1

2

3

PISMO

Japan, 1614. godine

Najdraža Džes,Nadam se da će ovo pismo jednog dana stići do tebe. Sve ove godine pro-

veo sam izgubljen na moru. Biće ti drago da saznaš da sam živ i zdrav.

Otac i ja smo stigli do Japana avgusta 1611. godine. Žao mi je što mo-ram da ti kažem da je ubijen u napadu na naš brod Aleksandriju. Jedinisam preživeli član posade.

Poslednje tri godine uživao sam zaštitu japanskog ratnika Masamota Ta-kešija. Učio sam u njegovoj školi za samuraje u Kjotu. Bioje veoma pažljivprema meni, ali mi život nije bio lak.

Plaćeni ubica nindža Zmajevo Oko unajmljen je da ukrade očev priruč-nik (siguran sam da se sećaš koliko je otac cenio navigacioni priručnik?).Nindža je izvršio povereni mu zadatak. Uspeo sam da povratim dragocenuknjigu uz pomoć prijatelja samuraja.

Isti nindža ubio je našeg oca. To te neće utešiti, ali znaj da je plaćeni ubi-ca mrtav. Pravdaje zadovoljena. Nindžina pogibija neće nam vratiti oca.Mnogo mi nedostaje. Teško mi je bez njegovog vođstva i zaštite.

Japan je razdiran građanskim ratom. Stranci poput mene više nisu do-brodošli. U bekstvu sam od predstavnika vlasti. Idem ka jugu, preko neo-bične i egzotične zemlje. Cilj mi je luka Nagasaki. Nadam se da ću tamonaći brod koji plovi za Englesku.

Putujem drumom za Tokaido, prepunim opasnosti. Goni me veliki brojneprijatelja. Ne brini za mene. Masamoto meje obučio za samurajskog rat-

4

nika. Borbom ću prokrčiti put do tebe.

Nadam se da će mi se jednog dana ukazati prilika da ti sam ispričam či-tavu priču...

Neka te bog čuva, sestrice, do tog srećnog dana.

Tvoj brat, Džek

P.S. Pismo sam napisao krajem proleća. Odonda su me kidnapovale nin-dže. Otkrio sam da nisu neprijatelji, kakvim sam ih smatrao. U stvari su mispasli život. Predstavili su mi učenje o pet krugova: pet velikih elemenatavaseljene - zemlji, vodi, vatri, vetru i nebu. Usvojio sam nindžicu veštine,koje daleko prevazilaze sve što sam naučio kao samuraj. Još oklevam da upunoj meri prigrlim put nindži, zbog načina na koji je poginuo naš otac...

5

1.

PROMRZAO

Japan, zima 1614. godine

Džekovi udovi su se ukočili i smrzli. Bilo mu je toliko hladno da je pre-stao da drhti. Koračao je kroz mećavu samo zahvaljujući krajnjem naporuvolje.

Gorko je zažalio zbog odluke da krene preko planina. Možda je izmakaošogunovim samurajima, ali je na jedvite jade savladao planinski prevoj Fu-nasaka. Vreme se noću znatno pogoršalo. Mećava ga je nemilice zasipala igurala nizbrdo.

Naleti ledenog vetra prodirali su kroz svileni kimono. Dopirali su do ko-stiju, kao nevidljivi ledeni noževi. Trljao je ozeblo telo da bi se zagrejao.Saginjao je glavu dok ga je šibao vetar. Tanki slamnati šešir predstavljao jeslabu zaštitu od razgoropađene mećave. Za pojasom je nosio dva samuraj-ska mača crvene drške, dar najbolje prijateljice Akiko. Na leđima je imaoranac s njenim crnim biserom, pet šurikena i očevim priručnikom - nepro-cenjivom navigacionom knjigom, sačuvanom po cenu velikih napora i stra-danja. Nabrojani predmeti možda jesu bili dragoceni, ali su ga opterećivalikao olovni tegovi oko vrata.

Promrzli, umorni i izgladneli Džek bio je na ivici snaga.

6

Podigao je pogled, ali ništa nije opazio. Beli zastor pokrivao je okolinu.Beskrajni sivi oblaci progutali su nebo. Osvrnuo se za sobom. Olujna me-ćava brzo je pokrivala njegove tragove u snegu.

Konačno sam ostavio planinu za sobom, pomislio je, posmatrajući širokoprostranstvo, ravnicu Okajama. Možda bi trebalo da se odmorim, da dopu-stim da me sneg prekrije. Niko me ne bi našao, čak ni Kazuki...

Prenuo se. Neće poraziti samog sebe. Boriće se s umorom. Usredsrediose na plamteću nadu u srcu: vratiće se kući, sestri Džes.

Dobro je napredovao na putu ka Nagasakiju, velikoj luci na jugu, poslerastanka s prijateljima, samurajem Roninom i devojčicom Hanom. Nadaose da će tamo naći brod za Englesku. Imao je sreće da bez većih problemaprođe pored Osake. Išao je priobalnim drumom, izbegavajući samurajskestraže. Stigao je do utvrđenog grada Himedžija, u kom je napravio prvugrešku. Ponestalo mu je zaliha. Izložio se velikom riziku da bi za poslednjepare kupio nešto pirinča. Šogunovi samuraji behu sveprisutni. Vrebali sustrance, a pogotovo samuraja gajdžina. Primećen je, iako je krio lice ispodšešira širokog oboda. Morao je da beži. Samurajske trupe su tri dana pratilenjegove tragove. Uspeo je da im pobegne, koristeći se veštinama nindži,tek kad je napustio priobalni drum, da bi zamakao u planine.

Ta odluka, po svemu sudeći, biće mu poslednja.

Teturao je naslepo kroz snežnu oluju. U sebi se molio da što pre pronađetoplo utočište. Dva puta je pao na tle i ustao. Treći put, telo mu se predalo.Nedostatak hrane, sna i topline uzeli su svoj danak.

Sneg je lagano prekrivao njegovo onemoćalo, smrznuto telo.

Stapao se s ravnicom. U glavi mu je odjeknuo slabašni glas njegovog pri-jatelja Jorija... Sedam puta dole, osmi put gore!

Mantra, koja mu je pre dve godine na tarju-džijaju, takmičenju borilačkihveština između škola, spasla glavu, ponavljala se sve glasnije i glasnije.

Sedam puta dole, osmi put GORE! Sedam puta dole, OSMI PUT GORE!SEDAM PUTA DOLE, OSMI PUT GORE!

Svest o nemogućnosti predaje bila je tako duboko utisnuta u Džekovu

7

dušu da je nadvladala nemoć koja mu je obuzela telo. Prikupio je poslednjeostatke snage i ustao. Sneg mu je padao s ramena. Odlučno je koraknuo,pomislivši da je opazio narandžasti treptaj lampe u daljini. Zateturao se putsvetla. Iz oluje se postepeno pomaljao čitav grad s brojnim svetiljkama.

Izbegavao je sve naseobine, ali ovog puta to nije mogao učiniti. Dotetu-rao se do najbliže zgrade. Potražio je sklonište od oštrog vetra u uglu ve-rande.

Osmotrio je okolinu kad se malo oporavio.

Svetlost se prosipala po glavnoj ulici. Topli sjaj vatri prizivao je umorneputnike, u brojne krčme i aščinice s obe strane druma. Čuo je smeh i pijanupesmu. Male grupe samuraja, gejši, trgovaca i meštana žurno su koračaleizmeđu drvenih nastambi, u potrazi za zabavom i skloništem od snežneoluje.

Džek je, šćućuren u zavetrini, shvatio da će ga neko iz tog mnoštva usko-ro videti. Pribrao se i nabio slamnati šešir preko lica. Ustao je i pošao ugrad. Trudio se da izgledom ne odudara od drugih samuraja.

Odasvud su ga napadali mirisi kuvanog pirinča, sosa od soje i dimljeneribe. Desno od njega bila su delimično otvorena šodži vrata. Ugledao je trisamurajska ratnika oko rasplamsalog ognjišta. Pili su sake i gurali velikekoličine kuvanog pirinča u usta. Nije mogao da se seti kad je poslednji putpristojno jeo. Već nedelju dana jeo je samo ono što bi ulovio. Zima nije do-bro vreme za lov. Uspeo je da ubije vevericu šurikenom. U planinama nijeulovio ništa osim nje. Sneg je sve životinje oterao u tople jazbine.

Jedan od samuraja zatvorio je šodži. Džeku je hrana bila prva briga. Nijeimao novca, što je značilo da će, da bi jeo, morati da moli, da se trampi ilida krade.

Naleteo je na nešto čvrsto. Umalo što nije pao na tle.„Pazi!“, zarežao je zdepasti samuraj u društvu gejše belo obo-jena lica.

Devojka se zakikotala.

„Sumimasen“, smerno reče Džek. Izvinio se i s poštovanjem naklonio.Nije hteo nevolje.

Zalud se brinuo. Pijani samuraj nastojao je da što pre stigne do sledećekrčme. Nije mario za Džeka.

8

Šodži ispred njega naglo se otvorio. Trojicu ljudi izbacili su iz svratišta.Salva smeha je ispratila njihov pad u sneg.

„Ne vraćajte se ovamo!“, povikao je krčmar. Obrisao je ruke o izbačenegoste, a onda je zatvorio vrata.

Trojka se uspravila i snuždeno otresla sneg sa sebe. U iznošenim haljamaličili su na prosjake ili siromašne seljake. Džek je, na osnovu onog što imse dogodilo, zaključio da ovaj grad nema razumevanja za lutalice.

Zaputili su se k njemu. Nisu delovali kao ratnici, ali bi ga mogli ugroziti,s obzirom na jadno stanje u kom se nalazio. Kad su se primakli, Džek seinstinktivno mašio mačeva. Smrznutim prstima slabašno je stiskao drškukatane. Pitao se da li će imati snage da im se odupre ako ga napadnu.

„Hajde!“, reče vođa grupe, muškarac kisela lica, upalih obraza i tankihsmežuranih usana. Gurnuo je najmlađeg člana družine ispred sebe.

Džek nije odstupao.Nervozni mladić bez jednog prednjeg zuba i s krupnim ušima pitao ga je:

„Da li ste vi... ronin?“

Džek je klimanjem glavom potvrdio da je samuraj bez gospodara. Spre-mao se da krene. Mladić mu je presekao put. Džek je napeto iščekivao daizazivač prikupi hrabrost za sledeći potez.

Duboko je udahnuo i progovorio: „Tražite li posao?“

9

2.

PIRINAČ

Džek je bio zatečen ovom ponudom.

„Platićemo vam“, oglasio se treći i najstariji muškarac, s nekoliko vlasikose na ćelavoj glavi.

Džek je oklevao. Novac mu je bio preko potreban, ali mu nije bilo jasnokako ovako siromašni ljudi mogu ikog da plate. Čak i kad bi mogli, prihva-tanje posla predstavljalo bi preveliki rizik. Kako da im veruje? Pre ili ka-snije uvideće da je stranac. Morao bi da na neko vreme prekine putovanje.Osim toga, njihova ponuda je najverovatnije zamka.

S nevericom je zavrteo glavom i pružio korak.„Molim vas... poslušajte nas“, zavapio je starac. „Pridružite nam se na

večeri. Upravo smo skuvali pirinač.“

Stomak mu je zakrčao na tu pomisao. Prepoznao je istinski očaj u starče-vom glasu. Šta može da izgubi ako sasluša njihov predlog? Glad je nadvla-dala razum. Složio se.

„Pristajem, ali ništa ne obećavam“, rekao je.

„Shvatamo“, reče vođa. S poštovanjem se naklonio mladom samuraju.„Pođite za nama.“

Krenuo je za ubogom trojkom. Sporednim uličicama stigli su do trošnogskladišta na obodu grada. Budnim čulima pretraživao je okolinu. Osvrtao

10

se, tragajući za nagoveštajima zasede, otiscima stopala što vode u mračneuličice, snegom obrušenim s krova, kućama iz kojih bi mogli izleteti napa-dači. Nije uočio ništa sumnjivo. Ako je napadača i bilo, dobro su se sakrili.

Čovek kiselog lica gurnuo je trošna vrata i ušao prvi. Džek je zastao napragu. Pokušavao je da proceni opasnost. Nije video ništa u gustoj pomra-čini. Iz skladišta je dopirao samo snažni miris trule slame.

„Oprostite“, rekao je starac. Snebivljivo ga je pozvao da uđe. „Nismomogli da priuštimo bolji smeštaj.“

Okrajak sveće goreo je slabim plamenom. Osvetljavao je spartansku pro-storiju s podom od nabijene zemlje i grubom platformom za spavanje.

Mladić je zatvorio vrata za Džekom. Vođa mu je ponudio da sedne naplatformu. Skinuo je ranac i spustio mačeve pored sebe. Trojka je kleknulana tvrdo nabijenu zemlju ispred njega.

„Zovem se Toge“, rekao je vođa, pognuvši glavu. „Mi smo seljaci iz selaTamagaši. Ovo je Sora.“ Starac se naklonio. „Dečak se zove Kunio.“

Momčić se duboko naklonio, s krezubim osmehom. Džek ga je posma-trao ispod duboko navučenog šešira. Procenio je da nije mnogo stariji odnjega. Imao je šesnaest, najviše sedamnaest godina.

Otpozdravio je seljanima klimanjem glavom, ali nije saopštio kako sezove. Biće oprezan dok ne dozna njihove namere. A opet, nije hteo da ihlaže. Zavladala je neprijatna tišina. Seljaci su se uzvrpoljili u prisustvu ta-janstvenog samuraja.

„Vaš pirinač samo što nije stigao“, hitro će Sora. Pokazivao je ka drugomkraju prostorije.

Džek je tek tada primetio četvrtu osobu u odaji. Umor mu je nesumnjivodobrano otupeo instinkte. Posegao je za vakizašijem. Predomislio se kad jebolje osmotrio devojčicu koja je čučala pored vatre. Istresla je porciju pi-rinča iz ulubljenog lonca u zdelu i doskakutala do Džeka. Pružila mu je ve-čeru.

Mršava četrnaestogodišnjakinja vezala je crnu kosu u punđu. Slojevitaprljavština krila je lepo, okruglo, bledo lice. Primetio je da njene mačje očineprestano lutaju između njega i seljaka. Iza zapuštene spoljašnjosti oči-gledno se krio živahan duh.

11

Toge je nestrpljivo mahnuo devojčici. Brzo se vratila loncu i napunila joštri zdele pirinčem. Dodala ih je seljacima.

„Poslužite se“, reče Toge bez trunke srdačnosti.„Hvala vam“, odvratio je Džek. Upinjao se da ne proguta sadržaj zdele u

dva zalogaja, da ne bi otkrio svoj očajni položaj. Jeo je prstima, pošto mudomaćini nisu ponudili štapiće za jelo. Oteo mu se zadovoljan uzdah posleprvog zalogaja. Navalio je na jelo.

„Da li vam se sviđa?“, pitao je Sora sa iskrenim zadovoljstvom.Klimnuo je. Nije mogao da se suzdrži. Ispraznio je zdelu u nekoliko hala-

pljivih zalogaja. Hranljivi pirinač zagrejao mu je stomak. Malčice je živ-nuo.

„Uzmite još“, obratio mu se Sora, zanemarujući Togeov ljutiti izraz. Sta-rac je dao znak devojčici, koja je dopunila Džekovu zdelu.

Ovog puta nije žurio, zato što je prvom zdelom utolio najgoru glad. Pla-šio se da ne pretera i poremeti stomak.

„Pa, zašto su vam potrebne usluge samuraja?“, pitao je, svestan da je vre-me da ispuni svoj deo pogodbe.

„Da bi čuvao naše zalihe pirinča“, objasnio je Toge. Lagano je žvakao,kao da jede poslednja zrna.

„To mi ne liči na zadatak dostojan samuraja.“Toge mu je odgovorio kad je brzo progutao pirinač: „O, uveravam vas da

jeste.“

„Pirinač nam je dragocen', dodao je Sora. „Opstanak sela zavisi od njega.Moramo ga braniti, pogotovo zimi.“

„Da li to znači da u vašem kraju ima mnogo lopova?“, zanimao se Džek.

„Najveća opasnost preti od crnog meseca“, odvratio je Toge kad je odlo-žio praznu zdelu.

Džek je neko vreme razmišljao o onom što je čuo.

„Da li je selo daleko odavde?“Dok mu je Toge objašnjavao da je selo na obodu ravnice Okajama, pri-

metio je da je seljacima ostalo samo još malo pirinča, a da je njegova zdelajoš dopola puna. Bacio je pogled na devojčicu, koja je strugala ostatke iz

12

lonca. Savest ga je grizla kad je shvatio da je pojeo najveći deo oskudnogobroka.

Ustao je i ponudi kuvarici svoj obrok, iako mu se činilo da može da poje-de još pet porcija. Izgledala je zabrinuto i zbunjeno. Podigla je lonac, poka-zala mu da je prazan i odmahnula glavom, kao da hoće da mu kaže da višenema hrane.

„To je za tebe“, reče Džek. Ponudio joj je pirinač.

Devojčica kao da nije razumela njegov japanski. Morao je da joj gurnezdelu u šake da bi shvatila šta želi. Pogledala je Togea, ali nije čekala nanjegovu dozvolu. Počastila je Džeka širokim osmehom i odskakutala uugao. Tri seljaka izmenjala su iznenađene poglede. Zaključio je da su bilizapanjeni njegovim velikodušnim gestom.

„Vidite! Znao sam da ima dobro srce samuraja“, prošaptao je Sora Kuni-ju, koji je zevao od čuda.

„Mogao je da ga da i nama“, promrmljao je dečak.Džek se pravio da ne čuje njihov razgovor. Razmišljao je. Seljaci su mu

iskreno pristupili. Podelili su poslednje ostatke hrane s njim, vođeni slaba-šnom nadom da će im pomoći. Kao samuraj odan bušidu, osećao se obave-znim da odgovori na njihovo gostoprimstvo tako što će ozbiljno razmotritinjihov predlog.

Lako će izaći na kraj s nekoliko lopova. Štaviše, usred zime, bez novca izaliha, neće daleko stići na putu za Nagasaki. Mora povratiti snagu. Selo bibilo dobro mesto za to. S druge strane, odluka da prekine putovanje i da seduže zadrži na istom mestu suočila bi ga s novim rizicima. Šogunovi samu-raji mogli bi mu ući u trag. Ni Kazuki i njegova družina sigurno nisu dale-ko.

„Krenuo sam na hodočašće“, objasnio je Džek. „Ne mogu dugo da se za-držim u vašem selu.“

„To nam odgovara!“, odgovorio je Toge. Nada je oživela u njemu. „Me-sec dana je sve što nam je potrebno... ostani do sledećeg mladog meseca.“

Džek je nastojao da o svemu dobro razmisli. Selo je daleko od puteva,stoga je malo verovatno da će ga neprijatelji u njemu otkriti. Ništa nije mo-glo da ga spreči da ga napusti čim se vreme popravi, a drumovi postanu

13

prohodni.

„Šta nudite?“Tri seljaka izmenjala su snebivljive poglede. Toge se nakašljao pre nego

što je promrmljao: „Mi smo zemljoradnici. Plaćamo isključivo pirinčem.Dva obroka dnevno i smeštaj.“

Hitro je nastavio kad je video da se ronin koleba: „Tri obroka dnevno izalihe za put.“

Sora se umešao u odsudnom trenutku: „Zašto ne bismo prvo otišli u našeselo? Tamo ćete nam saopštiti vašu odluku.“

Ponuda je bila veoma primamljiva. Džek je znao da bi bilo najpametnijeda je odbije, ali ga je nužda nagonila da se lati posla. Nije znao da li sme daim otkrije ko je. Time će se kasnije pozabaviti. Ako loše prime istinu, lakšeće pobeći iz zabačenog sela nego iz grada.

Osim toga, da li ima izbora? Ako ne prihvati ponudu seljaka, boriće se zaopstanak u Okajami, neprijateljski raspoloženom mestu punom samuraja,koji će ga sigurno otkriti i prijaviti vlastima.

Okrenuo se prema seljacima i saopštio: „Prihvatam vaše gostoprimstvo.“

14

3.

NEKO

Sora i Kunio oduševljeno su reagovali na njegov pristanak. Toge je bioznatno suzdržaniji. Džek je to pripisao nezgodnoj naravi.

„Polazimo u zoru“, reče Toge. Izvukao je veliku slamnatu prostirku ispodplatforme. Smestio ju je pored Džeka, zajedno s gomilom slame.

Tri seljaka sklupčala su se pored suprotnog zida, da bi se zagrejali. Osta-vili su čitavu platformu Džeku. Bio je samuraj. U hijerarhijski ustrojenomjapanskom društvu podrazumevalo se da pripadniku ratničkog sloja pripa-da najbolje i najudobnije mesto za spavanje.

Oblikovao je slamu u slamaricu dok je devojčica u zadnjem delu prosto-rije čistila lonac u ledenoj vodi. Radila je bez gunđanja. Nije joj zavideo naniskom društvenom položaju.

Pokrio je umorno telo pirinčanom prostirkom i navukao šešir preko lica.Tri seljaka razgovarala su šapatom. Bio je previše umoran da bi prisluški-vao. Brzo je zaspao, s punim stomakom...

Naglo se probudio kad je osetio da mu neko skida šešir. Reagovao je in-stinktivno, zahvaljujući tajdžicu obuci. Šešir mu je pao na pod.

Shvatio je da drži devojčicu. Ćutala je, uprkos bolnom zahvatu. Zevala jeod čuda zbog njegove plave kose, očiju i svetle kože.

15

Pustio ju je. Nadao se da nije povređena.

„Izvini, ali nije trebalo to da radiš“, prošaptao je dok je trljala zglob utami.

Ona se više zanimala za njegove plave uvojke. Pomilovala je neposlušnukovrdžu. Osmehnula se, oduševljena njenom mekoćom. Džek joj je uzvra-tio osmehom. Laknulo mu je zbog njene reakcije. Osvrnuo se i video da triseljaka čvrsto spavaju. Kunio je hrkao kao vepar.

Vratila mu je šešir s učtivim naklonom, pre nego što je tiho otapkala dosvog ugla. Sklupčala se na tlu. Nije skidala pogled s njegovog lica. Nije iz-gledala uplašeno. Iznenadilo ga je što nije probudila i upozorila seljake nasvoje otkriće.

Možda ne zna za šogunov dekret kojim je prognao sve strance iz Japana,pomislio je. Niti za zamašnu nagradu raspisanu za moju glavu.

To mu je probudilo nadu. Ako se pokaže da su seljaci neobavešteni, nji-hovo selo biće savršeno utočište. Pokrio je glavu, željan sna. Molio se usebi da reakcija seljaka, kad saznaju da je gajdžin samuraj, bude jednakopovoljna.

Izašao je iz skladišta, nadutih očiju i ukočen od hladnoće. Sinoćna olujaje prošla. Snegom pokriveni pejzaž bio je kristalnobeo pod zracima tek iza-šlog sunca. Pojeli su skroman, ali topao doručak, retku mizo supu sa šolji-com slabog zelenog čaja. Brižni Sora obećao mu je obilan obrok poprispeću u selo.

Tri seljaka su se prema njemu ophodila s poštovanjem, kao i prethodnenoći. Iz njihovog ponašanja zaključio je da ih devojka nije obavestila osvom otkriću. Vukla se na kraju kratke kolone, opterećena kuhinjskim pri-borom. Petorka je napustila grad i krenula preko ravnice Okajama.

Napredovali su polako i mučno u snegu dubokom do kolena. Džek je za-video seljacima na debelim čizmama od slame. Čarape i sandale na njego-vim nogama nisu ga štitile od ledenog zimskog vremena. Trupkao je uhodu, da bi povratio i ubrzao cirkulaciju.

Prestao je da sažaljeva sebe kad je primetio da je sirota devojčica boso-noga. Vukla se kroz sneg, pognuta pod teretom. Dahom je pravila malebele oblačiće.

16

„Da li ste sigurni da mu možemo verovati?“ prošaptao je Toge starcu.Proređeni zimski vazduh dobro je prenosio glas. Džek je, nakon obuke uškoli Niten Iči Rju, s lakoćom prisluškivao razgovor.

„Nemamo drugog izbora“, odvratio je Sora malodušno. „On nam je jedi-na nada.“

„Ne znamo ni kako se zove“, vajkao se Toge.

„Samuraji su često grubi i neljubazni. S prezrenjem se ophode premasvim seljacima. Šta bi bilo s njima da nema nas, pitam ja tebe?“

„Ali ovaj odbija da pokaže lice. Zaista je čudan...“

Kunio se progurao do Džeka. Poremetio mu je koncentraciju.„Zima je ove godine oštra“, rekao je trljajući ruke.

Džek je klimnuo. Nastojao je da čuje razgovor dvojice seljaka. Mladić jenastavio da govori.

„Odakle si?“, pitao je.

„Iz Kjota“, odvratio je Džek.„Da li je stvarno tako lep kao što pričaju? Čuo sam da tamo ima hramova

od srebra i zlata!“

„To je istina“, reče Džek.Momčić je oduševljeno raširio oči. Džek se setio svoje reakcije kad mu je

Akiko pokazala Srebrni i Zlatni paviljon, Ginkakudži i Kinkakudži.

„Da li si na muša... muša...“ Dečak je pokušavao da se seti pravih reči.„Muša šugjo“, pomogao mu je Džek. Mislio je na ratničko hodočašće na

koje kreću samuraji, da bi proverili mačevalačku veštinu u dvobojima naživot i smrt.

„Tako je! Da li si se borio s nekim?“Džek se setio kako je na prevaru naveden na dvoboj sa Sasakijem Biša-

monom, strašnim samurajem žednim slave, i kako je zamalo izbegao da za-vrši na vrhu njegovog mača.

„Jesam“, odvratio je. Stresao se od jeze zbog zlokobne uspomene.Kunio ga je posmatrao sa strahopoštovanjem. „Nikad nisam upoznao pra-

vog ratnika.“ Spustio je pogled na mačeve na Džekovom boku. Zurio jekao opčinjen u drške obavijene crvenom svilom. „Divni su“, rekao je i po-

17

segnuo za njima.

„I smrtonosni“, dodao je Džek. Upozoravajuće je stisnuo dršku katane.„Znam, sigurno su veoma oštri“, složio se Kunio. Povukao je ruku s kise-

lim osmehom.

Džek ga je pitao, da bi promenio temu: „Reci mi, ko je ta devojčica?“Kunio se osvrnuo, kao da je zaboravio na nju. „Zove se Neko. Tako je

zovemo, zato što se kreće kao mačka.“

Džek je gledao kako se devojčica hrabro probija kroz sneg. Hteo je dapreuzme deo njenog tereta. Odustao je od te namere, zato što je bavljenjefizičkim radom bilo nespojivo sa statusom samuraja. Ponašao se u skladusa svojom ulogom. Nije smeo da pothranjuje sumnje nepoverljivih seljaka.

Ipak, nije mogao a da ne zapita Kunija: „Zašto joj ne pomogneš?“

Dečak je izgledao zbunjeno. „Zašto bih?“„Zato što si snažniji od nje.“

Mladić je sa osmehom isturio grudi. „To je istina, ali ne želim da uludotraćim snagu. Dug je put do Tamagašija.“

Džek je s nevericom odmahnuo glavom. Pitao se zašto devojčica sve toćutke trpi. „Neko ne govori mnogo, zar ne?“

Kunio se nasmejao: „Naravno da ne govori. Ona je gluvonema i glupa.“Srce mu je zadrhtalo. Sad je znao zašto nije ništa rekla seljacima. A opet,

mogla je da ih probudi. Shvatio je da je u njoj dobio neočekivanog savezni-ka.

Podigla je glavu i presrela Džekov pogled. Lukavo se osmehnula i potap-šala se po nosu, kao da želi da mu kaže da je njegov identitet njena malatajna. Devojka možda nije vladala svim čulima, ali je bila žilava, istrajna inimalo glupa.

18

4.

CRNI MESEC

Selo Tamagaši sastojalo se od nasumice raspoređenih nastambi na iviciravnice Okajama. Severno od naseobine dizao se golemi planinski lanac.Dominirao je krajolikom. Činilo se da će se svakog časa obrušiti i smrvitisićušne domove. Velika kedrova šuma pružala se ka zapadu. Brojna pirin-čana polja zalazila su u ravnicu na jugu. Mala družina prilazila je selu saistočne strane, iz ravnice. Džek nije video nikoga na poljima. Selo je iz da-ljine delovalo napušteno.

Prošli su pored nekoliko trošnih seoskih kuća i starog mlina. Stigli su doširoke i brze reke. Drveni most zlokobno je škripao dok je petorka prelazilapreko. Išli su glavnom stazom između pirinčanih polja, ka selu. Zaobišli suveliku baru i stigli do centralnog trga. Niko nije izašao da ih pozdravi. Seloje delovalo sablasno. Vrata i prozori malčice bi se odškrinuli, da bi seljanikrišom osmotrili pridošlice. Sa strahom su posmatrali tajanstvenog samura-ja.

„Od čega toliko zaziru?“, pitao je.

„Ne plaše se“, odvratio je Toge malo prebrzo.Sora je progovorio s napetim osmehom: „Zauzeti su pripremom večere,

to je sve.“

Džek nije stigao da postavi novo pitanje. Toge ga je preduhitrio: „Seoski

19

starešina želi da ti iskaže dobrodošlicu.“

Krenuli su uz blatnjavo uzvišenje, do najveće kuće u selu. Trojica seljakasu se izula i popela na verandu. I Džek je izuo sandale. Pridružio im se.Toge je dao znak devojčici da vrati pribor za kuvanje starčevoj supruzi.

„Samo trenutak, molim vas“, reče Toge nakon što se naklonio Džeku.

Pokucao je na vrata seoske kuće. Ušao je u nju sa Sorom. Džek i Kunioostali su na verandi.

„Šta misliš?“, pitao je Kunio. S ponosom je mahnuo prema selu.

„Veoma je... mirno“, odvratio je Džek, iako mu je teskobna tišina išla naživce.

Selo Tamagaši je, u poređenju s naseljem nindži, bilo mnogo siromašnijei slabije organizovano. Seoske kuće bile su nasumice posejane. Većina jevapila za novim trščanim krovom. Neke su bile na pragu rušenja. Dom seo-skog starešine bio je daleko od svake raskoši, iako je bio najveći u selu.Drvena veranda je nevešto sklepana, a zidovi krivi i s mnoštvom pukotina.

„Moja porodica živi u onoj kući pored bare“, reče Kunio. Pokazao je namalenu naherenu izbu.

Momčić mu je objašnjavao gde ko živi. Džek je bio preokupiran onim štose dešavalo u kući seoskog starešine.

„Odsustvovali ste tri nedelje da biste se vratili s jednim samurajem!“,gnevno je siktao neki muškarac.

„Niko drugi nije bio spreman da prihvati naše uslove“, odvratio je Toge.

„Gde vam je onoliki pirinač?“„Svi ronini bi se poslužili našom hranom i otišli“, gorko se žalio vođa

družine. „Odjurili bi u gnevu kad bismo im opisali zadatak i objasnili koli-ko plaćamo. Nekolicina se i uplašila.“

„Ali imali ste dovoljno pirinča za malu vojsku!“„Okajama nije bezbedno mesto“, zakukao je Sora. „Najveći deo pirinča

je pokraden. Nema devojčica nije bogzna kakav čuvar.“

„Idioti! I šta ćemo sad!“Starac je progovorio promuklim glasom. „Doveli smo jednog. To je po-

četak.“

20

„Joši, uz sve dužno poštovanje, kakva je korist od jednog samuraja?“

„Predlažem da se upoznate s njim i to saznate iz prve ruke.“Vrata su se uz škripu otvorila, otkrivajući Sorino izborano lice.

„Uđite!“, rekao je sa usiljenom srdačnošću. „Seoski starešina i najstarijižitelj nestrpljivo čekaju da vam ukažu dobrodošlicu.“

Džek je zabrinuto prekoračio prag. Našao se u polumračnom prostoru,koji je mirisao na dim. U odaji nije bilo nameštaja. Opazio je nekoliko gli-nenih krčaga i vedro s vodom u uglu. Lonac s pirinčem krčkao se iznad og-njišta u središtu prostorije. Visio je na dugom lancu. Unutrašnjost domasvedočila je o oskudici, ali je plamen u ognjištu zamamno plamteo. Pozvanje da sedne na najbolje mesto, pored vatre.

Toge je sedeo s druge strane ognjišta, pored dvojice ljudi. Džekovo licebilo je u senci ispod šešira. Rizikovao je da podigne pogled. Jedan je biosredovečan, s kratkom bradom i večito namrgođen. Drugi je bio izboranistarac s paučinastom kosom i upalim, čkiljavim očima. Sva tri seljaka iz-gledala su mršavo i preplašeno na treperavoj svetlosti ognjišta.

„Ja sam Juniči, seoski starešina“, predstavio se sredovečni čovek. Naklo-nio se gostu. „Ovo je Joši, najstariji seljanin.“

Starac je nešto promumlao. Bio je previše ukočen da bi se poklonio.Džek je uzvratio naklon Juničiju. Ugledao je Neko. Virila je kroz pukoti-

nu na zadnjem zidu kuće. Pažljivo je pratila sastanak.

„Zahvaljujemo se što ste nam pritekli u pomoć u najgorem trenutku“, na-stavio je Juniči. „Selu je neophodan hrabri samuraj, poput vas. Žao mi ješto nudimo tako malo za vaš trud, ali ovde ćete steći veliku čast i slavu -dostojnu samuraja.“

Seoski starešina zvučao je toliko zabrinuto da se Džeku utroba vezala učvor. „Ne preterujte, govorimo o zaštiti seoskih zaliha pirinča od jednog ilidva lopova...“

Starac Joši je pročistio grlo. „Čuli ste za crni mesec?“Klimnuo je. Znao je japanski izraz za mlad mesec. Bio je spreman da u

selu provede mesec dana, kako je dogovoreno.

„I ne plašite ga se?“„Kako to mislite?“

21

Joši je zatreptao, pre nego što se obratio Togeu. „Niste mu objasnili?“

„Nismo... nismo stigli“, zamuckivao je vođa družine. „Nije nam se uka-zala dobra prilika.“

Napetost u Džekovom stomaku se povećala.

Joši je zabrinuto zavrteo glavom. „Crni Mesec je ime koje smo nadenuliplaninskom razbojniku Akumi.“

Soba se smraćila na pomen tog imena. Seljaci su zadrhtali, osvrćući se posenkama.

„Imenovali smo ga po vremenu kad napada“, objasnio je Joši. „Dolazi pr-vog zimskog mladog meseca, kad je tama najgušća. Napada selo i otimapirinač. Gladujemo posle svake pohare.“

„Jedan čovek čini tolika zla?“, zbunjeno će Džek. „Zar selo nije u stanjuda zaustavi jednog razbojnika.“

„Ne dolazi sam.“„Koliko ih ima?“

„Predvodi družinu od četrdesetak razbojnika.“

22

5.

SEDAM SAMURAJA

Džek nije znao da li da se smeje ili da pobegne glavom bez obzira.

„Čak ni najveći samuraj ne može da pobedi toliko mnoštvo!“„Lepo sam ti rekao, Joši“, reče Juniči. „Sve je uzaludno. Predaćemo piri-

nač Akumi. Diži ruke od ovoga.“

Joši nije obraćao pažnju na reči seoskog starešine. Obratio se Džeku.„Koliko ljudi bi ti bilo potrebno za odbranu sela?“

„Protiv četrdeset razbojnika?“

Džek nije mogao da se načudi samom sebi što uopšte razmišlja o tome.Setio se onog što je video u bici za zamak Osaka. Tom prilikom se uverioda najbolji samurajski mačevalac može da izađe na kraj s pet do sedamprotivnika u isti mah. Možda i s još nekoliko, ako je neprijatelj neorganizo-van i slabo obučen, što bi se dalo pretpostaviti u slučaju razbojnika.

„Sedmorica sposobnih i iskusnih boraca... mogla bi biti dovoljna.“

„Sedmorica!“, uskliknuo je Toge. „Trebalo nam je nekoliko nedelja dapronađemo jednog. Gde ćemo, za ime sveta, pronaći sedam samuraja?“

„Šta je s vašim daimjom?“, pitao je Džek. Znao je da su samurajski go-spodari dužni da obezbede red i mir na svojim posedima. Seljaci su prezri-vo zafrktali.

23

„Daimjo Ikeda ne misli na nas“, procedio je Juniči. „Dvolični feudalnigospodar ne bi mrdnuo prstom da nam pomogne, dokle god dobija svoj po-rez u pirinču.“

„Kako ćete isplatiti porez ako vam razbojnici otmu celokupnu žetvu?“„Akuma je prepredeni nitkov“, objasnio je Joši. „Napada tek nakon što

platimo porez.“

„Ovo će biti treći napad zaredom“, malodušno će Juniči. „Morali smo dapotražimo samuraje koji bi nam pomogli. Zalud smo se trudili. Sve jebeznadežno.“

Džek je morao da se složi sa seoskim starešinom. Bitka u kojoj učestvujejedan protiv četrdesetorice unapred je izgubljena.

„Žao mi je“, oklevajući je prozborio. „Ne mogu vam pomoći.“Srdžba rođena iz očaja obuze Togea. Gnevno je zamahnuo pesnicama ka

Džeku i zaurlao: „Svi samuraji su od iste sorte! Dirinčimo na poljima i ga-jimo pirinač kojim punite stomake dok ratujete za slavu i čast feudalnih go-spodara. Nigde vas nema kad nama zatrebate.“

„Šta očekujete od mene?“, oglasio se Džek. „Da li hoćete da se borimsam protiv četrdeset razbojnika?“

„Zar se od samuraja ne očekuje da budu hrabri?“, brecnuo se Toge.

„Hrabri smo, ali nismo skloni samoubistvu.“„Koliko samo prezirem...“

„Dosta je bilo, Toge!“, prekinuo ga je Joši. „Nepristojno se ponašaš pre-ma gostu. Došao je svojevoljno. Moramo poštovati njegove razloge.“

Napeta tišina zavladala je prostorijom. Čulo se samo pucketanje vatre ibrbotanje kuvanog pirinča.

Džeka je mučila savest. Iskreno je želeo da pomogne seljacima. Samuraj-ska čast ga je obavezivala da ih brani. Dobro je znao da će, u sukobu s toli-kim brojem neprijatelja, sigurno poginuti. Razbojnici će potom otetipirinač.

Sora je zaplakao. Obrisao je nos prljavim rukama i zavapio: „Kako ćemoda nahranimo nejač?“

Niko nije ni pokušao da mu odgovori. Seljaci su tupo zurili u pod, kršeći

24

ruke.

Kunio je iznenada podigao glavu. Oduševljeno je uskliknuo: „Možemoda nađemo još samuraja!“

Toge je s nevericom odmahnuo glavom. „Seti se koliko vremena nam jetrebalo za ovog jednog! Do crnog meseca ostalo je manje od mesec dana.“

„Njemu će biti lakše“, reče Kunio. Pokazao je na Džeka.„Tako je, tako je!“, složio se Sora. Nada mu je zablistala u očima. „Sa-

muraji ne slušaju seljake, ali slušaće samuraja.“

Svi su se s nadom okrenuli Džeku.„Ne znam...“, započeo je, i te kako svestan činjenice da bi gajdžin imao

još manje šanse od seljaka.

„Molimo vas!“, ciknuo je Sora. Bacio se pred Džekove noge. „Vi ste namjedina nada.“

I Kunio se bacio na pod. Juniči i Toge sledili su njegov primer. Joši jedrhtao kao prut. Starac je sklopio ruke u molitvi. Džeku je bilo neprijatnozbog nedostojanstvenog pokoravanja. Bili su tako očajni, a njihov daimjoim svakako neće priteći u pomoć.

Mogao bih da ih obučim za borbu ili unapredim odbranu sela. Ipak, četr-deset razbojnika! - mislio je Džek.

Moraće nešto da preduzme, iako je odbrana sela protiv tolike sile bila ne-ostvariv poduhvat. Kad ga je sudbina dovela do obala Japana, veliki samu-rajski ratnik Masamoto Takeši spasao ga je od sigurne smrti. Bio je siroče,daleko od doma. Masamoto ga je usvojio i naučio borilačkim veštinama usamurajskoj školi u Kjotu. Tako je dobio šansu da se bori i opstane. Vremeje da vrati dug, služeći opštem dobru. Znao je da stavlja sve na kocku. Nje-gov prijatelj i japanski sabrat Jamato pokazao mu je ličnim primerom dapripadnost Masamotovom samurajskom klanu podrazumeva spremnost nanesebičnu žrtvu.

„Pomoći ću vam“, rekao je.Sora se ponovo rasplakao, ali ovog puta od sreće. Prišao je ognjištu da

sipa kuvani pirinač u zdelu. Naklonio se i pružio hranu Džeku.

„Arigato gozaimasu, arigato gozaimasu“ ponavljao je.Podelio je preostali pirinač. Kunio je poslužio sve prisutne šoljom senče.

25

Juniči je pompezno podigao šolju.

„Čast nam je što ste se stavili u našu službu. Mogu li da vas zamolim zavaše ime, samuraju?“

Džek je procenio da je ovo dobar čas da otkrije identitet. Bolja prilika muse neće ukazati. Seljaci mu mnogo duguju. Njegove usluge su im neophod-ne. Ako je suditi prema Nekoinoj reakciji, više nema potrebe za skriva-njem.

„Zovem se Džek Flečer“, odvratio je i hrabro skinuo šešir.

26

6.

POŽAR

Sora je bubnuo na zadnjicu. Kunio je zapanjeno zevnuo. Juniči je ispustiopreneraženi krik, dok je Joši žmirkao u neverici. „Gajdžin!“, uzviknuo jeToge.

„I to balavac! Napolje!“, povikao je Juniči i pokazao na vrata.„ Ali došao sam da vam pomognem!“, negodovao je Džek kad mu je

Toge istrgao zdelu pirinča iz ruku.

Posmatrao je seljake, poražen njihovom reakcijom. Isti ljudi, koji su domalopre plakali od sreće, izbacuju ga na ljutu zimu.

Juniči se obrušio na Togea.

„Da li je ovo neka neslana šala? Doveo si nam stranca koji se lažno pred-stavlja kao samuraj!“

„Obmanuti smo!“, reče Toge. Šibao je Džeka gnevnim pogledom.

„Ne manje od mene. Zaboravili ste da niste pomenuli Crnog Meseca“,odvratio je Džek. „Možda nisam Japanac, ali jesam samuraj.“

„A ja sam daimjo!“, uzvratio je Toge sa sarkastičnim smehom. „Čuo siJuničija: napusti naše selo. Ovde nisi dobrodošao.“

Sora se povratio od iznenađenja. Zauzeo se za Džeka. „A... ali pristao jeda se bori protiv Crnog Meseca. Momak nam je potreban.“

27

Juniči je presekao starca ledenim pogledom. „Da li stvarno misliš da de-čak može da potuče đavola kao što je Akuma?“

Sora je otvorio i zatvorio usta. Ostao je bez reči.„Ponekad valja naći đavola da potuče đavola“, reče Joši. Najstariji žitelj

se svrstao uz Soru.

„Gajdžin će nam samo doneti nevolje“, tvrdio je Juniči. „Trebalo bi da gase oslobodimo, da nas ne zadesi još neka nesreća.“

„Nijedan samuraj nije hteo da nas brani. Samo se stranac prihvatio teobaveze“, istakao je Joši.

„Ne možemo da preduzmemo toliki rizik“, reče Toge. „U Okajami samčuo kako je šogun izgnao sve strance. Smrt čeka sve koji budu krili gaj-džine!“

„Toliko o tome“, reče Juniči. „Kao seoski starešina, objavljujem da ovajdečak mora smesta da napusti selo.“

Dao je znak Kuniju da otvori vrata. Toge je izgurao Džeka na verandu izalupio vrata za njim. Trenutak kasnije su se otvorila. Dobacili su mu šešir.

Zaista umeju da izraze zahvalnost, pomislio je Džek. Sagnuo se da ga po-kupi.

Osvrnuo se po pustom selu i snežnom krajoliku. Sva vrata behu zatvore-na. Budućnost nije obećavala. Nije imao gde da se skloni niti šta da jede.Bio je usred nigdine. Ponovo se našao u hladnoj pustoši, sam i bez prijate-lja.

Pa, ne sasvim. Osetio je nečiji pogled na sebi. Neko ga je posmatrala skraja verande, s mešavinom zbunjenosti i tuge. Nemo ga je molila da neide dok je navlačio sandale. Pružio je korak blatnjavim drumom.

Staze su vodile na sve četiri strane sveta. Pitao se kojom da krene. Suncese približavalo liniji horizonta. Bilo mu je jasno da te večeri neće dalekostići. Vratiće se u Okajamu ili krenuti ka glavnom priobalnom drumu najugoistoku, od kog je daleko skrenuo. Verovatno će skončati, ako se odlučida krene pustom ravnicom izloženoj vetru. Planine na severu su suvišeozbiljna i opasna prepreka. Ako bi se njima zaputio, udaljio bi se od svogcilja. Šuma se činila najizglednijom. U njoj će biti donekle zaklonjen odvetra i nepogode. Moći će da lovi. Nalazila se u pravcu Nagasakija. Preba-

28

cio je ranac preko leđa i mahnuo očajnoj devojčici. Krenuo je ka šumi nazapadu.

Prolazio je pored seoskih kuća, gledajući namučena seljačka lica. Žalio ihje, ali ne kao pre. Imali su krov nad glavom, vatru na ognjištu i nešto zajelo. Već je drhtao na ledenom vetru. Nije se radovao još jednoj hladnojnoći na otvorenom. Jučerašnji obrok pirinča bio je samo daleka uspomena.Glad mu je ponovo razdirala utrobu. Razbesneli Toge nije mu dozvolio nida pojede poslednji obrok!

Stigao je do ivice sela kad je Neko iskočila iza poslednje zgrade, zadiha-na od trčanja. Predala mu je vrećicu punu pirinča.

„Hvala ti, Neko.“ Duboko se naklonio pre nego što je primio dar.Stavio je dragocenu hranu u ranac i krenuo ka šumi. Osvrnuo se za so-

bom. Devojčica mu se poklonila. Retki sneg padao je oko nje. Nadao se daneće imati nevolja zbog pomoći koju mu je pružila.

Odmicao je ka zapadu. Sunce je zašlo iza horizonta. Padao je mrak.Šuma je delovala hladno i preteće. Nije daleko odmakao kad je čuo užurba-ne korake iza sebe.

Brzo je šmugnuo s glavne staze. Sakrio se iza drveta i isukao mač. Brani-će se. Da li su se seljani predomislili? Da li mu je za petama strašni Akumas razbojnicima?

Progonilac se približavao.Sakrio se iza stabla. Prestao je da diše. Skamenio se. Biće nevidljiv za

neprijatelja zahvaijujući obuci u gotonpu, veštini skrivanja nindži.

Neko je protrčao pored njega. Prilika se zaustavila na mestu gde se stazaračvala.

Gvirnuo je iza stabla i ugledao Neko. Očaj se ogledao na njenom licu.Pogledom je pretraživala šumu. Htela je da krene dalje kad je Džek iskora-čio iz skrovišta.

„Šta hoćeš?“, pitao je.Divlje je gestikulirala. Nije razumeo šta želi da mu poruči. Slegnuo je ra-

menima i odmahnuo glavom.

Odustala je od jezika znakova. Zgrabila ga je za ruku i povukla sa staze ušumu. Odvela ga je uzbrdo, do male čistine. Uzbuđeno je pokazala na selo

29

ispod njih.

U sve gušćem sumraku video je jarkocrveni plamen. Nešto je gorelo naglavnom trgu. Požar je gutao jednu od seoskih kuća.

30

7.

BEBA

Džek je pojurio niz stazu. Trčao je za devojčicom. Za tako malo stvorenjebila je brza kao lisica. Energičnim nastupom i upornošću uspela je da gaprivoli na povratak u selo. Nije mu dala mira dok nije pristao. Pretpostavioje da Akuma napada skladište pirinča. Obilni snegovi verovatno su ganagnali da porani.

Izleteli su iz šume i potrčali blatnjavom stazom ka središtu sela. Seljacisu se skupili na trgu. Sa užasom su posmatrali plameni pakao. Vatra je pro-ždirala trščani krov kućice. Neki su pokušavali da ugase požar vedrima le-dene vode iz bare. Nisu imali uspeha. Vatra je nastavljala da se širi.

Žena je jecala u naručju muškarca okrugla lica i proređene kose. I on jeizgledao beskrajno tužno. Otimala se, gonjena očajničkom željom da utrčiu kuću zahvaćenu požarom.

Neko i Džek stali su pored Sore. Starac je izgledao tužnije no ikad.„Gde je Akuma?“, pitao je Džek. Osvrtao se tragajući za razbojnicima.

„Akuma?“, procedio je Sora, preneražen pominjanjem tog imena koliko ičinjenicom da opet vidi Džeka. „Ne... u selu nema razbojnika. Sud pun uljase prevrnuo i izazvao požar.“

Džek je vratio katanu u korice. Bio je besan na devojčicu. Nije smela daga dovuče u selo zbog požara. Ova tragedija ga se nije ticala. Okrenuo se,

31

spreman da nastavi put.

„A... ali beba je ostala u kući“, dodao je starac.Kroz urlik plamenova i majčine krike razabrao je vrištanje detenceta.

Niko od seljana nije ništa preduzimao, iako je pretila opasnost da se kućasvakog časa sruši. Nisu smeli da pomognu detetu.

Nije gubio vreme. Dodao je mačeve i ranac devojčici i potrčao ka najbli-žoj šupi. Iscepao je džak koji je visio na prozoru. Uzeo je vedro vode odjednog seljaka i prosuo ga preko sebe. Zadrhtao je od studeni i uzeo slede-će vedro. Prosuo ga je preko džaka. Obavio se mokrim platnom, dubokoudahnuo i jurnuo u zapaljenu kuću.

Jedva je ostao na nogama posle sudara sa strahovito snažnim toplotnimtalasom. Vreli vazduh ispunio mu je pluća. Žestoko je kašljao. Provirio jeispod džaka. Prostorija je bila puna dima, pepela i plamenova. Vatra je pro-ždirala zid desno od njega. Kuhinjski prostor bio je plamteći pakao, u komniko nije mogao da preživi. Levo od njega bio je uzdignuti prostor za spa-vanje. Dimio se, ali još nije goreo.

U dalekom uglu nazirao je improvizovanu kolevku i čuo vrištanje napu-štene bebe. Detence se gušilo od dima.

Navukao je vlažni džak na lice i potrčao preko prostorije. Kroz đonovesandala osećao je vrelinu drvene platforme. Uskoro će i nju zahvatiti pla-men.

Stigao je do bebe. Bilo je pravo čudo što je ostala nepovređena. Stari šalštitio joj je lice. Izvadio ju je iz kolevke i obmotao džakom. Mokra tkaninagotovo se osušila. Uskoro će biti beskorisna. Potrčao je ka izlazu kad se iz-nad njega razlegao moćni prasak. Podigao je pogled na vreme da vidi kakomasivna krovna greda puca i pada.

U poslednjem trenutku je skočio da bi je izbegao. Zakotrljao se po podu sbebom u naručju. Greda je tresnula o pod. Detence je još glasnije zavrištalokad mu se svet okrenuo naopačke. Ustao je, samo da bi otkrio da su u va-trenom obruču.

Vrata su bila vrlo blizu. Moraće da prođe kroz plameni zastor da bi stigaodo njih.

Mokri džak se sasvim osušio i zapalio na leđima. Nije imao izbora. Zba-

32

cio je beskorisnu tkaninu s ramena. Stisnuo je bebu na grudi i poleteo kaizlazu. Plamenovi su ga lizali u trku. Uzdao se u mokri kimono, poslednjuliniju odbrane.

Kućica je zaškripala i zastenjala, a onda se urušila, baš kad je izleteo natrg. Kašljao je i balavio. Pao je na sneg. Hladnoća mu je ovog puta prijala.

„Moja beba! Moja beba!“, kriknula je majka. Oslobodila se muževljevogzagrljaja.

Džek joj je dodao unezvereno detence. Ućutalo se čim se našlo u majči-nim rukama. Smirilo se u njenom zagrljaju. Gutala je dete pogledom. Za-gledala se u Džeka. U očima su joj blistale suze zahvalnosti.

„Arigato gozaimasu“ jecala je. Duboko se poklonila spasiocu.

Prišao mu je seljak proređene kose. Mislio je da mu sledi izbacivanje izsela. Čovek je pao na kolena pred njim. Raširio je ruke i spustio čelo dozemlje, u gestu krajnjeg poštovanja.

„Mladi samuraju, moja porodica biće ti večito zahvalna“, rekao je. „Zo-vem se Juto. Ja sam otac ovog deteta i tvoj ponizni sluga.“

33

8.

OTETE

Džek se služio iz najveće zdele pirinča koju je ikad video. Seljanke su gaobasipale hranom. Nije gubio vreme na učtivosti. Vešto se služio štapićimaza jelo. Ispraznio je zdelu i prešao na miso supu, kuvano povrće i nešto di-mljene skuše. Nije imao veliko poverenje u seljake. Rešio je da maksimal-no iskoristi njihovu naklonost, dok traje.

Sedeo je u Juničijevom domu. Grejao se pored vatre, u novom kimonu.Bebina majka tražila je da opere prljavi plavi kimono. Neko se ušunjala ukuću. Klečala je pored njega i ponosno držala njegove mačeve i ranac. Ju-niči, Joši i Toge sedeli su naspram njega. Jeli su, ispijajući šolje tek skuva-ne senče. Sora i Kunio klečali su iza njega. Dečak je kao opčinjen zurio unovog heroja sela.

„Molim vas da prihvatite izvinjenje, zbog mog nedostojnog ponašanja“,obratio mu se Juniči uz naklon. „Brinuo sam za bezbednost naseobine. Pre-nerazio sam se kad sam video da ste stranac. Nismo želeli da se oglušimo ošogunovo naređenje.“

„Razumem vas“, odvratio je Džek. Znao je da šogun odlučuje o životu ismrti svojih podanika.

„Molimo vas da ostanete, makar nekoliko dana, dok se ne odmorite“, na-stavio je Juniči. „Ako želite da duže ostanete...“

34

„Razmisliću o tome“, reče Džek. Seljaci su pokazali da su nestalne ćudi.Nije hteo da se obaveže na bilo šta. Odlučio je samo da prihvati njihovuponudu i ostane još nekoliko dana.

„U vama gori velika vatra“, primetio je Joši. „Uverili ste se u malodu-šnost seljana. Potrebna nam je hrabra osoba poput vas.“

„Momak je hrabar“, promrmljao je Toge, pijuckajući zeleni čaj, „ali ga tone čini samurajem.“

Džeku je bilo dosta Togeovih sumnjičenja. Spustio je štapiće za jelo i bezupozorenja potegao katanu. Kao brijač oštro sečivo preseklo je Togeovušoljicu. Vreli čaj mu se prosuo po krilu.

Toge je žalobno zajecao dok mu je senča natapala kimono. Bio je previšezaprepašćen da bi se pokrenuo. Povratio se i panično osmotrio prste, da bise uverio da su svi na broju.

Neko je oduševljeno zapljeskala, dok se Kunio valjao od smeha. Čak se iJoši bezubo osmehnuo posle demonstracije mačevalačke veštine.

„Mogao bi da izazoveš dečaka na dvoboj ako te ni ovo nije ubedilo“, za-cerekao se Joši.

„Tako je, izazovi ga na dvoboj!“, oduševljeno će Kunio. „Džek je namuša šugju. Njegovi mačevi seju smrt!“

Postiđeni Toge samo je ćutke prekrstio ruke.

Juniči je žurno odložio šoljicu i saopštio: „Nimalo ne sumnjam u vašuveštinu, mladi samuraju.“ Nastavio je s nervoznim osmehom: „Sora vam jeponudio svoj dom dokle god budete želeli da ostanete. U svako doba semožete poslužiti mojom kadom.“

Džek je prihvatio njihovo gostoprimstvo. Rekao je šta je imao. Vratio jemač u korice i navalio na hranu.

Odmoran, okupan i sit, Džek se osećao kao nova osoba kad je iskoračioiz Sorine kuće na jutarnje sunce. Prošle noći je prvi put u nekoliko nedeljauživao u zdravom i ničim narušenom snu. Povratiće snagu posle nekolikodana redovne ishrane i okrepljujućeg sna.

Napolju ga je čekao stalni pratilac - Neko. Sora mu se pridružio u šetnjioko bare u središtu sela. Seljani su ga na svakom koraku pozdravljali dubo-

35

kim naklonima i blagonaklonim pogledima. Bilo mu je jasno da su ga me-štani prihvatili kao člana zajednice. Znao je da nikad neće postati ravno-pravni pripadnik japanskog društva, ali je u pojedinim trenucima osećao dasu prepreke otklonjene i da je dobrodošao. U Akikoinom društvu uvek setako osećao. Misli su mu odlutale ka najbližoj prijateljici. Molio se u sebiza njenu dobrobit i zdravlje. Kazuki se zakleo da će joj se osvetiti zato štomu je obogaljila ruku kojom drži mač, kad ga je pogodila strelom u bici zaOsaku. Nije verovao Kazukiju, iako mu je nedavno spasao život u zamenuza obećanje da joj neće nauditi. Zato je poslao prijateljicu Hanu, da upozoriAkiko. Namerno je ostavljao tragove za sobom, da bi dušmanin pošao zanjim umesto za njom.

„Šta te muči?“, zanimao se Sora kad je video dečakovo natušteno lice.„Zabrinut sam za moje prijatelje.“

„Zar nismo svi?“, sažaljivo je odvratio seljak.Džek je proučavao starčevo tužno lice. Svedočilo je o nekom strahovitom

gubitku. Svi seljaci imali su sličan, žalobni izraz. Pripisao ga je strahu odAkume. Zbunjivalo ga je što su čak i deca na trgu bila smrknuta i neobičnopovučena.

U neko doba je primetio da nigde nema devojaka, već samo zrelih žena idevojčica.

„Gde su devojke iz vašeg sela?“

Sora je šmrcnuo. „Otišle su.“„Na pijacu?“

„Ne, otete su.“Zastao je u mestu. „Ko ih je oteo?“

„Akuma! Ko bi drugi?“, procedio je Sora. Stiskao je pesnice u nemoć-nom besu. „Odveo je i moju kći jedinicu.“

Nekontrolisano je zajecao.

„Prve dve godine je... krao samo pirinač... ostavljao nam je samo neštomalo, za goli opstanak... Ali prošle zime je... oteo i devojke. Odonda su urazbojničkom sužanjstvu!“

„Znate li gde ih je odveo?“, pitao je Džek, preneražen otkrićem.

36

„Ne znamo. Mesecima smo tragali za njima. Razbojnički logor skriven jeduboko u planini. Devojke su zauvek izgubljene!“

Starac je otro suze iz očiju. Drhtao je od tuge i nemoćnog gneva.Džek je sada zaista shvatio koliko su Akuma i njegovi razbojnici naneli

jada siromašnom seocetu. Ne samo da su im otimali hranu iz usta već suim ubijali dušu.

„Možda neće doći ove godine“, reče Džek, da bi utešio starog seljaka.„Hoće“, odvratio je Sora. „Crni Mesec nas neće zaobići.“

37

9.

REGRUTOVANJE

„Pa kakva je Nekoina priča?“, pitao je Džek, dok su šetali oko bare, oivi-čene ledom i snegom. „Ona nije odvedena.“

Devojčica se s očekivanjem zagledala u Džeka. Nekako je znala da pričao njoj.

„Razbojnici je nisu hteli“, odvratio je Sora s neprirodnom gorčinom zanjega.

„Njeni roditelji sigurno su srećni zbog toga.“Sora je nastavio posle muklog uzdaha. „Ubijeni su u prvom napadu.“

„Ko se brine o njoj?“„Niko. Ona je seosko siroče. Svi se brinemo o njoj. Svojim prisustvom

nas podseća na ono što smo izgubili.“

Džek je kipteo od besa. Devojčica je izgubila najmilije, baš kao i on.Samo što je on imao sreće da stekne prijatelje kao što su Akiko, Jamato iJori. Ona nije imala nikog. Pomisao na njene patnje samo ga je utvrdila urešenosti da se bori. Taj Akuma je okrutan i nemilosrdan - gori od samogđavola.

„Moram da se vratim u Okajamu“, reče Džek na starčevo iznenađenje.

„Ali ne možeš sad da odeš!“

38

„Ne brini, vratiću se s još nekoliko samuraja!“

Vesti o Džekovoj odluci proširile su se kao šumski požar. Slavljen je kaospasilac naseobine. Tog jutra je bio tvrdo rešen da ispuni obećanje. U me-đuvremenu je posumnjao u svoje sposobnosti. Možda će uspeti da ubedidruge ratnike da mu se pridruže, ali kako će postupiti kad otkriju da jegajdžin, što je neizbežno? Seljani su, po svoj prilici, zaboravili na tu činje-nicu.

Najstariji žitelj naseobine, Joši, nije.„Povedi Togea sa sobom“, poručio mu je na ručku u Juničijevom domu.

„Predstavljaće se kao tvoj sluga. Tako ćeš dobiti na ugledu.“ Toge nije de-lovao oduševljeno, ali nije imao izbora.

„Sora mora krenuti s tobom, kao predstavnik sela.“„I ja ću!“, prijavio se Kunio.

„Ako baš moraš“, oprezno će Juniči. Po izrazu njegovog lica bilo je jasnoda jedva čeka da momku vidi leđa, makar na nekoliko dana.

„I Neko će poći s nama“, reče Džek.

„Zašto? Mala grozno kuva“, promrmljao je Toge.„Hoćeš li ti da kuvaš?“, pitao ga je Džek. Toge nije znao šta da mu kaže.

Mrak je pao kad su završili s pripremama.„Polazimo sutra ujutru“, reče Džek.

Probudio se u cik zore, odmoran i vedar. I vreme im je išlo naruku. Sjaj-no zimsko sunce obasjavalo je beli tepih popao po Okajami. Glavni drumbio je jasno vidljiv. Vijugao je ka horizontu.

Seljani su se okupili na trgu da ih isprate. Raspodelili su teret na petoricuputnika. Džek se postarao da Neko ne bude preopterećena.

„Kunio!“, povikao je kad se dečak zaputio ka najmanjoj gomili prtljaga.„Ovo džakče pirinča i lonac ne bi smeli da budu problem za tako snažnogmomka.“

Momčić se osmehnuo. Nije hteo da se sramoti pred seljanima.„Nema problema“, rekao je i nabacio pozamašni džak i gvozdeni sud na

39

leđa. Blago se zateturao i krenuo za Džekom i ostalima.

Prolazili su između snegom pokrivenih polja. Prešli su most pored mlinai ostavili Tamagaši za sobom. Neko je veselo skakutala pored Džeka, oslo-bođena statusa seoske robinje.

Dobro su napredovali po utabanom putu. Do sredine popodneva stigli sudo prvih kuća Okajame. Toge je uspeo da iznajmi isto trošno skladište.Ostavili su Neko i iscrpljenog Kunija da čuvaju zalihe. Glavni trg bio jepun užurbanog, veselog sveta.

„Danas je pijačni dan“, objasnio je Toge. Vodio je Džeka kroz gomilu,pored tezga s ribom, svilom i začinima. Na trgu se prodavalo sve, od ulja iogreva do zemljoradničkih alatki i grnčarije.

„To su dobre vesti“, reče Džek sa šeširom natučenim na oči. „Biće višesamuraja za regrutovanje.“

Procenili su da na tržnici vlada prevelika gužva i da u takvom okruženjune mogu pristupiti kandidatima na odgovarajući način. Džek je odabraomalu čajdžinicu na uglu trga, iz koje se pružao lep pogled na pijacu. Bila jesastajalište ronina. Iz nje se moglo lako pobeći, u slučaju da Džek bude ot-kriven.

Toge je, u skladu sa svojom ulogom, naručio bokal senče za svog gospo-dara. Nasuo je čaj u šoljicu i kleknuo pored Sore. Trojka je motrila tržnicu.Tragali su za odgovarajućim samurajima.

Džek je ubrzo opazio jednog. Imao je uredno potkresanu bradu i skromni,crni kimono. Na boku je nosio par dobro održavanih mačeva. Hodao jesamouvereno, ali ne i nadmeno.

„Pokušajte s ovim.“

Toge je skočio i požurio ka samuraju. Džek i Sora gledali su kako sepredstavlja s dubokim naklonom i poziva ronina na čaj. Ratnik mu je po-stavio pitanje i dobio odgovor. Odmahnuo je glavom i nastavio put. Togese vratio u čajdžinicu. Delovao je neraspoloženo.

„Zahvalio se na ponudi. Posao mu nije potreban.“

Nastavili su potragu.„Kako bi bilo da pitamo onog tamo?“, predložio je Sora. Pokazao je na

dobro odevenog samuraja, dugih brkova, punih obraza i popriličnog trbu-

40

ha.

„To ne bi bio dobar potez“, reče Džek. Ratnik je bio previše imućan da bibio ronin. „Tragamo za gladnim samurajem bez gospodara.“

„A onaj tamo?“, reče Toge.

Pokazao je na mršavog ratnika, upalih obraza, u pohabanom smeđem ki-monu.

„Možda bismo mogli da okušamo sreću“, odvratio je Džek. Posmatrao jekandidata preko šoljice za čaj.

Samuraj im se približio. Prošao je pored tezge s voćem. Jedna jabuka za-vršila je u rukavu njegovog kimona.

„Sad znamo da je gladan“, reče Sora.

„I da je lopov!“, promrmljao je Toge.Džek se slagao s Togeom. Tragali su za časnim i pouzdanim samurajima.

A opet, u ovim okolnostima, nisu mogli da budu preterano probirljivi.

Gomila se iznenada uskomešala. Starica se probijala kroz gužvu. Stigla jegladnog samuraja. Počela je da ga tuče po glavi čvornovatim štapom.

„Ti li se izdaješ za samuraja, jadniče!“, vrištala je. „Vraćaj jabuku!“

„Ja... ja... hteo sam da platim“, neubedljivo se pravdao samuraj. Mašio seza kesu.

„Platićeš, nego šta“, ciktala je od gneva. Štap se neumoljivo dizao i spu-štao.

Samuraj je izmicao pred staričinim udarcima. Ispustio je jabuku i pobe-gao glavom bez obzira. Trgovci su se glasno smejali ratniku, jer je bežaopred babom koja mu je jedva dopirala do pojasa.

„Od ovoga nećemo imati velike vajde“, reče Džek. „Potrebni su nam hra-bri ljudi.“

Odabir kandidata pokazao se težim nego što su očekivali. Obećavajućihsamuraja bilo je malo. Retko su se pojavljivali.

Iskusni i žilavi samuraj prošetao je ispred čajdžinice. Po pohabanom ki-monu bez mona, zaključili su da je ronin u potrazi za poslom. Na sajamasu se videli tragovi brojnih okršaja.

„On je naš čovek“, reče Džek.

41

Toge je požurio za njim. Poklonio se pred samurajem da bi privukao nje-govu pažnju.

„Da li ste raspoloženi za razgovor s mojim gospodarem?“, pitao je Toge,pokazujući ka Džeku, lica skrivenog slamnatim šeširom.

Ronin je kratko klimnuo. Seo je za Džekov sto. Spustio je mačeve poredsebe. Sora mu je nasuo čaja.

„Hvala vam što ste odvojili vremena za susret sa mnom“, reče Džek. Na-zdravio je roninu šoljicom. Predstavio se imenom svog staratelja. „Zovemse Takeši.“

Samuraj se naklonio. „Ja sam Honen. Kako mogu da vam po mognem?“

„Tražim samuraje za selo Tamagaši. Potrebni su da bi ga zimi branili odrazbojnika.“

„To je častan cilj, mada sumnjam da će doneti veliku slavu.“

„Vredan je svakog napora“, dodao je Džek. Nastavio je, vođen uverenjemda će ronin znati da ceni iskrenost koliko i izazov. „Vođa razbojnika je zlo-glasni Akuma, koga zovu i Crni Mesec.“

„On je neustrašivi ratnik. Priča se da je ubio stotine ljudi.“

„Kakva hrabrost je potrebna da bi se porazili nenaoružani seljani?“, rečeDžek. „Razbojnik poput njega ne bi imao nikakve šanse protiv samurajakao što ste vi. Da li ste spremni da nam se pridružite?“

Honen je otpio dobar gutljaj senče. Razmišljao je o predlogu. „I kolika ćebiti nagrada za tako opasan poduhvat?“

„Seljaci su siromašni. Nude tri obroka dnevno i konačište.“Izraz učtive pažnje nestao je sa samurajevog lica. Zamenilo ga je ogorče-

nje.

„Kako se usuđujete da me, kao samuraj samuraja, vređate tako skrom-nom ponudom!“ zarežao je i lupio šoljicom o sto. „Možda sam ronin, ali tone znači da sam prosjak!“

Dograbio je mačeve i odjurio.

„Stvar je beznadežna“, zakukao je Sora.„Ne možemo tek tako odustati“, rekao je Džek, iako ga je mučila sumnja

u uspeh poduhvata.

42

Smrkavalo se. Na tržnici je bilo sve manje ljudi. Uspeli su da privuku pa-žnju još dvojice samuraja. Prvi se udaljio s neuverljivim izgovorom, čim ječuo da će imati Akumu za protivnika. Drugi je procenio da mu smrt u od-brani seljaka ne bi donela slavu.

„Siguran sam da ćemo sutra imati više sreće“, reče Džek da bi sakrio ra-zočaranje.

Malodušni Toge platio je račun. Trojka je krenula ka skladištu. Džek jeosetio da ih neko prati kad su prešli ulicu. Nije se osvrnuo, već je dao znakTogeu da skrene u sledeću uličicu.

Progonilac ih je sledio na bliskom odstojanju.Vrdali su sporednim uličicama. Džek je nagnao seljake da ubrzaju korak.

Nisu mogli da se otresu pratioca. Šmugnuo je u sokak i dao znak Togeu iSori da produže. Sneg je škripao pod progoniočevim nogama. Stisnuo jedršku mača. Senovita prilika prošla je pored njega.

Zastala je.„Da li se uvek kriješ od prijatelja?“

43

10.

STARI PRIJATELJ

Dečak okruglog lica, žbunastih obrva i pozamašnog stomaka posmatraoje sa smeškom na usnama Džeka, skrivenog u sokaku.

„SABURO!“, povikao je Džek kad je prepoznao starog prijatelja. „Otkudti ovde?“

„To sam ja hteo tebe da pitam.“

Toge i Sora su im zbunjeno prišli.„Poznaješ li tog samuraja?“, pitao ga je Toge. Posmatrao je mačeve na

Saburovom boku.

„Da li ga poznajem? Tri godine sam se učio s njim!“, povikao je Džek.Zaboravio je na stroga japanska pravila ponašanja. Srdačno je zagrlio prija-telja. „Zajedno smo učili u Niten Iči Rjuu u Kjotu.“

„Džek je bio učiteljev ljubimac“, zadirkivao ga je Saburo. Munuo je pri-jatelja u rebra.

„Tako je. Mene je sensej Kjuzo najčešće šutirao i bacao po dodžu.“Saburo se nasmejao. „Pa pomagao ti je da očvrsneš!“

„Kako si me našao?“„Dugo sam se motao po tržnici“, objasnio je Saburo. „Privukao si mi

pažnju, ali nisam bio siguran da si to ti. Sačekao sam da kreneš iz čajdži-

44

nice.“

„Da li će nam se tvoj prijatelj samuraj pridružiti na večeri?“, zanimao seSora.

Saburo se ozario na pomen hrane. „S najvećim zadovoljstvom.“

Četvorka je krenula ka trošnom skladištu.„Živiš kao feudalni gospodar!“, zadirkivao ga je Saburo kad je video tru-

le drvene zidove i pod od nabijene zemlje.

„Ne smem da privlačim pažnju“, objasnio je Džek kad je na Sorinom licuvideo stid izazvan Saburovom nehajnom opaskom.

Seljak je žustrim pokretima počistio platformu pre nego što ih je pozvaoda sednu.

„Šta radiš u Okajami?“, pitao ga je Džek.„Krenuo sam na muša šugjo.“

„Ti od svih ljudi!“, iznenađeno će Džek. Njegov prijatelj bio je odan ihrabar samuraj, ali nije bio rođeni borac i lovac na ratničku slavu.

Saburo je žalostivo klimnuo. „To je bila očeva ideja. Posle bratovljeve le-gendarne žrtve u bici za zamak Osaka, moja rana od strele, zarađena kadsam ti spasao život tokom napada na školu, nije uopšte delovala impresiv-no. Znaš kakav je moj otac. Ne zadovoljava se jednim herojskim sinom.Poželeo je da se hvali mojim ratničkim podvizima. Poklonio mi je i novidaišo.“

Saburo mu je dodao dva izuzetna mača. „Darovao mi ih je radi dobresreće.“

Džek se divio sečivu katane. „U koliko dvoboja si pobedio s ovimoružjem?“

„U svim“, odvratio je Saburo.„Zaista!“, reče Džek. S poštovanjem mu je vratio oružje. „Sigurno si po-

stao moćni mačevalac.“

Saburo se nagnuo prema njemu i spustio glas. „Stvar je u tome što se jošnisam ogledao ni u jednom dvoboju“, priznao je s lukavim osmehom. „To,naravno, neću reći ocu.“

Džek se nasmejao. Stari dobri Saburo!

45

„Kako stoje stvari s tobom? Čuo sam da si ostavio Akiko u Tobi počet-kom proleća. Šta si odonda radio?“

Džek mu je pripovedao događaje iz poslednjih šest meseci. Seljaci su seskupili u suprotnom uglu. Raspravljali su o pridošlici dok je Neko pazilana pirinač. Saburo je zaneseno slušao o prijateljevim podvizima i stradanji-ma. Džek mu je ispričao o bekstvu iz zamka Osaka s ranjenom Akiko; bek-stvu od šogunovih samuraja u Iga planinama; intervenciji nindža i njihovojpomoći; pljački i gubitku svih stvari i pamćenja; o Kazukiju i družini škor-piona koji su ga neumorno pratili po čitavom Japanu.

Nije mu mnogo govorio o boravku među nindžama, iako mu je bezre-zervno verovao. Nije znao kako bi Saburo reagovao na vest da je u među-vremenu postao obučeni šinobi.

„Taj Kazuki je nasilnik i nitkov!“, povikao je Saburo kad je čuo da name-rava da potraži Akiko. „Znam da je njegov otac naimenovan za daimja pro-vincije Kjoto. Njegova moć prelila se i na Kazukija. Udarila mu je uglavu.“

„Svakodnevno se molim da je Hana stigla do Akiko pre njega“, rečeDžek.

„Ne brini“, tešio ga je Saburo. Spustio mu je ruku na rame. „Oboje zna-mo da je ona jedan od najboljih samuraja u školi. Ako je Kazuki i pronađe,gorko će zažaliti zbog toga!“

Ohrabrio je Džeka svojom samouverenošću. Bilo je dobro imati prijateljapored sebe. Osobu na koju može računati i pred kojom može biti ono štojeste, bez straha ili predrasuda.

Neko je doskakutala do njih. Poslužila ih je dvema punim zdelama pirin-ča. Navalili su na hranu. Seljaci su jeli u svom uglu.

„Dobar pirinač“, reče Saburo s punim ustima.

„Uživaj dok možeš“, odvratio je Džek. „Seljaci ga nemaju u izobilju.“„Drago mi je što nisam rođen kao seljak“, reče Saburo. Nastavio je da

jede.

Džek je znao da njegov prijatelj nije nameravao bilo kog da povredi. Va-spitavan je kao samuraj. Nije mnogo mario za niže društvene staleže.

„Šta radiš s ovim seljacima?“

46

„Pomažem im da unajme samuraje.“

Saburo zamalo što nije ispljunuo hranu. „Ti! Zašto?“Rekao mu je za Akumu i napad koji će se zbiti sledećeg crnog meseca.

„Napašće ih samo jedan razbojnik?“, zanimao se Saburo.„Ne, biće ih četrdesetorica.“

Krupni samuraj je otegnuto zazviždao. „Seljaci nemaju ni najmanje šanseprotiv njih!“

„Zbog toga ću se boriti na njihovoj strani.“

Saburo je zinuo od čuda. Prestao je da jede. „Ne misliš valjda ozbiljno,zar ne? Valjda ti je jasno da moraš da napustiš Japan, pre nego što te šogunili Kazuki pronađu.“

Džek je klimanjem glavom potvrdio nameru da ostane. „Ako ne pomog-nemo seljacima, niko drugi neće.“

„Mi?“, promucao je Saburo. Piskavim glasom skrenuo je pažnju seljaka.„Da, nadam se da ćeš mi se pridružiti.“

„Gori si od mog oca!“, reče Saburo razrogačenih očiju. „Obojica želite dame ubijete!“

„Nećemo biti samo nas dvojica“, nastavio je Džek. „Regrutovaćemo jošpet samuraja.“

„Samo sedam samuraja protiv četrdeset razbojnika!“„Molim te, Saburo. Ovi ljudi su očajni. Nemamo mnogo vremena.“

Saburo je teško uzdahnuo. Razmišljao je o Džekovom predlogu. Seljacisu ćutke čekali njegov odgovor. Džek je pomislio da možda suviše traži odsvog prijatelja.

„Sahranićeš me, Džek!“, konačno je prozborio Saburo.

„Da li to znači da ćeš mi pomoći?“, odvratio je Džek, s mešavinom čuđe-nja i olakšanja. „Platiće nas hranom.“

„Pa zašto nisi odmah rekao?“, reče Saburo sa osmehom. „Ništa drugo mine treba!“ Seljaci su se bacili na tle, u znak zahvalnosti.

„Prihvatio sam se ove obaveze“, tiho će Saburo, „samo zato što si ti totražio. Izgleda da ću ponovo morati da spasavam tvoj bedni život!“

47

11.

PREDUSRETLJIVI KALUĐER

„Gnjavite nekog drugog tim dečjim igrama!“ progunđao je samuraj. Srdi-to je terao Sabura od sebe.

„Ali ovo je prava misija“, nije se dao Saburo. Trčkarao je za roninompreko trga.

„Misliš da sam glup. Da su seljaci imali ozbiljan problem, ne bi unajmilimladog samuraja poput tebe.“

„Zbog toga im je i potrebna tvoja pomoć.“„Tebi je potrebna pomoć. Pusti me na miru pre nego što ti prekratim taj

tvoj ne naročito dugačak život!“

Saburo se zaustavio u mestu i pustio ronina da se udalji. Vratio se do ula-za u najveći budistički hram u Okajami. Seo je na stepenice pored Džeka.

„To je šesti ronin koji me je odbio“, žalio se Saburo. „Ne shvataju meozbiljno.“

Džek je posmatrao trg ispod duboko navučenog šešira. Čitavo jutro su setrudili da unajme nekog samuraja. Pazarni dan primicao se kraju. Na ulica-ma je bilo sve manje ljudi.

„Ne mogu da verujem da dosad nismo našli nijednog samuraja voljnogda pomogne“, reče Džek.

48

Saburo je slegnuo ramenima. „Svako gleda samo sebe otkad je šogun do-šao na vlast.“

„Zašto ne potražite spasenje?“, posavetovao ih je sitni kaluđer, koji sespuštao stepenicama hrama.

U mantiji boje šafrana nije bio mnogo veći od deteta. Nosio je šakudžobatinu sa šiljatim metalnim vrhom i šest metalnih prstenova, koji su zvečalipri svakom koraku. Lice mu je bilo u senci velikog kupastog slamnatog še-šira. Džek je sretao slične kaluđere na putovanjima. Često su krili lice da binaglasili odeljenost od spoljašnjeg sveta.

„Ne tražimo pomoć za sebe“, objasnio je Džek. Ljubazno se naklonio ka-luđeru. Pokazao je na Togea i Soru, koji su smrknuto klečali nedaleko odnjih. „Seljacima su potrebni samuraji da bi zaštitili žetvu pirinča. Nijedanronin ne želi da im pomogne.“

„Nijedan ronin ne želi da nas sasluša“, s uzdahom će Saburo.

„Zašto se ne obratite mlađim samurajima?“, predložio je kaluđer. „Pohrabrosti ne zaostaju za starijim.“

Džek je razmišljao o tome. „Možda se još obučavaju i nisu dovoljnoumešni s mačem. Previše bi rizikovali protiv razbojnika kao što je Akuma.Potrebni su nam ratnici s borbenim iskustvom.“

„Da li tebi nedostaje takvo iskustvo?“„Ne sasvim“, priznade Džek. Setio se napada na Niten Iči Rju i bitke za

zamak Osaka.

„Zar se nisi borio u dvoboju s odraslim samurajem... i pobedio?“„Hmmm... jesam“, odvratio je Džek, zatečen pronicljivim pitanjem.

„Pa otkud znaš da nema još ratnika poput tebe?“„Zašto što sam...“, ućutao se. Zamalo da kaže: Zato što sam gajdžin. Ali

kaluđer bi mogao biti u pravu. Bio je spreman da se sukobi s razbojnicima.Ako je Niten Iči Rju stvorio ratnike poput Akiko, Jamata i njega, zašto nebi bilo i drugih jednako veštih mladih samuraja?

„Ali ovo nije Kjoto“, negodovao je Saburo. „Ovde sigurno nema mnogomačevalačkih škola - ako ih uopšte ima! Gde ćemo naći mlade samuraje?“

„Ponekad je ono za čim tragate pred vašim nosom“, odvratio je kaluđer ipodigao šešir.

49

Džek i Saburo zapanjeno su posmatrali sitnog kaluđera, krupnih, bistrihočiju i glatko obrijane glave.

„Ali ti bi trebalo da budeš u hramu Tendaj u Iga planinama Ueno... sasensejom Jamadom“, konačno je prostenjao Džek.

„Dok bi ti trebalo da budeš na brodu koji plovi za Englesku“, odvratio jeJori.

Neko je u skladištu kuvala senču, dok su Džek, Saburo i Jori upoznavalijedni druge sa svime što se u međuvremenu dogodilo. Jori nije mogao daveruje šta je sve Džek preturio preko glave. Saburo je zaneseno slušao pri-povest o Jorijevom grozomornom bekstvu od crvenih đavola posle bitke zazamak Osaku. Zajedno su tugovali zbog tragičnog zatvaranja škole. Džek iJori su sa zadovoljstvom saslušali Saburovu priču o senseju Kanu, slepomučitelju bodžucua, koji je, pre nego što je nestao, uspeo da vrati preživelemlade samuraje u Kjoto. Džek se zalud nadao da će čuti nešto novo o sud-bini svog zaštitnika Masamota, koji je prognan u daleki hram na planiniJavo. Tuga je uzmakla pred smehom, kad je Jori čuo za Saburov borbamasiromašni muša šugjo.

„Ne vidim zašto bih preduzimao nepotrebne rizike!“, objasnio je Saburopodignutih obrva. „Otkud ti u Okajami?“

„Sensej Jamada poslao me je na hodočašće“, odvratio je Jori. „Religioznevrste.“

„Da li je i on ovde?“, pitao je Džek. Radovao se susretu sa majstoromzen-filozofije, najdražim učiteljem u Niten Iči Rjuu.

Jori je odmahnuo glavom s tužnim osmehom. „Mislim da je nešto umrlou njemu u bici za zamak Osaka. Trudi se da mi prenese sve što zna, kao daočekuje skori odlazak s ovog sveta.“

Džek i Saburo izmenjali su zabrinute poglede.„Pa zašto nisi s njim?“, pitao ga je Saburo.

„Život je najveći učitelj, rekao mi je, kad me je poslao na hodočašće. Za-molio me je da dostavim poruku starom prijatelju u hramu Okajama.“

Prišla im je Neko s vrelim čajnikom. Oprezno se popela na drvenu plat-formu i nasula čaj u tri šoljice. Saburo je podigao svoju.

50

„Za Niten Iči Rju!“, rekao je da bi ih oraspoložio.

„Za prijatelje!“, rekao je Džek, koji se još nije oporavio od iznenađujućegsusreta sa Saburom i Jorijem. Bio je beskrajno srećan što su ponovo zajed-no.

„Za prijatelje kojih više nema, ali nisu zaboravljeni“, rekao se Jori, očijucrvenih od suza.

Ponovo okupljeni, mladi samuraji pili su u čast svojih prijatelja. Utonulisu u svečanu tišinu. Saburo je bio na ivici suza zbog sećanja na hrabrogbrata Tara. Džek je žalio za Jamatom, koji se žrtvovao da bi spasao Akiko injega od nindže Zmajevog Oka.

Neko ih je zaprepašćeno posmatrala. Mislila je da su takvi zbog njenogčaja. Jori joj je pokazao da senča ima dobar ukus. Poklonila se i odskakuta-la u svoj ugao, da pripremi ručak.

Džek je, po ko zna koji put, bio začuđen Jorijevim razumevanjem ljudi.Znao je da je Neko gluva i nema, iako mu to niko nije rekao. Ni za dlakuse nije promenio. Iako mali rastom, imao je veliko srce i dobru dušu. Teosobine činile su ga savršenim monahom, iako mu nisu uvek bile od pomo-ći na obuci za samurajskog ratnika. Pokazao je iznenađujuću otpornost i iz-uzetnu veštinu, koje su nadilazile njegovu neuglednu pojavu.

„Još ne mogu da verujem da sam naleteo na vas dvojicu“, reče Džek.

Jori se toplo osmehnuo. „Božanstva neupadljivo deluju preko podudarno-sti. Možda ti je pomogao Hotej, Nasmejani Buda, jedan od sedam božan-stava sreće.“

„Moram da mu se zahvalim na ljubaznosti“, reče Džek sa osmehom.„Kad se vraćaš na Iga Ueno?“

„Kad se moj dobri prijatelj bezbedno vrati kući“, reče Jori uz naklon.„Odan si kao i uvek“, reče Džek. Uzvratio je naklon. „Obećao sam da ću

pomoći seljanima pre nego što nastavim put.“

Jori je mudro klimnuo, kao da je očekivao takav odgovor. Nadahnut bu-dističkim učenjem, rekao je,: „Pomažući drugima, pomažemo sebi.“

„Ne moraš da ostaneš“, reče Džek. „Ova misija biće opasna.“

Nije pitao Jorija da im se pridruži zato što je znao da njegov prijatelj iz-begava nasilje kad god je to moguće. A opet, njegova mudrost i saveti bi

51

mu dobro došli u predstojećoj bici s Akumom.

„Gde god su iskreni prijatelji, tu je i nada“, reče Jori. „To sam od tebečuo.“

„Mudro zboriš, Jori“, napomenuo je Saburo. „Ali gde da nađemo mladesamuraje, voljne da nam pomognu?“

„Imaš tako malo vere, Saburo!“, ukorio ga je Jori, s lukavim sjajem uočima, zbog kog je podsećao na senseja Jamadu. „Sveštenik u hramu Oka-jama rekao mi je da se pored reke održava streličarsko takmičenje. Tamoće biti.“

52

12.

RASCEPLJENA STRELA

Velika gomila slegla se na istočnoj obali reke Asaši. Ta oblast bila je sre-dište gradske trgovine. Na dokovima je bilo nekoliko rečnih brodova rav-nog dna i s jednim četvrtastim jedrom. Nosači su jurcali okolo, sdžakovima pirinča ili buradima sakea na sklepanim kolicima. Roba svihvrsta i namena iskrcavana je u prostrana drvena skladišta pored obale. Pra-zna plovila čekala su da budu natovarena robom koju će razvesti širom Ja-pana.

Zamak s krovom u pet nivoa dominirao je suprotnom obalom. U crnoobojena građevina bacala je zloslutnu senku na čitav kraj.

„To je zamak Vrana“, reče Toge dok su se probijali kroz gomilu. „Domdaimja Ikede.“

Džek je shvatio da gospodar koji živi u tako raskošnoj palati nema mno-go saosećanja za svoje podanike. To je pogotovo važilo za siromašne selja-ne.

Streličarsko nadmetanje održavalo se na širokoj verandi ispred najvećegskladišta. Šest malih meta poređano je na jednom kraju verande. Strelci uzimskim kimonima postrojili su se na drugom, šezdesetak metara udalje-nom kraju. Ogolili su leve ruke, da bi bolje zatezali lukove i tačnije gađali.

Strele su letele kroz vazduh kao jata usplahirenih vrabaca. Obalom su od-

53

jekivali snažni udarci čeličnih vrhova o drvene mete. Takmičari su ispuštalistrelu za strelom.

„U Okajami se svake godine održava nadmetanje Tošija“, objasnio jeToge. „Strelac koji ima najviše pogodaka u stotinu pokušaja biva proglašenza pobednika.“

Novo jato strela poletelo je ka cilju. Drhtale su posle udarca u drvenemete. One koje bi promašile padale su ispred meta na verandi ili bi se zabi-le u zid skladišta iza njih.

Saburo je opazio nekoliko mladih samuraja među gledaocima. „Kogaćemo prvo da pitamo?“

Džek je sledio njegov pogled. Grupa je bila mešavina dečaka i devojčica.Niko nije bio ni blizu ceremonije odrastanja. Odmahnuo je glavom. „Pre-mladi su.“

„A ono dvoje?“, predložio je Sora.Malo stariji dečak i devojčica, verovatno brat i sestra, stajali su ispred

njih, opčinjeni nadmetanjem. Džek je pogledom pretražio gomilu. Zaklju-čio je da su njih dvoje jedini pogodni kandidati.

„Šta ti misliš, Jori?“„Moram bolje da ih pogledam“, odgovorio je. Nije mogao da ih vidi od

gomile.

„Sledi me“, reče Saburo.Moćni povik digao se iz gomile kad su stigli do prvog reda. Strelci su

prestali da odapinju strele. Počelo je brojanje. Gledaoci su se ućutali. Sudi-ja u beloj halji pregledao je mete. Brojao je uspešne pogotke svih strelaca.

„Pedeset dva!“, oglasio se. Publika je odgovorila pristojnim aplauzom.Prvi samuraj se skromno naklonio.

„Šezdeset četiri!“ Drugi strelac dozvolio je sebi da se osmehne. Publikamu je otpozdravila veselim klicanjem.

„Dvadeset jedan!“Učtiv, iako mlak aplauz nije mogao prikriti zlurado cerekanje. Izdajničko

rumenilo buktalo je na strelčevom licu. Nije dugo trpeo podsmeh gomile.Kolektivni uzdah uzdigao se ka nebu kad je saopšten rezultat četvrtog tak-mičara.

54

„Devedeset osam!“, objavio je zvaničnik. Nije krio zaprepašćenje. „Novirekord!“

Brkati samuraj ozbiljna lica, u belom giju i hakami iste boje, ispustio jepobednički uzvik i podigao luk u vazduh.

„Zašto ne bismo pitali njega?“, reče Jori, klimajući ka verandi kad je zva-ničnik saopštio razočaravajućih „četrdeset sedam“, rezultat petog samuraja.

„Odluči se, Jori“, reče Saburo. „Mislio sam da tragamo za mladim sa-murajem.“

„Slažem se“, reče Jori. Mislio je na šestog i poslednjeg takmičara. Međustrelcima je bio i usamljeni dečak. Nosio je jednostavni crni kimono. Vezaoje kosu u perčin. Ništa na njemu nije plenilo pažnju. Lice mu je bilo oštro iusredsređeno, a držanje dostojanstveno i spokojno.

Zvaničnik je prebrojao strele na dečakovoj meti. Prebrojao ih je ponovo,pošto očigledno nije bio siguran. Uzbuđenje je raslo u publici. Zvaničnikse okrenuo i saopštio rezultat: „Devedeset devet!“

Isprva niko nije mogao da poveruje svojim ušima - pogotovo samuraj stankim brkovima. Gnevno je posmatrao dečakovu metu, kao da izdalekabroji šumu strela. Publika se oglasila gromkim aplauzom.

Kad se buka slegla, zvaničnik je prišao dečaku i počeo: „Proglašavampobednika...“

„Ne, ja sam šampion!“, prekinuo ga je drugi samuraj. Prišao mu je žur-nim korakom. „Reci nam koliko imaš godina“, zapitao je dečaka.

„Petnaest... i po.“„Vidite! Još nije punoletan.“

„Zašto je to bitno?“, bunio se dečak. „Pobedio sam te.“Samuraj se jedva kontrolisao. „Nadmeno derište! Pokazaću ti ja gde ti je

mesto“, rekao je i zamahnuo pesnicom ka dečakovom licu.

Momčić nije ni mrdnuo. „Prihvatam izazov.“„Dobro. Odmaći ćemo metu na dvostruko veće odstojanje i postavićemo

je na vodi“, dreknuo je samuraj. „Ispalićemo po dve strele.“

Dečak se spokojno naklonio, što je značilo da prihvata izazov. Gomila jeuzbuđeno zažagorila. Niko nije očekivao ovakav razvoj događaja. Zvanič-

55

nik je naredio da se meta postavi na čamac koji su zaustavili nasred reke.Raščišćena je staza od verande do pristaništa, da bi strelci mogli nesmetanoda gađaju.

„Pokazaću vam ko je pravi šampion“, reče samuraj. Zauzeo je poziciju zagađanje. „Poniziću te, balavče.“

Podigao je luk s uvežbanom lakoćom, nategao oputu i odapeo strelu. Vi-nula se u vazduh. Opisala je luk visoko iznad gomile, ka dalekom čamcukoji se ljuljuškao na talasima. Svi su gledali da li će doseći daleki cilj. Zna-li su da je pogodila samo središte mete i pre nego što je poslužitelj u čamcupodigao crnu zastavicu.

Gomila je podivljala. Niko nikada nije video tako sjajan hitac.Samuraj je, opijen uspehom, s visine pogledao dečaka, a onda je odapeo

sledeću strelu. Pogrešio je. Drugi hitac je, zbog malog predaha, bio za ni-jansu neprecizniji. Uplašeni poslužilac skočio je u vodu trenutak pre negošto se strela zabola u klupu na kojoj je do malopre sedeo.

Gomila se glasno nasmejala.„Hteo sam da vidim kako će reagovati“, promrmljao je samuraj. Pokušao

je da prikrije promašaj neveštim izgovorom, dok se mokri poslužilac pe-njao nazad u čamac. „Budi srećan ako pogodiš čamac, balavko!“

Dečak nije slušao protivnikove zlurade upadice. Stao je postrance premameti. Telom je ispisao savršeno slovo A. Džek je prepoznao pokrete s kju-džucu obuke. Savršena ravnoteža i nepokolebljiva usredsređenost svedočilesu o postignutom jedinstvu duha, luka i tela.

Dečakove kretnje bile su tečne i usklađene. Strela je nakon odapinjanjasekla hladni vazduh kao nož. Pogledi gomile pratili su je preko neba, kapomičnoj meti. Pogodila je cilj. Reski zvuk cepanja drveta stigao je doobale.

Poslužitelj je podigao mokru zastavicu drhtavom rukom i povikao: „De-čak je rascepao samurajevu strelu po sredini!“

Gomila je odgovorila aplauzom.

„Mislim da smo našli prvog samuraja“, sa osmehom će Džek.Dečak je vratio drugu strelu u tobolac i sišao s verande.

„Gde si krenuo?“, pitao ga je samuraj.

56

„Nemam više šta da dokazujem“, odvratio je dečak.

„Vraćaj se ovamo! Nisam završio s tobom.“Dečak je ćutke nastavio put, praćen aplauzom gomile. Razdvajala se pred

njim. Poniženi i poraženi samuraj posegnuo je za strelom, s namerom damučki ubije protivnika. Džek je hteo da opomene dečaka, ali ovaj se većokrenuo munjevitom brzinom. Napeo je luk i odapeo strelu na samuraja.

Preletela je preko čovekovog ramena i nestala u skladištu.Saburo je sažaljivo odmahnuo glavom. Sagnuo se do Džeka. „Da li si si-

guran da ga želimo?“

Samuraj je, smejući se, namestio strelu i lagano zategao oputu. „Sad ćešplatiti za svoju drskost.“

Dečak nije odstupao.

Gledao je kako se burad sakea kotrljaju s kolica. Odskakala su po drve-nom podu i valjala ka samuraju. Prvo ga je udarilo i bacilo u stranu. Dečakje strelom presekao konopac na kolicima i nekoliko teških buradi otkotrlja-lo se u mutnu vodu, zajedno sa samurajem.

Polumrtvi samuraj izvađen je iz vode, a dečak je za to vreme nestao u go-mili.

57

13.

HAJATO

„Da li ste imali sreće?“, pitao je Džek, kad se vratio u skladište s Toge-om. Petorka je izgubila dečaka strelca iz vida. Razišli su se da bi ga lakšepronašli.

Sora je smrknuto odmahnuo glavom.„Da li su se Jori i Saburo vratili iz potrage?“

„Šta misliš?“, kiselo će Kunio. Mahnuo je po praznoj prostoriji.Toge je opalio dečaka preko uva. „Pokaži malo poštovanja!“

„Jao!“, povikao je Kunio. Poklonio se Džeku trljajući glavu. „Zašto ni-sam mogao da gledam streličarsko nadmetanje? Sora je mogao da čuva pi-rinač.“

„Nismo išli tamo da bismo se zabavljali! Podsećam te da je sudbina čita-vog sela na kocki!“

Vrata su se otvorila. Jori je ušao unutra sa snežnim kovitlacem. Svi po-gledi su se upravili ka njemu.

Odmahnuo je glavom. Otresao je sneg sa sebe i odložio palicu u ugao.„Pitao sam sve koje sam video. Niko ga nije primetio na mostu gde počinjezapadni put iz grada.“

Džek je umorno uzdahnuo. „Bio bi savršen za ovaj zadatak.“

58

„Biće drugih“, tešio ga je Jori.

„Hoće li?“, planuo je Toge. Izgledao je očajnije nego ikad. „Isuviše smosiromašni da bismo platili prave ronine! Umesto njih jurimo decu! Nisamvideo tako mnogo mladih samuraja na takmičenju!“

„Bilo ih je bar dvoje“, napomenuo je Džek.

„Kako ćemo ih sad pronaći? Imamo sve manje vremena. Za tri nedelje jecrni mesec!“

„Imaj vere“, reče Jori.

„Vere?“, jetko će Toge. „Svake godine molim se bogovima za kišu. Mo-lim se za sunce. Molim se za dobru žetvu. Molim se da prehranimo selo.Molim se da Akuma ne dođe! I da li bogovi odgovaraju na moje molitve?“

„Odgovoriće“, uveravao ga je Jori.

„Možda će odgovoriti na tvoje, ali ne i na naše, seljačke!“, povikao jeToge.

Pojurio je ka zadnjem delu prostorije, gonjen besom. Svima je okrenuoleđa. Nemo su razmenjivali poglede.

Neko se uskoro pojavila, uspaničenog pogleda. Ispustila je uzdah olakša-nja kad je videla Džeka. Nastavila je da priprema večeru.

„Molim vas da mu ne uzimate ove reči za zlo“, pomirljivo će Sora. „Uz-nemiren je, to je sve. Uvek je takav kad se bliži crni mesec.“

Džek i Jori su klimnuli. Sedeli su na platformi i čekali Saburov povratak.„Misliš li da je s njim sve u redu?“, pitao je Jori, posmatrajući sve masti-

ljavije nebo.

„Verovatno nešto jede!“, našalio se Džek da bi prikrio zabrinutost.Prošao je još jedan sat. Neko je poslužila pirinač s kuvanim povrćem.

Ćutke su jeli. Sve više su brinuli zbog Sabura.

Vrata su se naglo otvorila. Džek je skočio na noge s mačem u ruci.„Pronašao sam ga!“, povikao je Saburo. Vetar je unosio sneg u sobu.

Džek je vratio mač u korice. Stavio je šešir na glavu, da bi pokrio lice,kad je Saburo pozvao priliku ispred skladišta da uđe.

Dečak strelac je ušao. Premeravao je prostoriju smeđim, sokolovimočima, u potrazi za mogućim pretnjama.

59

„Sedi, molim te“, reče Saburo. Pozvao ga je da se pridruži Joriju i Džekuna platformi.

Dečakov pogled zadržao se na Džeku. Ćutke ga je posmatrao. Odložio jeluk kad se uverio da mu ne preti neposredna opasnost. Kleknuo je u polu-sedeći položaj, s podignutim kolenom. Nije hteo da rizikuje. Katana mu jepočivala u krilu. Omogućavala mu je da brzo reaguje na svaki napad.

Neko je žurno donela dve zdele vrućeg pirinča. Saburo je počeo da jede.Dečak je ljubazno odbio obrok.

„Već sam jeo, sa Saburom“, rekao je. „Slobodno se posluži.“Neko je pogledala Džeka. On je nespretno pokazao da može da pojede

pirinač. Ozareno se poklonila Džeku, a zatim i dečaku.

„Ovo je Hajato“, saopštio je Saburo sa ustima punim pirinča. „Našao samga kako vežba u poljima.“

Dečak strelac se skrušeno naklonio. Bacio je pogled na ugao u kom sučučali Toge, Sora i Kunio. „Rečeno mi je da ovi seljaci imaju problema srazbojnicima?“

„Tako je“, odvratio je Džek, otpozdravivši dečaku. „Da li ti je Saburo ob-jasnio s kakvim neprijateljem ćemo se sukobiti?“

Hajato je klimnuo. Pomisao na tako opasne i brojne protivnike nije ga za-brinjavala.

„Da li znaš da seljaci mogu da ti pruže samo hranu i smeštaj?“Hajato je ponovo klimnuo. „To je i više nego dovoljno. Ja sam samuraj.

Dužnost mi je i čast da zaštitim pirinač koji hrani naš narod.“

Džek, Saburo i Jori izmenjali su poglede. Dečak je ispovedao bušido:ideal koji je Masamoto predano usađivao svojim učenicima. Nisu moglipoželeti boljeg saveznika. Ostala je još jedna prepreka.

Džek se okrenuo Hajatu i rekao: „Ako želiš da nam se pridružiš, nešto bitrebalo da znaš.“

Duboko je udahnuo pripremajući se na najgore. Skinuo je šešir.Hajato je raširio oči. Ruka mu je pošla ka katani. To su bile jedine reakci-

je.

„Pretpostavljam da si ti taj zloglasni gajdžin samuraj.“

60

I Džek je poželeo da se maši mača. Da li dečak namerava da ga ubijekako bi se domogao nagrade za njegovu glavu?

„Ima li još iznenađenja?“ pitao je Hajato. Oprezno je posmatrao trojku.Saburo i Jori prišli su Džeku, kao da žele da ga zaštite. Rastuća napetost

između četvorice samuraja nagnala je seljake da se povuku u ugao.

„Nema ih“, reče Džek.Hajato se osmehnuo i opustio ruku. „Ne brini. Ne tragam za tobom. U

stvari, borili smo se na istoj strani u bici za zamak Osaka. Daimjo Jukimu-ra bio je moj otac.“

Džek se sećao dečakovog oca. Nindže su ga ubile u napadu koji je orga-nizovao šogun.

„Moj otac je... pričao o tebi“, Hajato je propustio malo osećanja u svojglas. „Spasao si život njegovom prijatelju, velikom daimju Takatomiju. Di-vim se svakom samuraju koji se suprotstavi nindži, pogotovo tako smrto-nosnom kao Zmajevo Oko.“

„Zatekao sam se na pravom mestu, u pravo vreme, to je sve“, odvratio jeDžek.

„Preskroman si“, reče Hajato. „To mi se dopada. Biće mi čast da se borims tobom protiv razbojnika Akume.“

Seljaci su savladali strah. Prišli su mladom samuraju da bi mu se sa za-hvalnošću poklonili. Čak se i Togeovo raspoloženje popravilo. Nervozno jemahnuo Neko da skuva još senče.

Džek se poverio Hajatu dok su pili čaj: „Imamo muke da pronađemo do-brovoljce. Znaš li nekog ko bi nam se pridružio?“

Hajato je spustio šolju. Podigao je prst posle kraćeg razmišljanja.„Jedan momak mogao bi biti vredan truda.“

61

14.

JUDAJ

„Šta mislite?“, pitao je Hajato sledećeg jutra, pored dokova.

Džek i ostali zadivljeno su posmatrali mladog samuraja koji je unosiodva bureta sakea u skladište, dok su se dvojica nosača mučila s jednim.

„Veliki je kao planina!“, otelo se Joriju, koji mu nije dopirao ni do poja-sa.

Džek nije bio ništa manje zapanjen. Mladi samuraj imao je široke grudi,noge kao stabla i ruke prepune mišića. Kosu crnu kao katran svezao je uperčin. Lice mu je bilo kao isklesano od granita.

„Judaj je krupan za svoj uzrast“, reče Hajato. „To ga čini veličanstvenimratnikom.“

U skladište je umarširala mršava žena, preka pogleda i sive, suve kože.„Zašto ste tako spori?“, pitala je. Preteći je mahala tankim bambusovim

štapom. „Još tri broda čekaju na istovar. Mičite se!“

Pojurila je za Judajem i drugim nosačima u skladište. Obasula ih je nare-đenjima i uvredama, kao da je šogun lično. Nosača, presporog za njenukus, počastila je udarcem štapom po nogama.

„Ta žena je gora od moje majke!“, primetio je Saburo kad je njena žrtvaothramala u zgradu.

62

Prodorni vrisak zaparao je vazduh.

„Možda samuraj više nije mogao da je trpi?“, reče Džek. Potrčali su da bivideli šta je razlog takve reakcije.

Oštrokondža je stajala na praznim kolicima, sivlja u licu nego ikad. Sti-skala je kimono uz mršavo telo.

„Ubijte ga! Ubijte ga!“, vrištala je i pokazivala čvornovatim prstom nasićušnog, smeđeg miša na podu.

Nosač je dohvatio metlu i pokušao da udari stvorenjce po glavi. Miš jebio prebrz. Šmugnuo je uz točak kolica. Žena je pomahnitala kad je pretr-čao preko njenih nogu. Skakala je okolo kao pomahnitala lutka. Nosači sus mukom susprezali smeh.

„Ti, samurajski dečače!“, zapištala je, očiju izbečenih od straha. „Pomozimi!“

Judaj je priterao mišića u ćošak. Sagnuo se i zgrabio stvorenjce.

„Zdrobi ga!“, vrisnula je.Divovski dečak nije obraćao pažnju na usplahirenu ženu. Izašao je iz

skladišta. Zaustavio se na drugoj strani doka i pustio miša na obalu reke.Gledao je kako zamiče u travu.

Žena je huktala od besa na vratima skladišta.„Naredila sam ti da ubiješ to čudovište!“

„Kakvo zlo ti je miš naneo?“, pitao je Judaj tihim i učtivim glasom.Žena je grickala usne, tragajući za smislenim odgovorom. Konačno je

procedila: „Kako se usuđuješ da budeš neposlušan! Danas ćeš dobiti samopola sledovanja. Vraćajte se na posao, iz ovih stopa!“

Nastavila je s tiranskim ponašanjem. Mahala je štapom na nosače, koji supohrlili na svoja mesta. Kratkotrajna zabava je završena.

Judaj je duboko uzdahnuo i krenuo za njom.

„Malo je mek za samuraja, zar ne?“, glasno je razmišljao Saburo.„Veoma je jak!“, reče Džek.

„Dopada mi se“, reče Jori. „Poštuje život.“„Od kakve će mu to koristi biti pri susretu s krvožednim razbojnikom po-

put Akume?“, negodovao je Toge.

63

„Pouzdan je i odan“, umešao se Hajato. „To mnogo znači.“

Toge nije bio ubeđen. „Zašto radi kao nosač ako je samuraj?“„Ostao je bez ikog svog“, nastavio je Hajato. „Mora da zarađuje za život

- kako god zna i ume. Feudalni gospodari ustručavaju se da unajme mladesamuraje.“

„Misliš da će hteti da nam se pridruži?“, zanimao se Džek.Hajato je hitro klimnuo. „Ne bih rekao da uživa u ovom što radi. Mora da

jede da bi očuvao snagu.“

Džek je, okrenut Joriju, prošaptao: „Da li te podseća na nekog?“Jori je pogledao Sabura i pokrio usta da bi prikrio smeh. Čekali su do

podneva, kad su nosači dobili kratku pauzu za ručak. Judaj je sedeo sam nadrugom kraju doka. Duge noge visile su mu preko ivice. Stopala su mu bilatik iznad vode. Prišao mu je Hajato, pošto ga je poznavao.

Džek i ostali izdaleka su posmatrali njihov razgovor. Hajato je pokazaona seljake, a zatim na tri samuraja. Judaj ga je slušao, lagano žvaćući. Ha-jato je završio s pričom. Poklonio se i čekao odgovor. Svi su nakrivili gla-vu, nestrpljivi da čuju Judaja.

Gigantski dečak obrisao je ruke o odeću i ustao. Polako se zaputio duždoka. Daske su škripale pod njegovom težinom. Zaustavio se ispred Dže-ka.

Pogledao ga je sa osmehom. „Tvoja ponuda čini mi se dostojnom.“Džek se poklonio i rekao: „Kada možeš da nam se pridružiš?“

„Odmah“, odvratio je divovski dečak. Uzeo je nodaši mač, naslonjen nazid s unutrašnje strane skladišnih vrata. Prebacio ga je preko leđa. Nodašije, uprkos izuzetno dugom sečivu, u njegovim rukama izgledao kao dečjaigračka.

Mršava oštrokondža je dreknula: „Dovoljno ste džabalebarili! Vratite sena posao!“

Umorni nosači nevoljno su ustajali.„Kuda si ti krenuo, samurajski dečače?“, pitala je.

Judaj joj se učtivo naklonio. „Dobio sam drugi posao.“Ošinula ga je gnevnim pogledom. „Ako sad odeš, ne računaj da ćeš ikada

64

raditi na ovom mestu!“

„Sigurno ti je laknulo kad si to čuo!“, reče Saburo. Smešio se novom pri-jatelju dok su se udaljavali od skladišta.

Žena je ljutito posmatrala kako njen najjači radnik odlazi. Od muke jeudarila štapom po buretu sakea. Polomio se nadvoje.

„Ti si za ovo kriv!“, ciknula je. Mahala je koščatom pesnicom za Juda-jem. „Duguješ mi novi štap!“

65

15.

U ŽURBI

„Još samo dvoje“, reče Džek kad su se razišli, da bi potražili mlade sa-muraje. Još malo pa će biti u prilici da održi reč datu seljanima. Pijačni dani streličarsko takmičenje su se završili. Okajama je bila gotovo prazna. Ni-gde nije bilo obećavajućih regruta.

Tražili su ih čitavo popodne. Spazili su samo jednu devojku, mladu sa-murajku vrednu njihovog interesovanja. Ona je brzo odbila ponudu. Reklaje da joj njeni roditelji ne bi dozvolili da im se pridruži. Strah je sevnuo unjenim očima na pomen Akume. Džek nije krivio devojku. Odbrana selaneće biti lak zadatak. Očekuje ih pravi rat, u kom Akuma neće uzimati za-robljenike.

„Možda su Saburo i Hajato imali više sreće?“, reče Jori.

„Nadam se da jesu“, odvratio je Džek.Obeshrabreni Sora poveo ih je ka skladištu. Džek i Jori išli su pored ko-

losalnog Judaja. Krivudali su sokacima. Niko nije smeo da im priđe. Džekse, po prvi put za mnogo meseci osećao prilično sigurno.

Kad mu je pokazao lice, Judaj se samo učtivo naklonio i sa srdačnimosmehom rekao: „Svaki Hajatov prijatelj je i moj prijatelj.“

Kunio se dosađivao pored vrata skladišta. Čekao je povratak mladih sa-muraja. Zapanjeno je posmatrao Judaja. Nije mogao da odvoji pogled od

66

gigantskog dečaka.

„Nemoj da buljiš!“, siktao je Toge.Kunio je sa strahopoštovanjem zevao u moćnog mladog samuraja. Toge

ga je šutnuo u zadnjicu. Oterao ga je u skladište i naredio mu da donese ne-što drva za vatru. Posle nekoliko minuta, Neko se pojavila sa senčom. Za-malo što nije ispustila čajnik kad je ugledala Judaja.

Stidljivo se naklonila i sipala čaj samurajima drhtavom rukom. U žurbi jeprosula nešto vrele tečnosti na pod. Pocrvenela je. Krupne crne oči preo-brazile su se u pune mesece.

„Gluva je i nema“, pravdao se Toge. Odvukao je devojčicu u stranu, po-stiđen njenom omaškom.

„Pusti je“, zarežao je Judaj. Ošinuo ga je ljutitim pogledom. „Oni kojidobro čuju uglavnom nikog ne slušaju.“

Toge se trgnuo i povukao u ćošak. Judaj se ljubazno osmehnuo devojčici.Pozvao ju je da napuni šoljicu. Naklonom je izrazio zadovoljstvo senčom.Povukla se iz prostorije kad je poslužila Džeka i Jorija. Džek je primetio dadevojčica, perući pirinač za večeru, viri kroz pukotinu u zidu.

Saburo i Hajato uskoro su se vratili. Izgledali su umorno.„Pronašli smo ih“, obznanio je Saburo.

„Nažalost, zakasnili smo“, objasnio je Hajato.„Ukrcali su se na brod i zaplovili ka jugu, u Imaban.“

„Dakle, gotovo je“, malodušno će Sora. „Selo je osuđeno na propast.“„Ne očajavaj“, reče Jori. „Sutradan ćemo potražiti nove regrute.“

„Zašto bismo?“, umešao se Toge. „Moramo da se vratimo da bismo sepripremili za napad. Imamo sve manje vremena!“

„Još nismo okupili sedam samuraja“, reče Džek.

„Ali vi ste veliki ratnici!“, oglasio se Kunio. „Petorica će biti dovoljna.“Džek je posmatrao polupraznu šoljicu. Čaj je odražavao njihovu situaciju

- bilo ga je u izvesnoj, ali nedovoljnoj količini. Lica seljaka svedočila su ogotovo nepodnošljivom očajanju i malodušnosti. Džek je bio dužan da vodiračuna o svojim prijateljima. Ova misija bila bi opasna i za sedmoricu sa-muraja. Petorica će se suočiti s mnogo većim rizikom.

67

Prelomio je. „Ako iko želi da ode, ovo je pravi trenutak za to.“

Svi su i dalje mirno sedeli.„Zašto sedmorica?“, pitao je Hajato.

„Imamo posla s najmanje četrdeset razbojnika. Procenio sam da vešti sa-muraj može da izađe na kraj s najviše šest protivnika.“

„Pa, Judaj vredi bar za dvojicu“, umešao se Hajato. „Mogu da pogodimnekoliko razbojnika, pre nego što nam se približe. Nismo uzeli u obzir vaševeštine.“

Džek je prešao pogledom po družini. Jori je izgledao nervozno, ali odluč-no. Saburo je bio iznenađujuće posvećen zadatku. Judaj je delovao čvrstokao stena.

Oklevajući je klimnuo. „Pokušaćemo s petoricom.“

Pet samuraja, tri seljaka i Neko krenuli su sledećeg jutra u selo Tamagaši.Zimski vetar tukao je po družini koja je odmicala snežnom ravnicom. Pola-ko su napredovali. Judaj bi poneo Jorija na leđima kad god bi naišli na vi-soke smetove.

Hajato je hodao naporedo s Džekom. „Koliko još ima do sela?“, pitao jeposmatrajući sumorni pejzaž ispred sebe.

„Prošli put smo stigli u sumrak.“

Nagnuo se prema Džek kad je primetio da se osvrće za sobom. „I ti siosetio isto što i ja?“

„Jesam“, reče Džek. Bilo mu je drago kad je saznao da nije jedini. Po-smatrao je široko prostranstvo iza njih. „Neko nas sledi, iako ne vidim gdebi se mogao sakriti.“

68

16.

BELA SEN

Osećaj da ih neko prati pojačao se nakon što su zašli u retku šumu. Džeknije skidao ruku s mača. Hajato je spremio luk. Činilo se da ostali nisu sve-sni pretnje. Džek se pitao da nisu preterano oprezni. Nije bilo nijednogznaka da ih neko prati. Ko bi ih uhodio ovako daleko od naseobine?

Šogunovi samuraji koristili su jednostavne i delotvorne taktike. Nisu zna-li za nijanse. Okajama bi bio njihov izbor da su planirali da im postave za-sedu. Možda imaju posla sa znatno lukavijom Kazukijevom družinomškorpiona. Možda su im postavili klopku, mada prepad na ovako dalekom iizloženom mestu, na kom nisu mogli dobiti pojačanje, nije odgovarao nji-hovom stilu rada.

„Da nisu razbojnici?“, prošaptao je Hajato. Posmatrao je stabla nervo-znim pogledom.

„Mogli bi biti“, složio se Džek.Sasvim je moguće da je do Akume dopro glas da neko pomaže seljacima.

To je mogao saznati i od samuraja s kojima su neuspešno pregovarali uOkajami. Ako se to desilo, razbojnik bi imao interesa da ih odmah napad-ne. Bolja prilika mu se neće ukazati.

Petorka je sad bila najranjivija. Biće mu teže da ih savlada kad stignu uselo i pripreme odbranu.

69

Tri seljaka malo su odmakla od glavnine. Džek je pozvao ostale da pružekorak, da bi ih stigli. Grupa ne sme dočekati napad razdvojena. To možebiti kobno. Probijali su se kroz sneg. Škripanje belog pokrivača bio je jedi-ni zvuk.

Krajičkom oka zapazio je pokret. Naglo se okrenuo i ugledao... ništa izu-zev smrznutih stabala, s granama okovanim snegom i ledom. Samo je je-lenski trag krivudao kroz šumu.

„Zašto ste vas dvojica tako nervozni?“, pitao je Saburo.

„Razbojnici su nam možda za petama“, odvratio je tiho Hajato.Saburo se osvrnuo oko sebe i nasmejao. „Ako nas prate, onda su snežni

ljudi!“

Hajato je, za tren oka, zategao luk i odapeo strelu na Sabura. On je izne-nađeno jeknuo kad mu je strela prošišala pored uva i pogodila smet.

Bela sen se odvojila od njega, trenutak pre udara. Prilika je odmah nesta-la u snežnom krajoliku. Stopila se s okolinom.

„Možda si u pravu!“, reče Hajato. Žurno je zapeo drugu strelu.Džek je isukao mač. Napad ih je ipak iznenadio.

Manriki je doleteo niotkuda. Ustremio se ka Hajatu. Mladi samuraj baciose na tle. Kratki lanac s tegom obmotao se oko luka i onesposobio ga. Belasen je, trenutak kasnije, iskrsla iza drveća i udarila Sabura u stomak. Pao jena tle. Zaroptao je, boreći se za vazduh. Seljaci su se, posle njegovog krika,uplašeno razbežali. Jori ih je okupio. Štitio ih je svojom šakudžo palicom.

Džek se okrenuo, spreman da krene u poteru za napadačem na Sabura, alije bela sen ponovo iščezla. Dok je Hajato oslobađao luk, Džek je prouča-vao šumu. Nadao se da će uvrebati nevidljivog protivnika. Imao je osećajda traži iglu u plastu sena.

Neko ga je cimnuo za rukav. Nema devojčica stvorila se pored njega. Po-kazivala je na obližnje drvo. Ništa nije video. Devojčica nije odustajala.

Kad se pažljivije zagledao, primetio je malu izbočinu na gornjoj straninajniže grane. I Judaj je opazio isto. Pojurio je ka skrivenoj prilici, zato štoje bio najbliži drvetu. Bela sen se odbacila s grane i preletela preko gole-mog dečaka. Lavina snega obrušila se s drveta i pokrila dečaka do pojasa.

U belo odeveni napadač dočekao se kao mačka ispred Džeka.

70

Zamahnuo je na belo obličje katanom, pre nego što je stiglo da ga napad-ne. Izvuklo je mač bele drške, iz saje na leđima, i odbilo smrtonosni uda-rac. Ukrstilo je pogled s Džekom.

„Zar se prijatelji tako dočekuju!“ prosiktao je ubica.Džek je zamalo ispustio mač iz ruke.

„Mijuki?“, rekao je kad je prepoznao glas iza maske.„Ko bi drugi mogao da ti se neopaženo prikrade?“

Obukla je snežnobeli šinobi šozoku, uobičajenu zimsku nindža odeću.Džek je vratio mač u korice. Široko se osmehnuo. Radovao se ponovnomsusretu s partnerkom s nindžicu obuke.

Izgleda da je Hotej Nasmejani Buda zaista na mojoj strani, pomislio je.

Nemilosrdni samurajski ratnik ubio joj je roditelje i mlađeg brata, stogaga je Mijuki isprva prezirala zbog pripadnosti ratničkom staležu. S vreme-nom su počeli da se poštuju i veruju jedno drugom, da bi na kraju tog pro-cesa postali prijatelji. Bilo mu je izuzetno drago što je vidi.

„NEMOJ!“, povikao je kad je Hajato zategao luk, nišaneći u njena leđa.

Mijuki se za tren oka okrenula sa spremnim šurikenom u ruci. Džek ju jeuhvatio za ruku, pre nego što je zavitlala smrtonosnu zvezdu za bacanje.Hajato i Mijuki izmenjali su poglede. Zapodenuli su žestoku nemu bitku.

Judaj se iščupao iz snega i krenuo na nju.

„Mijuki je prijatelj!“, povikao je Džek. Podigao je ruku, u uzaludnom na-poru da zaustavi golemog dečaka.

„Ona je nindža!“, hladno će Hajato s napetim lukom.

„A ti si samuraj!“, odvratila je Mijuki, s ništa manjim prezirom. Slobod-nom rukom držala je nož za bacanje, uperen ka Hajatovom grlu.

Džek se postavio između njih. Pokušao je da smanji napetost. „Njen nin-dža klan me je spasao. Ona je na našoj strani.“

Saburo se osovio na noge, uz pomoć Neko. Stenjao je od bola. „Ako ti jeprijatelj“, šištao je trljajući stomak, „zašto me je tako snažno udarila?“

„Nisam znala da li si prijatelj ili neprijatelj“, odvratila je Mijuki, beztrunke sažaljenja.

Jori je napustio uplašene seljake i došao do središta sukoba.

71

„Ja sam Jori“, rekao je i s poštovanjem se naklonio Mijuki, „Džekov pri-jatelj - što znači da smo i mi prijatelji!“

Mijuki je spustila nož, suočena s njegovim iskrenim i razoružavajućimosmehom. Situacija se promenila. Hajato je otpustio tetivu luka. Uzmakaoje s Judajem, ali nije skidao pogled s nindže.

„Otkud ti ovde?“, pitao je Džek.

Iznenađeno ga je odmerila, kao da je odgovor bio očigledan.„Da bih te spasla, naravno!“, odvratila je. Skinula je kapuljaču. Pred svi-

ma se ukazala očaravajuća šesnaestogodišnjakinja, blistavocrne kose i oči-ju crnih kao ponoć.

„Ali nisam u opasnosti.“„Hana je drugačije govorila.“

„Hana?“, otelo se Džeku. Mislio je da je Mijuki ne poznaje.„Ne brini. Dobro je. Izgubila se na Iga planinama. Hanzo je sad vodi kod

Akiko.“

Džeku je laknulo posle ovih vesti. Bilo mu je drago što će Akikoinamajka, Hiroko, prvi put otkad ga je kidnapovao Zmajevo Oko, kad je imaopet godina, videti davno izgubljenog sina - Hanza, koji je po rođenju na-zvan Kijoši.

„Isprva nismo verovali Hani“, nastavila je Mijuki. „Sumnjali smo da ti jeukrala inro. Promenili smo mišljenje kad smo se uverili da te dobro pozna-je. Bila je veoma zabrinuta za Ronina i tebe.“

„Da li si se srela s Roninom na putu?“, s nadom će Džek. Odmahnula jeglavom, na Džekovo razočaranje. „Previše lako sam te pratila! Da li te jeveliki majstor ičemu naučio?“ prekorila ga je.

„Namerno sam ostavljao vidljiv trag za sobom. Nadao sam se da će Ka-zuki poći za mnom umesto da potraži Akiko.“

Mijuki je zakolutala očima u neverici. „Pa, plan ti je upalio. Družinaškorpiona ti je za petama, kao i polovina šogunovih samuraja!“

Prebledeo je. Ledeni žmarci pošli su mu niz kičmu. „Koliko su blizu?“

„Poslednja oluja zatvorila je planinski prevoj Funasaka. Bar mesec dananiko neće proći tim putem.“

72

Oteo mu se uzdah olakšanja. Njegovi neprijatelji neko vreme neće moćida slede trag koji im je ostavio. Mijuki je osmotrila njegove saputnike. Nijekrila zbunjenost neobičnom družinom sastavljenom od seljaka, samuraja ijednog sićušnog kaluđera.

„Otkud ti s ovim ljudima?“, pitala je.„Dao sam reč da ću štititi ove seljake“, odgovorio je. Objasnio joj je za-

što idu u selo Tamagaši.

„Podsetio si me zašto si mi tako drag, Džek“, reče Mijuki. Zanosniosmeh osvanuo je na njenom obično mirnom licu. „Izgleda da ti je pomoćneophodna.“

„Kad smo se dogovarali, nismo pominjali nindžu“, ljutito reče Hajato.

„Još jedan ratnik bi nam dobro došao“, hitro odgovori Džek, oduševljennjenom ponudom. „Mijuki je jedan od najboljih nindži koje znam. Njenaveština biće nam od neprocenjive koristi.“

„Ona je neprijatelj!“ procedio je Hajato kroz stisnute zube.

„Samuraji su moji neprijatelji!“, uzvratila je Mijuki.Posegnuli su za oružjem.

Jori je podigao ruku. Progovorio je da bi ih smirio: „Trenutno je Akumanaš jedini neprijatelj!“

73

17.

DEČJA VOJSKA

„Evo našeg zamka!“, nasmejao se Saburo kad su prišli neuglednom seluTamagaši. „Izdaleka podseća na gomilu stajskog đubriva!“

„Samuraji su tako arogantni“, reče Mijuki i ošinu ga gnevnim pogledom.„Ovo je njihov dom. Pokaži malo poštovanja prema seljacima.“

Saburo se postideo grubog i bezosećajnog komentara, ali Hajato je ljutitoposmatrao Mijuki zato što je drsko ukorila samuraja. Teško je potiskivaonetrpeljivost.

Džek je pomislio da će ponovo morati da ih miri. Predočio im je prirodusvog odnosa s Mijuki. Pokušao je da ubedi Hajata da nindže neopravdanobije zao glas. Strelac je dozvolio mogućnost da je Džek, kao stranac, uspeoda premosti jaz, ali mu je stavio do znanja da on nikada neće pokloniti po-verenje nindži. Mijuki je to odgovaralo, zato što ni ona nije mogla da veru-je samuraju. Jori je, na svu sreću, uspeo da isposluje održivo primirjeizmeđu Hajata i Mijuki. Složili su se da zaborave na razlike između samu-raja i nindži do ostvarenja zajedničkog cilja: Akuminog poraza.

Džek je znao da je to krhko savezništvo.

„Tamagaši možda ne izgleda bogzna kako“, rekao je dok ih je vodio pre-ko škripavog drvenog mosta pored mlina. „Uveravam vas da njegovi žiteljizaslužuju da budu odbranjeni.“

74

Išli su za seljacima po blatnjavoj stazi do trga. Prolazili su pored trošnihdomova. Seljaci su izlazili da ih pozdrave. Iznenađeno su zurili u svoje za-štitnike. Izbliza su delovali premlado.

„I nije neka dobrodošlica!“, napomenuo je Hajato.„Verovatno su nervozni“, reče Jori, iako je i sam osećao sve veću nervo-

zu seljana.

Stigli su do trga i krenuli ka najvećoj kući. Juniči ih je čekao na verandi.Duboko im se naklonio kad su prišli. S poštovanjem je upro pogled u tle.

„Želim vam dobrodošlicu, kao starešina ovog sela. Bićemo vam dovekazahvalni zato što ste pristali da nam pomognete u nevolji. Smatrajte Tama-gaši svojim domom...“

Uspravio se i osmotrio pridošlice izbliza. Ukočio se i zanemeo. Zevao jeu četiri mlada samuraja, sićušnog kaluđera i devojku nindžu.

Džek i regruti uzvratili su mu naklon. Osećali su se nelagodno zbog uža-snutog izraza seoskog starešine.

„Sta ovo treba da znači, Toge?“, procedio je Juniči.Toge ga je nemo posmatrao. Sora je pustio glas u njihovu odbranu: „Ni-

smo mogli da nađemo više samuraja.“

„Nisam to mislio“, besneo je Juniči. „Unajmili ste decu!“„Bolje nismo mogli“, kiselo će Toge.

Očaj i razočaranje obuzeše seljane okupljene na trgu.„Najbolje je da odmah odustanemo od pomisli o otporu“, povikao je se-

ljak Juničiju.

„Akuma će ih poseći kao snoplje“, povikala je starica. S tugom je posma-trala mlade ratnike.

„Gde su pravi samuraji?“, povikao je neki čovek.

Sa svih strana dopirali su sve glasniji povici besa, razočaranja i očajanja.Niko nije obraćao pažnju na Juničijeva nastojanja da uspostavi red i mir.Vrata na najvećoj kući su se otvorila. Joši, najstariji žitelj sela, izgegao sena verandu. Lupio je po daskama svojim štapom. Ljutito se obratio oku-pljenim seljanima.

„Otkud vam pravo da sudite o mladim samurajima? Dobro znate da sami

75

niste u stanju da se borite kao muškarci! Ovo selo ne zaslužuje da budespaseno.“

Postiđena gomila se utišala.Neka starica je povikala: „Ne smemo dopustiti deci da biju naše bitke!“

„Da li je neko drugi izrazio spremnost da nam pritekne u pomoć?“, zapi-tao je Joši.

Svi su ćutali.

„Ovi mladi samuraji raspolažu nama nepoznatim veštinama. Hrabri su ispremni da stanu u našu odbranu. Dugujemo im poštovanje.“

„Ne verujem da će ih Akuma poštovati“, sarkastično će jedan seljak.„Možda će crknuti od smeha kad ih vidi!“

Gomila je posle ovog počela da se razilazi. Ljudi su procenili da vojskasastavljena od dece nema šanse u sukobu s razbojnicima.

„Izgleda da ovde nismo poželjni“, reče Hajato. Gnevno se okrenuo, spre-man da ode.

„Reč je o nesporazumu“, reče Džek, ogorčen kratkovidošću prestravlje-nih seljaka. Nije hteo da ih napusti. Nastavio je: „Dopustite mi da im izlo-žim plan.“

„Nemoj. Situacija je potpuno jasna. Seljaci ne žele našu pomoć. Idemo,Judaju.“

Divovski dečak oprostio se od Džeka naklonom i krenuo za Hajatom kaOkajami.

„Moram da se složim s njim, Džek“, reče Mijuki. „Gubimo vreme uovom selu.“

„Ali kako će seljani opstati bez nas?“, reče Džek. Mislio je na sirotuNeko i sudbinu njenih roditelja.

„Ne možeš pomoći onima koji ne žele pomoć“, s uzdahom će Jori.

Saburo je upitao: „Šta ćemo noćas jesti i gde ćemo spavati?“Džek htede da mu odgovori kad se razlegao signal za uzbunu.

Užas je osvanuo na licima seljana.„Razbojnici!“, povikao je neko od njih. Panično su se razbežali na sve

strane. Neki očajnici pakovali su najnužnije. Drugi su bežali glavom bez

76

obzira. Većina je potrčala za mladim samurajima.

„Spasite nas! Spasite nas! Morate nam pomoći!“, preklinjali su.„Sad žele naše usluge“, gnevno će Hajato. Ipak je skinuo luk i potrčao ka

trgu. Judaj ga je pratio u stopu.

Džek, Saburo i Mijuki isukali su mačeve. Spremali su se da odbiju izne-nadni napad. Jori je stiskao palicu. Ruke su mu drhtale od pomisli na pred-stojeću bitku.

„Iz kog pravca nailazi Akuma?“, pitao je Hajato. Trčao je ka najvećojkući.

„Ne znam“, povikao je Juniči. Uplašeno se osvrtao oko sebe.„Ko je oglasio uzbunu?“

„Nisam ja“, rekao je kao da je on kriv za napad.„Ko je to učinio?“

„Ona je!“, povikao je Kunio. Pokazivao je na krov kovačeve kolibe.Neko je stajala gore, s gvozdenom polugom i čekićem u rukama. Lupala

je u polugu sa širokim osmehom na usnama. Gledala je kako seljani bežekao miševi.

„Pa gde su razbojnici?“, pitala je Mijuki. Posmatrala je pusti horizont.Džek je tek tada shvatio devojčicin naum. „Nema ih!“

Na Jorijevom licu zaigrao je osmeh olakšanja: „Upravo je pokazala selja-nima da ne mogu bez nas.“

„Ta devojka je puna iznenađenja!“, reče Judaj. Gromoglasno se nasme-jao. Haos koji je devojčica izazvala veoma ga je zabavljao.

Neko je videla da joj krupni samuraj tapše. Oplela je po gvozdenoj poluzis obnovljenom energijom. Joši se dogegao do ivice verande, odakle seobratio mladim samurajima.

„Molim vas, pomozite našem selu“, preklinjao je. „Svi smo deca kad jestrah u pitanju.“

77

18.

SNEBIVLJIVI VOĐA

Mladi samuraji su te večeri dobili valjanu dobrodošlicu. Sora i njegovažena stavili su im svoj dom na raspolaganje. Juniči se pobrinuo za pirinča-ne postelje. Seljani su doneli pirinča, ribe i kuvanog povrća. Zapaljena jevatra. Ostali su sami, da bi jeli i da bi se odmorili od puta.

„Ovako je mnogo bolje!“, reče Saburo. Kopao je po zdeli lepljivog pirin-ča.

Šestorka je jela u blagoslovenoj tišini. Neko je služila čaj i donosilavodu. Kad su se najeli, seli su i slušali pucketanje vatre. Džek je posmatraoplamenove, izgubljen u mislima. Maštao je o Akiko, sestri Džes i Engle-skoj. Jednog dana vratiće se kući.

Zaboravili su zašto su došli u selo.„Kakav je plan?“ Hajatovo pitanje prenulo ih je iz sanjarenja.

Džek je zbunjeno zatreptao. „Ja... nemam ga.“„Ali rekao si da ga imaš.“

Snebivljivo se osmehnuo. „Rekao sam samo da bih umirio seljane.“Usledila je razmena zabrinutih pogleda.

„Sigurno imaš neku ideju“, reče Saburo. Naglo je izgubio apetit.Džek je odmahnuo glavom. „Nisam o tome razmišljao.“

78

„Svaki sposobni vođa ima neki plan“, primetio je Hajato.

„Vođa?“, ponovio je Džek.Svi pogledi okrenuli su se ka njemu.

„Ovo je tvoj poduhvat“, reče Hajato. „Ti si nas okupio. Trebalo bi da nasvodiš.“

Usta su mu se osušila, a stomak vezao u čvor. Nije razmišljao o posledi-cama svojih postupaka. Hteo je da pomogne. Sad se našao u neželjenojulozi vođe - odgovornog ne samo za uspeh poduhvata već i za život mladihsamuraja.

„Ja... ja mislim da je neophodno da porazgovaramo o tome.“„Zašto ne bismo glasali“, predložio je Jori.

„Pa, ja sam za Džeka“, reče Mijuki i podiže ruku.„I ja sam“, reče Saburo. I on je podigao ruku.

Hajato je podigao ruku, baš kao i Judaj. Neko je shvatila šta se dešava. Iona je podigla ruku.

Jori se osmehnuo. „Imaš moj glas - što znači da si jednoglasno izabran zavođu.“

Džek nije mogao da zaspi. Brige su ga opsedale. Manje od tri sedmice ihje delilo od crnog meseca. Nije znao kako da zaustavi napad četrdeset ra-zbojnika sa samo šest ratnika.

Ustao je i prišao vratima. Obukao je dronjavi kaput i izašao. Noć je bilaledena. Dahom je tvorio avetinjske oblačiće dok se šetao pustom ulicom.Drhtao je od zime. Obilazio je baru, posmatrajući opustela pirinčana polja.Nebo je bilo kristalno čisto. Zvezde su blistale snažnije od dijamanata.Sneg je, pod srebrnkastom mesečinom, ličio na blistavobelo more.

Na tren je pomislio da je ponovo na palubi Aleksandrije i da plovi mori-ma sa ocem. Znao je da takav život pripada prošlosti. Želeo je da je njegovotac s njim. Upro je pogled u zvezde, kao i uvek u sličnim prilikama. Na-dao se da će mu one pomoći da nađe pravi put. Sazvežđa su, pored drago-cenog priručnika skrivenog ispod podnih dasaka Sorine kuće, bila jedinaveza s pokojnim ocem, koji je, kao brodski pilot, probdeo mnoge noći uče-ći sina navigaciji na osnovu položaja zvezda. Večeras se osećao izgubljeno,

79

bez zvezde vodilje.

Posmatrao je crnilo, svestan činjenice da mu se neko približava.„Zvezde se vide samo po mrklom mraku“, podsetio ga je Jori. Džek se

nasmejao. To je bila jedna od uzrečica senseja Jamade. Značila je da nadapostoji čak i u najcrnjem vremenu.

„Moj otac govorio je da jasno nebo stvara jasan um“, odvratio je Džek.„Još uvek ne mogu da smislim plan.“

„Smislićeš ga - ako budeš strpljiv.“

„Kako možeš da budeš tako siguran? Ne znam ništa o strategiji ili vojnojtaktici.“

„Naravno da znaš“, reče Jori. Iznenadio ga je snagom vere. „Masamotote je naučio tehnici Dva neba.“

Džek se malčice zbunio. Dva neba bila su tajna mačevalačka tehnika nje-govog učitelja.

„Ali ona se primenjuje u dvoboju mačevima, jedan na jedan“, rekao je.

„Zar strategija koja je delotvorna protiv jednog neprijatelja nije upotre-bljiva i protiv deset... dvadeset... hiljadu?“

Džek je razmišljao o Jorijevom savetu. Setio se Masamotovih reči s po-slednjih lekcija. Istinski put ove tehnike nije u rukovanju s dva mača. Sušti-na Dva neba je u pobedničkom duhu - valja da se pobedi svim sredstvima ibilo kojim oružjem.

„Možda imaš pravo.“ Ideje sa samurajske obuke već su navirale. „Ali janisam vođa.“

„Ti si rođeni vođa, koji predvodi primerom, nezavisno od svojih želja.Nadahnjuješ nas hrabrošću i odlučnošću da zaštitiš seljane.“

Džek nije mogao da se otme utisku da je Jori, iako jedva nešto stariji,znatno mudriji nego što je bio kad su se poslednji put sreli. Na mahove muse činilo da govori s mlađom verzijom senseja Jamade.

„Ali niko drugi nije dobio šansu da bude vođa“, negodovao je Džek.„Hajato bi možda bio bolji izbor.“

„Takvo razmišljanje ne drži vodu. Glasanje je pokazalo da svi verujemo utebe. Samo ti možeš da budeš vođa.“

80

19.

NINDŽA NADAHNUĆE

„Šta radiš?“, pitala je Mijuki kad je sledećeg jutra pronašla Džeka na uz-višenju iznad sela. „Svi te čekaju.“

Dodala mu je šoljicu zelenog čaja. Prihvatio ju je sa zahvalnošću. Toplinapitak prognao mu je hladnoću iz kostiju. Naspavao se tokom noći. Ustaoje rano, s mnoštvom ideja.

„Svaka borbena strategija koju sam smislio ima nedostataka“, objasnioje. „Nema dovoljno samuraja, vremena, ili je jednostavno previše rizična.“

„Zašto se ne posavetuješ sa ostalima?“„Ja sam vođa, zar se od mene ne očekuje da smislim plan?“, upita Džek s

prizvukom očajanja.

„To što si vođa ne znači da si pozvan da o svemu sam odlučuješ“, uvera-vala ga je Mijuki. „U našem klanu šonin često traži savet velikog majstorai glavešina porodica.“

„Stvarno?“, reče Džek. Teret odgovornosti je najedanput postao podno-šljiviji. Mislio je da će ga drugovi smatrati slabićem ako potraži savet odnjih.

Mijuki je klimnula. „Veliki majstor uvek kaže da najbolje vodiš ljude kadkoračaš naporedo s njima.“

Džek se naslušao mudrih saveta na obuci u Niten Iči Rjuu. Odmah je

81

shvatio lekciju starog nindže. Bio je do te mere obuzet svešću da je postaovođa da je zanemario važnost timskog rada. Pitao je, nadahnut pomenomvelikog majstora: „Kako je Soke?“

„Jake je volje, ali ga starost sustiže“, odvratila je Mijuki. U očima joj seogledala duboka zabrinutost. „Trudi se da pripremi Hanza za sledećeg veli-kog majstora.“

Džek je saosećajno klimnuo. Znao je da je Sokeu teško palo prisilno pre-seljenje klana još dublje u planine Iga. Rastužila ga je vest o sve lošijemstarčevom zdravlju. Veliki majstor bio je njegov učitelj nindžicua. Spasaoga je od šogunovih samuraja i naučio veštinama neophodnim za preživlja-vanje na opasnom putu za Nagasaki.

„Kako si ti?“, pitao je Džek.Usiljeno se osmehnula. „Dobro mi je u novom utočištu, ali ne kao što je

bilo u starom selu. Život je teži u višim predelima. Vreme je lošije, a ze-mlja posnija.“ S čežnjivim osmehom posmatrala je seoske kućice ispodnjih. „Tamagaši me podseća na staro selo. Trg, bara, otvorena polja - iakosu naše kuće bile u mnogo boljem stanju, a pirinčana polja promišljenijeraspoređena.“

„To je zato što ste vi nindže, koliko i seljaci“, podsetio je Džek.„To je istina. Ipak, nije potrebna velika pamet da bi se sve organizovalo

kako valja. Pogledaj ova pirinčana polja. Da su ih nindže posadile, bilabi...“

„Linija odbrane!“, prekinu je Džek, ozaren spoznajom. „Mijuki, šta bihja bez tebe?“

Sramežljivo je oborila pogled, i tiho rekla: „I ti si meni nedostajao.“

Bio je isuviše zaokupljen njenim savetom da bi primetio nežni izraz nanjenom licu. „Zašto se ranije nisam toga setio?“, povikao je. „Pet kru-gova!“

Veliki majstor ga je na nindžicu obuci upoznao s učenjem o pet krugova.Pet suštinskih elemenata vasione - zemlja, voda, vatra, vetar i nebo - pred-stavljaju osnov borilačkih tehnika i nindža taktika. Pet krugova su uistinuprožimali njihov pogled na svet - uključujući i arhitekturu sela.

Sela nindži su neobučenom oku izgledala kao obične seoske zajednice,

82

iako su u suštini bila vešto izgrađene tvrđave. Nindže su koristile krug ze-mlje da bi se poslužile okolinom. Plavile su pirinčana polja, da bi načinilevodene prepreke. Gradili su zbunjujuće lavirinte staza i podizali ograde.Koristili su brda i strme padine kao bedeme.

„Moramo da postavimo odbranu sela po principima nindžicua!“, rečeDžek, s trijumfalnim osmehom na licu.

Stuštio se ka trgu. Mijuki je trčala za njim. Ostatak družine čekao ih jepored bare.

„Izgledaš veoma zadovoljno“, primetio je Saburo.„Imam plan!“, uskliknuo je Džek.

Mladi samuraji radoznalo su se sjatili oko njega. Neko se probila na čelo,pored Judaja. Htela je da ravnopravno učestvuje u svemu. Juniči, Toge iSora izašli su na verandu. Posmatrali su ih s učtivog rastojanja.

„Naš zadatak je da sprečimo da razbojnici stignu do zaliha pirinča“, počeDžek. Pokazao je na veliki ambar na trgu. „Zbog toga moramo da preobra-zimo naseobinu u tvrđavu.“

„Za svega tri nedelje!“, povikao je Saburo. „Selo mi nimalo ne liči nazamak!“

„Uspećemo pomoću timskog rada i svih seljana“, samouvereno će Džek.

„Morao bih da se složim sa Saburom“, reče Hajato. „Odbrana sela bićeznatno teži zadatak od napada na njega. Ova dolina je sa svih strana do-stupna napadačima. Gde ćemo početi?“

„Upravo to sam hteo da vas pitam!“, reče Džek.

Bio je uveren da najbolju šansu za uspeh nudi kombinacija znanja nindžii samuraja.

Citirao je Masamotovu stratešku misao. „Da biste upoznali neprijatelja,morate postati neprijatelj. Kako biste vi napali selo?“

83

20.

NEPRIJATELJSKIM OČIMA

„Sići će s planine“, reće Hajato. „Najverovatnije će dojahati severnimdrumom. Akuma neće očekivati otpor. Zašto bi išao okolo?“

„Slažem se“, reče Džek. „Tamo ćemo postaviti prvu liniju odbrane.“Napustili su trg. Krenuli su ka obodu sela, ka mestu na kom je glavni put

izlazio iz uske doline. Zemljani drum vijugao je uzbrdo i nestajao u steno-vitom planinskom lancu.

„Ovde nema ničega što bi zaustavilo razbojnike“, smrknuto će Hajato.„U tom slučaju moramo izgraditi prepreku“, reče Džek. Nogom je povu-

kao crtu u snegu. Označio je granicu sela. „Podići ćemo je na ovom me-stu.“

„Ja ću je napraviti“, ponudio se Judaj, „uz pomoć nekolicine seljana.“„Sjajno!“, reče Džek. Dopadala mu se Judajeva spremnost da se dobro-

voljno prihvati teškog zadatka. „Toge kaže da razbojnici imaju konje. Pre-preka mora biti dovoljno visoka da je ne preskoče i dovoljno snažna da seodupre jurišu.“

„Ne brini“, reče Judaj. „Kad je završim, ni zmaj neće moći da je savla-da!“

„Upozorenje o napadu stići će kasno“, primetila je Mijuki. Planine su bilepreblizu selu.

84

Džek se setio lekcija velikog majstora o krugu vatre. Ovaj element pred-stavljao je izvor energije i motivacije za nindže. Bio je blisko povezan s iz-radom oružja. Ključno polje uticaja je kadžucu - veština vatre - odnosnopoznavanje eksploziva, baruta i upotrebe vatre za skretanje pažnje i izazi-vanje razaranja. Džek je naučio i suptilnije načine upotrebe ovog principa.Nindže su ga koristile kao prvu liniju odbrane.

Pokazao je na obližnje brdo. „Tamo ćemo postaviti lomaču, radi dimnihsignala. Biće sredstvo ranog upozorenja.“

„Zamoliću seljane da odvuku drva na brdo“, reče Jori, „i da organizujustalnu stražu na njemu.“

„Hvala ti, Jori“, reče Džek. Igrao je ulogu vođe sa sve više samopouzda-nja.

„Šta ćemo ako nas napadnu iz drugog pravca?“, pitao se Saburo.

„To je hvale vredna misao. Neophodno je da izgradimo osmatračnicu uselu. Ja ću se za to pobrinuti.“ Obratio se Saburu. „Gde nam je sledeća sla-ba tačka, gledano očima neprijatelja?“

Saburo je razmišljao naboranog čela. „Verovatno put za Okajamu.“

Družina mladih samuraja krenula je nazad u selo. Pošli su nizvodno. Le-dena voda kovitlala se i brzo tekla s planina.

„Ovaj pravac je lakši za odbranu“, s olakšanjem će Hajato. Suprotna oba-la je bila deset metara daleko. Reka je bila isuviše duboka da bi je konjiprejahali. „Akuma neće moći da je pregazi ako srušimo most.“

„Ne, ne bi trebalo da ga diramo“, reče Mijuki.Svi su je pogledali. Hajato je besneo. Nije navikao na javno osporavanje.

„Ostavićemo ga kao zamku“, objasnila je. „Razbojnici će hteti da pređureku na tom mestu. Dići ćemo ga u vazduh dok prelaze!“

„To je nečasno!“, reče Hajato. „Samuraji se ne bore na taj način.“

„Misliš li da se Akuma časno tuče?“, oštro uzvrati Mijuki.Procedio je stisnutih zuba: „Verovatno ne. Čime ćeš ga dići u vazduh?“

„Barutom.“„Imaš li ga?“

„Imam malo baruta“, rekla je. Potapšala je cev na obiju i još nekoliko

85

džepova.

Hajato se nasmejao. „To ne bi bilo dovoljno ni za vatromet.“Na nju je došao red da bude ozlojeđena. „Napravićemo još, s ćumurom,

sumporom i šalitrom.“

„Misliš da siromašni seljani imaju sve to?“, podsmevao joj se Hajato.Ošinula ga je ljutitim pogledom. Džek je shvatio da mora učiniti nešto,

pre nego što se sukob rasplamsa.

„Obe ideje su dobre“, rekao je. „Ako seljaci imaju ono što je Mijuki po-trebno za izradu baruta, primenićemo njen plan. Ako nemaju, primenićemoHajatovo rešenje. Bilo kako bilo, moraćemo da žrtvujemo dve zgrade nadrugoj obali i mlin.“

„To je neizvodljivo!“, reče Toge. „Juniči je vlasnik mlina. Njegova matiNacuko još živi u njemu.“

„Ali ne možemo da branimo sve“, objasnio je Hajato.„Nacuko je tvrdoglava starica.“

„Neće biti tako tvrdoglava kad joj Akuma zakuca na vrata.“Toge je slegnuo ramenima. „Kažem vam da joj se to neće dopasti.“

86

21.

UKRŠTENI ROGOVI

Džek je zaustavio Togea, koji je krenuo da odnese poruku, pitanjem:„Gde je sledeći prelaz preko reke?“

„Nekoliko kilometara prema jugu je gaz“, odvratio je. Pokazao je u prav-cu pirinčanih polja. „Ona staza vodi do njega.“

„To će biti Akumin rezervni put za napad.“

Mladi samuraji žurili su preko polja. Kretali su se mrežom staza. Najče-šće su se jedva nazirale u snegu.

„Teško je uspostaviti liniju odbrane u ravnici“, mrmljao je Hajato. Zami-šljeno je grickao usnu.

„Na takvom terenu videćemo ih izdaleka“, reče Džek. „Moći ćeš da ihgađaš ubojitim lukom.“

Hajato je klimnuo. „Moramo da usporimo njihov juriš. U protivnom ćenas pregaziti.“

„Poplavićemo polja“, predložila je Mijuki.„To će biti delotvorna mera“, složio se Džek. Takva strategija bila je u

skladu s učenjem o krugu vode, koje su upražnjavale nindže. Slične meresu dale dobre rezultate protiv samuraja koji su napali njeno selo.

„To ih neće zaustaviti“, glasno je razmišljao Hajato. „Krenuće stazama.“

87

Džek je posmatrao staze između polja. Kod nindži su bile toliko uske daje samo jedan čovek mogao da prolazi njima. Senoviti ratnici rasporedili suih u obliku lavirinta, da bi usporili uljeze. Široke seljačke staze išle su rav-no prema selu.

„Kako bi bilo da iskopamo jarak?“, predložio je Saburo. „Ispunićemo gavodom. Tako će postati teško savladiva prepreka.“

„To je mnogo bolja ideja!“, reče Hajato. Potapšao ga je po leđima.

„Moraće da obuhvati čitavo selo“, primetila je Mijuki. „To je veliki po-sao.“

„Pa, mislim da se Saburo nametnuo kao osoba odgovorna za kopanjejarka!“, hitro će Hajato, da bi odbacio Mijukinu primedbu.

Saburo se smeteno smeškao. Pohvale su mu prijale, ali mu nije bilo jasnokako je najedanput postao odgovoran za sprovođenje tako teškog zadatka.Jori je zapazio ozlojeđenost na Mijukinom licu. Progovorio je da bi predu-predio nevolje.

„Hajato, bilo bi mudro učiniti i jedno i drugo“, rekao je.

„Naravno“, odvratio je Hajato. „Što više odbrambenih mera, to bolje.“„To nas dovodi do poslednjeg prilaza selu, šume na zapadu“, reče Džek.

Krenuo je u tom pravcu.

Neko ga je cimnuo za rukav kad su izašli iz pirinčanih polja. Gluvonemadevojčica pozivala ga je da pođe za njom.

„Čekajte!“, reče Džek. Krenuo je za njom, ka bari.

Kad su stigli do nje, devojčica je pokazala na led koji ju je pokrivao.Džek nije shvatao šta želi da kaže, dok nije zakoračila na led i prešla nadrugu stranu bare.

„Uočila je slabu tačku!“, povikao je Džek.

Mahnuo je ostalima da priđu i čestitao devojčici na domišljatosti uzdig-nutim palčevima. „Razbojnici mogu da zaobiđu pirinčana polja i pređupreko bare.“

„Neće moći ako se led izlomi“, reče Mijuki.

„Ko nam garantuje da će tako biti?“, usprotivio se Hajato. Izvukao jestrelu iz tobolca i kucnuo po površini. „Rekao bih da je prilično debeo.

88

Neko je upravo prešla preko njega.“

„Oslabićemo led pre nego što naiđu“, reče Mijuki. „Biće to savršena pri-rodna zamka.“

„Da li se dobrovoljno javljaš da ga polomiš?“, izazivao je Hajato.

Ponovo su ukrstili rogove, kao ovnovi na brvnu. Judaj je podigao povećikamen. Zavitlao ga je kroz vazduh. Pao je u središte bare, sa strahovitimtreskom. Probio je led i potonuo bez traga. Majušne pukotine raširile su sepo ledu.

„To će biti dovoljno“, sa osmehom zaključi Judaj.

Džek se nasmejao. Dopadao mu se njegov stav. Nije se opredeljivao. Na-stojao je da obavi posao. Bara je sada bila snažni odbrambeni položaj. Triprilaza su bila pokrivena. U Džeku je raslo uverenje da imaju šanse u suko-bu s Akumom.

Tako je bilo dok nisu ušli u šumu.

„Ovo nam je najslabija tačka“, rekao je Hajato dok je posmatrao stazupred njima. „Šuma nudi mnoštvo zaklona. Teren je nepregledan. Ispresecanje jarugama koje obesmišljavaju postavljanje prepreka.“

Svi su ćutke tragali za rešenjem. Niko nije uspeo da ga pronađe. Šuma jejednostavno pružala previše mogućnosti za napad.

„Ostavite ovaj pravac meni“, oglasila se Mijuki.„A šta nameravaš?“, zanimao se Hajato.

„Imam neke ideje.“Hajato je hteo da se pobuni. Džek je prvi progovorio, da bi sprečio novi

sukob. „Verujem ti, Mijuki.“

„Neću te razočarati“, odvratila je naklonivši se.Džek je nastavio, pre nego što je iko stigao da joj se usprotivi.

„Ostalo nam je mnogo posla. Svako je odgovoran za neki od prilaza. Ju-daj za prepreke na severu; Hajato za most na istoku; Saburo za pirinčanapolja na jugu; Mijuki za šumu na zapadu. Jori će organizovati dimne signa-le i igrati ulogu glasnika između četiri položaja. Ja ću biti na trgu. Nadzira-ću izgradnju odbrambenih položaja i podizanje osmatračnice. Ima lipitanja?“

89

Judaj je podigao ruku. „Imamo dobar plan, ali potrebno nam je ljudstvoza odbranu položaja.“

Saburo je klimnuo. „Niko od samuraja nije bio voljan da nam se pridruži.Gde ćemo naći ljude?“

Hajato i Mijuki su progovorili uglas, iznenadivši ostale: „Obučićemo ih!“

90

22.

ODBRAMBENE MERE

U selu je te nedelje prštalo od posla. Toge je pomagao u sabiranju selja-na. Džek ih je podelio u četiri jedinice od po osam ljudi, s po jednim mla-dim samurajem na čelu. Mijuki je izabrala tri pomagača, među kojima jebila i Neko, a ostatak ljudi ponudila je Džeku, kao pomoć za izgradnjuosmatračnice. Među njima se našao i sposobni drvodelja. Džek mu je po-veravao komandu kad god bi krenuo u obilazak odbrambenih položaja.

Judaj se pokazao kao neumoran radnik. Njegova prepreka brzo je dobija-la oblik.

„Svaka čast!“, reče Džek kad je isprobao zašiljeno deblo, duboko zabije-no u tle.

Judaj je spustio sledeće deblo u duboko iskopanu rupu i obrisao znoj sčela. „Završili smo pola posla!“, saopštio je. „Moramo da ojačamo ovestubove, da načinimo zid od trnovitog žbunja između njih i da posadimobambusove kočeve ispred njega, da bismo predupredili juriš.“

„Takva prepreka će zadržati Akumu na odstojanju“, reče Džek, zadivljenobimom izvršenih radova. Obojica su se zadovoljno osmehnuli.

Požurili su ka četvorici seljaka. Mučili su se s palim deblom. Odneli suga, zajedničkim snagama do gomile sličnih. Dva seljaka su ih obrađivala išiljila. Svi su se povodili od umora.

91

„Dobro ste to obavili!“, povikao je Judaj. Raspoloženo ih je tapšao po le-đima. „Ali nema spavanja dok se ne smrkne!“

Divovski dečak zabacio je novo deblo na rame. Požurio je do prepreke,na kojoj su dvojica ljudi kopala sledeću rupu. Seljaci su pratili mlade sa-muraje uprkos umoru. Džek je zapazio da je Judaj svojom radnom etikom istalnim bodrenjem stvorio zdravu i vedru radnu atmosferu.

„Da li ti je išta potrebno?“, pitao ga je Džek.

Dečak je stajao s deblom na ramenu, kao da nije teže od koplja. Nijedugo razmišljao „Dobro bi nam došle bale sena, kao druga odbrambena li-nija iza koje bismo se mogli sakriti.“

„Sjajna ideja“, složio se Džek. „Jori će ih nabaviti.“

Ostavio je Judaja i seljake i krenuo ka selu, da bi video kako napredujeSaburova ekipa. Zatekao je prijatelja ispod drveta. Sedeo je i posmatraogomilu iskopane zemlje.

„Uprite jače!“, naređivao je u predasima između gutljaja zelenog čaja.

Kuniovo blatnjavo lice načas je izvirilo iz rupe. „Možemo li da se od-morimo?“

„Misliš li da će se Akuma odmarati kad krene u napad?“, pitao je Saburo.

Momčić se počešao iza uva. „Neće.“„U tom slučaju, ne možemo ni mi!“

Kunio se, s otegnutim uzdahom, prihvatio lopate. Nastavio je da radi saostalima.

„Kako ide“, pitao je Džek.

„Iskreno?“, odvratio je Saburo. „Zabrinjavajuće sporo. Tle je smrznuto.“Džek je pogledao plitki jarak koji se pružao duž manjeg dela južne grani-

ce sela. „Da li će biti gotov do crnog meseca?“

„Ne verujem, ako bude napredovao ovom brzinom“, priznade Saburo.„Koristimo iskopanu zemlju da podignemo nasip na ovoj strani, ali ne ve-rujem da će jarak opasati čitavo selo.“

„Potrebna nam je svaka prednost nad Akumom. Moramo završiti jarak.Zamoliću Hajata da pošalje svoje ljude ovamo. Već su pripremili polja zaplavljenje.“

92

„Šta ćemo s mostom?“ pitao je Saburo.

Juniči je nabavio ćumur i ukazao na obližnje tople izvore kao moguće na-lazište sumpora, ali u selu nije bilo šalitre. Gomila stajnjaka je slabo održa-vana da bi je proizvela. Mijukin plan je zato napušten, a Hajatova strategijaizbila je u prvi plan, na njegovo neskriveno zadovoljstvo.

„Juniči traži da mlin i njegova mati budu što duže dostupni“, uzdahnuo jeDžek. „To znači da ćemo odložiti rušenje mosta do poslednjeg dana.“

Saburo je zabrinuto podigao obrve. „Nadajmo se da Akuma neće ranijenapasti selo.“

„Nadam se da ga neće napasti uopšte!“

Obišao je selo i krenuo ka šumi. Za razliku od grozničave aktivnosti nadrugim pravcima, od Mijuki i njenog tima nije bilo ni traga ni glasa. Činilose da nije učinila ništa, izuzev što je podigla drvenu ogradu, levo i desnood staze. Prošao je kroz uski prolaz u ogradi i krenuo da je potraži.

„Stani!“, razlegao se uzvik.

Stao je u mestu. Podigao je pogled i ugledao Mijuki. Visila je na grani.„Šta radiš?“

Obešenjački se osmehnula. „Pokvarila bih iznenađenje ako bih ti rekla.“Neko je iskrsla iz šipražja. Vijugala je među drvećem i približavala im se

zaobilaznom putanjom. Nacerila se Mijuki i klimnula.

„Dobro si obavila posao, Neko!“, reče Mijuki. Obraćala joj se znakovnimjezikom.

„Nesmetano razgovarate?“, pitao je Džek. Bilo mu je drago što vidi zado-voljnu devojčicu.

„Bez teškoća“, odvratila je Mijuki. „Razvila je svoje signale. Naučilasam je nindža znacima koje koristimo u zadacima. Naučiću je još nekomako želiš.“

Načinila je niz znakova. Neko je otrčala u šumu. Džek je zaključio da jojsaradnja s Mijuki prija.

„Bila bi savršeni nindža“, napomenula je Mijuki. Pročitala je njegove mi-sli. „Tiha je i brza. Obuka bi je učinila smrtonosnom.“

Nasmejao se. „Prvo da preživimo crni mesec. Posle možeš da je regrutu-

93

ješ u klan.“

Okrenuo se kad je začuo korake u snegu. Hajato se približavao stazom.„Nindže vise po drveću dok svi ostali crkavaju od posla!“

Mijuki je skočila na tle. „Nismo ništa manje vredni od vas.“„Ali gde su vaše odbrambene linije?“, zanimao se Hajato. Posmatrao je

neizmenjenu šumu.

„U tome i jeste stvar!“, odvratila je Mijuki, a onda mu je okrenula leđa.Razgnevila ga je drskim ponašanjem. Hteo je da je pozove na odgovor-

nost. Džek se ponovo našao u središtu sukoba. Ponekad mu se činilo da ćelakše poraziti Akumu nego što će sprečiti ovo dvoje da se dohvate za gušu.

Poveo je mladog samuraja u stranu. Pokušao je da mu skrene pažnju pita-njima.

„Saburu je potrebna tvoja pomoć da iskopa jarak. Možeš li da odvojiš ne-koliko ljudi?“

Ćutke je klimnuo, iako je kipteo od besa.„Da li si napravio dovoljno kopalja?“

„Taj posao je pri kraju“, progunđao je. „Zadovoljićemo se bambusovim,kad nemamo prava.“

„Kada ćeš početi s obukom?“

„Ovog popodneva.“„Sjajno!“, reče Džek. Proveo ga je kroz otvor na ogradi. Zadužio je Haja-

ta za organizaciju ljudstva - ne samo zato što je mislio da će biti najbolji zataj posao već i da bi uspostavio ravnotežu između njega i Mijuki.

Hajato je pogledao u njenom pravcu. „Da li zaista veruješ nindži?“„Spreman sam da joj poverim svoj život“, odvratio je Džek.

Samuraj ga je sumnjičavo osmotrio. „Ne razumem. Znam šta se desilotvom ocu. Kako možeš da oprostiš bilo kom nindži posle toga?“

Srce mu se steglo u grudima. Preplavilo ga je sećanje na okrutni i izne-nadni prepad na Aleksandriju, na prvi susret s kobnim senovitim ratnikomZmajevim Okom. Setio se zlobnog zadovoljstva s kojim je nindža probogrudi njegovog oca i krvi koja mu je pala na ruke dok je očajnički grliosamrtnika...

94

Hajato je video tugu u Džekovim očima. „Otac mi je bio sve na svetu.Znam kako je kad nindža uzme dušu čitavoj porodici.“

Džek je potisnuo tugu. Ponovio je misao koju je čuo od velikog majstora.„Jedno stablo ne čini šumu.“

„To je možda istina“, odvratio je Hajato. „Ali su sva načinjena od istogdrveta! Pristao sam da trpim njeno prisustvo samo iz poštovanja prematebi. Ne mogu ti obećati da ću oprostiti njoj i njenima nakon što odbranimoseljake.“

95

23.

SAMURAJSKI MAČ

„Postrojte se!“, naredio je Hajato.

Haos je zavladao na seoskom trgu. Seljani su se muvali tamo-amo. Nisuznali gde da stanu. Sudarali su se. Neki su nastojali da se pridruže prijate-ljima, dok su drugi izgubljeno zevali okolo.

Hajato je očajnički vrteo glavom. Judaj je preuzeo vođstvo.

„STANITE!“, dreknuo je.Svi su prestali da se kreću.

„Hoću da se moji graditelji prepreke odmah postroje ovde u tri reda!“,naredio je i pokazao levo od verande, na kojoj je stajao s mladim samuraji-ma. „Kopači, u sredinu! Mostari, desno od njih! Šumari, u jednu vrstu,krajnje desno! POKRET!“

Seljaci su pohrlili na svoja mesta. Judajevi graditelji prepreka prvi su sepostrojili. Ostali su sledili njihov primer.

„To je mnogo bolje“, reče Hajato.Sišao je s verande da bi pregledao postrojene seljake. Neki su nosili gru-

ba bambusova koplja. Drugi su držali zarđale zemljoradničke alatke i im-provizovano oružje. Hajato ih je obilazio s Džekom. Procenjivao je sveregrute. Očekivalo bi se da seljaci budu jaki i žilavi od neprestanog rada napolju, ali tri gladne godine naplatile su svoj danak. Većina je bila neuhra-

96

njena i mršava, i tek je polovina bila dovoljno snažna za borbu. Druga po-lovina seljačke vojske sastojala se od dečaka i staraca. Ni jedni ni drugineće moći da odgovore izazovima krvave bitke, u kojoj će morati da uče-stvuju.

Hajato je šapnuo Džeku: „Ako je ovo naša vojska, potrebno nam je čudoda bismo se odbranili!“

„Imamo manje od dve nedelje“, odvratio je Džek.

Stigli su do Sore. Starac je toliko drhtao da je jedva držao koplje.„Čega se plašiš?“, pitao ga je Hajato.

„Plašim se bo... borbe s Akumom', reče starac slabašnim glasom.Hajato se obratio postrojenim seljanima. „Da li se još neko plaši Aku-

me?“

Mnogi su klimnuli glavom.„I JA SE PLAŠIM!“, saopštio je Hajato na opšte iznenađenje. „Ne zabo-

ravite sledeće: kad razbojnici budu videli vas, i oni će se plašiti - vas!“

Sora je posle ovoga manje drhtao. Dečkić iz zadnjih redova je povikao:„Akuma se ničega ne plaši!“

Hajato ga je ošinuo gnevnim pogledom. „Svi se nečega plaše.“

„Ne i Akuma. On je sam đavo.“Iz seljačkih grla digao se žagor odobravanja. Hajato je bio rešen da stane

na put opštoj malodušnosti. Napeo je luk i odapeo strelu na najglasnijeg se-ljaka. Čovek se skamenio od straha. Nemo je zurio u strelu koja će muokončati život. Promašila ga je za dlaku i zabila se u drvenu dršku srpa.

„Akuma je čovek kao i svi drugi“, reče Hajato. „Strahuje od smrti, ako niod čega drugog.“

Odapeta strela ućutkala je seljaka, kao i ostatak vojske. Svi su sa straho-poštovanjem posmatrali mladog samuraja, majstora streličarske veštine.Nastavio je obilazak trupa. Pokazivao je kako se drži oružje, osnovne teh-nike i delio svakovrsne savete. Džek mu se divio - imao je dara za vojnogzapovednika. Znao je kako da se nametne!

U poslednjem redu pronašli su i Neko. Ponosno je stajala u stavu mirno.Bila je jedan od malog broja regruta spremnih da postane vojnik.

97

„Ovakva hrabrost nam je potrebna!“, s odobravanjem će Hajato.

„Mislim da smo našli sedmog samuraja“, povikao je Džek sa osmehom.Pokazivao je katanu za devojčicinim pojasom.

Hajatov izraz se premetnuo u tihi gnev.

„Predaj mi je“, rekao je pokazujući na oružje.Neko je nabrala čelo. Nije htela da se odrekne dragocenog mača. Hajato

nije hteo da popusti. Uzeo joj je oružje. „Uzmi koplje, poput ostalih.“

Mijuki im je prišla. Njen izraz lica nije obećavao ništa dobro. „Zašto nemože da ga zadrži?“

„Ona nije samuraj“, pribrano će Hajato.

„Od kakve je to važnosti?“Hajato je podigao mač. „Ovo je samurajsko oružje. Ona je seljanka.“

„Shvatam“, reče Mijuki glasom punim sarkazma. „Stroga hijerarhija jeneophodna u svakoj prilici. Ne smemo dozvoliti da samuraji izgube jediniizvor autoriteta među masama.“

„Seljaci nemaju prava da nose mačeve.“

„Neko ima pravo da se brani!“„Ne donosim zakone, samo ih sprovodim“, reče Hajato. „Zbog toga smo

i došli ovamo - da bismo se borili za seljake.“

Judaj je ustao u devojčicinu odbranu. „Hajato, ne možeš poreći da devoj-ka ima ratničkog duha.“

„I da je nečujna kao nindža“, hitro je dodala Mijuki.

„Moram da se složim s njima“, reče Jori. Umešao se u raspravu kad jeprimetio da ona privlači pažnju i izaziva nemir među seljanima. „Neko senekoliko puta dokazala. Možda bismo, u njenom slučaju, mogli da privre-meno odstupimo od pravila?“

S poštovanjem se naklonio Hajatu. „Ako se slažeš, naravno.“

Hajato se našao u manjini. Nevoljno joj je vratio oružje.Neko je sa osmehom prihvatila mač. Htela je da ga gurne ispod obija.

Hajato je prevrnuo očima. „Neka joj neko pokaže kako se koristi, da neodseče sebi prste!“

98

24.

MRAČNA TAJNA

Popodne je prošlo u trapavom marširanju, mlataranju oružjem i haotič-nim pokušajima obrazovanjabojnih redova. Preobražaj rulje u organizova-nu vojnu silu pokazao se nemogućim zadatkom, uprkos Judajevommoćnom glasu i Hajatovim naporima.

Seljaci nisu imali disciplinu i usklađenost pokreta neophodnu za stvara-nje dobrih vojnika. Često su zaboravljali i u kojoj su jedinici. Brojne ko-mande su ih zbunjivale. Oružjem su baratali s malo ili nimalo veštine.Koplja su bila nezgrapna i dvostruko viša od njih. Ideja da će se boriti na-smrt i nekog ubiti uglavnom ih je nasmrt plašila.

Kopači su u jednom trenutku jurnuli na mostare. Tragični krvavi sudar iz-begnut je za dlaku, samo zahvaljujući promućurnom Joriju. Sumrak se pri-micao. Hajato je odlučio da prekine obuku. Obeshrabreni i iscrpljeni seljaciodvukli su se kućama. Ništa manje umorni, mladi samuraji vratili su se uSorinu kuću, da bi se najeli i odmorili.

„To je bila noćna mora!“, uzdahnula je Mijuki kad su posedali oko og-njišta, čekajući da Neko skuva pirinač.

„Ne zaboravite da im je ovo prvi dan“, podsetio ih je Jori sa usiljenim op-timizmom.

„Ovo je rasulo“, reče Saburo. Zario je lice u šake. Njegova jedinica bila

99

je najneposlušnija. Jednom zamalo da ga pregaze.

„Ne zaboravi da seljaci nisu vični Putu ratnika.“„Pa, jedno je sigurno: nisu nadareni za to!“, vajkao se Saburo. „Onaj Ku-

nio držao je koplje naopako!“

Džek je bio dobrano uzdrman prvim danom obuke. Pokušao je da ubedisebe da su seljaci ipak malo napredovali. Crni mesec se neumitno približa-vao. Ako nastave ovim tempom, njihova vojska biće tek nešto više od hao-tične rulje. Nisu imali vremena za pojedinačnu obuku.

„Šta misliš da bi trebalo da uradimo, Hajato?“, pitao je, svestan da je de-čak neobično tih.

Ćutao je. Nabrano čelo ukazivalo je na duboko razmišljanje.Pogledom je prešao preko družine i progovorio: „Muči me Nekoin mač.“

„O tome smo već raspravljali“, umorno će Mijuki.„Ne osporavam odluku“, odvratio je Hajato. „Samo se pitam čiji je.“

„Pa moj nije.“„Moj nodaši je na postelji“, reče Judaj. Pokazao je na masivno sečivo na

slamarici.

„Ne nosim ga zato što sam kaluđer“, sa osmehom će Jori.Džek je potapšao daišo za pojasom. „Oba moja mača su ovde.“

„I moji su na broju“, reče Saburo. Podigao je blistave, neiskorišćene ma-čeve.

„To sam i hteo da kažem!“, oglasio se Hajato. „Imamo svoja oružja, a se-ljani ne smeju da ga imaju. Odakle njoj taj mač?“

Svi su se okrenuli ka Neko, koja je raspoloženo spremala večeru. Misteri-oznu katanu naslonila je na zid u uglu.

„Pitaću je“, ponudila se Mijuki. Ubrzo se vratila. „Kaže da ga je našla.“

„A gde ga je našla?“, zapitao se Hajato.„Pokazaće nam posle večere.“

Navalili su na uobičajeni obrok od belog pirinča i kuvanog povrča. Poslevečere su ogrnuli kapute, da bi se zaštitili od noćne hladnoće, i krenuli zaNeko. Povela ih je preko trga i, na njihovo iznenađenje, stala ispred skladi-šta s pirinčem. Otvorila je velika drvena vrata i podigla uljanu lampu, koju

100

je ponela iz kuće. Drhtavo svetlo otkrivalo je prostrani ambar, s podom odnabijene zemlje. S obe strane na grubim drvenim daskama bile su bale pi-rinča, obavijene pirinčanom trskom i naslagane po pet uvis.

„Ovde ima mnogo pirinča“, napomenuo je Saburo.„Grešiš!“, zafrktala je Mijuki. „Skladište je poluprazno. Ova količina je

za celo selo, sve do proleća!“

Neko ih je pozvala unutra. Krenula je ka velikoj gomili slame pored zad-njeg zida. Zaobišli su je i zinuli od čuda kad su zatekli Kunija usred gomileoružja i oklopa. Pocrveneo je kad su ga uhvatili na delu. Na glavi je imaopreveliki, nakrivo nasađeni šlem s rogovima. Navukao je krvavi prsnioklop i držao iskrzanu katanu. Verovatno je zamišljao da je legendarni rat-nik.

„Spusti taj mač!“, naredio je Hajato. Gadljivo je posmatrao razbacanooružje.

„Neko je uzela jedan“, promrmljao je Kunio. „Zašto ja ne mogu?“Hajato se obratio Mijuki. „Ovoga sam se i plašio!“

Sagnuo se i podigao jedno koplje. Pritom je pomerio nešto slame i otkriovratanca u drvenom podu. Kroz otvor su videli gomilu kopalja, mačeva ioklopa.

Hajato je zgrabio momčića. Žestoko ga je prodrmao.

„Odakle vam sve ovo?“, pitao ga je. Dečak je bio isuviše preplašen da biodgovorio.

Odgovorio mu je Toge, koji je iskrsnuo iz tame. „Skinuto je s mrtvihsamuraja.“

101

25.

PODELE

„Ovi seljaci su lopovi i ubice“, kriknuo je Hajato. Gurnuo je Kunija. Sprezirom je posmatrao Togea.

Saburo, Jori i Judaj izmenjali su jednako zgađene poglede posle ovog ot-krića.

„Mora da postoji neko drugo objašnjenje“, rekao je Džek, suočen s mrač-nom tajnom.

„Ne, nema ga!“, planuo je Hajato. Podigao je šlem. Gnevno je mahao nji-me. „Ovo je opljačkano s palih samuraja. Seljaci se posle bitke razlete pobojištu kao lešinari. Kradu sve što mogu od ranjenih i umirućih!“

Okrenuo se na petama i pohitao ka vratima.

„Gde si krenuo?“, pitao ga je Džek.„Odlazim.“

„A šta ćemo s Akumom?“Hajato se hladno osmehnuo. „Da li ćemo rizikovati život da bi nas seljaci

ubili i opljačkali? Ja neću.“

„Toge, ovo ne može biti istina“, molećivo će Džek, dok je Judaj krenuoza prijateljem.

„Hajato ima pravo“, pribrano će Toge. „Pljačkali smo pale na bojištu.

102

Krali smo od mrtvih samuraja. Nismo se obazirali na molbe ranjenih i umi-rućih ratnika.“

Džek je bio zapanjen priznanjem zločina, a još više odsustvom kajanja.„Imaj na umu da smo im radili isto što i oni nama!“

Hajato je zastao u mestu. Gnevno se obratio Togeu. „Samuraji žrtvuju ži-vot da bi zaštitili ovu zemlju od osvajača, tirana i razbojnika, da bi tebislični bezbedno uzgajali pirinač. Ovako nam se odužujete za naše zaslu-ge?“

„Zasluge?“, prezrivo će Toge. Zgrabio je koplje. Mahnito je mahao nji-me. „Kad god se samuraji bore, spaljuju i uništavaju naše useve, ubijajunaše žene, povređuju decu i uništavaju domove! Seljaci su u ovoj zemljiprinuđeni da se svakodnevno bore za život!“ Šutnuo je gomilu oklopa.„Optužuješ nas da smo lopovi i ubice! Ko nas je takvima načinio?“

Prkosno je uperio vrh koplja u mlade samuraje. Lice mu se izobličilo odbesa.

„Vaši roditelji!“

Bacio je oružje na pod i izjurio iz skladišta. Ostavio ih je u posramljenojtišini. I Džek je zanemeo. Dosad nije shvatio dubinu podele između seljakai samuraja. Sad mu je bilo jasno zašto su ronini oklevali da pomognu selja-cima i zašto su seljaci bili tako nepoverljivi prema samurajima. Pripadniciratničkog društvenog staleža upravljali su životima seljaka, nemilosrdno ihupropašćavajući.

„Da li i dalje nameravaš da odeš?“, pitao je Hajata.

Ovaj je slegnuo ramenima. „Mogu samo sebe da krive zbog svega što ćeih snaći, nakon što su na ovaj način obeščastili našu mrtvu braću.“

„Rešite problem - ne tražite krivca“, reče Jori.

Svi su se okrenuli ka njemu. Njegov tihi glas doživljavali su kao izvormudrosti.

„To su omiljene reči senseja Jamade“, objasnio je. „Ako su naši roditeljiuzrok seljačkih problema, zašto mi ne bismo bili rešenje?“

„Ne vidim kako bismo to bili“, gorko će Saburo.„Tako što ćemo raditi zajedno. Ako se suprotstavimo i porazimo Akumu,

povratićemo poštovanje seljaka, koje su naši roditelji izgubili.“

103

„Ovo oružje će nam u tome pomoći“, dodala je Mijuki. Podigla je i s di-vljenjem odmerila oštru naginatu.

„U pravu si“, složio se Džek. „Tako će njihova zla dela poslužiti ostvare-nju plemenitog cilja.“

Hajato je dodao sa stoičkim prihvatanjem: „Pretpostavljam da je njihovasramota i naša sramota. Kao samuraji, obavezni smo da ispravljamo ne-pravdu.“

Juniči se pojavio na vratima skladišta. Joši se gegao iza njega.„Čuli smo viku. Da li je sve u redu?“, pitao je, posmatrajući napeta lica

mladih samuraja. Pogled mu se zaustavio na gomili pokradenog oružja.

„M... mogu da objasnim...“, zamuckivao je.„Nema potrebe“, odvratio je Jori. „Šta je bilo - bilo je, ali budućnost

može biti drugačija.“

Na Juničijevom, krivicom izobličenom licu, pojavio se osmeh olakšanja.„Naravno da može.“

Joši je posmatrao Jorija sa istinskim poštovanjem. „Tvoja mudrost dalekoprevazilazi tvoje godine“, zakreštao je starac. „Život me je naučio da nemabudućnosti bez praštanja. Naše selo vam je zahvalno na milosti koju stenam ukazali.“

„Da li to znači da mogu ovo da zadržim?“, pitao je Kunio. Podigao jemač.

„Svakako“, odvratio je Hajato s lukavim osmehom. „Bićeš u prvom bor-benom redu, kad Akuma jurne na selo.“

Dečak je pobledeo i žurno ispustio mač. „Kad bolje razmislim, mislim dami bambusovo koplje više odgovara.“

104

26.

ŠKOLA ZA SAMURAJE

Zvuk borbe je ispunio Džekove uši pre nego što je zašao za ugao. Seljacisu se postrojili u tri vrste, s podignutim pesnicama i nogama raširenim uodbrambenom položaju.

„Iči, ni, san...“, vikao je Saburo. Krupni samuraj brojao je udarce.Seljaci su urlali KJAJ! pri svakom udarcu. Iz usta su im izbijali magloviti

oblačići. Poletom su nadoknađivali ono što im je nedostajalo u koordinacijii veštini.

Seljani su, nakon pronalaženja tajnog skladišta oružja, bili pokajnički ra-spoloženi i postiđeni spremnošću mladih samuraja da im oproste sagreše-nja. Radili su bez roptanja, obučavali su se kao zakleti ratnici. U mladimsamurajima videli su saveznike umesto tlačitelja, iako im je nakon iskusta-va s daimjom Ikedom i njegovim ratnicima bilo teško da promene mišlje-nje.

Mladi samuraji potisli su gnev prema seljanima, da bi se usmerili na pri-preme za predstojeći razbojnički napad. Korišćenje ukradenog oružja ioklopa za odbranu sela shvatali su kao odavanje počasti palima. Rešili suda se borbom iskupe pred seljanima, za patnje pretrpljene u samurajskimratovima.

Džek je čak predložio da seljake obuče osnovama borilačkih i mačeva-

105

lačkih veština. Svaki borac biće neophodan ako se razbojnici probiju krozodbrambene linije. Hajato je prihvatio taj predlog, iako je to predstavljalokršenje zakona i zamagljivanje strogih granica između društvenih staleža.Složio se da vodi jednu mačevalačku grupu. Vremena je bilo malo. Vežbalisu sa svešću da će im obuka poboljšati šanse za opstanak.

Blizu Sabura, Judaj je obučavao svoju jedinicu u borbi kopljem. Pokazi-vao im je ubode, juriše i raznovrsne napade i odbrane. Srdačnošću i nepo-srednošću osvajao je ljude. Uspostavio je bliske odnose s njima tokomizgradnje prepreke. Taj kapital je sad brzo davao plodove. Njegova jedinicausvajala je nova znanja najbrže. Izdvajala se po disciplini i sposobnosti za-jedničkog delanja.

Nedaleko od njega, Mijuki je, uz pomoć Neko, pokazivala osnovne vešti-ne samoodbrane seoskim ženama. Devojčica je uživala u novoj ulozi nin-dža šegrta. S velikim energijom unosila se u svaki pokret. Često je padalana meki sneg.

Džek se približio grupi. Čuo je kako jedna žena govori: „Ali Neko nijerazbojnik. Nećemo imati šanse protiv odraslog čoveka.“

Mijuki je to čula i pozvala Judaja da im se pridruži. Seljanke su uplašenoustuknule pred divovskim dečakom. Mijuki je nešto došapnula Neko, aonda se obratila Judaju:

„Uhvati je“, naredila je. „Zatim je udari.“Judaj se namah namrštio. „Ne borim se sa ženama, da i ne govorimo o

damicama upola manjim od mene.“

„Dajem ti reč da je nećeš povrediti.“Judaj je nevoljno uhvatio Neko za revere kimona. S tužnim osmehom je

podigao pesnicu. Uhvatila ga je za ruku pre nego što je zamahnuo. Steglamu je palac. Bol ga je onesposobio. Kad je pokušao da je udari, stala mu jena prednju nogu i utisnula vrh palca među rebra na slabinama - baš kao štojoj je Mijuki pokazala. Bošiken - udarac prsta-mača - bio je jedna od šesna-est tajnih nindža tehnika. I u ovom slučaju pokazao se zapanjujuće delo-tvorno. Judaj se, ječeći od bola, presamitio u struku i izgubio ravnotežu.Neko mu je oštro zavrnula zglob. Bacila ga je na leđa i pribila na zemljučvrstim zahvatom.

„Čak i najsitniji mrav može da obori najviše drvo“, ponosno je zborila

106

Mijuki, dok su žene sa strahopoštovanjem posmatrale kako Neko bez ve-ćeg napora savladava golemog, mišićavog dečaka. „Suština nindžicua nijeu veličini i snazi, već u veštini i tehnici. Svaka od vas može ovo da izve-de.“

Žene su, ohrabrene pokaznom vežbom, jedva čekale da se okušaju. Miju-ki ih je podelila u parove. Pokazivala im je tehniku. Neko je pomagala Ju-daju da ustane. Plašila se da ga je povredila. Pravio se da mu je njenapomoć neophodna. Bacio ju je na tle i zasuo grudvama. Otkotrljala se sa ši-rokim osmehom. Skupljala je sneg da bi se osvetila napadaču. Judaj je većnapravio golemu grudvu. Kiša snežnih projektila zasula mu je leđa dok sespremao da je baci na nju.

„Timski rad uvek donosi rezultate!“, povikala je Mijuki, a onda ga pogo-dila u lice.

Molio je za milost. Seljanke su ga nemilosrdno zasipale grudvama. Odanigraditelji prepreka odbacili su koplja i umešali se. Krenuli su u protivnapadna obesne žene. Zasuli su ih salvom grudvi.

Džek je produžio obilazak, zadovoljan što su seljani i samuraji smoglisnage da se dobro zabave.

Hajato je na drugom kraju polja počeo obuku u kendžicuu - veštini mača.Džek je požurio ka grupi svojih učenika, koji su strpljivo čekali početakobuke. Grupa seljana odabrana za mačevalačku jedinicu nije bila velika,zbog malog broja raspoloživih mačeva. Svako je imao katanu ili kraći va-kizaši. Džek bi više voleo da su bili u prilici da počnu obuku s bokenom,drvenim mačem. On je za početnike mnogo sigurniji od golih oštrica. Zapostepeni, bezbedniji prilaz jednostavno nije bilo vremena. Desetak dana ihje delilo od crnog meseca. Odlučio je da usadi zdrav strah od samurajskogmača u učenička srca. Pokazao im je stabljiku bambusa i rekao: „Tvrda jekao kosti u vašem telu.“

Zabio ju je u tle. Stajala je uspravno. U treptaju oka je potegao katanu.Čelična oštrica je blesnula. Izveo je tri munjevita udarca. Čitava predstavatrajala je nekoliko sekundi.

Jedan od seljaka se nasmejao. „Promašio je!“Bambusova stabljika izgledala je neoštećeno. Gornji deo je kliznuo na

tle, a zatim još dva komada, odsečena s hirurškom preciznošću. Pali su na

107

sneg, kao odsečeni prsti.

Džek je podigao jedan, da bi im pokazao savršeni rez izveden oštrim ma-čem.

„Pogledajte kako pogibeljnim oružjem baratate“, upozorio ih je. „Buditeizuzetno oprezni na mačevalačkoj obuci. Siguran sam da ne želite da odse-čete tuđu ili svoju ruku!“

Seljaci su sada držali oružje s novopronađenom revnošću.„Razbojnici ne zaslužuju nikakve obzire ili poštovanje!“, dodao je Džek.

Svi su se nasmejali i malo opustili.„Samurajski mač produžetak je vaše ruke. Neprevaziđen je u toj ulozi“,

objasnio je.

Pokazao im je pravilan stavi držanje oružja. Stiskao je katanu obema ru-kama. Vrh je uperio napred, u visini njihovih lica. Pokazivao je kendžicuAkikoinom bratu Hanzu pa mu uloga učitelja nije teško padala. Znao je štamu je činiti. Pokazaće im samo nekoliko osnovnih napada i odbrana. Sen-sej Kjuzo, učitelj taidžicua, duboko mu je usadio saznanje da su osnoveono što se upotrebljava u bici. Nadao se da će imati dovoljno vremena daim pokaže sve što je planirao.

„Postaćete ratnici dok Akuma ne dođe“, obećao im je.

Seljaci su složno zamahivali mačevima i uvežbavali tehniku. Jori mu jeprišao.

„Ima li problema?“, pitao ga je Džek. Ostavio je prijatelja na poludovrše-noj osmatračnici iz koje je bdeo nad selom.

Sitni kaluđer odmahnuo je glavom. „Straže su dosad uvrebale nekolikojelena, to je sve.“

„Nadajmo se da će tako biti i ubuduće.“

Jori je posmatrao obuku pojedinih jedinica. Napomenuo je: „Ponekadimam osećaj da smo u Niten Iči Rjuu!“

Džek je klimnuo. Žacnuo se pri pomenu škole u kojoj su se obučavali uKjotu. Neverovatno koliko su napredovali od njenog zatvaranja.

„Danas smo mi senseji u školi za samuraje!“Jori se nasmejao. „Šta li sensej Saburo smera?“

108

Njegova grupa okupila se pored gomile debala poslaganih uz Juničijevukuću. Saburo je u visini pojasa položio dasku između dve grede.

„Rekao bih da je namislio da izvede tamašivari“, radoznalo će Džek.Prekinuo je mačevalački čas da bi pogledao probu drvetom.

„Na delu ću vam pokazati moć ove tehnike!“ nadmeno će Saburo.Podigao je desnicu. Stisnuo je pesnicu i s moćnim KJAJ spustio na da-

sku. Skršio ju je jednim udarcem. Iverje se razletelo na sve strane.

Seljaci su ga nagradili aplauzom.„Bolji je nego pre!“, zapazio je Jori.

Džek je klimnuo, iako mu nije promaklo da pobednički raspoloženi Sa-buro neupadljivo masira desnicu iza leđa.

Kad se aplauz stišao, starac je promrmljao: „To je lako.“

Saburo se zagledao u seljaka. Nije mu prijalo što neko dovodi u pitanjeimpresivnu pokaznu vežbu.

„Zašto se ti ne bi oprobao?“, izazvao ga je Saburo. Postavio je novu da-sku između greda.

Starac je, na opšte iznenađenje, mirno prišao dasci. Bio je sama kost ikoža. Džek se pitao da li zna šta radi.

Starac je posmatrao dasku. Zatim se okrenuo i dohvatio sekiru. Zamah-nuo je i lako presekao drvo.

Seljaci su prsnuli u smeh, baš kao i Džek i Jori.„Ali... to je varanje!“, gnevno će Saburo.

Starac je slegnuo ramenima. „Vi samuraji samo nepotrebno komplikujeteživot!“

109

27.

TRNOVITO ŠIPRAŽJE

Dani su brzo prolazili. Prebrzo. Zlokobni crni mesec je posle svakog za-laska sunca bio nešto bliži. Niko nije glasno pominjao Akumu, iako su svirazmišljali o njemu. Igre i pošalice ubrzo su se povukle pred sumornom re-šenošću. Seljani su, pored svakodnevne vojne obuke, radili i na podizanjuodbrambenih položaja. Dirinčili su od ranog jutra do kasne večeri, pod svevećim pritiskom.

Džek je šest dana pre crnog meseca čuo gromki uzvik sa severne stranesela. Potrčao je stazom. Plašio se najgoreg. Jori je trčao za njim.

„Zašto nije poslat dimni signal?“, govorio je u trku, izvlačeći katanu.

„Razbojnici su se sigurno prikrali skrivenom stazom!“, dahtao je Jori spalicom u rukama. Metalni prstenovi zveckali su u trku.

Zaobišli su poslednju seosku kuću. Našli su se pred visokim zidom odkolja i trnovitog šipražja. Prepreka dvostruko viša od prosečnog čovekaobezbeđivala je čitav severni prilaz selu. Šiljci i čvrsto pobodeno koljepredstavljali su veliku opasnost za svakog ko bi pokušao da se uz njih pop-ne.

Judaj i njegov tim popadali su po zemlji, pored drugog zida od pirinčanihbala. Divili su se svom delu.

„Prepreka je gotova!“, saopštio je Judaj. Seljaci su odgovorili novim po-

110

bedonosnim pokličem.

„Ovakav uspeh je vredan glasnog radovanja!“, reče Džek. S olakšanjemje vratio mač u korice.

Prešao je preko drvenog mostića od dasaka, prebačenih preko Saburovogjarka. Pogledao je prepreku izbliza. Nije mogao da joj uputi ni najmanjuzamerku.

„Akuma neće moći da je savlada ako bude branjena kopljaničkom jedi-nicom“, objasnio je Judaj.

„Pretekao si nas, Judaju!“, povikala je Mijuki. Pojavila se iz šume, sNeko i još dva pomagača. „I mi ćemo uskoro završiti posao.“

Džek nije ni pokušao da je zamoli da mu pokaže odbrambenu liniju pre-ma šumi. Znao je da ništa neće videti, izuzev drvene ograde oko staze.

Ostavio je nekoliko seljaka na straži i vratio se sa ostalima na trg. Osma-tračnica je dvostruko nadvisivala skladište pirinča. Na najvišoj platformizakivani su poslednji drveni paravani. Gruba i čvrsta građevina dominiralaje čitavim selom. S njenog vrha pružao se sjajan pogled na okolnu ravnicu.

„Znam da se ne može porediti s tvojom preprekom, Judaju“, reče Džek.„Poslužiće.“

Peo se uz klimave merdevine. Pozvao je Mijuki i Judaja da se popnu naupravo dovršenu osmatračnicu.

„Te merdevine neće podneti moju težinu“ reče Judaj. Ostao je na tlu s Jo-rijem. „Osim toga, slabo podnosim visinu.“

Mijuki se našalila. „Kako se nosiš sa svojom visinom?“

„Teško, trudim se da ne gledam dole!“, odgovorio joj je Judaj u istomtonu.

Džek i Mijuki konačno su stigli na vrh. Posmatrali su ravnicu Okajama.Pirinčana polja punila su se vodom. Hajato je s nekoliko seljaka preusme-rio reku u kanal.

„Obavio si sjajan posao“, reče Mijuki. Posmatrala je odbrambene položa-je nadahnute učenjem o pet krugova.

„Ne zaslužujem pohvale. Drvodelja je obavio najveći deo posla.“

„Nisam mislila na osmatračnicu. Govorim o vođstvu. Kad jarak bude go-

111

tov i most razmontiran, selo će postati tvrđava kakvu si i zamislio. Akumaće dva puta razmisliti pre nego što ove godine napadne selo, ma koliko mo-ćan i opasan bio.“

„Ovo je rezultat timskog rada“, podsetio je Džek.„Najbolje vodiš ljude kad koračaš naporedo s njima“, podsetila ga je s to-

plim osmehom. „Upravo to si i učinio. Možeš da se ponosiš sobom.“

Pogledala ga je u oči. „Drago mi je što sam pošla da te spasem“, prošapu-tala je i stidljivo oborila pogled, u kom je bilo još nečeg izuzev divljenja.„Klan nije isti posle tvog odlaska...“

„Džek! Imamo problem“, prodrao se Saburo, koji je dotrčao do trga. Po-zivao ih je da siđu i da mu se pridruže na istočnoj strani sela.

„Ovo ne sluti na dobro“, reče Džek i prihvati se merdevina. Spustili su sedole. Pošli su za ostalom družinom. Stigli su do jarka koji je bio daleko odzavršetka. Niko od Saburovih ljudi nije radio, iako je samo dve trećine jar-ka bilo iskopano. Kunio je tužno sedeo na gomili sveže iskopane zemlje.Odbacio je lopatu u stranu i zario lice u šake.

„Sav trud bio je uzaludan!“, jecao je.

Saburo je prišao jarku i pokazao na blatnjavo dno. „Hajato je poplavio pi-rinčana polja. Zamolio sam ga da skrene nešto vode u jarak, da bismo gaisprobali. Kao što vidiš, nije se ispunio vodom. Otekla je pošto je selo napadini.“

Džek je pogledao jarak, a zatim ostale mlade samuraje. Znali su da se su-očavaju s ogromnim problemom.

„Ja sam kriv“, reče Saburo. Očajnički je tresao glavom. „To je od početkabila glupa ideja.“

„Nije. Šanac je i sad kakva-takva linija odbrane“, tešio ga je Džek, iakoje znao da će sav trud kopača biti uzaludan.

„ Ali razbojnici će ga lako preći ako u njemu ne bude bilo vode.“„Neće ako ga ispunimo trnovitim žbunjem“, predložila je Mijuki. Svi su

ćutke razmišljali o njenoj ideji. Posle nekog vremena počeli su da klimajuglavom.

„To je sjajna ideja!“, reče Džek. Obratio se Judaju. „Može li tvoja ekipada sakupi još grmlja?“

112

„Naravno“, spremno odgovori džinovski dečak.

Ovo nije oduševilo njegove ljude. Počeli su da negoduju. „Isekli smo sedo krvi, gradeći prepreku!“, bunio se jedan od njih. Podigao je ruke da bipokazao bezbrojne ogrebotine.

„Akuma će poseći mnogo više od vaših ruku“, reče Judaj bez trunke sao-sećanja. „Požurite, posao ne čeka!“

Hajato se pojavio kad je Judaj poveo svoje ljude na izvršenje mučnog za-datka.

„Sva polja će do ujutru biti poplavljena“, obznanio je. „Sutra ćemo raz-montirati most.“

„Svaka čast“, odvratio je Džek. Pronašli smo rešenje za jarak - trnovitošipražje.“

Hajato ga je pogledao s divljenjem. „To je sjajna ideja, čoveče!“

„Hvala ti“, reče Mijuki s blistavim osmehom. Hajatu nije bilo drago zbognenamerno upućenog komplimenta.

Džek se trudio da sakrije osmeh zbog ovakvog razvoja događaja. Dodaoim je lopate. „Počnite da kopate!“, rekao je i uskočio u jarak.

113

28.

IZGUBLJENI SLUČAJEVI

Napredovali su puževim korakom kroz smrznutu i kao kamen tvrdu ze-mlju. Žuljevi su im poiskakali na dlanovima. Mišići su ih boleli od napor-nog kopanja. Sa suprotne strane rova dopirali su uzdasi i psovke. Judajeviljudi slagali su trnovito šipražje. Džek je naredio pauzu posle nekoliko satiteškog rada. Seljaci su odložili alat i krenuli kući umornim korakom.

„Ne mogu da idu kući“, reče Hajato kad je obrisao znoj sa čela. „Morajuda se obučavaju u vojnim veštinama.“

„Zaboravi na to!“, zakukao je Saburo, koji se umorno naslonio na drvo.„Duša im je u nosu!“

„Seljaci mogu da biraju da li će biti mrtvi umorni - ili samo mrtvi. Mora-mo da vežbamo.“

„Ali uskoro će se srnrknuti“, negodovao je Saburo. Tražio je podršku odostalih.

„Eto još jednog dobrog razloga za vežbu“, reče Hajato. „Akuma bi mo-gao napasti noću.“

„Ima pravo“, reče Mijuki. Hajato nije očekivao njenu podršku. „Seljaciće se odmoriti kad se rešimo Akume.“

Džek je, iako umoran, shvatao neophodnost dodatne obuke. Seljaci ćesamo neprestanim ponavljanjem imati šanse da ovladaju nekim od životno

114

važnih ratničkih veština.

Pozvao je Togea. „Okupi sve ljude na trgu, zbog vojničke obuke.“„Da li je to pametno?“, upitao je. Izgledao je mršavije i umornije nego

ikad. „Ako ovako nastavimo, nećemo imati snage za borbu!“

„Veština vam svakako nedostaje“, hladno će Hajato.Toge se namrštio. „Kako god zapovedate, samuraju.“

Seljani su se, posle nekoliko poziva na zbor, dovukli do trga. Nevoljno suzauzeli položaje. Hajato je stajao na verandi da bi ih bolje video. Izdavao jenaredbe. Jedinice su se kretale tamo-amo. Dizali su i spuštali koplja u neu-sklađenim talasima. Rasrdio se gledajući mlake i trapave pokušaje.

„Ne to! Rekao sam formacija strele!“, dreknuo je na kopače. Sastavio ješake u obliku slova V. „To je ofanzivna formacija.“

Kopači su bezvoljno izvršavali Saburova naređenja. Jedan od mostara is-pustio je koplje u lažnom jurišu. Čovek pored njega se sapleo i pao. Čitavagomila pala je preko njega. Džek je preuzeo komandu. Ubrzo je i on zapaou očaj.

„Stanite!“, očajnički je povikao Hajato. „Svi da ste STALI!“

Seljaci su se zaustavili tamo gde su se zatekli. Tupo su zurili u mladogzapovednika.

„Sretao sam čopore majmuna sposobnije od vas! Da li ste protekle nede-lje išta naučili?“

„Dajemo sve od sebe“, ozlojeđeno će Toge.„Pa to očigledno nije dovoljno! Neophodno je da se usredsredite na ono

što radite. Moram li da vas podsećam da je crni mesec svakim danom svebliži?“

Seljani su se stresli od straha. Pokorno su pognuli glavu.„Vratite se na početne položaje. Ovog puta se USREDSREDITE!“

Požurili su da zauzmu svoja mesta. Na trgu je zavladala još veća zbrka.Džek mu je pritrčao s predlogom. „Možda bi bilo bolje da predahnemo?“

„Nismo dovoljno napredovali.“Jori se umešao u razgovor. „Možda ste previše oštri prema njima?“

Hajato je odmahnuo glavom. „Mislio sam da si u Niten Iči Rjuu naučio

115

važnost stroge obuke.“

„Jesam“, reče Jori. „Ali nisu toliko loši.“„Da li je moguče da ne vidiš da su izgubljeni slučajevi! Nemaju ratnič-

kog duha. Nema kjaja! Nema bušida!“

„Siguran sam da će se prizvati pameti kad kucne čas.“„Voleo bih da delim tvoju veru“, reče Hajato.

Prišao je kovačevoj kolibi. Pronašao je gvozdenu polugu i čekić. Počeo jeda udara u nju.

„RAZBOJNICI! RAZBOJNICI!“, urlao je iz sveg glasa.

Seljani su se razbežali u svim pravcima. Jedinice su se sudarale a kopljapreplitala dok su panično trčali ka unapred određenim odbrambenim polo-žajima.

Hajato se vratio na verandu s rezigniranim izrazom lica. „Nisu ni blizuborbenoj gotovosti.“

Nastavili su da vežbaju sve dok se svetlost nije gotovo sasvim povukla.Lažna uzbuna je svim mladim samurajima pokazala da je , ostalo još mno-go posla. Hrabrili su i podučavali iscrpljene seljane s poslednjim ostacimasnage.

„Ponovićemo vežbu broj jedan!“, naredio je Hajato, glasom promuklimod vike. „Stroj ne sme da se lomi. Ne zaboravite da oluja obara usamljenodrvo, dok šuma opstaje. Kada ćete to zapamtiti?“

Iscrpljeni seljaci polako su obrazovali formaciju kad je Toge bacio kopljena tle. „Meni je bilo dosta.“

Udaljavao se žurnim korakom. Hajato je skočio s verande. Stigao ga je iuhvatio za ruku.

„Borbeni položaj se ne napušta bez naređenja!“, dreknuo je dečak.

Toge je pokušao da se oslobodi. „Pusti me! Nisam jedan od tvojih samu-raja.“

„U tome i jeste problem', odvratio je Hajato. S gađenjem ga je pustio.„Tako lako odustaješ. Samuraji nikad ne odustaju. Dužni smo da se bori-mo. To je naša sudbina.“

116

„Pa to nije moja sudbina!“, povikao je Toge. Obrazi su mu porumeneli odbesa. „Rođen sam kao seljak, a ne kao samuraj. Obuka je zakasnila. Prema-lo toga nam pruža. Prekasno je!“

Prebio je bambusovo koplje nogom nadvoje i pružio korak.„Toge pravo govori“, promrmljao je starac. „Zavaravamo se. Nikad neće-

mo postati ratnici.“

Iz gomile se digao žamor odobravanja. Malodušnost se brzo širila. Sveviše seljaka bacalo je koplja i grabilo ka domovima.

Mladi samuraji bespomoćno su posmatrali raspad seljačke vojske. Saburoje tužno odmahnuo glavom. „Sad razumem zašto moj otac kaže da smo mipotrebniji seljacima nego oni nama. Možda znaju da uzgajaju pirinač, alinemaju duha neophodnog za odbranu nacije.“

Mladi samuraji raspustili su seljačku vojsku i umornim korakom krenulika seoskoj kući. Hajato je srdito šutirao sneg. Sora je prišao Džeku, koji jepošao za svojim drugovima.

„Moram da se izvinim zbog Togeovog ponašanja“, rekao je uz duboki na-klon. „Uvek je uznemiren u doba crnog meseca. Akuma mu je prošle godi-ne ubio ženu zato što je sakrila šaku pirinča, da bi prehranila njihovogdečačića.“

Džek je pogledao Togea. Senovita prilika čučala je pored bare. Oko njeganije bilo nikog. „Ima sina?“

Sora je tužno odmahnuo glavom. „Imao ga je.“

Stari seljak se udaljio. Vukao je koplje za sobom.Trg se ispraznio. Džek je ostao sam na poljani. Saosećao je s Togeom.

Bezmerna tuga ga je slomila. Tragični događaji ugasili su mu i poslednjuiskru duha.

Jori ga je prizvao. „Dolaziš li, Džek? Neko je zapalila vatru.“Uzdahnuo je. „Možda Hajato ima pravo kad kaže da su ovi seljaci izgu-

bljeni slučajevi. Toliko su klonuli duhom da više ne mogu da se suprotsta-ve, čak i kad bi hteli.“

„Daj čoveku ribu pa će biti sit čitavog dana“, odvratio je Jori. „Nauči gakako da je lovi, pa nikad neće gladovati.“

„Trebaće im čitav život da nauče dovoljno da odbrane selo“, negodovao

117

je Džek. „Imamo samo još nekoliko dana. Ovaj poduhvat osuđen je napropast.“

„Zašto ne bi pokušao kad već nemaš šta da izgubiš“, ubeđivao ga je Jori.Zastao je, očigledno zadovoljan upravo smišljenom izrekom. „Akuma će

ih napasti bez obzira da li ćeš im ti pomagati. Na ovaj način im daješ prili-ku da se suprotstave. Dosad je nisu imali.“

118

29.

TRAŽI SE

„Džek! Najbolje je da ovo sam čuješ“, reče Mijuki kad ga je ujutru pro-budila.

Probudila je i ostale. Tiho ih je povela do zadnjeg dela Juničijeve kuće.Kroz pukotinu u zidu videli su gomilu seljana pred seoskim starešinom,Togeom i Jošijem. Mladi seljak sedeo je nasred odaje. Svi pogledi počivalisu na njemu.

„I ko ti je to rekao?“, pitao je Juniči.

„Putujući trgovac“, odgovorio je. „Poternica je okačena na pijaci u Oka-jami.“

„Kolika je nagrada?“

„Četiri kobana!“, rekao je mladić, razrogačenih očiju.Seljani su ovu izjavu propratili jednoglasnim uzdahom zaprepašćenja.

Počeli su da se domunđavaju.

„S toliko zlata mogli bismo da kupimo godišnje zalihe hrane za čitavoselo“, reče Juniči. Zamišljeno je trljao kratku bradu.

„Ili da platimo Akumu“, predložio je neki seljanin. „U tom slučaju ne bi-smo morali da se borimo.“

„To bi sigurno bilo manje bolno od ovog mučenja koje se zove vojna

119

obuka!“, reče Toge.

Juniči je podigao ruke da bi uspostavio tišinu. „Da li predlažeš da preda-mo Džeka Flečera?“

„Učinimo to, bez oklevanja!“, odlučno će stariji seljak. „On je traženikriminalac. Šogun ga je proglasio izdajnikom.“

„Nikako!“, povikao je Sora. Starac se probio napred. „Džek je naš spasi-lac.“

„On će nas sahraniti!“, vikao je seljak. „Šogun će sravniti selo sa ze-mljom ako nastavimo da ga štitimo. Sve će nas pobiti!“ Pojavili su se gla-sovi odobravanja.

„Ali bez Džeka ćemo biti prepušteni Akuminoj milosti.“Stariji seljak prezrivo je zafrktao. „Gajdžin ionako ne zna šta radi. On je

samo dečak koji izigrava samuraja! Očaj nas je naterao da mu se obratimoza pomoć. Sad imamo bolje rešenje.“

„Da li ste zaboravili da je on bio jedini samuraj voljan da nam po-mogne?“, umešao se Juto, podržan glasovima drugih seljana. „Spasao jenašu bebu, a može spasti i ovo selo.“

„Ali Džek će nas i ovako spasti“, usprotivio se Toge. „Četiri kobana reši-će nam mnogo problema.“

Joši se nakašljao da bi privukao pažnju. „A šta ćemo sledeće godine, kadse Akuma vrati? Nećemo imati drugog samuraja gajdžina, koga bismo po-dlo izdali i predali vlastima.“

„Unajmićemo prave samuraje da nam skinu Akumu s vrata!“, reče posta-riji seljak.

Joši se jetko nasmejao na ovu opasku. „Da li stvarno veruješ da će namdaimjo Ikeda isplatiti nagradu?“

„Moraće! Novac stiže od samog šoguna.“

„Daimjo Ikeda će prigrabiti svu slavu koja će pripasti onom ko zarobi sa-muraja gajdžina - i novac, naravno.“

„Ali ne možemo prkositi šogunovoj volji!“

„Već smo to učinili“, planuo je Joši. S prezrenjem je osmotrio seljane.„Da li ćemo se ovako odužiti onima koji su rizikovali život da nas spasu?“

120

Zapodenula se žestoka rasprava. Mladi samuraji gledali su seljane rastr-zane između protivrečnih osećanja: straha, dužnosti i zahvalnosti.

Džeka je spopala mučnina. Više nigde neće biti bezbedan. Nikome nemože verovati dok je za njim raspisana tako velika nagrada. Nije mogao dazameri sirornašnim seljacima zbog želje da se dokopaju zamašne količinezlata. A opet, nije verovao da će ga tek tako predati vlastima, posle svegašto je za njih učinio.

Mijuki mu je predložila. „Mislim da je vreme da nastavimo put.“

„Ali šta ćemo s Akumom?“, pitao je Džek.„Divim se tvom osećaju časti“, reče Hajato. „Ali ovi seljaci nisu vredni

toga. Rekao sam ti da ne znaju ni za bušido ni za vernost i odanost.“

„Neće me izdati“, tvrdio je Džek.„Seljaci su nestalna i ćudljiva sorta“, nastavio je Hajato. „Ne možeš im

verovati.“

Džek je pogledao Neko, koja se očajnički trudila da shvati šta se događa.Bilo mu je žao što ne poznaje dovoljno jezik znakova da bi joj objasnio očemu seljani većaju.

„Povešćemo je s nama“, predložila je Mijuki.

„S nama?“, zbunjeno će Džek.Mijuki je klimnula. Gledala ga je pravo u oči. „Ne misliš valjda da ću te

napustiti!“

„Računaj na moju i Saburovu pomoć“, reče Jori.„Naravno“, reče Saburo. „Za tolike pare ću te lično isporučiti vlastima!“

Svi su ga zaprepašćeno posmatrali.„Šalio sam se“, hitro je dodao. „Šogun očigledno očajnički želi da te se

domogne. Po drugi put je udvostručio nagradu raspisanu za tvoju glavu.“

„Ovo nije vreme za šalu“, strogo će Hajato. „Džek, najbolje je da se spa-kuješ i odeš iz ovih stopa. Judaj i ja ćemo neko vreme zadržati poteru.“

„Ali Akuma će uništiti selo kad dozna da su se seljani spremali za od-branu“, napomenuo je Džek.

„Patnja je sastavni deo seljačke sudbine“ reče Hajato. „Sami su krivizbog onog što će ih snaći. Polazi!“

121

Jori ih je pozvao da priđu zidu baš kad su hteli da krenu.

„Čekajte!“, rekao je. „Juniči je pozvao seljane na glasanje.“„Svi koji su za predaju gajdžina neka dignu ruku!“, naložio je seoski sta-

rešina.

Stariji seljak je prvi podigao ruku. Nekolicina ga je sledila.Džek, sa svog mesta iza zadnjeg zida, nije mogao da vidi kako su svi se-

ljani glasali. Činilo mu se da ima mnogo podignutih ruku.

„Neka dignu ruku oni koji su protiv!“Juto je podigao ruku, a za njim i Sora i seljak pored njega. Diglo se još

više ruku. Juniči je počeo da broji glasove. Sora je žustro ohrabrivao ljudeda mu se pridruže. Graške znoja orosile su Džekovo čelo. U društvu prija-telja nije se bojao seljaka. Strahovao je od šogunovih samuraja. Omča muse ponovo zatezala oko vrata.

„Glasanje je okončano“, objavio je Juniči. „Većina je odlučila da se oglu-šimo o šogunovo naređenje, bez obzira na posledice...“

Džeku se oteo uzdah olakšanja. Njegova vera u seljake pokazala seopravdanom.

„Eto iznenađenja!“, reče Hajato podignutih obrva. „Seljaci su pokazali daimaju časti i da znaju za odanost.“

Krenuli su u seosku kuću na doručak. Kunio je trčao niz drum, divlje ma-šući rukama. Sapleo se u snegu. Ustao je i potrčao ka njima. Toliko se zadi-hao da su ga jedva razumeli.

„Video... sam... ih“, stenjao je. „RAZBOJNIKE!“

122

30.

IZVIĐAČI

„Crni Mesec je poranio!“, uskliknuo je Juniči. Izleteo je iz kuće da vidišta se događa. Seljaci su se uspaničili.

„Moj jarak nije završen“, zabrinuto će Saburo.„Ni ja nisam razmontirao most“, dodao je Hajato. Skinuo je i zapeo luk.

Džek je primetio da se metalni prstenovi na Jorijevoj palici drmaju. Znaoje da njegov prijatelj nije ratnik u srcu, iako se trudio da izgleda hrabro.Nije samo on bio nervozan. Svi mladi samuraji izgledali su napeto. Došaoje trenutak istine. Više nije bilo mogućnosti za odstupanje. Potisnuo je sop-stveni strah. Pokušaće da ih ohrabri.

„Za ovo smo se godinama obučavali. Mi smo samuraji...“, pogledao jeMijuki, „i nindže! Okupite svoje jedinice i zauzmite položaje. Element iz-nenađenja je i dalje na našoj strani.“

Spustio je ruku na Jorijevo rame. „Ostani sa mnom. Tvoja mudrost će midobro doći u bici.“

Jori je čvršće stisnuo šakudžo, osokoljen Džekovim poverenjem.

„Kunio, oglasi uzbunu!“, naredio je Džek.„Ali, ima ih samo... dvoje“, prostenjao je zadihani momčić.

Hajato je zastao u mestu. „Juniči, rekao si da će ih biti četrdeset!“

123

Seoski starešina je klimnuo. „Obično ih ima toliko.“

„Ostavite ih meni“, ponudio se Judaj. Sa osmehom je zavrnuo rukave.„Poješću ih za doručak.“

„Možda imamo posla s izviđačima“, reče Mijuki. „Ne bi bilo dobro daAkuma sazna za naše prisustvo u selu.“

„Slažem se“, reče Džek. „Predlažem da osmotrimo neprijatelje. Kunio,gde su?“

Dečak je pokazao iza sebe. „Dole, pored mosta.“

Mladi samuraji otrčali su do istočne granice sela. Sakrili su se iza od-brambenog zida od bala, pored poslednje kuće. Videli su dva jahača. Prila-zili su mostu glavnom stazom. Kad su stigli do mlina, videli su da imajumnogo oružja i rasparane oklope. Bili su slika i prilika razbojnika.

„Nesumnjivo su izviđači“, reče Mijuki kad je videla da jašu polako, raz-gledajući okolinu.

„Imamo sreće što je most još na mestu“, reče Hajato. „Razmontirani mostodao bi naše namere.“

„Šta je s mojim jarkom?“, pitao je Saburo.

„Misliće da je to kanal za odvodnjavanje“, objasnila je Mijuki. „Nećeshvatiti njegovu namenu ako nisu nindže.“

„Prepoznaješ li nekog od njih?“, pitao je Džek Kunija.

Dečak je uplašeno klimnuo. „Onaj desno je Nakamura Lice s Ožiljkom.“„Odgovarajuće ime za tako zgodnog ratnika“, nervozno će Saburo.

Razbojnik je nosio veliku bojnu sekiru, debeli kožni oklop i šlem u obli-ku polumeseca. Neuredna brada pokrivala je suncem i vetrom opaljenolice. Debeli, crveni ožiljak presecao je levi obraz.

„Jaše u društvu Sajomi Noćne Žene.“

Duga crna griva spuštala se po kao krv crvenom oklopu razbojnice. Sasedla joj se klatila opaka naginata s dvostrukom oštricom. Imala je luk istrele, kao i katanu. Krupne crne oči isticale su se na avetinjski bledomlicu. Tanke skerletne usne podsećale su na otrovni burjan.

Džek se stresao od jeze. Pogled na razbojničku izvidnicu pomogao mu jeda shvati užasni strah seljana. Svaki otpor ovim nasilnicima bio je uvod u

124

borbu do smrti. Starica se izgegala iz mlina dok su mladi samuraji posma-trali protivnike. Mahala je štapom na razbojnike.

„To je Nacuko!“, uzbuđeno će Kunio. „Juničijeva majka.“Hajato je ustao da bi odapeo strelu. Mijuki ga je povukla nazad. „Videće

te.“

„Možda će je ubiti“, zarežao je Hajato dok se oslobađao njenog stiska.„Ne preduzimajte ništa, izuzev u slučaju krajnje nužde!“, siktao je Džek.

„Akuma će znati da smo ovde ako se izviđači ne vrate. Izgubićemo najvećuprednost.“

„Ti si vođa“, oklevajući prozbori Hajato, iako nije skinuo strelu s luka.Razbojnici su se smejali staričinim naporima da ih otera. Uspela je da za-

kači Nakamuru štapom po cevanici. Jeknuo je od bola. Sajomi se još gla-snije nasmejala. Iznenađenje je ustupilo mesto poniženju i gnevu.Nakamura je šutnuo staricu. Pljunuo je na nju kad je pala na tle.

„Videćemo se za vreme crnog meseca!“, dreknuo je na staricu koja jemahala stisnutom pesnicom.

Hajato je vrebao razbojnika s napetom strelom. Gledao je kako okrećekonja i jezdi ka planini. Sajomi je pošla za njim.

„Pratiću ih“, reče Mijuki.„Zašto bi, za ime sveta, to učinila?“, zapanjeno će Saburo. „Najbolje je

da im se ne približavamo!“

„Odvešće me do Akuminog logora.“„Da li moraš da preduzimaš toliki rizik?“, pitao se Judaj. „Kad razmonti-

ramo most, selo će postati prava tvrđava.“

„Spoznaj sebe, spoznaj svog neprijatelja. Hiljadu bitaka, hiljadu po-beda“, odvratila je Mijuki. „Naš veliki majstor verovao je u sličnu strategi-ju kao i časni Masamoto. Moramo saznati s koliko neprijatelja imamoposla i kako su naoružani. Ako su svi razbojnici kao ovo dvoje, svaka pred-nost će nam dobro doći.“

„To je dobra ideja“, složio se Džek. „Ali ne možeš poći sama. To bi bilopreviše opasno.“

„Ja ću poći s njom“, reče Hajato na Džekovo i Mijukino zaprepašćenje.

125

„I ja ću poći“, reče Džek. Nije mogao da ih pusti same. „Moram da vidimAkumu. To će mi pomoći da izaberem najbolju taktiku.“

„Neko mora braniti selo“, podsetio ga je Jori.„Ti ćeš zapovedati odbranom u mom odsustvu“, sa osmehom reče Džek.

Jori je zbunjeno zatreptao. Nije očekivao takvu odgovornost. „Ali...“„Imam puno poverenje u tvoje sposobnosti“ reče Džek. Nije hteo da do-

zvoli prijatelju da posumnja u sebe. „Ne zaboravi da Saburo kopa jarak sNeko i seljanima, a Judaj vodi vojnu obuku.“

„Šta ćemo ako sneg pokrije trag razbojnika?“, pitao se Judaj, posmatraju-ći natušteno nebo.

Džek je pogledao Mijuki. „Nindže su sjajni tragači.“

126

31.

RAZBOJNIČKIM TRAGOM

Džek, Mijuki i Hajato sakupili su neophodne zalihe. Spremali su se dakrenu.

„Čekajte!“, reče Juniči. Žurno im je pritrčao. „Ne polazite bez vodiča.Planine su zimi veoma opasne.“ Okrenuo se prema seljanima. „Gde jeToge?“

Tupo su zurili ispred sebe i slegali ramenima.

„Nemamo vremena za gubljenje“, reče Mijuki. Navukla je kapuljaču be-log šinobi šozokua.

„Ja ću poći“, prijavio se Sora. Starac je bio vidno uznemiren, ali spremanda pomogne.

Mijuki je odmahnuo glavom. „Izvini, ali ne možemo da te povedemo.Usporićeš nas, pogotovo u slučaju brzog bega.“

„Potreban nam je neko ko poznaje okolinu“, reče Hajato.

„To je istina“, složila se.„Brži sam nego što izgledam“, reče Sora. Dograbio je štap koji je stajao

pored vrata.

„Hajdemo!“, reče Džek i navukao Roninov slamnati šešir.Četvorka je žurno napustila selo. Prešli su preko mosta. Nacuko je sedela

127

na hoklici ispred mlina. Još je besnela.

„Recite tom Licu s Ožiljkom da ću mu prebiti oba kolena kad ga sledećiput vidim!“, zakreštala je mašući štapom kao bojnom sekirom.

Obećali su joj da će mu preneti poruku, ako im se ukaže prilika.

Eh, da su svi seljani tako neustrašivi, pomisli Džek.

Krenuli su obalom reke. Mijuki ih je povela rubom ravnice Okajama,prema obroncima planina. Trag je pokazivao da su se razbojnici popeli nagreben uskom vijugavom stazom i prešli preko njega. Zaustavili su se naraskršću.

„Kuda ćemo sad?“, pitao je Džek. Posmatrao je zbunjujuće tragove usnegu.

Mijuki se sagnula da ih ispita.„Idemo onim putem“, rekla je pokazujući levu stazu.

„Kako možeš da budeš tako sigurna?“, zanimao se Hajato.„Ovo su tragovi velikog jelena, ovo divlje svinje, a ovo konjskih kopita“,

odvratila je. Pokazivala je na otiske u snegu kao da podučava neuko dete.

„Meni svi ti tragovi izgledaju isto“, prkosno će Hajato. Nije krio da mu jeponos povređen.

Džek joj je uputio upozoravajući pogled. Nemo ju je zamolio da budeblagonaklonija. Sukob im u ovom času nimalo ne bi odgovarao.

Duboko je uzdahnula i upustila u opširnije objašnjenje: „Ne posmatramoblik otiska. Prvo pravilo praćenja tragova po snegu jeste da se uoči obra-zac životinjskog traga. Tragovi mogu biti zamućeni vetrom i snežnim pa-davinama, ali se njihov ritam i tada može pratiti.“

„Sad mi je jasno“, odvratio je s primetnim uvažavanjem.

„Vidiš li onaj trag?“, nastavila je, pokazujući na savršeno ravan deo sta-ze.

Hajato je zbunjeno zavrteo glavom. Džek se naprezao da vidi šta pokazu-je.

„To je... trag nindže!“, uskliknula je i prsnula u smeh.Džek je shvatio šalu. I on se nasmejao.

128

I Hajato se nevoljno osmehnuo. „Sad znam na kakve tragove treba dapazim.“

Sora je, cerekajući se, prošao pored njih. Kretao se sigurnim korakomdivokoze, uprkos poodmaklim godinama. Koračao je ujednačenim tempomjoš od sela.

„Ovo su medveđi tragovi!“, rekao je pokazujući štapom na otiske gole-mih šapa u snegu. „Trebalo bi da požurimo. Medved može biti opasniji odrazbojnika.“

Mijuki mu je prišla da prouči tragove. „Sveži su!“Iz šipražja je doprlo muklo režanje. Grane su se zatalasale. Razmicale su

se pred krupnim telom. Iz gustiša je izleteo golemi medved, crn kao noć,izuzev mrlje belog krzna na grudima. Stao je ispred njih, omirisao vazduh ipreteći razjapio čeljusti.

„Samo je jedno biće smrtonosnije od medveda“, reče Sora nakon što jeuplašeno ustuknuo. „To je gladni medved!“

„Šta da radimo?“, šaptao je Džek. „Da bežimo?“

„Nikako!“, prosiktala je Mijuki. „Okupite se. Možda će se povući akopomisli da ima posla s brojnijim i opasnim neprijateljem.“

Nisu ga uplašili. Uspravio se na zadnje noge. Nadvisio ih je i izbacioduge, oštre kandže. Spremao se da ih isecka na komade.

Džek se mašio mača, a Hajato luka i strele. Medved je bio preblizu. Ubi-će bar jednog od njih pre nego što mu nanesu prvi udarac.

Kamen je iznenada pogodio neman u grudi. Za njim je doleteo i drugi.Pogodio ga je u osetljivi nos. Životinja je ispustila besni krik. Okrenula seprema napadaču. Neko se pojavila niotkuda. Skakala je i mahala rukama,da bi privukla pažnju crne zveri. Ona se, uz strahovit urlik, dala u poteru zadrskom devojčicom. Okrenula se u mestu i šmugnula u šumu. Odvukla jemedveda za sobom.

„Neee!“, kriknula je Mijuki i potrčala za Neko. Nije mislila na sebe.Džek i ostali krenuli su za njom. Grane su ih udarale po odeći i licu, dok

su se probijali kroz gustiš. Čuli su kako medved probija put kroz šipražjeispred njih i gledali kako Mijuki žuri za njim.

„Čekaj, Mijuki, ČEKAJ!“, povikao je Džek kad su zaostali. Medveđi ur-

129

lik dopirao je iz sve veće daljine.

Konačno su je stigli pored planinskog potoka.„Gde je Neko?“, pitao je zadihani Džek.

Okrenula se prema njemu. Plakala je.„Medved je otišao“, jecala je pokazujući ka potoku. „Njen trag zaustavlja

se ovde.“

Moćni urlik razlegao se u daljini.Drhtala je od glave do pete. „Neman ju je sigurno ščepala.“

I Džeka su stigla osećanja. Sve se dogodilo tako brzo. Medved. Neko. Žr-tvovala se zbog njih. Stajao je pored Mijuki, obuzet tugom, nemoćan da sepokrene.

„Pođimo... dok se nije vratio“, reče Sora. Nervozno se osvrtao po šipraž-ju.

„Ne možemo tek tako da je ostavimo...“, reče Džek. Ućutao je usred re-čenice kad je video dva mačja oka. Zurila su u njega iz rupe na drvetu.„Neko!“, uskliknuo je kad je izašla iz skrovišta s pobedničkim smeškom.

Pitao je znakovima koje je naučio od Mijuki: Da li je s tobom sve u redu?

Klimnula je. Izvukla se s nekoliko plitkih ogrebotina.Mijuki je bila veoma radosna kad se uverila da je njena mlada štićenica

neozleđena. „Rekla sam ti da bi mogla biti savršeni nindža!“, radosno jepovikala.

„Pa sigurno je da ne bi bila dobar samuraj“, reče Hajato. „Oglušila se onaređenje i pošla za nama. Zamalo da pogine!“

„Izginuli bismo mi da nje nije bilo!“, odvratila je Mijuki.

„Zahvalan sam joj zbog onog što je učinila“, odvratio je Hajato. „Ali štaona ovde radi?“

Mijuki je prosledila pitanje devojčici jezikom znakova. „Kaže da je htelada pomogne.“

„Što je i učinila!“, reče Džek. Toplo se osmehnuo nemom spasiocu.Vratili su se svojim tragom. Nastavili su put starom stazom. Neko je sad

bila ravnopravni član družine. Zalazili su u planine sve dublje. Tle je biva-lo sve okomitije i neprohodnije. Okružili su ih oštri grebeni. Sredinom po-

130

podneva stigli su do staze uklesane u visoku liticu. Dovela ih je da uskogklanca.

„Šta misliš, koliko još ima do njihovog logora?“, zapitao je Džek Mijuki.Spremala se da mu odgovori. Sora ju je sprečio u tome.

„Tišina!“, prosiktao je i prislonio prst na usne.Mladi ratnici mašili su se oružja. Osvrtali su se oko sebe. Klanac je bio

pust.

Šta je bilo? Džek je usnama oblikovao reči.Starac je prstom pokazao na liticu iznad sebe i prošaptao: „Preti nam

opasnost od lavine!“

Kolosalna gomila snega preteći se nadvijala nad liticom. Ćutke i oprezno,napredovali su duž uskog klanca, sve dok na drugom kraju nisu ugledalikameni zid.

„Da li si sigurna da su ovuda prošli?“, prošaptao je Džek.

Klimnula je i pokazala na dva traga.„Možda su se razbojnici izgubili?“, nagađao je Hajato.

„Ne bih rekla“, tiho će Mijuki. „Nema svežih tragova iz tog pravca.“„U tom slučaju ćemo nastaviti“, reče Džek.

Zidovi klanca su se sve više približavali sve dok između snežnih nanosanije ostala samo uska linija neba. Činilo im se da će ih negostoljubiva pla-nina svakog časa progutati.

„Predlažem da se vratimo“, reče Sora. Zabrinuto je posmatrao tamneoblake. „Ovaj kraj mi nije poznat. Sprema se oluja.“

Džek je rešio da stigne do kraja staze. Na kraju klanca susreo se s nevero-vatnim prizorom. Staza je oštro skretala udesno. Optička varka pružala jesliku o ćorsokaku koji se završavao strmim, glatkim zidom. A staza je ustvari vodila do uskog otvora u planinskoj litici.

Petorka je prošla kroz otvor i našla se pred skrivenom dolinom.

131

32.

AKUMA

Vodopad se survavao niz liticu, u kristalno čisto srebrnkasto jezero. Gu-sto drveće raslo je pored obala. Šuma se pela uz oštre padine. Nešto daljeod snegom pokrivenih obala uzdizale su se drvene zgrade, zaštićene kame-nom izbočinom. Videli su skladište, štalu i veliku drvenu kuću. Dim se di-zao iz rupe na trščanom krovu.

„Za ovim smo tragali!“, uskliknuo je Džek.„Čekaćemo dok se ne smrkne“, reče Mijuki. „Da nas neko ne bi video.“

Čučali su iza velikog kamena i posmatrali logor. Tragali su za znakovimaživota. Nekoliko ljudi muvalo se oko konja, ali je većina razbojnika bila uvelikoj kući, iz koje je vetar preko jezera nosio razuzdani smeh i pijanu pe-smu.

„Nisam video stražare“, reče Džek kad je sunce počelo da za-lazi za pla-ninski lanac.

„Nisam ni ja“, oglasila se Mijuki.„Preterano su samopouzdani“, reče Hajato. „Akuma očigledno ne veruje

da će iko otkriti njegovo skrovište.“

„Niko i nije“, reče Sora. Starac je drhtao na ledenom planinskom vazdu-hu. „Bolje reći, niko se nije vratio da o njemu priča.“

„Ne brini, mi ćemo se vratiti“, reče Džek. U sebi se molio da govori isti-

132

nu.

Zaobilazili su jezero, zaklonjeni drvećem. Kad se ono proredilo i nestalo,puzali su iza povećeg kamenja. Na kraju više nije bilo zaklona.

„Odavde moramo po čistini“, reče Mijuki. „Idem prva.“

Proverila je da li je put čist i potrčala ka najbližem zidu velike kuće. Napola puta otvorila su se glavna vrata. Razbojnik je izašao napolje. U trenuje čučnula. Ukočila se kao kamen. U belom šinobi šozokuu ličila je na sne-žni nanos. Džek ju je na sve slabijem svetlu s teškoćom razlikovao odokoline, iako je tačno znao gde je.

Razbojnik je hodao u njenom pravcu. Drhtao je od zime. Sve više joj sepribližavao. Videće je. Hajato je u skrovištu iza kamena izvadio strelu iztobolca i napeo luk.

„Za svaki slučaj“, šapnuo je. Nišanio je razbojnikov vrat.Zlikovac je prošao pored nje, nesvestan njenog prisustva. Ušao je u kući-

cu. Vratio se posle nekoliko minuta i zatvorio vrata velike kuće za sobom.Mijuki je tek tada podigla glavu i jurnula ka sigurnosti najbližeg zida.

„To je bilo blizu“, reče Hajato i spusti luk.Provirila je kroz otvor na prozoru. Pozvala je sledećeg, da pretrči preko

čistine, kad se uverila da niko neće izaći iz kuće. Uskoro su svi bili u sencikuće. Džek je provirio kroz otvor. Po prvi put mu se pružala prilika daosmotri neprijatelje.

Golema vatra plamtela je u središtu prostorije pune razbojnika. Ležeći,proždirali su pirinač. Obilno su ga zalivali sakeom iz velikih krčaga. Grupamuškaraca je u jednom uglu bučno bacala kocke. U drugom je gomila na-vijala, dok su dva razbojnika obarala ruke. Vezali su ruke oputom. Levo idesno od njih gorele su sveće. Bicepsi su se napinjali. Divljački su se bori-li. Levi takmičar vrisnuo je kad mu je šaka dodirnula plamen sveće. Pobed-nik se slavodobitno nasmejao. Uživao je u tuđem bolu.

Čemu imamo da se nadamo ako su ovakvi u međusobnom ophođenju?pomislio je Džek.

Upravio je pogled ka drugom kraju odaje. Odmah je spazio Nakamuru iSajomi. Klečali su pored bradonje širokih pleća i kao ugalj crnih očiju. No-sio je prsni oklop taman kao noć. Na glavi je imao krvavocrvenu maramu -

133

hačimaki. Marama ojačana čeličnim pločicama izgledala je kao neka vla-darska kruna.

„To je Akuma!“, šapnuo je Sora. Drhtao je pri pogledu na mučitelja svogsela.

Džek je spustio ruku na starčevo rame, iako je i njega obuzela ledenazebnja, pri pogledu na čoveka zvanog Crni Mesec. Zli razbojnički vođa do-minirao je prostorijom. Osmatrao je dešavanja okom grabijivca i ajkuleubice. Razbojnici nikad nisu gledali svog vođu. Dobro su pazili da mu sesuviše ne približe.

Akuma je pucnuo prstima. Pojavila se bosonoga devojka s bokalom sen-če. Duboko se poklonila, pogleda smerno uprtog u pod. Nasula mu je neštozelenog čaja u šoljicu.

Rekao je, a da ga nije ni probao: „Čaj je hladan!“

„Ali tek što sam ga skuvala...“Snažno ju je udario spoljnom stranom dlana.

„Rekao sam da je čaj hladan.“ Govorio je pribranim, ujednačenim tonom,kao da se ništa nije dogodilo. Krv je curila s devojčine donje usne. Crvenitrag plamteo joj je na obrazu.

„Oprostite, gospodaru“, zajecala je. Potrčala je da mu donese novi bokal.

Dva razbojnika dovukla su i bacila nekog čoveka Akumi pred noge. No-sio je poderanu seljačku halju i pantalone. Drhtao je od užasa.

„Dobro znaš da ne dozvoljavam nikakav otpor“, reče Akuma. Uzeo je ro-zikasti komad lososa s tanjira. Gurnuo je suši u usta.

Odrpanac se prostro po zemljanom podu. „Učinio sam to zbog moje po-rodice. Neću više nikad. Dajem reč...“

„Nećeš, naravno da nećeš“, prekinuo ga je Akuma. „Prihvatam tvoje ni-štavno izvinjenje.“

Seljak je začuđeno podigao glavu. „Hvala ti, o veliki Akuma, hvala ti!“,povikao je. Ponizno se klanjao.

Razbojnički vođa prevrnuo je očima. Preterani izlivi zahvalnosti brzo sumu dodijali.

„Ispecite ga na vatri!“, naredio je.

134

Dvojica razbojnika dohvatila su seljaka. Poneli su ga ka rasplamsaloj va-tri. U sobi je zavladao tajac. Svi su ih posmatrali kao opčinjeni.

„Ali... ali, izvinio sam se!“, molio je seljak. Divlje se otimao u rukamarazbojnika.

Džek je potegao mač. Neće ovo trpeti. Hajato ga je uhvatio za ruku.

„Nemoj! To bi bilo čisto samoubistvo!“„Ali ne možemo sedeti skrštenih ruku“, negodovao je Džek.

„Umrećemo ako budemo pokušali da mu pomognemo. Siguran sam da tije to jasno.“

„Ima pravo, Džek“, reče Mijuki, iako je i njoj ovo teško padalo. „Previšeih je. Ne smemo žrtvovati bezbednost sela zbog sudbine jednog čoveka.“

Jezivi krik je zaparao noć.„Moramo zaustaviti Akumu!“, reče Džek.

Krici su se nastavili. Gromoglasni smeh razbojnika povremeno bi ih nad-jačao.

„I hoćemo“, obećao je Hajato s krajnjom rešenošću. „Zatrćemo ih za vre-me crnog meseca.“

Vrištanje je prestalo.Sora je sedeo u snegu. Nemo je ridao. Pokušavao je da smiri potresenu

Neko. Džek je primorao sebe da upravi pogled u pukotinu.

Akuma je, očigledno razočaran kratkom zabavom, naredio: „Bacite gapsima!“

Dva razbojnika odvukla su onesvešćenog seljaka od vatre. Vukli su nje-govo plikovima prekriveno telo do zadnjeg dela prostorije. Trenutak kasni-je čuli su uzbuđeno urlikanje, kevtanje, lajanje i režanje.

Akuma je otelotvorenje đavola, pomislio je Džek, zgađen do srži.Akuma se obratio Sajomi i Nakamuri: „Verujem da nas u selu Tamagaši

ne čeka nikakav otpor?“

Sajomi je klimnula. „Poslednji put smo im slomili duh. Neće biti otporaako izuzmemo babu koja je istukla Nakamuru!“

Akuma se gromoglasno nasmejao. I Sajomi se zakikotala. Pridružili suim se i ostali razbojnici, kao po komandi.

135

Samo je Nakamura besneo. „Onaj jarak mi je delovao sumnjivo“, promr-mljao je.

„Video si u kakvom su stanju pirinčana polja“, usprotivila mu se Sajomi.„Iskopan je da bi se sprečilo plavljenje.“

„Možda, ali je starica bila previše drčna za moj ukus.“

„Pričaš te priče zato što te je žena udarila“, nacerila se Sajomi.„Udariću te ako ne umukneš!“, planuo je.

„Samo probaj“, izazivački ga je posmatrala.Akuma je podigao ruku. Prestali su da se svađaju. „Da li mislite da selja-

ci nešto spremaju?“

„Ne verujem da imaju petlju za tako nešto“, odvratila je Sajomi.„Možda su dobili pomoć“, dodao je Nakamura.

„Ali ko bi uslišio njihove molbe?“, reče Akuma. „Daimjo Ikeda sigurnone bi.“

„Možda neki samuraj bez gospodara.“

Akuma je razmišljao o tome. „Čak i ronini imaju dostojanstvo. Koji sa-muraji bi se spustili tako nisko da služe seljacima?“

„Samo neki očajnici!“ Iz senke je istupio čovek u crnoj, štavljenoj koži.Koža na levoj strani lica bila mu je crvena i nabrana kao istopljeni vosak.Na toj strani glave nije ostala ni vlas kose. Nije imao levo oko. Kapak jepokrio praznu rupu.

„Kuroči Zmija“, prošaptao je Sora. Mijuki je užasnuto posmatrala naka-znog razbojnika.

„Ne moramo da se plašimo ronina“, nacerio se Kuroči. „Ne dok imamoovakvo oružje.“

Podigao je musketu. Naciljao je veliko bure sakea u uglu i povukao oba-rač. Puška je glasno prasnula. Razbojnici su se panično razbežali. Pirinčanovino prsnulo je po grupi koja je bacala kocke. Kuroči se jezivo nasmejao.Akuma je bio veoma zadovoljan uspešnom demonstracijom ubojitog oruž-ja.

136

33.

U PLAMENOVIMA

„U velikoj smo nevolji“, smeteno će Hajato. „Izbrojao sam četrdeset petrazbojnika, a onaj Kuroči ima pušku!“

„Potrebno je dosta vremena da se ta stvar napuni i pripremi za paljbu“,reče Džek. Setio se očevog pištolja. „Možemo da se sakrijemo iza odbram-benih linija i da ga napadnemo kad ispali prvi hitac.“

„Računaj da će biti i drugih razbojnika s musketama. Video sam šta tonečasno oružje može da učini na bojištu. Pobiće nas izdaleka, pre nego štostupimo u borbu.“

„Muskete su beskorisne bez baruta“, zamišljeno će Mijuki.„U tom slučaju, moramo da ih oslabimo“ reče Džek.

Krenuli su na izviđačku misiju. Moraće nešto da preduzmu, pošto su sa-znali da imaju posla s ovako opasnim i dobro naoružanim neprijateljem.

„Šta predlažeš?“, pitao je Hajato.

„Uništićemo im zalihe.“„Ili ćemo ih ukrasti“, oglasila se Mijuki, s obešenjačkim sjajem u očima.

„Možemo da im rasteramo konje“, reče Džek.„Zašto bismo se na tome zaustavili?“, reče Hajato, koji se sve više zagre-

vao za ovu ideju. „Klin se klinom izbija. Zašto ne bismo spalili razbojnički

137

logor do temelja!“

„Sad razmišljaš kao nindža!“, reče Mijuki.Hajato se namrštio. Ovim poređenjem je povredila njegov samurajski po-

nos. Ćutke je progutao uvredu.

„Ali ako napadnete, Akuma bi mogao posumnjati na naše selo i potražitiosvetu“, umešao se Sora. Zabrinutost se ogledala na starčevom izboranomlicu. „Uništiće nas!“

„Ionako će to učiniti“, reče Hajato. „Osim toga, Akuma ima mnogo ne-prijatelja. Neće znati ko stoji iza paljevine.“

„Napad na selo biće mnogo teži poduhvat bez logora, konja i baruta“,reče Mijuki.

Džek je klimnuo. „Čekaćemo da zaspe. Zatim ćemo napasti.“

Nedugo potom, razbojnici su zapali u pijani san. Hrkanje je ispunilo go-lemu zgradu. Akuma se povukao u futon na gornjem spratu. Zatvorio je pa-ravan za sobom. Samo je on uživao u udobnosti privatnih odaja.

Kad su se uverili da svi spavaju, Mijuki ih je povela ka skladištu. Obišlisu ga i otpuzali do ulaza.

Podignutom rukom dala im je znak da stanu.

Džek i ostali su se ukočili. Pored vrata, ispod drhtavog plamena lampe,sedeo je razbojnik. Trebalo je da ih čuva. Sklupčao se na klupi i obesio gla-vu. Dremao je zatvorenih očiju. Ugledali su praznu bocu sakea kraj njego-vih nogu.

Mijuki je dala znak ostalima da sačekaju. Prišla je uspavanom stražarunečujnim hodom. Palcem je pritisnula čvorište nerava na njegovom vratu.Blago se trznuo i završio na podu.

Džek joj je žurno prišao. „Da li je mrtav?“Odmahnula je glavom dok su vukli razbojnikovo telo u senku. „Nije, ali

će se ujutru probuditi sa strahovitom glavoboljom. Ničeg se neće sećati.“

Hajato je pokušao da otvori vrata. „Zaključana su!“Mijuki je pretražila razbojnika da nađe ključ. Nije ga bilo.

„Moraćemo da ih razvalimo“, reče Džek. Potražio je veliki kamen.

138

„Napravićemo previše buke“, odvratila je Mijuki.

Džek je osetio da ga neko povlači za rukav. Neko je pokazivala na prozorispod strehe, dovoljno širok da se provuče kroz njega. Popela se i ušla uskladište uz Džekovu i Hajatovu pomoć. Vrata su se otvorila nekoliko tre-nutaka kasnije.

Svaka čast, znakovima joj se obratio Džek.

Devojčica mu je odgovorila na isti način: Bilo je lako!Sora je podigao razbojnikovu lampu. Raznovrsna roba ispunjavala je

skladište do tavana. Svuda oko njih bile su bale pirinča, burad sakea, osu-šena riba, ulje za lampe, tkanine, koplja, mačevi, nekoliko musketa i barut.U skladištu je bio nagomilan plen iz brojnih pljački.

„Moramo li baš sve da uništimo?“, pitao je Sora. Gladnim očima gutao jegomile pirinča.

„Bojim se da je tako“, reče Hajato. „Vojska maršira stomakom. Zadaće-mo ozbiljan udarac Akumi i njegovim ljudima.“

„Ali zar posle toga neće krenuti u pljačku i uzeti sve što imamo?“„Akuma ionako namerava da napadne vaše selo“, podsetio ga je Džek.

„Ovog puta ćemo ga spremno dočekati. Zaustavićemo ga jednom zasvag-da.“

„Osim toga, poslužićemo se lampom, da bi sve izgledalo kao nesrećanslučaj“, reče Mijuki, kad je uzela lampu od Sore. Prišla je i osmotrila arse-nal. „Prvo ćemo ukrasti malo ovoga.“

Izgurala je burence baruta i veliku keramičku posudu s lampom za ulje.

„Ne možemo da ih nosimo“, rekao je Hajato. „Usporili bi nas.“„Imaš pravo - moramo da pobegnemo, i to brzo“, reče Džek. Obratio se

starcu. „Idi i oslobodi konje. Ostavi pet najboljih za nas i još jednog da po-nese zalihe i neku balu pirinča za seljane.“

Sora je izgledao zadovoljno. Džek je dao znak Neko da pomogne starcu.Žurnim korakom, zaputili su se ka štalama na drugom kraju dvorišta. Džekje, nedugo potom, čuo rzanje konja. Nadao se da buka neće probuditi ni-jednog razbojnika.

Hajato je poneo upaljač od čelika i kremena i posudu ulja za lampe.„Podmetnuću požar u velikoj kući dok vi ovde završite posao. Akuma za-

139

služuje vatreno buđenje!“

„Okupićemo se kod drveća', reče Džek. „Požurite! Hoću da budemo da-leko, kad plamenovi sve ovo prožderu.“

Hajato je klimnuo.

„Čuvaj se“, poručila mu je Mijuki.Hajato se iznenađeno osvrnuo za sobom, nije očekivao takvu izjavu iz

njenih usta. „I za tebe isto važi.“

Nestao je u noći.Mijuki je odabrala ono što će poneti u selo. Džek je izneo zalihe napolje.

Polio je zidove i pod skladišta uljem za lampe i prosuo barut sve do vrata.Neko se pojavila s konjima. Džek ih je žurno natovario.

„Požuri“, reče Mijuki. „Još malo pa sam gotova.“„Čekaću te“, odvratio je Džek. Gledao ju je pravo u oči. Ponekad je hra-

brošću i smelošću mnogo podsećala na Akiko.

Džek i Neko poveli su konje obalom jezera, do drveća. Vezali su ih. Sa-krili su se iza velikog kamena. Posmatrali su logor u napetoj tišini. Malotoga su videli na oskudnoj mesečini. Nekoliko konja pilo je vodu iz jezera.Ostali su pobegli. Niko od razbojnika nije se probudio. Možda su bili pre-više pijani.

Njihov plan će uspeti.

Video je kako Mijuki spušta lampu na tle. Šutnula ju je. Požar se smestarazbuktao. Na trenutak se ocrtavala na bleštavom svetlu.

Pretrčala je čistinu do kamena iza kog su se Džek i Neko krili. Ružičastiplamenovi rascvetali su se za njom. Dim je pokuljao iz skladišta.

Stigla je do drveća. Osvrnula se da vidi svojih ruku delo.„Da li si videla Hajata?“, pitao je Džek.

Odmahnula je glavom. „Mislila sam da je s tobom.“Pogledima su pretraživali logor. Požar u skladištu osvetljavao je veliku

kuću.

„Ne vidim ga“, reče Mijuki sa izvesnom zabrinutošću.Trenutak kasnije ugledali su hitru priliku u pomračini. Hajato je vešto

preskakao kamenje i stene.

140

„Trebalo mi je dosta vremena da je potpalim“, objasnio je onako zadihan.„Trska je vlažna, ali se plamen uhvatio. Trebaće dosta vremena da krovprogori. Važno je da smo zadali prvi udarac Akumi!“

Opila ih je svest o pobedi.„Idemo!“, reče Džek, nestrpljiv da što pre pobegne iz razbojničke jazbi-

ne.

„Gde je Sora?“, pitao je Hajato.Mijuki i Džek izmenjali su poglede. U žurbi su u potpunosti zaboravili na

starog seljaka.

„Dosad je sigurno oslobodio konje“, reče Mijuki.Džek je pogledao štale, ali starca nigde nije bilo. Mijuki se žurno obrati

devojčici jezikom znakova. Ni ona nije znala gde je.

Džek je u svetlosti plamenova opazio Soru. Starac je išao ka zadnjemdelu veliki kuće.

„Šta to radi?“, gnevno će Hajato.

„Ostani ovde!“, naredio je Džek. „Idem po njega.“„Požuri!“, reče Mijuki. „Razbojnici neće još dugo spavati.“

Džek je potrčao nazad u razbojnički logor. Osvrtao se u potrazi za nepri-jateljem. Pronašao je Soru u zadnjem delu kuće. Pružao je obe ruke krozotvoreni prozor.

„Šta to radiš?“, prosiktao je Džek. „Moramo da požurimo!“

Sora ga je molećivo pogledao. „Ali ne možemo...“Stao je u stranu. Džek je ugledao uplakano lice devojke.

„Pronašao sam moju kći Miju!“

141

34.

SPASAVANJE

Iza Mije je bilo još mnogo devojaka. Izgledale su očajno i izgubljeno.

Džek se obratio Sori. „Zašto nam ranije nisi nešto rekao?“Starac je zajecao, kršeći ruke. „Nisam se nadao da ću je ikad više videti.

Kad se devojka s čajem pojavila, pomislio sam... možda...“

„Ali Hajato je zapalio veliku kuću!“, uskliknuo je Džek.Sora ga je uspaničeno pogledao. Počeo je da cima rešetke na prozoru.

Nisu se ni mrdnule. Džek ga je odgurnuo. Devojke su bile zatvorene u oda-ji pored glavne prostorije.

„Možete li da izađete odatle?“, prošaptao je Miji.Odmahnula je glavom. „Vrata su zaključana spolja. Pred njima uvek

neko stražari.“

Džek je pogledao zid kućerine, izgrađene od velikih balvana. Bio je ne-probojan. Čuo je sve glasnije pucketanje vatre. Vreme za spasavanje devo-jaka brzo je isticalo.

„Idi do linije drveća i obavesti Mijuki o onom što se ovde dešava“, nare-dio je Sori. „Idem unutra da oslobodim tvoju kći i ostale devojke.“

Starac je klimnuo. Ostao je pored prozora, nesposoban da se odvoji odzatočene kćeri.

142

Džek ga je grubo prodrmao. „Požuri!“

Uspeo je da ga pokrene. Starac je još jednom pogledao kćerku, a ondaotrčao u noć.

Džek je stigao do zadnjih vrata. Bila su zatvorena. Ugledao je još jedanprozor. Hteo je da ga otvori, ali je opazio ne koliko tamnih obličja na sne-gu. Čopor pasa spavao je na suprot nom kraju dvorišta... punog i zaoblje-nog trbuha.

Polako je odstupio. Nije hteo da probudi krvožedne hrtove.Zamakao je za ugao i potrčao ka glavnom ulazu. Oprezno je otvorio vra-

ta. Razbojnici su ležali po čitavoj prostoriji. Pokrili su se pirinčanim pre-krivačima. Većina je bila obeznanjena od prevelike količine sakea. Neki sučvrsto spavali i glasno hrkali. Dim je purnjao kroz gustu trsku. Obrazovaoje smrtonosni oblak oko greda. Dim sa ognjišta maskirao je požar na kro-vu. Molio se da izbavi devojke pre nego što se razbojnici probude.

Koračao je tiho i okretno, kako ga je veliki majstor učio. Vrludao je iz-među obeznanjenih razbojnika ka šodžiju u zadnjem delu prostorije. Malči-ce je otvorio klizeća vrata. Ugledao je veliku prostoriju za kuvanje izaključana vrata levo od sebe. Pored njih je čučao razbojnik. Široko je zev-nuo. Počeo je da čisti zube, od dosade.

Stražar nije bio svestan opasnosti, ali je mogao da digne uzbunu pre negošto ga savlada. Veština prikradanja ovde mu neće pomoći. Pokušaće s jed-nostavnim prerušavanjem...

Osvrnuo se oko sebe i pronašao odbačenu bocu sakea. Navukao je slam-nati šešir preko lica i drsko otvorio vrata. Uteteturao se unutra. Nadao se daće zavarati stražara, u mračnoj kuhinji.

„Jel’... ima... još?“, zaplitao je jezikom, s praznom bocom u rukama.

Stražar je progunđao, i ne pogledavši ga čestito: „Dobro znaš da ne sme-mo da pijemo na straži.“

Teturao se sve bliže stražaru, koji je prekasno shvatio da mu preti opa-snost. Mašio se mača. Nameravao je da ispusti krik upozorenja. Džek jestigao do njega. Pogodio ga je padajućom pesnicom - jednim od šesnaesttajnih nindža udaraca. Razbojnik se onesvestio. Sručio se na tle kao džakkrompira.

143

Džek je podigao rezu i otvorio vrata. Devojke su se uplašeno šćućurile uuglu, u strahu od razbojnika. Podigao je šešir. Zaprepašćeno su ga posma-trale. Neke su pretrnule od straha kad su videle stranca. Verovale su daimaju posla s demonom.

„Sledite me!“, prosiktao je. „I budite tihe.“Mija se prva pokrenula. Druge devojke pribrale su se od šoka i krenule za

njom.

Osmotrio je glavnu prostoriju. Napunila se dimom, koji se brzo zgušnja-vao u neprozirnu maglu. Razbojnici su ležali ispod otrovnog, sivog oblaka.Nekolicina je već kašljucala u snu.

Poveo je devojke kroz izmaglicu. Pokušale su da pokriju usta, ali nisumogle da se odbrane od dima. Jedna je dobila napad kašlja. Požurivao ih jeda izađu pre nego što probude razbojnike. Napredovale su obeshrabrujućesporo, zbog straha da ne stanu na svoje mtičitelje. Stigle su do vrata. Izveoje Miju napolje.

„Trči do drveća“, šapnuo je. „I ne staj!“Pomogao im je da izađu. Poslednja devojka, zagušena dimom, saplela se

i pala na usnulog razbojnika.

Čovek se prenuo iz sna. „Pazi gde ideš!“, gnevno je zarežao.Pogledao je devojku snenim očima. Shvatio je da nešto nije u redu i da ne

bi trebalo da bude slobodna. Primetio je dim koji je pritiskao dvoranu.

Odbacio je devojku sa sebe, skočio i zaurlao: „POŽAR! POŽAR!“

144

35.

PLAMENI OKRŠAJ

Zavladao je haos kad su se razbojnici probudili i panično pohrlili premavratima. Nekolicina je ostala na podu, ugušeni otrovnim isparenjima. Osta-li su se nemilosrdno gurali da bi što pre izašli.

Džek je jurnuo nazad u veliku kuću, da bi spasao devojku. Probijao senasuprot razbojničke plime. Bežali su bezglavo, da bi se što pre spasli, inisu se obazirali na stranca. Pronašao je devojku. Podigao ju je s poda igurnuo ka vratima. Izašla je kad ga je neko dohvatio otpozadi.

„Ko si, dođavola, sad pa ti?“, zarežao je Nakamura. Ožiljkom izobličenolice jedva se naziralo usred gustog dima.

Džek se, bez oklevanja, okrenuo u mestu. Obuhvatio je napadačevu pod-lakticu. Povukao ju je nagore, u tajdžicu zahvatu za lomljenje kostiju. Uproje svom snagom u suprotnom smeru, da bi mu slomio lakat.

Nakamura se samo nasmejao, umesto da padne na pod u agoniji.

„Moraš da izvedeš nešto bolje od toga!“, rekao je i udario Džeka u sto-mak pesnicom krupnom kao čekić.

Dahtao je na kolenima. Nakamura ga je zavitlao kroz vazduh. Tresnuo jeu potporni stub. Razbojnik nije čekao da ustane.

Napao ga je razornim udarcem nogom u grudi. Instinktivno je blokiraosmrtonosni napad podlakticama. Otkotrljao se po podu. Nakamura je poju-

145

rio za njim. Zgrabio je užarenu granu s ognjišta i poterao Džeka u središteodaje.

Požar je zahvatio krov velike kuće. Zapaljena trska padala je po njimakao paklena kiša. Džek je znao da svake sekunde ima sve manje šanse zaopstanak. Ugušiće se od dima i živ izgoreti, ili će pasti od Nakamurineruke, ako ne uspe da se domogne neke prednosti i pobegne.

Sagnuo se da bi izbegao užarenu granu kojom je razbojnik vitlao kao ba-tinom. Posegnuo je za mačem. Jedva da je dohvatio dršku kad mu je nekocimnuo glavu unazad i prislonio nož uz grlo.

„Da li si ti uzrok svega ovoga, gajdžine?“, pitala je Sajomi, s očima crve-nim od dima.

Džek je ćutao. Sve misli usmerio je na hladni čelik na vratu.

„Nemamo vremena za nadmudrivanje, dečače“, reče Nakamura, pogledauprtog u plamteći krov. „Ko te je poslao?“

Pritisnuo je vrh užarene grane uz Džekovu desnu butinu. Kriknuo je kadmu je usijano drvo progorelo kimono i opeklo golu kožu.

„Reci nam pre nego što te ostavimo da živ izgoriš!“, zakreštala je Sajomi.Jeknuo je do bola. Dim ga je grebao po nadraženom grlu.

Nakamura mu je prislonio užarenu granu na kožu, da bi što pre došao doodgovora. Slušao je kako mu koža i meso cvrče. Stisnuo je zube da bi seodbranio od strašnog bola. Pokušao je da se iščupa iz Sajominog stiska.Ona je samo čvršće prislonila nož uz njegov vrat.

Sablasna prilika proletela je kroz dim. Čelik je blesnuo pokraj Džekovoglica. Sajomi je kriknula kad se šuriken zabio u njenu ruku. Mijuki je isto-vremeno pogodila Nakamuru gromovitim udarcem nogom u grudi. Razboj-nik se svalio u vatru. Pao je u užareno ugljevlje i vrisnuo. Plamenovi su muzahvatili odeću na rukama i leđima.

Džek je preuzeo inicijativu. Zgrabio je Sajomi za zglob. Razoružao ju je.Udario ju je laktom u stomak i prebacio preko ramena tehnikom seoj nage.Razbojnica je bučno tresnula o pod.

Stravična buka iznad glave opomenula ga je da krovne grede pucaju. Mi-juki nije gubila vreme. Uhvatila ga je za ruku i povela kroz dim, ka vrati-ma. Oštri bol sevao mu je u desnoj nozi pri svakom koraku. Pratile su ih

146

Sajomine kletve.

Nakamura ih je pretekao na putu ka vratima. Projurio je kraj njih sa zapa-ljenim ogrtačem i skočio u ledeno jezero.

Požar je uneo pometnju u razbojničke redove. Neki su zurili u razbesneleplamenove. Drugi su povraćali od dima i preterane količine sakea. Zane-marljiv broj pokušavao je da ugasi požar kofama vode. Džek i Mijuki sulako bežali u tom haosu. Potrčali su preko čistine. Sa svakim korakom bilisu sve bliže spasenju. Devojka koju je spasao bila je nadomak stabala.

„ZAUSTAVITE IH!“, zagrmeo je Akuma. Besneo je, osvetljen plameno-vima požara koji je proždirao njegov logor.

Džek i Mijuki nastavili su da trče.

Oglasila se musketa.Tane ih je promašilo.

Ali je devojka pala.„NE!“, povikao je Džek.

Strela za strelom letela je u suprotnom smeru. Hajato se trudio da zausta-vi razbojnike, a Akuma ih je okupljao i slao u poteru.

Džek je stigao do devojke. Kleknuo je pored nje. Bila je mrtva. Potočićkrvi slivao joj se iz ugla usana i kapao na devičansko beli sneg.

„Požuri!“ reče Mijuki. Vukla ga je za sobom.Razbojnici su se približavali. Hajato je oborio trojicu dok su Džek i Miju-

ki stigli u zaklon drveća. Poveo ih je obalom jezera.

„Neko i Sora odmakli su s devojkama i konjima“, objasnio im je u trku.Za njima su odjekivali gnevni uzvici razbojnika. Džek je šepao što je

brže mogao. Razmišljao je o sirotoj devojci pokošenoj tanetom na korak odslobode. Stigli su do ulaza u uski klanac. Osvrnuo se za sobom, nadomakoštrog zavijutka. Požar je gutao razbojnički logor. Grimizni plamenoviodražavali su se na površini namreškanih voda jezera, kao tečna lava.

Devojka nije umrla uzalud.Grabili su klancem. Gotovo da su stigli Soru i devojke kad su se razboj-

nici pojavili iza njih.

„Bežite, ali mi nećete pobeći!“, povikao je Kuroči. Podigao je musketu.

147

Nišanio je begunce u leđa.

Povukao je obarač. Iskra je izazvala eksploziju baruta, a tane je poleteloprema mladim ratnicima u begu.

Mijuki je skočila na Hajata i oborila ga na tle. Tane se odbilo od stenovitelitice, baš tamo gde je mladi samuraj do malopre stajao.

„Spasla si mi život!“, povikao je kad se Mijuki skotrljala s njega.„Ne još“, odvratila je i pogledala preko ramena, na razbojnike u naletu.

Ustali su.„Nema nam druge nego da prihvatimo borbu na ovom mestu“, reče Džek.

Isukao je katanu. „Tako ćemo Sori i ostalima dati priliku da pobegnu.“

Znali su da ne mogu umaći razbojnicima na njihovom terenu. Uski kla-nac pružao im je priliku da ih zadrže. Isukali su mačeve, spremni za borbu.Zlokobna tutnjava s nebesa ispunila je klanac.

Podigli su glavu.

Pucanj iz puške pokrenuo je lavinu. Gigantski snežni talas valjao se svrha litice ka dnu klanca.

„BEŽITE!“, povikao je Sora. Poterao je devojke ispred sebe.

Snežna masa tutnjala je liticom kao da je samo nebo padalo na zemlju.Pretila je da sahrani sve pod sobom.

Džek, Mijuki i Hajato potrčali su ka ulazu u klanac. Razbojnici su bežaliu suprotnom pravcu.

Zaostao je za Mijuki i Hajatom, zbog povređene desne noge. Mučila gaje sa svakim korakom.

„Požuri!“, kriknula je Mijuki.

Bacio se napred, zanemarivši bol, baš kad je lavina stigla do dna klanca.

148

36.

LEDENI GROB

Džek je bio učauren u belom mrtvačkom kovčegu. Jedva je disao ispodteških naslaga snega. Nikakav zvuk nije dopirao do njega. Nije čuo ništaizuzev otkucaja svog srca i proticanja krvi kroz vene.

Da li su ostali izvukli živu glavu? Nemo se molio za njih.Prstima je kopao sneg, iako nije znao gde je gore, a gde dole. Onako de-

zorijentisan, nije znao da li sve dublje zalazi u naslage snega. Pokušao jeda se pomeri, ali bio je pritisnut sa svih strana. Nalazio se u strašnom polo-žaju. Hladni sneg smanjivao je bol od opekotina. To je bila jedina pogod-nost.

Posle mnogo grebanja, načinio je malu šupljinu. Njen krov se odmahobrušio. Uspaničio se kad je sneg ispunio maleno utočište. Borio se za va-zduh i divlje bacakao da bi se izbavio iz ledenog groba. Sneg ga je prigrliokao starog prijatelja.

Pokušao je da se smiri i sredi misli. Samo tako će se izvući iz ledeneklopke. Nije imao nameru da ovde umre. Nije pristajao na takvu sudbinu.Nije stigao ovako daleko da bi skončao kao žrtva planine. Mora da se vratikući, sestri Džes u Engleskoj.

Nastavio je da kopa.Izgubio je svaki pojam o vremenu. Snaga ga je napuštala, a hladnoća

149

uvlačila u kosti. Napipao je nešto tvrdo. Nazreo je crvenu dršku. Svoju ka-tanu! Mahnito je kopao oko nje. Uspeo je da je dohvati. Gurnuo je mačsvom snagom nagore, u nadi da će se dokopati površine. Oštro sečivo jeprodiralo kroz sneg. Nastojao je da se domogne slobode...

Samo da bi se susreo s nesavladivim otporom.Bio je duboko zakopan. Preduboko.

Skončaće pod debelim naslagama snega... da nikad ne bude pronađen.Obuzeo ga je očaj. Majka priroda će mu doći glave, posle tolikih borbi sa

Zmajevim Okom, Kazukijem i šogunom.

Pokušao je da mašta o lepšim stvarima. Zamislio je Akiko kraj sebe, napadinama planine Hijej, dok su čekali na hecuhinode - prvi izlazak sunca unovoj godini, na njenu glavu na svom ramenu i njen osmeh blistav i topaokao prvi zraci zore...

Počeo je da gubi svest kad se sneg razdvojio iznad njegove glave.

„Pronašla sam ga!“, povikala je Mijuki. Grozničavo je kopala rupu u sne-gu da bi ga oslobodila.

Hajato i Neko su joj se pridružili. Kopali su sa svih strana.

Džek je, oslobođen snežnog zagrljaja, punio pluća svežim planinskim va-zduhom. Zvezde su blistale snažnije nego ikad. Osvrnuo se oko sebe. Kla-nac je bio zaprečen visokim neprelaznim zidom od snega i leda. Imao jesreće što je bio blizu ulaza u klanac, kad se lavina obrušila.

„Ne mogu da verujem da ste me pronašli!“, uskliknuo je, posmatrajućigoleme naslage snega.

Hajato mu je pomogao da ustane. Mijuki mu je dodala katanu.„Nikad te ne bismo pronašli da nismo videli vrh tvog mača“, objasnila

mu je Mijuki. „Neko ima dobar vid!“

Džek se okrenuo prema devojčici. Znakovnim jezikom poručio joj je:hvala ti. To mu se učinilo nedovoljnim. Zagrlio ju je kao prijateljicu. Sti-dljivo mu se osmehnula zbog neočekivanog izliva naklonosti. Smerno sepoklonila, kad su se razdvojili.

Četvorka se uputila ka izbavljenim devojkama i konjima.

„Lavina će, ako ništa drugo, zaustaviti Akumu“, reče Džek.

150

„Bojim se da neće“, oglasio se Sora. „Moja kći kaže da postoji još jedanput iz doline. Trebaće mu dan ili dva više, ali Crni Mesec će doći.“

„U tom slučaju je najbolje da požurimo“, reče Hajato. Vinuo se u sedlo.Džek se popeo na svog ata. Laknulo mu je, kad je prestao da se oslanja

na povređenu nogu.

„Akuma će možda doći“, reče Džek Sori i pogledao Miju i ostale devoj-ke, „ali stići ćemo pre njega, s dobrim vestima.“

Seljani su zaplakali od sreće kad su videli svoje kćeri. Čudesno izbavlje-nje prevazilazilo je njihove najsmelije snove. Čak je i mrgodni Sora zračiooduševljenjem dok je gledao kako Mija trči majci u susret. To je bilo do-voljno da ubedi Džeka da sva muka nije bila uzaludna.

Juniči ih je pozdravio najdubljim naklonom. „Kad bi svi samuraji i nin-dže bili tako hrabri kao vi, na svetu ne bi bilo đavola poput Akume!“

Joši se izgegao iz kuće. Starčeve oči blistale su od suza.„Nisam ni pomišljao da ću dočekati ovaj dan“, zakreštao je. „Vratili ste

život u selo!“

Džek je othramao do Sorine kuće s Mijuki, Hajatom i Neko, dok su seporodice okupljale, a seljani zbrinjavali devojke iz susednih naseobina. Bilisu iscrpljeni posle noćnog poduhvata. Džek je trpeo velike bolove.

Jori, Saburo i Judaj čekali su da ih pozdrave.

„Šta ti se desilo?“, pitao je Jori. Na licu mu se ogledala duboka briga zapovređenog prijatelja.

„Ništa, izuzev što sam tučen, živ pečen i zakopan“, našalio se Džek. „Za-dali smo prvi udarac Akumi.“

„Taj podvig zaslužuje proslavu!“, reče Judaj. Nije krio radost što ih pono-vo vidi. „Uđite u kuću da se nahranite i odmorite.“

Otvorio im je vrata kad se začuo stravični krik.

„Gde je Suki?“, vrisnula je ucveljena mati, koja je posmatrala oslobođenedevojke. „Gde je moja Suki?“

Žena je sve glasnije vrištala. Sora je požurio do nje. Tiho joj se obratio.Na trenutak je s nevericom zurila u njega. Briznula je u plač. Sora je poku-

151

šao da je uteši. Odgurnula ga je od sebe i prišla Džeku i ostalima.

„M... moja Suki je pogođena... Akuminim hicem?“ Glas joj je drhtao odtuge.

Džek je sad znao ime sirote devojke. „Da. Ubio ju je jedan od njegovihljudi, Kuroči.“

„Znam da ste pokušali da je spasete“, rekla je. Tuga se preobrazila u bes.„Obećaj mi da ćeš se postarati da duša moje kćeri nađe mir! Obećaj mi daćeš se obračunati s Akumom!“

Džek je pogledao majku u oči. Spoznao je tugu u njenom slomljenomsrcu. Na njenom licu prepoznao je kćerkine crte. Pred očima je imao njenukći, ne mnogo stariju od njega, poleglu po krvavom snegu. Klimnuo je. Tajgest predstavljao je obećanje da će devojka na pravdi boga biti osvećena, aAkumina vladavina terora biti okončana... po svaku cenu.

152

37.

ISCELJENJE

Dok je selo emocionalno zaceljivalo, Mijuki se dala na posao da izvidaDžekovu ranu. Zdrobila je biljke ubrane u zimskoj bašti. Pomešala ih je sfinim praškom koji je nosila u kutijici na obiju. Skuvala je gustu zelenu pa-stu. Nanela ju je na plikovima unakaženu kožu, dok je ležao u Sorinoj kući.

Kriknuo je. „Oh, to peče!“„Vidim da si ostao velika samurajska beba“, zadirkivala ga je dok je po-

krivala ostatak rane.

Ugrizao se za donju usnu. Procedio je: „Koliko je to ozbiljno?“Pregledala je ranu i progovorila sumornim glasom: „Mogao bi da ostaneš

bez noge.“

S mukom je progutao pljuvačku. Prebledeo je nakon ovog saznanja.„Ne brini“, nastavila je, „Judaj je rekao da može da je odseče jednim

udarcem nodašija.“

Sa strahom je odmerio moćno sečivo na Judajevim leđima. Tek tada jeopazio osmeh na Mijukinom licu.

„Još jedna šala u stilu nindži!“ rekao je. Laknulo mu je. Smogao je snageda se nasmeje.

„Za dan-dva, sve će biti u redu“, rekla mu je s toplim osmehom i odložila

153

lekovitu mast. „Sneg pod kojim si bio sahranjen smanjio je otok. Proći ćeši bez ožiljaka zahvaljujući ovim biljkama.“

Klekla je pored njega i ukrstila šake. Uplela je prste i ispružila kažiprst ipalac. Zažmurila je i tiho zapevala.

„On haja baiširaman taja sovaka...“

Njeni dlanovi lebdeli su nad ranom. Pomerala ih je, iscrtavajući osmicu.Osetio je golicanje i toplinu ispod kože, poznate pratioce ša rituala - ritualaisceljenja.

„Šta radi?“, promrmljao je Saburo. Sumnjičavo je posmatrao Mijuki.

„To je kudži-in... nindža magija!“, s poštovanjem će Jori. „Sensej Jamadagovorio mi je o njoj, ali nikad nisam imao prilike da je vidim na delu.“

Jori je pažljivo pratio kako Mijuki pada sve dublje u trans, usmeravajućiisceliteljsku energiju u ranu. Džek je primetio kako njegov prijatelj podra-žava njene pokrete i tiho ponavlja mantru. Nastojao je da zapamti i jedno idrugo. Uvek je bio najvredniji đak. Želeo je da nauči mističnu tehniku.Džek je obećao sebi da će zamoliti Mijuki da mu pomogne u ovladavanjutom veštinom.

Posle sat vremena otvorila je oči. Bila je vidno iscrpljena posle iscelitelj-ske seanse.

„Imaš zlatne ruke“, pohvalio je Džek. „Mnogo mi je bolje.“

„Spremna sam da uradim sve što mogu... za tebe“, odvratila je. Umornimkorakom prišla je postelji. Gotovo odmah je zaspala.

Saburo i Hajato su mu prišli.

„Da li to stvarno deluje?“, sumnjičavo upita Saburo.Džek je klimnuo. „Pogledaj.“

Rana je izgledala mnogo bolje. Plikovi ispod zelene masti gotovo su sa-svim nestali.

„Nindže poseduju dragocena znanja“, s divljenjem je zaključio Jori. Pre-dano je ponavljao Mijukin pokret rukom. Neumorno je ispisivao osmicu uvazduhu.

„Sve mi je jasnije zašto imaš tako visoko mišljenje o njoj“, progovorio jeHajato na putu ka svojoj postelji. „Iako je nindža.“

154

„Nindža ili ne, Mijuki se pokazala kao dobra prijateljica“, reče Džek.Smetala mu je Hajatova duboko usađena netrpeljivost prema nindžama.

„Ta devojka te očigledno obožava“, reče Jori, isuviše zaokupljen uvežba-vanjem kudži-ina da bi shvatio šta je rekao.

Džek je pogledao usnulu devojku. Nije bio svestan da gaji tako dubokaosećanja prema njemu i da su do te mere očigledna.

Saburo mu se obratio podignutih obrva. „Da li Akiko zna za nju?“„D... da“, reče Džek. Bilo mu je neprijatno. „Upoznale su se u planinama

Iga.“

„Kladim se da su varnice sevale na sve strane dok su se upoznavale!“ na-smejao se Saburo.

„To nije daleko od istine“, priznade Džek. Sećao se njihovog prvog su-sreta u požarom zahvaćenoj kući, tokom napada daimja Akečija na selonindži.

„Kako je Kiku? Da li si je video otkad je šogun zatvorio školu?“, pitao gaje, da ne bi razmišljao o Mijuki i Akiko.

Na Sabura je došao red da se uzvrpolji. „Dobro je“, odvratio je. Drškanove katane najedanput mu je zaokupila pažnju. „U stvari... ona je biladrugi razlog zbog kog sam krenuo na muša šugjo... Učinio sam to da bihzadivio njenog oca!“

Saznanje da Saburova romantična veza cveta izmamilo je Džeku osmeh.Posumnjao je da nešto postoji među njima, kad je Kiku ostala s njim, damu zbrine ranu nakon napada na Niten Iči Rju.

„Ako preživimo crni mesec, imaćeš šta da ispričaš njenom ocu.“

„Ako preživimo?“, zabrinuto će Saburo. Vrpoljio se na stolici. „Misliosam da si spalio razbojnički logor do temelja i da Akuma više ne predsta-vlja tako veliku pretnju?“

„Džek je ušao u pećinu i uzbunio medveda“, reče Jori. Prebirao je broja-nicu i razmišljao o predstojećem okršaju.

„Ali razbojnici će biti oslabljeni od gladi i nedostatka zaliha i oružja“,glasno je razmišljao Saburo.

„Verovatno“, reče Džek. „Ne bih se iznenadio ako se pokaže da Akumaraspolaže skrivenim rezervama.“

155

Džek je u društvu dva najbliža prijatelja slobodno govorio o onom što gaje najviše mučilo.

„Video sam Akumu rođenim očima. Posle tog iskustva još više sam za-brinut. Ne zovu ga Crni Mesec bez razloga. Srce mu je crno. Mučio je se-ljaka bez trunke sažaljenja i kajanja. Akuma nije samo okrutan. On je čistozlo. Imamo samo dva izbora: pobedu ili... smrt.“

156

38.

SLAMNATI VOJNICI

Slavljeničko raspoloženje brzo je splaslo na hladnoj jutarnjoj svetlosti.Strah i zabrinutost vratili su se obnovljenom snagom među seljane. Svi suznali da ih od crnog meseca deli samo još jedan dan. Džek ih je zaposlio dabi suzbio rastuću paniku. Nadao se da će im težak rad na odbrambenim pri-premama skrenuti pažnju s predstojećeg napada.

Većina je radila na kopanju poslednjih delova jarka. Saburo je došao nasjajnu ideju kad je primetio da kopači posustaju. Podelio ih je u dve grupe iizazvao Judajeve ljude na takmičenje u kopanju. Samurajski ponos učinioje svoje. Saburo i Judaj su takmičarskim duhom zarazili seljane. Predanosu radili, bodreći jedan drugog.

Džek je, dok je takmičenje u kopanju trajalo, pošao s Jorijem u obilazakdrugih odbrambenih linija. Zahvaljujući Mijukinim naporima, nije šepao.Obećala mu je da će se do okršaja potpuno oporaviti.

Požurio je ka Judajevoj prepreci. Zapanjio se kad je video da je branistroj samuraja.

„Gde ste našli ove ronine?“

Njegova reakcija izazvala je Jorijev smešak.„Kako ste ih ubedili...“

Tek na drugi pogled shvatio je da su novi vojnici samo slamnate lutke sa

157

samurajskim šlemovima i oklopima. Prešao je preko improvizovanog mo-sta od dasaka. Izbliza je sve bilo jasno. Izdaleka je slamnata vojska delova-la vrlo ubedljivo.

„Ovo je bila tvoja ideja?“, reče Džek. Kucnuo je šlem najbližeg slamna-tog vojnika.

Jori je klimnuo. „Nisu bogzna kakvi borci, naravno. Nadam se da će za-varati Akumu i da će ga navesti na pomisao da je ovde čitav bataljon sa-muraja! Dobro će poslužiti kao mete za vatru iz musketa.“

„Jori, ti si genije!“„Samo sam se setio jedne od lekcija senseja Kana“, skromno će Jori.

„Oči vide samo ono što um veruje da vide.“

„Pa, mene si prevario“, reče Džek. „Siguran sam da će i razbojnici bitiobmanuti.“

Krenuli su prema šumi. Ni ovog puta nije uspeo da uoči nikakve odbram-bene mere, izuzev Mijukine drvene ograde i Saburovog jarka ispunjenogtrnjem, koji je presecao glavnu stazu.

Jori se zabrinuto obratio Džeku. „Akuma će neometano umarširati ovimputem.“

„Ko gleda samo očima, ništa ne vidi“, reče Džek s lukavim osmehom. Toje bila još jedna misao senseja Kana. „Kad imaš posla s nindžama, trebalobi da se plašiš onog što ne vidiš!“

Prošli su pored pirinčanih polja na jugu, na putu ka mostu. Džek se nepri-jatno iznenadio kad je video da se voda svuda zaledila.

„Prerano smo ih poplavili!“ uzviknuo je.

„Led sigurno nije debeo“, reče Jori. Podigao je kamen sa staze. Bacio gaje visoko u vazduh.

Kamen se odbio o led i otklizao po njemu.

„Pa... sumnjam da bi izdržao težinu čoveka“, reče Jori.Oprezno je stao na led. Popucao je na ivicama, ali je izdržao. Stao je i

drugom nogom.

„Blagi bože“, reče Jori s obe noge na ledu. „Izgleda da...“Najedanput je propao. Upao je sve do pojasa u led, vodu i blato. Počeo je

158

da tone.

„Ovo su dobre vesti“, rekao je dok je pokušavao da se iščupa iz ledenoggliba.

„Molimo se da tako bude i kad nas napadnu“, odvratio je Džek. Pomogaoje prijatelju da se vrati na stazu. „Ako ne bude, moraćemo da rasporedimovećinu seljaka na ovoj liniji - i da se nadamo najboljem.“

Nastavili su put ka mostu. Jori je gacao pored njega. Približili su se reci,dovoljno da čuju uzvike. Mijuki i Hajato stajali su pored bala sena na istoč-nom ulazu u selo.

„Mislila sam da si sposoban strelac!“, povikala je Mijuki.

„Jesam“, brecnuo se Hajato i uzeo još jednu strelu iz tobolca.„Ako je to tačno, kako je moguće da si promašio?“

„Kako da ne promašim kad mi neprestano dišeš za vratom.“Džek i Jori su im prišli.

„U čemu je problem?“, pitao je Džek.„Mijuki želi da odavde pogodim eksploziv plamtećom strelom!“, obja-

snio je Hajato. Pokazao je burence baruta skriveno ispod mosta.

Mala drvena meta postavljena je za vežbu. Za pogodak je, zbog velikerazdaljine i nezgodnog ugla gađanja, bila neophodna izuzetna streljačkaveština. Grmlje pored mosta ometalo je vidik i činilo zadatak još težim. Izpotpornog stuba na mostu virila je strela. Zarila se na dobru šaku od mete.

„Bilo bi jednostavnije i manje rizično da razmontiramo most“, ubeđivaoje Hajato Džeka.

„Tako bismo izgubili mogućnost da naškodimo Akuminim snagama“,oglasila se Mijuki.

„Zašto jednostavno ne pomeriš burence?“, predložio je Jori.

Odmahnula je glavom. „Eksploziv mora da bude na tom mestu“, objasni-la je. „U protivnom, most neće pasti. I ne možemo da se približimo, da Ha-jato ne bi postao meta za muskete.“

„Zašto ne bismo načinili liniju od baruta i potpalili eksploziv izdaleka?“,reče Džek.

„Na tolikoj razdaljini bilo bi nemoguće izabrati pravi trenutak. Akumini

159

ljudi mogli bi da ga pređu pre nego što ga dignemo u vazduh.“

„Nije mi jasno zašto ne postavimo dva eksplozivna punjenja“, oglasio seHajato, pokazujući na drugo burence baruta, pored Mijuki. „Postavite prvotamo gde mogu da ga pogodim, pa će njegova eksplozija aktivirati onodrugo.“

„Žao mi je, ali to burence mi treba za nešto drugo“, odvratila je.

„Za još nevidljivih odbrambenih mera nindži?“, sarkastićno će Hajato.Džek se obratio strelcu. „Pokušaj ponovo. Mislim da ti samo treba malo

vežbe.“

Zapeo je strelu i podigao luk. Naciljao je i otpustio tetivu. Svi su bezdaha posmatrali kako strela leti kroz vazduh. Perca su prošla pored žbunja.Trenutak kasnije, očešala je metu, ali je proletela iza nje i nestala u reci.Hitac je bio dobar, ali nedovoljno precizan.

„Ponovo si promašio“, požalila se Mijuki.

Hajato joj je uputio gnevni pogled. „Voleo bih da vidim tebe na delu!“Džek mu je dodao strelu. „Sećaš li se kako si pogodio pokretnu metu u

onom čamcu na reci. Upotrebi istu tehniku.“

Hajato je oklevajući prihvatio strelu. Naciljao je po treći put. Usred po-kreta je zastao i ljutito odmerio Mijuki. Lukavi osmeh zaigrao mu je nausnama. Usmerio je pogled na metu i otpustio tetivu.

Strela je poletela put mosta i pogodila u središte mete.

„Znao sam da možeš!“, reče Džek.„Naravno da mogu“, reče Hajato. Gledao je Mijuki ispod oka. „Zamišljao

sam da gađam nindžu!“

Nije mu ostala dužna.„Nije bitno kako ćeš to učiniti“, hladno je odvratila, „potrudi se da je po-

godiš iz prvog pokušaja kad Akuma naiđe, zato što nećeš dobiti drugupriliku... baš kao što je ne bi dobio ni u sukobu s nindžom.“

160

39.

BORBENI POKLIČ

Snažni poklič digao se iz jarka.

Džek i ostali okrenuli su se i ugledali Sabura kako maše rukama na gomi-li iskopane zemlje.

„Pobedili smo!“, oduševljeno je klicao.

Njegovi iscrpljeni i blatnjavi ljudi bauljali su se iz jarka. S ponosom suposmatrali svojih ruku delo. Trnjem ispunjeni jarak opasivao je selo sa svihstrana. Biće ozbiljna prepreka za napadače.

„Selo je pobedilo“, ispravio ga je Džek. Radovao se, kao i svi ostali, za-vršetku tako zamašnog posla. U početku niko nije verovao da je tako neštomoguće.

Judajev tim je postavljao poslednje trnovito žbunje u jarak.„Neka Akuma dođe, ako se usuđuje!“, poručio je Džeku kad je osmotrio

bodljikavu prepreku. „Čeka ga veoma neprijatno iznenađenje.“

Kunio je, opružen u snegu, čupao trnje iz dlanova i ruku. S izmučenimizrazom lica zamolio je: „Možemo li da se odmorimo?“

„Noćas ćete se odmarati“, reče Džek. Ohrabrujuće ga je potapšao po leđi-ma. „Prvo morate na vojnu obuku.“

Kunio se nije nimalo obradovao tome. Odmarširao je s drugim seljanima

161

po oružje. Dotad su vežbali bez poleta, ali ih je opasnost od Akume nagna-la da se potrude. Povratak otetih kćeri ulio im je nadu da se nemogućemože dogoditi.

Poslušno su se okupili na trgu i podelili u jedinice. Toge je stigao posled-nji i zauzeo svoje mesto na čelu.

„Nadajmo se da će i Akuma kasniti!“, napomenuo je Hajato. Seljaci su senasmejali.

Toge se naklonio u znak izvinjenja. Džek ga je sada prvi put video od po-vratka iz Akuminog logora. Nadao se da je uspeo da se izbori s tugom. Si-gurno mu je bilo teško da gleda kako se druge porodice okupljaju poslerazdvojenosti, svestan da njegove više nema.

Jedinice su vežbale pod Hajatovim zapovedništvom. Džeku je laknulo,koliko i njemu, kad su seljani uspeli da održe stroj i postave nešto nalik za-jedničkoj odbrani. Trudili su se, ali im je mnogo toga nedostajalo. Oklevalisu u napadu i jurcali bezglavo u svim pravcima, umesto da izvedu dobrousmereni juriš.

Hajato je objavio predah posle nekoliko propalih pokušaja. Mladi zapo-vednici okupili su se na verandi Juničijeve kuće.

„Ne biste uplašili ni jato ptica!“, promrmljao je.

Džek je oklevajući klimnuo. „Akuma će se lako probiti kroz njih. Ne ve-ruju u svoje mogućnosti.“

„Seljacima nedostaje hrabrost“, reče Hajato. „Nećemo imati ni najmanjušansu da pobedimo razbojnike bez osposobljene jedinice.“

Jori je podigao ruku. „Čak i vrabac ima hrabrosti kad leti u brojnom jatu.Seljaci znaju da su pojedinačno slabi. Na nama je da ih ubedimo da broj-nost predstavlja snagu po sebi.“

„Šta predlažeš?“, reče Džek.

Jori se oglasio posle kraćeg razmišljanja. „Predlažem borbeni poklič,neki koji će ih ujediniti.“

„To je dobra ideja“, reče Hajato klimajući glavom. „Svakako bi valjaloda pokušaš.“

„Mislio sam da ćeš ih ti tome naučiti...“, reče Jori. Hajato je već stao ustranu, da bi mu napravio mesta. Džek je uputio osmeh ohrabrenja prijate-

162

lju, koji je nervozno stao nasred verande. Seljani su ga znatiželjno posma-trali. Pitali su se šta je sitnom kaluđeru palo na pamet.

„Lavlji urlik... može uplašiti i najmoćnijeg neprijatelja... čak i kad lavnema kandže“, počeo je Jori snebivljivim glasom. „Snažni ratni...“

„Govori glasnije!“, povikao je seljak iz zadnjih redova.

Jori je pročistio grlo i počeo ponovo. „Snažni ratni poklič uplašiće nepri-jatelja. Pomoći će vam da usmerite i ojačate napad. Pomoći će vam u sa-vlađivanju straha. Zato bih želeo da pustite glas.“

Seljaci su ga sumnjičavo posmatrali.

„Vičite iz sveg glasa“, pozvao ih je Jori.Samo polovina seljaka odazvala se njegovom pozivu.

„Siguran sam da možete bolje! Urlajte kao lavovi.“Drugi poklič bio je snažniji. Ovog puta je više seljaka učestvovalo u nje-

mu. Još im je nedostajalo samopouzdanje. Treći pokušaj nije bio ništa bo-lji. Jori je očajavao.

„Morate da zaurlate iz hare, središta vašeg bića“, objasnio je, pokazujućina stomak. „Usmerite vaš ki, svu energiju, u njega. Ovako!“

Duboko je udahnuo, otvorio usta i zaurlao.

„JAAAAH!“Prodorni urlik bio je tako snažan za dečaka njegove veličine da su svi zi-

nuli od čuda. Kunio, koji se zatekao ispred njega, zateturao se unazad i paona zadnjicu. Ležao je na tlu, držeći se za grudi s bolnim izrazom lica.

„Šta si to učinio?“, šištao je. „Kao da si me udario!“„Izvini“, sa osmehom će Jori. „Ja... zaneo sam se.“

Seljaci su zbunjeno zevali u sićušnog kaluđera.Hajato i Mijuki zatražili su pogledima objašnjenje od Džeka.

„Kjajdžicu“, reče Džek. Mislio je na tajnu borilačku veštinu kaluđerasoheja, koju su usmeravali unutrašnju energiju - ki, u bojni poklič, da bi gakoristili kao oružje. Sensej Jamada pokušao je da ih nauči toj veštini u Ni-ten Iči Rjuu. Samo je Jori uspeo da ovlada njome.

Ubedljiva demonstracija je prenula seljake iz učmalosti. Uskoro su počelida se dovikuju, podeljeni u jedinice. Nisu imali vremena da ovladaju kjaj-

163

džicuom, ali su im žestoki bojni pokliči ulili preko potrebnu hrabrost.Uskoro su se ujedinili u jedinstvenu... borbenu silu.

164

40.

SUMNJE

Džek je stajao na uzvišenju s kog se pružao lep pogled na selo. Trg jeopusteo. Seljaci su se povukli u svoje domove. Grobna tišina zamenila jegromoglasne bojne pokliče. Hrabrost svih seljaka smanjivala se u samoćiporodičnih domova, a samouverenost bledela i preobražavala u strah.

I njega je morila zlokobna slutnja dok je gledao kako sunce tone ispodhorizonta, a senke planina nastupaju preko ravnice. Improvizovani od-brambeni položaji izgledali su slabo i neubedljivo u poređenju s vrletnimvrhovima. Sumnjao je da će zaustaviti moćnog Akumu.

Seme sumnje raslo je u njemu otkad je video razbojničkog vođu. Kad jepristao da prihvati posao, nepromišljeno je pretpostavio da su razbojnicineorganizovana gomila nasilnika, koji duguju hrabrost brojnosti i naoruža-nju.

U međuvremenu je saznao da je grdno pogrešio.Ta pretpostavka je možda važila za nekolicinu razbojnika. Nakamura, Sa-

jomi i Kuroči bili su nešto sasvim drugo. Pokazali su se kao smrtonosni ido srži nečovečni protivnici - vešti borci i umešni stratezi. Niko od njihneće biti laka meta. Biće veoma opasni u bici. Trznuo bi se od bola kadgod bi se setio kako mu je Nakamura zario užarenu granu u nogu.

Pomisao na Akumu rađala je još gore brige.

165

Bezdušnost razbojničkog vođe uterivala mu je strah u kosti. Podsećao gaje na nindžu Zmajevo Oko. Imali su istu okrutnu i nečovečnu prirodu. De-lili su i groznu ljubav prema mučenju. Najviše ga je brinula Akumina reak-cija na uništenje logora. Razbojnički vođa nije obraćao pažnju na požar.Usredsredio se isključivo na zarobljavanje i kažnjavanje počinilaca. Bio jespreman da ide na kraj sveta da bi se osvetio.

To ga je veoma brinulo. Nije bio usamljen u tim razmišljanjima.Hajato je ispaljivao strelu za strelom nedaleko od istočnog ulaza u selo.

Ciljao je metu ispod mosta. Neumorno je vežbao. Džek nije mogao da pro-ceni preciznost njegovih hitaca. Strelčeva mahnita posvećenost upućivalaje na zaključak da još nije zadovoljan svojim učinkom. Mladi samuraj je,baš kao i Džek, znao da će u borbi s moćnim neprijateljem poput Akume inajmanja greška biti pogubna.

Bučni smeh iznenada se razlegao iz Sorine kuće. Zvučao je neobično ineprikladno u napetoj atmosferi koja je zavladala selom. Neko je izjurilanapolje. Judaj ju je gonio u stopu. Oživljavali su njen sukob s medvedom.Devojčica je oduševljeno skakutala. Sakrila se iza zida, a Judaj ju je i daljegonio. Iskočila je iz zaklona podignutih ruku. Judaj je odglumio zaprepa-šćenje i pobegao. Zatim su oboje utrčali u kuću.

Džek se nasmejao u sebi, pomislivši: Bar su uspeli da zadrže dobro ra-spoloženje.

Zveckanje metalnih prstenova opomenulo ga je da se Jori penje na uzvi-šicu sa šakudžom.

„Večera će uskoro biti poslužena“, rekao je. „Mada mi nije do jela.“

Pomisao na predstojeći okršaj vezivala mu je stomak u čvor. Džek ga nijekrivio zbog toga. Znao je kakve je muke njegov prijatelj doživeo u bici zazamak Osaka. Još su ga proganjale noćne more, zbog leševa ispod kojih sekrio, da bi izbegao sigurnu smrt. Stravična sećanja bila su jedan od razlogazbog kojih se opredelio da postane kaluđer umesto samuraj.

Džek je spustio ruku na prijateljevo rame. „Kad kucne čas, bićeš osma-trač na stražarskoj kuli. Ne napuštaj taj položaj. Staćeš pored mene, akonaša odbrana bude probijena. Dajem ti reč da neću dozvoliti da budeš po-vređen.“

Jori se trudio da izgleda hrabro. „Ne brini. Svi strahuju od sutrašnjeg

166

dana. Kao kaluđer dužan sam da pokažem snagu duha pred seljanima, da ihohrabrim tvrdom verom.“

„Uveren sam da ćeš uspeti u tome“, reče Džek. „Ništa ne bih postigaobez tvoje mudrosti.“

Jori je skrušeno oborio glavu.

Gledali su preko smrznutih pirinčanih polja. Nestajali su i poslednji zracisunca. Nebo se ispunjavalo zvezdama. Jori je spustio pogled na jarak.Ugledao je Mijuki. Čučala je na ivici.

„Šta to radi?“, pitao je.

„Pretpostavljam da traga za slabim tačkama i pukotinama u odbrani“, od-vratio je Džek. Divio se njenoj posvećenosti. „Večeras je obišla čitav ja-rak.“

„Dobro je što imamo nindžu u našim redovima“, oglasio se Jori.

„Voleo bih da svi dele tvoje mišljenje.“„Mislim da ga dele“, odgovorio je Jori. Upravio je pogled ka mostu. „Ali

im samurajski ponos ne dozvoljava da to priznaju.“

Sneg je počeo da pada.„Oluja se sprema“, napomenuo je Jori. Stresao se na ledenom vetru, koji

je duvao preko ravnice.

Džek je podigao pogled. Tamni oblaci lagano su gasili zvezde. Majušnisrebrni mesec jedva se nazirao na nebu.

167

41.

STRAH

Ravnica se probudila, pokrivena svežim krtim snegom. Beli pokrivač gu-tao je sve zvuke i brisao sve odlike krajolika. Selo, sićušno u odnosu naplanine, bilo je ostrvce u moru beline. Seljaci i mladi samuraji posmatralisu pusti predeo. Bilo im je teško da zamisle da će se Tamagaši za nekolikosati, s dolaskom crnog meseca, preobraziti u krvavo bojište.

Na Hajatov predlog, postavljena je straža. To je učinjeno da bi se što višeljudi odmorilo pred predstojeću bitku. Mali odred seljaka dežurao je nasvakom odbrambenom položaju. Mladi samuraji patrolirali su selom,spremni da dignu uzbunu.

Zasad je sve bilo mirno.

Džek je završavao obilazak kad je čuo zveckanje oklopa. Saburo je došaoda ga zameni na dužnosti. Pojavio se u punoj borbenoj opremi. Navukao jeprsni oklop od crvene lakirane kože, divno ukrašene zlatno-smeđe štitnikeza cevanice i par teških crnih rukavica. Na ramenima su mu visili plavipravougaoni štitnici. Čuvali su gornji deo grudi. Glavu mu je krasio bron-zani šlem s crvenim rogovima. Menpo, gnusna polumaska s oštrim zubimai kukastim nosom, štitila je lice i ulivala strah neprijatelju.

Saburo se ukočeno gegao kroz sneg ka Džeku, učauren u višeslojnioklop.

168

„Paščeš od umora s tim čudom na sebi!“, uskliknuo je Džek. Zapanjenoje posmatrao prijatelja.

„Ne želim da rizikujem!“, odvratio je Saburo. Videle su mu se samo oči icrne žbunaste obrve. Maska mu je prigušivala glas. „Ne posle onog što mise poslednji put desilo.“

„Što je sigurno, sigurno je“, složio se Džek. Iskusio je ranu od strele. Tomu je pomoglo da razume Saburov oprez. Poznavanje tehnike Dva nebanagonilo ga je da slobodu pokreta pretpostavi zaštiti koju je pružao oklop.

„Tek da znaš, Neko je pripremila pravu gozbu. Ubedio sam je da samurajne može da se bori s praznim stomakom“, reče Saburo i potapša oklopljenitrbuh. „Najbolje je da požuriš - Judaj ima još veći apetit od mene!“

„U tom slučaju ću gladovati“, reče Džek. Požurio je ka kući i preko po-trebnom obroku. Pokušaće i da malo odspava.

Jori ga je probudio. Zgrabio je mačeve pre nego što je otvorio oči. Nagloje ustao iz kreveta.

„Akuma?“, pitao je. Treptanjem je nastojao da otkloni poslednje ostatkesna.

„Ne još“, odvratio je Jori sa osetnim olakšanjem. „Ali uskoro će pastimrak.“

Jori se očigledno ugledao na Sabura. I on je navukao deo oklopa. Zbogsitne građe, plivao je u prevelikom prsnom oklopu i šlemu. Tako odevennije ličio na kaluđera, već na slamnatog vojnika.

Svi su se okupili oko ognjišta, izuzev Mijuki, koja je bila na straži. Greja-li su se i spremali za dugu noć. Neko je držala katanu. Judaj je koristio po-slednje trenutke da je poduči mačevanju. Saburo se počastio još jednomzdelom pirinča, kao da je strahovao da bi mu mogla biti poslednja. Hajatoje s druge strane ognjišta sedeo skrštenih nogu. Meditirao je. Pripremao jeum za predstojeći okršaj.

Noć će uskoro pasti. Pridružiće se stražarima na odbrambenim položaji-ma. Došao je i crni mesec. Napad može početi svakog časa. Neizvesnost,udružena sa zlim glasom koji je pratio Akumu, načinjala im je živce. Džekje prepoznavao napetost na licima svojih drugova. Kad im se pridružio po-

169

red vatre, svi su ga posmatrali s iščekivanjem.

Nije mogao da ih ohrabri. I on je bio napet i zabrinut. Ovo im je prvi rat.Ono malo borbenog iskustva stekli su uz pomoć i pod vođstvom starijihratnika. Ovog puta će se sami suprotstaviti neprijatelju. Ako stvari pođu pozlu, biće prepušteni sami sebi.

„Okupite jedinice na trgu“, reče Džek. Pokušao je da zvuči spokojno i daizgleda samopouzdano.

Naklonili su se i ustali. Poneli su oružje i izašli.„Ništa drugo mi nije palo na pamet“, vajkao se Joriju dok je pripasivao

mačeve i gurao pet šurikena u nabore obija.

„Ne brini. Vođstvo je često prisutnije u stavu i delima nego u rečima“,odvratio je Jori. Podigao je palicu s prstenovima i polako krenuo premavratima. „Dovoljno si ih ohrabrio naređenjem za pokret. Pokazao si da vla-daš situacijom i da znaš šta radiš.“

A da li je tako? - pomislio je Džek.

Napolju se brzo smrkavalo. Seljaci su se postrojavali na trgu kad se Džekpojavio na verandi. Juniči je izašao iz kuće, da ga pozdravi. Kratka bradapokrivala mu je lice. Crni podočnjaci svedočili su o neprospavanoj noći.

„Došao je i taj dan“, smrknuto reče Juniči, pogleda uprtog u sve mračnijenebo. „Nemoj nas izneveriti, da Akuma ne bi spalio selo do temelja i sve unjemu. Naša sudbina je u tvojim rukama, Džek.“

Teška odgovornost svalila mu se na pleća.

Joši je istupio iz gomile. „Ne obraćaj pažnju na Juničijev turobni govor.Uplašen je, kao i svi mi“, prošištao je starac, mašući štapom ka okupljenimseljanima. „Šta god da se desi, znaj da je tvoj odgovor na naš poziv u po-moć jedino važan. Pobedili ili izgubili, dokle god na svetu postoje dobriljudi poput tebe, zlo neće prevladati.“

Džek se poklonio pred mudrim starcem. „Cenim tvoju veru u mene. Nećute izneveriti.“

Pogled na užasnute redove postrojenih seljaka porodio je sumnju da jeupravo dao neostvarivo obećanje. Drhtali su. Strah je rastao dok je suncetonulo iza horizonta. Šačica zvezda osvetljavala je noćno nebo. Meseca

170

nije bilo. Nastupajuća tama pothranjivala je strah.

„Neophodno je da im se obratiš, da bi ih ohrabrio“, prišapnuo mu je Jori.„Imaš li neki predlog?“, reče Džek krajičkom usana.

„Nisam sensej Jamada!“, odvratio je Jori s neobičnom oštrinom. „Ne-mam odgovore na sva pitanja.“

Iznenađeni Džek shvatio je da je previše tražio od prijatelja. „Izvini, hteosam da čujem tvoj, a ne njegov savet.“

Jori se ujeo za usnu. Grozničavo je razmišljao. Želeo je da mu pomogne.Hteo je da progovori, ali nije mogao. Ipak je prozborio: „Seljaci se bojeviše od nas... Zbog toga im izgledamo smelo i hrabro. Srčanim obraćanjemulićeš im i nešto sopstvene snage pred bitku.“

„To je sve što mi je bilo potrebno“, reče Džek. Prijateljev savet prizvao jeuspomenu iz Niten Iči Rjua.

Duboko je udahnuo i obratio se prestrašenim seljacima.„Kad sam započeo samurajsku obuku, rečeno mi je: Hrabrost nije odsu-

stvo straha, već svest da je nešto važnije od njega.“

Sačekao je da poruka dospe do svih.„Znam da se plašite, ali vaše selo, porodice, pirinač i polja važniji su od

straha od Akume. Večeras se... borite kao samuraji... da biste sutradan po-novo mogli biti seljaci!“

Seljaci su podigli oružje u vazduh, osokoljeni Džekovim smelim i iskre-nim govorom. Ispustili su moćni bojni poklič, koji je dugo odjekivao ravni-com.

171

42.

NOĆNA STRAŽA

„Ima li mu traga?“, prošaptao je Džek kad je čučnuo pored Mijuki.

Ležala je dobro skrivena u gustom žbunju na ivici šume. Ostatak njenejedinice bio je iza drvene prepreke. Okupili su se oko vatre, da bi se odbra-nili od hladnoće i suzbili strah.

„Nema“, odvratila je. Neprestano je premeravala mračnu šumu. Vrebalaje i najmanju naznaku pokreta.

„Hoćeš li da te odmenim?“, ponudio se. Stražarila je već nekoliko sati.„Nema potrebe. Dobro sam. Veliki majstor nas je obučio za noćnu borbu.

Brzo naučiš da ne zaspiš na straži kad znaš da ćeš se probuditi ošišan doglave ili dočekati jutro vezan za drvo.“

Promeškoljila se u snegu da bi mu napravila mesta. „Društvo bi mi dobrodošlo. Seljaci se isuviše plaše nindži da bi pričali sa mnom.“

Polegao je pokraj nje. Zbog hladnog tla, još je snažnije osećao njeno to-plo telo pored sebe.

Nastavila je da motri. Pitala ga je: „Šta nameravaš da radiš ako preživišovo iskušenje?“

„Nastaviću put ka jugu. Dokopaću se Nagasakija.“

„Iskreno sam ti ponudila pomoć.“ Izraz lica joj je smekšao „Poći ću s

172

tobom... ako hoćeš.“

Visoko je cenio njenu odanost i prijateljstvo. Osećao se obaveznim da ne-što kaže, nakon Jorijeve napomene o osećanjima koje gaji prema njemu.

„Ja...“

Oklevao je. Šta ako je Jori pogrešio? Uvrediće je i nepovratno narušitinjihov odnos. A opet, ako je njegov prijatelj imao pravo, moraće da isterato na čistac. Koliko god joj se divio i koliko god da mu je bila simpatična,nije mogao da joj uzvrati osećanja. „Voleo bih da mi se pridružiš, ali...“

Prislonila je prst na usne. „Pssst!“

Sva čula su joj se izoštrila. Očima i ušima presretala je signale iz šume.Dah mu je zastao u grlu kad je čuo šuškanje u šipražju i škripanje snega.

Nije video da se išta kreće. Buka je bila sve glasnija.

Da lije Akuma konačno stigao?Posegnuo je za katanom. Spremio se da jurne ka odbrambenom položaju

i digne uzbunu. Mijuki ga je zaustavila.

Jelen se probijao kroz šiprag, u potrazi za hranom.Skinuo je ruku s mača. Stvorenje se zaputilo ka stazi. Pobeglo je kad ga

je Mijuki oterala kamenom.

„Taj jelen zaista ima sreće“, prošaptala je. „Da je prišao malo bliže, bio binam gost na ručku.“

Znao je da Akuma može naići iz bilo kog pravca. Razmišljao je o sever-nom, istočnom i južnom prilazu. „Moram da proverim druge odbrambenepoložaje“, rekao je i ustao.

Klimnula je. Čekala je da još nešto kaže. Taj trenutak je prošao. Udaljiose ne završivši razgovor.

„Mirno je kao u grobu“, raportirao mu je Judaj.Njegovi ljudi patrolirali su preprekom na smenu. Stroj slamnatih vojnika

činio ih je brojnijim. Dva seljaka nervozno su koračala gore-dole. S vreme-na na vreme prikupili bi hrabrost da provire kroz otvore na visokoj ogradinačičkanoj šiljcima. Put osvetljen vatrom gubio se u gustoj tami.

Ako Akuma naiđe sa severa, kao što je Džek predviđao, neće biti na vre-

173

me upozoreni.

„Ljudi su sve umorniji i nervozniji“, reče Judaj tiho. „Nisu navikli nastražarenje.“

„Neće još dugo čekati“, odvratio je Džek. „Juniči mi je rekao da Akumauvek napada pre ponoći.“

„Jasno, bira najcrnju pomračinu zato što mu ona daje najveću prednost“,reče Judaj. Neraspoloženo je gledao na put, zaogrnut neprozirnom tamom.„Kako se ostale jedinice drže?“

„Posetiću Sabura, a zatim i Hajata. Mijuki je imala jednu lažnu uzbunu.Tamo je mirno. I njeni ljudi su veoma uplašeni.“

„A Neko?“Džek se osmehnuo. „Neko je najhrabrija - samo ona sme da se udalji od

stražarske vatre.“

Judajev smeh naterao je nekoliko seljana da poskoče od straha. „Mala jeneustrašiva. Koliko mi je žao što nisam video kako napada medveda.“

„Da si bio s nama“, kroz smeh će Džek, „medved bi pobegao pre negošto bi ona naišla!“

Kad se uverio da Judaj drži sve pod kontrolom, krenuo je preko trga. Jorije stajao na osmatračnici. Motrio je okolinu.

„Kako ti je tamo gore?“

„Dobro mi je“, odvratio je Jori. „Tako je mirno da je teško poverovati daće uskoro doći do bitke.“

„Ko zna? Možda i nećemo morati da se borimo ako se Akuma povučekad vidi odbrambene položaje“, reče Džek, iako je duboko u sebi znao darazbojnički vođa nikad neće odustati, pogotovo kad shvati da je selo odgo-vorno za napad na njegov logor i oslobađanje devojaka. „Oglasi uzbunuako išta primetiš.“

Jori je mahnuo i nastavio da motri.Džek se pridružio Saburu na južnoj granici sela. Zaleđena pirinčana polja

i jarak ispunjen trnovitim žbunjem nisu ulivali poverenje.

„Smrzavam se“, žalio se Saburo. Trupkao je nogama da bi se ugrejao.„Nijedan iole razumni razbojnik neće napasti po ovakvoj hladnoći.“

174

„Akuma je lud!“, reče Kunio. Drhtao je, iako je stajao nadomak plame-nova stražarske vatre.

„Grdno grešiš ako misliš da je Akuma lud“, progovorio je Džek. „Taj tač-no zna šta radi. Ovo je najbolje vreme za napad. Branioci su sada najslabijii najranjiviji.“

„Pa gde je onda?“

Džek se zagledao u noć. „Tamo negde. Vreba pravi trenutak za napad.“

Noć se otegla do u beskraj. Seljaci su drhtali na oštroj zimi. Zevali su odumora. Pred mladim samurajskim zapovednicima bio je dvostruki zadatak,da čekaju Akumin dolazak i da ne dozvole seljacima da padnu u san.

Džek je stajao pored Hajata, na istočnom ulazu u selo. Napeto su vrebalitopot konjskih kopita i škripu koraka po svežem snegu. Noć je bila gluva islepa. Čuli su samo pucketanje stražarske vatre.

„Neće doći“, reče Toge. Čučao je pored bala sena da bi se zaklonio odvetra.

„Još nije svanulo“, podsetio ga je Hajato.

„Akuma nas je uvek napadao pre ponoći.“„Možda ga je prepad na njegov logor uplašio“, napomenuo je Sora. Nada

mu je treperila na licu dok se trudio da zagreje ruke nad plamenovima.

„Ne bih računao na to“, reče Džek. „Takvi se ne plaše.“„Možda je u zamci. Sneg je mogao zaprečiti i drugi izlaz iz doline.“

„Samo se ti nadaj“, reče Hajato. „Akuma bi pronašao način da se izbaviiz zamke. Prokrčio bi put. Verovatno kasni zbog sinoćnje oluje.“

Seljacima se više dopadala ideja da je Akuma odustao od namere da na-padne selo.

„Mislim da je Toge u pravu“, reče jedan od njih. „Uskoro će svanuti. CrniMesec nikad ne napada danju.“

„Ispada da su vojna obuka, kopanje jarka i podizanje prepreka bili samotraćenje vremena“, ogorčeno će Toge.

„Ne znaš da Akuma neće doći“, reče Hajato. „Noć nije gotova.“„Ali još ga nema“, tvrdoglavo će seljak. Počeo je da se raduje. „I da znaš

175

da neće doći. Akuma neće doći!“

Džek i Hajato izmenjali su zabrinute poglede. Ubeđenje o lažnoj pobediširilo se kao šumski požar među okupljenim seljanima.

„Gledajte!“, povikao je Sora. Pokazivao je slabu svetlost u planinama.„Sunce samo što nije izašlo.“

Prodorni znak za uzbunu zaparao je noćnu tišinu baš kad je plamen sasignalne lomače osvetlio nebo.

176

43.

PREPAD

„Napada sa severa!“, kriknuo je Jori kad je Džek dotrčao na seoski trg.

„Ostani gore!“, povikao je Džek. „Motri okolinu, za slučaj da je Akumapodelio snage.“

Jurnuo je niz put, ka preprekama. Judaj je već okupio ljudstvo. Čučali suu dva bojna reda, iza zida od slame, sa spremnim kopljima. Vatra se razgo-rela na brdu. U dolini je i dalje vladao mrkli mrak. Topot konjskih kopitabivao je sve glasniji. Divlji krici konjanika ledili su krv u žilama seljaka.Neki su počeli da se povlače. Instinkt ih je nagonio da napuste borbeni po-ložaj.

„Ne mrdajte!“, gromko se oglasio Judaj.Akuma i njegovi razbojnici izjahali su iz tame. Jurišali su niz drum kao

crne utvare. Izgledali su divlje i krvožedno na treperavoj svetlosti stražar-ske vatre. Obrušavali su se na selo sa isukanim mačevima, spremni da po-seku svakog ko im se nađe na putu.

Džek je razumeo užas koji je Crni Mesec izazivao u srcima seljana. Ni unajgorim noćnim morama nije mogao da zamisli strašniji i jeziviji prizorod ovog.

Akuma je u poslednjem trenutku opazio prepreku u tami. Naglo je zau-stavio ata. Razbojnici oko njega zaustavili su svoje konje. Jedan deo nasta-

177

vio je juriš, ali konji su stali kad se prepreka ukazala pred njima. Jahači supoleteli naglavačke iz sedla. Udarili su o drvenu prepreku. Neki su se one-svestili. Jedan je pao na zašiljeni kolac. Vrh mu je probio grudi.

Razbojnici su zbunjeno zastali pred preprekom. Tiskali su se u uskoj do-lini. Haos je zavladao u njihovim redovima. Većina nije znala šta da radikad im je strategija propala. Akuma se najbrže prilagodio neočekivanomotporu. Uzvikivao je naređenja. Napadački talas se povukao na bezbednorastojanje. Obrazovao je odred za napad. Naredio je odabranim ljudima dasjašu i napadnu prepreku kao pešadinci.

„Nek se spremi prvi red“, prosiktao je Judaj.

Seljaci su drhtali od straha. Pogled na zbunjene razbojnike pomogao imje da se priberu i ojačao samopouzdanje. Judaj je uzeo samurajsko koplje.Džek je čučnuo iza njega, sa isukanom katanom.

„Borba jedan na jedan biće neophodna samo ako savladaju prepreku“,objasnio je Judaj. Dao je znak Džeku da ostane iza ograde od slame. „Bićešmi potreban kao vođa drugog odreda, ako bude morao da uđe u bitku.“

Džek je klimnuo.Razbojnici su se peli uz visoku ogradu. Sporo su odmicali. Oružje im je

zapinjalo za šiljke. To je dalo odsudnu prednost seljacima. Judaj je daoznak za pokret kad su se napadači popeli do pola prepreke.

„KJAJ!“, povikao je i poveo juriš preko mostića od dasaka.Seljaci su ustali iz skrovišta i pojurili ka prepreci. Gurnuli su koplja kroz

pukotine, ciljajući razbojnike. Napad je bio tako iznenadan i brz da razboj-nici nisu mogli ništa da učine. Bolni krici odjekivali su u noći dok su pada-li na tle, jedan po jedan. Većina je skončala tamo gde je pala, ali je jedanpreživeo. Stiskao je krvavi stomak i očajnički puzao ka Akumi.

„SAMURAJI!“, upozorio je, pokazujući na stroj oklopljenih prilika izabarikade.

Judaj je naredio seljacima da se brzo vrate preko jarka, da bi razbojnicistekli utisak da se sukobljavaju sa samurajima. Smešili su se iza bala sla-me, zadihani od napora i oduševljeni početnim uspehom.

Akuma se nije obazirao na gubitke u ljudstvu. S nevericom je zurio u vi-soku prepreku i hrabre branitelje iza nje.

178

„Počujte me, ronini!“, zaurlao je. „Ovo nije vaša bitka. Nećete steći slavuboreći se za seljake. Ako želite pirinač, imam ga u izobilju. Spreman samda vam ponudim dvostruko više od seljaka. Sklonite se.“

Džek i Judaj izmenjali su poglede.„To je velikodušna ponuda“, reče Judaj sa širokim osmehom. „Da li da je

prihvatimo?“

Seljaci su ga preneraženo posmatrali. Džek je bio impresioniran mladimsamurajem, koji nije gubio smisao za humor ni u najtežim situacijama.

„Ponuda je veoma primamljiva, ali ćemo morati da je odbijemo“, odvra-tio je.

Judaj je klimnuo i dograbio koplje. „Dozvoljavaš li mi da odgovorim utvoje ime.“

Snažno je hitnuo koplje. Poletelo je visoko u noć. Čuli su udarac i nervo-zno rzanje kad se zabolo u tle ispred Akume i njegovog ata.

„Zažalićete zbog ovoga, samuraji!“, zarežao je razbojnički vođa.Judaj se obratio Džeku. „Bojim se da sam promašio.“

„Ne brini. Poruka je prosleđena.“Akuma je okupio novi odred za napad. Upravio ih je ka istočnom kraju

prepreke. Judaj je ponovo poveo prvi odred u susret napadačima. Braniociviše nisu mogli da računaju na efekat iznenađenja. Razbojnici su opreznijenastupali. Imali su oružje u rukama, da bi odbili smrtonosna koplja dok sepenju uz prepreku.

Dok su se seljaci borili s prvim odredom napadača, Akuma je poslao dru-gi na zapadni kraj prepreke. Razbojnici su se neometano peli, pošto je Ju-daj sa svojim ljudima bio zauzet na drugoj strani.

Džek je prozreo Akumin plan. Preuzeo je komandu nad rezervom. Poju-rio je da odbrani zapadni deo prepreke. Žestoko su se borili da bi sprečiliproboj odbrambene linije. Najokretniji napadač stigao je nadomak vrha.Džek je izvukao šuriken iz obija. Zavitlao ga je na njega. Čelična zvezdasevnula je kroz vazduh i pogodila razbojnika u vrat. Kriknuo je od iznena-đenja i bola. Uhvatio se za vrat i izgubio ravnotežu. Pao je na druge razboj-nike. Zajedno su tresnuli o zemlju.

Seljaci su boli razbojnike kopljima, gonjeni strahom, ali i uspehom. Na-

179

padači su morali da se povuku, suočeni s tako žestokim otporom.

U tom času odjeknuo je pucanj.Seljaci su se ukočili kao prestrašeni jeleni.

Jedan čovek iz Judajeve čete pao je na tle.„Pogodio sam ga!“, radosno je uskliknuo Kuroči. Punio je musketu pored

Akume.

Džek je pojurio ka palom borcu. Ostao je bez ruke, ali je u tami izgledaokao samuraj. Podigao je slamnatu lutku i povikao: „Promašio si, zmijo-glavi!“

Kuroči je s nevericom opsovao. Gnevno je nabio barut i gurnuo olovnukuglu u cev. Nanišanio je i opalio.

Tane je ovog puta otkinulo lutki glavu... a zamalo i Džeku.„Nikad ne promašujem!“, povikao je Kuroči.

Iako je tane iz muskete pogodilo cilj, razbojnici nisu uspeli da probiju od-branu sela.

Akuma je shvatio da zalud gubi borce. Dreknuo je: „POVLAČENJE!“

Preživeli razbojnici povukli su se do svojih konja.Akuma je cimnuo uzde. Okrenuo se i odjahao nazad u planine. Njegovi

ljudi su ga pratili na kratkom odstojanju.

„Povlače se!“, povikao je neki seljak.„POBEDILI SMO!“, kriknuo je drugi.

Seljani su pobednički klicali, osokoljeni novostečenim borbenim isku-stvom.

Međutim, Džek i Judaj znali su istinu. Bitka je tek počela.

180

44.

MLIN

Sunce je krvarilo iznad horizonta i donosilo grimiznu zoru. Džek je sta-jao s Juničijem na seoskom trgu. Setio se pesmice iz zavičaja:

Crveno noćno nebo razgaljuje srca čobana,Crveno jutarnje nebo obespokojava mornare.

Prognoza nije mogla biti tačnija. Iako se Akuma još nije vratio, mladi sa-muraji su budno stražarili, dok su iscrpljeni seljaci pokušavali da ugrabeneki sat sna.

„Da li si siguran da će se vratiti?“, pitao je Juniči češući kratku bradu.

Džek je klimnuo i pogledao ka skladištu pirinča. „Akuma ima malo ili ni-malo hrane. Pirinač mu je neophodan da bi preživeo zimu.“

„Sad je u našoj koži“, procedio je Juniči. „Naneli smo mu ozbiljan uda-rac. Čuo sam da su osmorica razbojnika poginula na severnoj prepreci!“

„To mu ništa ne znači“, reče Džek. Imao je na umu ranjenog razbojnikakoga je Akuma ostavio da umre. „Žrtvovaće sve svoje ljude samo da bipobedio.“

„Možda je odlučio da napadne neko drugo selo?“

„Sumnjam u to. Silno smo ga razgnevili“, tvrdio je Džek. „Više nema

181

iznenadenja, što znači da će sledeći sukob biti mnogo opasniji.“

Čuo je korake. Okrenuo se i ugledao Mijuki. Prilazila im je iz pravcašume.

„Da li je sve u redu?“, reče Džek. Iznenadilo ga je što je napustila polo-žaj.

„Neko stražari u mom odsustvu“, objasnila je trljajući zakrvavljene oči.„Hoćeš li da joj pomognem?“, pitao je.

„Nemoj, mala ima oko sokolovo. Ništa neće proći neprimećeno porednje.“ Otrla je sneg s verande i sela. Skinula je kapuljaču. „Čula sam da Ju-daj nije izgubio nijednog čoveka.“

„To nije sasvim tačno“, reče Džek s tužnim izrazom lica.

Zaprepašćeno je podigla glavu. „O, ne! Ko je ubijen?“Otro je nepostojeću suzu s obraza i progovorio najžalobnijim tonom: „Je-

dan od Jorijevih slamnatih vojnika ostao je bez glave.“

Zatreptala je, a zatim je shvatila šta je rekao. „To je sjajna samurajskašala!“, nasmejala se. „Nema šta, vratio si mi milo za drago.“

Ustala je i umornim korakom krenula ka kući. „Probudi me za sat, molimte.“

„Ne brini“, reče Džek. „Postaraću se da ništa ne propustiš.“Stigla je nadomak Sorinog doma kad se ponovo razlegao znak za uzbunu.

„Stvarno nemam sreće!“, povikala je i potrčala nazad.Jori je urlao sa osmatračnice: „Konjanici na istoku!“

Džek je kao bez duše potrčao ka Hajatovom položaju. Mijuki i Juniči suga pratili na bliskom odstojanju. Hajato je stajao iza zaštitnog zida od balaslame, na istočnom ulazu u selo. Osmatrao je horizont, s rukom preko oči-ju. Razbojnici su galopirali preko ravnice. Bili su nejasne siluete u svetlostiizlazećeg sunca.

„Ubrzo će stići“, reče Hajato. Dohvatio je luk.

„Želim ti sreću“, sokolila ga je Mijuki.„Nije mi potrebna“, brecnuo se Hajato. „Vežbao sam.“

Uzeo je strelu iz tobolca, s uljem natopljenom tkaninom vezanom ispodčeličnog vrha.

182

„Podesio sam ugao gađanja u odnosu na povećanu težinu i otpor, to jesve.“

Džek je bacio pogled na most. Drvena meta bila je sklonjena. Burencebaruta virilo je iza glavnog potpornog stuba. Imao je poverenja u Hajatovustreljačku veštinu, ali hitac će biti izuzetno težak. Biće još teži zato što ćemorati da nišani gledajući u sunce.

„Poslaću pojačanje“, reče Džek. „Za svaki slučaj.“

Obratio se jednom od mlađih seljaka. „Reci Judaju da nam pošalje re-zervu, i to odmah!“

Momak je poslušno klimnuo i potrčao kao bez duše.

Hajato je stajao pored stražarske vatre, spreman da upali strelu. Razbojni-ci su još bili prilično daleko. Sve će zavisiti od preciznosti i izbora pravogtrenutka. Ako odapne strelu ranije nego što je potrebno, niko od Akuminihrazbojnika neće stradati u eksploziji. Ako je odapne prekasno, selo će biti uvelikoj opasnosti. A ako promaši...

Seljaci su se ućutali. Napetost je rasla iz časa u čas.

Džek je pokušao da izbroji neprijatelje. Bili su predaleko da bi bio sa-svim precizan, ali je procenio da ih je ostalo više od trideset.

Primetio je nešto neobično. Tanki stub dima dizao se iznad mlina.

„Gde ti je majka?“, pitao je Juničija.„Mnogo je tvrdoglava“, odvratio je s rezigniranim izrazom lica.

„Nacuko je još tamo!“„Mnogo puta sam pokušao da je ubedim da se povuče, ali...“

Džek je preskočio zid od bala slame. Video je šta su Akuma i njegovi zli-kovci sposobni da urade. Nije mogao da prepusti staricu takvoj sudbini.Naredio je dvojici seljaka da mu pomognu da ponese dasku koju su koristi-li za prelaženje preko jarka tokom kopanja.

„Nemoj, Džek!“, kriknula je Mijuki. „Nećeš stići da se vratiš.“

U nekoliko koraka pregazio je dasku prebačenu preko jarka s trnovitimšipražjem.

„Čekaj!“, povikao je Juniči i potrčao za njim. „Majka neće hteti da teposluša.“

183

„Ni tebe nije slušala!“

„U svakom slučaju će ti trebati moja pomoć da je poneseš. Drugačijeneće napustiti kuću.“

Nije bilo vremena za raspravu. Potrčali su niz put, ka mostu.

184

45.

MOST

Akuma i njegovi razbojnici jurišali su preko ravnice.

Sneg je škripao pod Džekovim nogama dok je žurio ka mostu. Stupio jena njega i zamalo pao sa zaleđenih dasaka. Juniči je teško disao iza njega.Trudio se da ne zaostane. Džek je bio s druge strane reke kad je starešinastigao do nje.

Razbojnici su bili dovoljno blizu da Džek raspozna Akumu po crvenojhačimaki marami na glavi.

Zakucao je na vratima mlina i povikao: „Nacuko! Otvori vrata!“„Dolazim!“, zakreštala je starica iz kuće.

Činilo mu se da čeka čitavu večnost. Topot kopita bio je sve bliži. Vratasu se otvorila baš kad je hteo da ih razvali. Ugledao je staričino izboranolice.

„Stigao si u pravi čas“, rekla je. Okrenula se i zamakla u kuću, pre negošto je stigao da je uhvati. „Uđi, doručak će uskoro biti gotov.“

Pohitao je za njom. „Moramo da idemo, odmah!“, rekao je i uhvatio sta-ricu za ruku.

„Ali nismo popili senču“, rekla je zapanjena Džekovom nepristojnošću.

Juniči je dotrčao do vrata, zadihan. Jedva je prozborio: „Majko, Akuma

185

dolazi!“

Teško je uzdahnula. „Rekla sam ti, sinko, prestara sam da bih se plašila.“„Nema vremena za priču“, očajnički reče Juniči. Osvrtao se za sobom.

„Uskoro će biti na tvom kućnom pragu!“

„Neka dođe“, rekla je starica mašući štapom. „Prirediću mu nezaboravandoček!“

„Molim te, majko, ne svađaj se...“

Prasak muskete prethodio je gnusnom udarcu olova u meso. Juniči je pa-dao prema vratima. Krv mu je pokuljala na usta. Posegnuo je za prsima prenego što je kliznuo na pod. Džek mu je pritrčao. Život seoskog starešinebrzo se gasio. Dronjavi kimono crveneo se od krvi. Nacuko se dogegala donjega i pala na kolena.

„Rekla sam ti da me pustiš na miru!“, jecala je grleći umirućeg sina.

Juniči je smrtno prebledeo. Teško je disao. Pogledao je Džeka i promu-cao: „Mladi samuraju... ne dopusti da Akuma pobedi... spasi majku... spasiselo...“

Ućutao se. Iskra života zgasnula mu je u očima.

Nacuko je pomilovala sina po kosi. Zaboravila je na svet oko sebe, obu-zeta tugom.

Džek je čuo gromoglasne uzvike razbojnika. Provirio je da vidi da li jemost prohodan. Brzo se povukao s vrata kad se strela zabila u dovratak.Akumini razbojnici stigli su nadomak kuće. Zgrabio je staricu. Prebacio juje preko ramena i potrčao ka mostu.

Nacuko nije htela da se odvoji od sina. Ugledala je Akumu koji je jurišaona njih.

„Đavole!“, povikala je i prkosno podigla štap. „Sahraniću te pre nego štoumrem!“

Srce mu je divlje tuklo u grudima. Starica nije bila teška, ali ga je uspora-vala. Rizikovao je da pogleda unazad. Sajomi je nategla luk i nanišanila.Uspravila se u sedlu. Crna kosa vijorila se za njom. Avetinjski bleda ženaodapela je strelu, usana razvučenih u grozni osmeh.

Džek se, u očajanju, bacio na tle. Nacuko ga je klela zbog iznenadnog tr-zaja. Ućutala je kad ih je strela promašila za dlaku, zarivši se u ledom oko-

186

vani most.

Sajomi je ozlojeđeno vrisnula i posegla za sledećom strelom.„USTAJ!“, dreknula je Mijuki sa istočnog odbrambenog položaja. Džek i

starica našli su se na putu razbojničkog juriša. Prikupio je svu snagu. Ustaoje s Nacuko na leđima i potrčao. Bili su potpuno izloženi na mostu. Kuročinije mogao da napuni pušku u sedlu, ali Sajomi će lako napeti luk.

Gledao je kako se Hajato i Mijuki na seoskoj međi raspravljaju o pravomtrenutku da se odapne strela na burence baruta. Još nije stigao na drugustranu. Čuo je kloparanje konjskih kopita po mostu iza sebe.

„GAĐAJ!“, prodrao se i još brže potrčao.

Učinilo mu se da Hajato okleva. Razbojnici će prodreti kroz prvu linijuodbrane ako ne odapne strelu.

„GAĐAJ!“, naredio je.

Plamteća strela poletela je ka njemu.Ubrzao je poslednjim snagama kad je proletela kraj njega.

Začuo je zaglušujuću eksploziju. Udarni talas ga je oborio. Pao je nastomak, u jarak pored puta. Nacuko je bubnula kraj njega, omamljena deto-nacijom.

Odvultao ju je dalje od vrelih plamenova. Osvrnuo se i ugledao vatrenuloptu. Most je bio uništen, a s njim i razbojnička nada da će preći reku.Najbrži konjanici i njihovi konji pali su u ledenu, brzu vodu. Struja ih jenosila nizvodno. Ljudi su se borili da ostanu na površini, dok su snažne ži-votinje plivale ka spasonosnoj obali.

Sajomi je, na Džekovo razočaranje, preživela. Udarni talas izbacio ju jeiz sedla. Pala je na obalu, prema mlinu. Kosa joj se razbarušila, a bledo licepocrnelo od dima. Nesigurno se ljuljala dok je pogledom tragala za ple-nom. Kuroči i Nakamura takođe su izbegli zamku. S nevericom su posma-trali uništeni most.

Akuma je urlao od besa kroz treperavu plamenu izmaglicu. Po drugi putje bio namagarčen.

187

46.

LED

„Pazite se!“, dreknuo je Akuma, s plamtećim drvetom, ostatkom od mo-sta, u rukama. „Seljaci koji se bore vatrom završavaju kao pepeo!“

Bacio je plamteći komad drveta u mlin. Gledao je kako požar uzimamaha. Okupio je razbojnike, dok je kuća gorela, i pojahao na jug, ka gazu.Sajomi se osvrnula ka suprotnoj obali, pre nego što je gnevno podbola ko-nja i jurnula za vođom.

Džek se krio u jarku dok se nije uverio da je otišla. Pomogao je omamlje-noj starici da ustane. Seljaci su oplakivali gubitak mlina i seoskog stareši-ne.

„Juniči je bio dobar... i hrabar čovek“, reče Džek. Pokušavao je da utešistaricu.

„Neću plakati za sinom. Smrt odnosi sve patnje“, rekla je. Posmatrala jeplamteći mlin, koji je postao Juničijev grob. „Plakaću za preživelima. Oniće najviše propatiti pored tiranina poput Akume.“

Pomogao joj je da pređe preko drvene daske. Predao ju je Sori na stara-nje. Mijuki mu je pritrčala. Pregledala ga je tražeći ozlede.

„Dobro sam.“

188

„Hajato te je zamalo ubio!“, gnevno je povikala, trebeći mu pocrneloiverje iz kose.

„Izvršavao sam naređenja“, rekao je Hajato, koji im je u međuvremenuprišao. „Osim toga, sam si kriv zbog onog što te je snašlo. Uvek sam govo-rio da je plan izuzetno rizičan.“

„Ipak je uspeo“, podsetio ga je Džek. Nastojao je da predupredi svađu.„Zahvaljujući Mijukinoj strategiji i tvojoj veštini.“

„Sad smo u boljem položaju“, sa osmehom reče Mijuki.Džek je zadržao ozbiljan izraz lica. „To je istina, ali Akuma će uskoro po-

novo napasti. Neophodno je da ostanemo budni. Mijuki, najbolje je da sevratiš u šumu. Hajato, potrebni su nam svi ljudi na južnom prilazu selu.Akuma mora steći utisak da ga tamo čeka čitava vojska.“

Seljaci su se okupili na ivici jarka. Šuma kopalja stremila je ka nebu. Svipogledi behu upravljeni ka horizontu. Branioci su zabrinuto čekali dolazakrazbojnika. Iza trnjem ispunjenog šanca prostirala su se snegom i ledompokrivena pirinčana polja, nedovoljna odbrana od okrutnog neprijatelja.Seljaci su dva puta uspešno odbili Akumu. Pobede su osnažile poverenje uDžekovu strategiju.

Sa samopouzdanjem je obavljao ulogu samurajskog vođe. Instinktivno jeraspoređivao snage. Mačevalačku jedinicu zadržao je u rezervi. Suprotsta-viće se razbojnicima koji se probiju kroz odbrambene položaje. Obišao jejužnu odbrambenu liniju s Hajatom i Saburom. Ohrabrivao je i savetovaonajzabrinutije seljane. Pažljivo su ga slušali, uvereni u sposobnosti mladihzaštitnika.

Neki dečak, ne mnogo stariji od Džeka, drhtao je od straha pri pomisli napredstojeću bitku.

„Pametan čovekmi je jednom rekao: Da bi bio pregažen, moraš ležati nazemlji“, reče Džek. Setio se prve lekcije senseja Jamade. „Da li ležiš nazemlji, momče?“

Seljačić je odmahnuo glavom, pomalo zbunjen pitanjem.

„U tom slučaju te Akuma ne može pregaziti, zar ne?“„Ne može!“, odvratio je dečak. Uspravio se i čvršće stisnuo koplje kad je

189

shvatio poruku.

Uzbuna je oglašena po treći put tog dana.„Razbojnici stižu s juga!“, kriknuo je Jori.

Akuma i njegovi ljudi ukazali su se na vidiku kao nadolazeća oluja. Ga-lopirali su južnim drumom. Razbojnički vođa podigao je pesnicu kad sustigli do prvih pirinčanih polja. Konjanici su se zaustavili. Akuma nije hteoda rizikuje. Shvatio je da je teren poplavljen i naredio jednom od svojihljudi da sjaše i isproba jačinu ledenog pokrivača. Razbojnik je okievajućistupio na smrznuto pirinčano polje.

Džek je posmatrao njegovo lagano napredovanje po ledu, sposobnom daizdrži njegovu težinu. Kad je stigao nasred polja, Akuma mu je naredio daskače gore-dole.

Led je izdržao i tu probu.„Toga sam se plašio“, reče Džek. Razmenio je zabrinut pogled s Hajatom

i Saburom.

„Akuma ima otvoren put do nas“, odvratio je Hajato sumornim glasom.„To znači da se moramo uzdati u ratnički duh seljaka, da bismo pobedili uovoj bici.“

Razbojnik se, u taj mah, okliznuo i pao na zadnjicu. To je izazvalo prova-lu smeha među seljacima i Akuminim zlikovcima.

„Bar je oraspoložio sve prisutne!“, nacerio se Saburo.„Njegov pad će svakako odgovoriti Akumu od silovitog juriša“, reče

Džek. Bilo mu je drago što će imati neke koristi od smrznute prepreke.

Hajato je uvrebao priliku da pažljivo nanišani poniženog razbojnika, kojije pokušavao da ustane. Odapeo je strelu baš kad se meta oslonila na svečetiri. Poletela je kroz vazduh i pogodila čoveka tačno u zadnjicu. Zaurlaoje od bola. Hramajući, dovukao se do ivice pirinčanog polja.

„Samo sam mu pomogao da se brže povuče s leda“, sa osmehom rečeHajato.

190

47.

POGODBA

Razbojnici su se razvili u stroj. Prezrivo su posmatrali odrpanu seljačkuvojsku. Na Akuminu komandu, zazvečali su oružjem i ispustili krvožednibojni poklič. Vrištali su, kliktali i dobacivali uvrede braniocima.

Seljaci su instinktivno ustuknuli pred divljim napadačima.„Ne odstupajte!“, naredio je Džek. „Akuma samo pokušava da vas za-

plaši.“

„Dobro mu ide!“, uskliknuo je Kunio. Drhtao je od glave do pete.„Hteo si da se igraš samuraja“, strogo će Hajato. „Evo ti prilike. Pokaži

da imaš petlju.“

Jori se stvorio pored Džeka.„Naredio sam ti da ne napuštaš osmatračnicu“, reče Džek.

„Potreban ti je svaki samuraj da bi izvojevao ovu bitku“, odvratio je Jori.Samouvereno je stao na ivicu jarka. Zabio je šakudžo u tle, duboko udah-nuo i povikao u pravcu razbojnika: „KJAJ!“

Džek je znao kolika je hrabrost bila potrebna za ovakvu predstavu. Podi-gao je katanu i kriknuo iz petnih žila. Pozvao je seljake da mu se pridruže.Osokoljeni Jorijevim kuražnim krikom, seljaci su zazvečali kopljima i pr-kosno uzviknuli.

191

„KJAJ!“

Kad je seljački poklič utihnuo, jetki smeh razlegao se po pirinčanim po-ljima.

„Seljaci se pretvaraju da su samuraji!“, povikao je Akuma. „Vi ste neštonajjadnije što sam video u životu.“

Poterao je konja, praćen Nakamurom i Sajomi. Zaustavio se ispred prvogpirinčanog polja. Crveni hačimaki blistao se na jutarnjem suncu, pored kaougalj crnog oklopa. Razbojnički vođa ulivao je strah. Držao je veliki trozu-bac. Na boku je imao dva mača crnih korica. Sajomi je stajala pored njegau krvavocrvenom oklopu. Ostavila je luk i ponela naginatu s dvostrukomoštricom. Nakamura je nosio groznu bojnu sekiru, iskrzanu od silne upotre-be. Bio je prepoznatljiv zahvaljujući crvenom ožiljku. U požaru je ostaobez pola brade. Imao je dosta crvenih opekotina na licu.

„Sve ćemo vas poklati ako nastavite da pružate otpor!“, prodrao se Aku-ma. „Predajte pirinač ako ne želite da budete uništeni!“

Suočen s ćutanjem seljana, nastavio je: „Svi znaju da seljaci nemaju hra-brosti i veštine neophodne za borbu. Imali biste veće šanse da ste podelilimačeve deci! Ovo vam je poslednja...“

„To su i učinili!“, prekinuo ga je Nakamura kad je ugledao Džeka u pro-tivničkim redovima. Besno je pokazivao na njega. „To je dečak gajdžinkoji je napao logor.“

Akuma je upravio pogled na plavokosog i plavookog ratnika, koji je sta-jao s mačem u ruci pored sitnog kaluđera, samuraja u punom oklopu i roni-na s lukom. Krvožedni razbojnik se natuštio.

„Hoću da razgovaram s vašim starešinom i to odmah!“, zarežao je Aku-ma.

Kako je Juniči poginuo, seljani su se zbunjeno zgledali. Nisu imali vre-mena da izaberu novog seoskog starešinu. Svi pogledi su se polako, kaozarđali vetrokazi, upravili ka Džeku.

Saburo ga je potapšao po ramenu. „Izgleda da si ti dobio tu čast.“

Džek je iskoračio. Trudio se da izgleda odlučno i samouvereno, kao nje-gov protivnik.

„Ti si njihov vođa?“, s nevericom će Akuma. „Kakav ludak je proglasio

192

zloglasnog samuraja gajdžina za vođu - koji je, da stvar bude gora, običandečak?“

„Ti si me načinio vođom“, povikao je Džek, „kad si ubio Juničija, seo-skog starešinu.“

Akuma je posmatrao Hajata, Sabura i Jorija. „Vi ste deca!“ Podsmešljivose obratio svojim razbojnicima: „Seljaci su unajmili mlade samuraje.“

Zlikovci su odgovorili bučnim smehom. Seljani su se uzvrpoljili. Pod-smeh ih je pokolebao.

„Tvoji seljaci su sigurno očajni“, reče Akuma s okrutnim smehom.

„Dva puta su te porazili!“, povikao je Sora. Starac je istupio iz stroja.„Učiniće to ponovo!“

Akuma je prestao da se smeje. „Ne i ovog puta“, gnevno je odvratio. Po-gledom jeprešao preko dugog jarka oko sela. Primetio je trnovito žbunje.„Jarak vas neće spasti. Ali... ja nisam nemilosrdan čovek. Predajte mi piri-nač, pa ću vas poštedeti.“

Džek htede da se nasmeje. Upoznao je Akuminu milost. Donosila je mu-čenje i smrt.

„Prođi se ovog sela pa ćemo mi tebe poštedeti!“

Akuma se razgnevio. „Čuvaj se, gajdžine. Upravo si osudio ovo selo nasmrt.“

Sajomi je sjahala i nešto šapnula vođi. Akumin izraz se promenio odgnevnog do pobedničkog. Ponovo se obratio seljacima. „Imam bolju ponu-du za vas. Predajte mi samuraja gajdžina. Dajem vam reč - časnu reč - daneću dirati vaš pirinač.“

Cimnuo je uzde i zauzeo mesto među razbojnicima. Zario je trozubac usneg. Podigao je ruke i povikao: „Namere su mi, kao što vidite, časne.“

Seljani su uzbuđeno zažagorili.

„Trebalo bi da prihvatimo pogodbu“, rekao je stariji seljak, koji se zala-gao za predaju Džeka vlastima i u Juničijevoj kući. „Razbojnik će se zado-voljiti nagradom.“

„Veruješ tom đavolu?“, reče Juto. Još jednom se suprotstavio starcu. „Po-biće nas kad se dokopa Džeka. On je naš spasitelj!“

193

„Ko zna koliko ljudi će izginuti ako zametnemo boj s Akumom? Ovonam je poslednja šansa da spasemo selo.“

„NEĆEMO!“, dreknuo je Joši, najstariji žitelj. Nagnuo se preko štapa ipokazao na jarak. „Moramo da požnjemo ono što smo posejali. Složili smose i obavezali pred Juničijem, dužni smo da poštujemo uspomenu na njega.Neće biti odstupanja.“

Joši je stao na ivicu jarka, pored Džeka. Poklonio mu se. Okrenuo se kaAkumi i povikao: „Prozreli smo tvoju igru! Više ti se nećemo klanjati!Nema pogodbe!“

Akuma je s nevericom posmatrao prkosne seljane.„Znajte“, zagrmeo je, „UPRAVO STE OBJAVILI RAT!“

194

48.

UPLAŠEN

Kad je video da Akuma čupa trozubac iz tla, Saburo je isukao katanu.Bio je spreman za bitku. Sjajno sečivo zablistalo je kao živa na suncu.

„Vreme je da upotrebim očev poklon“, rekao je. Počastio je Džeka turob-nim osmehom.

„Učinićeš ga ponosnim“, odvratio je Džek. „I njega i Kikuinog oca.“

Saburo se usiljeno nasmejao. „Više bih voleo da sam pisao haiku. Poezijaje mnogo bezopasniji način za osvajanje ženskog srca.“

„Ali nimalo lakši“, reče Džek. Setio se stihova koje je pisao za Akiko.Mesecima je sastavljao haiku pesmu, čak i uz Jorijevu pomoć.

Dao je znak seljanima da zauzmu odbrambene položaje. Hteo je da imusmeri misli na boj, pomogne im da potisnu strah i pokaže njihove vojnič-ke sposobnosti Akumi. Seljaci su složno spustili koplja na Hajatovu ko-mandu. Napredovali su do prednje linije, spremni da odbiju napadrazbojnika. Strahovita napetost lebdela je u vazduhu. Svi su čekali Akuminsledeći potez.

On nije izdavao naređenje za napad. Činilo se da se razbojnicima nigdene žuri i da će se zadovoljiti zastrašivanjem.

„Zašto ne napada?“ pitao je Saburo.Džek je pažljivije osmotrio razbojnike. Tek sad je primetio odsustvo Ku-

195

ročija Zmije. Brzo ih je prebrojao. Bilo ih je samo dvadeset troje.

„Hajato, preuzmi komandu“, reče Džek.„Gde ćeš?“

„Akuma nas je obmanuo!“, povikao je i dao znak trojici ljudi iz mačeva-lačke jedinice da krenu za njim. „Moram da upozorim Mijuki.“

Potrčao je ka šumi.

Leteo je stazom. Čuo je prepoznatljiv prasak muskete. Zašao je za ugaoposlednje kuće i ugledao grupicu seljana iza ograde. Tresli su se od straha.Jedan je ležao na tlu.

Neko je kleknula pored umirućeg. Pokušavala je da prekine krvarenje.Ograda nije mogla da zaustavi olovno tane. Prošlo je kroz nesrećnog selja-ka. Džek je pritrčao nesrećniku, baš kad je ispustio poslednji, grleni jauk.

Neko je i dalje nastojala da zatvori ranu. Tiho je molila mrtvaca da se po-vrati. Džek mu je s poštovanjem sklopio oči i odvukao devojčicu od njega.

Gde je Mijuki? - obratio joj se znakovnim jezikom.

Pokazala je ka šumi okrvavljenom rukom. Džek je provirio preko ograde.Kuroči i sedam razbojnika oprezno su stupali glavnom stazom, u koloni pojedan. Od Mijuki nije bilo ni traga ni glasa.

Pokušao je da je upozori, a onda je shvatio da je najverovatnije dobroskrivena. Gledao je kako se razbojnici kreću, ne nailazeći na otpor. Nijemogao a da ne posumnja u delotvornost njenih mera odbrane. Isukao je ka-tanu i naredio trojici seljaka da potegnu oružje i da se pripreme za okršaj.

Razbojnici su sve samouverenije stupali snežnom stazom. Verovali su daje Akuma privukao sve ronine na južnu granicu. Razbojnik na čelu koloneubrzao je korak prema selu.

I nestao s vidika.

Nestao je sa staze za tren oka. Kuroči i ostali razbojnici naglo su zastali,zaprepašćeni razvojem događaja. Čak su i seljaci bili iznenađeni razbojni-kovim nestankom.

Bolni krik digao se iz skrivene jame: „Moje noge... moje noge... polo-mljene su!“

„Raširite se!“, naredio je Kuroči i zamahnuo musketom. Naredio im je da

196

prečešljaju šumu.

Preostala šestorica obrazovala su široki stroj. Upravili su pogled u tle.Nisu hteli da završe u nekoj drugoj, snegom pokrivenoj zamci.

Prekorio je sebe zbog sumnje u Mijuki. Posmatrao je njihovo plašljivostupanje s napetim iščekivanjem. Dok su se probijali kroz šiprag, pitao seko će biti sledeća žrtva. Nije dugo čekao odgovor. Jedan čovek je tolikopažnje posvetio zemljištu ispred sebe da nije ni znao šta ga je udarilo. Uprolazu između dva žbuna oslobodio je zategnutu granu. Vratila se na svojemesto i pogodila zlikovca u čelo. Udarila ga je tako snažno da je poleteounazad. Tresnuo je o stablo i onesvešćen završio u snegu.

Razbojnici su se skamenili. Nisu smeli ni da se pokrenu, ni u jednompravcu.

„Samo nastavite!“, terao ih je Kuroči, iako je sam stajao u mestu.

Bolni jauk upozorio je Kuročija na gubitak trećeg čoveka. Ležao je na tlunakon sukoba s gomilom snega.

Preostala četvorica nisu smela ni da mrdnu od straha. Činilo im se dasmrt vreba iza svakog grma, drveta ili snežnog nanosa. Kuroči je bio mno-go tvrđi orah. Podigao je punu musketu i pažljivo nanišanio.

Džeku je zastala knedla u grlu kad je shvatio koga cilja. Mijuki je sunulaiz skrovišta kad je Kuroči povukao obarač.

Tane je razvejalo sneg iza nje.

„Ubijte nindžu!“, zaurlao je Kuroči. Žurno je punio oružje. Bio je besanna sebe zbog promašaja.

Mijuki je potrčala ka ogradi. Razbojnik je pojurio za njom, vitlajući bati-nom načičkanom smrtonosnim šiljcima. Džek i Neko gledali su kako Miju-ki žuri kroz šiprag. Razbojnik je bio brži. Pristigao je i zamahnuo batinom.Džek je uzviknuo upozorenje. Mijuki se sagla i promenila pravac.

Razbojnik je opsovao i nastavio poteru. Džek je procenio da je predalekood ograde i da neće stići do nje. Zlikovac je ponovo zamahnuo smrtono-snom batinom ka njenoj glavi. Nije pogodila cilj. Mahnuo je rukama, kaopreplašena ptica, kad je izgubio tle pod nogama. S otegnutim vriskom po-leteo je ka krošnjama. Ljuljao se u kljusama. Visio je naopačke, nemoćanda se oslobodi.

197

Mijuki je vijugala da bi izbegla brojne zamke. Preskočila je preko jarka strnovitim žbunjem. Izvela je salto u vazduhu i dočekala se na drugoj strani.Prebacila se preko ograde i dokotrljala do Džeka.

„Umakla sam im za dlaku“, zadihano je prozborila.„Gde ste krenuli?“, povikao je Kuroči kad su se tri preživela razbojnika

dala u bekstvo.

„Niko nije rekao da ćemo imati posla s nindžama“, povikao je jedan odnjih.

„Čitava šuma je smrtonosna zamka!“, užasnuto reče drugi.

Treći bandit je ćutke trčao svom brzinom.Kuroči je proračunavao kakve su mu šanse da izvuče živu glavu iz šume

pune zamki. Shvatio je u kakvom je položaju. Okrenuo se i pohitao za ra-zbojnicima u bekstvu.

Prvi razbojnik stigao je do staze. Kriknuo je od bola i počeo da skakućeokolo.

„Tecubiši?“, pitao je Džek sa širokim osmehom.

Mijuki je klimnula. Džek se zamalo sažalio na čoveka koji je pokušavaoda pregazi teren pun tecubišija - gvozdenih šiljaka - skrivenih u snegu.

„Više neće pokušavati da prođu ovim putem“, samouvereno reče Mijuki.„Veliki majstor me je naučio - uplašen neprijatelj isto je što i mrtav neprija-telj

198

49.

POGOĐEN

„Zašto jednostavno ne odustane?“, glasno se pitao očajni Sora.

Stajao je sa svojom jedinicom kopljanika pored jarka, crven u licu i zadi-han posle još jednog okršaja s razbojnicima. Bilo je kasno po podne. Aku-ma je iscrpljivao seljake neprestanim napadima. Navikli su se nacelodnevni rad u polju, ali nisu imali duhovne ni fizičke snage za dužu bor-bu.

„Akuma neće stati dok ne pobedi... ili pogine“, odvratio je Džek. Brisaoje krv s oštrice. „Ali neće pobediti dokle god se budemo borili!“

Akuma je, nakon propasti iznenadnog napada kroz šumu, okupio sve sna-ge na južnoj strani. Prvi napad je brzo odbijen. Razbojnici su žestoko na-srnuli, ali su ih seljaci odbili zahvaljujući oštrim kopljima i jarkuispunjenom trnjem. Džek je ubrzo shvatio da je Akuma samo isprobavaohrabrost i odlučnost branilaca. Razbojnički vođa izdao je naređenje za po-vlačenje pre nego što je izgubio ijednog čoveka. S promišljenom preci-znošću, slao je grupe razbojnika u napade na različite delove jarka.Smenjivali su se u nasrtajima, tražeći pukotinu u odbrani sela.

Vika je dopirala s krajnje desne strane odbrambene linije. Seljaci pod Sa-burovim vođstvom pohrlili su da odbrane svoj deo linije. Odred razbojnikana drugoj strani jarka jurnuo je na koplja. Neki su odbijali ubode, dok su

199

drugi pokušavali da proseku put kroz trnje.

Jedan seljak istupio je iz stroja, da bi zabio koplje u najbližeg razbojnika.Strela mu je probila vrat. Gušio se sopstvenom krvlju, koja mu je izbijalana usta. Pao je u jarak.

„Oče!“, povikao je dečak. Odbacio je koplje i požurio da ga izvadi iz šan-ca.

Zlokobni prasak muskete razlegao se poljem. Dečak je pao na leđa, pro-bijen smrtonosnim tanetom.

Saburova jedinica počela je da se raspada. Hrabrost im se krunila u suko-bu s moćnijim protivnikom.

„Držite položaj!“, naredio je Saburo. Stuštio se na razbojnika koji je sa-vladao jarak. Blokirao je napad katanom i šutnuo protivnika pravo u grudi.Odbacio ga je u trnje. Razbojnik je pokušao da se iščupa. Bacakao se kaoriba u mreži. Neka žena dotrčala je iz pozadine urlajući. Dohvatila je odba-čeno koplje.

„Ovo ti je za mog muža!“, povikala je i probola razbojnika u jarku. Išču-pala je koplje iz njegovog tela i zadala novi udarac. „A ovo za mog sina!“

Pala je na kolena. Jecala je pored palih ukućana.Saburo ju je odvukao nazad, da ne bi stradala.

Seljaci su nastavili da se bore. Pokolebali su se kad je strela oborila jošjednog od njih.

Hajato je pritrčao Džeku i Joriju. „Akuma nas polako lomi“, sumorno jeprozborio. „Iscrpljuje nas dok Kuroči i Sajomi izdaleka proređuju naše re-dove.“

„Moramo da održimo borbeni moral“, rekao je Džek. „Otpor nam je jedi-na nada.“

„Ako nastavimo da gubimo ljude ovom brzinom, uskoro niko neće smetida priđe jarku.“

„Nemamo drugog izbora.“Hajato se ujeo za usnu. Ni on nije mogao da smisli neki spasonosni po-

tez.

„Zmija se tuče u glavu“, napomenuo je Jori.

200

Džek i Hajato izmenjali su poglede. Znali su da takva taktika povlači iveliki rizik. Nisu očekivali da će Jori predložiti takvu ideju.

Džek je pogledao preko polja ka Akumi i rekao: „Hajato, možeš li da gapogodiš strelom s ove razdaljine?“

Odmahnuo je glavom. „Neprekidno je van domašaja. Zna da se čuva.“

„U tom slučaju, moraš da mu priđeš bliže.“„Čak i kad bih prošao pored razbojnika, Kuroči ili Sajomi bi me ubili

pre...“

Musketa je prasnula.„NE!“, užasnuto je kriknuo Jori.

Džek se okrenuo u mestu, na vreme da vidi kako Saburo pada na tle.Akuma je odmah poslao drugu grupu razbojnika na levi kraj jarka.

„Hajato, povedi svoje ljude na tu stranu“, naredio je Džek. Pritrčao je sJorijem palom drugu.

Čučnuli su kraj njega. Nepokretno je ležao.„Saburo!“, kriknuo je Džek. Skinuo mu je masku s lica.

Njegov prijatelj nije odgovorio. Jori je počeo da se moli dok su grozniča-vo pokušavali da ga povrate. Džek je bio u šoku. Nije mogao da zamisli daće na ovaj način ostati bez Sabura. Nije trebalo da ga pita da mu se pridružiu samoubilačkoj misiji.

Saburova jedinica počela je da popušta posle zapovednikovog pada. Po-javile su se pukotine u njihovom stroju. Razbojnici su pohrlili preko jarka,da iskoriste odsustvo vođe. Hajato se na drugom kraju borio da zadrži dru-gi talas napadača.

Akuma je sačekao da seljaci budu zauzeti na obe strane odbrambenogpoložaja, a onda poslao treći i poslednji odred u napad na nebranjeno sredi-šte odbrambene linije. Razbojnici su se bacili na trnovito žbunje. Sekli suga sekirama i mačevima.

Napadači na Saburovu jedinicu prvi su probili odbranu. Jedan je prose-kao sebi put kroz seljake. Sejao je haos, ubijajući sve na svom putu.

Razgnevljeni Jori skočio je pred razgoropađenog razbojnika.„JAAAH!“

201

Razbojnik je pao, kao da je naleteo na zid od cigle.

Jori je udahnuo vazduh. Spremao se na novi razorni kjajdžicu napad.Džek je za to vreme tražio Saburovu ranu, da bi zaustavio krvarenje.

„JAAAH!“

„Reci Joriju... da prestane da se dere“, progunđao je Saburo. Polako jeotvorio oči. „Glava mi odzvanja... kao zvono u hramu.“

Džek je s nevericom zurio u palog prijatelja. „Živ si!“

Ugledao je olovno tane - zariveno u Saburov šlem.„Pomozi mi da se uspravim“, reče Saburo, ošamućen ali neozleđen.

„Ovaj oklop je strašno težak!“

Seljaci su zaklicali kad su videli da zapovednik ustaje.„Sačuvao mi je glavu“, reče Saburo i potapša šlem. Na trenutak se zatetu-

rao i povratio ravnotežu. Visoko je podigao mač i okupio svoje ljude. Jur-nuo je na razbojnike s moćnim „kjaj“.

Džek je okupio svoju mačevalačku jedinicu. Poveo ih je ka središtu bor-benog položaja. Saburovo čudesno vaskrsnuće ohrabrilo je branioce. Selja-ci su se žestoko borili. Napadači su prodirali kroz rupu u središtu jarka.

Džek ih je presreo sa svojim mačevaocima. Borba je bila krvava. Seljacinisu mogli ravnopravno da se suprotstave Akuminim iskusnim borcima.Seljak levo od Džeka pao je pod snažnim udarcima mača. Džek mu je potr-čao u pomoć. Stigao je prekasno. Golemi razbojnik, snažan kao medved,okomio se na sledećeg seljaka, s namerom da ga nabode na golemo sečivonodašija.

„Ne!“, povikao je Džek i skočio između njih sa katanom i vakizašijem.„Moj si, gajdžine“, zarežao je razbojnik i zamahnuo masivnim nodašijem

ka Džekovom vratu.

Blokirao je udarac kratkim mačem. Ruka mu se savila pod silinom udar-ca. Istovremeno je zabio katanu u protivnikov stomak. Razbojnikov oklopbio je predebeo. Vrh mača skliznuo je u stranu.

Krupni razbojnik se prezrivo nasmejao i šutnuo mladog samuraja u grudi.Džek se prostro po snegu. Protivnik je zamahnuo, nameran da ga raspoluti.Džek je skočio na noge i blokirao napad s oba mača.

202

Shvatio je da su napadi na razbojnikova dobro zaštićena prsa uzaludni izamahnuo ka njegovoj glavi. Zlikovac je instinktivno podigao mač, da seodbrani. Otkrio je slabu tačku u oklopu. Džek je neumoljivo precizno zariovrh vakizašija između spojeva na metalnom oklopu. Razbojnik je bolno ja-uknuo kad mu se oštrica zarila u meso.

Procenio je da bez ruke kojom drži mač nema mnogo izgleda protiv Dže-kove tehnike Dva neba. Brzo se povukao u bezbednost ravnice. I drugi ra-zbojnici su, na Džekovo zaprepašćenje, pobegli za njim. Seljanke su - kadsu videle da je mačevalačka jedinica u nevolji - pohitale u pomoć, bacajućikamenje na napadače. Žestoko bombardovanje nateralo ih je da uzmaknu.Pukotina u odbrani brzo je zatvorena novim trnovitim žbunjem.

Džek je bacio pogled duž jarka. Laknulo mu je kad je video da je Hajatoodbio napadače i da je Saburova jedinica uspela da potisne ostatke Akumi-nih snaga preko jarka.

Ratna sreća se preokrenula. Preživeli su, ali na jedvite jade.

203

50.

ATENTAT

„Koliko ljudi smo izgubili?“ pitao je Džek kad se sastao s mladim samu-rajima i Mijuki na seoskom trgu.

Akumini ljudi, povređeni i iznenađeni srčanim otporom seljaka, povuklisu se na početak pirinčanih polja. Tamo su lizali rane. Neko ih je motrila saosmatračnice.

„Izgubili smo sedam seljaka... i dečaka“, odgovorio je Hajato.

„Zvao se Riku“, žalostivo će Jori. „Bio je naš vršnjak.“Džek je sedeo na ivici verande, s licem u šakama. „Dvojica su se borila u

mojoj mačevalačkoj jedinici.“

„Ne možeš da kriviš sebe zbog njihove pogibije, Džek“, reče Judaj. „Ovoje rat.“

„Ali ja sam ih obučio. Ja sam ih vodio...“

„Zbog toga su četvorica još živa.“Džek je cenio Judajev trud, ali se nije nimalo bolje osećao. Razbojnici su

odbijeni, ali je moral branilaca ozbiljno načet.

„Teško da ćemo preživeti još jedan ovakav napad“, rekao je.„Ja sam ga preživeo!“, reče Saburo. Ponosno je pokazivao ulubljeni šlem.

„Čak će i moj otac biti zadivljen kad ga vidi.“

204

„Ne zaboravite da je pet razbojnika ostalo na poprištu“, reče Hajato.„Akuma sad može da računa na dvadesetak boraca, od kojih su četvoricaranjena. Pretrpeli smo gubitke, ali sam siguran da se ni njemu ne žuri daopet napadne.“

„Ali još nije otišao“, napomenula je Mijuki. „Čeka da se smrkne.“„U tom slučaju je vreme da smrskamo glavu zmiji“, reče Džek. Bes i

tuga zbog sedam izginulih seljana činili su ga još spremnijim za smelu ak-ciju.

„Predlažeš da ga ubijemo?“, reče Mijuki sa zlokobnim sjajem u očima.„Ko je smislio taj plan?“

Džek i Hajato pogledali su Jorija.

„Pun si iznenađenja za jednog kaluđera“, reče Mijuki. „Reci mi, kako sito nameravao da učiniš?“

Jori je bio zapanjen idejom da bi on mogao biti ubica.

„Neće ga on ubiti. Ja ću“, reče Hajato. „Lukom i strelom.“„To je neizvodljivo“, hladno će Mijuki.

„Znam da je van strelometa“, nervozno će Hajato, iznerviran njenom kri-tikom. „Prići ću mu bliže. Obratiću posebnu pažnju na Kuročija i Sajomi.“

„Oni nisu tvoj najveći problem“, reče Mijuki.

„A šta je, ako oni nisu?“, zanimao se Hajato. Trošio je poslednje zalihestrpljenja.

„Akumin oklop je previše debeo. Tvoja strela će se samo odbiti od njega.Da bi ga ubio, moraš da mu priđeš veoma blizu.“

„Šta predlažeš?“„Ovo nije posao za samuraja... već za nindžu.“

Meseca nije bilo na nebesima. Samo su se zvezde odražavale na snegompokrivenoj ravnici. Noć je donela nazad seljačke strahove. Znali su da jeAkuma tamo negde i da vreba priliku za napad. Nisu smeli da napuštajuprostor oko stražarskih vatri. Akuma je za njih bio đavo. Verovali su dacrpi snagu iz noćne tmine.

Baš kao i nindže.

205

„Napašću u ponoć“, reče Mijuki. Proverila je da li joj je nindžato dobropričvršćen na leđima.

„Ne moraš to da činiš“, reče Džek. Strahovao je da se neće vratiti iz opa-sne misije.

„Za to sam se obučavala.“

„Znam. Ali ljudi poput Akume znaju da se čuvaju od atentatora.“„Nisi valjda zabrinut za mene?“, rekla je s nestašnim osmehom na usna-

ma.

„Naravno da jesam“, odvratio je i izvukao šuriken iz obija. „Ponesi ga, zasvaki slučaj.“

Dodao joj je čeličnu zvezdu. Ruke su im se srele, a pogledi ukrstili.

„Biću pažljiva“, obećala je. Gledala ga je pravo u oči dok je uzimala šu-riken.

Navukla je kapuljaču i potrčala kroz šumu.

Gledao ju je kako preskače preko jarka, zaobilazi skrivene zamke i nesta-je u noći. Planirala je da se probije kroz šumu i da krene ravnicom, da bi seneopaženo prikrala Akumi. Divio se njenoj hrabrosti i odvažnosti. Pitao seda li će je opet videti.

Neko je stajala pored njega. Pokazala mu je: Videćeš je.

Osmehom joj se zahvalio na ohrabrenju. Možda je živela u svetu bezzvuka, ali je i te kako dobro čula neizgovoreno.

Ostavio je Neko da bdi nad šumom. Vratio se na trg i požurio ka odbram-benom jarku na južnoj granici. Hajato je patrolirao središnjim delom šanca,sa Saburom na zapadnom i Jorijem na istočnom krilu. Judaj je s malimodredom ostao na svom mestu na severnoj barikadi. Postojala je moguć-nost da Akuma pošalje nekoliko ljudi da pokušaju novi napad. Džek nijemogao da ostavi severni prilaz bez odbrane.

„Otišla je“, obavestio je Džek Hajata.„Mijuki je izuzetno hrabar nindža.“

„Vratiće se“, reče Džek, oštrije nego što je nameravao.Hajato ga je pažljivo osmotrio. Kad je zapazio njegovu zabrinutost, do-

dao je: „S Akuminom glavom, nadam se.“

206

Usmerio je pogled na tamno prostranstvo ravnice Okajama. „Neobično jetiho. Siguran sam da Akuma nešto sprema.“

I Džeka je mučila ista slutnja. „Gde god bio, broji zadnje časove.“Povici su zaparali noć kad je Džek krenuo ka Saburu. Stizali su iz Jorije-

vog odreda. Izgleda da je Akuma napao. Džek i Hajato dograbili su baklje ipojurili duž jarka.

Usplahireno lice izronilo je iz tame.„Napali su nas... iskrsli su iz mraka“, stenjao je Sora.

„Gde su?“, reče Džek sa isukanom katanom.„Otišli su... ali ne pre nego što su ga... zarobili.“

„Koga?“, pitao je Hajato.Džek nije morao da čeka starčev odgovor. Već ga je znao.

Video je Jorijev šakudžo pored krvave mrlje u snegu.

207

51.

POGUBLJENJE

Dva razbojnika držala su plamteće baklje, da bi svi u selu videli lomaču usredištu pirinčanog polja. Debla dovučena iz šume naslagana su oko kocapobijenog u tle. Na njemu je bila sićušna prilika u kaluđerskoj odeći i sa-murajskom oklopu - Jori.

Džek je bespomoćno stajao na obodu šanca. Užasnuto je posmatrao po-gubljenje. Hajato, Saburo i seljaci stajali su iza njega. Svima se na licuogledao bes.

Akuma se podmuklo smejao iz svog skloništa u najgušćoj tami.

„Rok za predaju ističe vam u ponoć“, saopštio je. „Kaluđer će, u protiv-nom, živ izgoreti.“

„Nemojte se predati!“, povikao je Jori. Glas mu je drhtao, iako se trudioda zvuči hrabro.

Nakamura je zakoračio u prostor osvetljen bakljama. Udario je po Jorije-vom šlemu pljosnatom stranom sekire. „Drži jezik za zubima, ili ću ti gaodseći!“

Jori se oklembesio na konopcima, onesvešćen od udarca.

Džek je gnevno pohrlio napred, rešen da se probije preko trnovitog žbu-nja i spase prijatelja.

Hajato ga je uhvatio. „Nemoj! Ubiće te.“

208

„Moram da ga spasem!“

„Akuma baš to i želi.“Džek se otimao iz njegovog stiska.

„Koristi Jorija kao mamac“, nastavio je Hajato. „Umrećeš pre nego štopređeš pola puta do lomače.“

Prestao je da se otima kad je shvatio da Hajato u pravu.

„Nadam se da volite kaluđersko pečenje!“, grmnuo je Nakamura i povu-kao se u tamu.

Dva razbojnika su ga sledila. Samo jedna baklja treperila je na vetru.

„Moramo nešto da uradimo“, navaljivao je Saburo, očajan koliko i Džekzbog groznog gubilišta na pirinčanim poljima.

„Predlažem da zajedno jurnemo na razbojnike“, reče Džek.

„To je dobra ideja! Akuma ne očekuje napad“, složio se Saburo, s polui-sukanim mačem.

Hajato ih je odvukao u stranu. „Naša vojska sastavljena je od seljaka, neod samuraja“, podsetio ih je. „Bez prednosti koju im pružaju odbrambenipoložaji, razbojnici će ih poseći kao snoplje.“

„Zašto se na prepad ne bi odvažio samo mali odred samuraja?“ nije odu-stajao Džek.

„Borio si se u bici za zamak Osaka. Da li se sećaš šta se dogodilo kad suSatošijeve snage bile namamljene iz zamka? Izgubili smo boj! Selo je našatvrđava. Napuštanje odbrambenih položaja bilo bi ravno samoubistvu.“

Toge se odvojio od stražarske vatre i prišao mladim samurajima.„Nadam se da ne razmišljate o predaji?“, paranoično ih je optužio, pod-

staknut njihovim došaptavanjem. „Ako o tome većate, znajte da će Akumaspaliti vas, vašeg prijatelja i sve živo u selu. Zemlja će se crneti od gara ipepela kad đavo dovrši gnusni posao.“

„Samuraji nisu prevrtljivi kao seljaci“, reče Hajato uvređen optužbom.„Bušido nas obavezuje na bezuslovnu i nepokolebljivu odanost.“

„Smišljamo način da spasemo Jorija“, objasnio je Džek zbunjenom To-geu.

Seljanin je posmatrao prostor između njih i lomače.

209

„Spremni ste da se žrtvujete za jednog čoveka?“

„To je srž samurajskog duha“, odvratio je Džek. Setio se ideje vodiljesvog zaštitnika Masamota - one koju je Jamato sledio do tragičnog kraja dabi spasao njega i Akiko. „Osim toga, Jori je moj prijatelj. Spreman sam dau svakom trenutku dam život za njega.“

„Možda to neće biti neophodno“, reče Hajato s napetim osmehom. „Jošpostoji jedna nada... Mijuki.“

Džek je posmatrao Jorija izdaleka. Prozreo je Akuminu taktiku. Nije uzeotaoca da bi ih nagnao na predaju. Inscenirao je spektakularno pogubljenjeda bi ulio strah u srce mladim samurajima. Okrutna predstava priređena jeda bi slomila njihov duh i okrunila moral.

Bilo mu je teško da prihvati Hajatovo mišljenje, iako mu je bilo jasno dabi bilo suludo uleteti u klopku, iz koje sigurno ne bi izvukao živu glavu.Imao je osećaj da ponovo izdaje dragog prijatelja i da krši obećanje da ćega zaštititi, baš kao i u bici za zamak Osaka. Ostalo mu je samo jedno, dase moli da Mijuki uspe u svojoj misiji pre ponoći. Joriju je život zavisio odtoga.

Podigao je pogled prema zvezdama i procenio da nije ostalo još mnogovremena.

Usamljena baklja na pirinčanom polju konačno se ugasila. Jori je utonuou tamu. Zamišljao je prijatelja vezanog za kolac, na gomili debala koja ćeuskoro biti potpaljena. Pažljivo je osluškivao, ne bi li presreo neki nagove-štaj da je Akuma ubijen... Ništa nije čuo.

Nova baklja upaljena je u daljini. Zlokobna svetlost blistala je u tami, kaodemonska glava odvojena od tela. Zastala je kad se poravnala s lomačom.

Jori je još visio na konopcima, s glavom na grudima.Nakamurino ožiljcima i vatrom naruženo lice pojavilo se u crvenoj sve-

tlosti baklje.

„GAJDŽINE!“, povikao je. Pogledom je tražio Džeka među seljacima,okupljenim oko stražarskih vatri. Zlobni osmeh zaigrao mu je na licu po-krivenom plikovima kad je ugledao Džekovu plavu kosu. „Da li se preda-jete?“

210

Džek je zurio u gustu tamu. Gde si, Mijuki?

„Nešto sam te pitao, gajdžine!“, povikao je Nakamura s visoko podignu-tom bakljom.

Džek je prkosno uzviknuo, uprkos svim instinktima. „NEĆEMO SE...PREDATI!“

211

52.

PLAMTEĆA LOMAČA

Nakamura je bacio buktinju na lomaču. Debla su se brzo zapalila. Vatrase širila. Jorijeva glava ostala je pognuta u molitvi kad su ga plamenoviokružili, a dim pokuljao ka noćnom nebu.

„Ne možemo da čekamo na nju“, reče Džek i isuka mač, spreman na ju-riš.

Saburo se, sa šačicom seljaka dobrovoljaca, spremao da jurne preko pi-rinčanih polja, da bi spasao prijatelja.

Hajato im je preprečio put. „STANITE! Nismo se ovako dogovorili!“„Ali Jori će umreti ako odmah ne krenemo.“

„Dogovoreno je da krećemo samo ako Mijuki ubije Akumu.“„SKLONI SE!“, naredio mu je Džek.

Hajato nije ni mrdnuo. „Jasno je da Mijuki nije uspela. Naš pokušaj spa-savanja biće samoubistvo ako banditi nisu ostali bez vođe.“

Seljaci dobrovoljci uzmakli su od jarka kad su ovo čuli. Hrabrost ih jenapustila.

„U tom slučaju ću poći sam“, nije odustajao Džek.„Ne ideš bez mene“, reče Saburo.

„I ja ću poći“, oglasio se Juto, užasnut ali rešen da vrati dug Džeku i po

212

cenu života.

Sa smrznutih polja dopiralo je pucketanje vatre.„Slušajte me, vas dvojica“, reče Hajato, spreman da se suprotstavi Džeku

i Saburu. „Biti samuraj znači podnositi žrtve. Ne odbacujte uludo svoje ži-vote. Akuma će pobediti ako to učinite. Selo će pasti, a sve dosadašnje žr-tve biće uzalud.“

Džek je shvatio da Hajato ima pravo. Srce mu se cepalo. Radije bi pogi-nuo pokušavajući da izbavi prijatelja nego da gleda kako ga spaljuju živog.

Bezbrojne iskre sunule su u noćno nebo. Golemi plamenovi s lomačeosvetlili su pirinčana polja. Sečiva su zablistala u rukama senovitih prilika,na granicama svetlosnog obruča.

„Vidiš! Akumini ljudi čekaju“, reče Hajato.„Ima pravo. To je zamka!“, poraženo će Saburo, oborene glave.

„Jori ne bi voleo da uzalud pogineš“, nastavljao je Hajato. „Neću ti stajatina putu...“

Visoki plamenovi progutali su lomaču. Jorijev šlem i prsni oklop višenisu mogli da ga odbrane od strašne vreline. Dečak se nije otimao, niti vri-štao. Ostao je hrabar do samog kraja.

„JORI!“, kriknuo je Džek. Pao je na kolena.Saburo je jecao pored njega. Suze su mu tekle niz lice.

Hajato se prisilio da gleda grozni prizor. Mučila ga je pomisao da je osu-jetio pokušaj spasavanja. „Zaista je hrabar, nije ni pisnuo.“

„Kaluđeri to ne rade“, reče neko.

Mijuki je iskrsla iz tame. Džeku je laknulo kad je video da je živa izdrava, iako tuga zbog Jorijeve pogibije nije bila ništa manja.

„Da li je Akuma mrtav?“, pitao je.

Mijuki je sa žaljenjem odmahnula glavom.„Zašto nije?“, planuo je Džek. Tuga se pomešala s besom.

„Morala sam da izaberem“, objasnila je. „Ubiti Akumu ili...“Koraknula je u stranu. Jori se, kao nekim čudom, pojavio iza nje.

Džek i Saburo nisu verovali svojim očima.

213

„JORI!“, povikao je Džek. Pritrčao je i stisnuo prijatelja u zagrljaj. Zatimje pao na kolena i postiđeno savio glavu pred njim. „Kako ćeš mi oprostitišto sam te napustio?“

„Ne slušaj ga“, umešao se Hajato. „Pojurio je da te spase. Jedva sam gazaustavio.“

„Drago mi je što si to učinio“, reče Jori s toplim osmehom. „To bi bilanepotrebna žrtva, dragi prijatelju.“

„Ali, ako si ti ovde, ko je tamo?“, pitao je Saburo, pokazujući na prilikuna lomači.

„Slamnati vojnik, naravno.“

Džek se nasmejao. Tek sad je primetio da je Jori bez oklopa.„Ali nismo te ispuštali iz vida. Kako je to moguće?“, reče Hajato.

Mijuki ga je obešenjački pogledala i odvratila: „Pripiši to nindža magiji.“Besni urlik se zaorio s pirinčanih polja. Nakamura je doznao istinu. Sla-

ma je izgorela. Oklop je pao, a prazni šlem zakotrljao se po vatri. Razboj-nik se unezvereno osvrtao oko sebe. Pogled mu se zaustavio na Joriju,bezbednom iza seoskih odbrambenih položaja. To ga je još više razgoropa-dilo. Srdito je šutnuo šlem i potrčao ka Akumi.

„Morala sam da podmetnem lutku da bismo neopaženo pobegli“, objasni-la je Mijuki. „Nisam imala vremena da ikom izložim svoj plan. Jedva samstigla do Jorija pre ponoći.“

„Ti si ugasila baklju?“, reče Džek. Sve više joj se divio.

„Grudvom“, klimnula je.„Akuma će se zaista razbesneti“, reče Saburo s vragolastim osmehom.

Pažnju im je privuklo pucanje leda na pirinčanim poljima. Vatra je istopi-la ledeni pokrivač. Lomača je propala u vodu ispod njega. Vatra se ugasila.Ravnica je utonula u tamu.

214

53.

OTIŠAO JE

Borili su se da ostanu budni.

Druga noć bez sna donela je iscrpljenost. Pretila je da porazi seljake preAkume. Dremljivo su se klatili pored stražarskih vatri. Gubili su bitku sumorom. Mladi samuraji su sa svojim jedinicama na smenu patrolirali okogranice, iako su jedva držali oči otvorene. Noć bez meseca naterala ih je dase oslanjaju samo na čulo sluha. Svaki zvuk predstavljao je nagoveštaj ra-zbojničkog prepada, a svaki šum početak juriša. Hajatu se učinilo da čujekorake u snegu. Razbojnici se nisu pojavili, niti pokušali da jurnu prekojarka. Džek je, u svojoj smeni, čuo krckanje drveta. Uskoro je shvatio dareka lagano kruni ostatke mosta. Topot kopita je sve uzbunio, ali se ni po-sle toga ništa nije dogodilo.

Selo je, posle te uzbune, utonulo u napetu tišinu.

„Šta mislite, kakvi su Akumini planovi?“ pitala je Mijuki da bi razbila ti-šinu koja joj je više smetala od buke.

„Možda će odlučiti da podigne opsadu“, zevajući je odvratio Saburo.

„Kako kad razbojnici sigurno oskudevaju u hrani i najosnovnijim po-trepštinama?“, upita Jori.

„To ih čini još opasnijim“, reče Džek. Trupkao je da bi se ugrejao. „Sadsu kao čopor divljih pasa.“

215

Džek je posmatrao seljake, uzdrhtale od hladnoće i užasa. Nisu se udalja-vali od stražarskih vatri, iz straha da ih razbojnici ne otmu. Bili su iscrplje-ni i ožalošćeni zbog izgubljenih prijatelja. Na izmučenim licima ogledalase istina - bili su na ivici snaga.

„Šta god da se desi“, reče Džek, „sledeća bitka biće odlučujuća.“„Trebalo je da se vratim i ubijem Akumu“, reče Mijuki. „Mogla sam da

okončam sve ovo.“

Džekje odmahnuo glavom. „Akuma je sigurno pojačao stražu nakon Jori-jevog izbavljenja. Napad na njega bio bi prevelik rizik... čak i za nindžu.“

Sorina kći Mija donela im je malo pirinča.

„Poslala vam ga je mama, da obnovite snagu.“ Poklonila se i pružila sud.Bacila je pogled preko jarka, na pirinčana polja. „Mislite li da je Akumakonačno odustao?“

Džek je seo pored vatre, da obeduje. Odmahnuo je glavom. „Bojim se daje to samo uzaludna nada.“

„Ustaj, Džek!“, pozvao ga je Sora i snažno prodrmusao.

Treptao je na ranom, jutarnjem suncu. Psovao je samog sebe. Nije smeoda zaspi. Skočio je s mačem u ruci.

„Gde je Akuma?“

„Otišao je!“, uskliknuo je Sora. Uzbuđeno je pokazivao na pusta pirinča-na polja.

Protrljao je snene oči. Starac je govorio istinu. Akume nije bilo na vidiku.Blistava, snegom pokrivena ravnica bila je pusta dokle god je pogled dopi-rao. Crna rupa u središtu pirinčanog polja bila je jedini trag razbojničkogprisustva.

Hajato im je prišao. „Obišao sam čitav jarak. Nigde ih nema.“„Namerio se na drugo selo“, reče Toge. Pokrio je lice da bi se odbranio

od izlazećeg sunca, premeravajući horizont.

Džek nije verovao u to. Seljani jesu. Već su se radovali.„Potukli smo Crnog Meseca!“, urlao je Kunio, sa osmehom od uva do

uva.

216

Seljaci su podigli koplja. Klicali su pobedi.

„Akuma nije otišao. Sigurno se negde krije“, govorio je Džek. Znao je daje rano za slavlje.

Otrčao je do seoskog trga i popeo se na osmatračnicu. Mijuki je već bilatamo s Jorijem. Gledali su u svim pravcima.

„Ne vidim nijednog razbojnika“, reče Mijuki.Džek se i sa osmatračnice uverio da su pirinčana polja prazna. Mlin na

istoku bio je samo spaljena ljuštura. Dim se vio iz njega kao crna zmijuri-na. Ono malo što je ostalo od mosta bilo je neprelazno. Iz vode je virilosamo nekoliko nagorelih greda. Nigde nije bilo ni žive duše. Severni put kaplaninama bio je jednako samotan.

Kad je video Neko na trgu, Džek je pitao Mijuki: „Kako stoji šuma?“Mijuki je privukla devojčicinu pažnju. Obratila joj se znak-vima. „Neko

kaže da je i šuma čista.“

S visine su gledali kako seljaci odlažu oružje i raspuštaju jedinice. Čak sui Judajevi ljudi napustili položaj da bi sa ostalima na trgu proslavili Akumi-no povlačenje.

Toge je stajao na verandi seoske kuće s Jošijem. Doviknuo je: „Vidiš liAkumu, Džek?“

„Ne, ali...“Oduševljeni usklici seljana su ga prekinuli pre nego što im je izneo sum-

nje.

Toge se obratio seljanima. „Oslobodili smo se Crnog Meseca zahvaljuju-ći mladim samurajima i tvojoj hrabrosti!“

Uzvici i pokliči ispunili su trg. Džek je na osmatračnici sumnjičavo od-mahivao glavom. „Akuma ne bi tek tako otišao.“

„Možda nije mogao da podnese sramotni poraz“, nagađao je Jori.„Ili je, baš kao što je Toge rekao, odabrao lakšu metu“, reče Mijuki.

„Akuma je lukav. Zna da su seljaci umorni i da očajnički žele da verujuda je otišao“, objašnjavao je Džek. „Čeka da spustimo gard i zaboravimona opasnost.“

„Ali razbojnici ne mogu iskrsnuti niotkuda“, tvrdio je Jori.

217

Džek je pretraživao krajolik. Video je samo sneg. Nastavio je da traži...

Sve više se kolebao. Možda je Akuma stvarno otišao.Sunce se podiglo iznad horizonta. Zlatna svetlost objavila je dolazak no-

vog dana i rasterala strahove od prethodne noći. Bitka je, po svemu sudeći,okonćana. Osećao je silan umor.

„Trebalo bi da se odmorimo, pošto Akume već nema na vidiku“, predlo-žio je Džek. „Ali moramo ostati budni, za slučaj njegovog povratka.“

„Ja ću prva na stražu“, ponudila se Mijuki. Ni ona nije verovala da seAkuma povukao.

Džek je bio previše umoran da bi negodovao. Klimnuo je. Jori je počeoda se spušta merdevinama. Džek je hteo da krene za njim, kad je uočio na-znaku pokreta. Stao je i bacio pogled na najbliže pirinčano polje. Na njemunije bilo ničeg izuzev smetova. Stupio je na merdevine. Bio je siguran daga umorne oči varaju.

Čuo je zlokobnu tutnjavu u daljini.

Mijuki je kriknula. „Razbojnici na severu!“Okrenuo se na tu stranu. Video je kako se velika stena, odlomljena s

grebena, valja nizbrdo. Krivudala je ka prepreci. Pet razbojnika galopiraloje za njom. Sajomi je jahala iznad njih.

Seljaci na trgu zbunjeno su se osvrtali oko sebe.Judaj je pokušao da nadjača krike neverice i straha: „GRADITELJI

PREPREKE!“

Džek je, na svoj užas, otkrio da ga instinkti nisu prevarili. Bacio je po-gled na pirinčana polja. Smetovi su se podizali i raspadali pred njegovimočima. Dva razbojnika napustila su skrovište i pojurila ka jarku. Nosili suširoku drvenu dasku s uništenog mosta. Još više smetova se podiglo kad sustigli nadomak jarka. Nakamura je pojurio preko improvizovanog mosta,praćen trojicom teško naoružanih razbojnika.

„Razbojnici na jugu!“, upozorio je Džek.

Saburo je okupio ljude i krenuo ka jarku.„Razbojnici na istoku!“, povikala je Mijuki. Džek je gledao kako još dvo-

jica razbojnika iskaču iz snega, da bi prebacili dasku preko istočne stranejarka. Akuma se neopaženo prišunjao rečnom obalom. Sad je jurišao na ko-

218

nju niz put, ka improvizovanom mostiću.

Hajato je pozvao svoju jedinicu na zbor. Seljaci su trčali na sve strane.Skupljali su oružje i žurili za mladim zapovednicima. Na seoskom trgu vla-dao je haos.

Džek se obratio Mijuki, ošamućen istovremenim napadom iz svih prava-ca. „Pregaziće nas!“

219

54.

KRUG VATRE

Judaj je prvi stigao do odbrambenog položaja. Ali i on je zakasnio.

Kamenčina je savladavala poslednje metre staze. Tresnula je u središteograde. Prosekla je golemi prolaz u zidu od kolja i granja i zaustavila se ujarku. Razbojnici su neometano galopirali ka pukotini. Judaj je dohvatiodrvenu dasku prebačenu preko jarka, da bi ih sprečio da ga pređu. Sajomije odapela strelu na njega s visokog grebena. Pogodila ga je u grudi i obori-la na tle.

Razbojnici su imali otvoren put do užasnutih seljana.

Hajato je u međuvremenu očajnički nastojao da okupi jedinicu kod istoč-nog prolaza. Akuma je brzo napredovao. Njegovi razbojnici uskoro će pre-ći jarak s trnjem. Mladi samuraj uzeo je strelu iz tobolca i napustio zaklonod bala slame. Razbojnički vođa smelo je jahao ka njemu, kao da ga izazi-va da odapne strelu. Hajato ga je nanišanio kad je obližnji smet eksplodi-rao. Ispod njega se pojavio Kuroči Zmija, s musketom u rukama. Opalio jepre Hajata.

Mladi samuraj bio je u potpunosti zatečen i nije uspeo da se izmakne is-pred smrtonosnog taneta. Pao je poleđuške. Krv mu je isticala na sneg, bo-jeći ga u crveno.

Sve to se desilo za prvih nekoliko haotičnih trenutaka Akuminog napada.

220

„Jori!“, doviknuo je Džek prijatelju na trgu ispod osmatračnice. „Hajatuje potrebna pomoć.“

Jori je potrčao. Džek se okrenuo ka Mijuki, koja je čučala iza zaštitnogparavana.

„Požurimo! I Judaj je pogođen.“

„Samo ti idi“, odvratila je. Kresala je kremen iznad male crne cevi. Opso-vala je i ponovo pokušala. „Nadala sam se da do ovoga neće doći.“

„O čemu govoriš?“

Varnice su zaiskrile. Jasna svetlost je zaplamsala u Mijukinim rukama.„O krugu vatre!“, povikala je. Podigla se. Fitilj na vrhu cevi je goreo. „O

poslednjoj liniji odbrane!“

Zavitlala je cev s barutnim punjenjem u vazduh. Preleteo je preko pirin-čanog skladišta, ka jarku. Džek i Mijuki gledali su kako ponire ka meti... ikako pada ispred nje.

„Idem po nju“, reče Džek. Požurio je ka merdevinama.

Zadržala ga je. „Nema vremena“, objasnila je, besna na sebe zbog nepre-ciznog bacanja. „Eksplodiraće pre nego što tamo stigneš.“

Posmatrao je plamteći fitilj. Imala je pravo.

„NE!“, povikao je kad je ugledao kako Neko juri ka cevi.Devojčica nije mogla da ga čuje. Trčala je kao vetar. Zgrabila je i zavitla-

la cev u jarak prepun razbojnika. Detonator je eksplodirao sekundu kasnije.Vatreni zid poleteo je u nebo.

Neko se podigla u vazduh i nestala u plamenovima. Niz eksplozija potre-sao je selo. Vatra je hitala duž jarka. Gorelo je ulje za lampe, prosuto prekotrnovitog žbunja, u noći pre crnog meseca.

Seljaci i razbojnici užasnuto su posmatrali vatreni krug oko sela. Nesreć-ni zlikovci su urlali, zahvaćeni plamenom. Izgoreli su za nekoliko sekundi.

Džek je posmatrao sve to sa zaprepašćenjem i strahopoštovanjem. „Ni-sam ni sanjao da pet krugova mogu biti tako moćni“, procedio je.

„Ponekad su previše... moćni“, odvratila je Mijuki. Suza joj je kliznulaniz obraz. „Neko je životom platila ovaj podvig.“

Džek je pogledao mesto gde je devojčica stajala. Ništa nije ostalo od nje.

221

Srce mu se cepalo od bola. Možda su zadali razorni udarac Akumi, ali suplatili strahovitu cenu. Zbog nje je pristao da pomogne selu... a sad je mr-tva.

Mijuki je zajecala. „Ja... sam... kriva.“„Nisi, Akuma je kriv - i uvek će biti“, odlučno će Džek. „Neko je možda

bila tiha kao miš, ali je imala lavovsko srce. Akumini ljudi bi pobili sve uselu da se nije žrtvovala.“

Pomislio je na Hajata i Judaja. Molio se da su nekako preživeli. Nije vi-deo Hajata sa osmatračnice. Judaja su njegovi ljudi uspravili uz bale sena iokupili se oko njega.

Čovek pored Judaja iznenada je pao. Strela mu je virila iz leđa. Džekov-pogled zaustavio se na prilici na velikom kamenu otkinutom s planine. Sa-jomi je ciljala Judajeve ljude kroz otvor u plamenom zidu. Seljaci supotražili zaklon iza bala slame kad je pogodila još jednog od njih u vrat.

Čuo je panične krike i zvuke bitke sa istočnog ulaza u selo. Krug vatrenije pobio sve razbojnike.

222

55.

PREGAŽENI

Džek i Mijuki spustili su se niz merdevine što su brže mogli.

„Zaustavi Sajomi. Ja ću pomoći Hajatu i Joriju“, reče Džek potegnuvšimačeve.

Nedugo pošto je Mijuki otrčala ka prepreci, Hajatova jedinica pojavila sena trgu, praćena unezverenom gomilom žena i dece. Trčali su na sve strane.Očajnički su pokušavali da pobegnu pred užasom koji ih je sledio. Prasakmuskete podstakao je još veću paniku.

Jori je zaostajao za seljanima zato što je pomagao ranjenom Hajatu. Ku-nio je nosio njegov luk i tobolac. Trojka je dohramala do trga. Pomagali suse Jorijevom šakudžo palicom.

„Akuma!“, prozborio je Jori.

Džek mu je pritrčao. Pomogao im je da se sklone u Kuniovom domu, po-red bare.

„Akumin oklop... ga je zaštitio... od plamenova...“, prozborio je Hajato.Držao se za iskidani stomak kad se oslonio na zid.

Topot konjskih kopita nagovestio je dolazak Crnog Meseca. Upao je natrg na oklopljenom konju. Lice mu je bila divlja maska mržnje i besa. Sti-gao je seljanku i zabio joj trozubac u leđa. Šiljci su joj probili grudni koš.Iščupao je smrtonosno oružje iz sirotice koja je pala na tle, da više nikad ne

223

ustane.

Još četiri razbojnika na konjima ujahalo je na trg, sejući smrt i uništenje.Akuma je očigledno odlučio da pobije sve seljane.

Hajatova jedinica se raspala bez vođstva. Seljaci su zaboravili sve što sunaučili na obuci. Pokušali su da se suprotstave napadačima u manjim gru-pama. Razbojnici su lako izlazili na kraj sa oslabljenim braniocima.

Džek je pojurio u središte haosa.„OKUPITE SE OKO MENE!“, povikao je.

Nisu ga poslušali.„Ubijte gajdžina!“, zaurlao je Akuma goneći grupu uplašenih seljana.

Strašni razbojnik s krvavom katanom galopirao je ka Džeku. Džek je ukr-stio mačeve nad glavom. Na jedvite jade je odbio nasrtaj. Udarac je biotako snažan da je mislio da će mu otkinuti desnicu.

Razbojnik je okrenuo konja da ponovo napadne. Džek je shvatio da nemavelike šanse protiv protivnika na konju. Pre nego što zada protivudarac,ostaće bez glave zbog brzine i snage životinje i razbojnikove prednosti uvisini.

Vratio je mačeve u korice i potrčao svom brzinom. Razbojnik je pojurioza njim. Činilo mu se da oseća vreli konjski dah na vratu kad je zgrabio ko-plje od bambusa. Okrenuo ga je ka napadaču. Razbojnik nije mogao da gaizbegne. Pogodilo ga je u grudi. Stabljika bambusa pukla je posle udarca utvrdi oklop. Nije ga probila, ali je udarac bio dovoljno snažan da izbaci ko-njanika iz sedla.

Džek je skočio u stranu da bi izbegao konja u galopu. Razbojnik je zbogpada na tle ostao bez daha, ali je prošao bez ozleda. Posegnuo je za kata-nom, da bi izvršio Akumino naređenje i ubio Džeka. Grupa seljaka pod Ju-tovim vođstvom konačno se pribrala. Potrčali su Džeku u pomoć. Zlikovacje izdahnuo izboden kopljima.

Džek je požurio ka Jutu.„Ostanite zajedno. Setite se Hajatovih reči: Usamljeno drvo pada u oluji,

ali šuma opstaje.“

Juto je ćutke klimnuo. Silno se potresao zato što je ubio čoveka, iako jebio krvožedni razbojnik.

224

„Postavite zid kopalja oko žene i dece“, naredio je Džek. Pokazao je nagrupu seljana pored skladišta žita.

Juto i ostali seljaci jedva su dočekali naređenja. Postrojili su se i opkolilinejač.

Džek je uočio Soru na drugoj strani trga. Konj bez jahača oborio ga je natle. Stari seljak je ležao, na milost i nemilost razbojnika. Jedan od njih, na-oružan teškom batinom, ustremio se na starca, koji je pokušavao da se pri-digne.

Džek je potrčao svom brzinom. Nadao se da će stići do prijatelja pre ra-zbojnika. Krivudao je po trgu i izbegavao preplašene seljane i razbojnike usedlima. Skočio je ispred konjskih kopita i dograbio Soru za ruku. Povukaoga je sa staze.

Razbojnik nije uspeo da ubije bespomoćnu žrtvu. Zamahnuo je na Džekabatinom i pogodio ga je u potiljak. Samo ga je očešao, ali je i to bilo do-voljno da ga obori na tle.

U glavi mu je bubnjalo. Usta su mu se ispunila krvlju. Osećao je mučninui slabost, kao da plovi po najgoroj oluji. Jedva da je bio svestan da je lakameta za neprijatelja. Nekako se oslonio na kolena. Bol u glavi postajala jesve gora. Gubio je svest. Selo se zavrtelo oko njega. Slike su mu promicalepred očima...

Seljaci beže pred Akumom po selu...

Jori je u smrtnoj opasnosti. Sukobio se s razbojnikom naizgled imunimna kjajdžicu...

Nakamura Lice s Ožiljkom je na trgu. Maše smrtonosnom sekirom, s di-vljačkom snagom...

Mijuki, u daljini, koristi svoj manriki lanac da bi otela luk Sajomi. Ra-zbojnica zatim vitla naginatom s dvostranim sečivom. Mijuki bije izgublje-nu bitku. Izmiče smrti samo zahvaljujući neverovatnim refleksima iakrobatskoj veštini...

Protrljao je slepoočnice da bi smanjio bol u glavi i da bi se oporavio zabitku.

Akuma ga je primetio. Okrenuo je konja. Spremao se za juriš ka još ži-vom, ali bespomoćnom protivniku nasred trga. Podigao je trozubac s tri-

225

jumfalnim izrazom lica. Naciljao je Džekove grudi.

Nije mogao da ustane, a kamoli da beži. Bespomoćno je posmatrao kakomu se Akuma približava.

226

56.

ŠAKUDŽO

Sve je izgubljeno. Đavo u crnom oklopu osvojiće selo.

Džek je ispao budala kad je pomislio da će on i njegovi prijatelji moći dase suprotstave razbojnicima i pobede. Bio je samo mladi samuraj... a usko-ro će postati mrtvi samuraj.

Dok je klečao, nemoćan da izbegne zlu kob, zagledao se u okrutne očisvog neprijatelja. Bile su crne kao noć bez mesečine. U njima je prebivalasamo mržnja, udružena s hladnim i nemilosrdnim zadovoljstvom koje pru-ža samo osveta.

„Iščupaću ti srce!“, urlao je Akuma. Približavao se s podignutim trozup-cem.

Džek je načinio poslednji pokušaj da ustane. Noge su popustile pod njim.

U taj čas ga je okružio prsten kopljanika. Načinili su neprobojni zid i na-terali Akuminog konja da stane i uzmakne. Seljaci su održali bojni red ikad je Akuma s još dvojicom razbojnika pokušao da ih pregazi. Naleteli suna čelične vrhove samurajskih kopalja.

Akuma je zarežao: „Ostaviću te poslednjeg, gajdžine!“

Gnevno je šibnuo konja i odjahao sa svojim pratiocima, u potragu za lak-šim plenom.

„Rekao sam da ću ponovo spasti tvoj bedni život!“, našalio se Saburo.

227

Pomogao je Džeku da ustane.

Potapšao je Sabura po ramenu, da bi mu se zahvalio i da bi se oslonio nakrupnog prijatelja. Mučnina je popustila. Glava ga je još bolela, ali se svetviše nije okretao kao čigra.

„Zašto si tek sad stigao?“, reče Džek. Osmehivao se uprkos bolu.

„Nisu svi razbojnici s pirinčanih polja nastradali u Mijukinom vatrome-tu“, odvratio je Saburo.

Prasak puške rasterao je grupu seljaka koja se krila iza gomile drva. Je-dan je posle dva koraka pao mrtav.

Džek je potražio smrtonosnog Kuročija među razbojnicima, ali je na trguvladala preterana gužva da bi ga uočio. Jori je, na Džekovo zadovoljstvo,još uvek odolevao napadaču. Razbojnik, pešadinac u oklopu naoružan ka-tanom iskrzanom u borbama, trudio se da poseče sićušnog monaha koji jeodbijao napade palicom s metalnim prstenovima.

Džek je bio zadivljen veštinom s kojom je Jori baratao šakudžom. SensejJamada ga očigledno nije podučavao samo zen filozofiji i meditaciji. Ra-zbojnik je pokušao da mu proburazi stomak. Jori je usmerio palicu na vrhmača. Uhvatio ga je prstenom i cimnuo palicom nagore. Čelična oštrica sepolomila nadvoje.

Razbojnik, zbunjen gubitkom oružja, još više se iznenadio kad je dobioudarac u bradu krajem palice. Pao je kao pokošen. Grupa seljaka jurnula jena zlikovca, ohrabrena Jorijevim uspehom. Razbojnik je očas nestao ispodšume kopalja. Jori je blagosiljao mrtvaca i žurno krenuo da pomogne Haja-tu.

Dželt se povratio od udarca. Setio se da je Mijuki u smrtonosnoj opasno-sti. Pogledao je ka visokoj ogradi i ugledao Sajomi. Spremala se da nagi-natom zada smrtonosni udarac iscrpljenoj protivnici.

„Mijuki“, očajnički je povikao. Bio je predaleko da spreči njenu pogibiju.Opazio je poznati blesak čelika. Sevnuo je kroz vazduh. Sajomi se trgla

kad joj se šuriken, koji je Mijuki dobila od Džeka, zario u gornji deo grudi.Zvezda za bacanje nije mogla da prodre dublje, zbog debelog oklopa. Brzose oporavila od napada i zamahnula naginatom.

Džek nije mogao da skrene pogled, iako nije želeo da gleda Mijukinu

228

smrt.

Judaj se, u poslednjem trenutku, podigao s bala sena i dohvatio drvenudršku naginate. Zaustavio je oružje usred pokreta, na centimetar od Miju-kine glave, i iščupao ga iz Sajominih ruku. Prebio ga je nadvoje i ščepaorazbojnicu ručerdama. Podigao ju je iznad glave.

Sajomi se bespomoćno bacakala u njegovim rukama. Sa strašnim urli-kom zavitlao ju je u vazduh. Preletela je preko plamtećeg jarka i pala navrh ograde. Prevrnula se na drugu stranu. Duga crna kosa uplela joj semeđu šiljke. Visila je iznad naoštrenih kočeva od bambusa, posađenih upodnožju barikade. Njeni krici odzvanjali su dolinom dok joj se kosa kida-la s glave. Konačno je pala na tle.

Judaj se, sa strelom u grudima, okrenuo ka Mijuki. Mrštio se od bola, alijoj je ponudio ruku da ustane. Taj prizor pomogao je Džeku da shvati da sumladi samuraji daleko od poraza.

„Okupi druge jedinice“, naložio je Saburu. „Naredi im da opkole preosta-le razbojnike zidom od kopalja. Vreme je da okončamo Akuminu vladavi-nu užasa zauvek.“

Saburo je počeo da deli naređenja. Džek je opazio Nakamuru. Kožnioklop mu je pocrneo od vatre. Skočio je na verandu Juničijeve kuće i šuti-rao vrata. Iz kuće su dopirali krici žena i dece. Nije mogao da ih otvori paje počeo da ih udara bojnom sekirom.

Ostavio je Sabura na čelu seljana i potrčao ka seoskoj kući. Utrčao je unju, baš kad se razbojnik spremao da odseče Jošiju glavu. Oborio je starcana sve četiri i podigao sekiru.

„Kažite sajonara dekici!“, kroz smeh je poručio Nakamura unezverenojnejači.

229

57.

BARA

Džek se naglavačke bacio na Nakamuru kad je sekira počela da pada.Nije bilo vremena za drugačiji prilaz. Joši je bio na nekoliko sekundi odsmrti.

Leteo je napred. Ispravio je kičmu i vrat, onako kako mu je pokazano naobuci iz šesnaest tajnih udaraca nindžicua. Glavom je udario u Nakamuringrudni koš. Razbojnik je iskusio svu razornu snagu udarca Demonskogroga. Čulo se krckanje kostiju. Nakamura je poleteo na zadnji zid. Sekiramu je ispala iz ruku i promašila Jošija za dlaku.

Razbojnik je zastenjao od bola, ali nije bio poražen. Uhvatio je Džeka prenego što je ovaj stigao da se otkotrlja. Džek se borio da se oslobodi medve-đeg zagrljaja. Život je polako isticao iz njega.

„Ovog puta se nećeš izvući“, zarežao je Nakamura. Ožiljcima izbrazdanolice preobrazilo se u čudovišnu masku gneva.

Obuhvatio je Džeka podlakticom oko vrata. Želeo je da mu zdrobi du-šnik. Džek se gušio. Vene su mu iskočile od smrtonosnog stiska. Uhvatio jeNakamuru za ruke. Šutirao ga je. Razbojnikov čelični stisak nije popuštao.Crne tačke zaigrale su mu pred očima. Glava ga je ponovo zabolela, kao daće eksplodirati. Snaga ga je izdavala. Primicao se smrti.

Žene i deca su ih posmatrali, paralizovani od straha.

230

Dok se borio za dah, jedna od devojaka prikupila je hrabrost i potrčala.Ukrstila je šake u nindža pesnicu i utisnula palac u Nakamurina povređenarebra. Razbojnik je zaurlao od bola kad se pesnica prsta-mača zarila u nje-govo telo.

Odgurnuo je devojku, obuzet bolom. Džek je uspeo da se oslobodi njego-vog zagrljaja i osovi na noge. Okrenuo se prema razbojniku. Pokušao je daga udari nogom u grudi. Nakamura ga je uhvatio za nogu. Izvrnuo ju je, snamerom da mu slomi članak. Džek se okrenuo u vazduhu, u smeru u ko-jem mu je razbojnik iskrenuo nogu. Istovremeno je ispružio drugu nogu iudario Nakamuru po vilici. Razbojnik je pao na pod.

Džek se ponadao da je to kraj okršaja, ali Nakamura je bio mnogo žilavijinego što je pretpostavljao. Iako ošamućen, zgrabio je bojnu sekiru i zamah-nuo ka Džekovim nogama. Skočio je. Čelična oštrica prozviždala je ispodnjega. Dočekao se na noge. Nakamura je ustao. Divljački je sekao vazduhsekirom.

Žene i deca očajnički su pokušavali da izbegnu smrtonosnu oštricu.Džek se izmicao iz napadačevog domašaja. Nije opazio ognjište iza sebe.

Sapleo se u vrelom pepelu umiruće vatre. Izgubio je ravnotežu i pao.

Nakamura je jurnuo na njega. Podigao je sekiru s namerom da ga raspo-luti.

Joši se još oslanjao na sve četiri, ali pronašao je štap i gurnuo ga razboj-niku između nogu. Ovaj se sapleo. Sekira se zarila u zid, tik iznad Džekoveglave. Iverje je poletelo na sve strane.

Nakamura je opsovao i snažno udario starca. Pojurio je na Džeka kaorazbesneli bik. Tresnuli su o zadnji zid, koji je, načet sekirom, popustio. Iz-leteli su iz kuće i zakotrljali niz padinu, izmenjujući udarce rukama i noga-ma.

Akuma i njegovi razbojnici vratili su se na trg. Saburo je naredio seljaci-ma da ih opkole. Jedan razbojnik je zbačen iz sedla i seljani su ga se doče-pali dok je panično pokušavao da pobegne. Akuma je prkosno jahao pravona seljake. Prisiljavao ih je trozupcem na uzmak.

Džek i Nakamura su se zaustavili. Razbojnik ga je ošamutio udarcem uglavu. Zakotrljao se po snegu da bi se dočepao bojne sekire.

231

„Otfikariću ti glavu, gajdžine“, reče Nakamura. Pljuvao je krv i stenjao.„I ruke i noge i...“

Zamahnuo je sekirom.Džek se otkotrljao u stranu. Sečivo se zarilo u smrznuto tle. Uspravio se i

isukao mač. Krenuo je u napad. Katana je presekla vazduh na putu ka ra-zbojnikovom vratu.

Nakamura je blokirao oštricu sekirom. Iskre su poletele na sve strane.Džek se okrenuo i napao vakizašijem. Nakamura se izvio u poslednjem tre-nutku i udario Džeka drškom sekire po levici. Bol mu je sevnuo u ruci. Is-pustio je kraći mač.

„Otmene mačevalačke tehnike ne mogu ukrotiti udarac sekirom!“, na-smejao se Nakamura.

Mahao je golemim oružjem. Nizom smrtonosnih zamaha primorao jeDžeka na povlačenje. Mladi samuraj znao je da sekira može da smrskaoštricu katane. Tragao je za slabostima u protivnikovim napadima. Moraoje da ih pronađe i iskoristi. Okliznuo se. Razbojnik je zamahnuo svom sna-gom dok je pokušavao da povrati ravnotežu. Sekira je sevnula pored Dže-kovog lica i grudi, i tresnula u tle sa začuđujuće reskim zvukom. U snegusu se pojavile pukotine. Pohrlile su u svim pravcima, kao zmije. Voda sepodigla. Tle im se pomerilo pod nogama.

Džek je odskočio. Nakamura je presporo shvatio šta se događa. Propao jekroz led i nestao u zaleđenoj bari, zajedno sa sekirom.

Džek je nepokretno ležao. Rasporedio je težinu na što većoj površini, dabi sprečio dalje lomljenje leda. Odasvud je dopiralo zloslutno pucketanje.Video je kako Jori napušta Hajata i pritrčava mu. Za njim su pošli Judaj iMijuki, koja je posmatrala strašnu borbu.

„Stanite!“, povikao je Džek. „Ni korak dalje.“

Bacio je katanu. Puzao je od rupe ka obali.„Idem po koplje!“, kriknula je Mijuki.

Trenutak kasnije vratila se i polegla po tlu. Pružila mu je koplje. Zgrabioje dršku. Povukla ga je k sebi.

Iznenada ga je neko uhvatio za članak. Vukao ga je u drugom pravcu, karupi u ledu.

232

„Kuda ž... žuriš“, promucao je Nakamura. Ožiljcima izbrazdano lice po-plavelo je od studeni.

Džek je klizio u ledenu vodu. Vukao je i Mijuki sa sobom. Polovinomtela bio je na ledu, a polovinom u vodi. Udarao je Nakamuru. Razbojnik ganije puštao.

Sve slabije je stiskao dršku koplja. Gubio je boj s hladnoćom i Nakamu-rom.

233

58.

KRAJ NOĆNE MORE

„Neću moći još dugo!“, kriknuo je Džek.

Judaj je dohvatio Mijuki. Povukao ju je prema obali, zajedno s kopljem iDžekom. Nakamura je cimao Džeka za nogu i vukao pod led.

„Pusti Džeka!“, povikao je Jori. Gađao je razbojnika grudvom.

Nakamura je nastavio da vuče Džeka u rupu. Ruka mladog samuraja kli-znula je do samog kraja koplja. Škrgutao je zubima. Držao se poslednjomsnagom, svestan da mu od toga život zavisi. Ledena voda bare dopirala muje do pojasa. Isisavala mu je snagu i hladila telo.

Napustila ga je sva nada baš kad je strela proletela pored njegovog rame-na i pogodila Nakamuru. Čuo je bolni jauk i pljuskanje vode. Razbojnik gaje pustio i kliznuo ispod površine. Podigao je pogled i opazio Hajata, us-pravljenog uz seljačku kućicu, s lukom u ruci. Kunio je držao tobolac.Mladi samuraj je skupo platio odapinjanje strele. Pao je na tle, stiskajućipovređeni stomak.

Džeka su izvukli iz bare. Četvorka je požurila do Hajata. Još je disao.Tanki potočić krvi slivao mu se iz usta. Jori ga je brižno uspravio u sedećipoložaj.

„Da li je... bitka... završena?“, prostenjao je Hajato. Bio je smrtonosnobled. Svojom krvlju bojio je okolni sneg u crveno.

234

Džek je bacio pogled na trg. Ostao je samo Akuma, s još jednim razbojni-kom. Borili su se kao pešaci, u sve užem krugu naoružanih seljaka. StrašniCrni Mesec više nije mogao da pobedi... a ni da pobegne.

„Pobedili smo.“Hajato se radovao pobedi. Obratio se Mijuki.

„Da li je krug vatre bio... tvoja ideja?“Klimnula je.

„Žao mi je... što se nisam toga setio.“ Poslednjim dahom objavio je trajnoprimirje. „Nindže imaju bolje ideje...“

Mijuki ga je nežno pomilovala po obrazu i pustila suzu. Svi su se ućutali.Džek se gušio od tuge zbog tragičnog gubitka nadomak pobede. Hajato muje spasao život. Neće imati prilike da mu se na dostojan način zahvali ioduži.

Krik s trga prekinuo je svečanu tišinu.„Red je da okončamo ovu noćnu moru“, reče Džek s odlučnošću rođe-

nom iz tuge. Ustao je i uzeo mačeve.

Saburo je zapovedio seljacima da se pomere.„U čemu je problem?“, pitao je Džek. Posmatrao je gomilu uzbuđenih se-

ljana.

„Akuma ne želi da prizna poraz“, objasnio je Saburo. „Hoće da razgovaras tobom.“

Seljaci su se razdvojili pred Džekom.

„Budi pažljiv“, reče Saburo. Pratio ga je isukanog mača.Džek je klimnuo i stupio u krug od kopalja.

„Konačno sam se našao licem u lice sa zloglasnim samurajem gaj-džinom!“, zarežao je Akuma. S prezirom ga je odmerio od glave do pete.Prkosno je stajao u središtu prstena od čeličnih kopalja. „Čuo sam raznora-zne glasine, ali nikad nisam poverovao u njihovu istinitost. Izgleda da ćuskupo platiti jer ne verujem u mitove. Zvučalo je tako neverovatno - stranidečak samuraj, koji je ovladao tehnikom Dva neba. Kao da to nije dovolj-no, zapazio sam da vladaš i nindža veštinama! Kakvim još moćima raspo-lažeš, gajdžine?“

235

„Nemam ja nikakve moći“, odvratio je Džek. Trudio se da ostane na si-gurnom odstojanju.

Akuma je zarežao. „Strah je moja moć.“Izveo je lažni napad trozupcem. Seljaci su uplašeno ustuknuli. „Vidi kako

još drhte! Ti pak nisi pokazao strah.“

Džek se zagledao u razbojnikove demonske oči. Stresao se od jeze.„Imam odane prijatelje pored sebe. Zbog njih te se ne plašim“, objasnio

mu je. „Tako smo te i porazili. Odložite oružje i predajte se!“

Akuma se nasmejao. „I bićemo poštedeni?“„Ja sam milostiv, za razliku od tebe“, odvratio je Džek. Svojom blagošću

prenerazio je seljane. „Ja sam samuraj i sledim bušido. Ovi ljudi su seljaci,a ne razbojnici. Nismo ih obučavali da postanu hladnokrvne ubice, već dase brane od tebe i tebi sličnih.“

Razbojnik pored Akume spustio je mač. Smerno se poklonio Džeku i se-ljacima. Sledećeg trenutka bio je mrtav.

„Mi se ne predajemo“, hladno će Akuma dok je čupao trozubac iz sabor-čevih leđa.

Džeku je bilo dosta Akumine okrutnosti. Zlikovac je imao kameno srce.„Baš me briga da li ću poginuti“, grmnuo je Akuma, „ako te povučem sa

sobom!“

Isukao je mačeve crnog balčaka i jurnuo na Džeka.Nije prešao ni dva koraka kad je jeknuo i pao na kolena. Nacuko je staja-

la iza njega. Koščatim šakama je stiskala dršku koplja.

„Đavo poput tebe zaslužuje ubod u leđa“, reče starica. „Ovo ti je za mogsina.“

Akuma je ustao. Toge je istupio iz stroja i zario drugo koplje u razbojni-kova leđa. „Ovo ti je za moju ženu i dete“, povikao je. Akuma je nastavioda hoda ka Džeku, rešen da se osveti.

Još jedan seljak je zario koplje razbojniku u stomak. „Ovo ti je za mojukći, Naoko.“

Razbojnički vođa nije hteo da se preda.

Seljaci su, isprva jedan po jedan, a zatim u gomili, pohrlili da odbrane

236

Džeka i daju oduška svom besu i gnevu. Imenovanje Akuminih žrtava senastavilo, praćeno ubodima čeličnim oštricama.

„Da li da ih zaustavimo?“, reče Saburo.„Pusti ih da okončaju noćnu moru na svoj način“, odvratio je Džek kad je

Crni Mesec nestao pod šumom sečiva.

Džek i Saburo vratili su se do bare, pored koje je Jori pevao molitve nadHajatovim mrtvim telom. Judaj i Mijuki stajali su pored njega oborene gla-ve.

Divovski dečak podigao je pogled kad su prišli.„Gde je Neko?“, pitao je.

Džek je pogledao Mijuki, uzdrmanu tragičnim sećanjem. „Ona je... mr-tva“, reče Džek na Judajev užas. „Poginula je pri paljenju kruga vatre...“

Divovski dečak duboko je uzdahnuo. Po prvi put otkad ga je Džek upo-znao, izgledao je ranjivo. Progovorio je: „Rođena je kao seljanka, ali jeimala samurajsko srce.“ Krupna suza zakotrljala mu se niz obraz.

„I veštinu... nindže“, dodala je Mijuki. Grcala je od tuge. Kunio je preki-nuo izlive žalosti. „Džek, mogu li da zadržim Hajatov luk i strele?“

„Pokaži malo poštovanja!“, planuo je Saburo. Ošinuo ga je prekornimpogledom. „Hajatov duh se još nije upokojio. Judaj je upravo saznao da jeNeko poginula.“

Momčić je prebledeo. Pokazao je na nešto iza njih. „Ako je mrtva, ondaje ono njen duh!“

Iz skladišta pirinča pomolila se crna prilika u iscepanoj odeći i sa spalje-nim obrvama. Činilo se da je nepovređena. Svi su zaprepašćeno zurili u de-vojčicu koja je nekim čudom preživela eksploziju. Judaj joj je potrčao ususret, uprkos bolu u grudima. Musketa je prasnula, pre nego što je stigaodo nje.

Sapleo se i pao na tle. Neko je ispustila nemi krik. Džek i ostali potražilisu strelca, dok su seljani tražili zaklone.

„Tamo gore!“, povikao je Mijuki, pokazujući na vrh osmatračnice.

Kuroči je punio pušku iza zaštitnog paravana.

237

Neko je odjurila, bacivši pogled na Judaja koji se bespomoćno previjaona tlu.

Džek i Saburo vukli su Judaja preko trga. Trčali su da bi ga što pre odvu-kli u zaklon. Bio je veoma težak. Kuroči je ponovo nanišanio dok su se pri-bližavali najbližoj kući.

Osmatračnica se iznenada nakrivila.

Neko je divljački sekla jedan od stubova sekirom. Razbojnik je vrištaodok se građevina naginjala ka plamtećem jarku. Toranj se srušio. Eksplodi-rao je zbog razbojnikovog baruta. Kuroči Zmija nestao je u plamenoj lopti.

238

59.

SUZE I SLAVLJE

Pahulje su padale na ravnicu Okajama, kao suze hiljadu anđela. Crvenemrlje od krvi postepeno su nestajale ispod belog pokrivača. Čak je i jarak,pocrneo od vatre, postepeno gubio boju i nestajao s vidika. Zemlja je svudaokolo zaceljivala od burnih dana i noći.

Oporavljali su se i seljaci i mladi samuraji.Seljaci su se okupljali na trgu. U tišini su oplakivali i sahranjivali mrtve.

Jori je na uzvisini nedaleko od sela pripremao pogrebnu lomaču.

Džek je, prolazeći preko trga s Mijuki i Saburom, opazio blesak čelika usnegu. Crvena tkanina vijorila se na povetarcu. Sagnuo se i podigao Aku-min hačimaki. Od planinskog razbojnika ostala je samo krvavocrvena ma-rama. Čak je i ona zračila zlom. Predstavljala je jeziv podsetnik na tugu,patnje i smrt koje je Crni Mesec posejao za sobom.

Zamolio je prijatelje da ga sačekaju. Zaputio se ka bari. Zaustavio se naobali i bacio hačimaki u rupu u ledu. Posmatrao je kako tone bez traga.

Trojka se zatim popela na uzvišenje i pridružila Joriju pored pogrebne lo-mače. Sitni kaluđer prelazio je mirišljavim štapićima preko Hajatovog tela.Tiho je pevušio sutru. Hajatov leš brižno je položen na gomilu drveta. Le-žao je s rukama prekrštenim na grudima, hačimakijem na glavi i lukom itobolcem. Izgledao je kao istinski ratnik ispunjen duševnim mirom.

239

„Možemo li išta više učiniti?“, pitao je Džek kad je Jori prestao da peva.

Sitni kaluđer samo je odmahnuo glavom. „Prvi put izvodim pogrebne ri-tuale. Mislim da je sve na svom mestu. Čekamo Judaja.“

Svi su se okrenuli ka Judaju, koji je hramao uzbrdo. Neko mu je pomaga-la.

„Stvarno si moćna isceliteljka“, pohvalio je Jori Mijuki.Postiđena pohvalom, odgovorila mu je: „Snažan je. Imao je sreće što ga

je tane pogodilo u nogu.“

Judaj se ukočeno poklonio palom saborcu. Tihim glasom je prozborio:„Bio si hrabri ratnik, časni samuraj i odani prijatelj. Nikad nećemo zabora-viti tvoju žrtvu.“

Jori je bacio još mirišljavih štapića na lomaču. Svi su se ućutali. Vatra jezapaljena. Hajatovo telo predato je plamenovima.

Seljani su klečali na trgu. Odavali su poštu mladom samuraju. Plakali suza Hajatom i svima koji su stradali u odbrani naselja.

„Sneg pokriva zemlju, obećavajući nove početke“, rekao je Jori. „Zimaće proći, doći će proleće i doneti novi život. Ovo selo ponovo će procveta-ti.“

Juničijevi ostaci spaljeni su istog jutra, a njegov pepeo sahranjen na polji-ma. Toge je posle pogrebnih rituala imenovan za novog seoskog starešinu.U sledećih nekoliko dana uposlio je seljake da uklone odbrambene položa-je i pripreme građu za novi most. Sve oružje, uključujući i razbojničko, sa-kupljeno je i ponuđeno mladim samurajima i Mijuki, u znak poštovanja.Dogovoreno je da oružje ostane u selu. Meštani su ga zaslužili.

Mijuki i Neko čistili su šumu od zamki. Džek i Saburo pomagali su u raš-čišćavanju spaljenog mlina. Jori je obišao sve porodice. Nudio je duhovnuutehu i savete gde god su bili potrebni.

Judaj je, uprkos ranama, odbio da se odmara. Provodio je vreme cepajućiosmatračnicu u drvo za ogrev.

Četvrtog dana zakazana je proslava. Tog popodneva su se svi okupili natrgu, da bi jeli, pili i da bi se radovali pobedi nad Akumom i njegovim ra-zbojnicima. Priređena je gozba. Seljanke su spremile miso supu, tofu, uki-

240

seljeno povrće i ribu s roštilja. Za ovu priliku otvorena su i dva bureta sa-kea.

„Judaj se u priličnoj meri odomaćio“, napomenula je Mijuki. Klimnula jeka džinovskom dečaku.

Džek je bacio pogled na Judaja. Njihov prijatelj pokušavao je da se nenasmeje dok mu je Neko gurala još jedan krastavac u već puna usta.

Džek se nasmejao. „I Neko izgleda veoma srećno.“Mijuki je posmatrala par. „Izgleda da joj život nindže nije suđen.“ Obrati-

la se Džeku: „Kad ćeš nastaviti put ka Nagasakiju?“

Akuma je mrtav, selo je bezbedno. Četiri mirno prospavane noći pomo-gle su mu da se odmori i isceli. Shvatio je da više nema razloga za ostanaku selu, izuzev da još koji dan provede u društvu dobrih prijatelja. Debelisneg prekrivao je drumove. Uskoro će se otopiti. Prevoj Funasaka ponovoće postati prohodan. Šogunovi samuraji poći će njegovim tragom. Bilo jevreme da nastavi put.

„Krenuću za nekoliko dana“, odvratio je. „Moram da se odmorim i priku-pim zalihe.“

Klimnula je. Pogledala ga je pravo u oči. „Hteo bi da pođem s tobom, zarne?“

Uzvratio joj je pogled. Toliko toga je učinila za njega, ne tražeći ništa za-uzvrat. U poslednje vreme oslanjao se na njenu hrabrost, nepokolebljividuh i, pre svega, na njeno prijateljstvo.

„Naravno da bih“, reče Džek s toplim osmehom.Jori i Saburo su im prišli.

„Mogao bih da se naviknem na ovo“, reče Saburo, sa ustima punim pirin-ča i ribe. Na glavi je nosio ulubljeni šlem kao medalju časti. „Jedva čekamda ispričam ocu o ratu s razbojnicima. Sad smo heroji, zahvaljujući tebi,Džek!“

„Ne bih izdržao ni dan da niste bili pored mene“, odvratio je Džek. „Pri-hvatio sam se neostvarivog zadatka. S tvojim samopouzdanjem, Saburo,Judajevom snagom, Hajatovom veštinom, Mijukinom lukavošću i Jorije-vom mudrošću učinili smo nemoguće i odbranili selo. Postigli smo to za-jedno. Hajato bi rekao: Usamljeno drvo pada u oluji, ali šuma opstaje.“

241

„Ne zaboravi da brod ne može savladati oluju bez kapetana“, reče Joripodignutih obrva.

Džek se nasmejao. Jori je navikao da ima poslednju reč, pomislio je.Toge je izašao na verandu i zapljeskao da bi privukao pažnju. Pozvao je

Džeka i ostale da mu se pridruže. Bio je manje zlovoljan od Akumine smrtii sticanja položaja seoskog starešine. Obratio se seljanima: „Crni mesecviše neće biti razlog za strah... već za slavlje!“

Seljani su odgovorili aplauzima i uzvicima oduševljenja.„U prošlosti smo mnogo toga izgubili, ali smo s Akuminim odlaskom do-

bili budućnost. Za to moramo zahvaliti ovim mladim ratnicima. Dugujemoim večitu zahvalnost.“

Naklonio se pred Džekom i njegovim prijateljima.Seljani uskliknuše „MLADI... SAMURAJI!“ i pokloniše se kao jedan

pred mladim spasiocima.

Joši se dogegao do Džeka. Široko se osmehivao bezubim ustima.„Uvek sam verovao da dete nije vaza koju bi trebalo ispuniti, već vatra

koju bi valjalo potpaliti“, rekao je. „Tvoja vatra gori najsnažnije od svih.“

Džek se postideo starčevih pohvala. „Samo sam hteo da pomognem.“Sišao je s verande. Pozdravili su ga Sora, njegova žena i kći Mija.

„Hvala ti što si verovao u nas, Džek“, reče Sora s dubokim naklonom.„Nikad više ne bismo videli našu kći da nije bilo tebe.“

Mija mu je darovala novi slamnati šešir.

„Za tvoj put kući“, rekla je.Prihvatio je poklon. Poklonio se u znak zahvalnosti. Kunio je u tom času

utrčao na trg vičući: „SAMURAJI! SAMURAJI DOLAZE!“

242

60.

KOBANI

Proslava se naglo završila. Seljani su zbunjeno pogledali Togea, koji jeizgledao veoma smrknuto posle ovih vesti. Naredio je da se sakrije sva hra-na pre nego što samuraji naiđu.

„Samuraji daimja Ikede dolaze samo da pokupe porez u pirinču“, obja-snio je Sora Džeku. „Već su ga pokupili. Ne znam šta sad ovde traže!“

Seljani su užurbano sklanjali sve što je moglo da uputi na slavlje. Sora jenagurao Džeka, Mijuki i ostale mlade samuraje u skladište pirinča. Zatvo-rio je vrata za njima. Virili su kroz pukotine u drvenom zidu.

Toge i Joši čekali su na verandi da bi pozdravili samuraje, dok su ostaliseljani stajali na trgu, pognute glave. Zvuk konjskih kopita bivao je sve bli-ži. Deset oklopljenih samuraja ujahalo je na trg. Njihov vođa je sjahao iprišao verandi. Toge i Joši duboko su se poklonili i oborili pogled ka tlu.

„Šta se desilo s vašim mostom?“, pitao je samuraj.

„Akuma ga je uništio“, odvratio je Toge.„Gde je sad taj gnusni razbojnik?“

„Poginuo je.“Samuraj je izgledao iznenađeno. „Mrtav je! Ko ga je ubio?“

„Neki ronin“, objasnio je Toge.

243

„Vi ste unajmili samuraje“, s nevericom će vođa samuraja. „Čime ste ihplatili?“

„Pirinčem. Samo to smo imali.“Samuraji su s potcenjivačkim osmehom osmotrili pokorne seljane.

„Nije ni čudo što svi izgledate tako gladno!“ Obratio se Togeu, s rukomna balčaku mača. „I, gde je sad taj samuraj gajdžin?“, pitao je.

Toge je nervozno progutao pljuvačku i oborio glavu.

„Požuri, nemam čitav dan. Rekao si nam da je bio ovde.“„Ne mogu da verujem“, zavapio je Sora, „da vas je izdao Toge, od svih

ljudi.“

Džek je bio jednako zaprepašćen. Znao je da je seljak ogorčen, ali nijepomišljao da će se pokazati kao izdajica.

„To objašnjava zašto Toge nije bio tu kad si pošao ka Akuminom logoru“,prošaptao je Jori. S nevericom je odmahivao glavom.

„Ne brini, bićeš plaćen“, reče samuraj. Izvadio je četiri kobana iz kese.Togeove oči zaiskrile su pri pogledu na zlatnike. Pogledao je put skladi-

šta pirinča.

„Reći će im!“, procedio je Sora.Saburo je isukao mač. „Nećemo im dozvoliti da te odvedu.“

„Ja ću im odvući pažnju, dok vas trojica trčite ka šumi“, reče Mijuki, saspremnim nindžatom.

„Ne, neću dozvoliti da se žrtvujete za mene“, reče Džek. „Ovo nije vašaborba.“

Toge je oborio pogled ka tlu. „Samuraj gajdžin je... mrtav.“Seoski starešina je novim preokretom ponovo iznenadio Džeka i njegove

prijatelje.

Samuraji su ga sumnjičavo posmatrali. „Gde je njegovo telo?“Toge se trudio da smisli odgovor.

Samuraj je zveckao zlatnicima. „Živ ili mrtav, i dalje vredi četiri koba-na.“

Joši se probio napred. „Poznato vam je da smo mi verne šogunove sluge.

244

Akuma je ubio gajdžina u boju, ali su njihova tela izgorela u požaru.“

Samuraj je zgrabio Togea za kosu. Trznuo mu je glavu ka sebi. „Trebalobi da ti odrežem jezik zbog vremena koje sam na tebe potrošio.“

S prezrenjem ga je bacio na tle. „Ako je samuraj gajdžin mrtav, naš posaoje gotov. Nema tela pa neće biti ni nagrade.“

Obrnuo se u mestu i vratio četiri kobana u kesu. Uzjahao je konja. Po-slednji put se osvrnuo po trgu. Pogled mu se na trenutak zadržao na skladi-štu pirinča. Poterao je konja. Deset samuraja odjahalo je iz sela.

„To je bilo blizu“, reče Saburo. Vratio je mač u korice. „Samuraji višeneće tražiti Džeka.“

„Bojim se da grešiš“, reče Sora. Starac je žalostivo mahao glavom. „Sa-muraji nikad ne veruju seljacima. Vratiće se.“

245

61.

ODMETNICI

Sora je rano sledećeg jutra pomogao Džeku da spakuje zalihe za dugoputovanje do Nagasakija. Džek je, strahujući od povratka samuraja daimjaIkede, odlučio da što pre napusti selo.

Dok je stari seljak punio četiri trščana suda pirinčem, Džek je uzeo svojranac ispod podnih dasaka. Unutra je bio Akikoin crni biser, četiri preostalašurikena i njegovo najveće blago - očev priručnik. Još jednom je pomisliona daleku domovinu i sestru Džes.

Neko mu je prišla s vodom i močijima. Kleknula je ispred njega. Nemoga je posmatrala krupnim očima.

Napravila sam ih za tebe, obratila mu se jezikom znakova. Ponudila muje kolače od pirinča.

Zahvalno se osmehnuo i zagrizao jedan. Bio je vrlo ukusan, s crvenimpremazom od pasulja.

Veoma je ukusan, odgovorio je jezikom znakova. Ti si dobra kuvarica.Poklonila se u znak zahvalnosti i nastavila: Da li ćeš se vratiti?

Odmahnuo je glavom.Oči su joj se ispunile suzama. Prijatelji zauvek?

Da, bićemo prijatelji zauvek, odgovorio je. Široko se osmehnula.

246

Ustala je i prišla Mijuki, radi još jednog suznog oproštaja. Gurnuo je uranac močije i posude s vodom i pirinčem, koje mu je Sora spremio. Do-hvatio je samurajske mačeve crvene drške. Gurnuo ih je ispod obija. Bio jespreman za polazak.

Jori i Saburo ušli su u seosku kuću s rancem na leđima.„Ne morate da idete sa mnom“, reče Džek. Strahovao je za njih. „Putova-

nje će biti veoma opasno.“

Saburo ga je iznenađeno pogledao. Nasmejao se. „A borba s gomilom kr-vožednih razbojnika nije bila opasna?“

„Postaćete odmetnici“, nastavio je Džek.

„Neki drumovi nisu pogodni za usamljene putnike“, reče Jori i podižesvoj šakudžo.

Džek je pomislio na sve izazove koje ih čekaju. Putovanje do Nagasakijaizgledalo mu je kao nemoguć i pogibeljan poduhvat. Shvatio je da će muprisustvo prijatelja dobro doći. Zajedno će možda imati izgleda da stignudo odredišta. Zabacio je ranac na leđa i izašao iz kuće.

Čitavo selo čekalo je da im poželi srećan put. Klanjali su se i zahvaljivaliza sve što su učinili.

Judaj je iskoračio. „Verujem da shvatate moje razloge za ostanak. Ne mo-žemo ostaviti selo bez ikakve odbrane.“

„Naravno da te razumemo“, odvratio je Džek. Izmenjao je pogled s Miju-ki kad je Neko ponosno stala pored Judaja. „Nedostajaćeš nam, prijatelju.Navikao sam da se oslanjam na tvoju snagu i vedar duh.“

Judaj se široko osmehnuo. „Bila mi je čast boriti se s tobom. Nadam seda će nam se putevi ponovo ukrstiti.“

Poklonili su se jedan drugom. Toge se probio kroz gomilu, dok su se Sa-buro, Jori i Mijuki opraštali od seljana. Bacio se pred Džekove noge.

„Napravio sam strašnu grešku“, priznao je. „Istinski sam verovao da jetvoja predaja samurajima, u zamenu za nagradu, naša jedina šansa za op-stanak... Grdno sam pogrešio... Molim te za oproštaj.“

Čelom je udarao po tlu. Očekivao je udarac Džekovog mača po izlože-nom vratu. Mladi samuraj je znao da se Toge silno obrukao i izgubio pošto-vanje seljaka, ali i da se iskupio u ključnom trenutku. Selu je bio

247

neophodan snažni vođa, sposoban da obnovi zajednicu.

„Greške ne postoje“, reče Džek. Setio se mudrih reči senseja Jamade, kadmu se ukazala potreba za drugom prilikom. „Ako nešto naučiš iz njih, onesu lekcije.“

Toge mu je dubokim naklonom dao do znanja da ga je razumeo. Vratio sena verandu i stao pored Jošija. Oprošteno mu je. Bio je razrešen odgovor-nosti u očima seljana.

Džek je ispunio zadatak i odbranio selo. Navukao je novi slamnati šeširna glavu i mahnuo.

Krenuli su ka jugozapadu, sa izlazećim suncem za leđima. Koračali supreko blistave, snegom pokrivene ravnice. Ostavljali su mnoštvo tragova usnegu, u kom je ranije bio samo jedan.

248