novac i kon

SADRŽAJ:

1. UVOD........................................................................................................................2

2. NOVAC......................................................................................................................3

3. PARITET NOVCA...................................................................................................5

4. KONVERTABILNOST...........................................................................................7

4.1. Istorija konvertibilnosti.....................................................................................8

4.2. Novac i konvertibilnost....................................................................................10

5. ZAKLJUČAK.........................................................................................................12

LITERATUTA............................................................................................................13

Seminarski rad Pitanje pariteta novca i konvertibilnosti

1. UVOD

Ekonomska teorija najčešće definiše novac funkcijama koje on obavlja u privredi.

Smatra se da su funkcije sredstva razmene i mere vrednosti osnovne funkcije novca, a

da su funkcije sredstva plaćanja, blaga i svetskog novca njegove sekundarne funkcije,

koje su izvedene iz osnovnih. Funkcije novca nisu supstanca novca, tj. njegova

suština, već samo uloge koje novac obavlja u privredi i društvu.

Razmena se najpre obavljala trampom, odnosno zamenom robe za robu. Razmena se

obavljala najpre spontano, pa je postojao samo slučajan prost oblik prometne

vrednosti robe. Kasnije na višem stepenu razvoja društva, razmena se obavljala u

određeno vreme. Tada, dugotrajnim korišćenjem određenih vrsta robe u jednoj

društvenoj zajednici, kao ekvivalenta u razmeni svih drugih vrsta robe, nastajao je

razvijeni oblik prometne vrednosti robe. Konačno, izdvojila bi se samo jedna vrsta

robe koja je svima bila potrebna, koje je bilo u izobilju u jednoj društvenoj zajednici.

Ona bi postala predmet opšte tražnje, predmet koji se rado prima i kada u datom

trenutku ne postoji potreba za njenom upotrebnom vrednošću. Na taj način je nastao

opšti oblik prometne vrednosti robe. Dugotrajnim korišćenjem jedne vrste robe, kao

ekvivakenta u razmeni postepeno se kod učesnika u razmeni gubila svest o njegovim

upotrebnim svojstvima i jačala svest o njenim funkcijama u razmeni.

Međutim,da bi nešto bilo opšteprihvaćeno kao novac mora da zadovolji jedan uslov a

to je stabilnost vrednosti,ma kako se vrednost novca izražavala, težinskom količinom

metala ili kupovnom snagom. Značaj ove definicije sastoji se upravo u tome što

ukazuje da je stabilnost vrednost, više nego sama vrednost, suština novca,tj.

fundamentalni kvalitet koji može bilo šta pretvoriti u novac.

2


2. NOVAC

Novac je kompleksan fenomen, on nije samo ekonomska, vec i pravna, socijalna i

psihološka kategorija. U suštini, moglo bi se reći da novac predstavlja jednu od

najvećih kulturnih tekovina čovečanstva. U svojoj dugoj evoluciji, od primitivnog i

prostog do savremenog i složenog oblika, novac je obogaćivao svoj sadržaj, tako da je

veoma teško dati jednu definiciju novca, koja bi precizno izrazila njegovu prirodu i

značenje. Termin “novac” – “money”, potekao je od reči “moneta”, koja je u početku

označavala samo kovani novac koji se izrađivao u Rimskom hramu boginje Junone

Monete. Ekonomska teorija najčešće definiše novac funkcijama koje on obavlja u

privredi. Smatra se da su funkcije sredstva razmene i mere vrednosti osnovne funkcije

novca, a da su funkcije sredstva plaćanja, blaga i svetskog novca njegove sekundarne

funkcije, koje su izvedene iz osnovnih. Funkcije novca nisu supstanca novca, tj.

njegova suština, već samo uloge koje novac obavlja u privredi i društvu.

Jedna od najvažnijih osobina je kupovna snaga. Specifičnost novca je u tome sto, u

odnosu na druge stvari, novac najbolje oteloveljuje kupovnu moć, jer on poseduje

opštu kupovnu moć, na čemu se zasniva i njegova funkcija blaga. Jedna od najširih i

najboljih definicija novca tvrdi da je novac bilo šta, materijalnog ili nematerijalnog

oblika, sto je opšte prihvaćeno u zamenu za sve ostale robe i usluge, tj. kao

protivvrednost za bilo koju transakciju. Samo ono što je opšte prihvaćeno u prometu

da obavlja funkcije novca može se smatrati pravim novcem, nezavisno od bilo kakvog

regulisanja od strane bilo koje suverene vlasti. Od pojave novca pa sve do danas,

razne stvari su igrale ulogu novca – čak takve za koje nam se čini da imaju veoma

malu ili gotovo nikakvu vrednost. Za sve te stvari je karakteristično da su igrale ulogu

novca, u unutrašnjem i međunarodnom prometu, sve dotle dok su zadržavale

nepromenljivost, stalnost ili stabilnost vrednosti.

Na svetskom tržištu i u međunarodnim ekonomskom odnosima funkciju novca ne

mogu vršiti nacionalne monete, monete nepune vrednosti i papirni novac, odnosno

znaci novca, jer njihov prinudni kurs određuje država svojim zakonskim propisima.

3


Zbog toga funkciju svetskog novca može vršiti samo novac pune vrednosti bez

ikakvih obeležja bilo koje pojedinačne države. Tako bi funkciju svetskog novca moglo

da vrši zlato (ili srebro), kao i devize koje su opšte priznate kao sredstvo plaćanja, pri

čemu se najčešće uzimaju u obzir dolarske devize.

Svetski novac na međunarodnom tržištu najviše se ispoljava u vidu opšteg platežnog i

opšteg kupovnog sredstva, kao i sredstvo za zgrtanje blaga. Naime, pošto je zbog

velike prostorne udaljenosti između država otežana mogućnost da se istovremeno

obave prodaja i naplata robe, veoma je teško, skoro neizvodljivo, da se novac u

međunarodnoj robnoj razmeni koristi kao sredstvo prometa. S druge strane, država

danas ne dozvoljava slobodan promet zlata i upotrebu novca drugih zemalja kao

sredstva prometa na svojim teritorijama. Zlato i devize se moraju pretvoriti u

nacionalnu valutu. Zbog toga svetski novac najviše funkcioniše kao opšte sredstvo

plaćanja. Međutim, ukoliko se jave poteškoće u korišćenju svetskog novca kao

sredstva plaćanja, može doći do usporavanja razvoja međunarodnih ekonomskih

odnosa.

I konačno, kada svetski novac ne funkcioniše ni kao opšte platežno sredstvo, ni kao

opšte sredstvo razmene, već služi prenosu bogatstva iz jedne države u drugu, kao kada

su u pitanju međunarodni zajmovi, on tada funkcioniše kao sredstvo za zgrtanje blaga.

Svetski novac se najčešće javlja u funkciji sredstava plaćanja. Kada je u pitanju ova

njegova funkcija bitno je objasniti paritet novca, devizni kurs i konvertibilnost valuta.

4


3. PARITET NOVCA

U međunarodnim odnosima razmena plaćanja se vrši u momentu prodaje robe, ali se

roba uglavnom prodaje na kredit, što odlaže čin plaćanja. Svaka država svoj novčani

sistem reguliše zakonom na način primeren stepenu njenog društveno – ekonomskog

razvitka. Unutar nacionalnih ekonomija cirkulišu nacionalne novčane jedinice. U

međunarodnom robnom prometu za plaćanje razlika u međusobnoj razmeni koristi se

zlato, ali je to ređi slučaj, koji se predvidi dogovorom između tih zemalja. Zato država

u svojim trezorima mora imati izvesne rezerve zlata.

Kupljena roba može da se isplaćuje u nacionalnoj valuti zemlje prodavca. Međutim,

prodavac može da traži plaćanje i u nacionalnoj valuti neke treće zemlje. Na primer,

ako naša zemlja uvozi švajcarsku čokoladu, partner iz Švajcarske može tražiti

švajcarske franke, ali može tražiti i eure (koji su mu, na primer, potrebni za plaćanje

mašina za obradu sirovina kupljenih od nemačkog partnera). Za zemlju kupca sada

nastaje pitanje kojom valutom se mora platiti roba i kako doći do nje. Ali, šta je

valuta?

Taj paritetni odnos između različitih nacionalnih valuta ne može biti proizvoljan. U

stvari, već nekoliko decenija postoji sporazum između većeg broja zemalja članica

Medunarodnog monetanog fonda prema kojem je zajednički kriterijum za odnose

između njihovih nacionalnih valuta količlna zlata koju one predstavljaju u prometu.

Za razliku od čistog zlatnog važenja kada je postojao tačno utvrđen odnos između

svake pojedinačne nacionalne valute i zlata, a time i između različitih nacionalnih

valuta, u sistemu čistog papirnog važenja emitovani papirni novac nema zlatno

pokriće, pa samim tim odnos između nacionalnih valuta ne može biti tačno utvrđen.

Međutim, s obzirom da se strani novac može kupiti ili prodati za zlato, uočavamo da

je različite valute, odnosno novac različitih zemalja, moguće međusobno upoređivati i

pomoću zlata kao zajedničke mere. Jer, domaći papirni novac uvek se nalazi u nekom

određenom odnosu prema zlatu koje predstavlja u prometu, i taj odnos je obično i

5


zakonski određen. Na taj način definisan odnos između različitih nacionalnih valuta je

poznat pod nazivom zlatni paritet.

Pri tome valja imati u vidu da se odnos svake pojedinačne valute prema zlatu određuje

odlukom nadležnih monetanih vlasti. Reč je , ustvari, o tome da država određuje

koliko se jedinica nacionalne valute može „iskovati" iz jednog grama zlata (tzv.

kovnična stopa), odnosno koliko jedinica nacionalne valute predstavlja gram zlata.

Paritet je jednakost u odnosu dve valute, odnosno zakonski utvrđen odnos valuta

prema zlatu (ranije i srebru) ili prema nekoj drugoj valuti ili, pak, da izrazi utvrđeni

vrednosni odnos dve valute koje svoju vrednost izražavaju u zlatu.

S druge strane, paritet novca može da se odredi i na osnovu kupovnih snaga pojedinih

nacionalnih valuta. Tada se upoređuje količina istorodne robe koja bi se i u jednoj i u

drugoj zemlji mogla kupiti za utvrđenu količinu novca i jedne i druge zemlje. Ovaj

paritet se svodi na odnos nivoa cena određenih vrsta proizvoda koji postoje između

pojedinih zemalja. Međutim, iako se nailazi na određene poteškoće pri izboru robnih

vrsta koje treba uzeti za osnovu upoređivanja kupovne snage novca, ne znači da se i

ovim putem ne bi mogao utvrditi paritet novca.

Jačanje međunarodne razmene i prodaja sve većeg broja roba izvan zemlje

proizvodnje, uslovili su potrebu da se na svetskom tržištu utvrdi paritet različite

valute. Koliko će se jedinica valute jedne zemlje dobiti za jedinicu valute druge

zemlje, određuje se putem pariteta novca.

Kao posledica takvog određivanja vrednosti može se javiti precenjenost pariteta

nacionalne valute i deviznog kursa koji ograničava izvoz i podstiče uvoz, posledica

čega je ubrzano trošenje deviznih rezervi, uvođenje raznovrsnih ograničenja i sl ili

potcenjenost pariteta nacionalne valute, koji će nužno biti uzrokom formiranja niskog

deviznog kursa i jeftinog domaćeg novca na međunarodnom tržištu sa posledicama

koje se održavaju kroz prejeftin izvoz i preskup uvoz.

6


4. KONVERTABILNOST

Konvertibilnost valute znači zamenljivost novca za zlato ili za neku drugu čvrstu

valutu. Postoji klasična i savremena konvertibilnost valuta. Savremena konvertibilnost

jedne valute u uslovima papirnog novca znači mogućnost slobodne razmene te valute

za svaku drugu valutu, a u krajnjem slučaju i za zlato. Uvođenje konvertibilnosti

domaćag novca nije samo želja monetarne vlasti jedne zemlje, već moraju biti

ispunjeni određeni uslovi, kao:uravnoteženost platnog bilansa, velike devizne rezerve

i stabilnost cena. Savremena konvertibilnost može se javiti u različitim oblicima.

Najznačajniji oblici su:

1) Potpuna konvertibilnost – zamenljivost domaće valute u bilo koju inostranu

valutu za potrebe svih vrsta plaćanja.

2) Delimična konvertibilnost, se odnosi na jedan oblik transakcije zemlje

sainostranstvom.

3) Unutrašnja ili interna konvertibilnost se odnosi na pravo domaćih privrednih

subjekta da za svoju domaću valutu i kod domaćih banaka kupuju neograničene

količine deviza za uvoz i plaćanje prema inostranstvu.

4) Spoljna ili eksterna konvertibilnost, odnosi se na tekuće transakcije

Sadašnju konvertibilnost možemo razlikovati kao ekonomsku, tehničku i

zakonsku.

5) Ekonomska ili suštinska konvertibilnost, predstavlja stanje privrede za

uvođenje konvertibilnosti a odnosi se na strukturnu uravnoteženost platnog

bilansa i na stabilnost unutrašnjih pariteta cena.

Konvertibilnost ima pozitivne i negativne strane. Pozitivne strane su: doprinosi

razvoju privrede putem konkurencije sa drugim zemljama, utiče na razvoj privreda

više zemalja, pojačava uticaj spoljne trgovine na sve privredne delatnosti, stimuliše

povećanje produktivnosti i slično.

7


Negativne strane su: uticaj spoljne trgovine na privredna kretanja je naglašen,

promene u deviznim kursevima negativno utiče na kretanja u privredi, veliki uticaj

negativnih kretanja u svetskoj privredi se odražava na domaću privredu i slično.

4.1. Istorija konvertibilnosti

Postoje dve vrste valuta: čvrste valute, koje su konvertibilne, i nekonvertibilne valute.

Čvrste valute su one koje se mogu zameniti za sve vodeće svetske valute (na primer

američki dolar). Nekonvertibilne su one koje gube na vrednosti u odnosu na robu i

usluge kao i one iz zemalja sa hiperinflacijom ili inflacijom većom od 50% mesečno.

Inflacija smanjuje vrednost jedne valute u odnosu na druge - stabilnije valute. Da bi se

osiguralo da će kupac biti plaćen novcem koji vredi isto u trenutku sklapanja ugovora

kao i u trenutku plaćanja, može se koristiti nekoliko metoda.

Prva je zaštita od inflacije, druga da se koristi novac čija vrednost ne opada, ili da se

koristi korpa valuta. Razmena valuta je često najrizičniji i najskuplji deo

međunarodnih transakcija. Do 1920.godine , devizni kurs se određivao na osnovu

konvertibilnosti novca u zlato. Kada se odustalo od ovog standarda 1930. godine,

određivanje deviznog kursa postalo je komplikovanije. Da bi se pojednostavio proces

razmene valuta, osnovan je Međunarodni monetrani fond (MMF).

Međunarodni monetarni fond se zalagao za čvrste, stabilne i jedinstvene devizne

kurseve, za ostvarenje konvertibilnosti nacionalnih valuta, što će omogućiti

multilateralizam u međunarodnim plaćanjima.Stabilnost deviznih kurseva je bio jedan

od osnovnih ciljeva MMF-a prilikom osnivanja. MMF se zalagao za fiksne devizne

kurseve verujući da njihova stabilnost pozitivno utiče na razvoj međunarodnih

ekonomskih tokova smanjujući „devizni rizik međunarodnog poslovanja“.

Drugi razlog je bio pokušaj da se spreče „konkurentske devalvacije“ – namerno

obaranje vrednosti sopstvene valute, čime se povećava cenovna konkurentnost

domaćih proizvođača na domaćem i inostranom tržištu, što je bila česta praksa u

međuratnom periodu.

8


Dok su mnoge valute pre Prvog svetskog rata bile konvertibilne u zlato, periodi ratova

i ekonomskih kriza koji su usledili su prouzrokovali sve veće napuštanje

konvertibilnosti valute u zlato. Jedina valuta koja je tu vrstu konvertibilnosti zadržala i

nakon II svetskog rata je američki dolar. Objašnjenje se nalazi u činjenici da su SAD

jedina svetska sila koja je iz rata izašla ekonomski ojačana, zahvaljujući tome što se

rat nije vodio na njenoj teritoriji.

Promenjeni odnosi ekonomskih snaga u svetu nakon završene obnove ratom razorenih

privreda i perioda ubrzanog ekonomskog rasta zahtevali su i promenu odnosa valuta.

Tako su ranije uspostavljeni valutni pariteti postali neodgovarajući.

Međunarodni Monetarni Fond je 1945. godine stvorio mehanizam za razmenu valuta

nazvan sistem nominalne vrednosti. Po ovom sistemu svaki član MMF-a je morao da

objavi iznos po kome se vrednost njegove valute može izraziti u zlatu ili drugoj valuti

(obično je to bio US dolar) čija je vrednost bila fiksirana za zlato. Ovaj sistem se

koristio do 1970.godine , kada su inflacija i nezaposlenost u razvijenim zemljama

izmakli kontroli, a ne upotrebljava se od kada su SAD devalvirale dolar za 10 %.

Godine 1978 usvojen je Sistem Drugog Amandmana koji dozvoljava zemljama da

definišu vrednost svoje valute po bilo kom kriterijumu, ali ne mogu da koriste zlato.

Ovaj sistem ne dozvoljava članicama MMF da manipulišu kursnim razlikama ili

međunarodnim fondom uopšte da bi ostvarili ilegalnu dobit. Od njih se takođe zahteva

da intervenišu ukoliko trgovina u njihovoj valuti postane haotična. Ukoliko jedna

strana u međunarodnom ugovoru mora da kupi ili proda stranu valutu, transakcija se

obavlja na deviznoj berzi. Na ovoj berzi takođe trguju i vodeće svetske komercijalne

banke. Ukoliko neka banka nema dovoljno rezervi u traženoj valuti, ona je otkupljuje

od neke druge banke ili svoje centralne banke. Ovo obično ne predstavlja problem ako

banka pripada zemlji koja ima konvertibilnu valutu, ali ako je u pitanju valuta neke

zemlje u razvoju to za banku može predstavljati veliki problem.

9


4.2. Novac i konvertibilnost

U ekonomskoj teoriji ne postoji veća konfuzija od one koja okružuje fenomen novca.

Novac nije samo ekonomska, već i pravna, socijalna i psihološka kategorija. Moglo bi

se reći da novac predstavlja jednu od najvećih kulturnih tekovina čovječanstva.

Definicija novca treba da izrazi njegovu suštinu. Ekonomska teorija najčešće definiše

novac funkcijama koje on obavlja u privredi. Smatra se da su funkcije sredstva

razmene i mere vrednosti osnovne funkcije novca, a da su funkcije sredstva plaćanja,

blaga i svetskog novca njegove sekundarne funkcije izvedene iz osnovnih. Međutim,

samo nabrajanje funkcija novca ne može se prihvatiti kao prava definicija, jer ne

izražava njegovu suštinu, jer je ovakvo definisanje novca površno i može biti štetno za

kvalitet.

Osim funkcija novac ima i druge osobine. Jedna od najvažnijih je kupovna snaga.

Novcem se mogu kupovati druge stvari, od roba do usluga. Međutim, ni kupovna

snaga nije suština novca jer i druge stvari imaju kupovnu moć. Specifićnost novca je u

tome što on poseduje opštu kupovnu moć, na čemu se i zasniva njegova funkcija

blaga.

Jedna od najširih i najboljih definicija novca tvrdi da je novac bilo šta materijalnog ili

nematerijalnog oblika što je opšteprihvaćeno u zamenu za sve ostale robe i usluge, tj.

kao protivrednost za bilo koju transakciju. Prema ovoj definiciji opšta prihvatljivost je

suština novca. Samo on što je opštešrihvaćeno u prometu da obavlja funkcije novca

može se smatrati pravim novcem. Međutim, da bi nešto bilo opšteprihvaćeno kao

novac mora da zadovolji jedan uslov a to je stabilnost vrednosti, ma kako se vrednost

novca izražavala, težinskom količinom metala ili kupovnom snagom. Značaj ove

definicije sastoji se upravo u tome što ukazuje da je stabilnost vrednost, više nego

sama vrednost, suština novca, tj. fundamentalni kvalitet koji može bilo šta pretvoriti u

novac.

Pored ove teorijske postoje i operativne definicije novca koje određujući koncept

novčane mase, u suštini definišu novac sa stanovišta praktičnog upravljanja novcem.

Savremene operativne ili empirijske definicije novca polaze od kriterijuma likvidnosti

10


u definisanju novčane mase tj. novca. Polazeći od ovag kriterijuma, dolazi se u osnovi

do dva koncepta novčane mase-užeg i šireg. Prema užem konceptu u novčanu masu

ulaze sve količine transakcionog novca nastalog kod nebankarskog sektora, a koji je

emitovan od strane banaka i sastoji se od gotovog novca i depozita po viđenju. Prema

širem konceptu novca, u novčanu masu ulaze sva likvidna finansijska sredstva

nebankarskog sektora.

11


5. ZAKLJUČAK

Uvođenje papirnih novčanica u privrednu praksu dovodi do nastanka koncepta i

mehanizma klasične konvertibilnosti. Papirne novčanice su u početku predstavljale

potvrde o deponovanom zlatu kod bankarskih ustanova,na osnovu kojih je deponent

uvek mogao da podigne svoje deponovano zlato iz banke.

Te konvertibilne novčanice sa zlatnim pokrićem od 100% nazivale su se zlatnim

sertifikatima. Međutim, uočavajući da deponenti koji su ostavili zlato na čuvanje

veoma retko podižu svoje zlatne depozite, kao i da se zlatni sertifikati ne vraćaju tako

brzo u banku na konverziju,već da se prihvataju u prometu kao sredstvo plaćanja,

banke su počele da daju kredite u novčanicama koje više nisu imale pokriće u zlatu

100%. Ove su novčanice nazvane banknotama. Bankarskom emisijom banknota u

obliku banknote, privreda je snabdevana mnogo većom količinom novca nego što bi

inače bila izdavanjem kredita u obliku kovanog zlata ili zlatnih sertifikata. Pojava

banknota je, dakle, predstavljala prvi korak u razvoju modernog bankarstva.

Teoretski posmatrano klasična konvertibilnost je bila jedan od najvažnijih

mehanizama punog zlatnog standarda,koji je trajao do Prvog svetskog rata.

Sa izbijanjem Prvog svetskog rata,zemlje su ukinule klasičnu konvertibilnost i prešle

na papirni standard,koji im je dozvoljavao da povećaju količinu novca do nivoa

potrebnog za finansiranje rata.Ukidanje konvertibilnosti imalo je za posledicu inflaciju

i pad vrednosti nacionalnih valuta.

12


LITERATUTA

1. Dr. Dejan.G. – Skripta iz upravljanja finansijama, Šabac 2013 g.

2. Puškar.K. – Međunarodne i javne finansije, Beograd 2001g.

3. Komazec.S., Ristić.Ž. – Monetarne i javne finansije, Viša poslovna škola Beograd,

Beograd 2010 g.

13

Documents

novac i kon