UNIVERZITET U NIŠU

PRAVNI FAKULTET – NIŠ

TEMA SA STRUČNE PRAKSE

Nehatno lišenje života

Niš,2008

NEHATNO LIŠENJE ŽIVOTA

1. UVOD

Pravo na život je na najvišem rangu među ljudskim pravima pa je neophodno

inkriminacijom obuhvatiti i njegovo nehatno lišenje. U članu 118. Krivičnog zakonika

formulisano je lišenje života iz nehata: "Ko drugog liši života iz nehata, kazniće se...".

Zakonodavac i kod ovog krivičnog dela, kao i kod lišenja života iz samilosti, kako bi naglasio

privilegovani oblik ovog krivičnog dela zbog nehatnog oblika krivice, označava ga kao lišenje

života a ne kao ubistvo. U savremenim zakonodavima postoje razlike u odredjivanju ovog

krivičnog dela, tako na primer "lišenje života iz nehata" u Nemačkom, Švajcarskom i Austrijskom

krivičnom zakoniku, "prouzrokovanje smrti iz nehata" u Krivičnom zakoniku Ruske federacije,

Krivičnim zakonima Hrvatske i Slovenije, dok je u Francuskom krivičnom zakonu, u okviru

poglavlja koje nosi naziv "Nenamerna (nevoljna) ugrožavanja života drugog lica. Neka

zakonodavstva na teritoriji bivše SFRJ prihvatila su naziv "prouzrokovanje smrti iz nehata".

Međutim, taj termin nije u potpunosti adekvatan. Termin "prouzrokovanje" u sebi nosi objektivna

obeležja te se odgovovornost kreće u granicama objektivne odgovornosti. Samo prouzrokovanje

bilo koje posledice nije dovoljno za utemeljenje (krivične) odgovornosti, jer je savremeno krivično

pravo zasnovano na principu krivice. Ranije je Krivičnim zakonom Republike Srbije ovo delo

nazivano "ubistvom iz nehata" što je premaa mišljenju većine bilo neadekvatno jer sam pojam

"ubistvo" u sebi sadrži obeležja zločinačke namere što je nespojivo i neusklađeno sa pojmom

nehata.

1

2. Pojam krivičnog dela

Krivično delo je delo čoveka koje pravni poredak zabranjuje pod pretnjom primeni krivične

sankcije ili je to ljudsko ponašanje koje proizvodi štetnu posledicu za društvo, zbog koje ono i

reaguje primenom krivične sankcije prema njegovom učiniocu.1

S toga je krivično delo ono ponašanje čoveka kojim se povredjuju one vrednosti na kojima

društvo počiva ili kojim se ugorožava bezbednost društva.

2.1. Elementi krivičnog dela

Pojam krivičnog dela čine četiri osnovna, opšta elementa:

1) delo čoveka odnosno posledica prouzrokovana ljudskom radnjom,

2) protivpravnost dela,

3) odredjenost dela u zakonu,

4) krivica učinioca osnosno skrivljenost.

Pored opštih elemenata postoje i posebni (koji konkretizuju opšte elemente) koje se mogu

javiti samo kod nekih krivičnih dela i to su nestalni, varijabilni elementi koji čine biće krivičnog

dela kao skup posevnih elementata koji karakterišu odredjeno krivično delo.

3. Pojam krivice i elementi

Izvršenje krivičnog dela predstavlja osnov za primenu kazne prema njegovom učiniocu.2

Sam princip nullum crimen, nulla poena sine lege izričito zabranjuje bilo koji oblik kažnjavanja

zasnovanog na objektivnoj odgovornosti. Krivica opravdava kažnjavanje i to u dvojakom smislu:

1) kao osnov i bitna pretpostavka za kažnjavanje uopšte,

2) kao bitna pretpostavka za odmeravanje kazne.

1 čl. 14. Krivičnog zakonika: (1) Krivično delo je ono delo koje je zakonojm predvidjeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno; (2) Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela odredjena zakonom.2 čl. 1. Krivičnog zakonika: Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo odredjeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno.čl. 2. Krivičnog zakonika: Kazna i mere upozorenja se mogu izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo.

2

Krivica je obavezan konstitutivan elemenat pojma krivičnog dela, bez postojanja krivice

nema ni krvičnog dela niti se tako učinjeno krivično delo može staviti na teret njegovom učiniocu.

Pa je krivica psihički odnos učinoca prema svom delu koji se izražava u postojanju svesti i

volje u odnosu na obeležja bića krivičnog dela odnosno postohjanju svesti ili dužnosi i

mogućnosi postojanja svesti o protivpravnosti svoga dela. Ovako shvaćena krivica predstavlja

subjektivni elemenat krivičnog dela, ona je nužan uslov za postojanje odgovornosti kažnjivosti

učinioca krivičnog dela.

Krivica za pretpoistavku ima postojanje uračunljivosti pod kojom se podrazumeva da je

učinilac sposoban da ima odredjeni odnos prema svom delu što sud utvrdjuje. Utvrdjivanje svesti i

volje u svakom konkretnom slučaju znači ustanovljavanje obima i sadržinie predstave o delu i

intenziteta voljnog odnosa prema posledici odnosno utvrdjivanje stepena krivice.3

Krivicu čine tri elementa:

1. uračunljivost

2. umišljaj i nehat

3. svest odnosno dužnost i mogućnost postojanja svesti o zabranjenosti dela

odnosno protivpravnosti svoga postupanja.

Uračunljivost je nužna pretpostavka krivice koja uključuje uverenje da je član društvene

zajednice u mogućnosti da poštuje norme pravnog poretka na koje je obavezan. Uračunljivost ima

dvojak i sadržaj: biološki (odsustvo bilo kog oblika i vida duševne poremećenosti) i psihološki

(sposobnost za rasudjivanje i sposobnost za odlučivanje). Bez uračunljivosti ne može postojati

krivica.

Umišljaj je najviši i najizrazitiji oblik krivica kao svesne i voljne upravljenosti učinioca

prema ostvarenju svoga dela. To je svesno i voljno ostvarenje krivičnog dela. Za krivično delo

izvršeno sa umišljajem uvek se kažnjava.

Nehat je blaži oblik krivice, to je nevoljno ostvarenje krivičnog dela. Psihološki odnos

učinioca prema ostvarenoim delu ispoljava e samo kroz jednu komponentu, kroz svest o

mogućnosti nastupanja neželjene posledice ili u mogućnosti postojanja svesti.4

Naše krivišno pravo razlikuje dve vrste nehata:

3 čl. 22. Krivičnog zakoonika: (1) Krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uralunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno; (2) krivično delo je učinjeno sqa krivicom iako je učinilac postupšao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predvidja.4 čl.26. Krivičnog zakonika: Krivično deklo je učinjeno iz nehata kada jew učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da dfo toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvimabio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.

3

- svesni, koga čine dva elementa: 1) vsvest o mogućnosti nastupanjua posledice krivičnog

dela; 2) olako držanje da posledica dela ipak neće nastupiti ili da će se moći otkloniti.

- nesvesni, koga čine dva elementa: 1) nepostojanje svesti odnosn0o predstave kod

učinioca da može učiniti krivično delo; 2) učinilac prema okolnostima pod kojima je delo učinjeno

i prema svojim ličnim sojstvima bio dužan i mogao biti svestan mogućnosti nastupanja posledice

krivičnog dela.

4. Nehatno lišenje života – pojmovno odredjenje

Prilikom definisanja nehatnog lišenja života ključnu ulogu ima odredba o pojmu nehata iz

opšteg dela Krivičnog zakonika. Zakonodavac je samo predvideo lišenje života iz nehata u

posebnom delu, a da li u konkretnom slučaju postoji nehat odgovor daje opšti deo. Na taj način

postupa veći broj krivičnih zakonodavstava. Mogući problemi mogu nastati prilikom preciziranja

zakonske definicije nehata. Teškoće nisu samo izražene kod lišenja života iz nehata nego i kod

drugih nehatnih delikata. U praksi kategorija ubistva iz nehata obuhvata najraznovrsnija ubistva.

Niz ljudskih radnji mogu se kvalifikovati kao nehatne; na primer: ubistvo u situaciji kada optuženi

samo gura neku osobu na ulicu i kada ta osoba padne snažno udarivši glavu o ivičnjak nakon čega

umire usled hemoralgije mozga, može da se podvede pod kategoriju nehatnog lišenja života.

Kazna za ovo ubistvo je niža nego u slučaju da je optuženi bio svestan da usled njegovog

ponašanja, guranja oštećenog, može doći do pada i udaranja glave što bi dovelo do posledice smrti

pa je na to pristao. Sudskoj praksi je prepušteno da u svakom konkretnom slučaju na bazi obeležja

umišljaja i nehata iz čl. 25. i 26. Krivičnog zaknika oceni da li se radi o umišljajnom ili nehatno

izvršenom delu.

Kada je reč o nehatnom lišenju života dolazi do razmimoilaženja prilikom utvrdjivanja

gde treba podvući liniju koja razdvaja ovo ubistvo od slučaja, gde je smrt nesrećno izazvana, ali

koji ne zaslužuju da budu proglašeni za krivično delo, odnosno ne ulaze u sferu krivičnopravnog

reagovanja. Takodje, u pogledu odgovornosti za nehatno ponašanje postoje različita mišljenja. Od

ideje da nehatna krivična dela treba isključiti iz krivičnog prava, a pravnu zaštitu obezbediti

jačanjem građanskopravne zaštite, preko toga da je na tom području adekvatnija primena

preventivnih mera. Neki teoretičari ističu da broj krivičnih dela kod kojih postoji odgovornost za

nehat nije veliki. Čak i kod nekih teških krivičnih dela, odnosno većine teških krivičnih dela on se

4

smatra nedovoljnim razlogom za kažnjivost, a sa druge strane dovoljan je za konstituisanje

nehatnog lišenja života. Zbog toga se postavlja pitanje da li je ispravno da odgovornost za jedno od

najtežih krivičnih dela u krivičnom pravu, kod koga je za kvalifikovane oblike predviđena

najstrožija kazna, bude zadovoljena lakšim stepenom krivice.

4.1. Nehatno lišenje života kao samostalno krivično delo ili privilegovani

oblik ubistva

U krivičnom pravu je nejasno da li nehatno lišenje života drugog lica predstavlja

privilegovano ubistvo ili ima osnova da se govori u prilog njegove samostalnosti. Ako se uporede

bitna obeležja krivičnog dela ubistva i ove inkriminacije, u pogledu većine tih obeležja nema

razlike. Pasivni subjekt je kao i kod ubistva živ čovek. Radnja izvršenja je svako činjenje ili

propuštanje koje prouzrokuje smrt. U pogledu posledice, smrti drugog lica, nema razlike jer je smrt

posledica i umišljajnog i nehatnog ubistva. Bez obzira na to, u teoriji se nailazi na stavove da se u

slučaju nehatnog lišenja života ne radi o privilegovanom ubistvu, već o posebnoj vrsti ubistva. Sve

je više zastupljeno shvatanje da nehatno izvršena dela imaju niz specifičnosti i da se zbog toga radi

o posebnoj kategoriji delikata a ne samo o posebnom obliku krivice. Nehat je, prema novijem

shvatanju, problem bića krivičnog dela, jer da li je neko ponašanje nehatno, odlučuje se već u

okviru bića krivičnog dela. Veliki broj zakonodavstava ubistvo iz nehata, imajući u vidu da se tu

radi o specifičnom, posebnom ubistvu koje se od umišljajnog ubistva razlikuje po psihičkom

odnosu učinioca prema posledici, svrstava u zaseban član. Zakonodavac u Republici Srbiji nije

hteo ovo krivično delo da obuhvati pojmom ubistva i da ga ne naziva ubistvom, nego lišenjem

života. Takođe, njegovo subjektivno biće je različito od običnog ubistva, što daje osnova da se

govori o izvesnom stepenu njegove samostalnosti.

4.2. Odnos nehatnog lišenje života i drugih privilegovanih krivičnih dela

U slučaju ostalih privilegovanih ubistava radi se o umišljajnim ubistvima kod kojih

postoje neke specifične okolnosti koje dovode do privilegovanog tretiranja. Tako, na primer kod

ubistva na mah postoji napad, zlostavljanje ili teško vređanje od strane ubijenog; kod lišenja života

5

iz samilosti postoji izričit i ozbiljan zahtev i teško zdravstveno stanje žrtve, mada i ovde postoje

brojni razlozi koji govore u prilog samostalnog bića ovog krivičnog dela; kod ubistva deteta pri

porođaju majka se nalazi u stanju poremećaja koji je izazvan porođajem. Zbog toga je prihvatljiviji

stav da je nehatno lišenje života poseban oblik ubistva, jer nehat sam po sebi nije posebna,

specifična privilegujuća okolnost već ima dvostruku ulogu. Nehat predstavlja istovremeno

drugi oblik krivice koji može da ukaže da se radi o opasnom učiniocu krivičnog dela koji ne

uvažava elementarne životne norme i pravila ponašanja i subjektivni element bića krivičnog

dela. Kod ostalih "lakših" ubistava radi se o umišljajnim ubistvima koja su privilegovana zbog

toga što se učinilac nalazi u nekoj karakterističnoj situaciji koja dovodi do odluke da se krivično

delo izvrši.

4.3. Lišenje života iz nehata u domaćem zakonodavstvu i praksi

Lišenje života iz nehata razlikuje se od običnog ubistva i od drugih oblika ubistava

po tome što je smrtna posledica neželjena, nevoljna tj. predstavlja rezultat neobazrivosti,

nemarnosti ili nespretnosti učinioca. Ne ulazeći u teorijske probleme po pitanju svrsishodnosti i

efikasnosti kažnjavanja za nehat na području zaštite života potrebno je da krivičnopravna zaštita

bude celovita a ne fragmentarna.

Ko drugog liši života iz nehata, prema Krivičnom zakoniku učinio je krivično delo

nehatnog lišenja života, a što se tiče radnje izvršenja dolazi u obzir svako činjenje ili

nečinjenje (propuštanje) kojim se izražava jedan nepažljiv odnos prema mogućnosti

nastupanja posledice smrti.

U sudskoj praksi su najčešći slučajevi nehatnog ubistva koje je izvršeno činjenjem usled

neopreznog ponašanja učinioca dela. Poslednjih godina primećuje se ekspanzija nehatnih lišenja

života prouzrokovanih usled nemarnog rukovanja oružjem. To se vidi iz sledećih slučajevaČ

1. Kada optuženi i pored upozorenja da to ne čini, nastavi da se igra napunjenim

pištoljem i pri tome izazove opaljenje metka koji usmrti vojnika u njegovoj neposrednoj blizini, a

nema dokaza da bi tako postupio da je znao da do ove posledice (smrti vojnika) može doći,

odgovoran je za ubistvo iz nehata, a ne obično ubistvo.

6

2. Kada su se optuženi i pokojnik otimali oko puške usled čega je došlo do opaljenja

metka i usmrćenja pokojnog. Ukoliko je umišljaj optuženog bio samo da zaplaši pokojnog, a ne da

ga liši života, radi se o krivičnom delu ubistva iz nehata. Ovde je sud pravilno rezonovao, imajući

u vidu da je optuženi pre toga pušku držao okrenutu uvis i sa njom postupao kao sa motkom čime

se vidi da je njegov umišljaj usmeren samo na izazivanje straha kod pokojnog, a ne na njegovo

lišenje života.

3. Prema jednoj presudi sud je oglasio krivim lice za ubistvo iz nehata jer je pristupilo

rasklapanju pištolja a prethodno se nije uverilo da je šaržer u pištolju pun ili prazan, iako je bilo

svesno da usled toga može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držalo da ona neće nastupiti,

pa je u jednom momentu prilikom pokušaja repetiranja pištolja jednim projektilom pogodilo

oštećenog koji se nalazio u istoj prostoriji svoga stana, pa je usled toga nastupila njegova smrt.

4. Kada je maloletnik delo izvršio sa svesnim nehatom kada je spreman na šalu, u želji da

zaplaši drugove svoga brata, prilikom punjenja lovačke puške pokazao veliki stepen neopreznosti i

bez potrebne provere iz kese u kojoj se nalazila većina praznih patrona uzeo pun patron, pa je

prelomio pušku i automatski zapeo udarnu iglu, čime je učinio radnje koje su dovele do ustreline i

smrti oštećenog.

5. Kada učinilac zamahne rukom u kojoj je držao nož prema jednom licu, ali pogodi

drugo lice koje od toga umre, radi se o ubistvu iz nehata Ovde je optuženi preduzeo radnju prema

jednom licu, zamahnuo rukom u kojoj je držao nož prema njegovom trbuhu, ali se svedok

izmakao, pa je ovim istim zamahom noža ubo u stomak pokojnog. Činjenica da optuženi ne poriče

da je ovom prilikom video još jednu ljudsku priliku, ukazuje na to da je bio svestan da preduzetom

radnjom može prouzrokovati smrt nekog lica, ali je olako držao da takva posledica neće nastupiti.

Na ovaj način stekla su se obeležja krivičnog dela ubistva iz nehata (radi se o svesnom nehatu).

5. Radnja izvršenja krivičnog dela

Ovo krivično delo može biti izvršeno i nečinjenjem, tj. propuštanjem preduzimanja

onih radnji koje bi sprečile nastupanje posledice. S obzirom na to da Krivični Zakonik pravi

jasnu granicu između pravih i nepravih krivičnih dela nečinjenja, u ovom slučaju radi se o

nepravom krivičnom delu nečinjenja. Ubistvo je krivično delo koje se redovno vrši činjenjem ali

7

se, izuzetno, može izvršiti i nečinjenjem. Nečinjenjem može biti učinjeno i krivično delo koje je

zakonom određeno kao činjenje, ako je učinilac propuštanjem dužnog činjenja ostvario obeležja

tog krivičnog dela. Prema tome, da bi lišenje života iz nehata moglo biti izvršeno nečinjenjem

neophodno je da se utvrdi postojanje dužnosti da se preduzme činjenje i to kod lica koje se u teoriji

naziva garantom.

Takav slučaj je postojao u situaciji kada optuženi nije pokrio krečanu na svom

neograđenom gradilištu, iako je na to bio upozoren od strane zidara prilikom napuštanja gradilišta,

a znao je da u komšiluku ima male dece. Tako se dogodilo da je jedno dete upalo u krečanu i

izgubilo život. Ovde je utvrđena odgovornost optuženog za ubistvo iz. U engleskoj sudskoj praksi

često se kao primer za radnju propuštanja navodi slučaj Senior, ovde je čovek koji je pripadao

jednoj verskoj sekti odbio da pozove lekara kada mu je dete bilo bolesno nakon čega je ono i

umrlo. On je proglašen krivim za ubistvo iz nehata nezakonitom radnjom (manslaughter by

unlawful act).

6. Odnos nehata i eventualnog umišljaja

U pogledu nastanka posledice smrti potrebno je da je ponašanje učinioca bilo nehatno. U

tom smislu važe opšte odredbe o nehatu. Za postojanje ovog oblika ubistva nebitno je da li se u

konkretnom slučaju radi o svesnom ili nesvesnom nehatu. Ali to ne znači da vrsta nehata u

određenom slučaju izvršenja dela ne može biti višestruko značajna. Prvo, stepen krivice učinioca u

konkretnom načinu ispoljavanja krivičnog dela uzima se u obzir prilikom odmeravanja kazne. On

može u konkretnom slučaju da deluje kao olakšavajuća ili otežavajuća okolnost. Pri tome, se ne

može tvrditi da je nesvesni nehat lakši oblik od svesnog nehata kao što se može tvrditi za direktan

umišljaj u odnosu na eventualni. Nekada može biti strožije kažnjen neko ko je postupao bez

razmišljanja, potpuno ne mareći za određene dužnosti od onog lica koje je prvo razmislilo, ali

donelo pogrešnu odluku. Dakle, oblik nehata može da bude okolnost koja se uzima u obzir

prilikom odmeravanja kazne.

Vrsta nehata je bitna i zbog razgraničenja između eventualnog umišljaja i svesnog

nehata, što je jedan od velikih krivičnopravnih problema i u praksi zadaje najviše problema. I

danas se koristi Frankova formula i pitanje da li bi se učinilac uzdržao od preduzimanja radnje

kada bi znao da će posledica nastupiti. Primer iz sudske prakse, optuženi se u kancelariji u kojoj se

8

nalazio još jedan vojnik, igrao napunjenim pištoljem tako da je pokazao vojniku da se u okviru

nalaze bojevi meci. Okvir je stavio u pištolj, a zatim nekoliko puta povlačio navlaku pištolja

unazad ali ne sasvim do kraja. Misleći da nije ubacio metak u cev, povukao je obarač i usled toga

je došlo do opaljenja metka koji je pogodio vojnika koji se nalazio u neposrednoj blizini i usmrtio

ga. Dakle, postavlja se pitanje da li bi se učinilac uzdržao od igranja napunjenim pištoljem da je

znao da će posledica smrti nastupiti? Ukoliko bi se uzdržao radilo bi se o svesnom nehatu, a ako se

ne bi uzdržao postojao bi eventualni umišljaj. Iako na prvi pogled izgleda da je pitanje lako rešivo,

ipak je u nekim situacijama teško utvrditi kako bi učinilac postupio da je znao da će se posledica

ostvariti što i za njega u nekim slučajevima može biti dilema. Ipak, postavlja se pitanje da li postoji

svesni nehat ili eventualni umišljaj u sličnim situacijama gde subjektivni stav učinioca prema

posledici ide do stepena ravnodušnosti, kada mu je svejedno da li će prouzrokovati smrt. Kako se

ističe, ravnodušnost nije isto što i pristajanje, tako da ovi slučajevi ostaju van područja umišljaja.

U sledećem slučaju, sud je odlučio da se radi o običnom ubistvu koje je učinjeno sa

eventualnim umišljajem a ne sa svesnim nehatom. Naime, optuženi je napunjenim pištoljem

udarao u glavu oštećenog kada je došlo do njegovog opaljenja i usmrćenja. Sa takvim sredstvom se

može rukovati samo na način koji ne dovodi u opasnost život ili telo drugih sem u slučaju kada je

takva upotreba po zakonu dozvoljena. Pištolj nije sredstvo kojim se bez takve opasnosti može

mlatarati i udarati ko god se nađe na prostoru i domašaju ruke lica koje na takav način upotrebljava

oružje. Tim pre što je u konkretnom slučaju pištolj bio napunjen sa metkom u cevi i nezakočen.

Zbog svega toga se ima uzeti da je optuženi postupao sa eventualnim umišljajem prilikom

lišavanja života pa je ostvario obeležja krivičnog dela običnog ubistva.

Zbog teškoća koje postoje u pogledu razgraničenja eventualnog umišljaja i svesnog

nehata javljaju se i neki novi kriterijumi koji oslikavaju ponašanje učinioca dela a koji mogu da

doprinesu boljoj kvalifikaciji dela. U nekim zemljama postoji još jedan stepen krivice pored

umišljajnog i nehatnog postupanja. Tako postoji nemarno, nesmotreno ili bezobzirno postupanje u

zavisnosti od slobode prevoda. Čini se primerenijim označavanje ponašanja učinioca kao

bezobzirno ili ravnodušno postupanje. Osoba postupa bezobzirno kada je, shodno okolnostima

slučaja, svesna rizika koji postoji ili će postojati i kada i pored te svesti postoji njegova

indiferentnost ili ravnodušnost jer pušta da rizik teče, tj. ne preduzima potrebnu radnju da ga

otkloni.

9

Bez obzira na nastojanja u stranoj teoriji koja, zbog potencijalnih teškoća u pogledu

razgraničenja između pojedinih oblika krivice predlažu, po ugledu na anglosaksonsko pravo,

uvođenje još jednog oblika između umišljaja i nehata, razlikovanje je ipak moguće. Domaći

zakonodavac opredelio za teoriju pristajanja, odnosno kod eventualnog umišljaja učinilac pristaje

da učini krivično delo, a kod svesnog nehata on neće nastupanje posledice, ne pristaje. U

slučajevima kada se može utvrditi pristajanje to je dovoljno za postojanje umišljaja. Ukoliko se

saglašavanje ne može utvrditi kao isključivo psihološka činjenica, u subjektivnom smislu, onda se

on mora utvrđivati kao normativna, vrednosna činjenica tj. uzima se u obzir odnos učinioca prema

zaštićenom dobru. To znači da se nekada moraju koristiti i dopunski kriterijumi kada teorija

pristajanja, shvaćena strogo u psihološkom smislu, sama ne može rešiti ovo složeno pitanje.

Postoje slučajevi kada je teško izvršiti diferenciranje samo i isključivo na osnovu volje ako ona

nije u dovoljnoj meri izražena, uočljiva. Postoji kao primer jedan slučaj gde je učinilac koji je

povukao obarač revolvera okrenuvši nekoliko puta burence u kome je ostao jedan metak, pošto je

ubijeni koji je tražio da mu pokaže kako se igra "ruski rulet" prislonio cev uz svoju slepoočnicu,

postupao sa eventualnim umišljajem u odnosu na prouzrokovanu. U drugom slučaju igranja

"ruskog ruleta" praksa je odlučila da se radi o krivičnom delu ubistva iz nehata jer je učinilac olako

držao da do opaljenja neće doći, niti do teških posledica. Ovde je optuženi razgledajući revolver sa

oštećenim ispraznio burence od metaka, da bi jedan metak vratio u burence i isti zavrteo tako da se

nije znalo gde se metak nalazi, pa revolver uperio sebi u vrat, povukao oroz i tada je došlo do

škljocanja, pa potom revolver uperio u oštećenog i povukao oroz i tada je došlo do opaljenja

revolvera i do usmrćenja oštećenog.

Sudska praksa pokazuje da nije redak slučaj da jedno isto ponašanje bude od jednog suda

ocenjeno kao umišljajno a od strane drugog kao nehatno. Ako se postojanje eventualnog umišljaja

ne može utvrditi isključivo na osnovu pristajanja učinioca na posledicu onda se uzima u obzir i

normativni kriterijum tj. pitanje da li jačina prekora koji se može uputiti učiniocu odgovara

umišljaju ili nehatu. Na taj način, teorija pristajanja shvaćena psihološki-normativno može u većoj

meri da posluži za razgraničenje eventualnog umišljaja i svesnog nehata nego pri njenom

uobičajenom čisto psihološkom shvatanju.

10

7. Razgraničenje krivičnog dela nehatnog lišenja života sa drugim

krivičnim delima

Ponekad je teško naći liniju razgraničenja između nehatnog lišenja života i nekog drugog

krivičnog dela a naročito sa teškom telesnom povredom kvalifikovanom smrću i sa teškim delom

protiv opšte sigurnosti.

Što se tiče odnosa između teške telesne povrede kvalifikovane smrću i nehatnog

lišenja života može se reći da ova dva dela imaju niz zajedničkih obeležja zbog čega je u praksi

nekad teško naći razliku. I kod jednog i kod drugog dela došlo je do smrti lica. Psihički odnos

izvršioca je ključan za razgraničenje, što upravo i komplikuje stvar. Ali takva situacija postoji i u

drugim slučajevima gde je potrebno precizno i nedvosmisleno utvrditi subjektivni kriterijum.

Razgraničenje je posebno važno i zbog položaja učinioca krivičnog dela u krivičnom postupku.

Tako je za krivično delo nehatnog lišenja života, iz člana 118. KZ, predviđena kazna zatvora od

šest meseci do pet godina, a za krivično delo teške telesne povrede kvalifikovane smrću, iz člana

121. stav 3. KZ, kazna od dve do 12 godina.

Za pravilnu kvalifikaciju dela bitan je psihički odnos učinioca u trenutku kada je nanosio

povrede oštećenom. Ubistvo iz nehata može postojati samo u slučaju kada kod izvršioca nije bilo

umišljaja da nanese tešku telesnu povredu, već je povreda naneta iz nehata, pa iz ovako nanete

teške telesne povrede nastupi smrt povređenog. Lišenje života iz nehata je u celini pokriveno

nehatnim oblikom krivice. Iz ovoga proizilazi da se nehatna teška telesna povreda iz koje je

proizašla smrt povređenog lica nikada ne može kvalifikovati kao krivično delo teške telesne

povrede iz člana 121. stav 3. KZ, već samo kao krivično delo ubistva iz nehata.

Kod krivičnog dela teške telesne povrede kvalifikovane smrću sud mora prvo da utvrdi

da je oštećeni zadobio tešku telesnu povredu sa umišljajem i da je od te telesne povrede došlo do

smrti povređenog iz nehata.

Ključni je subjektivni kriterijum tj. da povreda usled koje je nastupila smrt, mora biti

nanesena nehatno.

L išenje života iz nehata se razlikuje od teškog dela protiv opšte sigurnosti po tome što

se kod ubistva iz nehata, nehat odnosi na individualno određeno lice koje je izgubilo život, a

11

kod teškog dela protiv opšte sigurnosti u odnosu na neodređeni broj lica. Tako je prvostepeni

sud pogrešio kada je optuženog oglasio krivim za ubistvo iz nehata jer je za vreme lova krećući se

kroz kukuruzište kada je spazio zeca i ispalio jedan patron koji je pogodio oštećenog-drugog lovca

i usmrtio ga. Toga dana su zbog lepog vremena i meštani brali kukuruz pa kada je izvršilac ispalio

više hitaca u pravcu kukuruzišta gde može očekivati da se nalazi neodređeni broj lica, pa hicem

pogodi jedno lice, a ostali koji se nalaze u blizini tog lica pukim slučajem ostanu nepovređeni,

takve radnje izvršenja se ne mogu kvalifikovati kao ubistvo iz nehata, jer sadrže sve zakonske

elemente teškog dela protiv opšte sigurnosti.

Međutim, suštinska razlika u odnosu na nehatno lišenje života jeste u tome što kod

krivičnih dela kvalifikovanih težom posledicom uvek postoji osnovno delo iz koga je proizašla

teža posledica koja se može pripisati nehatu učinioca. Kod teškog dela protiv opšte sigurnosti,

razlika se ogleda u tome što se osim smrti nekog lica, koja se može pripisati nehatu učinioca,

ostvaruje i osnovno delo kojim se dovodi u opasnost život ili telo ljudi ili imovine većeg obima.

Nehatno lišenje života postoji i u slučaju ako je lišenje života izvršeno pod okolnostima

koje bi ubistvo, kada bi bilo izvršeno sa umišljajem, činilo kvalifikovanim. Ako se uzme za primer

lišenje života iz nehata službenog ili vojnog lica pri vršenju službene dužnosti, okolnost da se

lišava života službeno ili vojno lice bi se eventualno mogla uzeti kao otežavajuća okolnost

prilikom odmeravanja kazne bez obzira što se radi o nehatnom delu. One kvalifikatorne okolnosti

kod kojih se zahteva umišljaj su nespojive sa postojanjem nehata.

8. Dejstvo stvarne zablude

Zakonodavac određuje da delo koje je učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi

nije krivično delo. Zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da

izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo

dozvoljenim. To znači da učinilac nikako nije mogao da ima pravilnu predstavu o relevantnoj

stvarnoj okolnosti, da nema njegove krivice.

Nasuprot neotklonjivoj stvarnoj zabludi koja isključuje krivicu, otklonjiva stvarna

zabluda dovodi do odgovornosti učinioca ako je on prema okolnostima konkretnog slučaja i prema

svojim ličnim svojstvima mogao i bio dužan da ima pravilnu predstavu o stvarnim obeležjima

12

krivičnog dela. Otklonjiva stvarna zabluda se još naziva zabluda iz nehata, što jasno govori da ona

isključuje umišljaj ali ne i nehatnu krivicu. Prema tome, nehatno lišenje života postoji i onda kada

je izvršilac bio u stvarnoj zabludi usled nehata.

U vezi sa zabludom interesantno je osvrnuti se i na pitanje promašenog udarca

(aberration ictus). To je situacija kada učinilac prouzrokuje posledicu na drugom objektu radnje

krivičnog dela, a ne na onom na kojem je hteo. Na primer, lice A puca na lice B pa ga promaši i

liši života lice V. Prema stavu sudske prakse koji je jedinstven u ovom pogledu, kada učinilac puca

na jedno lice sa direktnim umišljajem da ga liši života a pogodi drugo lice, on je odgovoran za

pokušaj ubistva prvog lica u sticaju sa nehatnim lišenjem života drugog lica (ako se posledica

može pripisati nehatu izvršioca). Promašemo udarac se razlikuje od eror in persona (zablude o

licu), tj. kada lice A puca u lice B i usmrti ga pogrešno smatrajući da se radi o V, koga je hteo da

liši života. Ovakva situacija se u praksi kvalifikuje kao obično ubistvo jer zabluda u pogledu

identiteta žrtve nije pravno relevantna, osim kada se radi o licu sa određenim svojstvom i to je

bitan elemenat krivičnog dela. Tada ova zabluda može da utiče na krivicu učinioca ili na pravnu

kvalifikaciju dela.

13

9. Zaključak

Nehatna krivična dela predstavljaju obeležje savremenog društva koje stalno stremi

novim tehnologijama što sve može imati za posledicu povećanje broja nehatnih dela uopšte, pa

samim tim i ubistva iz nehata. S obzirom na to da život čoveka predstavlja najveću vrednost koja

daje smisao svim drugim, jasno je da njegova zaštita mora da ima dominantno mesto u sistemu

krivičnopravne zaštite. Upravo iz tih razloga ne treba ni na koji način dovoditi u pitanje

inkriminaciju nehatnog lišenja života. Čini se boljim predlogom preduzimanje mera

predostrožnosti u svim sferama svakodnevnog života, a pogotovu u okviru pojedinih oblasti gde je

došlo do porasta nehatnih ubistava kao npr. usled neadekvatnog rukovanja oružjem.

U teoriji se nailazi na različite predloge u pogledu preciziranja odredbe koja se odnosi na

nehatno lišenje života. U osnovi za tu odredbu važe sva pravila koja inače važe i za druga nehatna

dela. Nisu dovoljno jasne ideje koje predlažu da se član 118. Krivična Zakonik favorizuje u odnosu

na ostala nehatna dela tako što bi ta inkriminacija bila dopunjena pojmovima kao što su:

neobazrivost, neopreznost, nepažnja itd. Da li će krivično delo ubistva predstavljati nehatno lišenje

života, predstavlja faktičko pitanje koje se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju uz pomoć

definicije nehata iz opšteg dela.

14

L I T E R A T U R A

1. Jovašević Dragan, Krivično pravo – opšti deo, Nomos, Beograd,2006;

2. Lazarević Ljubiša, Komentar Krivičnog zakonika, Savremena

administracija, Beograd, 2006;

3. Stojanović Zoran, Krivično pravo – opšti deo, Pravna knjiga,

Beograd,2006.

15

S A D R Ž A J

1.UVOD .................................................................................................................................... 1

2.Pojam krivičnog dela........................................................................................................... 1

2.1. Elementi krivičnog dela................................................................................................... 2

3. Pojam krivice i elementi.......................................................................................................2

4. Nehatno lišenje života – pojmovno odredjenje...................................................................4

4.1. Nehatno lišenje života kao samostalno krivično delo ili privilegovani oblik

ubistva........................................................................................................................................5

4.2. Odnos nehatnog lišenje života i drugih privilegovanih krivičnih

dela..............................................................................................................................................5

4.3. Lišenje života iz nehata u domaćem zakonodavstvu i

praksi..........................................................................................................................................6

5. Radnja izvršenja krivičnog dela .........................................................................................7

6. Odnos nehata i eventualnog umišljaja................................................................................8

7. Razgraničenje krivičnog dela nehatnog lišenja života sa drugim krivičnim

delima.......................................................................................................................................10

8. Dejstvo stvarne zablude......................................................................................................12

9. Zaključak.............................................................................................................................13

LITERATURA......................................................................................................14

16