MIŠA ĐURKOVIĆ,Konzervativne partije u evropskoj istoriji

OGLEDI MIŠA ĐURKOVIĆ, naučni saradnik Institut za evropske studije Beograd, Trg Nikole Pašića 11

KONZERVATIVNE PARTIJE U EVROPSKOJ ISTORIJI

APSTRAKT: Predmet obrade u članku su političke partije koje pripada-ju porodici desnih ili konzervativnih stranaka. Autor izdvaja tri glavne struje u ovom bloku i o svakoj daje kratak istorijat, pregled ideja i imena najvažnijih lidera. U pitanju su britanska Konzervativna partija, američ-ka Republikanska i kontinentalne demohrišćanske stranke. Ovlašan osvrt na ulogu desnih partija u tranziciji i na snagu Evropske narodne partije u Evropskom parlamentu, pokazuje da desne partije i dalje predstavljaju najvažniju političku snagu u savremenoj Evropi. Postoji jedan paradoks koji se pojavljuje u svim pregledima i istorijama

konzervativizma, slično kao i u svim istorijama drugih ideologija, odnosno poli-tičkih teorija. Svaki pisac pokušava da unese neku vrstu reda u prostor koji se često širio mnogo dalje od granica koje naknadna tumačenja pokušavaju da nametnu. Ta-ko se po pravilu u svakoj istoriji konzervativizma nađu i autori koji sebe nisu tu vi-deli; neki su čak i eksplicitno pobijali pripadnost toj struji. S druge strane, u istim pregledima ispušta se teorija i praksa onih koji su sebe upravo videli, deklarisali i izričito odredili kao konzervativce. Reč je o konzervativnim političkim partijama.

Objašnjenje ovog paradoksa leži u razlici između političke teorije koja ipak pokušava da bude normativna disciplina, organizovana oko niza koherentnih principa, i političke prakse partija koje se pre svega vode nužnošću kompromisa i osvajanja vlasti. Kada se otvori sukob između principa i moći, političari po pravi-lu prioritet daju ovom drugom i u borbi za vlast su spremni da idu toliko daleko da doktrinari koji brane načela te iste tradicije često dignu ruke od svojih „isto-mišljenika“: posle nastojanja da ih koliko-toliko drže u nekoj vezi sa idealima, ponekad pređu u otvoren napad i optužuju ih za izdaju principa i same ideologije koja ih je nekada sve obuhvatala.1 Budući analitičari, uglavnom naklonjeni samoj teoriji, između moćnog i uticajnog ali nedoslednog lidera konzervativne partije i politički zanemarljivog ali teorijski doslednijeg mislioca, izabraće ovog drugog.

1 To se dešavalo republikanskoj administraciji Džordža Buša krajem 2006. CNN, televi-

zija bliska američkim demokratama, napravila je emisiju Broken Government (Neuspešna ili razbi-jena vlada) u kojoj su značajni predstavnici konzervativnog intelektualnog establišmenta kritikovali Bušovu vladu zbog povećanja budžetskog deficita, intervencionizma u spoljnoj politici i političkog radikalizma, što je praksa suprotna američkoj konzervativnoj tradiciji.

Miša Đurković Istorija 20. veka, 2/2007 178

Upravo time se objašnjava činjenica da je u poznatim pregledima konzer-vativizma daleko više pažnje poklonjeno teoretičarima nego značajnim politič-kim liderima. Ovaj rad želi da makar delimično ispravi tu praksu. U njemu ćemo pokušati da predstavimo istoriju nekoliko najznačajnijih desnih ili konzervativnih političkih partija. Članak je podeljen na tri odeljka. U prvom se bavimo britan-skom Konzervativnom partijom, u drugom američkom Republikanskom stran-kom, u trećem evropskim demohrišćanskim i narodnim partijama, da bismo na kraju tek ovlaš pomenuli i ulogu konzervativnih partija u tranziciji. Biće to prili-ka da se vidi raznovrsnost desnog, odnosno konzervativnog spektra, ali i da se – posebno u drugom i trećem odeljku – doda još nekoliko reči o načelima pojedinih značajnih varijanti desne politike.

Tradicija torijevaca Ako je tačno da je princip podele na levicu i desnicu prvi put viđen u

Francuskoj 1789. kada su pripadnici plemstva i sveštenstva seli desno, a pripad-nici trećeg staleža levo od pozicije predsedavajućeg, onda su prve prave političke partije nastale u Engleskoj. Prve političke partije u modernom smislu nastaju oko 1840. u Velikoj Britaniji. Posle dva ključna reformska akta za koja se ponekad s pravom govori da su predstavljala pravu društvenu revoluciju – novog Zakona o iz-boru poslanika iz 1832. kojim su glasačka prava proširena na srednji sloj i izmena Zakona o siromašnima iz 1834 – nova dinamika inicirala je relativno jasno grupisa-nje izbornog tela i elite u dva tabora. Najpre je iz redova starih torijevaca polako formirana Konzervativna stranka, da bi se zatim od dela Vigovske stranke zajedno s predstavnicima buržoazije i irskim poslanicima formirala Liberalna partija.

Ove dve partije su tokom nekoliko decenija stvorile prvi pravi partijski sistem u modernoj istoriji, s velikim delom elemenata koji su i do danas neop-hodni da bi se moglo govoriti o sistemu: izborno zakonodavstvo, javno mnjenje, mediji, izborne kampanje, članstvo, simpatizeri, sindikati, udruženja građana, partijske elite, frakcije, unutarstranačko lobiranje, interesno povezivanje, partij-ska identifikacija. Engleski model političkog sistema ne samo da je prvi takav primer u modernoj istoriji, već predstavlja tipski obrazac za razumevanje partij-skog sistema gotovo svake liberalne demokratije.

Engleska Konzervativna partija je prva desna ili konzervativna partija u modernoj istoriji. Stoga je razumljivo da je većina kasnijih desnih partija imala iste dileme, probleme i principe rada, koje su postavili engleski pioniri.

Kada se prati dvovekovni razvoj engleske Konzervativne partije, uprkos brojnim obrtima i dinamici koja je velikim delom izazvana međunarodnim odno-sima i kretanjem globalnog svetskog tržišta, ipak se relativno lako uočava stal-nost nekoliko pitanja, problema i načela. Prvi nivo čini permanentna odbrana kla-sičnih načela politike, morala i ljudskih odnosa. Tokom čitavog posmatranog pe-rioda konzervativci su uglavnom branili načela poretka, stabilnosti, patriotizma, vrednosti porodice, religije i morala uopšte.

Konzervativne partije u evropskoj istoriji 179

Postoji, međutim, i drugi nivo, područje metoda za postizanje propisanih ciljeva i tu smo svedoci fundamentalne podele unutar konzervativnog tabora koja traje sve od rasprave o žitnim zakonima. U pitanju je podela na one koji misle da isključivo potpuna tržišna liberalizacija i pun razvoj kapitalizma doprinose ostva-rivanju konzervativnih načela i na one koji smatraju da je tržišni liberalizam s produbljivanjem socijalnih razlika opasan po opstanak države i da ga treba pater-nalistički regulisati u skladu s politikom socijalnih davanja, integracije siromaš-nih i smanjivanja socijalnih razlika. Naša kratka istorija torijevaca baziraće se na ove dve grupe problema.

Konzervativna stranka u Engleskoj poznata je po tradicionalnom imenu, koje je starije od same partije. Konzervativce u Britaniji i danas nazivaju torijev-cima. Ovo ime je nastalo u doba tzv. krize isključivanja, između 1679. i 1681, kada je u tri navrata parlament pokušao da diskvalifikuje vojvodu od Jorka, od-nosno budućeg Džejmsa II, kao mogućeg naslednika prestola. Zbog ukidanja cenzure u javnosti je otvorena akademska i politička rasprava o pitanjima apso-lutne i ograničene monarhije, kakva nije viđena još od građanskog rata. Krajem pomenutog perioda, dve sukobljene strane su počele jedna drugu da nazivaju na-dimcima: torijevci i vigovci. Dok je drugo ime poticalo od nekadašnjih škotskih pobunjenika i koristilo se da označi partiju zemljoposednika, protivnika vojvode, ime tori stiglo je od irskih brigadira i prenelo se na stranku lojalista, rojalista koji su branili tradicionalno ustrojstvo, legitimnu vlast kralja i apsolutnu monarhiju.

Ove dve grupacije, koje bi se pre mogle nazvati strujama u istoj porodici nego strankama, obeležile su čitav 18. vek svojim sporovima o raznim politič-kim, ekonomskim i duhovnim pitanjima. Međutim, činjenica da je biračko pravo bilo veoma ograničeno i da je u politici participirao veoma mali broj ljudi činila je tadašnju politiku različitom od kasnijih partijskih sukoba. Sporovi su se ogra-ničavali na kralja i relativno mali broj aristokrata, među kojima su vigovci i tori-jevci zastupali suštinski ne previše različite stavove. U fokusu su uglavnom bila pitanja podele vlasti između kralja i dva doma parlamenta, odnosno očuvanja po-litičke i društvene ravnoteže koja je postignuta slavnom revolucijom s kraja 17. veka.

Do stvarne promene došlo je krajem veka usled niza dramatičnih prome-na u Britaniji i na kontinentu, koje se obično podvode pod nazive francuske poli-tičke i engleske industrijske revolucije. Engleska je u poslednje dve decenije 19. veka otpočela izuzetno snažan ekonomski uspon koji će je u sledećih pola veka učiniti najvećom privrednom silom. Preduzetništvo, akumulacija kapitala, pro-cvat međunarodne trgovine, niz praktičnih izuma, eksplozija pamučne industrije, otvaranje unutrašnjeg tržišta radne snage i povećanje mobilnosti stanovništva na-pravili su pravu društvenu i ekonomsku revoluciju u zemlji. Uz vladajuću aristo-kratiju, koja je i sama prolazila kroz snažan talas komercijalizacije, stvorena je jaka klasa kapitalista i preduzetnika koja je tražila adekvatan politički uticaj i pri-znanje.

Na ove snažne unutrašnje potrese treba dodati uticaj prosvetiteljskih inte-lektualnih kretanja u Americi i na kontinentu, koji je posle pola veka priprema pokrenuo političku revoluciju u Francuskoj. Ekspanzivan i fundamentalistički žar


s kojim su ove ideje širene ožario je i britansko ostrvo, otvarajući nove kontro-verze u engleskom političkom prostoru. Svi ovi elementi doveli su najpre do izu-zetno provokativnih i korisnih intelektualnih sporova: u periodu 1776–1820. po-stavljeni su temelji političke ekonomije i gotovo svih značajnih savremenih ideo-logija. To je doba kada svoje knjige objavljuju Adam Smit, Rikardo, Maltus, Go-dvin, Nasau Senior, Bentam, stariji Mil, Berk, Oven i mnogi drugi i danas funda-mentalni mislioci. Posle intelektualnih došli su ozbiljni politički sukobi, posebno u periodu Napoleonovih ratova. Ova višedecenijska kretanja politički su kulmini-rala početkom 30-ih godina sa dva pominjana zakona kojima je de facto uveden puni kapitalizam u Engleskoj, a srednja klasa postala značajan činilac u politici.

U takvom okruženju, u doba izmene Zakona o biračkom pravu, formira-na je Konzervativna partija. Pomalo je paradoks da su skoro od osnivanja konzer-vativci za svog teorijskog gurua uzeli vigovca Edmunda Berka. Ovaj pripadnik liberalnijeg dela engleske aristokratije zalagao se za katoličku emancipaciju i promovisao je slobodno tržište, i to na način koji je za torijevce bio vrlo netipi-čan. To što je s takvim stavovima svega tri decenije posle smrti postao patrijarh engleskih konzervativaca, jasno svedoči o brzini promena koje su zahvatile ovo društvo i o tome kako se brzo pomerila granica koja razdvaja politički mainstre-am od reformskih nastojanja.

U doba kada je Berk pisao svoja najpoznatija dela, stavove torijevaca su najjasnije definisali Bolingbruk (nešto ranije) i danas zanemareni Džon Rivs. U Rivsovim člancima i spisima najjasnije se (i mnogo čistije nego kod Berka) vidi stav engleskih konzervativaca s kraja 18. veka, kao i dominantan stav engleskog društva prema francuskom izazovu. Rivs je insistirao na kralju kao izvoru celo-kupne vlasti, pa čak i vlasti i ovlašćenja parlamenta koji upravo po milosti kralje-voj može da ima i vrši određena ovlašćenja. Ovakvo englesko uređenje suprotsta-vljalo se francuskoj ideji apstraktne slobode kao temelja poželjnog uređenja i eksplicitno je optuživalo vigovce da u Engleskoj promovišu takvu vrstu antidr-žavne filozofije koja vodi ka anarhiji. Po njemu su vigovci bili engleski jakobin-ci, kao što su Kalvin i njegovi sledbenici ranije bili religiozni jakobinci.2

Međutim, četiri decenije kasnije i torijevci su se udaljili od ovako tvrdih monarhističkih načela. Oni su iza sebe već imali skoro 150 godina star metod sopstvene evolucije u skladu s društvenim i političkim kretanjima. Ovaj metod, koji i danas primenjuje Kameron prihvatajući ekološki program, odlično je opi-sao Robert Eklešal, koji ga naziva „krađom vigovske odeće“. Tendencija konzer-vativaca, kaže Eklešal, jeste da se inicijalno odupiru promeni, ali kad se promena nametne i bude usvojena, onda oni novi aranžman brane kao navodni aspekt tra-dicionalnog društva. U svim ustavnim sporovima oni su se protivili reformama, ali bi ih potom tumačili kao nužne mere za jačanje tradicionalnog političkog ure-đenja. Tako je do revolucije tvrdo branjen princip božanskog prava monarha na vlast i njegovog punog suvereniteta, ali je posle 1688. Bolingbruk razvio teoriju kojom je korene novog koncepta podele vlasti između krune i dva doma smestio u daleku prošlost Engleske.

2 Vidi Eccleshall, (1990), 35.


Tako je bilo i 1832. Iako su se dugo protivili reformi izbornog zakono-davstva, čim je ona prošla Pilovi sledbenici su je prihvatili kao odličnu moguć-nost da se učvrsti savezništvo viših i srednjih klasa protiv opasnosti demokratije i rulje.

Međutim, u sledećoj deceniji započeo je prvi veliki koncepcijski sukob u konzervativnom taboru, koji je otvorio prostor za smenjivanje dve strategije, od-nosno političke vizije modernog konzervativizma. Oba tabora je povezivala pri-vrženost osnovnom skupu principa koji se uglavnom svode na veru u dobro kon-stituisan politički poredak, zasnovan na poštovanju autoriteta, uvažavanju vlada-vine prava, osećanju patriotizma i lojalnosti, antiegalitarnom etosu, averziji pre-ma klasnim sukobima i određenoj meri elitističkog paternalizma. Međutim, već na početku rada partije otvorio se problem metoda i strategije za ostvarenje ovih načela.

U Konzervativnoj partiji brzo su formirana dva tabora: premijer Pil je predvodio struju koja je težila bliskoj saradnji sa buržoazijom, promociji kapitali-zma i komercijalnih interesa i liberalizaciji britanske ekonomije.3 Tridesete i četr-desete godine su obeležene i velikim sporom oko žitnih zakona. Englesko plem-stvo, koje je imalo ogromne posede pod žitom, želelo je da na sve načine zaštiti svoje tržište i uvelo je visoke carine na uvoz hlebnog žita iz drugih zemalja. Kon-zervativna partija je uglavnom predstavljala interese ovih slojeva engleskog druš-tva i stoga je dugo bila zastupnik protekcionizma. S druge strane, Liberalna stran-ka je promovisala interese kapitalista, industrijalaca i preduzetnika koji su tražili liberalizaciju spoljne trgovine zbog lakše prodaje svojih proizvoda, a i zbog obezbeđivanja jeftinijeg hleba za radnike, kako bi dodatno mogli da smanjuju nadnice.

Na čelu propagatora slobodnog tržišta bila je Liga za borbu protiv žitnih zakona koju su predvodili Kobden i Brajt. Velike debate i sporovi koji su trajali više decenija okončani su 1846, ukidanjem spornih zakona i pobedom ideje slo-bodne trgovine. Ovaj čin izvela je konzervativna vlada na čijem je čelu bio Pil. Ubrzo posle toga Konzervativna stranka se prvi put pocepala. Slabije krilo se odvojilo u samostalan klub i brzo se priključilo liberalima, dok je većina predvo-đena novim liderima stvorila potpuno nov program na tradiciji srednjovekovnog romantizma, pod velikim uticajem nekoliko pesnika, velikih kritičara kapitali-zma.

Tako je Konzervativna stranka ušla u drugu fazu, poznatu kao tori demo-kratija. Ovaj period je obeležio čuveni britanski državnik jevrejskog porekla Ben-džamin Dizraeli. Međutim, još pre njegove pojave u Konzervativnoj stranci ista-klo se nekoliko lidera koji su se protivili Pilovoj opsednutosti „pravljenjem para“. Sedler i lord Ešli bili su užasnuti načinom na koji je nova klasa preduzetnika eks-ploatisala sve slojeve radnika, uključujući i žene i decu. Tako su još 30-ih godina pokrenuli inicijativu za ograničenje rada dece, a 1847. uspeli su da u parlamentu proguraju Zakon o 10-časovnom radnom vremenu. Ešli je bio na čelu pokreta za reformu zdravstvenih ustanova, zatim je predvodio pokret za izgradnju solidnih

3 Vilets u vladama Liverpula i Pila čak vidi direktne preteče Margaret Tačer. Willetts, (1992), 8, 9.


kuća za gradsku sirotinju, a predložio je i zakon kojim bi se deci i ženama one-mogućio rad u rudniku.

Političari koji su postavili osnove tori demokratije, kao i Dizraeli kasnije, imali su različite vrste motiva i argumentacije koje su vodile ka istim praktičnim činovima. Oni su najpre baštinili srednjovekovnu, delimično idealizovanu tradici-ju plemićkog paternalizma na osnovu koje su bogatiji i obrazovaniji slojevi druš-tva (pre svega plemići) morali da brinu o siromašnim sunarodnicima i da ih štite i pomažu. Razlozi morala i religije, tvrdili su oni, obavezuju bogatije klase da pro-movišu civilizaciju i ljudskost kod radnika i siromašnih. U ranijim periodima, ka-da se znao red, nije bilo toliko siromaštva, nemorala, alkoholizma, prostitucije, nediscipline, poroka i drugih ponižavajućih oblika života kakvi su se sretali u ta-dašnjim gradovima Engleske.

Moralni razlozi su se, međutim, preplitali s mudro sagledanim praktič-nim razlozima za zaštitu radnika. Ešli je prvi primetio opasno povećanje socijal-nog jaza između klasa, koji su čartisti i drugi radikali koristili da mobilišu mase i stvore pokret koji je ozbiljno mogao da naruši osnove engleskog poretka. Dok je buržoazija opčinjena mantrama o slobodnoj trgovini sve više akumulirala bogat-stvo i radnike videla samo kao potencijalnu radnu snagu koju treba maksimalno koristiti, konzervativci su u njima videli opasnu snagu koja se ili mora privući i integrisati u okvire poretka i sistema prihvaćenih vrednosti, ili će rizik socijalne revolucije stalno lebdeti nad glavama stanovnika Britanije.

Četrdesetih godina polako se uzdizao romantičarski pokret Mlade Engle-ske koji je insistirao na projekcijama poželjnog jedinstva društvene hijerarhije kakav je navodno postojao u doba srednjeg veka, kada je nacija bila jedinstvena a ne opasno pocepana po klasnim šavovima. Iz ovog pokreta izronio je Dizraeli ko-ji je u romanima Koningsbi i Sibil snažno kritikovao Pilov Manifest iz Tamvorta (koji je označio oficijelno prihvatanje kapitalizma u konzervativnom taboru), i predočio sliku dve nacije snažno suprotstavljene oko sebične borbe za poboljša-nje ili očuvanje svog klasnog položaja. Zadatak oživljavanja jedne nacije poseb-no je povezan s obavezom bogatijih klasa da shvate kako je ta dužnost njihova i kako oni moraju svoje bogatstvo i uticaj da iskoriste za brigu o siromašnima. Di-zraeli je 1846. već bio na čelu protekcionističke frakcije unutar konzervativnog kluba u parlamentu.

Pun razvoj svojih ideja i precizno definisanje načela torijevske demokra-tije ovaj državnik je izneo posle 1867, kada je pod njegovim rukovodstvom Kon-zervativna partija sprovela novu reformu izbornog zakonodavstva i omogućila proširenje prava glasa na više slojeve radništva, odnosno na „narod“ ili masu. Demokratizacija političkog života omogućila je proširenje javne sfere i političke participacije znatno šireg sloja ljudi, a na taj način su i ideje koje je Dizraeli više decenija razvijao dobile mogućnost primene. U pismu iz 1907. Dž. Gorst, koji je godinama bio glavni partijski organizator, formulisao je načela torijevskog pater-nalizma na sledeći način: to je ubeđenje da „sva vladavina postoji samo zarad do-brobiti onih kojima se vlada; da Crkva i Kralj, Lordovi i poslanici Donjeg doma, i sve ostale javne institucije zaslužuju da budu održavane ukoliko, i samo ukoliko promovišu dobrobit i sreću običnog sveta; da su svi oni kojima je poverena neka


funkcija poverenici ne svoje klase već čitave nacije; i da treba imati poverenje u mase kada im se dodeljuje biračko pravo, što će oni koristiti da slobodno izaberu one koji promovišu njihove interese. Ovo je demokratija zato što je dobrobit ljudi vrhovni cilj; ona je Torijevska zato što su institucije države sredstva preko kojih će se ovi ciljevi postići“.4

Dizraelijev naglasak je bio na ideji jedne nacije, na potrebi da se pronađu slogani, emocije i mehanizmi kojima će se prevazići opasna socijalna podela koja je cepala naciju. Za razliku od Margaret Tačer koja je 110 godina kasnije podsti-cala individualizam i komercijalizaciju društvenog života, viktorijanski torijevci su isticali solidarnost, brigu i jačanje društvenih veza kao način borbe protiv soci-jalističkih pokreta koji su tada promovisali revoluciju i socijalnu preraspodelu bogatstva. Ono što je ovo dvoje državnika povezivalo bila je snažna afirmacija moralnih vrednosti, poretka, stabilnosti i patriotizma. Dizraeli je namerno podsti-cao patriotizam, kao osećanje koje je ujedinjavalo bogate i siromašne protiv eko-nomskog i moralnog kosmopolitizma Gledstonovih liberala.

Višim slojevima britanskog društva Dizraeli je nudio restauraciju klasič-nih vrednosti i osećanje stabilnosti koji se vezuje za crkvu i državu. Niže slojeve je privlačio višedecenijskim nastojanjima u pravcu reforme socijalnog i radnog zakonodavstva koje im je život činilo humanijim. I jednima i drugima je davao osećaj pripadnosti najvećoj naciji na svetu, istinskoj imperiji, modernom koloni-jalnom carstvu kao najvećem izvoru nacionalne veličine i ponosa. Tako su od 70-ih godina čak i bogatiji slojevi urbane buržoazije počeli da napuštaju svoju tradi-cionalnu Liberalnu stranku i da prilaze konzervativcima.

Ova tendencija je dovela do nove polarizacije u engleskoj politici, budući da je Laburistička stranka krajem veka i početkom sledećeg uspela da istisne li-berale iz vodećeg dvojca. Od liberala se krajem veka odvojila struja Džozefa Čemberlena čija je partija Liberalnih unionista tokom nekoliko decenija pred Prvi svetski rat igrala veoma značajnu ulogu, budući da je bila na vlasti s Konzerva-tivnom strankom i značajno uticala na nju da vodi politiku protekcionizma, za-tvaranja tržišta imperije pred jeftinijom hranom iz drugih oblasti, masovne soci-jalne demagogije koja je pretila da pređe u klasičan kolektivizam i, s druge stra-ne, agresivnog imperijalizma u međunarodnim odnosima. Čemberlen se zalagao i za poboljšanje životnog statusa siromašnih direktnim oporezivanjem bogatih, što je za klasične torijevce uvek bilo neprihvatljivo (većinu njegovih ideja promovi-sao je Komitet za socijalne reforme u kome su bili i značajni pripadnici paternali-stičkog krila Konzervativne stranke). Konzervativci su uvek smatrali da izvor so-cijalnih davanja treba da bude paternalistička pomoć i slobodno milosrđe boga-tih, a ne njihovo prinudno oporezivanje.

U prvoj deceniji veka unutar konzervativaca ponovo se otvorila podela između paternalista i tržišno orijentisanih libertarijanaca. Odvajajući se od Čem-berlenovih unionista, partija je glasala protiv „narodnog budžeta“ premijera Loj-da Džordža optužujući ga za socijalizam. U to doba konzervativci su već integri-sali značajan deo bogate buržoazije, a mislioci poput Maloka predstavljali su ka-

4 Prema Eccleshall, (1990), 118.


pitalističku elitu kao naslednika Berkove prirodne aristokratije, novu elitu koja mora da preuzme liderstvo. Međutim, već tokom rata Bentnik je pozivao na po-vratak Dizraelijevim paternalističkim korenima, tako da je stranka odmah posle rata proklamovala traženje srednjeg puta između individualizma i socijalizma.

Period između dva svetska rata obeležen je nizom velikih dilema u po-gledu toga kuda se zapadna civilizacija kreće – u moralnom, ekonomskom, soci-jalnom, kulturnom i svakom drugom smislu. Tek je bio završen Prvi svetski rat kad se desila velika finansijska kriza iz 1929, a već pet godina posle toga nad svetom se nadvila Hitlerova senka. Tako su i britanski konzervativci bili optere-ćeni strahom od radničke klase, moralnom dekadencijom i napuštanjem viktori-janskih vrednosti, kao i odbranom carstva koje je polako počinjalo da se urušava. Verovatno tek ova tri razloga zajedno objašnjavaju zašto su tokom pomenutog perioda izrazito oživele Dizraelijeve teme o potrebi integrisanja radničke klase i brige o jednoj naciji, sposobnoj da razvije solidarnost i da složno vodi rat. Manje-više i konzervativci su prihvatili kejnzijanizam kao najbolji način za ostvarivanje tadašnjih političkih i socijalnih ciljeva.

Počelo je s grupom mladih poslanika predvođenih Noelom Skeltonom koji su se zalagali za podelu profita i za radničku participaciju, da bi posle veli-kog štrajka iz 1926. mladi Harold Makmilan poveo kampanju za bolje uslove ra-da, tražio planiranje zapošljavanja i zalagao se za nacionalne savete koji bi u sva-koj grani industrije vršili koordinaciju. Zalaganje za uređeni kapitalizam, odno-sno mešovitu ekonomiju, on je objašnjavao kao jedini način da se izbegne vlada-vina nekog fašističkog ili komunističkog diktatora, što se događalo u velikom de-lu sveta. Nekoliko godina kasnije, Kejnz je na isti način objasnio svoje zalaganje za upravljani kapitalizam.

Između dva rata, konzervativci su se ipak zadovoljili manjim, postepe-nim ekonomskim reformama koje su išle u tom pravcu. Izbijanjem rata, Čerčil je radikalizovao planerske mere: kejnzijanski porezi, gradsko i seosko planiranje, reorganizacija industrije, mehanizmi za tripartitno odlučivanje o proizvodnji, pa čak i podsticanje radničke participacije u fabrikama. Konzervativci su se uvek ograđivali u smislu da se mora sačuvati mera i da se ne sme uništiti privatno preduzetništvo, niti preterano vršiti preraspodela. Godine 1943. objavljen je Be-veridžov izveštaj o sveobuhvatnom sistemu socijalnog osiguranja i formiran je torijevski reformski komitet koji je nudio program posleratne rekonstrukcije.

Posle poraza na izborima 1945, partija je napravila još radikalniji zaokret ka „trećem“ putu i već sledeće godine pojavila se Industrijska povelja sa Batle-rom i Makmilanom na čelu pokreta. Ciljevi su bili centralno upravljanje koje bi osiguralo punu zaposlenost; sveobuhvatno socijalno osiguranje; industrijsko part-nerstvo za poboljšanje statusa i plata radnika; zalaganje za nacionalizaciju Engle-ske banke, rudnika i železnica. Sve se to nazivalo „humanizovanim kapitali-zmom“. Godine 1950. partija je proklamovala punu zaposlenost u državi blago-stanja i tim programom osvojila vlast za narednih 13 godina. Bio je to period sna-žne ekonomske ekspanzije i rasta životnog standarda. No, i tada su konzervativci isticali da ih od laburista razlikuje čuvanje bazične individualne slobode i predu-zetništva; sebe su predstavljali kao branu protiv plime kolektivizma. Kvintin Hog


je insistirao na tome da je njihov zadatak da velikom proizvodnjom i radom po-dignu čitavo društvo na viši nivo i da svi više zarađuju, umesto da se kao socijali-sti bave preraspodelom onoga što postoji.

Sve do kraja 60-ih godina ova vrsta umerenog kejnzijanizma i umerenog prilagođavanja novom vrednosnom i socijalnom mainstreamu predstavljala je oficijelnu politiku torijevaca. Takozvana plima kolektivizma u ekonomiji i per-misivizma u javnoj sferi činila je da nekada nezamislive stvari postanu prihvatlji-ve čak i konzervativcima. Stvari su radikalno počele da se menjaju krajem te de-cenije.

Tokom čitavog veka unutar Konzervativne partije održavala se vatra pi-lovske tradicije. Kod određenog broja pripadnika, preko ideja Maloka, Ernesta Bena ili Majkla Oukšota ona je imala veoma snažno uporište. Oni su na ono što je bio politički mainstream neprestano gledali s podozrenjem i pokušavali su da očuvaju individualistički, ekonomski baziran konzervativizam. Tokom 60-ih go-dina istakao se kontroverzni poslanik Inok Pauel, koji ne samo da je bio oštar kri-tičar kejnzijanizma u ekonomiji, već je snažno insistirao na određenoj politici identiteta i zalagao se za zabranu imigracije, pa čak i prisilnu deportaciju nepo-željnih imigranata koji su po njegovom mišljenju ugrožavali tradicionalnu priro-du britanskog društva. Kritikovao je povezivanje Britanije sa Evropskom eko-nomskom zajednicom. Zbog svega toga optuživan je za rasizam, pa je više puta napuštao svoju partiju. Međutim, među kasnijim pobornicima tačerijanstva Pauel se smatra pretečom nove konzervativne politike.

Ono što se obično naziva tačerijanskom (kontra)revolucijom zvanično je počelo 1979. pobedom stranke na izborima. Međutim, priprema nove politike za-počela je bar desetak godina ranije. Već krajem 60-ih mlađi pripadnici partije sve snažnije su vršili pritisak da se napusti kejnzijanizam. Tokom 70-ih pokrenuta je čitava mreža časopisa, instituta i drugih „tink-tenkova“ (Adam Smit institut, Cen-tar za političke studije, Udruženje za slobodu) koja je promovisala principe nove politike. Nova politika bazirala se na nekoliko osnovnih postulata: snažan eko-nomski liberalizam zasnovan na čvrstom novcu, niski porezi i privatizacija, mo-ralna obnova s pojačavanjem politike sankcija i jak patriotizam.

Bilo je potrebno desetak godina ozbiljnog rada ovih institucija da se pro-meni društvena i intelektualna klima i da Konzervativna partija sa tako hrabrim i provokativnim programom dobije izbore. Značajan partijski mislilac i publicista Peregrin Vorstorn upozorio je početkom 70-ih da samo insistiranje na monetari-zmu i na ekonomskim reformama neće biti dovoljno privlačno za običnog građa-nina. Stoga je fokus rasprave i napada trebalo usmeriti na sistem vrednosti i mo-ralna pitanja. Ovaj aspekt dolaska na vlast Margaret Tačer često se neopravdano zaboravlja. Ona je sebe opisivala kao superdomaćicu koja ima zadatak da veliko porodično domaćinstvo (državu) dovede u red, da postavi kućne finansije na so-lidnu osnovu i da ne troši više od onoga što se zarađuje. Čak i tako snažne eko-nomske mere uvek je predstavljala kroz moralnu prizmu, vezujući ekonomsku re-formu za moralnu obnovu društva.

Posle veselih 1960-ih godina, u narednoj dekadi Britanijom su zavladali moralna dekadencija i opšti permisivizam u kojem je sve postalo dozvoljeno. Ve-


ćina građana Britanije s negodovanjem je gledala na činjenicu da počinje da živi u društvu u kojem su zavladali poroci, kriminal i elementarna nesigurnost na uli-cama. Nova vlada je insistirala na borbi protiv huliganizma, vandalizma, urbanog terorizma, pornografije, seksualnog nemorala i ostalih manifestacija nagrizanja autoriteta.5 Tačerova je ojačala policiju, krenula u odlučan obračun sa Irskom re-publikanskom armijom (IRA), zabranila pojavljivanje predstavnika Šin fejna u medijima i podstakla sve mehanizme za ponovno uvođenje reda.

U generalnu obnovu sistema vrednosti spadala je i obnova patriotizma i jačanje patriotskih osećanja kod građana Velike Britanije, koji su posle raspada kolonijalnog carstva izgubili dosta od tog osećanja prestiža. Foklandski rat, koji je 1982. vođen protiv Argentine, iskorišćen je za manifestaciju snažnog naciona-lizma i jačanja samouverenosti. „Gvozdena ledi“ je odlučno ušla u rat i dobila ga, manifestujući i na taj način nastojanje da se u svim oblastima obnovi viktorijan-ska tradicija.

Ono po čemu je Margaret Tačer najviše ostala upamćena bile su eko-nomske reforme, zasnovane na dekonstrukciji države blagostanja i obnovi snaga tržišta. Tu su spadali rezanje direktnog oporezivanja, napuštanje kontrole cena i prihoda, smanjenje poreza, smanjenje javne potrošnje (posebno u oblastima soci-jalnog osiguranja), odlučna borba za smanjivanje snage sindikata, zatvaranje ne-rentabilnih rudnika i preduzeća i masovna privatizacija državnih firmi kao što su Britiš ervejz, Britiš stil, Britiš telekom, Rols-rojs, Britiš petroleum, kao i kompa-nija za snabdevanje vodom i električnom energijom. Prodate su kuće za povlaš-ćeno socijalno stanovanje i ukinute su zakonske mere koje su prilikom zapošlja-vanja štitile žene, tinejdžere i radnike s niskim nadnicama.

S druge strane, ekonomski liberalizam bio je praćen jačanjem mehaniza-ma sile i poretka što je uključivalo povećanje troškova za odbranu i policiju, stva-ranje zakonskog okvira za odlučnije delovanje policije protiv sindikata, štrajkača i terorista, ukidanje prava zatvorenika da se brane ćutanjem i posebno ukidanje mase nadležnosti lokalnoj samoupravi za koju je Tačerova govorila da je nosilac opštinskog socijalizma. Program je podrazumevao centralizaciju dosta nadležno-sti kako bi se one efikasnije sprovodile i kako bi se odlučnije smanjivala javna potrošnja, povećana zbog rasipničkog delovanja lokalnih organa vlasti.

Radikalan ekonomski individualizam doveo je do stvaranja izuzetno di-namične privrede u Britaniji, a mere državne borbe protiv haosa povratile su si-gurnost i poredak u britansko društvo. Osnove koje je Margaret Tačer postavila bile su tako jake da je čak i laburistička administracija Tonija Blera, koja je došla posle poslednje konzervativne vlade Džona Mejdžora, morala da prihvati novi ma-instream i da nastavi tržišno motivisane reforme, posebno u zdravstvu i školstvu.

Vlada Džona Mejdžora je ostala upamćena po skandalima moralne priro-de (više seksualnih afera aktuelnih ministara), što je bio veliki udarac za partiju koja je dve decenije propagirala moralnu obnovu. Od tada, više od decenije Kon-

5 U tome je imala podršku tink-tenkova od kojih su neki (poput Salisburi grupe) tražili još

radikalnije mere, kao što su povratak smrtne kazne, nasilna repatrijacija imigranata, regrutovanje nezaposlene omladine u vojsku itd.


zervativna partija traži novi identitet insistirajući na imigracionom pitanju i na tradicionalnom skepticizmu prema EU. Izgubila je već tri izborna ciklusa, ali po istraživanju javnog mnjenja čini se da je u Dejvidu Kameronu konačno našla ozbiljnog lidera s kojim se može vratiti na vlast.

Velika stara partija Republikanska stranka u SAD ili, kako je drukčije nazivaju, Velika stara

partija, poznata je kao stranka desne Amerike. U javnosti se već više od 130 go-dina prepoznaje po slonu, svom oficijelnom simbolu.6 Od kada je 1856. nomino-vala prvog predsedničkog kandidata Džona Fremonta, dobila je 23 od 38 pred-sedničkih izbora, uključujući sedam od poslednjih deset. U poslednjih 150 godina 18 od 28 američkih predsednika bili su republikanci.

Baza partije je bila tradicionalno u puritanskoj Novoj Engleskoj i na srednjem zapadu. Posle Drugog svetskog rata, a naročito od 60-ih godina, repu-blikanci su preuzeli jug SAD koji danas predstavlja njihovo snažno uporište iz kojeg se regrutuju i predsednički kandidati. Jako utemeljenje u konzervativnoj ideologiji dobili su posle Prvog svetskog rata i od tada im je socijalna i klasna ba-za vezana za višu srednju klasu, farmere i velike korporacije. Tokom poslednjih 100 godina republikanci se posebno prepoznaju po zalaganju za tržišnu privredu, slobodno preduzetništvo i fiskalnu odgovornost, za snažan moralizam u javnoj sferi i izolacionizam u spoljnoj politici.

Istorija partije počinje 1854. i vezana je za sporove oko širenja ropstva na nove zapadne države. Koalicija abolicionista koja se protivila Kanzas-Nebra-ska zakonu (njime je omogućeno širenje ropstva) okupila se oko niza mitinga i protesta na kojima se napadao zakon. Na konvenciji u Mičigenu, 6. jula, usvojili su ime tvrdeći da su naslednici Džefersonove Demokratske republikanske stran-ke. Godine 1858. prvi put su osvojili većinu u Predstavničkom domu Kongresa. Republikanska stranka može da se ponosi činjenicom da je oformljena na talasu abolicionističkog pokreta, da je u ime tog cilja spasla federalnu državu i da je svog prvog velikog lidera, Abrahama Linkolna, iznedrila upravo zahvaljujući hrabrom protivljenju ropstvu.

Linkoln i Republikanska stranka su uglavnom dominirali na severu, predstavljali su industrijalce i buržoaziju i zalagali se za zaštitu rastuće domaće industrijske proizvodnje, dok je Demokratska stranka imala čvrsto uporište na ju-gu i dominirala je Konfederacijom, okupljala je velike zemljoposednike, a zala-gala se za ropstvo, slobodnu trgovinu i labaviju vezu američkih država.7 Sve do 1864. ratna sreća je bila na strani južnjaka. Međutim, te godine dolazi do nekoli-ko povezanih vojnih uspeha kojima Sever preokreće situaciju, što se odrazilo i na reizbor Linkolna. Posle njegovog ubistva, Amerika se obnavlja pod vođstvom

6 Simbol Demokratske stranke je magarac. 7 O složenom odnosu ideja, programa i istorije govori činjenica da je ovaj program De-

mokratske stranke i konfederalno tumačenje ustava najozbiljnije izložio Kalhun, koji se danas po-minje kao jedan od najvažnijih uporišnih tačaka američkog konzervativizma.


ratnog heroja, generala Granta, čija statua na konju i danas stoji ispred američkog Kongresa. Uprkos mnogim korupcionaškim skandalima i sporovima unutar parti-je, država se brzo razvijala. Period 1860–1932. naziva se erom republikanaca bu-dući da su demokrate tokom tog doba kontrolisale Belu kuću svega 16 godina.

Među značajne lidere tog perioda spada i Radeford Hejs, koji je reformi-sao administraciju i promovisao politiku čvrste valute. Tu je i Bendžamin Hari-son tokom čije vladavine je, krajem veka, usvojen Šermanov antimonopolski za-kon, prisajedinjeno nekoliko novih država i donet izrazito protekcionistički Me-kinlijev Zakon o carinama. Čovek po kom je ovaj zakon poneo ime pobedio je na izborima 1896, za koje se smatra da su među najznačajnijim izborima u istoriji SAD. Tokom njegove vladavine vođen je rat sa Španijom, pripojeni su Portoriko, Filipini i Havaji i SAD su lansirane kao sila na međunarodnoj sceni. Podjednako je značajno što su se na izborima 1896. jasno formirala dva tabora koja će defini-sati unutrašnju politiku zemlje sve do 1960-ih godina. Republikanci su dobili po-dršku industrijalaca sa severoistoka, kao i generalno poslovne zajednice, bankara, finansijskih slojeva i preduzetnika. Demokrate su uporište našle u agrarnim kra-jevima juga, zapada i, što je bila novost, među radničkom klasom.

Sledeću dekadu obeležio je Teodor Ruzvelt tokom čije vladavine je spro-veden niz značajnih socijalnih reformi. Amerika je ušla u rat pod predsedništvom demokrate Vudroa Vilsona, ali su republikanci 1918. osvojili Predstavnički dom i Senat i zahvaljujući tome sprečili ulazak SAD u Ligu naroda i odbacili ratifikaci-ju Versajskog ugovora. Od tada su dobili još jednu karakteristiku, koja čak i u doba vladavine Buša mlađeg ostaje da se navodi kao jedan od temelja republikani-zma: izolacionizam, odnosno zalaganje da se SAD pre svega bave unutrašnjim po-slovima i da izbegavaju preterano mešanje u međunarodne odnose kad god mogu.

Period 1932–1952. bio je jedini duži period u istoriji SAD u kojem su re-publikanci bili u manjini. Posle relativno neuspešnih pokušaja Herberta Huvera da se izbori sa velikom depresijom s kraja 20-ih godina, na vlast je za skoro čita-ve dve decenije došao Frenklin Ruzvelt. Ovaj demokrata je ukinuo prohibiciju al-kohola i na taj način uspeo da smanji naraslu moć mafije. Pokrenuo je niz populi-stičkih ekonomskih mera s javnim radovima i velikim državnim investicijama koji se naziva New deal (Novi ugovor), čime je uspeo da smanji nezaposlenost i da pobedi pre svega moralnu depresiju u koju su Amerikanci bili upali. Ruzvelt je takođe uspešno vodio rat, uspeo da sačuva američke teritorije od razaranja i odlučujuće doprineo da se pobedi nacistička koalicija. U američkoj istoriji ostao je jedna od najimpresivnijih figura i nije čudo što republikanci nisu uspeli da to-kom dvadeset godina nađu adekvatnog kandidata koji bi se suprotstavio njemu ili njegovom nasledniku Hariju Trumanu.

Povratak na scenu počinje 1952. kada je pobedio general Dvajt Ajzenha-uer (potpredsednik je bio Ričard Nikson). Ova administracija je tokom osam go-dina okončala Korejski rat, uvela smireniji kurs u međunarodnim odnosima i za-počela veliki ekonomski uspon posle rata. Niksona je, međutim, na izborima 1960. porazio Džon Kenedi. Pedesete su značajne i zbog velike intelektualne ob-nove konzervativizma u Americi. Mnoštvo najznačajnijih knjiga koje i danas spadaju u obaveznu literaturu o konzervativizmu napisano je 50-ih godina. Tada


se etabliraju autori poput Danijela Bela, Rasela Kirka, Vilmora Kendala, Roberta Nizbeta i drugih, a pojavljuje se i niz časopisa u kojima se oblikuju i definišu ide-je savremenog konzervativizma. To su i godine kada se prvi put ozbiljno ospora-va kejnzijanska osnova Nju dila, a u Americi počinju da predaju Fon Mizes, Ha-jek i Milton Fridman, budući heroji reganizma.

Ovaj talas se u praktičnoj politici prvi put osetio na izborima 1964. kada je senator Beri Goldvoter iz Arizone kao predsednički kandidat svesno pomerio te-žište partije od istočnih umerenih krugova ka srednjem zapadu i jugozapadu i for-mulisao konsekventan konzervativni program. Ovaj preuranjen ideološki purita-nizam, međutim, uveliko je pocepao partijsku organizaciju, tako da je Nikson iza-bran kao jedina figura koja je mogla ponovo da sastavi razbijene delove mozaika.

Republikanska stranka je oduvek bila velika koalicija najrazličitijih inte-resa, pokreta i organizacija koji su se situaciono okupljali oko određenih interesa i principa, a protiv izvesne politike, mera i namera koje je suprotni tabor ispolja-vao. Međutim, ta široka koalicija je nekoliko puta bila pred potpunim raspadom, kada je nedostajala osoba ili elita koja je mogla da drži na okupu sve delove re-publikanske infrastrukture. Tako je bilo pred Reganovu nominaciju, tako je i da-nas, posle ozbiljne konfuzije koju Buš junior ostavlja iza sebe. Kraj 60-ih je me-đutim bio doba ozbiljne krize kada je stranka prolazila kroz tako veliku transfor-maciju da se činilo da je bila pred raspadom.

Nikson je ogromnim iskustvom, smirenošću i predanim radom uspeo ne samo da sačuva stranku, već i da iskoristi rascep koji je kod demokrata nastao povodom Vijetnamskog rata i da dobije izbore protiv Hamfrija. Rascep demo-krata je još jedan momenat od šireg istorijskog značaja. Sve do polovine 60-ih, bogati slojevi s juga su po tradiciji koja vodi još od Vašingtona i Džefersona podržavali Demokratsku stranku. Međutim, pre svega zbog vrednosnih i moral-nih sporova oko prirode identiteta i budućnosti SAD, tokom 60-ih oni su veli-kim delom prešli u tabor republikanaca. Jasno konzervativno profilisanje Repu-blikanske stranke i stvaranje identiteta oko protivljenja moralnom permisivi-zmu, odbrane značaja religije u političkom i društvenom životu, odbijanja da se s entuzijazmom promovišu prava manjinskih grupa i feminizam – najzaslu-žniji su za odvajanje nekadašnjih južnih konzervativnih demokrata od izvor-ne stranke i prelazak u drugi tabor. Jug je tako postao snažno uporište repu-blikanaca.

Niksonov mandat je obeležen generalnim smirivanjem situacije posle ta-lasa antiratnih protesta i šezdesetosmaških moralnih izazova. Nikson je imao do-sta uspeha u međunarodnoj politici poboljšavajući odnose sa Kinom i usposta-vljajući period detanta sa SSSR-om (uključujući i niz sporazuma o kontroli nao-ružanja), a otpočeo je i postepeno izvlačenje iz vijetnamskog pakla. Ekonomski razvoj je išao dobrim tokom, te ga je sve to zajedno učinilo veoma popularnim predsednikom. Reizabran je tako što je dobio skoro sve države, ali je dve godine kasnije, 1974, morao da se povuče zbog Votergejt afere. Njegov naslednik Ford suočio se sa posledicama naftne krize i ekonomskog kolapsa iz 70-ih godina: vi-soka stopa nezaposlenosti zajedno sa povećanom inflacijom, visoke kamate i ogroman budžetski deficit. Uz ovo je išlo i gubljenje podrške konzervativaca


zbog davanja amnestije onima koji su odbili da idu u Vijetnamski rat, tako da je Ford lako izgubio izbore 1976. godine.

Ni demokrata Džimi Karter nije uspeo da nađe recept za izlazak iz eko-nomske krize, a niz neuspeha u međunarodnoj politici (npr. kriza s taocima u Ira-nu) u delikatno vreme oživljavanja hladnog rata bio je neoprostiv za američke građane koji su tražili odlučniju politiku i jači imidž svoje zemlje u svetu. U Ro-naldu Reganu Amerikanci su dobili figuru i politiku kakva im je u to doba nedo-stajala.

Slično kao i u slučaju Margaret Tačer, atmosfera za Reganov dolazak na vlast stvarana je bar deset godina. Tome su doprinele međunarodne okolnosti, kolaps države blagostanja sa zloglasnom stagflacijom kao kulminacijom neuspeš-nosti te politike u novim uslovima, nagrizanje morala i tradicionalnih vrednosti tokom 60-ih i 70-ih godina kao i promena kulturnih i intelektualnih paradigmi iz tog perioda. Amerika je krajem 70-ih tražila odlučnu i efikasnu politiku koja će uvesti jasna i precizna pravila i povratiti samopouzdanje pojedincima, ali i celoj naciji.

Reganova administracija je smanjila poreze za četvrtinu, uvela je politiku čvrstog dolara, žestoko se obračunala s inflacijom, smanjila budžetski deficit i sprovodeći masovnu deregulaciju izbrisala poslednje tragove Nju dila. Tržišna ekonomija, preduzetništvo, individualizam, privatni zdravstveni i penzioni fondo-vi ponovo su postali dominantne institucije. Uz ovo je išla afirmacija društvenog konzervativizma, vraćanje religije u javnu sferu, borba protiv abortusa, povratak smrtne kazne u nekoliko država i propagiranje porodice. Treći segment Regano-ve „revolucije“ bila je oštra međunarodna borbe protiv komunizma na svim fron-tovima. Regan je otpočeo nov talas trke u naoružanju, a posebno se bavio bor-bom protiv levih pokreta u Latinskoj Americi gde Amerika nije više prezala ni od direktnih vojnih intervencija. Posle Niksonove politike detanta, Regan je oživeo diskurs i duh hladnog rata, često koristeći zapaljive, hrišćanski i misionarski into-nirane formulacije koje su SSSR i komunizam prikazivale kao velikog sotonu. Vrhunac novopokrenute trke u naoružavanju bio je projekat Strateške odbrambe-ne inicijative, ili popularnije Ratovi zvezda, kojim je Regan nastojao da u plano-ve hladnoratovskog nadmetanja uključi i kosmos.

Zaoštravanje ekonomske trke i trke u naoružanju obično se smatra jednim od ključnih razloga za kraj komunizma. Komunistički lager nije mo-gao da izdrži novi talas modernizacije, transformisanja zapadnih ekonomija u dinamične, informatički zasnovane fabrike za pravljenje novca, koje su bez većih problema mogle da povećavaju budžet za naoružavanje. SSSR to više nije mogao, pre svega zbog zaostajanja u ekonomiji. Tržište je konačno pobedilo plansku privredu, o čemu je u čuvenoj Socijalističkoj kontroverzi još 20-ih godina pisao jedan od heroja novog libertarijanizma Ludvig Fon Mizes.

Regan je takođe ostao upamćen kao najznačajniji američki predsednik druge polovine prošlog veka, kao čovek koji je pobedio komunizam. Tajnu nje-gove popularnosti dobro je opisao Hejnz Džonson: „Njegova najveća zasluga bila je povratak samopoštovanja Amerikanaca za sebe i za svoju vladu nakon trauma


Vijetnama i Votergejta, frustracije zbog krize talaca u Iranu i nekoliko neuspeš-nih predsednika“.8

Administracija Džordža Buša predstavljala je kontinuitet s prethodnom Reganovom politikom. Tokom njegove vladavine i formalno su se raspali Var-šavski savez, SSSR i čitav komunistički svet. Nemačka se ujedinila, a od 1. janu-ara 1992. EEZ je prerasla u Evropsku uniju. Buš je, međutim, najviše ostao upamćen po ratu u Zalivu koji je predstavljao demonstriranje snage jedine preo-stale supersile. Uprkos brzoj pobedi, Buš je sledeće izbore izgubio. Posle godina obnove konzervativizma, smanjenja potrošnje, afirmacije slobodnog tržišta i veli-kog angažmana u svetu, Amerika se umorila i tražila je način da se okrene unu-trašnjim pitanjima. Usledila su dva mandata Bila Klintona koji su obeleženi afir-macijom nove levoliberalne ideologije, podsticanjem afirmativne akcije prema svim oblicima manjina, novim hedonizmom, veoma bogatim životom i nastav-kom ekonomskog buma. Republikanci su, predvođeni Njutom Gingričom, 1994. prvi put posle 1952. osvojili oba doma Kongresa, na platformi naslovljenoj Ugo-vor sa Amerikom. Oni su vodili oštru borbu s predsednikom Klintonom o balan-siranom budžetu i socijalnim reformama.

Poslednja republikanska administracija je još uvek vladajuća garnitura Džordža Buša mlađeg. Ovaj period će po svemu sudeći ostati zapamćen kao veo-ma kontroverzan u američkoj istoriji. Republikanci su nasledili ekonomiju koja je posle eksplozivnog rasta u 90-im polako počela da ulazi u recesiju. Međutim, dok se garnitura tek pripremala da otpočne implementaciju svog ekonomskog progra-ma desio se 11. septembar. Amerika je prvi put napadnuta na svojoj teritoriji, što je izazvalo ogromnu dugoročnu traumu među njenim stanovništvom. Odmah po-sle terorističkog napada, država je uletela u stanje opšte mobilizacije i velikog straha od novih mogućih udara. Detaljne kontrole na aerodromima učinile su Ameriku tvrđavom. Donet je čuveni i kontroverzni Patriot Act ili Zakon o pre-venciji terorističkih udara, koji je suspendovao mnoga prava američkih građana i državnim organima omogućio da prate i prisluškuju sumnjive pojedince. Na meti je uglavnom bila islamska zajednica, pa je na desetine hiljada ljudi privođeno i saslušavano.

U sklopu opšte militarizacije i propagandnog ludila koje je zahvatilo sko-ro čitavu Ameriku, Buš je za napade optužio Al Kaidu koju je povezao s taliban-skom vladom u Avganistanu. Nije prošlo dugo, a Amerika je zajedno s Britani-jom – i protivno povelji UN – napala Avganistan i uz pomoć oružja već u no-vembru iste godine promenila režim. Još kontroverznija je invazija na Irak i rat koji je bez odobrenja Saveta bezbednosti Buš poveo u martu 2003, s namerom da svrgne režim Sadama Huseina. Posle kratkog ali veoma intenzivnog rata, tokom kojeg su porušene mnoge istorijske znamenitosti od neprocenjivog značaja za ljudsku civilizaciju, Amerikanci su osvojili Irak, da bi nakon izvesnog vremena uhvatili i samog Sadama.9

Na talasu brzih pobeda i s ogromnim samopouzdanjem koje je vraćao i Americi zadovoljnoj zbog osvete, Buš je dobio i drugi mandat 2004. Posle toga

8 Johnson, (1991), 28. 9 Nekadašnji štićenik SAD osuđen je na smrt i obešen prvog dana Kurban-bajrama 2007.


sve je pošlo nagore. Obe vojne avanture, čiji je cilj bio promena režima i usposta-vljanje demokratske vlasti, pretvorile su se u fijasko. U obe zemlje i dalje se vode ratovi niskog intenziteta, svakog dana gine na stotine ljudi, teroristički napadi i nesigurnost su postali deo života, Irak je na ivici raspada ili dugogodišnjeg gra-đanskog rata između tri naroda koji u njemu žive. Čitava strategija definisana u Projektu za novi vek, koji su sastavili vodeći neokonzervativni ideolozi, pretvori-la se u prah. Amerika se duboko zaglibila na Bliskom istoku, a dosta se spekuliše i o mogućnosti da se na sve ovo doda i mogući napad na Iran.

U zemlji situacija je takođe loša. Ekonomija veoma sporo izlazi iz recesi-je, potrošnja i javni deficit su ogromni, kamate su od 1% stigle na preko 5% što je izazvalo haos na tržištu nekretnina, gde je samo tokom 2006. oko milion ljudi ostalo bez kuća i stanova jer više nisu bili u stanju da isplaćuju rate sa povećanim kamatnim stopama. Nezaposlenost se znatno povećala, kao i nezadovoljstvo običnih građana koji su teško podneli povećanje cena goriva zbog rasta cene naf-te na svetskim berzama. Posle ogromnog entuzijazma i podrške militarizmu, ve-ćina građana se protivi daljem ostanku američkih trupa na Bliskom istoku. De-mokrate su upravo na tom programu uspele da na izborima 2006. dobiju većinu u oba doma. Naravno, ne sme se zaboraviti ni nezadovoljstvo lošom reakcijom dr-žave na posledice udara uragana Katrina koji je u septembru 2005. razorio Nju Orleans i velike delove Luizijane.

Posebno je zanimljiva činjenica da su klasični konzervativni republikanci najoštriji kritičari ove administracije. Oni tvrde da je Bušov jastrebovski i mesi-janski neokonzervativizam napustio sve tradicionalne stubove republikanskog i konzervativnog programa kao što su smanjenje javne potrošnje, niske kamate, izolacionizam, primat ekonomije i podsticanje konzervativnih vrednosti u druš-tvu. O tome dosta svedoče podaci i opšte stanje društva, ali i neverovatna činjeni-ca da npr. Fukujama hvali neokonzervativce zbog intervencionističkog promovi-sanja ljudskih prava i demokratije po čitavom svetu!10 Pred predsedničke izbore 2008, velika koalicija najrazličitijih pokreta i interesa koja čini Republikansku stranku i američki konzervativni spektar ponovo je razvrgnuta i pocepana. Pod ovu kapu inače spadaju fiskalni konzervativci, monetaristi, zatim ekonomski li-berali, pa društveni konzervativci i religiozni konzervativci koji su protiv abortu-sa i homoseksualizma, zatim kritičari internacionalizma, podržavaoci jake ame-ričke vojske, zagovornici većih prava za pojedinačne države u SAD, borci za očuvanje prava na slobodno posedovanje oružja i mnoge interesno organizovane lokalne ili strukovne grupe kao što su, na primer, bajkeri koji se protive obave-znom nošenju kaciga pri vožnji motora.

U trenutku kada se kao najizgledniji predsednički kandidat nameće veo-ma liberalni bivši gradonačelnik Njujorka Rudi Đulijani, čini se da je stranka opet u krizi identiteta i da se ne vidi šta bi moglo ponovo da okupi sve njene de-love. No, prethodna istorija pokazuje da joj to nije prvi put i da je uvek znala da se vrati još jača.

10 Videti Fukuyama, (2006), After Neoconservatism.


Hrišćanska demokratija Treći neizbežan segment trojstva konzervativnih partija jeste Demohriš-

ćanski blok u zapadnoj Evropi. Iako Anglo-Amerikanci s velikim rezervama pri-hvataju da ovu tradiciju smeste u konzervativni blok, zamerajući joj previše ele-menata države blagostanja i socijalnog staranja, ipak su demohrišćanske stranke specifično evropska desna tvorevina koja je imala odlučujuću ulogu u borbi pro-tiv komunizma, u očuvanju hrišćanskog nasleđa Evrope i u kreiranju Evropske unije kao novog vida interesne ali i vrednosne zajednice. O demohrišćanskim partijama kod nas nije gotovo ništa pisano, a ni ovde nema mnogo prostora. Mi ćemo morati da se zadovoljimo kratkim nabrajanjem osnovnih principa koje ova ideologija promoviše, zatim da navedemo neke od najznačajnijih partija, pome-nemo važne ideologe i praktičare i, konačno, da objasnimo kako je nastala njiho-va zajednička Evropska narodna partija.

Demohrišćani, kako se to kod nas kaže, ili Hrišćanski demokrati, kako je njihov uobičajeni naziv u zapadnim zemljama, predstavljali su glavnu političku i idejnu snagu u Evropi u periodu posle Drugog svetskog rata sve do pada komuni-zma. Iako njihove prve značajne političke pojave vuku korene još iz doba Bi-zmarkove vladavine, kada je katolička partija centra predstavljala značajnu sna-gu, i mada su već tokom međuratnog perioda formirali jasne ideološke pozicije i počeli da igraju značajnu ulogu u političkom životu matičnih zemalja – tek im je posle Drugog rata istorija dodelila ulogu upravljača Evropom i kreatora nove evropske politike.

Međutim, ideologija hrišćanske demokratije ne sme se svoditi samo na partije. Ona je i ranije igrala veliku ulogu zahvaljujući činjenici da je uvek bila usko povezana sa Katoličkom crkvom. Iako se posebno u Holandiji, skandinav-skim zemljama pa i u Nemačkoj mogu naći demohrišćanske snage11 koje su pro-testantske denominacije, ipak je hrišćanska demokratija pre i iznad svega katolič-ki projekat. Ova ocena se lako potvrđuje prostom činjenicom da su papske enci-klike u poslednjih 150 godina bile glavni izvor demohrišćanskog učenja i da su to osnovni dokumenti koji svedoče o evoluciji i transformaciji ovog pogleda na svet.

Van Kersbergen kao dva osnovna izvora hrišćanske demokratije navodi politički katolicizam, koji se bavio izmenjenom ulogom i statusom crkve u 19. veku, i socijalni katolicizam čija je glavna preokupacija bila uspon industrijskog kapitalizma i integracija proletarijata u moderna industrijska društva.12 Uz ova dva osnovna podsticaja on pominje i tradicionalizam, romantizam i, naravno, papske dokumente.

Katolička crkva je posle francuske političke revolucije iz 1789. i svih njenih kasnijih izdanaka doživela snažan pritisak usmeren ka njenom istiskivanju sa mesta koje je tradicionalno zauzimala u većem delu Evrope. Sve do poslednje

11 Posle pada komunizma ovako naslovljeni pokreti i partije javljaju se i u pravoslavnim

zemljama, pa tako i u Srbiji. 12 Van Kersbergen, (1995), 204.


četvrtine veka njen odnos prema čitavom skupu političkih, pravnih i društvenih promena svodio se na negiranje. Čak 1864. u enciklici Syllabus Errorum papa Pi-je IX je osudio sve moderne pojave i tokove koji su bili suprotni tradicionalnom hrišćanskom učenju. Tu su spadali i demokratija i liberalizam, i kapitalizam i so-cijalizam i sloboda medija i, naravno, sekularizovanje javnog života itd.

Već u to doba unutar crkve i intelektualnih krugova bliskih katolicizmu ja-vila se potreba da se crkva prilagodi novim realnostima. Lamene i njegov časopis Budućnost (Avenir) snažno su propagirali ideju o odvajanju crkve i države, upravo zato što su uvideli da nerešeni odnosi više štete crkvi nego ojačaloj i suštinski seku-larizovanoj državi. Lamene je ukazao na to da crkva treba da se što više odvoji od države, kao bi izborila autonomiju za obavljanje svojih poslova i da se okrene druš-tvu i masama koje bi privlačila svojim učenjem i praktičnim delovanjem.

Iako je zvaničnoj crkvi trebalo još dosta da to uvidi, politička praksa je već kretala u tom pravcu. Umesto gole osude kapitalizma koji je proizvodio pau-perizaciju i osude socijalizma koji je na nehrišćanskim osnovama privlačio radni-ke, trebalo je – kako je to u Nemačkoj uočio Fon Keteler – u uslovima nove kapi-talističke realnosti privući radnike u hristijanizovane društvene organizacije i u ime crkve tražiti socijalno staranje kojim bi se ovim ljudima omogućili uslovi pristojnog života. On je u knjizi Hrišćanstvo i radničko pitanje, prvi iz katoličkih krugova, prihvatio da je socijalno pitanje pre svega ekonomsko pitanje.

Fon Keteler je najznačajnija figura nemačke katoličke Zentrum partije i osoba koja je izvršila veliki uticaj na papu Lava XIII prilikom sastavljanja izuzet-no značajne enciklike Rerum Novarum („Nove stvari“). Ova enciklika iz 1891, uz 40 godina kasnije objavljenu Quadragessimo Anni („Četrdeset godina“), pred-stavlja najznačajniji momenat u novijoj istoriji Katoličke crkve, kao i u istoriji demohrišćanskog pokreta. Ovim enciklikama zvanično su prihvaćeni i kapitali-zam, i demokratija, i moderni razvoj, i tehnologija, i ustavi, i većina fenomena koji čine modernu civilizaciju. Putem njih Katolička crkva je prešla iz statusa su-bjekta koji se protivi svemu novome u organizaciju koja omogućava hrišćanima da se bolje organizuju u novim uslovima i da zadrže primat u intelektualnoj, društvenoj i političkoj sferi.

Ključna stvar u demohrišćanskom učenju jeste spoj hrišćanske tradicije sa svim elementima morala, patrijarhalnosti, privrženosti porodici, lokalnoj za-jednici, radnoj organizaciji i crkvi s jedne strane, i elemenata države socijalnog staranja i solidarnosti s druge. Ovaj drugi element je osnovna differentia specifica demohrišćana po kojem se razlikuju od anglosaksonske konzervativne tradicije: oni nikada nisu do kraja afirmisali slobodno tržište i nikada nisu ekonomiju videli kao sferu koja makar i normativno treba da bude odvojena od politike i društva. Sledeći tomističku tradiciju oni su privredu uvek videli kao deo ukupnog života društva, koji mora da ostane u službi drugih vrednosnih i moralnih ciljeva. Po ovome su često bili bliži socijalistima nego anglo-konzervativcima.13

13 Istorija hrišćanskog socijalizma je veoma bogata. Pomenimo samo posebnu tradiciju

„teologije oslobođenja“ u Latinskoj Americi gde je crkva tradicionalno bila bliža levim pokretima i siromašnima nego vladajućoj eliti.


U osnovi ove razlike je različita metafizička i socijalna koncepcija čove-ka u katoličanstvu i u anglosaksonskim zemljama dominantnom protestantizmu. Protestanti su promovisali ideju o direktnoj vezi pojedinca sa Bogom, što se u ekonomskoj sferi pretočilo u snažan individualizam i bezrezervno podsticanje preduzetništva i lične odgovornosti za svoju sreću i svoje stanje. U katolicizmu je odnos s Bogom uvek posredovan crkvom, odnosno zajednicom. Iz ove perspekti-ve sledilo je definisanje ostalih društvenih i ekonomskih institucija u kojima se pojedinac nalazi. Za razliku od protestantskog sveta, ovde je uvek primat na za-jednici i na nizu odnosa kojima je individua posredovana, odnosno u koje je uklopljena.

Ne slučajno, prvo pominjanje ideje hrišćanske demokratije nalazi se u encikliki pape Lava XIII iz 1901, Graves de Communi. Hrišćanska demokratija, kako je on tada video, trebalo je pre svega da se bavi problemom radnika, odno-sno da im pomogne da poboljšaju uslove života kako bi se osećali ljudima, a ne običnim životinjama koje samo teže da zadovolje materijalne potrebe i kako bi se osećali hrišćanima, a ne paganima, dakle kako bi mogli da razmišljaju i o višim sferama života i o onome što je najvažnije za jednog hrišćanina.

U kasnijem razvoju ovaj pogled na svet je razvijen za sve klase i sve slo-jeve stanovništva (npr. posebna učenja o pravima i obavezama žena, ili posebna etika za menadžere i poslovne ljude), ali izvorna posvećenost radničkom pitanju ostala je trajna preokupacija demohrišćana. Ona je poticala od istinske moralne i duhovne brige za duše i stanje najvećeg broja ljudi, pauperizovanih masa koje su dolaskom u grad bile iščupane iz ranije prirodne sredine i lako potpadale pod ra-znovrsne poroke. Međutim, ona je imala i nesumnjivu praktično-političku dimen-ziju. Novo, siromašno urbano stanovništvo lako je potpadalo pod uticaj socijali-stičkih i komunističkih učenja i na taj način se dodatno paganizovalo i okretalo protiv države, crkve i institucija sistema. Crkva i religiozni intelektualni krugovi morali su da ponude novi pogled na svet i novu mrežu paralelnih institucija koji-ma bi radnike odvojili od levih pokreta i preko kojih bi ih integrisali u okvire za-padne civilizacije i institucija.14

Iz ove perspektive gledano, nastali su osnovni principi demohrišćanskog učenja koje ćemo ukratko izložiti. Tu najpre spada ideja personalizma koju je najsnažnije razvio Žak Mariten. Personalizam tvrdi da su samo osobe, persone, stvarne u ontološkom smislu, da samo osobe imaju vrednost i da samo osobe imaju slobodnu volju. Personalizam, kao ideja o integralnoj osobi utemeljenoj u hrišćanskoj veri i mreži institucija, nastao je nasuprot liberalnoj ekonomskoj ideji individualizma, posebno u njenim pozitivističkim i naturalističkim oblicima kao što je Spenserova teorija.

Drugi princip je supsidijatnost. Ova ideja, koja je danas najpoznatija iz teorije i prakse EU, potiče iz katoličkog socijalnog učenja i prvi put je jasno for-mulisana u encikliki Rerum novarum. Ona je nastala kao pokušaj da se nađe sred-nji put između laissez-faire individualizma i totalitarizma. Ovaj princip tvrdi da

14 Nemačka u poslednjoj četvrtini 19. veka daje najplastičniji primer za to kako se ova borba odvijala. Partija Centra je vodila ogorčenu borbu za radnike protiv Socijaldemokratske parti-je, koja je početkom 20. veka postala pojedinačno najjača partija u zemlji.


svaki posao treba da bude obavljan na što nižem i bazičnijem nivou kompetenci-ja. Dakle, da najveći broj stvari treba da bude rešavan u porodici, lokalnoj ver-skoj zajednici, lokalnoj političkoj zajednici, pa regionu, pa tek onda na nivou centralne vlasti. Ovaj princip se vidi u Desetom amandmanu Ustava SAD, inte-grisan je kao osnova Evropske povelje o lokalnoj samoupravi iz 1985, kao i u Mastrihtski ugovor iz 1992. kojim je stvorena EU. Takođe, predstavlja i jedan od osnovnih principa predloženog Ugovora o evropskom ustavu.

Sledeći princip je u uskoj vezi s prethodnim i to je afirmacija posrednič-kih institucija i lokalne samouprave. Društvene institucije poput porodice, crkve, dobrotvornih udruženja, sportskih klubova, hrišćanskih sindikata, pevačkih druš-tava i druge čine temelje svake uređene i prosperitetne zajednice. To su razna društva za samopomoć i za samoupravnu organizaciju u kojima se pojedinci i po-rodice udružuju oko zajedničkog cilja, svejedno da li je to zarada, pomoć, hobi ili intelektualni poduhvati. (Pape su u enciklikama veoma dugo podsticale udruženja malih proizvođača, zanatlija ili poljoprivrednika, nalik na srednjovekovne gilde, kao idealan oblik hrišćanski prihvatljivog privređivanja.)

Ova društva su važna zato što se u njima čovek socijalizuje, uči hrišćan-skim i opštim moralnim vrlinama i, konačno, zato što se uči sledećem principu, a to je solidarnost. Demohrišćani su oštri protivnici atomizacije savremenog čove-ka, jer smatraju da se time krše osnovni hrišćanski principi i da se tako čovek naj-lakše prepušta totalitarnim impulsima i pokretima. Niti on sme da bude osta-vljen sâm, niti se ljudi smeju učiti da je svaki čovek sebi dovoljan. Ova percep-cija društvene solidarnosti kao temelja zajednice potiče od Aristotela i Tome Akvinskog. Tek u takvoj složenoj i raznim udruženjima posredovanoj zajednici može se, umesto individualističkog, razviti „integralni humanizam“, kako ga je Mariten nazivao. Ovaj integralni humanizam čoveka ukorenjuje u veri, u Bogu i zajednici dajući mu temelje, okvire i ciljeve za razvoj pojedinačnih talenata i sposobnosti.

Mariten je razvio i ideju kooperacije koja je hrišćanima bila neophodna u uslovima pluralizovanih društava 20. veka. Umesto ranijeg netolerantnog i fun-damentalističkog načela odnosa prema drugim zajednicama, demohrišćani su pri-hvatili ideju kooperacije s pripadnicima drugih vera, pa čak i ateistima, ukoliko je to uslov za opstanak zajednice.

Konačno, tu je i nikad napuštena ideja o jedinstvu hrišćanskog sveta nasuprot savremenim suprotstavljenim nacionalnim državama. Razumljivo, tek posle Drugog svetskog rata se otvorila mogućnost za punu reafirmaciju ovog principa, što je ostvareno projektom EEZ, odnosno Evropske unije. Ne slučajno, ideja EU je došla, stvorena i očuvana upravo iz demohrišćanskih krugova.

Žak Mariten, najznačajniji obnovitelj hrišćanske teorije prirodnog prava i tomizma, najvažniji je i najuticajniji mislilac demohrišćanskog učenja. On je odi-grao veliku ulogu i prilikom pisanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Od ostalih važnih ideologa treba pomenuti i Fon Ketelera koji je 1874. kao pred-sednik nacionalne konvencije katolika formulisao suštinu demohrišćanskog dr-


žavnog intervencionizma.15 Tu su i Don Sturco koji je vodio italijansku Narodnu partiju početkom 20. veka, zatim Gabrijel Marsel, još jedan od važnih francuskih obnovitelja hrišćanskog egzistencijalizma.

Lista najvažnijih političkih lidera i praktičara je znatno duža. Posebno se ističe generacija državnika koja je obnovila Evropu u svakom pogledu posle Dru-gog svetskog rata. Veliki nemački kancelar Konrad Adenauer, njegova desna ru-ka i kasniji kancelar Ludvig Erhart, italijanski dugogodišnji premijer i osnivač partije Democrazia Cristiana, Alćide de Gaspari, koji je proveo jedno vreme u za-tvoru kao izraziti antifašista, a tokom rata se krio u Vatikanu. Zatim dva velika francuska lidera, Žan Mone i Robert Šuman, koji se smatraju osnivačima EU. Šu-man, koji je bio izrazito religiozna osoba, nalazi se u procesu beatifikacije od strane Katoličke crkve. Ova generacija političara obnovila je mir u Evropi, zau-stavila invaziju komunističkih učenja i pokreta, u kratkom periodu obnovila evropsku privredu i učinila je ponovo jednom od najjačih na svetu, uspela je da evropske radnike odvrati od ideja o klasnom ratu i da ih sačuva u okvirima tradi-cionalne evropske civilizacije. Oni su, konačno, obnavljajući hrišćansku ideju o jedinstvu, stvorili Evropsku uniju kao model slobodnog kretanja ljudi i kapitala.

Od kasnijih lidera posebno treba izdvojiti italijanskog premijera iz 70-ih godina Alda Mora koga su otele i ubile Crvene brigade i dugogodišnjeg nemač-kog kancelara Helmuta Kola koji je zajedno sa francuskim socijalističkim pred-sednikom Fransoom Miteranom učinio najviše u stvaranju EU 1992. i pripremi za uvođenje evra. Kol je takođe ujedinio Nemačku i tokom 16-godišnje vladavine u dobroj meri reformisao nemačku ekonomiju u pravcu koji su diktirali Regan i Tačerova (smanjivanje poreza i podsticanje privatne inicijative).

Najvažnije partije su nemačka Partija centra iz koje je posle Drugog rata nastala CDU, Hrišćanska demokratska unija (uvek u koaliciji sa svojim bavar-skim alter egom CSU, Hrišćanskom socijalnom unijom), zatim italijanska Narod-na partija, iz koje je došao De Gaspari koji je formirao Demohrišćansku partiju, vladajuću u Italiji sve do početka 90-ih, austrijska Narodna partija, belgijska De-mohrišćanska partija, zatim partije istog naziva u Danskoj, Finskoj i Švedskoj, norveška Hrišćanska narodna partija i holandska CDA (Hrišćansko demokratski poziv), nastala od tri nekadašnje demohrišćanske partije. Tu je i veoma značajna španska Narodna partija (PP), nastala od nekadašnjih frankista, koja je uspela da na miran način zemlju izvede iz diktature, reformiše i tokom 90-ih, pod Azna-rom, učini jednom od najeksplozivnijih i najdinamičnijih ekonomija na svetu. U Francuskoj je nekada postojao veoma uticajan Narodni republikanski pokret, ras-formiran 60-ih godina, a danas je nastavljač tih tradicija Unija za francusku de-mokratiju.

Godine 1977. formirana je EPP, Evropska narodna partija, kao organiza-cija demohrišćanskih i konzervativnih partija Evrope. Posle pada komunizma iz-

15 Zahtevi Konvencije, kasnije pretočeni u Predlog zakona o zaštiti radnika koji je 1877.

podneo Fon Galen, bili su: zakonska zaštita od fizičke i finansijske eksploatacije, državno admini-striranje pomoći za sve klase u društvu, zakonodavstvo usmereno ka poboljšanju industrijskih ugo-vora, bolje radno zakonodavstvo, samopomoć, podržavanje moralnog i verskog života radničkih porodica i hrišćansko dobročinstvo. Vidi Van Kersbergen, (1995), 216.


vorni demohrišćanski program, a posebno njegove socijalne komponente, polako je potiskivan tendencijama koje stižu iz anglo-američkog sveta. Dekonstrukcija države blagostanja, koju su demohrišćani gradili tokom pola veka, nametnula je nove teme i nove linije podela. U Italiji je stvorena nova i ekonomski liberalnija desna partija, Berluskonijeva Kuća slobode, dok je Demohrišćanska partija nesta-la sa scene, a neki njeni važni čelnici su danas postali značajne figure nove levice.

Nova vremena i novi mainstream navode i druge partije narodnjačkog i demohrišćanskog usmerenja da se prilagođavaju globalnim dešavanjima. Tako je Angela Merkel poslednju konvenciju 2005. otpočela uz jaku tehno muziku, a ne-kada izrazito konzervativna Partido popular u Španiji prolazi kroz neverovatnu transformaciju svog imidža i tema koje prihvata kao osnovu budućeg izbornog programa. Dominiraju narandžasta i svetloplava boja, ekologija i održiva energija ulaze u fokus umesto nekadašnje borbe protiv abortusa itd.16 Novi program, pod sloganom Hay futuro (Ima budućnosti), predstavljen je na konvenciji partije odr-žanoj 3–5. marta 2006. Ono što, međutim, ove dve partije i dalje povezuje s kole-gama u Britaniji ili Francuskoj jesu radikalno tvrdi stavovi u pogledu imigracione politike i politike identiteta.

Ovde nažalost nema prostora ni za elementarnu obradu konzervativnih partija u zemljama istočne Evrope, kao i u drugim krajevima sveta. Gotovo u svim zemljama bivšeg komunističkog sveta postoje značajne partije konzervativ-nog, narodnjačkog ili demohrišćanskog usmerenja, koje su odigrale ključnu ulo-gu tokom procesa tranzicije. U našem okruženju najznačajnije su Nova demokra-tija u Grčkoj, Savez demokratskih snaga u Bugarskoj, Fides u Mađarskoj i Hrvat-ska demokratska zajednica u Hrvatskoj. Najpoznatije ime koje je desnica u ze-mljama Nove Evrope izrodila je Vaclav Klaus. Ovaj bivši premijer (a danas pred-sednik Češke) ne samo da je veliki praktičar koji je postavio osnove veoma us-pešne tržišno orijentisane tranzicije u svojoj zemlji, već je i nizom napisa, inter-vjua i drugih javnih nastupa koncipirao jasan i dosledan program vrednosnih i moralnih stavova koji spadaju u korpus klasičnog društvenog konzervativizma.

Frakcija EPP je i dalje najjača pojedinačna sila u Evropskom parlamentu i očigledno je da, uprkos nužnim promenama koje vreme donosi, evropska desni-ca i dalje ima dominantnu ulogu u očuvanju i evoluciji savremene Evrope.

16 Krajnje je indikativan slučaj italijanskog kandidata za mesto jednog od komesara

Evropske komisije EU koji se tokom procesa kandidovanja založio za ograničavanje prava homo-seksualaca. Evropsko javno mnjenje ga je bukvalno rastrglo i Roko Butiljone je bio prinuđen da po-vuče kandidaturu za komesara u Barozovoj komisiji. Samo desetak godina ranije, takvo zalaganje bi bilo još uvek smatrano legitimnim političkim programom, kao što je još slučaj u Americi.

Documents

MIŠA ĐURKOVIĆ,Konzervativne partije u evropskoj istoriji