoru, Elsi nije želela da ode dok sigurno ne sazna da li će se Vudi sutra vraćatis njima ili ne. Zaista je mislila ono što je za vreme doručka rekla Sandejsima: Vudi je bio deotima i ona nije bila spremna da ga napusti kada mu je bila potrebna njena pomoć.

„Mislim da bi trebalo da ostanem”, rekla je.

Oli je odmahnuo glavom. „Čula si šta je Torin rekao, nema potrebe.”

Elsi je spustila dlan na njegovu ruku. „Da budem iskrena, mislim da se ne bih mnogoodmorila čak ni kada bih se vratila u hotel. Ja sam organizovala ovaj put, na meni je da sepostaram da se svi bezbedno vrate kući.”

„Onda i ja ostajem”, rekao je Oli rešeno. Elsi je mogla da vidi kako mu se tamni krugovipojavljuju pod očima dok se borio protiv umora.

„Oli, pred tobom je dugačka vožnja nazad. Treba da se postaraš da budeš sasvimodmoran.” Poljubila ga je u obraz. „Ja ću ostati dok ne saznam šta se dešava, pa ću se vratitimetroom.”

I dalje nesiguran, namrštio se ka njoj. „Obećavaš?”

„Obećavam!”

Letimično je pogledao Torina, a potom opet Elsi. „Pošalji mi poruku kad nešto saznaš, uredu?”

Nasmešila se zbog njegove brige. „Naravno da hoću.”

Na vratima kafea, Oli ju je zgrabio za ruku i poveo malo dalje od Dejzi i Torina. „Nedopada mi se da te ostavim s njim. On je hladnokrvni trgovac, a tebi nije potrebno jošstresa.”

„Ozbiljno, mogu da izađem na kraj s Torinom Stjuartom”, umirivala ga je. „Samo želimda budem sigurna da je Vudi dobro.”

„Fino.”

„Hvala ti što brineš za mene. To je lepo od tebe.” Oči su mu zasvetlele. „Jeste?” Klimnulaje. „Jeste.”

„Želim da se sve vreme osećaš kao da se neko brine o tebi”, prošaputao je i nežno jeprivukao sebi. ,,I znam da smo rešili da idemo polako i da ima stvari koje treba da razrešiš,ali znaj da samo treba da kažeš i... i ja ću biti tu.”

Od njegovih reči, koža je počela da joj trne. „Hoćeš?”

Sagnuo je glavu i spustio dugi, meki poljubac na njen obraz, a njegove usne bile su takoblizu njenih da je gotovo zaboravila da diše. „Kao metak.”

Dok su se on i Dejzi pozdravljali i odlazili, Elsi je duboko udahnula i okrenula se Torinu.

„Da li si za još jednu kafu dok čekamo?” pitao je, a njegov osmeh bio je iritantno

radostan. „Nije da može da se meri sa onom u kafeu Sandej i Šer, naravno.”Ozlojeđenost je rasla u njoj i Elsi se okrenula ka njemu. „Hajde da razjasnimo jedno: ja

sam ovde zato što mi je stalo do Vudija, i to je jedini razlog.”

Zatečen, izvio je obrvu. „Da li je to onda da ili ne za kafu?”

~ 209 ~

Anna



Zvoncica

„Da, mislim da treba da popijemo još jednu kafu kako bismo izbegli onu užasnu tečnostu policijskoj stanici, ali samo zato što vodim računa o dobrobiti svog stomaka.”

Zeleni pogled se suzio. „Fino.” Otišao je do bara da naruči, dok se Elsi vraćala za njihovsto, pušeći se tiho od besa. Pošto je morala da teši Šer posle Džejkovog otvorenogneverstva, nije razmišljala šta će reći Torinu kada ga sledeći put vidi, ali i sam jutrošnji

pogled na njega potvrdio joj je koliko je još bila gnevna. Vratio se i otvorio svoju tašnu, pljesnuvši o sto rokovnikom koji je Elsi ranije bio toliko

zabavan. „Voleo bih da znam u čemu je tvoj problem sa mnom”, izlanuo se odjednom.

„Moj problem? Moj problem je što nikada ne znam na čemu sam s tobom! U jednomtrenutku si užasno drzak, a u sledećem pokušavaš da budeš drug.”

„Izvini?”

Svesna da je već rekla previše, Elsi je prekrstila ruke. „Zaboravi. Ovde smo dapomognemo Vudiju, nije bitno šta mislimo jedno o drugom.”

„Ne, Elsi, ja sam ovde da pomognem Vudiju, jer mi je to posao, a nagoveštaj da to kolikomi volimo ili mrzimo jedno drugo može imati ikakvog uticaja na tu činjenicu jeste

dovođenje mog profesionalnog integriteta u pitanje. To neću dozvoliti ni tebi, ni bilo komedrugom.”

Elsi je frknula. Ovo je baš bilo zabavno kada dopire s njegovih usana, s obzirom nalakoću s kojom je tajio istinu o Džejkovom švrljanju. „Pa, mogu samo da kažem da je dobrošto je Vudi tvoj klijent, a ne tvoj prijatelj.”

„Deux cafés! ” Konobar im je doneo kafu i brzo zbrisao.

„U redu, predajem se! Šta sam to uradio?”

Elsi je ubacila kockicu šećera u kafu i promešala je, žaleći što i njen gnev ne može takobrzo da se rastvori. „Ne želim da se svađam, Torine. Samo želim da izvučem Vudija i daidem kući.”

„Reci mi!”

Podigavši glavu, Elsi ga je netremice gledala. „Džejk Long.”

„Šta s njim?”

„Varao je Šer. Uhvatila ga je na delu prošle nedelje. Bila je očajna, Torine! Morala samusred noći da odem do nje i da je držim dok je ona jecala zbog njega.”

„To je užasno, ali otkud je to moja krivica?”

„Pitala sam te lepo za njega! Rekla sam ti da mi kažeš ako znaš da je prevrtljivac, a ti simi rekao da nije. Verovala sam da ćeš mi reći istinu, a kada mi je to bilo najpotrebnije, ti sime slagao da bi zaštitio svog šefa.”

Raširio je ruke. „Nisam imao pojma...”„Ma daj, naravno da jesi! Takvo ponašanje uvek je tema po kancelarijama - sigurno si

znao da to još traje.”

„Ne mogu da verujem da misliš da sam sposoban da te lažem. ” Primetila je da petlja skašičicom po tacni svoje šolje.

~ 210 ~

Anna



Zvoncica

„Zašto ne? Lagao si me i pre.” Da li ju je lagao?

U njegovom pogledu mogla je da primeti uvređenost nepravdom, ali reči su sada većizletele i znala je da će morati nečim da ih potkrepi.

„Kada? Kada sam te to lagao?”

Zatvorivši oči da isključi njegovo lice iz pogleda, progovorila je tiše. „Kada si rekao daove godine nisi bio na karnevalu. Jesi bio tamo: videla sam te. A i ti si video mene.”

Dugo je ćutao. Elsi je otvorila oči i pogledala u bogatu tamu svoje kafe, sasvim suprotnubelini šoljice, jarkožutoj boji zidova u kafeu i besprekorno belom stolnjaku.

,,U redu, lagao sam te. Video sam te s Olijem i nisam hteo da vam smetam”, rekao jenajzad. „Kada si to pomenula, uspaničio sam se. Šta je trebalo da kažem?”

„Istinu?”

„Da, pa, ne možemo svi da budemo savršeni kao ti. Pogrešno sam mislio da je bolje daporeknem. Očigledno, to nije bilo u redu.”

„To nema nikakvog smisla”, rekla je tiho.

„Meni ništa nema smisla kada si ti u pitanju.” Pogledi su im se sreli. „Ali iskreno, nisamznao da Džejk vara Šer.”

„Možda si se i tada uspaničio? Sigurno si čuo glasine o njemu?”

„Nisam mislio da je na meni da spekulišem. Da, uvek je imao izvesnu reputaciju, alipoštujem tipa i nisam želeo da nagovestim da možda vrda a da nemam nikakve dokaze.Osim toga, on mi je šef. Delovao je iskreno zainteresovano za Šer, pa nisam pomislio da bimogao tražiti nešto sa strane. Ali vidim da mi ne veruješ, pa onda i nema svrhe dapokušavam da te ubedim?”

Razgovor je delovao kao da idu po uzanoj stazi oko opasno strme litice i Elsi se plašilada bi jedna pogrešna reč mogla da ih pošalje u ambis. Promenila je temu. „Realno, šta

možeš da učiniš za Vudija?”„Daću sve od sebe da on sutra bude s vama na trajektu.”

Zauzdavši gnev, Elsi je klimnula i popila kafu. „Trebalo bi da se vratimo.”

„Trebalo bi.”

Čim su ušli u policijsku stanicu, Torin se prebacio u advokatski režim, prošao je krozvrata i smesta ušao u prostorije za ispitivanje. Elsi je nastavila svoje požarstvo u neudobnojčekaonici, smeštajući se sa svojom knjigom. Međutim, misli su joj bile daleko od stranicakoje su ležale otvorene u njenom krilu, lutajući umesto toga ka razgovoru s Torinom injenom sve većem nemiru jer je on bio tu. Da li je zaista odgovorio na njene optužbe u vezisa Džejkom i Šer? Ili je možda priznao da zna više nego što je otkrivao? I šta je s priznanjem

da je lagao o karnevalu? Šta je to trebalo da znači? Kako su se minuti pretvarali u četvrtine i polovine sata, Elsi je polako počela da shvata:

razlog za njenu povređenost kad god je Torin u blizini bio je to što je, duboko u sebi, želelada mu veruje, i nije želela da posmatra svaki njegov motiv ciničnim očima.

~ 211 ~

Anna



Zvoncica

Elsi se nije dopadalo neprekidno geganje između ljutnje i iznenađenja kad god bi srela

Torina. Situacija u kojoj nije znala šta da oseća prema nekome bila joj je strana, izmicala jojje čvrste temelje ispod nogu.

„Elsi.”

Poskočila je i ugledala Torina kako stoji pored nje. Smešio se, ali njegove oči odavale su

posledice intenzivne aktivnosti i stresa. „Šta je bilo? Šta se dešava?”

„Odustali su od svih optužbi. Biće slobodan za pola sata.”

„O, to je divno!” Čisto olakšanje preplavilo je sve druge emocije i Elsi je ustala i zagrlilaTorina svom snagom. To je za njega sigurno predstavljalo iznenađenje, jer mu je trebalonekoliko trenutaka da reaguje, ali njegove ruke najzad su se pomerile i obuhvatile je. Ostalisu tako neko vreme. Elsi je osećala oštro podizanje i spuštanje njegovih grudi uz njen obrazi mogla je da čuje uporno lupanje sopstvenog srca dok je zatvarala oči i prepuštala seolakšanju.

A onda je to prošlo i Elsi se odmakla uz stidljiv osmeh.

„Hvala ti.”

„Nema na čemu. Znali su, u stvari, da nemaju dokaza protiv njega, pa je samo bilopitanje vremena pre nego što ga puste.”

Elsi je odmahnula glavom. „Ne verujem da je bilo tako lako. Ti si razlog što se on vraćakući s nama. Stvarno sam ti zahvalna za to što si učinio.”

Skrenuo je pogled i izrekao nekakav izgovor o važnom pozivu, a onda požurio napolje.Elsi je ponovo potonula u stolicu, a suze su joj navrle na oči dok je zvala Dejzi.

„Vraćamo ga kući!” rekla je, smejući se glasnom klicanju Sandejsa koji su se okupili okonjene sestre s druge strane veze.

Vudi se pojavio pola sata kasnije, sa znacima umora, ali i olakšanja, noseći svoje stvariu providnoj plastičnoj kesi. Ispružio je ruke Elsi dok su on i Torin išli ka njoj.

„Lutko, šta da ti kažem? Hoćeš li ikada moći da oprostiš matoroj budali koja ne može dase oprosti od svojih dana slave?”

Elsi ga je zagrlila. „Moći ću ako mi obećaš da više nikada nećeš uraditi ništa tako glupo.”

„Ja sam rob kapricima roka, lutko, ne mogu da kažem šta će me oni naterati da uradimsledeće”, odgovorio je, a njegov osmeh je izbledeo kada je video Elsin izraz lica. „Ali daćusve od sebe da ga urazumim!”

„Postaraj se da bude tako.”

„Mislim da je moj posao ovde obavljen”, rekao je Torin. „Hoćete li moći da se vratite uhotel bez problema?”

Elsi se nasmešila. „Da, u blizini je stanica metroa.”„Odlično. Pa, Vudi, čuvaj se!” Pružio mu je ruku, ali Vudi nije hteo da je prihvati.

„Ne odlaziš valjda?”

„Odlazim. Uradio sam ono zbog čega sam došao.”

~ 212 ~

Anna



Zvoncica

„Ne možeš da poraziš snage zakona a onda nestaneš u noći”, odgovorio je Vudi. „Morašmi dozvoliti bar da ti platim piće? Ili još bolje, pridruži nam se na večeri.”

„Pa, ja...” Iznenađen, Torin je pogledao Elsi, kao da traži njenu dozvolu.

„Pođi s nama na večeru. Osim ako ne moraš odmah da se vratiš.”

„Nisam rezervisao povratnu kartu, jer nisam znao koliko će trajati pregovori. Jeste lisigurni?”

„Totalno, čoveče!” insistirao je Vudi. „Bićeš naš počasni gost!”

Sandejsi su čekali u foajeu hotela Sen Luj kada su Elsi, Torin i Vudi stigli, pozdravljajućivodu hora kao slavnu ličnost. Posle mnogo grljenja i čestitanja, premestili su se u udobnostobližnjeg bara. Oli je seo pored Elsi, dok je hor zauzimao veći deo stolova.

„Jesi li dobro?” pitao je.

„Dobro sam pošto je Vudi izašao.”

„Dobro.” Postrance je pogledao Torina. „On očigledno zna svoj posao.”

„Da. Pokušao je da umanji svoju ulogu, ali mislim da je bitka za ubeđivanje policije da

odustane od optužbe bila gadnija nego što priznaje.”Oli ju je uzeo za ruku. „Osećao sam se tako beskorisno, Els. Želeo sam da učinim da sve

bude dobro za tebe.”

„O, ma ja sam bila dobro. Samo nisam htela da odem dok Vudi ne bude slobodan.”

„Pošteno.” Njegove oči govorile su nešto drugo.

Želeći da ga uteši, Elsi se nasmešila. „Ti si bio divan. Vozikao si nas po nepoznatimdelovima Pariza usred noći i pustio si me da spavam na tebi.”

Njegov osmeh se vratio. „Pa, jeste bilo i toga, valjda. U stvari, bio sam priličnofantastičan, zar ne?”

„Nemoj da postaneš preterano zadovoljan sobom”, nasmejala se.

,,I tako, sedim tamo, svi mi iznad glave brbljaju na francuskom, a ja mislim da su midani odbrojani...” Vudi je sedeo usred grupe i kao vrhunski pripovedač pleo svoju vrlosumnjivu verziju događaja. „A mu rija viče na mene, gore nego rulja koja se digla na pobunuu Beču osamdeset šeste. Ne stidim se da priznam, pomislio sam da je gospa Fortuna najzadspakovala kofere i napustila me.”

„Sigurno si se mnogo uplašio!” zapištala je Šila.

„Uplašio? Ne, devojko! Kada neko proživi toliko toga kao ja, sve postane samo još jedankorak na životnom putu.”

„Kladim se da si se usrao od straha”, rekla je Saša.

„Premda jesam bio nesiguran, nijedan roker vredan poštovanja ne predaje se strahu”,uzvratio je Vudi. „Osim toga, u tom konkretnom trenutku, pojavio se moj mladi ratnik.”

Torin je delovao kao da mu je i više nego nelagodno posle takvog opisa. „Teško dasam...”

Konobar je doneo vino i svi su podigli čaše da nazdrave Vudijevoj slobodi. Pošto im jepao teret sa srca poslednjeg dana u Parizu, usledio je razgovor.

~ 213 ~

Anna



Zvoncica

Oli se premestio kako bi razgovarao s Vudijem, dok je Elsi razgovarala s Ifom.

„To je tako lep prsten. Deni je bio dobar, zar ne?”

Ifa se nasmešila. „Svakako. Mislim da sam još u šoku. Neprestano proveravam da li jejoš tu, kao da ću otkriti da sam sve samo sanjala ili nešto slično. Samo mi nije jasno kako jeAjrin isplanirala sve ovo kada je bila toliko bolesna.”

„Bilo je zadivljujuće - trebalo je da čuješ uputstva koja mi je ostavila. Očigledno jemnogo razmišljala o ovom putovanju.”

„Volela bih da je mogla da ga vidi.”

Elsi se nasmešila. „Mislim da je bila tamo i proveravala šta radimo.”

Deni je pozvao Ifu na suprotan kraj bara gde je ćaskao s Luisom. „O, zove me moj fiance”, razvukla je osmeh. „Bolje da me ne čeka.”

Bilo je dobro videti Denija i Ifu tako srećno zaljubljene. Elsi je laknulo, jer događaji izprethodnih dvanaest sati nisu umanjili uzbuđenje zbog njihove veridbe.

„Čujem da su oni razlog za vaš put.”

Elsi se okrenula i videla Torina kako sedi na praznom mestu pored nje. „Jesu. Denijevaprosidba bila je divna.”

„Smem li da pitam da li je to imalo veze sa zahtevom iz testamenta?”

„Smeš i jeste.”

„Pa zašto si onda razmišljala o tome da se odrekneš odgovornosti?”

Elsi je skrenula pogled. „To je duga priča. Poenta je u tome da mi je drago što nisam.Jučerašnji dan bio je poseban.”

„A i Oli je bio tamo, pa pretpostavljam da je bilo prilično romantično.”

Šta je sad to trebalo da znači? „Svi su bili tamo i bila mi je čast što sam deo Denijevog iIfinog posebnog trenutka”, odgovorila je pažljivo. „Izvini, samo sam se pitao.”

„Šta si se pitao?”

„Koliko si ozbiljna u vezi s njim.”

„Torine, nisam sigurna šta pokušavaš da kažeš.”

„Nisam ni ja.” Protrljao je čelo i Elsi je bila radoznala, jer ga je na tren videla bezkontrole iza koje se obično skrivao. „Izvini. Stvar je u ovome: kad god vas vidim zajedno, nemogu da procenim šta je između vas. Mislim, ti mi deluješ kao neko ko tačno zna šta želi, alikada si s njim, kao da ni sama ne znaš šta da misliš.”

Elsi je zurila u njega. „To se tebe nimalo ne tiče. I ne poznaješ me toliko dobro pa nisamsigurna zbog čega misliš da možeš da donosiš sud o mom životu.”

„Vidim da nisi osoba koja bi se zadovoljila ičim osim najboljim”, nastavio je, neobazirući se na njenu reakciju. „Rekla si mi da je tvoj muž bio ljubav tvog života - to sigurnopostavlja standarde za tvoje buduće veze?”

Elsi nije mogla da veruje šta čuje. „Nije da te se to imalo tiče, ali nikada neću pronaćimuškarca kakav je bio Lukas. I ne želim to. Ako se odlučim za vezu s Olijem, to će biti zbogtoga ko je on, a ne zbog čoveka kog sam izgubila.”

~ 214 ~

Anna



Zvoncica

„Što je sasvim u redu, ali da li te on zaista izaziva na način na koji pretpostavljam da teje Lukas izazivao?” Njegovo opušteno pominjanje Lukasovog imena razbesnelo je Elsi, aliTorin nije ni izbliza završio. „Naravno, on je sjajan tip, ali da li je odgovarajuća prilika zatebe? Ili je samo prijatno prisustvo u tvom životu? Opčinjen je tobom - to se jasno vidi - ali

kod tebe ne vidim iste emocije prema njemu.”

Prevršio je svaku meru. „Kako se usuđuješ da makar pretpostaviš da me razumeš? Nemogu da verujem da pokušavaš da vodiš taj razgovor sada...”

„Sada je jednako dobro kao i u bilo koje drugo vreme. Ne razumom tog tipa. Čini mi seda nije dovoljno dobar da te navede da se obavežeš na nešto s njim.”

Pošto nije želela da izazove scenu, Elsin glas postao je promukli šapat. „To što radimoOli i ja nema nikakve veze s tobom.”

Podigao je ruke. „To je bilo samo zapažanje - nema potrebe da budeš uvređena. Izvini.Sigurno nije lako početi iz početka pošto izgubiš nekoga tako važnog u životu. Evo, ti,zauzvrat, možeš mene da pitaš bilo šta. Šta misliš o tome? Možda bude bilo i zabavno?”

Elsi se osvrnula po baru. Čitav hor bio je zaokupljen razgovorom, a atmosfera je bila

opuštena dok su ćaskali i smejali se. Prilika da mu se osveti bila je previše privlačna da bi jeodbila. „U redu. Želim da znam njeno ime.”

„Izvini? Čije ime?”

„One koja te je učinila tako ciničnim kada su veze u pitanju. Pretpostavljam da jesigurno postojala neka žena koja je izneverila tvoje poverenje.”

Torin se naslonio sa izrazom povređene zadivljenosti na licu. ,,Au! A ja mislio da sam jadirektan.”

„Rekao si da pitam bilo šta. To je moje pitanje.”

Priznao je poraz. „Kas. Zove se Kas.” Dok je govorio, Elsi ga je radoznalo posmatralakako dodiruje domali prst - refleksnu reakciju koja je otkrivala više nego što je nameravao.

„A koliko ste dugo bili u braku?”

„Da li si ikada razmišljala o promeni karijere? Neverovatno dobro bi se uklopila upravničku zajednicu.” Odmahnuo je glavom. „Tek malo više od jedne godine. Otišla je dvadana posle proslave godišnjice, s nekim tipom kog je pokupila u hotelu u kom je radila kaoasistent menadžera. Ali mnogo tipova mojih godina je razvedeno, zar ne?”

„Priča se da jeste.”

„Brak je bio samo još jedan zadatak sa spiska postignuća koje je moja žena želela daštiklira pre tridesete. Bio je neprekidno pravljenje kompromisa. Zbog toga se sledeći putneću pogađati. Život u vezi koja nije savršena gori je od samoće.”

Elsi je zurila u Torina, a njen gnev počeo je da otupljuje. Bilo je čudno ovakorazgovarati s čovekom koji se nekada ponosio sposobnošću da na prvi pogled sagledadruge. „Koliko dugo si razveden?”

Otpio je malo vina. „Jednu godinu. Nismo u kontaktu, što i nije neko iznenađenje. Poslesvega što se desilo, nije bilo ničega što bismo rekli jedno drugom. Od tada sam imao ponekisastanak tu i tamo, ali ništa ozbiljno. A ti?”

~ 215 ~

Anna



Zvoncica

„Ja tek počinjem.”

,,A Oli?”

Njeni odbrambeni mehanizmi naglo su se uključili i Elsi je skrenula pogled. „Oli jedivan prijatelj i volim da provodim vreme s njim.”

„To baš i nije obečavajuće za početak veze, zar ne?”

„Jeste neki početak. A i ne tiče te se.”

Torin je ustao. „Kao što si već rekla. Moram da telefoniram, izvini...”

Iznervirana njegovim stavom, Elsi je popila ostatak vina i prišla mlađim članovimahora, puštajući da joj njihovo iskričavo ćaskanje izgura Torinove reči iz misli.

U šest po podne, hor se vratio u hotel da se spremi za večeru. Kada su ušli u hol,recepcionerka je pozvala Elsi,

„Imam poruku za nekoga iz vaše grupe, madam.” Pružila je Elsi beli koverat.

Primetivši sestrin izraz lica, Dejzi je požurila ka njoj. „Šta je to? Nije valjda još nevolja?”

„Ti reci meni”, odgovorila je Elsi i pružila joj koverat. „Na njemu je tvoje ime.”

Dejzi je kratko zurila u rukopis, a onda je pažljivo otvorila koverat i izvukla jedan listpapira. Oči su joj se raširile, a onda je, bez ijedne reči, prošla pored Elsi i požurila ka salonuhotela.

„Dejzi! U čemu je stvar?” Zabrinuta za sestru, Elsi je krenula za njom, a onda sezaustavila čim je stigla do ulaza u raskošno dekorisanu sobu. Dejzi je stajala mirno, još skovertom i pismom u ruci, a jedini pokret koji je pravila bilo je brzo podizanje i spuštanjeramena. Pogledavši preko sestre, Elsi je zaustavila disanje kada je prepoznala muškarcakoji je stajao na suprotnom kraju sobe, držeći nesigurno jednu crvenu ružu. Tokom svihgodina koliko ga je poznavala, Elsi nikada nije videla Andrea Dirana tako zbunjenog, ali onje stajao tamo, u skupom odelu, beloj košulji s raskopčanim gornjim dugmetom i po meri

sašivenim pantalonama, tako suprotnim ranjivom osmehu i ubrzanom disanju čoveka kojije sada gledao u Dejzi.

„Šta ti radiš ovde?”, izgovorila je Dejzi u dahu, s primetnim emotiv nim podrhtavanjemu glasu. „Mislila sam da si u Dubaiju.”

„Kao što vidiš, nisam”, odgovorio je, a veselje zbog neuobičajene spontanosti zasijalomu je u očima.

„Ja... ne razumem...”

Andre je zakoračio ka njoj. „Zar ne razumeš? Ti si u mom rodnom gradu - momprelepom Parizu - a ja nisam bio pored tebe. Bio sam u kancelariji i odjednom sam pomisliokoliko je to pogrešno.”

„Ali sutra se vraćam kući”, rekla je Dejzi. „Zašto bi to što sam ovog puta ovde bez tebebilo pogrešno?”

„Mon amour, ne mislim samo na ovu posetu. Mislim da je pogrešno što sam bilo gde beztebe. Toliko vremena provodimo razdvojeni, zar ne misliš i ti tako?”

„Pa, ja...”

~ 216 ~

Anna



Zvoncica

Prešao je preko sobe ka njoj i pružio joj ružu. „Bio sam najveća budala. Izgubili smotoliko vremena ovih godina, a zbog čega? Ti si ljubav mog života. Uvek si to bila.”

Polako se spustio na jedno koleno. Dejzi i Elsi uzdahnule su u isto vreme.

„Hajde da se venčamo, osnujemo porodicu, što je pre moguće.”

„Ali... tvoj posao, sve ono vreme koje moraš da provodiš na putovanjima”, pobunila seDejzi. „Ne mogu da završim tako što ću provoditi mesece bez tebe. Ne želim to da radim,Andre. Dovoljno dugo sam te čekala.”

„Prodajem svoj deo posla u Dubaiju. Pronašao sam kupca koji će dati dobru cenu.Možemo da kupimo kuću i ja ću početi iz početka u Engleskoj. Sve je sređeno.” Nasmešio seženi koju je voleo, a suze su zaiskrile u njegovim bledoplavim očima. „Udaj se za mene, DejziMejnard!”

Saša, Šila, Ifa, Deni i Vudi sada su se pridružili Elsi na pragu i spontano zapljeskali kadaje Dejzi obavila ruke oko Andreovog vrata, a on ustao, podigao svoju verenicu sa zemlje izavrteo je. I tada je dnevni salon bio ispunjen smehom, čestitanjem, bučnim Britancima ijednim ekstatičnim Francuzom. Dok su elegantno parisko osoblje i gosti hotela zbunjeno

posmatrali, Elsine suze tekle su slobodno, kao i Dejzine, od ushićenja i radosti. Da bi proslavili ovaj iznenadni razvoj situacije, zajedno s Vudijevim oslobađanjem i

Denijevim i Ifinim srećnim novostima, Andre se pozvao na neke ranije usluge i rezervisaovečeru za sve, na njegov račun, u jednom od svojih omiljenih restorana na krovu hotela spet zvezdica na Montenjovoj aveniji.

„Mislim da ne treba da puštaš ovog tvog čoveka!”, uzviknula je Saša kada je Andreotkrio vesti uzbuđenom horu.

La Fantazmagori je do poslednjeg centimetra bilo šik parisko mesto, sazaprepašćujućim pogledom preko vrhova krovova Pariza, sve do Palate invalida i Ajfelovogtornja, koji je sijao zlatno naspram potamnelog neba u daljini. Zelena staklena vrata od

poda do tavanice pružala su najbolji pogled gostima restorana, a vodila su do terasepokrivene bukovim daskama, s belim svetlima duž ivice. Velike bele porcelanskežardinijere s francuskom lavandom ispunjavale su elegantni prostor rajskim mirisom, abele platnene nadstrešnice nadvijale su se iznad spoljnog prostora, stvarajući utisak kao dabrodska jedra drže restoran visoko iznad prelepih krovova Grada svetlosti.

„Osećam se kao zvezda!”, zapištala je Šila dok ih je konobar odvodio do stola naotvorenoj terasi. „Ovo je previše lepo da bi se opisalo rečima!”

„Kako je Andre ovo izveo?” pitala je Elsi sestru.

Dejzi se zakikotala. „Neprekidno me zadivljuje time koliko ljudi poznaje. Boravi uobližnjem hotelu kada dolazi ovamo poslom i mislim da je tako upoznao vlasnika. Verovala

ili ne, i jedan i drugi navijaju za FK Arsenal.”„Ovo će ga koštati pravo bogatstvo.”

„Rekao je da novac nije problem. Nisam sigurna kako da se nosim s ovim novimAndreom”, rekla je, gledajući po milioniti put prsten s velikim dijamantom, koji je sadanosila na ruci.

~ 217 ~

Anna



Zvoncica

Elsi ju je zagrlila. „Jesi li srećna?”

„Jesam”, odgovorila je Dejzi, a Elsi je primetila iskreni spokoj na sestrinom licu.

Elsi se smešila dok se Dejzi vraćala Andreu, a njihovo šaptanje i intiman govor tela bilisu kao odraz u ogledalu Denijevih i Ifinih s druge strane stola. Na suprotnom kraju, Saša iVudi su se smejali, dok su Luis, Sten i Grejem nazdravljali jedan drugom skupim crvenim

vinom. Možda je Pariz ipak bio magičan grad, razmišljala je Elsi i nesvesno se okrenula kaOliju koji je sedeo pored nje. Smešio se drugima i Elsi je shvatila koliko je on sada bio jedanod njih. Osećala se dobro pored njega, a njegova neprekidna vera u nju bila je utešna isnažna. Kroz sve emocije ovog vikenda - osim onog kratkog vremena koje je morala daprovede sama - Oli je stajao pored nje. Činilo se kao da je prošao čitav vek otkako je osećalatakvu vrstu sigurnosti s nekim. Torin nije bio u pravu: Elsi nije bio potreban izazov; bilo jojje potrebno da se oseća sigurnom u nečiju ljubav. Baš kao što je njena sestra zahtevala odAndrea pre nego što je prihvatila prosidbu. Doslednost i pouzdanost bilo je ono što joj jesada trebalo u životu, zar ne?

Shvativši opasno posrtanje sopstvenih misli, Elsi je duboko potisnula pitanja, punim

plućima udahnula miris pariskih krovova i smestila se da uživa u obroku dok je gudačkikvartet počinjao da svira. Večeras je bila s dobrim prijateljima u zadivljujućem restoranu uprelepom gradu. Pitanja su mogla da sačekaju Englesku.

Dobili su jela kakva su obično rezervisana za televizijske emisije kao što je Masteršef.klasičnu francusku kuhinju serviranu u četiri izvanredna jela, a svaki ukus bio je delikatnouravnotežen i svaka porcija savršeno procenjena. Sveže špargle s buterom i inćunima,školjke i morski ježevi za predjelo; crveni snaper, pržene kapice i škampi kao jelo od ribe;teletina, pačetina i odrezak za glavno jelo; a posle toga, deserti praćeni brendijem, likeromod ribizle i šampanjcem. Svako jelo bilo je savršeno.

Vino i razgovor tekli su s lakoćom dok su Sandejsi uživali u luksuzu okruženja. Elsi jebila svesna Torinovih očiju, jer su joj tokom obroka povremeno privlačile pažnju. Izgledao

je kao da žali, kao da je njegovo drsko ispitivanje odranije sada bilo izvor velikog stida.Nasmešila mu se, rešena da uživa u ovoj izvanrednoj večeri bez dalje polemike.

Tokom deserta, Oli ju je gurnuo laktom. „Znaš, mogao bih da se naviknem na ovo.”

„Svakako je odličan način da završimo putovanje”, složila se Elsi, a pogled joj je odlutaopreko pariskog neba do sjaja Ajfelovog tornja. „Mislim da ga nikada neću zaboraviti.”

„Ah, da, takav ti je Grad svetlosti”, nasmešio se Oli. „Nemoguće je odoleti njegovojmagiji. U Parizu je sve moguće.”

„Što Vudi sada odlično zna”, nasmejala se Dejzi.

Dok su čekali kafu, Elsi je uzela svoju čašu vina i otišla do ivice terase na krovu,naslonivši se na ogradu od staklenih panoa, kako bi pogledala panoramu. Preko nje sespustila hladna staloženost, a kada je ponovo ugledala Ajfelov toranj, setila se značajnogkoraka koji je napravila tog vikenda. Lukas bi joj se sada smešio, pomislila je. Pokazao bisrećne članove njenog hora, s Vudijem bezbednim u njegovom središtu:

~ 218 ~

Anna



Zvoncica

„Vidi ih, Els - svi delići došli su na svoje mesto. A sve se to desilo samo zato što si biladovoljno hrabra da dođeš ovamo. Šta ti donosi budućnost, draga moja? Samo mogućnosti iobećanja. Gledaću te...”

Baš u tom trenutku, Ajfelov toranj počeo je da svetluca i iskri na udaljenom horizontu,dok su sićušna plava treperava svetla bleskala njegovom dužinom. Elsino srce preskočilo je

otkucaj i suze iznenađenja napunile su joj oči. I Sandejsi su videli taj prizor i uzvikujućizgrabili telefone i kamere da zabeleže spektakl. Posmatrali su deset minuta, hipnotisaninjegovom lepotom, sve dok se svetlosni šou nije završio, a posetioci restorana oduševljenozapljeskali.

„Kako je to bilo divno!” uzviknula je Dejzi dok se Elsi vraćala na svoje mesto za stolom.„Konobar je rekao da se to dešava na svaki sat tokom večeri. O, Els, ti plačeš...”

Elsino srce brzo je lupalo dok je brisala suze iz očiju. „Dobro sam. Samo što se to desilobaš u pravo vreme. Ceo ovaj put desio se u pravo vreme. ” Klimnula je ka Andreu. „Naročitoza tebe.”

Dejzi je privukla sestru sebi i poljubila vrh njene glave. „A pred tobom je čitav život, da

s njim uradiš šta god želiš, dušo. Mislim da se Lukasu sve ovo veoma dopada. I tako samponosna što smo ovde mogle da budemo zajedno - volim te, mala seko.”

Kada je obrok bio gotov, grupa je krenula ka prizemlju, okupljajući se na pločniku, dokse Torin spremao za odlazak.

„Vudi, bilo je zabavno”, nasmešio se i pružio ruku ostarelom rokeru, a onda seiznenađeno nasmejao kada ga je Vudi obavio rukama i uhvatio u ogroman zagrljaj.

„Ti si pravi džentlmen, brate”, uzviknuo je. „Neću zaboraviti šta si tamo uradio zamene.” Spuštajući blago zgužvanog advokata nazad na pločnik, pljesnuo ga je po leđima.„Kad god ti zatreba pomoć starog čika Vudija, samo pozovi.”

„Hm, hvala - imaću to na umu.” Okrenuo se ka Oliju. „Drago mi je što smo se ponovo

videli, druže. Čuvaj ovu gomilu sutra.”Oli se rukovao s njim. „Hoću. Hvala ti za pomoć s policijom.”

„To mi je posao, tako da nema problema.” Nasmešio se Sandejsima. „Drago mi je štosam vas sve video. Držite Vudija dalje od nevolja!” Proverio je koliko je sati, a ondapogledao Elsi. „Treba da krenem. Možemo li da porazgovaramo nakratko?”

Klimnuvši, krenula je za njim malo dalje niz ulicu. Kada su bili dovoljno daleko odostatka grupe, on je stao, a njegove oči opet je zahvatio onaj čudni mir koji je i ranije videla.

„Znam da ovo verovatno nije vreme za to, ali molim te dopusti da ti ovo kažem. Voleobih da mislim da bismo jednog dana mogli da budemo prijatelji - pravi prijatelji - poslesvega što je danas rečeno. Ne bih oprostio sebi ako su mi moja previše brbljiva gubica i

brzopletost ugrozile šansu da te upoznam.”To je stiglo iznebuha, ali Elsi je shvatila da joj se ta nova otvorenost dopada. „Nisu.

Mislim da, ako uspemo da izguramo ceo razgovor a da se nijedno od nas ne uvredi, to bimogao biti početak.”

„Kao ovaj, na primer?”

~ 219 ~

Anna



Zvoncica

Nesigurna na ovoj novoj teritoriji, nasmešila se. „Moguće.”

Udahnuo je. „Šta radiš u utorak uveče posle posla?”

Elsi je kratko razmišljala. „Ništa, koliko mi je poznato.”

„Da li bi onda izašla sa mnom na piće? Voleo bih da isprobamo naš nekonfliktnieksperiment. Ako slavno propadnemo, možemo priznati poraz i odustati na licu mesta.”

Elsi nije mogla da se seti dobrog razloga da odbije. Želela je da vidi da li bi mogla daodbaci unutrašnji cinizam koji je čak i sada dobacivao ratoborna pitanja. Posle svega što jetog vikenda učinio za Vudija, osećala je da bi trebalo bar da pokuša da se sprijatelji s njim.

,,U redu, hajde da probamo. Ali ja plaćam.”

Torin se nasmešio dok je zaustavljao taksi. „Onda to ne bih propustio ni u snu.”

Drhteći od tog neočekivanog razgovora, Elsi se pridružila ostalima i krenuli su dostanice metroa.

„Mislim da ću večeras spavati kao beba”, rekao je Sten, protežući ruke iznad glave dokje koračao.

„Baš me briga kako ćeš da spavaš, sve dok ne hrčeš”, našalio se Grejem. „Kao da delimsobu s pneumatskom bušilicom!”

„Attendez, s’ il vous plaît! ”

Okrenuli su se i ugledali konobara iz restorana La Fantazmagori, kako trči niz ulicu zanjima, mašući nečim. Kada je stigao do grupe, pružio je Elsi mali, crni, kožni predmet koji jeodmah prepoznala.

„Gospodin iz vaše grupe zaboravio je ovo na stolu”, objasnio je konobar.

„O, merci, monsieur ”, rekla je Elsi.

„Je vous en prie, Mademoiselle. Au revoir.”

„Šta je to?” pitao je Andre dok se hor okupljao oko njih.

„To je Torinov rokovnik.”

Deni i Luis prigušeno su se nasmejali. Oli je odmahnuo glavom. „Mislio sam daambiciozni advokati to više ne koriste.”

„Znam. Baš čudno”, odgovorila je Elsi. „Pobrinuću se da ga dobije nazad.”

„Ljudi, mogu li da objavim da se u mojoj sobi nalazi sasvim nova flaša burbona, koju ćurado podeliti pred spavanje kada stignemo u hotel?”, objavio je Vudi. „Rekao bih da namtokom poslednje noći u Parizu treba malo rokenrola, a?”

„Vudi Džensene, mislim da je učešće u velikoj narkoraciji i noćenje u francuskojpolicijskoj stanici sasvim dovoljno rokenrola za svakoga”, nasmejala se Elsi.

„Pošteno, lutko. Ali ipak ćeš popiti čašicu sa mnom, zar ne?”Srećnija nego ikad u poslednje vreme, Elsi je provukla ruku ispod njegove. „Čik probaj

da me zaustaviš!”

~ 220 ~

Anna



Zvoncica

Poglavlje 2

Povratak u budućnost

Sledećeg jutra, Sandejsi su se srdačno oprostili od Pariza, a Dejzi je ostala kako bi sevratila kući sa Andreom.

„Jesi li sigurna da ćete biti dobro bez mene?”, pitala je Dejzi, a lice joj je bilo suštazabrinutost. „Jer mogu da kažem Andreu da se vrati sam ako želiš.”

„Ućuti, Dejz! Bićemo dobro. E sad, mi moramo da uhvatimo trajekt, a ti, koliko mi sečini, treba da se nadeš s budućim svekrom i svekrvom.”

Andre je obuhvatio Dejzin struk otpozadi i nasmešio se Elsi preko njenog ramena.„Moja majka je dugo čekala na ovo. Držače nas kao zatočenike u svojoj kući sve dok ne čujesvaki detalj.”

Bilo je tako dobro videti najstariju sestru kako zrači srećom. Ako je bilo moguće daDejzi Mejnard postane još lepša, sada je to postala, bezbedna u rukama svog zgodnogverenika. Elsi ih je oboje zagrlila i sela na putničko sedište minibusa pored Olija.

„Uradite ono što sam rekla i provozajte se da razgledate grad”, rekla je Dejzi, nagnuvšise da uputi komentar Oliju. „Bilo bi pogrešno ne videti što više Pariza dok odlazite.”

Oli joj je salutirao. „Razumem, gospođo!” odgovorio je.

„Srećan put!” doviknula je Dejzi dok su se odvozili.

Prošli su pored Luvra, Luksemburške palate, Sorbone i Sene, a Ajfelov toranj nikadanije bio daleko od pogleda. Elsi je iznenadilo koliko se brzo navikla na lepotu Pariza, nanjegove elegantne kamene građevine, živahne ulice i poglede koji oduzimaju dah,

podjednako veličanstvene i poznate. Toliko toga desilo se tu za tako kratko vreme, i Elsi jeznala, dok su obilazili čuvene znamenitosti grada, da će se često vraćati ovamo. Pariz je biomesto uspomena i preporoda: uvek će imati svoje mesto u njenom srcu.

Nerado napuštajući grad, počeli su dugo putovanje ka Ruanu i dalje ka Djepu. Stigli suna vreme da se ukrcaju na podnevni trajekt i Elsi se pridružila ostalima u šetnji po fri-šopu,kupivši flašu Džimovog omiljenog afteršejva, Šerin omiljeni šanel 5 i tuš ekla Iva Sen Loranaza Gvin. Oli je bio pomalo tih, ali Elsi je pretpostavljala da je to zbog umora od puta.

Vratili su se u Brajton malo pre šest po podne i nerado se rastali. Vudi je gotovozdrobio Elsi jačinom zagrljaja.

„Daj mi nekoliko dana da se odmorim od avanture, a onda se vraćam u sedlo, lutko!

Sanjao sam sledeći projekat i mislim da će nindža blickrig konačno da se desi. Počećemo odnečeg malog - možda Brajtonskog paviljona - a onda nadgraditi do nečeg većeg i odAjfelovog tornja. Mislim o sučeljavanju muzike Marlija, Razmusa i Pinka na nekomsvetskom mestu. Šta misliš o kampanji Sandejsa u Londonu?”

„Posle ovog vikenda, iskreno mogu reći da je sve moguće”, odgovorila je Elsi.

~ 221 ~

Anna



Zvoncica

Neprekidno gledajući oko sebe da proveri da li ga ostali članovi hora čuju, Vudi jeprišao malo bliže Elsi. ,,U stvari, stari Vudster hteo je nešto da te pita.”

„Samo pitaj.”

„Prelepa gospa Šer? Da li je ona... da li se onaj baja još mota oko nje?”

Elsi je odmahnula glavom. „O, ne. Onaj baja odavno je nestao.”

Vudijeve oči su zasijale. „Dakle - hipotetički, anđele - ako bi izvesni brajtonski lik, znaš,krenuo u izvesnu akciju, to bi dotičnoj dami izvesno prijalo?”

„Mislim da bi ona rekla da”, odgovorila je Elsi, „hipotetički!”

„Ljupko”, klimnuo je, a veoma spori osmeh pojavio se dok je podizao stetson i gegao sedalje. Elsi se nasmešila u sebi, potajno oduševljena zbog moguće saradnje Vudija i Šer. Šernije imala pojma šta joj se sprema...

Deni je prišao i zagrlio Elsi. „Hvala još jednom za sve što si učinila. Ti si nam ovoostvarila.”

„Nema na čemu. Samo budite srećni, u redu?”

„Hoćemo”, zasijala je Ifa, provukavši ruku oko Denijevog struka. „Vidimo se na probi usredu?”

Elsi se nasmešila. „Ne bih je propustila ni za šta na svetu.” Dok su odlazili, ona seokrenula Oliju. „Ti si bio zvezda ovog vikenda. Hvala ti za sve.”

„Uradio sam to za tebe”, rekao je iznenada, „jer sam želeo da budem deo tvog života.”

„O, Oli, ti si...”

„Čuj, nemoj da se ljutiš na svoju sestru, ali rekla mi je... za Spisak.”

„Šta?” Naravno da je to bilo nešto što je Elsi planirala da podeli s Olijem, ali saznanje damu je Dejzi već dala sve detalje bilo je neobjašnjivo uznemirujuće.

„Bio sam zabrinut za tebe kada smo išli na Ajfelov toranj. Izgledala si tako izgubljeno i

nisam želeo da budeš sama. Već sam krenuo nazad gore, ali Dejzi mi je ispričala za stavku51. Znam šta si radila gore i mislim da je to zadivljujuće. Ne - pusti me da ti ovo kažem, uredu? Ne želim da zauzmem Lukasovo mesto - znam da nikada neću biti ni blizu čovekukakav je on bio, ali mislim da bismo mogli da budemo srećni zajedno, Elsi. Mislim da imamošansu. U Parizu sam shvatio da ne želim više da čekam. Tražila si da budemo prijatelji - i bilismo prijatelji, i bilo je divno - ali sve u meni želi da počne da otkriva kako bi nam bilozajedno sada, bez daljeg odlaganja. Dakle, ovako: ja sam tvoj, celim srcem, potpuno, ako meželiš.” Stao je, rumenog lica i brzo dišući. „Trebalo bi da vratim minibus. Obećaj da ćešrazmisliti o ovome što sam ti rekao?”

Otupela od njegove strasne izjave, Elsi je obećala. „Hoću.”

Klimnuo je glavom, ušao u minibus i odjurio. Elsi je stajala sama nasred parkirališta,udišući poznati morski vazduh doma, ali osećaj ući se kao da stoji na drugoj planeti. Udovisu joj bili teški od umora i mogla je da oseti da joj potreba za snom povlači uglove očiju.Morala je da uklopi sve delove ovog vikenda u odgovarajuća mesta i vidi kakvu su slikuotkrivali. Tek tada moći će da odluči kakav je njen put dalje, jednom za svagda...

~ 222 ~

Anna



Zvoncica

Ispostavilo se da je Džimova tek procvetala veza s novom prijateljicom dalekoozbiljnija nego što je nagovestio u telefonskom pozivu. Kada je Elsi stigla u njegovu kuću tevečeri, stvari su bile neosporno već uređene između njenog oca i Luize, sestre iz hitnepomoći. Elsi je sa zanimanjem primetila naglo množenje ženske kozmetike u porodičnomkupatilu i prispeće nekoliko saksija s orhidejama na kuhinjski prozor.

„Ova žena je anđeo”, rekao joj je srećno dok ga je Luiza usluživala u fotelji. „Tako sedobro brinula o meni, Els.”

„Tvoj tata je duša”, smešila se Luiza. „Nije pravio nikakve probleme. Mada ne mogu daobećam da ću ikada voleti vegetarijansku hranu koliko je on, izgleda, voli.”

„Mislim da je niko ne voli koliko tata”, nasmešila se Elsi, prihvativši šolju čaja odizblajhane žene od četrdeset i nešto.

„Pa, kako je bilo u Parizu?”, pitao je Džim, naginjući se napred koliko mu je podignutanoga u gipsu dozvoljavala.

„Fantastično”, odgovorila je Elsi iskreno. „Nisam očekivala da će mi se toliko dopasti, alimislim da bih mogla ponovo da se vratim tamo. Dejzi je pomenula da mogu sledeće godine

na proleće da pođem s njom i Andreom.”„Pitam se da li Lukas zna šta je pokrenuo?”

,,I ja se pitam. Ma dajte, budite iskreni, šta se dešava s vama?”

Džim je pocrveneo i uzeo Luizinu ruku kada je stala pored njegove stolice. „Mislim dasam pao na veoma posebnu damu, izvin’te zbog igre reči.” Zajedno su se zacerekali i Elsi jebila oduševljena što vidi Džima tako srećnog. Šta će Dejzi i Gvin, koje su bile daleko strožitatini kritičari, misliti o njegovoj novoj devojci, tek će se videti, ali Elsi se dopadala pramenau Džimovom životu. Posle svega što je učinio za kćerke, prilika za sopstvenu sreću bila jeviše nego zaslužena. Kada je Luiza izašla iz sobe, Džim je potapšao praznu stolicu poredsebe i Elsi se premestila do njega.

„Reci mi sada, najmanja moja, kako se osećaš?”„Čudno, da budem iskrena. Završila sam Spisak.”

Džim je treptanjem dao znak da razume. ,,I sad?”

Elsi je duboko udahnula. „Sad... ne znam. Toliko se toga promenilo tokom proteklegodine i osećam se kao da svakog dana tek saznajem kako će mi život izgledati. Neizmernoje zastrašujuće, ali me i fascinira. Lukas je bio u pravu kad je rekao da ću pronaći sopstveniput da krenem dalje. Samo još razmišljam kako ću to izvesti.”

„Uradićeš to, Elsinor. Znam da hoćeš.” Nasmešio se ka kuhinji gde se Luiza uposlilanečim da bi mu ostavila više vremena nasamo sa kćerkom. „Život te retko stavlja predizazov s kojim ne možeš da se izboriš. Samo treba da imaš otvoren um i razmišljaš o

krivinama pred sobom.” Pomilovao joj je kosu onako kako je radio kada je bila mala, i Elsi jeistog trena bila umirena. „Ti si moj borac, dušo, uvek si bila. Voleo bih više nego išta da nisimorala da prolaziš kroz sve ono s Lukasom, ali vidim da si, zahvaljujući tome, mnogo jača.Još otkako si bila vrlo mala, uvek si uspevala da smisliš način kako da nešto uradiš. Šaliosam se s tvojom majkom da ti je sudbina da budeš izumitelj, da rešavaš probleme. Gotovo

~ 223 ~

Anna



Zvoncica

smo mogli da vidimo kako ti se zupčanici u glavi vrte. Hoću da ti kažem - na vrlo očinskinačin - da ćeš i ovo razrešiti. Kada dođe red na sledeći korak, ti ćeš ga napraviti.”

Elsi je obavila ruke oko oca. „Hvala ti, tata. Volim te.”

,,I ja volim tebe, mala moja. Velike stvari samo su na dah od tebe.”

Kada je Elsi sledećeg dana stigla u kafe Sandej i Šer, Šer ju je dočekala na vratima kaoodavno izgubljena sestra. „Jedva čekam da čujem sve o Parizu.”

Elsi se nasmejala. ,,I hoćeš, obećavam. Mogu li samo prvo da uđem na vrata?”

Snebivljivo, Šer se odmakla i Elsi je ušla u kuhinju da okači torbu. Taman kada jevezivala kecelju, iza nje je progovorio poznati glas. „Aaanđele!”

„Vudi! Nasmrt si me uplašio! Nemoj da te Šer nađe ovde, znaš šta misli o mušterijamakafea koje prolaze iza pulta.”

„Mislim da bih za ovu mogla da napravim izuzetak”, odgovorila je Šer dok je ulazila ukuhinju, a Vudi lenjo prebacivao ruku preko njenog ramena. Mrlja od brašna pružala mu sepreko obraza, a Elsi bi skoro mogla da se zakune da je njegov samozadovoljni osmeh nosiomrlje od nečega što je sumnjivo ličilo na Šerinu omiljenu nijansu karmina.

Uprkos njenom jučerašnjem hipotetičkom razgovoru s Vudijem, Elsi nije očekivala daće ovu scenu videti toliko brzo. „Zaboga, nisi gubio vreme, a?”

„Elsi, vreme je samo mušica na namazu sreće kad se radi o pitanjima srca”, odgovorioje Vudi. ,,U onoj zatvorskoj ćeliji imao sam mnogo vremena da razmišljam o budućnosti, asve o čemu sam mogao da mislim bilo je ovo nebesko stvorenje.” S ljubavlju je pogledaoŠerina dva najveća blaga dok je ona njima zavodljivo njihala ka njemu.

Elsi nije uspela da se ne strese dok im se smešila. „Pa, veoma sam srećna zbog vasdvoje. Samo jedan savet, Šer: ako te pozove da negde izađete, postaraj se da ti odaberešmesto. Njegovo poznavanje mesta u trendu malo je zastarelo.”

Vudi se uhvatio za srce. „Duboko si me posekla, anđele!”

Odgurnuvši ga u stranu, Šer se zakikotala dok je skidala tablu menija s kukica na zidu ikredom ispisivala ukuse sladoleda za taj dan. „Kladim se da te je uplašio.”

„Jeste. Imala sam vizije kako nas sve ispituju kao moguće saučesnike. Jedno je sigurno:francusku policijsku stanicu neću predložiti za znamenitost koja se ne sme propustiti!”

„Nije ni čudo.” Osmeh joj je izbledeo kada se okrenula ka Elsi. ,,A šta je bilo s Olijem?”

„Oli je bio fantastičan. Vozio nas je do stanice i nazad, smirivao me i bio tu kada jetrebalo. Da ne pominjem što je odvezao hor sve do Pariza i nazad.”

Šer je zaškiljila. „To je sjajno, ali nisam te pitala za to.”

Elsi je iz frižidera donela veliku tortu od karamele, čokolade i vanile i pažljivo je

spustila na stakleni stalak iz pedesetih godina. „Rekao mi je da je moj ako ga želim.”„O, Els, to je divno! Zar nije?”

Elsi cele protekle noći nije razmišljala ni o čemu drugom, a bilo kakva šansa da zaspinestala je zbog užurbanosti njenih misli. Zbog toga je spustila jorgan niz stepenice,

~ 224 ~

Anna



Zvoncica

sklupčala se na sofi i gledala BBC-jeve vesti sa isključenim zvukom, dok je pokušavala darazjasni sopstvena osećanja.

Oli je bio divan čovek - bilo je bezbroj razloga zbog kojih bi trebalo da baci oprez nizvetar i odjuri mu u naručje. Mario je za nju, bio je tu kada joj je bio potreban i, sve do izlivana parkiralištu, nijednom nije zatražio ništa zauzvrat. Njegov zagrljaj u policijskoj stanici

delovao je kao najbezbednije mesto na svetu. Njegovi poljupci na početku veze jesu bilifantastični - nije se mogla poreći hemija između njih. Njena porodica ga je obožavala -

naročito Dejzi, koja je u Parizu postala i njegov najveći obožavalac - a i članovi hora su gazavoleli. Postojali su svi razlozi sveta da se Elsi zaljubi u njega.

A ipak... ma koliko se trudila, nije mogla da se otme osećaju da nešto nedostaje.Poslednjih meseci pripisivala je to neizbežnom poređenju s Lukasom - u tom takmičenju,Oli nikada ne bi mogao da pobedi. Možda je, razmišljala je, njeno uzdržavanje bilo rezultatstrepnje zbog ponovnog zaljubljivanja u nekoga, zbog počinjanja od prve strane nove knjigepošto Rat i mir već pročitala. Ali i pored svih njenih razloga i izgovora, ostala je jednaneizbežna činjenica: da je prema Oliju osećala makar delić onoga što je on tvrdio da osećaprema njoj, ne bi bilo nikakvog oklevanja. Lukas je to znao - u mnogim pokušajima darazgovara o vezama koje će Elsi imati posle njega, insistirao je na tome da će ona bezsumnje znati kada da se zaljubi.

„Ne poznajem nikoga ko ima jači instinkt od tebe. Ne vidim te kako se dvoumiš u vezi stim, makar te pomisao na to užasavala. Jedna od vrlina zbog kojih ti se najviše divim jestetvoja rešenost, Els. Ona je kao tvoj unutrašnji svetionik i odlično nas je navodila dok smobili zajedno. Kada se ponovo zaljubiš, ona će ti biti najbolji vodič.”

Kada se zaljubim...

„Mogu li da dobijem sat više za ručak?” pitala je Elsi Šer koja je odmah shvatila razlogza to pitanje.

„Naravno, lepotice. Uzmi koliko god ti je potrebno.”

Našli su se u Bibliokafu. Poznato okruženje predstavljalo je odgovarajuću neutralnuteritoriju za razgovor od kog je Elsi sada strepela. Oli je naručio kafu i sendviče, kojenijedno od njih nije ni dotaklo, a po načinu na koji ju je posmatrao činilo se kao da većnagađa rezultat sastanka.

„Imaš mnogo posla danas?” pitala je Elsi, dajući sve od sebe da joj glas ostane miran.

„Nije loše. Osvojili smo poene kod novih mušterija, pa bi trebalo da imamo dovoljnoposla i za sledeću godinu. Ti?” Danas je izgledao lepše nego ikada, njegova uska prugastaplavo-bela majica i tamnoplave pantalone slagale su se s bojom očiju.

„Prodaja je malo opala, ali Šer ima planove za promocije za Noć lomača i Božić, pa bi tomoglo da privuče više ljudi.” Uzdahnula je. „Oli...”

„Čekaj! Pre nego što bilo šta kažeš, hteo bih da se izvinim zbog onoga što sam sinoćrekao. To je bilo potpuno pogrešno i poslednje što sam hteo bilo je da te pritisnem dadoneseš odluku.”

~ 225 ~

Anna



Zvoncica

„Oli, u redu je. Nisam baš sigurna kako da počnem... Želim da znaš da o tebi mislim svenajbolje...”

Oli je sagnuo glavu. „Ne, nemoj da kažeš...”

„Moram, žao mi je! Volim da provodim vreme s tobom i istina je da me veoma privlačiš.Sve što si uradio za mene, sve vreme koje si čekao, a nisi morao... sve je to bilo potpuno

divno i volim to što si u mom životu. Ali ja ne mogu da budem žena kakvu bi želeo. Veruj mi,svim srcem bih volela da mogu. Ti zaslužuješ najbolje, Oli, najbolje što postoji. Zaslužuješnekoga kome neće biti potreban razlog da se zaljubi u tebe...”

„Možda ti samo treba još vremena”, usprotivio se, a tvrdoglava nada još mu je gorela uočima kada su im se pogledi sreli. „Požurivao sam te, terao sam te da prerano odlučiš.”

„Ne, trebalo je da odlučim onog trenutka kada smo se poljubili. Nisam smela da teteram da čekaš toliko dugo kada si bio tako iskren o svojim osećanjima.”

„Elsi, molim te, pusti mene da sudim o tome.” Bol u njegovim očima slomio joj je srce imrzela je sebe, jer je ona bila razlog za to.

„Moram da sledim svoje srce”, rekla je. „Ne mogu da radim drugačije.”

Dugo ju je gledao nemoguće tužnim očima. A onda je pružio ruku i uzeo njenu. „Ondane bi ni trebalo. Samo nemoj potpuno da nestaneš iz mog života.”

„Neću ako ne želiš.”

„Možda će mi biti potrebno malo vremena posle ovoga - samo da se naviknem na sve.Ali preboleću. Ovo nije poslednji put da me vidiš, Elsi.”

„Znam. Stvarno mi je žao, Oli.”

„Pretpostavljam da ćemo se jednog dana smejati ovome.” Nije izgledao ubedeno u to.„Znači, prijatelji?”

Elsi se nasmešila i stegla mu ruku. „Prijatelji.”

Vraćajući se u kafe Sandej i Šer, Elsi se osećala kao da je izdržala deset rundi sbokserom teške kategorije, ali znala je da je njena odluka ispravna. Olijeva reakcijapotvrdila je to - premda je njegova krajnja pristojnost kada je bio suočen s njenimodbijanjem bila dodatni dokaz njegovog velikog kalibra. Tog poznog oktobarskogpopodneva dopustila je da joj poznati prizori i zvuci njenog rodnog grada uteše slomljeniduh. Brajton ju je poznavao bolje nego iko - čak i Lukas. Uprkos svemu što se desilo unjenom životu, ovaj grad bio je njen neprestani pratilac. Njeni najbolji i najgori dani imali suu pozadini njegov dok, more, šetalište, Kraljevski paviljon, vrtove i Lejns. Danas, kada semalo preostalih turista usuđivalo da izađe na jesenje temperature duž obale, a lokalci svudaoko nje obavljali uobičajene poslove, bila je sigurna da će Brajton biti svedok i njenebudućnosti. Kakva god ona bila.

Šer nije postavljala mnogo pitanja o sastanku s Olijem: izraz Elsinog lica očigledno jeodgovorio na pitanja koja je možda imala. Posle dosadnog popodneva s malo mušterija, Šerje zatvorila radnju, dok se Elsi presvlačila u dugu belo-srebrnu tuniku s indijskim šarama,uske farmerke i crne čizme za sastanak s Torinom. Kao poslednji detalj, obavila je letnjuplavu svilenu maramu s cvetićima trešnje, koju je dobila od Dejzi i koja je zadržala miris

~ 226 ~

Anna



Zvoncica

cvetova pomorandže iz podmetača u fiokama hotelske sobe u Monparnasu. Ona ju jepodsećala na to koliko se novom osećala posle posete Ajfelovom tornju, i na spokoj koji jedoživela na terasi restorana La Fantazmagori.

,,Opa, izgledaš drugačije”, primetila je Šer kad se Elsi pojavila iz toaleta za zaposlene.„Da li je to tvoj novi pariski izgled?”

Elsi se nasmešila. „Moglo bi se tako reći.”Šer ju je poljubila u obraz. „Zabavi se večeras. Sutra očekujem detalje, madam Mejnard.

Ne dozvoli mu da bude samoživi... Da ne kažem šta, u redu?”

„Mais naturellement, ma chérie. À bientôt! ”

Kada se u obzir uzme debakl s Džejkom i Šer, Torin mudro nije odabrao Feders kaomesto za rano večernje piće i Elsi je bilo drago zbog toga. Sve oko nje izgledalo je novootkako se vratila iz Pariza, pa je novo okruženje delovalo odgovarajuće za njihov prvinekonfliktni sastanak.

Pored toga, Torinov izbor mesta nije mogao biti brajtonskiji: pab Ratna sreća, na obalimora, savršeno je sumirao grad. Prelepi bar obložen drvetom, oblikovan tako da podseća

na izvrnuti čamac, i veliki prostor za sedenje na samoj plaži bili su Džimovo omiljeno mestokada je bio tinejdžer, a i mesto na kom je Elsi kupila svoju prvu kriglu piva za osamnaestirođendan. Ekscentrično britanski sa svom nakinđurenošću po kojoj je Brajton bio poznat,pab je bio savršeno okruženje.

Kada je Elsi stigla, mesta na plaži i ispred paba već su bila zauzeta, uprkos hladnojoktobarskoj večeri. Torin, obučen u crnu košulju, uske indigo pantalone i plave konversice,čekao je za stolom pod prednjom nadstrešnicom i ustao je kada se približila.

„Naručio bih piće, ali setio sam se da si insistirala na tome da ti plaćaš”, rekao je dok suse smeštali.

„Tako sam rekla. Pa, šta mogu da ti donesem?”

„Flašu piva, hvala.”„Stiže.” Elsi je ušla u bar i vratila se nekoliko minuta kasnije s Torinovom porudžbinom

i čašom crvenog vina za sebe.

„Da li je ovaj sto u redu? Pomislio sam da ćemo imati dobar pogled na plažu, ali akobude previše hladno, uvek možemo da pređemo unutra.”

„Ovde je dobro. Znaš, godinama nisam bila ovde, ali izgleda da se nije mnogopromenilo.”

Torin se nasmešio i Elsi je primetila koliko je večeras delovao opušteno. „Dolazimpovremeno ovamo s drugarima iz ragbi kluba. Pa, otkud to crveno vino? Da li te je Pariz

zarazio?”

„Samo mi se pilo. A i ovo je bugarsko, pa nije isto kao ono na koje smo se navikli tokomprošlog vikenda. Osim toga, razlikuje se i po ovoj plastičnoj čaši, šta misliš?”

„Rekao bih da je tako. Ali ono vino u restoranu La Fantazmagori bilo je nešto posebno.”

„Jeste.” Pominjanje restorana na krovu nagnalo je Elsi da uzme torbu. „To me podseti -

zaboravio si nešto tamo.” Pružila mu je rokovnik i on ga je uzeo, sasvim zatečen.

~ 227 ~

Anna



Zvoncica

„O, hvala nebesima! Prošle noći prevrnuo sam kuću naglavačke tražeći ovo. Čitav životmi je u ovom planeru.”

„Imala sam osećaj da bi mogao reći nešto takvo.”

„Gde sam ga ostavio?”

„Na našem stolu u nedelju uveče. Jedan konobar ga je primetio i doneo nam ga.”

„Zadivljujuće, prosto zadivljujuće!” uzdahnuo je, posmatrajući neznatno izgrebanukožnu ovojnicu kao da je najdragoceniji eksponat iz Britanskog muzeja. „Hvala ti.”


Razgovor između njih utihnuo je kada je grupa bučnih studenata počela da ismevanekog na plaži. Nebo je počelo da se crveni dok su oblaci zlatnih ivica klizili duž linije nakojoj se okean spajao s nebom.

„Zadivljen sam... nama, mislim”, primetio je Torin, nateravši Elsi da ponovo pogleda unjega. „Prošlo je skoro petnaest minuta i još nema ni znaka sukoba.”

„Pazi, još je rano. Stvari bi mogle da se promene svakog časa.”

„Istina. Oprosti mi, ali radoznao sam: zašto si pristala na ovo?” Elsi je slegla ramenima,otpivši gutljaj vina. „Bez razloga.” Namrštio se. „Ne, ne verujem u to. Nešto te je sigurnonateralo da se predomisliš.”

„Pažljivo, gospodine Stjuart, ili možda nećemo dogurati do dvadeset nekonfliktnihminuta.”

„Imaš pravo. Pa, da li su svi bezbedno stigli kući?”

„Da, hvala nebesima. Oli nas je vratio u komadu.”

Torinov izraz lica je zadrhtao. „Oli. Slušaj, žao mi je zbog onoga što sam rekao unedelju. Imala si pravo: nije na meni da donosim sud.”

„Ne, nije.” Pominjanje Olijevog imena napravilo je čvor u Elsinom stomaku. „Ali bio si u

pravu.” To je zvučalo iskrenije nego što je planirala za ovo veče, ali osećala je da je ispravnoda to podeli s njim.

Trepnuo je. „Molim?”

„Bio si u pravu što se tiče nas. Kada smo juče stigli, zahtevao je da zna na čemu smo, idanas sam mu rekla da ne mogu da mu budem ništa više od prijatelja.”

„Auf.”

,,I eto, to je sve.”

„Kako je primio vest?”

Njena nelagodnost se vratila. „Šta misliš? U svakom slučaju, to je urađeno i stvarnonema više šta da se kaže o tome.”

Jasno shvativši poruku, Torin je podigao meni sa stola. „Umirem od gladi, a ti?”

Fina eskivaža, gospodine Stjuart. „Ne naročito. Ali samo ti izvoli.” Nasmešio se. „Usudićuse da pretpostavim da ćeš mi pomoći ako naručim činiju pomfrita.”

„Postoji samo jedan način da to saznamo.”

~ 228 ~

Anna



Zvoncica

„Odlično. Vraćam se za sekund.”

Elsi ga je posmatrala kako nestaje u pabu i duboko udahnula. Provođenje toliko

vremena s njim bez podrazumevanog sukoba delovalo je čudno - kao osećaj koji imate kadaizvadite kamen iz cipele, pa vam neko vreme hodanje bude neobično bez njega. Tokomrasprava, Elsin brzi um bar je mogao da vidi kuda će dalje. Sada ju je obeshrabrivalo

predstojeće celo veče nesvadljivosti. Torin Stjuart, bez svog omiljenog oklopa odsamoživosti i superiornosti, bio je zaista čudna životinja.

Naravno, ovo im je bio tek prvi pokušaj, podsetila se, a do sada se njihov razgovorpažljivo držao unutar granica neobaveznog ćaskanja. Kako će proći kada dođu do bilo čegadubljeg - tek je trebalo videti. Ali osećaj je bio dobar i Elsi nije mogla da porekne da jeuživala u iskustvu. Torin se vratio s drvenim brojem stola i njihov pažljivi razgovor senastavio. Pričali su o poslu, o iskustvu iz policijske stanice, Sandejsima, njihovimporodicama, čak i o planovima za Božić. Činija pomfrita je stigla i, kao što je Torinpredvideo, Elsi je zaronila u nju dok je razgovor počeo da skreće u nešto ličnije vode -

Torinov razvod i Lukasovu bolest.

„Kako ste otkrili da je bolestan?”„Počeo je da se žali na bolove u abdomenu oko šest meseci pre nego što je dobiodijagnozu, i mnogo je smršao za kratko vreme. Naš doktor obavio je razna ispitivanja, ali svirezultati bili su neubedljivi. Rak koji je imao veoma je redak kod ljudi njegovih godina, ; pamislim da doktori dugo nisu ni razmišljali o tome. Na kraju, otišli smo kod novogspecijaliste, koji je odlučio da obavi ispitivanje, čisto da isključi tu mogućnost.”

„Veoma mi je žao, Elsi.”

„Zašto?”

„Zbog tvog gubitka. Zvuči kao da je bio divan tip.” Nasmešila se. „Bio je.”

„Kada izgubiš nekog takvog, pretpostavljam da više nikada ne možeš zamisliti da ćeš

opet voleti.”Elsi je zagrizla vruć krompirić i para joj je zagrejala usne. „Neposredno posle toga ne

možeš. Ali Lukas mi je neprekidno govorio da ću pronaći nekog drugog. Čak i kada to nisamželela da slušam. Bio je baš tvrdoglav čovek. I evo me sada - razmišljam o izlascima,okrećem se budućnosti. Zaljubiću se ponovo.”

Oči su mu se umirile. „Hoćeš li? I kako ćeš znati da se to desilo?”

Drhtaj je prešao preko Elsine kože. Pomisao na to dugo joj je bila na pameti otkako jenapustila Ajfelov toranj. „Znaću. U stvari, jedva čekam da se to desi. Kada smo se Lukas i javenčali, mislila sam da nikada ni sa kim drugim neću osetiti ono prvo uzbuđenje. Ali sada ćuto opet proživeti.”

„Ja ne mogu ni da se setim kako je to izgledalo - s Kas je svako dobro sećanje izbrisanoogorčenim razlazom.”

„Divno je”, uzdahnula je Elsi. „Postoji onaj trenutak, baš pre nego što se desi, kada sesve oko tebe umiri. Kao ono vreme neposredno pre nego što počne sneg - kao da je prirodazaustavila dah... I u tom trenutku, sve je moguće i sve što znaš dovedeno je u pitanje. Verujmi, znaću kada taj trenutak dođe.”

~ 229 ~

Anna



Zvoncica

Sada je netremice gledao u nju. ,,A kada dođe?”

„Onda ću zatvoriti oči i skočiti.”

Zaćutao je, a njegov pogled odlutao je do plaže.

U pokušaju da vrati razgovor u bezbednije vode, Elsi je dodala: „Ali znaš, to sam samoja. Pretpostavljam da je za svakoga drugačije.” Pogledala je skoro praznu korpu izmeđunjih. „Izvini, izgleda da sam ti pojela mnogo pomfrita, a rekla sam da neću.”

„Nema problema.” Ustao je i ubacio poslednja dva krompirića u usta. „Još jedno piće?”

„Zašto da ne? Isto, molim.”

Sunce je počelo da ponire, a njegov savršeni krug povećavao se kako je klizilo naniže.Dok je Elsi gledala, boje su postajale dublje - zlatna, crvena, ružičasta i ljubičasta, sledenoplavim oblacima koji su plutali na širokom nebu. Posle uzbuđenja i neosporne lepot ePariza, bilo je divno biti kod kuće.

Galebovi su uz gakanje poleteli s krova paba i poleteli na vazdušnim strujama iznadglava. Studenti na plaži počeli su da pevaju hit Bona Džovija, dodajući i sviranje nanevidljivoj gitari, kojim bi se i Vudi ponosio. Elsi je osetila kako atmosfera spokoja dodirujesve.

„Izvinite, da li ste završili sa ovim?” pitao je barmen, vraćajući Elsinu pažnju u pab.

Pogledala je praznu korpu pomfrita i kolekciju plastičnih čaša na stolu. „Da, hvala.”

Spustio je veliki okrugli poslužavnik da ga natovari čašama, ali dok ga je podizao,poslužavnik je zakačio kopču Torinovog rokovnika, lansirajući ga preko ivice, a on se zatimotvorio, tresnuvši na betonski pod.

„O, čoveče. Izvinite”, zamucao je barmen, bacajući poslužavnik na sto i saginjući se dapokupi rasuti sadržaj rokovnika. Još se izvinjavajući, pružio je sve to Elsi pre nego što jepožurio dalje.

Smešeći se količini papira koje je Torin uspeo da nagura u rokovnik, Elsi je stavilagomilu na sto i počela pažljivo da ih vraća u crni omot. Nikada ga nije zamišljala kaoskupljača krša, ali dokazi na stolu govorili su suprotno. Sačuvao je kutiju šibica iz restoranaLa Fantazmagori i papirni podmetač za tacne iz kafea s jarkožutim zidovima u blizinipolicijske stanice u Monparnasu. Bila je tu i puna kesica šećera iz Bibliokafa i vizitkartaSandej i Šer... Elsi se sledila kada je misao počela da joj se formira u mozgu.

Ne - to nije moguće. Ali da li je?

Prelistavajući ostale papire, otkrila je račun iz kafea u koji ju je Torin odveo onog danakada su čitali Ajrinin testament, letak za koncert Sandejsa u Federsu, račun za parkiranjekod Kraljevske bolnice okruga Saseks i listić blokčeta iz skandinavske prodavnicenameštaja u Krojdonu. I poslednje, presavijena unutar rukom ispisanog računa iz apoteke u

glavnoj ulici u Brajtonu, stajala je novčanica od dvadeset funti koju mu je Elsi gurnula uruku onog prvog dana kada su se upoznali.

Stolica je zagrebala po betonskom podu, Elsi je podigla glavu i ugledala Torina kakostoji, s pićem u rukama i izrazom čistog užasa na licu.

„Šta je sve ovo?”, pitala je polako.

~ 230 ~

Anna



Zvoncica

Nije se pomerao, a njegove oči izbezumljeno su pregledale okrivljujuće dokaze koji suležali na metalnom stolu. „Nije ono što misliš”, rekao je brzo.

„Ne znam šta da mislim”, odgovorila je, gledajući njega, a onda ponovo ka stolu.

„Kako si - zašto si ga otvorila?”

„Nisam. Barmen ga je oborio sa stola i sve se prosulo.”

,,A.”

,,U redu, mislim da bi trebalo da spustiš to piće i razgovaraš sa mnom.”

Uradio je šta mu je rečeno, spustivši se polako na stolicu, ne skidajući pogled sa stola.Elsi ga nikada nije videla takvog - odjednom nesigurnog u sebe, lišenog uobičajenogarsenala replika, jer je prava istina o njegovim motivima sada ležala gola pred njom.

„Sve ovde ima veze sa mnom”, rekla je polako.

„Da.”

„Dakle, svaki put kad smo se sreli, ti si sačuvao neki suvenir?”

„Nije ono što misliš.”

„Odgovori mi.” Zatvorio je oči. „Da.”„Zašto?”

„Nije važno.”

„Mislim da jeste. Zašto si čuvao ove stvari? Uvek si izgledao kao da želiš da budeš uprednosti, da ti imaš kontrolu. Mislila sam da sam ti smešna. Mislila sam da uživaš u tomeda mi ukazuješ na moje slabosti.”

„Nikada nisam bio takav. Ili bar nisam u skorije vreme.”

Elsin mozak brujao je dok je obrađivala sve to. A onda, sasvim bez upozorenja, počelaje da se smeje. Torin se zagledao u nju u neverici, a ona je zabacivala glavu i počinjala da sesmeje na sav glas, bez daha, tako da su i studenti na plaži prestali da pevaju i svirajunevidljive gitare i pogledali je. Suze su joj potekle iz očiju dok je shvatala apsurdnostsituacije - da je sve vreme, dok je pretpostavljala da se Torin trudi da joj zagorča život, on,zapravo, pažljivo čuvao uspomenu na svaki njihov susret.

Postiđen do srži i iznerviran njenom reakcijom, Torin je počeo da se brani. „Trebalo jeda znam da ćeš ovako reagovati. Uživaš u ovome, zar ne? Mogu da vidim. Ismevaš čovekanad kojim si dobar deo godine želela da stekneš nadmoć. Pa, hvala ti što si mi pokazalasvoje pravo lice, Elsi Mejnard. Drago mi je što te moja osećanja toliko zabavljaju.” Odgurnuoje stolicu i odjurio preko plaže.

Elsi je prestala da se smeje i pogledala stvari iz njegovog napuštenog rokovnika nastolu. Nije se pomerala dok je počinjala da shvata istinu.

Ne - sigurno nije... Pokupivši uspomene u rokovnik i zakopčavši ga, ubacila ga je u svoju torbu i potrčala

na šljunak na plaži. Crvenozlatno sunce već je dopola utonulo u more i njegovi zraci obojilisu red talasića koji su plovili ka obali, dok je nebo oko njega buktalo. Levo od nje, šarenesvetiljke na Brajtonskom doku ogledale su se u tamnim vodama ispod stare građevine.

~ 231 ~

Anna



Zvoncica

Torin je koračao ispred nje, niz šljunkovitu ivicu plaže, a njegova figura bila je siluetanaspram sutona. Elsi je potrčala ka njemu, lansirajući stopalima gomile kamenčića po plaži.Klizeći niz strmi greben od oblutaka, Torin je stigao do ivice mora i naglo stao, provukaoruku kroz tamnu kosu i pognuo glavu. Elsi je usporila kada mu se približila i stala nekolikometara od njega.

„Zaboravio si ovo”, doviknula je, izvukavši rokovnik iz torbe i pružajući mu ga. „Zadrži ga”, odvratio je, odbijajući da se okrene. „Sada mi ne treba.”

Elsi je udahnula i prišla mu. „Plašim se da to nije dovoljno dobro”, rekla je, podižućiglas da nadjača buku talasa koji su im se razbijali pored nogu. „Još nisam dobilaobjašnjenje.”

Duboko je uzdahnuo i okrenuo se ka njoj. „Pa to i nije baš neka nauka, zar ne? Mislimda i sama možeš da izvučeš zaključak.”

„Ja ti se sviđam!” Elsi nije ni pokušavala da sakrije osmeh.

„Da li bi me, molim te, ostavila na miru?”

„Ali nije samo da ti se sviđam. Stvarno ti se sviđam...”

„Sjajno! Pošto smo ustanovili tu činjenicu, možeš veselo da odeš kući i smeješ mi se domile volje.”

„Zapravo, toliko ti se sviđam da si unaokolo nosio uspomene na mene! U svom retrorokovniku!”

Zabio je ruke u džepove i mrko je pogledao. „Dobro. Samo me ismevaj, izvoli.”

Njen osmeh je izbledeo. ,,I sve ovo vreme, dok sam mislila da mi se smeješ, dok samstrepela da ću te videti, jer sam znala da ćemo se svađati, ti si, u stvari, želeo da me vidiš...”

,,U redu, za ime božje, dovoljno je! Naravno da mi se sviđaš! Zaljubio sam se u tebeonog trena kada sam te video kako stojiš na kiši pred onim čuvarom i onim smešnim

stvarima u ruci. I nisam prestao da razmišljam o tebi pošto si otišla. Nisam planirao svakisusret, ali uhvatio sam sebe kako se nadam da ću ponovo imati priliku da te vidim. I to sezaista dešavalo, iznova i iznova. Ali kad god bismo se sreli, izbio bi rat i nisam znao kako dase izborim s tim.”

„Torine...”

„Kako možeš da budeš tako opuštena sa svima ostalima, a uvek na samo tri reči odsvađe sa mnom? Prilično je jasno šta misliš o meni, i pošto sam dobio odgovor koji samhteo, mogu zauvek da nestanem iz tvog života.”

„Torine!”

„Šta?”

Elsi je odmahnula glavom. „Pst!”„Šta sad to zn...” Zaćutao je, usred rečenice, jer je Elsi prišla i poljubila ga.

Bio je to trenutak kada je razum bio odbačen, a njeno srce preuzimalo kontrolu; kada jeposlednji deo slagalice legao na svoje mesto; kada je svet oko njih stajao nepomičan. Ondasu se njegove ruke obavile oko nje, privlačeći njeno telo čvrsto uz njegovo, dok joj je

~ 232 ~

Anna



Zvoncica

uzvraćao poljubac. Elsi je osetila da joj srce smekšava dok je istina o Torinovoj ljubavi počinjala da otvara vrata koja ranije nije primećivala...

Poslednja poruka iz svilom obložene kutije glasila je:

Volim te jer posle svih blesavih stvari koje sam tražio da uradiš za mene, posle sveg bola islamanja srca koje si istrpela, i pošto si hrabro zakoračila u novi život bez mene, ti si ona istadivna, odvažna i savršena žena koju sam tokom čitavog letnjeg raspusta pokušavao daodvučem na sastanak. Uvek ću te voletil Budi srećna, lepotice! Lukas xxx

NE KRAJ, VEĆ POČETAK...

Čitajte dalje, sledi 51 stavka sa Spiska

~ 233 ~

Anna



Zvoncica

Spisak

Tri pravila za spisak:

1. Ništa preterano sentimentalno

2. Ništa skupo

3. Ništa predvidivo

1. Da u Brajtonskoj biblioteci krišom polepimo papiriće sa smajlijima u turobne knjige.

2. Da provedemo noć u kućici na drvetu.

3. Da kupimo blamirajuće magnete za frižider u primorskim gradovima i pokačimo ihpo frižideru kod kuće.

4. Da gacamo po Viktorijinoj fontani u gumenim čizmama.

5. Da se obučemo kao omiljeni likovi iz Piksarovih filmova.

6. Da stepujemo duž Brajtonskog doka. 7. Da ležimo u bašti iza kuće i brojimo zvezde padalice.

8. Da u julu ukrasimo šljokicama kante za otpatke na šetalištu.

9. Da igramo na kiši sa šeširima za sunce.

10. Da napravimo izlet na brajtonskoj plaži u balskoj haljini (ti) i smokingu (ja).

11. Da igramo pileći ples u odeljku s povrćem u Sejnsberisu.

12. Da kidnapujemo baštenskog patuljka na jednu noć.

13. Da kupimo balone za skakanje i trkamo se po Izlingvord stritu (uzgred, isprašićutvoj skakutavi tur, ali nemoj da me puštaš da pobedim samo zato što umirem).

14. Da celo popodne brojimo džet skijaše i na svakih deset koje vidimo igramo robotskiples.

15. Da se ušunjamo u Brajtonski dom preko noći i izmešamo jastučiće na svim sofama(da se Džim prestravi!).

16. Da celog dana oslovljavamo jedno drugo sa Bert (ti) i Erni (ja).

17. Da odgledamo film Sedam nevesta za sedmoricu braće pet puta zaredom (odevenikao kauboji, pevajući svaku pesmu).

18. Da nosimo rokerske perike s repovima celog dana, ali da ih uopšte ne pominjemo.

19. Da se obučemo kao starci i hranimo galebove na šetalištu (uz obavezno vikanje nanjih).

20. Da jedemo sladoled i slušamo pesme Boba Dilana.

21. Da kupimo pekač za galete (samo zato što sam oduvek želeo da ga imam) inapravimo tematsku zabavu Napravi sebi bakin kolač.

22. Da celog dana idemo unatraške preko pešačkih prelaza.

23. Da pronađemo najveću baru i skočimo u nju.

~ 234 ~

Anna



Zvoncica

24. Da kupimo sladoled svaki put kad vidimo sladoledžijski kamion (i da ga jurimo nizulice ako je potrebno).

25. Da pronađemo livadu s ovcama i mekećemo na njih.

26. Da provedemo ceo dan zajedno u krevetu.

27. Da govorimo šekspirovski engleski ceo dana.

28. Da idemo po Brajtonu s gomilama gladiola u zadnjim džepovima (da se Morisiponosi).

29. Da napravimo tuču jastucima u kući (i nastavimo je na ulici ako ja ne pobedim!)

30. Da odemo u prodavnicu Sve za funtu i za svaki predmet pitamo prodavca kolikokošta.

31. Da kupimo buket balona s helijumom od onoga prodavca na doku, što se nikada nesmeši, i puštamo ih jedan po jedan dok šetamo po plaži.

32. Da igramo majmunski ples s ukrštenim nogama celim putem od brajtonske stanice,niz Kvins roud, do obale.

33. Da iznajmimo tandem bicikl i zviždućemo melodiju pesme The Great Escape dok gavozimo.

34. Da sednemo na svakoj klupi koju možemo da pronađemo i poljubimo se.

35. Da igramo džengu u skidanje.

36. Da oboje obučemo istu odeću za veče u pabu.

37. Da odemo u bioskop kada se otvori i celog dana gledamo filmove jedan za drugim.

38. Da popijemo popodnevni čaj obučeni kao klovnovi.

39. Da gledamo Matriks i bacamo kosku svaki put kad neko kaže Neo ili Mister.

40. Da se ušunjamo na dečje igralište po mraku i igramo se na ljuljaškama.

41. Da igramo valcer po vrtovima Kraljevskog paviljona. 42. Da odslužimo kaznu svaki put kada ti kažeš da ili ja kažem ne, ceo dan.

43. Da pozajmimo rolere i vozimo se po Gardner stritu (pošto nijedno ne ume da ihvozi, biće urnebesno).

44. Da igramo objašnjavajući ples na autobuskoj stanici (bez smejanja).

45. Da se držimo za ruke od trenutka kada se probudimo do trenutka kad legnemo ukrevet.

46. Da ostanemo budni cele noći i gledamo filmove s Ketrin Hepbern i SpenseromTrejsijem.

47. Da provedemo dan citirajući što je moguće više tekstova pesama. 48. Da delimo lizalice slučajnim prolaznicima.

49. Da ispunimo kuću svećicama i svećama - nijedno standardno svetio nije dozvoljeno.

50. Pročitaj poruke iz kutije - sve!

~ 235 ~

Anna



Zvoncica

51. Da posetimo Pariz, popnemo se na drugi nivo Ajfelovog tornja, poljubimo se iviknemo nad gradom: C ’ est magnifique!

~ 236 ~

Anna



Zvoncica

Zahvalnice

Dok ovo pišem, osvrćem se na četiri izvanredne godine pune uzbuđenja, zabave imnogo napornog rada. Zahvaljujem celom divnom timu u Avonu, za sve što su učinili kako

bi ovo postalo najinteresantniji deo mog dosadašnjeg života: mojoj fantastičnoj uredniciŠamiji Rafik, Kerolajn Reding, Kler Bord, Rijani Makej i Džimu Blejdsu.

Mnogo hvala mojoj divnoj zastupnici Hani Ferguson, jer je jedna od najpozitivnijihosoba koje poznajem i jer je verovala u ludorije u mojoj glavi (uključujući i vombate). Zaneprocenjivo čitanje prvog rukopisa i podsticanje samouverenosti, beskrajno hvala KimKaran-Gudson. Hvala i Kejt Harison za stručno poznavanje Brajtona i njegovih četvrti NortLejna i Lejnsa.

Volim svoje drugove s Tvitera, koji me pokreću, zasmejavaju, a ponekad i rasplaču.Naročito zahvaljujem Triš Hils, Kresidi Maklohlin, Džem Flečer, Natali Hjuz, Kajli Staniland,Ket Istman i Džoani Kanon, jer su bile divne prijateljice i navijačice.

Kao i uvek, deo ovog romana inspirisali su stvarni ljudi. Zbog toga, hvala divnoj DžemiPerkins, koja mi je pružila inspiraciju za lik Elsi; Krisu Armfildu, koji je bio inspiracija zaVudijevu rokersku mudrost, i ljupkom timu iz Kapkejk džinija u Kroliju, čiji su mafini ifantastična radnja bili inspiracija za meni kafea Sandej i Šer (www.cupcakegenie.co.uk ). Kaoi uvek, hvala mom fantastičnom Pepermint masivu - pogledajte da li se i vi negdepojavljujete!

I najzad, svom divnom novom suprugu Bobu: hvala ti jer si moja neočekivanabudućnost i zato što je, zahvaljujući tebi, sve ponovo iskričavo.

Život će vas ometati, obmanjivati, ali će vam pružati i prilike i iznenađenja. Ovo jeknjiga o tome kako nastaviti dalje, bez obzira na to šta leži za vama.

~ 237 ~

Anna



Zvoncica

O autoru

Miranda Dikinson je uvek imala glavu punu priča. Od najranijeg uzrasta sanjala je danapiše knjigu koja će dostići vrtoglave visine biblioteke u Kingsvinfordu. Posle sticanja

diplome na odseku za pozorišne umetnosti, počela je ozbiljno da piše kada je od drugaricedobila najsporiji računar na svetu. Bavi se i pevanjem i pisanjem pesama. Njen prethodniroman, Dobro došao u moj svet (Alnari, Beograd, 2011) postao je svetski bestseler.

Documents

Miranda Dickinson - Kad Ljubav Pozove