Александар Недић

МРЖЊАКАО НАЦИОНАЛНИ ПРОЈЕКАТ

Београд, 2012

Зашто ова књига

Кад је 10. априла 1941. године путем загребачке радио станице прочитан, а затим у краћим размацима понављан заједнички проглас вође хрватског народа Владимира-Владка Мачека и вође хрватских екстремиста Анте Павелића, којим се проглашава „Независна држава Хрватска“, народне овације пожњео је Мачек, а не Павелић. Док је народ клицао Мачеку и „слободној Хрватској“, Мачекове формације „Грађанска заштита“ и „Сељачка заштита“, ступиле су као борбене формације са оружјем у руци противу Срба који су се у јединицама југословенске војске, услед изненадног хрватског издајства, у нереду повлачили. Ове су формације нападале по улицама хрватских села и градова српске официре и војнике, које су скидањем официрских обележја најпре јавно вређали, па их затим на очиглед разуздане масе убијали.

Познате су огорчене борбе одступајуће српске војске на сектору Славонски Шамац-Сремска Рача са Мачековим „Заштитарима“, где су чланови ових борбених формација Хрватске Сељачке Странке (ХСС) настојали да им пресеку одступницу и да их потпуно уништите. Илустрације ради, ваља напоменути да је срез жупањски кроз све време заједничког живота Хрвата и Срба спадао међу најача упоришта ХСС. Овде Павелић ни хиљадитог Хрвата није имао уза себе, као што их је уосталом имао јако мало и у целој Хрватској. Никада, дакле, Павелић не би могао са онолико мало својих присталица извршити ма какву револуцију хрватског народа у духу усташких начела, да није обилато помогнут присталицама хрватског сељачког покрета, коме је на челу стајао сам др Владко Мачек.

Да је то тако, потврђује сама Хрватска и њено јавно мнење. Позивам се на непрегледну гомилу исписаног величања свега раѕорног што су Хрвати кроз скоро четврт века чинили, да би Југославију поткопали и Србе искоренили, као што то неки Анте Оршанић у „Хрватској смотри“ за септембар 1941. између осталога пише:

„Тако су и сада у овоме рату сви Хрвати као један, отказали послушност и неизвршавали наредбе, ометали везе, ширили панику, неточно гађали, онеспособљавали тенкове, аутомобиле, авионе, топове, те остала машинска оруђа за борбу, разоружавали србијанске распуштене и дивљачке масе. Једном ријечју, у свима ратовима можда једини, који су најјединственије и као по команди срушили и сломили балканску фронту исто онако брзо изнутра, као што су је Нијемци још брже сломили из вана.“

Позивам се и на хрватску „Сиву књигу“, коју је Министарство спољних послова „Независне државе Хрватске“ издало у транспарентној намери да пред светом умањи своју одговорност за милионске покоље Срба. Та књига је илустрована по

свој прилици фотографијама зверстава, које су саме хрватске усташе извршили над српским живљем, а не четници и комунисти над Хрватима. У тој се књизи о Србији и Хрватској каже на страни 11 и 12 и ово: „Ето, таква је била Србија, када је Југославију гурнула у рат.

Насупрот тој и таквој Србији, том и тако одгојеном и опредјељеном ставу, налазио се хрватски народ, вјеран својој средњевјековној припадности у духовном склопу и у све вријеме Југославије, водећи борбу против ње, а за cвоју властиту државу – у борби против Версаља, стојећи већ првих дана послије несретно завршеног рата 1918. на страни оних снага у Европи, које се, као ни он, нису могле помирити са створеним неподношљивим и неправедним поретком.“

Позивам се најзад и на хрватску књигу „Урота против Хрватске“, где се на страни 9 налазе написани и ови редови: „За Њемачку, за нову Европу представља Хрватска са своје стране непоколебљивог вјерног савезника, не само по мјери жртава, које је хрватски народ допринио за своју властиту слободу, као и за слободу Европе до данас на источном и на овдашњем бојишту, него и према чврстој и несломивој одлуци хрватског народа, да остане вјеран закону свога властитог живота и обстанка, који га закони нераздруживо вежу с Европом и Великим Њемачким Рајхом – тим више, што му је њемачки народ помогао, успјешно завршити стољетну борбу за слободу и државну независност.“

Спонтано дакле, по команди вечите нетрпељивости, хрватски је народ у јединственој слози забио Србима нож у леђа.

Може ли се наћи ма ко од преживелих Срба становника „Независне Хрватске“, ко би данас могао тврдити, да иза свих оних усташких недела није стајала апсолутна хрватска већина. Нема никаквог доказа, да се ма где хрватска маса супротставила усташким злочинима над голоруким Србима. То је истовремено и најтежа оптужба против хрватског народа као целине. Одамо ли дужно признање оној незнатној групи Хрвата која се услед своје малобројне немоћи морала држати по страни, или чак поделити судбину српског мучеништва, може ли се после свега овога ћутке прећи преко милиона још свежих српских гробова и рећи да је то дело хрватске мањине?!

Да би пред културним светом сакрила руке до рамена укаљане невином српском крвљу, Хрватска сада баца кривицу на ратну политику осовинских сила. Као да српском народу није познато да је ратна политика осовинских сила као конјуктурних ратних збивања појам за себе, а жеља да се уништи српски народ – хрватски народни програм кроз векове. Та провидна одбрана, међутим, урушава се сама у себе у светлу једног краћег објашњења. Наиме, ако је осовинска политика са свога становишта ишла за тим да се српски и хрватски народ међу собом истребе, чиме онда Хрватска објашњава да после 6. априла 1941. ни један Хрват у Србији није био извргнут ни најмањим неугодностима, а још мање ма којој од оних многоструких животних опасности којима историја усташких злочинстава према Србима обилује. Ако се Хрватска изговара на пропаганду владајуће силе, ми им супротстављамо да нема те стране политике која би могла српском или било ком другом народу убризгати икакву мржњу према некој другој нацији, а да та мржнја ван пропаганде не постоји. Значи да је оно што се дешавало по Хрватској била давнашња жеља и јасно одређена и стабилна тенденција хрватског народа. Зато хрватски народ као целина и мора да сноси одговорност за то пред читавим културним светом.

Ако се узме у обзир да је усташка влада од свих организација ХСС по Хрватској добила изразе привржености и готовости да суделују у „остварењу хрватског народног програма“, као и да су многобројне народне манифестације формално

прогласиле усташка начела хрватским народним програмом, онда се може тврдити да су чланови усташке владе имали пун легитимитет, као и да су слушали вољу хрватског народа када су говорили да не треба бирати средства у уништавању српскога народа. Легитимисан тако од стране хрватске већине, министар др Миле Будак рекао је на једном банкету у Госпићу, срезу са српском већином, ово:

„Један дио Срба ћемо побити, други ћемо раселити, остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате. Тако ће им се ускоро затрти сваки траг, а оно што ће остати, бит ће зло сјећање на њих.“

Да вас упознам,то је онај исти др Миле Будак, који је у историјској књижевности Хрватске још пре априла 1941. године заузео прво место. Његову теорију да Хрвати нису Словени већ Готи, прихватио је целокупни хрватски народ, и лаички и научни.

Други хрватски министар, др Милован Жанић, говорио је 2. јуна 1941. године на највећем збору кога је Нова Градишка икада видела, што имплицира да је апсолутна хрватска већина била усташка. Он је између осталог о програму за уништење Срба рекао и следеће:

„Ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, треба и да оду. Наша настојања кроз стољећа, а особито ових 20 година, показују да је сваки компромис апсолутно искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другог. Ми то не тајимо. То је политика ове државе и кад то извршимо, извршили смо оно што пише у усташким начелима!“

Разуме се да је збор великим овацијама одобрио министрове погледе на решење српског питања у „Независној Хрватској“. Тако је хрватска влада с пуном народном легитимацијом спроводила истребљење Срба.

Католичка црква није улагала никакве протесте поводом спровођења усташких „начела“. Да је баш она духовни стуб на гувну српског мучеништва и да су се око ње окретале хорде фанатизованих католика, то је стварност која је евидентна и која у осталом није ни сакривана. „Католички тједник“, орган сарајевске надбискупије или онога истог надбискупа Ивана Шарића, који је под заштитом свога бискупског достојанства, гоњен унутарњим нагоном језуитске мржње, провоцирао за време Југославије све што је словенско и српско, благословио је, ваљда у име Христа, прогон православно-хришћанске вере и у моментима тешких српских страдања своме клеру дао следеће упутство:

„Данас је моменат да се у католичким редовима за увијек и посве обрачуна са Србима путем католичке бунтовности, која је једина у служби правде, истине и поштења. Зато, нека се већ једном престане са глупима и Кристових мученика недостојним тврдњама, да се противу зла и покварењака ваља борити у рукавицама и на фин, отмен начин.“

По бискупу Шарићу, зло и покварењаштво су Срби и српски народ. Он, међутим, хотимично заборавља, да једино злу и покварењаштву може захвалити што може бискуповати у средишту српске Босне, како то на недвосмислен начин видесмо у поглављу „У једној руци крст, а у другој мач“, односно по резултатима анексије Босне и Херцеговине. Бискуп Шарић, као Христов тобожњи пуномоћник, може заиста бити задовољан, јер се његови Језуити нису борили ни на фин ни на отмен начин како им то он пребацује, већ су засукали језуитске рукаве и ваљда их у име Христа до рамена муљали по крви православно-хришћанских епископа и свештених лица.

Нема можда ни једног хрватског листа из доба српске калварије по „Независној држави Хрватској“ у којем није одштампана бар нека од Шарићевих песама, где се

велича дело поглавниково на истребљењу Срба. Да ли је и то у духу Христове науке, „преузвишени“ бискупе?! Усташки стожерник др Виктор Гутић говорећи на збору у Санском Мосту, у чијем је срезу према хрватској статистици из 1910. године поред 23.598 Срба било једва 4.656 Хрвата, овако је протумачио становиште хрватске владе:

„Нема више српске војске! Нема више Србије и гегула наших крвопија. Нестаје циганске династије, а и код нас ће ускоро друмови пожелити Срба, али Срба бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово економско уништење, а слиједит ће нове, за њихово потпуно истребљење. Не будите слаби ни наспрам једнога. Држите увијек на уму, да су то били наши гробари и уништавајте их гђе год стигнете. Благослов Поглавников и мој неће вам измаћи. Срби нека се не надају ничему. Нека их нестане из наших крајева и наше домовине!“

Да би дао јачег подстрека масовним убијањима Срба, дозвао је Гутић на трибину Хасана Шабића и јавно га наградио за то што је овај својим рукама убио највише Срба у селу Кијеву недалеко од Бања Луке.

На скупштини у Бања Луци Гутић је продужио са тумачењем „хрватског народног програма“ и наговестио оно што ће после тога предузети:

„Сјутра ћу притегнути. Пуцат ће кичме! Препоручите то нашим непријатељима. Поручите им: Пуцат ће кичме, настат ће чишћења. Нема милосрђа! Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у очишћену Бања Луку. А то ће бити јака гвоздена метла. Поручујем, нека ми нико не долази молити за наше душмане!“

Да се хрватски народни пуномоћник и пуномоћник хрватске владе др Виктор Гутић није задржао само на претњама, то нам је добро познато. Познато је то и народима Европе и ван ње. Било би просторно немогуће обухватити све оне злочине, који су у име „хрватског народног програма“ у сваком кутку Хрватске извршавани. Њих ће вероватно обухватити књига нарочите намене. Наша је, међутим, била намера, да искључиво помоћу хрватских извора разголитимо хрватски закулисни рад. Извесни Анте Старчевић показује да је жеља за хегемонијом над српским живљем унутар граница бивше Аустроугарске стара исто толико колико и боравак Хрвата на овоме тлу, којега су давно пре њих населили српски прадедови. Основна намера при стварању ове књиге је да српски народ сазна стварну истину о српско-хрватском „братству“ и да се у будућности чува онога, што би га поново могло стајати крви и суза. Јер, Хрватима је тобожње српско-хрватско „братство“ лежало на срцу само онолико колико је било потребно да се њиме маскира једно црно језуитско лице.

Према првим непотпуним подацима, прикупљеним за једва неколико првих месеци усташког дивљаштва, могу се у једва бледој слици ти злочини претставити овако: међу првим жртвама, које су понеле крст српског мучеништва, био је Бањалучки епископ Платон. Бруталношћу која засењује нормални ум, усташе су га извели из епископског двора заједно са протојерејем Душаном Суботићем из Босанске Градишке. Под изговором да га терају у Котор Варош ради неке истраге, усташе су га ноћу на томе путу заједно са Суботићем мучили, чупајући му браду заједно са кожом и најзад га у најтежим мукама убили. Иста је судбина снашла и проту Суботића. Бацили су их заједно у реку Врбању. Кад им је вода избацила тела, власти су незнајући да се ради о владици Платону наредиле обдукцију леша у просектури бањалучке болнице. У ту сврху састављена је нарочита комисија. Кад је, међутим, усред обдукције утврђено да се ради о лешу владике Платона, власти су издале наредбу да се обустави обдукција и да се започети записник обдукције уништи. Затим су земни остаци владике Платона и проте Душана Суботића

закопани на неком непознатом месту у близини војничког гробља код Бања Луке, како се не би знало за њихове гробове.

Загребачки митрополит Доситеј, који је у време усташке разузданости лежао тешко болестан, извучен је из постеље и мучен чупањем браде и ударањем. Загребачка гомила одушевљавала се његовим мучењем и понижавањем за време његовог спровођења загребачким улицама.

Недалеко од Нашица у једној шуми, завршио је ретком мученичком смрћу свој живот свештеник Ђорђе Богић из Нашица. Преживели колониста Прока Пејиновић из колоније Брезника код Нашица стајао је сакривен иза неког дрвећа и посматрао мученичку смрт овога свештеника. Пошто су га довели у ову шуму, усташе су Богића везали за једно дрво, па му затим одсекле нос, уши и језик. Браду су му заједно са кожом одерали. Свештеник је стењао од бола, али се и поред свега тога држао усправно. Усташе су му затим ископали очи. Пошто се он и даље држао уз дрво везан усправно, распорили су му груди. Тек тада се свештеник нагнуо да падне. Један од злочинаца рекао је тада: „Пази, мајку му влашку, још му срце куца!“ Најзад су у њега испалили плотун, а затим су побили још жртава које су довели са Богићем, па онда напустили шуму. Пејиновић је успео да побегне и да се дочепа Србије. У селу Буљанима среза Слуњског, усташе су наредили свештенику Бранку Добросављевићу да ископа гроб за свога јединца сина студента. Кад је то после страховитог мучења учинио, довели су му сина и ту, пред њим, га убили и наредили Добросављевићу да над сином изврши опело. За то време су се сатански смејали и свештеника ударали тако, да је свештеник за време опела три пута падао у несвест док најзад није издахнуо поред свог сина.

Међу многобројним дивљаштвима извршено је једно над протојерејом Стеваном Ћурчићем у Огулину. Усташе су му најпре ишчупали браду, па му пребили ноге и руке. Пре него што су га дотукли, ископали су му очи.

Тамо где други нису могли извршити језуитску „наруџбу“, језуити нису презали да је сами изврше. То се види из случаја свештеника Михаила Минића из Биљешева у срезу Зеничком. Њега је заклао један католички поп, који је заједно са усташком хордом упао у његову кућу.

Избор оружја за мучење српских жртава није задавао бриге усташама. Што је оружје грубље, то је садистичка наслада већа. По тим принципима убијен је гвозденом ћускијом прота Шпира Старовић из Автовца у срезу Гацком заједно са другим свештеником Вишњевцом.

Нису ретки случајеви да су усташе главама породица приређивали страховите последње часове тиме што су им најпре убијали децу, па тек онда њих. Тако је прота Богуновић из Доњег Лапца најпре морао гледати како су му убили два синчића и жену. Тек су онда убили и њега. Њихова су тела бачена у ону заједничку јаму-гробницу између Доњег Лапца и Богићевца, која је постала долина смрти великог броја Срба из Доњег Лапца, Кулен Вакуфа и других околних места.

Слична церемонија људождерског плеса око беле жртве изведена је у Книнском усташком логору, где су усташе довели свештеника Милана Тришаћа из села Врлике. Пошто је послужио за појединачна крвничка наслађивања, заклан је уз грохотан смех подивљале гомиле.

Познато је, да су усташе бацајући велики број побијених Срба у разне реке овима претходно везивали за тела камење, како би се што мање жртава појављивало на површини воде. И поред тога, Дрина, Сава, Драва и Дунав, носиле су безбројне лешеве, којима се броја не зна. Међу онима које је у првим данима усташког дивљаштва избацила Драва, налазе се три свештеника, чији се идентитет није могао утврдити. Сава је, како изгледа, сведок много тежих злочинстава јер и

после скоро две године од проглашења „Независне Хрватске“ проноси обезглављене лешеве, којима усташе привезују око тела дашчице са натписом: „Пасош за Београд“, „Виђен за Србију“, „Путује своме краљу Петру!“ и слично. Нарочито је велики број лешева Сава пронела месеца јуна 1942. године. Почетком јуна те године јављено је са Чукарице, да је Сава међу многобројним лешевима пронела и једну комплетну свадбу са младом, младожењом и сватовима. Сви су били један за другога везани жицом. У исто време пронела је Сава леш једног свештеника, који је био везан жицом за своју жену и ћерку.

Пошто је клање било најслађе усташко убијање, заклан је 19. јуна 1941. године у Крупи на Врбасу прота Богдан Врањешевић. Проту Петра Мајсторовића из Дољана у срезу Госпићком толико су мучили и понижавали, да је у очекивању поновних мучења у затвору извршио самоубиство вешањем.

Проту Ристу Ћатића из Сојковића у срезу Ливно натерали су да у једној оближњој шуми гледа мученичку смрт осморице својих парохијана и личних пријатеља, после чега су и њега убили, а тела им бацили у исту јаму.

У Власеници су желели да одједном гледају крв више православних свештених лица, па су 22. јуна 1941. побили свештенике Милоша Савића, Бранка Максијевића, Јанка Савића, Љубу Јакшића и Душана Бобара.

Неколико усташких бандита упали су у кућу Осјечког свештеника и катехете Воје Војновића и принудили га да пође са њима. Уместо да га воде на саслушање како су му саопштили, одвели су га у правцу православног гробља недалеко од његове куће. Престрашеној породици искрсла је страховита стварност пред очима тек онда, када су кратко време после тога чули плотун у гробљу. Тог момента испуштао је душу један од изузетних српских родољуба, Воја Војновић.

Прота Пајо Обрадовић, бивши сенатор из Брувна, Милош Петровић из Лужана, прота Милић Мандић у срезу Грачачком, мостарски свештеници Влада Гвозденовић, Огњен Радић, Јевта Вујевић и Душан Алексић, свештеник Никола Вучковић из Дрљаче, свештеник Дане Бабић из Свињца, Богдан Опачић из Глине, прота Дамјан Штрбац из Босанског Грахова, прота Грозданић из Радуше, свештеник Илија Будимир из Црног Луга, свештеници Илија Бањац и Ратко Јелић из Дрвара, као и многобројни православни свештеници који су знано или незнано крв своју мученички пролили за српство и православље, жртве су заједничке акције усташтва и хрватског језуитизма, које је преко крви и суза приводило нове верске заробљенике не због њих самих колико због њихових потомака, које ће католичка црква приправити временом на измирење и начинити их новим католичким јаничарима.

Бескрајна је листа мучења којима су биле изложене стотине хиљада побијених Срба, српских жена и српске нејачи широм Хрватске. У овој највећој несрећи свих српских времена ретки су били они који су умирали једноставном смрћу, а да претходно нису извргавани нечувеном садизму. Пребијање руку и ногу, сакаћење појединих делова тела, најчешће полних органа, сољење засекотина по телу, вађење очију и многобројне болесно-креативне видове мучења које само зликовачки мозгови могу замислити средства су којима је српски народ стављен на крст мучсништва само зато да би се тиме остварило „хрватско народно право“. Дугачка ће бити листа злочиначке многострукости, а без сумње још дужи списак жртава, који ће српским поколењима кроз будућност служити као упозорење на опасност пред амбисом где је, рекло би се, строваљена и свака помисао о обнови српско-хрватске сарадње у новој Европи независно од тога по чијим ће се начелима она формирати.

Поред онога што се о страдању православног свештенства до 20. јула 1941. могло сазнати, усташка Хрватска је по утврђеном плану започела са српским истребљењем, чим је услед издајства и ратних догађаја дошла у прилику да приграби власт и оружје у своје руке. У немогућности да се прибаве потпуни подаци, ограничићемо се само на поједине случајеве из усташко-хрватског терора до половине месеца јула 1941. године.

У великом јасеновачком логору, највећој логорској гробници српства, приређивана је често нарочита дивљачка атракција. На стотине повезаних Срба поређано је уз један зид. Један усташки крволок изашао би пред постројеним и везаним Србима и на душак искапио боцу рума. Затим би на очиглед немоћних Срба наоштрио нож. То му је време било потребно да алкохол отпочне са дејством. А онда би зашао редом са стране и пробадао душнике несрећних жртава док не ликвидира цео квантум за тај дан.

Друга логорска атракција био је кавез, један метар висок, од бодљикаве жице, до пола метра стављен у воду. У њега је угуран бивши министар Отон Гавранчић који је морао седети у тој води јер се није могао исправити. У таквом је стању приказиван као Хрват за „мустру“ све док у најтежим мукама није издахнуо.

Али дозволимо да о Јасеновачком „логору смрти“, како су га сами Хрвати-усташе називали, говоре они једва хиљадити срећници који су се неким чудом налик на она из „Хиљаду и једне ноћи“ спасили и у Комесаријату за избеглице записнички нацртали хрватско-усташку политику потпуног истребљења како Срба, тако и онога малог броја њихових симпатизера.

Војислав Прњатовић секретар Трговачке коморе из Сарајева, који се са 13 својих другова спасао из „логора-смрти“, изјавио је 9. априла 1942. у записнику између осталог и ово:

„У четири бломбирана теретна вагона, после дводневног путовања без хране и воде, допраћено је 24. децембра 1941. године на станицу Јасеновац 62 мушкарца и 150 жена (све Срби) из Сарајева. Како смо из вагона излазили, усташе су нас ударале кундацима. Пошто су нас поређали, отерали су нас мушкарце у усташки „табор“ у самом месту Јасеновац, док су жене одвојене и одведене на другу страну. Кад смо стигли у „таборско“ двориште, ту смо поново постројени. Кратко време иза тога стигла је једна група од 19 загребачких Срба, који су већ по спољњем изгледу одавали школоване људе. Њих су одвојили у посебну групу тако, као што се мало даље налазила још једна група од око 140 Јевреја! После извесног времена, усташе су нас најпре површно претресле у дворишту, па је затим један по један вођен у „таборску“ канцеларију, где нам је одузет сав новац и ствари од вредности. При изласку из канцеларије, дочекивале су нас усташе код вратију и млатиле нас штаповима као стоку. Пошто су нас тако опљачкали и претукли, вратили су нас у двориште, где смо поново образовали оне три групе. Мало после тога изашао је из „таборске“ канцеларије командант логора, злогласни Милош Љубомир, бивши емигрант, несвршени правник из Љубушког. Чим се појавио у дворишту, наредио је да му се донесе овећи демижон (плетена боца) ракије. Ту пред нама отпочела је усташка пијанка. Пошто се напио, Милош се одједном издвојио из оне групе усташа са којима је пио и извадивши бодеж из корица упутио се према ониј деветнаесторици загребачких Срба. Изморени и ошамућени свиме оним што се дотле са нама дешавало, нисмо били свесни онога што ће наступити. Кад се приближио људима, почео је да псује и виче, те на наш ужас почео редом да коље људе. Заринуо би нож у врат са стране и нагло тргао у страну тако, да је у један мах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шикнула на лице и груди човека-звери. Жртве су стајале укочено, престрављене као замрле

и у главном резигнирано са апатијом без гласа дочекивали ударац ножа. Тек по неки би дао глас од себе, или инстинктивно испружио руку према убици, да тренутак после тога падне мртав. Били смо ужаснути. Колико је то клање трајало, не знам. Као кроз маглу, видео сам како је Милош довршио посао са том групом загрепчана, па се крвава лица, прсију и руку упутио према нашој групи. Био сам сигуран да ми је дошао ужасан крај. Идући према нама, запело му је око на једном нашем босанском сељаку у гуњу. Био је то неки сељак из Пала код Сарајева, чијег се имена не сећам. Несрећник је био други до мене. Убица му је нагло приступио и стао да му забада бодеж у груди где стигне, а када је овај пао, приклао га је као и оне пре тога. Хтео је да настави свој ужасни посао, али се у то појавио на вратима зграде ордонанс и јавио му да га зову на телефон. Милош је на то затакао нож у корице, наредио да нас преостале потерају у логор, па се упутио у зграду. Тој случајности можемо остали захвалити, што смо тог момента остали живи. Уз грдње и батине, преведени смо после тога у логор, који се налазио одатле удаљен око 3 км на ушћу Лоње у Саву, где се налази фабрика фирме Бачић и друг.

Сутрадан по нашем доласку, дакле на сам дан католичког Божића, дотерана је једна група од 56 Срба из Пакраца. Усташама ништа није сметао Божић да њих 36 поубијају у „таборском“ дворишту.

Масовна убиства, сем оних у јасеновачком „табору“ где се Срби најпре пљачкају, вршена су обично пред логорском канцеларијом, која је била удаљена од наше бараке око 500 метара. О броју масовних убијања добијали смо податке од „гробара“, односно оних заточеника који су били одређени да побијене сахрањују. Ови су гробари стајали под командом једног сарајевског Јевреја, по занимању геометра. Оваква су убијања највише вршена на гробљу. После 25. децембра, па све до краја јануара 1942, дотериване су поједине групе Срба, Јевреја и по неколицина Хрвата у логор. Пошто усташе нису трпеле веће бројно стање од 1000, то су нове придошлице бивале редовито „ликвидиране“. Пошто би их пред логорском зградом повезали међусобно жицом, одводили су их на гробље, где су их натеривали да легну потрбушке у већ раније ископане јаме, дуге 100 до 200 метара, а широке 2 метра. Дубина се није могла већа постићи од 50 сантиметара због подземне воде. Усташе су затим узимали дрвене маљеве и секире и са њима редом разбијали главе лежећим жртвама, или их бодежима пробадали. Затим су „гробари“ затрпавали побијене.

Други начин „ликвидације“ вршен је у самом логору кад се бројно стање повећа изнад 1000, да би се логор испразнио. Тада би усташе наредили такозвани „наступ“ (збор). Ујутру 2. јануара 1942. наређен је „наступ“, па смо морали сви изаћи пред бараку и постројити се. Усташе су пролазили поред строја, загледали свакога понаособ и одвајали по вољи. Затим су одвојене повезали жицом и отпремили на гробље, где су поубијани маљевима и секирама. Сећам се да су у тој групи побијени Милутиновић и Ружић, мењачи из Сарајева, Војо Ерић трговац из Сарајева и Јован Бећир пуковник у пензији такође из Сарајева. Поред тих масовних убистава, ређала су се свакодневна појединачна убиства, као обична логорска појава.

Сем ових убистава, вршено је ликвидирање болесних заточеника. Велики број заточеника, иако свесни шта их чека, се јављало за лекарску помоћ, па се тако логорска болница за 10-15 дана напунила. Кад се тако накупи известан број, усташе обично пред вече долазе и избацују болеснике пред болницу, где их секирама и маљевима убијају, па се затим преносе на гробље и закопавају.

Почетком фебруара 1942. јављено је усташкој логорској управи да ће логор посетити једна међународна комисија, састављена од Српског Црвеног Крста,

Мађара, Немаца, Италијана и представника Ватикана. Одмах су усташе предузеле опсежне радове на изради нових барака и осталих зграда, које би имале приказати комисији „Потемкинова села“. Радило се по љутој зими. Уочи самог дана доласка комисије доведени су из вароши око 15 до 20 квалификованих мајстора, који су обучени у нова радничка одела, само им је стављен на руке заточенички број иако ови нису били заточеници већ Хрвати, па су постављени за машинама у логорској фабрици, тобоже као заточеници. Из болнице су избачени сви болесници и поубијани пред њом секирама маљевима и ножевима, а у кревете су легали хрватски болничари, па чак и сами логорски лекари. Тако је комисија могла да види добро однеговане болеснике и прилично угојене раднике у радионицама, док су стварни заточеници били уклоњени од додира са комисијом, која се похвално изразила о приликама у логору.“

Стево Симић из Цепелиша код Петриње је дао 9. априла 1942. године записничку изјаву о приликама у јасеновачком „логору смрти“, где је између осталога рекао и ово:

„Концем месеца септембра 1941, двојица Срба заточеника који су под стражом радили у шуми, успели су да побегну. Усташе су ради тога затворили у нарочито удешени бодљикаво-жичани простор 26 истакнутих Срба, које су ту на отвореном и подводном терену држали 6 дана. За то су време држали стражу над Србима Јевреји. После 6 дана су их напола мртве извукли, повезали им руке на леђа и пошто су их пред логорском канцеларијом свукли, одвели су их према гробљу. После неколико минута чули смо плотун. Међу тако глађу и батинама измученима, знам да су побијени Стева Божић трговац, Душан Бјеланчић и Лазо Белић сви из Славонског Брода.“

По исказу Вукашина Жегарца из Главица, у срезу Оточак, у овој групи од 26 мученика налазили су се и др Перо Тодоровић лекар из Травника, Владо Берић трговац из Сл. Брода, Јово Сабљић из Суње, Марковић народни посланик из Власенице, Ристо Наранџић пензионер из Бјељине, Јово Николић из Петриње, Душан Челик пензионер из Сарајева, Данило Грковић пензионер из Мостара и други. После овог покоља, десио се још један у логору циглане Бачић ради покушаја бекства. Десеторица заточеника из Трнове у Босни покушали су да побегну из подрума циглане ноћу, али су сви поубијани. Усташе се тиме нису задовољиле, већ су у јутро извели остале из тога оделења, њих око 250 на броју, од којих су ножевима заклали преко 200. Тако је од те групе остало свега 48 живих. Разуме се, само до идуће прилике.

Ђуро Медић, трговац из Славонског Брода, рекао је у записнику од 11. априла 1942. године поред осталог и ово:

„После одласка међународне комисије (6. II. 1942.), а за време мога боравка у логору, нове транспорте Срба дочекивали су усташе на жељезничкој станици и одмах их одводили у такозвани тунел код циглане, где су их клали ножевима, те убијали дрвеним маљевима и секирама по глави. Њихове су лешеве усташе палили у пећи од циглане. Усташе су тако код неких наново придошлих транспората убијали 50%, а код неких 100%, односно читаве транспорте.“

„На дан 22. марта 1942. у недељу око 9 сати пре подне, отишао сам у канцеларију пилане да се огрејем, пошто су ову канцеларију водили жидови, од којих сам једног од раније познавао. Канцеларија се налазила у ономе цигланском тунелу, где усташе врше убијање новопридошлих Срба. На пролазу према канцеларији видео сам пред главном усташком канцеларијом групу од 47 Срба сељака из околине Добоја у Босни. Непосредно после мог уласка у канцеларију, довезена је ова група Срба пред канцеларију где сам се ја налазио. Чуо сам како су

их усташе испитивали од куда су, јесу ли четници и јесу ли били у борби. Из одговора ових Срба разумео сам, да су они били мирни домаћини код својих кућа док је околица Добоја била у власти четника. После овога испита, који сам добро чуо кроз једноставна дрвена врата, јер је говор био веома гласан, настало је клање и убијање дрвеним маљевима. Чуо сам гласну заповед заповедника логора Милоша Љубе усташког поручника: „Убијајте четири по четири, а убијене нека носе осморица!“ За време убијања које је трајало око 2 сата, чули смо у канцеларији усташка наређења жртвама као: „Лези“, „Сагни главу“, „Дигни главу!“. После сваке заповеди падали су ударци дрвених маљева. Чули смо тада поједине усташе како су викали: „Да ти видим крв!“, или „Где ти стоји срце!“. После тога би наступио јаук и роптање жртве.“

Драго Хаџичолаковић, секретар Трговачког удружења у Бјељини, на записнику од 13. априла 1942. године о исхрани у Јасеновачком логору рекао је:

„Јевреји, који су у истом логору били смештени, добијали су животне намирнице од својих богоштовних општина, па су од тога по нешто откидали и нама давали. У то време владала је међу Србима у логору неописива глад. Срби су сву дивљу траву у логору појели до земље. Каткада су нам Јевреји скували љуске од кромпира, које су за себе кували, а нама дали љуске, али је и то било мало и ретко. Људи су се при ходању љуљали од велике глади. Као карактеристику тога стања наводим један случај: Један сеоски младић из зворничког среза наишао је једнога дана на измет једног Јевреја, који је имао пролив. У томе измету је било несварених зрна пасуља, које је овај сељак покупио и појео.“

Миливоје Николић, електричар из Високог, имао је као гробар у логору прилике да види невиђене ужасе, а са њиме и Реља Билановић, казанџија из Чипулића код Бугојна. У њиховом исказу, који обухвата 15 страница откуцаних машином, има и следећег:

„Зато што су четворица Срба карловчана покушали бекство, усташе су постројили 140 Срба и око 200 Јевреја, све већином стараца. Морали смо стајати у води до колена. Затим су извели два преживела бегунца и ту их пред нама моткама побили. А онда су нам наредили да загазимо у око 2 метра дубоку воду, те да пливамо у наоколо око 200 метара дугом стазом. Било је то на сам дан Светог Арханђела Михаила, 21. новембра 1941. године. Пливање је трајало око пола сата, а када су нам наредили да изађемо, утврђено је да недостаје 72 човека. Усташе су нас поново натерали у воду да их тражимо. Тако смо морали гњурати по води док их све нисмо повадили. Тада су нам наредили да их све стрпамо у већ припремљене раке и затрпамо. Било их је много живих, али се ми нисмо смели на то обазирати. Мени се догодило да ме је препознао међу њима Мика Ковачевић из једног села у Босни, које се налази недалеко од Бање Ковиљаче. Он ми је викнуо, док је лежао у раки пред затрпавањем и замолио ме да га спасим. Ма да је то собом доносило смрт, покушао сам да га извучем, рачунајући да ме усташе неће приметити. Приметио ме је, међутим, Јеврејин Бруно Дијамантштајн звани „Бугар“, који је вршио дужност логорника, а доцније је чак и носио усташку униформу. Он је на мене тргао нож, али сам ја успео да умакнем између неке растурене грађе у бараку, па пошто је већ био мрак, Дијамантштајн ме није препознао, а ја сам се њега дуго времена клонио. Тако је несрећни Мика Ковачевић са многима другима жив сахрањен. Страховита је прича Реље Билановића о једном случају у бараци, одакле је покушао да побегне неки Раде Фуртула – пећар из околице Сарајева. Заточеници су знали да ће за тај покушај платити животом две стотине и више становника ове бараке. Билановић о томе записнички прича овако:

„Усташе су Фуртулу, овога пута изнимно, предали нама у бараци и наредили нам да га ми сами до зоре морамо убити, ако нећемо да нас све покољу. Били смо сигурни да усташе не прете на празно. Фуртула је до зоре морао бити мртав. Али, он је био наш друг и тежак нас је удес задесио. Јер, или је он имао погинути од наше руке, или ми сви од усташке. Пошто смо се дуго саветовали, решено је најзад да га привежемо за један стуб поред кибле. Сваки од нас који је током ноћи имао да врши нужду у кибли, имао је дужност да га удари мотком или секиром, јер нико није хтео да га сам убије. На киблу се много ишло због водене хране. Стиснута срца, сваки је од нас морао да допринесе са своје стране убијању Фуртуле, да би спасио себе и остале. После извесног времена, Фуртула је био напола мртав. У једном тренутку угледао је мене и пребијеним гласом ми рекао: „Реља, удри ме добро, да што пре свршим...“ Мени се замаглило пред очима, али сам видео да треба човеку прекратити муке. Са замагљеним очима од јада и бола, више несвесно него свесно, узео сам секиру и запитао га: „Раде, хоћеш ли ми алалити?“ – „Хоћу Рељо..“ одговорио је он и наставио: „Само ме добро удри да одмах свршим...“ Ја сам на то замахнуо ушицом секире и ударио га по глави, која му је клонула. Мислио сам да су му муке завршене, али је он на наше запрепашћење после пола сата опет подигао главу и прешавши погледом по бараци застао на мени. „Рељо... Ходи овамо и удри ме јаче!“ Опет сам узео секиру чврсто решен да човеку прекратим муке и тада је заиста свршио.“

Бранко Поповић – конобар из Добоја – на саслушању од 14 априла 1942. исказао је поред осталих грозота: „Једно пре подне одређен је био да почисти бараку за време док су остали били на послу Милош Ивић – 18-годишњи заточеник из Добоја. У бараки се тада налазило неколико болесника, који нису могли ићи на рад. Док је Ивић чистио бараку, наишао је Јеврејин звани „Бугар“ у пратњи једнога усташе. Обојица су – без икаквог разлога – почели да млате болеснике штаповима, а затим су и Ивића оборили са неколико удараца. Док је Ивић лежао, пришао му је Јеврејин „Бугарин“ и заклао га ножем. Ово сам ја лично видео, јер сам баш тада наишао неким послом у бараку.“

Инж. Владимир Лончар из Пакраца описао је у записнику од 8. јуна 1942. године:

,,Са 74 Србина из Липика и Пакраца дотеран сам на сам католички Божић 1941. године у јасеновачки логор. Чим смо стигли, дочекао нас је логорски командир злогласни Милош Љубо и гестикулирајући узвикнуо: „Зашто баш ја морам све Србе побити!? Има ваљда још логора по Хрватској!“ Пошто је извршено постављање митраљеза око нас, обављена је пљачка пртљага. Затим је усташки поручник Љубо запитао гласно има ли неки правник међу нама. Јавио се Владо Илић старешина среског суда у Пакрацу. Поручник је пришао ближе строју из кога је за два три корака иступио Илић. Он је одмах поставно Илићу питање: „Колико си Хрвата осудио на смрт?“ Пошто му је Илић одговорио да као судија среског суда није никога могао судити на тако високе казне, поручник му је рекао: „Шта би ти рекао, када бих ја тебе сада осудио на смрт!“ „То је ваша ствар.“, рекао је судија Илић и повратио се у строј. После неког времена присетио се поручник и поново запитао: „Где је тај правник?“ Пошто се судија јавио, поручник му је наредио да изађе из строја и скине зимски и доњи капут. Затим га је повео према једној гомили цигала мало подаље, где је од једног усташе узео карабин и испалио три метка у Илића, који се срушио. После неколико минута Илић је показао знаке живота, на што је поручник у њега испалио још три метка и за сваку га сигурност заклао усташким бодежом, па га окренуо лицем према земљи, а онда га распорио испод лопатице и извадио му срце.

Кад је са њиме свршио, наредио је осталима да се јаве који су родом из Лике. Пошто су се јавили неки, њих око 20-30, поручник их је одвео до оне гомиле цигала и ту их редом заклао. Њему је тада пришао усташки заставник Матковић и замолио га за дозволу, да и он може једног Србина заклати за Божић. Кад му је то поручник дозволио, Матковић је изабрао Јоцу Дивјака закупника „Кур-салона“ из Липика кога је одвео до оне гомиле поубијаних Срба, па га ту повалио и живом му извадио срце, које нам је затим показивао. Но ни то му није било доста. Због тек изазваног „апетита“ затражио је од поручника дозволу да још десетак Срба закоље, што је и учињено. Нама је наређено осталима, да ни једним гестом не смемо показивати знаке негодовања. Ипак је неки Шакић показивао одвратност, ради чега му је пришао поручник и у њега испалио неколико револверских метака.“

Драго Свјетличић, бријач из Добоја, у записнику од 7. јула 1942. дао је још једну сличицу крвавог католичког Божића 1941 године.

„На сам католички Божић 1941. устали су иза ручка поручник Милош Љубо са неколицином усташа, међу којима се налазио и један постарији, кога су звали именом „Татек“, а који се заједно са Павелићем повратио из емиграције. Требало је за лично задовољство „Татеково“ изабрати једнога Србина, кога ће овај својеручно убити. У ту сврху постројено је пред вратима око 20 Срба, а онда је Милош рекао „Татеку“ да сам изабере којега хоће. „Татек“ га је изабрао и почео да пуни пушку, али како није знао са њоме руковати, опалила је пре времена и ранила двојицу других Срба у строју. Тада је усташки поручник приступио рањенима и дотукао их, а затим убио и онога, којега је „Татек“ изабрао. Тако су усташе завршили божићњи ручак са српском крвљу.

Инж. Сима Ћурковић из доње Трнаве код Бјељине у записнику од 12. јуна 1942. године дао је и овај детаљ: „У новембру или децембру 1941, доведен је са једном групом Срба у логор и један врло леп, висок и снажан човек. Двојица усташа гледајући га, повели су разговор, па један од њих рече другоме: „Овај сигурно има два срца!“ Други му на то одговори, да то не може бити. Разуме се, да се разговор намерно водио тако, да то овај Србин добро чује. „Уверићеш се да овај има два срца!“ – рече први усташа другоме и извади свој нож, са којим је полако копкао по прсима онога човека све дотле, док га ножем није повредио у срце, услед чега је овај пао мртав. Ова је усташка игра била унапред договорена, јер им је сметало да виде овако здравог и снажног човека.

Само унутар јасеновачког логора, по моме суду, побијено је у размаку од августа 1941. до средине маја 1942. око 12.000 заточеника. Колико је пак Срба побијено изван логора и оних бројних транспората који су упућивани у Јасеновац, не зна се.“

Дозволимо сада Срети Поповићу, козметичару из Осијека, који је најпре био у Јасеновцу, а зитим у Старој Градишки, одакле је успео да побегне, да нам у записнику од 12. јула 1949. године прикаже најјезивије атракције усташко-хрватске солдатеске, којима свакако нема равних у историји човечанства – гладијаторске борбе.

„Док смо се налазили у цигланском тунелу, где су нас довели да нас најпре опљачкају, издвојили су усташе Павла Борбаша, апотекара из Осијека, и неког радника из Белишћа, презименом Пекоту. Како. су обојица били услед дужег небријања обрасли у браде, усташе су им браде спалили, па их затим премлатили неким летвама и најзад пред нама дотукли из пушака.

Поједине партије нових заточеника одводили су изравно у циглану и тамо ликвидирали. Некоје партије новодоведених заточеника побили су у тунелу

дрвеним маљевима, а некоје су живе спалили у цигларској пећи. Једнога дана у месецу септембру 1942. године, деведен је у логор транспорт Срба сељака из Млаке, среза новског. У том је транспорту било много људи, жена и деце. Чим је приспео у логор, одмах је одведен у тунел циглане и тамо ликвидиран. Нико из овога транспорта није остао жив.

Видео сам једног дана, када је командант логора Милош Љубо пред нама заклао ножем једнога Србина, а после тога олизао крвав нож говорећи: „Ох, како је слатка српска крв !“

Једино транспорти Хрвата заточеника нису били ликвидирани. Са њима се и иначе боље поступало, а имали су и бољу храну.

Управа јасеновачког логора ликвидирала је Србе на још један нечувен начин. Приређиване су често такозване „гладијаторске борбе“ како су их усташе називали, Ове „гладијаторске борбе“ приређиване су када би у логор стигао који функционер из главног усташког стана из Загреба. Оне су приређиване њима у част, а често су пута приређиване и без тога, само за разоноду јасеновачких усташа. Срби заточеници су тада постројавани у строј наоколо места на коме су се водиле „гладијаторске борбе“. Управа логора је из строја Срба изабрала двојицу, обично два брата ако су били заједно у заточеништву, али иначе два Србина. Поставили су их на средину круга у извесном размаку и дали им свакоме по дрвени маљ. Затим су им објаснили, да један од њих мора бити мртав, па нека борбом одлуче ко ће од њих остати у животу. На дати знак отпочињала је борба на живот и смрт. Када би један пао на земљу, други је морао овог свог мртвог друга и даље ударати по глави све дотле, док му мозак не проспе. Управа логора би тада погазила обећање, па би изабрала другог Србина из строја, који се морао борити са победником из претходне борбе. Ове „гладијаторске борбе“ трајале су обично по два сата. За то време убијено је обично 40 до 50 Срба. Овим „гладијаторским“ борбама присуствовали су усташе гости и они из логора. Они су испред нас на седалима седели и наслађивали се гледајући ову борбу, те се као суманути смејали урлајући: „Удри боље!“, „Више на лево!“, „Више десно!“ и слично. Кад је на оним „гладијаторским“ борбама суделовао и изасланик главног усташког стана у Загребу, седео је на посебном почасном месту и урлао заједно са осталим усташама од одушевљења.“

Ово је свакако једна бледа слика, или незнатан исечак из обиља грозота, којима су били извргнути милиони Срба свих доба старости. Исто је тако и сам јасеновачки логор као целина, само исечак из система усташко-хрватске политике, да затре и сећање на Србе. Јер, српско губилиште није ограничено на јасеновачки и остале логоре, већ је велики таман толико, колико је велика и „Независна држава Хрватска“.

Ако се данас, после милионског уништења Срба по Хрватској, нађе још по неко ко поставља теорију „Неодговорне масе“, тај је или сам неодговорна маса, или је препредени припадник политике „свршеног чина“ у хрватско-усташкој служби, пошто су логори за Србе и оно мало југословенски ориентисаних Хрвата били званичне хрватске установе, уклопљене у хрватску државну администрацију и буџетиране из државне касе, а њихови функционери постављани указима владе шефа хрватске државе.

Оставимо ли на страну чињеницу да су ове логоре посећивале комисије међународног Црвеног Крста за које су се прилике уклањали сви трагови многоструких масовних злочина и комисији приказивана „Потемкинова села“, уништавање Срба заточеника ишло је по линији државне политике, коју је

подржавала велика већина хрватског народа, учлањена у усташким организацијама.

Неће бити без интереса чути шта мисли о одговорности за масовне покоље Срба по Хрватској др Паја Јањанин, адвокат из Винковаца, на чијој се кући приликом ма каквих хрватских светковина у доратном животу редовито вила хрватска застава, иако је он Србин православне вере. Ево шта разочарани др Јањанин на записнику од 11. новембра 1943. године о томе каже:

„После организовања усташке власти, Хрвати су се листом уписали у усташку организацију, а многе организације Мачекове сељачке странке (ХСС), листом су прилазиле усташама. Горњи пример најбоље доказује, да је сав хрватски народ одобравао усташки режим и његова злодела и да се са њиме идентификовао. Била је неколицина људи, који су се по страни држали, али нико од њих није протестовао против ових злодела. Уверен сам да су се они Хрвати који су се држали по страни у души радовали прогону Срба. Човек нормалне логике очекивао би од те усташке власти да ће прогонити оне Србе који су се експонирали за време разних политичких режима у Југославији, као на пример народне посланике, велике жупане, шефове полиција или среске начелнике. Но хрватске усташе прогонили су колективно сав српски народ, без обзира којој је ко политичкој партији припадао и како се у друштву према Хрватима опходио. Њихова је тенденција била да се истреби сав српски народ, те да на тој територији остану хомогени и да тај териториј задрже као своју вечну „Независну државу Хрватску“.

Дајући дефиницију о зверствима по Хрватској, судија срескога суда у Бјеловару Бранко Јакшић у записнику од 12. октобра 1942. године тврди да је покољ над Србима у Гудовцу извршила „Хрватска сељачка заштита“, дакле Мачекова борбена формација и на крају закључује:

„Може се рећи, да се све ово вршило и врши константно и по једном утврђеном плану. Мишљења сам ради тога да ће остатак Срба који је тамо остао бити уништен на исти начин, како је то било и са стотинама хиљада других Срба, који су невино завршили своје животе у једном историјском раздобљу, које се још једино може упоредити са старовековним и средњевековним зверствима Џингис кана и других барбарских народа“.

Немогуће је у једном ограниченом простору описати сва масовна српска губилишта по „Независној Хрватској“. Па ипак, поред Јасеновца, Славонске Пожеге и других, морамо се осврнути и на онај природни амбис у Велебиту, где су бачене десетине хиљада српских жртава, у највише случајева живи или рањени. Многобројни искази оних Срба избеглица из сабирног логора у Госпићу, који су чекали на ред да буду одведени и ликвидирани па затим бачени у овај амбис, а пуким случајем спашени изненадном талијанском окупацијом тога дела Хрватске, слажу се у детаљима. Чујмо стога Драгу Свјетличића, бријача из Добоја, шта каже о Велебитској „долини смрти“:

„Казнионица у Госпићу била ја сабирна станица за оне Србе из Хрватске, који су од месних власти одређени за Велебит. За време мога боравка у овој казнионици, од како сам 9. августа доведен, па до 25. августа 1941. године, формиран је свакога дана у казнионичком дворишту по један транспорт за Велебит. Сваки пут је у транспорту било 800 до 1200 људи. Они су везани два по два жицом, а затим су спојени једним ланцем по средини поворке. Сваку вечер враћали су се усташки пратиоци назад у казниону, носећи собом оне спојне ланце, које су сутрадан употребљавали за следећи транспорт. На овакав начин одведено је за време мога боравка око 18.000 Срба, који су на Велебиту убијани тврдим

предметима по глави, а затим бацани у један дубок амбис у стенама. Дана 24. августа 1941. формиран је нови транспорт од 900 Срба, међу којима сам и ја био. Пошто смо страховито стегнути жицом и свезани спојним ланцем и када је све било спремно за полазак, стигла је изненада наредба да транспорт не креће. Усташки крвници су били страховито озлојеђени на ово наређење, а главни везивач неки Ивица јадиковао је: „Зар смо се бадава мучили док смо их везивали! Нека их сада одвезује ко хоће!“ Најзад су одвезали неколицину Срба, а ови остале, па су нас сутрадан спровели возом за Јасеновачки логор. Исти овај усташки крволок Ивица, коме не знам презимена, рекао нам је за време путовања у возу: „Захвалите Богу што нисте отишли у Велебит. Јер да сте тамо отишли, сада бисте били на небу.“

То су резултати српско-хрватског братства. То су резулати вечитих обзира према „хрватском делу нашег народа“ за време заједничког живота, у држави Југославији, која је била свачија, а најмање српска, пошто се српски народни живот састојао само у одрицању, а хрватски у натурању своје воље.

На челу српском крвљу изопијаних усташких хорди невидљиво се вила црна језуитска застава. Њу су, у комаду меса што се срце зове, носили представници Светог Оца Папе и хрватског надбискупа, католички фратри и попови. Чиме би се иначе могло тумачити, да је велики број католичких попова и фратара руководило масовним убијањима Срба, и сами са ножем у руци играли улогу крволочних џелата. уследиће неколико примера.

Фратар самостана у Книнском Пољу Вјекослав Шимић није дозвољавао да у његовом присуству други од усташа коље Србе, пошто је то „право“ придржао за себе и сам их клао.

Католички свештеник Еуген Пујић упао је у стан православног свештеника једног херцеговачког места и после цинизма равног само језуитској наслади заклао свештеника православца, са којим је дотле живео у привидно најсрдачнијим односима.

Са олтара католичке цркве у Ливну држао је фратар др Срећко Перић „продику“ вернима и рекао им да Србе треба клати редом и да то није никакав грех. Штавише, рекао је да треба и његову рођену сестру убити, јер се удала за Србина. А др Срећко Перић фратар, био је на српску и конкордатску срамоту до недавно пре рата католички жупник у Нишу.

Неки фратар Анте, католички жупник у Тамушници среза брчанског, организовао је као усташки првак хајку на Србе, које је хватао по околици, затварао их у немогућим просторијама и ту их поред мучења глађу, страховито мрцварио пре коначног убиства.

У Босанској Костајници, на мосту који води преко реке Уне, тамошњи је гвардијан католичког самостана давао упутства како да се кољу Срби и заклани бацају у воду.

Са великом воловском жилом наслађивао је своју језуитску хистерију „зачасни каноник“ и жупник Иван Микан у Огулину, када је свакодневно упадао у препуни затвор Срба и дивљачки се обарао на њих, дајући тиме пример усташама шта треба да чине. Пошто је то спадало у његову „надлежност“, наредио је да се православно манастирско братство манастира Гомирја побије.

Језуитски клер послао је у нашички крај највернијег тумача хрватских интенција у особи фратра тамошњег фрањевачког самостана Сидонија Шилца, који се истакао у терору над српским телима и душама.

Католички попови Драгутин Марјановић и Фрања Гунчевић из Славонског Брода присуствовали су као представници хрватског надбискупата многобројним мучењима и убијањима Срба у Сл. Броду и сами давали упутства.

„Мајсторима“ за убијање и покатоличавање показали су се поред осталих католички попови Брало из Сарајева, Фрањо Матица из Нове Градишке, Зубић из Вуковара, Асталош из Даља, Виолини из Брчког и други.

Како се „екстерно“ гробарило над српским животима изван логора као државних установа по Хрватској, кроз чије смо кључаонице мало пре једва провирили, дозволићемо Марији Богуновић из Ливна и Љубомиру Црногорцу из Челебића код Ливна да нам они изложе језовите детаље из свог краја:

„Под духовним вођством фратра др Срећка Перића из католичког самостана у Горици крај Ливна, сврстали су се др Урмовић - адвокат, Владо Кајић без занимања, а за њима домаћи Хрвати, Муслимани и Цигани. Пошто су најпре разоружали српско становништво, преваривши их обећањем законитости у „Независној Хрватској“, усташе су почетком јуна 1941. године отпочели са покољем. Уочи православних Духова стигли су усташе из Ливна у суседно село Губин. Пошто су се пријатељски обратили месном свештенику, замолили су га да им спреми ручак. Не слутећи језуитску препреденост, свештеник их је добро почастио. При завршетку ручка усташе су му рекли да позове своје парохијане, којима имају нешто саопштити. Тек тада слутећи зло, свештеник је позвао једва шест својих парохијана, које су усташе заједно са свештеником стрпали у аутобус и пошли према Ливну, рекавши им да их воде на неко „саслушање“. Међутим, на око 3 км пред Ливном, аутобус је скренуо према брду изнад села Сухаче, где се налази велика камена јама, у коју сељаци бацају поцркалу стоку.

Ту су усташе свештеника са његовим парохијанима и још неким сељацима које су успут стрпали у аутобус најпре повезали жицом, па их затим на ивици јаме пострељали и стрмоглавили у амбис. Један међу овима, Јово Пајчин, пошто је био рањен и лакше повређен приликом обурвавања, успео је да се извуче из јаме и побегне кући. Кад су сељаци хтели да лешеве свештеника и осталих сусељана поваде и сахране, усташе су донели неколико канти бензина, које су сасули у јаму и запалили је.

Око 2 часа поподне 20. јуна 1941. стрпали су усташе у један ауто др Душана Митровића - управника болнице, др Крсту Зубића - судију и др Ранка Маргетића - адвоката, све из Ливна, па их повезли према Бугојну и заклали у шуми званој „Копривница“. Затим су њиховим породицама упутили лажна писма из Сарајева, као да ови већ мртви људи пишу својима како иду на присилан рад у Немачку. Заједно са једним бројем Срба, одведен је у пратњи своје жене и кћери свештеник Коста Станишић из Ливна, који је са целом групом нашао смрт у селу Прологу, удаљеном око 20 км од Ливна.

Дана 13. јула 1941. затворени су у затвор среског начелства у Ливну тринаесторо виђених мештана. Њих су усташе заједно са већим бројем Срба из околице Ливна држали у затвору до 26. јула, па су их тог дана одвели у ону исту шуму Копривницу и ту их поубијали.

Два дана после овога новога покоља у Копривници, усташе су затворили све мушкарце Србе у Ливну сем деце. Осим тога су у 5 камиона довезли око 300 Срба из Врлике у срезу сињском. У следећих 8 дана усташе су ове Србе одводили у партијама са рукама позади везаним жицом у хрватско село Пролог и тамо их клали. А кад су се побојали доласка талијанске војске, пожурили су да и остатак покољу у самој основној школи где су били затворени. Њихове су лешеве закопали у ђубришту и испод пода у школи. Тада је убијено преко 1000 људи и у Ливну није

остао ни један Србин старији од 16 година, изузев петорице стараца са преко 70 година, али је доцније и један од њих убијен. Полицијски стражари разишли су се 21. августа 1941. по Ливну носећи некакав лажни циркулар, у коме се позивају српске породице да исти дан у 1 сат после подне дођу пред основну школу јер ће одатле поћи за Србију, где им се већ налазе мушкарци. Ти мушкарци су пре тога били поклани у „Копривници“, али породице за то нису могле знати. У циркулару је стајало да свака породица понесе сав новац и ствари од вредности до 50 кгр тежине. Кад су се све породице искупиле, усташе су им издали „пропуснице“ за Србију, онако орасположене потрпали их у камионе, али их нису превезли кроз злогласну „Копривницу“, већ су ту зауставили камионе а српске породице скинули са њих, повели до средине шуме, одузели им сав новац и ствари од вредности. Затим су их свукли до гола и везали. Тада је отпочео страховити вандализам, где нормална мисао мора застати. Пошто су поставили мајке да гледају, усташе су силовали недораслу децу и девојке. Затим су почели да севају ножеви. Сечене су српским жртвама руке, ноге, вађене очи, сечени носеви и поједини делови тела, а женама и девојкама дојке. Малој су деци резали главе па их бацали њиховим мајкама у крило. Неку су бацали у вис, па их дочекивали на бајонет. Добрила Бајило, жена већ убијеног трговца Угљеше, била је у другом стању. Усташе су јој распорили трбух и извукли дете. Пошто су све поклали, покупили су телеса и бацили у једну велику камену јаму, одакле су доцније пси развлачили људско месо.

Податке о страхотама шуме „Копривнице“ дао је шофер једног камиона којим су жртве превожене – Исмет Дуран из Ливна. Страховито потрешен ониме што је видео, (доцније се ваљда „привикао“ јер је прешао у истом својству код сарајевске полиције), он се мало загрејан пићем поверио Алији Чизмићу – учитељу из Ливна – који је био пријатељ Срба, а противник усташа, што шофер није могао знати. То, као и оно што је рекао о преосталим породицама које се нису одазвале позиву за „одлазак у Србију“ да ће све бити поклане, користило је осталим преживелима да затраже заштиту италијанске војске, која се налазила у селу Губеру. Доцније је италијанска војска преузела власт у Ливну, али више српских глава сем нешто преосталих жена и мале деце, није било.

Село Голињево, 15 км удаљено од Ливна, насељено је било са 50 српских домова, неколицином Хрвата и муслимана. Месни Хрвати и муслимани, уз помоћ усташа из Ливна, опколили су јула 1941. село и похватали све што је српско. Пошто су их опљачкали, одвојили су мушкарце без обзира на доба старости, па их одвели на брдо звано „Тушница“, где су их живе побацали у једну јаму. Три недеље после овога ужаса, успузала су се некако два детета из ове јаме, после чега их је срески начелник сместио због крајње изнемоглости у ливањску болницу. Усташе су за то сазнали, упали у болницу и заклали не само та два детета, већ и све остале Србе који су се као болесници затекли у болници.

Кроз једну јаму на брду Комешници код истога села хучи вода за коју се зна да има везе са реком Цетином. Усташе су све жене и женску децу из Голињева побацали у ову јаму, па су им телеса излазила у Цетини.

Исти су се ужаси десили и са Србима из села Главице, одакле се срећним случајем спасило свега 6 породица.

Да ни сећање на Србе не би остало, побринули су се Хрвати села Лиштана код Ливна, уништивши 4 српске породице, колико их је укупно било у селу.

Пошто су извршили покољ у самим селима Горњи и Доњи Рујани среза ливањског, Хрвати-усташе су остатак српскога живља повели у шуму Кланац, где су их најпре страховито мучили, па их затим бацили у дубоку јаму, где се нашло

око 500 лешева. После 38 дана сазнале су за тај случај италијанске власти, па су организовале прилаз овој јами, одакле су извукли 13 живих особа, које су сместили у болници у Ливну. Некоји су од спашених остали живи. У село Челебић, у којем су измешано живели и Срби и Хрвати, стигли су усташе 29. јула 1941. из Ливна и поверљиво саопштили мештанима Хрватима да је Поглавник наредио покољ Срба и то тако да мештани Хрвати имају тај посао свршити са својим Србима. Мештани Хрвати су то извели тако што су преварили своје комшије Србе како тобоже од Гламоча долазе четници, па је потребно да их они, Хрвати, сачувају од усташке одмазде. Кад су Срби били сакупљени, Хрвати су опколили школу где су ови били, па пошто су их везали бодљикавом жицом, одвели су их у шуму Лисковац код јаме зване „Бикуша“. Ту су их испремлаћивали, па их затим постројили на сам руб јаме у намери да их изрешетају митраљезима. Знајући да ова јама има са стране као неке полице (банкове), један између Срба, Зекан Вујновић је повикао осталим Србима: „Скачите сви замном у јаму!“, и пре него су Хрвати имали времена за плотун, сви су Срби – њих око 150 – поскакали. Усташе су за њима бацили неколико бомби и сурвали неко камење. Један добар део, међутим, није пао у дубину, већ се задржао на оним полицама. Ђорђе Црногорац први се некако од-везао и после једног дана испузао из јаме, па криомице ушао у село и донео конопце, које је спустио у јаму, одакле се спасило 80 Срба, али су неки доцније услед повреда ипак умрли. Остали су се пребацили у Србију или организовали оружани отпор противу усташа.“

Тако гласи језива прича Марије Богуновић и Љубо мира Црногорца из Челебића. Али, није то све. Усташе су били „стручњаци“ за све. Тако је злогласни Иван Тољ у својству усташког „котарског предстојника“ обављао и гинеколошки позив. Он је Петрију Митровић из близине Бјељине испитивао о сексуалним односима са мужем и тражио да му каже управо немогуће детаље. Некој девојци Мијојлић приликом „саслушања“ је подносио порнограф ске слике, настојећи да код ње и поред свих ужаса затвора „оживи расположење“. Кад ни са покушајем грљења није успео, ошамарио ју је и вратио у затвор. Неке затворенице је обавезно „прегледао“ као гинеколог.

У селу Гудовцу среза Бјеловарског пали су као прве жртве 180 Срба, које су усташе побили ножевима и кољем.

Недалеко од Вуковара, у селу Борову, одведено је ноћу 16 Срба до Дунавског рукавца, где су између 26. и 27. јуна побијени, а тела им бачена у воду. Један који је био само рањен, а бачен је у плићак, успео је да се спасе и исприча језиву причу.

Оставимо ли по страни чињеницу да је тринаесторо најугледнијих Билећких Срба пало међу првим жртвама, колико ли понижења иде на кршну Херцеговину и њено име, кад наоружане банде регрутоване од стране највећих криминалних индивидуа дођу у положај да убијају најраснији део српског народа и пљачкају њихову и онако оскудну имовину!

У Босанској Костајници импровизирали су усташе Христово мучење, па су Стојана Крнету, Божу Јајчанина и Станка Кунића разапели на вратима њихових домова закивањем руку и ногу за врата.

Поред великог броја поубијаних Срба из Бихаћа, одведени су у непознатом правцу и вероватно побијени Божо Поповић, директор земаљске банке, инж. Михаило Мандић, Вељко Мандић – трговац, Јово и Жарко Козомарићан, др Матавуљ – лекар, др Милан Војновић – председник окружног суда, Димитрије Петровић – директор гимназије и други.

Домамивши велики број Срба из села Корита код Гацког у соколски дом, тобоже на договор како да се очува ред и мир, усташе и муслимани су изненада

опколили зграду па их повезали. Затим су их тако везане повели над амбисом јаме зване „Голубњача“, ту их најпре испребијали па их стровалили у амбис, а за њима бацили бомбе. Један од преживелих успео је да се попне из провалије и да допре до Црне Горе, где је о овоме обавестио тамошње Србе, који су дошли и спасили још шест рањених Срба што су се могли спасти. Доцније је још толико бачено жртава у ову јаму, да је ваздух за околицу постао несносан, па су италијанске окупационе власти морале читав терен заједно са жртвама полити и запалити. Независно од овога злочина, међу првим жртвама Гацкога налазе се око 500 Срба свих доба старости са Вељком Вишњевцем, народним послаником, на челу.

Пре него је православна црква у Глини постала касапница српских телеса на хиљаде, побијено је првих дана после проглашења „Независне Хрватске“ на нај-свирепији начин 450 Срба из глинске околице. О покољу у глинској цркви видећемо доцније шта каже један од ухваћених учесника, који се затим дошуњао као усташки приврженик у Београд, да би ту у згодном тренутку убио којег од припадника окупаторске војске и на тај начин у духу усташког завета отерао на други свет још коју стотину недужних Срба у Србији, који нису имали ништа са Хрватском.

Босанско Грахово дало је на жртвенику српског мучеништва првих дана усташке солдатеске 56 најбољих српских грађана, који ће се број умногостручити доцније.

Сасвим у духу језуитског програма, усташки стожерник у Двору на Уни био је некакав католички поп Ђурић. Од њега се и није могло друго очекивати, сем да издаје наређења за масовна убијања Срба. Као прве његове жртве пали су Милан Радосављевић, Јован Орешанин, Васо Мркобрада, Младен Дурма, Милан Бодовић, Стеван Дунда, Милан Косијер и други.

У седишту друштва „Шипад“ у Дрвару, страдања су отпочела убијањем директора „Шипада“ – инж. Богдана Калабе и народног посланика Јована Креса.

Душану Докмановићу из Карловца везали су ноге и руке, па га затим бацили у реку Купу. Породицу Јосифа Јурана натерали су да гледа како га кољу на прагу његове куће. Чобани недалеко Карловца наишли су на напола заклане лешеве капетана Јањанина и др Вујачића, обојица из Карловца. Село Вељун у срезу карловачком истребљено је за свега једну ноћ. Усташе су све становнике – њих око 300 – извели код оближње шуме и ту их поклали.

Близу 400 Срба из Коњичког среза платило је заблуде Драгише Цветковића и „стручњака“ за решавање етнографских проблема хрватског питања, професора др Тасића и др Константиновића, који су за 20 Јудиних златника можда и несвесно суодговорни за то што су милиони Срба већ 1939. године стављени на „бели хлеб“ хрватског империјализма и његовог притајеног усташтва. Постоји ли у историји човечанства од првих трагова његовог битисања па до сада, случај да су зликовци у маси секли својим жртвама носеве, а затим их терали да пасу траву као што је то случај у срезу Кореничком, где је према хрватском попису становнштва из 1910. године на 16.297 Срба живео 5.881 Хрват (ако се у опште може веровати хрватској статистици). Овде су ваљда по оним упутствима министра за „народно просвјећивање“ и „богоштовље“ др Миле Будака усташе најпре одсекли многобројним Србима уши и носеве па их затим терали да пасу траву. Ето, то је оличење „тисућгодишње културе“ хрватског народа.

У западном делу среза вуковарског налазе се са 90% насељених Мађара села Ласлово и Корог. Све до оног времена када је Мачек у својству потпретседника владе дао познату изјаву београдском дописнику италијанског листа „Ђорнале д’ Италиа“ о хрватско-италијанско-мађарској истоветности политике и структури

становништва, мештани ових села живели су у веома добрим односима са насељеницима великих колонија – Аде, Палаче и Силаша поред својих села. Од онда, међутим, приступили су Мачековим борбеним формацијама „Сељачке заштите“ и отпочели се спремати за оно што им је непрестано на рачун Срба у тима колонијама обећавано. Кад је уследила заједничка декларација Мачека и Павелића о давно очекиваној „Независној Хрватској“ (које се додуше Мачек касније можда опет из опортунистичких разлога одрекао), они су се пожурили да изведу 11 најбољих домаћина добровољаца на ласловачки сеоски пашњак, где се налази ограђено сеоско мрциниште. Ту су их натерали да сами себи ископају гробове. Затим их нису убили из пушака, него су им једном по једном ашовима располућивали главе. Међу тима жртвама налази се најугледнији домаћин колоније Силаш, Глигорије Берјан.

На очиглед своје мајке убијено је дете порезника Нишевића из Невесиња. Огромну листу невиних жртава отворили су у првим данима 27 Срба из села Удређа и око 500 људи из овога среза.

Међу првим селима Новоградишког среза било је по страдањима Старо Петрово Село, одакле су усташи као „аконтацију“ дотерали у Нову Градишку 30 Срба, а међу њима и Гавру Ковачевића.

Осјечке усташе нису дозволили да заостану иза својих сународника. Њих је неколико година уназад васпитао за тај задатак др Стјепан Хефер, који је био веома запажен у давању изјава на зборовима по Славонији које су биле у потпуном складу са оном Мачековом изјавом београдском дописнику италијанског листа. Као и многобројни Мачекови народни посланици, тако је и др Стјепан Хефер награђен за свој партијски рад у организацији ХСС положајем усташког великог жупана у Осијеку, и најзад министра. Тешко би се могло рећи да су оних 170 Срба бачени у Драву без његовог знања и одобрења. Вероватно му је познато убијање 17 осјечких Срба на православном гробљу баш на православни Ускрс, а сигурно зна и за случај браће Станковића рођених Пироћанаца, које су усташи најпре опљачкали, па их затим побили.

После страховитих мучења осјечке су усташе побили 27 Срба које су довели из Старог Слатника до села Врбаве, па их ту побили и бацили у једну јаму, одакле су их Немци извадили и после појединачног идентификовања појединачно сахранили. Врхунац дивљаштва представља случај са 18 Срба из Чапинских Мартиница, које су усташе везали за камион жичаним конопцима, па затим појурили камионом према Осијеку. После вожње од неких 12 километара, зауставили су камион и откачили унакажене остатке лешева на друму између Чепина и Осијека код насеобине Ливана.

Пакрац, седиште пакрачке епископије, био је језиво логориште православне пастве. Први је понео крст мучеништва вршилац епископске дужности, који је мучен и понижаван на начин који се пристојним речима не би могао написати. Тачан број побијених у овом месту није познат.

Према оном „програму“ који је открио Миле Будак, министар „просвете и богоштовља“, вршена су масовна депортирања преостале нејачи из читавих крајева. Ова работа по својој окрутности представља злочин своје врсте. Усташе би ноћу упадали у поједина српска села и наређивали српском становништву да се у року од неколико десетина минута спреме за полазак. Затим је даван знак за сакупљање. Сваки српски домаћин морао је на „зборно место“ предати кључеве од куће, где је оставио све своје покретно и непокретно имање. На нарочитом формулару морао је потписати „драговољну изјаву“ да све своје имање оставља „Независној држави Хрватској“. После напуштања села, депортирани су

извргавани претресу. Усташе су им одузимали све од вредности што су могли ови у мањим завежљајима собом понети.

Чим је српско становништво истерано из којег села упадала је хрватска руља у њихова села и запоседала домаћинства са свим живим и непокретним инвентаром. И сада се нађе по који хрватски „наивчина“ који поставља тврдњу да се хрватска већина није сагласила са усташким начелима! Како онда објаснити оно јуришање на опустелу српску имовину после масовних убијања и депортација?

Да би се остварио „хрватски народни програм“ и језуитска жеља за потпуним уништењем православне цркве и вере, затворене су све православне богомоље, од којих су многе претворене у магазине за напљачкану српску робу која се затим у цркви продавала као у каквој базарској радњи.

Пошто су ретки преживели православни свештеници депортовани, остаци православља у Хрватској остављени су на милост и немилост хрватског језуитизма. Хрватске власти су се пожуриле да им се нађу „при руци“, па су им поставили рок за прелаз у католичку веру. Државним чиновницима православне вере који су остали у Хрватској, саопштено је приликом испуњавања нарочитих формулара о службеним односима да неће моћи да остану у државној служби нити на подручју „Независне Хрватске“ ако у међувремену не пређу на католичку веру. За то време разарана је имовина српске православне цркве, а онај Србин који и поред терора није хтео оставити веру својих отаца теран је под кундацима да присуствује „мисама“ које су одржавали католички попови. Ови попови, праћени наоружаним усташким хордама, размилели су се попут грабљивица по свим местима где је било православних цркава, да тамо најпре опет, ваљда у име Христа, опљачкају све црквене драгоцености, а затим заплене црквене матице и најзад да изврше паљење оних цркава које им за покатоличавање не би биле потребне. Тако су 12. јула 1941. упали хрватски католички свештеници у пакрачки епископски двор и истерали свештенике заједно са епископским вршиоцем дужности и заједно их стрпали у затвор. Пошто су опљачкали све црквене драгоцености, запалили су православну катедралу. Све то у име Христа и загребачког надбискупа Степинца, који је за то време служио мисе захвалнице („те деум“) „Независној држави Хрватској“, на којима ни једном речју није осудио верски варваризам какав се у историји човечанства не памти. Тога истог надбискупа видимо како са изасланством „бискупског збора“ 23. новембра 1941. поглавнику реферише о стању католичке цркве и броју на овакав начин прибављених нових католика.

Према непотпуним подацима, порушено је и попаљено заједно са у њима затвореним Србима или демолирано 288 православних цркава и манастира на подручју такозване „Независне државе Хрватске“. Тај је број свакако далеко већи, али се хрватски надбискуп др Алојзије Степинец и са овим запањујућим бројем усташко-хрватских вандализама могао достојно представити Поглавнику, којег је после тога Свети Отац Папа примио у званичну аудијенцију и ваљда због успешног реферата о истребљењу православља на територији Независне Државе Хрватске, благословио га у име Христа! Пошто је стожерник Виктор Гутић, говорећи 9. јуна 1941. испред Бањалучког среског начелства, рекао да ће остатак Срба који дотле није побијен или протеран уништити ако не приме католичку веру, наредио је да се заузму све православне цркве и да се на парохијским становима истакну натписи „Хрватски дом“. Већ сутрадан постала је Прњаворска православна црква жртвом овога верског вандализма. Усташе су предвођени католичким поповима дошли у Прњавор, истерали свештеника из парохијске зграде и на њој окачили

таблу са натписом „Хрватски дом“. После тога су се слични походи свакодневно ређали.

Да би уништење српства и православља што симболичније претставили, Хрвати су у већим местима наредили рушење или минирање православних цркава, међу којима су цркве у Бања Луци, Бихаћу, Новој Градишки, Босанском Грахову и др. Пошто је у „Независној Хрватској“ једино руским емигрантима било дозвољено исповедање православне вере, то је дозволом поглавника основана „Хрватска православна аутокефална црква“ са руским емигрантом на челу, али ни она није практично ступила у живот за остатке српскога живља, пошто су преостале српске цркве и даље остале затворене, а српски остаци лишени могућности верских обреда приликом крштавања и сахране.

Мимо свега онога што су Срби дали у животима и крви, усташе су спровели си-стем уцена, какав по својој обимности превазилази све злочине ове врсте. Из бојазни да депортирани или на смрт одређени Срби имућнијег стања не би сакрили новац и драгоцености изван усташког домашаја, усташе су напола пребијене Србе уцењивали могућношћу поштеде живота ако им предају новац и драгоцености. Кад су циљеве постигли, или су их убијали или су их осирмашене пребацивали преко границе, а на њиховим кућама излепљивали службене објаве хрватске владе „Извлашћено у корист хрватске државе“. Овако опустошена српска имања попуњавана су већином кајкавским Хрватима из хрватског Загорја. Дакле, правим такозваним „аутохтоним“ Хрватима, од којих и потичу све несреће које су Срби преживљавали од момента када су их ови хрватски дошљаци унесрећили својим доласком. Тамо где се због недостатака „кајкаваца“ нису могла попунити српска имања, та имања су давана оним хрватским или муслиманским јаничарима, који су се истакли у истребљивању Срба и показали се достојни такве награде.

Усташама није било доста српске крви и њихових имања по „Независној држави Хрватској“. Кад су свршили са Србима тамо, окренули су се и према матичној српској земљи Србији, у намери да овде повећају српски данак у крви. То најбоље сведочи ово ухваћено писмо београдског усташког стожера број 9, сакривеног иза олтара католичке цркве „Криста Краља“ у Београду.

Хрватско државно право

Хрватско државно право је представљало једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. века (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт хрватског државног права базиран је на идеји да Хрвати као народ имају неотуђиво историјско право (на основу „првостечености“) да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) припадале Хрватској у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Територије које су традиционално узимане као основне су обухватале области које чине (у смислу данашњих граница) Републику Хрватску, Босну и Херцеговину, Боку Которску (данас у Црној Гори) и источни део Срема закључно са Земуном (данас у Србији). Поред ових основних територија, поједини хрватски политичари су заступали и шире варијанте које су укључивале и Стару Херцеговину (данас у Црној Гори), или читаву Црну Гору до реке Бојане, или читаву Црну Гору са северном Албанијом до Драча (видети такође: Црвена Хрватска), са или без Санџака (данас подељеног између Србије и Црне Горе), а понекад је визија

укључивала и Бачку (данас у Србији и мањим делом у Мађарској) и Барању (данас већим делом у Мађарској, мањим делом у Хрватској). Најрадикалнија верзија хрватског државног права је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке Права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.

Заступници хрватског државног права су сматрали да оно има трајан, непоништив, неотуђив и непромењив квалитет, односно да тренутна административна ситуација и етнички састав становништва на терену ни на који начин не мењају његову суштину или валидност. Осврћући се на разнородни етнички састав становништва које живи на територијама обухваћеним хрватским државним правом, хрватски политичари су увели концепт „хрватске политичке националности“ којем је без изузетка припадало целокупно становништво дате области. На пример, сви становници Босне и Херцеговине 19. века су по овоме схватању били припадници „хрватске политичке националности“, без обзира на то што се никада више од 25% свеукупног становништва БиХ није изјашњавало као Хрвати у етничком смислу. На овај начин, заговорници теорије хрватског државног права су могли да тврде да је Босна и Херцеговина у 19. веку била чиста хрватска земља, односно неотуђиви део Хрватске по њеном историјском државном праву, без обзира на чињеницу да се она административно налазила у другој држави (односно у Отоманском царству) и да у њој 75% становништва нису били етнички Хрвати (шта је етнички нехрватско становништво дате области заиста мислило о убрајању у „хрватску политичку националност“ није узимано у обзир).

Заговорници хрватског државног права су имали различите ставове по погледу „српског питања“ у областима за које су сматрали да су тим правом покривене. Радикални праваши (попут Анте Старчевића) нису Србима у Хрватској, Славонији, Далмацији и Босни и Херцеговини признавали чак ни етничку посебност (Старчевић је Србе сматрао верском мањином, односно „православним Хрватима“, а слично је важило и за словенске муслимане у БиХ, па и Јевреје). Мање радикални хрватски политичари и интелектуалци (попут Јосипа Јураја Штросмајера или Фрање Рачког) су Србима признавали етничку посебност, али су и даље сматрали да су они део „хрватске политичке националности“. Другим речима, српска политичка националност је постојала само у Србији (и можда у Црној Гори), али она није постојала нити је имала на основу чега да постоји у земљама покривеним хрватским државним правом. А са друге стране, хрватска политичка националност не само да је постојала унутар граница отоманске империје, него је доминирала са својих мање од 25% становника у деветнаестовековној Босни. Лицемерје је толико очигледно да је то за чуђење.

До пуног остварења хрватског државног права могло је да дође на основу неколико различитих сценарија, зависно од политичара који га је заступао. Анте Старчевић и његови следбеници су се залагали искључиво за самосталну хрватску државу; Старчевићев политички следбеник Јосип Франк се залагао за Хрватску као аутономну јединицу у оквирима Хабзбуршког царства, док су Штросмајер и Рачки – као заговорници југословенске идеје – сматрали да се хрватско државно право може остварити и у оквирима федерализоване југословенске државе.

Хрватски историчар Иво Банац је истакао чињеницу да српски политички и интелектуални кругови никада нису до краја схватили концепт хрватског државног права, поготово у односу на хрватску верзију југословенства. Као основни разлог неразумевања истакнута је чињеница да је српска национална идеологија 19. и 20. века изједначавала етничко и национално, односно да је стављала знак једнакости између етничке припадности српском народу и

припадности српској нацији (и такође покушавала да ово виђење пројектује и на друге групе), што је уједно и значило да у српску државу треба укључити све области у којима живе етнички Срби (ово је водило у директан сукоб са заговорницима хрватског државног права, почевши са Босном и Херцеговином у току друге половине 19. века). Посматран из овог угла, концепт хрватског државног права и хрватске политичке националности (која као заједница није била базирана на заједничком пореклу, језику и вероисповести) је Србима изгледао неразумљив и стран.

Усташе

Усташе су били хрватска екстремно десничарска организација која је постављена на власт Независне Државе Хрватске од Сила осовине 1941. године. Усташе и Домобрани су имали одлучујућу улогу у геноциду који је над стотинама хиљада Срба и десетинама хиљада Рома и Јевреја извршен за време Другог светског рата у НДХ. Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су користили ножеве, маљеве, а чак је смишљено и ново оружје звано „србосјек“ за брзо клање Срба.

Проблем са Нацизмом усташких идеолога је да су Хрвати као Словени и сами инфериорни по нацистичким стандардима. Због тога су усташки идеолози креирали псеудо-готичку теорију порекла Хрвата, да би могли себе могли сматрати припадницима аријевске расе.

До средине 19. века Срби у Хрватској су убијани само по наредби римокатоличког свештенства.

Прогони Срба на данашњој територији Хрватске почињу да добијају јаче размере 1881. кад је војна Крајина припојена банској Хрваткој и Славонији. Најучесталији прогони су били за време бана Ивана Мажуранића, када долази до забране српског језика и ћирилице уз нападе на Православну цркву. Политичар и Бискуп Јосип Јурај Штросмајер је такође имао врло ригидан и асимилаторски однос према православном становништву.

Научна подлога усташке идеологије се пре свега заснивала на идеологији хрватског државног права и екстремној србофобији хрватских политичара Анте Старчевића и Еугена Кватерника. Према теорији хрватског државног права, која је редицив правних заостатака феудализма, на територији хрватске бановине може да живи само један народ једног имена и језика тј. Хрвати.

Ипак за време аустро-угарске монархије и Првог светског рата Срби су постизали неки вид заштите од стране Угарског парламента (најчешће сарадњом са баном Раухом) и Италијана у Далмацији.

Почетком 20. века анти-српску идеологију предводи римокатоличка црква и франкофуртимашке снаге Јосипа Франка у Хрватској и Босни и Херцеговини, а након стварања Југославије 1918. године политичар Стјепан Радић.

У време оснивања 1919. у Грацу, усташка организација се звала „Усташа – хрватска револуционарна организација“. Један од главних оснивача био је син Јосипа Франка, шефа Чисте странке права, Ивица Франк, адвокат. После Граца и Беча, организација се преселила у Будимпешту, будући да је Мађарска гајила реваншистичку политику тражећи ревизију Версајског уговора, те је срдачно

прихватила и једну овакву организацију у чијем је интересу да се поцепа Југославија.

Снажнији полет у усташкој организацији настао је кад је Анте Павелић, 1929., емигрирао из земље и ставио се на њихово чело. Пре тога, 1927, он је био биран и за народног посланика, на листи Хрватског блока. Одмах по емигрирању, Павелић је у Софији склопио уговор о сарадњи са ВМРО у разбијању Југославије, у чему их је издашно подржала Италија, у којој ће се налазити главни усташки центар, док им је у Мађарској био логор за обуку, у месту Јанка Пуста.

Усташа, хрватска револуционарна организација, почиње у јануару 1932. издавати први број месечника „Усташа“. Средином 1932. објављен је устав Усташе хрватске револуционарне организације (УХРО) и разни прописи у вези с организовањем. Рад Усташе био је тајан, а рад Хрватског домобрана јаван. Од тада се почиње употребљавати назив домобранско-усташки покрет. Крајем лета 1932. почиње Велебитски устанак, који је брзо угушен. Наступа оснивање усташког логора у Бовењу, близу Бресције у северној Италији. 1929. године Усташе са ВМРО убијају краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934. Павелић и Еуген Дидо Кватерник, организатор атентата, у италијанском су затвору од октобра 1934. до краја априла 1936.

Рачуна се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији главни логор био у Липарију. Кад се има у виду шта се све изродило из НДХ, онда се то никако не може довести у везу са тако малим бројем усташа, већ са једном огромном количином потенцијалне злочиначке енергије, која је само чекала тренутак да се сручи на Србе. Усташе су само дигле брану. Прогон Срба од часа проглашења Бановине Хрватске, 26. авг. 1939, био је тек генерална проба за оно што је уследило после, 10. априла 1941.

Настанак усташког покрета и његово дјеловање до слома Југославије

Анте Павелић је до 1929. године био заговаратељ рушења Југославије и стварања независне Хрватске. Наступом диктатуре, Павелићу и његовим сурадницима претила је опасност од хапшења. Из тог разлога 1929. године Павелић напушта земљу и прелази у Аустрију, у Беч. Тамо успоставља везу с групом хрватских емиграната, бивших аустроугарских официра око генерала Саркотића, који се 1918. нису вратили у Хрватску, јер нису прихватали стварање југославенске државе. У јуну1929. Павелић одлази у Софију, гдје се састаје с вођом македонске емиграције Ванчом Михаиловом с којим договара заједничку сурадњу с циљем издвајања Хрватске и Македоније из Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Суд за заштиту државе у Краљевини СХС осудио је због овог чина Анту Павелића и његовог сарадника Густава Перчеца на смрт. Након повратка из Софије, аустријске власти су Павелићу отказале гостопримство како би избегле сукобе с југословенском владом. Тада Павелић прелази у Италију која постаје база окупљања хрватске емиграције. Павелић, прешавши 1929. у Италију, није био непознат талијанском политичком врху. Прве везе с талијанском фашистичком владом, којој је на челу био Бенито Муссолини, Павелић је успоставио још 1927. године. У томе је Муссолини назирао могућност присвајања Далмације и учвршћивања својих позиција на Балкану.

Сместивши се у Италији, Павелић је почео окупљати и организовати емигранте, понајприје оне економске из појединих европских држава и нешто из Јужне Америке. Придружили су му се и политички емигранти који су побегли из Југославије пред политичким прогонима. Главни Павелићеви политички сурадници у организирању хрватске емиграције били су Густав Перчец, др Бранимир Јелић, Иван Перчевић, и нешто касније придошли др Младен Лорковић и др Миле Будак. У Италији се тада окупило око 500 емиграната, па је Павелић основао емигрантску организацију под називом Усташа – хрватски ослободилачки покрет. Датум и година оснивања усташке организације нису тачно утврђени. Она сигурно постоји од 1930, али неки подаци говоре да је основана већ 1929, дан након увођења шестојануарске диктатуре, када је Анте Павелић илегалну организацију „Хрватски домобран“ претворио у нову илегалну организацију Усташа – „Хрватска револуционарна организација“. Први организацијско-програмски документ усташке емиграције је Устав Усташе – хрватске револуционарне организације из 1932. у којему је разрађена организацијска структура. У другом документу под називом „Начела хрватског усташког покрета“ (1933) изнесени су програм и идеологија покрета. Усташе су били смештени у посебним логорима, који су били смештени у неколико европских земаља. У Берлину су излазили усташки листови „Croatia press“ и „Независна Држава Хрватска“, а у Бресцији лист „Усташа“. Организације усташког покрета осниване су од 1931. и у Јужној и Сјеверној Америци. Усташки поздрав гласио је „За дом – спремни!“. Припадници усташке организације деловали су заједнички или појединачно. Пребацивали су се у Југо-славију и изводили разне диверзије на железницама и другим јавним објектима. Тако су у ноћи између 6. и 7. септембра 1932. извршили напад на жандармеријску станицу у Брушанима крај Госпића, што је познато као Велебитски или Лички устанак.

Политички емигранти из Павелићевог и Михаиловог круга су хтели да убију краља Александра, а за то им се пружила прилика за вриеме краљеве посете Француској године 1934. Атентат су организовали усташе чији је главни предводник у атентату био Еуген Дидо Кватерник и ВМРО (Унутрашња Македонска револуционарна организација). Атентатор је био Величко Георгијев Керин, припадник ВМРО-а који је из револвера упуцао краља Александра и француског министра спољних послова Jean Louis Barthoa. Југославенска је влада након атентата чинила притисак на Италију, Аустрију и Немачку. Италија је тада распустила усташке логоре у Бовегну и Бресцији и све усташе изоловала на Липарска осрва. Анту Павелића Италија није изручила југославенским властима.

Деловање усташке скупине у земљиНакон Павелићева одласка у емиграцију и оснивања усташке емиграције, у

земљи је било следбеника његових политичких ставова. У њиховој активности могу се уочити две етапе: прва, до краја 1937, и друга, од краја 1937. до слома југословенске државе. У првом раздобљу носиоци усташке оријентације су чланови раније основане организације Хрватски домобран. Изводили су појединачне терористичке акције, те су већ у 1929. извели атентат на Тонија Шлегела, главног директора Југоштампе. Павелићеви сљедбеници у земљи своју су активност иска-зивали у ширењу усташке пропаганде, што је режим настојао сузбити оштрим мерама репресије. Усташке идеје имале су одјека особито међу десно оријентисаном хрватском интелигенцијом, понајвише у Загребу. Они су своју активност средином тридесетих година усмеравали према другим групацијама и установама, улазећи у њихове редове. Деловали су у католичким организацијама

(„Домагој“, „Крижари“), а нове присталице су налазили и међу омладином у „Хрватском јунаку“. Студенти усташке оријентације поступно су преузимали вођство у средишњем академском друштву „Аугуст Шеноа“, затим у друштву „Еуген Кватерник“, и у разним стручним клубовима по факултетима. Усташки усмереници постајали су све утицајнији и у Матици хрватској, којој је на челу био као предсједник проф. Филип Лукас, који се временом изјашњавао као идеолог хрватског национализма са наглашеним антисрпским и антикомунистичким ставом.

Пред крај 1937. и почетком 1938. долази до јачања про-усташке делатности на територији данашње Хрватске. Повратак извесног броја усташких емиграната утицао је на јачање усташке групе. Међу усташама повратницима било је и истакнутијих чланова организације као што су др Миле Будак, Јуре Францетић, Јосип Милковић и други. Миле Будак је почетком 1939. покренуо недељник „Хрват-ски народ“, који је био легално усташко гласило. Павелић се средином 1938. обратио усташама у домовини поруком у којој препоручује оснивање усташких организација по градовима. Процењује се да је тада у Хрватској деловало око 2000 усташа. За време Павелићевог боравка у емиграцији Будак и Кватерник били су челници усташке организације у земљи.

Немци су желели да на челу те државе буде Владко Мачек, а Талијани да то буде Анте Павелић, поглавник усташког покрета. Мачек ту функцију није прихватио па је на чело нове државе дошао Анте Павелић. Он се у то време налазио у Италији, одакле је упућивао поруке хрватском народу. Хрватски су војници 7. априла1941. из двеју пешачких пукова код Бјеловара отказали по-слушност својим официрима – Србима, које су разоружали. Сутрадан су дошли у Бјеловар, где су добили и подршку тадашњег бјеловарског градоначелника Јулија Маканеца. Дана 10. априла 1941. немачке војне јединице ушле су у Загреб. Истог дана је Славко Кватерник у име Анте Павелића у 16 сати, путем Радио-станице Загреб, прогласио стварање Независне Државе Хрватске (НДХ). Позвао је све Хрвате у јавним службама и „цјелокупне оружане снаге у Загребу“ да „смјеста положе заклетву вјерности Независној Држави Хрватској и њезину поглавнику.“ Касније је прочитан и Мачеков проглас, у којем је Мачек констатовао да је Кватерник прогласио слободну и независну хрватску државу и преузео власт, па је позвао сав хрватски народ на сарадњу с новом влашћу. Будући да се је Павелић још увијек налазио у емиграцији, Кватерник је формирао Хрватско државно вођство од укупно 9 чиновника, које је привремено водило државу. Павелић је с отприлике 250 усташа из Италије стигао у Загреб 15.априла 1941 и преузео сву врховну власт у НДХ. Један дан након тога је именовао прву хрватску државну владу у којој је он био предсједник и министар спољних послова. Славка Кватерника је именовао за свог заменика и за заповедника и министра обране; Андрију Артуковића за министра унутрашњих послова; Милу Будака за министра богоштовља и наставе; Мирка Пука за министра правосуђа; Ивана Петрића за министра здравства; др Ловру Сушића за министра народног господарства; Ивицу Фрковића за министра шума и рада и Милована Жанића за предсједника законодавног повјеренства. За равнатеља Равнатељства за јавни рад и сигурност именован је Еуген Дидо Кватерник; за заповједника Усташке војске Јоцо Рукавина; за помоћника министра спољних послова др Младен Лорковић; за повјереника за Босну Јуре Францетић; за Херцеговину Иво Херенчић и Мијо Бабић и за Лику Иван Девчић.

Признање НДХ и утврђивање њених граница

Одмах након проглашења НДХ, Славко Кватерник је упутио Хитлеру телеграм којим га је замолио за признање ново проглашене хрватске државе. Следећег дана, 11. Априла, Павелић је из Рима, у који је дошао на разговор с Мусолинијем, упутио телеграм Хитлеру у којем га је замолио за признање НДХ. Муссолини се сложио с потребом признања, али је поставио питање Далмације. Немачка и Италија су признале НДХ 15. априла путем телеграма. Немачка није тражила никакве територијалне уступке, али је зато Италија истицала своје право на Далмацију што се актуализирало већ следећих дана када су започели преговори о разграничењу. Током 1941. НДХ су признале Мађарска, Бугарска, Словачка и Румунија. У мају су то направиле Шпанија и Јапан. У јуну Национална Кина, Данска и Финска, а у августу Манџурија. Министри спољних послова Немачке и Италије Јоакин Гибентроп и Галеацо Циано одредили су територијални опсег НДХ. То је утврђено споразумом у Бечу 21. априла 1941. На територију хрватске одредили су зоне свога утицаја. Немачка зона налазила се северно, а италијанска јужно од демаркационе црте, која је ишла од Самобора кроз Топуско и даље кроз Бугојно преко планина Вранића, Бјелашнице и Јахорине до Дрине код Горажда. Мађарска је окупирала Међимурје, а у септембру 1941. г. га је и анектирала. НДХ је Италији морала уступити велики део својих територија на осову Римских уговора склопљених 18. априла 1941. Италија је анектирала средњу Далмацију од Задра до Сплита, источни део Конавла и Боку которску, сва јадранска острва осим Хвара, Брача и Пага, те знатан део Хрватског приморја и Горскога котара. Према римским уговорима НДХ је требала постати краљевина, а краљ јој је требао постати војвода од Сполета из савојске династије. Он је требао постати краљ под именом Томислав II. Према уговору НДХ у осталим дјеловима јадранског приобаља није смела имати своју ратну морнарицу нити војна утврђења. Посебном одлуком поглавника Анте Павелића, 7.априла 1941, а у споразуму с Хитлером, проглашена је источна граница НДХ према Србији. Граница је ишла од ушћа Саве у Дунав узводно до ушћа Дрине, затим узводно Дрином до Бруснице и одатле старом границом између Босне и Србије.

Устројство државе и унутарња организацијаУз функцију првог човека у влади, Павелић се домогао и функције шефа

државе с титулом поглавника, коју је имао и у емиграцији као оснивач и врховник усташке емигрантске организације. Павелић је као шеф државе и владе доносио све важније одлуке у спољној и унутрашњој политици НДХ, именовао је и разрешавао све високе функционере у апарату државне власти, а као челник ус-ташке организације и високе усташке функционере. Као поглавар државе Павелић је био и врховни заповедник оружаних снага.

Независна Држава Хрватска је била држава без темељног закона – устава. Она није имала никакав нормирани документ о свом устројству, него се њен унутрашњи устав заснивао на државним законима и законским одредбама различитог уставноправног садржаја. После формирања владе, требало је организовати власт на терену и изградити нови управни апарат. Већ 22. априла 1941. објављена је одредба по којој се чиновници и други службеници бивших бановина, осталих самоуправних тела, свих установа јавног поретка, стављају на располагање надлежним министрима. Први организатори нове власти на терену били су привремени усташки повереници. Усташки повереници били су дугогодишњи припадници усташког покрета, дакле, особе посведочених хрватских уверења. Недуго након тога утемељена су управна подручја зване велике жупе. У НДХ-а су биле укупно 22 жупе које су назване историјским или географским именима. На

челу сваке велике жупе налазио се велики жупан којега је именовао поглавник. У саставу тих жупа били су котари и поједини градови као ниже управне јединице, а у оквиру котара налазиле су се општине као најниже подручне управне јединице. Загреб, као главни град НДХ–а, имао је своју посебно уређену управу. Површина Независне Државе Хрватске износила је 102.000 км2, укључујући и Међимурје.

Прије успоставе НДХ, у земљи су постојале илегалне усташке организације које су дјеловале под водством домовинских усташких првака. Почетком 1941. Анте Павелић је објавио одредбу којом се делатност дотадашњег Усташког стожера у Загребу преноси на Главни усташки стан. Главни усташки стан наставио је у Независној Држави Хрватској своје дјеловање прописано му усташким Уставом. Главни усташки стан прије успоставе НДХ био је у емиграцији врховни орган усташке емиграције. Сада је добио легални статус као врховни орган једне политичке организације у земљи. Главни усташки стан сачињавали су: поглавник, доглавници, побочници и повереници. Поглавник је био врховни челник усташке организације и он је именовао остале чланове ГУС-а. Доглавници су били др Миле Будак, Адемага Мешић, Јозо Сунарић, Марко Дошен, Славко Кватерник, Лука Лешић и Андрија Бетлехем. Они су чинили доглавничко веће. Чланови ГУС-а били су и повјереници упућени у поједина подручја НДХ са задатком организације власти. ГУС је само формално био врховни орган усташке организације јер се никада није састајао, нити је обављао функцију која му је била намењена. Поглавник је организацијом руководио сам. Према Поглавниковој одредби од 24.априла 1941. целокупна делатност усташког покрета била је подељена на три гране:

1. Политичко-организацијска грана; 2. Усташка војница; 3. Усташка надзорна служба. Политичко-организацијска грана имала је задатак да организује чланство и да

се брине о његовом васпитању, као и о васпитавању народа уопште. Усташка војница чинила је војни дио организације. Јединице Усташке војнице били су ројеви, водови, сатније, бојне, пуковније и здругови. Усташка надзорна служба (скраћено УНС), као трећа грана усташког покрета, имала је задатак да бдије над цјелокупним радом усташких организација и државних установа, те да сузбија рад који би ишао на штету хрватске државне независности.

Почетком 1942. године била је објављена одредба о саставу Хрватског државног сабора, у који су улазили још живи заступници последњег Хрватског сабора из 1918, оснивачи ХСС-а, чланови управног виећа Хрватске странке права из 1919, хрватски заступници изабрани на парламентарним изборима 1938, доглавници, побочници и повереници ГУС-а, као и 2 представника немачког народа. Сабор се састао три пута и то 1941, а од тада није био сазиван.

3.3 Оружане снагеОружане снаге НДХ-а биле су Хрватско домобранство, Усташка војница и

Хрватско оружништво. У Хрватском домобранству служио се редован рок и оно је било регуларна војска те државе. Стварано је и попуњавано регрутовањем и мобилизацијом. Оружништво је било део оружаних снага Независне Државе Хрватске и имало је своје посебно заповедништво. Основни му је задатак био да одржава јавни ред и мир те штити личну и имовинску сигурност грађана. Према поглавниковој одредби од 24. маја 1941. о саставу и деловању усташког покрета, Усташка војница је била војни дио усташке организације, а као војна организација

она је касније постала и део оружаних снага НДХ. Пред крај 1941. у Хрватском домобранству је било отприлике 70.000 домобрана, у Усташкој војници 15.000 усташа, а у Хрватском оружништву отприлике 8.000 оружника. Број припадника оружаних снага био је у сталном порасту. Тако је нпр. У 1943. само у Хрватском домобранству било отприлике 130.000 домобрана. Осим споменутих војних групација постојале су још и полувојничке формације, а њени припадници коришћени су за разне јавне радове, радове у привреди, као и за радове везане за војне потребе. Као посебна грана Домобранства НДХ била је основана Народна заштита која је имала задатак да спречава и отклања штетне последице ратних деловања које су ометале привреду. Поједине пуковније биле су упућиване на источни фронт, гдје су учествовале у ратним операцијама против СССР-а. Најпознатија формација свакако је била Црна легија чији је заповједник био витез Јуре Францетић, а касније Рафаел Бобан.

Власт и култура у Независној Држави ХрватскојНДХ је имала богатство шума, житородних површина и донекле добро

развијену индустријску производњу и рударство. Такође је имала и добро развијену железничку и друмску мрежу. На власт у НДХ-у се , углавном, врло лоше одразила подређеност Италији и Немачкој, јер су је оне господарски искориштавале. Извлачиле су из НДХ рудна и дрвна богатства. НДХ је морала плаћати издржавање немачке и италијанске војске на свом подручју. НДХ је морала имати и прилично велику војску због партизанског покрета који се ширио те је с временом НДХ контролисала све мању територију. На тај начин је дошло и до прекида прометних веза с неким крајевима. Сви ти чиниоци су нарушавали господарство НДХ те је оно из године у годину било све лошије. Током задње две године рата је снабдевање становништва храном и осталим стварима било толико лоше да се у неким крајевима једва преживљавало. Финансије НДХ је контролисала Хрватска државна банка, а новчана јединица је, баш као и данас, била куна.

У свим већим градовима у НДХ културни живот је био врло богат и садржајан. Особито су била активна позоришта и оркестри у Загребу, Осијеку, Сплиту, Ду-бровнику, Бања Луци и Сарајеву. У тим градовима излазиле су бројне новине. Осим раније постојеће радио-станице у Загребу, утемељене су и четири нове: 1942. у Дубровнику, Сарајеву и Бања Луци, те 1943. у Осијеку. Издавачка делатност, особито у Загребу, била је врло разноврсна и богата као никада раније у тако кратком, четверогодишњем раздобљу. Успјешно је настављено и издавање Хрватске енциклопедије. Прва свеска изашла је у вељачи 1941, а за време трајања НДХ-а изашле су следеће четири свеске.

Верске заједницеВрх Католичке цркве у Хрватској у односу на претходно стање и положај цркве

у бившој држави, поздравио је појаву нове државе, како то произлази из посланице надбискупа Степинца, објављене пред крај априла године 1941. Та Степинчева посланица била је основица за утврђивање односа између Католичке цркве и Независне Државе Хрватске. Усташке власти настојале су да што чвршће сарађују с Црквом, знајући њен утјецај на широке народне масе. Неке католичке организације исказивале су подршку новој власти, па није био редак случај да су управо неки њихови чланови били први предводници усташких организација.

Према попису становништва из 1931. у границама НДХ било је 6.042.306 становника, а од тога око 30.5% православних. Министарском наредбом од 18. априла 1941. укинут је назив „српскоправославна вјера“, с образложењем да тај назив није у сагласности с новим државним уређењем. Назив „српскоправославна вјера“ замијењен је називом „гркоисточна вјера“. Касније, на подручју Независне Државе Хрватске, на основу Павелићеве директиве, основана је у јуну 1942. Хрватска православна црква. Устоличење митрополита Хрватске православне цркве Гермогена обављено је 7. јуна 1942. у православној Цркви Светог Преображења у Загребу. Босна и Херцеговина је је заузимала важно место у концепцији Независне Државе Хрватске. У усташком програму се истицало да су Босна и Херцеговина највећим делом настањене хрватским живљем те да су муслимани по националној припадности Хрвати, који морају бити укључени у хрватску државу. Миле Будак, у својој књизи „Хрватски народ“ у борби за самосталну Хрватску писао је да су Муслимани расно најчистији, најмање разводњени Хрвати, а у доказивању те тезе позивао се и на Старчевића који је раније писао о Муслиманима.

Касније, Будак је изјавио да је сада муслиманска вера потпуно заштићена од напада с било које стране, јер је Хрватска држава двају вера – исламске и католичке, које су апсолутно равноправне и које ће имати једнаку аутономију.

Диктатура усташког режима и ХСС после проглашења НДХНакон проглашења Независне државе Хрватске, присташе ХСС-а - највеће

предратне хрватске политичке странке, претежно су се пасивизирали. Њихов вођа Владко Мачек повукао се неколико дана након проглашења НДХ, на своје имање Купинец близу Јастребарског. Део ХСС-а отишао је у емиграцију средином 1941, истовремено кад и југословенска влада. То су били: Јурај Крњевић, бан Иван Шубашић, Јурај Шутеј, Илија Јукић и Рудолф Бићанић. У настојању да учврсти своју власт, Анте Павелић је забранио рад политичких странака и појединих организација које би могле сметати ширење утицаја усташког покрета. Пажња усташког режима усмерена ка ХСС-у није слабила. Усташке власти су усмериле своје напоре на привлачење чланова и присталица ХСС-а у усташку организацију. Један део ХСС-оваца се зближио са с усташким режимом и радио у његовим телима: Јанко Тортић, Јосип Берковић, Стјепан Хефер, Ловро Сушић и Јурица Фрковић. Пасивизирана већина ХСС-а се определила за „политику чекања“. Један дио Хрватске сељачке странке сарађивао је с Народноослободилачким покретом Југославије. На тај начин Хрватска сељачка странка се раслојила у три смера: једна је група пришла усташком покрету, друга Народноослободилачком покрету, а трећа с Мачеком на челу остала је на позицијама дотадашње политике. Уз редовне судове у НДХ били су основани и преки судови, који су део ухапшених и оптужених кажњавали робијом или смрћу.

У НДХ је била активна и четничка организација. Њезин је основни програм био подржавање монархије и централистичког уређења државе. Четничка организација је била једнако антикомунистичка (иако су у збиљи пребези из четника у партизане били посве уобичајени) као и усташе. Став италијанских власти у Хрватској није био наклоњен ка НДХ, што се манифестовало у помагању српским одметницима око Книна да се организују у устаничку активност. Присуство италијанске војске на територији данашње Хрватске им је омогућило да устаницима пруже, осим организационе и логистичко-оружану подршку и заштиту. Не само да су италијанске власти штитиле Србе и да су Срби били од италијанске

војске инструментализовани, него је и сама та италијанска војска радил на рушењу НДХ. Службени Рим је такве оптужбе, наравно, негирао.

Покушај спашавања и слом Независне Државе Хрватске Када је 1943. године капитулирала Италија то је био знак да ће се исто

догодити и с Немачком. НДХ је тада остала само под заштитом нацистичке Немачке. Тада су поједини функционери усташке власти почели да раде на спашавању НДХ. Они су се повезали с појединим члановима ХСС-а. Сматрали су да би НДХ могла опстати само ако би се повезала са земљама запада. тј. с англоамеричким савезницима. Главни носитељи те замисли међу усташким функционерима били су Младен Лорковић, тада министар унутрашњих послова и Анте Вокић, министар оружаних снага, а главни носиоци међу члановима ХСС-а били су Иванко Фаролфи, Људевит Томашић и Аугуст Кошутић. Лорковић и Вокић су на то решење желели придобити и Анту Павелића, али он на то, као верни немачки савезник, није пристао. Према Павелићевој наредби они су били повучени с дужности и ухапшени као завереници. Затворени су у концентрациони логор у Лепоглави, где су и убијени пред крај рата под околностима које још нису потпуно разјашњене, а није искључено да су убијени од стране партизана јер се не чини логичним да би усташе који су тада били пред сломом убијали затворенике; тим више што је Јасеновац након рата као партизански логор био активан до 1948 и да су се у њему вршиле масовне егзекуције усташа, домобрана и цивила.

На јужном, западном и источном фронту немачке снаге су се почетком 1945. повлачиле што је био знак да се рат ближи крају у Југославији. Крајем априла 1945. ситуација за НДХ је била врло неповољна и пораз усташке државе је био неизбежан. Немци су се врло ужурбано повлачили, а партизанске снаге су заузимале све више хрватске територије и приближавале се Загребу. Иако је Павелић у лето 1944. енергичном акцијом спречио заверенике да преведу НДХ на страну англоамеричких савезника, уочи краја рата и сам је то покушао да учини. Последњи покушај спашавања Независне Државе Хрватске извршен је упућивањем меморандума хрватске владе Англо-Американцима. Тај је меморандум састављен неколико дана пре повлачења усташке владе и поглавника из Загреба. У меморандуму се истицала потреба даљег одржавања Независне Државе Хрватске. Наглашавало се да та држава не припада фашистичком блоку и да се не бори за фашистичку идеологију, већ да је водила хрватски национални обрамбени рат. Одговор Англо-Американаца на тај меморандум никада није стигао. Зашто? Одговарала им је Југославија коју су сами и створили

Логори смртиСамо две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је

забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П („Р“) за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

Другог јуна 1941. затворене су све православне школе.25. јуна укинут је патријаршки прирез од 10 одсто, који су плаћали

православци.Осамнаестог јула забрањен је назив „српска православна вјера“ а уведен „грко-

источна вјера“.Двадесетог септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, познат по крилатици „Србе на врбе“, изјављује у јулу 1941. у Госпићу: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно што пише у усташким начелима.“

Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом.“

Усташки стожерник др Виктор Гутић 9. јула 1941. у Прњавору поручује: „Овоме српскоме гнијезду Прњавору поручујем да ћу ја доћи и узети себи 24 сата да то српско гнијездо уништим. Ја ћу убијати, а ви ћете за мном.“

Четвртог јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.

Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођени у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:

-Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.

-Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.

-Логор Слана на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

-Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.

-Логор Лепоглава. Основан још у Аустро-угарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.

-Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.

-Логор Тење код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.

-Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.

-Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен „по комаду“).

-Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.

-Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.

-Логор Госпић – Јадовно. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.

-Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равног у читавој историји, чак ни код Менгелеа. Број жртава није могуће тачно утврдити. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.

-Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор В“. Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говори следеће: у стратишту „Кула смрти“ било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи за крв покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Осим ових логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, уби-јали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице.

Цивилне жртве усташког терора ван логора или борбеПрема досадашњим истраживањима, страдања Срба у директном покољу

(убијени „на прагу“) су следећа: (види табелу 2)

Табела 2: Срби побијени „на прагу“ (у селу, у свом дворишту или околини):Р. бр. Територија Број

локалитета масовног геноцида

Број убијених Срба у директном геноциду

1. Херцеговина

6 6.916

2. Источна Босна

50.000

3. Средња Босна

9 11.734

4. Босанска Крајина

28 77.200

5. Лика, Кордун, Банија

18 55.547

6. Славонија 18 33.089

7. Срем 5 11.899

Укупно

84 246.025

У 1943. години у САД објављена је мапа Југославије о страдању српског народа у периоду од априла 1941. до августа 1942. године, са подацима о побијеним Србима и њиховим крвницима. Види се да је убијено 744.000 Срба. У овај број нису урачунати настрадали војници, герилци и цивили страдали од бомбардовања – дакле само жртве геноцида. (види табелу 3)

Табела 3: Амерички извештај о побијеним српским цивилима Масакр невиног српског становништва од априла 1941. До августа 1942.

(Massacre of the innocent Serbian population From April 1941 to August 1942.)Р.бр. Убијено Срба

од странеБрој убијених Срба цивила

% проценат

1. Немаца 78.000 10,48

2. Италијана 20.000 2,69

3. Мађара 30.000 4,03

4. Усташа (Хрвата и Муслимана)

600.000 80,65

5. Албанаца 10.000 1,34

6. Бугара 6.000 0,81

Укупно

744.000 100,00

Према подацима више аутора (С. Курдулије, Б. Кочовића) није претерана тврдња да је подручје авнојске Хрватске (дакле без дела НДХ које је покривало БиХ) остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и „на прагу“, и око 200.000 пребеглих у Србију). Посебно су значајна истраживања Страхиње Курдулије, која ће, нажалост, остати за сада недовршена. Посебно је страдала Српска православна црква. Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију, где су убрзо умрла, један држан у затвору заједно са патријархом, а затим послат у логор у Немачку, један у логор у Италију, а двојица протерана у Србију. Само су десеторица остала на својим местима. Једна четвртина свештеника је побијена (око 700), око 300 је помрло, око 400 је било у логорима, једна трећина протерана у Србију, док је само једна четвртина остала на својим местима. Половина манастира и цркава је мање или више оштећена, једна четвртина срушена, а готово све опљачкано. Ратна штета СПЦ износи око 7 милијарди предратних златних динара. О зверствима усташа, о монструозности хрватске усташке власти, у српском колективном сећању усађена је неизбрисива информација и успомена. Колико год су се послератне власти трудиле да је избришу, нису успеле. Однос Срба према Хрватима и послератној Хрватској није последица заборава, него велике људске црте и особине – праштања.

Немци о усташамаХерман Нојбахер:„Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник

Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: ‘Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре.‘ Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени,

претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: ‘И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту ма-њину, јер је она, једноставно, превелика. ‘ Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа“!

Глаизе фон Хорстенау:Што се тиче чистих хрватских војних формација, оне су у борбама потпуно

затајиле. Своју оцену хрватске војске дао је и немачки генерал у Хрватској, Глаизе фон Хорстенау. Он је нагласио да су се хрватске јединице, у већини случајева када су се нашле у озбиљној борбеној ситуацији и већем искушењу, показале као непоуздане. Оне имају успех само онда када се ослањају на Немце или када су под немачком контролом. Из тих разлога, треба да се испита могућност да се у потпуности одустане од формирања чисто хрватских јединица.

Хитлер је био бесан на Павелића што је својом политиком распламсао устанак у Хрватској, чиме је изгубио могућност употребе оружаних снага НДХ на источном фронту, штавише, морао је давати своје снаге за гушење устанка у НДХ. Зато је позвао Павелића у свој штаб у Виници (Украјина) на дан 23. септембра 1942. године. Паника је ухватила Павелића па је сменио министра Оружаних снага Славка Кватерника и понудио „ревноснијег“ Јуру Францетића. Објављује „Важну обавијест Владе“ с претњама онима који шире вести „о тобожњем разоружавању усташких постројби по представницима једне стране пријатељске силе, о замењивању хрватске војске с једном страном војском, о томе да ће једна страна сила преузети власт у Хрватској...“ (Хрватски народ, 3. септембра 1942.)

Опуномоћени генерал Хорстенау написао је у своме извештају, између осталог: „Усташки покрет је почињеним грешкама, злочинима и појавама корупције тако компромитован, да би државна егзекутива (домобранство и редарство) морала бити од њега одвојена, чак уз напуштање сваке иностране повезаности...“. У тој паници пред својим господарима, Павелић је промеморијом од 11. новембра 1942. године прихватио да све своје полицијске акције претходно најави немачком генералу.

Италијани о усташамаИталијани су се згражавали над хрватским злочинима у Другом светском рату,

остављајући о томе не мали број докумената. Међу најпотреснија италијанска документа о хрватском геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију. Ево тог писма:

„Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем је-дан догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе претходног дана починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно

што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака који је још био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, учествовао је у свему томе! Дечак кога смо спасили се брзо опоравио. Чим је рана зарасла, нашом непажњом је побегао из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!

Католичка црква и усташе

1941. године су Усташе успоставиле Независну Државу Хрватску са Антом Павелићем као поглавником. НДХ је била једна од неколико вештачких творевина које су створили немачки нацисти током Другог светског рата. Усташе су се залагале за геноцид Срба (који су Православни Хришћани), Јевреја и Рома.

За детаље о геноциду, погледати чланке „Геноцид над Србима у Другом свјетском рату“ и „Хронологија геноцида над Србима у Другом свјетском рату“.

Улога Католичке цркве у усташком режиму НДХ је и данас контроверзна. Било је неколико митинга и јавних састанака Анте Павелића, вође Усташа, са бискупима и надбискупом Алојзијем Степинцем. Стварање НДХ је одобрено од многих свештеника Римске Католичке Цркве као и црквене хијерархије. Када је настала НДХ 10. априла 1941. године, многи водећи црквени званичници су целу ситуацију

доживљавали као поновно рађање католичке државе. Степинац је активно подржавао усташки режим Анта Павелића.

Историјски подаци о сарадњи Римокатоличка црква и држава НДХ обављали су заједно пословеМеђународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу је основана 2000.

године. На једној седници Међународне комисије у Њујорку дошло се до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ били директне убице невиних жртава геноцида о чему говори Др Србољуб Живановић, професор лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака за истину о Јасеновцу. Његова казивања преноси „Политика“ од 3. јула 2002.

Тим жртвама је владика Николај написао службу „Ђердан од мерџана“ у коме каже да су усташе за „ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима“.

Суровост и масовност чинили су усташке покоље друкчијим од немачких. Док је у Немачкој „коначно решење“ јеврејског питања спровођено далеко на Истоку, и то од стране мањег броја специјално обучених јединица (Einsatzgruppen), усташки терор је био срачунат да што већи број Хрвата и Муслимана претвори у саучеснике у убиствима и у расподели опљачкане својине. Неспутани терор, започет у Херцеговини и Крајини, имао је за циљ да се преостали Срби до те мере заплаше и деморалишу да или побегну у Србију или пређу на католичку веру. За ову другу алтернативу усташки режим је могао да се ослони на огромну већину католичког клера и епископата у НДХ.

Примас католичке цркве у Хрвата, надбискуп Степинац, поздравио је ускрснуће хрватске државе у свом пастирском писму верницима већ априла 1941. Он је био успаљени поборник покрштавања Срба – уосталом као и већина хрватског епископата, од изразито проусташког надбискупа врхбосанског до мостарског бискупа који је критиковао усташке методе. Степинчеве једине резерве и недоумице тицале су се средстава усташког обрачуна са Србима – не са становишта универзалне моралности, већ само и искључиво са становишта њихове могуће штетности по циљеве римске цркве у покрштавању шизматика.

Извештаји агената Службе безбедности Рајха у Немачкој, као и многи други документи Хи м лерове обавештајне мреже, посебно су истакли принудна покрштавања: „Католичка црква је подстакла усташке злочине већ самим начином на који их је искористила у акцији покрштавања“.

Иста идеологија Један од главних усташких идеолога, Миле Будак, често је наглашавао да је

НДХ „држава двију вјера, католичке и исламске“ (то је често наглашавано и у усташкој штампи као, на пример, у листу „Хрватски народ“ број 143. од 7. јула 1941. године).

Кватерник је одмах после уласка немачких војника у Загреб прогласио оснивање Независне Државе Хрватске (немачки војници су са цвећем и песмом дочекани у Загребу). Од тада, па све до краја Другог светског рата трајао је систематски и плански геноцид над српским народом. У том крвавом вртлогу нашла се и Српска Православна Црква, која је кроз векове делила судбину свога народа.

Држање Римокатоличке цркве и њене јерархије представља посебну занимљивост и трагику тога времена. Римокатоличка црква је здушно подржала стварање такве државе, а загребачки надбискуп Алојзије Степинац посетио је усташке вође и јавно позвао своје вернике да на сваки начин помогну нову католичку државу. Новине су у Загребу објављивале „прописе по којима сви православни српски становници морају да напусте град у року од дванаест часова и да ће сваки онај који се нађе да штити православца бити кажњен на лицу места“

Павелићев доглавник Миле Будак је на Великој скупштини у Госпићу дословно рекао: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у ка-толичку вјеру и тако их претопити у Хрвате“.

Усташки министар др Милован Жанић је указао на немогућност неког компромиса између католика и православних у истој држави и рекао: „Усташе! Да знате: Ја говорим отворено: Ова држава, ова наша домовина мора бити Хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових двадесет година показују, да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да је начинимо збиља Хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотинама година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и кад то извршимо, извршићемо само оно што пише у усташким начелима“ („Нови лист“ од 3. јуна 1941. године)

Дозвола за убијање и протеривање Поглавник Анте Павелић и Алојзије Степинац састали су се у Загребу 1941.

годинеУсташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу имали

подршку и „благослов“ Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године још једном објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анте Павелића. Тада је, између осталог, рекао: „Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа“. Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао „пасторално писмо“ у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара – папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.

Анте Старчевић

Анте Старчевић (23. мај 1823. – 28. фебруар 1896.) био је хрватски политичар, књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Хрватске странке права. Био је члан национал-шовинистичке организације Правашки покрет, познати србофоб и расиста. Данас се у Хрватској често назива и „Отац домовине“.

ЖивотРођен је у Житнику поред Госпића, у мешовитом браку (мајка му је била

Српкиња, Милица Богдан, а он потомак херцеговачких Старчевића).У јесен 1845. године завршио је гимназију у Загребу и одлази у сјемениште у

Сењ, а одатле у Пешту на студије теологије. Године 1846. добија титулу почасног доктора филозофије у Пешти и тада одлучује да се не посветити свештеничком позиву.

Године 1851. конкурисао је без успеха за место професора математике на београдском Лицеју, пишући молбу на ћирилици и потписујући се као „доктор мудрословија“ (филозофије). Након неуспелог покушаја да добије место предавача на Загребачком Свеучилишту ради у адвокатској канцеларији г. Шрама све до 1861. године када је изабран за великог бележника Ријечке жупаније, али је 1862. године суспендован и као противник режима осуђен на месец дана затвора. Исте године изабран је у Хрватски сабор као представник Ријеке. За заступника у Хрватском сабору биће биран поново 1865, 1871, и од 1878. године до краја живота.

У Хрватском сабору је био заговорник хрватске независности одлучно се противећи било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, градећи тако темеље за оснивање националистичке Странке права, коју је затим основао са Еугеном Кватерником. На њеном челу је остао до своје смрти.

Године 1863. је затворен, а након изласка из затвора поново се запослио у Шрамовој канцеларији до октобра 1871. године. Након Кватерниковог устанка у Раковици поновно је ухапшен, а Странка права распуштена. Седам година касније (1878.) опет је изабран за заступника у Хрватском сабору, где је остао до своје смрти.

Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, филозофијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.

Анте Старчевић је преминуо 28. фебруара 1896. године у Загребу у 73-ој години живота. Сахрањен је, према властитој жељи, у цркви светог Мирка у загребачким Шестинама, а споменик му је израдио Иван Рендић.

Политички радАнте Старчевић је био аскета и живео је у малој собици са две столице и

једним столом. Његова дела, иако под утицајем расистичких теорија XIX века, што се види по његовој одредници „нације“ коју је прихватио од Гобиноа („венчање неједнаких раса“), крајње су недоследна јер се становишта и закључивања унутар њих брзо и без реда мењају. Проблем у схватању Старчевића долази отуда што на једном месту говори о Србима као о „нечистој пасмини“, а на другом како их ваља асимиловати. Он каже: „Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах.“. У то време је Србија била самостална и слободна, а Хрватска још увек део Аустро-Угарске империје.

Анте Старчевић је често Србе звао различитим погрдним именима, чиме је потпиривао мржњу Хрвата према Србима. Поготово је у једном периоду свог рада инсистирао на мржњи и негацији српске нације, па су тако Срби „реметилачки опструктивни фактор“, они „уопће нису Славени“ него „потичу од варварског племена Трибала“. Они не знају ни за какве цивилизацијске вредности, они лажу, краду, пљачкају куће, убијају и силују. Они су „нижа пасмина“ а Хрвати су „виша, господујућа пасмина“.

Срби су за Старчевића „смеће“, „накот“, они смрде и чешу се јер су добили име по сврабежу, а хране се фекалијама, итд. Онда, на другом месту, за њега Срби уствари не постоје (теорија о „православним Хрватима“).

Сем према Србима, нетрпељив је и према Аустријанцима и Немцима, и Мађарима посебно, док је високо уздизао Енглезе, Французе и Турке, као и Бугаре. Грубо је писао о бану Јелачићу, бискупу Штросмајеру, Фрањи Рачком и Ивану Мажуранићу. На крају, у свим његовим сценаријима, ипак Срби постоје и за њега су они били Трибали, који су „ждерали остатке жртава“. Истовремено су, као такви, били по њему „сужњи“, а радили о „глави свима, па и суседима“.

Срби су били по њему највише слуге Хрватима. Сви највећи српски јунаци су „Хервати“, док су издајници „пасмине славосербске“. Пише Старчевић: „У Стефану Душану угаси се последњи трак прејасне херватске династије Неманићах који кроз векове, и као краљи владаху...“. По њему је и Милош Обилић „Херват“ („Милош Кобилић показа се Херватом...“), док то Вук Бранковић није. У Косовском боју Срби за Старчевића немају скоро никакву улогу, јер су на челу снага антитурског савеза „Краљ Босне, и Кастриотић, са својими Херватима и Скипетари, и множина Булгарах и Румуњах.“

Старчевић није био анонимни политичар, већ вођа једне од две најутицајније странке свог времена и посланик Хрватског сабора. Био је добро примљен у хрватском друштву, што је довело до продубљивања јаза између Хрвата и Срба. Било је и другачијих гледишта, те је познати филолог Томо Маретић писао „Старчевић је пакленом мржњом мрзео Србе и ту је мржњу три деценије уливао у велики део Хрвата“.

Негирао је да Срби уопште постоје као народ, и дао је лозинке „Србе о врбе“ и „За Србе сјекиру“.

Такође сматрао је да Србе треба третирати као животиње.Као решење источног питања он предлаже физичко уништење и затирање

Срба.Такође Старчевић је сматрао да на Балкану живи само један народ – Хрватски.Осим према Србима, Старчевић није крио мржњу према Јеврејима. Између

осталог, о њима је говорио овако: „Жидови ... су пасмина, изузев које изнимке без свакога морала и без сваке домовине, пасмина које свако удо подано је само добитку осебну, или ономе својих рођака“. Пустити Јевреје да учествују у јавном животу је по Старчевићу кобно: „У чашу најбистрије воде баци мрву блата, па се сва вода буде замутити“. На сличан начин су по Старчевићу Јевреји „премного покварили и растровали народ француски“.

Словенце је сматрао планинским Хрватима.Босанске муслимане назива најчистијом хрватском браћом.Анте Старчевић је био антиклерикално настројен. У Католичкој цркви

Страчевић је видео великог противника независне хрватске државе, што није било нетачно обзиром на велику повезаност цркве са Хабзбуршком династијом и Вати-каном.

Старчевић се буни против Вука Караџића и његових следбеника, заузима се за очување хрватских нарјечја и оптужује Вука што је под називом српских народних песама обрадио хрватску културну баштину.

Старчевић и усташтвоСтарчевићев расизам је даље компилирао Иво Пилар под псеудонимом L. von

Südland. Његову је књигу (Die südslawische Frage und der Weltkrieg...) превео Павелићев режим на хрватски 1943. године и била је део расистичке идеологије усташа и Независне државе Хрватске. Поводом публиквања превода ове књиге, министар просвете НДХ Миле Старчевић пише у једном чланку како је Пиларова књига била „библија“ хрватске националистичке омладине у Загребу. Књига је поново штампана 1990. године у Хрватској.

Стјепан Радић

Стјепан Радић (Требарјево Десно поред Сиска, 11. јуна 1871. – Загреб, 8. августа 1928.), хрватски политичар.

Године 1896. путује у Русију, а у периоду између 1897. – 1899. године завршава у Паризу Вишу политичку школу. Затим живи неко време у Прагу сарађујући с чешким листовима, а када га полиција протера из Прага одлази у Земун за балканског дописника чешких, француских и руских листова. Од 1902. године живи у Загребу и ради као секретар Хрватске уједињене опозиције.

Од 1902. године, па све до 1906., главни је уредник месечника Хрватска мисао. С братом Антуном 1904. године оснива ХПСС (Хрватска пучка сељачка странка) – странку која на изборима за Хрватски Сабор добија девет мандата. У Хрватски сабор први пут је изабран 1908. године у изборном округу Лудбрег.

Стјепан Радић у свом листу Дом од 22. септембра 1914. године, прикључујући се општој антисрпској хистерији велича Старчевићево мишљење о Србима: „Срби у Хрватској су Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су дакле Влашки накот зрио за сикиру. Они су смет и србеж на тијелу хрватског народа.“ Радићев Дом се чак хвалио како су Хрвати у Сарајеву разорили око две стотине српских радњи, да је проглашен преки суд, као и да се у Загребу данима одржавају жестоке антисрпске демонстрације.

Стјепан Радић је већ с почетка уједињења ишао је у Беч, Лондон и Москву, да заитересује свет за хрватско питање независности, и да направи међународно питање од хрватског питања.

Италијански публициста Итало Цингарели писао је 1927. о Радићевој превртљивости која му је према приликама дозволила да несумљиво докаже да је био пријатељ Хабзбурга и непријатељ Карађорђевића, непријатељ аустријске куће и верни слуга српске краљевске куће, републиканац и монархист, пријатељ и непријатељ Италије, комунист и империјалист.

Па ипак, изгледа да је најпримерније сведочанство о личности и делу Стјепана Радићa дао његов син Владимир, 1942. године у чланку „Дан и домовина“, објављеном у загребачком листу Нова Хрватска: „У главним стварима, у темељним начелима, усташки наук није ништа друго него наук Стјепана Радића. Под поглавниковим мудрим водством изводи се наук Браће Радић.“

20. јуна 1928, током веома бурне седнице НС, у којој је надвикивањима и претњама између клупа народних посланика напетост доведена до усијања, у тренутку кад је за говорницом био Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, и кад је рекао: „За ову земљу ја сам и своју крв проливао”, посланик ХСС-а, Иван Пернар, му је добацио: „Кажи колико си крви пролио, да ти платимо у злату”. Рачић је неколико пута тражио да тргне реч натраг, на што Пернар није обраћао пажњу. Тад је Рачић извадио пиштољ и са неколико хитаца убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који ће 8. августа умрети.

Хрватско државно право Хрватско државно право је представљало једно од главних начела

хрватске националне политике од средине 19. века (односно од Илирског покрета ) до средине 20. века. Концепт хрватског државног права базиран је на идеји да Хрвати као народ имају неотуђиво историјско право (на основу “ првостечености ”) да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) припа дале Хрватској у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Територије које су традиционално узимане као основне су обухватале области које чине (у смислу данашњих граница) Републи ку Хрватску, Босну и Херцеговину, Боку Которску (данас у Црној Гори) и источни део Срема закључно са Земуном (данас у Србији). Поред ових основних територија, поје дини хрватски политичари су заступали и шире варијанте које су укључивале и Стару Херцеговину (данас у Црној Гори), или читаву Црну Гору до реке Бојане, или читаву Црну Гору са северном Албанијом до Драча ( видети та кође : Црвена Хрватска), са или без Санџака (данас поде љеног између Србије и Црне Горе), а понекад је визија укључивала и Бачку (данас у Србији и мањим делом у Мађарској) и Барању (данас већим делом у Мађарској, ма њим делом у Хрватској). Најрадикалнија верзија хрватског државног права је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке Права ), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.

Заступници хрватског државног права су сматрали да оно има трајан, непоништив, неотуђив и непромењив квалитет, односно да тренутна административна ситуација и етнички састав становништва на терену нинакоји начин не мењају његову суштину или валидност. Осврћући се на разнородни етнички састав становништва које живи на територијама обухваћеним хрватским државним пра вом, хрватски политичари су увели концепт “ хрватске по литичке националности ” којој је без изузетка припадало целокупно становништво дате области. На пример, сви ста - новници Босне и Херцеговине 19. века су по овоме схва тању били припадници “хрватске политичке нацио налности”, без обзира на то што се никада више од 25% свеукупног становништва БиХ није изјашњавало као Хрвати у етничком смислу. На овај начин, заговорници теорије хрватског

државног права су могли да тврде да је Босна и Херцеговина у 19. веку била чиста хрватска зе мља, односно неотуђиви део Хрватске по њеном историјском државном праву, без обзира на чињеницу што се она административ но налазила у другој држави (односно у Отоманском цар - ству) и што у њој 75% становништва нису етнички Хрвати (шта је етнички нехрватско становништво дате области заиста мислило о убрајању у “хрватску по литичку националност” није узимано у обзир).

Заговорници хрватског државног права су имали ра зличите ставове по погледу “српског питања” у областима за које су сматрали да су тим правом покривене. Радикал ни праваши (попут Анте Старчевића) нису Србима у Хрват ској, Славонији, Далмацији и Босни и Херцеговини при - знавали чак ни етничку посебност (Старчевић је Србе сма трао верском мањином, односно “православним Хрва тима”; слично је важило и за словенске муслимане у БиХ, па и Јевреје). Мање радикални хрватски политичари и ин телектуалци (попут Јосипа Јураја Штросмајера или Фра ње Рачког) су Србима признавали етничку посебност, али су и даље сматрали да су они део “хрватске политичке националности”. Другим речима, српска политичка на ционалност је постојала само у Србији (и можда у Црној Го ри), али она није постојала нити је имала на основу чега да постоји у земљама покривеним хрватским државним правом.

До пуног остварења хрватског државног права могло је да дође на основу неколико различитих сценарија, зави сно од политичара који га је заступао. Анте Старчевић и његови следбеници су се залагали искључиво за самостал ну хрватску државу; Старчевићев политички следбеник Јосип Франк се залагао за Хрватску као аутономну једини цу у оквирима Хабзбуршког царства, док су Штросмајер и Рачки – као заговорници југословенске идеје – сматрали да се хрватско државно право може остварити и у оквири ма федерализоване југословенске државе.

Хрватски историчар Иво Банац је истакао чињеницу да српски политички и интелектуални кругови никада нису до краја схватили концепт хрватског државног права, поготово у односу на хрватску верзију југословенства. Као основни разлог неразумевања истакнута је чињеница да је српска национална идеологија 19. и 20. века изједначавала етничко и национално, односно да је стављала знак јед на кости између етничке припадности српском народу и при падности српској нацији (и такође покушавала да ово виђење пројектује и на друге групе), што је уједно и зна чило да у српску државу треба укључити све области у којима живе етнички Срби (ово је водило у директан сукоб са заговорницима хрватског државног права, почевши са Босном и Херцеговином у току друге половине 19. века). Посматран из овог угла, концепт хрватског државног пра ва и хрватске политичке националности (која као заједни ца није била базирана на заједничком пореклу, језику и вероисповести) је Србима изгледао неразумљив и стран.

Херман Нојбахер

Херман Нојбахер (Hermann Neubacher, 24. јуна 1893. у Велсу, Аустрија; † 1. јула 1960. у Бечу).

Привредник по занимању, шеф грађевинске фирме и стручњак за привредне проблеме Источне и Југоисточне Европе, градоначелник Беча, политичар и члан Националсоцијалистичке партије.

Нојбахер је као „летећи дипломата“ провео од 1940. до 1945 на Балкану – Букурешт, Софија, Тирана, Подгорица, Београд, а потом у београдском комунистичком затвору до 1952. године.

Као високи чиновник Министарства иностраних послова Трећег рајха био је у непосредним контактима са министром Рибентропом, па и самим Хитлером. Нојбахер је у Румунији успешно решио снабдевање Трећег рајха нафтом („оружје за нафту“), у Бугарској опскрбљивање намирницама немачких трупа у Грчкој, у Грчкој је средио привредне невоље и одржао немачки ратни фронт, у Албанији формирао немачки фронт после капитулације Италије. У центру његове пажње био је Балкан као целина у светској политици Трећег рајха, и Србија, односно Срби, као први народ на Балкану, самим тим и најважнији партнер Немцима.

Нојбахер је спасао многе српске животе у Недићевој Србији и покушао да од Србије и Црне Горе (и делова БиХ) створи нову српску државу. Хитлер је његов предлог одбио.

Мемоари Хермана Нојбахера Читаоцима оставља само оно што је чврсто решио да им каже, за повест Срба у

Другом светском рату то представља изузетно драгоцено сећање. Преузевши на себе терет одговорности „за велико зло“, нагласио је у предговору: „Никога не мрзим. Живот увек почиње ујутро.“

Ниједан народ на Балкану није фаворизовао, никога није штедео и о свакоме је рекао оно што мисли, или, ако није хтео, уздржавао се од коментара: „Настојим да пружим читаоцима слику, утисак о балканском свету, који има много лица, који може да буде и срдачан и ужасно окрутан.“ Три су општа балканска проблема којима се позабавио: крвна освета, гостопримство и корупција. Средиште Нојбахеровог казивања чини први проблем. Нојбахер каже за Загреб да му је мајка Беч, тетка Будимпешта, а сестре Грац и Љубљана. Хабзбурзи су створили „организационо мајсторско дело“ Војну крајину и тако западни део Југославије претворили у свој латински, док је Србија, односно источни део Југославије остао у византијском кругу. Супериорну државотворну снагу испољио је понајвише српски народ, који је упоређивао са осветољубивим Хрватима, неуништивим Албанцима, меканим Румунима и превртљивим Бугарима.

У његовим мемоарима постоји поглавље „Репресалије“ само у одељку о Србима, код других балканских народа нема ничег сличног. Нека његова запажања:

1)„Срби су постали дивљач за одстрел, свако је могао да их некажњено прогони и убија“.

2)„Након што се Југославија распала, уследио је хрватски осветнички поход уништавања православних Срба. Овај догађај спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје“.

3)„Рецепт за православне, који је примио усташки во ђа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на

најкрвавије религиозне ратове: ‘Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаорузаних, закланих Срба износи око 750 000.Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: ‘И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. – Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа“!

4) „У правцу Србије кретала се непрегледна колона српских избеглица, који су бежали из НДХ“.

6) „Најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану је српски, а он је најгоре прошао“.

7) „Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца која полако изумире, а која од године 1914. има анти-српски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата“.

Веровао је да титула „Пруси Балкана“ не припада Бугарима већ Србима, додавши: „За ову титулу, међутим, тренутно се нико не такмичи“ (1953). Срби нису спремни на компромисе без којих је живот немогућ, па је из тога Нојбахер извукао закључак да нису у „довољној мери политички обдарен народ“, будући да је правда морална а интерес државна категорија.

Анте Павелић

Порекло Рођен је 14. јула 1889. године у херцеговачком селу Брадини на Иван планини,

где су се његови родитељи, отац Миле (пружни радник) и мајка Марија, доселили из Кривог Пута у Лици. Основну школу похађао је у разним местима по Босни и Херцеговини, зависно где је радио његов отац. Гимназију похађа у Травнику, Сењу, Карловцу и Загребу, гдје је 1910. године и матурирао. За време гимназије приступа Хрватској странци права (ХСП). Након матуре уписује се на Правни факултет у Загребу. Право је дипломирао 1914. године, а 1915. године добио доктор јурис, почасну титулу. У раздобљу од 1915. до 1918. године радио је као овлашћени записничар у адвокатском нотаријату А. Хорвата, председника ХСП-а. Након завршене стручне праксе (1918.) ради као самостални адвокат. У том периоду склапа брак с Маром Ловренчевић, с којом добија троје деце: сина Велимира и кћерке Мирјану и Вишњу.

Политичка активностЕкстремиста од саме своје младости, постао је члан организације знане под

именом „Франковци”. У 1919. години врши функцију привременог секретара Чисте странке права. Како је то објаснио британски историчар А.П.Ј. Тејлор, када су се у Хрватској партији права појавили људи који су одбијали да улазе у сукоб са Ср-

бима, што је било алфа и омега политичке активности ове партије, партијска већина је формирала Чисту странку права „очишћену од било каквих трагова реализма” – по Тејлору. Године 1921. Павелић је био ухапшен заједно са неколико других чланова ове партије а затим, кад је пуштен на слободу, покушао је бранити на суду ухапшене чланове партије што му није успело.

Павелићева свадљива природа је постајала све више и више видљивија у годинама непосредно послије рата када се укључио у сукобе између Централистичке партије и Радићеве Хрватске сељачке странке. Био је једини посланик његове партије у Скупштини Краљевине Југославије али је ретко био присутан на седницама Скупштине, а када би дошао, „био је тих и неактиван седећи на својој столици и само би се повремено укључивао у дуга харангирања-протесте против оних мера које није одобравао.“

Раних 1920-тих Павелић је почео успостављати контакте са хрватском емиграцијом у Бечу и Будимпешти а касније и са македонском терористичком организацијом ВМРО. Године 1927 је био саветник одбране македонских терориста током скопскога процеса.

Исте 1927. изабран је за загребачког покрајинског заступника, а у јуну исте године представљао је загребачку општину на европском конгресу градова у Паризу. На повратку у Риму је изасланику италијанске владе Даванзатију у име ХСП-а предао промеморију у којој се Италији нуди сарадња у рушењу Југославије. У складу с тим очекује италијанску помоћ у успостављању и заштити хрватске државе, те износи спремност на територијално, политичко, економско и војно прилагођавање италијанским интересима.

На парламентарним изборима 1927. године изабран је, заједно с Трумбићем, за заступника на листи Хрватског блока. У својим говорима у београдској скупштини иступио је против српске политике и изјашњавао се за хрватску самосталност и независност. Унутар странке посебно се посветио раду с омладином, те покренуо листове „Старчевић” и „Кватерник”. После атентата на прваке Хрватске сељачке странке 1928. године приступа Сељачко-демократској коалицији. Тада покреће лист „Хрватски домобран” с програмом остварења самосталне хрватске државе, а 1. октобра 1929. године оснива истоимену паравојну организацију.

Емиграција Након проглашења шестојануарске диктатуре 1929. године одлази у

емиграцију. Прво одлази у Беч, затим с Г. Перчецом у Будимпешту, те у Софију. У Софији 20. априла 1929. године с вођама македонске емиграције потписује декларацију о узајамној помоћи Македонаца и Хрвата у рушењу Југославије и стварању самосталних држава Хрватске и Македоније. Истовремено у Београду га је Суд за заштиту државе у одсуству 17. јула 1929. године осудио на смрт.

У Италији, крајем 1930., оснива тајну револуционарну националистицку организацију „Усташа – хрватска револуционарна организација” (УХРО) с циљем разбијања Југославије и успоставе независне Хрватске уз помоћ Италије. Тада узима наслов поглавника, а усташки покрет организује на војним и завереничким начелима. У другој половини 1931. године у Италији оснива први логор за војну обуку у месту Бовењо у покрајини Бреша, те иницира оснивање других таквих логора у Италији и Мађарској.

У Главном усташком стану 1. јула 1933. године обзнањује начела усташког покрета у 17 тачака, а као циљ покрета истиче успоставу самосталне и независне хрватске државе на читавом њеном историјском (које је измишљено као

историјско) и етничком (у ком су половина били Срби) подручју, што се има право провести свим средствима, па и силом оружја. У складу са декларисаним начелима иницира и организује пропагандне акције, атентате и диверзије.

Припреме за терористичке акције су се наставиле на Липарима уз несебичну италијанску помоћ који су уз помоћ усташа настојали да сруше Југославију и запоседну далматинску обалу. Већ се 1932. године једна група усташа се из Задра, који је тада био у саставу Италије, пребацила у Велебит и извршила напад на жандармеријску станицу у селу Брусане. Усташе су се надале да ће њихова акција изазвати масовни устанак, али осим мало штете на вратима и зиду жандармеријске станице ништа се значајније није десило и терористи су се вратили у Задар. У потрагу за њима у Лику су стигли одред војске и четници Косте Пећанца, па је главни организатор акције Андрија Артуковић морао да побегне. Претрес и истрага су резултирали разбијањем усташке мреже и хапшењем неких усташа од којих је најпознатији био усташки идеолог и будући министар Миле Будак (1939. након оснивања Бановине Хрватске су сви пуштени на слободу). Међутим, усташама се већ убрзо пружила прилика за нову акцију. Приликом посете Француској, у Марсеју је 1934. године је убијен краљ Александар. Атентат је извршио припадник ВМРО Владо Черноземски, али су иза свега стајале усташе и као главни организатори Анте Павелић и Славко Кватерник.

Стога Павелић је поново осуђен на смрт у одсутности. Након марсејског атентата, под притиском Француске, италијанске га власти 17. октобра 1934. године хапсе и затварају у Торину где остаје у затвору све до 1936. године.

До краја октобра 1936. године довршава опсежни елаборат за немачко Министарство иностраних послова под насловом „Хрватско питање”. Након приближавања Југославије и Италије те споразума Ћано – Стојадиновић, 1. априла 1937. године издаје одредбу којом разрешава усташе радне службе и распушта све логоре на подручју Италије. У складу с тим усташе су расељене и изоловане по целој Италији, а он је интерниран у Сиени до 1939. године.

Након пада Милана Стојадиновића, италијанске окупације Албаније и припрема за напад на Југославију, позива га италијански министар иностраних послова гроф Ћано (23. јануара 1940.) и договара с њим план акције који укључује подизање устанка у Хрватској, италијанску војну интервенцију, успоставу независне Хрватске под италијанском заштитом и њен улазак у монетарну и царинску, затим и у персоналну унију с Италијом.

Након београдских догађања 27. марта 1941. Године, први пут га прима Мусолини (29. марта), а када је Славко Кватерник у његово име прогласио Независну Државу Хрватску (НДХ) 10. априла 1940, поново га прима Мусолини дан касније, тј. 11. априла и одобрава му улазак у Хрватску. На челу групе усташа вратио се у Хрватску и преузео власт.

НДХ и Други светски рат Павелић је 15. априла 1941. стигао у Загреб и као поглавник тзв. Независне

државе Хрватске именовао прву хрватску владу. У влади је узео положај председника владе и министра иностраних послова. Потом је основао до-мобранство и организовао управну и дипломатску службу. По узору на Хитлера, усташки покрет постао је једини носилац политичке воље у земљи, са промењеним именом: „Усташа – хрватски ослободилачки покрет” (УХОП). Уједно је основао Главни усташки стан (ГУС) као организационо-политичку, а Усташку војницу и Усташку надзорну службу (УНС) као војно-полицијске полуге режима.

Након преговора с Ћаном 25. априла у Љубљани и с Мусолинијем 7. маја у Тржичу 18. маја 1941. године потписује Римске уговоре. Тим уговорима велик је део далматинске обале и острва препуштен Италији, а уједно прихваћен италијански политички, економски и војни надзор на јужном делу НДХ, те је хрватска круна понуђена италијанском војводи од Сполета Аимонеу. Почетком јуна 1941. први пут посећује Хитлера, а 15. јуна 1941. године у Венецији потписује приступање НДХ Тројном пакту.

Односе унутар НДХ Павелић решава терором. Тако већ 17. јуна доноси законску одредбу за одбрану народа и државе, која вреди ретроактивно и предвиђа само једну казну, смртну, за дела повреде части и животних интереса хрватскога народа. У Хрватској је успоставио тоталитарни систем по узору на нацистички режим у Немачкој, донео расне законе, успоставио концентрационе логоре са циљем тоталнога истребљења Срба, Рома, Јевреја и антифашиста. Забранио је све странке и друштва, те успоставио диктатуру и култ личности.

Павелић се обрушио на цели српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини без разлике. То се односи у истој мери на Јевреје и Роме, од којих режиму није претила никаква опасност, за разлику од нпр. хрватских комуниста. Неки од првих већих покоља Срба су се догодили управо у подручјима као што су Подравина и Горски котар, и то над Србима који су гласали пре рата за Сељачко-демократску коалицију, дакле не као реторзија према великосрбима, него као средство терора и над најпомирљивијим Србима. Да се не ради само о ексцесима тзв. «дивљих усташа» (тј. појединаца који су пришли усташком покрету ради освете и профита), видљиво је и из законодавства НДХ, као и из детаљно испланираних акција истребљења како у селима, тако и у концентрационим логорима попут јасеновачког. Модерни апологети Павелића, који га покушавају колико-толико рехабилитовати, прећуткују управо те кључне ствари: тоталитарну нарав система, његов положај, као и чињеницу да је већина усташких обрачуна била усмерена не на српске четнике и сличне противнике било каквога хрватства, него на обични народ који није исказивао у почетку ништа више од равнодушности према хрватској политици.

Послератни период Загреб је напустио 6. маја 1945. године, те преко Аустрије и Италије отишао у

Аргентину. 1956. основао је Хрватски ослободилачки покрет (ХОП). Након атентата на њега, којег је извршио Благоје Јововић 10. јуна 1957. године у месту Ломас дел Паломар, крај Буенос Ајреса, где је живео под лажним именом, напушта Аргентину и одлази у Шпанију у којој тада влада Франко. У Шпанији, тачније Мадриду и умире 28. децембра 1959. године. За живота је објавио више политичких и литерарних радова, укључујући и две књиге: политички роман „Лијепа плавојка” (1935.) и политичку расправу „Страхоте заблуда” (1938.). Његова кћерка Вишња објавила је 1968. године књигу његових сећања.

Миле Будак

Миле Будак (Свети Рок, 1889. – Загреб, 1945.) је био хрватски писац, политичар и један од оснивача усташког покрета. Створио је хрватски национални план за решавање српског питања у Хрватској – једну трећину убити, другу

протерати, а трећу похрватити (покатоличити) тзв. Будакову идеологију, а приписује му се и оживљавање крилатице „Србе на врбе“.

БиографијаМиле Будак је рођен у Светом Року у Лици, тадашња Аустро-Угарска. Школовао

се у Сарајеву, а студирао је географију и историју на Универзитету у Загребу. Аустро-Угарске власти су га ухапсиле 1912. године због његовог учешћа у покушају атентата хрватског бана Славка Цуваја. Након почетка Првог светског рата 1914. године био је регрутован од стране Аустро-Угарске војске. Српска војска га је заробила 1915. године те је био сведок повлачења српске војске преко Албаније 1915-1916. године.

Након окончања рата, Миле Будак се вратио у Загреб. Дипломирао је права на Универзитету у Загребу 1920. године и постао чиновник у канцеларији Анте Павелића. Постао је активиста Хрватске странке права и био изабран за посланика на градским изборима у Загребу. У 1920-им је био уредник политичких магазина блиских ХСП.

Године 1932. преживео је покушај атентата. Уплашен овим догађајем, емигрирао је у Италију, где се придружио усташама и постао командат у усташком кампу за обуку. Вратио се у Загреб 1938. године, где је покренуо недељник „Хрватски народ“. Власти су забраниле часопис 1940. године и Будак је био ухапшен.

После формирања НДХ, Миле Будак је постао министар образовања и вере. Након јавно изречених ставова о српском народу, покатоличавање, протеривање и убијање срба постаје хрватска национална политика. Касније је постао министар иностраних послова и хрватски амбасадор у нацистичкој Немачкој.

Након што је НДХ престала да постоји у мају 1945. године, партизани су заробили Будака. После једнодневног суђена био је осуђен и стрељан заједно са осталим члановима хрватске владе у Максимирској шуми. Сахрањен је у заједничкој гробници на, до данас, непознатој локацији.

Књижевни радМиле Будак се бавио и литерарним радом. Писао је представе и романе у

којима се велича хрватски народ. Најпознатије дело из његовог опуса је „Огњиште“ у којима су описани обичаји и начин живота народа у његовој родној Лици.

Након рата његове књиге су биле забрањене од стране југословенске комунистичке власти. Због тога су многи хрватски националисти видели Милета Будака као велику личност хрватске књижевности, једнаког, ако не и супериорнијег од Мирослава Крлеже. Након што је Хрватска стекла независност раних деведесетих, влада Фрање Туђмана је почела да рехабилитује Будака.

Многи хрватски градови, укључујући и Сплит, су имали улице назване по њему, а Хрватска радиотелевизија је емитовала драматизацију Будаковљевог приказа повлачења српске војске 1915-1916. кроз Албанију. Званично објашњење је било да би Будака требало посматрати као важну књижевну личност, одвојено од његове контроверзне политичке делатности.

Мирослав Мајсторовић

Мирослав Филиповић (1915-1946) је био фрањевачки фратар из Босне и Херцеговине. Учествовао је у бројним злочинима над Србима и извесно време командовао концентрационим логором Јасеновац

У време његовог командовања од само четири месеца у Јасеновцу побијено је 20.000–30.000 заточеника. Као екстремни хрватски националиста и фашиста, Мирослав Филиповић-Мајсторовић (како је био познат) је комбиновао своју религију са екстремном политичком идеологијом.

Рођено име му је Мирослав Филиповић. Кад је постао члан Фрањевачког реда 1938. године у самостану Петрићевац (код Бање Луке), узео је име Томислав као своје религијско име.

У јануару 1942, завршио је своје теолошке студије у Сарајеву и постављен је за капелана у Рама-Шћит??? региону (северна Херцеговина). Ипак, он се вратио у Петрићевац и уместо одласка у Раму, пријавио се да постане војни капелан за усташе, које су у то време контролисале НДХ.

Мирослав Филиповић је касније прешао у Другу бригаду Поглавниковог тјелесног здруга (усташка војна формација) у Бањи Луци.

На челу усташке групе, 7. фебруара 1942. у селу Раковица. учествовао је у убиству крамповима 52 радника српске националности, а затим у селу Дракулић је побио са братством самостана Петрићевац око 1.500 Срба. У селу је преживела само једна жена, Ленка, са своје петоро деце, као и још једно дете чије су родитеље убили. Ленка је касније полудела. Србе су ловили и убијали по околним засеоцима. Укупно је тог дана убијено око 2.300 Срба. Врхунац дивљаштва је био покољ шездесеторо деце, које су затекли у школи. Фра Филиповић је одвојио католичку и муслиманску децу, а српској деци су секли главе. Учитељица, која је све то морала да гледа, полудела је.

Осим фра Филиповића–Мајсторовића, у зверствима и клањима посебно су се истицала још три фратра: Брекало, Матковић и Бркљанић. Ови догађаји су детаљно описани у књизи хрватског историчара Виктора Новака „Магнум Цримен“.

Томислав Филиповић је у јесен 1942. заменио мантију униформом и под именом Мирослава Мајсторовића постао заповедник логора Јасеновац. О њему сведоче неки преживели логораши, а његове изјаве, као и изјаве неких других усташких „часника“ једноставно се не могу схватити.

Логораш Звонко Ткалец је изјавио: „Пред католички Божић 1942. ради бекства четири логораша из Јасеновца, лично је устрелио два, а затим још педесет шест Јевреја (Жидова) на раду у селу Бистрици. Сутрадан је убио још деветоро. На само Бадње вече са својим усташама побио је око шесто српских жена и деце затворених у Кули, а доведених негде са Козаре.“

Свједок Кркач Томо описује Мајсторовића у свом исказу, па каже: „Гледао сам врло често за вријеме свога боравка у Јасеновцу, како је Мајсторовић власторучно стријељао заточенике у т. зв. јавним наступима. Тај је Мајсторовић имао неку кратку гумену цијев, коју је знао каткада ставити на рану, одакле је жртви текла крв и онда је ту крв сисао говорећи: хоћу да се напијем комунистичке (или жидовске) крви. Видио сам како су си Мајсторовић и Стојчић приуштили забаву, да тројицу Цигана побију на тај начин, што су наредили првом Циганину, да маљем убије другог Циганина, трећи да убије првога, а они су затим ликвидирали посљедњега.“

И многи су други сведоци исказали да су видели како је Филиповић својеручно убијао заточенике.

Алојзије Степинац

Алојзије Степинац је био загребачки надбискуп и кардинал. Од стране југословенске власти осуђен је 1946. године за сарадњу са усташама и провео је остатак живота у кућном притвору и у затвору.

Младост Степинца и ратАлојзије Степинац је рођен 8. маја 1898. године у Крашићу, близу Загреба у

веома имућној сељачкој породици. Његов отац Јосип је имао дванаесторо деце и то четворо из првог и осморо из другог брака. Алојзије је основну школу завршио у родном месту, гимназију у Загребу. Кад је завршио шести разред гимназије, ступио је у надбискупијски лицеј с озбиљном намером да се посвети свештеничком звању.

Врло брзо је позван у војску 1916. године. У скраћеном року је могао положити осми разред и матуру, па је затим отпутовао у Ријеку да похађа свештеничку школу. Убрзо се као новопечени официр нашао на италијанском фронту, али његова каријера се убрзо прекида рањавањем у борбама на Сочи и Пијави.

Бавећи се Степинцем многи су његови биографи помињали његову официрску разборитост и храброст, али осим њиховог недокументованог сведочења, других разлога да у то верујемо нема. У току рата, о његовој судбини нису знали његови родитељи. У Крашић је стигла вест да им је син погинуо негде у Србији и послате су им његове ствари. Степинац је заправо био заробљен и одведен у италијанско заробљеништво. Одатле успева да побегне и да се прикључи српској војсци као добровољац на Солунском фронту. Остаје у југословенској војсци (не скривајући своје пројугословенство) до пролећа 1919. године, када је демобилисан у чину потпоручника. Исте године Степинац се уписује на Агрономски факултет у Загребу. Али све што је урадио у току студија агрономије јесте учлањење у академско католичко друштво Домагој. То је трајало свега годину дана и Степинац се враћа на имање свог оца, где је неколико наредних година радио. Степинац је ту упознао и своју велику љубав коју је и запросио. И свадба је била на видику, али се млада учитељица Марија Хорват предомислила, вратила му веренички прстен и отишла од њега.

Степинац постаје свештеникКако се то догодило да осети у себи жељу да постане свештеник, може се само

нагађати; углавном, он се 1924. године обрео у Риму, по препоруци ректора Загребачког сјеменишта др Јосипа Лончарића. Ту је кружила и једна прича по којој би Алојзије Степинац био заправо ванбрачни син некадашњег жупника у Крашићу а затим и надбискупа загребачког Анте Бауера. (Према тој причи, одлазак Степинца у Рим, на Германикум и Грегоријану на школовање до 1930. године, када је био заређен – заправо је била брига о сину) Ту је на папском свеучилиштву Грегоријани, добивши америчку стипендију, завршио након седам година филозофију и теологију и урадио два доктората. Ту је научио да говори и пише

италијански, француски, немачки и латински. По повратку у Загреб, млади језуитски штићеник бива примљен у надбискупску канцеларију а затим је именован и за церемонијара надбискупа др Анте Бауера.

Убрзо је тешко оболели надбискуп Бауер затражио од Ватикана да му се додели коадјутор с правом наследства на загребачкој надбискупској столици. Степинац је био у Хрватској потпуно непознат. Предлог да то буде управо Алојзије Степинац, а затим и одлука – одјекнули су на Каптолу као потпуно изненађење. Озбиљне критике конкурената, па и осталих чланова високог католичког клера, биле су упућене југословенском епископату као и ватиканским личностима, пре свега Пију XI и његовом великом секретару Марији Пачелију, будућем папи Пију XII. Међутим, све се на томе и завршило, јер је Ватикану изгледа требао млад и одлучан борац, који ће бити у стању да одговори захтевима клера. Тако је Степинац још за живота Бауера постао шеф епископата, 28. маја 1934. године. После смрти Бауера, млади Степинац је преузео управу Загребачке надбискупије 7. децембра 1937. Биографија Степинца је умногоме помогла да се сав посао око његовог наименовања брже обави. Како је у то време тражена сагласност југословенске владе око његовог наименовања, краљ Александар се сложио знајући да је Степинац био добровољац на солунском фронту, сматрајући да је то и израз његовог југословенског опредељења. Степинчево добровољаштво се после овога више никада неће помињати, чак ће се и порицати.

Као загребачки надбискуп, Алојзије Степинац се оштро супроставио одбијању Краљевине Југославије да потпише Конкордат са Ватиканом, па се окреће ка хрватској опозицији. Нарочито је био огорчен на пробританске официре који су били противни приступању Југославије Тројном пакту, који су у Београду извршили државни удар и збацили намесништво Кнеза Павла.

Надбискуп Загребачки за време Другог светског рата

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како је он често називао НДХ. 12. априла 1941. године састаје се са генералом Славком Кватерником, по проглашењу НДХ.

Надбискуп Степинац се први пут састао са Антом Павелићем одмах по његовом повратку 16. априла 1941., четири дана након проглашења НДХ и изразио пуну подршку Усташкој новооформљеној држави.

Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године поново објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анту Павелића. Тада је, између осталог, рекао: „Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа“. Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао „пасторално писмо“ у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.

Одмах по освајању власти, Усташе крећу са са остваривањем својих планова ликвидације српског становништва, с чиме је Степинац био упознат, јер су се егзекуције изводиле јавно.

Степинац је, уз сагласност и под надзором опата Јосипа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову Бискупску конференцију у Загребу од 17. до 20. новембра 1941. која је била посвећена прелазима грчко-источњака у католичку веру. Степинац је тим покрштавањима наводно видео спасавање Срба, Јевреја и Рома од усташког ножа.

Алојзије Степинац у писму папи Пију XII у писму од 18. маја 1943. године наводи да је у НДХ покрштено око 250.000 православних Срба. Покрштавање је вршено насилно, јер многи Срби нису имали избора, могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Доста их је, чак, побијено и после покрштавања.

Степинчево обраћање поводом усташких покоља догодило се почетком 1943. Тада су за одмазду Усташе стрељале 30 сељака из њееговог родног села Крашић, међу којима и његовог брата Максима, а да то Степинац није знао. Степинац је говорио на проповеди у загребачкој катедрали и подигао глас против оваквих злочина. Ови протести су према документима били под притиском Ватикана који је 1943. већ претпостављао исход рата, тј. пораз сила осовине. Из Ватикана се преко Степинца гурала идеја да се у Хрватској касније смени усташка власт и доведе на власт Мачеков ХСС, и да тако Хрватска (као наводно антифашистичка земља) задржи границе НДХ.

Надбискуп Степинац је био потпуно свестан постојања концентрационог логора Јасеновац, али се томе није јавно противио. Како се ближио крај рата, Степинац је највише зазирао од победе комуниста, па се зато у потпуности сложио са Павелићевом линијом. Није желео да бежи, већ је остао у Загребу. Одмах по ослобођењу Загреба, Тито је стигао и љубазно разговарао са челницима католичке цркве 2. јула 1945. Тито је при том обећао да нова власт ништа неће направити без договора с црквом. Овим разговорима присуствовао је и Владимир Бакарић. Толерантни однос између нове власти и католичке цркве био је краткотрајан. Нарочито су почели да избијају проблеми око секуларизације црквених добара и укидања веронауке по школама.

Суђење Алојзију СтепинцуАлојзије Степинац је први пут ухапшен 17. маја 1945. Био је притворен у

Млинарској улици, где се својевремено налазио Усташки затвор из времена рата. Саслушање и притвор су трајали до 3. јуна 1945. када је Степинац пуштен на слободу. Дан касније, Степинац и Тито су водили дуг телефонски разговор, кога је Степинац коментарисао као :“Разговарали смо мушки“. Тито и Степинац се нису ни око чега сложили. Степинац јавно критикује власт јер одузима имовину католичких свештеника и неке протерује. Односи са властима се још више заоштравају. Алојзије Степинац је са својим бискупима протествовао у пастерском писму од 20. септембра 1945, где исказује замерке државе према цркви. Степинац се тада налази у процепу, јер с једне стране требао је попуштати у односу на државну власт, а с друге стране, није желео одвајање католичке цркве од Ватикана. Односи Степинца и нове власти се још више компликују јула 1946., када је Степинчев стан био под блокадом и када је он је држан у некој врсти кућног притвора.

Степинац је могао да се извуче само да је подржао нову комунистичку власт у Хрватској.

Степинац ово није учинио, већ је наставио критику власти. Ухапшен је по други пут 18. септембра 1946. Изведен је пред Врховни Суд НР Хрватске.

Суђење Алојзију Степинцу и осталој петнаесторици, међу којима су били и Ерих Лисак и Иван Шалић, одржано је Пред Већем Врховног Суда НР Хрватске од 9. септембра до 11. октобра 1946. у дворани фискултурног училишта у данашњој Ткачићевој улици у Загребу.

Суђењу је председавао др Жарко Вимпулшек, чланови већа су били: др Антун Церинец, Иван Полдругач и Иван Пиркер; оптужницу је заступао Јаков Блажевић, а записничар је био др Анте Петровић. Алојзија Степинаца је бранио загребачки

адвокат Здравко Политеа, који је својевремено заступао и Тита на „бомбашком процесу“.

У најкраћем, Степинац је оптужен због сарадње с врхом усташке државе, сусрета с Павелићем и другим усташким часницима, за прекрштавање десетине хиљаде Срба, за подстрек који је Усташама пружао католички клер, за говоре у којима подстиче на молитву за Павелића и противнародног деловања након рата. Бранио се ћутањем. На крају саслушања 3. октобра, Степинац је прекинуо ћутање и одржао свој велики говор. Степинац је прекрштавање Срба називао неисправним изразом, јер се ради о верском прелазу већ крштених људи. У завршној речи, Степинац је поновио да је на све оптужбе невин, те да ће историја оценити његов рад.

Пресуда је донешена 11. октобра 1946. Само су Лисак и Шалић осуђени на смрт, а сви остали на временске казне.

Алојзије Степинац је осуђен на казну затвора с присилним радом у трајању од 16 година, губитак политичких и грађанских права у трајању од 3 године, касније му је казна преиначена на кућни притвор у родном Крашићу на Жумберку.

Затворски дани и смртПосле изрицања пресуде, Алојзије Степинац је одведен на издржавање казне у

затвор Лепоглава. Ту је остао све до 6. децембра 1951. Гласови огорчења стизали су са различитих страна. За пуштање на слободу Степинца највише су агитовали римокатолички великодостојници, хрватски писци и књижевници. У таквим околностима Титова власт је попустила.

Тако је у име комунистичке власти Степинца у Лепоглави обишао др Владимир Бакарић већ у марту 1947. Молио га је да потпише већ састављену молбу предсе-днику Југославије Титу за помиловање, уверавајући га да ће одмах бити пуштен на слободу и послат у иностранство. Алојзије Степинац је то одбио. Чак је захтевао да се обнови процес, али не у комунистичком судству. У међувремену је због лошег здравственог стања интерниран у родни Крашић где су га до смрти чували чувари испред куће. Стигли су нови кораци Ватикана. Папа Пије XII је 29. новембра 1952. године именовао 14 нових кардинала, а међу њима и надбискупа Степинца. Југославија је одговорила противмером тако што је прекинула све дипломатске односе са Светом Столицом 12. децембра 1952. године.

У заточеништву у Крашићу почео је неочекивано да поболева. Сваки дан се осећао све горе и горе. Чак су се појавила и нагађања да је у затвору трован. Лекари су нашли да болује од врло ретке болести, абнормалног повећања еритроцита. Није било лека овој болести. Умро је 10. фебруара 1960. у свом породичном дому.

Тело Алојзија Степинца је по канонском обичају сахрањено у Загребачкој катедрали. На церемонији је све најбоље о њему говорио песник Луцијан Кордић.

Беатификација и култ СтепинцаСуђење и читав процес против Степинца проглашен је монтираним процесом

против хрватског народа и римокатоличке цркве од стране комуниста. Долази до издавања великог броја књига и публицистичких дела о Степинцу.

Почело је да се прича да су надбискупа, тачно 1.864 дана тровали чајем од олеандра иако је обдукција после Степинчеве смрти 1960. године показала да је надбискуп умро од последица тешке упале бубрега. 1993. године је направљена

нова обдукција и довела до наводно фрапантних открића. Један од најморбиднијих навода је гласина да приликом друге аутопсије у телу није било срца.

Тражени су многи детаљи из живота да би се личност Алојзија Степинца уздигла на пиједесталу мученика вере.

Појавиле су се и приче како је Степинац учествовао у спашавању Јевреја од Холокауста.

И поред објективне одговорности за злочине у Другом светском рату папа Јован Павле II га је 1998. године прогласио „блажеником“, што је први корак ка проглашењу за свеца.

Андрија Артуковић

Андрија Артуковић (29. новембар 1899. – 16. јануар 1988.) је био хрватски усташа и осуђени ратни злочинац за дело геноцида почињено над мањинама за време Другог светског рата у Независној држави Хрватској (НДХ).

Артуковић је рођен у Клобуку (у Босни и Херцеговини, тадашњој Аустро-Угарској) а образовао се у Фрањевачком манастиру у Широком Бријегу у Херцеговини.

1929. године постаје члан усташке организације и води устанак у Лици након кога бежи у Италију. Учествује у организацији атентата на краља Александра I Карађорђевића, у Марсеју, у октобру 1934. године.

Током Другог светског рата, 1941. године, Артуковић је именован за министра унутрашњих послова новоформиране НДХ. Био је непосредно умешан у геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима и другим мањинама. Лично је наредио убијање 4.000 Срба у Широком Бријегу, маја 1941. године. Учествовао је отварању концентрационих логора као што је Јасеновац.

Након рата је побегао преко Блајбурга и Швајцарске и Италије у Ирску и на крају завршио у Калифорнији где је живео до средине 1980-их.

Југословенске власти су захтевале његову екстрадикцију како би му судиле за ратне злочине (убијање неколико хиљада цивила).

Испрва је био задржан у САД-у од стране имиграционог судије и случај је мировао две деценије као резултат притиска Американаца хрватског порекла као и Католичке цркве. Случај је на крају, захваљујући тамошњим јеврејским организацијама реактивиран и он је изручен Југославији.

Суд у Загребу га је 14. маја 1986. осудио на смрт. Годину дана касније власти су процениле да је био превише болестан (сенилна деменција) за извршење смртне казне. Умро је природном смрћу у затворској болници у Загребу 1988. године у 88. години живота.

Влатко Мачек

Др Влатко Мачек (рођен 20. јуна 1879. у Купинецу, умро у Вашингтону, 15. маја 1964.) је био хрватски политичар из прве половине 20. века. Предводио је Хрватску сељачку странку након смрти Стјепана Радића и током Другог светског

рата. Мачек је био један од хрватских политичких вођа у Краљевини Југославији, мада није био Хрват по пореклу (Мачек је био дете из мешовитог словеначко-чешког брака).

Мачек је рођен у селу Купинец близу Јастребарског, југозападно од Загреба. Године 1903. стекао докторат права у Загреб. До 1905. био је у судској служби у Загребу, Петрињи, Самобору и Иванцу, а потом је постао адвокатски приправник. Године 1908. отворио је адвокатску канцеларију у Св. Ивану Зелини.

Члан Хрватске пучке сељачке странке (ХПСС) је био од оснивања, а од 1906. Био је и члан главног страначког одбора. Као водник је учествовао у Првом светском рату, а након рата преселио се у Загреб, где је био блиски сарадник Стјепана Радића. За време издржавања затворске казне (1919.-20) био је изабран за потпредседника ХПСС-а, а након изласка из затвора 1920. за заступника у Народној скупштини као кандидат ХПСС-а у Бјеловарској жупанији. Мачек се одлучио за политички курс браће Радић, Павла и Стјепана, која је штитила интересе хрватског села и својом миротворном политиком желела да оствари јединство хрватског народа, његов суверени положај у слободној хрватској држави.

Након стварања Југославије 1918. године та су га настојања више пута одводила у српске затворе. После Радићеве смрти Мачек је преузео вођство Хрватске сељачке странке. Правим вођом хрватског народа постао је тек 1935. године када је на изборима био носилац листе удружене опозиције и када је добио готово све хрватске гласове. Поновио је свој успех на изборима и 1938. године што је подстакло кнеза Павла да послуша препоруке европских владара да је у интересу мира у Југославији и Европи нужан споразум са хрватским вођством, и да напокон реши конфликтно хрватско питање. Због тога је створена влада Народног споразума између председника владе Драгише Цветковића и вође хрватске ХСС Др Владка Мачека 26. маја 1939. у Београду.

Тај споразум су српски политичари невољно прихватили. Међутим, након Хитлерове активности у околним земљама, српски политичари су сматрали да ће хрватски народу на овај начин придобити да се не удружи са фашистима. Затим је успостављена Бановина Хрватска, аутономна јединица са деловима Херцеговине и босавске Посавине. У влади Драгише Цветковића, др Мачек је имао положај потпредседника министарског савета, тј. потпредседника владе. Даљи, брзи сплет догађаја на Балкану Мачек више није могао претпоставити. Војни пуч 26–27. марта 1941. био је усмерен на одбацивање Тројног пакта, па и уз цену рата са силама Осовине. Мачек је позван од новог председника владе, Душана Симовића да узме учешћа у његовој влади. Уз велике тешкоће Мачек је пристао. Он није испрва уопште добро гледао на пуч и тражио је од команданта Четврте Армије Петра Недељковића да интервенише и сломи пучисте у Београду. Ратни вихор је однео са попришта пучистичке генерале, али и Мачека који у драматичним околностима распада Југославије поднео оставку већ 7. априла 1941, повукао се у Хрватску где је од Хрватског народа захтевао да призна нову Независну Државу Хрватску и његовог поглавника Анту Павелића.

Ипак, Мачек није имао никакву улогу у стварању нове Хрватске државе. За утеху остаје чињеница да је Мачек ипак смогао санге да одбије понуде немачких емисара за преузимање власти у Хрватској и то за оно време храбрим речима :

„Ви ћете изгубити рат, а ја нећу да хрватски народ буде на страни пораженог фашизма!“

Усташки режим је затворио Мачека у Јасеновац, а после га интернирао у Купринцу, сматрајући га опасним човеком. Као противник сваког тоталитаризма,

Мачек је 1945. године побегао у иностранство, не би ли се спасао од кому-нистичког режима који није штедео било какве остатке старе, предратне Југославије, како међу Србима, тако и међу Хрватима. Већина остатка српских и хрватских националиста била је ликвидирана маја месеца 1945. и то: Српски, у Кочевским шумама, а Хрватски у Блајбургу. Мачек је био један од ретких политичара кога није снашла страшна судбина комунистичке диктатуре после ослобођења. У иностранству је био један од оснивача Међународне сељачке уније и њен потпредседник. И тих година остао је доследан својој ранијој одлуци, па кад се му угледни хрватски политичари и јавни радници понудили сједињене хрватске политичке емиграције и преузимање вођства, непрестано је то одбијао, позицвајући се на некадашњи легитимитет своје странке и њено искључиво право на вођење хрватске политике. У Америци је остао до краја свог живота.

Јуре Францетић

Јуре Францетић (Прозор код Оточца 3. јула 1912. – Слуњ 27. децембра 1942.) је био припадник усташког режима током Другог светског рата, комадант борбене групе Францетић која је била познатија као Црна легија, а касније и комадант свих бригада усташке војске.

Јуре Францетић је рођен у селу Прозор код Оточца. Пучку школу је завршио у Оточцу, где касније креће у средњу школу и завршава је у Сењу. Даље школовање му плаћао стриц, а матуру је полажио у Крижевцима. Године 1931. уписао се на студије права на Загребачком универзитету, где се придружио усташком покрету. Након неког времена завршио је у затвору због нападања власти. Због тога је добио 3 месеца строгог затвора и прогон из Загреба на 5 година.

У марту 1933. отишао је у емиграцију у Аустрију, а потом у Италију и полажио усташку заклетву у кампу Борготаро. Када је Вјекослав Серваци 1934. преузео руковођење логором Јанка-Пуста у Мађарској, за помоћника му је одређен Францетић. Године 1936. вратио се у Италију, после чега је интерниран на острво Гиглио, а пред крај 1937. вратио се у Хрватску.

По повратку је ухваћен и интерниран у родни крај. Ипак, 1938. је успео доћи у Загреб, где је намеравао наставити студије, али убрзо је, исте године, позван на одслужење војног рока краљевске југославенске војске у Ниш. Након одслужења војног рока, током којег је стекао чин поднаредника, вратио се у Загреб и наставио са усташком пропагандом, разносио летке и брошуре, у Лици примао и организовао нове чланове усташког покрета. Због те делатности опет је ухапшен и крајем 1940. осуђен је на затвор и прогон из Загреба. Почетком 1941. склонио се у Немачку.

Након проглашења НДХ вратио се у домовину, а Анте Павелић га крајем априла именовао усташким опуномоћеником за Босну.Био је стациониран у Сарајеву, са циљем да успостави нову структуру усташке власти и нове усташке јединице. У септембру 1941. (након погибије Бећира Локмића у четничкој заседи), преузео је заповедништво над јединицама сарајевског усташког логора, који је прерастао у Црну легију.

После успешних акција Црне легије у источној Босни, унапређен је у чин усташког допуковника. Са обале Дрине, 10. априла 1942., шаље Павелићу телеграм да је „хрватска војска стала на источне повијесне границе“. Чин

усташког пуковника добио је након успешних акција на Купресу и око Бугојна, куда је Црна легија послана у јулу 1942. (На челу Црне легије замењивао га је Рафаел Бобан.) У лето те године постављен је за заповедника сталних бригада Усташке војнице. У септембру 1942. био је у пратњи Анте Павелића приликом његове посете Адолфу Хитлеру и хрватским легионарима на источном бојишту.

Полазећи на нови задатак у Лику, где је требало да преузме заповедништво над тамошњим усташким и домобранским јединицама, његов авион је био присиљен да слети, јер су партизански саботери оштетили мотор авиона. Авион је слетео крај села Мочила, недалеко од Слуња, на територију коју су контролисали четници који су напали и тешко ранили Францетића и онесвешћеног га превезли у Слуњ, где је умро. Четнички лекари су покушали да га спасу да би га разменили за бројне Србе у усташким логорима и затворима, али нису успели.

Да не би деморализовале војску, усташке власти су допустиле да се вест о његовој смрти објави тек три месеца касније, 30. марта 1943. Посмртно је добио титулу витеза и унапређен у чин крилника Усташке војнице. Већ за живота о њему су се певале песме које су објављиване по листовима, а 1945. у Загребу је штампана књижица под насловом „Народна пјесма о витезу Јури Францетићу“. О њему и Црној легији сачувана је песма „Ево зоре, ево дана“.

Вјекослав Макс Лубурић

Вјекослав Макс Лубурић (Хумац крај Љубишког, 6. март 1914. – Каркахенте, 20. април 1969) је био усташки официр и заповедник система концентрационих логора међу којима је највећи концентрациони логор Јасеновац. Пореклом је био Србин из Црне Горе, али су му се преци давно покатоличили.

Пре рата, Лубурић је био познат као обични злочинац и кажњаван ради разних кривичних дела. Из оригиналног темељног полицијског листа, а који је пронађен код загребачког редарства, види се да је Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са 5 мјесеци строгог затвора ради проневере своте од 8.305. динара на штету Јавне берзе рада у Мостару. Још једном је хапшен ради поновљеног дела проневере. Лубурић је био обична скитница и зазирао је од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побегао у емиграцију, пошао је за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској и Италији.

Име „Макс“ Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Францетића приликом боравка у усташком кампу Јанка Пуста.

Други светски ратВрховни надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић је поверио

Вјекославу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо цијенио његове усташке способности, па га је коначно именовао усташким генералом. Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесец и задржао

се тамо само неколико дана, али и за то кратко време успевао је да почини толико злочина да су заточеници стрепили кад су чули да је „навратио“ у Јасеновац. Он је имао информације о приспевању нових транспората заточеника, интересовао се за разлоге зашто сваки појединац као заточеник долази у Јасеновац.

Страшни су били његови први „рапорти“, кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које су бивале попраћене шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине“, не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том блесавом лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.

9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подијелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић намијенио као награду „за заслуге“.

На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови „дужносници“, одржао говор и према исказу једнога свједока рекао дословно ово: ???????? „“

Немачки посматрачи су га окарактерисали као „екстремног садисту“ и „менталног болесника“. Био је веза између усташа у НДХ и Препорода усташког покрета - терористичке организације у послератном добу. Дизајнирао је систем Концентрационих логора Јасеновац, сопственом иницијативом, док је био у егзилу. Свој план је објавио у септембру 1941. Био је први командант логора Јасеновац. Нада Танић Лубурић, његова полусестра, је била задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића.

Предводио је усташке нападе на српска села у Славонији и Крајини у априлу и мају 1941. и проузроковао крвопролиће огромних размера, које је довело до тога да чак и Немци и Италијани интервенишу поводом „понашања према цивилима“. Након повлачења из Загреба у априлу 1945, био је задужен за позадинске акције против партизана. Побегао је из Хрватске преко Аустрије завршавајући у Шпанији. Претпоставља се да је он координисао терористичке акције „Крижара“, непосредно после краја рата.

Након ратаУ мају 1945., заједно са Антом Павелићем, Лубурић је водио војску НДХ и

цивиле до аустријске границе у нади да се предају Британцима. Након неуспелих преговора, Лубурић напушта војску и народ у Блајбургу и одлази у Ватикан заједно с осталим челницима НДХ. Лубурић је био активан на западу у разним емигранским организацијама у Шпанији, Шведској, Њемачкој, Канади, као и у многим другим земљама, градећи организацију „Хрватски народни одпор“ или ХНО. Одпор је еволуирао у „Хрватски Државотворни Покрет“, коме је између осталих припадао Миро Барешић.

Био је координатор терористичких напада широм Европе, са ћелијама у Швајцарској, Аустрији, Шведској, Немачкој, Шпанији и са неколико мистериозних улазака у саму Југославију. Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и Југославенске тајне службе, која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је УДБА-ин агент Илија Станић, након што се успешно инфилтрирао у ХНО. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969. од удараца штанглом у главу и више убода ножем у груди.

Љубо Милош

Љубо Милош (1919-1948), усташки официр и ратни злочинац, трећи у ланцу команде у логору Јасеновац.

Рођен је у Босанском Шамцу. Завршио је фрањевачку гимназију и почео да студира филозофију. Аматерски се бавио и новинарством. Од стране логораша, Љубо Милош је био упамћен као крволочан манијак и садиста.

О његовом карактеру најбоље говори сведочење Милан Флумианија:„Тек што смо стигли нас седамнаесторица у Јасеновац у логор, усташе су нас

млатили кундацима и довели до „Циглане“, гдје је Милош Љубо имао постројене већ двије групе, док смо ми приступили као посебна трећа група. Маричић је питао Љубу Милоша: „У кога да најприје нишаним?“, а Милош је одговорио: „Гдје их има више“, и уперили су оба стројне пушке на ону четрдесеторицу из прве двије групе и све их постријељали. По том је питао првог из наше групе, зашто је дошао овамо, а кад је овај одговорио да је крив зато што се родио као Србин, убио га је на мјесту. Онда је издвојио адвоката Лауфера из Загреба те га упитао шта је он, а кад му је овај одговорио шта је, позвао га је овако: „Ја адвокате јако волим, дођи ближе“ – и одмах га је убио. Код трећега је установио да је лијечник из Загреба, те му наложио да прегледа ону двојицу и установи јесу ли већ мртви. Кад је овај лијечник потврдио да јесу, обратио се на четвртога и сазнавши да је и ово један лијечник „опростио“ је цијелој групи. Кад је Љубу Милоша захватио луђачки нападај, зајашио је коња и тјерао га касом по цијелом логору, пуцајући на групе заточеника, којима није успјело да се праводобно негдје сакрију. Тај погибељни луђак имао је у заповједништву логора собу коју је уредио као некакву „амбуланту“. Навукао је сам дугачку бијелу лијечничку кецељу и послао усташког стражара у жидовску бараку с поруком да сваки Жидов који је болестан може доћи на лијечнички преглед. Кад је жртва дошла у ту „амбуланту“, поставио ју је Милош уза зид те јаким замахом ножа разрезао грло, пререзао ребра и распорио трбух. Он је ту „операцију“ називао: „ритуално клање Жидова“, те се њоме, како вели свједок Риболи, јако поносио.“

После рата успео је да побегне у Аустрију где се укључио у рад екстремне усташке емиграције. У склопу диверзантске акције, убацио се са групом усташа у ФНРЈ 1948, али их је УДБ-а открила и ухапсила. После краћег суђења у Загребу, осуђен је на смрт и погубљен на вешалима исте године.

Динко Шакић

Динко Шакић (8. септембар 1921, Студенци 20. јул 2008, Нови Загреб) је био комадант концентрационог логора Јасеновац и усташки ратни злочинац.

Рођен је 8. септембра 1921. године у околини Имотског. Проглашење Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године затекло је њега и његовог оца Мату,

ватреног усташу, у Босанском Броду. Као такав, Мато је одмах именован за председника општине Босански Брод. На тој дужности се истакао злочинима.

Динко се оженио Надом Лубурић, полусестром усташког пуковника Вјекослава Лубурића, водитеља УНС-ове III канцеларије којој је надлежност била организација логора, управа и њихово обезбеђење. Захваљујући родбинским везама с Лубурићем, започео је брз успон по усташкој хијераријској лествици.

Фебруара 1942., Динко је постао усташки заставник у одбрамбеном здругу у Јасеновцу. Крајем 1942. постављен је за шефа општег одсека канцеларије концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. напредовао је у усташког поручника и постао „часник“ у команди логора Јасеновац. У овој групи „часника“ били су извршиоци свих најмонструознијих злочина у логору: Мима Павићевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица. Предњачећи у својим злочинима, награђен је и унапређен у усташ-ког натпоручника, и затим априла 1944. постављен за команданта – управника или заповедника концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је све до 1. децембра 1944.

Након рата, Шакић заједно са супругом бежи у Аргентину, где је у регистар држављана уписан под бројем 4.009.804 као Љубомир Шакић Билановић. Године 1947., у Росарију је отворио малу фабрику текстила. Супруга Нада родила му је троје дјеце, којима је крштени кум био Анте Павелић.

У Аргентини постаје ватрени перониста, и кад је Хуан Перон смењен с власти, 1956. Године, одлази у Шпанију, гдје је био најближи сарадник Вјекослава Лубурића. У Аргентину се враћа три године касније и с породицом се настањује у Сан Јусту. После ће се, због болешљиве супруге, преселити у летовалиште Санта Тересита. Године 1995, приликом посјете предсједника Републике Хрватске Фрање Туђмана хрватским исељеницима у Аргентини, новинарка Алекса Црњаковић направила је интервју с Динком Шакићем. Он се тада први пут хрватској јавности похвалио својим дјелима, изјавивши како би све то, ако треба, урадио и опет. Истом приликом сусрео се и са предсједником Туђманом, с којим се (како тврди његова супруга Нада – данас Есперанза) задржао у разговору готово 45 минута, уз заједничку фотографију.

Судски процес Три године касније (1998.) истражитељима центра Симон Визентал запео је за

око Шакићев интервју на аргентинском Каналу 13, у којем су га новинари на превару – тражећи разговор о светском фудбалском првенству на којему Аргентина игра с Хрватском – навукли на тему Јасеновца. Недуго потом Динка Шакића аргентинска полиција лишила је слободе. Редовним летом немачке авио компаније Луфтханса, 18. јуна 1998. Године, Шакић је из Буенос Аиреса у пратњи радника Интерпола допутовао у Франкфурт. Потом је авионом Кроациа ерлајнса пребачен у Загреб. Смештен је у загребачком затвору Реметинец. Већ сутрадан у Истражном центру загребачког Жупанијског суда одржано је прво рочиште, на коме се Динко Шакић бранио ћутањем.

Челник Хрватске странке права, Мирослав Рожић, пре изручења Шакића је изјавио: „Хрватска би требала затражити изручење Динка Шакића, али само да би се на њега применио закон о опросту (амнестији).“

Због одговорности за геноцид над Србима, Динко Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва. Казну је почео да служи у највећем хрватском затвору – у Лепоглави. Дана 1. марта 2001.

године превежен је у Болницу за особе лишене слободе у Загребу. Међутим у дневним новинама појавиле су се шпекулације како је лекарски упут само покриће јер није у питању болест. Наиме, у лепоглавском затвору Шакић је почео да пише књигу мемоара (с радним насловом Са Поглавником у Алпама 1946.), па је од управе затвора затражио да му се доделе рачунар и телевизор. У затвору нису били у могућности да му изађу у сусрет, те је стога наводно премјештен у Болницу за особе лишене слободе у Загребу.

Умро је у затворској болници 21. јула 2008. године у Загребу.

Усташка надзорна служба

Усташка надзорна служба (УНС) била је обавештајна, контра-обавештајна и политичка полиција за време НДХ. УНС је настала спајањем Усташке обавештајне служе и Службе за сабирне логоре, кроз закон који је био усвојен 16. августа 1941. Одговарала је Главном усташком стану. Ова организација је била главна у прогањањну противника квислиншке НДХ.

У почетку УНС је била подељена у четири бироа (од 16. августа 1941.):1. Усташко редарство – које је пратило политичке субјекте и састојало се од

три посебна одсека: за комунисте, Србе и Јевреје;2. Усташка обавештајна служба;3. Усташка обрана – посебни одред војне полиције која је организовала

концентрационе логоре;4.Лични одсек;После је УНС била реорганизована неколико пута док се није финализовала 20.

априла 1942, када је створено 15 одељења:1.италијански – контра-обавештајни рад, контролисао италијанску пропаганду;2. одељење које прати активност британске обавештајне агенције;3. одељење које прати активности Срба и четника на подручју НДХ;4.анти-комунистичко одељење – прати рад КП Хрватске и НОП-а;5. одељење које прати активности муслимаске популације и обавештајни рад

према Турској;6. одељење које прати активности Јевреја и мешаних бракова;7. одељење које служи за откривање и праћење политичких неистомишљеника

унутар усташке организације;8. одељење које служи за откривање и праћење сумњивих унутар

администрације разних министарстава;9. одељење које прати рад нацистичке странке у НДХ, Фолксдојчера и хрватске

емиграције у Немачкој;10. одељење које прати рад Мађарске обавештајне службе и Мађара у НДХ;11. одељење које прати активности Словенаца у НДХ;12. одељење које прати рад и активности Католичке цркве;13. одељење које покрива акивности које други одели не покривају;14. контра-обавештајна служба за војне снаге у НДХ.

Усташка младеж

Устројство младежи Хрватског Усташког Покрета основано је 04. 11. 1941., одлуком Поглавника др Анте Павелића. Ово структурно устројство је састављено од Управног заповедништва Усташке младежи – заповедник је директно повезан с Поглавником. Састављено је од два заступништва: мушке и женске младежи. У подручјима великих жупа, градова и села успостављени су стожери, логори и табори, који су се састојали од стожерника, логорника и таборника (исто као и ГУС).

Усташку Младеж чини младеж која мора бити старија од 7, а млађа од 21. годину и подељена је на:

– Усташку узданицу – подељена одвојено за дечаке и девојчице, узраста од 7 до 11 година, – нижи разреди основне школе;

– Усташке јунаке – подељене одвојено за дјечаке и за дјевојчице, узраста од 11 до 15 година, – виши разреди основне школе

– Старчевићеву младеж – с одвојеним ложама - мушком и женском, узраста 15 до 21 године – средње школе

Одабране установе последње скупине могле су бити увршћене у „Усташког јуришника“, који је пружао обуку са оружјем, па распореживао и слао обучену младеж у борбу. Девојке су биле уређене на сличан начин, с тим да је уместо јуришника (навалника) постојало Устројство усташких дјевојака.

Као део устројства су одељења која воде управитељи:а) за Усташке војне вежбе;б) за религију;ц) за промичбу;????д) за физичко васпитање;е) за уметност;ф) за здравство;г) за друштвено-новчано снабдевање;х) за домаћинство (само женска младеж);

Устав хрватске револуционарне организације „Усташе“

Устав „Усташе“ Хрватског Ослободилачког ПокретаI. Задаћа покрета

Точка 1.Усташа, хрватски осободилачки покрет, има задаћу да свим средствима, па и

оружаним устанком, ослободи испод туђинског јарма Хрватску, да она постане потпуно самостална држава на цијелом свом народном и повијесном подручју.

Точка 2.Када тај циљ буде постигнут, усташки ће покрет бранити свим средствима

државну самосталност Хрватске и народну осебујност хрватског народа, те се борити зато да у хрватској држави увјек буде владао само хрватски народ те да он буде потпуним господаром свих стварних и духовних добара у својој земљи, напредно и праведно уређеној у духу Усташких Начела.

II. Сустав покретаТочка 3.Усташа, хрватски ослободилачки покрет, састоји се од: ројева, табора, логора,

стожера и главног усташког стана. Рој је Усташка јединица у поједином селу. Табор је Усташка јединица на подручју једне управне опћине. Логор је скуп свих Табора на подручју једног управног котара. Стожер је скуп свију Логора на подручју једне жупе (жупаније или области). Цјелокупни покрет Усташе усредоточен је у Главном усташком стану, који управља свим пословима што се односе на цјелокупни покрет и ослободилачки рад.

Точка 4.На челу роја стоји ројник, на челу табора таборник, на челу логора логорник, на

челу стожера стожерник, а на челу Главног усташког стана поглавник. Таборнике, логорнике и стожернике именује и рјешава дужности по одредби поглавника Главни усташки стан, а поглавника бирају усташе утемељитељи, односно по испражњењу Главни усташки стан.

Точка 5.Главни усташки стан сачињавају доглавничко вијеће и побочнички збор.

Доглавнике, њих највише дванаест на броју, као и поглавнике побочнике, њих највише седам на броју, именује и рјешава дужности поглавник.

Точка 6.Уз бок таборника, логорника и стожерника именује Главни усташки стан по

одредби поглавника до шест таборних, логорних, односно стожерних побочника за обављање појединих грана послова који се у дотичној јединици указују потребним, а те послове изврше они по налогу дотичнога таборника, логорника, односно стожерника.

Точка 7.Главни усташки стан именује, по одредби поглавника, према потреби, стручне

особе, као што им опредјељује чин и службу, коју имаду извршити у табору, логору, стожеру, Главном усташком стану, у покрету уопће, те у устанку и извађању усташких дјела напосе.

Точка 8.Главни усташки стан именује по одредби поглавника и посебне усташке

дужноснике и повјеренике, којима се повјеравају по потреби нарочити послови.III. ЧланствоТочка 9.

Усташом може постати сваки Хрват, који је способан за усташку борбу, који је потпуно одан темељима усташких начела, споменутих точкама 1. и 2. овога Устава, те је спреман на себе преузети и извршити све одредбе и налоге које му издају усташке власти и претпостављени. Чланом усташкога покрета престаје се бити само разрјешењем дужности и отпустом, који даје Главни усташки стан по одредби поглавника.

Точка 10.Дужности су чланства:а) Полагање усташке присеге;б) Неизбјеживо извршавање сваког рада, свих дужности, свих налога и

одредаба, те вршење одговорности, како је то све сажето у начелима Хрватског усташког покрета и усташкој присези. Сваки рад и свако вршење дужности, како појединих Усташа тако и свију усташа заједно, а напосе и свакога дужносника часника темељи се на дужности, одговорности и неизбјеживом извршењу одредаба и налога, што је све сажето у усташкој присези.

IV. ПрисегаТочка 11.Присега, коју усташе полажу гласи:„Заклињем се Богом свемогућим и свиме што ми је свето да ћу се држати

усташких начела и покоравати се прописима те безусловно извршавати све одредбе поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстроже чувати и никоме ништа одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање самосталне државе Хрватске и све учинити што ми поглавник наложи. Заклињем се да ћу једанпут извојевану хрватску државну самосталност и хрватску народну слободу у усташким редовима чувати и бранити. Ако се огријешим о ову присегу, свјестан сам своје одговорности за сваки свој чин и пропуст, има ме по усташким прописима стићи казна смрти. Тако ми Бог помогао! Амен!“

V. Усташка стегаТочка 12.Стеговну власт у усташком покрету врше надлежни усташки дужносници

према посебним напутцима и уз одобрење Главног усташког стана. Судовање врши посебни усташки суд, што га за сваки поједини случај поставља по одредби поглавника Главни усташки стан, а осуду извршују нарочито за то на исти начин постављене усташе. Поглавник ће по потреби у тој као и у свим другим стварима своје овласти пренијети на којега од својих побочника или иних дужносника.

VI. Заглавне установеТочка 13.Главни Усташки стан ће по одредби Поглавника имати потребне прописе о

постројавању усташких творба, о новачењу и полагању присега, о усташкој изобразби за борбу, о одори, опреми и о наоружању, о стези, раду и вршењу службе те о свему што се односи на усташки покрет и дјелатност.

Овај усташки Устав сачинише и власторучно потписаше усташе утемелитељи у Загребу дне. 7. сијечња 1929.

Црна легија

Црна легија је била злогласна јединица Усташке војске настала за време Другог светског рата у Независној Држави Хрватској. Заповедник Црне легије је био Јуре Францетић а заменик му је био Рафаел Бобан. Припадници те јединице су починили велики број зверстава над српским православним становништвом на подручју НДХ.

Службени назив те војне јединице је био „1. усташка пуковнија“. Чиниле су је у почетку две сарајевске усташке јединице од око 800 људи, под заповедништвом Бећира Локмића. Након његове погибије заповедништво је преузео повереник Главног усташког стана за Босну, са чином „сатника“ усташке војске, Јуре Францетић који заједно са Антом Вокићем обавља попуњавање и организовање усташких војних јединица за борбе против устаника у источној Босни.

Францетић спаја III војну јединицу заједно са Рафаелом Бобаном и оснива Црну легију као пуковничку усташку формацију. Тај надимак јединица добија по црној одећи, јер сукна друге боје, односно светлозелене која је била прописана за одоре Усташке војске, тада у складиштима није било.

Црна легија била је опремљена, наоружана и покретна а образовни центар јој је био на Кошеву у Сарајеву. У почетку је бројала 1200 до 1500 људи.

ЗлочиниОпсежну војну акцију против четника у источној Босни Немци су спровели

почетком 1942. Офанзива је била усмерена на део источне Босне под немачком зоном утицаја коју су држали Дангићеви четници (Зворник, Сребреница, Братунац, Власеница, Вишеград).

Офанзива је била усмерена и против партизана, али су они побегли на запад или су прешли преко немачко-италијанске демаркационе линије у југоисточну Босну, тачније Фочу, коју су нешто раније преотели од четника, или на север Црне Горе, одакле су нешто касније вршили нападе на четнике.

Францетићева Црна легија чинила је масовне покоље том приликом и о томе се на страни 307 Зборника докумената, том XII, књига 2 каже:

„Прелазак српских избеглица скоро искључиво жена и деце преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и милицијске снаге поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацали у реку.“

13. оружана брдска СС дивизија „Ханџар“

Ханџар-дивизија, злогласна дивизија немачке нацистичке војске (као део Вафен СС-а) формирана у Другом светском рату углавном од муслимана из Босне. Службено се звала 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar (13. оружана брдска дивизија СС-а Ханџар), а популарно kroatische Nr. 1 (хрватска број 1) јер су тада босански муслимани декларисани као Хрвати исламске вероисповести. Припадници НОП (партизани) звали су их „фесароши“.

ОснивањеПочетком 1943., због недостатка људства за јединице Вафен-СС, Химлер је

дошао на идеју да оснује „Муслиманску Дивизију“ са територије НДХ/БиХ. Адолф Хитлер је одобрио стварање 13. фебруара 1943., и Химлер је одмах наредио ген. полиције и СС у НДХ Камерхоферу, да дивизију оснује са 26.000 људи до 1. августа 1943. године.

Камерхофер је после преговора са Павелићем добио његово одобрење 5. марта 1943. године. Главно регрутно место било је у Загребу са још једним у Земуну. Скоро све командно особље били су Немци (само 6 виших официра Муслимана, један од официра Хусеин-Бег Бишчевић, Obersturmbahnfuehrer, потпуковник). За команданта 13. СС дивизије постављен је Херберт фон Обвурцер (нем. Herbert von Obwurzer). Међу припадницима дивизије било је и Албанаца. Чак су и немачки официри носили фес као фолклорни украс.

Читава кампања регрутовања је поверена јерусалимском муфтији Мухамеду Емину Ел’ Хусеину, који посећује Сарајево, Бањалуку, Загреб и Берлин и преко верских вођа (имама) активно лобира за одзив добровољаца. Политичка позадина његове посете је била да се потисне утицај Енглеске у подручју Блиског истока међу арапским исламским становништвом.

Одушевљени почетним успехом, Хитлерови војни планери већ осмишљавају нову СС дивизију „Кама“. Међутим, овај пројекат никада није завршен, а део људства прикључен је „Ханџар“ дивизији.

Процењује се да је са територије Југославије око 60 хиљада људи учествовало у разним Вафен-СС формацијама. Најпознатије су:

• Принц Еуген-дивизија – састављена од југословенских и румунских фолксдојчера,

• СС-Скендербег (albanische Nr. 1) од Шиптара• Сматра се да је око 1.500 Срба учествовало у Српском добровољачком

корпусу (Serbisches Freiwilligen Korps) који није имао посебне ознаке, нити је органски припадао Вафен-СС-у, али је званично био придружен СС-у у јесен 1944.

Дивизија је послата на обуку у јужну Француску, Le Pay/ Le Rozier од јуна 1943. до октобра 1943. Улогу политкомесара у овој дивизији имале су младе муфтије, које су за ту прилику морале завршити специјални курс у Берлину, примајући снажну индоктринацију младих људи на матрици нацистичке идеологије. Сви припадници ове дивизије имали су тетовирано „СС“ на левој подлактици.

Током обуке у Француској дошло је до побуне у пионирском батаљону у Villefrance de Rovergue 17/18. 09. 1943. Побуна је организована од 3 симпатизера НОП који су у ту јединицу убачени. Побуњеници су убили 5 немачких официра али због утицаја имама Халима Малкоћа побуна није била успешна. Два орагнизатора су убијена а један заробљен. На преком суду је још дванаесторо побуњеника осуђено на смрт и стрељано, а 825 непоузданих војника је послато у Организацију Todt на принудан рад. После догађаја у Француској дивизија је пребачена у Неухамер (Шлесија) да доврши обуку.

16.02.1944. дивизија долази у НДХ и поставља штаб у Винковцима. Оперативна дејства су била у Срему, Семберији, северно-источна Босна. Дивизија је извршила доста злочина над цивилним становниством.

Од једног батаљона 28. пука 13. дивизије чије је људство било шиптарско основана је, 17.04.1944., 21. СС Дивизија „Скендербег“.

ЗлочиниПрема расположивој сачуваној документацији, 13. СС „Ханџар“ дивизија је за

период од марта месеца до октобра 1944. извршила бројне злочине у Срему, као и у североисточном делу БиХ, који су по свирепости и начину извршења далеко превазишли оне који су чинили њихови ментори. О томе пред народним судом 1945. године сведочи Матиас Фрања, командант 28. пука те дивизије, а касније члан дивизијског штаба. У свом исказу (говорећи о једној акцији) каже: „У овом маршу ови су људи клали све на што су наилазили, а што није носило фес. Било је случајева да је официр који је био на челу колоне видео како људи раде на њиви. Кад се доцније окренуо, могао је видети да ти људи који су малочас радили на њиви више нису били живи. Шиптари, чим би приметили, једноставно би излазили из колоне и клали их.“ (Шире изводе о злочинима ове јединице видјети: Владимир Дедијер: „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“ (стр. 1219–1227).

У периоду од шест месеци на подручју Брчког, Бијељине, Зворника, Угљевика, Шековића, Власенице, Градачца, Босанског Шамца, Лопара, Тузле, Лукавца и Кладња побијено је најмање 1.803 лица, с тим да је на подручју Шида, Сремске Раче и Винковаца страдало преко 700 цивила. У бестијалности припадници ове јединице посебно су се истакли масакрирањем рањених, заробљених партизана. Спирала злочина је била једнобразна – подједнако се односила према старцима, женама и деци, као и према одраслим мушкарцима. Нарочито су свирепи били према младим женама, које су силовали до несвести, затим их масакрирали резањем делова тела (дојки и полних органа) и на зверски начин убијали. Сведочећи о злочинима припадника ове јединице у Лопарском срезу, један заробљени човек даје исказ: „Након убиства партизана из базе, трупе 13. СС дивизије похапсиле су 218 лица, што људи, што жена и известан број деце, а сви су били становници села Јабланице (око 70), Мачковаца (33), Тобута (4), села Вукосавци и Лопара (23). Иста лица су похапшена као Срби а уз то и као мештани партизанских села. Тако похватана група људи је доведена у Лопаре, један део је затворен у просторије кафане Милана Жаркића, а један део је држан пред кафаном. Кад је пала ноћ, а то је било тачно на трећи дан православног Васкрса 1944 године, некако око 9 сати увече започела је крвава кланица недужних људи. Како су сви похапшени били везани жицом на рукама иза леђа, то су СС-овци узимали једног по једног и стављали му омчу око врата и подизали на једну грану, на липу. Пошто су жртву двојица обесили, неколико њих су је млатили по прсима гвозденим шипкама и штанглама. Када је изгледало да жртва показује знаке живота, онда су је скидали, а затим је неки припадник 13. СС дивизије с надимком ‘крвави’ из Челића узимао нож и пробадао жртви испод гркљана. После тога остали злочинци, припадници 13. СС дивизије, стављали би жртви запаљену цигарету у уста, а ‘крвави’ остављао нож забоден у врат и пушио цигарету. Попушивши цигарету допола поново се лаћао посла, а кад се жртва почела у самртничком ропцу копрцати, ‘крвави’ ју је коначно приклао“ (ибид, стр. 1225).

Војвода мајевичких четника, Радивоје Керовић, састајао се током марта и априла са члановима штаба „Ханџар“ дивизије1, са којима се договорио о сарадњи у откривању и уништавању партизанских сарадника и партизанских болница које су остале у североисточној Босни. Четници и есесовци успели су да открију већину сакривених болница, масакрирајући при томе болничко особље, рањенике, цивиле осумњичене за везу са партизанима и чланове њихових породица.

Повлачење и крај рата

У јесен 1944. дивизија је ангажована на Сремском фронту и до новембра бива потпуно разбијена у борби са партизанима и јединицама црвене армије. Највећи део припадника ове јединице је дезертирао, други део је евакуисан према Дугом Селу (касније се повлачио са усташама ка Блајбургу), трећи део је упућен у Мађарску и прикључен јединицама Вермахта, четврти је остао у Брчком обезбеђујући виталне комуникације (пруге и мостове). Један мањи део састава, након заробљавања, придружен је НОВЈ (партизанима).

Поред огромних материјалних разарања српских села, у аналима ове злогласне квислиншке јединице остаће податак да је 5.100 душа послато у концентрационе логоре.

Овај чланак или одељак садржи неодговарајуће наводе. Наведене референце не могу да подрже тврдње у тексту. Побољшајте чланак или расправите то питање на страни за разговор.

Међутим, никада југословенска историографија, која је била под снажном индоктринацијом Комунистичке партије, није дала објективан суд, не само о овој јединици него уопште о Другом светском рату на овим просторима, јер се због политичких разлога намерно прећуткивала истина.

Литература1.Владимир Дедијер: Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита (стр. 1219–

1227)2.Himmlers Bosnian Division – George Lepre, Schiffler Military History, 19973.Љубо Керовић, Попис српских жртава и биљешке за историју, 1995.4. Радивоје Ковачевић; Сјевероисточна Босна 1944-1945. Прилог

историографији, Брчко 2005

Геноцид над Србима

Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под кринком наводног бунта против централистичког режима Краљевине Југославије, врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за „највеће непријатеље Хрватске“. За све недаће Хрвата у прошлости кривили су Србе. Њима је уопште било не-пријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво.

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу како да истреби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посетио (7. јуна 1941.) у Немачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — „само Хрватска“, како да је „очисти“ од „нехрватског елемента“, мислећи при томе углавном на Србе.

Очито у сагласности с Павелићем, говорио је (на једном збору у Лици) „доглавник“ Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један део Срба ће се протерати, други део ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи део српског становништва НДХ ће физички истребити.

Тако је записао и добро информисани историчар усташтва Јере Јареб у својој књизи „Пола вијека прошлости Хрватске...“ истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је – „сав хрватски народ био за НДХ“.

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Штампа, пре осталих дневник „Хрватски народ“, недељник „Спремност“ итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. „Промичба“ у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљивању српскога становништва.

Покрштавања и уништавање цркаваУсташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу

(убијање-протеривање-покрштавање) имали подршку и „благослов“ Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпу ности одбацили Христове речи и јеванђељске принципе.

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како ју је он често називао. Анте Павелић је стигао у За греб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком де легацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би То миславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску кру ну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога је дуго разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бени том Мусолинијем.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следи ло ставове својих поглавара – папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно уче ствовали у многим усташким злочинима.

Масакр у Благају 1941.

Масакр у Благају, који су извршиле усташе над Србима из Вељуна и околине, трајао је од 6. до 8. маја 1941. године. Био је први масовни злочин геноцида над Србима на Кордуну. Био је то организован злочин, планиран у самом врху усташке организације и почињен са геноцидном намером истребљења српског становништва на територији НДХ. У овом злочину око 530 мушкараца из Вељуна и околине похватано је или домамљено на превару у зграду жандармеријске касарне

и школе у Хрватском Благају и усмрћено је на зверски начин хладним оружјем, осим једне групе која је била стрељана.

Планирање злочина и изазивање мржње Крајем априла 1941. у жупном стану жупника Блажа Томљеновића у Хрватском

Благају одржан је састанак под председништвом усташког таборника за општину Вељун, вељунског учитеља Ивана Шајфара и млинара Јосипа Пауновића. Дого-ворено је да се убије млинар Јосип Мраунац, Хрват по националности, и његова породица, и да се за то убиство окриве Срби из Вељуна. Овај догађај је требало искористити за распиривање националне мржње,као и за изговор односно повод за агресију над Србима.

Неколико дана касније, на састанку 35 усташа у Карловцу, којим је руководио усташки официр Здравко Карловић, Јосип Пауновић је изложио овај план, који је једногласно прихваћен. Састанку је присуствовао усташа Милан Бонета, који је о овоме после рата дао изјаву истражним органима.

Ноћу између 4. и 5. маја 1941. године, ова група се довезла у Хрватски Благај, где се састала са Шајфаром, жупником Томљеновићем, Пауновићем и још неким усташама. Један део усташа размештен је као обезбеђење, а у кућу Јосипа Мраунца ушли су Јосип Пауновић, Перо Грашић Чигрија и Блаж Томљеновић. Они су заклали Јосипа (39), његову жену Марију (34), мајку Ану (69) и синове — Ивана (16) и Николу (5). Дванаестогодишња Милка скочила је кроз прозор у реку Корану и по ноћи успјела да преплива и да дође до првих кућа у Благају и исприча трагедију своје породице.

Хапшење и судски поступакУсташка власт у Карловцу у сарадњи са усташким станом у Слуњу именовала је

„истражну комисију“ да на лицу мјеста утврди чињенично стање,. Међутим, и пре било каквих „резултата истраге“, отпочела је оркестрирана кампања.

Загребачки лист „Хрватски народ“ објавио је вест:

„Српски разбојници уморили су на звјерски начин угледног Јосипа Мравунца и четири члана обитељи његове

У ноћи од уторка на сриједу догодило се у Хрватском Благају незапамћено крвопролиће. Чета српских разбојника упала је у млин Хрвата Јосе Мравунца. Српски разбојници напали су Мравунца отворено, изболи га ножевима тако да је несрећни човјек одмах умро. Осим тога убили су његову жену Кату, мајку Ану, петнаестогодишњег сина Ивана, четворогодишњег сина Николу. Разбојници су оставили мртво тијело у млину, а остале чланове обитељи побацали у ријеку Корану. Такођер су у Корану бацили његову ћерку Милку која је била још жива, па се спасила пливањем. Разбојници су украли 3000 динара. Власти су том приликом провели свестрану истрагу, па се очекује да ће ово крвопролиће доскора бити потпуно разјашњено и заслужено кажњено.“

Масовно хапшење Срба на подручју општине Вељун усташе су отпочели 6. маја 1941. године, на Ђурђевдан. Из Загреба, у Хрватски Благај, су стигла два камиона усташа, под командом Ивана Шарића, са којим се вратио и жупник Томљеновић. Образовано је пет усташких група да по селима општине Вељун хапсе Србе. Најпре су похапшени истакнути људи, а затим су похватани сви мушкарци од 16 до 60

година које су усташе затекле. Усташе су људима говорили да не дозволе да их воде, него да сами иду на Вељун уколико се осећају невиним. Многи су послушали. На тај начин похватано је из вељунске општине укупно 625 Срба, од којих су њих 95, већином стараца, пустили, а осталих 530 одвели у Хрватски Благај и тамо затворили у школу.

После рата су преживели сведоци дали заједничку изјаву:„Сјутрадан, на Светог Ђорђа, тј. 6. маја 1941. г. по наређењу усташког

повјереника Шајфара Ивана, учитеља из Вељуна, жандарми су ухапсили Добросављевић Бранка, свештеника из Вељуна; Манојловић Ману, трговца и гостионичара у Вељуну; Дудуковић Тоду, општинског начелника у Вељуну; Вучковић Љубу, земљорадника из Глинице; Стојића Милу, општинског стражара; Ловрић Лазу и његовог сина Милу, земљорадника из Цвијановића Брда. Исти дан послије подне ухапсили су: Добросављевић Небојшу, студента права, сина свештеника Добросављевића, те више других чијих се имена сада више не сјећамо. Тај дан су жандарми отишли у Полој, срез Војнић, и тамо покупили око 50 Срба и дотјерали их у Вељун. Сви ови Срби били су испочетка затворени у подруму жандармеријске касарне, гдје су их усташе из Хрватског Благаја тукле.“

У Загребу је образован „изванредни суд“, који су сачињавали: председник Јосип Рукавина, Грга Ереш, Мирко Микац, Здравко Берковић, др Иван Громес, Владо Сингер и Иван Белтехан. Суд је изашао у Хрватски Благај, па је исцениран лажни судски поступак. Према изјави Грге Ереша, ухапшени су још пре „судског поступка“ били мучени:

„У Вељуну смо нашли групе усташа. У разговору са Шајфаром Иваном речено нам је да треба да спроведемо истрагу над 150 људи (ухапшених), који су организовали четнички устанак и убили једну хрватску обитељ ... Почели смо са радом. Људе које смо позивали и саслушавали били су страшно измучени и изнакажени од батина, а по читавом тијелу су били попрскани крвљу.

Доведена је и преживела Милка Мраунац ради наводног препознавања починилаца. Иако није никог препознала, осуђено је тридесети двоје људи на смрт стрељањем зато што су наводно убили хрватску породицу и због покушаја четни-чког устанка док су остали ухапшеници ослобођени. Осуђени су тражили помиловање, а суд је одлучио да се молбе за помиловање упуте у Загреб на решење. Вјекослав Лубурић „Макс“ преузео је осуђенике и одвео до ископане јаме и дао да се пострељају. Касније се сазнало да је Макс све њих лично стрељао.“

МасакрПохапшени Срби који нису осуђени и стрељани, у току наредног дана и ноћи

изведени су по групама на оближње припремљено стратиште, где су зверски поубијани.

Усташа Јанко Медвед овако је описао масакр:„Превезли смо око 400 људи из затвора у Вељуну у школу у Благај. Тукли смо и

мучили људе, због чега је један дио умро у затвору. Колико се сјећам, 8. маја убијали смо људе. Водили смо 10 по 10 Срба до ископане јаме и тамо их тукли крамповима, ножевима и батинама. Кад смо их довезли до јаме, командовали смо да легну, тако да смо од једног до другог ишли и ударали по два пута у главу а затим смо их бацили у јаму. Било је људи који су напола живи бачени. Мене је допао ред на пету партију у којој је било 12 људи, а свакога је спроводио по један усташа. Са мном су спроводили: усташа Мика Штајдухар, Перо Грашић, Вале Пауновић, Иван Волф, Мате Штрк, Јосо Маринац и још неки.

Кад су Срби легли код јаме први је узео жељезни бат Перо Грашић и са њим убио четворицу. Узео сам бат и ја и сам убио осталих 8 људи. Када смо тако све људе поубијали, др Никола Здунић допремио је једна кола живог креча који смо посули по људима јер их је било још доста живих. Затрпали смо јаму и заиграли коло ...“

(Изјава Јанка Медведа пред органима ОЗН-е у Карловцу 21. 5. 1945, Хисторијски архив Карловца)

Од око 530 заточеника, преживео је једино Душан Никшић, који је пре масакра успео да побегне из школе. Међу побијенима била су два православна свештеника, Усташе су овај покољ држале у тајности и протурале су гласине како су ухапшени одведени на рад у Немачку. Истина о масакру откривена је тек у августу 1941. године, кад су заробили Ивана Шајфара. Жупник Блаж Томљеновић заробљен је 1942. године и осуђен на смрт стрељањем.

Наставак геноцида Вељунски масакр представљао је само увод у контунуирану праксу геноцида

над Србима у НДХ. Током наредних месеци усташки режим наставио је са масовним злочинима геноцида и на Кордуну и на целој територији НДХ. Злочини су чињени отворено, брутално и масовно, без икаквих обзира, без повода или образложења, и без икаквог привида судског поступка. Према евиденцији Државне комисије за попис жртава рата, од фашиста је у Вељуну страдало укупно 768 људи, од којих је 55 погинуло као борци у Осмој кордунашкој дивизији НОВЈ. На целој територији Кордуна број жртава фашизма износи 27.457, односно око 30% предратног становништва.

1.Душан Кораћ, Кордун и Банија у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији, Загреб 1986, страна 107

2. Изјава Грге Ереша, дата органима УДБ-е у Загребу 24. јула 1947, Милан Булајић, Усташки злочин геноцида и суђење

Покољ у Паланчишту

Покољ у Паланчишту је масакр који су извршиле усташе над становништвом села Велико Паланчиште и Горњи Јеловац, у ноћи између 22. и 23. октобра, 1942. године.

10. јуна 1942. почела је велика офанзива фашистичких снага на планину Козару. По фашистичким документима, која се налазе у архиви Војноисторијског института, у козарској офанзиви учествовало је око 72.000 непријатељских војника.

Фашистичке снаге су и у овој офанзиви насрнуле на голоруки народ иако им је примарни циљ био борба против козарачких партизана. Ноћу, између 22. и 23. октобра 1942. Године, усташе су ножевима, секирама и маљевима (без ватреног оружја) поубијале 650 становника, међу којима је 200 дјеце у селу Паланчишту и

Горњем Јеловцу, код Приједора. Ово је један од најмонструознијих злочина који је извршен за време Другог светског рата.

Виктор НовакПод извесним околностима командант немачке јединице у Приједору наредио

је званичну истрагу поводом покоља у Паланчишту, па је тако овај масакр остао забележен у службеном акту 3. оружничке пуковније у Бањи Луци и заведен под бројем 1469 (тајно) од 1. новембра 1942. године. У акту, упућеном уреду опуно-моћеног министра Турине и Врховном оружничком заповједништву, поводом покоља у Паланчишту пише:

„Дана 23. листопада 1942. године сазнало се је да су усташе из Приједора ноћу 22/23. листопада 1942. поубијале много пучанства у селу Паланчишту (5 km сјеверно од Приједора) без разлике спола и старости.

О овоме је извјештена оружничка постаја Приједор, заповједништво њемачке војске и фелджандармерија у Приједору.

24. листопада 1942. године ради истраге изашла је на лице мјеста оружничка опходња од 7 момака под водством једног њемачког частника.

По доласку на лице мјеста звано „Брдо“ (поближа ознака непозната) дознала је опходња од једне жене да су усташе наведене ноћи поубијале све пучанство у спо-менутом селу и то све оне до којих су кућа дошли.

Ту у близини опходња је дошла на једну њиву, гдје је по изјави једног њемачког војника убијено 68 жена и дјеце, а много већи број мушкараца да је убијен на другом мјесту и покопан.

Утврђено је да су све особе које су од стране усташа затечене код својих кућа покупљене са намјером да ће бити одведени у сабирне логоре. Пошто су пучанство покупили, поубијали су одвојено жене и дјецу, а одвојено мушкарце.

25. листопада 1942. године одређена је ексхумација лешева. У једној јами пронађено је 62 леша жена и дјеце. Убијање је извршено сјекирама и ножевима.

Има неколико жена које су са бодовима избодене и измрцварене и остале у животу, од којих се једна налази у селу Орловцу, а друга у Паланчишту. Поменуте жене пронађене су од сељака и однешене њиховој родбини.

Њемачки часник утврдио је која је усташка постојба извршила покољ и заповједио да се иста одмах разоружа.

28. листопада 1942. Године, заповједник усташког сата који је извршио покољ, поручник Батинић, покушао је извршити самоубиство испаливши себи из самокреса један набој у уста. Набој је остао у глави. Исти је превезен у болницу у Бању Луку гдје се и сада налази. Истог дана изашла је опходња поново на лице мјеста да се ископа и друга јама у којој су жене и дјеца, а накнадно ће се ископати и трећа јама у којој су закопани мушкарци. Фелџандармерија и наше оружништво и даље воде истрагу. Предње се предаје с молбом на мјеродавност. Број жртава и узрок покоља за сада непознат.“

Заповједник пуковник Виктор Новак

Јанез Михелић Импресиониран призором који је видео на лицу места, командир

усташке жандармеријске станице у При једору, Јанез Михелић, о овом догађају у Паланчишту изја вио је:

„Дана 24. листопада 1942. године пошао је ради про вјере на лице мјеста један њемачки часник, а као пратња са њиме је био и потписати са 6 оружника.

Има неколико жена које су са бодежима избодене и остављене живе. Од таквих се једна налази у селу Орловцу код Славка Бутоње, а једна у селу Велико Паланчиште код Муњизе. Прва се зове Дара Бановић, а друга Марија Милосављевић.

Потписати је испитивао што се је све догодило, те сам установио да је њемачка команда преко својих војника једну рупу откопала и из исте извадила 62 леша жена и дјеце који су сви поклани, разним мукама мучени, у тијело им дрва забадана, женскињи сисе резане, очи вађене и другим мукама их патили. Ниједна у тој рупи није убијена из пушке, него на овакав начин. Друге рупе Нијемци нијесу откопавали, али се рачуна да су их побили 300 особа. Остало се је све разбјежало, нико за никога не зна, село је остало потпуно пусто и на све стране се пљачка. Стока као и остало је без икаквог чувара, те иста тумара. Јуче су усташе натовариле 6 вагона стоке и отјерали за Бању Луку свиње, овце и говеда.“

(Архив војно-историјског института 44/7-2,162)

Усташки извјештајПодносећи извјештај поводом истраге, коју су Немци водили о масакру у

Паланчишту и Горњем Јеловцу, усташки извештавач при 8. усташкој бојни, Болф, записао је следеће:

„2. сат се налазио на положајима на подножју Козаре, код Паланчишта, од како су свршиле борбе на Козари у којима је такође судјеловао са читавом бојном. 22. у јутро дошао је Теклић – курир (примједба аутора чланка) једном воду 2. сата са налогом заповједника Еинзот Зетафела (устменим), да је потребно журно ликвидирати са заробљеницима, будући да је магла па би се заробљеници код можебитног нападаја могли разбјежати. 13. људи 2. сата извршило је налог заједно са припадницима Е.С. Касније је само 6 припадника 2. сата помогло припадницима Е.С. покопати лешине.“

(Архив војно-историјског института 4-63,76)

Сведочења о злочинима

Језиве стравичности терора у НДХ ужасавале су сав свет који је за то сазнао. Чудовишна недела, сурове нечовечности, крволоштва у правом смислу те речи, разуларени садизам, силовања, неспутани нагон за мучењем беспомоћних жртава, уживање у страдању људи, незаситна халапљивост за туђим иметком, пироманско уживање у паљењу читавих насеља, распојасано зверство, све се то испољавало у дивљању, којем нису биле постављене границе. Ко год буде прелиставао многобројна документа запитаће се да ли је тако нешто уопште било могуће.

Али та истина је постојала. Она је преплавила читаво подручје НДХ, прекрила је срамотом и иницијаторе и извршитеље овог безочног напада на људскост. Страхота терора била је толика да су се од тога ограђивале и немачке и италијанске команде, које су указале на погубну разулареност у НДХ. Немачки отправник послова у Београду, Херберт Трол Обергфел, обавестио је 10. јула 1941.

немачку владу о „напетој ситуацији“ која је у земљи завладала због терора, те он сматра да би „... с обзиром на српско питање... требало нешто предузети да се ове појаве ублаже ... (акт команданта групе „Југоисток“, генерал-пуковника Александра Лера).“ Немачки генерал у Хрватској, Едмунд Глајс Хорстенау, је средином 1943. у једном писму генерал-пуковнику Леру указао на језивост усташког насилничког режима, а јесени исте године Глајс-Хорстенау и генерал-пуковник Александар Лер предлажу немачкој Врховној команди да се престане с подржавањем усташке владавине у НДХ, као и да се нађе замјена за Анту Павелића (допис генерала Глајс-Хорстенауа од 13. августа 1943).

Логор Јастребарско

Логор Јастребарско радио је два месеца. Иначе, Јастребарско је познато и као једини логор у свету за децу. У њему су била смјештена деца старости од једног мјесеца до четрнаест година.

Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942. – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен „по комаду“!).

Логор Сајмиште

Логор Сајмиште, Јеврејски логор или логор Земун, налазио се на делу Београда где се налазио сајамски простор од 15.000 m² који је био изграђен 1938. године, и којим је током рата управљао немачки СС.

У почетку је логор био само за српске Јевреје, да би се касније проширио и на друге политичке осуђенике, као и на антифашистичке борце оба покрета отпора у Југославији. За време окупације близу 32.000 Срба и 8.000 Јевреја је умрло у том логору или стрељано у Јајинцима. Логор је радио од октобра 1941. до јула 1944. године.

Логор се налазио на левој обали реке Саве, поред железничког моста. Ова територија, која је у то време била напуштена, била је неколико километара удаљена од Земуна и улазила је у састав Независне Државе Хрватске, па су Немци тражили да логор припадне њима, односно да они имају контролу над логором.

Оснивање логора Логор Сајмиште је основан 28. октобра 1941. као логор за Јевреје. Одлуку о

оснивању логора потписао је војноуправни командант Србије. Пре доласка у новоосновани логор, Јевреји су били затворени у логору код Топовских Шупа. По доласку Јевреја, Немци су довели и прву групу Рома.

Командант логора био је СС-подофицир Едгар Еге. Дужност команданта логора од априла 1942. преузима поручник Ферстер, а у марту и априлу 1943. дужност су

вршили СС поручници Мајнеке и Шерцингер. Од тада па до уступања логора усташама командант логора био је Ернст Бекер. Логор је у почетку чувала фелджандармерија а касније и 64. полицијски батаљон. Унутрашњост логора водили су представници Јевреја, који су се старали о снабдевању и амбуланти.

Категорије логораша Већ у новембру 1941. године, наређењем главног заповедника Србије у логор

пристижу и устанички затвореници из логора у Шапцу. Тако су се у логору поред 10.000 Јевреја и 5.000 Рома нашли и партизанско-четнички кривци, да би они ускоро са Ромима били пребачени на Бањицу, а у логору су остали само Јевреји. У исто време, стигла је наредба из Берлина да се отпочне са масовним уништавањем Јевреја и да се јеврејско питање реши најпре у Србији.

Логорски павиљони За разлику од других концентрационих логора, логор Сајмиште је имао у свом

комплексу неколико логорских зградица које су називани логорским павиљонима. Логорски павиљони су служили за смештај и исхрану логораша. Немци су их називали различитим именима попут: Пешта, Беч, Дунав, Сава итд. Услови у логорским павиљонима су били крајње неподношљиви. Логорска болница била је препуна болесника. У логору Сајмиште за време окупације умрло је више логораша него у било ком другом логору у Србији.

Уништавање Јевреја Масовно уништење Јевреја према немачком плану имало се спровести у

Београду и то ликвидирањем свих заточених Јевреја из логора на Бањици и Сајмишта. За ту сврху је из Берлина послат камион-убица звани „душегупка“ који је одмењивао стрељачке водове. Према немачким показатељима број заточених Јевреја се у логору кретао овако:

Датуми (1942) Број Јевреја у логору

6-15. III 5.150

16-23. III 5.293

26. III – 4. IV 4.005

15-24. IV 2.974

25. IV – 5. V 1.184

Тако је у периоду од почетка марта до почетка маја 1942. уништено 4.049 Јевреја у душегупкама. Њихови лешеви су сахрањени у Јајинцима. До краја маја уништено је још 3.000 Јевреја а остатак је послат у Аушвиц. Немачки генерал Александар Лер констатовао је у августу да је питање Јевреја и Цигана у Србији решено. Након масовног уништавања Јевреја у Београду, логор Сајмиште се делимично испразнио, али не задуго. Већ у августу исте године у логору је било регистровано 12.700 логораша. Био је то нови прилив устаника логораша. Од тада па све до свог расформирања логор је био сабиралиште устаничких затвореника и није више носио епитет јеврејског логора.

Долазак заробљених партизанско-четничких устаника Први већи долазак партизанских бораца забележен је после немачке акције на

Козари у јуну и јулу 1942.године. Највећи број заробљеника у претресу је послат у логор Јасеновац, а један број на Сајмиште. Ускоро су пристигли и заробљени партизани из Црне Горе и Херцеговине, а затим и са подручја Лике, Кордуна и Баније. Укупно је, према једном немачком извештају у јуну, јулу и августу, било затворено 7.000 партизана. Партизански устаници и симпатизери су у логору били као допуна квоте за одмазду у случају да у логору на Бањици није било довољно заробљеника да се попуни предвиђени број. Велики број њих је стрељан у Јајинцима.

Први већи долазак четничких устаника забележен је у новембру и децембру 1942. године. Из околине Чачка, Ужице, Пожеге и Ивањице пристигла је група од 500 ухваћених четника, од којих је велики број био прикривен у редове четника Косте Миловановића Пећанца.

У јануару 1943. године стигла је још једна већа група четника и њихових присталица са Косова и Метохије и из Рашке. Највећи долазак четника забележен је после операције „Шварц“ у Црној Гори, која је била у почетку уперена против четничког покрета Драже Михаиловића. Према депеши коју је генерал Михаиловић упутио влади у Лондону, у логору Сајмиште је дошло 4.000 људи после прве фазе операције Шварц, а у логору је било заточено укупно 6.000-7.000 људи. У депеши коју је послао у јуну 1943. поменуо је да се број заточеника попео на 12.000 заточеника, од којих је било и 1.500 жена. Наравно, у овај број су улазили и заробљени партизани и њихови симпатизери из друге фазе операције „Шварц“ (битке на Сутјесци). Као и партизански заточеници, и четнички су допуњавали квоту за одмазду. Један број устаничких затвореника је послат у логор на Бањици, један у интернацију, један број је стрељан, а један већи број је умро за време боравка у логору.

Интернације устаничких логорашаПрви већи транспорт из логора Сајмиште за Солун кренуо је у јануару 1943.,

када је 500 логораша било интернирано. Други транспорт за Норвешку и Немачку је кренуо у августу и септембру 1943., са још 2.000 логораша, тако да је у логору почетком 1944. године остало укупно 3.500 заточеника. У логору се налазило и 4.500 италијанских заробљеника који су послати на рад у борски рудник. У фебруару 1944. већ се помишљало на распуштање логора или да се логор преда у надлежност НДХ.

Савезничко бомбардовање логора

У пролеће 1944. англоамеричка авијација почела је бомбардовање Београда. Прво велико бомбардовање било је 16. и 17. априла. Другог дана бомбе су погодиле и логор. Том приликом погинуло је 60 а рањено 150 логораша. После бомбардовања Немци су почели масовно да отпуштају логораше.

Уступање логора усташама и његово расформирањеКада су Немци испразнили логор, усташе су повеле преговоре да им се предају

просторије логора на употребу, што су Немци прихватили. Тако је главно усташко Равнатељство за сигурност из Загреба у мају 1944. обавестило све потчињене органе да је под своју управу преузело логор Сајмиште. Усташе нису до краја задржале логор. Већ у јулу 1944. они су га напустили. Тада је и логор званично расформиран. После ослобођења Београда, јединице Југословенске Армије затекле су празан логор са спаљеним документима и разрушеним баракама.

Коначни показатељи Према сачуваним немачким документима и изјавама логораша, кроз логор

Сајмиште је за време читаве окупације прошло преко 200.000 људи. Према сачуваним књигама логорске болнице у периоду од јануара до децембра 1942. умрло је тачно 711 логораша од тешког физичког рада, глади и тортура, да би се тај број попео у наредној години на тачно 2.000 умрлих. Савезници су после бомбардовања логора усмртили још 60 логораша, па је тако укупан број погинулих и умрлих износио 2.060. У душегупкама је уништено 8.000 Јевреја, а остали број је стрељан у Јајинцима. Било је случаја и да се логораши стрељају у самом логору, а њихова тела сахрањују у Јајинцима, а такође и да се транспортују за Јесеновац, где их је такође чекала сигурна смрт.

Према подацима Комисије за утврђивање ратне штете окупатора, у логору Сајмиште је за време читаве окупације стрељано, угушено и убијено укупно 40.000 логораша. Логор на Сајмишту је ипак остао упамћен као „Јеврејски логор“.

Данас је на том месту подигнут један споменик у знак сећања на пострадале јеврејске жртве.

Међутим, према свему изложеном, логор је био заправо Јеврејско-устанички логор, јер је поред Јевреја служио за тамничење и уништавање устаничких бораца и њихових присталица.

Логор Даница

Логор Даница је први усташки логор и налазио се у просторијама некадашње фабрике вештачких ђубрива „Даница“ у Копривници. Први транспорт логораша стигао је 29. априла 1941. Прве жртве били су Срби и Јевреји похапшени на подручју Загреба, Пакраца, Грубишног Поља и Крижеваца. Одмах након тога стизали су други транспорти из Бјеловара, Карловца, Сарајева, Тузле и других места. На вагонима је обично писало „покварено воће“. На основу неких извештаја управе логора може се закључити да је кроз овај логор прошло више од 5000 логораша.

Кроз логор „Даница“ у Копривници прошао је већи број српских православних свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других епархија, а са

њима и велики број православних верника и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земље. Тако на пример, читав конвој из „Данице“, са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30 јула 1941. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићкој казнионици између 1. и 2. јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.

У логору „Даница“ било је и доста Срба из Копривнице и околине, особито из српског села Грубишно Поље, који су спровођени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и супругама, 1.486 наших људи из Грубишног Поља код Бјеловара који су сви бачени у Шаранову јаму на Јадовном, обележена је по први пут ,тек 1957. г., и каменом обзидана ова јадовинска јама. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгих мајки и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га овом плочом: „На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из опћине Грубишно Поље 1941. Спомен плочу подигло је друштво „Напредна жена“. Грубишно Поље 2. VI 1957.“.

Логор Јасеновац

Јасеновац је био логор у истоименом градићу у Хрватској за време Другог светског рата, формиран у августу 1941. године, а ликвидиран априла 1945. године.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу дизајнирао Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши свештеник Мирослав Мајсторовић, а касније Динко Шакић.

Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори 1 и 2 били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац 3), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини, са друге стране реке Саве, вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки, на југоистоку од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу.

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу да је број жртава између 500.000 и 600.000. О усташким злочинима постоји велика документација. Међутим, власти у бившој СФРЈ никада нису дозволиле да се она истражи, па чак ни у најтајнијој форми, највероватније из страха да би се тиме морала нагласити дистинкција усташа – четник и тако значајно угрозило јединство комунистичке Југославије. Жртве логора биле су готово искључиво Срби, Јевреји и Роми, као и комунисти.

На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани „Макс“ је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом одржаном говору рекао: „..и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“.

Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је и неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места

Јасеновац. Усташе су читаво њихово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.

Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво „за градњу дрвених барака у Јасеновцу“. Иако се спомиње место Јасеновац, први заточеници допремани су у Логор I, поред села Крапје, и у Логор II, који се налазио у близини села Брочице. Ова прва два логора убрзо су расформирана због честих поплава реке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, а преживели затвореници пресељени су у новоосновани Логор III Циглана, смештен недалеко од места Јасеновац, уз реку Саву, где је већ постојао индустријски комплекс. Уз овај највећи, а по својој функцији и централни, поступно су формирани и други делови логора: радна група Кожара, основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац; логор Стара Градишка, други по величини логор, смештен унутар објекта бивше казнионице; логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци. Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег Рајха, службеног имена „Усташка обрана Заповједничтво сабирних логора Јасеновац“, био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање, организација, управа и обезбеђење логора.

Концентрациони логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао кроз цело време њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. Био је то вишенаменски логор, али пре свега логор смрти. Био је губилиште за већину оних који су у њега ушли а нису се уклопили у појам „расне чистоће“ (највише Срби али и Јевреји и Роми), као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или расну припадност. У њега су се упућивани не само мушкарци, него и жене и деца из свих крајева НДХ.

СтратиштаЈасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору.

Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора, провео је неко време у Немачкој као гост Гестапо-а почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора, а по повратку у НДХ спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове по угледу на логоре у Немачкој.

Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, али су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима настојало се да се искористи радна снага логораша пре љихове ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постројења.

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941., чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са упереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млака. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум који је уствари био пећ за печење

цигле. Усташе су ту пећ претвориле у крематоријум према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“ мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу

Од лета 1941. до пролећа 1945, смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред мајкама, а синове мучили пред њиховим очевима. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли а камоли спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схва-тати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

Жене и деца у логору ЈасеновацМноге жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село

Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.

У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945, више од 73,316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14

година старости. Током Другог светског рата, једино место где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.

Од децембра 1941. до априла 1942, у Јасеновцу, усташе су побиле 19,544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу средином септембра 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942.

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла, а 22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора. Од њих 600 пробој је преживело 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега у разорени логор, 2. односно 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде XXI народно-ослободилачке ударне дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочина до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора. Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.

Спекулације око броја жртаваНемачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите и стога

непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ. Александар Лер је дао број од 400.000 Срба, Лотар Рендулић – 350.000 Срба, Херман Нојбахер – више од 750.000 (1943), Ернст Фик – 600.000 до 700.000 до марта 1944. Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата.

Државна комисија Југославије из 1946. проценила је број жртава на 500.000 до 600.000.

Израелски Јад-Вашем центар наводи око 600.000 жртава геноцида у логору Јасеновац.

По налазима Енциклопедије холокауста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону, усташки режим је у периоду од 1941. до 1943. год. усмртио преко 250.000 хрватских и босанских Срба, од којих више десетина хиљада само у Јасеновцу.

Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује да је у Јасеновцу убијено око 600.000 Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.

Логор Стара Градишка.

Био је то пети под-логор концентрационог логора Јасеновац, основан 1941. године, источно од главног логора, у близини села Стара Градишка. У логор Стара Градишка су 19. маја 1941. доведени први затвореници. Почетком 1942. из логора Даница доведено је у овај логор око 600 жена, па је у кругу логора Стара Градишка оформљен посебан логор за жене. Прво масовно погубљење у Старој Градишки извршено је фебруара 1942., када је ликвидирано 1.200 јеврејских жена и деце. Масовно одвођење у овај логор (који је формирањем логора Јасеновац ушао у његов састав) почело је после окупаторско-усташке офанзиве на Козари, када су због прилива нових логораша формирана још два помоћна логора: Јабланац и Млака, у које су довођени ухапшеници са Козаре и Просаре. У логору је владало несносно стање: није било воде, храна је била очајна, од тифуса и дизентерије се масовно умирало. Због тога усташки командант логора Анте Бобан наређује да се сва болесна деца издвоје. Све их је угушио отровним гасом, а на њихова места довео нову децу (средином 1943. из разних логора доведено је у Стару Градишку 12.623 деце, углавном српске националности, старости до 10 година). Део ове нове деце (која су била здрава) одабран је и упућен у друге логоре, док је већина осталих услед тешких услова за живот помрла.

О бестијалности усташа говоре чињенице да су у стратишту Кула смрти било уредили специјално мучилиште. У ћелијама за клање направљени су посебни одводи за крв покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Према извршеним проценама, само у том логору је од 1941. до 1945. умрло или уморено на разне начине 75000 људи, жена и деце. „СУБНОР“ Стара Градишка тврди да је у логору страдало преко 80 хиљада жртава. Злочине су спроводиле немачке и неколико женских усташких јединица.

Сви женски стражари логора су биле жене и биле су познате по својој окрутности. Нада Танић Лубурић, сестра првог команданта Јасеновца Макса Лубурића, жена другог команданта, се посебно истиче као једна од ђаволских женских усташа у Старој Градишки. Процењује се да је лично задавила преко 8,000 жена, заједно са још једном стражарком.

Логор је 1945. године ослободила Црвена Армија.Концентрациони логор нема никакве везе са затвором у Старој Градишкој који

је постојао након 1945.

Положај и страдање српског народа и Српске православне цркве у Независној држави Хрватској

До сада је доста писано о страдању православног српског народа и његове Мајке Цркве у тзв. Независној Држави Хрватској. Објављено је доста добрих књига у којима је на прави и истинити начин сагледана ова болна тема ововековне српске историје. Ми ћемо овом приликом само хронолошки приказати ток догађаја у страдању српског народа и његове Мајке Цркве у НДХ. Тај увод у штиво о пстрадавању нашега свештенства неопходан је како би се стекла јасна слика о заједничком страдању српског народа и српских свештеника у „држави” која је

била створена на српској земљи и српској крви захваљујући тиранској немачкој окупацији.

Усташки план за остваривање великохрватске идеје је ефективно припреман у периоду између два светска рата како међу усташком емиграцијом тако и међу прикривеним усташама у бившој Краљевини Југославији. Усташки екстремисти су једва дочекали обарање пакта од 25. марта 1941. године и немачки, априлски напад на Југославију. Ти дани су означили почетак стварања државе какву свет до тада није видео и историја није забележила.

Обарање пакта између Краљевине Југославије и Трећег Рајха није представљало никакво изненађење у тадашњој Бановини хрватској. Док је Београд био и збуњен и радостан због обарања пакта са Немачком, усташе су увелико радили на остваривању идеје „хрватске државе у којој ће живети само Хрвати”. Усташки идеолози су, знајући да Срби полажу свако право на добром делу територије коју су они зацртали у својим крвавим плановима, као и да су Срби у многим крајевима и градовима представљали већинско становништво, означили и жигосали српски народ као „главну сметњу за успостављање хрватског државно-правног поретка”. Српско питање се, по њиховим плановима, имало решити првенствено и то без бирања метода.

Историографи су забележили да је живот у Загребу, одмах после обарања пакта са Немачком, постао другачији. У Загребу су већ тих дана „на вратима Срба нађени циркулари пуни претњи”1). Време од обарања пакта до проглашења НДХ (10. априла 1941. г) искоришћено је за детаљну припрему стварања усташке државе. Немачким нападом на Југославију, 6. априла 1941. године, испуњен је главни предуслов да се крене у крвави поход у коме је пало на стотине хиљада српских глава.

Анте Павелић је већ 6. априла 1941. године преко хрватског радија упутио проглас хрватским војницима у коме је рекао: „Хрватски војници, употребите сво своје оружје за борбу против српских војника и официра. Ми се већ боримо раме уз раме са нашим новим савезницима, Немцима и Италијанима”2).

Српски православни народ и његова Православна Црква су се већ тих дана нашли ван закона. Једини закон, који је према њима примењиван, био је закон тоталног уништења и затирања.

Према подацима са последњег пописа бивше Краље вине Југославије, на подручју које је захватила НДХ живе ло је око 5 милиона становника (Хрвата, Италијана, Мађара итд.), 1.900.000 православних Срба и око 750.000 муслимана. Из структуре становништва јасно се види да су усташки идеолози морали да реше „српско питање” јер „нису има ли храбрости да ударе и на муслимане, јер ако би у Бо сни поред православних Срба изгубили и муслимане, онда би римокатолици – Хрвати у Босни и Херцеговини представљали мањину”3). Због тога је један од главних усташких идеолога, Миле Будак, често наглашавао да је НДХ „држава двију вјера, католичке и исламске”(то је че сто наглашавано и у усташкој штампи, као на пример у листу „Хрватски народ” број 143. од 7. јула 1941. године).

Кватерник је одмах после уласка немачких војника у Загреб прогласио оснивање Независне Државе Хрватске (немачки војници су са цвећем и песмом дочекани у За гребу). Од тада, па све до краја Другог светског рата трајао је систематски и плански геноцид над српским народом. У том крвавом вртлогу нашла се и Српска Православна Црква, која је кроз векове делила судбину свога народа.

Држање Римокатоличке цркве и њене јерархије пред ставља посебну занимљивост и трагику тога времена. Ри мокатоличка црква је здушно подржала стварање такве државе, а загребачки надбискуп Алојзије Степинац посе тио је усташке вође и јавно позвао своје вернике да на сваки начин помогну нову католичку државу. Новине су у Загребу објављивале „прописе по којима сви православни српски становници морају да напусте град у року од два наест часова и да ће сваки онај који се нађе да штити православца бити кажњен на лицу места”4).

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе”, како ју је он често називао.

Анте Павелић је стигао у Загреб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.

Прогон и убијање српског народа после Павелићевог доласка у Загреб добија и законску основу. Првих дана постојања НДХ почела су хапшења, прогањања и убијања Срба у градовима и њихово депортовање у новоосниване концентрационе логоре, који су с правом названи „творницама смрти”.

Анте Павелић је дванаест дана после свога доласка издао „Законску одредбу о забрани ћирилице” (објављена је у „Народним новинама” бр. 11 од 25. априла 1941. г.); 3. јуна су укинуте све српске школе, одгајалишта и сироти шта (објављено у истим новинама бр. 56 од 21. јуна 1941. г.); Србима -православцима наређено је да у Загребу, као и у осталим градовима, носе око руке плаву траку на којој је писало слово „П”(латиницом) јер се ни том мером није хтело признати да у усташкој НДХ могу да постоје и живе Срби. Тако је овај знак „П” – православац – подсећао на средњевековни гетовски знак за проказаних 1.885.943 Срба, који су имали или да приђу „вјери дједова”, или да се уклоне из НДХ и то или емиграцијом у Недићеву Србију или одашиљањем Богу на истину, са спасеним или неспасеним душама”5); затим, укидање наплате 10% па тријаршијског приреза (“Народне новине” бр. 59 од 25. јуна 1941. г.); „у свим насељима која су у свом имену има ла придев „српски” или „сремски” стављен је придев „хрватски”6); „одузета је сва покретна и непокретна имо вина СП Цркве у Сремским Карловцима у корист НДХ”7); „министар правосуђа и богоштовља је 18. јуна 1941. године издао наредбу према којој, од оснивања НДХ, назив „српско-православна вјера” није у складу са новим државним уређењем те се наређује да се убудуће има употребљавати назив „грчко-источна вјера” („Народне новине” бр. 80 од 19. јуна 1941. године).

Овакве (и још оштрије) усташке мере противу српскога народа потврђиване су у свим иступима усташког поглавника и његових доглавника и министара. Ево како су они видели решење српског питања у НДХ.

Павелићев доглавник Миле Будак је на Великој скуп штини у Госпићу дословно рекао: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у като личку вјеру и тако их претопити у Хрвате”8).

Усташки министар др Милован Жанић је указао на немогућност неког компромиса између католика и пра вославних у истој држави и рекао: „Усташе! Да знате: Ја говорим отворено: Ова држава, ова наша домовина мора бити Хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових двадесет година показују, да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да је начинимо збиља Хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас

стотинама година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и кад то извршимо, извршићемо само оно што пише у усташким начелима”(“Нови лист” од 3. јуна 1941. године).

Овакви екстремни ставови, уз евидентно прескакање истине о Србима као аутохтоном народу на тим теренима, поновљени су небројено пута са хрватских говорница.

Искрени исповедници и творци злочиначке усташке идеологије добро су знали шта Светосавска Црква у свим Српским Земљама и Крајинама значи за православни српски народ.

Српском народу је, после државног слома, једино и најснажније упориште остало у његовој Цркви, која је од првих дана била изложена усташком терору и прогонима. Заузет је став да се Светосавска Црква потпуно уништи, и то тако што ће епископи и свештеници бити побијени или протерани, а православни храмови и манастири порушени. Знаменити српски загранични писац и интелектуалац др Марко Марковић с правом тврди да ништа „није могло изменити усташко убеђење да је Српска Православна Црква била прва установа на територији Павелићеве Хрватске коју је требало искоренити и уништити”9).

Усташке вође су за решење србског питања у НДХ по тројном принципу (убијање, протеривање, покрштавање) имали подршку и „благослов” Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

Овде је важно видети владање Римокатоличке цркве у припреми и помагању усташке идеје у периоду између два светска рата. Тако, на пример, „римокатоличко свештенство у Хрватској, Херцеговини и Далмацији често је сазивало тзв. Еухаристичке конгресе, који су у ствари имали политичке екстремистичке циљеве (нпр. они који су држани у Славонској Пожеги још 1940. године под фиктивним именом Маријиног скупа)... Остали полувојни илегални терористички покрети такође су били прикривени црквеном мантијом”10).

Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ус крс 1941. године још једном објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анте Павелића. Тада је, између осталог, рекао: „Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми мо лимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа”. Већ 28. априла 1941. године Степинац је на писао „пасторално писмо” у коме је позвао своје све штен ство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком де ле гацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томи славу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара – папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима. Ево неколико забележених примера.

Фратар др Срећко Перић из самостана Горица код Ливна, чија је рођена сестра била удата за Србина, из олтара је позвао на покољ Срба и рекао: „Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам сви греси бити опроштени” 11).

Фра Дионизије Јуричев је често говорио: „Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти” 12), а фра Вјекослав Шимић је и сам лично својом руком убијао Србе 13).

Фра Вјекослав Филиповић је, поред многих злочина, извршио покољ српских ђака у селу Дракулићи, а учитељица је од ужаса полудела. Касније је променио име у Мирослав Мајсторовић и био је управник злогласних усташких логора у Јасеновцу и Старој Градишки (о томе видети у књизи „Магнум цримен” Виктора Новака).

Фратар др Бранимир Жупанић је у селу Рагоље убио 400 Срба, а монструозност злочина католичког нижег свештенства ишла је чак дотле да су многи од њих уче-ствовали у покољу српске деце и нејачи. Тако је фратар Д. Јурић „проповедао” да „данас више није грех убити дијете од седам година у случају да се то дијете противи нашем усташком поретку”14).

Сумирајући све те изјаве римокатоличких свештеника завршићемо написом удбинског жупника Мате Могуша у „Новом листу”, од 24. јула 1941. Године, где је нагласио: „До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером”.

С друге стране, ни усташке вође нису скривале своју оданост Римокатоличкој цркви. Присност се видела у свим њиховим наступима и говорима, које је усташка штампа обилато објављивала. Тако, на пример, у „Католичком листу” од августа 1941. године у једном тексту стоји: „Носиоци хрватске државне власти вјерни су синови како Хрватске домовине тако и католичке цркве, а носиоци црквене власти једнако љубе и цркву и домовину. Љубав према цркви и домовини уједињује наше световне и духовне поглаваре”.

И Миле Будак је изјавио нешто слично: „На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се цијели наш рад, јер нас је повијест научила да кад овдје не бисмо били католици да би нас давно нестало”(“Католички тједник” од 17. августа 1941. године).

Таква „усаглашеност” између римокатоличке цркве и новостворене „хрватске државе” представљала је увод у незапамћени злочин који је „у име Христово” почињен над православним српским народом. Резултати тог демонског „заједништва” и данас су видљиви у њиховим „задужбинама” Јасеновцу, Јадовну, Старој Градишки, Даници, Глини и многим другим крајевима бивше НДХ, а и на многобројним срушеним и спаљеним српским црквама и манастирима, као и на стотинама хиљада раскућених српских домова и огњишта.

Др Душан Кашић пише да су „од првих дана ове „државе” отпочела појединачна и масовна хапшења и убијања недужних Срба, нарочито свештеника. Похапшени су или интернирани сви православни епископи, а епархијски органи онемогућени у својој делатности јер су и њихови службеници – свештеници поубијани или прогнани... Многи свештеници су ухапшени већ од првих дана, тучени и мучени, стрељани из пушке, убијани ножем и маљем на кућним праговима, по логорима, по планинским кланцима и провалијама.

Над православним свешреницима, који су веома често бивали хапшени и одвођени, почињавана су многобројна садистичка зверства. По селима су спровођена масовна клања православног становништва, често обављана у православним црквама. Неке цркве су дигнуте у ваздух динамитом, друге су спаљиване, а оне које су остале обешчашћиване су и пљачкане”15).

Према подацима Српске Православне Цркве, на подручју НДХ било је 2.403.993 Срба, а НДХ се простирала на просторима осам епархија Српске Цркве.

Усташки циљ је био јасан – ликвидација српских свештеника и српског народа, тако да је највећи број српских свештеника убијен одмах по оснивању НДХ. Сачуван је и један докуменат који сведочи о организованој хајци на православне свештенике. У њему стоји:КОТАРСКА ОБЛАСТПрс. бр. 12124. 08. 1941. г.И Р И Г

Г. СТЈЕПАН ПАПКАТ. ПРИСТАВ

Предмет: Ухићење православних попова, калуђера и монаха

Позивате се да на основу налога Државног равнатељства за понову од 18. коловоза 1941. г. бр. 7891. на подручју овог Котара одмах ухитите све православне попове, као и из манастира све калуђере и монахе, а ђаке из манастира одмах одстраните.

Горње уредовање имадете спровести у смислу упута у кружници горњег равнатељства од 9. коловоза 1941. г. бр. 2446/20/941, а у споразуму са окружничким постајама у Врднику и Иригу, а о учињеном поднети извештај.

Трошак горњег уредовања пада на терет Државног равнатељства за понову.(М. П.) Управитељ КотараСамо Бог зна тачан број и сва имена Српских Свештеномученика пострадалих

од усташа у НДХ. Убијени су митрополит све Босне Петар Зимоњић, епископ бањалу чки Платон Јовановић и епископ горњокарловачки Сава Трлајић. У Србију су протерани, а претходно ухапшени и мучени, митрополит загребачки Доситеј Васић, епископ за хумско-херцеговачки Николај Јокановић и епископ зворничко-тузлански др Нектарије Круљ. Митрополит Доситеј и епископ Николај су од последица усташког мучења умрли у Србији. Викарни епископ из Сремских Карловаца, Валеријан Прибићевић, умро је ван места службовања и на његово место није могао доћи други епископ, а усташе су, као што је напред речено, у Сремским Карловцима одузели сву покретну и непокретну имовину Српске Православне Цркве. Епархија пакрачка је била упражњена, јер се епископ пакрачки Мирон упокојио непосредно пред почетак Другог светског рата.

Иако су све епархије Српске Православне Цркве биле без својих епископа, који су били или побијени или протерани, свештеници су остали са својим парохијанима.

Број пострадалих свештеника у НДХ није лако утврдити. Многи аутори су се бавили тим питањем и дошли су до различитих бројки. Тако, на пример, Едмунд Парис у својој књизи „Genocide in Sathelite Croatia” наводи да је у НДХ убијено 160 православних свештеника и три архијереја. То је најмања бројка која се среће у домаћој и страној литератури и у овом случају може служити као доња граница. Наш познати историчар Вељко Ђ. Ђурић у својој књизи „Усташе и Православље” навео је 193 имена Српских Свештеномученика, који су пострадали у НДХ. Ми смо

у нашим истраживањима пронашли имена 210 Свештеномученика побијених у НДХ, с тим што смо ту убројали и оне свештенике који су мучени у усташким логорима, а потом протерани у Недићеву Србију и ту умрли од последица усташког мучења.

У НДХ је покрштено око 250.000 православних Срба. То је податак који усваја Српска Православна Црква, а ту исту бројку наводи и загребачки надбискуп Алојзије Степинац у писму папи Пију XII од 18. маја 1943. године. Покрштавање је вршено насилно, јер Срби нису имали избора = могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Многи су чак и после покрштавања побијени.

Усташке власти су донеле „Закон о преобраћењу из једне вјере у другу”. Покрштавање православних Срба је било законски регулисано, а иза њега су стајале и католичка црква и католичко-усташка држава.

Поред православног народа, који је био Жива Црква Божија, страдали су и многи православни храмови и манастири, од којих многи ни до данас нису обновљени. Тако, на пример, Авро Манхатан у својој књизи „Catolic Terorr Today” наводи да је у Лици, Банији и Кордуну 1942. године порушено 172 православне цркве. На Фрушкој Гори је петнаест православних манастира и цркава било пре-дато фрањевцима, а од 189 цркава Горњокарловачке епархије 175 је било спаљено или порушено. Историчар Вељко Ђ. Ђурић је навео 255 порушених православних цркава и манастира, а др Динко Давидов у зборнику „Јасеновац” наводи податак да је у НДХ спаљено и разрушено преко 450 православних цркава и манастира.

Усташе су, поред тога што су рушили и спаљивали српске цркве, многе од њих претворили у своје магацине, стаје, сале, складишта и митраљеска гнезда. У Прњавору су, 10. јула 1941. Године, од православне цркве направили салу. Све цркве и манастире су опљачкали пре него што су их спалили.

Усташки прогон православног народа Божијег није се завршио само на убијању, протеривању, мучењу и малтретирању, већ је имао наставак у формирању тзв. Хрватске православне цркве, која је требала да послужи даљој асимилацији православних Срба.

Анте Павелић је на сабору одржаном 28. фебруара 1942. године у Загребу рекао „да у православље не дира нитко, али у Хрватској држави не може бити Српске православне цркве”16). Такав став је јасно осликао жељу усташа. Наиме, хтели су да тотално униште Српску Православну Цркву и њен богослужбени живот на тим теренима и да на њено место поставе једну неканонску, парацрквену организацију која би била под њиховим директним утицајем и упливом. Она би им, с друге стране, пружила оправдање пред светом да су темељи усташке државе на толеранцији и слободном избору вере, сасвим другачији од оних какви су они у стварности били.

Анте Павелић је 3. априла 1942. године издао Законску одредбу о оснивању аутокефалне Хрватске православне цркве, која је објављена у листу „Хрватски народ” број 394 у Загребу. Он је 5. јуна 1942. године, у складу са поменутом законском одредбом, прогласио и Устав тзв. ХПЦ. Устав ХПЦ је објављен у 443-ем броју истог листа.

Павелић је приволео некадашњег архиепископа јекатеринославског и новомосковског Гермогена, руског емигранта, да се прими дужности „поглавара” ХПЦ. Овај је то, на жалост, прихватио и устоличен је у Загребу 7. јуна 1942. године.

„Поглавар ХПЦ” Гермоген (пре монашења Григориј Иванович Максимов 1861-1945) рођен је у Ногавском, у козачкој породици. Духовну академију је завршио у Кијеву. Био је свештеник у Донској епархији Руске Православне Цркве. У Краљевину СХС дошао је после Октобарске револуције, а до почетка Другог

светског рата налазио се у манастирима Раковици, Раваници на Фрушкој Гори, Гргетегу и Хопову. У емиграцији је био архиепископ јекатеринославски и новомосковски (титуларни) и члан Светог Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве.

Свети архијерејски синод Српске Православне Цркве је одмах после проглашења одлуке о оснивању тзв. Хрватске Православне Цркве, њеног „устава” и „поглавара”, осудио тај неканонски чин и неканонски иступ архиепископа Гермогена. Свети архијерејски синод Руске Заграничне Цркве је одмах по сазнању да се архиепископ Гермоген примио дужности „поглавара ХПЦ” осудио такав чин и архиепископа Гермогена ставио под забрану свештенодејства. Међутим, Гермоген се није обазирао на то. Наставио је да ради по своме и блиско сарађује са усташким поглавником Анте Павелићем.

Он је 15. августа 1944. године, после сазнања да је стављен под забрану свештенодејства, „хиротонисао” јеромонаха Спиридона Мифку, кога је Павелић „поставио” за „православног епископа сарајевског”(о томе се детаљније може видети у поратним бројевима „Гласника СПЦ”). Гермоген је и на тај начин свој канонски преступ знатно увећао.

„Хрватску православну цркву” није признала ниједна Православна Црква у свету. Она је, једноставно, била усташка парацрквена творевина, која је једино њима и служила, а њено постојање у НДХ није се осећало. Злочини над православним живљем нису престали, православни храмови су се и даље рушили (под руководством Одбора за рушење православних цркава), а српски народ је и даље покрштаван и насилно превођен у католичку веру.

Овде је важно напоменути да наспрам светлих и светих ликова наших Свештеномученика, који су пострадали од усташа, а о којима говоримо у овој књизи, стоје ликови свештеника – отпадника од Бога и Његове Свете Цркве на подручју НДХ. То су били они безверни свештеници који су се примили срамне дужности и постали „свештеници” тзв. Хрватске православне цркве. Многи од њих су још пре почетка Другог светског рата били рашчињени због канонских преступа.

Овде смо само укратко и хронолошки покушали да прикажемо однос усташког режима према српском народу и Српској Православној Цркви. О томе је код нас, хвала Богу, доста писано.

Треба нагласити да је Светосавска Црква мајчински реаговала на вести о страдању њене верне деце у НДХ. Она је прихватала и помагала хиљаде избеглица, које су се од усташке каме склонили у Мајку Србију, али је и апеловала на светску јавност да престане геноцид над Србима на подручју осам њених епархија у НДХ.

Хрватска православна црква

Указом Др Анте Павелића од 3. априла 1942. Године, по наређењу немачких власти, основана је Хрватска православна црква као настојање НДХ да се покаже да прогона Срба у Хрватској нема, као и да се потпуно онемогући утицај из Београда путем Српске православне цркве.

Анте Павелић је изабрао Геромегена (Григориј Иванович Максимович), руског калуђера, емигранта, као погодну личност за патријарха Хрватске православне цр-

кве, а покренут је и часопис „Хрватска Православна Црква” чији је главни уредник био Савић Марковић Штедимлија. Павелић је имао потпуну контролу над њеним радом, чиме је обезбедио да та црква, нарочито када се ради о пропагирању усташког покрета, постане права и прворазредна агентура тог покрета.

УводПо пропасти Југославије 1941. године и успоставом НДХ проглашено је да

надлежност Српске Православне Цркве у НДХ престаје за више 1,8 милиона православаца у Хрватској (по попису из 1931. године), укида се назив српска православна вера и мења у гркоисточна вера који се употребљавао пре 1918. године а истовремено почиње акција присилног превођења срба на католичку веру.

Већ почетком 1942. године постаје јасно да жестока репресија према Србима не доноси резултате, па немци врше притисак на Павелића да ублажи репресије, које изазивају отпор срба и удруживање и организацију четника на територијама окупираним од стране Италије.

Оснивање ХПЦ На основу законске одредбе о ХПЦ од 3. априла 1942., објављене у Народним

новинама број 77 од 7. априла 1942., 5. јуна 1942. године хрватски поглавник потписује статут ХПЦ, а у недељу 7. јуна 1942. устоличује Гермогена као патријарха у цркви Св. Преображења у Загребу. Патријарх ХПЦ је уједно и митрополит загребачке митрополије и носи наслов „митрополит загребачки и цијеле Хрватске”.

ХПЦ је аутокефална и једина, те за њу не важе догматска и канонска начела СПЦ.

Грб ХПЦ је 25 наизменичних белих и црвених поља у пет редова а почетно поље је бело, у средини је полуштит са крстом плаве боје у средини.

Застава је црвено-бело-плава тробојница с једнокраким златним крстом на белом делу.

Службени језик је хрватски а слова су хрватска.Уз загребачку митрополију основане су и бродска, сарајевска и петровачка

епархија, где су упућени млади православни свештеници из Срема, тада окупираног од стране НДХ.

Православци ипак нису били изједначени у правима и дужностима са осталим грађанима, а прогони су настављени иако је усташка пропаганда настојала да сакрије или бар ублажи злочине (Мужић, стр. 52-54)

Хијерархија ХПЦ:• патријарх, свети архијерејски сабор и велики црквени суд;• епископ и епархијски суд; наджупник (архијерејски намесник); жупник (парох); црквено-општински управни одбор;Патријарха бирају од епископа и то тако да изборни сабор, кога сазива

поглавник Павелић, бира три кандидата међу епископима, од којих Министарство правосуђа записнички предлаже поглавнику једнога за именовање.

Хрватска Православна Црква нестаје са нестајањем Независне Државе Хрватске 1945. године.

Каснији покушаји рестаурације 2008. године „Једино Хрватска”, политичка партија из Хрватске, предлаже

петицију да се забрани деловање Српске православне¹ цркве у Хрватској и да се оснује Хрватска православна црква. Као разлог, између осталог, наводи се да: „Српска православна црква шири мржњу и националну нетрпељивост. Хрватска православна црква потребна је за спречавање даљњег дјеловања продужене четничке руке у Хрватској, те како би се спријечило хушкање Срба од попова СПЦ на Хрвате које је опет започело.”

Јанко Медвед – Хрватски Благај, Слуњ

Јанко Медвед рођен је 1898. године у Хрватском Благају, општина Вељун, котар Слуњ. Један је од усташа који је хватао Србе на Кордуну, пљачкао, палио и убијао. Маја мјесеца 1941. Године, када је учествовао у злочину у Хрватском Благају, имао је седморо дјеце.

Ево шта каже у својој изјави од 21. маја 1945, о покољу Срба у Хрватском Благају 6 – 8. маја 1941. године:

„Маја мјесеца 1941. године ја сам одмах примио оружје и ступио у усташе са Пером Чигријем (Грашићем), Марком Грашићем, Миком Воларићем, Стипом Грашићем, Иваном Волф и другима из Хрватског Благаја. Било нас је наоружаних 50, који смо одмах ишли са слуњским усташама у српска села: Црно Врело, Цвијановић Брдо, Вељун, Перјасицу и друга у купљачину, да хватамо српски народ. Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Приликом хватања српског народа у поменутим селима ми смо похапсили поред мушкараца и жене и дјецу, њих око 500–600. Неке су жене с дјецом пуштене. Ми смо мушкарце затворили у жандармеријску касарну, школу, православну цркву и попов стан. Те зграде биле су пуне људи и ми смо се редали сваки пола сата наизмјенично смо их тукли нас осам по осам. Тукли смо их све док се у коме чуло да дише. Док смо ми њих тукли други су отишли у Благај да копају јаме код школе у једној долини према католичкој цркви.

Други дан, 6. маја 1941., ми смо Србе гонили у зграду школе у Благај гдје смо их натрпали око 400. У школи и подруму су били све док нисмо ископали јаме гдје ћемо их затрпати, а док су једни копали јаме у долини, други су улазили у школу и мрцварили и тукли на звјерски начин поменуте Србе, од којих је неколицина у школи и помрла, који су били на звјерски начин мучени.

Када су јаме биле готове ми смо увече изводили испребијане 10 по 10. Ми смо њих тукли крамповима, ножевима и батовима тј. мацолама. Кад смо их довели до јаме ми смо командовали да легну и они су морали полећи, па смо ишли од једног до једног и ударим га два пута у главу са батом и с њиме одмах у јаму. Мене је запао ред на пету партију у којој је било 12 Срба, а са мном су их спроводили дојаме: Мика Штајдухар, Иван Волф Перин, Марко Грашић, Стипе Грашић и Перо Грашић. Када смо дошли дојаме првије узео бат Перо Грашић, који је убио четворицу, а ја сам осталих 8. Друге усташе су их побацале у јаму. Када смо обавили тај посао отишли смо у школу и вадили опет 10

по 10 и давали их другим усташама који су их водили до јаме и тамо тукли. Тако смо имали посла цијелу ноћ, све док се није разданило. Убијали смо и даље. Усташе из Слуња су довезле у неколико кола живог вапна које су посипале по напола измрцвареним људима, који су се у јами још помицали – кретали и тада су их почели затрпавати. Када смо их затрпали ми смо јаме заравнали и још смо над њима заиграли коло. Коло је предводио Штипан и Мија Грашић и још неке усташе из Загреба. Сељаци Благаја су долину изорали и засијали зоб.

Већ други дан ишли смо у пљачку у Црно Врело, на Вељун и друга српска села из којих је био покупљен народ. Тада смо дотјерали много блага, свиња, говеда, оваца итд. Ми смо то своје дјело вршили више пута, јер смо довозили и робу, пољопривредни алат и све до чега смо дошли. Ја сам тада отишао кући, гдје сам био све до Божића. Тада сам поновно примио оружје од попа Блажа Томљеновића, који је тога пута наоружао нас опет око 50. Ми смо тада држали своју посаду у благајској школи, а и више пута смо ишли у акције у српска села, гдје смо вршили пљачку крупне стоке, а највише свиња итд. Неко вријеме сам био код куће и радио свој посао. Све је то тако трајало до 26. ожујка 1945. док нисам с усташама побјегао у Карловац. Млађи су отишли у усташе, а ми старији смо радили код цивила и тако смо се прехрањивали. Када су партизани напали Карловац ја сам побјегао с осталим бјегунцима у Загреб, а из Загреба смо бјежали с војском према Словенији све до Дравограда. Ту су нас похватали партизани и отпремили у Марибор гдје су нас пописали, дали нам пропуснице и транспортирали нас сваког к његовој кући, сем нас неколико, које су партизани препознали, ухватили нас и затворили.

Више немам ништа рећи, а све наведено је тачно и дајем свој потпис.” Јанко Медвед с. р.

Марија Шајфар, Митница Вељун – Слуњ

О хапшењу, одвођењу од куће, затварању и покољу Срба у Хрватском Благају, 6. маја 1941. Године, Марија је кратко испричала:

„Склопила сам брак са мојим супругом Иваном Шајфаром 1932. године. Био је резервни југославенски пјешадијски потпоручник : као такав био је позван на војну вјежбу априлских дана 1941. у Оточац. По занимању је био учитељ. Послије расула југославенске војске брзо се вратио у Вељун, гдје смо иначе живјели. Оснутком Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. године, постављен је за опћинског усташког повјереника у Вељуну, котар Слуњ. Као припадник усташке организације још од раније био је и ових дана 1941. добро обавијештен о политичкој ситуацији у то превратничко вријеме.

Дана 5. на 6. маја 1941. побијена је породица млинара Јосипа Мравунца из Хрватског Благаја. Већ сутрадан, 6. маја, на Ђурђевдан, када се народ Кордуна весели и слави празник, чуле су се запрепашћујуће вијести.

Становници Вељуна и околних насеља вољели су и поштовали млинара Јосипа и били с њим пријатељски повезани, па нису могли ни помислити да би нетко мо-гао такво зло учинити њему, његовој мајки супрузи и дјеци.

Од уста до уста ишле су разне тужне вијести, а да нитко од становника Вељуна није знао шта се заправо догодило.

Већ 6. маја 1941. дошао је на Вељун код мога супруга специјални изасланик, усташки натпоручник Иван Шарић, са својим емигрантима усташама из Загреба. С њима се вратио и жупник Блаж Томљеновић, који је тога дана зарана отишао у Загреб. Ту се нашао и Мијо Бабић, усташки вођа, са својим усташама – емигрантима с неколико домаћих из Слуња и Хрватског Благаја.

Истога дана они су ухапсили 22 Србина, мушкарца из Полоја, и затворили их у шталу и жандармеријску касарну на Вељуну.

Навечер око 22 сата, Шарић је позвао мога супруга да изађе из стана напоље, пред кућу. Ја сам све то пратила, гледала кроз прозор и слушала њихов разговор. Чула сам да га је Шарић питао како он тумачи крвопролиће породице Мравунац. Мој муж је рекао да је то грабежно уморство. Иван му је одговорио да то није истина, већ да је то српска освета хрватском народу. Наредио му је, добро сам чула, да имаде похапсити све Србе мушкарце од 16 година старости па даље. Хапсили су Србе под изговором да и сами дођу на препознавање како би преживјела дванаестогодишња дјевојчица Милка Мравунац препознала починиоца злочина.

Мој муж ми је причао даје мала Милка у жандармеријској станици на Вељуну причала да су двојица непознатих људи дошли тражити њеног оца да их превезе преко Коране, а како те вечери није био код куће, већ у селу Благају, ти су се људи задржали у соби до око 11 сати ноћу, а у кући је била мајка с дјецом. Тек кад су видјели да домаћина нема, и послије дужег обичног разговора, тражили су од мајке да им даде новац. Како им она није дала новац, извели су је напоље, убили и бацили у воду, затим мајку очеву и малу јој браћу. Њу су ударили даском по глави и бацили у ријеку Корану. Мала се освијестила и испливала. Чула је да отац долази кући (звиждукао је). Полетјела је према оцу да га обавијести, али није имала снаге да га дозове, и да му каже што се догодило. Надаље, мој муж је причао да је Јосо дошао до близу своје куће, али је из једне шумице искочило њих неколико и заклали га. Мала је успјела доћи до куће Мате Грашића, прве куће изнад Коране, и ту испричала шта се десило. Преноћила је и сутрадан отишла са сељацима својој кући да виде што се догодило. Ту су нашли поклану породицу Мравунац.

Мој муж се договорио са Шарићем о начину хапшења Срба мушкараца, како на Вељуну тако и другим околним селима. Да су Србе мучили у благајској школи и одводили до јаме коју су си сами морали ископати и ту их мрцварили, убијали пиштољима и ножевима. Осим у ову ископану јаму, удаљену неколико метара од школске зграде, Србе су бацали у једну природну јаму звану Попова пећина која се налази само мало даље у правцу католичке цркве. Људе су клали углавном ноћу, али како је мој супруг причао, неке и дању. Говорио је да би требало заштитити оне који су гласали за Мачека, али му се Иван Сарић оштро успротивио рекавши му да их нека он замијени.

Кад је мој муж дошао кући из Хрватског Благаја, био је узрујан тако да му је један жандар рекао да је сазрео за Стењевац (лудницу). Био је блијед и није могао јести неколико дана. У мојој трговини на Вељуну причали су сељаци из Хрватског Благаја да је жупник Блаж Томијеновић у цркви одржао говор да није гријех убити Србина. Познато ми је да је пуштено 96 људи јер су дошли Талијани и спасили их. Након покоља Иван Шарић отишао је са својима натраг у Загреб. Мој муж је из Слуња добио налог да прво ухапси православног попа Бранка Добросављевића, његовог сина студента Небојшу, Раду Гојсовића, Радоша Вујичића, Ђуру Велимировића, Ману Михајловића, Тодора Дудуковића и друге, нарочито, колико се сјећам, комунисте, међу првима.

Сјећам се и другог масовног покоља српског народа, 3. аугуста исте 1941. године. Тада су усташе цивили Слуњани и Благајци похватали сав живаљ: мушкарце, жене и дјецу. Тим покољем руководио је учитељ, усташа из Слуња Жар-ко Ковачевић и Иван Скукан. Мој муж у том злочину није имао удјела.

Усташе су дошле из Слуња изненада без претходног обавјештења. Срби су тада потучени код „Јелика” недалеко Слуња. Колико је живља бројно тога пута усмрћено, мени није познато...”

Шајфар Марија, в.р.

Ерент Петар – Село Прекопа / Глина

Покољ глинских Срба био је осмишљен и добро припремљен. 7/8. маја 1941. одржана је усташка скупштина у селу Јукинцу. Њом је руководио др Мирко Јерец, велики жупан Петриње, Јуцо Рукавина, Никица Видаковић и други усташки прваци из Глине. Др Мирко Јерец је, осим што је Србима претио, говорио Хрватима из Јукинца, Прекопе, Хађера и Кихалца да „све Србе треба побити и очистити земљу Хрватску од гамади, те тражио од сељака земљиште где би се побијени Срби покопали” (изјава Шешерин Стеве, 10.12.1944.).

О том злочину је Петар Ерент, Хрват из Прекопе кб. 28, свједочио пред Опћинском комисијом за ратне злочине у Јукинцу 10. децембра 1944. године:

„...Било је то 11. маја 1941. у сумрак, када су усташе Иван Гајдек, Стјепан Мулац, Мато Кихалић, Јосип Липак, Павао Хајчић из Прекопе (сада у Петрињи), Иван Аведић (сада у Ђакову), Никола Липак Чукље (погинуо у борби с партизанима), Шафар Никола, Иван Шантек (из Кихалца, погинули) и Стево Рохак ( такођер из Кихалца, сада оружник у Петрињи) ишли селом и тражили да ми сељаци узмемо лопате и крампове и да идемо копати јаме за побијене Србе из Глине. И то на крижање села Прекопе.

Скупило се нас око 15 на том крижању. Пошли смо преко моста ријеке Глине под Хађер, гдје смо почели копати јаме. Како је ту земља била јако тврда, враћени смо натраг преко моста у тако звани Чукљинанк, гдје смо затекли сељаке из Јукинца, Хађера и Кихалца, наше комшије, тако да нас је укупно било око 50. Почели смо с копањем јама. У саму зору идућег дана ископали смо три јаме, величине три пута два метра и дубине два метра. Иза тога смо отишли кући. Навечер, 15. маја 1941. у сумрак, поновно смо дошли на исто мјесто, код већ ископаних јама. Тада сам видио ископану и четврту јаму, која је била највећа: дуга 8, широка 4 и дубока 2 метра. У једној већ су били наслагани лешеви побијених глинских Срба, међу којима сам препознао Илију Шетића из Глине и његова два трговачка помоћника, које су усташе убиле у Глини и ту довезле око 10 сати навече. Тада су већ довезли камионом и друге Србе из затвора Глине.

Камион су дочекале усташе, међу којима Никола Липак Чукље из Прекопе и Иван Шантек из Кихалца. Они су из камиона извлачили Србе и додавали их другим усташама, а ови их одводили држећи их за врат до јаме, гдје су их дохватиле усташе Јанко Кихалић из Кихалца (сада у Загребу), Липак Стјепан из Прекопе (сада у Петрињи) и тројица усташа - Далматинаца који су дошли с другима из Загреба. Они су пред нама убијали Србе на тај начин што је свака жртва морала најприје лећи на земљу, а затим би испалили метак жртви у потиљак. Неке су још и живе преваљивали у јаму.

Убијање су вршили наизмјенце двојица, тројица. Тако када се једни заморе и досади им, онда убијају други. Жртве су од камиона доводили у групама од 10-15 људи у свакој групи. Кад се један камион испразни дође други пун људи, јер су превожење из Глине обављала два камиона. Жртве које су се буниле, супротстављале, усташе су их на звјерски начин мучиле и ножевима усмрћивале – клале.

На такав начин видио сам да је убијен Илија Аћимовић из Гор. Јама и Јанко Стојић из Глине. Њега су посљедњег од његове групе од њих 18 убили тако да су га првога проболи ножем, а тек када су усмртили њих 17, па онда тек њега дотукли мотиком.

Убијене у јами је слагао Стјепан Шоштерић из Хађера, сада у Петрињи. Камиони су ту ноћ сваки око 15 пута довозили Србе из Глине. Осам дана иза

убијања хвалиле су се усташе, а посебно Никола Липак Чукље, да је ту ноћ и прије тога дан поубијано 437 Срба Глињана.

У зору, 13. маја 1941., завршено је убијање Срба и ми сељаци, међу којима и ја, затрпавали смо посљедњу јаму гдје су били у крви побијени Срби и то највећу масовну гробницу – јаму из које је један човјек чије сам име заборавио викао: „Шта радите људи, не дао вам Бог, шта ће моје петеро дјеце?”

На његово запомагање дошао је Никица Видаковић, усташа из Глине, скочио у јаму и дотукао га из пиштоља.

Жртве су у јамама посуте најприје кречом у праху, који су довезли на воловским колима из Глине исту ону вече када је почело с убијањем Срба. Затим смо све јаме затрпавали земљом.

Још за вријеме убијања, наши сељаци Хрвати су скидали са Срба одијела, ципеле и другу одјећу. Сјећам се да су то радили: Мато Милчић, Никола и Јосип Мулац, Мате Вранић, Никола Кихалић, Мате Јосин Липак, Мате Стипанов Липак, Мате Кихалић, Адам Гојдек, Јурај Жинић, Јосип Пишкар, Стево Прајдић, Стево Наглић, Јосо Жинић, Јанко Шантек, Иван Добринић, и сви су сада у Петрињи осим Јураја Жинића који је погинуо и Јосипа Пискара који је сада код куће у Јукинцу...”

Архив Хрватске, Загреб. Ерент Петар с.р.

Богдан Сужњевић – Доње Селиште / Глина

“Када је успостављена Независна Држава Хрватска имао сам 32 године живота. Моје село Доње Селиште наслања на само мјесто Глину на Банији. Имало је 150 до-маћинстава, од којих 14 хрватских, а остало су била српска. Истјеран сам из службе 10. јуна 1941. године, као и сви други моји сународњаци. Дошао сам у своје село, гдје сам намјеравао живјети као и сви други. Међутим, усташе су већ у мају похватале неколико наших сељака и поубијали. Улазили су у села, пљачкали, застрашивали и присиљавали да сви пређемо на римокатоличку вјеру. Мушкарци су

се склањали колико су могли и успјели, жене и дјеца су остајали код куће. Све је то тако било до 29. јула 1941. године.

У ноћи 28/29. јула опколиле су усташе наша српска села: Доње Селиште, Горње Селиште, Шибине и Балинац, усташе из Глине и сусједних хрватских села којима је руководио Никица, његов брат Мате и Стипе - отац Видаковић, Жинић - месар из Глине, Јосип Дежелић - кројач из Глине и други из села Прекопе, Кихалца, Шаторње и других.

Око четири сата ујутро хватали су мушкарце и жене, ловили су их исто онако како се лови и гони дивља звјерад, када се на њу приреди хајка. Тада су ухватили у Доњем Селишту: Милу Балтића, Ненада Халтића, Тодора Миљуша, Стојана Чучковића, Лазу Чучковића, његовог брата Милу, Николу Чучковића и његовог брата Петра.

Из Балинца: Симу Балтића, Луку Балтића, Јову Балтића, Луку Матијевића и још једнога коме се имена не сјећам. Усташе су им говориле да их воде на рад у Њема-чку, а одвели су их на моју њиву звану „Граориште”, уз поток Глину. Путем и на њиви усташе су их мучиле, а Мили Балтићу су одрезали и сполни орган. Свукли су са њих одијела, покупили новац који су са собом имали и однијели.

Истога дана похватале су усташе 26 жена и дјевојака у мом селу Доње Селиште. Њих су све од јутарњих сати па до четири сата послије подне мучиле усташе, тукле, силовале и клале ножевима. Прије силовања и покоља морале су зликовцима дати сав новац кога су имале код својих кућа.

Усташа Жинић, месар из Глине, узео је Кају Балтић, одгурао је у кукурузе, силовао је, затим јој одрезао дојке, те прсте на рукама и ногама, а истом онда ножем заклао. Њезина снаха Ружица слушала је њезине јауке и запомагања. Моју снаху Ружицу Сужњевић усташе су заклале, а затим је посадиле на главу у једну јаму и тако је крваву и мртву оставили. Супругу Маричића Јове су преклале, а нису је сасвим заклале. Мислећи да је мртва, оставиле су је. Послије одласка зликоваца, дошао је њезин супруг Јово, са преживјелим сусједима, подигао је, однесао кући и положио на кревет. Она је остала на животу, али јој је био пререзан главни живац на врату, па јој глава виси и не може ходати.

Било је више случајева да су усташе силовале истодобно мајку и малољетну кћерку, па их онда заклале. Смијали су се и пљескали – то их је веселило.

Тада, тога 29. јула 1941. Године, усташе су заклале у мом селу Доње Селиште ове жене и дјевојчице: Саву Миљуш, Аницу Чучковић и њезину свекрву (имена се не сјећам), Петру Дуликрава, Анђелију Стамболија, супругу трговца Симе Ивковића (имена се не сјећам), Евицу Стамболија, Стоју Бањеглав и њезину снаху Ружицу Сужњевић, Ружицу Балтић, Кају Балтић, Јању Вујичић - чији је син Миле видјевши како му зликовци у кукурузима крај властите куће муче и кољу мајку, знајући да ће им и он доспјети у руке, објесио се о једно дрво крај куће. Имена свих закланих жена на жалост не могу се сада сјетити. Учествовао сам у ископавању лешева убијених Срба на мојој њиви и сахрани њихових посмртних остатака у наше гробље. Након три недјеље послије њихове смрти видјели смо добро трагове насиља на њима прије смрти. Лешеви Миле и Ненада Балтића имали су око врата чврсто стегнуте омче од дрвета с којима су их усташе угушиле... Видјело се да су злочинци Ненаду Балтићу пуцали у уста, Мили Балтићу су одрезали сполни орган.

Истога 29. Јула, усташе су ухитиле Васиља Једнака, његове синовце Богдана и Петра у Доњем Селишту и у Балинцу кројача Мрђеновића, његовог оца и петорицу његових рођака. Њих су одвели у Глину и поклали у Српској православној цркви. Истога дана, у селу Шибинама заклале су усташе у кући супругу гостионичара Стеве Јандрића и још осам Срба чија имена нисам запамтио.

Од тога дана, 29. јула 1941., Срби нису више чекали усташе, домобране и оружнике НДХ-е код својих огњишта. Бјежали су и склањали се по шумама и одлазили способни у устаничке партизанске јединице. И ја сам отишао у партизане. Међутим, већ 25. октобра 1942. напустио сам своју родну Банију и уз помоћ пријатеља успио отићи у Инђију код свога брата Љубомира...”

Заклињем се својим власторучним потписом да сам свједочио истинито. Богдан Сужњевић с. р.

Миле Пајић / Мрацељ – Крстиња Војнић

Изјаву Миле Пајића записао сам 1961. године. Имао је 36 година када су га усташе ухватиле у његовој кући заједно с породицом. Миле ми је испричао:

“Било је то 8. маја 1942. године, када је хрватска војска, усташе и домобрани упали у наша села у околици Петрове горе, па и мој заселак Мрацељ. Купили су све од реда, не штедећи ни малу дјецу и старце. Купили су Србе и убијали многе код њихових кућа, или их одводили у оближње шумарке и тамо убијали. Убијали су, пљачкали, силовали у Свиници, Брусовачи, Гејковцу, Басарама и другим срп-ским насељима. Народ је бјежао у шуме као избезумљен.

Мене су усташе изненадиле 12. маја 1942. у мојој кући, у часу када смо били спремљени да побјегнемо. Ухапсили су мене, моју мајку Марту, супругу Евицу и дјецу Драгицу и Љубицу, наше кћери. Одвели су нас с другим похватаним у Војнић и затворили у двориште среског начелника. Ту нас је било много. Доводили су зликовци са свих страна српску сиротињу, сву избезумљену, гладну, босу и у оним нашим поцјепаним кордунашким ношњама. Ту су нас држали три дана без хране и било каквих хигијенских услова. Четврти дан извели су нас из дворишта, као и више њих других из мјеста сабиралишта, постројили нас и повели пјешице према жељезничкој станици у Славско Поље, удаљеној 9 километара од Војнића.

У тужној колони дјеца су плакала, мајке и баке запомагале, кукале, старци и старице посртали, а ми мушкарци угибали се под кундачењем и псовкама. С Биљега, наша тужна колона скренута је лијево путем кроз шуму звану Радоња, према жељезничкој станици Славско Поље. Након само тридесетак метара угледали смо страшан призор. Видјели смо у једном подужем јарку уз сами пут више десетака, могуће и стотина лешева: мушкараца, жена и дјеце. Видио сам и добро запамтио леш једне жене старе могуће око 35 година, лежала је на леђима на земљи у локви крви. Била је ножем заклана, гола, обје дојке биле су ножем прободене, а на прсима дијелом и на земљи био је леш дјетета, дјечачића старог око годину дана. Вјеројатно њеног синчића. Ручице дјетета биле су провучене кроз разрезане дојке материне. Молим Вас, мало станимо. Видите какав изгледам када се свега овога зла морам сјећати.”

“Шта сте још видјели идући у колони према ста ни ци?” “Свашта, шта не могу ни причати. Видио сам да је међу лешевима било још и

напола живих, који нису били потпуно дотучени или заклани, па су се мицали. Многи су лешеви били страшно изнакажени, са избоденим очима, поломљеним рукама и ногама, те избодених по цијелом тијелу. Нашу су имовину хрватски војници опљачкали и куће нам запалили. Онако измучене и готово онесвијештене,

угурали су нас у сточне вагоне и одвезли у логор – усташки, у Стару Градишку. Тамо су одвојили од нас нашу дјецу, жене, мајке и баке.

Свега након три дана, отпремили су нас мушкарце у логор у Земун. Наши најмилији остали су у усташким канџама. Већ 14. октобра 1942. године пуштен сам из логора у Земуну и с њемачком пропусницом дошао у Београд. Тако сам остао жив, јадна ми моја мати.”

Архив Југославије, фасц. 922. Миле Пајић, с.р.

Мирко Тркуља – Војнић

О хватању Срба око жељезничке станице Војнић Мирко Тркуља испричао је: „29. јула 1941. Године, нешто послије 6 сати ујутро, стигао је на Војнић –

колодвор оружнички наредник Јозо Шимунић, којег сам иначе од раније добро познавао. С Јозом је била и једна усташка патрола. Након поздрава Јозо ми рече да се спремим и да ћу поћи с њим у Војнић. На моје питање: Куда ме то водиш Јозо? Шимунић је одговорио да ће једна група људи из овог краја бити послана у Лику на изградњу пута. Спремио сам се за дужи боравак ван куће, поздравио се са женом, дјецом и родбином и пошао с Јозом. Успут су нам усташе прикључиле још неколико Срба које су ухватиле код њихових кућа и потом смо изашли на Биљег (Петрова гора), гдје смо затекли четири камиона и усташку стражу. Пришао сам Јози Шимунићу и за сваки случај још једном приупитао: „Господине наредниче, је ли истина да идемо у Лику и колико дуго ћемо тамо остати?” На то је Шимунић одговорио: „Та знате ви мене јако добро, комшије смо, добри смо пријатељи, не бих ја вас варао...” Тога дана било је сунчано и вруће па су усташе и похватани људи прешли у хладовину, посједали на земљу, а ја, да би скратио вријеме и развеселио друштво, почео сам причати разне вицеве и доскочице.

Док смо ту сједили, изненадно из шуме, изашао је један човјек четрдесетих година с воловским колима у којима су била дрва за огрев, а на њима је сједила његова малољетна кћеркица. Један од усташа изашао је пред кола и наредио човјеку да се прикључи нашој групи. Један од волова био је опасан за дјецу, па је човјек замолио усташу да одвезе дрва кући, и да ће се одмах вратити, што му је било и дозвољено. Након тога непознати је одвезао дрва кући и убрзо се вратио, не мислећи на оно најгоре – на скору страшну смрт.

Негдје око 10 сати стигло је из Вргинмоста на Биљег 6 камиона. Из камиона су изашла 4 усташка официра којима је оружнички наредник Јозо Шимунић поднио рапорт о акцији на Војнић – колодвору. Из њиховог разговора сазнао сам да се један звао Церовски, други Кос и трећи Џачић. По држању тих официра и по осталим манирима било је видљиво да су не само они већ и остале усташе пијани. Овој усташкој колони прикључила су се и она 4 камиона која су већ била на Биљегу. Тако је 10 камиона наставило пут према Војнићу. У 8 камиона налазили су се похватани Срби – сељаци и усташко обезбјеђење, а у остала два било је усташа из пратње те живи креч и пионирски алат. Посматрајући све ово у мени се почела рађати сумња.

Пут од Биљега до Војнића био је кратак. Кад су улазили у село Војишницу усташе су из камиона отварале ватру по српским сељацима било затеченим на

путу, било код њихових кућа. Том приликом убиле су усташе сељака Кљуковницу и похватали неколико Срба које су под батинама кундацима убацивали у камионе.

Застали су код опћинске зграде у Војнићу. Из ње су извукли неколико заточених људи и убацили их у камионе. Један усташа довео је свештеника Милу Пеурачу, ухватио га за браду, дао му гумено цријево и, наочиглед присутних, присилио га да устима извлачи бензин из бачве и прелијева у резервоар камиона, при том су га тукли, па онако испребијаног бацили у камион међу његове већ избезумљене парохијане.

Тек што је прва усташка колона кренула из Војнића, сустигла је неколико српских сељака на цести код Коларића. Камиони су заустављени, људи похватани и убачени у камионе. Што је вријеме пролазило и што смо се више примицали Крњаку, било ми је све јасније да ће нас поубијати. Мучиле су ме мисли због чега то ради једна држава и њена војска. Често сам помишљао и сам себе некад увјеравао да сам у заблуди, јер како би то једна држава, ма каква она била, радила из чиста мира и убијала невине људе. Када су ушле у Крњак, једна и друга ауто-колона зауставиле су се пред кућом Миле Маћешића, Бабичина, која се налази на излазу из Крњака према Карловцу. Људе из камиона избацали као ствари и смјестили их повезане око Милине куће и сјеника. Претучени Срби су морали сједити на земљи и држати повезане руке на кољенима. Ту су похватали још неколико сељака. Настао је врисак у кући, жене су јаукале и молиле разбојнике да их не муче. Силовали су двије или три затечене жене. Било је неподношљиво. Видјели смо крај свог живота. Камиони с алатом и кречом те неколико усташа с једним бројем похватаних отишли су даље. Нешто затим кренуо је и наш камион. Жене су остале наричући. Кад смо након кратког времена скренули с цесте према Ивановић јарку угледао сам гомилу избезумљених људи, који су испребијани ста-јали код празних камиона и нешто чекали. У нашем камиону је под церадом била несношљива врућина. Приморали су нас да лежимо потрбушке, с рукама под бра-дом, наслагани једни на друге. Нико није смио ни главу помолити – подигнути, или било што проговорити. Почео сам поновно размишљати о оружничком нареднику Јози Шимунићу који ми је гарантовао да идемо на рад у Лику (то је иначе значило у логор смрти Јадовно на Велебиту, оп. аут.). А сада види шта се с нама догађа! У том моменту из правца Ивановић јарка огласише се пушке. Усташе које су нас чувале, узнемирише се, и ја у том тренутку, сватих да је ово једина прилика, коју не смијем пропустити. Мада сам у току дана примио доста јаких удараца, и мада сам био и психички и физички исцрпљен, осјетио сам се снажним, и у једном тренутку излетио сам из камиона смрти.

Чим сам искочио из камиона, још неки су поскакали, али већина је била добро везана жицом и није никуд могла. Потрчали смо према првим заклонима, али прије него смо стигли до њих, усташе су за нама отвориле ватру. Убили су их. Ја сам успио побјећи звијерима у људској сподоби...”

Милош Шимулија – Село Шимулије / Војнић

Свједочанство Милоша Шимулије записао сам у његовом селу Шимулије, 17. октобра 1962. године. Он ми је испричао:

„Већ у вријеме прве мартовске офанзиве 1942., усташе су успјеле да продру у Петрову гору. У шуми је било много нас избјеглица из околице. Усташе су

уништавале све нашто су наилазиле, убијале и клале углавном жене и дјецу које су откривале у разним склоништима, углавном у јарцима шуме.

Имао сам тада 10 година живота. Било је хладно вријеме. Још је било и снијега. Касно у ноћи побјегао сам из нашега села заједно с мамом Софијом, братом Адамом и сестрама Милевом и другим нашим комшијама у Петрову гору.

Испод самог Магарчевца покрај пута смјестило се нас седам (7) избјеглих породица. Старији уз помоћ нас дјеце исплели су од прућа колибе, да се склонимо од оборина. Већ други дан примијетили смо око подне да према нама наилазе усташе. Успјели смо побјећи у јарак испод Магарчевца. Усташе су водиле са собом псе и један пас нас је пронашао у јарку испод пута. Усташе су сишле к нама и наредиле: „Изиђите на пут!” Изишли смо на пут. Поред наших колиба било је већ похватаних избјеглица. Њих око 260 жена, дјеце и стараца. Никога усташе још нису дирале. Њихов старији је одржао говор. Казао је да идемо с њима у Крстињу, а затим у Војнић гдје ће нам дати пропуснице, те ће нас пустити кућама. Повеле су нас усташе даље кроз шуму. Наишли смо на партизане. Настала је пуцњава. Усташе су имале добар изговор да нас побију. Рекоше: „Кажете да нема четника; а тко онда пуца на нас?” Митраљези су већ били усмјерени на нас избјеглице. Отвориле су усташе митраљеску ватру по нама. Настао је плач, јаук и запомагање. Жене и дјеца су падали обливени крвљу. Пао сам и ја. Преко мене је пало њих шестеро. Сјећам се добро Маце Шимулије, која је била рањена па је јаукала. Када су је чуле усташе, рекоше: „Још их има живих.” Ја и још неки смо се притајили. Били смо у крви. Усташе бацише неколико бомби по измасакрираним и одоше. Остао сам жив. Устао сам се испод мртвих. Усташе нису имале довољно времена па је још њих остало живих. Ја се сјећам да су живи остали: Марко Шимулија, Милан Шимулија, Маца Шимулија - тешко рањена, Даница Мамула - сада у Кључару, неки Тесла - сада у Брдо Селу и Никола Пољак, исто у Брдо Селу. Они који су били живи и јачи извлачили су испод мртвих рањене. Мене је извукла испод мртвих Даница Шарић. Она није била с нама, али када су усташе отишле она је дошла из јарка као и још неки други који су помагали рањенима.

Овдје су усташе убиле моју мајку Софију, моју сестру Милеву која је имала 12 година и моју сестру Милку која је имала 16 година живота.

Моју мајку и сестре је покопао мој отац и мој ујак Миле Трбојевић. Други су покопани тек након пар дана на истом мјесту злочина. И данас се још познају гробови на том мјесту.”

Милош Шимулија, с.р.

Анђелија Гушић – Село Радмановац / Војнић

Свједочење Анђелије Гушић записао сам маја 1961. године у њеном селу. Она ми је казала:

„За вријеме усташко – домобранске офанзиве на Петрову гору, од 9. до 14. маја 1942. Године, на хиљаде нашег народа било је избјегло у Петрову гору. Тукли су нас и партизане из авиона и топовима. Ми смо били у збјеговима у разним увалама и јарцима. Све је било некако док нису провалили обруч и ушли у шуму, нашу спаситељицу. Већина народа на Павелићев позив упућен лецима отишла је на предају у Војнић. Њих су како знате преварили и отпремили у логор Јасеновац и друге усташке логоре, откуда се ријетко ко вратио.

Много нас је остало у јарцима Петрове горе. Ја сам била са 28 жена и неколико мале дјеце склоњена у јарку Матеља. Ухватиле су нас усташе и наредиле да изиђемо. Ми смо сви изишли. Рекли су нам да нас воде пред једног пуковника и да ће нас он пустити нашим кућама. Повели су нас и поновно вратили у јарак Матеља. Усташа који је ишао пред нама одједном је сјео и рекао: „Да се мало одморим, а онда ћемо кренути даље.” Питао је: „Да ли имате код себе нешто новаца?” Кад смо рекли да немамо, пала је заповијест: „Лезите, мајку вам вашу, ово су усташе.” Полегли смо потрбушке и знали шта ће бити. Почели су нас клати. Жене су се храбро држале, нису ни отварале уста. Дјеца су плакала и запомагала. Милица Напијало из Купленског храбро је узвикнула: „Кад кољете, кољите, и вас ће неко.” Вриштале су усташе. Онако крвави само су се окретале и забадале своје ножеве у тијела јадних жена и њихове дјечице. Некако сам примијетила да су зликовци отишли. Осјетила сам да сам још жива. Чула сам глас Анкице Напијало, старе 12 година гдје рече: „Које жив нека устане да бјежимо!” Тада устаде Драгица Хајдин, била је стара 16 година (умрла након 10 дана била је убодена на пет мјеста). Почеше се јављати још неки други који су били приклани, међу којима и ја. Дигло се тако нас неколико, мислим петеро накланих и обливени својом и наших мајки крви. Почели смо полако пузећи извлачити се из јарка. Нашле су нас неке жене које су успјеле остати у животу. Превиле су нам ране неким повојима. Лијечиле смо се неким травама и тако, ето, преживјеле нас четири. Данас смо инвалиди, болесне и немамо никакове помоћи. Станујемо још увијек у овим послијератним изграђеним колибама на нашим огњиштима. Хвала Богу да смо живи. Бог не дао ником и никад оно шта смо ми преживјели.”

Анђелија Гушић, с.р.

Станка Павић – село Павићи / Присјека / Војнић

„Моје мало село налази се испод шуме Марковца, недалеко Присјеке у опћини Војнић. Почетком јула 1941. године дошла је у Присјеку и у њој се задржала мања усташка јединица. Ту је формирала и своју усташку опћинску власт. Усташе су обилазиле наше куће. Нису још никога дирале. Говориле су да пређемо у католичку вјеру и тако ћемо сви бити слободни. Међутим, само након пар дана почели су хапсити и одводити наше мушкарце. Људи су се уплашили и почели се склањати у шуме. Престали смо ићи у Присјеку по сол, петролеј, духан и остале кућне потрепштине. Селом је завладао страх. Нисмо знали за никога ко би нас могао заштитити и помоћи. Чули смо да су усташе у Војнићу похватале више Срба и одвели их у Крњак и побиле у Ивановић јарку. Затим је дошао глас да су усташе похватале око 130 Срба у Рушевици, Крстињи, Бувачи и Маљевцу, села запалили, а људе побили на Мехином стању код Велике Кладуше.

У нашем селу живјело је 14 породица. К нама је избјегло и неколико из наведених већ запаљених српских села. Мушкарци су углавном били склоњени у оближњим шумама, а у селу су биле жене с дјецом. Били смо неко вријеме у миру, али не задуго. Раног јутра, 21. аугуста 1941. године у наше мало село Павиће упала је ненадано већа група усташа. Окружили су село. Ријетки су успјели побјећи из својих кућа. Усташе су хватале жене и дјецу, убијали их, пљачкали по кућама, палиле и неке бацале у горуће куће и стаје.

Нисам успјела побјећи, али сам скочила из куће и сакрила се у дворишту између двије зидане каце, које су служиле као силоси. Забављене усташе хватањем жена и дјеце, паљењем кућа нису ме примијетиле. То је била моја срећа у великој несрећи. Гледала сам кретање злочинаца, чула вику: „Хватај их, пази да неко не побјегне.” Убијали су углавном из пушака, а неке су бацали и у гореће куће. Било је и оних који су убијени у кући и живи запаљени.

У једном моменту примијетила сам брата од мога мужа, мога ђевера, како из свога склоништа трчи према својој запаљеној кући, ваљда у жељи да угаси пожар. Усташе су га примијетиле и појуриле да га ухвате живог. Бјежао је низ страну, а за њим од куће појурио је и његов коњ – љубимац. У страни подно куће дочекао гаје плот. У скоку преко плота погодиле су га усташе и раниле га. Коњ је почео рзати над рањеним господаром. Усташе су притрчале рањеном мом ђеверу. Скинуле су с коња улар и завезале га једним крајем око ногу мога јадног ђевера, а другим крајем око репа његовог коња. Затим су повели коња држећи га за гриву. По земљису тако зликовци вукли тијело рањеног човјека. Још сам видјела да су га одвукли испод шуме Мраковца у правцу Присјеке.

Наше су куће још горјеле. Усташе су отишле. Наши људи и они који су се успјели спасити гасили су и спашавали што се још могло спасити. Тада су усташе усмртиле 24-еро сељака, углавном жена и дјеце.

Касније смо сазнали да је у Присјеки усташки лијечник хтио помоћи и превити ране моме ђеверу. Међутим чувши то усташки начелник Јурић Томинац скочио је и викнуо: „Да ли ћемо ми још лијечити српску гамад?” Прискочио је к моме рањеном ђеверу и ударио га ножем у срце. Ту у близини су га и покопали...”

Душан Никшић – Доњи Полој, Вељун

Доњи Полој, Вељун, 6. мај – Ђурђевдан, година 1941. Освануо је леп сунчан дан. Тога дана Срби се свечаније одијевају, иду једни другима на Крсну славу у госте, разговарају о успесима у обављању пролећне сетве. Веселе се и радују. Све је раздрагано и свечано.

Нитко ни у помисли није имао да ће то бити дан нечувеног злочина над невиним сељачким становницима Кордуна. Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др Анте Павелића. Злочин планиран, добро припремљен и организовано изведен по замисли поглавара Павелића и наређењу Еугена Диде Кватерника.

Управо тога дана, 6. маја, дана весеља и славе, у рану зору су одјекнули први усташки пуцњи у српским селима Вељуна, Перјасице, Доњег Полоја, Кузме и других насеља. Усташе, емигранти и домаћи Хрвати – усташе хватали су своје комшије Србе по селима, тукли и затварали на неколико сабиралишта – мучилишта на Вељуну, Перјасици, Слуњу и Хрватском Благају.

Да би могли почети проводити такву и озакоњену политику Независне Државе Хрватске - масовно истребљење српскога народа из Хрватске, усташке су власти организовале убиство угледне хрватске породице млинара Јосе Мравунца у Хрватском Благају, омиљеног човјека међу Србима и Хрватима. Управо ту на Кордуну, према оцени усташких поглавара, где су Срби и Хрвати вјековима жи-

вјели у добрим комшијском односима, требало је злочин извршити и њих међусобно завадити и закрвити. То су извели на најподлији могући начин.

Већ крајем априла 1941. године, након првог масовног покоља Срба у селу Гудовцу код Бјеловара, 28.4. исте године у жупном стану у Хрватском Благају на Кордуну, састали су се усташки повјереник за Вељун Иван Шајфар, жупник Блаж Томљеновић и млинар Јосип Пауновић, и договорили се о убиству млинара Јосе Мравунца и његове породице, с тим да одмах прогласе како су то убиство учинили Срби с Вељуна. О том њиховом договору упознао је на састанку у Карловцу 35 пробраних усташа њихов официр Здравко Карловић, након чега су заједно дошли до детаљаног плана о ликвидацији Јосе Мравунца и његове породице. На том састанку учествовао је и већ до тада добро познати усташа из села Фурјана - Милан Бунета, који је на саслушању 27.7.1945. године у Карловцу, поред осталог испричао: „Главна тема састанка била је инсценирање убиства млинара Мравунца Јосе и његове фамилије из Х. Благаја к. бр. 37, ради давања повода за масовно хапшење и ликвидацију Срба, мушкараца из Вељуна и околних села.”

Пошто је хрватско село Благај врло пасивно, а суседно село Вељун - у коме су настањени Срби, знатно богатије, требало је наћи некаквог повода за ликвидацију људи из Вељуна како би се касније народ из Х. Благаја могао преселити у српске куће и тамо се стално настанити.

На поменутом састанку је Јосип Пауновић из Благаја предложио да присутне усташе једне ноћи оду у Благај и тамо ликвидирају хрватску фамилију Јосипа Мравунца. Овим убиством постигао би се двоструки успјех:

1. Убиство фамилије Мравунац сматрало би се злочином кога су извршили Срби из Вељуна и околице, чиме би се добио повод за јавно хапшење свих мушкараца из Вељуна, које треба тајним начином поубијати, а потом прогласити да су затвореници послани на присилни рад у Немачку;

2. Млинара Мравунца Јосипа требало је иначе ликвидирати јер се он више осећао као Југословен него Хрват – католик. Он не симпатизира усташки покрет и навелико прави конкуренцију осталим бољим хрватским млинарима из истог села. На састанку су поред Пуновића Јосипа из Х. Благаја присуствовали Грашић Перо – Чигрија и остали из Карловца. Сви учесници у дискусији сложили су се са приједлогом Пауновић Јосипа...

Непосредни организатори на терену били су: жупник Иван Никшић - шеф усташког стана из Слуња, жупник Иван Микан из Огулина, учитељ и усташки повјереник опћине Вељун - Иван Шајфар, адвокат Ловро Сушић из Огулина, жупник Блаж Томљеновић из Хрватског Благаја, усташки емигранти који су дошли из Загреба, најближи поузданик по наређењу Диде Кватерника- усташки официр Ивица Шарић, син биљежника из Госпића - Мијо Бабић, Вјекослав Макс Лубурић и неколико домаћих усташа из Хрватског Благаја.

Према утврђеном договору, ноћу 5/6. маја 1941. године, усташе обучене у сељачку одјећу убиле су Јосу Мравунца, супругу му Марију, мајку Ану, малолетне синове Ивана и Николу, а дванаестогодишњу кћеркицу Милку бацили у реку Корану и она је једина преживела.

Сутрадан, 6. маја 1941. године, шеф слуњских усташа - жупник Иван Никшић послао је телеграм свим оружничким станицама у котару Слуњу: „Срби у Благају убили хрватску породицу Јосипа Мравунца. Забраните Србима излазак из кућа...” Окупљеним усташама у Слуњу, у присуству жупника Никшића, расправљајући о судбини похватаних Срба, усташки официр Ивица Шарић је рекао: „Ја знам да њих има и добрих људи, али шта му за то најбоље можеш, него да му пиштољем

просвираш мали мозак...” У помоћ усташама из Слуња дошле су усташе из Загреба, Карловца, Хрватског Благаја, како емигранти тако и домаћи – комшије.

У три дана, од 6. до 9. маја 1941, похватале су усташе на превару 600 Срба мушкараца с подручја котара Слуња и котара Војнић, од којих су 520 поклале у Хрватском Благају, а других 80 је на интервенцију талијанског пуковника Оскара Гриттиа враћено у камионима с пута према Хрватском Благају у Слуњ и пуштено својим кућама.

Једини који је успио побјећи с тог масовног губилишта у Хрватском Благају, и то изнад саме „Попове јаме”, свега педесетак метара удаљене од католичке цркве, био је Душан Никшић из Доњег Полоја који је испричао:

“6. мај 1941. године – Ђурђевдан. Одједном се код моје куће појави група цивила – комшија Хрвата с војничким пушкама и наредише нам: „Предај се, руке увис!”. Изненадили смо се кад смо видјели да су то нама добро познати комшије из Хрватског Благаја. Мој отац, два брата и ја дигосмо руке и они викнуше: „Ви ноћас убисте нашега Јосу Мравунца – млинара, ви га ноћас убисте”. Њима је тада руководио и домаћи усташа Милић Абрамовић, звани Пандуричин.

Одвели су нас и затворили у кућу нашег комшије Миће Ловрића. Ту је већ било доста затворених људи из нашег села Доњи Полој и неколико из сусједних села и заселака. Када су се напљачкали по нашим кућама и сакупили неколико десетака људи, одвели су нас на десну страну Коране. Ту су нас почели тући кундацима и цијевима пушака. Онда су нас довели у Вељун и стрпали у жандармеријску касарну.

Тамо смо имали шта видјети. Људи леже измрцварени по читавом поду...”

Попис убијених православних свештеника у НДХ

Током Другог светског рата хрватске усташе убиле су на разне начине (често зверске) 208 свештеника Српске православне цркве. Међу њима била су двојица митрополита (ранг надбискупа у католика) и тројица епископа (ранг бискупа).

Мученикослов светих српских свештеномученика:1. Митрополит дабро-босански, Петар Зимоњић2. Митрополит загребачки, Доситеј Васић3. Епископ горњокарловачки, Сава Трлајић4. Епископ бањалучки, Платон Јовановић5. Епископ захумско-херцеговачки, Николај Јокановић6. јереј Сретен В. Аврамовић7. јереј Јован П. Андрић8. јереј Илија Ђ. Ајдуковић9. протојереј Ђуро Алагић10. ђакон Душан Ашкрабић11. јереј Дане Бабић12. јереј Симо Бањац13. протојереј Никола Бан14. јереј Милан Бањац15. протојереј др Бранко Бараћ16. јереј Душан С. Благоје17. јереј Јован Бјеговић

18. јереј Никола Богуновић19. протојереј Милан Божић20. протојереј Душан Ц. Бобар21. јереј Георгије И. Богић22. јереј Добросав Блажевић23. јереј Бранко Брзин24. јереј Данило Бракус25. јереј Илија М. Будимир26. јереј Ђорђе Бабић27. богослов Бранко Билановић28. јереј Боривоје Божић29. протојереј Стојан Д. Врањешевић30. протојереј-ставрофор, Видак Вишњевац31. протојереј-ставрофор, Љубомир Влачић32. јереј Војислав Војновић33. јереј Милош Вујић34. јереј Никола Г. Вучковић35. јереј Петар Вучинић36. протојереј-ставрофор, Јефто М. Вујовић37. јереј Богдан Ђ. Врањешевић38. јеромонах Доситеј Вукићевић39. јеромонах Константин Вучуровић40. игуман Серафим Вукојевић41. јереј Душан М. Гавриловић42. јеромонах Антоније Гајић43. јереј Богољуб Гаковић44. јереј Војислав Ђ. Гашић45. протојереј Владимир Гвозденовић46. јереј Димитрије Глумбић47. јереј Јован С. Гвозденовић48. јереј Владо Гроздановић49. јереј Блажо К. Голубић50. јереј Ђорђе М. Госпић51. јереј Милан Голубовић52. протојереј Живко Даниловић53. игуман Иларион Деретић54. јереј Перо Дејановић55. јереј Душан Диклић56. протојереј Бранко Б. Добросављевић57. јереј Милан Р. Диклић58. јереј Миле Докмановић59. протојереј Владимир П. Дујић60. протојереј Милан И. Докмановић61. јереј Милојко Е. Дошен62. архимандрит Димитрије Дамјановић63. јереј Василије Добронравов64. јереј Илија Додић65. јереј Богдан Ђоговић66. јереј Милан Ђукић67. јеромонах Игњатије Ђурић68. јеромонах Гаврило Еклемовић

69. протојереј Глигорије В. Живковић70. протођакон Лазар Живадиновић71. јереј Никола М. Загорац72. јереј Војислав Зоњић73. јереј Јован С. Зечевић74. јереј Славко М. Зјалић75. јереј Зојалић76. протојереј Гено Илић77. протојереј Бранко Иванић78. протојереј Илија В. Илић79. јереј Љубомир А. Јакшић80. јереј Михаило Р. Јовановић81. јеромонах Севастијан Јовић82. јереј Димитрије Јерковић83. протојереј Василије Јовичић84. јереј Михаило Т. Јовановић85. протојереј Емилијан Г. Јосифовић86. јереј Ристо Јелачић87. протојереј Павле Катанић88. јереј Радован Ковачевић89. јеромонах Сава Којић90. јереј Василије Ковачина91. игуман Теофан Косановић92. јереј Љубомир Ц. Крњић93. протојереј Душан Крњевић94. јереј Ристо Катић95. јеромонах Герасим Курбалија96. јереј Спасо Лаврња97. јереј Милорад Лукић98. протојереј Богдан Лалић99. јереј Пантелија Ландуп100. протојереј Радован Лапчевић101. протојереј Петар Мајсторовић102. протојереј Јован Д. Магарашевић103. јереј Миладин Милић104. протојереј Душан Малобабић105. јереј Ставро (Станко) Манастирлић106. игуман Рафаило Момчиловић107. протојереј Милош Мандић108. јереј Адам Марин109. протојереј Георгије Марјан110. јереј Вукосав Милановић111. јереј Симеон Матић112. јереј Ђорђе Милојевић113. јереј Војислав Медан114. јереј Драгомир Ј. Маскијевић115. јеромонах Севастијан Миловановић116. јереј Ристо Ј. Марковић117. јеромонах Емилијан Недић118. јереј Петар Н. Нинковић119. јереј Василије Накарада

120. јереј Тихомир Нешковић121. богослов Стојан Медић122. јереј Марко123. протојереј-ставрофор, Манојло А. Оклобџија124. јереј Богдан Опачић125. протојереј Павле Т. Обрадовић126. јерођакон Доситеј Обрадовић127. искушеник Новак Окиљевић128. јеромонах Роман Пашћан129. протојереј Родољуб Пајић130. јереј Вујадин Пањковић131. јереј Вукашин Петковић132. јереј Илија Павлица133. јереј Милош Петровић134. јереј Милорад Л. Пекић135. јереј Миле Ц. Пеурача136. јереј Петар Пејановић137. јереј Димитрије Пантелић138. протојереј Никола Прокопић139. протојереј Марко Поповић140. протојереј Стеван Ђ. Поповић141. јереј Милан Поповић142. ђакон Миленко Поповић143. јереј Михаило О. Поповић144. јереј Саво А. Поповић145. јеромонах Макарије Пејак146. јереј Илија Пинтер147. богослов Марко Продановић148. јереј Огњен Радић149. протојереј Никола Радмановић150. богослов Ђуро Т. Радмановић151. јереј Димитрије Рајановић152. јереј Урош С. Рајчевић153. јеромонах Кипријан Релић154. протојереј Петар Рашета155. протојереј Милан Рајчевић156. богослов Драго Ристановић157. протојереј Богдан Ралић158. јереј Војислав Рашић159. јеромонах Митрофан Рацков160. јереј Јанко С. Савић161. јереј Родољуб С. Самарџић162. јереј Љубомир Д. Свитлић163. јереј Вуколај Д. Скенџић164. јереј Милош В. Савић165. јереј Реља Спахић166. протојереј Никола Скакић167. јереј Дмитар Б. Скорупан168. јереј Добросав Соковић169. јереј Радивој И. Станисављевић170. протојереј-ставрофор Јован Станојевић

171. протојереј Коста Станишић172. протојереј Спиридон Старовић173. јереј Јаша Степанов174. протојереј Матија Стијачић175. јереј Ђуро Стојанов176. протојереј Душан Суботић177. јереј Мирко Г. Стојисављевић178. игуман Методије Суботин179. јереј Ђорђе Сковић180. јереј Петар Стојановић181. јереј Петар Ц. Товирац182. јереј Илија Тинтор183. јереј Константин М. Тодоровић184. јереј Милан П. Тришић185. протојереј-ставрофор Стојан Тркуљић186. протојереј Милан Пирић187. јеромонах Антим Ћулумовић188. јереј Стеван Ђ. Ћурчић189. јереј Ристо И. Ћатић190. протојереј Стеван Ћирић191. јереј Љубомир М. Хајдиновић192. протојереј Андрија Цвјетићанин193. протођакон Владимир Чејовић194. јереј Јован Ј. Чакшираш195. јереј Јован Чутурић196. протојереј Александар Чуповић197. јереј Божидар Шаренац198. јереј Душан Шушњар199. јереј Дамјан П. Штрбац200. јеромонах Доситеј Штулић201. јереј Љубомир Шкорић202. протојереј Ђуро Косановић203. јереј Станислав Насадил204. јереј Неђељко Радаковић205. вероучитељ Раде Станисављевић206. протојереј Борис Муљев207. протојереј Михаило Гутовски208. јереј Јован Т. Књажев

Вељун, школска и жандармеријска зграда, 6. маја 1941. године, мучилиште српских цивила

Вељун, Српска православна црква, стратиште српских сељака из Вељуна, Српског Благаја и Љесковца. 3. августа 1941. године усташе мучиле и поклале 200 мушкараца, жена и дјеце.

Хрватски Благај, зграда основне школе, 5. до 8. маја 1941, мучилиште српског народа Вељуна, Перјасице и околних српских села.

Слуњ, зграда затвора, мучилиште Срба 1941. до 1943. године. Слуњ, код Штркове локве 4. аугуста 1941. године усташе поклале и убиле

батовима 200 – 210 српских сељака из села Мрзло Поље, Зечеве Вароши и других српских заселака.

Слуњ, Борик, губилиште српских сељака, јул и аугуст 1941. године. Село Штакоровица, 2. маја 1942. године усташе заклале 22 Србина. Горње Примишље, Слуњ. Кућа Дане Чачића, усташе поклале и спалиле 2. јуна

1942. године 13 жена Српкиња с њиховом дјецом. Горње Примишље, Слуњ, заселак Миланковићи, кућа Ђурана Миланковића,

усташе заклале и спалиле 25 Српкиња с дјецом на Духовни уторак 1942. године. Горње Примишље, Слуњ, кућа Софије Чубра, усташе заклале и спалиле 28

српских сељака. Домачај луг, у шуми Млађе, код Липја, Скакавац, 6. и 7. јануара и 10. маја

1942. усташе масакрирале 68 Срба, мушкараца, жена и дјеце. Жељезнички вагони код жељезничке станице Скакавац, на отвореној прузи

поред шуме Млађе (Домачај луг), 10. маја 1942, усташе су ножевима масакрирале Србе мушкарце, жене и њихову дјецу.

Српска православна црква Св. Петка на Коларићу код Војнића, 26. априла 1942. године усташе поклале и запалиле заједно са црквом 104 мушкарца, жене и дјеце. Жене и дјевојке прије силоване у цркви а инвентар опљачкали.

Ратковић страна, код Чемернице, Вргинмост, 20. јануара 1942, на св. Јована, Крсну славу, усташе ножевима усмртиле 74 Српкиње с њиховом дјецом. Жене и дјевојке прије тога мучиле и силовале.

Село Катиновац, код Топуског. 21. марта и 10. априла 1942. усташе побиле 375 Срба, а у кући Петра Жигица, Илије Обрадовића, Мане Орлића и Стојана Орешчанина побили и спалили 111 мушкараца, жена и дјеце. Прије злочина мајке и њихове кћери мучене и силоване.

Село Црни Поток, код Топуског, 17. априла 1942. усташе убиле 64 Србина. Село Трепча, Вргинмост, 22. децембра 1941, усташе убиле 132 Србина. Село Батинова Коса, Вргинмост, 21. јануара 1942. усташе убиле 30 српских

сељака. Блатуша, Вргинмост, 6. аугуста, 16. и 18. септембра 1941. године усташе су

поклале и запалиле у кућама села 162 српска сељака. Село Бовић, Вргинмост. Усташе су 28. децембра 1941. и 21. јануара 1942. у

властитим кућама масакрирале и спалиле 26 Срба. Код врела Разбојац, код Бучице, Вргинмост, из засеока Дебела Коса, 10.

априла 1942. усташе су заклале 21 Српкињу. Прије их мучиле и силовале. Избодена ножем преживјела је Пава Малобабић.

Шума Орлова, 22. јануара 1942. усташе убиле 64 Србина и Српкињу из Старог Села, Вргинмост.

Село Трстеница код Вргинмоста. 27. децембра 1941. године и 7. јануара на православни Божић 1942. усташе побиле 118 Срба: мушкараца, жена и дјеце.

Зграда основне школе у Јосипдолу, Огулин. Мучилиште и губилиште српских цивила, аугуст 1941. године.

Цреварска Страна, Вргинмост, између жељезничке станице и цесте, у врбику, 11. аугуста 1941. године усташе поклале 18 српских младића, који су си сами морали ископати јаму.

Поникве, Горње Дубраве, Огулин. 31. јануара 1945. године, све житеље села које су затекле усташе код куће, поклале су и спалиле у кућама. Њих 30, жена, мушкараца и дјеце.

Српска православна црква Св. Петка у Горњим Дубравама. На згаришту цркве, у њеним опаљеним зидинама, мучилиште и губилиште. 15. децембра 1944. године. Жене силоване од усташа па поклане. Мучен и заклан Ђуро Микашиновић, стар 65 година.

Село Боговља, Слуњ, 18. и 20. марта 1942. године убијена 64 српска сељака, мушкарца, жене и дјеца.

Скакавац, Вргинмост. 6. јануара 1942, на православни Бадњи дан, усташе масакрирале 240 Срба и Рома (Цигана).

Село Штакоровица, Војнић. У сјенику усташе поклале и запалиле, 2. маја 1942. године 27 Српкиња с њиховом дјецом.

Шума Брезје, Ласиња, Вргинмост. Усташе 21. децембра 1941. године из села Пркоса и Дугог Села поклале или из ватреног оружја усмртиле 482 Србина: мушкарца, жене и дјецу.

Двор на Уни. На неколико мјеста од 1941. до 1945, усташе на најокрутнији начин усмртиле 2.016 српских сељака.

Село Садиловац, Слуњ. У штали Николе Гргића, званог Барабица, усташе заклале и спалиле 80 Срба: мушкараца, жена и дјеце избјеглих из села Бугара.

Село Ириновац, Слуњ. У подруму куће Дане Ракића, 15. аугуста 1941. усташе поклале све чланове породице: Родић, Боснић, Бајић, Рокнић, Варићак, Станишић и друге.

Волиња на Ровинама, Двор на Уни. Јула 1941. године усташе убиле 91 Србина из села Куљани, међу којима 18 жена и 14 дјеце.

Унски мост, Двор на Уни. Усташе убиле 24 Србина из села Матијевићи. Израњаване жртве бациле с моста у Уну и послали, како су злочинци за такве говорили, „у мајку Србију”.

Село Шегестин, Двор на Уни. Усташе убиле, поклале 29/30. јануара 1942,242 српска сељака. Била је то „Ноћ крвавих ножева”.

Зрин, 20, 25. и 26. децембар 1941, усташе масакрирале неколико десетака српских мушкараца, жена и дјеце.

Село Гаге, Двор на Уни. У кући Ђурића, на крсну славу Св. Николу, 19. децембра 1943. године усташе заклале и спалиле 15 Српкиња и њихове дјеце. Међу њима иједно новорођенче старо тек два дана, још без имена, мајке Ружице Ђурић и оца Пере.

Зграда основне школе, Двор на Уни. Мучилиште и губилиште Срба, април и мај 1941.

Шума Растовача, Двор на Уни. 27. аугуста 1942. године усташе убиле 25 Срба из села Остојића и Жировца.

Горње Табориште, Бучица, Вргинмост. 31. јула 1941. године усташе заклале 188 Срба. С мјеста покоља побјегао Лазо Станојевић.

Село Тројврх, Плашки. 7. аугуста 1941. године усташе убиле мацолама и ножевима 30 Срба.

Вајин Врх, Јосипдол, Плашки. 7/8. аугуста 1941. године усташе заклале 12 Срба.

Село Јања Гора, Плашки. 27. фебруара 1945. године усташе масакрирале 25 српских сељака.

Боснићев подрум, Огулин, усташе мучиле и масакрирале Србе Огулина и власника куће јун, јул и аугуст 1941. године.

ЛИКА: Казнионица Окружног суда у Госпићу, Збирни усташки логор 1941. до

средине 1945. године. Мучилиште и губилиште Срба. Усташки логор Јадовно на Велебиту. Масовно мучилиште и губилиште Срба и

Жидова 1941. године. Усташки логор Слана на отоку Пагу. Масовно мучилиште и губилиште Срба и

Жидова 1941. године. Усташки логор Метајна, на отоку Пагу. Масовно мучилиште и губилиште Срба

и Жидова 1941. године. Усташки логор „Овчара”, Максимовићеве штале у Госпићу. Масовно

мучилиште и губилиште Срба 1941. године. Усташки логор Ступачиново, Башке Оштарије, Госпић, Велебит. Мучилиште и

губилиште Срба 1941. године. Ограђени простор бодљикавом жицом на жељезничкој станици у Госпићу

(логор), мучилиште Срба и Жидова. Српска православна црква Светог Архангела у Сибуљини (Велебитско

подгорје). 8. аугуста 1941. усташе ножевима и мацолама усмртиле 66 избјеглица, српских сељака из Дивосела и Читлука.

Увала Крушковаче под Велебитом, 5. аугуста 1941. усташе усмртиле ножевима 256 српских избјеглица из села Дивосела, Читлука и Ораница.

Село Читлук, Госпић. 5. аугуста 1941. године усташе поклале 48 српских сељака.

Село Липе, Госпић. Средином 1941. усташе убиле 49 Срба. Село Богданић, Смиљан, Госпић. Усташе ножевима и мацолама масакрирале

103 српска цивила, 2. аугуста 1941. године. Смиљанско Поље (Павлинов стан), Госпић. Усташе заклале и спалиле 70

српских сељака 3. аугуста 1941. године. Смиљанско Поље, Госпић (Дудина кућа). 4. аугуста 1941. године усташе

заклале и спалиле 18 Срба. Смиљанско Поље, Госпић. 10. аугуста 1941. године усташе живе спалиле 32

српска сељака из засеока Селиште. Село Заблате, Смиљан, Госпић. 2. аугуста 1941. усташе заклале и спалиле 62

српска цивила у кући Милкана Катића, Петра Лемајића и другима. Широка Кула – Кленовац, Лички Осик, 1. до 8. аугуста 1941. године усташе

заклале 222 мушкарца, жене и дјеце и већину спалиле у њиховим кућама. Село Медак, Госпић. Усташе 5. новембра 1944. побиле и спалиле 40 српских

сељака. Вребачка Стаза, Лички Осик. Усташе су 3. аугуста 1941. масакрирале 75

српских цивила из села Острвице. Острвица, Лички Осик. 2. и 4. аугуста 1941. године усташе заклале 25 Срба,

жена, мушкараца и њихове дјеце.

Острвица, Лички Осик. 15. аугуста 1941. године, усташе у цивилу, побиле 81 српског сељака из села Острвица, Широке Куле, Чуковца, Кузмановаче и Барлета.

Чекретске баре, Широка Кула. 2. аугуста 1941. године, на Светог Илију, усташе су српске цивиле који су дошли на њиховзахтјев на покрст из Кукин Дола, поклале и то породице: Ђуре Рачића, Мане Рачића Манише, Мане Ракића и неколико других.

Српско православно гробље у Дубоком, источно од села Дубоко, Перушић. 2. аугуста 1941. године, на Светог Илију, усташе масакрирале 87 српских сељака, од којих 43 дјетета.

Долина у селу Пејновићи звана „Долина смрти”. 6. аугуста 1941. године усташе убиле 51 Србина од којих 37 женских и 14 мушких.

Шума Обијај – Обљајац, Косињ. 7. и 8. аугуста 1941. године усташе убиле 47 Срба: 37 женских и 10 мушких из села Крша и села Млакве.

Шума Зеленковац, у Млакви. Усташе 1. јануара 1942. убиле 11 Срба. Долина Литица на Вјенцу – Крш. 7. аугуста 1941. усташе убиле 6 Срба

мушкараца. Шума Имовина, код Метка, Госпић, јула 1941. године усташе масакрирале 40

српских сељака. Село Смиљан (родно село Николе Тесле). 1. аугуста 1941. године усташе

поклале 66 мушкараца, жена и дјеце и спалиле у њиховим кућама под водством Руде Ритза (учитељ, зликовац, командант усташког логора Јадовно на Велебиту), Аџије Јосе и Драгана Девчића.

Село Млаква, Косињ. 6. аугуста 1941. године усташе поклале и спалиле 286 Срба, мушкараца, жена и њихове дјеце. Многи су живи спаљени у кући Јове Глумичица и другим њиховим кућама у селу.

Леденице на Кршу. 26. јула 1941. године усташе поклале породицу Париповић Миле од 8 чланова, те супругу и дијете Париповић Дане.

Коњско Брдо, Перушић, 15. јула 1941. године усташе заклале 47 Срба. Јањачка Коса, Перушић, 17. јула 1941. године усташе убиле 42 Србина. Крижаново Брдо, Перушић, 20. јула 1941. године усташе убиле 42 Србина. Дулиба, Перушић. У кући Муњас Петра усташе поклале и спалиле 15. јуна

1944. године 21 Србина: 15 мушких и 6 женских. Доцина Драга – Брујићи, Доњи Косињ. У кући Миле Париповића Кокина усташе

10. децембра 1944. заклале и спалиле 49 Срба: 31 жену и 18 мушкараца. Стаза и Долац, Растовача, недалеко „Долине смрти”. Јула 1944. усташе

заклале 47 српских сељака. Село Кузмановача, покрај Широке Куле. Под вођством злочинца Јурице

Фрковића и Стјепана Орешковића усташе су убиле 160 српских цивила, аугуста 1941. године.

Госпић, 15. фебруара 1945. године на електричне и телефонске стубове у Билајској улици усташе објесиле 10 Срба.

Смиљан (родно село Николе Тесле) Госпић. Усташе 5. марта 1945. године објесиле 30 Срба на путоказе и околно дрвеће на раскрсници

путева у Смиљану. Довеле их усташе из затвора, казнионице Окружног суда, прије самог ослобођења Госпића. Масовна гробница на мјесту гдје је извршен злочин. Обиљежје ово као и друга порушено године 1991.

Село Суваја, Доњи Лапац. Усташе су 1. јула 1941. године убиле и ножем усмртиле 243 српска цивила од којих 118 дјеце, 75 жена и 50 мушкараца.

Село Бубањ, Доњи Лапац. 3. јула 1941. године усташе заклале 182 српска цивила од којих 35 дјеце.

Добросело, Доњи Лапац, 3. јула 1941. године усташе убиле и спалиле у њиховим кућама 38 Срба: мушкараца, жена и дјеце.

Село Бубањ, Доњи Лапац, усташе масакрирале 3. јула 1941. године 64 српска сељака из села Дољани.

Село Осредци, Срб 2/3. јула 1941. године усташе заклале 25 Срба. Дољански Бубањ, Доњи Лапац, 3. јула 1941. године усташе заклале 13

Српкиња, шестеро њихове дјеце и једног старца. Драга, звана Кечетина, 2. јула 1941. године усташе заклале 32 српска сељака

из села Осредака. Затвор у Боричевцу, Доњи Лапац. Мучилиште и губилиште српског живља. Зграда основне школе, Доњи Лапац, у подруму мучилиште и губилиште

српског становништва од 19. јуна до средине јула 1941. Село Бубањ, Доњи Лапац, 12. јула 1941. године, усташе мучиле, силовале и

заклале 12 српских дјевојака. Велики магазин, Кореница. Мучилиште 118 Срба из Коренице и околних

насеља. Срушен послије рата. Судска зграда, Кореница. Мучилиште и губилиште Срба, јул 1941. Село Бунић и Кореница. У јулу 1941. године усташе поклале и запалиле у

кућама 64 Србина: мушкарце, жене и дјецу. Потпуно нестале породице: Хинићи, Карани, Миљковићи, Пањковићи, Кнежевићи, Сердари, Заклани, Жакуле. Само Беговића усташе заклале и у кући спалиле 29.

Зграда жандармеријске станице у Бунићу, Кореница. Усташе мучиле и масакрирале у подрумима 26. јула 1941. године 80 Срба, мушкараца, жена и дјеце.

Српско православно гробље у Бунићу, код Коренице. У јулу и аугусту 1941. године усташе поклале више десетака српског живља.

Српска православна црква у Личком Петровом Селу, мучилиште и стратиште српског становништва овог и околних српских заселака.

Љубово, између Коренице и Госпића, мучилиште и губилиште српског народа 3. аугуста 1941. године.

Село Дебело Брдо, Кореница. Усташе 28. марта 1942. године побиле и спалиле српске сељаке које су затекле у селу.

Плитвице, Кореница. Усташе заклале 16 Срба: жене, мушкарце и дјецу. Заваље код Бихаћа. Масовне гробнице српског становништва 1941. и 2.

септембра 1942. године. Село Мекињар, Подлапача. 15. фебруара 1943. године усташе поклале и

спалиле у кућама и шталама 32 Српкиње с дјецом. Сврачково Село, Подлапача. Усташе заклале и спалиле 18. јуна 1944.41

Србина: жене, мушкарце и дјецу. Село Трновац, на Думану, Кореница. Усташе су 4. марта 1945. године

масакрирале 33 српска сељака. Село Хомољац, Кореница. Усташе су 14. марта 1945. убиле и спалиле у кућама

47 српских цивила. Село Калебовац, Кореница 17. и 18. марта 1945. године усташе су поклале и

спалиле у кућама и сјеницама 40 Срба презимена: Фундук, Орлић, Вукадиновић и Веиновић.

Село Јошан, Удбина. Усташе су 18. септембра 1942. године поклале и већину спалиле у кућама, стајама и сјеницама, 289 српских житеља села и по други пута 29. септембра исте године 49 српских сељака. Укупно 338 цивилних лица. Неколико дјевојака и њихових мајки су усташе повезале жицом око стогова сијена, силовале па запалиле.

Српско православно гробље код Удбине. Усташе заклале 2. аугуста 1941. године 12 Срба мушкараца.

Долина у Плочанском кланцу, Удбина. Првог аугуста 1941. године усташе заклале неколико десетака Срба из околних заселака од којих само из села Комића 20.

Брдо Сињал, код Швице. Усташе су 3. аугуста 1941. године масакрирале неколико десетака српских сељака из села Горици и села Швице.

Село Комић, Удбина. 14. децембра 1942. године усташе су од укупно 49 српских мјештана похватале и заклале 25 мушкараца, жена и дјеце.

Село Висућ, Удбина. Усташе су 3. децембра 1942. године од укупно 125 становника поклале и спалиле њих 62.

Думан, скровита долина у срцу Велебита. 25/26. јула 1941. године усташе су у дворишту куће Ђуре Марчетића Вугоње заклале 48 Срба.

Бријешће, Грачац, 200 метара од куће Ђуре Марчетића, трговца, средином јула 1941. године усташе су у једној долини – рупи масакрирале 130 српских цивила, мушкараца, жена и дјеце.

Горња Плоча, Ловинац. 31. јула 1941. године усташе поклале и спалиле 80 српских сељака.

Кривак, код Св. Рока. Усташе су 29. јула 1941. године убиле и масакрирале 57 српских цивила.

Село Водотеч, Оточац. 12. новембра 1944. усташе су побиле и спалиле 128 Срба: жена, мушкараца и дјеце.

Заселак Бракусова Драга, између Залужнице и Врховина. 12. јуна 1944. године усташе су поклале и спалиле у кућама 57 српских сељака од којих 33 дјетета. Заселак је остао пуст. Све опљачкано и село спаљено.

Испод Градине у Радучу усташе су 11. јуна 1941. године убиле крамповима и ножевима 17 Срба мушкараца.

Њиве у селу Гњатовићи, Ловинац, Грачац, постале су гробље побијених Срба. Усташе су 29. јула и 2. аугуста 1941. године од укупно 150 становника поклале 125. Село животом запустјело. У непопаљене куће убијених Срба усташе уселили Хрвате из Рудопоља, Јасенова и Голица.

Нека им је свима лака црна земља; да се њихова патња и њихово страдање никад не заборави; устаским злочинцима да се никад не опрости.

Истрагу о геноциду НДХ забранио папаБЕОГРАД – Истина о хрватском геноциду у концентрационом логору Јасеновац

за време Другог светског рата закопана је у Ватикану, изјавио је др Милан Булајић поводом објављивања допуњеног издања свог дела „Јасеновац – улога Ватикана у нацистичкој Хрватској” које се, пет година после енглеског издања, коначно појавило и на српском језику.

„Архивска грађа коју сам проучавао у државним и дипломатским архивима Италије, Француске и Велике Британије, тешко оптужује Ватикан”, рекао је Булајић на промоцији књиге у Удружењу књижевника Србије.

„Укрштање ове грађе показује да је Света столица, не само знала за планирани злочин геноцида у бившој Независној држави Хрватској, већ је и стајала иза њега”, казао је Булајић истакавши да је то разлог зашто нису отворене архиве Ватикана из тог периода.

Булајић, оснивач и председник српског Фонда за истраживање геноцида, испричао је да му је 1990. године, када је коначно добио дозволу за истраживања, у Ватикану саопштено да на увид може добити само историјску грађу до 1922. године, а да је истраживање докумената из периода рата 1941/45. године забранио лично папа.

Ватикан је признао нацистичку творевину хрватских усташа јер је главни циљ био „да униште српску православну шизму” и зато је подржавао католички клер у НДХ, рекао је Булајић.

Према његовим речима, Света столица је имала подробне информације о томе шта се догађа у држави која је, по узору на Хитлерову Немачку, усвојила доктрину „коначног решења” за Србе, Јевреје и Роме, јер је примала извештаје од свог представника, али и загребачког надбискупа Алојзија Степинца који је подржао њено успостављање.

Ватикан никада није осудио хрватски геноцид, омогућио је да „пацовским каналима” највећи усташки зликовци побегну и остану некажњени, а опљачкано злато и друге вредности жртава завршиле су у његовим трезорима, указао је Булајић.

Поред свега, како је рекао, папа Пије XII је Степинца, који је после рата био осуђен на 16 година робије, именовао 1953. године за надбискупа, а његову беатификацију је посмртно извршио папа Јован Павле II.

Мр Лазар Лукајић је подсетио да су сви фратри фрањевци, осим неколико изузетака, били присталице усташа, да је 1.170 сарађивало с њима, а 219 награђено за посебне заслуге.

Лукајић је истакао да је књига др Булајића „својеврсна и јединствена енциклопедија” хрватског злочина геноцида, истакавши да се аутор позива на 170 извора података и нуди обимну грађу са 86 илустрација и 62 факсимила до-кумената и фотографија.

Књижевник Радомир Смиљанић сматра да Булајићева књига објашњава откуд континуитет геноцида над Србима у Хрватској и да би Србија због тог поновљеног злочина у сецесионистичком рату 1991/95. требало да подигне тужбу против Хрватске.

Да је истина о геноциду у Хрватској до краја истражена и утврђена данас би политичка карта бивше Југославије изгледала другачије, јер се вероватно не би догодио нови геноцид и изгон Срба из Републике Српске Крајине и са Косова и Метохије, казала је председница Удружења заточеника логора геноцида у НДХ и њихових потомака Смиља Тишма.

Ни једна наша власт од Другог светског рата, на жалост, није подстицала таква истраживања, па тим пре треба захвалити др Булајићу на упорности и храбрости с којом у томе истрајава протеклих пет деценија. Проф. др Србољуб Живановић из Лондона је указао да је, захваљујући промоцији енглеског издања Булајићеве књиге на Трећој међународној конференцији о Јасеновцу 2002. године у

Јерусалиму, свет први пут чуо грозну истину о једнаком страдању Срба, Јевреја и Рома од хрватских усташа и клерофашита уз помоћ Ватикана.

******Подвучени текст се по мом мишљењу треба одстранити а у искривљеном

тексту имам недоумице код превођења са хрватског стандарда.

Болдиран и подвучен текст је дуплиран и налази се на ранијим странама.

Поглавлје чији је наслов искривљен и подебљан је непреведено на наш стандард. У том поглавлју сам исправљао само правописне грешке које се тичу писања великог слова-све позиције у усташкој организацији су биле написане великим словом, што је правописна грешка.

Текст који је подвучен и црвен треба одстранити, јер се налази на више места на претходним странама, а и прилично је бесмислен и нема логичке везе са насловом поглавља.

Зелен текст сам оставио непромењен јер ми је нејасно како је настала дата неопростива правописна грешка, и због тога мислим да је намерна....

Подеблјан подвучен и плав текст се такође налази и на претходним странама, али мислим да су детаљи око датума и неких цифара ту први пут поменути, али то не могу да гарантујем. Обратити пажњу на обележени део текста

Љубичаста реченица ми није јасна по свом значењу па не могу ни да је правописно коригујем.

Део текста под наводима означеним са стране 93-98 отприликенисам успео да схатим шта представља, да ли неки дневник или регистар или неки записник, и због тога нисам знао да ли је у питању директан цитат или преношење значења. Од тога зависи приступ у корекцији, која би морала да потпуно одсуствује у случају директног цитата. Из тог разлога нисам ни прочитао сав текст, оставио сам га недирнутог.