Niovi kauzalnih atribucija

PSIHOLOGIJA, 1997, 4, 379-394

UDK 159.9:615.851

379

Nivoi kauzalnih atribucija

IVAN JERKOVIĆ Učiteljski fakultet Sombor

VESNA GAVRILOV

Filozofski fakultet Novi Sad

Rad razmatra doprinose kauzalnih atribucija u razumevanju ljudskih problema i puteva koji vode ka promeni disfunkcionalnih ponašanja i osećanja. U drugom delu rada govori se o načinima merenja kauzalnih atribucija i daje prikaz jednog instrumenta (LAC-skala) koji se u tu svrhu koristi. Autori zaključuju da prve empirijske provere ove skale u našim uslovima daju obećavajuće rezultate. Ključne reči: kognitivni pristup, nivo i lokus kauzalnih atribucija, transteorijski model promene.

U pokušajima da se definiše klinička psihologija, najčešće se ističe to da je ona, iako primenjena, prvenstveno psihološka disciplina čiji je cilj da identifikuje i primeni psihološke principe u svrhu prevencije i tretiranja psiholoških problema, čija je bazična teorijska pretpostavka da su disfunkcionalna ponašanja posledica intrapersonalnih procesa, uključujući poremećaje ličnosti i prilagođavanja, i da su putevi za testiranje ove pretpostavke strogo kontrolisana istraživanja i procene u kliničkim uslovima (Snyder & Forsyth, 1990). Međutim, prateći razvoj kliničke psihologije, možemo konstatovati da ona nije uvek zadovoljavala sve delove ovakve definicije. Možda, kao najvažnije, nalazimo da veza između kliničke psihologije, kao načina primene osnovnih psiholoških principa, i psihologije kao matične nauke, koja se bavi traganjem za ovim psihološkim principima vrlo često nije bila baš najočiglednija. U vreme dominacije psihoanalitičkog teorijskog okvira kliničke psihologije postojala je izvesna sumnjičavost akademske psihologije. Ovu ravnotežu najviše ponovo uspostavlja prodor bihejviorizma u psihologiju, koji se svojim

I. Jerković, V. Gavrilov

380

insistiranjem na operacionalizaciji svih upotrebljavanih termina nudi kao pogodan metod i u uslovima procene i menjanja psihopatoloških fenomena. Međutim, nemogućnost bihejvioralnog pristupa da zadovolji sve raznovrsne potrebe, i kliničke psihologije i kliničkih psihologa, kao i česta kritika bihejviorizma zbog tzv. mehanicističkog objašnjenja čoveka, dovela je do pada njegovog uticaja i pojave pravaca koji su ponovo počeli da uvažavaju tzv. mentalnu stranu čoveka. Ali, ono što je bihejviorizam zauvek nametnuo, to je rigorozan zahtev da se teorijske pretpostavke stalno empirijski proveravaju, što je pogodovalo afirmaciji kognitivne psihologije, koja se od sredine ovog veka nametnula, i u okrilju socijalne psihologije, i u okviru kliničke psihologije, i tako doprinela ponovnom približavanju kliničke psihologije pomenutoj definiciji.

Opadanje uticaja bihejviorizma i uspon kognitivne psihologije bio je praćen enormnom ekspanzijom u praktičnoj primeni psiholoških znanja što se tiče ove druge. Kognitivne teorije nisu potpuno novo dostignuće u psihologiji, ali je skora-šnjeg datuma da one igraju važnu ulogu u njenim primenjenim oblastima. Ovu ekspanziju u praktičnoj primeni kognitivni pristupi duguju nalazima sistematskih empirijskih istraživanja. Jedna od oblasti intenzivne primene je, znači, i klinička psihologija.

Kognitivni pristup

Danas se smatra opšteprihvaćenim da psihološki problemi mogu imati višestruke uzroke: lične, sredinske i, ponekad, konstitucionalne. Problemi često nastaju u, manje ili više, direktnoj vezi sa stvarnim socijalnim poteškoćama, kao pretnja našem blagostanju i mogu loše da utiču na naše izbore, kako one izvršene u prošlosti, tako i one koje upravo vršimo. Još je Frojd, napuštajući koncepciju traume u psihopatologiji, primetio da situacije koje ne izgledaju naročito stresne za prosečnu osobu uzrokuju ozbiljno uznemirenje, ili provociraju ekstremnu reakciju kod nekih ljudi, i obrnuto. Spolja posmatrano, već vrlo mala provokacija može dovesti do burnih reakcija. Čak i u slučajevima traumatičnih iskustava, što jasno pokazuju istraživanja posttraumatskog stresnog poremećaja, izgleda da se osobe značajno razlikuju po vrsti i intenzitetu svojih reakcija i u sposobnosti da prevaziđu stres (Biro, Novović, Gavrilov, 1997). Jedan od uzroka može biti to što u svakodnevnom životu ljudima često nedostaje znanje da bi adekvatno evaluirali stresne situacije i doneli odluku o sopstvenim pravcima akcije. Takvo znanje nekada bukvalno nedostaje, a nekada je samo zaboravljeno. Ponekad je jedno-stavno upoznavanje ljudi sa relevantnim činjenicama o njihovom problemu, kao što je učestalost sličnih poteškoća u opštoj populaciji (na primer informacija zabrinutim roditeljima trogodišnjeg deteta o infantilnoj onaniji) ili mogućim i verovatnim ishodima onoga što im se događa, dovoljno da ljudi dožive olakšanje. Međutim, čak i kada raspolaganje informacijama i dolaženje do njih nije problem, ljudi još uvek imaju tendenciju da zaključuju o sebi, drugima i okolnostima na kompleksan način. Baratanje informacijama u tom kontekstu čini da je ljudsko


381

suđenje u mnogim slučajevima podložno greškama. Na primer, roditelji koji pokušavaju da objasne zašto njihovo dete odbija da uči imaju težak zadatak da preispitaju doprinos različitih faktora relevantnih za ovu pojavu, čak i kada bi umeli da ih sve identifikuju. Istovremeno treba da barataju informacijama o školskim okolnostima, mogućim trenutnim izvorima stresa, svojim sopstvenim stavovima o školi, pristupu nastavnika, vaspitnom stilu u porodici, detetovim sposobnostima i mnogim drugim. Postoje značajni dokazi za to da je čak i u jednostavnim situacijama sposobnost ljudi da prepoznaju međuzavisnost događaja, identifikuju uzroke, procene stepen kontrole koju imaju i izvuku adekvatne zaključke iz tih podataka sasvim ograničena (Nisbett & Ross, 1980). U suočavanju sa velikom količinom informacija javlja se tendencija pojednostavljivanja koju prethodna očekivanja i predrasude samo pojačavaju. S druge strane, ljudi mogu biti nesvesni svoga znanja i kada ga poseduju pa ono ostaje nefunkcionalno, a, takođe, njihovo ponašanje može biti i pod uticajem događaja izvan domašaja svesti. Ovo nas upućuje da je nužna procena događaja, ne samo sa stanovišta neutralnog posmatrača, nego i kakvo značenje događaj ima za osobu koja ga proživljava, kakve zaključke iz njega izvlači i kakve predikcije pravi.

Osnovni doprinos kognitivnog pristupa psihološkim istraživanjima je nagla-šavanje ovih intervenišućih mentalnih procesa koji se umeću kao karika posrednik između sredinskih uticaja i ponašanja osobe. U savremenoj psihologiji učenja smatra se da se i neka ponašanja životinja, takođe, mogu bolje objasniti mentali-stičkim pojmovima, nego jednostavnim refleksnim ponašanjem. Za ljude ovo važi pogotovo. Specifičnost ljudske situacije je u tome što osim fizičke stimulacije mogu da dožive i socijalnu stimulaciju u smislu informacija o sebi i drugima. Obrada ovih informacija dragocena je sa stanovišta kliničke primene kognitivne teorije. Mnoge savremene teorije u kliničkoj psihologiji, kao što je Bandurina teorija socijalnog učenja i Selidžmenova teorija o naučenoj bespomoćnosti, bave se efektima prerade ovakvih informacija. Uz to, klinički psiholozi su i sami razvili uticajne kognitivne teorije kojima su objašnjavali širok spektar individualnih razlika koje su oni sreli u svom radu. Tako su i Keli i Elis i Bek slično tvrdili: da disfunkcionalne emocije, kao što su anksioznost i depresija, proističu mnogo više iz ljudskog idiosinkratičnog viđenja stvari i zaključaka o njima, nego iz samih događaja.

Zainteresovanost za objašnjenja događaja koja ljudi prave, bilo kao njihovi akteri ili kao posmatrači, kao i za posledice određenih objašnjenja, prvenstveno je potekla iz socijalne psihologije. Atribucioni teoretičari smatraju da je ljudskoj prirodi imanentna potreba da se objasni svet da bi se postigao veći stepen kontrole nad njim. Kauzalna objašnjenja su posebno karakteristična za događaje koji su neobični, neželjeni ili neprijatni, a to su tipični povodi za ljude koji se obraćaju kliničkim psiholozima. Kod onih koji su preživeli neki traumatični događaj ili imaju ozbiljnih problema sa zdravljem, ova tendencija se najjasnije vidi, mada se i u ostaloj populaciji, ne samo pacijenata, vrlo retko može sresti osoba koja ne razmišlja o uzrocima nastanka svog problema ili simptoma. Na taj način, atribuciona teorija je postala relevantna za kliničke probleme i nastavila da se razvija i na ovom polju.


382

Već smo rekli da stvarni životni događaji svojom složenošću prevazilaze kapacitete za njihovu obradu što ostavlja dosta prostora za njihovo pogrešno razumevanje, tj. za uzimanje u obzir samo nekih činilaca od značaja za objašnjenje. Informacije o mogućim uzrocima nekih pojava i o posledicama tih pojava često nedostaju, bilo da su zaboravljene, bilo da su u dotadašnjem osobinom iskustvu nepoznate. U pokušaju osmišljavanja sopstvenog iskustva ljudi nastoje da objasne događaje. Ta objašnjenja mogu da se kreću u najmanje četiri pravca:

- označavanje i interpretacija, u kojima ljudi odlučuju o prirodi i značenju nekog pojedinačnog događaja, nazivaju ga nekako;

- pridavanje kauzalnih atribucija, kada osoba identifikuje odgovarajući kauzalni faktor;

- moralno suđenje, odnosno evaluacija akcija u odnosu na etičke standarde koji važe; i

- self-prezentacija, odnosno odabir objašnjenja da bi se obezbedila određena slika sebe (Brewin, 1988).

Za nas je ovde interesantna druga funkcija objašnjenja, tj. identifikovanje određenih kauzalnih faktora.

Kauzalne atribucije

Kauzalne atribucije opisuju uzroke za koje ljudi smatraju da su proizveli određeni događaj ili ishod. Sada ćemo se zadržati na razmatranju kako ljudi dolaze do svojih kauzalnih atribucija i koje efekte ove atribucije imaju na njihovo naredno ponašanje. U prikazu rezultata istraživanja pokazaćemo koje su vrste uzroka koje ljudi najčešće koriste i kako se oni mogu meriti. Teorije koje se bave posledicama kauzalnih percepcija se ponekad zovu atribucionalne teorije, da bi se razlikovale od atribucionih teorija koje se usredsređuje na faktore koji učestvuju u nastanku kauzalnih sudova. Prvo nešto o tome kako ljudi prave atribucije.

Još Hajder je istakao razliku između uzroka koji se smeštaju unutar osobe (internalni) i onih uzroka koji se vide kao da potiču od drugih ljudi, sreće ili okolnosti (eksternalni). Većina događaja (slomiti nogu, posvađati se sa prijateljem, biti izabran za šefa), može biti pripisana internim ili eksternim uzrocima, ili mešavini koja sadrži, manje ili više, jedan od ova dva ekstrema. Koje uzroke će osoba koristiti u nekoj određenoj situaciji zavisi od mnogo faktora.

Antecedente možemo razlikovati po tome da li se tiču iskustva osobe iz prošlosti, ili se tiču informacija o trenutnoj situaciji. Kauzalna verovanja su pretpostavke ili očekivanja da je neki uzrok uvek praćen određenim posledicama i ona mogu biti lako evocirana da bi se razumele složene ili protivrečne situacije. Ova očekivanja mogu biti vrlo specifična i sadržati sasvim definisane stavove, npr. da je lepa žena glupa, da su političari podmitljivi, što predstavlja podlogu na osnovu koje se razvijaju brze interpretacije nekog aktuelnog događaja. Ova objašnjenja nisu usledila posle provere njihove verodostojnosti, već su pre prve reakcije na


383

događaj koji osoba ima potrebu sebi da objasni. Osoba se neće posvetiti razmatranju drugih alternativnih objašnjenja, čak će u toj meri biti odbojna prema drugim mogućim objašnjenjima da može da postane agresivna prema nekome ko pokušava da razmotri i neke suprotne mogućnosti i činjenice koje tim nerazmatranim alternativama idu u prilog.

Keli (Kelley, 1973), slično Hajderu, smatrao je da ljudi prikupljaju i obrađuju informacije koje su relevantne za kauzalne atribucije slično kao što to rade naučnici, putem takozvanog kovarijacionog principa. On je kauzalne atribucije koje se tiču socijalne situacije podelio u tri klase: atribucije osobom (kovarijacija događaja i osobe), atribucije stimulusom ili situacijom (kovarijacija stimulusa i događaja) i atribucije vremenom ili okolnostima (kovarijacija okolnosti i događaja). Kovarijacije između događaja i osobe, odnosno da li je neko ponašanje vezano za jednu, nekoliko, ili više osoba, nazvao je konsenzusom, kovarijacije između događaja i stimulusa ili situacije, odnosno da li se neko ponašanje pojavljuje u prisustvu jednog, nekoliko, ili više stimulusa, nazvao je distinktivnost i kovarijacije između događaja i okolnosti ili vremena, odnosno da li se neko ponašanje pojavljuje samo u toj situaciji ili se pojavljuje u raznim vremenima i pod raznim drugim okolnostima, nazvao je konzistencija. Njegova pretpostavka je da ljudi formiraju svoje kauzalne atribucije nekog događaja, odnosno ponašanja na osnovu kombinacije ovih kovarijacionih informacija. Tako će ponašanje koje je nisko u konsenzusu, visoko u konzistenciji i nisko u distinktivnosti imati tendenciju da bude atribuirano osobom, ponašanje koje je visoko konsenzualno, visoko konzistentno i visoko distinktivno često biti atribuirano stimulusom, dok će ponašanje viđeno kao nisko u konsenzusu, visoko u distinktivnosti i nisko u konzistenciji, biti atribuirano okolnostima.

Roditeljske atribucije za tuču svog i nekog drugog deteta uveliko bi zavisile od toga koliko se druge dece tuklo sa tim drugim detetom (konsenzus), koliko često se njihovo dete tuklo sa ovim u prošlosti (konzistencija) i kako često se njihovo dete tuče sa drugom decom (distinktivnost). Međutim, mnogi važni životni događaji ne poseduju ovakvu osoba-stimulus-vreme strukturu. Ukoliko je događaj redak ili se događa samo jednom, moguće je da će informacije o konzistenciji i distinktivnosti morati biti iskonstruisane da bi dale neku približnu procenu o tome kako često se nešto slično dešavalo u prošlosti. Informacije o tome kako bi se drugi ponašali u toj situaciji, ili o frekvenciji u opštoj populaciji o nekom retkom iskustvu, takođe, mogu biti teško pristupačne. U svakodnevnom životu osoba koja pokušava da objasni događaj često može da se osloni samo na sopstveno iskustvo i sećanja koja ima. Ove procene podložne su uticajima trenutnog raspoloženja, kao kad depresivni pacijenti pamte loše ishode, a pozitivna iskustva zaboravljaju.

Ljudi mogu događaje u svom iskustvu pripisivati različitim faktorima. Saobraćajnu nesreću mogu objasniti umorom, tehničkom neispravnošću vozila, meteorološkim uslovima, bolest mogu pripisati nasleđu, lošim stambenim uslovima ili svojoj preteranoj zabrinutosti. Savremeni teoretičari atribucija smatraju da način kako će ljudi atribuirati pojedinačne događaje zavisi i od stabilnijih atribucionih šema koje figuriraju kao neka generalizovana sklonost, ili, kako to naziva Selidžmen (Seligman, Abramson, Semmel, 1979) od "atribucionog stila" pojedinca.


384

S jedne strane Vajner (Weiner, 1992), a sa druge strane Selidžmenova škola definišu dimenzije kojima se opisuju ovi atribucioni stilovi. Vajner je smatrao da se opaženi uzroci događaja mogu razlikovati po dimenzijama internalnosti, stabilnosti i kontrolabilnosti, dok Selidžmenova škola umesto dimenzije kontrolabilno-nekontrolabilno, koju smatra karakteristikom situacije a ne atribucije, uvodi dimenziju globalno-specifično (Abramson, Seligman, Teasdale, 1978). U zavisnosti od karakteristika kauzalnih atribucija je i dalje ponašanje osobe. Ako se neki uspešan ishod shvati kao stabilan i nepromenljiv to vodi ka povećanim očekivanjima budućih uspeha i većoj upornosti pri suočavanju sa teškoćama u rešavanju problema, dok pripisivanje neuspešnih ishoda stabilnim faktorima vodi ka očekivanju neuspeha, javljanju malodušnosti i tendenciji ka odustajanju.

Merenje atribucija

Razmatranje atribucionih dimenzija nastalo je kao posledica logičke, a ne empirijske analize uzročnih objašnjenja koje ljudi prave (Försterling, 1988). Delom i zbog toga postoji problem merenja i interpretacija atribucija, kako u istraživačkoj praksi, tako i za praktične svrhe. U našim uslovima atribucione teorije se uglavnom istražuju u okviru socijalne psihologije, odnosno u oblasti socijalne percepcije (Havelka, 1992). U poslednje vreme primećuje se povećano interesovanje kliničkih psihologa za primenu ovih teorija u oblasti psihopatologije, dijagnostike i terapije. Ovaj prodor je napravljen porastom broja kognitivno-bihejvioralnih terapeuta i posebno upoznavanjem kliničara sa Selidžmenovom teorijom naučene bespomoćnosti. U sklopu ovog pristupa sačinjeni su i instrumenti za procenu i interpretaciju kauzalnih atribucija, a jedan od najpoznatijih je Petersonov upitnik atribucionog stila (ASQ) koji daje skorove o tendenciji ispitanika da događaje objašnjava putem stabilnih dimenzija (interno-eksterno, stabilno-nestabilno, globalno-specifično). U istraživačke svrhe korišćene su i eksperimentalne procedure u kojima su ispitanici prisustvovali ili učestvovali u nekom događaju, a onda davali svoja kauzalna objašnjenja.

Primena atribucionih teorija u kliničkoj praksi u svetu pokazala je da vrlo često za adekvatnu prevenciju, dijagnozu i tretman različitih poremećaja nije dovoljno poznavati samo dimenzije atribucionog stila. Ovo zbog toga što i kliničar i klijent imaju svoja verovanja da poremećaj postoji na određenom nivou, pripisuju mu različite moguće uzroke. Tako, na primer, klijenti često okrivljuju sudbinu, Boga, sredinu ili roditelje za svoje probleme, a na sličan način i psihoterapijski sistemi atribuiraju psihološke poremećaje različitim etiološkim izvorima i međusobno se razlikuju po tome koje izvore naglašavaju kao odgovorne za nastanak i održavanje poremećaja. Tako se jedni fokusiraju na interpersonalnu dinamiku, drugi na intrapersonalnu, a treći na sredinske i kognitivne činioce. S obzirom da svaki od ovih nivoa podrazumeva određen tip akcije i ponašanja aktera u tretmanu potrebno je poznavati ih. U slučaju neprepoznavanja mogući su razni nesporazumi i zastoji u


385

tretmanu (Gavrilov, 1992; Gavrilov i Jerković, 1994). Transteorijski model Prohaske i DiKlementea (Prochaska, DiClemente, Norcross, 1992) poslužio je Norkrosu kao teorijsko polazište za formulaciju i hijerarhijsku organizaciju nivoa i lokusa atribucija i za konstrukciju instrumenta kojim se ovi nivoi i lokusi registruju.

Evidentno je da atribucione dimenzije nisu jedini mogući način ispitivanja kauzalnih atribucija. Ljudi atribuiraju svoje probleme uvek na nešto, na neku fokusiranu tačku, lokus ili nivo. Naše ubeđenje da bolest postoji na određenom nivou (npr. biohemijskom ili interpersonalnom) utiče na to kako ćemo je mi razumeti i kako ćemo na nju odgovoriti (Norcross, Prochaska, Hambrecht, 1985). Tako klinička praksa i istraživanje zahteva osim do sada ispitivana tri atribuciona stila (dimenzije), takođe, i sistematsko i sveobuhvatno ispitivanje nivoa klijentovih atribucija.

Transteorijski model je pokušaj da se integrišu fragmentirane oblasti psi-hoterapije u koherentnu teoriju promene (DiClemente, McConnaghy, Norcross, Prochaska, 1986). Prohaska i DiKlemente su sugerisali da se kauzalne atribucije klijentovih problema mogu konceptualizovati hijerarhijski od najeksternijih (Bog i loša sreća) do najinternijih (konfuzni identitet). U nekim istraživanjima kauzalnih atribucija upravo dimenzija internalno-eksternalno pokazala se kao diferencijalno-dijagnostički najosetljivija i jedina je uspešno diferencirala depresivne od suicidalnih pacijenata (Stokić, Novović, Ðonović, 1997). Norkros i saradnici su konstruisali instrument koji ispituje nivoe ili lokuse kauzalnih atribucija zasnovan upravo na dimenziji internalno-eksternalno (Norcross et all, 1985).

Skala nivoa atribucija i promene

Konstrukcija skale (Levels of Attribution and Change - LAC) obuhvatala je nekoliko koraka: (1) produkovanje velikog broja ajtema, (2) distribuiranje ajtema procenjivačima, (3) zadržavanje ajtema koji su imali dobru saglasnost procenjivača, (4) primena ovih ajtema na velikom broju subjekata, (5) sprovođenje ajtem analize i analize komponenata, (6) validacija i revizija krajnjeg instrumenta. Autori su pošli od nesistematizovanih zapažanja pacijenata, mišljenja kolega i ličnog iskustva što je rezultiralo prvobitno u sedam opštih nivoa atribucija. Potom su konstruisali po 15 ajtema za svaki od sedam nivoa. Pripadnost određenom kauzalnom nivou zatim je procenjivalo 12 nezavisnih procenjivača-stručnjaka i za dalji postupak zadržani su samo oni kod kojih je postojala potpuna, stopostotna, saglasnost o tome kom nivou pripadaju. Na tako dobijena 83 ajtema koji su činili upitnik odgovaralo je 247 studenata sa uvodnog kursa psihologije. Svaki ajtem je započinjao frazom "Moj problem je delimično uslovljen ...". Od subjekata je traženo da izdvoje jednu od nekoliko problematičnih oblasti za koju smatraju da je neka principijelna poteškoća koju upravo osećaju, i da ocene koliko je svaki ajtem primenljiv na taj problem. Ispitanici (studenti) su odgovarali na petostepenoj Likertovoj skali. Odgovori su interkorelirani i obrađeni analizom komponenata. Dobijeno je osam komponenata. Kompleks ajtemi, oni sa projekcijom od 0,40 i većim na dve ili više komponenti i pojedinačni ajtemi sa


386

projekcijama manjim od 0,40 na svim komponentama bili su isključeni iz dalje analize. Mnogi subjekti iz ove, prve, studije su naglasili da su takođe atribuirali svoje lične probleme nedovoljnim naporom (slaba snaga volje) i svojim odabranim životnim stilom. Iako ovo ne reprezentuje nivoe atribucija po transteorijskom modelu na dimenziji unutrašnje-spoljašnje, njihovo često pominjanje sugeriše njihovu važnost. U skladu sa tim sastavljeno je po 15 ajtema koji su reprezentovali svaki od ovih atribucionih lokusa (nedovoljan napor i izabrani životni stil) i ponovljen postupak kao prethodno za ostale ajteme. Ajtem-analizom izdvojeno je 6 ili 7 najboljih ajtema za svaku od 8 skala identifikovanih u ovoj studiji. Ovi ajtemi (n=70) i novi ajtemi (n=22) koji su reprezentovali 2 atribuciona lokusa, oformili su upitnik od 92 ajtema korišćena za dalja ispitivanja. Ponovo je upitnik primenjen na 186 studenata psihologije. Svi ajtemi su počinjali istom frazom kao i ranije i način odgovaranja je bio isti. Odgovori su interkorelirani i dobijena je matrica 92 × 92. Deset dobijenih komponenata je rotirano varimaks solucijom. Zatim su tzv. kompleksni ajtemi, oni sa projekcijom 0,50 ili više na dve ili više komponenti, i pojedinačni ajtemi sa projekcijom manjom od 0,50 na svakoj od komponenti, bili isključeni. Tako je izabrano po 6 najboljih ajtema za svaku skalu. Svaki ajtem se projektovao sa 0,50 ili više na jednu komponentu, i sa 0,40 i manje na ostale komponente. U skladu sa konceptualnim hijerarhijskim nivoima atribucija preporučenim u transteorijskom modelu i dimenzijom internalno-eksternalno, imena dobijenih komponenata od najeksternijih do najinternijih nivoa atribucija su: spiritualni determinizam, loša sreća, biološka neadekvatnost, sredinske poteškoće, maladaptivno mišljenje, porodični konflikti, interpersonalni konflikti, intrapersonalni konflikti, izabrani životni stil i nedovoljan napor. Prvih osam komponenata ponavlja atribucione nivoe, a poslednje dve komponente jasno predstavljaju atribucione lokuse sugerisane od strane ispitanika. Skorovi na skalama za svakog ispitanika se dobijaju sabiranjem bodova sa svih šest ajtema koji čine odgovarajuću skalu. U svakom slučaju, viši skor ukazuje na veće slaganje da ova iskustva doprinose genezi izabranog problema. Aritmetičke sredine skorova skala varirale su između 10,5 i 16,9 za ovaj studentski uzorak. Skorovi skala su uopšteno bili najniži za relativno više eksternalne atribucione izvore kao što su spiritualni determinizam, loša sreća i biološka neadekvatnost, a najviši za skalu maladaptivnog mišljenja.

Analiza drugog reda je razmatrala relacije među dimenzijama koje se nalaze u osnovi skala. Deset skala je interkorelirano i dobijene su povezanosti koje se kreću između 0,15 (maladaptivno mišljenje i spiritualni determinizam) i 0,62 (interpersonalni konflikti i intrapersonalni konflikti). Interesantno, sve skale su pozitivno korelirale jedna sa drugom. Drugim rečima, tendencija da se prave kauzalne atribucije na svakom datom nivou pozitivno je povezana sa atribucijama na svakom drugom nivou (Norcross et all, 1985).

S obzirom na obećavajuće psihometrijske i kliničke karakteristike instru-menta smatrali smo korisnim da naša stručna javnost bude o njemu obaveštena, kao i da joj instrument postane dostupan. Kao što smo rekli, u originalnoj verziji ovaj instrument se sastoji od 10 subskala sa po 6 ajtema u svakoj. Pri prevođenju ajtema uočeno je da mnogi ajtemi u okviru iste skale predstavljaju praktično identične


387

tvrdnje i da, iako različite formulacije na engleskom jeziku, u srpskom prevodu bi glasile potpuno ili gotovo isto (na primer: "Bad luck which I can't help" i "Bad fortune beyond my control"). Da bismo izbegli ovu veštačku homogenizaciju subskala u našoj proveri instrumenta i da bi ga učinili kraćim, pogodnijim za praktičnu primenu, odlučili smo da zadržimo po tri ajtema za svaku subskalu, odabirajući one koji su dovoljno reprezentativni za svoju subskalu, a ne ponavljaju drugim rečima već rečeno.

Skalu, aranžiranu na identičan način kao što su učinili njeni autori, zadali smo studentima psihologije i budućim učiteljima. Ukupno je bilo 83 ispitanika. Instrument se pokazao kao veoma ekonomičan, odgovaranje je trajalo najviše desetak minuta, a ispitanici nisu imali teškoća u razumevanju onoga što se od njih tražilo. Podaci su sređeni tako da su u obradu ubačeni odgovori ispitanika na svaki pojedinačan ajtem i zbirni skor za svaki atribucioni nivo i lokus.

Matrica interkorelacija ajtema pokazuje da se svi ajtemi namenjeni merenju istog nivoa atribucija nalaze u značajnim korelacijama i uglavnom višim nego što su one sa ajtemima drugih nivoa.1 Od ovoga odstupaju samo dva ajtema, broj 13. i 21. koji ne pokazuju značajnu povezanost sa ostalim ajtemima svog atribucionog nivoa. U daljim proverama ovog instrumenta njih je potrebno zameniti novim.

Koreliranjem svih pojedinačnih ajtema i atribucionih nivoa dobili smo veličinu povezanosti svakog nivoa sa svojim ajtemima i sa svim ostalima ajtemima. Podaci iz tabele 1. pokazuju da ajtemi sa pripadajućeg atribucionog nivoa imaju i najvišu korelaciju sa nivoom, dok ostali ajtemi imaju manje korelacije, a u nekim slučajevima ih i nema. To nam govori da ajtemi odabrani da reprezentuju odgovarajući atribucioni nivo ili lokus dobro predstavljaju varijablu čijem su merenju namenjeni. Autori su u originalnoj studiji zadržali one ajteme koji su imali projekciju veću od 0,50 na svoj nivo i nisu više od 0,40 korelirali sa nekim drugim atribucionim nivoom ili lokusom. U našem slučaju, kao što se vidi iz tabele 1. samo tri ajtema izrazitije odstupaju od ovog zahteva i to dva ajtema sa nivoa "spiritualni determinizam" i jedan sa nivoa "loša sreća". Još nekoliko ajtema ima projekciju na druge nivoe nešto veću od 0,40 ali u svim slučajevima, osim u jednom, vrednost korelacije sa nivoom ili lokusom kojem ajtem pripada daleko prelazi korelacije sa ostalim nivoima. Očigledno, naši ispitanici ne diferenciraju jasno lošu sreću kao puki slučaj i božanski determinizam kao posebnu vrstu više sile. I sami autori su pre obrade podataka u svojoj prvoj studiji smatrali da se može govoriti o jedinstvenom nivou koji su nazvali spiritualno-fatalistički. Njihovo istraživanje je pokazalo da je od ovog jedinstvenog potrebno napraviti dva nivoa. Podaci koje smo mi dobili sugerišu da u svesti naših ispitanika ove dve vrste kauzalnih atribucija figuriraju kao jedinstven sklop.

———————— 1 Matrica se može dobiti od autora.


388

Tabela 1: Korelacija ajtema i ukupnog skora atribucionog nivoa i lokusa

Red. br. ajtema

spiritu-alni

determi-nizam

loša sreća

biološka neade-

kvatnost

loše životne

okolnosti

neade-kvatno razmi-šljanje

porodičn

i konflikti

interper-sonalni konflikti

intra- perso-nalni

konflikti

izabrani životni

stil

nedovo-ljan

napor

1. -0,12 0,01 0,22* 0,20 0,13 0,31** 0,72** 0,18 0,15 0,11 2. 0,83**1) 0,45** 0,11 0,19 -0,08 0,15 -0,17 -0,11 0,00 -0,09 3. -0,05 -0,16 0,01 0,08 0,81** 0,10 0,11 0,10 0,14 0,11 4. 0,03 0,00 0,14 0,71** 0,21 0,18 0,01 0,00 0,10 0,03 5. -0,12 -0,03 0,36** 0,06 0,06 0,26* 0,78** 0,19 0,11 0,29** 6. 0,02 -0,08 0,23* 0,20 0,17 0,76** 0,22* 0,22* 0,15 0,17 7. 0,14 0,08 0,26* 0,20 -0,14 0,79** 0,39** 0,08 0,08 0,07 8. 0,39** 0,82** -0,03 0,18 -0,27* 0,00 0,05 -0,24* -0,33** -0,32** 9. 0,00 -0,20 -0,02 0,09 0,21 0,00 0,07 0,13 0,72** 0,12 10. -0,10 -0,31** 0,05 0,01 0,87** -0,08 0,07 0,30** 0,35** 0,12 11. 0,07 -0,02 0,41** 0,23* 0,11 0,23* 0,28** 0,38** 0,30** 0,73** 12. 0,86** 0,53** 0,06 0,27* -0,04 0,03 -0,06 -0,16 0,10 -0,13 13. 0,04 -0,08 0,33** 0,09 0,08 0,15 0,08 0,45** 0,60** 0,44** 14. -0,01 0,05 0,27* 0,04 0,00 0,14 0,28** 0,32** 0,20 0,75** 15. -0,07 -0,19 0,18 0,01 0,26* 0,17 0,10 0,81** 0,34** 0,42** 16. 0,67** 0,66** 0,07 0,16 -0,14 0,13 -0,08 -0,13 0,09 0,05 17. 0,06 0,10 0,24* 0,10 0,04 0,37** 0,74** 0,19 0,01 0,32** 18. -0,01 -0,12 0,17 0,08 0,31** 0,14 0,11 0,22* 0,73** 0,33** 19. 0,27* 0,17 0,46** 0,79* 0,17 0,38** 0,26* 0,01 0,26* 0,18 20. -0,05 -0,25* 0,15 0,11 0,82** -0,11 0,09 0,19 0,24* 0,16 21. 0,03 -0,11 0,52** 0,09 0,08 0,09 0,09 0,00 0,12 0,09 22. -0,10 -0,03 0,37** 0,01 0,20 0,11 0,33** 0,78** 0,28** 0,37** 23. 0,07 0,13 0,67** 0,24* 0,01 0,02 0,28** 0,22* 0,11 0,34** 24. 0,32** 0,33** 0,33** 0,76** -0,19 0,28** 0,09 -0,11 -0,06 -0,03 25. 0,12 0,06 0,64** 0,42** 0,06 0,45** 0,31** 0,25* 0,19 0,28** 26. 0,81** 0,59** 0,14 0,23* -0,08 0,26* 0,03 -0,12 -0,07 -0,03 27. 0,24* 0,26* 0,26* 0,46** -0,11 0,78** 0,37** 0,04 0,10 0,11 28. -0,29** -0,41** 0,18 -0,11 0,28** 0,01 0,22* 0,35** 0,43** 0,76** 29. 0,43** 0,82** 0,03 0,18 -0,24* 0,14 0,09 -0,05 -0,18 -0,13 30. -0,20 -0,23* 0,03 -0,13 0,09 0,06 0,18 0,79** 0,31** 0,31**

1) Podvučeni ajtemi pripadaju datom nivou * - r < 0.05 ** - r < 0.01


389

Matrica interkorelacija 10 nivoa (tačnije 8 nivoa i 2 lokusa) kauzalnih atribucija prikazana u tabeli 2 još jednom potvrđuje bliskost spiritualnog determinizma i loše sreće kao kauzalnih objašnjenja kod naših ispitanika. Što se tiče ostalih veza, za razliku od rezultata autora originalne skale, u našem slučaju ne koreliraju sve skale značajno, a neke čak koreliraju i negativno. Tako da ne možemo govoriti da je spremnost da se prave kauzalne atribucije na jednom nivou povezana sa tom spremnošću na svim ostalim nivoima.

Tabela 2: Interkorelacije nivoa kauzalnih atribucija

1. spiri-tualni

determi-nizam

2. loša sreća

3. biolo-ška

neade-kvatnost

4. loše životne

okolnosti

5.neade-kvatno razmi-šljanje

6. poro-dični

konflikti

7. inter-personalni konflikti

8. intra-personalni konflikti

9.

izabrani životni stil

10. nedo-voljan napor

1. 1,00 0,63** 0,12 0,28** -0,08 0,17 -0,08 -0,16 0,01 -0,10

2. 1,00 0,03 0,22* -0,28** 0,11 0,03 -0,19 -0,20 -0,18

3. 1,00 0,41** 0,08 0,32** 0,37** 0,25* 0,23* 0,38**

4. 1,00 0,08 0,38** 0,17 -0,04 0,13 0,08

5. 1,00 -0,03 0,11 0,23* 0,29** 0,16

6. 1,00 0,42** 0,14 0,14 0,15

7. 1,00 0,26* 0,13 0,31**

8. 1,00 0,39** 0,47**

* - r < 0.05 ** - r < 0.01 9. 1,00 0,43**

10. 1,00

Aritmetičke sredine skorova za svaki nivo varirale su od 4,51 (biološka neadekvatnost) do 9,87 (neadekvatno razmišljanje), a standardne devijacije od 1,77 (biološka neadekvatnost) do 3,39 (intrapersonalni konflikti). Mogući raspon skorova je od 3 do 15 poena za svaku skalu. Generalno posmatrano, najniže skorove beleže više eksternalne atribucione mere: biološka neadekvatnost, spiritualni determinizam i loša sreća, a najviše skale na krajnjem internalnom kraju, što se u potpunosti poklapa sa rezultatima ispitivanja na uzorku koji je poslužio pri konstrukciji i prvoj proveri ovog instrumenta (tabela 3).


390

Tabela 3: Aritmetičke sredine i standardne devijacije skala

ATRIBUCIONI NIVOI M σ

spiritualni determinizam 5,89 3,12 loša sreća 6,67 3,10 biološka neadekvatnost 4,51 1,77 loše životne okolnosti 7,71 3,16 neadekvatno razmišljanje 9,87 3,38 porodični konflikti 6,45 2,96 interpersonalni konflikti 6,61 2,89 intrapersonalni konflikti 8,13 3,39 izabrani životni stil 8,16 2,73 nedovoljan napor 7,20 3,01

Faktorska analiza ajtema pokazala je da je opravdano interpretirati šest nezavisnih faktora (prema kriterijumu da je karakteristična vrednost > 1). Preliminarni rezultati pokazuju da se nivo biološke neadekvatnosti ne izdvaja kao faktor, a da se većina drugih ajtema grupiše u veće celine, sa projekcijom više od tri ajtema na jedan faktor. Ove nalaze bilo bi potrebno dodatno proveriti na većem uzorku ispitanika, a posebno na kliničkoj populaciji.

Diskusija i zaključak

Skala atribucionog nivoa i promene rezultat je empirijskog postupka rukovođenog integracijom dva teorijska okvira: transteorijskog modela promene i teorije kauzalnih atribucija. Njeni autori polaze od više puta dokazanih pret-postavki da je mentalna reprezentacija realnosti bitan elemenat ljudske akcije i da ljudi imaju generalnu tendenciju da svoje probleme atribuiraju uzrocima koji se mogu definisati kao atribucioni nivoi i lokusi hijerarhijski uređeni od najeksternijih do sasvim internih.

Iako je po svojoj sadržini primenljiva na različite oblasti ljudskih problema, autori Skalu preporučuju prvenstveno kao klinički instrument. Ova preporuka proističe, kako iz njenih visoko informativnih kapaciteta o atribucionim nivoima klijenta, tako i iz činjenice da je za uspešan tok i ishod tretmana od izuzetne važnosti prepoznavanje i uvažavanje od strane terapeuta klijentovog viđenja uzroka nastanka i održavanja problema.

Skalom se, takođe, može lako istražiti da li postoje tipični profili atribucionih nivoa terapeuta i u kojoj meri su oni usklađeni sa klijentovim, kao i konsekvence tako dobijene usklađenosti ili neusklađenosti. Poznato je da terapeuti mogu da ne


391

prepoznaju, ili pak da ne uvaže, klijentove atribucije. Razlike u atribucijama mogu dovesti do zastoja u terapiji koji se često imenuje kao otpor ili nemotivisanost klijenta da se angažuje oko rešavanja sopstvenog problema. Takođe, terapeuti mogu pogrešno verovati da su i njihovi klijenti saglasni da su uzroci njihovih problema psihološke prirode, a da klijenti realno mogu doći na terapiju sa znatno širim etiološkim pretpostavkama. Skala daje mogućnost terapeutu da na jednostavan i brz način dođe do podatka o klijentovom atribucionom nivou, da ga uporedi sa sopstvenom eksplanatornom šemom klijentovog problema i da uskladi terapijsku proceduru da bi izbegao pojavu otpora. Očigledna je i primena Skale u uslovima porodične ili bračne terapije i u istraživačke i u terapijske svrhe preko dijagnostikovanja atribucionih nivoa više aktera koji su uključeni u rešavanje zajedničkog problema.

Prikazana Skala se pokazuje kao perspektivan, multidimenzionalni i in-formativni instrument koji nam daje podatke o nivoima atribucije osobe, a njegova naročita prednost za terapijsku praksu je mogućnost da se klijent izjašnjava o samoizabranom problemu ili, pak, o problemu izabranom od strane terapeuta u zavisnosti od trenutnih potreba. Tako se Skala nameće i kao idiografsko i kao nomotetsko sredstvo jer služi i u svrhe individualnog praćenja i planiranja tretmana na način koji će uvažavati klijentove kauzalne atribucije tačno određenog problema, a ne uopštenih i često ne dovoljno konkretizovanih fenomena, kao što su anksioznost, depresija ili druge dijagnostičke apstrakcije i u globalnije svrhe istraživanja nekih opštih zakonitosti u odnosu nivoa atribucija i terapijskog procesa. Instrument, s obzirom da je problemski specifikovan, omogućava da se istražuju atribucioni nivoi iste osobe u vezi različitih problema kao i atribucioni profili različitih osoba u vezi istog problema. Na ovaj način Skala osim konkretno terapijskog doprinosa može da funkcioniše i kao istraživački instrument koji kroz sistematsku procenu klijentovih nivoa atribucije i kliničke promene povećava naše poznavanje i primenu atribucione teorije u kliničkim uslovima. Dalja istraživanja treba da se pozabave nedostacima Skale uočenim u ovom radu, kao i da pokažu njene diferencijalno-dijagnostičke i prognostičke mogućnosti u kliničkom radu.

Reference

Abramson, L.Y.; Seligman, M.E.P.; Teasdale, J.D. (1978): Learned helplessness in humans, Journal of Abnormal Psychology, 87, 49-74.

Biro, M.; Novović, Z.; Gavrilov, V. (1997): Coping strategies in PTSD, Behavioural and Cognitive Psychotherapy, 25, 365-369.

Brewin, C. (1988): Cognitive foundations of clinical psychology, LEA Publishers LTD. U.K.

DiClemente, C.C.; McConnaghy, E.A.; Norcross, J.C.; Prochaska, J.O. (1986): Integrative dimensions for psychotherapy, International Journal of Eclectic Psychotherapy, 5, 3, 256-274.


392

Försterling, F. (1988): Attribution Theory in Clinical Psychology, John Wiley & Sons, U.K.

Gavrilov, V. (1992): Uticaj pripremnog perioda na efikasnost tretmana u dnevnoj bolnici, U: Berger, J. (ur.): Psihološka istraživanja, 5, 283-296.

Gavrilov, V. & Jerković, I. (1994): Bazične pretpostavke integrativnog pristupa u psihijatriji, U: Ðurić, Ð. (ur.): Ličnost u višekulturnom društvu, Novi Sad, 158-165.

Havelka, N.(1992): Socijalna percepcija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Kelley, H.H. (1973): The process of causal attributions, American Psychologist, 28, 107-128.

Nisbett, R.E. & Ross, L. (1980): Human inference: Strategies and shortcomings of social judgement, Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall.

Norcross, J.C.; Prochaska, J.O. Hambrecht, M. (1985): Levels of Attribution and Change (LAC) Scale: Development and Measurement, Cognitive Therapy and Research, 9, 6, 631-649.

Prochaska, J.O.; DiClemente, C.C.; Norcross, J.C. (1992): In Search of how People Change, American Psychologist, 47, 9, 1102-1114.

Seligman, M.E.P.; Abramson, L.Y.; Semmel, A.; von Baeyer, C. (1979): Depressive attributional style, Journal of Abnormal Psychology, 88, 242-247.

Snyder, C.R. & Forsyth, D.R. ed. (1990): Handbook of social and clinical psychology-The Health Perspective, Pergamon Press, N.Y.

Stokić, S.; Novović, Z.; Ðonović, A. (1997): Mogućnost diferenciranja kognitivnog stila između suicidalnih i nesuicidalnih depresivnih pacijenata, Psihologija, 1-2, 111-124.

Weiner, B. (1992): Human motivation, Newbury Park: SAGE Publications.

Causal attributions levels

IVAN JERKOVIĆ VESNA GAVRILOV

The work discusses the contribution of causal attributions to the understanding of human problems and the ways leading to the change of dysfunctional behaviour and feelings. In the second part the methods of measuring the causal attributions are described and one instrument (LAC-scale) used for this purpose is reviewed. The authors conclude that the first empirical tests of this scale in our environment have given the promising results. Key words: cognitive approach, level and locus of causal attributions, transtheoretical model of change.


393

Prilog

Spisak korišćenih ajtema (mogući uzroci ispitanikovog problema):

Interpersonalni konflikti 1. Razočarenje u odnose sa drugim ljudima 5. Ne dobija dovoljno pažnje od svoje okoline 17. Loše su postupali prema njemu u prošlosti Spiritualni determinizam 2. Neka viša sila 12. Sudbina 26. Božija volja Neadekvatno razmišljanje 3. Pokušava stvari savršeno da uradi 10. Prevelika strogost prema sebi 20. Ima prevelika očekivanja od sebe Loše životne okolnosti 4. Napetost zbog nagomilanih materijalnih ili drugih problema 19. Ne dopada mu se gde živi i radi 24. Loši životni uslovi Porodični konflikti 6. Prevelike želje i očekivanja koje porodica ima od njega 7. Sukob sa sadašnjom porodicom 27. Napeta atmosfera u njegovoj porodici Loša sreća 8. Sticaj nesrećnih okolnosti 16. Čist baksuz 29. Nesrećan događaj Izabrani životni stil 9. Važnije je da se pridržava svojih principa nego kakve će posledice imati 13. Mnoge stvari su mu važnije od rešavanja problema 18. Ne može da menja svoje navike


394

Nedovoljan napor 11. Nedostatak volje da rešava svoje probleme 14. Sklonost da zabrlja stvari 28. Nedovoljno se trudi da se promeni Intrapersonalni konflikti 15. Često ne zna šta stvarno želi 22. Nesigurna je osoba 30. Ne poznaje i ne razume dovoljno sebe Biološka neadekvatnost 21. Nasleđe 23. Sa njegovim telom nešto nije u redu 25. Opšta fizička slabost

Documents

Niovi kauzalnih atribucija