299

МИХАЕЛ АНТОЛОВИЋ UDC 943.0

DIE DEUTSCHE SONDERWEG – О КОНЦЕПТУ ПОСЕБНОСТИ НЕМАЧКЕ ИСТОРИЈЕ

Сажетак: У раду се излаже историографска концепција немачког Sonderweg-а као особеног теоријско-методолошког приступа изучавању немачке историје. Рад анализира порекло, садржај и модификације овог концепта као и његово место и улогу у немачкој историографији.

Кључне речи: Sonderweg, историја Немачке, историографија, методологија историјске науке.

Пораз Немачке у Другом светском рату, разарање материјалних, привредних и људских капацитета у невиђеним размерама, савезничка окупација и подела земље као и вишемилионске жртве Холокауста били су ужасна заоставштина Тре-ћег рајха. „Немачка катастрофа“ како се изразио Фридрих Мајнеке1, имала је, и још увек има, далекосежне последице по национални идентит Немаца и њихов однос према нацистичкој прошлости. Након првобитног шока изазваног тоталним поразом уследили су покушаји да се пронађе одговарајуће рационално објашњење на питање како је нацизам, као појава sui generis, претходно незабележена не само у Немачкој већ и у светској историји, уопште био могућ. Проблем који се при томе логично надовезивао на ово питање, отварајући са собом низ нових, фундаменталних и далекосежних питања, јесте место које епоха нацизма зазузи-ма у немачкој историји. Да ли је нацизам логична и неминовна последица исто-ријских услова развитка немачких земаља у постнаполеоновско доба, или се пак ради о својеврсном „исклизнућу“ из уобичајеног тока немачке историје? Да ли је могуће, sub specie aeternitatis, након историјског искуства Трећег рајха и Холо-кауста говорити о континуитету немачке историје или се немачка историја може посматрати само као низ развојних дисконтинуитета? Какав вредоносни став заузе-ти према овој епохи немачке историје тј. да ли је посматрати као непоновљиви и

1 Friedrich Meinecke, Die deutsche Katastrophe: Betrachtungen und Erinnerungen, Wiesbaden 1946.

300

специфични феномен немачког пута кроз историју или је у покушају њеног пот-пунијег разумевања потребно прибећи историјским компарацијама са сличним, првенствено тоталитарним режимима које је изнедрило XX столеће? Ако се изабере други пут, он пак намеће питање, истина ваннаучно, да ли је такав поступак уопште примерен и етичан? Наиме, не крије ли се иза привида научности, тек настојање, инспирисано различитим идеолошким и политичким разлозима или пак, моралним дилемама, за релативизацијом злодела почињених од стране нацистичког режима?

Ова и друга питања која засецају у саму срж историјске науке појавила су се као кључни проблеми на које су немачки историчари и сви они које се немачком историјом професионално баве, морали да изнађу адекватне одговоре. Задатак нимало лак, посебно ако се има у виду улога коју је немачки историзам одиграо у креирању и националној консолидацији Бизмарковог рајха. Дакле, поред научних аргумената, ваљало је прво прекинути традицију историoграфске апологетике брижљиво неговане у Немачкој још од времена Ранкеа и његових наследника. Оста-рели бард нeмачке историографије Фридрих Мајнеке, чија поједина дела представ-љају образац за претварање историјске науке у средство оправдања виших циљева државне политике,2 непосредно након окончања Другог светског рата, први је покушао да објасни феномен нацизма, додуше са конзервативних апологетских по-зиција. У својој књизи Немачка катастрофа (1946) изнео је становиште да нацио-налсоцијализам није имао искључиво немачке корене већ да његове узроке треба тражити у револуционарним идејама из 1789. које су омогућиле „провалу маса“ у политику и отвориле врата материјализму, национализму и комунизму док је Адолф Хитлер отелотворење најгорег и најзлокобнијег успона и испољавања Хегелове идеје о свемоћној државној власти.3 Слична је била и аргументација Герхарда Ри-тера који је успон пруског милитаризма објашњавао развојем историјских окол-ности у Западној Европи.4 Обојици историчара било је заједничко схватање по коме је нацизам краткотрајна аберација у иначе, здравом току немачке историје која је услед ширења страних идеја била обузета „демонијом моћи“ док је немачки пораз у Првом светско рату створио услове за појаву нове врсте масовне политичке демагогије која је омогућила Хитлерово ступање на власт. Са друге стране, исто-ричари у Источној Немачкој (DDR) развили су историјску аргументацију која је доказивала да је развој немачке историје од Лутера и Реформације у XVI веку изгра-дио такве услове који су нужно кулминирали у нацистичком преузимању власти 1933. Овакво тумачење нацизма доследно је формулисао Александер Абуш у своме делу Странпутица нације (1947).� Нешто раније, непосредно по окончању рата,

2 У овом смислу је парадигматично његово чувено дело Космополитизам и национална држава – Weltbürgertum und Nationalstaat (1908) у коме је изложио своју апологију Бизмар-ковог рајха.

3 Види напомену 14 Gerhard Ritter, Europa und die deutsche Frage. Betrachtungen über die geschichtliche

Eigenart des deutschen Staatsdenkens, München 1948.� Alexander Abusch, Der Irrweg der Nation: Ein Beitrag zum Verständnis der deutschen Ge-

schichte, Berlin 1947. У исто време, источнонемачка историографија је, критикујући реак-

301

свој суд о Немачкој и њеној историји изнео је и гласовити британски историчар Алан Џ. П. Тејлор у књизи Ток немачке историје6 у којој је, под утиском тек окон-чаних ратних сукоба, у тумачењу нацизма остао на површини задовољивши се веома уопштеним и тешко доказивим тврдњама.7

До велике прекретнице у научном сагледавању немачке историје дошло је кра-јем 50-их година XX века када је Фриц Фишер, у својој познатој студији Захват за светском моћи,8 проблематизовао питање немачке одговорности за Први свет-ски рат, отворивши питање континуитета у спољнополитичким циљевима вил-хелминске и хитлеровске Немачке. Фишер се супротставио раније увреженом мишљењу које је националсоцијализам тумачило као неприродну деформацију у, иначе, позитивном историјском развоју Немачке указавши на мноштво структурних елемената који говоре у прилог јасног историјског континуитета преднацистичке и нацистичке Немачке.9 Фишерово контроверзно дело указало је на правац истра-живања који је следила млађа генерација немачких историчара интелектуално стасала током 60-их година. Прихватајући тезу о континуитету немачког ауто-ритаризма и милитаризма као особених одлика модерне немачке историје, ова група историчара, критички настројених како према немачкој прошлости тако и

ционарну историјску традицију која је довела до Трећег рајха чији је наследник Савезна Република Немачка, у први план истицала револуционарни ток немачке историје који от-почиње са Томасом Минцером и Немачким сељачким ратом у XVI веку и који је омогућио стварање прве социјалистичке државе на немачком тлу – Демократске Републике Немачке. Види: Robert Walinski-Kiehl, Reformation History and Political Mythology in the German Demo-cratic Republic 1949–89, European History Quarterly, 34 (2004), 43–67, као и изванредан чла-нак: Stefan Berger, A Return to the National Paradigm? National History Writing in Germany, Italy, France and Britain from 1945 to the Present, The Journal of Modern History, 77, (2005), 629–678.

� A.J.P. Taylor, The Course of German History, London 1945.7 Поводећи се за раширеном представом о Немачкој као земљи која је посредством војне

силе вековима настојала да успостави своју доминацију на просторима источне и средње Европе,Тејлор је тврдио да је немачки народ током своје дуге историје искусио све изузев нормалности и да само нормална особа није утиснула свој печат на немачку историју. Види: A.JP. Taylor, The Course of German History, London 1961,1. Слично мишљење према коме читава нововековна историја Немачке представља континуирани развој који своју природну утоку има у националсоцијализму заступа и Вилијам Шајрер налазећи корене нацизма још у Лутеровој Реформацији. Види: William Shirer, Uspon i pad Trećeg rajha, I–IV, Zagreb 1977.

8 Fritz Fischer, Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschlands 1914–1918, Düselldorf 1961.

9 Фишеров приступ тумачењу немачке прошлости изазвао је жучне полемике међу не-мачким историчарима тако да се веома брзо након објављивања његове књиге почело го-ворити о тзв. „Фишеровој контроверзи“. Целовит поглед на овај проблем немачке истори-ографије дају: Imanuel Geiss, Die Fischer Kontroverse. Ein kritischer Beitrag zum Verhältnis zwischen Historiographie und Politik in der Bundesrepublik, Studien über Geschichte und Ge-schichtswissenschaft, Frankfurt am Main 1972, 108–198; John A. Moses, The Politics of Ilusion: The Fischer Controversy in German Historiography, London 1975; Volker Berghahn, Die Fischer-Kontroverse: 15 Jahre danach, Geschichte und Gesellschaft, 6 (1980), 403–419.

302

у односу на традиционалну немачку историографију оличену у делима Фридриха Мајнекеа и његових следбеника, формулисала је почетком 70-их година тезу о посебном или нарочитом путу немачке историје – die deutsche Sonderweg. Идеја која стоји у основи овога концепта јесте став да је немачка историја XIX века имала суштински другачији ток у односу на историјски развој западноевропских земаља и Сједињених Америчких Држава и која је, услед одсуства буржоаске револуције и на њој утемељене либералне политичке културе попримила „ненормалан“ смер који је своје нужно исходиште имао у нацистичкој диктатури.10 При томе, сама идеја о „немачком посебном путу“ није била нова већ јој је, у темељно измењеним историјским околностима, дат нови садржај.

Идеја о посебности немачке историје била је саставни део Weltanschaung-a многих немачки историчара у XIX веку. Она је почивала на поносном уверењу у супериорност немачке културе којој је супротстављана декаденције савремене циви-лизације чији су главни носиоци биле земље западне Европе, пре свих Француска и Велика Британија.11 Уместо парламентаризма, владавине странака, револуције и либерализма као политичког обрасца, немачка интелектуална елита а са њима, свакако и историчари, делила је уверење у предности немачког система оличеног у непарламентарној уставној монархији. Оданост традиционалним немачким вредностима, постојање ефикасних јавних служби те дуга историја друштвених реформи извођених од стране државних власти уместо либерализма, револуција и партијске владавине, представљали су елементе немачке изузетности која је, у очима савременика доживљавана као доказ немачке надмоћи и предности у односу на развијене западне земље бремените социјалним конфликтима и опасностима од револуционарних потреса. Ово последње, разуме се, односило се у првом реду на највећег немачког ривала, Француску. Оснажен израженим националистичким набојем овај систем вредности доживео је своју кулминацију непосредно пред рат у чувеним „идејама из 1914“.12 Искуство Првог светског рата те стварање Вајмарске републике поткопало је убедљивост оваквог начина мишљења па су поједини историчари као што су Ото Хинце и Ернст Трелч изразили сумњу у вредности

10 Neil Gregor, Nazism, Oxford 2000, 59.11 Општа духовна клима у Немачкој на прелому векова јасно је разликовала квалитет

и квантитет између „културе мале средине, настале органски, стихијно, из обичајности, присности и поверења, и – цивилизације анонимног урбаног друштва, које се ослања на капитализам, на технику и хладни прорачун.“, Slobodan Grubačić, Istorija nemačke kulture, Sremski Karlovci, Novi Sad 2001, 420; Jürgen Kocka, Asymmetrical Historical Comparison: The Case of the German Sonderweg, History and Theory, Vol. 38, No. 1, (1999), 41.

12 Немачки интелектуалци су дали масовну подршку влади у вођењу рата величајући немачки гениј и супротстављајући немачки дух вредностима западне цивилизације. У исто време они су одбацивали велике идеје Француске револуције у име принципа дужности, реда и правде. Расположење духова најсликовитије предочава држање остарелог Макса Ве-бера који је по отпочињању рата са одушевљењем писао о „великом и предивном рату“ жа-лећи једино што због поодмаклих година не може да се упути на фронт. Golo Mann, Deutsche Geschichte des 19. und 20. Jahrhunderts, Frankfurt am Main 2004, 590–592.

303

немачког „посебног пута“ да би након Другог светског рата он у потпуности био дискредитован и одбачен.13

Либерално-демократска верзија14 теорије о посебном току немачке историје обновљена је, као што смо истакли током 70-их година XX. века. Настојећи да прекине везу историографије са немачким национализмом и преиспитујући „на-слеђену национално-државну, а и идеалистичку оријентацију, које је већина исто-ричара традиционално делила“15 генерација млађих историчара је, полазећи од идејног наслеђа Фридриха Енгелса и Макса Вебера, изградила нову концепцију историјске науке која је своје методолошко упориште имала у социјалној истори-ји. Прихватајући, са друге стране, импулсе који су долазили из „убрзаног успона системских друштвених наука у СР Немачкој после 1950“16 током 60-их година настала је „историјска социјална наука“ – Historische Sozialwissenschaft са среди-штем на Универзитету у Билефелду, по коме је веома брзо постала позната под називом „Билефелдска школа“.

Круг историчара у Билефелду постао је најгорљивији заступник реинтерпре-тиране концепције немачког Sonderweg-а.17 Основно питање на које је она настојала да одговори било је: зашто је Немачка, супротно од високо развијених земаља западне и северне Европе те Сједињених Америчких Држава постала фашистича и тоталитарна диктатура у свеопштој кризи која је захватила свет током 20-их и 30-их година XX века. Одатле је искуство нацизма стављено у средиште историјског истраживања док су његови историјски узроци тражени у времену које је уследило након Наполеоновог укидања Светог римског царства немачког народа 1806. године.18 Не доводећи у питање краткорочне факторе који су допринели брзом колапсу Вајмарске рапублике и појави нацизма историчари су, враћајући се на историју Немачке током XVIII и посебно XIX. века, на основу поређења са за-падним земљама, утврдили „специфичности немачке историје, структуре и процесе, услове и искуства за која, наравно, нису сматрали да су нужно водили непосредно ка националсоцијализму али, која су на дуги рок, онемогућили развој

13 Jürgen Kocka, German History before Hitler: The Debate about the German Sonderweg, Journal of Contemporary History, Vol. 23, No. 1, (1988), 3.

14 Задржавајући ранији телеолошки поглед на немачку историју, додуше, са другим вредоносним предзнаком, реинтерпретирана у либерално-демократском духу, концепција немачког Sonderweg-а је постала средство помоћу којега је требало немачку националну историју прогласити неуспешном. S. Berger, н.д., 644.

15 Андреј Митровић, Теоријски усмерено сазнавање историје, у: Јирген К о к а, О исто-ријској науци, Београд 1994, 327.

16 Исто, 32717 Треба нагласити да концепција Sonderweg-a није и не представља систематски изло-

жену и јасно заокружену теорију нити су је сами њени заговорници таквом сматрали. Сам израз „die deutsche Sonderweg“ у смислу једне посебне теоријске оријентације у приступу немачкој историји, употребљавали су углавном њени критичари.

18 Постоје, додуше ретки, покушаји да се концепција Sonderweg-а примени и на ранији период па чак и на целокупну немачку историју. Види: Charles W. Ingrao, A Pre-Revolutionary Sonderweg, German History, 20, (2002), 279–286.

304

либералне демократије и коначно, олакшали успон фашизма.“19 Закључци до којих су дошли историчари, углавном припадници „Билефелдске школе“, могу се свести на следеће:

Оно што карактерише историју Немачке у периоду од стварања Другог Рајха 1871. до 1945. јесте процес снажне економске модернизације који није био праћен адекватном модернизацијом политичких односа. Одатле суштински проблем мо-дерне немачке историје представља међусобан раскорак између премодерног ауто-ритарног политичког система и модерне капиталистичке тржишне економије.20 Својеврсној посебности нововековне немачке историје допринела је и закаснела национална интеграција што је за последицу имало одсуство пуног искуства конститутивних феномена модерности попут Просветитељства и политичког хуманизма.21 Немачко уједињење остварено је војно-политичким средствима тзв. „револуцијом одозго“22 а не народном демократском револуцијом, чиме је било омогућено стварање ауторитарне државе (Obrigkeitsstaat) у којој су доминантан утицај имали конзервативни земљопоседнички кругови јункера са простора источ-но од Елбе и њихови савезници, „феудализовани“ крупни индустријалци. Јункери, окосница пруске елите, као и виши чиновници, задржали су своју снагу и утицај и у XX веку. Сличан је био случај и са официрским кором који је, доследно пру-ској традицији, био изван цивилне контроле.23 Политички систем Другог Рајха

19 J. Kocka, German History before Hitler: The Debate about the German Sonderweg, 420 Hans-Ulrich Wehler, Das deutsche Kaiserreich 1871–1918, Göttingen 1975, 17; Преломни

тренутак у заокруживању концепта Sonderweg-а представља синтеза Ханса-Улриха Велера, Немачко царство (Hans-Ulrich Wehler, Das deutsche Kaiserreich 1871–1918, Göttingen 1973.) Надовезујући се на радове историчара који су наглашавали значај континуитета између епохе Бизмарковог царства и нацистичког ступања на власт, Велер је настојао да пронађе дубинске чиниоце који су омогућили појаву нацизма. Иако се супротстављао редукционис-тичком објашњавању политичког живота економским разлозима, сматрао је да „ма колико дугачак и заобилазан, судбоносни „Sonderweg“ води Немце од Бизмарка ка Хитлеру.“ Hans-Ulrich Wehler, Bismarck und der Imperialismus, Cologne 1969, 501–502.

21 Ову идеју изложио је филозоф Хелмут Плеснер (Helmuth Plessner) у својој утицајној студији Die verspätete Nation. Über die politische Verführbahrkeit bürgerlichen Geistes,Stuttgart 1959. Види превод на српски језик: Zakasnela nacija. O političkoj povodljivosti građanskog duha, Sremski Karlovci, Novi Sad 2005.

22 Војно решење било је средство остаривања немачког националног уједињења што је Јакоб Буркхарт окарактерисао као „велику немачку револуцију“. Јакоб Буркхарт, Размат-рања о светској историји, Београд 1996, 224.

23 Hans Rosenberg, Grosse Depression und Bismarckzeit. Wirtschaftsablauf, Gesellschaft und Politik in Mitteleuropa, Berlin 1967. Розенбергов приступ карактерише идеја о „дугим тала-сима“ као методолошки оквир за објашњење друштвених и политичких феномена историје Другог рајха. Истражујући економске структуре Немачког царства, Розенберг је концепту Sonderweg-а дао дубље значење. У исто време, његов метод сведочи о продору историјс-ке социологије Макса Вебера, идеја чувене Франкфуртске школе и теорије модернизације у немачку историографију. Види: Robert Moeller, The Kaiserreich Recast?: Continuity and Change in Modern German Historiography, Journal of Social History, Vol. 17, No. 4, (1983–84), 656–657.

305

скривао је у себи иманентну слабост оличену у ограниченом и неразвијеном парламентаризму те ригидном партијском систему24 који је омогућавао да се политички и економски интереси остварују ванпарламентарним начинима. Премда је немачко царство формално било устројено као уставна монархија, у стварности је оно представљало „псеудоуставни половични апсолутизам“25 будући да су све главне полуге апсолутистичке државе – војска, државна служба те дипломатија, остале у пуној ингеренцији немачког цара и аристократије мимо било какве спољне контроле од стране владе или парламента.26 Нове интересне групе, блиске цару и аристократским круговима, попут „Савеза пољопривредника“ (Bund der Landwirte), „Удружења за унапређење морнарице“ (Flottenverein) и „Пангерманског савеза“ (Alldeutscher Verband) остваривале су снажан утицај на вођење државне политике са високих позиција у војсци и државној администрацији.27 На тај начин, било је омогућено формирање „савеза жита и челика“ и „окупљање“ конзервативних снага (Sammlungspolitik) што је навело Ханса-Улриха Велера да дефинише Други рајх као „чудновату мешавину високо успешне капиталистичке индустријализације и социо-економске модернизације на једној страни и преживелих преиндустријских институција, распореда моћи и културе на другој – једна нестабилна мешавина чије су унутрашње напетости водиле ка снажним унутрашњим угњетавањима и манипулацијама као и ка прилично агресивној спољној политици“.28 Немачка аристократија је у новом царству успела да сачува свој друштвени утицај, али је била принуђена да у домену економског живота устукне пред буржоазијом која је показала невероватну ефикасност у брзој индустријализацији земље. Међутим, економска модернизација била је праћена очувањем политичког status quo који је обезбеђивао племству одлучујући политички утицај обзиром да се немачка буржо-азија, у замену за несметано привређивање, одрекла свога политичког либерализма. Слабљењу либералних идеја међу грађанством допринела је и економска криза из 1873. која је поспешила страхове од претеће „црвене опасности“ и наступајућег доба маса. У исто време, средњи слојеви друштва су били без икаквог стварног политичког утицаја подвргнути власти „прединдустријских“ елита док је ситно грађанство спремно подупирало „савез трона и олтара“ и корпоративно уређење друштва, очекујући обезбеђење Немачкој сигурног „места под сунцем“ и заштиту од нарастајуће снаге радништва. Ауторитарна држава је на ове изазове одговорила притиском на Социјалдемократску партију, као легитимног заступника радничких

24 Karl Dietrich Bracher, Die Auflösung der Weimarer Republik, Villingen 1955; Gerhard Ritter, Deutscher und britischer Parlamentarismus. Ein verfassungsgeschichtlicherVergleich, Tübingen 1962; Ernst Fraenke l, Deutschland und die westlichen Demokratien, Stuttgart 1964;

25 Hans-Ulrich Wehler, Das deutsche Kaiserreich 1871–1918, 60–63.26 Политичку културу Бизмарковог рајха Велер је окарактерисао као вид „бонапартис-

тичке полудиктатуре“ која се у вилхелминском раздобљу развила у „ауторитарну поликра-тију конкурентских центара моћи“. Исто, 65–69.

27 Изразита слабост политичких партија и снага различитих интересних група пред-стављале су још једну у низу немачких специфичности. Исто, 90–96.

28 J. Kocka, German History before Hitler: The Debate about the German Sonderweg, 5.

306

интереса, употребљавајући против ње сва располижива средства – војску, полицију, цркву и образовни систем, проскрибујући социјалдемократе као „другове без отаџ-бине“ (vaterlandslose Gesellen) због њихове интернационалистичке оријентације. Против социјалдемократа је Бизмарк употребио две тактике – једну је оличавао тзв. „социјални империјализам“, односно преусмеравање унутрашњих друштве-них напетости у сфере међународне политике,29 док је други вид скретања пажње немачке јавности са нараслих унутрашњих конфликата представљала тзв. „политика стигматизације“ различитих мањинских група у друштвеној стуктури царства које су заједничким именитељем означаване као „непријатељи Рајха“ (Reichsfeinde).30

Унутрашње друштвене супротности, постојање снажне ауторитарне државе, одсуство демократске политичке културе те изразити утицај конзервативних и антилибералних идеја,31 заједно са свим претходно поменутим чиниоцима, потак-нули су Немачку на спољнополитичку експанзију која је кулминирала Првим светским ратом. Услед одсуства парламентарних средстава контроле над војском и дипломатијом, иманентног политичком систему Другог Рајха, рат у који су елите повеле Немачку је био неизбежан. Вођени осећањем о постојању перманентне унутрашње- и спољнополитичке опасности оличене у социјалистима и царској Русији, конзервативни представници немачке елите прихватили су рат као прилику за обрачун са непријатељем како би заштитили своје позиције. Недовршена рево-луција која је уследила 1918/1919. није могла да реши нагомилане историјске против-уречности које је пораз у рату само продубио те су раздобље светске економске кризе и опште кризе парламентарних демократија, представљали погодну основу за успостављање нацистичког политичког система који је представљао још један вид „револуције одозго“ у народу са веома дугом историјом неуспешних покушаја изградње либералних демократских институција.32

29 Hans-Ulrich Wehler, Das deutsche Kaiserreich 1871–1918., 67.30 Исто, 96–100. На тај начин је, још у доба Другог Рајха, у јавности створена слика о

социјалистима, католицима, левим либералима тзв. „прогресистима“, Пољацима и Јевреји-ма као непријатељима немачке нације. Мржња према овим мањинским групама била је инструментализована и представљала је додатни подстицај агресивном немачком нацио-нализму који је обележио политичку културу Бизмарковог и Вилхелминског царства. Као што примећује Е. Хобсбаум, у времену 1870–1918. неизвесност положаја ситног и средњег грађанства отворило је пут успону милитантне десничарске идеологије која је, манипули-шући раширеним осећањем „угрожености“ средњих слојева, као претњу легитимном порет-ку означавала широки спектар сачињен од „радника, страних држава и појединаца, имигра-ната, капиталиста и финансијера, тако лако поистовећених са Јеврејима, који су такође, доживљавани и као револуционарни агитатори“. Erik Hobsbau m, Nacije i nacionalizam od 1780. Program, mit, stvarnost, Beograd 1996, 136.

31 Leonard Krieger, The German Idea of Freedom. History of a Political Tradition, Chicago, London 1957; Kurt Sontheimer, Antidemokratisches Denken in der Weimarer Republik, München 1962; George L. Mosse, The Crisis of German Ideology. Intellectual Origins of the Third Reich, New York 1964; Fritz Stern, The Politics of Cultural Despair. A Study in the Rise of German Ideology, Garden City, New York 1965.

32 R. Moeller, The Kaiserreich Recast?: Continuity and Change in Modern German Histo-riography, 655–656.

307

Поред неоспорних доприноса разумевању модерне немачке историје, концепт Sonderweg-a изазвао је бројне полемике и спорења у немачкој историографији. Јир-ген Кока, и сам поборник овог методолошког полазишта, класификовао је критике упућене овом концепту у пет карактеристичних група питања:33

1. Истакнути немачки историчар Томас Нипердеј сматрао је да методолошки није утемељено савремену немачку историју сагледавати искључиво са становишта 1933 тј. са есхатолошког гледишта према коме је целокупна немачка историја нуж-но водила ка 1933. односно, нацистичком преузимању власти.34 Из његове визуре Други Рајх се не може интерпретирати као нека врста историјске припреме за до-гађаје и процесе који су се догодили за време нацистичке епохе већ искључиво у укупном историјском контексту ондашњег времена.

2. Веома много је била критикована имплицитна идеја на којој почива концепт Sonderweg-a о постојању „нормалног пута“ који Немачка није следила. Ако је Не-мачка имала свој „посебан историјски пут“, онда је оправдано закључити да су друге, пре свега, земље западне и северне Европе, следиле „нормалан пут“ из чега следи неколико суштинских замерки: историјски развој Француске, Велике Бри-таније, САД и скандинавских земаља је међусобно био толико различит да је тешко говорити о неким заједничким одликама већ је пре могуће доћи до закључка да је свака од ових земаља имала свој специфичан развитак или свој особени Sonder-weg. У исто време, развој парламентаризма и демократије у Великој Британији и Француској, не може се сматрати правилом већ, ако се упореди са укупним

33 J. Kocka, German History before Hitler: The Debate about the German Sonderweg, 7–10.34 Thomas Nipperdey, 1933 und die Kontinuität der deutschen Geschichte, Historische

Zeitschrift, 227 (1978), 86–111. Томас Нипердеј је своје погледе на модерну немачку историју консеквентно изложио у својој маестралној историографској синтези: Thomas Nipperdey, Deutsche Geschichte1866–1918. Band 1: Arbeitswelt und Bürgergeist, München 1990; Band 2: Machtstaat vor der Demokratie, München 1992. Приказ историје Другог Рајха коју су изло-жили припадници „Билефелдске школе“ Нипердеј је одбацио као сувише поједностављен и једностран. Супротстављајући се суду о искључиво ауторитарном карактеру владајуће елите он је изнео тезу о постојању реформски оријентисаних припадника државне админис-трације и либералне аристократије. Насупрот кризе и друштвене нестабилности, Нипердеј је указао на константно повећање стандарда различитих друштвених слојева што је допри-носило повећању опште стабилности друштвеног поретка. Њему је, такође, страна и идеја о „феудализацији“ буржоазије сматрајући да је једино утицај традиционалних друштвених снага на немачко грађанство био већи него у појединим западноевропским земљама. У исто време, оно није било инфериорно у односу на аристократију већ се, напротив, слободно може говорити о „буржоаској хегемонији“ у Другом Рајху. Сагледавајући немачку историју у европском контексту, Нипердеј је одбацио национализам, империјализам и критику модер-ности као посебне немачке специфичности будући да они чине корпус феномена зеједнич-ких свим европским земљама. Стога је Нипердеј мишљења да није оправадано епоху Другог Рајха означавати као „протофашистичку“ нити у њој тражити историјске узроке који су до-вели до појаве нацизма.

308

деветнаестовековним историјским разитком европских земаља, британски и фран-цуски случај представљају изузетке од општег тока европске историје.35

3. На мети критике нашле су се и појаве „дугог трајања“ на чему су заговорници Sonderweg-а управо, инсистирали. Бројна истраживања нагласила су значај кратко-трајних чинилаца који су водили појави нацизма, попут Првог светског рата и његових последица, својеврсне брутализације свакодневног живота и обичаја, инф-лације, распада традиционалних вредности, светске економске кризе и слично.

4. Насупрот елементима заостајања у односу на западноевропске земље, поједини историчари су указали на снажне модернизацијске процесе36 који су се одвијали у Другом рајху те на значајну улогу коју је при томе имала немачка буржоазија. Истраживања су, такође, показала да она није била прожетом аристо-кратским утицајем више но што је то био случај са буржоазијом у Енглеској или Француској.

5. Концепту Sonderweg-а упућена је критика и са традиционалних геополитичких позиција које у први ред стављају важност географског положаја који Немачка заузима у Европи. Суштински аргумент оваквог приступа немачкој историји са-стоји се у истицању непостојања снажне уједињене немачке националне државе у средњој Европи као чињенице која је обезбеђивала равнотежу снага између великих европских сила у новом веку. Уједињењем Немачке поремећен је баланс снага у Европи који је представљао основну полугу европског система међународних

35 Критику са ових позиција упутили су Ернст Нолте и Бернд Фауленбах. Ernst Nolte, Referat, in: Deutscher Sonderweg – Mythos oder Realität?, München, Wien 1982, 34–39; Bernd Faulenbach, Ideologie des deutschen Weges. Die deutsche Geschichte in des Historiographie zwischen Kaiserreich und Nationalsozialismus, München 1980; Bernd Faulenbach, „Deutscher Sonderweg“. Zur Geschichte und Problematik einer zentralen Kategorie des deutschen geschi-chtlichen Bewustseins, Aus Politik und Zeitgeschichte, 33, (1981), 3–21. За конзервативног не-мачког историчара Михаела Штирмера теза о немачком Sonderweg-у је научно и теоријски несигурна будући да идеализује историјски, друштвени и политички развитак појединих ев-ропских земаља обзиром да у Европи постоји мноштво различитих и посебних видова исто-ријских искустава. Michael Stürmer, Referat, in: Deutscher Sonderweg – Mythos oder Realität?, München, Wien 1982, 40–45; Критику идеализације Запада изнела су и двојица британских историчара, Дејвид Блекборн и Џеф Ели, који су концепт Sonderweg-а критиковали у свим његовим аспектима. David Blackbourn, Geoff Eley, Mythen deutscher Geschichtsschreibung, Berlin 1980. Књига је била добро примљена међу конзервативним немачким научницима и публицистима који су заговарали неопходност позитивнијег сагледавања немачке исто-рије ослобођене бремена нацистичке прошлости. Постоји и проширено издање на енглес-ком језику The Peculiarities of German History. Bourgeois Society and Politics in 19th Century Germany, Oxford 1984.

36 Блекборн и Ели су, као историјски мит, оповргавали тезу о неуспешној револуцији 1848. која је за последицу имала конзервацију друштвених односа и успорену модерниза-цију Немачке. Своје погледе Ели је даље развио у своме делу From Unification to Nazism. Reinterpreting the German Past, London 1986. У ову школу мишљења спада и већ поменути Michael Stürmer, Das ruhelose Reich.Deutschland 1866–1918, Berlin 1983.

309

односа од окончања Тридесетогодишњег рата што је, на послетку, довело до свет-ског сукоба.37

Овим критикама на концепт Sonderweg-а треба додати и утицај који је на немачку историографију имала чувена „свађа историчара“ (Historikerstreit) средином 80-их година. Њен покретач, Ернст Нолте, заложио се за радикално превредновање немачке прошлости смештајући нацизам у општи контекст европске и светске исто-рије XX века и налазећи његове узроке у Стаљиновој диктатури и опасности коју је по европске земље представљао комунизам.38 Сличан је био и поступак угледног француског историчара Франсоа Фиреа39 који је појаву фашизма у Европи тумачио одговором на бољшевичку револуцију 1917. Заједно са претходним примедбама, ово стављање нацизма у контекст европске историје додатно је релативизовало и довело у питање концепт немачког Sonderweg-а.40 Упркос томе, његови водећи заступници нису га се одрекли већ су, донекле, модификовали своје погледе док је млађа генерација немачких историчара у целини одбацила ово методолошко

37 Заступници оваквог погледа на немачку историју су, у првом реду, угледни историчари Хаген Шулце, Клаус Хилдебранд и већ помињани Михаел Штирмер. Види: Hagen Schulze, Weimar. Deutschland 1917–1933, Berlin 1982; Klaus Hildebrand, Deutscher Sonderweg und „Drittes Reich“. Betrachtungen über ein Grundproblem der deutschen und europäischen Geschichte im 19. und 20. Jahrhundert, u: Wolfgang Michalka, Die nationalsozialistische Machtergreifung, Paderborn, München, Wien, Zürich 1984. Хилдебранд је мишљења да не може бити говора о немачком „посебном путу“ који је довео до Трећег рајха. Он заговара тезу o немачком „влас-титом путу“ (Eigenweg): Немачка је 1871. постала довољно снажна да поремети равнотежу снага европских сила али није имала довољно снаге да наметне своју хегемонију Европи.

38 Средишњи проблем Historikerstreit-а представљало је питање: да ли је нацистичко уништавање Јевреја представљало посебну и јединствену (einzigartig) појаву у људској исто-рији или се, пак, она може поредити са другим масовним уништавањем народа у прошлости човечанства. Нолте је на ово питање одговорио позитивно сматрајући да Холокауст нема у себи ничега оригиналног већ да је он копија, односно реакција, рођена из страха према масовним покољима које су донеле револуција и комунизам у Русији. Дакле, „архипелаг Гу-лаг“ претходио је Аушвицу као што су „класна борба“ и ликвидација „класног непријатеља“ антиципирали нацистичко уништавање „непријатеља расе“. Једину посебност у нацистич-ком уништавању Јевреја Нолте је видео у чињеници да је Трећи рајх уништавање људства поставио на индустријску основу развијајући својеврсну „индустрију смрти“. Релативиза-ција злочина и својеврсни цинизам који чине подтекст оваковог тумачења нацизма изазвали су бројне полемике не само међу немачким историчарима већ и у ширем кругу немачких интелектуалаца. Најоштрији опоненти Нолтеу и његовим истомишљеницима били су фило-зоф Јирген Хабермас и историчари „Билефелдске школе“: Ханс-Улрих Велер, Јирген Кока, Ханс Момзен (Hans Mommsen), Волфганг Момзен (Wolfgang Mommsen) и издавач магази-на Spiegel, Рудолф Аугштајн (Rudolf Augstein). О Historikerstreit-у види: „Historikerstreit“.Die Dokumentation der Kontroverse um die Einzigartigkeit der nationalsozialistischen Juden-vernichtung, München 1987; Jürgen Peter, Die Historikerstreit und die Suche nach einer nationalen Identität der achtziger Jahre, Frankfurt am Main 1995.

39 Франсоа Фире, Прошлост једне илузије. Комунизам у 20. веку, Београд 1996. као и његова преписка са Ернстом Нолтеом: Непријатељска блискост. Комунизам и фашизам у 20. веку. Једна коресподенција, Београд 2006.

40 Jürgen Kocka, Asymmetrical Historical Comparison:, 45.

310

становиште тврдећи да су све европске земље у XX столећу следиле свој сопствени пут те да, стога, нема ништа специфично и другачије када је реч о Немачкој.41 На крају сваког бављења модерном немачком историјом ипак се налази круцијални проблем Трећег рајха42 те је тешко за очекивати да је, као шо показује изучавање Француске револуције, могуће избећи сврставање на једну или другу страну, тј. прихватање или одбацивање овог историографског концепта.43

У сваком случају, методолошке новине које је Sonderweg унео у историографију остају њено трајно наслеђе и не могу бити у потпуности одбачене. Ово се, пре свега, односи на историографски утврђену чињеница да се једино Немачка током друге половине XIX века истовремено суочила са три процеса који одликују модерну епоху: образовање националне државе, завођење уставности и нарасли социјални проблеми као резултат убрзане индустријализације. Последице међусоб-не интеракције ова три свеобухватна процеса огледале су се у нарочитом начину националног уједињења, великој улози војних кругова у немачком друштву, спе-цифичној политичкој култури са иманантним нелибералним обележјима, закрж-љалом парламентаризму, малом утицају политичких странака на вођење државне политике те посебном карактеру немачког радништва које се, упркос снажним социјалним мерама државе, рано сврстало у опозицију према режиму.44 Са друге стране, иако у светлу нових истраживања више није оправдано говорити о „неус-пелој грађанској револуцији“, она су, ипак, показала да је немачко грађанство у знатно мањој мери утицало на обликовање немачког друштва него што је то био случај у неким западноевропским земљама. Томе треба придодати снажну биро-кратску традицију у Немачкој која је њу учинила другачијом како у односу на европски Исток тако и у односу на западну Европу омогућивши успостављање снажне и широко прихваћене ауторитарне државе. Непосредна последица оваквог развоја било је својеврсно одсуство либералних грађанских вредности у немачком друштву које је зауставило демократизацију Немачког царства све до његовог краја 1918. и оформило специфичан менталитет и социјални миље који је већину својих нада и очекивања полагао у акцију државе.4�

41 Jürgen Kocka, Nach dem Ende des Sonderwegs: Zur Tragfähigkeit eines Konzepts, у: A. Bauernkämper (ed.), Doppelte Zeitgeschichte, Göttingen 1998, 364–375.

42 Видети најновији синтетски преглед историје Трећег рајха из пера угледног британског историчара: Michael Burleigh, The Third Reich. A new History, New York, London 2000. Барлеј се такође служи методом компарације између Стаљиновог Совјетског Савеза и Хитлерове Немачке које сагледава у контексту тоталитарних држава са израженом улогом комунизма, односно, нацизма као облика политичке религије.

43 Hans-Ulrich Wehler, A Guide to Future Research on the Kaiserreich?, Central European History, Vol. 29, No. 4 (1996), 541–572. Значајне разлике и често дијаметрално супротставље-на гледишта на многа значајна питања немачке историје која постоје међу историчарима епохе немачког Другог Рајха, својеврсно су сведочанство о утицају садашњости на изуча-вање и још више на тумачење прошлости.

44 J. Kocka, Asymmetrical Historical Comparison, 45.4� Исто, стр. 46.

311

Упркос променама које су наступиле крајем 80-их и током 90-их година прошлог века – поновно уједињењe Немачке (1989–1990), својеврсна „европеизације“ немачке историје те усмереност савремене историографије на нове друштвене и културне проблеме типичне за сва западноевропска друштва, концепт немачког Sonderweg-а и даље пружа историчарима подстицајан методолошки оквир. Ово првенствено кроз указивање на структуре и процесе који су поспешили крах Вајмарске репуб-лике и омогућили успон нацизма као централног проблема немачке историје. При томе, Sonderweg се показао као далеко захвалнији и плоднији у објашњавању сла-бости Вајмарске Немачке него у откривању специфичних узрока који су довели до „немачке катастрофе“ чији саставни део представља и Холокауст. Полазећи од питања шта је то што је омогућило да Немачка, премда баштинећи са земљама За-пада традицију Просветитељства, владавине права и хуманизма, упркос томе буде претворена у фашистичку тоталитарну диктатуру, концепт немачког Sonderweg-а је, ипак, успео да укаже на специфичности немачке историје које су нацизам учинили могућим, у чему је и његова највећа улога као теоријско-методолошког модела. У сваком случају, иако данас више није широко прихваћен,4� све док се не изнађе обухватнији и прецизнији историографски концепт, „теорија“ Sonderweg-а задржава своју херменеутичку снагу остајући и даље, како се, још пре четврт века изразио Ханс-Улрих Велер, „прво и најважније питање за дискусију“.47

4� Дискусије у погледу немачког Sonderweg-а нису завршене нити има назнака да би се у скорије време оне могле окончати. Иако нешто „умекашаних“ ставова но пре тридесетак година, историчари су и даље сврстани у две школе мишљења – за и против Sonderweg-а. Увид у скорија тумачења и дебате, са пописом у међувремену нарасле литературе, пружају чланци:

Chris Lorenz, Beyond Good and Evil? The German Empire of 1871 and Modern German Historiography, Journal of Contemporary History, Vol. 30, No. 4, (1995), 729–765;

Hans-Ulrich Wehler, A Guide to Future Research on the Kaiserreich?, 541–572; Volker R. Berghahn, The German Empire 1871–1914: Reflections on the Direction of Recent Research, Central European History, Vol. 35, No. 1 (2002), 75–81;

Margaret Lavinia Anderso n, Reply to Volker Berghahn, Central European History, Vol. 35, No. 1 (2002), 83–90; Kenneth F. Ledford, Comparing Comparisons: Disciplines and the Sonderweg, Central European History, Vol. 36, No. 3 (2003), 367–374.

47 Dieter Groh, Le “Sonderweg” de l`histoire Allemande:mythe ou réalité, Annales, Vol. 38, (1983), 1178.

312

MIHAEL ANTOLOVIĆ

DIE DEUTSCHE SONDERWEG – UPON THE CONCEPT OF THE GERMAN HISTORY INDIVIDUALITY

Summary

One of the key problems with which the German historiography dealt with after the World War II completion was the Third Reich issue along with the crimes committed by the Nazi regime. Trying to rationally explain the historical conditions that enabled the Nazi occurrence as a unique phenomenon of the German history, the historians ac-cepted the concept of a special course of German history called Sonderweg, during the 70s of the 20 century. This idea had its roots back in the 19 century, however, the histo-rians of the “Bielefeld School” headed by Hans-Ulrich Weller gave new subject matter to it by supporting a viewpoint that the causes that enabled the above mentioned Nazi phenomenon should be looked for within the time of the German Second Reich when the German society development started to move towards somewhat different way in comparison to other Western-European countries. According to the before mentioned facts, the main difference between the Germany and other Western-European countries, and the USA, represents the circumstance that the late national union and a rapid indus-trialization were not followed by the establishment of the democratic and parliamentary forms of government. An authoritarian country with powerful remains of monarchy ab-solutism with a support on feudal aristocracy along with a powerful bureaucracy created a special aspect of the non-liberal political culture that favored the rise of the rightist ideas. The defeat in the World War I and the problems that it brought with itself could not be solved during the brief existence of the Weimar Republic. So, during the time of the Great economic crisis and a global crisis of the parliamentary democracies in the begin-ning of the 30s, Germany started towards the way that enabled the establishment of the authoritarian dictatorship whose historical conditions were founded way back at the time of the Bismarck’s empire. The Sonderweg concept provoked numerous polemics within the German historiography that with more or less intensity lasts until today.