PREDAVANJE 19.11.2011. GODINE

GLAVA SEDMA

MNOŽINA TUŽBENIH ZAHTEVA I STRANAKA

A. MNOŽINA TUŽBENIH ZAHTEVA - ISTICANJE VIŠE TUŽBENIH ZAHTEVA

Pojam – ZPP je prihvatio teoriju o dvočlanom predmetu spora, te prema toj teoriji množina tužbenih zahteva postoji kad tužilac protiv istog tuženog zahteva više pravnih posledica iz istog životnog događaja koji je osnov tužbe ili kad zahteva samo jednu pravnu posledicu iz više životnih događaja koji su osnov tužbe. Množina tužbenih zahteva postoji zapravo samo onda kad se tužbom obuhvata više predmeta spora. Prema tome, za ocenu da li je tužilac istakao više tužbenih zahteva u jednoj tužbi odlučujuće su teorije o identitetu predmeta spora. Smisao isticanja više tužbenih zahteva u jednoj tužbi jeste da sud odredi spajanje parnica koje teku po više tužbenih zahteva u jedan postupak radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja tj. da o svim različitim zahtevima iz iste tužbe, koji su međusobno povezani, odluči istovremeno jednom presudom, a to je celishodno i moguće ako su svi zahtevi u vezi.

Dopuštenost spajanja tužbenih zahteva u jednoj tužbi – Da bi sud mogao da dozvoli spajanje tužbenih zahteva, potrebno je da se ispune sledeći uslovi:

1. više istaknutih zahteva u jednoj tužbi moraju biti povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom (član 55. stav 1. ZPP-a),

2. sud kojem je podneta tužba sa više zahteva, mora biti stvarno nadležan za svaki od tih zahteva (član 55. stav 5. ZPP-a),

3. za sve zahteve u jednoj tužbi mora biti predviđena ista vrsta postupka (član 55. stav 5. ZPP-a).

4. isticanje više zahteva u jednoj tužbi mora doprinositi ekonomičnosti postupka (član 55. stav 2. ZPP-a), ako to nije slučaj sud će najdocnije na pripremnom ročištu doneti rešenje o razdvajanju postupaka (član 55. stav 3. ZPP-a).

Vrste spajanja tužbenih zahteva – U zavisnosti od toga kakav je redosled tužbenih zahteva u tužbi, razlikuju se tri vrste spajanja tužbenih zahteva: kumulativno, eventualno i alternativno spajanje. Spajanje tužbenih zahteva valja razlikovati od alternativnog ovlašćenja tuženog.

1. Kumulativno spajanje tužbenih zahteva postoji kad tužilac u tužbi istakne više tužbenih zahteva (predmeta spora) koje temelji na istom činjeničnom i pravnom osnovu. U ovakvom slučaju pravilo je da sud spoji raspravljanje o svim tužbenim zahtevima i donese jednu odluku, jer je to celishodno (član 55. stav 1. ZPP-a).

2. Eventualno spajanje tužbenih zahteva postoji kad tužilac u tužbi istakne jedan glavni zahtev, a pored njega istakne i drugi pomoćni zahtev da sud, u slučaju da nađe da je glavni zahtev neosnovan, usvoji pomoćni zahtev, a što znači da je pomoćni zahtev istaknut samo pod uslovom da se glavni zahtev pokaže neosnovanim. Da bi eventualno spajanje bilo dopušteno, potrebno je da su glavni i pomoćni zahtev u vezi, a ta veza podrazumeva da su i glavni i pomoćni zahtev istovetnog ekonomskog interesa; nije potrebno da se zasnivaju na istom činjeničnom i pravnom osnovu.

1

3. Alternativno spajanje tužbenih zahteva postoji kad tužilac u tužbi ističe više tužbenih zahteva od kojih sud treba da usvoji samo jedan i to bilo koji kao osnovan (član 55. stav 4. ZPP-a). Da bi alternativno spajanje tužbenih zahteva bilo dopušteno, potrebno je da proizlazi iz materijalnopravne norme. Npr. kod alternativnih obligacija (član 403. ZOO), ako neka obaveza ima dva ili više predmeta, ali je dužnik dužan dati samo jedan da bi se oslobodio obaveze, pravo izbora, ako nije šta drugo ugovoreno, pripada dužniku i obaveza prestaje kad on bude predao predmet koji je izabrao. Međutim, kad ne dođe do dobrovoljnog ispunjenja alternativne obaveze, a sud usvoji alternativni tužbeni zahtev, tužilac u izvršnom postupku mora odrediti predmet kojim obaveza treba da bude ispunjena.

4. Alternativno ovlašćenje tuženog postoji kad tužilac u tužbi ističe samo jedan tužbeni zahtev da mu se dosudi određena stvar, a istovremeno u tužbi ili tokom postupka, izjavljuje (predlaže) da je voljan umesto stvari primiti određeni novčani iznos tj. predlaže sudu da se tuženi može osloboditi od davanja stvari ako plati određeni novčani iznos (član 178. ZPP-a). Ovde je predmet spora zapravo samo zahtev tužioca da mu se dosudi određena stvar, pa ako sud utvrdi da je taj zahtev osnovan, on ne odlučuje o predlogu tužioca da se tuženi može osloboditi od davanja stvari ako plati određeni novčani iznos. Sud u svakom slučaju neće ispitivati da li novčani iznos istaknut u predlogu odgovara vrednosti stvari iz tužbenog zahteva. To je zato što je u izvršnom postupku izbor na tuženom da li će tužiocu predati stvar iz tužbenog zahteva ili platiti novčani iznos istaknut u predlogu. De facto je alternativno ovlašćenje tuženog materijalnopravni ugovor parničnih stranaka o facultas alternativa dužnika.

B. MNOŽINA STRANAKA - SUPARNIČARSTVO

Pojam – Po pravilu u parnici učestvuju tužilac i tuženi tako što na strani tužioca ima samo jedan procesni subjekt, a na strani tuženog takođe samo jedan procesni subjekt. Međutim, parnica ne mora nužno da bude dvostranačka, na strani tužioca može se javiti više procesnih subjekata, kao i na strani tuženog. Suparničarstvo je zapravo kumulacija procesnih subjekata u parnici. Ako na tužilačkoj strani ima više procesnih subjekata radi se o aktivnom suparničarstvu, a ako na strani tuženog ima više procesnih subjekata radi se o pasivnom suparničarstvu. Smisao suparničarstva se zasniva: (1) na načelu procesne ekonomije tako što se raspravljanje i odlučivanje odvija samo u jednom postupku, čime se smanjuje broj parničnih radnji i stranaka i suda i smanjuju se troškovi postupka; (2) na harmoniji odlučivanja tako što kod nekih oblika suparničarstva koji se zasnivaju na istom činjeničnom i pravnom osnovu, sud može da reši spor jednako prema svim suparničarima, čime se otklanja mogućnost izricanja protivrečnih sudskih odluka.

Vrste suparničarstva – Suparničarstvo se može razvrstati prema različitim kriterijumima:

(a) Prema momentu nastanka suparničarstvo može biti: 1. Inicijalno suparničarstvo koje nastaje u momentu podnošenja tužbe,2. Naknadno suparničarstvo je ono koje nastaje u toku parnice i može biti: - Procesnopravno suparničarstvo koje nastaje voljom tužioca, - Materijalnopravno suparničarstvo koje nastaje nezavisno od volje stranaka tj. i tužioca i

tuženog (npr. u slučaju univerzalne sukcesije).

2

(b) Prema ulogama koje suparničari imaju u materijalnopravnom odnosu povezanom sa tužbenim zahtevom i sa aspekta odnosa suparničara prema predmetu spora, suparničarstvo može biti:

1. Formalno (nepravo) suparničarstvo – Smisao ovog suparničarstva je isključivo u razlozima procesne ekonomije. Formalno suparničarstvo postoji kad u pogledu predmeta spora, prava i obaveze suparničara proističu iz bitno istovrsnog činjeničnog i pravnog osnova - simile factu, simile ius (član 362. stav 1. tačka 2. ZPP-a). Formalno suparničarstvo je dopušteno samo ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki tužbeni zahtev i za svakog tuženog. Međutim, ako sud nađe da je celishodnije o pojedinim procesnim odnosima raspravljati u odvojenim parnicama, može razdvojiti postupke bez obzira što su se stekli svi uslovi za formalno suparničarstvo.

2. Materijalno (pravo) suparničarstvo – postoji u dva slučaja (član 362. stav 1. tačka 1. ZPP-a):

- Kad su suparničari u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici. U pravnoj zajednici su uvek solidarni dužnici ili poverioci, suvlasnici, imaoci zajedničke imovine kao što su bračni drugovi i sl.

- Kad u pogledu predmeta spora, prava i obaveze suparničara proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova – idem factum, idem ius. Zahtevi i obaveze suparničara moraju kod materijalnog suparničarstva da kumulativno proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova, nije dovoljan samo činjenični osnov ili samo pravni osnov. Materijalno suparničarstvo je dopušteno samo ako postoji stvarna nadležnost istog suda za sve tužbene zahteve i za sve suparničare. Za razliku od formalnog suparničarstva, kod materijalnog se ne traži mesna nadležnost istog suda za sve suparničare, već se mesna nadležnost suda određuje prema pravilima o atrakciji nadležnosti. To znači da će, ako za materijalne suparničare ne postoji mesna nadležnost istog suda, nadležan biti onaj sud koji je nadležan za jednog od suparničara (član 46. ZPP-a).

(c) Prema položaju suparničara u parnici suparničarstvo može biti:1. Prosto (obično) suparničarstvo – postoji kad svaki suparničar u parnici ima položaj

samostalne stranke, tako da radnje koje preduzima ili propušta jedan suparničar, ne koriste niti štete drugim suparničarima tj. nemaju dejstvo na ostale suparničare (član 365. ZPP-a). Prema tome, svaki od suparničara može da se odrekne tužbenog zahteva, prizna tužbeni zahtev, povuče tužbu ili se odrekne pravnog leka ili odustane od pravnog leka, a da to nema nikakvog dejstva na ostale suparničare. Isto tako svaki od suparničara može da bude saslušan kao svedok, ali samo na okolnosti koje se ne tiču njegove parnice. Kad je u pitanju prosto suparničarstvo, sud može meritorno da odluči različito za svakog suparničara, ali naravno jednom presudom. Prosto suparničarstvo se izjednačava u svojoj suštini sa formalnim suparničarstvom, jer se više parnica spaja u cilju zajedničkog raspravljanja iz razloga procesne ekonomije.

2. Jedinstveno suparničarstvo – postoji kad spor može da se reši samo na jednak način prema svim suparničarima. To znači da sud ne može da usvoji tužbeni zahtev prema jednom suparničaru, a da ga odbije prema drugom. Jedinstveno suparničarstvo može da nastane iz:

- procesnopravnih razloga, a to će biti slučaj kad se pravnosnažnost presude proširuje i na ona lica koja nisu bila stranke u postupku; jedinstveno suparničarstvo iz procesnih razloga postoji u svim slučajevima kad se donosi preobražajna presuda, zatim kada u materijalnopravnom odnosu više lica stoje u odnosu saobveznika ili saovlašćenika zbog čega bi u više parnica postojao identitet predmeta spora što je protivno zabrani dvostruke litispendencije i sl.

3

- materijalnopravnih razloga, a to će biti slučaj kad tužbom bilo na aktivnoj bilo na pasivnoj strani, moraju biti obuhvaćena sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa prema materijalnom pravu. Jedinstveno suparničarstvo iz materijalnih razloga je nužno suparničarstvo i postoji kod npr. zajedničkog obligacionopravnog ili stvarnopravnog ovlašćenja (tužba naslednika protiv zakupca, tužba imalaca zajedničke svojine). Materijalnopravno ovlašćenje kod nužnog suparničarstva je po svojoj pravnoj prirodi obligacionopravno (npr. ovlašćenje naslednika odnosno pravnog sledbenika da podnese tužbu protiv zakupca) ili stvarnopravno (ovlašćenja imalaca zajednička svojine ili susvojine). Nužno suparničarstvo postoji i kad se podnosi preobražajna tužba ili deklaratorna tužba; bitno je da materijalnopravno ovlašćenje pripada većem broju lica ili da se može istaći protiv većeg broja lica. Ono što je karakteristično za nužno suparničarstvo je to, da je tužba dopuštena samo ako su u njoj kao stranke označena sva lica, koja materijalno pravo određuje kao učesnike materijalnopravnog odnosa. Ako to nije slučaj, sud je dužan da takvu tužbu odbaci kao nedopuštenu.

U slučajevima jedinstvenog suparničarstva postoji samo jedna parnica u kojoj se jedinstveni suparničari smatraju jednom strankom. Pravilo da se jedinstveni suparničari smatraju jednom strankom podrazumeva ograničenje jedinstvenih suparničara: prvo ograničenje se odnosi na preduzimanje parničnih radnji (jedinstveni suparničari ne mogu samostalno da preduzimaju parnične radnje), a drugo ograničenje se odnosi na dejstvo parničnih radnji (dejstvo parnične radnje koju preduzima jedan od jedinstvenih suparničara nema dejstvo na parnicu jer se ne proteže na ostale suparničare). Međutim, od navedenih ograničenja postoje dva izuzetka:

Prvi izuzetak je fikcija da se dejstvo preduzete parnične radnje proteže na sve suparničare koji su propustili da preduzmu parničnu radnju. Prema tome, ako neki suparničari propuste da preduzmu određenu parničnu radnju, dejstvo parnične radnje koju su izvršili drugi suparničari proteže se i na one suparničare koji nisu preduzeli određenu parničnu radnju (član 366. ZPP-a). Dakle, ustanovljenu fikciju bi trebalo razumeti tako da se ima smatrati da će parnična radnja koju je preduzeo jedan od suparničara imati dejstvo prema ostalima, samo ako je ta radnja korisna tj. povoljna i obrnuto, ako je jedan od suparničara preduzeo nepovoljnu parničnu radnju, ne bi trebalo smatrati da ona ima dejstva prema ostalim suparničarima koji tu radnju nisu preduzeli. Koje parnične radnje su povoljne, a koje nepovoljne, valja ceniti u odnosu na to da li se radi o aktivnom ili pasivnom suparničarstvu. Kod aktivnog suparničarstva, povoljne parnične radnje su one kojima se ostvaruje cilj parnice, a to je potpuno usvajanje tužbenog zahteva; potpuno usvajanje tužbenog zahteva je povoljnije od delimičnog usvajanja tužbenog zahteva, delimično usvajanje tužbenog zahteva je povoljnije od povlačenja tužbe, sudsko poravnanje je povoljnije od odricanja od tužbenog zahteva itd. Kod pasivnog suparničarstva potpuno odbijanje tužbenog zahteva je povoljnije od delimičnog usvajanja tužbenog zahteva, sudsko poravnanje je povoljnije od delimičnog usvajanja tužbenog zahteva, najnepovoljnija parnična radnja je priznanje tužbenog zahteva.

Drugi izuzetak je pravilo da bilo koji suparničar može preduzeti parničnu radnju čije je preduzimanje vezano za rok, kad rok za izvršenje određene parnične radnje za pojedine suparničare ističe u razno vreme (član 367. ZPP-a). Dakle, bilo koji od suparničara može izvršiti određenu parničnu radnju sve dok teče rok za preduzimanje te radnje makar i za jednog od suparničara.

Karakteristično je za jedinstveno suparničarstvo i to da kad bilo koji od jedinstvenih suparničara izjavi pravni lek, dejstvo tog pravnog leka se proteže i na ostale suparničare. Takođe, ako postoje razlozi za prekid postupka u vezi sa samo jednim od jedinstvenih suparničara, sud će prekinuti postupak u odnosu na sve jedinstvene suparničare.

4

(d) Suparničarstvo na osnovu zakona - Postoje dve situacije u kojima zakon nalaže suparničarstvo:

1. Suparničarstvo glavnog dužnika i jemca - Kada se jemac obavezao kao jemac platac, on poveriocu odgovara kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca ili od obojice u isto vreme. Dakle, kad je u pitanju solidarno jemstvo (član 1004. stav 3. ZOO), poverilac može podneti tužbu i protiv glavnog dužnika i protiv jemca, pri čemu oni imaju položaj prostih suparničara. Kod ugovora u privredi, jemac uvek odgovara kao jemac platac (član 1004. stav 4. ZOO), pa poverilac podnosi tužbu i protiv glavnog dužnika i protiv jemca, pri čemu oni imaju položaj prostih suparničara.

2. Tužba glavne intervencije – Ovu tužbu podnosi lice koje u celini ili delimično traži stvar ili pravo o kojem između drugih lica već teče parnica (član 364. ZPP-a). Lice koje tvrdi da mu sporna stvar ili pravo pripada (glavni intervenijent), može da podnese jednu tužbu protiv obe stranke u tekućoj parnici dok se ta parnica pravnosnažno ne okonča. Stranke u parnici koja teče postaju suparničari i to po pravilu jedinstveni, jer će presuda po tužbi glavne intervencije zbog svog predmeta spora da proizvede dejstvo erga omnes. Da bi tužba glavne intervencije bila dopuštena potrebno je: (1) da budu ispunjeni svi uslovi koji inače važe za dopuštenost tužbe; (2) da između inicijalnih stranaka već teče parnica; (3) da glavni intervenijent nije stranka u tekućoj parnici između inicijalnih stranaka; (4) glavni intervenijent mora tužbom glavne intervencije zahtevati za sebe spornu stvar ili pravo o kojem teče parnica između inicijalnih stranaka. Tužba glavne intervencije se podnosi sudu pred kojim je u toku parnica između inicijalnih stranaka i u slučaju da taj sud nije stvarno i mesno nadležan po tužbi glavne intervencije dolazi do potpune atrakcije nadležnosti. Po pravilu, sud određuje spajanje tekuće parnice sa intervencijskom iz razloga procesne ekonomije, ali ove dve parnice – tekuća i intervencijska su nezavisne jedna od druge obzirom da presuda doneta u intervencijskoj parnici nema uticaja na meritorno odlučivanje suda u tekućoj parnici, zbog čega je uticaj ove tužbe neznatan. Uobičajeno je da se ova tužba naziva tužba glavnog mešanja; međutim, takav naziv je neodgovarajući obzirom da se glavni intervenijent ne meša u tekuću parnicu, već samostalnom tužbom pokreće novu parnicu.

(e) Suparničarstvo sa eventualno tuženimSuparničarstvo sa eventualno tuženim postoji u slučaju kad tužilac u jednoj tužbi navede

dva ili više tuženih, ali na eventualan tj. subsidijeran način tako što od suda traži da tužbeni zahtev bude usvojen prema sledećem tuženom za slučaj da bude pravnosnažno odbijen prema onom koji je u tužbi naveden pre njega (član 363. stav 1. ZPP-a). Prema tome, sam tužilac je dužan da odredi redosled tuženih prema kojima tužbeni zahtev ističe subsidijerno tj. da navede glavnog tuženog i eventualno tužene. Tužba u kojoj su eventualno tuženi eventualni suparničari, dopuštena je ako se ispune pretpostavke eventualne subjektivne kumulacije tužbenih zahteva i to: (1) ako tužilac prema svakom tuženom istakne isti zahtev ili ako prema pojedinim tuženim istakne različite zahteve koji su u međusobnoj vezi i (2) ako je isti sud nadležan za svaki od zahteva (član 363. stav 2. ZPP-a). Po pravilu, kad se pravnosnažno okonča parnica po ovoj tužbi protiv glavnog tuženog, sud tek onda počinje da raspravlja sa eventualno tuženim i odlučuje o tužbenom zahtevu protiv eventualnog tuženog prema redosledu u tužbi. Ovakva tužba nije celishodna, a raspravljanje i odlučivanje po njoj nije u skladu sa načelom ekonomičnosti postupka.

5

C. UČEŠĆE TREĆIH LICA U PARNICI

Uvodne napomene – Ishod parnice ne mora nužno da utiče samo na stranke, npr. presuda koja ima dejstvo inter partes može imati neposredni ili posredni uticaj na pravni položaj trećih lica. Prema tome, moguće je da parnica tangira i šire interese društva, zato ZPP uređuje mogućnost učešća trećih lica u tuđoj tekućoj parnici.

Oblici učešća trećih lica u tuđoj tekućoj parnici – U tuđoj tekućoj parnici postoje sledeći oblici učešća trećih lica:

1. Učešće umešača

Pojam - Umešač je treće lice koje učestvuje u tuđoj parnici na strani jedne od stranaka, jer ima pravni interes da ta stranka uspe u parnici (član 369. stav 1. ZPP-a). Postoje dve vrste umešača:

(a) Obični umešač – po pravilu stupa u tuđu parnicu iz dva razloga: prvo, zato da bi pomogao stranci na čijoj strani se meša, da uspe u sporu i drugo, zato da bi kontrolisao način na koji stranka vodi spor. Da bi učešće običnog umešača u tuđoj parnici, bilo dopušteno, potrebno je da se ispune sledeće pretpostavke: (1) umešač može stupiti samo u parnicu koja veće teče (što znači da je tužba dostavljena tuženom na odgovor), pa sve do pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, ali i u toku postupka po vanrednim pravnim lekovima (član 369. stav 2. ZPP-a); (2) umešač ne sme biti stranka u parnici, već lice koje stupa u tuđu parnicu na strani jedne od stranaka; ako u parnici dođe do konfuzije umešača sa jednom od stranaka, prestaje njegovo mešanje; (3) umešač iako nije stranka u parnici, mora posedovati i stranačku i parničnu sposobnost; (4) umešač mora imati pravni interes za stupanje u tuđu parnicu na strani jedne od stranaka; pod pravnim interesom podrazumeva se onaj pravni interes koji mora dokazati i tužilac koji podnosi tužbu za utvrđenje, a to znači da se ne podrazumeva niti ekonomski, niti moralni interes; po pravilu, pravni interes za mešanje u tuđu parnicu uvek će postojati kad sudska odluka doneta u tekućoj parnici između stranaka, proizvodi dejstvo na građanskopravni položaj umešača, npr. umešač ima pravni interes za učešće u tuđoj parnici, kada bi se uspehom stranke na čijoj strani se meša, poboljšao njegov pravni položaj ili kada bi se neuspehom stranke na čijoj strani se meša, pogoršao njegov pravni položaj.

Stupanje običnog umešača u parnicu – Umešač stupa u tuđu parnicu tako, što izjavu o stupanju u parnicu, može dati usmeno na ročištu ili u pisanoj formi podneskom (član 369. stav 3. ZPP-a). Ako je umešač usmeno na ročištu dao izjavu o stupanju u parnicu, onda će sud dostaviti prepis zapisnika o ročištu samo onoj stranci koja je sa ročišta izostala, a ako umešač izjavu o stupanju u parnicu daje podneskom, sud će podnesak dostaviti obema strankama (član 369. stav 4. ZPP-a). Umešač je dužan da u podnesku ili usmeno na ročištu iznese činjenice na kojima zasniva postojanje pravnog interesa za učešće u tuđoj parnici, a sud će ex officio ispitati da li postoji pravni interes. Ako sud oceni da postoji pravni interes i ako se stranke ne protive mešanju, doneće rešenje kojim se prihvata učešće umešača. Protiv rešenja suda kojim se prihvata učešće umešača, nije dozvoljena posebna žalba (član 370. stav 3. ZPP-a). Međutim, svaka stranka može osporiti umešaču pravo da učestvuje u parnici i predložiti sudu da se umešač odbije (član 370. stav 1. ZPP-a). U takvom slučaju, sud rešenjem odlučuje da li je mešanje dopušteno, pa ako oceni da nije, doneće rešenje kojim odbija učešće umešača u parnici. Protiv rešenja suda kojim se odbija učešće umešača u parnici, žalba je dozvoljena, ali do pravnosnažnosti tog

6

rešenja, umešač ima pravo da učestvuje u parnici i njegove parnične radnje se ne mogu isključiti (član 370. stav 2. ZPP-a). Kad stupi u parnicu, umešač mora primiti parnicu u onom stanju u kakvom se ona nalazi u trenutku kad se u nju umeša, a inače je ovlašćen da u daljem toku parnice stavlja predloge i preduzima sve parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla da preduzima i stranka kojoj se pridružio (član 371. stav 1. ZPP-a). Međutim, sve parnične radnje koje preduzima, umešač preduzima u svoje ime i one nemaju dejstva na stranku kojoj se pridružio, ako ih ona ne prihvati. Ovo pravilo podrazumeva da parnične radnje umešača, za stranku kojoj se pridružio, imaju pravno dejstvo samo ako nisu u suprotnosti sa njenim parničnim radnjama (član 371. stav 4. ZPP-a). Ovo pravilo takođe podrazumeva da umešač može da preduzme i one parnične radnje koje je stranka kojoj se pridružio, propustila da preduzme i to ako još uvek teče rok za njeno preduzimanje. Dakle, umešač ne može preduzeti parničnu radnju u ime stranke protivno njenoj volji1, već može samo nadomestiti parničnu radnju koju je stranka propustila2. Umešač može podneti redovni pravni lek, a ako je u parnicu stupio do pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, može podneti i vanredni pravni lek (član 371. stav 2. i 3. ZPP-a). Međutim, pravne lekove u ime stranke kojoj se pridružio, ne može podneti protivno njenoj volji, ako se stranka odrekla npr. pravnog leka. Umešač ima pravo na naknadu parničnih troškova i to za parnične radnje koje je za stranku preduzeo, ali sud ne može obavezati umešača da stranci ili protivnoj stranci naknadi parnične troškove.

Kod običnog mešanja, pravilo je da presuda proizvodi intervencijsko dejstvo samo između umešača i stranke kojoj se umešač pridružio. Smisao običnog mešanja je zapravo i interes stranke da treće lice kao umešač stupi u parnicu, da bi kasnije protiv tog trećeg lica mogla da se pozove na intervencijsko dejstvo presude.

(b) Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara – ZPP Republike Srpske ne predviđa institut umešača sa položajem jedinstvenog suparničara. Ovaj institut predviđen je npr. ZPP-om Republike Srbije i za njega važe sva opšta pravila o učešću običnog umešača u parnici. Za razliku od običnog umešača, umešač sa položajem jedinstvenog suparničara se sa strankom kojoj se pridružio smatra jednom strankom. Budući da je ovaj umešač stranka u parnici, on može protivno volji stranke kojoj se pridružio da izjavljuje sve pravne lekove, da nastavi da vodi parnicu, da se protivi priznanju tužbenog zahteva; stranka ne može pravnovaljano da disponira tužbenim zahtevom, ako se ovaj umešač tome protivi.

Kod ove vrste mešanja, presuda deluje neposredno na pravni odnos između umešača i protivnika stranke na čijoj strani se meša umešač sa položajem jedinstvenog suparničara i to zbog prirode predmeta spora ili na osnovu samog zakona.

2. Obaveštenje trećeg lica o parnici

Pojam i način obaveštenja - Stranka može i na drugi način postići da se treće lice umeša u parnicu. Tako stranka (tužilac ili tuženi) može da obavesti treće lice o otpočetoj parnici (član 372. stav 1. ZPP-a). Obaveštenje o parnici je posebna parnična radnja za koju važe svi uslovi koji inače važe za dopuštenost parničnih radnji. Cilj takvog obaveštavanja je da treće lice stupi u parnicu kao intervenijent na strani one stranke koja ga obaveštava o parnici. Obaveštavanje o parnici, stranka može izvršiti samo formalno tj. podneskom preko parničnog suda pred kojim je

1 Umešač ne može da opozove bilo koju parničnu radnju stranke kojoj se pridružio, pa čak niti odricanje od tužbenog zahteva ili priznanje tužbenog zahteva. 2 Npr. umešač može svojim aktivnim učešćem u parnici da spreči donošenje presude zbog propuštanja.

7

već otpočela parnica, a obaveštenje mora sadržati razloge za obaveštenje i stanje u kojem se parnica nalazi. Sud je dužan samo da trećem licu dostavi podnesak stranke, ali mu ne može naložiti da protivno svojoj volji stupi u parnicu. Po pravilu, stranka obaveštava treće lice o otpočetoj parnici u sledećim slučajevima:

- Kad prema trećem licu može da istakne zahtev zbog pravnih nedostataka stvari - evikcija (član 511. ZOO)3;

- Kad prema trećem licu može da istakne zahtev zbog materijalnih nedostataka stvari (član 645. ZOO);

- Kad prema trećem licu može da istakne regresni zahtev (kod ugovora o građenju izvođač i projektant - član 647. stav 3. ZOO i kod jemstva - član 1018. ZOO);

- U svim slučajevima solidarnih obligacija (član 423. ZOO).

Dejstvo obaveštenja – Obaveštenje proizvodi materijalna i procesna dejstva. Materijalna dejstva omogućavaju: prekid zastarelosti (član 390. stav 2. ZOO) i isticanje materijalnih zahteva prema trećem licu (član 488. ZOO4).Procesna dejstva se razlikuju na:

- dejstva na tekuću parnicu o čijem se toku obaveštava – Kad treće lice ne reaguje na obaveštenje o tekućoj parnici, onda to obaveštenje nema nikakvo dejstvo na tekuću parnicu;

- dejstva na eventualnu parnicu između stranke koja obaveštava i trećeg lica – Ako treće lice stupi u parnicu onda ono ima položaj sporednog umešača. Međutim, treće lice može da stupi u parnicu na strani protivnika stranke koja je obavestila treće lice o parnici. Procesna dejstva obaveštenja se sastoje od intervencijskog dejstva presude u naknadnoj parnici između stranke koja obaveštava i trećeg lica, a to dejstvo nastupa bez obzira da li se treće lice odazvalo i u parnici učestvovalo kao umešač ili nije reagovalo na obaveštenje ili se u parnici pridružilo protivniku stranke koja obaveštava.

3. Imenovanje prethodnika

Imenovanje prethodnika je vid obaveštenja trećeg lica o parnici. Cilj ovog instituta je da pravni prethodnik stupi na mesto tuženog u parnicu. Imenovanje prethodnika uvek preduzima u parnici tuženi koji drži neku stvar ili koristi neko pravo, a tvrdi da stvar drži ili da pravo koristi odnosno vrši u ime trećeg lica. Tuženi je dužan da imenuje prethodnika na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na glavnoj raspravi pre nego što se upusti u raspravljanje o glavnoj stvari. Sud je dužan da pozove prethodnika na ročište, ali ako se ovaj ne odazove ili odbije da stupi u parnicu, tuženi ne može iz parnice istupiti. Tuženi može istupiti iz parnice samo u slučaju da prethodnik pristine da stupi u parnicu na njegovo mesto, pri čemu nije potreban pristanak tužioca za stupanje prethodnika na mesto tuženog u parnicu, osim ako tužilac prema tuženom ima i druge zahteve koji se ne tiču držanja stvari ili vršenja prava u tuđe ime. Ako prethodnik stupi u parnicu na mesto tuženog, onda postaje stranka i to tuženi. Međutim, prethodnik može u parnicu stupiti kao sporedni umešač na strani tuženog ili tužioca. U svakom slučaju, bez obzira da li se

3 Kupac koji se, ne obaveštavajući prodavca, upustio u spor sa trećim i spor izgubio, može se ipak pozvati na prodavčevu odgovornost za pravne nedostatke, izuzev ako prodavac dokaže da je on raspolagao sredstvima da se odbije zahtev trećeg lica. 4 Kupac koji je blagovremeno i uredno obavestio prodavca o nedostatku može zahtevati od prodavca da nedostatak ukloni ili mu preda drugu stvar bez nedostatka ili može zahtevati sniženje cene ili može izjaviti da raskida ugovor, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

8

prethodnik odazvao pozivu ili nije i da li je u parnicu stupio kao umešač na strani tuženog ili tužioca, između prethodnika i tuženog u kasnijoj parnici nastupa intervencijsko dejstvo presude.

4. Učešće Tužioca

Učešće Tužioca u parnici je poznato samo državama frankofonskog pravnog područja, gde se državni tužilac meša u tuđe parnice kao zaštitnik javnog poretka. U državama germanske pravne tradicije, uloga Tužioca je svedena na stranku po dužnosti (poništaj braka, starateljstvo i sl.). U Republici Srbiji je i dalje zadržan institut učešća tj. intervencije javnog tužioca u parnici i javnom tužiocu su data inkvizitorska ovlašćenja. ZPP Republike Srpske je ukinuo intervenciju Tužioca u parnici.

9