Обољења пљувачних жлезда

Промене у количини и саставу пљувачке годинама се проучавају у циљу постављања дијагнозе код систематских обољења и обољења пљувачних жлезда. Изоловано проучавање пљувачке појединих жлезда, а нарочито паротидне, може указати на патологију, не само жлезде, већ и оралне шупљине или на систематско обољење читавог организма.

Заушке

Једно од најопаснијих обољења везаних за пљувачне жлезде јесте епидемијски паротитис или заушке. То је инфективно, акутно, заразно и генерализовано обољење које се карактерише отоком паротидних мада могу бити захваћене и остале серомукозне жлезде. Узрочник је вирус Мумпс, који се преноси капљичним путем или у директном контакту са оболелом особом. Инкубација траје 18 дана, а први симптоми болести су дрхтавица , малаксалост , главобоља , повишена температура и сл. Касније се јавља интензиван бол у подручју доње вилице и оток паротидне жлезде и околног ткива. Као компликација заушки, могу да се јаве и упале других структура (тестиса, јајника, коре великог мозга и панкреаса). Дијагноза се поставља на основу епидемиолошких података, клиничке слике и серолошких испитивања. Крвна слика указује на вирусну инфекцију, повишене су амилазе у серуму и урину, а могућа је и изолација вируса на примарним ћелијским културама. Лечење је углавном симптоматско. Као вид превенције ове болести користи се тзв. MMR комбинована вакцина, која делује против малих богиња, заушки и рубеоле. Даје се обично деци у узрасту од 11. до 14. месеца живота.

Сијалолитијаза

Ово обољење се карактерише стварањем каменца у жлездама, а може настати самостално или у комбинацији са хроничним сијалоаденитисом (што је чешћа појава). Каменац настаје таложењем органских и неорганских соли, који су саставни део пљувачке, a према локализацији се дели на интраканаликуларни (у изводним каналима) и интрапаренхимални (у паренхиму жлезде). Најчешће се јавља код субмандибуларне жлезде (83 % случајева), а узрок лежи у мукозном (густом) саставу њеног секрета и хоризонталној локализацији изводних канала.

Први симптоми болести су враћање пљувачке (енгл. backflow) и проширење жлезданих структура, која се у почетку спонтано повлачи. Касније, са увећањем каменца, јавља се потпуно затварање изводних канала и још већи оток који захвата и околне структуре. Настаје црвенило, бол, цурење гноја и сл. У зависности од тежине конкретног случаја, у терапији се користе антибиотици, ласерско разбијање каменца и хируршка интервенција (сијалолитектомија).

Сијалоденоза

Сијалоденоза представља болест паренхима пљувачних жлезда, која настаје као последица поремећаја метаболизма и секреције саме жлезде. Увек је повезана са другим обољењима организма. Према етиологији, сијалоденозе се деле на: ендокрине , дистрофичке , неурогене и медикаментозне .

Код око 50% пацијената се не може утврдити узрок болести, а она се чешће јавља код жена него код мушкараца. Симптоми су оток жлезде и потпуни престанак лучења секрета (асијалија).

Цисте

Цисте чине око 6 % свих обољења пљувачних жлезда и Зајферт и Штајнбах су их 1992. године поделили у четири групе: мукокеле , дуктогене , лимфоепителне и дисгенетске цисте .

Мукокеле су најучесталије (77 % случајева) и деле се на: екстравазационе и ретенционе. То су лоптасте формације пречника 1-1,5 cm, испуњене слузавим садржајем, плавичасте су боје и нису болне на додир. Често се из њих цеди течност. Лечење се обавља хируршким путем.

Цитомегалија

Цитомегалија се јавља код превремено рођене деце и одојчади, а изазива је цитомегаловирус. Болест се карактерише промена на жлездама, анемијом, иктерусом, церебралним и другим променама. Открива се хистопатолошким прегледом, а лечење је симптоматско.

Сјогренов синдром

Овде је у питању врста аутоимуног обољења, а први га је описао шведски офталмолог Сјогрен (Henrik Sjögren) 1933. године. Он се углавном јавља код жена у средњем и старијем животном добу, а разлику се два облика овог синдрома: примарни и секундарни.

Примарни Сјогренов синдром карактерише смањена секреција сузних, пљувачних и других егзокриних жлезда. Као последица се јавља сувоћа слузокоже, повећана инциденца каријеса и оток паротидних жлезда. Оток може бити интермитентан или перманентан.

Код секундарног синдрома се, поред промена на жлездама, јављају и симптоми реуматоидног артритиса и других болести које погађају везивна ткива.

Херфортов синдром

Ову болест је први описао дански лекар Херфорт (дан. Heerfordt) 1909. године, а карактерише се грозницом, отоком доушних жлезда и упалом хориоидног плексуса. Такође се понекад јављају и промене на кожи (црвенило), неуролошки симптоми и оток лимфних жлезда.

Тумори

Тумори пљувачних жлезда чине око 3 % свих тумора главе и врата, и најчешће се јављају код доушних жлезда (80 %). Могу бити бенигни и малигни, а углавном се јављају у четвртој и петој деценији живота.

Бенигни тумори су асимптоматски, безболни, јасно ограничени и расту веома споро. Малигни су опаснији и чешће се јављају код малих жлезда. Расту брзо, могу често да изазову бол и парализу фацијалног живца.

Од свих врста тумора овде су најприсутнији, аденоми (плеоморфни и Вартинов тумор), карциноми (мукоепидермоидни, цистични аденоидни, аденокарцином, планоцелуларни) и мезенхимни тумори. У њиховој терапији се поред хирургије, користи радиотерапија и хемиотерапија