-Устав од 1869. године-

-Најчешће називан Намеснички јер је донет за време малолетства новоизабраног кнеза Милана Обреновића, када је земљом управљлао трочлано намесништво у саставу: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић, Јован Гавриловић. Пошто кнез Михајло, убијен 29.маја 1868. није имао деце, Велика народна скупштина је за кнеза изабрала унука Милошевог брата Јеврема, четрнаестогодишњег Милана, а истовремено, Намесништво у наведеном саставу.-Намесништво је убрзо потом донело одлуку о покретању поступка за доношење новог устава.-У сврху припреме устава образован је посебан одбор од 76 чланова, на челу са председником владе; по датуму свог првог састанка на дан 06.децембар 1868, тај одбор је у историји познат као Светоникољски одбор.-Припремљен је нацрт новог устава, углавном по идејама Јована Ристића, и 28. маја 1869. одржани су избори за Велику народну скупштину, која се окупила 12. јуна да би, после вишедневне расправе, 29. јуна 1869 усвојила нови устав.-Устав од 1869. први је српски устав модерно конципиран и правно-техн. уређен по савременим европским стандардима. Устав је имао 133 чл.-Чланове државног савета постављао је књаз, а њихов статус је изједначен са статусом осталих чиновника. Књаз је носилац извршне власти и, истоврмено, учесник у вршењу законодавне власти заједно са народном скупштином.-Народна скупштина је по први пут постала законодавни орган у правом смислу те речи, али уз низ значајних ограничења. Она је добила мешовит састав: три четвртине чланова бирали су грађани, а једну четвртину именовао је књаз. Бирачким правом располагали су они који плаћају „грађански данак на имање, рад или приход“, али су бирачког права били лишени чиновници, адвокати и војници стајаће војске.-Скупштина није била равноправан орган с књазом у законодавству јер је једино он располагао правом законодавне иницијативе: Скупштини је дато само право да подноси књазу законске предлоге које је он, ако је хтео, преко владе, достављао Скупштини у виду „формалних пројеката“. Скупштин није располагала ни правом да било шта мења у владиним предлозима закона: имала је да их у целини прихвати или одбаци.-Поред редовне Народне скупштине, предвиђено је постојање и Велике народне скупштине, четири пута бројније, која је, поред избора кнеза и намесника, имала да одлучује и о промени устава, измени државних граница и о свим питањима којима кнез буде желео да слуша Скупштину. -Устав од 1869. је како је речено, усвојила („решила“) Велика народна скупштина, али је он ступио на снагу тек пошто су га потписали „намесници књажевског достојанства“, чиме је на очигледан начин показано да та скупштина није представљала уставотворну власт.-Устав од 1869. важио је до доношења Устав од 1888, али и у периоду од 1894-1901, пошто је државним ударом краљ Александра 9. маја 1894, којим је суспендовао Устав од 1888, он враћен на снагу.-За време првог периода важења Устава од 1869, дакле до 1888, дошло је до великих свакодневних промена у развоју српског друштва, и у политичком, и у привредном, и у културном погледу.

-Устав од 1888. године--Често називан и „Радикалским“ због тога што је ова тада најјача странка у Србији имала у његовом доношењу значајну улогу. Збивања у Србији 80-их година допринела су постављењу питања промене важећег устава од 1869. На једној страни су радикали после Тимочке буне 1883. године постали „државотворна“ странка, спремна на укључивање у власт, па и по цену одступња од неких својих првобитниох идеала. На другој страни, краљ Милан је, посебно после пораза Србије у рату са Бугарском 1885. године, желео да свој наум о одступању са престола оствари обезбеђујући малолетном сину Александру мирну владавину, а у томе је могао да успе само путем уступака радикалима.-Краљ Милан је још 1887. године иницирао промену устава, али је први рад на припреми новог устава започет тек октобра 1888. када је краљ образовао одбор од 81 члана, у који су ушли представници свих странака, али и други угледнији грађани, пре свега стручњаци. Своје схватање устава краљ Милан, који је за себе задржао функцију председника уставотворног одбора, изразио је речима да је устав „двоструки уговор између краља и народа“.На седници од 18.децембра изабран је уставотворни одбор од 43 члана, који се у својој оцени понуђеног нацрта, без много расправе, поделио на већину и на мањину. Сам претрес у скупштини био је кратак и устав је у целости усвојен 22. децембра, са 498 гласов за, 75 против и 3 уздржана.-Устав од 1888, први донет после стицања независности Србије, припремљен је на, у датим условима, оптималан начин, озбиљно, уз коришћење богатих домаћих, али и компаративних искустава. У израду нацрта су као никада пре тога учествовали и представници три тадашње странке- напредне, либералне и радикалне, и стручњаци. -Овај устав је најдужи од свих српских устава- има 204 члана. Има чак и највише делова – њих 15 и посебна Прелазна наређења.-Уз основну одредбу да су „сви Срби пред законом једнаки“, наведена су најпре класична лична права, која су била и до тада прокламована српским уставом, о личној слободи, неповредивости стана, неповредивости својине, слободи савести итд.-Уставом је и без изричите одредбе, уведено начело поделе власти. Законодавну власт врше заједнички краљ и Народно представништво, при чему је за сваки закон потребан пристанак оба чиниоца. Извршна власт поверена је краљу, а он ту власт врши преко министара. Судска власт припада судовима који, независни, суде само по закону. Краљ поставља и разрешава министре који су за свој рад одговорни и њему и Народној скупштини. Краљ поставља све судије у земљи. -Народној скупштини је по уставу посвећено централно место, са 56 чланова. Мандат Народне скупштине траје три године, избори су непосредни по окрузима, уз примену система сразмерног представништва, гласање је тајно, путем куглица.-Бирачким правом располажу сви пунолетни грађани, који плаћају најмање 15 динара непосредног пореза годишње. Активно и пасивно бирачко право немају официри и војници, а пасивног бирачког права лишени су полицијски чиновници, док остали чиновници морају, ако би били изабрани, напустити државну службу. По први пут је Скупштина добила право да сама, тајним гласањем, бира своје представништво. Регулисана је кривича одговорност за у уставу набројане деликте; по оптужби краља или Народен скупштине њима суди посебан Државни орган, који сачињавају чланови Државног савета и Касационог суда.-Судски систем сачињавају првостепени, апелациони и Касациони суд.Предвиђено је постојање три категорије територијалних јединица: округа (15), срезова и општина, за општине је речено да имају своју самоуправу, а да су општински органи општински суд, општински одбор и општински збор.-Тако је 1894 и дошло до тога да краљ Александар суспендује устав од 1888. и врати на снагу Устав од 1869. устав који никако није више одговарао Србији на крају ХIХ века. Устав од 1888. важио је свега нешто више од 5 година. Међутим, свест о његовим квалитетима била је снажна и он је свој „други живот“ у виду Устава од 1903, у ствари продужио практично све до 1921, када је донет Устав Краљевине СХС.

-Октриоисани устав од 1901. године-

-Добио назив „октроисани“ због тога што га је краљ Александар Обреновић, априла 1901. прогласио својим једностраним актом. У редиговању уставног текста краљу су на услузи стајали радикали (пре свега Милован Милановић) и напредњачки правници.-Устав од 1901. је готово двоструко краћи од Устава од 1888- има само 107 чланова, распоеђених у 15 одељака, међу којима су три најважнија : II. о краљу, III. о правима грађана, IV о Народном представништву. Устав одликује концизност.-Краљ задржава положај који је имао и по Уставу од 1888. као поглавар државе, носилац извршне власти, који поставља и разрешава министре, и учесник у вршењу законодавне власти путем потврђивања и проглашавања закона.-У уставу од 1901 детаљно су разрађени наслеђивање престола и одређивање намесништва, с тим што новину представља одредба о праву женских краљевских потомака на престо, у колико нема мушких, као и регулисање случајева да ако краљ по смрти не остави потомство, а краљица је у благословеном стању, власт до њеног порођаја привремено врши намесништво.-Народну скупштину сачињава унапред уставом утврђен број народних посланика, њих 130, што је такође изузетак у односу на остале уставе. Избори се одржавају сваке четврте године на дан 21. маја; избори су непосредни, а гласање тајно.-Прописани су и услови за уживање активног и пасивног бирачког права; имовински цензус за стицање активног бирачког права износи као и до тада 15 дин. непосредног пореза годишње, док је цензус за стицање пасивног права подигнут на 60 динара. Пасивног права лишени су чиновници, председници општина и свештеници. Мандат изабраних посланика и сенатора не верификују сами домови, него Касациони суд! –Сенат има три врсте чланова: по положају (то су престолонаследник ако је пунолетан, архиепископ београдски и епископ нишки), 30 чланова које доживотно именује краљ и 18 изабраних сенатора. -Законодавном иницијативом располажу и краљ и Народно представништво, при чему законске предлоге владе у име краља подноси најпре Народној скупштини.-За коначно „решавање буџета“ надлежна је искључиво Народна скупштина.-Министри стоје на врху државне управе, непосредно под краљем. Једног од министара краљ именује за председника владе. Министри имају приступа у оба дома народног представништва, али не могу бити посланици (као по Уставу од 1888.), нити изабрани сенатори. За свој рад они одговарају и краљу и Народном представништву. Министри кривично одговарају за кривична дела побројана у уставу; оптужбу против њих подноси Народна скупштина, а суди им Сенат.-По уставу од 1901. и даље постоји Државни савет, с тим што његових 15 чланова краљ именује између чланова Сената које је сам претходно именовао.-За измене устава надлежно је Народно представништво, које одлуку у том смислу мора донети двотрећинском већином од целокупног броја чланова у оба дома. За измену поједних одељака устава, који се тичу облика владавине (I) и права грађана (III) неопходна је већина од три четвртине од од укупног броја народних посланика. На овако усвојене измене устава неопходна је краљева сагласност.-Као плод завере на чијем челу су стајали официри, Александар и Драга су убијени у двору 29. маја 1903. Већ неколико дана касније, Народно

представништво је 4. јуна 1903. усвојило, са мањим изменама и допунама, текст устава од 1888.-Тако је устав од 1901. важио свега нешто више од две године, да би у уставној историји Србије био запамћен пре свега по свом претежном непримењивању, као и злосрећном крају свог „дародавца“.

-Устав од 1903. године-

Последњи устав донет у Србији пре њеног укључивања у новообразовану Краљевину СХС 1918.године. Устав је усвојило Народно представништво (Народна скупштина и Сенат) коју је краљ Александар био распустио 24.марта 1903. Привремена влада, образована после убиства краља Александра и краљице Драге 29. маја 1903, сазвала је Народно представништво за 2. јун и оно је истога дана одлучило да се на снагу врати са нужним изменама и допунама, Устав од 1888, укинут државним ударом 1894.године. -Петар Карађорђевић, кога је Народно представништво већ 2. јуна изабрало за краља, положио је заклетву на Устав 12.јуна. Тако је Устав од 1903. једини српски устав усвојен без учешћа владара у поступку доношења и без његове формалне потврде.-У делу о правима грађана унета је у чл.51. допуна, сходно којој је забрањено давање аболације код неполитичких кривица.-Бирачко право је проширено тиме што се у имовински цензус од 15 динара урачунава и стални државни прирез, а не само непосредни порез.-Мандат Народне скупштине продужен је са три на четири године а као датум избора одерђен је 8. септембар.-Унета је и одредба по којој сваки законски предлог пре претреса у Скупштини претходно мора да прође кроз надлежни одбор. Скупштини је осим права истраге дато и право анкете. Нова је и одредба по којој и у Великој народној скупштини морају да буду заступљени квалификовани посланици.-У делу о министрима од значаја је допуна постојеће одредбе по којој краљ не може осуђеном министру ни опростити нити смањити казну без пристанка Народне скупштине, као што није ни властан (овлашћен) да прекине поведену истрагу против оптуженог министра, тј. да му да аболацију.-За усвајање предлога у редовној скупштини неопходна је апсолутна већина од укупног броја посланика, а иста већина се тражи и за одлуку Велике народне скупштине.-Устав од 1903. који је важио за време владавине краља Петра I Карађорђевића, пружао је услове какви раније никада нису постојали да у Србији буде уведен демократски парламентарни режим.-Уставу од 1903. се могу дати високе оцене не само због његових квалитета као нормативног акта него и због његовог примењивања у пракси и, тиме, несумњивог доприноса развоју Србије као уставне парламентарне монархије, са правим политичким плурализмом и одговорном владом.

Прводецембарски акт (1. децембар 1918)Прокламовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца

Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом. Народна скупштина Срба, Хрвата, Буњеваца, Словака, Русина и осталих народа из Баната, Бачке и Барање донела је 25. новембра 1918. Одлуку о прикључењу Војводине Краљевини Србији. Велика Народна скупштина српског народа у Црној Гори одлучила је 26. новембра 1918. у Подгорици да се краљ Никоа I Петровић Његош и његова династија збаце са престола и "да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну државу". У међувремену, притиснут развојем догађаја Средишњи одбор Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба донео је, после извесног премишљања, 24. новембра 1918. одлуку о уједињењу са Србијом и упутио делегацију у Београд. После усаглашавања ставова између делегације и представника српске владе о привременом уређењу уједињене државе до доношења Устава, престолонаследник Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918, у кући Крсмановића на Теразијама у Београду, прокламовао Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.У Адреси, коју је у присуству престолонаследника Александра, чланова српске владе и делегације из Загреба прочитао Анте Павелић "Зубар", саопштени су закључци да Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба "проглашава уједињење државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором у једну јединствену државу", да владарску власт на читавој територији новостворене државе врши краљ Петар I, односно регент Александар Карађорђевић, да се образују јединствена парламентарна влада и народно представништво. Народно вијеће изразило је жељу да се Привремено народно представништво формира споразумно између Народног вијећа и представника народа Краљевине Србије, установи одговорност владе према парламенту, остану дотадашње покрајинске управе, које ће бити одговорне аутономним представништвима и под контролом државе, да се Конституанта изабере на основу општег, једнаког, равноправног, тајног и пропорционалног права гласа, а дефинитивне државне границе буду у складу са етничким границама на основу принципа народног самоопредељења.У Одговору на Адресу престолонаследник Александар је у име краља Петра I прогласио "уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца", и рекао да ће образовати владу која ће бити одговорна народном представништву и чији ће први и најважнији задатак бити утврђивање државних граница у складу са етнографским начелима.Регент Александар је прогласио уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба, а не са државом Словенаца, Хрвата и Срба која није била међународно призната.Прводецембарске изјаве као "конститутивни акт" представљале су основу државноправног провизоријума у новоствореној држави Краљевини СХС од уједињења до доношења Видовданског устава 1921. године. У том периоду

највишу власт у Краљевини СХС представљали су краљ, односно регент Александар, влада и Привремено народно представништво. Прва влада КСХС образована је 20. децембра 1918, а Привремено народно представништво састало се 1. марта 1919.

Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 28. јун 1921 (Видовдански устав)

Уставотворна скупштина изгласала је Устав незнатном, простом већином од 223 гласа, против је гласало 35, а 158 посланика је било одсутно. Приликом усвајања Устава испољила се дубока подељеност политичких странака у гледиштима на основна питања државног уређења и облика владавине.Устав је дефинисао државу као уставну, парламентарну и наследну монархију. Прописао је изглед грба, заставе и назив службеног језика који је био српско-хрватско-словеначки. У имену државе, њеним спољним обележјима (грб, застава), називу службеног језика дошло је до изражаја схватање о "троименом" народу.Устав није признао племство, титуле, "нити икаква преимућства по рођењу". Зајемчио је личну и слободу вере, савести и штампе, право удруживања, збора и договора. Забранио је зеленаштво, укинуо феудалне односе и даном ослобођења од туђинске власти кметови су постали, без одштете, власници државне земље.Народна скупштина је била једнодомна и сачињавали су је посланици које је народ бирао непосредно тајним гласањем. Бирачко право добио је сваки мушкарац који је навршио 21 годину живота.Иако је Устав почивао на подели власти, краљ је учествовао у сва три облика власти. Законодавну власт вршили су парламент и шеф државе који је сазивао Народну скупштину на редовна или ванредна заседања, имао права да је распусти, потврђивао законе које је она доносила. Краљ је вршио управну власт преко министара. Именовао је председника и чланове владе која је била одговорна њему и Народној скупштини. Судску власт вршили су судови, а њихове пресуде изрицане су и извршаване у име краља.Устав је прописао централистичко уређење. Административни централизам произилазио је из националног унитаризма, односно схватања о народном јединству. Највиши правни акт је предвидео да се управа у Краљевини СХС врши по областима, окрузима, срезовима и општинама. Одредио је да се области формирају на основу природних, социјалних и економских прилика, а могле су имати највише 800.000 становника. Установљена је месна, општинска, среска и обласна самоуправа. Органи обласне управе били су обласна скупштина и обласни одбор. Државна управна власт вршила је надзор над пословима самоуправних власти преко обласног великог жупана, кога је постављао краљ, и посебних стручних органа.На основу Уредбе о подели на области од 26. априла 1922. Краљевина СХС подељена је на 33 области, по географском, социјалном, економском, али и етничком и историјском начелу.

Устав Краљевине Југославије, 3. септембар 1931. (Октроисани или Септембарски устав)

Приликом завођења личног режима краљ Александар је најавио повратак на уставни поредак "у што краћем времену". Сагледавши унутрашњу и спољнополитичку ситуацију краљ је 3. септембра 1931. донео Устав чиме је формално завршен период монарходиктатуре. Прокламовање Устава није значило напуштање идеологије интегралног југословенства, већ покушај да се југословенство као државни програм и општи народни покрет оживотвори у условима постојања "нормалног" уставног и политичког живота.Уставом су потврђени национални унитаризам и централизам. Народно јединство и државну целину симболизовао је краљ. Држава је дефинисана као наследна и уставна монархија. Одредбом да "не може бити удруживања на верској или племенској или регионалној основи у партијско политичке сврхе као и у сврхе физичког васпитања" суштински је онемогућено обнављање политичких странака. Уведено је дводомно Народно представништво састављено од Сената и Народне скупштине. Краљ је имао право да именује онолико сенатора колико их је бирано на посредним изборима. Увођењем Сената краљ је обезбедио контролу закона који су могли проћи кроз Народну скупштину против његове воље. Законодавну власт вршили су краљ и Народно представништво. Краљ је вршио управну власт преко министара. Именовао је и разрешавао председника и чланове владе која је била одговорна њему, а не парламенту.Управа у Краљевини вршила се по бановинама, срезовима и општинама. Уставом су утврђене границе девет бановина, које су пре тога биле одређене Законом од 3. октобра 1929, што је значило да су могле бити измењене само променом Устава. У бановини као самоуправном телу постојали су бановинско веће и бановински одбор.Члан 116, назван "Мали устав", давао је право краљу да у ванредним ситуацијама предузима мере и мимо уставних и законских прописа, али уз њихову накнадну потврду од стране Народног представништва. На основу тог члана донета је Уредба о Бановини Хрватској и више уредби уочи и током Другог светског рата.

Српска црква

Црква је у средњем веку играла у државном животу веома важну улогу. Црквено учење о држави и праву било је уткано у темеље друштврног реда. Црква није представљала само верску заједницу већ и моћног феудалца, коме је огроман земљишни посед омогућавао огроман политички утицај. Како идеја о секуларној држави у средњем веку није била позната, то се црквена организација у по нечему преплиће са државном и захтева бар елементарно познавање.Хришћанска црква има васељенску мисију, коју раскол од 1054. године није поништио. Оба дела њене цркве претендовала су и даље на њено вршење, а оба црквена седишта сматрала искључиво себе легитимним.Српске земље су по расколу цркве подпале под власт цариградског патријарха.Прва повест српске цркве почиње 1219. године кад је дипломатским путем издејствовано посвећење првог српског архиепископа св.Саве. По слому византије 1204.године цар и патријарх столовали су у Никеји. Никејска патријаршија отимала се око првенства са Охридском архиепископијом која је била на земљишту епирске деспотовине, такмаца никејског царства.Актом никејског патријарха српска црква је осамостаљена и издвојена из јурисдикције охридске архиепископије.Потпуну самосталност српска црква ће постићи 1346. године уздизањем архиепископије на степен патријаршије. Коначно признање овог чина дошло је 1375. године кад је цариградски патријарх признао српску патријаршију.Прво архиепископско седиште било је у манастиру Жичи, али је већ први наследник св.Саве, Арсеније I, преместио свој престо у Пећ, где је касније и столовао српски патријарх све до велике сеобе срба.Српска црква била је организовна у више епископија, чији се број кретао од 12-15. Епископије су се делиле на парохије, Епископ је у својој области имао како верску тако и управну и судску власт, односно уживао је на свом поседу феудалне имунитете.Посебну организцију имао је калуђерски ред, калуђер је могао а буде свако у колико добије Епископов благослов. Манастири су имали посебан значај у средњевековном друштву, вршили су хуману мисију. У манастирима су биле многобројне школе, библиотеке и болнице. На челу манастира био је игуман.

Српско-Византијско право

Споменици српског права многобројни су и разноврсни. Сачувани правни споменици разврставају се у четири врсте: 1)повеље; 2)међународни уговори; 3)закони и 4)градски статути. Оваквој подели може се додати и пета врста 5)приватне исправе, које су за проучавање српског средњевековног права од великог значаја али их је нажалост сачувано мало. Повеље су владалачки акти који најчешће представљају даровнице, њима су владаоци поклањали поседе, установљавали повластице црквама, манастирима, властели и градовима. Међу сачуваним повељама далеко највећи број је манастирских, а од градских је сачувана само једна. Најстарија потиче од Стефана Немање- Хиландарска из 1198.Од међународних уговора најчешће су они које је средњевековна српска држава склапала са Дубровником. Ти уговори су уређивали многа питања која се нису односила само на међусобно комуницирање двеју држава него су се дотицали привреде, правосуђа и приватно-правних односа Дубровчана и Срба. Најстарији српско-дубровачки уговор потиче од 1186.године.Сачувани законски споменици српског права се могу поделити на преводе и прераде византијских закона с једне, и на домаће српске с друге стране.Византијски закони који су примењивани у Србији обухватају законоправило-односно Светосавски номоканон који се назива Крмчија, Синтагму Матије Властара тзв. Јустинијанов зборник, а по свој прилици и превод земљорадничког закона. Од домаћих закона сачувани су Душанов закон и закон о рудницим деспота Стефана Лазаревића. -Законоправило саставио је 1219.године св.Сава прерадом појединих византијских зборника црквеног и световног права, није сачуван, има десетак преписа, најближи оригиналу Иловички препис, чува се у Загребу.-Синтагма Матије Властара, настала 1335.године била је у Србији преведена за владе цара Душана, тзв Јустинијанов зборник је кратак избор из византијских закона, ова збирка од 30-ак чланова упркос свом имену нема никакве везе са царем Јустинијаном I, главни изборник био је земљораднички закон. У манастиру Хиландару је сачуван и превод на српски језик Земљорадничког закона. -Од домаћих, Душанов законик представља свакако наш најзнаменитији и најважнији средњевековни правни споменик, донет је на државним саборима 1349. и 1354.године. Законик је за изворнике имао византијско право посебно Василике, као и несачувано старије српско законодавство, али и повеље, међународне уговоре и обичајно право. Изворни текст Душановог законика није сачуван, али је до нас допрло више од двадесетак његових преписа насталих у раздобљу од XIV до XVIII века, по многима два најоригиналниј преписа Струшки и Атонски чувају се у Москви, а од рукописа који се налазе код нас најближи оригиналу је Призренски из XV века и чува се у Народној библиотеци у Беогарду.-Закон о рудницима, издао га је деспот Стефан Лазаревић 1412. године ради уређења правних односа рудара из Новог Брда у то време најважнијег рударског средишта у Србији, (пошто су се рударством бавили пре свега неамчки досељеници, овај закон садржи многе немачке изразе).Сачувана су само два статута градова који су припадали Немањићкој Србији -Которски и Будвански.

И као пета врста подразумевају се приватне исправе којих има различитих врста. Сачуван је један број уговора и других приватно-правних аката, међу њима се посебно истиче Призренска тапија из половине XIV века.

Ране српске државе (Рашка и Дукља)

Област коју су преци срба насељавали по доласку на балкан, простирала се дуж Лима, горњег тока Дрине, у слив Пиве и Таре на обалама Ибра и Западне Мораве у подручју данашње Тузле и дуж горњег тока реке Босне. Константин Профирогентин је у српске земље убројао још и Паганију, Захумље и Тривунију, источно од Тривуније лежала је Дукља. Земљиште око Лима, Дрине, Пиве, Таре, Ибра и Мораве биће касније названо Рашком.Како наводи Константин Профирогентин Срби су још приликом досељења на балкан имали свог владаоца, кога назива “Архонтом“, највероватније је био војсковођа.Још један Профирогентинов извештај треба примити са опрезом, то је вест о превођењу срба у хришћанство у време цара Ираклија. Примање хришћанства било је код срба као и код Словенаца и Хрвата дуготрајан процес, и у другој половини IX века је хришћанство однело коначну победу над старом паганском вером.Није извесно да ли је у поменутим земљама у најстарије доба постојао племенски савез, у њиховом каснијем обједињавању и стварању државне организације главну реч су водиле Рашка и Дукља. Владалачка власт у Рашкој стварала се кроз отпоре и сукобљавања ове земље са Византијом и Бугарском. Удругој половини IX века на власт је дошао кнез Властимир, који се на истоку одупро Бугарима, а на западу захваљујући женидбеним везама задобијо Травунију. Властимирови синови су били Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимир је дуже време владао сам али потомци свих тројице су се касније отимали за власт сукобљавајући се са Бугарском и Византијом односно зависно од прилике ослањали се на њихову помоћ.Тек по опадању бугарске моћи Стројимиров унук Часлав успео је да стабилизује државу одржавши се на власт више од 20 година. У другој половини X века српска држава је поново подпала под Византијском влашћу, Рашка је тако изгубила превласт која је прешла на Дукљу. Крајем X века Дукља је доспела под Самуилову власт, по пропасти Самуилове државе у Дукљи је била успостављена византијска власт а после смрти цара Василија II и опадања византијске моћи почели су устанци против византијске власти. Почетком XI века Дукља се почела називати Зетом (по имену десне притоке Мораве). После успешне буне 1036. године Зетом је завладао кнез Војислав, њега наследио син Михајло, Михајлов наследник краљ Бодин успео је да у току своје двадесетогодишње владавине прошири државу у чији су склоп ушле поред Зете и Рашка, Травунија, Захумље и Босна. По Бодиновој смрти дошло је до опадања државне снаге. Захумље, Босна и Рашка су се одвојиле, а Зета 1183.године ушла у састав Немањине државе.

Црна Гора

Стварање државне организације: Црна Гора је у XVIII веку живела племенским животом. Племе је било организација која је само делимично почивала на сродничкој основи. Кроз читав XVIII век протезао се процес зближавања племена.Општи црногорски збор био је орган који је био састављен од племенских старешина. Његов аутиритет био је већи од утицаја свих других органа али није имао никакву утврђену надлежност. Гувернадур је био световни господар Црне Горе. У процесу стварања државе гувернадур је био такмац цетињскога владике у борби за првенство.Владика је столовао на Цетињу и уживао изузетан углед у народу. То му је омогућило да у процесу стварања државе одигра особену улогу.За време владике Петра I створен је, одлуком општег збора 1798.године нов орган власти назван правитељство суда црногорског и брдског. Овај орган је био назван Кулук, који је био састављен од 50 чланова из свих племена а заседао је на Цетињу; председавали су му владика или гувернер.Године 1803. образована је народна канцеларија на чијем је челу био народни секретар- која је чувала државни печат и обављала различите послове. Већ овако овлаш сачињена скица установа наводи на мисао да је између неких органа могло доћи до несугласица. Сукоб владике и гувернадура постао је посебно оштар средином XIX века. Гувернадур Вуко Радоњић беше дошао у сукоб с племенским старешинама, због тога му је збор одузео звање 1818.год, али му је враћено 1820. По смрти Петра I, његов наследник Петар II Петровић Његош био је принуђен да се суочи с Радоњићевом опозицијом, збор је опет стао на влдикину страну и тада је гувернадурство коначно укинуто. Владика је постао господар Црне Горе. Године 1831. у Црној Гори су дошли Иван Вукотић и Матеја Вучићевић, као опуномоћеници руског цара. Њихов долазак је на први мах оснажио владикин положај, али су они убрзо дошли у сукоб с владиком у борби за власт, па су 1834.год. напустили Црну Гору.Најважнији орган власти настао у реформама владе Петра II био је Правитељствујушћи сенат, чинило га је 16 сенатора. Са сенатом је у неколико био повезан један нови орган назван Гвардија која је вршила полицијску службу и у почетку је имала 156 чланова, а касније 300 изабраних међу људима из главарских кућа итд. У Црној Гори су тако настали централизам и монархија.

КЊАЖЕВИНА-Проглашење књажевине и влада књаза Данила: По смрти владике Петра II Петровића Његоша дошло је до политичких трзавица. Владика је тестаментом одредио као наследника Данила Петровића, који је био још млад и без политичког искуства, те се често ослањао на помоћ свог брата војводе Мирка, који такође није имао велики утицај у народу. С наслоном на Русију, која је инсистирала на поштовању Његошеве последње воље, Данило је успео да сломи отпор моћних противника и учврсти се на власти. Руски утицај је по свему судећи, био пресудан при одлуци да се Црна Гора прогласи књажевином. Књажевина је проглашена на скупштини на Цетињу 7-19.марта 1852.год. Из теократске прешла је у апсолутну монархију.

Влада књаза Николе: На књаза Данила извршен је атентат у Котору, августа 1860.године. На књажевски престо је, по Даниловој смрти дошао син војводе Мирка Петровића –Никола. До значајних промена у државном животу Црне Горе дошло је тек 1878. на Берлинском конгресу, где су донесене две одлуке о територијалном проширењу и међународном признавању. Проширење државног земљишта тако што су у државни сколп ушли и градови Никшић, Колашин, Спуж, Подгорица, Бар и Жабљак, Црна Гора је добила излаз на море а државна територија је била два пута већа. Поред поменутих, Црној Гори су и наметнута извесна ограничења суверености, најважније од ових односило се на барску луку, која је била демилитаризована, а право на вршење поморског и санитарног надзора у луци добила је Аустро-Угарска. Краљ Никола одлучио већ 1879.год да реформама измени систем власти, те је уместо ранијих уведен Државни савет, министарства и Велики суд. Државни савет припремао је законске предлоге. Поред Државног савета, било је образовано и пет министарстава. Никољданским законом од 1902.год извршена је реформа система организације власти, према којој је Државном савету повећан број чланова. Закон о књажевској влади образовао је и шесто министарство (за просвету и црквена дела).Почев од 1905.године Црна Гора је била уставна монархија. Били су зајамчени лична слобода, једнакост пред законом, начело законитости у кривичном праву, слобода савести итд. Почев од 1907.године образовале су се политичке странке.

КРАЉЕВИНА: Под владом устава од 1905.године најзначајнија промена у поредку црногорске државе збила се 1910. године када је одлуком Народне скупштине проглашена краљевина. Дотадашњи књаз Никола, крунисан је за краља, док је склоп организације власти остао непромењен. У Балканским ратовима Црна Гора је ратујући успешно против Турске проширила државну територију. На почетку првог светског рата Аустро-Угарска је краљу Николи понудила да остане неутралан, нудећи му за узврат ново проширење државног земњишта. Краљ Никола је такву одлуку одбио и заратио је против надмоћне силе на страни Србије и Антанте. После пораза црногорске војске 1916.године, краљ и влада отишли су у избеглиштво. Тамо је дошло до раскола између краља и његове владе. Крајем 1918.године организовани су избори за Велику народну скупштину, која се састала 26.новембра 1918. године у Подгорици, збацила владајућу династију и прогласила уједињење Црне Горе и Србије.

Шестојануарска диктатура

Прокламацијом 6.јануара 1929. краљ Александар је забранио рад политичких организација и стварање нових странака. Представник владе је био Петар Живковић, а краљ је себе прогласио целокупним носиоцем власти. Влада генерала Живковића је обећала да ће главно питање режима бити решавање социјалних проблема. Главни ослонац краљу у завођењу личног режима били су: група дворских демократа и радикала, орган правосуђа и државна управа, жандармерија и полиција. Краљ је био убеђен да може и без подршке странака да омогући национално помирење, тако да је држави промењено име 03.10.1929. када је проглашена Краљевина Југославија. Овај режим је донео закон о заштити јавне безбедности. Краљ је државу поделио на 9 бановина, а разлог је био да земља привредно ојача, али исто тако и да се избришу историјске границе, које су биле сметња у формирању националног јединства. Организација врховне државне управе била је уређена законом од 31.03.1929.године тако што је била подељена на 12 министарстава и представништво министарског савета. Краљ је имао право да оптужи министре за повреду законаи за време трајања службе и 5 година касније, судио је посебан орган Државни суд. 1929.године донет је закон о уређењу редовних судова за краљевину СХС, овим законом је уређена судска власт и постојали су посебни и редовни судови:-Редовни: српски, окружни, трговачки-Посебни: државни савет, управни суд, војни суд, шеријатски...

Споразум Цветковић-Мачек

По паду владе Милана Стојадиновића (фебруара 1939), образована је била нова влада с Драгишом Цветковићем на челу. Као првенствени, примарни задатак нове владе постављено је решење хрватског питања.Драгиша Цветковић и Влатко Мачек, вођа хрватске сељачке странке, закључили су августа 1939. тзв. српско-хрватски споразум којим је била образована Бановина Хрватска. Тај споразум је био „огледало усиљеног нагодбењаштва српске и хрватске буржоазије“. Овај споразум није решио национално питање већ се свео на прерасподелу власти између нагодбашких делова српске и хрватске буржоазије.Уредбом о Бановини Хрватској донетој 26. августа 1939. -после споразума закљученог између Драгише Цветковића и Влатка Мачека -извршена је делимична ревизија октроисаног устава. Уредбу су прописали краљевски намесници -на предлог министарског савета и на основу члана 116. Устава, а да би се обезбедило учешће Хрвата у живот државе и тиме очували јавни интереси. Тим актом извршена је била промена територијале поделе земље на тај начин што је у њеном оквиру образована нова област- Бановина Хрватска. Бан је био највиши наредбодавни фактор бановинске власти Бановине Хрватске. Он је имао право доношења коначних одлука у свим питањима своје надлежности, а одговарао је краљу и сабору. Сабор је представљао законодавно тело за Бановину Хрватску, чије је одлуке потврђивао краљ уз премапотпис бана. Сабор су сачињавали заступници које народ слободно бира, општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем, са представништвом мањине. Организавција власти у Бановини Хрватској није се заснивала на уставним одредбама, већ је била утврђена овом Уредбом и она се разлоквала од оне која је постојала у бановинама предвиђеним Уставом. Овом Уредбом извршена је делимична измена устава од 03. септембра 1931. Ова ревизија, међутим, није извршена по поступкуза измене Устава предвиђеном у чл.114 и 115. (који су за промену захтевали сагласност краља и Народног представништва), већ једностраним актом намесништва и то на основу чл.116. (по том члану у случају рата, мобилизације, нереда и побуне, који би довели у питање јавни поредак и сигурност државе може указом наредити да се привремено предузму све изванредне потрбне мере у целој Краљевини или на делу њене територије, независно од уставних и законских прописа).Против споразума Цветковић-Мачек и оваквог решења предвиђеног Уредбом о Бановини Хрватској били су и многи носиоци грађанске политике и либералнији и конзервативнији, међу њима и они са краја деснице.Државним ударом извршеним 27. марта 1941. оборени су тадашња влада Цветковић-Мачек и намесништво, малолетни краљ Петар II проглашен је пунолетним и формирана је нова влада с генералом Душаном Симовићем као председником. Краљевска власт, коју је до тада вршило намесништво, прешла је у краљеве руке.