Sadržaj1. UVOD....................................................................................................................................22. O VAZDUHU........................................................................................................................3

2.1. Sastav vazduha...........................................................................................................................3

2.2. Zagađivanje vazduha..................................................................................................................4

2.3. Posledice aerozagađenja.............................................................................................................4

3. UZROCI I PROBLEMI ZAGAĐENJA.................................................................................53.1. Najčešće zagađujuće materije.....................................................................................................5

3.2. Trend globalnog zagrevanja........................................................................................................6

3.3. Zagađenje vazduha i zdravlje......................................................................................................7

3.4. Aerozagađenje i saobraćaj..........................................................................................................9

3.5. Najveći zagađivači vazduha kod nas.........................................................................................10

3.6. Efekat staklene bašte.................................................................................................................10

3.7. Kisele kiše................................................................................................................................11

3.8. Uništavanje ozonskog omotača.................................................................................................12

4. MONITORNIG ZAGAĐENJA VAZDUHA.....................................................................134.1. Metode monitoringa.................................................................................................................15

4.2. Pregled stanja kvaliteta vazduha u Srbiji za mesec: Maj...........................................................16

5. Prilog I - Uredba o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha........................176. ZAŠTITA VAZDUHA OD ZAGAĐENJA.........................................................................24

6.1. Protokol iz Kjotoa.....................................................................................................................24

6.2. Konkretna zaštita od zagađenja.................................................................................................24

6.3. Mere zaštite od zagađenja.........................................................................................................26

6.4. Kako to drugi rade.............................................................................................................287. ZAKLJUČAK......................................................................................................................30LITERATURA.........................................................................................................................32

1

1. UVOD

Čovek osvajajući nove prostore, menja ih i daje im drugi izgled. U prvim etapama razvoja čovečanstva, promene i uticaji, koje je čovek činio u životnoj sredini, bile su male i beznačajne, uglavnom lokalnog značaja. U kasnijim etapama razvoja čovečanstva, te promene postaju sve dublje i trajnije, pri čemu obuhvataju globalni ekosistem. Zbog toga u poslednjih trideset godina, donete su brojne konvencije u oblasti zaštite životne sredine. Poseban akcenat je dat na zaštitu vazduha, vode i zemljišta od zagađenjenja.

Postoje dve činjenice kojih u svakom trenutku moramo biti svesni. Prva je da čovek može preživeti i bez industrijske globalizacije, i bez ekonomskog progresa, i bez razvoja industrije, ali ne može bez vazduha. A druga činjenica je da, iako smo svi mi ljudi toga svesni, i dalje nastavljamo da uništavamo našu planetu, a to se posebno odražava na smesu gasova koju svakodnevno udišemo. Bez obzira na sve mere koje su razne zemlje sveta preduzele radi sprečavanja posledica zagađenja, i dalje se gušimo u oblaku otrovnih materija koje smo sami stvorili, a koji nam visi nad glavama. A i pitanje je da li bi propisane mere (propisane Kjoto sporazumom) ustvari donele promenu kojoj smo se nadali...

Vazdušni omotač, koji obavija Zemlju i zajedno sa njom učestvuje u njenim kretanjima, naziva se atmosfera. Ona štiti Zemlju od prevelikog zagrevanja, u toku dana i prevelikog hlađenja u toku noći. Da nema atmosfere, dnevno kolebanje temperature na

Zemlji, iznosilo bi oko 2000oC, ne bi bilo vode, a samim tim ni života. Iz ovih podataka sasvim je jasno da se igramo sa nečim sa čime se ne bismo smeli igrati, a uskoro ćemo i na svojoj koži osetiti drastične posledice u vidu globalnog zagrevanja, otapanja polova i podizanja nivoa okeana. Promeni se ne treba nadati. Promenu treba napraviti. A za to je sada pravo i krajnje vreme, jer ako sve zemlje sveta ne budu zajedno brinule o našoj planeti, vrlo brzo će se čovečanstvo naći na najtežem zadatku od svog nastanka – KAKO PREŽIVETI???

2

2. O VAZDUHU

2.1. Sastav vazduha

Vazduh je smeša gasova : azota 78%, kiseonika 21%, ugljen-dioksida 0,03% i malih količina drugih gasova (neona, argona...), vodene pare, prašine i bakterija.

Najznačajniji sastojak vazduha, neophodan za disanje i opstanak svih živih bića je kiseonik. Kiseonik je gas bez boje i mirisa, čija se količina u vazduhu ne menja, iako ga organizmi neprekidno troše. Njegovom obnavljanju doprinose biljke koje tokom procesa fotosinteze (stvaranja hrane u toku dana) oslobađaju kiseonik. U velikim visinama vazduh je razređen i količine kiseonika su manje, tako da se na visokim planinama teže diše, a alpinisti i piloti moraju da nose specijalne maske sa kiseonikom. Ima ga rastvorenog u vodi, što omogućava život biljkama i životinjama koje nastanjuju vodena staništa. Potpomaže gorenje.

U vazduhu najviše ima azota. Takođe je gas bez boje i mirisa, ali ne pomaže gorenje i u njemu živa bića ne mogu da opstanu. Ima ga četiri puta više od kiseonika (u 100 litara vazduha 78 litara je azot).1

Ugljen-dioksid je treći sastojak vazduha koga ima jako malo u odnosu na azot i kiseonik, ali nije beznačajan. Čovek, biljke i životinje ispuštaju ga disanjem u vazduh, a nastaje i sagorevanjem drveta, truljenjem organizama u zemlji i vrenjem grožđa. Teži je od vazduha i pada na dno, tako da ga najčešće ima na dnu starih bunara, u podrumima, pećinama i sl. Biljkama je neophodan, upijaju ga svojim zelenim delovima i od njega i vode, pomoću Sunčeve energije, stvaraju hranu. Za razliku od kiseonika, sprečava sagorevanje i gasi plamen. Čovek ga upotrebljava za pravljenje soda-vode, gaziranih pića i gašenje vatre. U većim količinama je štetan za životinje i čoveka: ako ga udišu – ugušili bi se. Znači trovanja ugljen-dioksidom su glavobolja i nesvestica.

Pored ovih sastojaka, vazduh često sadrži čestice prašine, čađi, dima i otrovnih gasova koje ispuštaju fabrički dimnjaci i motorna vozila. Njima se vazduh zagađuje.

Na zagađivanje vazduha utiču i prirodne stihije: erupcije vulkana, veliki šumski požari, atomski eksperimenti... Vazduh na taj način dobija neprijatan miris, menja boju i prirodni sastav, jer gubi kiseonik. Zagađen vazduh štetno deluje na živa bića: biljke zakržljaju i suše se, a životinje i ljudi obolevaju od raznih bolesti (astma, enfizem pluća i dr.)

Posledica sve veće i češće seče šuma i smanjivanja zelenih površina svakako su manje količine kiseonika, koji se više troši, a manje stvara.

1 http://sr.wikipedia.org/

3

Štetne materije koje se izbacuju u vazduh, talože se i sa vodom rastvorene ulaze u zemljište, a zatim u biljke. Tako se uključuju u proces kruženja materije u prirodi. Gasovi i mikroskopske čestice čađi i prašine koje izazivaju promene prirodnog odnosa i koncentracije osnovnih komponenata vazduha, ponekad u atmosferu dospevaju prirodnim putem, npr. oslobađanjem usled vulkanskih erupcija i prirodnih požara, ali mnogo češće one nastaju kao posledica čovekovih aktivnosti.

2.2. Zagađivanje vazduha

Saobraćaj i industrija su osnovni izvori zagađenja. Tokom sagorevanja različitih oblika goriva u motorima ili fabrikama, osim oslobađanja energije ispušta se i velika količina štetnih materija, kao što su: ugljen-monoksid, ugljen-dioksid, sumpor-dioksid, oksidi azota, pepeo i čađ. Ljudi zagađuju vazduh na mnogo načina: paljenjem šuma radi dobijanja poljoprivrednog zemljišta, vožnjom automobila,aviona, radom u fabrikama, sagorevanjem ogreva u domaćinstvima. U osnovi gotovo svih oblika aerozagađivanja je potreba čoveka za energijom koja se dobija na račun sagorevanja drveta, nafte, uglja ili prirodnog gasa.

Kada jednom dospeju u atmosferu, gasovi oslobođeni tokom sagorevanja fosilnih goriva stupaju u različite hemijske reakcije, pri čemu nastaju mnoga opasna jedinjenja. Takve su sumporna i azotna kiselina, od kojih nastaju prave kisele kiše, koje padaju na zemlju i ulaze u ciklus kruženja vode u prirodi. Ove kisele kiše uništavaju šume na velikim prostranstvima, ulaze u reke i jezera, gde ubijaju ribe i mnoge druge životinje. Najveći izvor zagađenja vazduha u gradovima predstavlja automobilski saobraćaj. Smatra se da oko 60% ukupnog svetskog zagađenja potiče od sagorevanja goriva u motorima automobila.

Izduvni gasovi automobila, koji nastaju sagorevanjem benzina u motoru, sadrže oko 20% ugljen-dioksida, 27% ugljovodonika i 34% azotovih oksida. Nekim vrstama benzina dodaje se i olovo, tako da i ono nalazi svoj put do atmosfere.

Ako se zna da ugljen-dioksid u atmosferi prouzrokuje efekat staklene bašte i globalnog zagrevanja, da su olovo i ugljovodonici opasni otrovi koji oštećuju pluća i respiratorne organe i izazivaju sušenje drveća, a da azotovi oksidi prouzrokuju kisele kiše, jasno je da je šteta koju proizvode automobilski gasovi veoma velika.2

2.3. Posledice aerozagađenja

Gobalno zagrevanje, kisele kiše, oštećenje ozonskog omotača i povećanje nivoa svetskog mora direktna su posledica aerozagađenja. I mnoga živa bića trpe direktne posledice povećanja koncentracije štetnih materija u vazduhu. Biljke gube hlorofil i menjaju boju, postepeno im izumiru tkiva i organi, zaustavljaju se procesi fotosinteze i rasta, na kraju dolazi do sušenja i smrti. Životinje otežano dišu, oštećuju im se disajni organi i nastaju oboljenja kao što su bronhitis, astma i rak pluća. Naročito teške posledice aerozagađenja trpi sam čovek. Aerozagađenje deluje na dva načina na ljude. S jedne strane, 2 gagak.blog.rs/blog/gagak/generalna/2009/11/.../zagadjenje-vazduha

4

život u zagađenom vazduhu je opasan, naročito za decu, starije i bolesne osobe. Štetne materije iz vazduha izazivaju mnoga oboljenja. S druge strane, štetne materije iz vazduha mogu zagaditi i čovekovu hranu. Zbog toga je briga o kvalitetu vazduha jedan od najvažnijih zadataka savremenog čoveka.

Eliminacija uzroka aerozagađenja podrazumeva uvođenje novih „čistih“ tehnologija u procese proizvodnje i korišćenja „čistih“ goriva. Npr. razvoj motora koji koriste bezolovni benzin doprineo je da se jedan od izvora zagađenja vazduha olovom potpuno eliminiše.

Posebnu grupu mera zaštite vazduha predstavljaju akcije ozelenjavanja prostora u kome dolazi do aerozagađenja. Podizanje zelenih površina u vidu parkova, drvoreda, živih ograda ili travnjaka umnogome popravlja kvalitet vazduha u gradu. Otporno drveće i zeljaste biljke od neprocenjivog su značaja za sve stanovnike zagađene gradske sredine. One neprekidno stavarju nove količine kiseonika, troše štetni ugljen-dioksid, upijaju čestice čađi i prašine, svojim zeleim krošnjama upijaju i velike količine Sunčevog zračenja, čime se snižava temperatura i stvaraju pogodniji uslovi za život. Takođe one smanjuju i gradsku buku, koja takođe u nekim delovima grada može biti nepodnošljiva.

3. UZROCI I PROBLEMI ZAGAĐENJA

Postoje mnogi uzroci zagađenja vazduha, u sledećem izlaganju nabrojaću neke:

Najčešće zagađujuće materije, Trend globalnog zagrevanja, Zagađenje vazduha i zdravlje, Aerozagađenje i saobraćaj, Najveći zagađivači vazduha kod nas, Efekat staklene bašte, Kisele kiše i Uništavanje ozonskog omotača.3

3.1. Najčešće zagađujuće materije

Najčešće zagađujuće materije su ugljenmonoksid (CO), sumpordioksid (SO2), azotdioksid (NO2), mikročestice čađi. Specifične zagađujuće materije vazduha su i olovo, kadmijum, mangan, arsen, nikl, hrom, cink i drugi teški metali i organski spojevi koji nastaju kao rezultat različitih aktivnosti.

Ugljen monoksid (CO) je veoma otrovan gas, bez boje mirisa i ukusa. Ovaj gas nastaje prilikom nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Koncetracija od 1% CO u vazduhu je smrtonosna. Ugljen monoksid je toksičan u visokim koncentracijama i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju kao prekursor ozona. Emisije potiču uglavnom

3  Š. Kadrić, Ekologija - neodrživi razvoj, Zenica 2004,

5

od saobraćaja. U Evropi se emituje oko 11% od ukupne svetske emisije ovog gasa. Emisija SO2 jedinjenja drastično je veća u zimskom nego u letnjem periodu, zbog sagorevanja fosilnih goriva. Zimski smog pojavljuje se najčešće i najviše u centralnoj, južnoj i jugoistočnoj Evropi. Zato su vlasti u državama ovih regiona krenule u kampanju za redukciju upotrebe vozila u centralnim gradskim delovima. Koncentracija SO2 u atmosferi zapadno-evropskih gradova primetno je opala u odnosu na 1970. godinu. Pad koncentracije SO2 u atmosferi rezultat je redukcije korišćenja fosilnih goriva u zagrevanju domaćinstava.

Emitovane kisele supstance kao što su SO2 i azot dioksid (NO2) u atmosferi se mogu zadržati i do nekoliko dana i za to vreme preći razdaljinu od preko nekoliko hiljada kilometara, gde se preobrazuju u sulfurnu i azotnu kiselinu. Primarni polutanti SO2 i NO2 i njihovi reakcioni proizvodi nakon njihove depozicije i promene padaju na površinu zemlje i površinskih voda (kisele kiše) gde uzrokuju zakiseljavanje sredine. Efekti acidifikacije odrazavaju se na: vodene organizme koji su osetljivi na povećanje pH i povećanje toksičnih metala u vodi, biljke su osetljive na povećanje koncentracije hidrogenovih jona u zemljištu, ljudi takođe trpe posledice acidifikacije zbog konzumiranja površinske ili podzemne vode koje često imaju neprimeren pH i povećanu koncentraciju metala.

3.2. Trend globalnog zagrevanja

Prema izveštaju Nacionalne zdravstvene akademije ni jedna katastrofa u celukupnoj poznatoj prošlosti neće izazvati toliko poguban uticaj na civilizaciju i život na planeti kao što bi to moglo izazvati trend globalnog zagrevanja. Do sada je o tom pitanju najrelevantnijom smatrana studija objavljena nakon završetka Međuvladinog panela o klimatskim promenama, održanog 2001. godine u okviru Ujedinjenih nacija (IPCH), koja prognozira da bi temperatura na površini zemlje do 2100. godine mogla porasti od 1,4 do 5,8 stepeni Celzijusovih. Ova studija predviđa da bi takav rast temperature mogao prouzrokavati otapanje lednika i artičkog polarnog prekrivača, povećanje nivoa mora, pojavu oluja, destabilizaciju i nestanak životinjskih staništa i migracije životinja prema severu, salinizaciju pitkih voda, masovno uništenje šuma, ubrzan nestanak biljnih vrsta i velike suše.

6

Ukoliko se uzme u obzir da će zahvaljujući ljudskoj aktivnosti udvostruciti količina CO2 koja će se u ovom veku emitovati u atmosferu, moglo bi sazreti uslovi za naglu klimatsku promenu na globalnom nivou, i to možda u razdoblju od nekoliko godina!Američki

Nacionalni centar za atmosferska istraživanja objavio je rezultate istraživanja koje je imalo za cilj otkrivanje područja s najzagađenijim vazduhom. Ispitivanje je sprovedeno u saradnji sa NASA-om i Evropskom svemirskom agencijom, uz pomoć satelitskih snimaka, pri čemu je praćena koncentracija ugljen-dioksida, azot-dioksida i aerosola u vazduhu.

Utvrđeno je da je vazduh najzagađeniji iznad istočne obale Sjedinjenih Država, južne i zapadne Evrope i istočnog dela Kine. Prva dva pomenuta zagađivača uglavnom potiču od automobila i industrijskih pogona, dok aerosoli (mikroskopske čestice u vazduhu) nastaju usled industrijskih aktivnosti, ali i prirodnih pojava poput pustinjskih oluja i šumskih požara. Ugljen-dioksid i ugljen-monoksid štetno deluju na ljudsko zdravlje, a naročito loše utiču na one koji pate od kardiovaskularnih bolesti, dok su azot-dioksid i aerosoli posebno opasni za disajne organe.

3.3. Zagađenje vazduha i zdravlje

U 10 vodećih zemalja Evrope oko 20% svih uzroka smrti pripada malignim bolestima, od čega 1/3 respiratornom sistemu. 10% smrtnosti nastaje usled akutnih respiratornih infekcija. Povećan je broj obolelih od anemija, alergija, imunoloških, genetskih i neurotskih poremećaja, poremećaja metabolizma. Put unošenja zagađujućih materija u organizam je inhalacijom, ingestijom i transkutano. Zna se da izloženost putem inhalacije zavisi od koncentracije zagađujućih materija, dužine izloženosti, fizičke aktivnosti, uzrasta i pola.Izloženost putem ingestije je manje razrađena jer bi se za svaku vrstu hrane morao računati unos za životni vek, ali je sigurno da se konzumiranjem zagađenih žitarica, voća i povrća kao i zagađene hrane životinjskog porekla unose različite toksične materije. Za kancerogene materije nema bezbedne granice vrednosti, dok za nekancerogene postoje definisane vrednosti zahvaljujuci kompenzatornim procesima u izloženom organizmu.

Ekonomske štete su velike. Povećana je toplota zemljišta i smanjena količina padavina. Padaju kisele kise. Zagađuje se zemljište i plići vodonosni slojevi. Oštećuje se biljni svet a time ometa proces samoprečisćavanja vazduha. Poremećen je lanac ishrane. Brzo nastaje erozija građevinskog materijala, propadaju spomenici kulture, veće je prljanje stanova, namestaja, rublja. Svaku promenu u sastavu i stanju vazduha, koja prelazi granicu prilagodljivosti ljudskog organizma i dovodi do njegovog obolevanja, nazivamo aerozagađenjem.

Izvori zagađenja atmosfere naselja su različiti. To su pre svega procesi sagorevanja uglja i nafte u elektranama, toplanama i individualnim kućnim ložištima , procesi u industrijskim postrojenjima (naftna, hemijska, metalurska, prehrambena), izduvni gasovi saobraćajnih vozila i teških mašina, procesi na deponijama otpada i smeća itd. Najčešće zagađujuće materije su CO, SO2, azotni oksidi, razna organska jedinjenja (ugljovodonici, benzoli, freoni), olovo i dr. Do sada je identifikovano više stotina različitih zagađujućih

7

materija, a treba istaći mogućnosti stvaranja novih, do sada nepoznatih jedinjenja, pod uticajem sunčevog zračenja i električnog pražnjenja.

Na kvalitet vazduha na jednom području, pored koncentracije zagađujućih materija iz izvora zagađenja i udaljenosti izvora, veliki uticaj imaju meteorološki elementi: stanje vazdušnog pritiska, pravac i brzina vetra, vrtložna strujanja, odsustvo vetra, vlažnost vazduha, prisustvo magle, količina padavina, temperatura vazduha i temperaturne inverzije. Najveća koncentracija zagađujućih materija rasprostire se vodoravno u pravcu vetra. U periodima "tišine" - odsustva kretanja vazduha sve zagađujuće materije ostaju u naselju. U donjim slojevima atmosfere vazduh je topliji i kreće se ka gornjim hladnijim slojevima što omogućava normalnu disperziju. Međutim u uslovima naglog rashlađivanja zemlje dolazi do temperaturne inverzije. Prizemni vazduh je hladniji od onog u višim slojevima pa je disperzija onemogućena. Nizak vazdusni pritisak, odsustvo vetra, velika vlažnost vazduha, magla i temperaturna inverzija smanjuju rasprostiranje zagađujućih materija u visinu i daljinu, zadržavaju ih u prizemnim slojevima i koncentrišu u blizini izvora zagađenja. Može doći do stvaranja "smoga" sa jedinjenjima koja su izuzetno otrovna i opasna po zdravlje ljudi. Nivo koncentracije zagađujućih materija utvrđuje se merenjem. Koncentracija zagađujućih materija u vazduhu, na određenom mestu, kojom se izražava kvalitet vazduha, zove se emisija. Nadležno ministarstvo propisuje granične vrednosti emisije, obezbeđuje propisno praćenje kvaliteta vazduha u naselju i evidenciju podataka, obezbeđuje praćenje osnovnih meteoroloških elemenata i prati uticaj zagađenog vazduha na zdravlje ljudi. Cilj kontrole kvaliteta vazduha je zaštita zdravlja ljudi, odnosno, utvrđivanje izvora zagađenja, utvrđivanje stepena zagađenja, utvrđivanje kretanja zagađenosti vazduha u toku godine, procena opterećenosti pojedinih lokacija, utvrđivanje kritičnih situacija u cilju upozorenja javnosti, utvrđivanje mera zaštite.

Podaci dobijeni praćenjem aerozagađenja su osnov za donošenje programa sanacije određenog područja. U slučaju prekoračenja graničnih vrednosti emisije, zagađivač je dužan da na zahtev određenog inspekcijskog organa preduzme potrebne mere da bi se koncentracije štetnih i opasnih materija svele na propisane granične vrednosti emisije.

Najčešće se kontrolišu emisija SO2 iz grupe nekancerogena i čađ iz grupe kancerogena i ukupne taložne materije. Oni se mogu smatrati indikatorima aerozagađenja. Sumpordioksid, nastaje kao proizvod sagorevanja sumpora u fosilnim gorivima. To je gas oštrog mirisa, teži od vazduha. Toksičnost mu se pojačava u uslovima povećane vlažnosti zbog stvaranja sumporne kiseline. Iritira disajne puteve i konjuktive, a pri većim koncentracijama oštećuje plućni parenhim i čulo mirisa. Dugo udisanje manjih koncentracija u stanju je da izazove hronično ostećenje disajnih puteva, konjuktiva i gleđi zuba, a neki mu pripisuju kataralne promene sluzokože želuca, menstrualne poremećaje i različite promene u krvnoj slici.

Prema najnovijim saznanjima proizvodi oksidacije SO2 u vazduhu još su toksičniji od samog SO2. Čađ nastaje sagorevanjem fosilnih goriva. To su fine, male čestice veličine oko 5 mikrona. Lebde u vazduhu i ponašaju se kao gas. Sadrže toksične i kancerogene materije.

8

Mogu nakupljati i bakterije. Lako prodiru u disajne puteve i ostećuju ih. Taložne materije su delići čvrstog goriva, pepela, ulične prašine koji usled svoje težine padaju na zemlju. Dejstvo na organizam im zavisi od porekla i hemijskog sastava, veličine i oblika čestice, zagađenosti mikroorganizmima. Padavine sa pH vrednošću ispod 5,6 su kisele padavine ("kisele kiše").

3.4. Aerozagađenje i saobraćaj

Istraživanja pokazuju da 50 % aerozagađenja u gradovima potiče od saobraćaja. Postoji čitav set međunarodnih direktiva, od Evropske direktive o zaštiti vazduha od zagađenja i praćenju njegovog kvaliteta u urbanim sredinama, preporuka Svetske zdravstvene organizacije, do domaćeg Pravilnika o graničnim vrednostima emisije, metodama merenja itd., koji regulišu oblast zagađenja vazduha. Naši sadašnji pravilnici iz

ove oblasti su usklađeni sa prethodnim evropskim pravilnicima i pravilnicima SZO, ali se radi na njihovoj harmonizaciji sa propisima EU.

9

Zagađenost vazduha se posmatra sa tri aspekta: zaštite zdravlja ljudi, zaštite eko sistema i zaštite materijalnih dobara. Ovi aspekt služe i za postavljanje normativa koji pokazuju koliko i koje su štetne materije dozvoljene u vazduhu.

3.5. Najveći zagađivači vazduha kod nas

Najveći zagađivači vazduha u Srbiji su: termoelektrane (TENT A i TENT B - Obrenovac, TE Kolubara - Veliki Crljeni, TE Kostolac, TE Morava - Svilajnac). Cementare (BFC - Beočin, "Novi Popovac" - Paraćin, "Cementara Kosjerić"), rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, hemijska i metalurška postrojenja (Petrohemija i Azotara u Pančevu, FOM u Novom Beogradu, Agrohem u Novom Sadu, Zorka i Azotara u Subotici, FKS u Elemiru, HK Prahovo, Topionica olova u Zavali), fabrike ("Magnohrom" u Kraljevu, "Šamot" u Aranđelovcu, "Toza Marković" u Kikindi, Fabrika kreča "Jelen Do" u Požegi), stočne farme i klanice (Bačka Topola, Sombor, Zrenjanin, Ćuprija, Sremska Mitrovica), fabrike papira ("Matroz" u Sremskoj Mitrovici i "Božo Tomić" u Čačku) i veliki industrijski kompleksi ("Prvi partizan" - Užice, Valjaonica bakra i aluminijuma u Sevojnu, "Zastava" u Kragujevcu, "Trajal" - Kruševac, "Goša" - Smederevska Palanka, "Tigar" - Pirot, DIN - Niš, "Duga" - Beograd).

3.6. Efekat staklene bašte

Efekat staklene bašte je izraz za zagrevanje planete Zemlje nastalo poremećajem energetske ravnoteže između količine zračenja koje od Sunca prima i u svemir zrači Zemljina površina. Ovaj efekat predstavlja rezultat povećanja količine zračenja koje ne može od površine Zemlje da bude emitovano u svemir, već ga atmosfera upije i postane toplija. Atmosfera Zemlje upija deo (oko 30%) energije koju Sunce direktno emituje, dok ostatak (zračenje manjih talasnih dužina) pada na tlo i zagreva ga, a tlo potom emituje infracrvene zrake (manjih talasnih dužina) koji, u normalnim okolnostima, uglavnom odlaze u svemir. Međutim ukoliko u atmosferi postoje gasovi koji upijaju ovakvo zračenje, doći će do povećanja temperature atmosfere. To se dogodilo sa atmosferom Zemlje u poslednjem veku.

Ukratko, Sunce emituje energiju raznih talasnih dužina, dobar deo toga stigne do Zemljine površine, doprinosi stvaranju i održavanju svog života na Zemlji, a deo tog zračenja potom biva emitovan u svemir i priroda je u ravnoteži. Ako nešto zadrži deo tog zračenja,

10

ravnoteža se kvari i nastaju problemi. Ono što zadrži zračenje je poznato pod nazivom gasovi staklene bašte, a problemi koji nastaju su poznati pod nazivom globalno zagrevanje. 4

Efekat nastaje na sličan način kao u stakleniku, gde sunčevi zraci vidljivog i ultraljubičastog dela spektra prodiru kroz staklo i greju tlo ispod stakla. Tlo potom emituje infracrveno zračenje koje ne može proći kroz staklo, zadržava se unutra i tlo ostaje zagrejano. Usled toga je u staklenicima mnogo toplije nego izvan njih. Na isti način se ponaša i planeta Zemlja ukoliko postoji neka materija koja će se ponašati kao stakleni krov. Prilikom izbacivanja iz fabričkih dimnjaka i auspuha automobila ugljenik(IV)-oksid (poznatiji kao ugljen dioksid) i ostali štetni gasovi formiraju omotač oko Zemlje koji propušta toplotu da prodre do površine ali ne i da se vrati u vasionu. Na ovaj način površina Zemlje postaje sve toplija i iz godine u godinu temperature su sve više.

Razlog koji dovodi do efekta staklene bašte, usled kojeg dolazi do zagrevanja površine Zemlje drugačiji je od onog u staklenoj bašti, gde do zagrevanja dolazi usled smanjene cirkulacije vazduha i mešanja zagrejanog vazduha,a ne zbog same apsorbcije Sunčevog zračenja. Ipak, ovaj pojam je široko rasprostranjen i opšte prihvaćen.

3.7. Kisele kiše

Kisele kiše nastaju kao posledica zagađivanja vazduha. Prilikom sagorevanja raznih oblika goriva u motorima ili fabrikama ispušta se: ugljen-dioksid,ugljen-monoksid, oksidi azota, sumpor-diksid, čađ i pepeo.

Ovaj fenomen je doveo i do sušenja šuma u nekim delovima Evrope i Amerike. Oko 60 % šuma na Zemlji je, osim nekontrolisanom sečom uništeno konstantnim “tuširanjem” kiselim kišama. Sada su umesto njih na tim mestima pustinje. Kiseli talog koji dospe u mora, reke i jezera kontaminira čitav eko-sistem, a samim tim štetno utiče na floru i faunu. Povećanjem kiselosti ribe gube reproduktivnu sposobnost. Kiselina reaguje s kalcijumom iz kostiju pa nastaju deformacije. Aluminijum koji se koncentriše u škrgama ometa disanje i dovodi do uginjanja. Neke vrste su zbog toga pred istrebljenjem. Ni ptice nisu pošteđene od zagađenja jer su im staništa kontaminirana, kao i hrana iz reka i jezera. Koliko su otrovne ove padavine pokazuju i oštećenja spomenika.

Čovek, kao glavni krivac za ovaj fenomen, ima mogućnosti da se iskupi za svoj nemar. Treba hitno da preduzme preventivne mere, kao što su upotreba goriva s niskim

4 sr.wikipedia.org/wiki/Efekat_staklene_bašte

11

sadržajem sumpora i postavljanje filtera na idustrijska postrojenja kako bi se smanjila emisija sumpor dioksida u atmosferu, a u svaki automobil treba ugraditi katalizator.

Uticaj na biljke: Povećanjem kiselosti tla, to znači povećanjem količine H+ jona, se iz tla ispiraju važne mineralne stvari kao što su magnezijum, kalijum, kalcijum... Tako može doći do drastičnog smanjenja pH vrednosti.

Na temelju smanjivanja pH vrednosti kao posledica hemijskih procesa nastajujioni koji imaju štetno delovanje na korenje biljki i na tlo. Isto vredi i za jone železa koji se oslobađaju pri pH vrednosti manjoj od 3,8. Stepen štetnosti konačno zavisi o vrsti.

Igličasto drveće je jače pogođeno štetama prouzrokovanim kiselim kišama, i to jela više nego smreka. Kod listopadnog drveća je najjače pogođen hrast. Pre svega su oštećene šume na mestima sa čestim i obilnim padavinama i koja još k tome imaju relativno niske prosečne godišnje temperature. To se odnosi na šume na višim nadmorskim visinama. Obelezja bolesti koje se pojavljuju su jako različita.Pojedini simptomi bolesti nastupaju nezavisno jedni o drugima i pri tome mogu zavisno o regiji u kojoj se pojavljuju biti i jako različiti. Kod igličastog drveća su ustanovljene sledeća oštećenja:

Oštećenja iglica (požutele iglice, opadanje iglica) Oštećenja pupoljaka i mladih klica Oštećenja kore Oštećenja drveta Anomalije rasta Oštećenja korenja Slabljenje otpornosti na mraz, infekcije, štetočine

3.8. Uništavanje ozonskog omotača

Ozon je gas, alotropska varijanta kiseonika sa tri atoma. Prepoznatljivog je mirisa koji se javlja posle grmljavine ili oko električnih uređaja koji varniče. Otkriven je u bllizini električnih mašina 1785, a njegova hemijska konstitucija utvrđena je 1872. U većim količinama, ozon je otrovan bledoplav gas veoma neprijatnog mirisa i prilično reaktivne prirode. Najveća koncentracija ozona u prirodi nalazi se na 10 - 50 km iznad površine zemlje, u stratosferi. Kada je 1985. godine postalo jasno da se ozonski omotač stanjuje iznad Zemljinih polova, naučnici su jednoglasno označili industrijsko zagađenje kao glavnog krivca. Hemikalije koje najviše ugrožavaju ozonski omotač su hlorofluorokarboni (CFC, gas korišćen u raspršivačima) i haloni.

Najveći zagađivači, tj. proizvođači ovih supstanci su, logično, najrazvijenije zemlje sveta međutim njihova reakcija biva prilično brza ako uzmemo u obzir da je bilo reč o potpuno novim otkrićima koje je bilo neophodno detaljno proveriti. Protokol o supstancama koje uništavaju ozonski omotač potpisan u Montralu 1987 godine uz pomoć Programa za

12

zaštitu okoline UN (United Nations Environment Programme) drastično smanjuje proizvodnju hlorofluorokarbona. Ipak, protokol nije ograničio proizvodnju svih bromida (u koje spadaju i haloni). Zanimljivost: Novi podaci koje je prikupio Envisat, satelit Evropske svemirske agencije (ESA), pokazuju da je 2005 godine rupa u ozonskom omotaču iznad Antarktika dostigla rekordnu veličinu. Površina koja je ostala bez ozona iznosi oko deset miliona kvadratnih kilometara - to je otprilike veličina Evrope.

Što je još gore, rupa će i u sledećih mesec dana nastaviti da se širi. Ovakav razvoj situacije je prilično neočekivan, budući da je ozonski omotač u protekle dve godine pokazivao znake oporavka. Rupe u ozonu iznad južnog pola svoj godišnji maksimum dostižu sredinom septembra, a dosada su najveće zabeležene bile one iz 2000. i 2003. godine.

Gubitak ozona iznad Arktika je bio najveći tokom godina kada su ti talasi bili neuobičajeno slabi [1993, 1996]. Zaključak NASA-e posle izvesnog broja godina tokom kojih su vršena neprekidna merenja i osmatranja viših slojeva atmosfere je da zapravo najveći uticaj na gubitak ozona imaju meteorološke pojave odnosno stabilnost zagrejanosti vazduha iznad polova. Još uvek se ne može sa sigurnošću reći da li je glavni uzrok prirodna varijacija ili promena klime. Smanjenje ozonskog omotača iznad Arktika iz osamdesetih godina prošlog veka je pratilo i povećanje količine nivoa hlorida tako da je uzrok najverovatnije bio hemijske prirode. Devedesetih se istanjivanje nastavilo ali nije bilo povezano sa ovim supstancama već sa meteorološkim pojavama. Procene NASA-inih stručnjaka se poklapaju sa prognozama Dr Farman-a da će Montrealski protokol najverovatnije dovesti do normalizacije ozonskom omotača do polovine ovog veka.

4. MONITORNIG ZAGAĐENJA VAZDUHA

Sistematsko praćenje kvaliteta vazduha se sprovodi u mreži mernih mesta na teritoriji cele Republike na osnovu Uredbe o Programu kontrole kvaliteta vazduha u Republici Srbiji, koji donosi Vlada Republike Srbije za svaku godinu. Zakonska osnova za donošenje Programa sadržana je u Zakonu o zaštiti životne sredine (“Službeni glasnik RS”, 135/04). Ovaj

13

Program je pripremljen sa osnovnim ciljem da se prate odgovarajuće osnovne i specifične zagađujuće materije, kao i istraživanje uticaja kvaliteta vazduha na zdravlje, klimu i šumske ekosisteme.

Programsko sistematsko merenje zagađenosti vazduha obezbeđuje ostvarivanje više ciljeva:

Praćenje stepena zagađenosti vazduha u odnosu na granične vrednosti imisije (GVI),Preduzimanje preventivnih mera u segmentima značajnim za zaštitu vazduha od zagađivanja,Informisanje javnosti i davanje preporuka za ponašanje u epizodama povećanog zagađenja vazduha,Praćenje trendova koncentracija po zonama na teritoriji Republike,Procena izloženosti populacije, Identifikacija izvora zagađenja ili rizika,Evaluacija dugotrajnih trendova,

Sagledavanje uticaja preduzetih mera na stepen zagađenosti vazduha.

Monitoring kvaliteta vazduha se obavlja u mreži mernih mesta (stanica) postavljenih u više nivoa od strane stručnih organizacija (zavodi za javno zdravlje, Republički hidrometeorološki zavod i instituti). Kvalitet podataka o sistematskim merenjima uslovljen je opremljenošću institucija koje vrše merenja, a ograničen je finansijskim mogućnostima.

U okviru državnog osmatračkog sistema Republičkog hidrometeorološkog zavoda, a prema Uredbi o utvrđivanju kvaliteta vazduha, koju Vlada donosi na period od dve godine, vrše se sistematska merenja kvaliteta vazduha u mreži koju čine: 13 stanica koje reprezentuju stanje kvaliteta vazduha na širem području i koje nisu pod neposrednim uticajem izvora zagađenja i 10 stanicakojesupostavljene na meteorološkim stanicama koje su u zoni izvora zagađenja, kao i 1 meteorološka stanica za realizaciju EMEP programa. Na ovim stanicama vrši se 24-časovno uzorkovanje kvaliteta vazduha, azatimi hemijska analiza radi dobijanja koncentracija SO2, NOx ičađiu ambijentalnom vazduhu.

Lokalna mreža urbanih stanica pokriva monitoring osnovnih zagađujućih materija (čađ, SO2, NOx, CO, ozon, suspendovane čestice i taložne materije) uključujući i teške metale u taložnim materijama.

14

Programom je predviđeno da stanice budu locirane u 40 naselja, na 76 mernih mesta. Lokalna mreža za kontrolu specifičnih zagađujućih materija pokriva 19 naselja na 44 merna mesta u zavisnosti od blizine industrijskih postrojenja (na primer, prateseakrolei, fenol, NH3, bensen i dr)

Sistematska merenja imisije osnovnih i specifičnih zagađujućih materija se vrše u manjem obimu nego što je predviđeno Programom zbog ograničenih finansijskih sredstava. Merenja osnovnih zagađujućih materija se vrše u 28 naselja na 60 mernih mesta i specifičnih zagađujućih materija u 5 naselja na 11 mernih mesta. Mesečni izveštaji (na osnovu kojih se izrađuju godišnji) dostavljaju se Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja.5

4.1. Metode monitoringa

Zaštita vazduha ostvaruje se preduzimanjem mera sistematskog praćenja kvaliteta vazduha, smanjenjem zagađivanja vazduha zagađujućim materijama ispod propisanih graničnih vrednosti, preduzimanjem tehničko - tehnoloških i drugih potrebnih mera za smanjenje emisije i praćenjem uticaja zagađenog vazduha na zdravlje ljudi i životnu sredinu.

U skladu sa Zakonom o zaštiti vazduha ("Službeni glasnik RS" broj 36/2009), a u cilju efikasnog upravljanja kvalitetom vazduha uspostavlja se jedinstveni funkcionalni sistem praćenja i kontrole stepena zagađenja vazduha i održavanja baze podataka o kvalitetu vazduha (u daljem tekstu: monitoring kvaliteta vazduha). Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, u okviru svoje nadležnosti utvrđene zakonom, obezbeđuju monitoring kvaliteta vazduha. Uslove z a monitoring kvaliteta v azduha n a teritoriji Republike S rbije utvrđuje Vlada, na predlog Ministarstva, a naročito se utvrđuju kriterijumi za određivanje minimalnog broja mernih mesta i lokacije za uzimanje uzoraka u slučaju fiksnih merenja i u slučaju kada su fiksna merenja dopunjena indikativnim merenjima ili postupcima modelovanja.

Monitoringa kvaliteta vazduha vrši se prema:

kriterijumima za određivanje minimalnog b Koja mernih mesta i lokacije za uzimanje uzoraka u slučaju fiksnih merenja i u slučaju kada su fiksna merenja dopunjena indikativnim merenjima ili postupcima modelovanjametodologiji merenja i ocenjivanja kvaliteta vazduha (referentne metode merenja i kriterijumi za ocenjivanje koncentracija)

5 M. Pantelić, B. Jordović, Ekologija i zaštita životne sredine, Tehnički fakultet, Čačak (2007), Udžbenik

15

zahtevima u pogledu podataka koji se koriste za ocenjivanje kvaliteta vazduha (prema zahtevu standarda SRPS ISO/IEC 17025)6

U cilju upravljanja kvalitetom vazduha Vlada Republike Srbije, na predlog Ministarstva, propisuje zahteve kvaliteta vazduha. Zahteve kvaliteta vazduha čine numeričke vrednosti graničnih vrednosti nivoa zagađujućih materija u vazduhu, donje i gornje granice ocenjivanja kvaliteta vazduha, kritičnih nivoa, granica tolerancije i tolerantnih vrednosti, ciljnih vrednosti i (nacionalnih) dugoročnih ciljeva zagađujućih materija u vazduhu, koncentracija opasnih po zdravlje ljudi i koncentracija o kojima se izveštava javnost. U slučajevima kada su one prekoračene propisuju s e i rokovi za postizanje graničnih i/ili ciljnih vrednosti.

4.2. Pregled stanja kvaliteta vazduha u Srbiji za mesec: Maj

SO2 (µg/m3)

   Stanica:    Srednjavrednost

 Maksimalnavrednost

 Datummaks. vrednosti

 Broj danaiznad GVI**

 * nedovoljan broj podataka za statisticku obradu ** GVI - Granična vrednost imisije - za SO2 iznosi 150 µg/m3

  Loznica 43 80 7 0

  Valjevo 40 82 13 0

  Sm. Palanka 54 72 8 0

  Vel. Gradište 49 65 4 0  Negotin 49 65 23 0

  Zlatibor 50 73 8 0

  Sjenica 46 60 26 0

  Požega 34 48 8 0

  Kraljevo 50 75 9 0

  Kopaonik 53 66 12 0  Kruševac 25 55 5 0

  Ćuprija 30 45 5 0

  Niš 38 50 23 0

  Leskovac 37 50 6 0

  Vranje 32 50 4 0

NO2 (µg/m3)

   Stanica:     Srednjavrednost

 Maksimalnavrednost

 Datummaks. vrednosti

 Broj danaiznad GVI**

 * nedovoljan broj podataka za statisticku obradu ** GVI - Granična vrednost imisije - za NO2 iznosi 85 µg/m3  Loznica 9 16 3 0  Valjevo 21 32 12 0

6 Zakon o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik RS" broj 135/2004 i 36/2009)

16

  Sm. Palanka 8 13 13 0  Vel. Gradište 29 44 10 0  Negotin 12 39 31 0  Zlatibor 6 11 1 0  Sjenica 5 6 26 0  Požega 18 29 6 0  Kraljevo 12 24 1 0  Kopaonik 1 5 2 0  Kruševac 12 25 1 0  Ćuprija 14 21 19 0  Niš 10 82 31 0  Leskovac 12 49 6 0  Vranje 12 22

5. Prilog I - Uredba o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha

UREDBAO USLOVIMA ZA MONITORING I

ZAHTEVIMA KVALITETA VAZDUHA7

(Sl. glasnik RS br. 11/10)Osnovni tekst na snazi od 13/03/2010 , u primeni od 13/03/2010

Predmet uređivanjaČlan 1.

Ovom uredbom utvrđuju se uslovi za monitoring i zahtevi kvaliteta vazduha.Član 2.

Uslovi za monitoring kvaliteta vazduha su: kriterijumi za određivanje minimalnog broja mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka u slučaju fiksnih merenja i u slučaju kada

su fiksna merenja dopunjena indikativnim merenjima ili postupcima modelovanja; metodologija merenja I ocenjivanja kvaliteta vazduha (referentne metode merenja i

kriterijumi za ocenjivanje koncentracija); zahtevi u pogledu podataka koji se koriste za ocenjivanje kvaliteta vazduha; način obezbeđenja kvaliteta podataka za ocenjivanje kvaliteta

vazduha (prema zahtevu standard SRPS ISO/IEC 17025); obim i sadržaj informacija o ocenjivanju kvaliteta vazduha u skladu sa Zakonom o zaštiti vazduha ("Službeni glasnik RS",

broj 36/09) - u daljem tekstu: Zakon.Član 3.

7 Uredba o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha (Sl. glasnik rs br. 11/10)

17

Zahtevi kvaliteta vazduha su: granične vrednosti nivoa zagađujućih materija u vazduhu; gornje i donje granice ocenjivanja nivoa zagađujućih materija u vazduhu; granice tolerancije i tolerantne vrednosti; koncentracije opasne po zdravlje ljudi i koncentracije o

kojima se izveštava javnost; kritični nivoi zagađujućih materija u vazduhu; ciljne vrednosti i (nacionalni) dugoročni ciljevi zagađujućih materija u vazduhu; rokovi za postizanje graničnih

i/ili ciljnih vrednosti, u slučajevima kada su one prekoračene u skladu sa Zakonom.

Značenje izraza

Član 4.Pojedini izrazi upotrebljeni u ovoj uredbi imaju sledeće značenje:

1) merenje je skup postupaka kojima se određuje vrednost neke veličine;2) period merenja je vremenski razmak između prvog i poslednjeg merenja;

3) merni postupak je skup postupaka, opisanih prema vrsti, koji se upotrebljavaju za vršenjepojedinih merenja u skladu sa određenom metodom;

4) mreža je skup dve ili više mernih stanica i/ili mernih mesta za monitoring kvaliteta vazduha;

5) stanica je stacionarni i/ili mobilni objekat opremljen za merenje/uzimanje uzoraka, obradu i prenos podataka i za zapažanje pojava značajnih za monitoring kvaliteta vazduha;

6) etaloniranje je skup postupaka kojima se, u određenim uslovima, uspostavlja odnos izmeđuvrednosti veličina koje pokazuje merilo ili merni sistem, ili vrednosti koje predstavlja

materijalizovana mera ili referentni materijal, i odgovarajućih vrednosti ostvarenih etalonima;7) uzimanje uzoraka je postupak sakupljanja pojedinačnih uzoraka vazduha i padavina;

8) granica detekcije je minimalna koncentracija ili masa zagađujuće materije koja se možedetektovati pri poznatom intervalu pouzdanosti;

9) granica kvantifikacije je najmanja količina analizirane materije koja se može kvantifikovati uz odgovarajuću preciznost i tačnost a utvrđuje se kod kvantitativnih analiza

kod kojih je nivo koncentracije analizirane materije koji se određuje nizak;10) podešavanje je postupak dovođenja mernog instrumenta u tehničko stanje prikladno za

njegovu upotrebu;11) osnovne koncentracije zagađujućih materija su koncentracije zagađujućih materija na

mestima koja nisu direktno izložena zagađenju vazduha;12) merna nesigurnost je parametar koji se pridružuje rezultatu merenja i koji odražava

rasipanje izmerenih vrednosti;13) PM 10 je frakcija suspendovanih čestica (particulate matter) koja prolazi kroz filter čiji su

zahtevi utvrđeni u standardu SRPS EN12341, kojim je utvrđena referentna metoda za uzimanje uzoraka i merenje PM 10 frakcije, sa efikasnošću od 50% zahvata čestica

aerodinamičkog prečnika od 10 μm;14) PM 2.5 je frakcija suspendovanih čestica (particulate matter) koja prolazi kroz filter čiji su

zahtevi utvrđeni u standardu SRPS EN14907, kojim je utvrđena referentna metoda za uzimanje uzoraka i merenje PM 2.5 frakcije, sa efikasnošću od 50% zahvata čestica

aerodinamičkog prečnika od 2,5 μm;

18

15) oksidi azota (NO X) su zbir zapreminskih koncentracija azot monoksida i azot dioksida (ppbV), izražen u jedinicama masene koncentracije azot dioksida u (μg/m³);

16) arsen, kadmijum, nikl i benzo(a)piren su ukupan sadržaj ovih elemenata i njihovih jedinjenja u frakciji suspendovanih čestica PM 10 ;

17) policiklični aromatični ugljovodonici (polycyclic aromatic hydrocarbons - PAH) su onaorganska jedinjenja koja u svom sastavu imaju najmanje dva kondenzovana aromatična

prstena sačinjena u potpunosti od ugljenika i vodonika;18) ukupna gasovita živa jesu isparenja elementarne žive i reaktivna gasovita živa, odnosnojedinjenja žive rastvorljiva u vodi sa dovoljno visokim naponom pare da se nađu u gasovitoj

fazi;19) čađ je masena koncetracija suspendovanih čestica ekvivalentna smanjenju refleksije filter

papira usled sakupljanja crnih čestica i meri se samo u aglomeracijama gde preovladavaju crne čestice;

20) prosečni indikator izloženosti je prosečan nivo određen na bazi merenja na osnovnimurbanim lokacijama na teritoriji Republike Srbije i koji odražava izloženost stanovništva a

koristi se za proračun nacionalnog cilja za smanjenje izloženosti i obaveza po osnovu izloženosti određenoj koncentraciji;

21) obaveza po osnovu izloženosti određenoj koncentraciji je nivo utvrđen na osnovu indikatora prosečne izloženosti, sa ciljem smanjenja štetnih efekata po zdravlje ljudi, koji

treba da budu dostignuti u datom periodu;22) nacionalni cilj za smanjenje izloženosti je procenat smanjenja prosečne izloženosti

stanovništva u Republici Srbiji ustanovljen za referentnu godinu, sa ciljem smanjenja štetnihefekata po zdravlje ljudi, koji će se ukoliko je moguće dostići u određenom periodu;

23) EMEP (European Monitoring and Evaluation Programme) je Program saradnje za praćenje i procenu prenosa zagađujućih materija u vazduhu na velike udaljenosti u Evropi.

Obezbeđivanje uslova za monitoring i prikupljanjepodataka

Član 5.Za potrebe monitoringa kvaliteta vazduha i prikupljanja podataka organi Republike

Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (u daljem tekstu: nadležni organ) u okviru svojih nadležnosti obezbeđuju:

1) merne stanice i/ili merna mesta za fiksna merenja u državnoj i lokalnim mrežama;2) kontinualno i/ili povremeno merenje/uzimanje uzoraka zagađujućih materija na fiksnim

lokacijama;3) povremeno merenje/uzimanje uzoraka zagađujućih materija na mernim mestima koja nisu

obuhvaćena mrežom monitoringa kvaliteta vazduha;4) prenos, obradu, proveru validnosti i analizu rezultata dobijenih merenjem i/ili uzimanjem

uzoraka i analizom;5) proveru kvaliteta mernih postupaka;6) održavanje mernih mesta, mernih instrumenata sa pratećom opremom, i opreme za prijem i

19

prenos podataka, u cilju obezbeđenja zahteva u pogledu kvaliteta podataka koji se koriste zaocenjivanje kvaliteta vazduha.

Obaveze nadležnih organa

Član 6.(1) Nadležni organi u skladu sa Zakonom obavezni su da pri uspostavljanju i funkcionisanju

mreže mernih stanica i/ili mernih mesta, za fiksna merenja:1) odrede fiksne makrolokacije;2) odrede fiksne mikrolokacije; 3) pripreme i obezbede fiksne lokacije;

4) obezbede odgovarajuće tehničke uslove za merenje i/ili uzimanje uzoraka zagađujućihmaterija na fiksnim lokacijama, uključujući postavljanje odgovarajućeg objekta za smeštaj

mernih uređaja, zaštitu od atmosferskog električnog pražnjenja, priključak za struju, stabilninapon električne energije, telekomunikacione veze, sistem za hlađenje/grejanje,

uspostavljanje sistema za zaštitu uređaja;5) opreme merna mesta za fiksno merenje opremom za sakupljanje, skladištenje, obradu i

prenos podataka;6) održavaju merna mesta, merne instrumente i opremu za praćenje i prenos podataka na

način kojim će se obezbediti njihova projektovana funkcionalnost.(2) Odredbe ovog člana primenjuju se i na uspostavljanje mernih mesta iz člana 5. tačke 3.

ove uredbe.

Metode praćenja nivoa zagađenosti vazduha

Član 7.(1) Nivo zagađenosti vazduha prati se merenjem koncentracija za sumpor dioksid, azot

dioksid i okside azota, suspendovane čestice (PM 10, PM 2.5) , olovo, benzen, ugljen monoksid, prizemni ozon, arsen, kadmijum, živu, nikl, benzo(a)piren i čađ u vazduhu instrumentima za automatsko merenje i/ili uzimanjem uzoraka i njihovom analizom.

(2) Postupak uzimanja uzoraka obuhvata pripremu, uzimanje, čuvanje i transport uzoraka doovlašćene laboratorije.

(3) Postupak analize uzoraka vazduha obuhvata laboratorijsku proveru uzoraka vazduha,odnosno njihovu hemijsko-fizičku analizu.

(4) Rezultati merenja koncentracija zagađujućih materija upoređuju se sa propisanim graničnim, tolerantnim i ciljnim vrednostima nivoa zagađujućih materija u vazduhu u cilju

utvrđivanja nivoa zagađenosti vazduha.(5) Nadležni organi mogu odlučiti da prate i koncentracije alergogenog polena i drugih

20

zagađujućih materija, osim zagađujućih materija iz stava 1. ovog člana.

Određivanje minimalnog broja mernih mesta i lokacija zauzimanje uzoraka

Član 8.(1) Određivanje minimalnog broja mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka u svrhu

merenja koncentracija sumpor dioksida, azot dioksida i oksida azota, suspendovanih čestica (PM 10, PM 2.5), olova, benzena i ugljen monoksida u vazduhu vrši se u skladu sa Prilogom I ,

koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.(2) Određivanje minimalnog broja mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka u svrhu

merenja koncentracija i brzine taloženja arsena, kadmijuma, žive, nikla, policikličnih aromatičnih ugljovodonika (PAH) i benzo(a)pirena u vazduhu vrši se u skladu sa Prilogom II Minimalni broj mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka u svrhu merenja koncentracija i brzine taloženja arsena, kadmijuma, žive u gasovitom stanju, nikla, policikličnih aromatičnih

ugljovodonika (PAH) i benzo(a)pirena u vazduhu, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

(3) Kriterijumi za klasifikaciju i određivanje minimalnog broja mernih mesta i lokacija zauzimanje uzoraka u svrhu merenja koncentracija prizemnog ozona i kriterijumi za

određivanje minimalnog broja mernih mesta, lokacija i merenja koncentracija supstanci prekursora prizemnog ozona dati su u Prilogu III , koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen

sastavni deo.(4) Broj mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka u cilju određivanja koncentracija čađi uvazduhu određuje se na istom ili većem broju od broja mernih mesta i lokacija za uzimanje

uzoraka u svrhu merenja koncentracija suspendovanih čestica (PM 10, PM 2.5) .(5) Broj mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka u cilju određivanja koncentracija

alergogenog polena određuje se tako da jedno merno mesto i lokacija reprezentuju oblast od oko 2.500 km².

Monitoring kvaliteta vazduha na osnovnim ruralnimlokacijama

Član 9.(1) Monitoring kvaliteta vazduha vrši se i na osnovnim ruralnim lokacijama van neposrednoguticaja značajnih izvora zagađenja vazduha da bi se, kao minimum, obezbedile informacije oukupnoj masenoj koncentraciji i hemijskom sastavu suspendovanih čestica (PM 2.5) na bazi

godišnjeg proseka.(2) Ciljevi merenja, lista parametara koji se mere, kao i kriterijumi za određivanje mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka dati su u Prilogu IV Ciljevi merenja, lista parametara

koji se mere i kriterijumi za određivanje mernih mesta i lokacija na osnovnim ruralnim

21

lokacijama nezavisno od koncentracija zagađujućih materija, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

Referentne metode merenja za ocenjivanje kvalitetavazduha

Član 10.(1) Za monitoring koncentracija sumpor dioksida, azot dioksida i oksida azota,

suspendovanih čestica (PM 10, PM 2.5) , olova, benzena, ugljen monoksida i prizemnog ozona u vazduhu primenjuju se referentne metode i druge metode iz Priloga V Referentne metode merenja koncentracija sumpor dioksida, azot dioksida i oksida azota, suspendovanih čestica (PM 10, PM 2.5) , olova, benzena, ugljen monoksida i prizemnog ozona, koji je odštampan uz

ovu uredbu i čini njen sastavni deo.(2) Za monitoring koncentracija arsena, kadmijuma, žive, nikla i policikličnih aromatičnih

ugljovodonika (PAH) u vazduhu primenjuju se referentne metode i druge metode iz Priloga VI Referentne metode za ocenjivanje koncentracija u vazduhu i brzine taloženja arsena,

kadmijuma, žive u gasovitom stanju, nikla i policikličnih aromatičnih ugljovodonika (PAH), koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

Kriterijumi za ocenjivanje

Član 11.(1) Ocenjivanje kvaliteta vazduha u zonama i aglomeracijama vrši se primenom kriterijuma za ocenjivanje koncentracija sumpor dioksida, azot dioksida i oksida azota, suspendovanih

čestica (PM 10, PM 2.5) , olova, benzena i ugljen monoksida u vazduhu, u skladu sa Prilogom VII Kriterijumi za ocenjivanje koncentracija sumpor dioksida, azot dioksida i oksida azota,

suspendovanih čestica (PM 10, PM 2.5) , olova, benzena i ugljen monoksida u vazduhu u zonama I aglomeracijama, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

(2) Ocenjivanje kvaliteta vazduha u zonama i aglomeracijama vrši se i primenom kriterijuma za ocenjivanje koncentracija arsena, kadmijuma, nikla i benzo(a)pirena u vazduhu, u skladu

sa Prilogom VIII Kriterijumi za ocenjivanje koncentracija arsena, kadmijuma, nikla I benzo(a)pirena u vazduhu u zonama i aglomeracijama, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini

njen sastavni deo.

Zahtevi u pogledu kvaliteta podataka koji se koriste zaocenjivanje kvaliteta vazduha

Član 12.

Zahtevi u pogledu kvaliteta podataka koji se koriste za ocenjivanje kvaliteta vazduha s obzirom na traženu tačnost metode merenja, minimalnu raspoloživost podataka, mernu

nesigurnost i u pogledu postupka modelovanja, utvrđuju se u skladu sa Prilogom IX Zahtevi

22

u pogledu kvaliteta podataka za ocenjivanje kvaliteta vazduha, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni

deo.

Provera kvaliteta merenjaČlan 13.

(1) Provera kvaliteta merenja, način obrade i prikaza rezultata i ocena njihove pouzdanosti iverodostojnosti, sprovodi se prema propisanim metodama merenja i zahtevima standarda

SRPS ISO/IEC 17025.(2) Podešavanje i etaloniranje mernih instrumenata obavlja se prema propisanim metodama

merenja i zahtevima standarda SRPS ISO/IEC 17025.(3) Uverenja o etaloniranju mernih instrumenata izdata na osnovu ispitivanja obavljenog uakreditovanoj laboratoriji čuvaju se u skladu sa zahtevima standarda SRPS ISO/IEC 17025.

(4) Merila koja shodno propisima kojima se uređuje oblast metrologije podležu obaveziispitivanja tipa i/ili overavanja, ne podležu obavezi etaloniranja.

Ocenjivanje kvaliteta vazduhaČlan 14.

(1) Ocenjivanje kvaliteta vazduha, odnosno nivoa zagađujućih materija iz člana 7. stav 1. oveuredbe, vrši se na osnovu propisanih metoda merenja i zahteva standarda SRPS ISO/IEC

17025 i propisanih numeričkih vrednosti.(2) Rezultati merenja i/ili ocenjivanja mogu se porediti sa graničnom i tolerantnom vrednošću

ako su nivoi zagađujućih materija ocenjeni u skladu sa ovom uredbom.(3) Kriterijumi za proveru validnosti prilikom prikupljanja podataka i izračunavanja

statističkih parametara dati su u Prilogu X Kriterijumi za proveru validnosti, granične vrednosti, tolerantne vrednosti i granica tolerancije za zaštitu zdravlja ljudi, koji je odštampan

uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo.

Granične i tolerantne vrednosti i granice tolerancijeČlan 15.

(1) Granične i tolerantne vrednosti i granice tolerancije za sumpor dioksid, azot dioksid, suspendovane čestice (PM 10, PM 2.5) , olovo, benzen i ugljen monoksid date su u Prilogu X

Odeljku B ove uredbe.(2) U zonama i aglomeracijama u kojima je nivo zagađujućih materija iz člana 7. stav 1. ove

uredbe, ispod graničnih vrednosti utvrđenih u Prilogu X ove uredbe, potrebno je da sekoncentracije zagađujućih materija zadrže na nivou ispod graničnih vrednosti kako bi se

očuvao najbolji kvalitet vazduha u skladu sa principima održivog razvoja.(3) Za zagađujuće materije za koje nije propisana granica tolerancije, kao tolerantna vrednost

uzima se njihova granična vrednost.(4) Granične i tolerantne vrednosti u smislu ove uredbe su osnova za:

23

1) ocenjivanje kvaliteta vazduha;2) podelu zona i aglomeracija u kategorije na osnovu nivoa zagađenja vazduha;

3) upravljanje kvalitetom vazduha.(5) Granične vrednosti nivoa zagađujućih materija u vazduhu propisane ovom uredbom ne

mogubiti prekoračene kada se jednom dostignu.

6. ZAŠTITA VAZDUHA OD ZAGAĐENJA

6.1. Protokol iz Kjotoa

U japanskom gradu Kjotou 1997. godine oko 50 zemalja potpisalo je Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, cilj je sprečavanje i smanjivanje emisije otrovnih gasova, pre svega ugljen dioksida, koji se smatraju glavnim uzročnicima porasta temperatura na Zemlji, odnosno stvaranja efekta “staklene bašte”.

Prema protokolu iz Kjotoa, industrijske zemlje do 2012. godine moraju da smanje emisiju štetnih gasova u atmosferu u proseku za 5% u odnosu na nivo emisije 1990. godine.

Problem je u tome što taj dokument postaje pravno obavezujući tek kada 55 zemalja koje proizvode 55% globalne emisije ugljen dioksida ratifikuju Protokol.

SAD i Australija su, međutim, istupile iz Protokola, Kambera uz obrazloženje da će njegovom ratifikacijom izvoz prljave industrije biti usmeren ka zemljama u razvoju, a u Australiji nastati manjak radnih mesta, što će, prema mišljenju premijera Džona Hauarda, znatno ugrozit industriju zemlje. Interesantno je, međutim, da prema Protokolu, Australija ima pravo da za osam procenata poveća nivo emisije CO2 u odnosu na 1990. godinu. SAD, najveći zagađivač, svoje odbijanje su obrazložile činjenicom da bi ratifikovanje Kjoto protokola nanelo štetu nacionalnoj ekonomiji, a Vašington je zauzvrat formulisao domaći plan zaštite životne sredine.8

Do sada su Kjoto protokol ratifikovale Austrija, Belgija, Danska, Finska, Nemačka, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Španija i Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske. Protokol su ratifikovale i Norveška i Malta, a u istočnoj i centralnoj Evropi Rumunija i Slovačka. Jedan od svakako značajnih koraka u poslednje vreme je što se

8 unfccc.int/kyoto_protocol/items/2830.php 

24

zemljam koje su ratifikovale protokol 4. juna priključio Japan, jedan od velikih svetskih zagađivača.

6.2. Konkretna zaštita od zagađenja

Danas se smatra da su osnovni pokazatelji kvaliteta vazduha ukupna količina suspendovanih čestica i koncentracija ugljovodonika, sumpor-dioksida, prizemnog ozona i azotnih oksida u vazduhu, i u tom cilju se vrši merenje koncentracije svih navedenih pokazatelja. Za sprovođenje sistematskog merenja imisije neophodan je period od godinu dana stalnog praćenja pokazatelja kvaliteta vazduha. Zagađujuće materije u vazduhu dele se na: osnovne (čađ, sumpor-dioksid, suspendovane čestice, azot-dioksid, prizemni ozon, ugljen-monoksid i ukupne taložne materija) i specifične (policiklični aromatični ugljovodonici, akroleini, amonijak, vodonik-sulfid, benzen, toluen, ksilen, teški metali i dr.).

Zaštitu vazduha obezbeđuju, u okviru svojih ovlašćenja, Republika, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, privredni subjekti i druga pravna i fizička lica. Privredni subjekti, odnosno pravna lica i preduzetnici koji u obavljanju delatnosti utiču ili mogu uticati na kvalitet vazduha dužni su da obezbede: tehničke mere za sprečavanje ili smanjivanje emisija u vazduhu; uračunavanje troškova zaštite vazduha od zagađivanja u okviru investicionih i proizvodnih troškova, praćenje uticaja svoje delatnosti na kvalitet vazduha, kao i druge mere zaštite, u skladu sa ovim zakonom I zakonima kojima se uređuje zaštita životne sredine. Praćenje kvaliteta vazduha I praćenje emisija u vazduh obavljaju nadležni organi državne uprave i pravna lica koja imaju dozvolu za obavljanje ove delatnosti. Jedna od podela postupaka za zaštitu vazduha je na: upravno-administrativne I tehničko-tehnološke. Strategija zaštite vazduha, planovi kvaliteta ambijentalnog vazduha i kratkoročni akcioni planovi donose se u cilju očuvanja i poboljšanja kvaliteta ambijentalnog vazduha i izbegavanja, sprečavanja ili smanjenja štetnih posledica po zdravlje ljudi i/ili životnu sredinu.

U cilju zaštite vazduha od zagađenja i prečišćavanja zagađenog vazduha primenjuje se niz tehničko-tehnoloških postupaka zasnovanih na dobro poznatim fizičkim I hemijskim pojavama. Koriste se gravitacioni taložnici, taložne komore i taložni kanali, centrifugalni i inercioni prečistači, venturi-prečistači, filtri, elektrostatički taložnici, čestični aglomeratori, itd. Posebna pažnja se takođe posvećuje prečišćavanju izduvnih gasova motornih vozila, obzirom da je ovaj vid zagađenja veoma rasprostranjen.

Jedan od vidova neposredne zaštite ljudi u okolini velikih izvora zagađivanja I smanjivanje koncentracije zagađujućih supstanci na užem prostoru je njihovo razblaživanje. Zbog toga se grade visoki dimnjaci (i do 300 metara), iz kojih se otpadni gasovi unose u više slojeve vazduha koji neprekidno struji. Time se razblažuje koncentracija zagađujućih supstanci u dimu, jer se mešaju sa velikom količinom vazduha. Pored toga, strujanja ih odnose na veće daljine i one se talože na većoj površini. U neposrednoj okolini izvora

25

zagađenost je smanjena. Zbog daljinskog rasprostiranja zagađujućih supstanci javljaju se negativni efekti na mestima gde se ne očekuju, na primer, na visokim planinama. Propadanje jezera u Skandinaviji je izazvano ovim postupcima.

Korišćenje čistijih goriva i sirovina je značajan postupak za smanjenje zagađivanja. Ako se umesto uglja sa 2% sumpora koristi ugalj sa 0,5 sumpora za isti odnos se smanjuje i zagađenost. Zbog toga se danas pre sagorevanja ugljevi obrađuju kako bi se smanjio sadržaj sumpora.

Isto važi i za naftu. Takođe se klasična čvrsta i tečna goriva zamenjuju najčistijim gorivima – zemnim gasovima. Isti princip važi i za ostale sirovine – rude. Radi smanjivanja zagađenosti vazduha olovom proizvode se i koriste bezolovni benzini.

Katalitički postupak za smanjenje zagađenosti se zasniva na uvođenju katalizatora koji omogućavaju da se i zaostale male količine nerazgrađenih zagađujućih supstanci razgrade ili reaguju do kraja. Pored primene u hemijskoj i naftnoj industriji, katalizatori se koriste i za prečišćavanje izduvnih gasova iz motor SUS.

Na katalizatoru koji se ugrađuje u izduvnu granu motora, zaostale količine ugljovodonika se oksidišu do ugljen-dioksida i vode i ugljen-monoksida i ugljen-dioksida. U gasovima iz ložišta oksidi azota se mogu katalitički prevesti u elementarni azot.

Danas se za uklanjanje čestica iz otpadnih gasova, ložišta ili drugih izvora gde je temperatura visoka, koriste elektrofilteri. Princip rada elektrofiltera se sastoji u sledećem: Čestice u neprečišćenom gasu, pri prolasku kroz elektrofilter, kreću se ka suprotno naelektrisanoj elektrodi pošto imaju elektrostatičko naelektrisanje. Na njoj se zadržavaju dok nataloženi sloj ne postigne određenu debljinu, kada se spuštaju u koš usled sopstvene težine ili protresanja elektrode.

Sakupljeni čvrsti otpadni materijal se deponuje ili, što je mnogo povoljnije, koristi kao sirovina za druge proizvode. Ovi elektrofilteri danas imaju veoma veliku praktičnu primenu. Drugi način zadržavanja čvrstih čestica sastoji se u tome da se gasovi propuštaju kroz vodu ili neki pogodan rastvor, gde se i čestice i gasovite zagađujuće supstance zadržavaju.

Problemi vezani za zaštitu životne sredine ukazali su na to da mnoge tehnologije I drugi postupci izazivaju zagađenje vazduha ali i ostalih sredina, što znači da se moraju zameniti ili znatno poboljšati. Razlog što se to već nije učinilo nije nemogućnost stvaranja nove, čiste tehnologije već je u svim slučajevima u pitanju nedostatak finansijskih sredstava.

Zamena prljavih tehnologija čistim ili manje prljavim, osnovni je vid borbe protiv zagađivanja životne sredine, pa prema tome i vazduha.

U procesu taloženja zagađujućih supstanci iz vazduha biljke imaju značajnu ulogu. Zato je, u principu, povećanje zelene površine, na svakom mestu dvostruko korisno – manje je zagađujućih supstanci a više kiseonika. Međutim i biljke, zavisno od vrste, mogu da bez

26

štetnih posledica po sebe prime samo određenu količinu zagađujuće supstance. Na osnovu navedenih primera je jasno da su biljke aktivni činioci u uklanjanju zagađenja ali i žrtve.

6.3. Mere zaštite od zagađenja

Mere zaštite vazduha mogu se podeliti u tri grupe. Prva podrazumeva eliminaciju uzroka zagađivanja, druga – smanjenje količine štetnih materija koje se ispuštaju u atmosferu, a treća – posebne mere čišćenja vazduha.Eliminacija uzroka aerozagađenja podrazumeva uvođenje novih „čistih“ tehnologija u procese proizvodnje i korišćenja „čistih“ goriva. Npr. razvoj motora koji koriste bezolovni benzin doprineo je da se jedan od izvora zagađenja vazduha olovom potpuno eliminiše.Smanjenje količine oslobođenih zagađujućih materija danas je osnovni vid zaštite vazduha.

Postavljanje filtera i posebnih postrojenja za prečišćavanje izduvnih gasova i dima na fabrička postrojenja može dati dobre rezultate.Posebnu grupu mera zaštite vazduha predstavljaju akcije ozelenjavanja prostora u kome dolazi do aerozagađenja. Podizanje zelenih površina u vidu parkova, drvoreda, živih ograda ili travnjaka umnogome popravlja kvalitet vazduha u gradu. Otporno drvećei zeljaste biljke od neprocenjivog su značaja za sve stanovnike zagađene gradske sredine. One neprekidno stavarju nove količine kiseonika, troše štetni ugljen-dioksid, upijaju čestice čađi i prašine, svojim zeleim krošnjama upijaju i velike količine Sunčevog zračenja, čime se snižava temperatura i stvaraju pogodniji uslovi za život. Takođe one smanjuju i gradsku buku, koja takođe u nekim delovima grada mže biti nepodnošljiva.

Problemi za rešavanje zagađenja vazduha:

nepotpuna mreža praćenja zagađenosti, saobraćaj (upotreba starih vozila koja se loše održavaju i vozila bez katalizatora, loš kvalitet goriva, nedostatak parking mesta, ulice ″kanjonskog ″ tipa), nizak nivo tehničke opremljenosti i upotreba zastarelih tehnologija u industriji, velika blizina energetskih i industrijskih objekata u odnosu na naselja, veći broj termoenergetskih objekata na jednom mestu koji kao pogonsko gorivo koriste ugalj sa visokim procentom sumpora

Glavne izvore zagađivanja vazduha čine: termoenergetski objekti (termoelektrane, toplane), rafinerije nafte, objekti hemijske industrije, produkti sagorevanja goriva u domaćinstvima, industriji, individualnim kotlarnicama, saobraćaju, građevinska delatnost, neodgovarajuće skladištenje sirovina, deponije otpada i dr. Najveće zagađenje vazduha potiče od procesa sagorevanja lignita lošeg kvaliteta (termoelektrane u Obrenovcu, Lazarevcu i Kostolcu) i motornih goriva. Lignit ima nisku kaloričnu vrednost, visok sadržaj vlage čijim sagorevanjem nastaju velike količine pepela, sumpornih i azotovih oksida.

27

Zaštita vazduha ostvaruje se preduzimanjem mera sistematskog praćenja kvaliteta vazduha, smanjenjenjem zagađivanja vazduha zagađujućim materijama ispod propisanih graničnih vrednosti i preduzimanjem tehničko-tehnoloških i drugih potrebnih mera za smanjenje emisije, praćenjem uticaja zagađenog vazduha na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Mere zaštite vazduha obezbeđuju očuvanje atmosfere u celini sa svim njenim procesima i klimatskim obeležjima. Mere za sprečavanje i smanjenje zagađivanja vazduha i poboljšanje kvaliteta vazduha obuhvataju:

propisivanje graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija iz stacionarnih izvora zagađivanja

propisivanje graničnih vrednosti emisija zagađujućih materija iz pokretnih izvora zagađivanja

utvrđivanje maksimalnih nacionalnih emisija za pojedine zagađujuće materije

propisivanje dozvoljenih količina pojedinih zagađujućih materija u određenim proizvodima (naročito u tečnim gorivima, kao i u određenim bojama i lakovima)

smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte postepeno smanjivanje upotrebe supstanci koje oštećuju ozonski omotač ostale mere za sprečavanje i smanjenje zagađenja, kao što su mere prevencije

i sanacije, uvođenje dozvole za rad za postrojenja koja ne podležu izdavanju integrisane dozvole i za koje se ne izrađuje studija o proceni uticaja, zabrana rada i precizno definisane obaveze operatera.

6.4. Kako to drugi rade

LONDON, 13. novembar 2007 - Gradonačlenik Londona Ken Livingston izjavio je danas da je potpisao sporazum vredan 10 miliona funti (20,7 miliona dolara) za nabavku deset autobusa koji kao gorivo koriste vodonik i koji bi trebalo da pomognu u smanjenju zagađenja i ispuštanja štetnog ugljen dioksida u britanskoj prestonici.

Pet od poručenih tradicionalno crvenih autobusa(double decker), koje će izraditi američka firma "ISE korp", biće opremljeni gorivim ćelijama na vodonik, a pet će kao gorivo takođe koristiti vodonik u klasičnim motorima s unutrašnjim sagorevanjem.

-"London je sada prvi grad u Evropi koji će imati toliki vozni park autobusa na vodonik, a koji će po učinku odgovarati klasičnim dizel autobusima", objasnio je Livingston.

Prvi čovek Londona je dodao da je to ogroman korak napred u odnosu na ranije probno korišćenje takvih vozila u glavnom gradu i važan korak ka ostvarenju cilja da do 2015. sva vozila u javnom prevozu kao gorivo koriste vodonik. Operativni direktor firme "London busses" Majk Veston je izjavio agenciji Rojters da bi dizel autobusi koštali oko 130.000 funti po vozilu, ali su vozila na vodonik skuplja jer osim vodene pare ne oslobađaju nikakve štetne gasove. Veston je objasnio da su industriji koja pravi vozila na vodonik

28

potrebne porudžbine iz drugih gradova kao što je ova iz Londona da bi se smanjili troškovi proizvodnje. Novi autobusi, koji će biti u nadležnosti firme "Frst grup", priključiće se londonskom voznom parku od 8.000 autobusa koji su uglavnom opremljeni hibridnim dizel motorima. Olimpijske igre, pokazalo se dosad, bile su jaki izvor motiva svim državama i gradovima organizatorima, da poprave i unaprede način funkcionisanja svoje zajednice, a kako izgleda, i igre u Londonu 2012. odigrati će svoju ulogu.

Konzorcijum u kojem se nalaze kompanije Intelligent Energy i Lotus Engineering, kako bi načeli rešavanje problema gradskog prevoza, kao jednog od najvećih potrošača “automobilske hrane” široke potrošnje, goriva fosilnog porekla (neobnovljivog izvora energije), nedavno je predstavio TAXI vozilo s pogonom na vodonik, odnosno gorive ćelije, čijih bi se 20 primeraka na ulicama Londona trebalo pojaviti za Olimpijske igre 2012.

Projekt je, zapravo, deo službenog plana o smanjenju emisija štetnih gasova do 2020, ali i onog kojim se želi poboljšati kvalitet vazduha u Londonu, narušenu dizelskim izduvnim gasovima iz autobusa i taksija.

Kako je istakao Kit Malthouse, zamenik gradonačelnika i predsednik Londonskog udruženja za vodonik, uprkos tome što je crni taksi (black cab) prepoznatljiv simbol Londona, mora se priznati da je i izvor velikog zagađenja, posebno u gradskom centru.Da stvari oko ovih taksija nisu tako romantične govori i činjenica da je ovaj pilot projekt vredan 5.5 miliona funti pokrenut samo nekoliko dana nakon upozorenja evropske komisije da će povući pravne poteze protiv Velike Britanije ukoliko ova odmah ne reaguje s obzirom da kasni s ispunjavanjem standarda EU o kvalitetu vazduha.Ceo projekt je, uz to, još pod znakom pitanja, s obzirom da se moraju osigurati finansijska sredstva za razvoj i potpora vozača, te stvoriti razgranata mreža stanica za punjenje.

Kada se londonski taksiji, napokon, i pojave, njihova najveća brzina iznosit će oko 130 km/h s radijusom kretanja do 400 km, i za razliku od električnih auta, trebalo bi samo 5 minuta napuniti iste. S obzirom da će iz auspuha oslobađati samo vodu, ulice Londona trebale bi biti puno čišće, naročito do kraja ove decenije, odnosno 2020. do kada bi svih

20 000 londonskih taksija bilo zamenjeno vozilima nulte emisije CO2.U međuvremenu do kraja 2012. na ulice Londona trebalo bi stići još 5 autobusa s

pogonom na vodonik, kao i 100 crnih taxija do 2015. godine.

29

7. ZAKLJUČAK

Umesto automobilom na posao ili u kupovinu idite pešice, biciklom ili koristite sredstva javnog gradskog prevoza. Smanjite upotrebu automobila na minimum. Uvek gde nađete slobodno mesto posadite drvo, jer su šume pluća planete odnosno fabrike kiseonika. Čitajte različitu literaturu, možda i tamo nađete neki koristan savet kako da zaštitite vazduh od zagađenja. Ukoliko u vašoj blizini ima nekih emitera zagađujućih gasova, napišite pismo štampi ili organizujte akciju kako bi zagađivač bio nateran da smanji ili bar prečisti te izduvne gasove. Nemojte da pušite, ili ako već pušite. pokušajte da prekinete, a ako ne želite da prekinete onda bar nemojte da gušite nepušače.

Za grejanje pokušajte da koristite obnovljive izvore energije. Koristite što manje energije. Štitite postojeći biljni svet na Zemlji i sadite novo rastinje. Razmišljajte o recikliranju otpada, odnosno o ponovnom korišćenju već upotrebljenih stvari, tj. njihovo vraćanje u proizvodnju kako bi smo zaštitili sporo obnovljive resurse

Ekonomski razvoj i prosperitet sa sobom, osim koristi, nose i određene negativne posledice po sredinu u kojoj se odigravaju promene. Mnoge od tih promena sagledali smo kroz deo o ekološkim problemima izazvanim različitim aktivnostima ljudi u prostoru. Međutim, ono što ostaje kao nerešena zagonetka i posle sagledavanja svih negativnih ekoloških posledica globalizacije i pratećih procesa jeste pitanje odnosa benefita (koristi) koje ekonomski razvoj donosi i njegovih negativnih posledica. Kako uspostaviti ravnotežu?

Pojam održivog razvoja upravo definiše pomenuti odnos i podrazumeva razvoj koji obezbeđuje potrebe sadašnjih generacija bez ugrožavanja mogućnosti da i buduće generacije svoje potrebe zadovolje na adekvatan način. U razvijenim zemljama u svetu, održivi razvoj je shvaćen u svetlu dugoročnog rasta. Međutim, to shvatanje održivog razvoja bogatih veoma je kritikovano u zemljama u razvoju. Siromašniji deo naše planete smatra da bogate zemlje održivi razvoj neće da razumeju kroz neophodan rast siromašnih ekonomija i preraspodelu bogatstva u svetu. Iako mehanizme tržišta i u razvijenim zemljama prihvataju kao ekonomske instrumente, ipak smatraju da su političke i socijalne

30

prepreke tolike da se ne može dostići ono što održivi razvoj propagira samo ekonomskim instrumentima.

Mnogi kritikuju preteranu eksploataciju resursa u bogatom delu sveta, a mnogi kritikuju stavljanje zadovoljenje ljudskih potreba ispred ekoloških zakonitosti u siromašnijem delu. Da li je moguće postići dogovor oko osnovnih pitanja opstanka i funkcionisanja čovečanstva?

Odgovor na to je dao i nedavni samit u Kopenhagenu po pitanju klimatskih promena (2009), gde se jasno videla podela između pomenuta dva bloka – bogatog koga su predstavljale razvijene zemlje i siromašnog dela, koga je činio ostatak sveta.

Raspravljajući o datom pitanju kroz decenije unazad, stručna i naučna javnost došla je i do pitanja da li je moguće i samu zaštitu okruženja od posledica ekonomskih aktivnosti u prostoru shvatiti kao vrednost koja se može naći na tržištu? Takva ideja se utkala u jedan pravac koji se bavi odnosom ekonomije i prirode – ekološka modernizacija. Reč je o pravcu koji propagira pozitivan pristup interakcije čoveka i njegovog prirodnog okruženja, pri čemu se smatra da je moguća sinergija između ekonomskog razvoja i razvoja ekološke zaštite. To je pristup koji pokušava da promeni dosadašnji odnos ekonomske eksploatacije i zaštite životne sredine i da pretpostavi da je moguće voditi uspešan ekonomski razvoj, a da pri tom ne dođe do devastacije okruženja. Neke zemlje su ovaj koncept već ugradile u svoj ekonomski razvoj (Japan, Holandija), što je rezultiralo manjom potrošnjom prirodnih resursa i manjom količinom otpada koja nastaje pri toj eksploataciji. Druge zemlje su još veoma skeptične prema ovakvom shvatanju, tako da sticanje profita ostaje središte njihovog funkcionisanja.

31

LITERATURA

1. M. Pantelić, B. Jordović, Ekologija i zaštita životne sredine, Tehnički fakultet, Čačak (2007), 2. Š. Kadrić, Ekologija - neodrživi razvoj, Zenica 2004,3. Uredba o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha (Sl. glasnik rs br. 11/10)4. www. sr.wikipedia.org/wiki/Efekat_staklene_bašte5. www.gagak.blog.rs/blog/gagak/generalna/2009/11/.../zagadjenje-vazduha6. www.sr.wikipedia.org/sr7. www.unfccc.int/kyoto_protocol/items/2830.php 8. Zakon o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik RS" broj 135/2004 i 36/2009)

32