BORlIflifvE UESl WE ce na 50 01 n ara

NINĐA

s

KAD ZVIŽDE ŠURIKENI

Derek Finegan

KAD ZVIŽDE ŠURIKENI

SERIJA Borilačka vaitlna

NINĐA

Naslov romana:KAD ZVIŽDE SURIKENI

Autor:Derek Finegan

Recenzent: Slobodan Lukić

Lektor:Mirjana Šterijevski

Korektura:Fotoslog NIRO Dečje novine

© DEN PRESS

POISI Y WEST - BORILAČKE VEŠTINE - NINĐA 15 - VANREDNO IZDA­NJE - AVGUST 1984. Cena 50 dinara. Izdaje NIRO Dečje novine, 32300 Gornji Milanovac, Tihomira Matijevića 4. Glavni i odgovorni urednik Mir­jana Šterijevski. Izdavački savet: Milica Bogojević (predsednik), Mileta Obradović, Vera Smrekić, Dragan Simič, Milisav llić, Miodrag Vućićević, Miljana Tomić, Nada Mijatović, Nikola Maslovara, Ljiljana Milovanović, Ljiljana Špajaković, Petar Jerković, Gojko Štulović. Telefoni: (032) 711- 549 uredništvo i 714-250 prodaja. Teleks: 13731. Štampa »Glas« Beograd.

Derek Finegan

KAD ZVIŽDE ŠURIKENIVitka, cmokosa devojka, naiz­

gled krhkog tela, sa dubokim cr­nim očima, leno se proteže u udobnom sedištu.

-Još uvek nisi spreman da mi odaš tajnu? - upita tiho. Da je neko mogao da čuje njene reći, verovatno bi se iznenadio što su bile izgovorene na japanskom. To, međutim, ne bi trajalo dugo; svaki iole pažljiviji posmatrač brzo bi u crtama lica i malo kosim očima us­tanovio njeno bar delimično ja­pansko poreklo,

Govek na sedištu kraj nje, visok, takođe cmokos, ozbiljnog prepla­nulog lica, malo začuđeno podiže obrve.

-Tajnu? Kakvu tajnu, Sumiko?Nasuprot devojci, ori je govorio

engleski, ali to nije uticalo da se izmeni šaljivo-ljutiti izraz njenog lica.

— Mene ne možeš slagati, Lesli Eldridže - reče dureći se. - Još ko­liko juče bio si do guše u poslovi­ma, a probudio si me usred noći i ispričao bajku o odmoru na koji iz­nenada polazimo. Dakle?

- Prva devojka koju znam, a da ne voli prijatna iznenađenja — uz­dahnu Eldridž s tobožnjim razoča­ranjem. - Svaka druga bi oberuč- ke prihvatila poziv u Akapulko, a t i . . .

~ Da . . . u to nimalo ne sum­njam, pogotovo sa tako zgodnim partnerom . . . ipak ne zaboravi da te ja suviše dugo poznajem i da ni­sam glupa guska koju izlet u Aka-

4 Pony W est-Borilačke veštine 15

pulko toliko zanese das uopšte ne postavlja nikakva pitanja.

Ljubazni glas stjuardese prenu putnike koji su dremali u kabini prve klase i oni žurno počeše da zakopčavaju pojaseve. Sumiko pogleda kroz prozor. Tihi okean blistao je na jutarnjem suncu kao da želi da opravda svoje ime, tek ponegde prošaran lepezastim tra­govima blistavih bellh jahti koie su i ovako rano krstarile obalom oko čuvenog letovališta,

- Još uvek mi nisi odgovorio » Okrete se sa osmehom svom pra­tiocu.

- Pravi detektiv!' m nasmeja se ćovek i njegovo preplanulo Ifce se ozari, - Pa, u redu, nisam bio pot­puno iskren . . . ovo neće biti samo odmor, Sumiko.

-Zna la sam - uzdahnu ona. - Posao 1 dalje, zar ne?

-Da.-Opasan?~ Ne bi trebalo da bude - steže

Lesli ramenima.- Pa da - osmehnu se devojka.

- Inače bi poveo Pita, a ne mene. . . Koliko ostajemo?

-T o još ne zn am .,, ne pre­dugo, nadam se.

Ona se oprezno osvrte po kabi­ni.

- Pratimo nekoga?Leslki potvrdi glavom, prelazeći

iznenada na japanski.—Gospodin na drugoj strani

aviona, onaj koji je sve vreme puta preturao po hartijama iz svoje luk­

suzne kožne tašne.Uz blagi potres točkovi ogrom­

nog aviona dotakoše glatku pistu aerodroma I putnici sa olakša­njem zažagoriše. Lesli se nasme- šl. »Ne«, pomisli, »ćovek ipak nije rođen da leti; bez obzira na svu si­gurnost savremenih aviona, osta­je onaj jedan promil neizvesnosti pri svakom podizanju U vaz- duh..,«

Držeći se za ruke, kao mladi bračni par koji svoj medeni me- sec, zahvaljujući obilatoj pomoći roditelja, provodi u Akapulku, njih dvoje su slediti čoveka sa luksuz­nom kožnom tašnom koji je žustro koračao pred njima, zanet u mislj* jedva primećujući visoki svod og­romne aerodromske zgrade.

Njihov prtljag već je stizao be- šumnom pokretnom trakom, tako da su sve vreme ostali nadomak kožne tašne I njenog vlasnika, mladog, ali gotovo ćelavog čove­ka u elegantnom odelu. Carinske formalnosti bile su kratke i oni se pokretnim stepenicama spustiše jedan nivo niže. tamo gde su se staklena vrata automatski otvara­la pred njima, propuštajući vreli vazđuh sa okeana u besprekorno rashlađivanu aarodromsku zgra­du.

Ćovek koga su pratili već je ula­zio u taksi, glavom pokazujući vo­začu svoj prtljag. - Hotel »Oaksa- ka« -nemarno dobaci, ne ispušta­jući iz ruku svoju crnu tašnu.

-S i, senjori - veselo dobaci

Pony West- Borilačke veštine 15 5

taksista. Gosti hotela »Oaksaka« ovde su očigledno bili na ceni.

Lesli i Sumiko priđoše slede- ćem taksiju u redu koji se lagano pomerao.

- Hotel »Oaksaka« - reče i Les­li, otvarajući devojci vrata.

Vozač s prezirom odmeri njiho­ve dve neupadljive putne torbe.

-Hotel »Oaksaka«? - ponovi kao da nije dobro čuo.

Krupna dolarska novčanica promeni vlasnika u deliču sekun­de, i na mrkom licu taksiste pojavi se oduševljenje.

-Hotel »Oaksaka«! Si, senjor, si!

Taksi gotovo bešumno jurnu dugom avenijom oivičenom trop­skim drvećem, ali i pored toga usi­janu od nemilosrdnog sunca. Za kratko vreme prestigli su taksi pred sobom, ali se Lesli nije uzbu­đivao: sada je već znao odredište za njega toliko zanimljivog čoveka sa crnom kožnom tašnom.

-Lepo je - uzdahnu Sumiko, gledajući prema okeanu skrive­nom Čitavim nizom ogromnih vila utonulih u bujno tropsko rastinje. - Baš je lepo.. .

- Da - osmehnu se Lesli. - Ze­maljski raj za malobrojnu klasu dubokog džepa. . . Trenutno je Akapulko u modi. . . za godinu, dve ili tri* biće to neki drugi kraj sveta, a ovde će moći da se okup­ljaju čak i američki malograđani, začuđeni što čuveni Akapulko ni­malo nije skup.

- Šteta - uzdahnu Sumiko.»Zašto šteta?- sleže Lesli ra­

menima. - Po čemu bi sve lepo moralo biti rezervisano za boga­te?

- Nisam mislila tako - nasmeši se devojka. - Ljudi svojim prisust­vom kvare lepote prirode. . . rekla sam šteta zato što je ova divna obala pokvarena svim tim glomaz­nim vilama opkoljenim visokim gvozdenim ogradama kroz koje neko noću verovatno pušta i stru­ju visokog napona.

Okean se, međutim, gubio iz vida i oni su ušli u grad koji se možda samo retkim ostacima sta­rinske arhitekture razlikovao od nekog američkog grada na obali Tihog okeana. Sumiko razočara­no uzdahnu i opusti se u svom se- dištu; ona se nadala da će umaći od ulica prepunih vozila, ogromnih reklamnih natpisa i one opšte žur­be koja se toliko razlikovala od navika stečenih u detinjstvu.

-Kada stižemo? - obrati se Lesli taksisti na savršenom špan- skom jeziku.

- Pet-špest minuta, senjor-po­kaza ovaj savršene zube u blista­vom osmehu.-Samo malo strplje­nja, stižemo...

I zaista, nekoliko minuta kasni­je, avenija se ponovo približila okeanu i taksi je skrenuo u bočnu ulicu, ponovo načičkanu zaseb­nim vilama obraslim zelenilom. Lesli tiho zviznu; pred njima se di­zala ogromna građevina od čelika,

i Pony West - Borilačke veštine 15

stakla i betona, kakve se ni San Francisko ne bi postideo.

—Hotel »Oaksaka« - s ponosom reče taksista. - Veliki, a» senjor?

- Veliki - uzdahnu Les ii. s® Veli» k i. . .

Formalnosti na recepciji bile su gotovo završene kada je u hol žustro upao čovek koga su prati! i zbunjeno se osvrnuo oko sebe. Lesli neupadljivo ostade uz pult Još nekoliko trenutaka, sve dok nije doznao gde će ovaj biti smeš- ten, a onda povuče Sumiko za ruku prema dečaku kčjf Je več nestrpljivo tapkao nogom pred ulazom u lift držeći njihove torbe H rukama.

Sumiko očigledno nije bila obič­na devojka, jer nije, kao što to o- bično žene čine, najpre razgledala luksuzni apartman u koji su ih smestift. Sačekala je da đečak tiho zatvori vrata za sobom, a onda se podbočila i stala pred Leslija.

« Sta ja bilo? - nasmeja se on.- Govori, LesK Efdri®el - reče

ona.oštro.- Ko je taj čovek i zbog čega ga pratim©?

On se tiho nasmeja.—Tvoja radoznalost ne može

više da izdrži, zar ne? Pa u redu . i . momak koga pratiffio možda u onoj crnoj tašni nosi - . - atomsku bombu!

Iznenađenje na licu devojke tra­jalo Je kratko, veoma kratko. Ona sleže ramenima i prezrivo se os- mehnu.

- Ako si hteoda me uplašiš, nisi uspeo. Smisli nešto bolje!

Hitrim, veštlm pokretima Lesli je u plakare prenosio odeću iz otvo­renog kofera. Na usnama mu je i dalje lebdeo zagonetan osmeh.

- Veruj ml, Sumiko. Za sada ti, naravno, ne mogu ponuditi nikak­ve dokaze •.. Razgovaraćemo o tome kasnije.. . I na drugom mes- tu . . .

On značajno pogleda prema skupocenom kristalnom lusteru l devojka klimnu glavom. Skupi ho- teli su po pravilu Imali ugrađene i uređaje za prisluškivanje; ne zato da bi kontrolisali šta gosti rade, već da bi ih na najbolji način zašti­tili od spoljnog napada - aO 1 njih samih. Iznenađujuće je velika cifra samoubistava izvršenih u hoteli­ma, a za njih je to uvek loša rekla­ma koju nastoje da izbegnu po svaku cenu. Svaki savremeni ho­tel imao je pravi centar obezbeđe- nja, sa dežurstvom koje je trajalo neprekidno, dvadeset četiri časa, a najmanje Jedan čovek prisluški­vao je i snimao na magnetofon sve što se događa u sobama! na mo­nitorima pratio zbivanja po kilo­metrima hotelskih hodnika, holo­vima i salama, zahvaljujući vesto skrivenim televizijskim kamera­ma. Sve to, naravno, bilo je dobro čuvana tajna hotelskog osoblja 1 u nju su bili upućeni samo malo­brojni, među koje je« srećom, spa­dao i Lesli lidrićiž.

Slegnuvši još jednom rameni­

Pony West - Borilačke veštine 15 7

ma, devojka se Konačno dade u razgledanje udobnog malog apartmana s pogledom na okean. Bacila je pogled naniže sa minija­turne terase i uplašeno ustuknula korak nazad; gotovo joj se zavrte-lo u glavi od šarenih kvadratića koji su predstavljali stolove u ho­telskoj bašti pored niza plavih pra- vougaonika bazena okruženih ze­lenilom.

- Visoko, a? -osmehnu se Les- li. - Na žalost, za ovako kratko vre- me nisam uspeo da obezbedim neko bolje mesto.

-N e smeta. Neću gledati kroz prozor, to je najjednostavnije.

- Sem u okean. Ovaj prizor ne treba propustiti Sumiko. Naročito u vreme zalaska sunca. . .

- D a .», to mora da je divno - potvrdi ona glavom. - Idem da se istuširam, a poste. . .

-Posle bismo mogli nešto da pojedemo, znam — nasmeja se on.- Želiš li da naručimo ovde, iti da siđemo u neki restoran?

- Ovde - odlučno reče Sumiko.- Naravno, ako ne želiš i dalje da držiš na oku našeg prijatelja?

- To mogu i poste ručka. On nije daleko, znaš. . . njegov apartman je na drugoj strani hodnika. , .

- Što znači đa ćeš čuti kad god otvori vrata - uzdahnu devojka. * Sad znam zbog čega se ne odmi­češ odatle i neprestano nešto os­luškuješ . . .

-D a - priznade on. - Zvučna izolacija je dobra, moram da bu­

dem oprezan.- A Šta ako ga neko pozove te­

lefonom?— O takvim stvarima telefonom

se ne razgovara, draga moja - od­mahnu Lesli glavom. — Ono što sam ti rekao nije bila šala. Ljudi za koje radi verovatno dobro znaju da ovo nije bezbedno mesto za raz­govor. Ne, on će izaći da se nađe s nekim, i to veoma brzo, vide- ćeš . . m

-Š to znači da ni ti verovatno nećeš stići da jedeš - uzdahnu ona, prilazeći telefonu. - Hajde bar da pokušamo. . .

Usluga u hotelu »Oaksaka« za­ista je bila izvanredna; prošlo je jedva nekoliko minuta od časa kada je Sumiko naručila lak obed, a neko je zazvonio na vratima. Lesli glavom dade znakdevojci da otvori, jer je dovršavao presvlače­nje u laku tropsku odeću, najpo­godniju za žarku klimu Akapulka.

Čoveku koga je pratio, međutim, nije se žurilo, jer satima nije na­puštao svoj apartman. Umorna od dugog leta, Sumiko je zaspala na udobnom kauču, ali Lesli nije odustajao od osluškivanja. Ko­načno, negđe oko dva popodne, iz hodnika dopreše prigušeni šumo­vi otvaranja vrata i okretanja klju­ča u bravi. Preko preplanulog lica prelete osmeh.

Sačekao je nekoliko trenutaka, a zatim i Sam bešumno otvorio vrata, skliznuvši u hodnik prekri­venim dubokim tepihom kojtje pri­

8 Pony Weat- Borilačke veštine 15

gušivao korake. Vrata lifta već su se zatvarala, ali se Lesli zbog toga nije uzbuđivao. Nešto dalje, na drugoj strani stepeništa, nalazio se još jedan lift; na njegov poziv kabina stiže jedva nekoliko se­kundi kasnije. Hotel »Oaksaka« bio je zaista izvanredan. , .

Našavši se u prostranom holu, Lesli pogleda najpre navrata dra­gog lifta. Bila su zatvorena. . .

»Mije mogao da stigne tako brzo da bi već izašao iz hola«, mislio je Lesli.»Da nije izašao na nekom od spratova?«

Nemarno zavukavši ruke u dže­pove, on odšeta do susednog lifta i baci pogled na indikator iznad vrata, kazaljka se već pomerala naviše. . .

»Izašao je ranije«, zaključi Lesli. »Ali gde?“

Njegov mozak bio je izvežban da donosi pravilne zaključke na osnovu minimuma činjenica! ali ovoga puta činjenica jednostavno nije bilo dovoljno ni za taj mini­mum. U prostoru od desetak spra­tova nalazilo se najmanje dve sto­tine soba i apartmana, a čovek sa elegantnom tašnom mogao se na­lazili u svakom od njih. Filozofski slegavši ramenima, Lesli kroz og­romna staklena vrata išeta na te­rasu hotela, odakle se moglo sići do stolova razbacanih između ba­zena sa kristalno čistom plavom vodom.

- »Čivas« - kratko reče tamno­putom mladiću u blistavobetoj uni­

formi koji se odmah stvorio kraj njega, pre nego Sto je i seo za je­dan od slobodnih stolova, u prijat­noj sencl ogromne palme.

Zavalivši se u stolici od trske, pogledom je neupadljivo prouča­vao fasadu hotela iznad sebe. Ne, zaista se ni po ćemu nije moglo zaključiti gde se zaustavio čovek sa tašnom u ruci , . .

Zapalio je dugu cigaretu 1 za­mišljeno srknuo gutljaj izvrsnog pića iz zamagljene čaše u kojoj je tiho zveckao led. Gotovo je žalio što ovo zaista nije toliko željeni odmor; nekoliko dana u kojima bi razmišljao samo o tome kako što lepše provesti v/eme.

Ali n e , . .Svemu ovome oko njega, blista­

voj fasadi hotela, senci velikih pal­mi, čistim bazenima i onoj prepla­nuloj plavuši u minijaturnom biki- niju, pretila je užasna opasnost. A on je bio možda jedini koji je tu opasnost mogao da otkloni. *,

Prasak razbijenog stakla bio je tih, kao da 9e za nekim od udalje­nih stolova slučajno razbila ispuš­tena čaša. . .

Za savršena čula Leslija Eldri- dža taj zvuk, međutim, imao je iz­vor potpuno određen u prostoru i vremenu.,«

Jedan od ogromnih prozora na dvanaestom spratu hotela!

Podigao je pogled, istovremeno ustajući sa stolice. Gotovo pravo prema njemu padala je sitna, za­tim sve krupnija figura nalik lutki

Pony West - Borilačke veštine 15 9

slomljenih udova. Široko lišće ob­ližnje palme nežno zašušta; delić sekunde kasnije tup udar o vreli beton koji je označio kraj leta čo- veka za kojim je Lesli Eldridž iz San Franciska došao u Akapulko.

Bio je dovoljan jedan pogled na tamnu opuštenu masu na betonu. Takav pad ne bi preživeo ni čovek od čelika . . .

Svi Leslijevi pokreti od tog časa bili su brzi, gotovo neuhvatljivi. Korak prema čoveku na betonu, tek koliko da proveri da li se oko ruke još uvek nalazi ostatak lanči­ća sa kojeg je otrgnuta ona luk­suzna kožna torba; onda niz hitrih, bešumnih koraka u pravcu ulaza u hol, do koga je stigao u trenutku kada se začuo prvi glasni krik uža­sa od stolova među palmama.. .

Svi koji su se nalazili u holu jur­nuli su napolje; jedino je Lesli os­tao unutra, držeći na oku vrata oba lifta.

Obe kazaljke lagano su se po­kretale. Naniže. . .

Da li će nepoznati ubica krenuti ovim putem? To bi bilo veoma neoprezno od njega. . .

Sem ako. . .Lesli sleže ramenima. Postojala

je, naravno, i druga mogućnost. Ubica, ili ubice, sići će direktno u suteren, tamo gde se svakako na­lazi hotelska garaža.

Da!Lesli s poštovanjem klimnu gla­

vom. Ubica se na vreme pobrinuo za odstupnicu i nije bilo izgleda da

ga u ovom trenutku dostigne, a li. . .

Ubica nije znao jednu važnu či­njenicu . . . veoma važnu . . . da je na njegovom tragu Lesli El­dridž . . .

* * *

Vreme je još uvek bilo bitan fak­tor u poteri za ubicom, iako on sam nije bio posebno zanimljiv za Leslija; mnogo više ga je privlačio sadržaj tajanstvene torbe od crne kože, koja se sada svakako nala­zila u rukama ubice. Ali, pored vre­mena, bilo je bitno još nešto: naj­bolji redosled poteza. t .

Lesli je razmišljao kratko, veo­ma kratko, stavljajući odmah po­tom svoje telo u pokret. Munjevi­tom brzinom sleteo je niz bočne stepenice jedan nivo niže, u og­romni prostor ispunjen mirisom benzina koji ni moćni ventilatori nisu potpuno uspevali da uklone. Čovek u staklenoj kućici na izlazu iz garaže zbunjeno pogleda mladi­ća u beloj odeči koji se iznenada stvorio pred njim.

-K o ja kola su maločas izašla odavde? - strogo upita Lesli na španskom.

- Kola, senjor? - trže se čuvar. - Vaša kola?

-Svejedno čija su - strpljivo odvrati Lesli. - Hoću samo da znam njihov tip, broj, koliko je ljudi bilo u njima. Brzo!

-A h . . promrmlja čovek.-Ko

10 Pony Wa»t~ Borilačke veštine 15

ste vi, senjor?- Koja kola?Pred pogledom blistavih plavih

očiju, čoveka iznenada obit znoj. Kao hipnotisan bešumno je pomi­cao usne*

- Govori!m »iMereedesh . , . b a l.« . tff ćčp

veka, , ,H Broji-B ro j. . . ne znam, senjor . ..-Z a r nemaš pred sobom evi­

denciju svih kola koja ulaze i izla­ze?

- Da, senjor. . . lako je . . .Broj koji ja zbunjeni čuvar izgo­

vorio Lesli ju nije govorio još ništa, alf o© možda I taj podatak dobre doći. Gurnuvaši kroz uski otvor u štaku krupnu novčanicu, Lesll po­novo nastade putem kojim je do­šao. Hol je sada bio ispunjen uz­buđenim l|udlma Koji aii žučno raspravljati na španskom i engles­kom, ali LesJi uspe da se progura do pulta za kojim ja čovek bledog lica nešto uturbano govorio u slu­šalicu.

- Hotelski detektiv? - upita Les- fi oštra-G de mog u da ga nađem?

Čovek na trenutak poklopi mik­rofon telefonske slušalice. ^Izvo­lite?

- Gde sa nalazi hotelski detek­tiv?

-Apartman 1321 m odgovori ovaj bez razmišljanja. — Ali, se­njor . . .

Ostao je da bulji u široka pleća čoveka koji je već odmicao prema

liftu, zaboravivši na slušalicu u svojo] ruci. Prenuo aa je tek oštri glas sa drug# strana žice.

- Si, s i. . rskao je u mikrofon, trgavši se. - Hotel »Oaksaka«. S i. . . ublstvo Ut samoubistvo, por Dios!

Vrata lifta pred Leslijem već su se bešumno otvarala da ga pro­puste u hodnik trinaestog sprata. Apartman 1321, bar spolja, r t po Čamu se nije razlikovao od su&ed- nih, ali se unutra nalazilo nešto sasvim drugo, zbog čega su vrata svakako bila sve vreme dobro za- ključana,. .

Ovoga puta nisu, ali ja i to nešto govorilo Da II je detektiv napustio svoja mesto li poteri za ubicom koga ja opazio putem svojih s£?8h đaja. 11,«*,»

Ne, ćovek koji je dežurao u cen- tru za obezbeđenje, nalik koman­dnom pultu nekog svemirskog broda, nije imao prilike da obavi svoj posao. Neko se pobrinuo da ga ućutka sa dva dobro odmerena hica u potiljak čiji zvuk, čak i bez prigušivača, nije mogao da prodre van izvršno izolovanih zidova apartmana. Lesll još jednom s po­štovanjem klimnu glavom; njegov protivnik mislio je na sve. . .

Proučio je pogledom pult oprez­no prekoračivši veliku lokvu krvi koja se lagano širila po skupoce- nom tepihu. Magnetofoni mi bili zaustavljeni uređaj (sofi je naiz- meniSno uključivao pojedine mik­rofone stajao je u nultom položaju.

Pony West- Borilačke vesti ne 15 Ti

Televizijske kamere i dalje su vredno obavljale svoj posao, ali slike na monitorima nisu govorile ništa posebno . . .

Njegov oštri sluh upozori na žurne korake u hodniku. Pomerio se samo korak u stranu i zastao li­cem prema vratima. Samo bi veo­ma iskusan borac u njegovom po­ložaju uočio da je spreman da mu­njevito uzvrati na svaki eventualni napad.

I pored klima uređaja, lice čove- ka koji je uleteo u prostoriju bilo je obliveno potocima znoja. Lesli je dobro poznavao takvu reakciju koja nije imala nikakve veze sa temperaturom, okoline; čovek pred njim znojio se iz Čistog stra­h a .. .

Iskolačene oči zaustaviše se najpre na nepokretnom telu is­pred pulta, preko pobledelih usa­na prelete gadna španska psov­ka. Tek tada pogledom je registro- vao i Leslijevo prisustvo i trgao se čitavim telom. Desna ruka prešla je gotovo polovinu puta do pod levo pazuho, ali je pokret ipak bio spor da je čovek imao vremena da se predomisli.

-K o si ti? - prosiktao je na španskom. Oči pune straha nisu odavale sigurnost koju je zahte- valo tako arogantno pitanje.

Lesli Eldridž ostade nepokre­tan, u naizgled potpuno opušte­nom stavu. Postupci uplašenog čoveka ne mogu se predvideti, to je dobro znao, i zato nije želeo da

izazove nikakvu nepromišljenu reakciju koja bi se završila nemi­novnom smrću onog drugog. Ovaj čovek bio mu je potreban živ, jer je svakim svojim gestom odavao da zna nešto više o neobičnim doga­đajima u hotelu »Oaksaka«.

-Lesli Eldridž - reče mirno, opuštajući ruke niz telo, - Zašto?

Uprkos strahu, mozak tamno­putog čoveka užurbano je radio. Lesliju nije promakao brzi pokret ženica prema mrtvom telu na podu, ponovo prema njemu; tanke usne na trenutak se razvukoše u grimasu nalik smešku trijumfa. Na tu malu međuigru Leslijeve usne raširiše se u veseo osmeh. Čovek pred njim očigledno je našao, bar za sebe, najpogodniji izlaz iz ove situacije. Ništa jednostavnije nego tog Gringa optužiti za ubist- vo jednog od hotelskih detekti­va . . .

Znao je šta sada sledi! zato se neupadljivim pokretom malo izdi­gao na prste nogu u mekoj obući. Ako izvuče revolver, čovek pred njim doživeće iznenađenje, veoma neprijatno iznenađenje...

Mali »brauning« dosta veštim pokretom zaista se stvori u čove- kovoj ruci 1 cev opisa luk zaustav­ljajući se na Leslijevim grudima.

- Ni pokret! - zapoedl ¡čovek, ovoga puta na engleskom. - Ruke uvisl

Leslijeve ruke lagano počeše da se uzdižu u vazduh, dok je su­ženim očima pratio svaki pokret

12 Pony tVeaf- Borilačke veštirie 15

na licu protivnika. »Do đavola«, pomisli* »Nije valjda toliko upla­šen da će pokušati da se zauvek otrese neugodnog avedoka . . . wen©?«

- Qkreni se! - prOGedi ćovek, a niz lice mu potekoše novi mlazevi znoja. Okreni se, do đavola!

«Ako je do sada uopšte ubijao«, mislio je Lesli, »Onda je ubio sve­ga jednom. ne zna kako to da izvede. . . smetaju mu moje oči...«

Umestc da se okrene, on spusti ruke niz tele. Lice rnu ponovo oba­sja širok osmeit

- Pucaj ako želiš - reče na španskom. - Hajde!

Revolver u ruci zadrhta. Umesto straha, čovekove oči sada su po­kazivale iznenađenje.

- Šta je? - nasmeja se Lesli. — Bojiš se da pačaš? Ali bi mi zato pucao u leđa, zar ne?

I dalje je govorio španski, laga­no, ledenim glasom, naglašavaju­ći svaku reč. Sa osmehom na licu iskoristio je sve bogatstvo tog je­zika u onoj posebnoj oblasti na- menjenoj psovkama i uvredama. Ucečoveka pred njim se na svaku novu uvredu grčilo kao od udarca.

»Još malo«; pomisli Lesli, Još nekoliko reći i on će pritisnuti oki­dač ...«

- Carajo! - zaurJao je ćovek sa revolverom i Lesli je znao da je do­šao trenutak. U času kada se prat stegao oko okidača, on se neuh­vatljivim pokretom pomerio svega

nekoliko Inča u stranu.U maloj prostoriji preglasni pu­

canj stopio ss sa praskom prozor­skog stakla Iza Lesllja.

- Nisi pogodio - mirno reče Les­li. - Pokušaj Još jednom. . .

Oči zamagljene strahom videle su samo priliku u belom odelu koja je naizgled nepomično stajala pred njima. Prst se očajnički grčio na obaraču, šaljući metak za met­kom u varljivi cilj, gotovo zaklonjen oblakom barutnog dima . , . ova, tri, četiri. . . šest puta . . .

Kao nekom čarolijom, oblak dima se raziđe. Gringo je stajao na mestu, cereći se.

- Šta sada? - upita Lesli. - Želiš li ponovo da napuniš tu tvoju ig­račku, ili. •.?

Bilo je to previše za strahom već suviše napete nerve čoveka sa pištoljem. Zaurlavši kao divlja zver, on zavitla nekorisno oružje u nepomičnu priliku i okrete se u mestu sa samo jednom namerom u smućenom mozgu . . , napo­lje . . . što dalje odavde. . . I što brže. . .

Ne!Gringo je ponovo stajao pred

njim, sa istim onim vedrim osme­hom na flcu. čovek zastade kao da je udario u nevidljivi zid 1 s ne- vericom pogledao preko ramena. Prokletstvo, mora da ih je dvo}>- c a . . .

Ne, bio je samo jedan, ali se nje­govo telo nalazilo između njega i vrata koja SU predstavljala spas,

Pony West-Borilačke vestirte 15 13

bekstvo od te užasne more. . .Zacvilevši kao uplašena zver,

čovek jurnu glavom napred, rešen da svojom težinom probije put do onog mirnog i pouzadnog sveta napolju* sveta koji poštuje fizičke zakone i u kojem čovek na koga ispališ šaržer revolvera ostaje ne­pomičan, u velikoj lokvi krvi. , .

Nije ni video udarac bridom dla­na u nezaštićeno čelo. Shvatio Je da se nalazi na podu tek kada se s mukom uspravio na lakat i s ne- vencom pogledao oko sebe. . .

- U redu - reče Lesli tiho. - Ko je bacio senjor Matrensa kroz pro­zor?

-Q u e pasa?—proštenja čovek na podu. - Que pasa?

- Senjor Martes. . . - podseti ga Lesli. - Amerikano koji je jutros došao iz San Franciska. Neko je pokušao da ga nauči da leti, ali Amerikanosi to ne umeju bez aviona. . . dakle?

- Ne znam . . .- je | f - podiže obrve Lesli »

Zbog čega si se onda toliko upla­šio kada si video da je tvoj kolega ovde mrtav? To nije bilo u dogovo­ru, zar ne? Upozorili su te samo da u određeno vreme ne smeš da pri­sluškuješ određeni apartman? Tako si se dogovorio? S kim?

- Ne znam - odmahnu čovek glavom. - Zaista ne znam, se­njor ; . .

S lakim uzdahom Lesli se naže nad njega i ščepa ga čeličnom ša­kom za kosu. Od novog udarca

odleteo je nekoliko stopa dalje, klizajući po mekom tepihu.

- Dakle?Čovek na podu zajeca. Lesli se

ponovo naže nad njega.-Govori! Hi želiš da ti najpre po­

lomim rebra?- Ne smem, senjor - proštenja

čovek. - Ako doznaju, oni. . . oni će me ubiti!

-A k o doznaju — osmehnu Se LesJi. - Ali ja ću te ubiti sigurno ako mi ne kažeš bar jedno ime. . . Bilo ih je trojica, zar ne?

čovek proguta pljuvačku, umor­no klimajući glavom.

S i . . .- Imena?- Dvojicu ne znam . . . ali je s nji­

ma bio senjor Flores . . .- Flores? Ko je Flores?- Senjor Anselmo Flores je važ­

na ličnost, senjor. . . često odse- da u ovom hotelu i . *

m Da | svaki put ponekog baci kroz prozor? — isceri se Lesli. - Gde mogu da nađem tog divnog senjor Floresa i njegov divni beli »mercedes«?

-Senjor Flores je industrija­lac . . , ima nekoliko fabrika u Gva- dalahari. . .

- Divno. To znači da ću ga lako naći, zar ne?

- Da . . . senjor Floresa zna či­tav Meksiko. . .

- Baš lepo. . . reci mi još nešto; zbog čega je ubijen Amerikanac koji je došao da se nađe sa Flore- som?

14 Pony Waat - Borilačke veštine 15

- To zaista ne znam, zavapi čo- vek, oprezno se odmičući van do­mašaja Leslijeve noge. - Meni su rekli samo da Je u pitanju važan poslovni razgovor i da nlko ne bi smeo da čuje o čemu se radi, . . u pitanju su milioni dolara, razurne- te . . .

-Kako da ne? - osmehnu se Lesli. - 1 koliko će od tih miliona dolara dospeti u tvoj džep?

Čovek prede rukom preko mok­rog čela.

MPet stotina . . . - zacvile. - Se­nior, časna reč, ja . . .

-Zaveži! - prekide Lesli njego­vu jadikovku. - Kada poleće prvi avion za Gvadalaharu?

-Pitate zbog senjor Floresa? Senjor Flores ne leti putničkim avionima ~ gotovo §: prekorom reče čovek. - On ima svoj avion . . . mlazni. . .

- Ništa drugo nije trebalo ni da očekujem m nasmeja se Lesli, - Vrlo dobro. . . ako imaš i mrvu pa-» meti, zaboravićeš dasi me uopšte video, jer ti ionako niko neće vero- vatl da si šest puta pucao na čo- veka koji je stajao i da ga nisi po­godio. A ako ti neko slučajno i bude poverovao. . . to bi zaista bila loša reklama za tebe, zar ne?

- Si, senjor. . . ne, nikoga nisam video. . . kada sam došao ovde Tonjino je bio mrtav, prozor razbi­jen od hitaca. . . to je sve, senjor!

- Brzo shvataš! - osmehnu se Lesli. Još jednom je prešao pogle­dom po sada tihoj prostoriji. Ovde

ga više ništa nije zadržavalo.Na vratima je zastao još jed­

nom.- Hasta la vlsta, amlgo - dobaci

sa osmehom. - I ne zabora­vi* . . nisi me vldeol

* * *

Harvi Nllson s gađenjem odgur- nu od sebe ogromnu starinsku pi­saću mašinu i napipa levom ru­kom zgužvano paklo cigareta. Prokletstvo, još samo jedna . . .

Pomisao da mora da silazi do dragstora na uglu podseti ga na nešto što je brižljivo izbegavao već nekoliko dana, čak i u mislima. Ali, sada više nije imao kud . . .

On sa uzdahom prevrte dže­pove i zagleda se u neveliku gomi­licu sitnine izmešane sa pokojom papirnom novčanicom. Ako kupi dve kutije cigareta I popije jedan viski, ostaje mu svega šest dola­ra__ šest dolara i trideset cen­t i . * .

Šest dolara i trideset centi. Da vidimo,. „ hm, danas je dvadese­t i . . . Šest dolara i trideset centi, to ni izbliza nije dovoljno da se do­čeka prvi i ček koji mu je obećala ona aždaja, mis Farker iz ured­ništva. Do đavola, ponovo će mo­rati da moli za akontaciju, a ona će, kao i obično, tražiti da vidi bar deo rukopisa koji treba da bude gotov do kraja meseca. Šta da joj pokaže? Trik sa praznim listovima umetnutim među otkucane strane

Pony West- Borilačke veštine 15 15

prošli put nije uspeo. . .Harvi Nilson se ponovo stresa

od uspomene na ledeni pogled kojim ga je preko naočara ošinula mis Farker kada je otkrila njegovu malu prevaru. Ne, tako nešto više se neće usuditi da pokuša. . .

Bar da se nije prošle subote po­svađao sa Barbi. . . Čovek pone­kad zaista ne postupa kao biće obdareno inteligencijom, proklet­stvo . , . Barbi, istina, nije bila neka lepotica, ali je zato imala sigurne prihode od kojih je krajem meseca uvek i sam mogao računati na dvadeset, trideset dolara. Da ne govorimo o tome koliko mu je puta prekucala neuredne rukopise dok bi on blaženo spavao na onom ot­rcanom kauču u ugly, . .

Šest dolara i trideset cen­ti . . . Prokletstvo!

On sa uzdahom ponovo privuče sebi mašinu i zagleda se u neko­liko redova otkucanih u vrhu stra­ne.

»Đubre! - reče naglas, zavalju­jući se u stolici. Nije ni za šta! Eto šta je ispalo od tvoje karijere veli­kog pisca, Harvi Nilsene! Pišeš jeftine krimi-priče koje čitaju kuć­ne pomoćnice i prodavačice po velikim robnim kućama.. .

Stisnuvši zube, on otkuca još nekoliko redova osećajući kako mu znoj izbija po čelu, a i je hrabro izdržao do kraja strane. Oprezno je izvukao iz mašine i ponovo se zagledao u redove, mičući usna­ma kao da u sebi ponavlja dijalog

ličnosti koje su do maločas posto­jale samo u njegovoj mašti

- Gospode bože - ponovo reče naglas. - Ja za ovo ne bih dao ni tričavih pedeset centi!

Pogled mu odluta do nevelikog niza tankih sveski u finim šarenim koricama, plod njegovog dvogo­dišnjeg rada. »Sva sreća«, pomis­li, »što sam se na vreme setio da uzmem taj šašavi pseudonim, inače bi se moji nekadašnji prija­telji naježili kada bi videli moje ime na koricama. . . Naravno, ako bi im ovakvo đubre ikada dopalo šaka. . .

Leno se uspravivši, on dohvati poslednju svesku u nizu, zamišlje­no klimajući glavom dok je po- smatrao kričave korice sa ogrom­nim naslovom »Smrt u 12.03, novi doživljaji privatnog detektiva Maj­ka Faolina, piše Nils Harvej«.

-N ils Harvej - progunđa. - Ne­mam nimalo mašte, do đavola! Za­što nisam uzeo neki drugi, zvučniji pseudonim, koji će se više razliko­vati od mog pravog imena?

Okrenuo je svesku u rukama, proučavajući nekoliko redova na poleđini. Tu su bile najavljene nove avanture Majka Faolina, up­ravo one koje su sada s mukom iz­lazile iz njegove rasklimane pisa­će mašine.

»Majk Faolin protiv atomskih kriminalaca«, pisalo je tu, - »Da li će veliki privatni detektiv uspeti u svojoj novoj uzbudljivoj trci s vre­menom I zaustaviti časovnik koji

16 Pony W **t- Borilačke veštine 15

nemilosrdno otkucava poslednje trenutke Los Anđelesa?«

Harvi Nilson se krto nasmeja. Zaista,, da M će trapavi Majk Faolin ovoga puta stići na vreme? Kako bi bilo da dopusti da zakasni Koji delić Sekunde, recimo. . . i da za- uvek nestane u oblaku dima koji će se u obliku pečurke podići nad Loš Anđelesom.

»Bilo bi to lepo«, mislio je Harvi, »ali bi to istovremeno značilo i kraj onim finim, uskim čekovima koji znače Sto dvadeset dolara svakog meseca . , . i još koju desetinu do­lara bonusa, ako tiraž pređe odre­đeni broj...«

Prsti mu ponovo posegnuše za cigaretom ion se namršti. Posled- nja, krajnje vreme da siđe do drag- Stora pre nego što ga debela Hel- ga zatvori *, .

Nije se ni trudio da za sobom zaključa vrata bednog apartmana iz kojeg su na svet izašle posled­nje četiri sveske doživljaja Majka Faolina. A i zašto bi? Čitav ovaj kraj već zna da on nema ni prebi­jenog dolara, a što se tiče mašine i rukopisa na pisaćem stolu . . . pa, njegovi susedi nikada nisu bili lju­bitelji knjige, a njegova mašina ne bi dónela ni par dolara ako bi neko pokušao da je proda ispod ruke. Za taj novac se nijedan lopov ne bi trudio da je nosa unaokolo.

Sigurnim korakom silazio je niz potpuno mračno stepenište, paž­ljivo preskačući opasna mesta koja su mu se već urezala u pam­

ćenje. Iz stanova oko njega dopi­rali su uobičajeni ¿umovi: plač dece, pucnjava sa televizora, glasna, besna svađa jednog od malobrojnih pravih bračnih parova u ovoj zgradurini u najbednijem predgrađu Los Anđelesa.

Oprezno zaobišavši par koji je dahtao u mračnom uglu stepeniš­ta, Harvi sleže ramenima. Klarens, onaj debeli homoseksualac sa pr­vog sprata, opet ima muke da no­vog dečaka uvede u stan. . . Po­nekad mu ni sav njegov novac ne pomaže. . .

- Hmmm . . . novac . . .Harvi zastade i usne mu se u

mraku raširiše u osmeh. Zašto da ne, boga mu?

- Hej, Klarens! - dobaci tiho.- Šta je? - zareža glas iz ugla. s*

Ti si, Harvi?-A h a . . . Slušaj, da li bi mogao

da mi daš dvadeset dolara. Do pr­vog, kao i obično. . .

- Idi do đavolal - frknu Klarens.- Nisi mi vratio ni onih dvadeset od prošlog puta!

- Hajde - nasmeja se Harvi. - Uvek si bio velikodušan, Klarens!

Progunđavši nekoliko psovki, debeljko se odmače iz svog ugla sa rukom u džepu.

- Eto ti, proklet bio! - procedí. U Harvijevoj ruci zašušta potpuno nova novčanica. Kao i obično, uostalom. Klarens je uz sebe uvek imao isključivo nove novčanice, uredno složene u tanku lisnicu, a da niko još nije uspeo da prokljuvi

Pony West- Borilačke veštine 15 17

kako dolazi do tolikih para.- Hvala! - promrsi Harvi žureći

niz stepenice. - Neću ti ovo zabo­raviti, Klarens!

-Nosi se do đavola! - dolete kletva za njim, ali je Harvi već bio na izlazu iz zgrade, oprezno zavi­rujući u novčanicu savijenu u ruci. Oho! Pedeset dolara! Mora da je onaj dećak jako zgodan, čim.se Klarens toliko zbunio. . .

Mnogo čvršćim korakom nego trenutak ranije, Harvi Nilson zako­rači preko ulice posute otpacima koje niko nije čistio već nedelja- ma. Vremenom načeta svetleća reklama dragstora prijateljski je žmirkala; već sa ove daljine jasno je čuo kreštavi smeh debele Hitde i u mislima je jasno video njene ogromne grudi, nemarno oslonje­ne o limeni šank, u koje s poštova­njem bulje stalni gosti.

Neprimećeno je ušao u zaguš­ljivi prostor ispunjen duvanskim dimom I bukom džuboksa u uglu. Kao i klima-uređaj, ni zvono na vratima već dugo nije radilo, ali stalnim posetiocima to nije sme­talo. Ovde se do kasno u noć mo­gao dobiti jeftini viski, cigarete, društvo za još koju reč pre povla­čenja u neku od okolnih kućerina. Sa uzdahom olakšanja, Harvi se uzvera na visoku barsku stolicu i spusti oba lakta na uglačani lim.

- Zdravo, Harvi! - osmehnu mu se Hilda. - Večeras ne radiš?

Namignula mu je, jer je bila jed­na od retkih u tom kraju koji su

znali čime se Harvi zaista bavi. Nije bilo nikakve opasnosti da će to nekome izbrbljati; debela Hilda je znala sve sitne i krupne tajne u kraju isto onako dobro kao što su svi znali da ih nikome i ni za kakav novac neće odati.

- Zdravo - klimnu on umorno glavom. - Radim, do đavola. Ne­stalo mi je cigareta . . . Daj mi dve kutije. . ._ - Izgledaš umorno - dobaci Čarli Bakster, mršav čovečuljak izgladnelog lica i ogromnih očiju koji je već godinama skupljanjem otpadaka uspevao da održi u živo­tu sedmoro dece i ženu koja se po dimenzijama mogla meriti jedino sa debelom Hildom. Pričalo se da ona jede koliko svi ostali u kući i Harviju nije bilo teško da poveruje u to; teretni lift u Baksterovoj zgra­di, popravljen posle šest meseci stajanja, ponovo se pokvario čim se gospođa Bakster usudila da side do susetke dva sprata niže. . .

~Znam več-osmehnu se Harvi.- Izgledam umorno i prijao bi mi je­dan viski. . . naravno, ne bi bilo lepo da i tebi ne naručim, zar ne?

-P a s a d ... ne bih te odbio, Harvi.

m U to ne sumnjam. Daj nam po viski, Hilda. . . od onog boljeg, znaš. . .

-Š ta je, pomirio si se sa lutki­com? - grohotom se nasmeja Hil­da. - Dvadeseti je . . . u ovo vreme obično nemaš ni centa . . .

18 Pony Weat- Borilačke veštine 15

-Ovoga puta imam - nasmeja se Harvi izvlačeći Klarensovu novčanicu iz džepa. - Nadam se da ćeš imati sitno za kusur, debe­la . . .

m Oho! - podiže obrve Bakster. - ljudi* Zamislite. . . naš Harvi; je prešao na drugu stranu ulice! Gle, dobio je [ovu od Klarensa!

- Pozajmio! -ispravi ga Harvi kl- koćuči se. - Do đavoia, još valjda nisam spao na to . . . a, sem toga, suviše sam koščat i mator za Kla- rensov ukusi

Izašao je iz dragstora gotovo pola sata kasnije, ruku zavučenih duboko u džepove, veselo zviždu- ćući dok mu se toplina viskija la­gano širila telom. »Divni su ovi lju­di ovde«, mislio je, »lako ih malog- rađani s prezirom nazivaju polus- vetom. Do đavola, sigurnije se osećam među njima, nego u onoj ukočenoj novoengleskoj porodici s kojom sam odrastao...«

Noć je odmakla i stepenište Je bilo mnogo tiše nego dok je sila­zio, mada je đečji plač, kao i obič­no, uvek dopirao iz nekog od uglo­va ogromne zgrade. Ni Klarensa više nije bilo u hodniku 1 Harvi se isceri prolazeći pored mesta na kojem ga je sreo. Jedino njemu je uspevalo da pozajmi nešto novca od Klarensa; sve druge je hladno­krvno odbijao.. » nije moguće da se zaista dopada tom sredovec- nom debeljku?

Još uvek vrteći glavom, on od- gurnu vrata svog Stana, zaslepljen

svetlošću koju je ostavio da gori, Zbog toga Ja prašso nekoliko ko­raka pre nego Sto je shvatio da unutra nekoga već ima.

- Hej! - ote mu se sa usana. - Da niste pogre&lli sprat, gospo­do?

Četiri hladna crna oka mimo su ga po8matrala I on oseti nelagod­nost pred tim zagonetnim pogledi­ma. »Kinezi«, prolete mu kroz gla­vu. »Otkuda oni ovde, do đavoia? I Sta traže u mom stanu?«

-Mister Harvej? - tiho upita onaj koji je sedeo za pisaćim sto­lom, obučen u elegantno sivo ođe-10, sa apsurdnim plitkim šeširićem na glavi. Drugi je stajao uz prozor, a tanka majica gotovo je pucala na širokimk plećima. Duge mišića­ve ruke premetale su u rukama stvar koju je dobro poznavao sva­ki stanar ovog kvarta: lanac koji je u veštim šakama bio strahovito oružje. - Nils Harvej?

»rTačno?-klimnu Harvi glavom.- Mada bi Harvi Nllsen bilo još tač- nije. S kim imam čast?

- Dođite bliže.Harvi obliznu iznenada suve

usne i odmahnu glavom. Ovde, gde se sada nalazio, bio je svega dva II tri koraka od vrata. Svaki korak bliže pisačem stolu dovodio bi ga nadohvat užasnog lanca.

- Hvala - reče - i ovde mi je sa­svim dobro. - Ko ste vi?

-T o nije važno - odvrati Kinez nepokretnog lica. -Želim da govo­rim sa vama.

Pony West-Borilačke veštine 15 19

- Čudno. . . imam utisak da to činite već tri minuta. . .

- Mister Harvej, u pitanju Je oz­biljna stvar - preciznim glasom produži Kinez, * Molio bih vas da se i vi ponašate ozbiljno.

Harvi upola podiže ruke.-U redu, u redu. Ozbiljan sam

kao svež leš. O čemu se radi?m Kao što vidim m Kinez pokre­

tom glave pokaza na list hartije uvučen u pisaću mašinu - vi piše­te o Majku Faolinu

- Da. Pa?- Poslednji dan ovog meseca je

i rok da predate najnoviju priču, jeli tako?

- Izvrsno ste obavešteni, prem­da ne vidim zbog čega bi to vas zanimalo. . .

-Strpljenja, mister Harvej, str­pljenja. Uskoro ćemo doći i na to. Vidite, izvesni ljudi u ovom gradu ne žele da se taj roman pojavi u prodaji. . . Ja sam . . « recimo, nji­hov predstavnik. . .

Harvi zinu. Od svih mogućih raz­loga za neobičnu posetu koji su mu u poslednjih nekoliko minuta proleteli kroz glavu, ovaj bi svaka­ko bio poslednji. Naravno, da je imao vremena da se seti i toga. . .

-Molim? - reče, više da bi pri­krio zbunjenost.

** Mislim da sam bio jasan, mis­ter Harvej. Vaš šledeći roman ne­ćete predati krajem meseca. . .

Harvi pređe rukom preko čela. Do đavola, samo tri viskija. . . ovo ne može biti s an . . .

- Čekajte - podiže ruku, — Bojim se da se nismo razumeli. . . kome, do đavola, može da smeta moj prokleti romkan o Majku Faoiinu?

- Ne znam, mister Harvej. Čak i ne želim da doznam - osmehnu se Kinez krajičkom usana. -1 , veruj- te, i za vas bi bilo bolje da takva i slična pitanja upoše ne postavlja­te. Ujudi koji me šalju, naravno, svesni su da če to za vas pred­stavljati određeni finansijski gubi­tak . . .

Sporim, ali preciznim pokretima on iz unutrašnjeg džepa sakoa iz­vuče dug, uzan koverat i pažljivo ga položi preko papira u pisaćoj mašini. - Ovo bi, mislim, trebalo da bude neka vrsta naknade za to . . .

—Unutra je novac?- Pretpostavljam. Znate, mister

Harvi, ja sam samo kurir, koji vam prenosi ono što je dobio u uput- stvfma. Koverat je, kao što vidite, zatvoren, mada bih na osnovu onoga što sam osetio dodirom za­ključio da je unutra najverovatnije novac.

Harvi se nasmeja. Spori, preciz­ni način izražavanja ovog Kineza zaista je na momente bio smešan. A li.. .

Kinez se uspravio, nameštajući na glavi svoj plitki šeširić.

m Verujem da smo se razumeli, mister Harvej - reče. - Naravno, postoji i druga mogućnost, u koliko vi baš insistirate da taj vaš roman izađe. Ah San. . .

Ogromna telesina drugog Kine­

20 Pony Weat- Borilačke veštine 15

za pomerila se sa neočekivanom lakoćom i brzlrtom. U njegovoj ruci zatreperi plamičak upaljača, opasno blizu listovima hartije koji su vitffi Iz mašine.

m Hej! m dreknu Harvi, poskočiv­ši u mestu. - Nel

Ušne prvog Kineza ponovo se raširiše u osmeh.

-Vidim da šte shvatili, mister Harvej. Nisam, uostalom, ni sum­njao da ste Inteligentan čovek.

On glavom dade znak svom partneru i obojica kretoše prema vratima. Harvi Im se instinktivno skloni sa puta, nastojeći da nađe reči kojima bi Ih zaustavio, zatra­žio da objasne šia sve ova prokle­ta glupost znači. . ,

Kao da odgovara na njegovo neizrečeno pitanje, niži Kinez još jednom zaslade na vratima.

- Nemojte se previše uzbuđiva­ti mister Harvej« reče. - Ne znam da li ste me do kraja shvatili. , . ni­sam rekao da vaš roman nikada neće smeti da se pojavi. . .

- Nego? - uspe da procedl za­panjeni pisac.

Čuvajte taj rukopis - osmehnu se Kinez. - Već ćete doznati kada smete da ga objavite. . . Đo viđe­nja, mtater Harvel. . .

Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što se Harvi dovoljno pribrao da priđe stolu i oprezno dotakne duguljasti koverat. Nekoliko puta ga je zamišljeno obrnuo u rukama, odmerio njegovu težinu, a onda slegnuo ramenima i odlučno od-

ceplo jedan Kraj.Usne mu se skupiše u tihi zviž­

duk divljenja i iznenađenja.- Neka sam proklet! - procedi

lagano kroz stisnute zube.U rukama Je držao deset novih,

blistavih novčanica od po sto do­lara . . .

- Žao ml je - reče Lesli nežno. — Ovo se zaista ne može izbeći. . .

- Znam - hrabro reče krhka de- vojka, zabacujući dugu kosu sa lica. - Najradije bih se vratila kući,

-A li bi bilo šteta da ti propadne prvi Jboravak u Akapulku - osmeh­nu se Lesli, gladeći je po kosi. - Ostani ovde koliko želiš, ja ču ti već javiti kada ovaj posao bude zaršen. U redu?

-U redu. Naravno, javićeš se čim stigneš?

- Naravno. Treba da ti dam ad­resu u Gvadalahari, kako bi mi po­slala »pribor«. On će najverovat- nije ujutru stići ovde, tako mi je bar Pit u Los Anđelesu obećao.

-P it uvek drži reč •* ozbiljnim glasom reče Sumiko. - Zašto Iz­nenada sumnjaš u njega?

^Ne sumnjam. Hteo sam samo da te razvedrim, devojčice. Tvojim lepim očima tuga ne stoji dobro, znaš. , .

-A li isto tako dobro znam šta je razlog za to .. , strah. . .

Pony West- Borilačke veštine 15 21

- Za mene? - tiho upita on, po­novo je privlačeći u zagrljaj.

Ona podiže pogled. - Les . . .- Molim, devojčice . . .- Ono što si mi rekao po dolas­

ku . . . istina je?-D a .Njeno vitko telo se strese. «

Kako je to užasno. . .- Razlog više da se i ja umešam,

zar ne?Devojka se zagleda kroz tamno

staklo aerodromske zgrade, Ću- tala je nekoliko dugih trenutaka.

- Les, oprosti. , . - reče iznena­da. - Znam da te moj strah ometa u poslu. . . da možda misliš na mene čak i kada to nije potreb­no . . .

- Uvek je potrebno da mislim na tebe m nežno reče on. — Uvek. . . i to mi daje snage, znaš. . .

Divan, topao ženski glas na sa­vršenom španskom jeziku po po- slednji put pozva putnike za Gva- dalaharu. Osećajući usne Sumiko na svojima, Lesli pohita prema tu­nelu, ne zaboravljajući da joj na ulazu još jednom mahne rukom. Trenutak kasnije bio je ponovo potpuno sam, sam sa svojim mis­lima i ogromnim zadatkom kop je sebi postavio.

Naravno, Lesli Eldridž ne bi bio ono što je bio da je i načas posum­njao u svoje moći da se izbori sa još jednom velikom pretnjom, možda i za čitavo čovečanstvo. Čitavu mladost posvetio je učenju znajući da je pred njim teška bor­

ba, sa retkim trenucima predaha. Jedna od prvih lekcija u toj školi bila je: praćeni dobro svoje mo­gućnosti, a pošto si ih procenio, ne sumnjaj više u njih . . .

Zavaljen u udobno sedište avio­na, sklopio je oči gotovo Istog tre­nutka. Nešto više od tri stotine mi­lja leta između Akapulka i Gvadalahare dobro će mu doći za odmor i prikupljanje energije; na­gonski je osećao da potera za za­gonetnim senjor Floresom neće biti ni laka, ni kratka. . .

Vitka stjuardesa, koja je nekoti- ko puta prošla pored njegovog se- dišta, Ijubopitljivo je zagledala tog krupnog muškarca, ozbiljnog pre­planulog lica. čak u snu Lesli je bio svestan tog pogleda, kao što je delićem podsvesti neprestano kontrolisao sve što se zbivalo u njegovoj okolini, od neznatnih promena u kursu aviona, do plača deteta koje je ispustilo svoju ig­račku negde među poslednjim re­dovima sedišta.

Termin »šesto čulo«, koji se upotrebljava na Zapadu, prilično dobro opisuje to osećanje, ali Ja­panci imaju mnogo bolji iraz: hara- gei, , . reč koja dočarava potpuno jedinstvo bića sa njegovom okoli­nom, jednu od disciplina koju je Lesli Eldridž takođe savladao u svojoj dugotrajnoj obuci.

Skup svih veština, gotovo čaro­lija, kojima je mladi Amerikanac ovladao, umnogostručavajući na taj način prirodnu brzinu i snagu

22 Pony West- Borilačke veštine 15

takođe ima svoje japansko ime: ninđucu. Taj pojam potpuno je do­voljan za prave poznavaoce koji će vam nepogrešivo reći da je Lesli Eldridž - ninđa!

Lesli je ponovo otvorio oči u tre­nutku kada su točkovi aviona do­takli aerodromsku pistu. Lako se osmehnuo stjuardesi koja je upra­vo u tom času gledala u njega i na trenutak se zbunila.

»Divna je«, pomisli Lesli, »sa tim ogromnim crnim očima i vitkim, čvrstim telom u uskoj ružičastoj uniformi. Šteta što nemam više vremena. , . «

Zabacivši na rame torbicu sa minimumom stvari on je mekim korakom pohitao prema izlazu, s pravom pretpostavljajući da ae­rodrom u Gvadalahari nije tako dobar kao onaj u Akapulku, i da će doći do prave gužve oko malobroj­nih taksi-vozila. Talas vrućine od­mah ga je zaplahnuo i on izvede još jedan davno naučeni trik, prila- gođavajući temperaturu svog tela temperaturi okoline, jednu od veli­kih tajni Indijskih fakira.

•-Taksi, senjor? -čovek koji ga je to upitao bio je mlad, duge crne kose koja je padala gotovo do krupnih iskrenih očiju na glatkom maslinastom licu. Farmerke i tan­ka majica pokrivali su snažno telo koje je svakim pokretom odavalo brzinu i okretnost.

Lesli se osmehnu, jer mu se taj mladić odmah dopao.

- Da - reče na španskom. -

Kako ide posao?- Kako kad - sleže mladić rame­

nima. - Ponekad loše, ponekad dobro . . . kao i sve ostalo, zar ne?

- Da, upravo tako - potvrdi Lesli glavom, zavlačeči se na zadnje sedište starog, ali veoma čistog »forda« - Možemo da krenemo.

-Kuda, senjor?- Hmmm... da li znaš gde živi

senjor Flores? Anselmo Flores, mislim da je industrijalac?

Oštra Leslijeva čula gotovo u is­tom trenutku osetila su promenu atmosfere u uskom, pregrejanom prostoru, kao da je neko iznenada u kola ubacio santu leda. Mladiće­va leđa se ukrutiše.

-V i ste prijatelj, senjor, Flore- sa? - upita promuklim glasom. Čak i za neizvežbano uho bilo je očigledno da jedva potiskuje gnev.

- Daleko od toga. U stvari, imam najozbiljniju nameru da ga u naj­boljem slučaju strpani iza rešeta­ka . . .

Mladić se lagano okrenu- Pro­učavao je Leslijevo lice, a onda se osmehnu, otkrivajući niz savrše­nih belih zuba.

U redu, senjor - reče klimajući glavom, - Sada mi se već više do­padate. Po očima vam vidim da govorite istinu . . .

m Zovi me Lesli - reče ovaj, ta­kođe sa osmehom na licu. - Mis­lim da će tako biti zgodnije i tebi i meni. Zbog čega ne voliš senjor Floresa?

Pony West - Borilačke veštine 15 23

Španska psovka koju je mladić upotrebio odavala je pravog maj­stora te veštine, a dugo potiskiva­ni gnev našao je izraza u brzini ko­jom je stari »ford« jurnuo dvostru­kom trakom kratkog auto-puta koji je aerodrom povezao sa gra­dom.

- Senjor Flores . . . - reče tak­sista nekoliko trenutaka kasnije. - Senjor Flores je najveće đubre iz­među dva okeana, veruj mi, Lesli. Vidiš, nekada sam radio kod nje­ga, i to čak na prilično odgovor­nom mestu, kao inženjer u jednoj od njegovih fabrika . . .

- On ima više fabrika? - zapita Lesli.

- O, da! Ponegde je on potpuni vlasnik, ponegde samo iz pozadi­ne kontroliše njihov rad držeći u šakama većinu akcija. Ova u kojoj sam ja radio proizvodila je oružje za vladu, automatske puške po američkoj licenci, pretpostavljam da ih već poznaješ, Lesli?

-Kako da ne? - osmenu se ovaj. - I, šta se onda dogodilo?

- Dogodilo? - steže zube mla­dić, naglo okrećući volan u stranu kako bi pretekao jedan rasklimani stari kamion koji mu se isprečio na putu. - Dogodilo se to da su zva- nični izveštaji o proizvodnji ne­prestano prikazivali manji broj pu­šaka nego što je zaista bilo proiz­vedeno. Na mom mestu, naravno, to mi nije moglo promaći. Obratio sam se direktoru fabrike, nekom Koimbri, ali mi je on savetovao da

držim jezik za zubima ako želim da zadržim svoje mesto. . . Bio sam još mlad i naivan, Lesli, tek što sam bio izašao sa fakulteta, znaš. Odjurio sam senjor Floresu, uve- ren da Koimbra zloupotrebljava svoj položaj. . .

- I , naravno, nisi ni stigao do njega?

- Naravno da nisam - isceri se mladić. - Floresov sekretar se samo nasmejao kada sam zatra­žio sastanak sa njim. Bio sam to­liko šašav da sam zapretio polici­jom, štampom . . . momak se goto­vo iskidao od smeha i čak mi pred­ložio da me poveže sa šefom po­licije. Pljunuo sam posred njego­vog ogromnog pisaćeg stola i jur­nuo pored njega prema vratima Floresovog kabineta. Senjor Flo­res nije bio tu, ali su zato tu bila dvojica njegovih gorila. . . - mla­dić zaškrguta zubima. - Dalje ne treba ni da pričam, zar ne, Lesli? Dovoljno je da ti kažem da sam narednih osamnaest dana proveo u bolnici. Kada sam izašao, lju­bazno su me obavestili da moj do­tadašnji rad u fabrici ne zadovolja­va i da mogu da potražim rieki dru­gi posao. . .Lesli je klimnuo glavom. Takve pri­če bile su mu poznate, uz američ­ku tehnologiju, Meksiko je često kupovao i američke navike. Na ža­lost, obično su to bile one najgo­re . . .

- Pokušao si da nađeš drugi po­sao?

24 Pony Weat- Borilačke veštine 15

- Mnogo puta - uzdahnu mladić- iako sam brzo shvatio da se Flo- res već pobrinuo da ne dobijem ni­kakvo iole bolje mesto, naročito posle posete policiji. . .

- Ipak si bio u policiji?- Naivno, zar ne? - ošmehnu se

mladić. - Da, otišao sam . . . sme- jali su mi se. Senjor Flores, dobro­činitelj Gvadalahare, i šverc oruž­ja, to nipošto ne ide zajedno. Uos­talom, doznao sam da je i šef po­licije na njegovom platnom spis­ku . . .

- Da, obično to ide zajedno — kllmnu Lesli glavom. - 1 tako, zavr­šio si kao taksista?

- Đa-uzdahnu mladić.*-Senjor Flores je blagonaklono izvoleo da mi dobaci koru hleba - reče s mr­žnjom u glasu, n Međutim, Hulio Osenja, to mi je ime, ne oprašta tako lako. . . pre ili kasnije srediću račune sa senjor Floresom, pa makar mito bilo i poslednje u živo­tu!

- Mislim da ti se sada pruža pri­lika za to, Hulio - tiho reče Lesli. - Potrebno je samo da nađem čvrš­će dokaze za ubistvo koje je on lično, ili neko od njegovih ljudi, iz­vršio u Akapulku ....

- Dokaze? - prezrivo se osmeh- nu Osmenja. - čemu? Kome biste ponudili te dokaze? Policiji?

—Ne, Hulio. . . čim budem ube- đen da on ima veze sa tim, sudiću mu sopstvenim rukama,. .

-H a ! - oduševljeno uskliknu taksista*.-To mi se već više dopa­

da, Lesli! TI si momak po mom ukusu, iako. . .

- lako sam Gringo?- Daaa, to sam hteo da kažem *

postiđeno potvrdi glavom Hulio. - Znaš kako je, Lesli, ovde vas ne vole mnogo. . .

-Z a to verovatno ima razloga* Nisam mnogo veći ljubitelj ame­ričkog načina života od tebe, Hu­lio. . . Nego, ne bih rekao da se­njor Flores živi u ovako bednom kraju?

Kola su već davno pre toga siš- la sa auto-puta i sada su se pro­bijala uskim, živopisnim ulicama koje su podsećale ha Meksiko od pre stotinak godina. Kao i svi ve­liki gradovi, u ovoj zemlji i Gvada- lahara je nezadrživo rasla, jer su prirodni priraštaj i sve manje posla na selu gonili ljude u gradove, gde se moglo živeti makar od prošnje. Svud unaokolo nastali su džinov­ski kvartovi na brzinu podignutih kućica od drveta, lima, kamena ili betona, bez struje, vode ili kanali­zacije; zakona tu nije bilo, sem ne­milosrdnog zakona ulice koji su doseljenici i njihova deca brzo shvatali ili propadali. . .

- Senjor Flores je nešto pre tebe stigao iz Akapulka? - umesto odgovora upita Hulio.

-p a . Privatnim avionom.—Znam. Zato i idemo ovamo.

Flores ima ogromno imanje sever- no od grada, prema dolini reke Rio Grande. Tu je i njegov aerodrom. Privatni aerodrom, naravno. Čim si

Pony West - Borilačke veštine 15 25

pomenuo Akapulko, shvatio sam da si mu na tragu i pretpostavio da će biti na toj hacijendi, iako ti mo­ram reći da postoji mogućnost da se mimoiđemo. Njemu se možda žuri i u grad . . .

- Flores nije bio sam u Akapulku- osmehnu se Lesli krajičkom usana. - Dovoljno je da na haci­jendi zateknem jednog od dvojice koji su izvršili to ubistvo . . .

Hulio s nevericom odmahnu glavom.

-Z a senjor Floresa rade tvrdi momci, Lesli. Veoma tvrdi. . .

-Nijedan nije tvrđi od m ene— osmehnu se Lesli. #* A znam nači­na da i najtvrđi momak propeva, Hulio. . .

- Onda brzo pripremi jedan od tih načina, Lesli. . . samo što nis­mo stigli do ulaza u hacijendu . . .

- 1 tako, Hilda - Harvi se oprezno osvrte i spusti glas - ostavio mi je tih prokletih hiljadu dolara i oti­šao . . .

Hilda s razumevanjem klimnu glavom, zamišljeno mešajući po treći put ogromnu šolju vrele kafe pred sobom.

- Ne znam šta da ti kažem, Harvi- reče na kraju sa uzdahom od koga joj sezatresoše veličanstve­ne grudi. - Hiljadu dolara. . . boga mu, ti momci se nimalo ne šale!

Harvi rskapi viski koji je odjed­nom izgubio svoj ukus.

- Šta da radim, Hilda?- Sa romanom ili sa hiljadu do­

lara?- 1 jednim i drugim . . . ali naroči­

to sa romanom. Te proklete pare već ću umeti da potrošim!

- Je H - zabrinuto upita Hilda - nisi ih valjda ostavio u stanu?

-Toliko šašav nisam - odmah­nu Harvi glavom, - Kod mene su još uvek. . . znaš kako je, te stvari se uvek nekako pročuju, a ovde ima momaka koji bi presekli grlo i za deseti deo te sume!

-Znaš šta bi mogao da ura­diš . . . ?

-Š ta?- Da otvoriš račun u banci - od­

lučno reče Hilda, ali Harviju nije promaklo poštovanje s kojim je iz-* govorila poslednje tri reči. »Račun u banci« bilo je nešto za šta se u ovom kraju znalo, ali nijedan nje­gov stanovnik još nije imao ni že­lje, ni potrebe za njim.

- Idi do đavola! - Ijutnu se Harvi. -J a sam mislio da ti imaš neki do­bar predlog šta da učinim sa ro­manom!

-S a romanom? Hmmm L ... naj­pametnije ti je da poslušaš mom­ke, Harvi. Upoznala sam do sada mnogo Kineza, znaš. . . a nijedan od njih nije imao mnogo smisla za humor. . .

-D a ga ne predam matoroj Far- ker? m oprezno upita Harvi. - Si­gurna si da je to najpametnije?

-Sigurna! - klimnu Hilda gla­vom, ponovo izazivajući onaj ras­

26 Pony West - Borilačke veštine 15

košni efekt koji je u dragstor pri­vukao nebrojene goste. Uostalom, to je samo.. . koliko ono . . . sto, sto dvadeset dolara?

- Sto dvadeset - potišteno reče Harvi. - 1 ja znam da bi najpamet­nije bilo da poslušam prokletog Kineza, do đavola, a li. . . šta ako oni tamo nađu nekog drugog da piše o Majku Faolinu? Ovakvih pi­saca kao ja u Los Anđelesu i oko­lini ima na stotine, boga mu! A i ovaj roman već je najavljen . . . biće gužve ako se rukopis na vre- me ne pojavi u štampariji. . .

-Znam! - dreknu Hilda iznena­da i tako pljesnu rukom po lime­nom šanku, da jedan zadremali gost na drugom kraju umalo ne spade sa visoke barske stolice.

- Šta znaš? - zinu Harvi. - Šta da uradim sa . . . - on opet spusti glas - sa »onim«!. . .

- Ma ne . . . znam zašto su ti dali lovu . . . u pitanju je konkurencija, razumeš?

-Konkurencija? - glupavo se zagleda Harvi u nju. - Kome kon­kurencija? Meni?

- Ne tebi, šašavko. Kući za koju pišeš to đubre. Druga, slična firma jednostavno želi da istisne sa tr­žišta Majka Faolina . . . moguće da idućeg meseca i sami lansiraju neku sličnu ličnost... To bi bilo najprihvatljivije objašnjenje, zar ne?

- Hmmm . . . ima nečeg u tome što kažeš, Hilda . . . A li. . .

- Nema ništa »ali« - odlučno ga

prekide ona. - To ti je sigurno kao bog, kad ti debela Hilda kaže. Os­taje još samo da pronađemo koja firma pokušava da smesti ovima tvojima i sve će biti u redu!

-D a pronađemo? - Harvi diže obrve.-Lako je to reći, Hilda .. .ali u široj okolini ove proklete džu­ngle na asfaltu ima bar pedeset agencija koje liferuju na tone lo­šeg papira sa još gorim sadrža­jem . . .

- Dečko moj - s veličanstvenim gestom izjavi Hilda - nisi u formi. Hajde, popij još jedan viski. . .

Ošamućen, Harvi odmahnu gla­vom, ali nije mogao da odoli zla- tastoj tečnosti prijatnog mirisa koja se kao nekom čarolijom po­novo našla u njegovoj čaši.

- Bolje? - upita Hilda kada je sadržaj čaše s neobičnom lako­ćom skliznuo niz Harvijevo grlo. - Dakle?

-Š ta dakle? - progunđa pisac. Jezik ga je sve slabije slušao. . .

- Šta si odlučio? Otvaraš li ist­ragu ili ne?

- Istragu? Kakvu istragu?Hilda strpljivo uzdahnu, puneći

ponovo njegovu čašu. - Točkici još nisu počeli da ti se okreću, vi­dim. Hajde, podmaži ih još malo. . . Ta-ako! Zar te baš nimalo ne zanima koja to agencija želi da stane nogom pod grlo agenciji za koju pišeš?

- Ne naročito - progunđa Harvi.- Čak ne bih imao ništa protiv da vidim mis Farker na ulici, bež po­

Pony West- Borilačke veštine 15 27

sla . . . naravno, kada to ne bi zna­čilo da i ja ostajem bez svog me- sečnog čeka. . . Hej! Istraga? - pomenula si istragu . . . misliš da se javim u policiju?

- Policija! - prezrivo frknu hilda.- U ovom gradu policija ne stiže da naplati ni kazne za pogrešno par­kiranje, do đavola. . . Ne, dečko moj. Ovu istragu vodićeš sam!

Grohotan Harvijev smeh na kratko vreme ponovo je privukao pažnju malobrojnih gostiju. Saža- Ijivo su klimali glavama. Da, da . . . od početka su znali da taj mladić nije baš potpuno čitav. . .

-N e caerekaj se kao šašav boga mu - dreknu ponovo Hilda. - Hajde, reci mi ovo . . . šta bi na tom mestu uradio Majk Faolin?

Harvi s podozrenjem pogleda u njene sitne plave oči skrivene na­slagama sala.

- Hilda. . . nisi valjda i ti čitala ono đubre?

-T o nije važno - odbrusi mu žena. - Odgovori mi!

-M ajk Faolin - zacereka se Harvi. « Baš da vidi­m o. . . mm . . . Majk Faolin bi naj- pre potražio neki trag . . .

- Aha, a h a . . . - s nestrpljenjem dobaci Hilda. - I onda?

- Onda b i. . . do đavola, prvo da vidimo kakav trag - zainteresova se Harvi. - Č ekaj. . . Kineza ima bar pola miliona u ovom prokletom gradu. To, znači, otpa­d a . . . hmmm.. .

-Još jedan viski? - uslužno

reče Hilda. - Vidim da točkici po­činju da se okreću?

- Ćuti, boga mu! Ne čujem ni ro­đene misli kad samo brbljaš, ženo! Pa d a . . . ostaje samo ono dru­go . . . Uzeti telefonski imenik i proveriti ko sve u Los Anđelesu štampa detektivske romane . . .

-Bravo! - uskliknu Hilda. - Boga mu, toga se zaista ne bih se- tila! Majka Faolina treba predložiti za Nobelovu nagradu!

- Da - progunđa Harvi. - Kad bi postojala Nobelova nagrada za glupost. . . Šta je to?

Zamahao je rukama da bi od nosa uklonio ogromni oblak praši­ne iz raskupusane knjižurine koju je Hilda trensnula na šank. - Koji ti je đavo, ženo? Hoćeš da me ugu­šiš tom prašinčinom?

-T o je telefonski imenik Los Anđelesa - cerekala se Hilda. - Ovaj ovde deo, na crvenoj hartiji, to su ti sve firme, po abecednom redu i po delatnosti, genije moj. Tražićemo zajedno, ako ti nemaš Strpljenja za to!

Harvi se oprezno odmače od knjižurine, odmahujući glavom.

- A n e . . . oprosti, Hilda, našalili smo se i tako to . . . ali ja ipak ni­sam Majk Faolin . . .

-K o to kaže - prezrivo upita žena služeći novodošlog gosta na drugom kraju šanka. Potrajalo je nekoliko minuta dok nisu mogli ponovo da nastave razgovor,- Ko to kaže? - ponovi Hilda. - Ko ga je izmislio, do đavola? Ti ili neko dru­

28 Pony W est-Borilačke veštine 15

gi?- Ja? - priznade Harvi skruše­

no. - 1 kajem se zbog toga, časna reč . . . Ti izgleda zaboravljaš da je on junak od papira, boga mu. Kad god upadne u škripac, a to je ot­prilike na svakoj šestoj strani, ja malo napnem mozak i izvučem ga iz škripca. . .

- Da. Pa šta?- Kako, pa šta? - uzdahnu tuž­

no Harvi. - A ko će mene izvlačiti iz škripca, a?

-J a - svečano obeća Hilda, stavljajući desnu ruku na mesto gde se ispod nekoliko funti sala i mesa svakako nalazilo njeno veli­kodušno srce.-Ja, Harvi, dušo..... - Hvala»kiselo se nasmeja pi­

sac. - Ali, da si ti videla oči onog Kineza. . .

- Vrlo važno, jedan Kinez - sle- že Hilda moćnim ramenima*-Tak­ve jedem za doručak, između dva parčeta tosta. . . Hoćeš li ti ovo da radiš ili nećeš, boga mu? Da li si ti uopšte muškarac? Nije čudo što te ona mršava ženska ostavila . . . izgleda da ipak nemaš ništa u pantalonama!

Harvi se pijano isceri, u onoj div­noj fazi pijanstva kada sve prepre­ke izgledaju sitne i lako savladive, kada se sve želje ispunjavaju, ako samo pružiš ruku . . .

- Idi do đavola! — reče, — Hajde da pokušamo! Daj ovamo taj ime­nik!

* * *

- Koliko brzo može da ide ovaj tvoj »ford«, Hulio? - upita Lesli, proučavajući pogledom naizgled krhku žičanu ogradu sa ogrom­nom kapijom kojoj su se približa­vali dobrim asfaltnim putem.

Mladi Meksikanac se nasmeja.- Ti si zaboravio da sam ja inže­

njer, Lesli. . . ovo čudo ide mnogo brže nego što izgleda, veruj mi. Zašto?

- Postoji mogućnost da nas stražari iz one kućice kraj kapije ne propuste da uđemo - osmehnu se Lesli. - Misliš da ćemo uspeti da je probijemo?

- S lakoćom - klimnu Hulio gla­vom. - Samo. . .

-Sam o?- Ti momci će zapucati, a budi

uveren da su puške u njihovim ru­kama odlične. Sam sam i pravio, zar ne?

-Z a to sam i pitao koliko su ti kola brza - zagonetno se osmeh­nu Lesli. - 1 još nešto. . . ne bi bilo loše da volan prepustiš meni. . .

- Tebi? Ne dolazi u obzir, do đa­vola! Misliš da bolje voziš od mene?

-B e z uvrede, ali zaista tako mislim....

Hulio dugim pogledom odmeri svom neobičnog putnika.

- Čudno - reče zamišljeno - da mi je to do pre pola sata neko re­kao, sve bih mu zube sasuo u grlo. Tebi, međutim, verujem. . . a da ne znam ni zašto?

Pony West- Borilačke veštine 15 29

- To je dobro - reče Lesli ozbilj­nog lica. - Treba da mi veruješ. Hulio, jer samo tako možemo neš­to postići protiv naoružanih bandi­ta senjor Floresa. I ja verujem u tebe, inače ne bih ni krenuo s to­bom u ovako opasan poduhvat. . .

U međuvremenu, kola su lagano usporavala se do mesta koje je od pogleda sve kapije bilo zaklonje­no grupicom kržljavog žbunja.

-Hajde, amigo! - nasmeja se Hulio premeštajuči se na drugo sedište. - Sedaj za volani

Samo trenutak kasnije kola po­novo kretoše putem, brzinom koja je odavala ono što je govorila i ka­roserija: da je u pitanju model koji Je svoje odslužio još pre šest ili sedam godina. Hulio zabrinuto po­gleda novog vozača.

- Lesli, da li si siguran da smo u pravoj brzini. . . moja »Crna ptica« može i mnogo brže od toga, znaš!

»Crna ptica« - nasmeja se Les­li. - Lepo ime. . . ali, treba li momci na kapiji da znaju koliko smo zais­ta brzi? Ili je bolje da pomisle kako imaju posla sa starim pužem, a?

- Da, u pravu si - postiđeno reče Hulio. £ Na to nisam mislio. . .

- Protivnika treba uvek zavarati- osmehnu se Lesli. - Ponekad je u tome polovina buduće pobe- de . . . a malo lukavstva daje pravi začin uspehu, zar ne?

Napregnuto lice mladog Meksi­kanca, međutim, odavalo je ipak izvesnu zabrinutost, jer je do kapi­je ostalo svega stotinak jardi.

Škripeći kočnicama, stari »ford« se dostojanstveno zaustavi pred preprekom od drveta i izukrštane žice, a Lesli pomoli glavu kroz pro­zor i osmehnu se čoveku koji je izašao iz kućice upitno ga gleda­jući.

Sem revolvera u futroli stražar nije imao drugog oružja i Lesli se nasmeja u sebi. To se često doga­đalo sa ekipom brojnih telohrani- telja; mesecima bi im posao proti- cao u prijatnoj monotoniji, tako da su konačno potpuno zaboravljali na opreznost. Sem toga, dosto­janstvena sporost starog »forda« sa tablicom »taksi« na krovu, ve- rovatno je ulivala poverenje.

—Da li je senjor Flores ovde? - upita Lesli na španskom. Njegov savršeni sluh već je uspevao da imitira naglasak kojim je govorio Hulio i kojim se odlikovao ovaj deo Meksika.

-Zavisi ko ga traži - isceri se stražar. Kroz prljavo staklo prozo­ra kućice Lesli ugleda još jednu glavu, ali u njenom položaju ništa nije odavalo naročitu pažnju ili op­reznost. Bilo je malo verovatno da je u ovo doba dana senjor Flores držao više od dvojice stražara na ulazu u svoju hacijendu.

-Im ate valjda tu telefon - os­mehnu se Lesli. - Recite senjor Floresu da je ovde čovek koji s njim želi da razgovara o senjor Martensu iz San Franciska.

-Nisam siguran da je senjor Flores raspoložen da razgovara

30 Pony West- Borilačke veštine 15

sa ljudima koji ovamo dolaze tak­sijem, i to još takvom krntijom - prezrivo reče stražar. - TI si Grin- go, zar ne?

- Jesam, ali dugo živim ovde . . . hombre, savetovao bih ti da ipak pozoveš senjor Floresa. Bojim se da se ne naljuti na tebe, znaš!

I drugi čovek pojavi se na vrati­ma stražare, protežući se i zevaju- ći. Teški revolver u futroli bio je odgurnut daleko na leđa, kako bi ga manje opterećivao.

- Šta hoće ovaj tip, Alehandro?- upita češkajući se po zamršenoj crnoj kosi.

- Senjor želi kod senjor Floresa- podsmešljivo odgovori prvi stra­žar. - Zamisli. . . čak se čudi što mu još nismo otvorili kapiju i još se duboko poklonili u prolazu!

Odgurnuvši vrata, Lesli izađe iz kola. Poslednjih nekoliko minuta njegov mozak užurbano je radio, stvarajući novi, daleko efikasniji plan za prodor na hacijendu senor Floresa. Istina, lako su mogli da probiju krhku kapiju i izbegnu hice neopreznih čuvara. To bi, među­tim, značilo i hitan telefonski poziv u glavnu zgradu, gde bi ih svakako opreznije dočekali do zuba naoru­žani telohranitelji gospodara haci- jende. Ne, postojao je drugi, dale­ko lakši način. . .

Hodajući pognut, lako savijen u kolenima, sporim i teškim koraci­ma, sa glupim izrazom na licu, Lesli je iznenada delovao kao da je dvadeset godina stariji nego što

je bio. To je svakako doprinelo da stražar bliži kolima i dalje ostane opušten, zabavljen tom neobič­nom pojavom u ovo dosadno, vre­lo popodne na kapiji hacijende.

-Kuda si pošao, hombre? — reče veselo. - Da sam telefoniraš, a? Trebalo bi najpre da pitaš za dozvo­lu, kao lepo vaspitan čovek__

Čovek na vratima kućice zinu, po- sežući desnom rukom za revolver daleko na leđima. Na.usnama mu za- stade psovka. . .

Lesli je u prolazu naizgled jedva dotakao solami pleksus prvog stra- žara vrhovima prstiju desne ruke, ali je to bilo dovoljno da se ovaj sru­či na asfaltnu stazu s tupim tres- kom, kao vreća krompira.

U istom trenutku kada je završio udarac, Lesli se od tromog starca pretvorio u iznenada opuštenu snažnu čeličnu oprugu. U dva duga skoka stvorio se pred kućicom, od­noseći drugog stražara svojim zama­hom kroz otvorena vrata. Sa beton­skog poda ustao je samo on; stražar je ostao nepomičan, sa vratom u neobičnom neprirodnom položaju.

Mirnim korakom Lesli priđe veli­koj kapiji i širom je otvori, a zatim se vrati u kola. Hulio ga je gledao zapa­njeno, nesvesno se povlačeći prema svojim vratima.

— Uhhh - reče, otirući iznenadni znoj sa čela. - Amigo. . . prokleto si brz i opasan, nema šta . . . Ne bih že- leo da sam sada u Floresovoj koži, pa makar imao i trideset telohrani- telja oko sebe. . . to je bio karate,

Pony W est-Borilačke veštine 15 Ü

zar ne?- Ne, Hulio - osmehnu se Lesli

stavljajući stari »ford« u pogon. - Prema ovome karate je tek nešto više od grube dečje igre. . .

- Boga m u- s poštovanjem pro- cedi Hulio gledajući u naizgled kr­hke Leslijeve šake na volanu. - Nisi se čak ni oznojio. . . kako ti to uspeva, amlgo?

-T o je dugačka priča - sleže Lesli ramenima «■ a sada imamo važnijeg posla . . . Poznaješ li ovo Imanje, Hulio? Gde se nalazi Flo- resova rezidencija.

- Na žalost, ne - uzdahnu Mek­sikanac. -Znam jedino daje haci- jenda ogromna . . . Nemoj da te iz­nenadi ako do kuće bude i deset milja, amigo.

-D eset milja? Meksiko zaista Ima razumevanja prema senjor Floresu - zviznu Lesli.

- Šta ti je, amigo? To nije ništa, jer Flores u stvari i nije pravi zem- Ijoposednik. Kažu da u Meksiku Ima imanja koja su po površini veća od nekih evropskih zemalja!

I zaista, nigde oko njih nije se vi­deo ni pedalj obrađene zemlje, iako se ona mogla nalaziti odmah iza guste živice od tropskog rasti- nja koja je sa obe strane oivičava- la odličnu asfaltnu stazu. Poneg- de su se levo ili desno odvajale slične staze, ali je Lesli ostao na onoj kojom su krenuli, jer su sve te poprečne staze bile uže od nje.

Sve do trenutka kada je naglo pritisnuo kočnicu i skrenuo na

jednu usku stazu sa desne strane, zaustavljajući kola nekoliko dese­tina stopa datje.

m Hej! - uzviknu Hulio. - Šta se dogodilo?

Lesti je već izlazio iz kola na svojoj strani. - Dođi da vidiš - reče kratko.

Oprezno su izvirili iza žive ogra­de na mestu gde je Lesli skrenuo udesno. Iza blage krivine na glav­noj stazi, u masi zelenila, naslući­valo se nešto tamno, pravilnog oblika.

- Šta je to? - šapnu Hulio.m Druga ograda - osmehnu se

Lesti, - Mnogo čvršća od prve, iz­gleda. A tu je svakako i kapija sa drugim čuvarima. Hm m. . . sad shvatam zašto smo onako lako savladali pru prepreku. , .

- Čuvari, a? - zabrinuto zavrte Hulio glavom. - Misliš da su nas primetili?

- Trebalo je bar da nas čuju?. . . m zamišljeno reče Leski. - Nema više od dve stotine jardi do ogra­de, a motor tvoje »Crne ptice« pri­lično je bučan, z na š . . .

- Znam - postiđeno klimnu Hu­lio glavom. - Odavno je trebalo to da sredim, a l i . . . - on sleže rame­nima. - Znaš već kako to id e . . .

Nekoliko trenutaka Lesli je svo­jim oštrim čulima ispitivao okolinu, a onda klimnu glavom.

- Idemo. . . izgleda da ipak nisu ništa primetili. Senjor Flores će biti jako nezadovoljan svojim ču­varima, jako nezadovoljan.»«

32 Pony West- Borilačke veštine 15

-Pešice? - upita Hulio.- Da. Zašto? Odvikao si se od

hodanja?- To n e . . . nego. . . imaš li ti ne­

kakvog oružja, amigo? Odmah da ti kažem, ja imam samo nož. . .

- Aha. Mada ti mesto gde ga dr­žiš nije naročito zgodno. . .

- Ko kaže? - Ijutnu se Hulio. - Niko od mene brže ne izvlači nož u celoj Gvadalahari!

- Onda ga izvuci odmah - posa- vetova ga Lesli sa osmehom. - Možda to za ove momke ovde neće biti dovoljno brzo. . .

- A ti? - sumnjičavo upita Hulio izvlačeći kratak, širok nož iz vešto skrivenog džepa pod pojasom far­merki. - Imaš li ti nešto?

- Kako da ne, amigo. Naoružan sam bolje od tebe, ako baš hoćeš da znaš!

Hulio odmahnu glavom, prela­zeći očima po Leslijevom telu.

- Ne vidim ništa. . .- Ništa nije skriveno - osmehnu

se ponovo Lesli. - Sve se vidi. . . moje oružje je moje telo, Hulio!

* * *

Horhe Augusto Salinas, zvani i El Vjeho, Stari, u stvari nije bio mnogo stariji od ostalih Floresovih telohranitelja. Istina, ni njegov nadimak nikada nije imao mnogo veze sa godinama: dobio ga je još sasvim mlad, kada su njegova veština u borbi sa bikovima i čelič­ni nervi oduševljavali žitelje Gva-

dalhare, donoseći mu atribut sta­rog iskusnog borca koji izbirljiva publika nije tako lako poklanjala gotovo nepoznatom matadoru.

Na nesreću, Salinasova karijera nije trajala dovoljno dugo; jedna burna noć previše, jedna crnooka devojka previše i jedan bik nešto brži od drugih prekinuli su je u tre­nutku kada je Horhe Augusto, El Vjeho, postizao pravu slavu. Po­vrede koje je zadobio jednog vre­log dana u areni nisu bile teške; dovoljne, ipak, da ga zauvek uda­lje od peščanog tla često zaliva- nog gustim mlazevima krvi pleme­nitih dugorogih životinja i nešto rede svetlijom, čistijom krvi ljudi koji su te životinje ubijali.

Leva noga nikada više neće biti onaj sigurni oslonac Horhe Au­gustu Salinasu, iako se sada hra- manje jedva zapažalo. Bio je ne­dovoljno brz za razbesnele bikove u areni i to je znao. . . ali su njego­vi nervi i dalje bili od čelika, a veš- tinu rukovanja hladnim oružjem nije više mogao da zaboravi. Uk­ratko, Horhe Augusto Salinas je sa veoma cenjene veštine ubija­nja bikova prešao na posao koji je donosio manje slave, ali zato mnogo više novca - na ubijanje ljudi.

Senjor Flores je brzo shvatio šta mu sve može doneti taj hladnokrv­ni matador staklastog pogleda i Salinas se uskoro našao u njego­voj službi, brzo se uspinjući do že­ljenog položaja šefa Floresovog

Pony West - Borilačke vesti ne 15 33

obezbeđenja. Možda taj njegov uspon i ne bi bio tako brz da Agui- naldo, prethodni Floresov šef, nije jednog jutra nađen u blizini kuće sa ranom od noža na grudima. Niko nije znao ko ga je ubio, a i Sa- linas je mudro ćutao. Flores je samo slegao ramenima: ko ne ume da čuva sebe, neće umeti da sačuva ni njega, zar ne? I tako je Salinas postao šef obezbeđenja. Flores je bio zadovoljniji nego ika­da . . .

Inteligentan kao divlja zver, Sa­linas je veoma dobro znao da radi posao u kojem sebi i svojim potči- njenima ne sme dozvoliti ni trenut­ka predaha i opuštanja. Zato ga ni ovo divno tropsko veče, sa ogrom­nim crvenim suncem koje je pola­ko zamicalo za plavkaste planin­ske vrhove nije uspavalo, i pored otvorene flaše tekile pred njim. Jednom je platio skupu cenu zbog previše pića i zakleo se sebi da takvo nešto nikada više sebi neće dozvoliti. . .

Podigao je slušalicu još pre nego što je telefon pred njim pre­stao da zvoni i promumlao svoje ime u nju.

-Jefe! - promuklo i uzbuđeno vikao je neko sa druge strane. - Jedna kola su pred unutrašnjom kapijom!

- Pa šta? Zaustavili ste ih?- Ne, jefe . . . stala su u zaklonu

pre nego što su stigla do nas . . . a sa prve kapije stražari ih nisu na­javili!

Salinasov mozak je užurbano radio.

-U redu, Antonio... ako išta pokušaju, pucajte odmah, ne če­kajte da vidite ko su . . . dolazim odmah!

Tresnuo je slušalicu na aparat i poleteo vratima, smičući istovre­meno sa kuke kraj njih teški kolt na redeniku punom metaka. Uz dugi nož, skriven u čizmi od meke kože, to mu je bilo omiljeno oružje. Drugom rukom pritisnuo je veliko crveno dugme uređaja na stolu; svi njegovi ljudi, ma gde se nalazili na hacijendi od ovog trenutka znali su da se događa nešto neuo ̂bičajeno. Za dodatnim naređima nije bilo potrebe; ljudi su dobro znali svoj posao.

Njegova prostorija nalazila se levo od raskošnog mermemog stepeništa koje je vodilo u pro­strani polumračni hol. Sjurio se niz stepenice, opreznije stajući na levu nogu, ispitujući pogledom bri­sani prostor oko kuće. Na njegovo insistiranje Flores je naredio da tih tri stotine jardi budu zasejane samo kratkom, gustom travom koja se morala svakog dana zali- vati, odvajajući tako kuću od gus­tog zelenog zida živice koja je skrivala čeličnu rešetku unutraš­nje ograde, obilato posute senzo- rima i alarmnim uređajima, ne ra­čunajući naoružane čuvare koji su sa psima neprestano patrolirali unaokolo. Tri stotine jardi, istina, nije bilo previše za dobrog strelca

34 Pony West- Borilačke veštine 15

i dobru pušku, ali su i svi prozori na kući bili zastakljeni blindiranim staklima, onima koja se, po neve- rovatnoj ceni, stavljaju samo na posebno građena vozila veoma važnih ličnosti.

Motor minijaturnog džipa nežno je zapreo čim je okrenuo ključ i vo­zilo je podskočilo PO glatkoj as- faltnoj stazi. Salinas se mrko na- smeši: u rutinskoj proveri, pre ne­koliko dana, džip nije hteo odmah da krene. Lekcija koju je dobila ona lenština Tehero, mehaničar, očigledno je dala Svoje plodo­ve . . .

Sa Tehera misli mu pređoše na nepoznata kola koja su zastala pred unutrašnjom kapijom. Istina, obezbeđenje na prvoj kapiji nije bilo naročito dobro; sve obimnije mere predostrožnosti privukle bi suviše pažnje, a to nisu želeii ni Flores, ni Salinas- Tu prepreku, dakle, nije bilo teško proći. . . ali ko se usudio da taKvo nešto poku­ša? Floresovi neprijatelji, a bilo ih je, svakako bi sačekali noć i ne bi pokušali nešto tako providno i na­ivno . . . ovo su, prema tome, mogli biti samo radoznali novinari koje je neodoljivo privlačio tajanstveni senjor Flores, nekrunisani kralj Gvadalahare.. .

Malo umiren, Salinas skrete džip na usku stazu koja se desno odvajala od glavnog puta. Stoti- nak jardi dalje nalazila se stražar- ska kućica pored Kapije, a ova po­prečna staza omogućavala je da

se ljudstvo u njoj neupadljivo po­jača, a da to uljezi pred kapijom ne mogu primetiti. Zaustavio je džip i u dva skoka uleteo u kućicu. Dva čoveka sa puškama na gotovs nervozno se okrenuše.

- Šta se dogodilo, Antonio?-Jedna kola . . . zastala su pred

poslednjom okukom i naglo skre­nula sa staze . . . Perez misli da je to stari crni »ford«, ja sam ih jedva i video. . .

- I?- Ništa. . . nikakav zvuk više

nije dopro sa te strane. . .- Hmmm...Ljudi u kolima svakako su sada

tražili prolaz kroz čeličnu rešetku u živici, pretpostavljajući da se na kapiji nalazi straža. Neposredna opasnost svakako nije pretila: tuda se jednostavno nije moglo proći, naročito sada, kada su ču­vari posebno upozoreni na bud­nost.

Salinas zakopča opasač sa re­volverom koji mu je sve vreme vi­sio preko ramena.

-Ostaćeš ovde, Antonio - reče oštro. - Pozovi Hilaria u kući i budi u vezi sa njim, da mu javiš ako se bilo šta dogodi meni i Perezu.

- Idemo napolje? - trže se drugi stražar.

- Da - isceri se Salinas. - To ti se ne dopada, a?

Sačekavši da Antonio okrene tri broja i izgovori nekoliko poluglas­nih reči u slušalicu, Salinas mah­nu Perezu glavom. Oprezno su

Pony West- Borilačke veštine 15 35

izašli na druga, bočna vrata, i za­stali pred teškom čeličnom kapi­jom koja je morala biti pokretana malim motorima da bi mogla kliziti po žlebovima urezanim u asfaltu. Salinas oprezno otvori uski otvor na kapiji, sličan puškamici, i izviri napolje.

- Halo! - reče neko sa druge strane kapije, nepunu stopu od Salinasa.

Munjevitim pokretom Salinas zatvori špijunku. Do đavola! Mo­mak sa druge strane zaista ima dobre živce!

-K o je to? - prosikta glasno i besno, nastojeći da time skrije iz­nenađenje. - Ko je to?

-Želim da razgovaram sa se- njor Floresom—

- Ko je tamo? - zaurta Salinas. - Kako si uspeo da uđeš ovamo?

- Slušaj, hombre - glas sa dru­ge strane bi6 je tih, sa malo pod- smeha u sebi - stvar je veoma važna. . . Savetujem ti da me što pre propustiš do senjor Flore- sa , . . za tvoje dobro. . .

r Vrlo dobro - isceri se Salinas.- Želiš da vidiš senjor Floresa. . . po čemu znaš da senjor želi da vidi tebe, a?

Vedar smeh sa druge strane debele čelične prepreke.

-Poruči svom gospodaru da sam prijatelj Senjor Martinsa, onog koji nije umeo da leti u Aka- pulku. Verujem da znaš o čemu govorim. . .

Salinas besno pijunu na asfalt

pod svojim nogama. Momak sa druge strane nešto je očigledno znao. To je mogla biti klopka, a li. . .

- U redu - reče promuklo. - Ko­liko vaš ima tu?

- Samo ja - u glasu se ponovo osećao podsmeh. - Moj vozač je ostao u taksiju... ovo je stvar koja ga se nimalo ne tiče.

- Onda ga lepo pošalji natrag u grad - posavetova ga Salinas. - Ionako je već previše video. . . ako je sve u redu, senjor Flores će ti dati kola i vozača da se vratiš. Ako n e . . . ništa ti neće biti ni po­trebno, hombre. . .

-Hvala, više volim sopstveni prevoz. Vozač će ostati napolju. Čega se plašiš, do đavola?

Salinas je brzo donosio odluke. Uostalom, šef obezbeđenja kod senjor Floresa i nije mogao biti čo- vek koji sporo misli.

- Anton io! - podiže glas. - Otvo­ri kapiju!

Na dodir ručice u kućici elektro­motori poslušno zazujaše i vrata dostojanstveno počeše da klize u stranu.

- Stop! -uzviknu Salinas. - Do­sta, Antonio!

Čovek koji je sada stajao na­spram uskog otvora podsmešljivo ga je posmatrao. Iskusnim pogle­dom Salinas pređe preko vitkog tela širokih pleća u skupoj trops­koj odeći, zastajući na trenutak na očima plavim kao čelik na prepla­nulom licu. Instinkt borca govorio

36 Pony West- Borilačke veštine 15

mu je da je pred njim opasan čo- vek. Iskustvo podsećalo na staru istinu: nema manje ili više opas­nog oružja - ima samo manje ili više opasnih ljudi. . .

A ovome ovde nije smeo vero- vati iako kod sebe nije imao baš nikakvog oružja. Salinasovi prsti sklopiše se oko drške kolta; Perez je sa bezbedne udaljenosti uperio cev svoje puške pravo u trbuh ne­poznatog.

Ovaj sa osmehom na licu malo podiže ruke.

- Ne bi bilo dobro da me sada ubiješ, hombre - reče nemarno. — Mislim da će senjor Flores želeti da čuje ovo što imam da mu ka­žem.

-Možda - Salinas ga je po- smatrao suženim očima. - Ameri- kano, a? Dobro govoriš naš je­zik . . . Reci mi kako si prošao prvu kapiju?

- Pitaj svoje stražare. . .- Antonio! - ponovo uzviknu Sa-

linas.Nekoliko trenutaka tišine preki­

dane samo kreštanjem tropskih ptica u gustišu.

Sa kapije niko ne odgovara! - javi se Antonio iz kućice. — Ni na telefon, ni radio-vezom. . .

Došljak sleže ramenima.- Možda spavaju . . .- Da - isceri se Salinas. - Bojim

se samo da će biti veoma teško ponovo ih probuditi..»

- Može biti. . .- Da. Može biti.. . Kakav posao

imaš sa senjor Floresom?-Ž a o mi je, hombre, ali je to

stvar samo za njegove uši.-J e li? - krto se nasmeja Sali­

nas. - A šta ako ti kažem da sam i ja bio u Akapulku?

- U to ne sumnjam. Međutim, dali ti je senjor Flores pokazao šta se nalazilo u onoj finoj, crnoj kožnoj tašni koju je uzeo od senjor Mar- tensa?

Salinas se nasmeja.- Nije.- Eto vidiš. . . kao što rekoh,

stvar je samo za Floresove uši.Salinas baci pogled na sat.~ Onda moraš biti strpljiv, ami-

go . . . Vidiš, senjor Flores je tre­nutno u vazduhu, nekih stotinak milja zapadno od ovog mesta. Ne verujem da će se vratiti do sutra pre ručka.

- O? - nepoznati podiže obrve. - To je loše. . . ali za njega. . .

-Zašto?- Imaš li radio-vezu sa njim? -

odgovori nepoznati pitanjem. Sve vreme stajao je potpuno nepomič­no, opušten, neodoljivo podseća- jući Salinasa na lukavog starog bika koji meri svog protivnika iz ugla sitnih očiju, vrebajući trenu­tak neopreznosti. Ni njegova ruka se zato nije odmicala sa drške kolta.

- Ponekad - osmehnu se Sali­nas. - Ako je stvar važna . . .

-Važna je.‘-To ti kažeš. . .- U redu - uzdahnu nepoznati. -

Pony West- Borilačke veštine 15 37

Mislim da bi senjor Flores voleo da čuje da u onoj tašni nije bila prava stvar. . .

Salinas klimnu glavom.- Verovatno. . . naravno, rizik je

potpuno tvoj, ne zaboravi, ako si bez potrebe napravio svu ovu guž­vu.

- Znam - umorno uzdahnu Grin- go. - Slušaj, vreme je da nešto preduzmeš, zaista. . . Vreme pro­lazi . . .

-Antonio! Izađi!Drugi čuvar pojavi se na ulazu,

takođe s puškom uperenom u pri- došlicu. Sporim korakom, ne puš­tajući ga iz vida, Salinas nestade u kućici.

»Možda je ovo trenutak«, po­misli Lesli Eldridž, proučavajući ravnodušna, tamnoputa lica dvoji­ce stražara. »Nijedan od njih nije naročito opasan . . . njihov šef je zato dvostruko opasniji— Ali ne . . . na dobrom sam putu da do­prem do Floresa. . . novi obračun ništa mi ne bi doneo. . . verovatno ne bih čak doznao ni kuda to sada leti...«

Ništa u Salinasovom pogledu nije odavalo kako je prošao razgo­vor sa Floresom kada se ponovo pojavio na vratima, ali je taj trik Lesli znao. Neće dozvoliti da ga ovaj tamnoputi ubica uhvati na tako jeftinu varku.

-Senjor Flores je rekao da te pošaljem za njim - gotovo razoča­rano reče Salinas posle kraćeg oklevanja, čekanja da pridošlica

izgubi sigurnost u sebe, ukoliko se zaista radi o nekom njegovom blefu.

- Ništa drugo nisam ni očekivao- klimnu ovaj glavom. - Pitanje je samo - kako? Imaš ovde još jedan avion?

- To je moja stvar - isceri se Sa­linas. - Pre toga, moram da te pre­tresem, znaš. . .

- U redu - sleže Gringo rameni­ma. - Mogu li pre toga samo da iz­dam uputstva svom vozaču?

-Možeš. Ali i ja idem s to­bom . . .

- Nemam šta da krijem - hladno se osmehnu drugi čovek.

Kola su stajala na istom mestu gde ih je Lesli zaustavio, ali sada okrenuta u suprotnom smeru. Hu­lio, za volanom, upitno pogleda u Leslija.

- Sve je u redu - osmehnu se ovaj. - Senjor Flores nije ovde, ali će me ovaj senjor odvesti do nje­ga. Možeš se vratiti u grad, Hulio. I ne zaboravi da pozoveš onaj te­lefon u Akapulku koji sam ti dao. O kej?

- O kej! - odvrati Hulio sa osme- hom. - Mnogo sreće, Lesli!

- Hvala . . . nadam se da ćemo se uskoro videti - mahnu Lesli ru­kom, okrećući se Salinasu koji je ćutke pratio kratki dijalog. - Može­mo, hombre. . . valjda si već čuo, moje ime je Lesli. . . Lesli Eldridž.

- Horhe Augusto Salinas - do­stojanstveno odgovori drugi. - Idemo, Eldridž. . .

38 Pony W est-Borilačke veštine 15

Mahnuvši još jednom rukom, Hulio se u svojoj »Crnoj ptici« iz­gubi u pravcu kapije, dok njih dvo­jica prođoše kroz uski prolaz koji se odmah potom zatvori za njima.

- Perez, pretresi ga! - zapovedi Salinas, odmičući se jedan korak unazad, sa rukom ponovo na re­volveru.

Uzdahnuvši, Lesli se okrete ka­piji i osloni obema rukama o nju, raširenih nogu, u klasičnoj pozi čoveka koga pretresaju. Meksika- njac je to izveo brzo i vešto, što je verovatno svedocilo o nekadaš­njoj karijeri u policiji. . .

- Čist je, jefe! - objavi, odmičući se korak nazad.

Lesli se lagano okrete.- Mogu li bar sada da doznam

kuda idemo1? - upita.Salinas je nekoliko trenutaka

oklevao, a onda odmahnu glavom.- Videćeš - reče kratko. Tebi se

žuri Eldridž, zar ne?

* * *

- Mmmm -zastenja Harvi baca­jući se poleđuške na jeftini kauč postavljen ispod prozora Hildinog stana na mansardi. - Noge kao da više nisu moje. . .

Izmorena dugim penjanjem ste­penicama, Hilda je dahtala na naj­bližoj stolici, sa rukom na srcu, is­kolačenim očima posmatrajući svog drugara.

- Ove stepenice. . . jednog dana . . . ubiće me - uspe da pro-

glavi. - Prokleti lift. . . češće ne radi nego . . . uhhhh . . .

-Š ta ti je? - uplašeno podiže Harvi glavu. Crvena u licu, Hilda je mahala glavom levo - desno kao da se guši.

- Viski - prošišta ona kroz stis­nuto grlo. - U kuhinji. . .

Zaboravivši na bol u nogama, Harvi otrča, sudarajući se sa na- meštajem. Poluprazna flaša s vis­kijem, srećom, bila je na vidnom mestu, nasred stola sa gomilom prljavih tanjira.

-U h ! - zvučno huknu Hilda is­tresajući punu čašu veštim pokre­tom. -O v o je spas. . . sipaj i tebi, Harvi. . .

5. A ne-odmahnu ovaj glavom. - Da nije bilo sveg onog viskija jut­ros, ne bi ti ni uspelo da me nago­voriš na ovu glupost, Hilda . . . Meni je dosta. . . svega!

- Muškarčina! - prezrivo proce­dí Hilda, malo opreznije naginjući novu čašicu. - Znaš šta bi sada uradio Majk Faolin, boga mu? Is­tresao bi dva dupla viskija, na br­zinu povalio neku žensku i nasta­vio posao kao da se ništa nije do­godilo. To je muškarac, a ne ti!

- Hvala lepo! - stenjao je Harvi, ponovo na kauču. - Bojim se da u ovom trenutku ni Rakel Velč ne bi uspela da me uzbudi. . . iako sam čovek od krvi i mesa, a ne od har- tije kao tvoj prokleti Majk Faolin!

- Tvoj, a ne moj Majk Faolin - poučno reče Hilda, klimajući gla­vom. - Od krvi i mesa, to jesi, vidi

Pony West- Borilačke veštine 15 39

se . . . jedino što ti nedostaje jeste i malo kičme, znaš! Vrlo važno.. . malo se umorio i odmah hoće da odustane!

-B ar da smo nešto uspeli da doznamo danas - uspravi se Harvi na kauču - da ima bar neke nade. . . ovako, izgleda mi da je čitav posao uzaludan. . .

- Obišli smo tek polovinu agen­cija, ne zaboravi. . .

- Da, ali je to ona polovina bliže centru i mnogo ozbiljnije kuće.. . za drugu polovinu moramo hodati šest puta više nego danas, vide- ćeš.. .

- Kad si škrtica - prezrivo reče žena smičući sa oteklih nogu og­romne cipele. - Lepo sam ti govo­rila da uzmemo taksi. . .

-Taksi? Kad između jedne i druge agencije nije bilo više od dve-tri stotine jardi?-zinu Harvi. - Šta ti je, ženo?

-T a č n o ... ali sračunaj sam: dvadeset puta do tri stotine jar- d i. . . koliko to izdađe? Ne računa­jući sve one stepenice uz koje smo se popeli i sišli. . .

- Ha! - iznenada uzviknu Harvi.- Ovaj dan ipak nije potpuno pro­pao, boga mu! Ono što sam čuo kod »Flandersa i Flandersa« vredi sav ovaj bol u nogama, boga mu!

-»Flanders i Flanders«? - pro­mrmlja Hilda. - 1 tamo smo danas bili?

- Naravno. Sećaš se onog ma­log mršavka pacovskog lica. . . negde na sedamnaestom Ili

osamnaestom spratu »Verajeti Bildinga«? Ponudio mi je posao, do đavola, kako se ne sećaš?

-A h a .. . ali on se nije zvao Flanders, već Levikijan ili tako ne­kako . . .

-T o nema veze - nestrpljivo reče Harvi. - Ponudio mi je da za njega pišem seriju o privatnom detektivu, ali za dvesta dolara po epizodi... čuješ li, dvesta? Na­ravno, ne bi se više zvao Majk Faolin, a li. . .

-Đubre! Kopile! - dreknu Hilda. ~ I ti bi pristao da izdaš onako div­nog momka za pišljivih osamdeset dolara mesečno! Sram te bilo!

- Pišljivih osamdeset dolara? - zinu Harvi. - Ti nisi baš, kako da kažem.. .

Njegov zbunjeni pogled odluta do niskog ormančića kraj televizo­ra, gde se nalazila hrpa romana u strašno poznatim šarenim korica­ma. U dva koraka našao se tamo, shvativši da su njegove najgore slutnje potvrđene. . .

- Hilda . . . - reče optužujući. -T i zaista čitaš ovo đubre?

- Pa šta? - odvrati ona prkosno.- Ja i koliko još drugih? Majk Fao­lin nije najgore što je moglo da me zadesi, zar ne?

- A klela si mi se da nikada nisi pročitala ni retka - razočarano reče Harvi. - Uostalom, šta drugo može i da se očekuje od žena. . . mislio sam da si mnogo inteligent­nija, Hilda, časna reč.. .

-Zašto, do đavola? - uzbuđeno

40 Pony West- Borilačke veštine 15

uzviknu žena, lupivši snažno no­gom o pod. - Zašto? Čitam Majka Faolina, pa šta? Mogu ti reći da je on mnogo inteligentnije i zanimlji­vije napisan od svih sličnih roma­na koje sam do sada pročitala. . . a pročitala sam ih više nego što si ti i video u životu, dečko!

SažaljiVo njišući glavom, Harvi je, međutim, već koračao prema vratima.

- Hvala ti na svemu, Hilda - reče zastavši na čas. - Mnogo si mi po­mogla, zaista, ali od ovoga što smo počeli neće biti ništa, znam . . . Idem kući da se naspa­vam. Laku noć. . .

Psovka kojom ga je Hilda ispra­tila bila je sadržajnija od čitavog poglavlja doživljaja Majka Faolina, a!i Harvi samo još jednom odmah­nu glavom i tiho zatvori vrata za sobom.

S mukom se uzverao uz stepe­nište svog stana, čitav dugi blok dalje, veselo zviždućući uprkos bolovima u nogama odviknutim od hodanja. Do đavola, sve nije pro­palo . . . neće predati matoroj Far- ker novi nastavak, pa ništa! Levi- kijan mu je maltene već obećao posao. Hmm . . . rekao je dvesta dolara, što znači da bi dao i dvesta pedeset ako ga malo pritisne. Sem toga, tu su i onih netaknutih hiljadu dolara u unutrašnjem dž­epu sakoa, a to je bio novac o ko­jem je Harvi Nilsen dan ranije smeo samo da sanja . . .

Creva su mu krčala od gladi

kada je odgurnuo vrata stana 1 zato je krenuo najpre u pravcu og­romnog starinskog frižidera. U či­tavoj ovoj trci potpuno je zabora­vio da kupi nešto za jelo; ali je valj­da ostalo još koje jaje i komad dvopeka koji će mu pomoći da ne­kako dočeka jutro.

S mukom gutajući tvrd komad dvopeka tanko premazanog bute- rom sumnjivog mirisa, jedinim što je još uspeo da iskopa iz frižidera, Harvi odšeta do pisaćeg stola, gde je u mašini još uvek stajao list nezavršene priče o Majku Faolinu. S gađenjem baci pogled na džinovski »Remington«, izbačen iz neke kancelarije bar dvadese­tak godina pre nego što je dospeo do njega. »Prvo što ću ujutru uči­niti«, svečano obeća sebi, »biće da odem i nabavim novu mašinu, jednu od onih koje se i ne čuju dok kucam. Ali tek posle dobrog do­ručka, naravno...«

Smeškajući se, Harvi se naže da pročita poslednjih nekoliko re­dova na listu hartije u mašini.

-Zbogom, mister Faolin! - reče naglas.-Zbogom, zauvek! Žao mi je samo što nisam imao vremena da te po svim propisima likvidiram, na žalost ograničenih čitača štiva ovakve vrste. . . kao što je šaša­va, debela Hilda i mnoge druge glupače po ovom gradu . . .

Dva poslednja roda na listu bila su nešto odmaknuta od prethod­nih i Harvi se glupo zagleda u njih. Do đavola, to nije on napisao. . .

Pony West-Borilačke veštine 15 41

»Pravite previše gužve, mister Harvej«, stajalo je na hartiji. »To nije zdravo. Zašto sa onim novcem ne biste otišli nekuda na odmor, bar mesec dana?«

-Prokleta kopilad! - procedl Harvi kroz zube. - Opet su dolazili ovamo!

Seo je za sto I besno kresnuo šibicu paleći cigaretu. Boga mu, šta oni misle, s kim imaju posla? Harvi Nilsen ipak nije tolika kuka­vica da ga mogu zaplašiti praznim pretnjama . . . niti je toliko jeftin da ga mogu kupiti sa tričavih hiljadu dolara!:

Zadubljen u misli, mrko je buljio u sto pred sobom, zaboravivši na cigaretu koja mu je dogorevala medu prstima. Čitava ova stvar mu se sve manje dopadala, a na­ročito zato što je pružala veoma Jednostavan izlaz za njega. Veo­ma jednostavan i veoma privla­čan: zaboraviti Majka Faolina, po­trošiti hiljadu dolara i početi pisa­nje o nekoj novoj ličnosti za »Flan- dersa i Flandersa«.

Harvi Nilsen, alias Nils Harvej nije bio čovek koji je voleo jedno­stavna rešenja f dobro utabane puteve. Da je bio takav, svakako ne bi u ranoj mladosti napustio od dosade pristojnu porodicu malog posrednika u trgovini nekretnina­ma i rodni gradić u državi Mejn, niti bi došao u bučni Los Anđeles da se okuša u književnoj karijeri. Majk Faolin, irski detektiv crvene kose i snažnih pesnica, bio mu je,

istina, do sada jedini veći usceh, ali je nđgde u njemu još uvek ti­njao san o velikom romanu koji bi jednom za svagda okončao ras­prave ko je najveći pisac savre- mene američke literature.. .

- Do đavola - reče naglas, kroz zube, nastojeći čak da imitira irski naglasak kojim je govorio njegov junak - koga se plašim? Znam sve što i moj prijatelj Majk Faolin . . . a verovatno i malo više od njega. Neka se ti Kinezi nose do đavola! Ako se još jednom pojave, vratiću im njihovih hiljadu dolara, baš me zanima šta će tada učiniti! A u me­đuvremenu . . .

Odlučno ugasivši gotovo dogo- reli opušak, on zapali novu cigare­tu i zagleda se u dopola ispisani list hartije.

Trenutak kasnije odjeknu užas­no klepetanje i praštanje, ali Harvi Nilsen nije obraćao pažnju na to: njegov junak ponovo je živeo na čistoj, neispisanoj hartiji. . .

- Gde smo sada? - glasno upita Lesli trudeći se da nadjača bučni motor helikoptera.

- Šta? - Salinas se okrete nje­mu na trenutak.

- Pitao sam gde smo, do đavo­la? Sada, valjda, možeš to da mi kažeš?

- A? - pokaza Salinas bele zube u širokom osmehu. - To će ti reći senjor Flores, ako nađe za potreb­

42 Pony West- Borilačke veštine 15

no. Moj posao je samo da te dove­dem do njega, a ne da budem tu­ristički vodič.

Lesii se osmehnu za sebe. Že- leo je samo da proveri koliko može da dozna od svog ćutljivog pratio­ca koji nije progovorio nijednu reč od trenutka kada su poleteli sa savršeno uređenog malog helio- droma Floresove hacijende. Infor­macija o položaju helikoptera u stvari mu nimalo nije bila potreb­na: leteli su neprestano u pravcu zapad-severozapad, tako da je Lesli, konsultujući svoje savršeno pamćenje, od početka znao da su planine pod njima južni ogranci Sijere de Najarit, koji su oblast Najarit razdvajali od Haliska. Gra­dić koji je maločas nazreo među planinskim vrhovima mogao je biti samo Kompostelja, što je značilo da će tle uskoro ponovo početi da se spušta prema okeanu i plodnoj ravnici oko ušća Rio Grandea, reke daleko manje od svoje po­znatije imenjakinje na krajnjem severu Meksika.

Šta je Flores tražio ovde, na obali gde nije bilo skupih monden- skih letovališta i ogromnih koc­karnica po kojima je verovatno provodio najviše vremena? Da li je to njegovo putovanje imalo veze sa poslom zbog kojeg se i Lesli nalazio u Meksiku, ili je u pitanju bio najobičniji hir bogatog čove- ka?

»Premalo činjenica da bih bilo šta određeno mogao da zaklju­

čim«, ponovi Lesli u sebi«. Uosta­lom, kako reče Sallnas, ionako ću uskoro sve doznati...«

Vetar je sada duvao sa zapada, gotovo pravo helikopteru u čelo, što je znatno umanjilo njegovu br­zinu. Psujući kroz zube, Sallnas ga spusti malo niže, potvrđujući ono što je Lesli zaključio već po­sle prvih dvadesetak minuta leta: šef Floresovog obezbeđenja nije se naročito dobro snalazio u lete­ćim spravama.

Pod njima se sada otvarao po­gled na blago zamagljenu površi- nju okeana, tek ponegde naruše­nu tragovima brodova koji su ula­zili ili izlazili iz dugog i uskog Ka­lifom ijskog zaliva. Salinas nije menjao kurs i Lesli u pamćenje ponovo dozva kartu Meksika. Da, ovde, u blizini obale, nalazilo se mnoštvo malih ostrva, od kojih je samo jedna grupa zasluživala da dobije i svoj naziv na karti. To je moglo značiti samo jedno: očeku­je ih let od još najmanje pedese­tak milja nad okeanom.

Vetar je postajao sve snažniji i Lesli zabrinuto pogleda beiu liniju talasa koji su se pod njima lomili o nisku obalu. Sve tamnije nebo i olovna boja okeana najavljivali su jednu od onih kratkih ali divljih tropskih oluja koje je najbolje do­čekati u bezbednom zaklonu.

- Koliko još imamo da letimo? - upita Salinasa čije je nepomično lice ipak odavalo izvesne tragove zabrinutosti.

Pony West - Borilačke veštine 15 43

-Još gotovo sat - progunđa ovaj. I to priznanje bilo je znak da oseća sve manje sigurnosti u sebe.

-Nećemo izmaći oluji - mirno reče Lesli. - Pametnije je da se vratimo na obalu i sačekamo da prođe.

- Ne - odmahnu Salinas gla­vom, iako mu se Leslijeva ideja očigledno dopala. - Senjor Flores je rekao da te što pre dovedem do njega. Uostalom, i ti si zahtevao žurbu, zar ne?

-Senjor Flores neće imati ni­kakve koristi od naše žurbe ako završimo u okeanu - isceri se Les­li. - A tamo ćemo i završiti, amigo, ako i dalje budeš tvrdoglav. I sam Flores bi ti zapovedio da sačekaš kada bi ovaj helikopter imao ra- dio-stanicu. . .

- Ko zna? Možda senjor Flores želi jednim udarcem da se otrese i tebe i mene, Gringo? - nasmeja se iznenada Salinas.

- Za tebe ne znam. . . ali će mene svakako želeti da čuje pre nego što odluči šta će se dogoditi sa mnom. Bolje je da se vrati­mo . . .

-D a , hombre, u pravu s i . . . ovom trapavom pticom sve teže je upravljati - uzdahnu Salinas.

Grčevito stežući komande, Sali­nas poče manevar koji je u polu­krugu velikog prečnika trebalo da ih vrati u pravcu obale. Lesli s ne­odobravanjem odmahnu glavom taj manevar će potrajati suviše

dugo; ako žele da izbegnu olujni front, koji se približavao sa okea- na, biće im dragocena svaka se­kunda . . .

Pet stotina stopa pod njima ne­mirnu površinu okeana kao bičem ošinu pljusak koji je bio samo na­java onoga što tek sledi. Lesli mir­nom rukom otkopča sigurnosni pojas, ne obraćajući pažnju na za­panjeni Salinasov pogled. U sle- dećih nekoliko trenutaka možda će morati da na najbolji način is­koristi svaki delič sekunde; bez čvrstog pojasa bio je mnogo slo­bodniji u pokretima.

-Tamo! - uskliknu Lesli poka­zujući rukom.

Salinas dade glavom znak da je video, upirući svom snagom o ko­mande koje su ga sve manje slu­šale. Niz čelo mu se slivao znoj i u uskom prostoru Lesli jasno oseti miris njegovog straha . . . To nije bilo dobro; za komandanta heli­koptera u ovakvoj situaciji može uspeti samo potpuno hladnokrvan čovek. . .

Ipak, njihovi izgledi naglo su po­rasli od časa kada je Lesli na po­vršini okeana ugledao trag snaž­nog i čvrstog ribarskog brod ča preko čijih se tamnih bokova pre- livala zapenjena voda. Ovim veš- tim pomorcima ne preti nepo­sredna opasnost; štaviše, biće u stanju i da im pomognu ukoliko uspeju da im helikopterom priđu dovolino blizu.

Još jedan Leslijev pogled na

44 Pony West- Borilačke veštine 15

zgrčeno lice šefa Floresovog ob- ezbeđenja i on duboko udahnu vazduh, spremajući se za akciju. Ne, UZ ovakvo Salihasovo letenje njih dvojica nemaju nikakvih izgle­da . . .

Udarci vetra na trenutak presta­se, iako je Lesli znao da će odmah nastaviti da duva obnovljenom snagom. Ipak, taj predah morao se iskoristiti na najbolji način. . .

Čak i da nije bio zauzet uprav­ljanjem helikopterom, Horhe Au­gusto Salinas ne bi stigao da opa­zi kratki udarac bridom dlana koji ga je pogodio u desnu stranu vra­ta. Kao gromom, osinut, opustio se pridržavan pojasom, oko kóga je Lesli već vešto poslovao jednom rukom.

Za ono što je uspeo da izvede u svega tri sekunde, bila mu je po­trebna Hudinijeva veština, ali je Lesli Eldridž bio jedan od retkih ljudi na svetu koji se zaista smeo porediti sa velikim mađioničarem. Kada je sve bilo gotovo, Salinas se nalazio na drugom sedištu, čvr­sto uvezan pojasem, dok su ko­mande helikoptera bile u Leslije- vim rukama.

Novi nalet vetra nije ga iznena­dio, i on mu se prepusti, koristeći energiju motora tek koliko da odr­ži helikopter u horizontalnom po­ložaju. Održavanje pravca trenut­no nije bilo jako bitno, jer ih je ve­tar nezadrživo nosio u pravcu bro­da koji će, ako sve bude u redu, dostići za nekoliko minuta.

Ako sve bude u redu. . .Na takve pretpostavke Lesli se

nikada nije oslanjao, naročito sto­ga što ga je zvuk motora već ne­koliko trenutaka upozoravao da ne podnosi najbolje opterećenja za koje, uostalom, i nije bio dimen­zioniran.

Brod je sada bio pod njima i Lesli sa olakšanjem shvati da su ih primetili; čovek u crnoj kišnoj kabanici mahao im je, čvrsto se držeći Za mostić, prateći zabrinu­tim pogledom njihovo neravno- merno kretanje oko broda. Narav­no, nije mu se moglo zamoriti: na ovom vetru svako približavanje helikoptera predstavljalo je smrt­nu opasnost i za jedne, i za dru­ge . , .

- Sta se dogodilo? - proštenja Salinas, dolazeći sebi. m Nije mo­guće d a . . .

-N e - osmehnu se Lesli - nisi se onesvestio ako se toga bo­jiš . . . Žao mi Je, hombre, ali sam morao da te uspavam; predugo bi trajalo objašnjenje da sam na ovom mestu mnogo bolji od tebe!

m Proklet bio! m zaškrguta Sali­nas zubima. - Kako si se usudio?

- Imaćeš vremena da pokušaš da mi uzvratiš taj udarac - nemar­no promumla Lesli. - Naravno, ako se izvučemo odavde. Zato, stavi pojas za spasavanje i dodaj jedan i meni. . .

Salinasov strah trenutno je bio veći od besa i on mrkog lica doba­ci Lesliju jedan od pojaseva koji

Pony West-Borilačke vesti ne 15 45

se automatski naduvavaju čim do- speju u vodu. Ovaj ga pričvrsti jed­nom rukom, održavajući helikop­ter u blizini broda.

- Spreman si, hombre? Umeš li da plivaš?

Salinas nešto progunđa, klima­jući glavom i Lesli otvori vrata sa svoje strane.

- Kad ti dam znak. . . - povika nadjačavajući hujanje vetra.

Suženim očima proučavao je valjanje broda na talasima, pravac vetra i vrtloge koje su stvarali iz­nenadni udari, njihovu jačinu. . .

-S a d !Nespretno, kao vreća, Salinas

se prevali na svoju stranu. Lesli nije gubio vreme u posmatranju njegovog leta; skupivši noge, on iskoči u tamni, nemirni okean pod sobom.

Let nije trajao dugo i Lesli dubo­ko udahnu vazduh spremajući se da zaroni u okean. Krajičkom oka vide svetlocrveni Salinasov pojas koji se haduvao u neposrednoj bli­zini broda, a onda se mračna voda sklopi i oko njega.

Nije se borio, dopuštajući da ot­por vode poništi prikupljenu kine­tičku energiju njegovog leta. U tre­nutku kada se zaustavio, skupio je noge, zamahnuo rukama i snaž­no se odbacio prema površini. Mir i tišina pod površinom došli su go­tovo kao olakšanje posle sati buke u helikopteru i kratkotrajne borbe sa olujom.

Izronio je i oprezno udahnuo

vazduh, iako je, da je bilo potreb­no, mogao ostati pod vodom još nekoliko minuta. Pojas oko njego­vih grudi odmah se naduvao, s la­koćom ga održavajući na nemirnoj površini. Do ušiju .mu dopre nejas­ni povik i on se baci u pravcu ko­nopca dobačenog sa broda. Osvr­nuo se dok su ga vukli kroz vodu da pogledom potraži helikopter, ali čeličnu pticu svakako su već bili progutali talasi okeana.

Na palubi, nekoliko stopa od mesta gde se i sam ispeo, Salinas je ležao na trbuhu, kašljući i plju- juči vodu.

-Kako je, hombre? - nasmeja se Lesli. - Nije kao tekila, a?

Salinas pijunu u njegovom prav­cu.

-O vo ćeš mi platiti, Gringo - proštenja. - Kao i onaj udarac u helikopteru..

-Ustaj! - oštro reče Salinas, stojeći na vratima male kabine ka­petana broda u kojoj je Lesli mirno spavao poslednjih nekoliko sati.

-Stigli sm o?.- osmehnu se ovaj, glumeći pospanost. Odmor mu je bio potreban, ali je ipak spa­vao spreman na svako iznenađe­nje. Izgledi da se tako nešto dogo­di bili su mali, on je još uvek bio potreban Floresu, a li. . . U svakom slučaju, ribarski brod je imao ra- dio-stanicu, a Flores se uvek mo­gao predomisliti. . .

46 Pony West- Borilačke veštine 15

- Požuril-zareža Salinas.-Se- njor Flores će biti nestrpljiv, već previše kasnimo.. .

- Ti si kriv, arnigo - sleže Lesli ramenima navlačeći svoj blejzer, sada već potpuno suv. - Da si me poslušao na vreme, mogli smo se vratiti na obalu, popiti nešto dok oluja ne prođe, a zatim produžiti helikopterom. Ovako.. .

-Zaveži! Hajde na palubu!Posle upadljivog zadaha ribe

pod palubom, svež vazduh pred­stavljao je dobrodošlu promenu i Lesli ga udahnu punim plućima. Oluja se istutnjala u toku noći i vreme je sada bilo tiho i mirno. Da­leko na istoku videla se žućkasta pruga koja je najavljivala skori dan.

- Gde srao? - zevnu Lesli. Po­novo jedno nepotrebno pitanje, s obzirom da je nekoliko puta u toku noći proveravao kurs broda i nje­govu brzinu.

-Tres Marijas - namrgođeno odgovori Salinas. ■* Senior Flores ima imanje na najjužnijem ostr- vu.. . .

-Verovatno to imanje zahvata čitavo ostrvo - isceri se Lesli. »■ Senior Flores uvek radi na veliko, zar ne?

-T o je njegova stvar- progunđa Salinas. - Moj posao je da brinemo njemu, ništa više. . .

Na zapadu se nazirala tamna masa kojoj se brodić oprezno pri­bližavao, potpuno se zaustavivši nekoliko trenutaka kasnije. Brod­

ska sirena zaurla, jednom, drugi, treći put. . .

Buka snažnog motornog čamca začu se u mraku, ali površinu okeana odmah potom osvetli ref­lektor koji je iskrsnuo iza niskog stenovitog rta. Neko je sa ostrva dolazio po njih. . .

»- Idemo! - mahnu Salinas gla­vom kada se čamac zaustavi uz bok brodića. - Adios, amigos! - doviknu posadi koja se mudro dr­žala u pozadini Lesli seosmehnu u mraku, spuštajući se niz bok broda. Prsti senjor Ftoresa bili su zaista dugački. ■ •

Čamac, u kojem su bila dva tipa naoružana do zuba, jumu prema ostrvu. tek što su Salinas i Lesli zauzeli svoja mesta. Plovidba nije trajala dugo i oni se nekoliko mi­nuta kasnije zaustaviše uz drveni gat uz koji su se njihala još dva slična čamca.

- Idemo! - ponovi Salinas. Ipak, bezvoljno je krenuo napred, vero­vatno očekujući prekor zbog za­kašnjenja od svog svemoćnog gospodara.

-Mislio sam da žurimo! - na- smeja se Lesli, ne obraćajući paž­nju na čoveka koji je išao korak iza njega sa rukom na revolveru za pojasom.

- Senjor Flores još spava - pro­gunđa Salinas. - imamo vreme­na. . .

Popločana staza koja je vodila u dubinu ostrva, obrubljena gustim tropskim rastinjem, dovela ih je

Pony West- Borilačke veštine 15 47

dvestotinak jardi dalje do divne kuće belih zidova sa niskom ve­random, ukrašenom ovećem u dr­venim sandučićima koji su visili sa krova. U međuvremenu je počelo da sviće i Lesli sa divljenjem zviz­nu.

- Oho! Senjor Flores zaista zna sebi da uredi život. . .

- Zaveži - reče drugi čovek pro­lazeći pored Leslija da bi im otvo­rio vrata sa mrežom protiv koma­raca. - Sačekaćete ovde dok se senjor Flores ne probudi. . .

- Koliko će to trajati? ** upita Lesli.

Čovek bez reči sleže ramenima i izgubi se kroz vrata na koja su i ušli. Salinas upali svetlost i umor­no se sruči u udobnu fotelju kraj koje je stajao stočić ispunjen fla­šama šarenih etiketa. Zamišljeno buljeći pred sebe, on sebi nasu čašu dobrog viskija.

- Ehej! - prekomo reče Lesli. - A meni?

- Posluži se sam - mlitavo mah­nu rukom Saiinas. - Umoran sam, do đavola. . .

Lesli posluša njegov savet, osećajući kako mu krv brže struji u žilama.

- Zbog čega nisi i ti spavao? - sleže ramenima.

Salinas se kratko nasmeja.- Senjor Flores ne voli kada se

spava na poslu . . .Lesli klimnu glavom, osvrćući se

po prostoriji uređenoj kao klub za dokone muškarce, sa fliperima,

stolovima za kartanje i projekto­rom koji je svakako najčešće pri­kazivao porno-filmove. Televizora nije bilo, što je svedočilo o udalje­nosti ostrva od najbližeg repetito- ra, ali i o tome da video-kasete u ovaj deo sveta još nisu prodrle. Ukratko, nalazio se najverovatnije g prostoriji u kojoj su svoje slo­bodno vreme provodili Floresovi telohranitelji na oštrvu.

-ko liko ljudi ovde čuva Flore- sa? - nemarno upita, nepogrešivo pogađajući strelicom središta mete na zidu. - Deset, dvadeset?

- Dovoljno da te srede, ako se­njor Flores naredi - sleže Salinas ramenima* - Mnogo si radoznao, Gringo. . .

- Siguran si da bi uspeli u tome?

-H a ! - Salinasov uzvik bio je pun prezira.

- Možda - isceri se Lesli, - Ne znam koliko ih je, za ista ... ali zato znam nešto drugo: tebi sa­mom to nikada ne bi uspelo, hom- bre!

Salinas je uspeo da se savlada, iako Lesliju nije promaklo grčenje snažnih prstiju na kristalnoj čaši. - Videćemo - progunđa. - Videće- mo, Gringo. . .

»I ovo nije loša odstupnica«, razmišljao je Lesli. »Ako Flores zaista odluči da me likvidira, Sali­nas će zahtevati da to učini svojim rukama, umesto da izabere neki sigurniji način . . . naravno, neće biti lako umaći toj gomili ubica, na­

48 Pony W est- Borilačke veštine 15

ročito na ostrvu, ali oni još uvek ne znaju s kakvim protivnikom imaju posla, dok ja to dobro znam«.

U prostoriji zavlada neugodna tišina, prekidana samo tupim uda­rima strelica u metu.

- Dobar si - zviznu sa odobrava­njem Salinas.

- Nije to ništa - nemarno odvrati Lesli, iskoristivši priliku da baci još jedan mamac. - Mogu ovo isto i sa noževima, znaš. . .

Ponovo onaj uzvik prezira rođe­nog Meksikanca kome su rekli da jedan Gringo može biti bolji u ne­čemu što on smatra svojom nacio­nalnom disciplinom. Lesli se na- smeja krajičkom usana. Umor je činio svoje; čak su i Salinasovi če­lični nervi počeli da popuštaju.

Vrata iza njih koja su vodila u dubinu kuče bešumno se otvoriše. Lesli zastade sa novom strelicom u ruci.

- Hajde! - zapovedi još jedan čvrst momak ledenog lica. - Se- njor Flores želi da vas vidi. . .

Salinas spremno skoči na noge, dok Lesli bezbrižno ispi ostatak viskija iz čaše. Što se njega tiče, vreme provedeno ovde bilo je do­bro iskoriščeno; pod opasačem njegovih pantalona bilo je pažljivo poredano šest minijaturnih streli­ca kojima se zabavljao. Istina, bile su suviše lake da bi mogle ubiti čoveka, ali će dobro doći da zbune i na trenutak zaustave protivnika, omogućavajući Lesliju da priđe dovoljno blizu kako bi mogao

upotrebiti svoje ruke i noge . . .Hodnik kojim su išli nije bio dug;

telohranitelj koji ih je vodio s po­štovanjem zakuca na vrata od teškog skupocenog drveta, a onda se izmače u stranu i glavom im dade znak da mogu da uđu.

Lesli samo klimnu glavom, za razliku od Salinasa koji se poklo­nio kao pred kraljevskom ličnoš­ću. Odaja u koju su ušli bila je, kao kontrast prostorijama koje je Lesli do sada video, nameštena sa as­ketskom jednostavnošću, tako da zadovolji samo čistu funkcional­nost i ništa drugo.

Iza ogromnog, potpuno praznog pisaćeg stola, stajao je čovek čija je pojava iznenadila Leslija. Sve do sada zamišljao je svemoćnog Floresa kao krupnog, debelog čo­veka koji, kao i svi Latini, mnogo polaže na spoljni izgled. Pred njim se, međutim, nalazio mršav sedo- kos gospodin uskog lica i srebrne kose, slabašnog tela, gotovo iz­gubljenog u naborima skupocene kućne haljine.

Njegove oči su ipak govorile nešto sasvim drugo i Leslija više nije čudilo što čak i takav iskusni ubica, kakav je bio Horhe Salinas, drhti pred njim. Gorele su kao dva komada zažarenog uglja, pakle­nom vatrom užasne energije i in­teligencije kojoj se malo ko mo­gao pretpostaviti.

- Dakle? - reče Flores iznena­đujuće snažnim i dubokom gla­som. U tom glasu nije bilo nikak­

Pony W est-Borilačke veštine 15 49

vog osećanja, čak ni traga običnoj radoznalosti kojom se postavlja neko pitanje.

- Zadržali smo se, senjor - žur­no poče da objašnjava Salinas. Bila je oluja i helikopter nije izdr­žao . . . da nije bilo broda, m i,

»-Toznam - prekide ga Flores. -I nisam tebe pitao, Horhe. Ti si Lesli Eldridž? To ti je pravo ime?

- Za ovu priliku da - osmehnu se Lesli. - Zar je moje ime bitno?

- Tačno - bled osmeh na trenu­tak prelete tankim usnama. - U redu, Eldridž. . . šta imaš da mi ka­žeš?

-Želite da Salinas sve čuje?-D a.Lesli steže ramenima.- Vaša stvar. . . mada mislim da

se neće dopasti grupi iz San Fran- ciska. . .

-Govori. Nemam previše vre­mena - Flores sede za sto, sklo­pivši ruke pred licem, odmeravaju- ći svojim prodornim pogledom svaki pokret na Leslijevom licu.

- Pregledali ste hartije koje su bile u Martensovoj tašni?

-D a.Lesli se osmehnu.- Nije vam se učinilo da nešto

nedostaje?»Ovaj blef je upalio kod Salina-

sa«, mislio je, »ali je Flores inteli­gentniji, mnogo inteligentniji. Me­đutim, krenuo sam tim putem i sada ga neću napuštati...»

- Ne - kratko odgovori Flores.- Sigurni ste?

- Potpuno - klimnu Flores gla­vom.-To je sve što imaš da mi ka­žeš?

-Tako je. Poslali su me za Mar- tensom - produžio je Lesli hladno­krvno, iako je već osećao da nje­gov blef neće upaliti - samo da bih vam to saopštio. Martens je izgle­da igrao neku svoju igru; deo do­kumenata nalazi se na drugom mestu, on ih je sakrio verovatno želeći da za sebe osigura veći deo kolača.

Flores dostojanstveno zevnu, prinoseči usku šaku ustima.

- 1 zbog ovih gluposti sam ustao čitav sat ranije - reče nikome po­sebno. - Za koga ti radiš, Eldridž?

-Z a vaše saradnike u San Francišku, naravno - tobože se zapanji Lesli. - Čujte, senjor Flo­res, ja . . .

- Reci mi neko ime. . . bar jed­no ..

Neupadljivim pokretom Lesli se malo pomeri u stranu, tako da mu Salinas više ne bude tačno iza leđa. Istovremeno, prešao je ru­kom preko čela, glumeći umor. . .

- Znate, senjor Flores, čudi me vaše nepoverenje. Istina, Kent, Čarii Kent, on me je poslao, nije mi rekao nijedno ime, ali, do đavo­la . . .

- Horhe. . .Salinas je reagovao munjevito

na komandu svog gospodara, ali ne dovoljno brzo da bi iznenadio Leslija, već spremnog na takav obrt. Pomerio se nekoliko inča u

50 Pony West- Borilačke veštine 15

stranu, tako da je Salinasov nož prohujao ispred njegovih grudi. Za drugi udarac Ei Vjeho nije imao vremena; dva ukrućena prsta Les- lijeve desne ruke žarila su mu se u meki deo vrata, kidajući sve pred sobom. Zakrkljavši, Salinas se sruči na pod, obilato ga zalivajući mlazevima krvi iz prekinute arteri­je.

Jednim skokom Lesli preskoči telo koje mu se koprcalo pod no­gama i ustremi se prema Floresu. Ovaj je ostao čudno nepomičan; samo mu desna ruka dodirnu jed­no mesto pod ivicom stola.. .

HARAGEI!Lesli zastade u pola koraka i

odskoči unazad, gotovo se okliz- nuvši na lokvu Salihasove krvi. Uz glasno šištanje komprimiranog vazduha pred samim njegovim li­cem sa tavanice pade teška pre­grada od debelog pleksiglasa. Senjor Flores je zaista mislio na sve...

I imao je izvanredne nerve. Po­sle onog pokreta mimo je skrstio ruke i ostao nepomičan, kao čo- vek u pozirištu koji čeka rasplet uzbudljive radnje.

Lesli se kao panter okrete u mestu, prema jedinom izlazu iz male prostorije. Prekasno.. . iza debelih vrata čuiisu še užurbani koraci trojice ljudi.

Lake stelice nađoše se u njego­vim rukama, po tri u svakoj. U tre­nutku kada su se vrata otvorila i kroz njih nagrnule cevi pušaka,

Leslijeve ruke podsećale su na vetrenjaču koju obrće snažni ve- tar« Po dve strelice nepogrešivo su pogodile lice svakog od trojice Floresovih telohranitelja, dok je samo jedan od njih uspeo da sruči rafal koji je ostavio trag na zidu daleko od Leslija.

Tri munjevita udarca, desnom nogom, levom rukom, desnom ru­kom, tri tupa udara o pod. Lesli os- lušnu, skrećući ponovo pogled prema Floresu.

Neverovatno!Krhki starčić je i dalje sedeo na

svom mestu, kao u bioskopu. Ni­jedna crta na fiču nije mu se po- merila!

Nikakvi koraci nisu se čuli u bli­zini, šfć je značilo da će proći još izvesno vreme pre nego što stigne nova grupa telohranitelja. Lesli o- trže pušku iz ukočenih ruku čove- ka pod svojim nogama; okviri puni metaka sa ostale dve puške tre­nutak kasnije bili su u njegovim džepovima.

Mahnuo je rukom čoveku iza staklene pregrade pre nego što je nestao kroz vrata, veseto mu se osmehnuvši,

- Adios, senjor Flores! - reče, iako nije znao da li će ga starac čuti. r- Videćeno se opet. . . sva­kako!

Harvi Nilsen se trijumfalno iske- zi u mraku. Zamka koju je postavio

Pony W est- Borilačke veštine 15 51

bila je zaista dostojna lukavstva Majka Faolina, dnosno njegovog tvorca. I sada je izgledalo da će ta zamka opravdati svoje postoja­n je. . .

Istina, i Hilda mu je malo po­mogla, velikodušno priznade, svo­jim valjda urođenim ženskim lu­kavstvom, dajući mu uzgred i ne­koliko ideja za novu priču o irskom detektivu koje će već umeti da is- loristi u sledećem romanu. Hilda se malo durila, ali je sve to brzo prošlo kada-joj je Harvi izneo svoju novu zamisao. Premda se i sama malo plašila mogućih posledi- c a . . .

Harvi odbaci od sebe neugodnu pomisao o eventualnim posledi- cama neuspeha; o tome će raz­mišljati ako bude potrebno. Mno­go više su ga plašile posledice us- peha i potvrđivanje sumnji koje je gajio. . .

Zavesa u stanu preko puta nje­govog digla se i spustila tačno pet puta; to je značilo da su u zgradu ušla samo dva čoveka koji bi mogli biti dobro poznati Kinezi. U malog Gardelija čovek je uvek mogao imati poverenja; naročito kada se njegova vernost plati sa petnaes­tak dolara..

Harvi se na prstima odšunja u najmračniji ugao kuhinje, osluš­kujući korake na stepeništu. Kao i obično, uz debelu kanalizacionu cevkoja se tuda provlačila, čuo je zvrjanje telefona iz stana ispod sebe. Sve je još uvek teklo po pla­

nu; za koji časak Brenton će usko­čiti u rezervnu uniformu svog stri­ca policajca i sačekati pred ula­zom u Harvijev stan određeno vre- me . . . a onda. . .

Duboko je udahnuo, jer njegov plan je ipak imao nekoliko slabih tačaka. Postojala je, recimo, mo­gućnost da iznenadna pojava »policajca« izazove Kineze da po­tegnu oružje i otvore vatru. Breton je, istina, na tu mogućnost i sam podsetio, zahtevajući čak pede­set dolara za svoju malu ulogu .. i kao uzgred upozoravajući da će on odmah dići ruke uvis pošto on nije, boga mu, nikakav heroj....

Ispružio je ruku i dotakao odšk­rinuto krilo prozora kuhinje kroz koji se moglo iskočiti pravo na po­žarne stepenice. Bila je to odstup­nica koju je obazrivo pripremio za sebe, ako stvari baš krenu naopa­ko. Na strateškom mestu nasred kuhinje nalazila se popreko prevr- nuta stolica; tu se morao spotaći svako sem onoga koji je tu posta­vio . . .

Malo umiren pomišlju na bez- bednu odstupnicu, Harvi oprezno zaobiđe stolicu i spusti se na kauč kraj prozora dnevne sobe, navla­čeći laki. pokrivač preko sebe. Tre­balo je da izgleda kao i obično, ali kako da umiri drhtanje ruku i to nesnosno lupanje srca. . . da se bar na vreme setio da potegne do­bar gutljaj viskija, to je najbolji lek kada. . .

Vrata stana bučno se otvoriše i

52 Pony W est- Borilačke veštine 15

neko poče da opipava po zidu, tra­žeći prekidač.

- Ko je to? - uzviknu Harvi nep­rirodnim glasom. Bio je prisiljen da zatrepće kada se svetlost naglo upalila, ali je i jedan pogled bio do­voljan da prepozna dva nepomič­na lica kosih očiju.

-T o smo mi, mister Harvej - reče manji Kinez svojim preciz­nim, kultivisanim tonom.

- Šta hoćete opet od mene, do đavola? - planu Harvi. Tešio je sebe pomišlju da gnev i strah pod­jednako izobličuju ljudski glas i da Kinezi neće prepoznati pravi raz­log njegovog uzbuđenja.

-Pratili smo pomalo vaš rad ovih dana, mister Harvej - produži Kinez prilazeći pisaćem stolu. - Imamo utisak da niste poslušati naš savet. . . Da . . . vaše novo delo gotovo je završeno, zar ne?

-Trenutak - pobuni se Harvi, spuštajući noge na pod. » Niste rekli ništa o završavanju, do đavo­la samo toliko da ga ne smem predati tridesetog, je li tako?

- Govorim o savetu da za neko vreme napustite ovaj grad - hlad­nokrvno nastavi manji Kinez. — Moji poslodavci nisu zadovoljni vašim ponašanjem, mister Harvej. izdali su nova uputsta i ja nemam drugog izbora nego da ih poslu­šam . . . ma koliko lično bio protiv ovakvog načina rešavanja proble­ma . . .

- Kakvog načina? - slabašnim glasom upita Harvi osećajući kako

mu se niz leđa sliva hladan znoj. Gde je taj prokleti Brenton, do đa­vola? Krajnje je vreme da se poja­vi!

Manji Kinez sa stola dohvati podebeo svežanj hartije sa Harvi- jevim novim rukopisom i namerno ga prelista klimajući glavom.

- Šteta, baš šteta - uzadanu. - Ah S an . . .

Onaj krupni vešto uhvati u letu bačenu gomilu hartija. Cereći se debelim usnama, on jednom uglu prinese plamičak upaljača..

- Šta se ovde događa, do đavo­la?

Brenton je bio zaista uverljiv u svojoj ulozi, i pored nešto preveli­ke kape koja mu je zaklanjala go­tovo čitavo čelo. Raskoračio se na naglo otvorenim vratima, sa ruka­ma na kukovima, govoreći aro­gantnim glasom iskusnog čuvara zakona.

Harvi je od početka računao na reakciju dvojice Kineza, ali kada je do te reakcije došlo, bio je zapa­njen njihovom brzinom. Ispustivši zapaljeni svežanj hartije na pod, krupni Kinez se u jednom skoku stvorio ispred Brentona i obema rukama ga ščepao za grudi. Ruka manjeg poletela je pod levo pazu­ho, ali Harvi nije čekao da on taj pokret završi. Dreknuvši od stra­ha, bacio se u mračni otvor kuhi­nje, prema spasonosnom prozoru.

Pucanj koji je čuo bio je prigu­šen, jedva nešto jači od šuma kada se otvara flaša šampanjca,

Pony W est- Borilačke veštine 15 53

ali je u njegovim ušima odjeknuo kap eksplozija. . .

Život mu je spasila stolica na koju je potpuno zaboravio. Jauk- nuo je, snažno udarivši nogom i otkotrljao se do prozora, osetivši vreli vazduh od metka iznad same glave. Skliznuo je kroz niski pro­zor kao zmija, osećajući kako se metalne stepenice uvijaju pod njegovom težinom. Ni sam nije znao kako se skotrljao niz njih je­dan, zatim drugi sprat niže, malo umiren teškim padom čiji je zvuk dopro kroz otvoreni prozor njego­ve kuhinje. Ona prokleta Stolica ipak je odigrala svoju ulogu . . .

Prvi pogled naviše bacio je tek kada se našao desetak stopa nad zemljom, tamo gde su se metalne stepenice i završavale. Odahnuo je sa olakšanjem: još niko nije išao za njim. . .

Naravno/mogli su mu preprečiti put i ako se spuste stepeništem i izlete na zadnja vrata; pod uslo- vom da nekako savladaju gomilu đubreta kojima su ta vrata najčeš­će bila zatrpana. Ne čekajući da proveri tu mogućnost, Harvi šmugnu u mračni prolaz koji je vo­dio do susedne zgrade, osećajući se već mnogo sigurnije. Ovde je poznavao svaku stopu i čoveku sa strane biće veoma teško da mu uđe u trag. . .

Na Brentona je prvi put sa zabri­nutošću pomislio tek kada se, dahćući od napora, uzverao uz stepenice do Hildinog stana. Nad­

ao se da mu se nije ništa loše do­godilo, a li. . .

Hilde nije biio tu, naravno, drag- stor je još uvek bio otvoren, pa se Harvi s nelagodnošću osvrte po mračnom, neurednom stanu, pla- šeći se da upali svetlost i tako ob­javi svoje prisustvo. Napipao je te­lefon i u tami okrenuo Brentonov broj.

Signal je dugo i tužno odjekivao u njegovim ušima, ali na drugoj strani niko nije dizao slušalicu. To još nije moralo značiti ništa straš­no, ali Harvi oseti kako mu strah ledenom rukom ponovo steže srce. Sada je već otvoreno prokli­njao sebe zbog gluposti koja će njemu a i ostalima, doneti samo mnogo nevolja i ništa drugo . . .

Ono čega se najviše plašio ost­varilo se; shvatio je pravi razlog zbog kojeg su Kinezovi poslodav­ci zahtevali da se uništi rukopis najnovije priče o Majku Faolinu . . .

Ali to strašno saznanje nije smeo dugo da čuva kao tajnu. Čvrsto stisnivši zube, on drhtavim prstima poče da okreče jedan broj koji je već danima nosio u pamće­nju. . .

Prešavši svega stotinak jardi preko lepo uređenog travnjaka, Lesli Eldridž nestade u gustom tropskom rastinju. Ovde se još uvek mogao probijati pomažući se rukama; svaki dalji izlet u dubinu

54 Pony W est- Borilačke veštine 15

ostrva zahtevao je pomoć neiz- bežne mačete koju nije imao. Na­ravno, ne bi je smeo koristiti ni da mu je visila o pojasu: tako nači­njen trag mogao bi slediti i slepac u mraku . . .

Nije mu se žurilo, jer bukvalno nikada nije ni mogao otići, čamci uz drveni gat svakako su već bili dobro čuvani, isto tako i Floresov avion kojim je stigao. Naravno, pre ili kasnije moraće da se dočepa jednog od tih sredstava, ali je to bio plan koji je zahtevao ozbiljnu i dugu pripremu. Bez obzira na is­hod prvog sukoba sa njima, Fiore- sovi telohranitelji nisu bili nimalo naivni, a ovo ostrvo su poznavali svakako daleko bolje od njega.

Pronašavši pogodno mesto, Lesli sede u tradicionalni položaj za meditaciju, ne ispuštajući ipak iz vida dugu nisku zgradu upola skrivenu zelenilom. Bilo je zaista neophodno da još jednom dobro razmisli o ovom poslu koji se, sve do sada, odvijao na potpuno po­grešan način. Gotovo svi potezi koje je činio bili su iznuđeni, a to se nimalo nije slagalo sa načinom borenja jednog ninđe. . .

Pogrešio je, sada je to morao priznati sebi, što je onako brzople­to krenuo za Martensom, u fazi u kojoj još nije bio završen ogromni posao pažljivog prikupljanja mase podataka o budućim protivnicima. Nije poznavao stvarne domete bande čiji je Martens bio kurir, nije poznavao gotovo nijedno važnije

ime u organizaciji, način njenog rada, delove mreže razapete čita­vom Kaltfornijom i dobrim delom Meksika.

Ono najvažnije, međutim, šta banda smera, znao je gotovo od početka i to je bio jedan od faktora koji ga je i naveo na žurbu.

Objektivno procenjivanje onoga što je ostalo za njim i onoga što su mu signalizirala čula i nepogreši­va intuicija uvek je bila jedna od ogromnih prednosti svakog ninđe; njega sopstvene želje nisu zava­ravale, nikada se ne bi zaneo onom tipičnom američkom devi­zom: idemo napred, pa neka đavo nosi sve. To je bila druga greška koju je sebi dozvolio: slepo se ba­cio U poteru za Floresom, ubeđen da će relativno lako uspeti da do­bije u svoje šake jednu od najvaž­nijih karika u lancu koji je smerao da raskine.

Ali je Flores bio daleko tvrđi za­logaj, što bi svakako doznao da je samo malo više vremena posvetio proučavanju načina njegovog rada, i pored veoma jasnog Huli- vog upozorenja, ..

Lesli Eldridž duboko udahnu i ispravi se. Najzad, ni prebacivanje sebi zbog grešaka ničemu nije vo­dilo. Bio je slobodan, iako na izo- lovanom ostrvu, imao čak i oružje u rukama i velike izglede da se do­kopa Floresa, mada je sada već iskreno sumnjao da bi od njega bik) šta izvukao što bi donekle rasvetlilo tajnu strpljivo priprema­

Pony West - Borilačke vesti ne 15 55

nog poduhvata. Ako se Martenso- vi dokumenti još uvek nalaze kod Floresa, to bi bila velika pomoć.. pod uslovom da ih se na vreme dokopa.. .

Ali ne . . .Šum koji je iznenada dopro sa

rastojanja od jedne milje na drugoj strani kuće govorio je jasno da Flores vuče poteze manirom is­kusnog šahiste. Mali mlazni avion uskoro će ponovo poleteti u prav­cu kopna i time će protivnikove teške figure nestati iza sigurnog zaklona. A nekoliko piona i vredi žrtvovati da se likvidira protivnikov skakač koji je neoprezno zalutao na Floresovu teritoriju, zr ne?

Lesli se isceri. Flores je protiv­nik dostojan poštovanja, na to za­ista više nije morao sebe da pod- seća. Ljudi koji će verovatno za koji trenutak poći u poteru za njim svakako nisu mogli biti takvog ka­libra . . . a to će mu znatno olakšati posao. Kao i do sada, međutim- vreme je bilo faktor koji se nije smeo zaobići: morao je što pre za Floresom f elegantnom crnom kožnom tašnom u kojoj se krio rasplet velikog Zločinačkog po­duhvata . . .

I morao je što pre do gata za koji su bili vezani čamci; jer, ma koliko brojni bili Floresovi telohranitelji na ostrvu, neko vreme njihova pažnja mora biti podeljena između luke i aerodroma.

Dugim, nečujnim korakom goto­vo je gutao prostor, zaobilazeći

kuću u širokom luku, uspevajući čak i u takvoj brzini da izbegne sve zamke koje mu je džungla postav­ljala. Ovuda je prošao samo jed­nom, ali u tami, tako da je od sve­ga uspeo da zapamti samo kako se tle, Idući sa ove strane, najpre mora malo uzdići pre nego što se ponovo spusti prema okeanu i us­kom zatonu u koji je sinoć uplovio na motornom čamcu.

Zastao Je na strmoj ivici stene, gusto obrasle rastinjem i na tre­nutak se zagledao u talase koji su se lomili stotinak stopa pod njim. Kao i sva sostrva vulkanskog po­rekla i ovo je imalo uzdignute oba­le, tek ponegde ostavljajući prila­ze pogodne za brodove sa malim gazom. Flores je lukavo odabrao jedno od takvih mesta, jer mu se sa ostrva moglo prići jednim jedi­nim putem: onom istom uredno popločanom stazom kojom je Les­li sinoć prošao.

Još jednom je odmerio ambis pod sobom. Stotinu stopa. . . Ne previše ako je voda pod stenama dovoljno duboka,... i ako u ovoj džungli nađe dovoljno prostora za zalet koji će ga u dugoj paraboli preneti preko venca od pene koji je označavao mesto gde su se ta-.- lasi okeana razbijali o osnovu os­trva.

lako mu se žurilo, pažljivo je po­gledom pretražio prostor ispod sebe. Da, ono mesto . . . između dve oštre stene voda je bila tam- noplava i mnogo mirnija, dovoljno

56 Pony W est- Borilačke veštine 15

duboka da amortizuje energiju koju će prikupiti u letu. Sreća je još jednom bila na njegovoj strani: gotovo nad samim tim mestom u prazninu se pružalo savijenos tabfo drveta koje će postati njego­va staza. . .

Sa uzdahom je odbacio od sebe pušku i nepotrebne okvire: to nezgrapno oružje samo bi mu smetalo u onome što želi da poku­ša. Laka odeća koja se pripijala uz telo neće mu smetati; još jednom duboko udahnuvši da svoju krv o- bogati kiseonikom, Lesfi smelo zakorači duž glatkog stabla, po­većavajući sa svakim korakom br­zinu svog kretanja.

Nije zatvorio oči u trenutku kada je poleteo kroz vazduh; tih nekoli­ko sekundi pada biće možda neophodne za minimalne korekci­je pravca kojima će izbeći sudar sa oštrim stenama. . . sudar ka­kav čak ni njegovo čelično telo ne bi preživelo. , .

Topla voda sa uzdahom se sklopila oko njega i on raširi ruke i noge kako bi donekle usporio strelovito kretanje kroz nju. Deset stopa, dvadeset. . . pod nogama oseti meko peščano dno i snažno se odbaci mišićima nalik sabije­nim čeličnim oprugama. Zaplivao je prema zatonu u trenutku kada mu je glava izbila na površinu, re­žući dugim zamasima nemirnu po­vršinu vode.. . zaista nije bilo više vremena za gubljenje. . .

Kao da to želi da potvrdi, nad

glavom mu prohuja vitka figura aviona, ostavljajući redak zadim­ljen trag i zaglušujuće zviždanje za sobom. Lesli proveri njegov kurs: da, senjor Flores hitao je iz­gleda natrag u Gvadalaharu . . .

Boreći se sa plimom koja ga je neprestano vukla prema oštrim stenama duž obale, Lesli oprezno zaobiđe kratki rt iza kojeg je bio skriven zaton. Tri čamca njihala su se na talasima plime, vezana uz drveni gat; dva čoveka stajala su kraj njih, sa puškama u rukama, motreći u pravcu staze koja je vo­dila u unutrašnjost ostrva.

Naravno, njima ni na pamet nije padalo da bi opasnost mogla doći i sa mora, osmehnu se Lesli, ali to nije umanjilo njegovu opreznost. One nešto tamnije senke u rasti- nju pored staze. . . još dva čove­ka, sa oružjem na gotovs. .. da liima još koga__ pa da, čovek ujednom od čamaca. Odao ga je pokret glave njegovog druga na gatu koji mu se neoprezno obra­tio . . .

Pet ljudi na prilično velikom ras- tojanju jedan od drugog. Teško se može dokopati čamca da ga ne primete ona dvojica sa gata; ako i uspe da im se prikrade, biće na dometu druge dvojice u šumi i onom trećem u čamcu . . .

Odmerio je pogledom rastojanje do čamaca; ne više od osamdeset stopa od mesta gde se nalazio. Za dobrog gnjurca, a to je bio, zane- marljivo lak posao.

Pony W est-Borilačke veštine 15 57

Ali pre toga nešto drugo; koris- teće zaklon stena ispuzao se na obalu i iz nataloženog šljunka iz­vukao dva oveća okrugla kamena koje je pažljivo smestio u džepove pantalona. Kamen je najstarije čovekovo oružje, ali grdno greše svi koji smatraju i zastarelim oruž­jem . . .

Još jednom je nestao ispod po­vršine okeana, gutajući prostor snažnim zamasima ruku i nogu, (neprestano otvorenih očiju, tako da mu nije promakla pravilna tam­na senka iznad njega koja je oda­vala da se već nalazi ispod gata. Oprezno je izronio, nastojeći da udahne vazduh sa što manje buke, osluškujući ljude iznad sebe.

Ne, ničim nije privukao njihovu pažnju, cipele su ini i dalje mirno strugalo po drvetu-, stajanje na vrelom suncu svakako im nije pri­jalo i već su se nervozno premeš- tali s noge na nogu.

Čamac u kojem se jedan od njih krio nalazio se u sredini, što je Lesliju olakšavalo posao. Zaronio je'ponovo, izvlačeći iz džepova ona dva kamena. Ovoga puta, kada je nečujno izronio, nije čak ni ponovo udahnuo vazduh; čovek u čamcu opušteno je sedeo na krmi, jedva stopu od njega, ali okrenut leđima . . . Desna ruka počivala mu je glatkom na mehanizmu pro­tuavionskog mitraljeza montira­nog na krmi i on je nežno gladio od sunca topli čelik.

»Žao mi je, gospodo«, pomisli Lesli, »što moram prekinuti ovu vašu idiličnu scenu . . .

Odbacujući se nogama tako da je do pojasa izronio iz vode, on munjevito zamahnu desnom, pa levom rukom. Na malom rastoja- nju kameni projektili bili su smrto­nosno oružje: kao gromom pogo­đeni, dva čoveka se sručiše na daske, između kojih gotovo istog časa u more poče da se cedi krv i mozak iz razbijenih lobanja.

Uhvativši se sa obe ruke za ivi­cu čamca, Lesli se isceri trećem čoveku koji se sa zapanjenim iz­razom lica okrenuo kada mu je ka­menje prozviždako iznad glave. Buljio je u Leslija kao da je ugle­dao sablast, potpuno zaboravivši oružje na kojem mu je još uvek po­čivala ruka.

-Buenos dias! - glasno reče Lesli. Ščepao ga je desnom rukom za okovratnik košulje i jednim po­kretom prebacio preko sebe, u vodu. S lakoćom se izvukao na palubu i prišao tabli zaštićenoj de­belim vetrobranom od pleksigla- sa. Da, rezervoar je bio pun, motor u najboljem redu, što je potvrdilo i njegovo urlanje kada ga je uklju­čio.

Jednim pokretom ruke Lesli prekide debelo uže kojim je ča­mac bio vezan za gatu trenutku kada iznad njega prohujaše prvi meci. Dva čoveka u žbunju su su­više kasno primetiia da se nešto događa iza njihovih leđa. Kao i

58 Pony W est- Borilačke veštine 15

onaj u vodi, uostalom . . . grčevito se držao za jedan od drvenih stu- bova i ogromnim očima zurio u Leslija, ne usuđujući se da napravi nijedan pokret. . .

Kratak luk u mirnoj vodi zatona i brzi čamac, kao strela odapeta sa luka, jurnu prema otvorenom okeanu, Lesli nije ni obraćao paž­nju na metke koji su dopirali sa obale. Floresovi telohranitelji mo­rali bi konačno da nauče da se iz puške ne može precizno pucati u punom trku . . .

Već nekoliko minuta kasnije, ostrvo je počelo da tone na hori­zontu i Lesli se zadovoljno os- mehnu. Put do kopna, naravno, biće dug, ali je i to bolje od uzalud­no provedenog vremena na mestu gde se više ništa bitno neće dogo­diti, Istina, tu su još bila i ona dva druga motorna čamca, ali se Lesli nije plašio potere; Ne samo zbog brzine kojom je prosto leteo preko talasa, već i zbog preciznog mitra­ljeza velikog kalibra koji je bio spreman da odbije svaki napad sa mora.

Urođena opreznost, međutim, navela ga je da se često osvrće preko ramena i ta opreznost se po ko zna koji put isplatila. Crna tač- ka sa srebrnastim oreoJom iznad sebe mogla je biti samo helikopter koji se sa ostrva podigao da bi po­šao u poteru za njim . . .

* * *

- Morate i vi nas razumeti, mis- ter Nilsen •*- umorno reče mladić u elegantnom sivom odelu. - Goto­vo svakoga dana imamo po jednu lažnu uzbunu. . . a to prilično za­mara nerve, zar ne?

- Do đavola s vašim nervima! - zaurla Harvi besno. - Lažna uzbu­na! Nije bilo ničeg lažnog u onom metku koji mi je prozviždao iznad glave! A ko zna šta je bilo sa jad­nim Brendonom?

- To sam vam već rekao, mister Nilsen - strpljivo objasni mladić. - Mister Brendon je samo pretrpeo šok i neće biti nikakvih posledica. Naravno, može se dogoditi da ga optuže za lažno predstavljanje, a li. . . - on sleže ramenima. - To ipak nije naš problem, zar ne?

Harvi se osvrte oko sebe, kao zver uhvaćena u zamku. Ovaj pro­kleti mladi birokrata sa etiketom »Harvard« ispisanom preko čita­vog širokog, iskrenog lica, zadrža­va ga ovde satima, a u međuvre­menu . . .

On proguta pljuvačku i prkosno gumu u usta izgužvanu cigaretu, praveći se da ne vidi prekorni izraz na mladićevom licu i veliki natpis »Ovde se ne puši, hvala« koji je vi­sio na zidu jednostavno urađene minijaturne kancelarije na dvade­setom spratu Konvejer Bildinga.

- Vi, dakle - reče odbijajući gust oblak dima - nećete da mi poveru- jete?

- Uopšte se ne radi o tome, mis­ter Nilsen - strpljivo se osmehnu

Pony W est-Borilačke veštine 15 59

mladić koji mu se predstavio neo­bičnim imenom Koniformio. - Re­kao sam vam već ■«« čovek koji vodi naša posla u Kaliforniji doži- veo je infarkt i stvari se ovde nemi­novno nalaze u izvesnoj zbrci, na­ročito zato stoje slučajno i njego­va sekretarica na odmoru. Videli s te -o n mahnu rukom prema glo­maznom teleprinteru u uglu kan­celarije - obavestio sam Vašing- ton o svemu i uskoro očekujem in­strukcije. Imajte malo strpljenja, uveren sam da se ipak ne radi o satima, kako vi tvrdite. Najzad, rekli ste da ste pisac, zar ne?

-Š to znači da imam previše bujnu maštu, je li? - progunđa Harvi. - Čoveče, vi zaista ništa ne shvatate. . . da nije bilo te moje proklete mašte ništa od ovoga se ne bi ni dogodilo? Zar sam ja kriv što Sam upravo sada počeo da pi­šem priču o zločinu koji se jedna banda tek sprema da izvede?

- Nemojte previše pripisivati sebi - osmehnu se Koniformio. - Ipak, ideja nije potpuno nova, pri- znaćete . . . čak i novine povreme­no pišu o tome, iako. . . - on ućuta i sleže ramenima.

-Sam i ste rekli da imate uzbu­nu gotovo svakog dana - likovao je Harvi. - To može značiti samo jedno: da svakog dana u Americi iz neke od fabrika nestane izves- na količina obogaćenog urana, je li tako? Do đavola, ova nacija ima pravo da zna ako se unaokolo vuku tolike količine materije koja

je jednog lepog dana može dići u vazduh!

- Vidim da ste dobro upućeni u stvar - bledo se osmehnu mladić.- Srećom, stvar za sada nije tako kritična i mi imamo dosta preciznu evidenciju o obogaćenom uranu koji »nestaje«, kako vi to kažete, a li. . .

- Izrael - progunđa Harvi preko cigarete.

- Šta ste rekli?-Izrael, boga mu. Nije nikakva

tajna da Izraelci ne biraju sredstva kako bi došli do obogaćenog ura­na, verovatno namenjenog izradi atomskog oružja. . . Uostalom i »Vašington Post« nedavno je pi­sao o tome, zar ne?

Izraz na licu mladića za pisaćim stolom bio je napregnut.: - Ja ne bih išao tako daleko da

to tvrdim. . . - poče nesigurnim glasom:

- Đavola! - planu Harvi. - Stvar je jasna za svakog ko ume da sa­bere dva i dva, do đavola! Ko je još 1968. oteo brod »Šersberg« sa dve stotine tona prirodnog urana? Izraelska obaveštajna služba, na­ravno! Kako su nestala dva ka­miona sa tonama uranovog kon­centrata u Francuskoj i Engles­koj? Gde odlaze sve one količine urana koje svake godine »nesta­nu« u američkoj industriji? I, naj­zad, zbog čega uopšte postoji vaša organizacija?

-Dobro, dobro! - nasmeja se Koniformio, mašući rukama kao

60 Pony West—Borilačke vestirte 15

da se b ra n i- Ipak, mister Nilsen, to su stvari o kojima ni vi, ni ja ne možemo kvalifikovano govoriti, zaista. Novinarska nagađanja su jedno, a činjenice ipak nešto dru­go . . . a ja sam u mom poslu navi­kao da se držim činjenica. . .

- Vašem poslu! ~ zareža besno Harvi. m Do đavola, zbog čega je onda Ministarstvo za energiju os­novalo grupu kojoj pripadate? | kako se troši deset miliona dolara godišnje? Hajde, odgovorite mi na to, ako smete!

- Zašto ne bih smeo - umorno uzdahnu mladić. - Istina je, mister Nilsen, da izvesne, ne naročito ve­like količine obogaćenog u rana nestanu svake godine u Americi, a da se samo jedan njihov deo po­novo pojavi. Naša grupa, NEST, »Grupa za istraživanje hitnih nuk­learnih slučajeva« - malo nezgra­pan naziv, zar ne, ima za zadatak da preduhitri svaku nesreću do koje bi moglo doći nekontrolisa- nom upotrebom tog . . . materija­la . . .

m Nekontrolisanom? m frknu Harvi, zavaljujući se U ne baš na­ročito ugodnoj stolici koju su mu ponudili čitava tri časa ranije. Bestraga, uskoro će i ponoć, a on još nije večerao. . . - Nekontroli­sanom, kažete. . . ono o čemu sam ja pisao predviđa nešto sa­svim drugo: potpuno kontrolisanu eksploziju fisionog materijala, i po prostoru i po vremenu.

-D a , rekli ste mi-ozbiljno klim-

nu Koniformio glavom. - Prizna­jem, bilo je samo pitanje vremena kada će organizovani zločin po­segnuti za jednim takvim sred­stvom učene, a l i . . .

- Ali se nedate da taj trenutak ipak nije došao? - isceri se Harvi.- Voleo bih da se varate, ali ono što se sa mnom događalo govori nešto drugo. . .

Teleprinter u uglu iznanada za- klepeta i Harvi se trže. Mladić pre­ko puta njega kao da je želeo da pokaže koliko su mu živci dobri; sedeo je sa lakim osmehom na licu, ne prilazeći uređaju sve dok nije zaćutao. Ustao je tek tada i sporim korakom odšetao do ugla, dok je Harvi grizao prste od nestr­pljenja.

-Hm m m .. , hmmrn «ponovio je Koniformio nekoliko puta dok je zamišljeno proučavao list otrgnut sa teleprintera. - Hmmmm . . .

- Šta kaže? - usudi se konačno da upita Harvi.

-Sadržina je poverijiva, mister Nilsen -gotovo uvređenim glasom poče mladić, ali ne izdrža Harvijev prekorni pogled. - Ipak, s obzirom da ste maltene upućeni u stvar od početka do kraja. . .

»-Do đavola s tim uvodom! - prasnu Harvi. - Hoćete li mi reči ili nećete?

- Da - tiho reče mladić spušta­jući haritiju na sto. - Izgleda da ste bili u pravu, mister Nilsen. Naši stručnjaci u Vašingtonu kažu da postoji velika verovatnoća u pre­

Pony West-Borilačke veštine 15 61

tpostavci da će organizovana gru­pa pokušati da učeni Los Anđeles neposredno pred Olimpijadu. . . U njihovim rukama nalazi se dovolj­no obogaćenog urana za atomsku bombu koja bi mogla potpuno uništiti uže područje grada!

* * *

Suženim očima Lesli Eldridž je proučavao helikopter koji mu se brzo približavao. Poznavao je ta] tip; u jednom od takvih i počeo je njegov i Salinasov zlosrećni let prema ostrvima Tres Marijas- Ako je ova ptica ovde bila naoružana, a nimalo nije sumnjao u to, onda je u svojim kontejnerima nosila četiri rakete od kojih je svaka njegov kr­hki čamac mogla pretvoriti u vat­renu kuglu koja bi samo nekoliko sekundi lebdela nad površinom okeana. . .

Naravno, ni on nije bio bez od­brane, a li. . .

Od raketa ga je moglo spasiti brzo manevrisanje okretnog čam­ca, ali u tom slučaju ne bi imao vremena za zadržavanje pored mitraljeza. Veoma brzo, unutar sledećeg minuta ili dva, morao je proceniti da li će odabrati aktivnu ili pasivnu odbranu. . .

Dvojici ljudi u helikopteru se žu­rilo previše. . . Za Leslijeve neu- poredive reflekse i izvanredne reakcije čamca kojim je upravljao raketa ispod trupa helikoptera po- letela je previše rano. Bila je dečja

igra izbeći joj vožnju u uskom kru­gu koji ga je, međutim, doveo pod sam helikopter. Leslijeve usne se razvukoše u osmeh. U stvari, bilo je to i najsigurnije mesto, jedino gde ga nisu mogle pogoditi opas­ne rakete. . .

No vremena da priskoči mitra­ljezu nije bilo, jer su pilot i strelac u helikopteru odlično sarađivali. Helikopter se naže na bok, dovo­deći tako čamac na metu mitralje­zu velikog kalibra, istom onakvom kakav je stajao nekoliko stopa od Leslija . . . Rafal ošinu površinu okeana.. .

Smeli manevar čamcem izbe- gao je i tu opasnost, ali je helikop­ter tvrdoglavo išao za njim, sipaju­ći plamen iz matraljeske cevi.Biia je to ipak igra mačke i miša; ne mnogo sporiji, helikopter je raspo­lagao mogućnostima manevrisa- nja u tri dimenzije, što se moglo pokazati kao odlučujuća pred­nost . . .

Lesli steže zube. Jedna oluja sada bi mu dobrodošla, bez obzira na sve opasnosti kojima bi se izlo­žio na otvorenom okeanu. No sun­ce je nemilosrdno peklo i nebo bilo bez ijednog oblačka, svakako na veliku radost hiljada turista u Aka- pulku, nekoliko stotina milja južni­je . . .

Siktanje nalik zvuku koji ispušta razbesnela otrovnica upozori Les­lija na novu raketu koja je prohu­jala nisko nad vodom, iza same krme čamca. Helikopter je malo

62 Pony W est- Borilačke veštine 15

zaostao, dajući priliku i svom na­jopasnijem oružju. Još dve rakete, pomisli Lesli. A strelac će sa njima biti mnogo oprezniji nego sa prve dve. . .

»Ako ovako nastavim«, razmiš­ljao je, »samo je pitanje vremena kada će me pogoditi. . . krajnje je vreme da pokažem zube...«

Rizi kujući rafal iz mitraljeza, Lesli vrati čamac ponovo u uskom krugu pod helikopter, privlačeći jednom rukom sebi debelo uže sa teškom kotvom na kraju. Bilo je to oružje koje ljudi u helikopteru sva­kako nisu očekivali. . .

Ne, još uvek ne . . . helikopter je bio predaleko. Stežući zube, Lesli načini novi smeli manevar zbog kojeg je i sledeći rafal promašio. Kroz zaprljani pleksiglas opazio je napregnuta lica dvojice ljudi i pre­zrivo im se iscerio. Taj pokušaj ga ništa nije stajao, a mogao je raz- gneviti protivnike i navesti ih da priđu još bliže, umireni time što do sada uopšte nije ni pokušao da uzvrati vatrom iz mitraljeza na krmi. . .

Sada je morao rizikovati pogo­dak, svesno zadržavajući čamac ispod helikoptera, spuštenog već tako nisko da mu se kosa mrsila u vazdušnom vrtlogu.

Meci zadobovaše po palubi, ali on nije obraćao pažnju na to. Ta­kav pogodak još nije bio fata­lan .. . prsti desne ruke sastaviše se oko užeta kotve. . .

SADA!

Nije bilo vremena ni prostora za pravi zamah, ali čelična kuka po­lete u vazduh kao izbačena iz ka­tapulta. istovremeno, Lesli doda- de gas i motor čamca zaurla. . . uže se nepogrešivo obavi oko repa helikoptera.

Snažno uže izdržalo je dovoljno dugo da na trup helikoptera pre­nese trzaj stvoren naglim kreta­njem čamca i izbaci ga iz ravnote­že. Dostojanstveno se naginjući na jednu stranu, čelična ptica za- ora po talasima velikim rotorom, zasipajući Leslija kapljicama vode.

Rotor nije bio građen za takav otpor i nije mogao izdržati optere­ćenje. prigušen prasak, metalno krckanje konstrukcije . . . sve to nije trajalo duže od delića sekun­d e . ..

Lesli smanji gas i vrati čamac u uskom krugu na mesto gde je he­likopter nestao pod površinom okeana. Malo je bilo vremena da se bilo koji od dvojice ljudi izvuče iz zatvorene kabine u koju je voda svakako prodrla užasnom brzi­nom, ali ipak. . .

Ništa. . . Samo mrlja od ulja koja se pojavila na površini, presijava­jući se duginim bojama na blista­vom suncu. Lesli obrisa znoj koji je tek tada primetio na čelu i snaž­nom rukom usmeri čamac ponovo u pravcu istoka. Ionako je izgubio previše vremena u dvoboju sa lju­dima kojima se mogao oprostiti njihov pokušaj da zaustave Leslija

Pony W est-Borilačke veštine 15 63

Eldridža. Najzad, oni nisu mogli da znaju da imaju posla sa ninđom, jednim od retkih u svetu i jedinim sa ove strane Tihog okeana. . .

Opustio se za krmom čamca koji je sada prosto leteo preko ta­lasa, dopuštajući svom telu da se odmori od napora koji su u po- slednjih nekoliko minuta angažo- vali dobar deo njegove energije. Do obale je bilo daleko, ali je to još uvek predstavljalo najlakši deo puta; pravi problemi pojaviće se tek kada se iskrca u nekom od ri­barskih gradića na obali, jer oni su sa Gvadalaharom imali samo loše putne ili železničke veze. Flores je zaista mudro postupio, ostavivši svog protivnika u smrtonosnoj za­mci; još mudrije zato što se ta za­mka nalazila daleko van pozorni­ce zbivanja. Proći će možda i čita­va dvadeset četiri časa pre nego što se dokopa Floresove hacijen- de. Dvadeset četiri časa izolacije, bez praćenja onoga što se zbiva bilo je previše i za Leslija Eldri­dža . . .

Pa, situacija je zahtevala radi­kalne mere i Lesli više nije okle- vao. Zagonetno se smešeči, on u- ključi mali, ali snažni radio-odaši- Ijač ugrađen u čamcu, podesivši ga na frekvenciju obalske službe za spasavanje. Ta služba raspola­gala je brzim brodovima, verovat- no i helikopterima i avionima, a brza prevozna sredstva bila su ono što je Lesliju Eldridžu u ovom trenutku bilo najpotrebnije, bez

obzira šta o tome mislila vlada Meksika. . .

Mali odašiljač vredno i savesno emitovao je signal SOS i nije mu više bila potrebna nikakva pažnja, iako će mnogo snažne radio-sta- nice sa obale pokušati da uspos­tave vezu sa njim. Nije imao Šta da im kaže i zato je potpuno isključio prijemnik svog uređaja. Biće vre­mena za reči kada se pojavi služ­ba za spasavanje.

Lesli zevnu i ponovo se opusti na udobnom mestu za krmom. Na mirnom moru, bez potrebe za pra­menom kursa, bukvalno je mogao upravljati čamcem i zatvorenih očiju, siguran da će ga haragei upozoriti na približavanje svakog drugog broda ili aviona kada za to dođe trenutak.

Brujanje motora koje je okean prenosio na veliku daljinu prenulo ga je iz sna mnogo pre nego što je ne istoku ugledao srebrnastu tač- ku osvetljenu zracima sunca. Pro- verio je položaj čamca i njegov kurs i zadovoljno klimnuo glavom; čak i spavajući uspeo je da se za dobrih nekoliko desetina milja pri­bliži kopnu, ali je sada putovanju dolazio kraj. Zaustavio je motor i dozvolio da se zapanjena površi- na okeana iza njega lagano smiri. Kada se avion konačno pojavi ha horizontu, mora videti samo ča­mac koji se bespomoćno klati no­šen vetrom i talasima.. .

Icerivšt se, Lesli skoči na noge čim se avion pojavio na horizontu,

64 Ponv W est- Borilačke vestirte 15

očajnički mašući blejzerom koji je zbacio sa sebe, nastojeći da što uverljivije odigra ulogu čoveka koji se našao u neugodnoj situaciji nasred okeana.

Mali hidroavion načinio je jedan krug iznad njega i Lesii jasno vide lica dvojice ljudi koji su se nagi­njali da bi bolje videli kroz pleksig- las kabine. Nastavio je da maše čak i u trenutku kada se avion nadneo nad same talase, počinju­ći spuštanje u širokom luku koji će ga dovesti u blizinu čamca.

Konačno, letilica se zaljuljala na svojim plovcima jedva pedesetak stopa od njega i njena vrata bliža Lesljju skliznuše u stranu.

-S ta se dogodilo, senjor? - uz- vikriu jedan glas na španskom. Čovek koji je to govorio bio je šrednjih godina, sa gustim crnim brkovima. Čak i sa te daljine, Lesli je osetio nepoverenje u njegovom glasu, koje je samo potvrđivala ruka na velikom revolveru u futroli.

- Ne razumem! - uzviknu na en­gleskom. U ovoj prilici »nepozna­vanje« španskog jezika samo će ga poštedeti mnogih nepotrebnih pitanja.

Čovek u avionu sleže ramenima i rukom dade Lesliju znak da priđe. Ovaj je već petljao oko malog gu­menog čamca za spasavanje, ne- vešto ga gurajući u vodu preko ograde čamca. Još jednom se is­cerio oprezno se spuštajući u nje­ga i nespretno mašući kratkim veslom. Prošlo je dobrih pet minu­

ta pre nego što se dokopao jed­nog od plovaka hidroaviona.

Uz pomoć onog brkatog uzve- rao se u kabinu i uvukao na jedno od dva prazna sedišta iza njega i pilota, sipajući bujicu reči zahval­nosti na engleskom. Pilot, mlad čovek nervoznog lica, takođe ga je odmeravao sa nepoverenjem, tihim glasom nešto govoreći u mikrofon radio-stanice.

Pošto je završio raport svom pretpostavljenom, pilot se okrete Lesliju.

- Sta se dogodilo, Mister? - upi­ta na dobrom engleskom jeziku.

- Oh, hvala bogu! - uskliknu Lesli. - Najzad neko ko govori i drugi jezik sem španskog . . . Mo­žete zamisliti koliko sam muke imao da se objasnim dok nisam došao do ovog čamca . . . a čak ni tada nisu mi rekli da je neispra­van, do đavola!

- Ko vam je dao čamac i gde? - upita pilot hladnim glasom. Ruke su mu počivale na komandama aviona, ali se on i dalje ljuljao na istom mestu.

- Tamo, na ostrvu - neodređeno mahnu rukom Lesli, - Žurilo mi še u San Blas, odatle u Gvadalaharu, imam tamo veoma važan posao sa senjor Floresom . . .

Ako je ime senjor Floresa nešto i značilo obalskoj straži, nijedan od dvojice ljudi to nije pokazao. Pilot je zamišljeno klimao glavom, posmatrajući Leslija.

- 1 šta se dogodilo sa čamcem?

Pony W est-Borilačke veštine 15 65

» Otkuda znam, do đavola! - uz­dahnu Lesli. - Motor je jednostav­no stao i nikako nisam uspeo da ga pokrenem. Pokušao sam da uključim i radio-stanicu i potražim pomoć, ali mi ni to nije uselo..

- Hmmm - progunđa pilot. - Za­što ste onda plovili sami?

- Rekao sam da žurim - nervoz­no odvrati Lesli - a nijedan od ljudi senjor Floresa na ostrvu nije mo­gao sa mnom. Mislio sam da se ništa neće dogoditi, vreme je lepoi . . .

- U redu - steže pilot ramenima i pod njegovim veštim rukama mo­tor hidroaviona zabruja. - Uosta­lom, sve ćete to objasniti u ko­mandi kada stignemo u San Blas. . . Bojim se da će vas ovaj iz­let Skupo stajati, senjor... Naše usluge nisu nimalo jeftine, zna­te . . . Da ste se nalaziti u nekoj stvarnoj opasnosti, onda u redu. . . ali ovako. . . - on prekor- no zavrte glavom.

* * *

Mladić grubog, ali iskrenog lica i duge plave kose, koji je sedeo pred Harvijem podiže ruku.

- Sačekaj malo, Harvi - reče. - Sačekaj, boga mu. . . Reci mit spadaš li i ti u one koji bolje misle poste kojeg gutljaja viskija?

-Prve pametne reči koje sam čuo otkako sam sinoć ušao u ovu prokletu kancelariju! - osmehnu se Harvi. ** Satima me ispituju, a

niko se još nije setio da me ponudi gutljajem viskija. Mister Tabasko, vi ste čovek po mom ukusu!

-Samo Tabasko - upozori ga čovek, izvlačeći iz jedne od pre­grada ormana flašu sa dve čaše. - Ili Pite, to će biti dovoljno. Moramo samo da pijemo brzo, pre nego što se Koniformio vrati. . . taj momak ne podnosi ni miris alkohola!

-Vidi se po njemu! - uzdahnu Harvi naginjući čašu. - Uh, dobro piće . . . Nije čudo što NEST troši deset miliona dolara godišnje!

-Tako! - klimnu Tabasko Pit glavom, istresajući i sam čašu. - Posle ovoga možemo da porazgo­varamo . . .

Njegovo lice i džinovska građa uiivali su Harviju poverenje od tre­nutka kada je stigao u kancelariju na telefonski poziv Koniformia, iako se ovaj od početka prema Pitu ponašao kao prema potčinje- nom, što je ovaj primao sa izves- nom dozom grubog humora.

-J a sam neka vrsta spoljnog momka - objasnio je Harviju koji je s čuđenjem gledao njegove uzble- dele farmerke i majicu koja je pro­sto pucala na širokim plećima. - Koniformio i njegovi nešto izmoz- gaju, a ja to posle, na svoj način sprovodim u delo. . . uostalom, ti momci sa Jela i Harvarda pozele­ne čim vide nož ili pištolj, a moj je želudac mnogo jači. . .

Promena atmosfere osetila se u prostoriji čim je ukočeni Konifor- mio nestao iz nje po nekom zago­

66 Pony W est- Borilačke veštine 15

netnom poslu. Samo pet minuta kasnije, Harvi i Pit pričali su kao stari drugari nad novim čašama dobrog viskija.

- I eto, tako ti je to - uzdahnu Harvi. - Napisao sam tu prokletu priču o bandi koja ukradeni urani- jum iskorišćava za to da načini pravu-pravcatu atomsku bombu. Postavili su je negde u centru Los Anđelesa i zahtevali od grada i dr­žave sto miliona dolara, u sitnim novčanicama naravno. Da, umalo da zaboravim i to nekoliko dana pred početak Olimpijade, znaš .. Naravno, onda se umešao moj ju­nak, privatni detektiv Majk Faolin, sredio bandu i spasao i Los Anđe- les i Olimpijadu.

-Lepo - osmehnu se Pit. — Samo što se sudbina ovoga puta našalila i učinila da ti napišeš pri­ču o onome što jedna banda zais­ta sprema Los Anđelesu. Do đa­vola, šta bi Lesli dao da ovo čuje. . .

- Lesli? Ko je Lesli?- Jedan moj prijatelj - progunđa

Pit. - 1 on ti je neka vrsta detekti- va-amatera, znaš - reče spušta­jući glas i primičući se Harviju. - Šteta što sada nije ovde, ali ti mogu reći da je i sam na tragu te tvoje bande!

-Zaista? - trže se harvi. - Ali kako. . .

-Kako? - osmehnu Se Pit. - On . . . kao i j a . . . imamo odlične veze u podzemlju, iako nas to pri­lično staje. Vidiš kad god se nešto

krupno sprema, nastane uzbuna, jer onda svi nastoje da nekako dođu do što većeg komada kola­ča. A priznaj, većeg kolača od ovoga još nije bilo otkako su Španci opljačkali Asteke!

- Da - zamišljeno reče Harvi. te Ja sam napisao da će tražiti sto miliona dolara. . . ali je i to još uvek niska suma, a?

-T a č n o ... Vidiš, Lesli i ja us­peli smo da doznamo da posao vodi ekipa čiji se jedan deo nalazi u Meksiku. Staviše, ubeđeni smo da će sama bomba biti montirana dole, je? su mere bezbednosti da­leko slabije nego u Americi. Do Olimpijade, istina, ima još dosta vremena, ali i taj posao verovatno nije jednostavan . . .

- U Meksiku? Hmm. . . ne znam da li ti je Koniformio rekao: mene su progonili neki Kinezi..

- Kinezi? Može biti. . . iako sumnjam da oni uopšte znaju o čemu se radi. U ovom gradu za maje pare možeš udesiti da neko­ga maltretiraju ili čak ubiju, to ve­rovatno znaš bolje od mene. . .

-M islio sam na ovo: preko tih Kineza možda bismo im mogli ući u trag, do đavola! Ili ti i taj tvoj pri­jatelj znate već ko vodi posao? A kad smo već kod toga, zanima me još nešto: u kakvom ste vi odnosu sa ovom šašavom grupom ovde. . . Sa vladom, policijom?

- Nikakvom - počeša se Pit po glavi. - Ovi momci ovde čak i ne znaju da sam im se priključio

Pony W est- Borilačke vesti ne 15 67

samo zato da bih mogao koristiti podatke koje prikupe. Kao što vi­diš, ja sam ti neka vrsta Trojan­skog konja. . .

- Neka se nose do đavola! - sle- že Harvi ramenima. - Mogu ti reći da mi se nimalo ne dopadaju momci koji za najmanju sitnicu ša­lju telekse u Vašington, pitajući šta da rade ako se dogodi ovo ili ono. Ovaj, Pite. . .

-Znam , ono drugo pitanje - is­ceri se Pit preko čaše. - Lesli i ja doznali smo da su sve hartije i svi planovi akcije na jednom mestu i da ih grupa iz San Franciska šalje u Meksiko, u Akapulko, da budem precizniji. Hartije je nosio neki Martens i Lesli je uspeo da obez- bedi mesto u avionu za isti le t. . .

- 1? - radoznalo upita Harvi. Pri­ča mu se dopadala sve više. - Ko­liko je ovo bolje, boga mu, od sva­kog bednog zapleta koji sam do sada smislio za Majka Faolina!

- Ne znam - uzdahnu Pit. - Su- miko. . . to je devojka koja radi sa Leslijem i sa mnom. . . javila mi se preksinoć da je Martens ubijen, a da je Lesli krenuo za njegovim ubi- com. U pitanju je neki senjor Flo- res . . . To ti je sve, prijatelju, što do sada znam. Trebalo je već dav­no da mi se neko od njih javi. . .

- Misliš da im se nešto dogodi­lo? -tiho upita Harvi, sa žaljenjem gledajući prazno dno svoje čaše.

- Kome? Njima? šta ti je?*~nad- moćno se osmehnu Tabasko. - Ne poznaješ ti Leslija, do đavola! Po­

trebno je nešto mnogo više od ne­kog bednog meksičkog bandita da njemu smrsi konce, da, gospo­dine moj! Slušaj. . . Koniformia još nema: mogli bismo još po jednu, a?

-Takav predlog još nikada ni­sam odbio - nasmeja se Harvi. - Šta mi, u stvari, čekamo ovde?

- Čekamo. . . čekamo da poli­cijski mehanizam pokrene svoje zarđale zupčanike - vrteo je Pit glavom vešto puneći njihove čaše.- Uskoro će se onaj ugleđeni mo­mak sa Harvarda pojaviti ovde sa debelim albumom pod rukom i pi­tati te da li poznaješ neko od ki­neskih lica na jedno milion loših fotografija .>. S obzirom da svi ti tipovi liče jedan na drugog, izgledi su jedan prema sto da ćeš prepo­znati onu dvojicu tvojih prijatelja. Pa čak i da ih prepoznaš. . . poka- zače se da oni već godinama nisu na onoj adresi pod kojima ih poli­cija vrlo revnosno vodi u svojoj kartoteci. . .

- Kao i obično! - zacerekao se Harvi. Posle svih iskušenja ove noći, osećao je da viski deluje mnogo brže nego obično. - Nikak­vo čudo onda što se ovaj grad guši u zločinu, do đavola. . . i što su to­liko popularni uobraženi privatni detektivi, kakav je moj glupi Irac. . . Ljudi žele čvrstu ličnost koja bi ih zaštitila dok se vraćaju s posla, do đavola. . . ili dok kupuju u prodavnici preko puta . . . A poli­cija im tu zaštitu ne može pružiti!

68 Pony W est- Borilačke veštine 15

-Tačno! - klimnu Tabasko gla­vom. - Na žalost, ulična razboj- ništva samo su manji deo reper­toara . . . Zločin je postao veliki biznis kome je najveća prednost ta što ne prolazi kroz poreske knji­ge. Eto ti još jednog odgovora za­što je ovakva situacija u Ameri­ci . . . i zašto se Lesli i ja gotovo sami borimo sa propalicama!

- Zašto sami? - hrabro se isprsi Harvi, - Do đavola, sada sam i ja sa vama! I Hilda!

m Hilda? - podiže Pit pogled, m Koja Hilda? Ženska, nadam se? U čitavoj ovoj gužvi premalo je žen­ske lepóte, boga mu!

- Hilda je žena i po, i drugar i po! *- ponosno objavi Harvi, tresnuvši pesnicom o sto. - Da nje nije bilo, ova ideja mi nikada ne bi pala na pamet. . . potrošio bih hiljadu do­lara i zaboravio Majka Faolina kao dobar dečko!

-J e li? A kako izgleda ta tvoja Hilda? - Harviju nije promaklo da su Pitove oči zablistale.

■ Hilda? Krupna, plava, ovakve grudi - pokaza Harvi ponosno. - Kažem ti, ženska i po!

-Tolike? - zinu Pit, - A kukovi?- Pa . . . otprilike isto toliko- uz­

dahnu Harvi. m Sta ćeš, niko od nas nije savršen, a li. , .

- Aha! - prekide ga Pit, već sa mnogo manje oduševljenja u gla­su. - Čekaj malo. . . koliko godina ima Hilda?.

- Hilda? - zinu Harvi. » Boga mu . . . kad si to pomenuo . . . zais­

ta se nikada nisam zapitao. . . pa, mogla bi da ima jedno četrdeset pet - pedeset.

- Hmmm - izraz na Pitovom licu bio je bolan. - Drugar i po, znači. Nisi valjda.. ? - on značajno po­gleda Harvija.

- Ko, ja? - zapanji se ovaj. - Šta ti pada na pamet? Rekoh ti, mi smo samo drugari. . .

Vrata su se otvorila bešumno i Koniformio je ušao revnosnim ko­rakom službenika koji stiže na po­sao dva minuta ranije, iako mu je lice odavalo da nije navikao na noćni rad. Kako je Pit i predska- zao, pod rukom mu je bio debeli al­bum u koricama zvaničnog izgle­da.

-Boga mu! - zastenja Harvi. - Koji me je đavo uopšte terao da dolazim ovamo!

* * *

I pored svoje brzine, malí hi­droavión doñeo je Leslija u blizinu Gvadalahare tek kasno u noć i on je oprezno nadleteo grad, nasto­jeći da se orijentiše u milionima svetala velikog grada. Hacijenda senjor Floresa nalazila se na se- veru, ali je bilo suvišno od njega očekivati tu ljubaznost damu upa­li svetla duž poletno-sletne staze. Uostalom, Lesliju u ovom trenutku ne bi pomogao ni potpuno oprem­ljeni savremeni aerodrom, jer nje­gov avino jednostavno nije bio po­godan za sletanje na suvoj zemlji

Pony W est- Borilačke veštine 15 69

On sleže ramenima, proverava- jući pogledom dvojicu vezanih lju­di na zadnjim sedištima. Usta su im bila vezana, inače bi ga svaka­ko zasuo pravi rafal španskih psovki posle nekoliko sati leta provedenih u zaista neudobnom položaju. Nije im bilo lako; kao što ni Lesliju nije bilo Iako da ih savla­da, onesvesti i veže u uskom pro­storu, a da nijednog trenutka u pi­tanje ne dovede bezbednost ma­log i nesigurnog aviona . . .

Da, onaj tamni pravougaonik pod njim morala je biti ogromna hacijenda senjor Floresa. Dalje na severu bledo je svetlucala široka traka Rio Grandea i Lesli usmeri avion na tu stranu. Čak i malo vode bolje je nego potpuno suvo tle, i to još u potpunom mraku.

Pod uslovom da na ovom delu reke nema nijednog mosta. . .

Verovao je u svoje reflekse, odabravši deo reke gde se na obali nije videla nijedna svetiljka. Spustio je hidroavion veoma nis­ko, tik iznad krošnji drveća koje je sa obe strane obrubljivalo korito mirnog toka. Ova deonica će mo­rati da mu posluži. . .

Vratio je hidroavion natrag, u uskom luku i započeo spuštanje uzvodno, računajući da će matica reke bar donekle usporiti kretanje plovaka kroz vodu. izdajnička pena koja bi odavala sprudove ili stene u reci nigde se nije videla.. još samo stotinak jardi i sve će biti u redu. . .

Posle sve koncentracije i napo­ra koji je uložio u sletanje, stvar je ispala gotovo komično laka. Než- no zaoravši plovcima po muljevi­tom dnu, avion se zaustavio dese­tak stopa od obale, gusto obrasle žbunjem.

Buka motora svakako je morala privući nečiju pažnju, ali Lesli je odlučio da ne računa na to, iako mU je to donelo dopunski posao izvlačenja dvojice teških ljudi na obalu. Spustio ih je u gustu travu i veselo mahnuo rukom pre nego što se okrenuo prema svetlima grada koja su osvetljavala hori­zont.

- Buenas noches, senores- do­baci tiho. - I hvala na vožnji!

Dobro utabani kolski put na koji je izbio nekoliko minuta kasnije morao je voditi do nekog naselja koje će imati kakve-takve veze sa Gvadalaharom. Malo se pognuvši on potrča dugim elastičnim kora­kom, neprestano povećavajući br­zinu sve do granice dostupne samo najbržim srednjeprugašima sveta. Ovaj ritam bio je dečja igra za njega; ne trošeći previše ener­gije, mogao je tako da trči i tride­set milja da je bilo potrebno.. Nije bilo. . .

Četiri Hi pet milja dalje, izašao je na uzan asfaltni put kojim su vozi­la prolazila retko, ali su ipak prola­zila. Stari »ševrolet«, koji se zaus­tavio na njegovo mahanje, nije bio naročito brz, ali je ipak gutao pro­stor na putu prema Gvadalahari

70 Pony W est- Borilačke veštine 75

pogotovo kada je već pomalo za- grejanom vozaču Lesli pokazao debelu gomilu dolarskih novčani­ca.

Uz jezivu škripu kočnica »šev- rolet« se konačno zaustavio pred kućom u kojoj je stanovao Hulio, ali tek koliko da Lesli izađe. Gla- deći novostečeno bogatstvo u džepu, vozač je odjurio nekud da­lje, svojim zagonetnim poslom. Lesli je mašući glavom gledao za njim; ukoliko ovako nastavi da vozi kroz gradsku gužvu, neće da­leko stići.

Vrata oniske kućice, u dugom hizu sličnih baraka, otvorila su se pre nego što je Lesli stigao do njih, ali ga haragei nije upozorio na opasnost. Usne su mu se razvukle u širok osmeh.

- Zdravo, Hulio - reče. - Očeki­vao si me?

-Les! - uskliknu ovaj. - Najzad! Hombre, već sam pomislio da te je senjor Flores uvrstio u izložbu svojih trofeja! Hajde, uđi. . . da vi­diš ko te čeka!

- Mene? - iznanadi se Lesli. Do đavola, ko bi njega mogao da čeka u Gvadalahari?

Crne oči pod valovima duge kose zablistaše kao zvezde. De- vojka poskoči sa mesta i polete Lesliju u zagrljaj.

- Sumiko! Otkuda ti ovde?-Nisam više mogla da izdržim

sama - promrmlja ona kada je ko­načno doša do daha. - Les. . . gde si bio sve ovo vreme?

- Pričaću ti - osmehnu se on. - Hulio . . . ima li ovde nešto da se pojede? Nisam jeo već tri dana, ako se ne varam! Senjor Flores je veoma loš domaćin!

- Uspeo si da ga središ? - upita Meksikanac sa nadom u gjasu. Razočarano se okrenuo na Lesli- jev jedva primetan pokret glavom i bacio se na pripremu jela u maloj, ali čistoj prostoriji koja je pred­stavljala čitav njegov stan.

- Tekila, amigo? - upita, dižući u ruci jednu flašu.

- Može - klimnu Lesli glavom. - Mada sam bog zna da nije potreb­no ništa da bi mi otvorilo apetit. . . Hej!

Pogled mu se zaustavio na du­guljastom paketu umotanom u čvrsto šatorsko platno. - Ovo si ti donela, Sumiko?

-D a . Stiglo je u hotel odmah sledećeg jutra. Mislila sam da je mnogo sigurnije da ga ja donesem ovamo, znaš. . .

- Pit se nije javljao?Ona pokajnički obori pogled.- Očekivao je da se ja javim nje­

mu. Zvala sam samo jednom, nije ga bilo u hotelu. Posle toga nisam imala vremena. . .

-T a k o - klimnu Lesli glavom. - Hulio, gde je najbliže mesto oda­kle bih mogao da pozovem Los Anđeles?

-Kafana na uglu, kod mog do­brog prijatelja Velaskeza. On ima telefon.,..

- Hoćeš li da ja idem? - sprem­

Pony W est- Borilačke veštine 15 71

no se ponudi Sumiko. - Ti ostani da jedeš, Les. Važi?

Hulio odmahnu glavom.- U ovo doba to nije lokal za

dame, Sumiko.. • Sumnjam da bi tako zgodna i stigla do telefona. Nije da su ljudi loši, al i . - on iz­ražajno sleže ramenima.- Stvari tako stoje....

- Nije toliko hitno - osmehnu se Lesli. - Razgovor sa Pitom može toliko da sačeka. . .

Hulio i Sumiko ćutke su sedeli dok je Lesli sa uživanjem jeo lak i ukusan obrok, tek povremeno se osmehujući jedno drugom zbog vučjeg apetita koji je ovaj pokaži' vao.

- Uh! - uzdahnu ovaj odgurnuv- ši tanjir od sebe. - Bilo je dobro,Hulio, nema š ta__ Sam si ovoskuvao, je II?

- Sam-uzdahnu ovaj.- Nijedna devojka ne želi da se uda za tak­sistu koji vozi ofucani »ford« i nema ni sopstvenog stana.. ¿ -L e s li - umeša se Sumiko. - Hoćeš li da ti spremim da legneš kada se budeš vratio?

- Da legnem? - zbunjeno je po­gleda on. - Na žalost, nemam još vremena za spavanje.... Senjor Flores čeka!

Hulio je već stajao na vratima, lica razvučenog u osmeh.

- To ti je još jedan razlog zbog kojeg se još nisam Oženio, amtgo- reče. - Žene nikada ne mogu shvatiti da pravi muškarci zbog njih nikada ne mogu ostaviti zapo­

četi posao. . . A kada to slučajno učine, žene ih preziru upravo zbog toga što nisu pravi muškarci!

*- Zanimljiva filozofija - osmeh­nu se Lesli. m Idemo, amigo. Na­dam se da ćemo se brzo vratiti, Sumiko. . .

Ulica kojom su on i Hulio krenuli bila je prašnjava, mračna i tiha. Svetiost i buka dopirali su još samo sa ugla, verovatno sa mesta gde se nalazila Velaskezova po­sada. Po navici, Lesli je svim čuli­ma ispitivao prostor oko sebe, iako je bio uveren da mu u ovom delu grada ne preti nikakva opas­nost. Senjor Flores nije mogao da zna da se on već vratio u Gvada- laharu. . .

tpak, svetlosti krčme, umesto da ga privlače zbog nečeg su ga odbijale. Možda zato što je krčma ipak neobično tiha za ovaj bučni grad i ovo doba noći.

D a . . .Sada je već potpuno pouzdano

z,nao da ga iza pokretnih vrata, na­lik onima kakva je vestern oveko- večio, vreba opasnost, veća od svih drugih opasnosti koje je do sada doživeo u ovoj vreloj zemlji, među ljudima vrele krvi.

»Senjor Flores ima zaista izvan­rednu mrežu dostavljača«, mislio je. »Hulio je sa mnom proveo veo­ma malo vremena, ali je prokleti Salinas upamtio njegovo lice i ne­kom preneo nalog da ga drži na oku. A i Sumiko. . . teško je pove- rovati da Floresovi dostavljači u

72 Pony West- Borilačke veštine 15

Akapulku nisu nastavili svoj po­sao i pošle gazdinog odlaska.,.«

Lesli zastade. Njegov mozak već je stvorio novi plan, prilago­đen svemu što je zaključio u po- slednjih nekoliko trenutaka.

- Hulio . . .- Šta je bilo? - mladi Meksika­

nac ga je iznenađeno pogledao. - Nešto nije u redu?

-Možemo li nekim drugim pu­tem da priđemo Velaskezovoj kr­čmi?

- Može, a li. . . zbog čega?- Tamo nas čeka zaseda - krat­

ko se nasmeja Lesli. - Iznenađe­nje je često polovina uspeha; oni to znaju, ali još ne shvatam kako to izgleda kada i njih neko iznena­di!

- Hombre - svečano izjavi mla­dić - s tobom sam spreman na sve.A li...

-Znam - Lesli klimnu glavom. - Došlo je vreme da se i ja bolje na­oružam . . . pokazaćeš mi prolaz kojim ču stići do zadnjeg ulaza kr­čme, a onda otrčati po onaj paket koji je Sumiko donela. Važi?

-Imaš unutra mitraljez? - s nadom upita Hulio. - Ručne bom­be? Da ih dignemo u vazduh, a?

Lesli se osmehnu.- Nešto slično - reče. - Ali, po­

žuri . . . oni su verovatno već nes­trpljivi . . .

* * *

Tabasko Pit nežno prodrma

Harvija za rame i ovaj se trže iz sna, tek tada osećajući koliko ga leđa bole zbog neudobne stolice u kojoj je neprimetno zaspao.

-Š ta se dogodilo? - bunovno progunđa ona. - Našli ste Kineze?

- Hajde— potapša ga Pit veselo po ramenu. - Stari NEST je ogro­man mehanizam f treba mu malo vremena da se pokrene. . . ali, kada se jednom zahukta. . . Vide- ćeš odmah, uostalom!

- Šta to znači? - Ijutnu se Harvi.- Jesmo li našli Kineze ili ne?

- Našli smo nešto mnogo bolje od toga — nasmeja se Pit. - Ljude koji izdaju naređenja tvojim Kine­zima, ni više ni manje. Kontformio je, zamisii, maločas čak počeo da psuje. . . izgleda da ne može da pronađe nijednog budnog sudiju koji bi izdao nalog za pretres i hapšenje!

- Dok oni to završe, tipovi će sti­ći do Meseca, do đavola!

- Neće - odmahnu glavom Pit a u plavim očima zaigraše mu vese­le iskrice. - Nas dvojica smo tu da im gurnemo klipove među raketne motore, da se tako izrazim. . . Haj­de, idemo!

- Kuda? - Harvi je opušteno se- deo na svom mestu. - Crkavam od gladi, do đavola! Evo, već sviće, a ja još nisam ni večerao!

S dubokim uzdahom Pit mu gur­nu u šake oveću kesu iz koje je dopirao zamamni miris hamburge­ra i pidiže ga sa stolice.

- Idemo! - prosikta. - Idemo pre

Pony West- Borilačke vesti ne 15 73

nego što Koniformio primeti da smo mu digli jelo!

Harvi je uspeo da se potpuno razbudi tek u liftu koji ih je eks­presno spustio u prizemlje zgrade.

- Hej - progunđa punim ustima M još mi nisi rekao kuda idemo!

-Kako nisam? Da pohvatamo tipove koji komanduju tvojim Ki­nezima, do đavola!

- Čekaj malo. . . a nalog za hap­šenje?

Pit ga zabezeknuto pogleda.- Nalog za hapšenje? Koji će mi

đavo nalog za hapšenje? Nisam ja nikakav policajac, drugar!

- Ipak- sleže ramenima - bilo bi mnogo bezbednije sa policajcima, uz sirene i sve ostalo.. . . Znaš već kako to ide..

- Može biti - isceri se Pit. - Ali ti sam maločas reče da če momci u međuvremenu stići do Meseca. Ti i ja ćemo ih lepo zgrabiti pre nego što primete da nešto nije u redu, a onda ćemo ih naterati da propeva- ju . . .

- Kako?-Lako! - Pit divljački iskezi

zube. - Upadaj, ovo su moja kola - dobaci otvarajući vrata niskog be- log »poršea«. - U stvari, ne baš moja, ali Koniformio ih sigurno neće uskoro koristiti. . . možeš misliti da nije bilo lako izvući mu ključeve iz džepa na pantalona- ma . . . Hajde, ulazi već jednom šta me gledaš?

- Ali, a li. . . - zamuca Harvi, - Ti si u stvari ova kola. . . ukrao!

- Šta lupaš? - nestrpljivo doba­ci Pit. - Samo sam ih uzeo da se poslužim, zar ne? Najzad, ja radim za Koniformia i on je dužan da mi obezbedi prevoz. . . Ne bi bilo lepo da ga još time uznemiravam u svoj ovoj gužvi, i zato sam se poslužio jednostavnijim načinom.

Harvi se oprezno spusti na se- dište, zamišljeno žvaćući hambur­ger. Motor zaurla i on se zamalo zadavi krupnim zalogajom koji mu je sila inercije bukvalno gurnula niz jednjak.

-Hej! - proštenja - lakše malo. . . Moj želudac ovo ne može da izdrži.

Pit mu ne odgovori, jer mu je sva pažnja bila angažovana pokuša­jem da skrene u poprečnu ulicu, a da pri tom ne prevrne vozilo.

- Dobra kola! - klimnu sa odob­ravanjem glavom pošto je to us­pelo, praveći se da ne zapaža kako je Harvi prestao da žvaće i da sada ukočeno bulji kroz staklo u srećom potpuno praznu ulicu. - U američkim kolima ovo mi nikada ne bi uspelo, znaš, Harvi!

- Kako si znao da će ti uspeti u ovima? - slabašnim glasom upita pisac. - Hej, to je bilo crveno svet­io!

-Crveno svetio! - frknu Pit. - Čemu služe semafori ovako rano, kad na ulicama nema nijednog vo­zila! Pitaš kako sam znao da neću prevrnuti Koniformiov ponos, je li? Hmmm, nisam baš bio siguran da neću, ali je sve ispalo dobro, zar

74 Pony W est- Borilačke vestirte 15

ne? Kud gledaš, slepče!Te poslednje reći bile su name-

njene vozaču velikog kamiona za mleko koji je dostojanstveno iza­šao iz poprečne ulice, što mu je dopuštalo i zeleno svetio na nje­govoj strani. Harvi, zažmuri, ali Pit vešto zaobiđe kamion, zahvaljuju­ći tome što je suprotna polovina ulice bila potpuno prazna.

- Koliko još imamo ovako da se vozimo? - upita Harvi. Kesu sa ostacima hamburgera već davno bi izbacio napolje, samo da se usuđivao da pri toj brzini otvori prozor »poršea«.

- Do Santa Monike - uzdahnu Pit. - Nisi valjda mislio da tipovi koji obrću milione dolara stanuju u ovom prokletom od smoga zaga­đenom gradu. . .

- Znam - Harvi je već stenjao, savijen u pojasu, ne usuđujući se da gleda kroz vetrobran iza. koga su se užasnom brzinom smanjiva­le iznenada potpuno nepoznate ulice. - Ali zašto toliko žuriš, boga mu . . . ništa nismo uradili ako us­put izginemo.. .

-Treba pre jutra da se vratim u hotel, do đavola. Očekujem poziv iz Meksika, od mog prijatelja Les- lija, rekao sam ti već. Zbog toga žurimo, Harvi, drugarčino. . , ako ti brzina smeta, ti zatvori oči - posa- vetova nežnim glasom Tabasko - i zamisli da si u jednom od onih Pulmanovih vagona, znaš.. Može?

-Đ avo la . . . vozovi nikad ne za-

okreču ovako oštro. . . Iskočili bi iz šina . . .

- Neće ovo trajati još dugo; us­koro smo na petlji za Santa Moni- ku, a odatle imamo pravi auto-put- uteši ga Tabasko. - Slušaj, ako već nećeš taj hamburger, daj ga meni. - - ja crkavam od gladi. . .

- Pa da voziš jednom rukom, je li? - dreknu Harvi. Otvorio je pro­zor kraj sebe i izbacio kesu sa os­tacima jela, pre nego što je Pit us­peo da ga zadrži.

-E to, vidiš kako se zagađuje čovekova okolina - filozofski sle- že Tabasko ramenima. - A milioni ljudi na svetu gladuju . . . i ja među njima!

Harvijevi nervi malo se opustiše kada »porše« urlajući izbi na auto-put sa osam traka, gde bar nije bilo opasnosti od bočnih su­dara i kola koja bi dolazila iz sup­rotnog pravca. Niska kola su za kratko vreme progutala rastojanje do Santa Monike, a onda je pono­vo počela Harvijeva mora dok je Pit u spletu, srećom još praznih ulica, tražio najkraći put do obale okeana.

- Aha! - trijumfalno povika Pit i Harvi umalo ne prolete kroz vet­robran od naglog kočenja.

-Š ta je bilo? - upita, trljajući čelo. - Stigli smo?

- Tačno gde treba, dečko moji U onoj vili tamo, tik uz obalu, najveći deo svog vremena provodi izvesni mister Kenet Vanderbilt. . . Nije u srodstvu sa čuvenim Vanderbilto-

Pony W est-Borilačke veétíne 15 75

vima, mada se to po ovoj kućici ne bi reklo. Taj Vanderbilt, Harvi, na­redio je onoj dvojici Kineza da te srede. Čudi me samo da se mo­mak kao on uopšte umešao u ova­ko opasan posao, jer izgleda nema dovoljno nerava....

- Misliš?- Siguran sam u to! - nadmeno

se osmehnu Pit. - Da je to bio neko drugi iž ekipe, Harvi, dečko moj, ne bi se trudio da te dva ili tri puta upozorava zbog tvoje priče, već bi jednostavno dao nalog da te likvidiraju i unište rukopis... Eto, zbog toga mislim da je naš prijatelj mekši od ostalih i da ćemo mnogo lakše od njega izvući ono što nas zanima. . .

- Da . . . ali kako da uđemo? Po­gledaj tu ogradu, do đavola. A možda ima i pse iza nje, a? - plaš­ljivo se javi Harvi.

- Ispadaj! - kratko zapovedi Pit izlazeći iz kola.—Mister Vanderbilt još i ne sanja da smo mu na tragu, inače bi bio hiljadu milja daleko odavde . . . Uhvatićemo ga buk­valno na spavanju!

Vila, orkužena zelenilom, bila je tiha i mračna. Harvi se naježi kada se u tišini začu metalni zveket dok je Pit baratao oko brave i on se up­lašeno osvrte. Samo je trebalo još policiju neko da im pošalje za vrat. . .

Uz glasnu psovku brava popusti i Pit otvori kapiju udarcem noge. Harvi uvuče glavu u remena, ube- đen da neko mora čuti toliku buku

u ovom mirnom kraju.Ne uzbuđujući se što mu sitni

šljunak škripi pod nogama, Pit du­gim koracima pređe rastojanje do trema sa vratima od debelog obo­jenog stakla i skupocenog drveta. Upalivši džepnu lampu, on se naže nad bravu, mumlajući nešto krozzube.

- Šta je? - šapatom upita Harvi. Osećao se malo sigurnije sada kada ih sa ulice niko nije mogao videti.

- Dobra brava - progunđa Pit.- Ne možeš da je otvoriš?-H a ! - prezrivo procedi Tabas-

ko. Harvi se sledi kad odjeknu pra­sak stakla. Veštim pokretom Pit provuče ruku kroz načinjeni otvor i brava škljocnu, za njom i debeli lanac namaknut kao dodatno o- bezbeđenje.

Odstupivši korak u stranu, Pit se duboko pokloni/pokazujući ot­vorena vrata. - Izvolite, gospodi­ne!

Harvi odmahnu glavom i oprez­no zakorači napred. Svetlost u og­romnom holu iznenada planu i Harvi se jedva uzdrža da ne drek­ne.

- Ko je to, do đavol? - grub, aro­gantan glas koji je dopro sa ste­peništa prekoputa vrata. Harvi nije zadržao pogled na okruglom licu sa velikim brkovima, niti na skupo- cenoj svilenoj kućnoj haljini ispod koje su se videle debele, krive noge; kao začaran buljio je u cev velikog revolvera uperenog, činilo

76 Pony West-Borilačke veštine 15

mu se, pravo u njegov želudac.- Dobor jutro, mister Vanderbilt!

-veselo progovori Pit pored njega. —Oprostite što ovako rano upada­mo, ali stvar je zaista bitna, zna­t e . ..

On je već prilazio podnožju ste­peništa, sa licem raširenim u os- meh. Vanderbilt gaje nepoverljivo gledao, ustuknuvši jednu stepeni­cu više. Revolver u njegovoj ruci zadrhta i cev se premosti u pravcu širokih Pitovih grudi.

- Ko ste vi, do đavola? - zaurla Vanderbitl, ali mu glas nije odavao previše samopouzdanja.Edna. . . - on se okrete naviše. - Edna, zovi policiju!

- Molim, molim! - Pit podiže obe ruke uvis kao da se predaje. - Zo­vite policiju, nemam ništa pro­t iv . .. ali, kada već zovete, obrati­te se i ispostavi NEST-a u gradu, mister Vanderbilt. Koliko se razu- mem, oni su nadležni za vaš slu­čaj!

Lice debelog čoveka promeni boju.

-N E S T ...?-D a , mister Vanderbilt. Oni

znaju sve o vama - čvrsto reče Pit. — Umesto da mi kažete hvala što sam došao da vas upozorim, v't. . . - on sleže ramenima. - Uos­talom, zovite policiju, idemo, Har- vi!

^Trenutak! - Vanderbilt podiže ruku da ih zadrži. - Samo trenutak! Edna, ostani uz telefon, ali nemoj zvati nikoga dok ti ne ka­

žem . . . Trenutak, gospodo. . . bo­jim se da je došlo do nesporazu­ma . . . recite mi najpre ko vas je ovamo poslao?

^Gubimo vreme na nepotreb­nim detaljima, mister Vanderbilt - oštro reče Pit, bacajući pogled na ručni sat. - Možda upravo u ovom trenutku ljudi iz NEST-a skaču u kola da bi krenuli ovamo. Zar je Važno ko me je poslao, do đavola? Niste čuli šta se dogodilo sa Mar- tensom u Akapulku? Naši prijatelji u Meksiku, su izgleda jodlučili da čitavu igru preuzmu u svoje ruke i da nas istisnu iz posla, a to nipoš­to ne smemo dozvoliti!

-Boga mu! - tiho reče Vander­bilt, a ruka sa revolverom mu pade niz bok. Obrisao je znoj koji mu se iznenada pojavio na čelu. - Tiše, molim vas. . . Edna, moja žena, ona ne zna ništa o tome. . .

-T ako i treba da bude - klimnu glavom Pit. - U svakom slučaju, najvažnije je da se što pre izgubite odavde. Nemate nikakvih kompro- mitujućih materijala ovde?

- Ne - odmahnu Vanderbilt gla­vom. - Taman posla. . . uh, ovaj. . . zaista su mi na tragu?

-D a - Pitovo lice se namršti. — Kinezi su zabrljali i odali vaše im e. . . Nego, recite mi, znate li gde će se održati naredni sasta­nak ekipe? Do sada nikakva izme- na nije najavljena.

- Znam - Vanderbilt ponovo ob­risa znoj sa čela. - Ovaj, znate kako je, ja bih što pre da krenem

Pony W est-Borilačke veštine 15 77

i . . .-Odlična ideja - osmehnu se

Pit. >- Mi još moramo upozoriti i os­tale, mister Vanderbilt Vreme i mesto sastanka, dakle, znate?

I pored urođenog lukavstva Vanderbilt naglavačke ulete u Pi- tovu zamku; za njegove nerve pre­više je bilo iznenadno buđenje i otkriće da mu je policija na tragu.

-D a - proštenja. - Večeras, ranč mister Floresa kod Meksika- lija. . . I mogu vam reći da ču se mnogo sigurnije osećati čim pre- đem granicu!

Pit spusti ruku na rame Harviju koji zausti nešto da kaže.

- Vrlo dobro, mister Vanderbilt. Oprostite još jednom što smo vas ovako rano probudili, ali i okolnos­ti to zahtevaju. Požurite. . . i sre- ćan puti

Gurajući Harvija pred sobom, Pit gotovo izlete na vrata.

- Do đavola! - planu ovaj kada se snašao, na otvorenoj kapiji. - Pa ti si pustio ovoga tipa da umak- ne!

- Koji će mi đavo? -sleže Pit ra­menima. - On je sitna riba. Šta sam ti rekao, a . , . . nema nerve za ovako krupnu igru! Čuo si kako je ispljunuo mesto i vreme sastanka šefova bande!

- A Kinezi? - Harvi pokuša da se ukopa na mestu, ali glatki as­falt ulice nije davao dovoljno tre­nja da bi se mogao opreti Pitovoj snazi.

- Kinezi nisu bitni - sleže Pit ra­

menima, uvlačeći se na vrata kola- Oni će se izgubiti čim shvate da šefova nigde nema, Videćeš. Us- kači, do đavola, moramo što pre natrag u grad!

* Zašto?- Kako zašto?- iskolači oči Ta-

basko. - Da obavestimo Leslija boga mu! On na svaki način mora večeras da bude u Meksikaliju!

* * *

U dva hitra, mačja koraka Lesli nestade u mračnom prolazu izme­đu dve barake od talasastog lima gledajući za Huliom koji je žurio natrag. U krčmi je sve još uvek bilo mirno, što je značilo da zaseda strpljivo čeka. Međutim, nije vero- vao da će biti tako naivni da se ne obezbede i sa druge strane. . .

Tačno!Dvoja kola, vozeći paralelno us­

kom ulicom, sa ugašenim farovi­ma, izbiše iza ugla i zaustaviše se nekoliko desetina stopa ispod Huliove kolibe, upravo u času kada je taksista šmugnuo kroz vrata. Ljudi iz kola, međutim, nisu izlazili, iako su se sva osmora vra­ta otvorila u istom trenutku. 1 po­red mraka, Lesli opazi cevi auto­matskog oružja koje su se pojavile iznad otvorenih vrata.

»Žele da mi preseku odstupnicu na toj strani«, pomisli. »To znači da će uskoro izaći i ljudi iz kr­čme . . . Čudno. i . nije moguće da ne znaju koliko ovde ima spo­

78 Pony West-Borilačke veštine 15

rednih prolaza?Šum u mraku iza njega i Lesli se

nečujno premesti nekoliko koraka dublje u senku. Disanje čoveka koji žuri, kotrljanje kamenčića pod mekim donovima.. .

- Lesli?- Ti si. Hulio - osmehnu se on u

tami. - Ovde sam. Doneo si?-Jesam - šapnu Meksikanac,

predajući dugi zavežljaj Lesliju u ruke. - Slušaj ■ ■ - pogledao sam u ulicu paralelnu sa ovom, sa druge strane. . . Tamo stoje kola puna naoružanih ljudi.

-Aha - klimnu Lesli glavom, užurbano otvarajući zavežljaj. - Presekli su mi odstupnicu na toj strani. Jedna kola verovatno su i iza kuće na drugoj strani ulice . . .

- Šta je to? - uplašeno se trže Hulio. Telo čoveka pred njim po­tpuno je nestalo, postavši nevidlji­vo u odeći od tanke cme svile sa kapuljačom u istoj boji. Iz dva uska proreza videle su se samo Leslije- ve oči.

-To je moj kostim za borbu - Leslijev smeh ispod tanke tkanine zvučao je prigušeno. - Ne misli sada o tome, Hulio. . . posle ću ti sve objasniti. Najbolje da se sada vratiš u kuću i paziš na Sumiko. . .

- A ti?- Ne brini - dugi prsti Leslijevih

ruku zakopčavali su oko pojasa kožni opasač sa kratkim mačem koji je već visio na njemu. - Ja mogu i sam. . . Idi, amigo; oni će uskoro napasti. I zapamti: dobro

čuvaj Sumiko!Odmahnuvši glavom, mladić

nestade u tami, a Lesli Eldridž, ninđa, pohita da dovrši pripreme za najčudniji obračun koji su ulice Gvadalhare videle ili će ikada vi- deti. . .

Nežno je pogladio ukrašene ko­rice katane, samurajskog mača, koga je pričvrstio na levu stranu opasača. Koliko mu je samo ne­dostajalo to savršeno izbalansira­no oružje iskovano rukom davno mrtvog majstora u srednjovekov- nom Japanu!

Trideset sekundi kasnije njego­ve pripreme bile su završene i on se nečujno približi izlazu na ulicu, nastojeći da ostane u senci.

Pokretna vrata krčme zaškripa- še i u svetlosti koja dopre iznutra Lesli ugleda tamna, napeta lica ljudi koji su sa automatskim puš­kama u rukama oprezno izlaziti na ulicu, jedan po jedan. Trojica, čet­vorica, petorica. . .

Bez ijedne reči ljudi se raspore- diše širinom ulice; trojica su hoda­la sredinom, dvojica nekoliko ko­raka za njima držeći se zaklona uz niske zidove, spremni da ih za­štite vatrom kad god se za to uka­že potreba. . .

»Hajkači«, pomisli Lesli povla­čeći se dublje u senku. »Oni treba da isteraju zver. . . mene. . . iz skloništa i nateraju na ljude koji spremno čekaju u kolima. . . Sre­ćom, ubeđeni su da sam još uvek u Huliovom stanu...«

Pony West-Borilačke veštine 15 79

Prsti njegove ruke nestadoše ispod kožnog opasača, pojavljuju­ći se trenutak kasnije sa četiri me­talna predmeta koje vesto names- ti na donove cipela i dlanove ruka­vica. Oštra sečiva s lakoćom su se zarila uz lim kolibe uz koju je stajao; bez ikakvog napora popeo se uza zid i ostao zgrčen u senci ispod strehe, kao pauk koji vreba svoju žrtvu, neopreznu muvu. . .

Vukući noge, trojica ljudi prođo- še ulicom ispred njega, čak i sa te daljine Lesli oseti miris njihovog znoja, napetost ljudi koji znaju da će svakog trenutka početi borba koja neće biti nimalo laka.

Suštanje nogu u prašini. . . čo- vek koji se privlačio uz zidove us­koči u Leslijev zaklon i priljubi se, s puškom na gotovs, uz suprotni zid. Pažljivo je pogledao oko sebe, ali je Lesli na svom mestu bio buk­valno nevidljiv. . .

Zamka od tankog svilenog kon­ca, čvršćeg od čelika, bešumno prelete uski prostor i pade čoveku na ramena, stežući se munjevitom brzinom, pre nego što je uspeo da pusti bilo kakav glas od sebe. Os­lonivši se čvrsto o zid, Lesli načini oštar pokret desnom rukom. Gla­va, potpuno odvojena, pade u pra­šinu; telo ostade zgrčeno u polo­žaju u kojem se trenutak ranije našlo. . . Po uskom prolazu raširi se strašni slani miris sveže krvi. . .

Desetak stopa dalje, na drugoj strani ulice, drugi čovek zastade. Lesli je u mraku jasno video nje­

gove ženice, raširene da bi što bo­lje videle šta se događa preko puta njega. Nešto u položaju tela njegovog druga mora da ga je upozorilo na opasnost; Lesli vide kako se pod brkovima otvara mra­čan krug, usta, spremnih da viknu na uzbunu . . .

lako iz veoma nepogodnog po­ložaja, Lesli nije promašio ni ovo­ga puta- Saken, strelica od najtvr­đeg čelika, sa vrhom premazanim munjevitim otrovom, bešumno je preletela prašnjavu ulicu i zarila se u ždrelo čoveka koji se spre­mao da vikne. Pao je na lice, do- spevši samo jednom da zagrebe noktima prašinu pod sobom . . .

Jednim skokom Lesli se nade na zemlji, oprezno zaobilazeći ve­liku lokvu krvi njegove prve žrtve. Trojica ljudi na čelu još nisu pri- metila da su ostali bez zaštite; ko­račali su i dalje, ali sve sporije i sporije, kao da svakog trenutka očekuju kišu metaka iz zasede. . .

Osmehnuvši se ispod svoje maske, Lesli bešumno iskorači na ulicu, približavajući se hitrim kora­kom trojici ljudi sa leđa. Oni ga, naravno, nisu mogli čuti, ali se utoliko više čudio ljudima u koli­ma, koji su ga morali saršeno vi- deti. »Verovatno još trljaju oči, pi­tajući se da li je ono što vide zaista tu«, pomisli sa prezrivim osme- hom pod maskom.

Da! Najzad!Glasni krik dopre od kola i troji­

ca ljudi gotovo poskočiše u mes-

80 Pony West- Borilačke vestí ne 15

tu. Reagovali su, ipak, dosta brzo. Tri para zapanjenih očiju okrete se Lesliju, tri mračne cevi oružja pogledaše prema njegovim grudi­ma. Alt, kako je očekivao, šok od njegove pojave na trenutak je sle­dio prste na okidačima.

Neponovljivi zvuk katane koji se izvlači iz korica, srebrni polukrug gole oštrice koja je blesnula na svetlosti. . . istim pokretom kojim je, počučnuvši, izvukao katana iz korica, Lesli bez napora otvori grudi i trbuh čoveka u sredini. Sle­dio je horizontalni udarac, levo, desno, ponovo levo, a mač se tako brzo kretao kroz vazduh da je Iz­gledao kao jedna jedina svetla pruga. Prvim udarcem izbio je oružje iz ruku protivnika sa leve strane, drugim presekao grlo onom desno, da bi Se ponovo vra­tio onom prvom, nepogrešivo ga pogađajući u srce.

Dovršavajući pokret, vrtio je ka­tana u korice. Za ovo što sada sle­di biće mu potrebne obe ruke...

Ljudi u kolima verovatno su se još uvek zgledali, pitajući se kako je jedan jedini čovek za svega de- lić sekunde ubio trojicu, sa puška­ma u rukama. Ali to neće potrajati dugo.. svakog trenutka ulicom može poleteti talas vrelog olova iz njihovog oružja. . .

Leslijeve ruke poleteše kao kri­la vetrenjače i kroz vazduh zasik- taše kao besne ose tanke pločice od čelika u obliku zvezde, oštrice od brijača. Šurikeni, to užasno

oružje ninđa nosilo je smrt tamo kuda bi ga vešt borac jposlao; vet- robrani na kolima, njihov anki lim nije predstavljao nikakvu zaštitu protiv njih. . .

Nije mogao videli koliko ljudi ima u kolima i zato je gađao nasu- mice. Šest šurikena. . . to ie zna­čilo smrt za najmanje trojicu. . . ali je sada bilo vreme da se uklo­ni

četiri puške. . . i četiri serije malih vodoskoka u prašini na mestu gdese ninđa nalazio samo trenutak ranije. Gađali su nepre­cizno, nikakvo čudo posle šoka koji su dožlveli; razlog više da po­traži bezbedan zaklon uz zid koli­be sklepane od starih sanduka, sa krovom od ter-papira.

Dakle najmanje, još četiri čove­ka preživela su smrtonosni zviž­duk šurikena u uskoj ulici. Ovo neće još dugo trajati. . .

Stopivši se sa tlom, kao zmija, ninđa munjvitom brzinom pređe nekoliko desetina stopa, došavši gotovo do samih kola zaustavlje­nih na desnoj strani ulice. Ljudi u njima prestali su da pucaju; nikak­vog cilja više nije ni bilo u mračnoj uličici.

Sklopivši oči, ninđa oslušnu: škripanje kože u kolima do njega, nervozno premeštanje čoveka koji je kundakom neoprezno lupioo lim . . . samo jedan. Samo jedan živ, naravno; krv je u gustim toplim kapljama natapala prašinu ulice ispod kola.

Pony W est- Borilačke veštine 15 81

Jedan . . . u drugim kolima, os­talo ih je onda trojica. Lesli napipa kuglicu ne veću od zrna graška i u kratkom luku je bacio pravo na vetrobran drugih kola.

Prasak eksplozije, prigušen krik. . . i zeleno-žuti plamen koji je u trenutku obavio kola. Lesli se mrko nasmeši: njegove eksploziv­ne kuglice još jednom su savrše­no odigrale svoju ulogu.

Još samo jedan protivnik; ali protivnik koga je hrabrost brzo iz­davala. Do Leslijevih ušiju dopre zvuk uzaludnog okretanja ključa, jednom, drugi, treći put. Motor ko­načno nežno zabrunda i kola la­gano kretoše unazad, zakačivši otvorenim vratima drveni električ­ni stub.

Jednim skokom Lesli se nade na haubi. Kratak, precizan udarac vrhom prstiju i vetrobran ispred vozača rasu se u sitne kuglice jnalik perlama, ćbvek vrisnu u smrtnom strahu pred senkom koja Se tako naglo stvorila pred njim. Ruke podignute da zaštite glavu biie su suviše krhke za sečivo ka- tane koje zloslutno zviznu u mra­ku ..

Jedna vrata se otvoriše i mlaz svetlosti prosu se na ulicu po- škropljenu krvlju. Hulio zastade na vratima sa ogromnom, blistavom mačetom u rukama. Iza njega se naziralo bledo lice Sumiko. . .

-Les? - neodlučno prošaputa Meksikanac, ne uspevši da prila­godi oči naglom prelazu sa svetla

u tamu.Jedna tamna senka kliznu po­

red njega u kuću i vrata se zatvo- riše. Lesli smače kapuljaču sa lica.

- Brzo - reče, svlačeći sa sebe kostim ninđe. - Idemo konačno da telefoniramo. . . pre nego što ova banda napolju dobije pojačanje.

* * *

Sunce je zalazilo nad jezerom Salado kada se stari rasklimani »boing 727« spustio na aerodrom u Meksikaliju.

-T o je taj! - reče Tabasko Pit lupivši Harvija po ramenu. - Haj­d e . . . krajnje je vreme da upoz- naš mog prijatelja Leslija!

Harvi se s naporom izvuče iza malog stočića aerodromskog res­torana; otkriće da je tekila zaista božansko piće znatno je doprinelo njegovom raspoloženju i bio je spreman da se suprotstavi čitavoj diviziji bandita naoružanih taktič­kim atomskim projektilima.

- Gde je on? - promumla, buljeći oko sebe zakrvavljenim očima. Gde?

- Evo ga! - nasmeja se Tabasko Pit, srdačno stežući ruku vitkom momku crne kose i preplanulog lica sa kojeg su veselo sijala dva plava oka. Nasuprot Harvijevim očekivanjima, nije bio visok se­dam stopa, a ni građom nije pod- sećao na starinske ormane, kako je on zamišljao na osnovu Pitovih

82 Pony West- Borilačke veštine 15

oduševljenih priča.- Ti si Lesli Eldridž? - reče malo

razočarano. - P a . . . priznajem da sam te drugačije zamišljao. . . ja, ovaj. . .

- Les, da te upoznam! - galamio je Pit. - Ovo je Harvi Milesen, čo- vek koji je praktično sam razobli­čio bandu. Zamisli, predvideo je gotovo do detalja njihov plan i sve ostalo. . .

-Zahvaljujući Majku Faolirtu, verovatno - nasmeši se Lesli. - Znam, Pite, do đavola, jutros si mi sve ispričao telefonom . . . Drago mi je, Harvi. . . kako Majk?

- Nemoj mi reći da i ti čitaš to?- zinu Harvi, odstupajući korak unazad.

- Pročitao sam jednu ili dve pri­če, nisam imao vremena, na žalost da stalno pratim Faolinove doživ­ljaje - reče Lesli ozbiljnog lica. m\ mogu ti reći da mi se dopadaju . . . Zapleti su uvek originalni, a i Majk je ličnost koja bukvalno odiše ži­votom. Postoji li on zaista, Harvi?

Ovaj je zbunjeno mahao gla­vom.

-V as dvojica mene, izgleda . . .- poče promuklim glasom pijanog čoveka koji brzo menja raspolože­nja.

-Dobro, o tome ćemo drugi put- potapša ga Pit umirujuće po ra­menu. - Kako je, Les? Odmorio si se?

- Kao nikad - osmehnu se ovaj.- Let je bio dug i spor, pa sam imao vremena da se naspavam i pored

malo oluje iznad planina. Je li ovde sve u redu? Doznao si sve što je potrebno? Prevoz?

- Idemo! - mahnu Pit glavom prema izlazu i Harvi tek tada zapa­zi da Lesli podiže na rame torbu neobičnog oblika, sličnu onoj u kojoj se nose štapovi za golf. - Kola nas čekaju pred zgradom . . .

-Brza?- Najbrža koja sam našao - is­

ceri se Pit. - Pitaj Harvija. . . on je ljubitelj brze vožnje. . .

Klateći se, Harvi samo progun- đa sebi nešto u nedra. Srećom, vožnja od agencije za iznajmljiva­nje vozila do aerodroma nije traja­la dugo, a posle nje došla je tekila, stvarajući novu hrabrost u predelu gde se nalazio Harvijev želudac.

U kolima se Lesli i Pit nagnuše nad veliku vojnu sekciju okoline Meksikalija i graničnog predela na severu.

- Ovde je ranč senjor Floresa - pokazivao je Pit. - Kao što vidiš, doseže do same granice. U stvari, granična linija prelazi preko nje­gove zemlje, jer Flores ima veiiki posed i na drugoj strani, u Kalifor- niji. Veoma zgodno, zar ne?

- Da - nasmeši se Lesli. — Pre­tpostavljam da mu je jedna od sporednih delatnosti i prebaciva­nje ilegalaca iz Meksika u Ameri­ku?

- E, vidiš, tu bi se prevario! Se­njor Flores poznat je ovde kao ve­liki zaštitnik zakona. Štaviše, kažu da su njegovi vakerosi do sada

Pony W est-Borilačke veštine 15 83

priveli bar pedesetak nesrećnika koji su pomislili da je ovde najlak­še preći granicu.

- Mudro, nema šta. Floresu sada vlasti veruju i sa ove i sa one strane granice, što znači da uz njegovu pomoć može preći kad god hoće. Reci mi, gde će se odr­žati taj sastanak?

Harvi je s čuđenjem i divljenjem slušao razgovor dvojice prijatelja. Potrajalo je to više od sat, kao da se planira ozbiljna vojna operacija i često se pitao zbog čega je Les- liju potreban ovaj Ui onaj detalj; koliko, recimo, prozora ima na prednjoj strani kuće, kakvo je dr­veće oko nje, ili koju vrstu stoke Flores ima na svom velikom ranču. Nije ni sanjao da ninđa svaki svoj poduhvat priprema daleko brižlji- vije od svakog generalštabnog oficira, što je bilo i razumljivo: ge­nerali u smrt šalju druge ljude koji će platiti svaku njihovu grešku; ninđa, koji u akciju uvek kreće sam, mora voditi računa o sebi i svojoj bezbednosti.

- U redu - reče najzad Lesli sa­vijajući sekciju, t- Možemo da kre­nemo. Treba nam gotovo čitav sat da stignemo tamo?

- Glavnim putem? - zaintereso- vano upita Pit.

-Glavnim! - klimnu Lesli gla- vom. - Ne smemo da gubimo vre- me, Pite. Želim čitavu tu bandu da pohvatam na jednom mestu!

- A obezbeđen je? Lukava je to banda Les. . . ne verujem da

ćemo uspeti da priđemo ranču i na deset milja!

Lesli je ćutao i Harvi prenese pogled na Pita. Ovaj sleže rameni­ma, kao da shvata koliko su nje­govi argumenti slabi pred Leslije- vom čvrstom odlukom. Snažni motor zaurla i kola izjuriše na put koji će ih povesti u pravcu seve- ra . . .

Plodna dolina Koiorada, koji se nešto istočnije ulivao u Kalifornij- ski zaliv, širila se sve dovde i sva­ka stopa pored puta bila je brižlji­vo obrađena, sve do uzvišica koje su se blago dizale na severu, pre­ma mestu gde se nalazila granica između Meksika i Sjedinjenih Dr­žava. I tu su bile nanizane planta­že južnog voća, u gustom zelenilu sa obe strane uskog asfaltnog puta koji se verovatno koristio samo u sezoni berbe.

- Blizu smo? - upita Lesli pola časa kasnije. Sve dotle njih trojica su napeto ćutali, razmišljajući o ljudima koji su se spremali da či­tav jedan grad, sa milionima sta­novnika, pretvore u užasnu ra­dioaktivnu pustinju. . .

- Blizu! - progunđa Pit. - Čudi me da još nismo uleteli u njihovu zasedu, da znaš!

- Zaboravio si da ću svaku za­sedu na vreme osetiti - osmehnu se Lesli i Harvi primeti da je privu­kao sebi onu svoju torbu neobič­nog oblika, štaviše, sada je bila razvezana na vrhu i iz nje virilo nešto za što bi se gotovo smeo

84 Pony West - Borilačke veštine 15

zakleti da je ukrašena drška mača neobičnog oblika.

»Apsurdno«, pomisli, »mač i atomska bomba. . . ne, mora da je to neko drugo, opasnije oruž­j e . . .«

-Smanji brzinu! - iznenada reče Lesli. Pit mu dobaci začuđen pogled, ali posluša naređenje.

-Skreni na ovaj poprečni put. . . zaustavi.«.

U iznenadnoj tišini Harvi i Pit se zgledaše. Istina, put pred njima je zavijao, tako da nisu mogli videti daleko napred, ali se ni po čemu nije razlikovao od dela koji su do tada prešli.

- Tvoja zaseda je iza krivine - reče Lesli otvarajući vrata. - ići ću sam, ti znaš zašto, Pite. . . vas dvojica ostanite u kolima, odmah se vraćam.

Harvi duboko uzdahnu, oprezno se osvrćući oko sebe. Zase­da . . . a on ide sam. . .

Gle!Do đavola, u ruci mu je zaista

mač, pravi japanski samurajski mač u skupocenim koricama! Sta on misli da postigne tim srednjo- vekovnim oružjem protiv ljudi koji u rukama svakako imaju automat­ske puške, možda i ručne granate!

- Pite - reče prigušeno. - Kakav je ono mač?

-N ije važno - progunđa ovaj paleći cigaretu. - Bolje da zabora­viš da si ga uopšte video. Lesli ne voli da se govori o tome, znaš . . .

Harvi odmahnu glavom oseća-

jući kako nestaju i poslednji trago­vi pijanstva.

- Kako je znao da je zaseda iza krivine?

-Les to može. . . ni sam ne znam kako. Predosećanje, valj­da . . . ali ga nikada još nije preva­rilo . . . Ćuti sad, zanima me da li ćemo šta čuti, . .

Harvi steže zube, proklinjući po stoti put sebe što je dozvolio da ga uvuku u ovu gužvu. Nimalo nije sumnjao da se Lesli Eldridž neće vratiti; razmišlja li taj Pit uopšte o tome šta će se posle dogoditi?

Lesli je za to vreme mirno kora­čao asfaltnom stazom, prošara­nom senkama koje je bacalo drve­će na zapadnoj strani. Punim plu­ćima udisao je raskošni miris tropskog rastinja, pripremajući se za još jedan, nadao se, poslednji obračun u ovoj poteri koja je već predugo trajala. . .

Ljudi, lagodno oslonjeni na kola parkirana u hladovini, trgoše se kad su ga ugledali. Tu gde su se nalazili izdaleka su mogli da čuju motor svakog automobila; nije im ni na pamet padalo da bi opasnost mogla doći i pešice.

Lesli zastade i pažljivim pogle­dom odmeri pet pari tamnih očiju, procenjujući njihovo držanje i na­gli mir koji je zavladao njihovim te- lima posle prvog iznenađenja. Ki­nezi . . . i svaki od njih majstor bo­rilačkih veština, očigledno . . . Hmmm...

Ali je to donekle i olakšavalo

Pony W est- Borilačke veštine 15 85

stvar, jer će ti ljudi odmah shvatiti s kim imaj'u posla. Lako se poklo­nivši, on načini tradicionalni po­zdrav mačem u koricama koji je mnogo govorio iskusnom oku.

Rasporedili su se bez ijedne reči, u širokom krugu oko Leslija, sužavajući ga sve više lakim, op­reznim koracima. Naspram ninđe stajao je onizak čovek u izuzetno elegantnom sivom odelu, sa plit­kim šeširićem na glavi. On podiže obe ruke u vazduhu, kako bi dao znak da želi da govori.

- Govori! - reče kratko Lesli.- Taj mač u tvojim rukama. . . to

je katana, zar ne?-D a .- Samuraj?Lesli se osmehnu. Mali Kinez

bio je neustrašiv; ni na pamet mu nije padalo da ustukne pred oruž­jem čije je odlike dobro poznavao. Staviše, u glasu mu se nije ose- ćao ni tračak radoznalosti; kao da se dosađivao u ovo divno tropsko veče na usamljenom putu između plantaža sa voćem.

- Ne - reče kratko. - Zbog čega ste stali na moj put?

- Naređenje.- Umrećete, a naređenje nećete

izvršiti - upozori Lesli.Nijedna crta na licu Kineza se

ne pomeri.- Videćemo.Lesli klimnu glavom.-Videćem o.. .- Hajde - s dosadom u glasu

reče Kinez - svršimo jednom s tim!

Na licima petorice ljudi oko nin- đe ništa se ne promeni. Oni su tu naredbu očekivali već dugo opušteni u tradicionalnim položa­jima za napad koje je propisivala njihova škola.

»Pet ljudi«, mislio je ninđa. »Na nesreću, ne pet običnih lju­d i. . . ovi ovde znaju svoj po­sao ...«

Da li će i ovoga puta njegovi ref­leksi biti dovoljni da ga izvuku iz smrtonosnog okruženja petorice majstora karatea, uvežbanih da deluju zajedno, kao jedan...?

* * *

Vanderbilt se i dalje znojio iako je tek izašao ispod hladnog tuša i presvukao se u čistu odeću. S ne- lagodnošću je pogledao oko sebe pritiskujući maramicu na mokro čelo. Ne, klima-uređaj je i dalje sa­vršeno radio u polumračnoj pro­storiji glavne zgrade ranča, na- meštenoj sa naglašenom raskoši.

- Upali svetio, Vanderbilte oštro reče Lafarg - i prestani već jednom da se znojiš kao crnac, do- đavoia.

- Žao mi je, mister Lafarg - žur­no promrmlja Vanderbilt hitajući prema prekidaču kod vrata. Tu jedva korak dalje, stajao je Keri jedan od Lafargovih telohranitelja. »Opet hoće samo da me ponizi- prolete Vanderbiltu kroz glavu. »Zašto nije, do đavola, rekao Ke- riju da upali svetio, a ne meni?

86 Pony W est- Borilačke veštine 15

-Tako m ledeno se osmehnu Modlin, drugi član velikog trijumvi­rata koji je pripremao najveću učenu u ¡storiji zločina. Led u nje­govoj čaši tiho zazvecka i njegova ogromna telesina s naporom se spusti u fotelju. - Da vidimo ko­načno ko je ko ovde!

Vanderbilt se trže. Da li se u gla­su debelog čoveka zaista osetila pretnja? Kome? Njemu?

- Sedi, Vanderbilte - nervozno reče Lafarg i njegovo mršavo, ruž­no lice izobliči se u grimasi bola dok je prinosio ruku želucu. - Ne­prestano se vrtiš unaoko­lo . . . sedi, kad kažem!

Jedan od dvojice Modlinovih te- lohranitelja kraj zida se zacereka, ali ga pogled debelog čoveka uti­ša. U prostoriji zavlada neugodno ćutanje.

-G de je Flores, do đavola? - reče konačno Modlin. -Trebalo je da nas čeka, zar ne?

Pogled mu je bio uprt u Vander- bilta koji je oprezno sedeo na sa­moj ivici fotelje.

- N . . . ne znam, mister Modlin - reče drhtavim glasom. - Njegovi ljudi na ranču očekuju ga svakog časa. . . ne znam šta je moglo da ga zadrži.

■d1 bolje! *- osmehnu se Lafarg tankim usnama. - Modline, imaš li ti utisak da naš meksikanski prija­telj ima nameru da nas nasanka?

- Misliš zbog onog što se dogo­dilo Martensu? - progunđa de­beljko. - Martens je sam kriv za

t o . . .- Misliš? Martens je bio kukavi­

ca, Modline.... sam nikada ne bi došao na zamisao da ukloni deo papira i time nas ucenjuje. Neko mu je morao tu ideju tutnuti u gla­v u ...

- Flores?-F lo res . . . ili neko drugi, Modli­

ne!Vanderbilt se ukoči na taj otvo­

reni izazov, zastajući sa rukom na pola puta između naslona fotelje i mokrog čela. Telohranitelji pored zidova jedva primetno se uspravi­še na prste nogu. . .

Teški kapci debelog čoveka mak) se podigoše i on se groho­tom nasmeja.

-Zašto bih ja to učinio, Lafarg, zaboga? Ti kao da zaboravljaš zbog čega sam te i pozvao da se uključiš u ovaj posao? Jedino ti imaš čoveka koji je u stanju da na­čini tu prokletu spravu, zar ne?

-Tačno - hladno reče Lafarg. - I bolje je da to ne zaboraviš, Mod­lin e ...

- Kako bih i mogao - smejao se Modlin. Sa lica telohranitelja nes­tade napetosti, a Vanderbilt naj­zad prinese maramicu čelu, goto­vo čujno odahnuvši. - Kako bih mogao- ponovi Modlin. - Svaki od nas trojice ima po jednu bitnu stvar za ovaj poduhvat; ja materi­jal, ti čoveka koji ume da ga isko­risti, Flores najpogodnije mesto za to. Zbog čega bismo sada zaba­dali jedan drugom nož u leđa, kdo

Pony W est- Borilačke veštine 15 87

đavola? Martens ]e bio budala i mora da je radio na svoju ruku! Uostalom, ništa se nije dogodilo, zar ne? Fiores ga je odmah proči­tao i likvidirao, ostatak hartija na­šli smo u njegovom sefu.

- 1 sve je u najboljem redu, je jli?- cinično reče Lafarg. - E, pa nije, Modline, nije sve u red u ... Van- derbilte!

-Izvolite, mister Lafarg! - po­skoči ovaj.

-S ed i, do đavola - nestrpljivo reče Lafarg. - Ispričaj Modlinu šta se jutros dogodilo...

Sve dok je Vanderbilt govorio, opisujući svoj rani jutarnji susret sa Tabasko Pitom i Harvijem, teški Modlinovi kapci bili su spušteni kao da spava. Podigao je glavu tek kada je ovaj začutao:

- NEST, dakle - reče sa uzda­hom. - Pa šta? Oni nikada nisu bili posebno opasni po nas, zar ne?

Lafarg odmahnu glavom.- Ti momci koji su nasmrt pre­

pali našeg hrabrog Vanderbilta nisu radili za NEST, niti za policiju, Modline. Pročitao si Floresovu po­ruku o tom tajanstvenom Eldridžu koji se iznenada pojavio na ostrvu i čak uspeo da umakne sa njega, iako mu je za petama bilo trideset ljudi. Modline, kako ne shva- taš . . . umešao se neko o kome zaista ništa ne znamo!

- Eldridž m f * zamišljeno proša­puta Modlin klimajući ogromnom glavom.—Eldridž. . . nikada nisam ni čuo to ime!

- Ni ja - s gorčinom odvrati La- fargr - Niti bilo ko drugi? Ko je taj čovek, Modline?

- Mene pitaš?-debeli trbuh po­novo se zatrese u bezglasnom smehu. — Do đavola, otkud ja znam? Ne sumnjaš valjda ponovo na mene?

-Sumnjam na sve i svakoga. Zato ću i zahtevati da moji ljudi sve vreme ostanu u ovoj prostoriji!

- Nemam ništa protiv. . . sve dok su i moja dvojica tu - sleže Modlin ramenima. - Pitam se samo šta će reći vlasnik ove kuće. . . a kad se o gorilama radi, u blizini ih svakako ima više nego nas dvojica zajedno!

- Varaš se! - isceri se Lafarg. - Vanderbilt se već pobrinuo za to. Njegovi Kinezi pokupili su Flore- sove ljude na ranču i zauzeli njiho­va mesta. Senjor Flores imaće šta da vidi kada se konačno pojavi. . .

- Bojim se da neće shvatiti pra­ve motive takvog postupka - pre- komo reče Modlin. - Ti Meksikan­ci su ponosni. . . i veoma lako se vređaju.

- To me ne uzbuđuje - sleže La­farg ramenima. - Flores će malo šta moći da učini kad shvati da nešto nije u redu. Sa sobom vero- vatno neće moći da povede više od dvojice ili trojice ljudi, a mi samo u ovoj prostoriji imamo čet­voricu, do đavola!

- To mi sve pomalo liči na držav­ni udar - isceri se Modlin. - Počeli smo kao ravnopravna trojka, a

88 Pony W est- Borilačke vesti ne 15

evo, ti pokušavaš da preuzmeš stvar potpuno u svoje ruke. Flore- su se to neće dopasti, Lafarg . . . a priznajem da se i meni dopada sve manje.. .

- Želiš nešto da preduzmeš? - Lafargov glas bio je leden. Ljudi pored zidova ponovo se pomeriše, mereći jedni druge suženim oči­ma.

Modlin leno mahnu rukom da ih umiri. - Za sada ništa ne brini, hteo bih samo da te upozorim na jednu stvar, Lafarg. . . izveo sam mnogo poduhvata koji su doneli lepe pare. Malo više od tebe, čini mi se. Vidiš, neki od njih nisu us­peli. Da li znaš zašto?

-Loša organizacija? - sleže ovaj nestrpljivo ramenima. - Zbog čega mi to sada govoriš?

- Ne - debeljko je lagano mahao glavom s jedne na drugu stranu, - nisu uspeli samo oni poduhvati u kojima je ekipa pre vremena poče­la da raspravlja ko će biti glavni i kako će se podeliti plen. To nije dobro, Lafarg, nije dobro. . . Svaki od nas trojice mora ponešto pro­gutati kako bismo ovaj posao us- pešno priveli kraju, do đavola, a posle toga. . .

- Posle toga možemo skočiti je­dan drugom za gušu, to si hteo da kažeš?

-Tako nešto - promrmlja Mod­lin. - Postavi se malo u Floresov položaj. . . Šta je pomislio posle onoga s Martensom? Da nas dvo­jica želimo da ga isključimo iz igre,

ništa drugo nije mogao pomisliti. Ne smem ni da razmišjjam o tome šta će se dogoditi kad shvati tvoje »mere predostrožnosti« u njego­voj rođenoj kući!

Lafarg sleže ramenima, kao da želi da kaže da ga Floresovo miš­ljenje ne zanima. S čašom u ruci, prišao je ogromnom prozoru s koga se pružao pogled na uređeni travnjak oko kuće.

-Smrkava se — progunđa. - Kako Flores misli da se spusti u mraku onim svojim helikopterom?

Modlin podiže teške kapke.-T i ne čuješ dobro. Lafarg? To

zujanje. . . . nisu komarči u pita­n ju ...

Nekoliko trenutaka kasnije zu­janje preraste u grmljavinu i kroš­nja drveća oko kuće se zanjihaše. Njišući se na vrhu vazdušnog stu­ba, helikopter poče da se spušta na travnjak ispred kuće.

- Gle, glel - zainteresovano reče Lafarg. - Flores trči! Šta li to treba da znači?

- Koliko ljudi ima sa sobom? - sanjivo upita Modlin. Lafargu je promakao pogled upućen dvojici njegovih telohranitelja.

- Samo dvojicu - osmehnu se on, okrećući se od prozora i vraća­jući se na svoje mesto. - Nije loše, zar ne?

- Videćemo. . .Oniski, žustri Flores uleteo je

trenutak kasnije u prostoriju, pra­ćen u stopu dvojicom Meksikana­ca opasnog izgleda, naoružanih

Pony W est- Borilačke veštine 15 89

do zuba. Vatrenim pogledom oši- nuo je prisutne i zadržao pogled na Vanderbiltu, jedinom koji je us­tao iz fotelje.

- Napolje - reče oštro, pokazu­jući glavom prema vratima. - 1 po­vedi ove tvoje tipove sa sobom. Gde su moji ljudi, do đavola? Tvo­ja ideja, Lafarg?

- Tačno - klimnu mršavi čovek glavom. - Vanderbilt ostaje ovde, Florese, kao i moji i Modlinovi ljudi. A i ti možeš da zadržiš svoje, ako sumnjaš u nas . . .

- U vas? — krto se nasmeja Flo­res. - Do đavola, ne plašim se ja vas. . . ali je napolju neko ko ima ozbiljnu nameru da sredi svu troji­cu! Zbog toga šaljem ove glupane da čuvaju stražu oko kuće!

-T o je blef - odmahnu Lafarg glavom. Modlin je ćutao, spušte­nih kapaka, kao da spava. Telo- hranitelji su zbunjenim pogledima prelazili s jednog na drugo lice.

- Blef, je li? — Isceri se Flores. - Ona petorica Kineza napo­lju . . . pripadali su tebi, zar ne, La­farg?

-Pripadali? - trže se ovaj. - Misliš d a ..

- Mrtvi su - brutalno reče Flores- da mrtviji ne mogu biti. . . Pobio ih je jedan čovek, samo sa nekim starinskim mačem u rukama. . . Sve sam posmatrao iz helikopte­ra!

- Nemoguće!Flores se umomo spusti u fote­

lju.

- Rekoh ti da sam sve vi­deo . . . ni sam još ne verujem svo­jim očima. Bacili su se na njega sva petorica odjednom, ličilo je to na one šašave filmove o Brus Liju. . . taj mač je blesnuo na sun­cu, kao munja. . . sve je bilo goto­vo za manje od dve sekunde, čini mi s e . . .

Lafrag tresnu čašom o pod.-Lažeš, Floresl Lažeš! Jedan

čovek nije mogao da ubije njih pe­toricu, nikada!

-Tišina!Modlinov glas odjeknuo je kao

potmula grmljavina i svi su ućutall okrenuvaši se debelom čoveku koji je iznenađujućom brzinom us­tao sa svog mesta.

- Postaješ histeričan, Lafarg produži on mirnijim glasom. - Ja verujem Floresu . . . treba razmis­liti kako da ga zaustavimo, do đa­vola! Pošaljimo ljude da čuvaju stražu oko kuće! Florese, video si ko je taj čovek?

- Savršeno - klimnu ovaj gla­vom, delujući opet smireno i hlad- nokrvano. Meni se predstavio kao Lesli Eldridž.

- Lesli Eldridž-zastenja Lafarg.- Ko je, do đavola, taj Lesli Eld­ridž?

Svih deset ljudi u prostoriji trglo se kada je neko progovorio pored sporednih vrata.

- Ja sam Lesli Eldridž!

* * *

90 Pony W est-Borilačke veštine 15

Začudo, Modlin je reagovao prvi. Raširio je obe ruke u smeš- nom gestu razočaranja i oprezno, vrlo oprezno se spustio na svoje mesto. Teški kapci ponovo pado­še na sitne oči, zaklanjajući lukavi blesak u njima.

Flores podiže ruku. U glasu mu je bilo poštovanja kada se obratio visokom, vitkom mladiću sa neo­bičnim oružjem u rukama.

- Vidim da sam vas pri prvom susretu potcenio, senjor Eldridž - reče. - Trebalo je da vas saslušam do kraja, zar ne?

-D a - klimnu ovaj glavom. Po­gled mu je bio uperen u šestoricu telohranitelja kraj suprotnog zida, ali su svi oni bili dobro izdresirani: nijedan od njih neće podiči oružje pre nego što dobije ugovoreni znak kod svog gazde. Na Vander- biltu nije ni zadržao pogled: njego­vo lice i zaklon iza glomazne fote­lje koji je odmah potražio jasno su govorili da ima posla sa kukavi­com.

- U redu - Lafarg proguta plju­vačku. - Šta želiš od nas, Eldridž?

Ne otvarajući oči, Modlin se kratko nasmeja.

- Glupo pitanje, Lafarg. . . zna se šta želi. . . komad kolača. .

Flores klimnu glavom.- 1 ja tako mislim. . . pitam se

samo koliko znate o našem ma­lom poslu, senjor Eldridž.

- Dovoljno - osmehnu se ovaj. Nije mu se žurilo; ova trojica pred njim nisu bili obični ljudi i obični

protivnici. . . njih ne može ni ubiti na neki običan, jednostavan na­čin . . .

Lafarg lupi pesnicom o šank. - Pa šta, do đavola? Šta nas košta da planiranu sumu još podigne­mo .. . Los Anđeles je bogat grad, a ako bude potrebno, čitava Kali- fomija će priteći u pomoć. Koliko tražiš Eldridž.

-S v e - hladno se osmehnu ovaj. Modlin se još jednom glasno nasmeja« gotovo sa odobrava­njem.

-N e možete dobiti sve, senjor Eldridž - lagano je govorio Flores.- Ovaj posao ipak ne možete oba­viti bez nas. . . Prvo i prvo, ne zna­te gde se nalazi potreban materi­ja l . . .

- Znam. Na ostrvu gde smo se prvi put sreli, zar ne?

-T o je tačno. . . ali do njega ipak nećete tako lako doći. A čak i da dođete, potreban je stručnjak koji će napraviti bombu, da ne go­vorim o transportu do Los Anđele- sa i svim drugim detaljima!

- Ipak sumnjate u moje moguć­nosti? - Lesli podiže obrve. - Ali, bojim se da se nismo razumeli, gospodo. . . Kada sam rekao sve, nisam mislio na vaš novac?

- Nego? - trže se Lafarg.Flores ošinu Leslija svojim pak­

lenim pogledom koji je govorio da je konačno shvatio zbog čega ga ovaj progoni. Modlin se promeš­kolji u fotelji.

- Hoće da nas pobije, Lafarg -

Pony W est- Borilačke veštine 15 91

reče promuklim glasom. - Kako ti to još nije jasno? Je li tako, mister EJdridž?

-D a .Telohranitelji dublje udahnuše

vazduh i u prostoriji naglo poraste napetost. Vanderbitta izdadoše kolena i on se samo s mukom odr­žavao na nogama, stežući naslon fotelje pred sobom.

Modlin otvori oči, gledajući u Leslija. Ovaj opazi da u njima nema nimalo straha.

-Zbog čega, mister EJdridž? - upita mimo debeljko. -Zbog čega želite našu smrt? Zbog novca svakako ne.,>

-N e zbog no vca...a li ste vi gamad koju čovek ne sme ostaviti u životu. Vaš ujed je otrovan, gos­podo, svaki vaš gest zagađuje sve oko vas. . . ljudi, drugi, obični ljudi, za vas su samo pioni koje vučete po tabli u jednoj veoma staroj igri. Mnogi misle da je novac cilj te igre, ali se varaju. . . vi želite moć- i samo moć!

- A ti, Eldridž? - prosikta Lafarg.- Šta ti želiš?

- Ja? - osmeh na licu mladića bio je zamišljen. - Želim sve bez takvih kao što ste v i. . . ništa više, i ništa manje!

- Plemenita zamisao! - nasme- ja se Modlin - ali neostvariva, na žalost. . . Čak i da uspete da ubi­jete nas trojicu, Eldridž, ostaće previše ovakvih kao što smo mi. čak i mnogo gorih. Jedan čovek nije dovoljan za to . . .

-Znam . Kao što znam da ću umreti pokušavajući da očistim lice jove planete od gamadi, ali stvar nije u tome. Pre ili kasnije ljudi će shvatiti da njihovi zakoni za vas ne smeju važiti ■, ■ ono što sam ja shvatio davno.

Za to vreme Flores je lagnao uz- micao prema zidu na kojem su se nalazila vrata, ne skidajući pogled sa Lešlija.

- Dosta je bilo priče! - prosikta. - 1 previše! Momci, ubijte ga!

Držanje dvojice velikih šefova, Floresa i Lafarga, govorilo je da ni­jedan nije naoružan; u Modlina već nije smeo biti siguran dok je Vanderbilt jedini bio potpuno be­zopasan. Duboko udahnuvši vaz­duh, Lesli se spremi na napad šestorice telohranitelja. . .

U ograničenom prostoru urlanje automatskog oružja činilo se mnogo glasnijim nego napolju; meci su zviždali, kidajući čisti beii zid, delić sekunde kasnije zaklo­njen gustim oblakom dima koji je ispunio odaju. Pucanj za puc­njem . . . metak za metkom. . .

Ali, kakav je to bio čudni siktavi zvuk koji se izdvajao u haosu puc­njeve?

U iznenadnoj tišini Modlin se teško nakašlja, rasterujući dim ispred lica, buljeći u senke koje su se oprezno pomerale tamo i amo.

-N e ka neko otvori vrata i pro­zore, do đavola! - proštenja on. - Majts? Deloni?

-T o si ti, Modline? - začu se

92 Pony West- Borilačke veštine 15

Floresov glas iz ugla. m Čitav si?- Pravo čudo - začu se i Lafarg

- kako su promašili tvoju debelu mešinu u ovoj ludnici. . . proklet­stvo, nisam verovao da ćemo iz ovoga izvući živu glavu. . .

Neko otvori vrata i dim se naglo zakoluta prema razbijenim prozo­rima na drugoj strani. Flores, s ru­kom na vratima, opsova kada se spotače o nepokretno telo pod svojim nogama.

- Zaboga ko je to?- Možemo li sada da nastavimo

razgovor? - javi se jedan glas iz dima.

Glas Leslija Eldridža!- Prokletstvo! - zacvile Lafarg. -

Promašili su ga!Šest nepokretnih tela ležalo je

oko vrata u raznim položajima, čovek na koga su sručili stotinak metaka stajao je na istom mestu gde je bio početak borbe. Nepo- vređen, sa podšmešljivim izrazom na licu. Mač mu je još uvek bio u koricama u opuštenoj levoj ruci.

-T o je nemoguće! -Šaputaoje Lafarg. - Nemoguće . . . on je ča­robnjak ..

Flores obrisa znoj sa čela, od­mahujući glavom. Nije se usuđi­vao da načini nijedan nepotreban pokret, iako su otvorena vrata bila svega korak od njega.

- Kako? - šaputao je. - čime?Lesli podiže desnu ruku. Na nje­

nom dlanu ležala je tanka metalna zvezda koja je blistala na svetlos-

- Ovim . . . zove se šuriken, ako niste znali. . .

Modlin podiže pogled sa poda, nekoliko trenutaka buljeći u Lesli­ja, a onda klimnu glavom.

-Japansko oružje - promrmlja.- Oružje ninđa. . . ti si ninđa, Eld- ridže...?

-Jesam - klimnu ovaj glavom. - Znaš nešto o ninđama, Modline?

- Dovoljno. . . čak i previše, ra­čunajući ovaj susret - potmulo se zakikota Modlin. - Sada ćeš nas ubiti, zar ne?

- Uskoro- reče Lesli.- Potrebni su mi još neki podaci. . . na primer odakle ste sve uspevali da dobije­te obogaćeni uranijum i koji su vam ljudi pri tom pomagali. Imena, vreme, mesta. . . ukratko, sve!

- Onda sam ja taj kome treba da se obratiš-klimnu Modlin glavom.- Međutim, nemam nameru da ti to kažem.. .

-Videćemo - uzdahnu Lesli. - Florese, tebe će verovatno zani­mati da u ovom trenutku meksička policija već pretresa tvoje ostrvo u potrazi za skrovištem obogaće­nog uranijuma.. .

Flores je samo tupo klimao gla­vom, kao da još ne shvata šta se događa; čovek naviknut godina­ma da se oslanja na svoju užasnu moć srušio se kao kula od karata kada mu je ta moć iznenada izba­čena iz ruku. . . Ali njegova pakle­na inteligencija još je bila tu i Lesli je po sitnim, neupadljivim znacima jasno video da se Flores još ne

Pony West— Borilačke vestirte 15 93

predaje i da očajnički smišlja neki plan koji će ga spasiti u posled- njem trenutku..

Pažljivije je pogledao njegovo krhko telo u elegantnoj ali jednos­tavnoj odeći, zapažajući po prvi put hitre kretnje žilavih udova. Nije dopustio da ga seda kosa zavara. Uprkos svojim godinama, Flores je bio u izvanrednoj kondiciji, ali još nešto.. . U meo je da ubija ..

To je odavala i veština kojom je iz otvorene fioke pisaćeg stola ščepao dugi, vitki nož i vešto ga zavitlao u pravcu Leslijevih grudi, trijumfalno uzviknuvši.

Jedva primetnim pokretom Lesli podiže korice mača i nož se zvon­ko odbi od njih, padajući na tepih.

-N iste valjda pomisliU da ste bolji od svojih profesionalaca, se- njor Flores - reče mimo Lesli. - Hi od svih onih nesrećnika koje ste mi sinoć poslali na vrat u Gvadal- hari. . . Nije moguće da ste to za­ista pomislili? Rekli su vam šta se dogodilo sa njima?

Divlje zaurlavši, Flores polete prema Lesliju. Ovaj se rte pomeri sa mesta sve dok protivnik ne sti­že na nekoliko stopa od njega. Katana izlete iz korica..

Obrisavši blistavu oštricu o Flo- resovu odeću, Lesli priđe Lafargu, gledajući ga u oči. Ovaj se pribi uza zid iza šanka, grozničavo ko­lutajući očima.

- Dakle, Lafarg?-reče on lede­nim glasom.- Modlin ne želi da mi pomogne da dođem do informaci­

ja koje želim. Šta je s tobom?Svesno je okrenuo leđa Modlinu

na njegovom mestu . . . i Vander- biltu koji se od početka obračuna nije pomaljao iza fotelje. . . neka jedan od nji pomisli da je došao njegov trenutak. . .

Kenet Vanderbilt, rođeni orga­nizator i rođena kukavica, po prvi put se usudio da nešto izvede i sopstvenim rukama. »Ovo je moj veliki tenutak«, kroz glavu su mu letele neodređene misli. »Flores je mrtav. . . Lafarg i Modlin mnogo više će me poštovati ako ih oslo­bodim ovog užasnog ubice...«

Na žalost, Kenet Vanderbilt ni­kada nije bio čovek od akcije. Spetljao se sa ogromnim revolve­rom u unutrašnjem džepu sakoa, oružjem iz koga je do sada ispalio jedan jedini metak, I to na streliš­tu. Kada ga je konačno čvrsto stisnuo u šaku f otkočio, sukobio se sa užasnim pogledom dva strašna oka i vrisnuo od užasa, pritiskujući obarač.

Metak prolete visoko iznad Les- lijeve glave i zari se u tavanicu, za- sipajući Lafarga finim belim pra­hom. Ovaj je ogromnim očima po- smatrao kako se Leslijeva leva ruka podiže i ponovo pada na Vanderbiltovu glavu. Krupni čovek samo se jednom zakoprcao na te­pihu, dok se njegovo ogromno telo borilo sa smrću koja je, ipak, bila previše jak protivnik za njega.

U tišini Lafargovi zubi zacvoko- taše. Preko šanka Lesli ka njemu

94 Pony W est-Borilačke veštine 15

gumu mali blok i tanku, zlatnu olovku.

- Piši - reče. - Znaš šta hoću. . .- Eldridž. . .Modlinov glas bio je čudno pri­

gušen i Lesli mu se okrete sa pod- ozrenjem. Debeljko je gledao u njega, najzad široko otvorenim očima.

- Šta hoćeš, Modlin?-D a ti kažem nešto što nisi

zn ao ...- Reci. . .-T o ni Lafarg ne sme čuti

Modlin je govorio na neobičan na­čin, jedva otvarajući usta i Lesli mu priđe, procenjujući svaki drhtaj debelih obraza. Modlin je nešto pripremao. . . ali šta?

- Lafarg? - nasmeja se Lesli. - Lafarg je mrtav čovek. . . kao i ti, Modline. . . možeš reći šta god hoćeš. . .

- Ipak - Modlin se nakašlja za­tvorenih usta. - Priđi bliže. . .

Lesli sleže ramenima. Sada je već znao šta Modlin smera i pitao se kako je uopšte došao na takvu ideju. U Japanu, bilo gde na Isto­ku, to ga ne bi iznenadilo, ali ovde, kod sredovečnog američkog biz­nismena koji se uzgred bavio i pr­ljavim poslovima. . .

Nagnuo se prema Modlinu, za­državajući dah. Modiinove sitne očicetrijumfalno blesnuše i on na­glo otvori usta, duvajući prema Lesliju sitan, beličast oblačić, na­lik retkom oblaku duvanskog dima. . .

-Ah! - uzviknu Modlin. - Ipak sam te ubio!

Ne pomerajući se s mesta, Lesli lagano odmahnu glavom, i dalje zadržavajući dah. Otrov koji je is­pario iz kapsule određene između Modlinovih zuba delovao je veoma brzo; pre nego što umre debeljko će imati tek toliko vremena da shvati da njegov poslednji trik nije uspeo.. . .

Sačakavši da Modlinova glava padne na grudi, Lesli se lagano uspravi. Poznavao je taj otrov, je­dan od onih koje je upoznao u svojoj obuci ninđe. Veoma brzo je reagovao na vazduhu, stvarajući bezopasno jedlnjenje, ali je bio mrtav svako ko je udahnuo i samo jednu njegovu česticu pre nego što taj proces bude završen.

Tri minuta. . . gledajući u Lafar- ga koji je i dalje vredno pisao, i ne primećujući šta se u međuvreme­nu dogodilo, Lesli lagnao udahnu vazduh. Sve je ponovo bilo u redu. Uskoro, veoma brzo, ponovo će proliti krv, a onda. . .

Lafarg podiže glavu.-Gotovo je - reče gušeći se.

Jednom rukom je kidao kravatu koja ga je stezala oko grla.

- Da, Lafarg - klimnu Lesli gla­vom. - Sve je gotovo. . .

Nije bilo nikakvog zadovoljstva u ovakvom ubijanju, ali je Lesli znao da mora ubijati i na takav na­čin. Nije plemenito ubiti zmiju koja nema nikakvih izgleda protiv čo- veka sa štapom, al i . . . okreni joj

Pony West-Borilačke vestirte 15 95

leđa i ona će ti zariti svoje otrovne zube u petu . . .

Preteteo je pogledom nekoliko listova ispisanih drhtavim, nervoz­nim rukopisom. Upaljač na šanku radio je izvanredno; plamen u tili čas pretvori u pepeo listiće čiji je sadržaj sada bio urezan u Leslije- vo pamćenje.

Uz škripu guma jedna kola za- ustaviše se pred kućom i Lesli se osmehnu, prepoznajući zvuk mo­

tora. Izašao je na trem, sada već u mrklom mraku.

-Les? To siti?- Da, ja sam Pit. Hajde, vraćamo

se na aerodrom, pa u Akapulko!- Akapulko? - zinu Pit. - Zašto

Akapuliko? Još nije gotovo?- Ne - odmahnu Lesli glavom. -

Ovaj posao je završen . . . ali nas Sumiko i Hulio već čekaju u Akapulku. Valjda smo i mi zaslužili malo odmora?

- KRAJ -

BIBLIOTEKA TOM - SERIJA KRIMI -

Objavljuje za vas uzbudljive romane kriminalističkog žanra:1. Lindon Rivers

DETEKTIVSKI BLUZ2. Rejmond Čendler

OPASNOST JE MOJ POSAO3. Rejmond Čendler

OPASNI BISERIKnjige su džepnog formata, plastificirane korice u boji, štam­pane latinicom, cena 250,00 pojedinačno.Članovi kluba EUREKA imaju popust 20%.Priloženu narudžbenicu poslati na adresu: DECJE NOVINE, 32300 Gornji Milanovac, odeljenje prodaje knjiga.

! NIRO »DEČJE NOVINE«' GORNJI MILANOVAC | - prodaja knjiga mI NARUDŽBENICA - NĐ

I Ovim neopozivo naručujem knjige serije KRIMI I 1 2 3| (zaokružite redni broj knjiga)

i Sumu od--------------- din. platiću poštaru prilikom preuzima-■ nja knjiga.

Knjige poslati na adresu:I, IME I PREZIME______________________________________

Ii ULICA 1 BROJ________________________________________

! BROJ POŠTE I MESTO______________________________„II BROJ ČLANSKE KARTE_______ ,_______________________

I datum svojeručni potpis

U septembru Ninđa 16KO SE

POSLEDNJI SMEJE ...Smeh je odjeknuo prazno u velikoj betonskoj komori. Glasovi

koje su emitovale Daganove glasne žice nimalo se nisu slagali sa odlukom koja mu se čitala na licu ...

- Kao što vidiš - reče - sada seja smejem, prijatelju ...Ninđa stupi iskorak napred, dopuštajući da mu lice izađe iz

senke. Nije bilo potrebe da se osvrće, jer je smrt pretila spreda koliko i otpozadi. Opušteni prsti praznih ruku nisu drhtali

- Da li si siguran da se poslednji smeješ, Dagane ...