Odnos mišljenja i jezika

Forme zaključaka-Šta je logika?-Od čega ne zavisi ispravnost misli?-Od čega zavisi ispravnost misli?

Na prošlom času rekli smo da ispravnost zaključka zavisi od njegove forme. Evo dve ispravne forme zaključka:

Svi A su B. Nijedan A nije B.Svi C su A. Svi C su A. Svi C su B. Nijedan C nije B.

Evo dve neispravne forme zaključka:

Svi A su B. Nijedan A nije B.Svi C su A. Svi C su A. Nijedan C nije B. Svi C su B.

Želimo li da proverimo ispravnost ovih zaključaka, možemo A da zamenimo sa “čovek” (ili “ljudi” po potrebi), B sa “pogrešiv(i)”, a C sa “lekar(i)”

Evo jedne česte neispravne forme zaključka:

Svi P su M.

Svi S su M.

Svi S su P.

Pokušajte da zamenite P sa terminom “svinje”, M sa terminom “sisar”, a S sa terminom “čovek”.

Forma ispravnog zaključka predstavlja nešto poput obrasca sa praznim mestima koja mogu da se popune. Prazna mesta označena su određenim simbolima (A, B, C, S, P, M), koje bi trebalo zameniti pojmovima kako bismo dobili stvarne zaključke. Jedan te isti simbol uvek treba zamenjivati jednim te istim pojmom (pri čemu jezičke varijante jednog te istog pojma predstavljaju jedan te isti pojam, npr. “čovek” i “ljudi” označavaju jedan te isti pojam).

Postoje i takve forme koje od nas zahtevaju da prazna mesta popunimo ne pojmovima, već čitavim sudovima. Posmatrajte, na primer, sledeću formu:

Ako p, onda q.

p.

Dakle, q.

Simbol p možemo zameniti sudom “kiša pada”, a simbol q sudom “ulice su mokre”. U tom slučaju dobijamo sledeći zaključak:

Ako kiša pada, onda su ulice mokre.

Kiša pada.

Dakle, ulice su mokre.

Jedna od čestih neispravnih formi glasi:

Ako p, onda q.

q.

Dakle, p.

Zašto je ova forma neispravna? Pokušaj da objasniš upotrebljavajući iste sudove za simbole kao u prethodnom primeru.

SemiotikaSvaka forma, od koje zavisi ispravnost misli, mora biti formulisana pomoću nekih znakova. Nauka koja se bavi znakovima naziva se semiotikom.

Američki filozof Čarls Sanders Pers definisao je znak kao "nešto što stoji umesto nečeg drugog za nekoga". Na primer, znak da se u blizini nalazi benzinska pumpa, jeste nešto, neki predmet, predmet koji mogu čulima da opazim. Taj predmet nije sama benzinska pumpa, već stoji umesto benzinske pumpe, tj. predstavlja benzinsku pumpu. I naposletku, znak za benzinsku pumpu predstavlja, zastupa, upućuje na benzinsku pumpu, i to za mene, što znači da on u mojoj svesti, u mojem umu, izaziva misao o benzinskoj pumpi. Na sličan način, reč "drvo" stoji umesto drveta, tj. predstavlja/reprezentuje drvo, i to na taj način što u mojoj svesti, u mom umu, izaziva predstavu ili pojam drveta.

Prema gore rečenom, znak ima tri komponente:

1. Za sve znake zajedničko je to da ih možemo čulima opaziti - znaci su materijalni objekti. Tu njihovu stranu nazivamo signans, ili u prevodu, "ono što označava" (što vrši označavanje).

2. Drugo zajedničko svojstvo znaka jeste to da skreću pažnju, upućuju na nešto drugo, različito od sebe, stoje umesto nečega, predstavljaju nešto. Tu njihovu komponentu nazivamo signatum, ili u prevodu, "ono što je označeno".

3. Treće zajedničko svojstvo jeste da svaki znak znači nešto za nekoga, tj. neko mora razumeti i tumačiti signans tog znaka. Drugim rečima, mora postojati interpretator tog znaka.

Vrste znakova

Razlikovaćemo tri osnovne vrste znakova: slike, signale/indekse i simbole:

1) Slika je znak kod kojeg je ono što označava, signans, faktički, stvarno slično onome što je označeno, signatumu, tj. onome što signans predstavlja, umesto čega stoji. Kao primer može se uzeti odnos između naslikane životinje i one prave na koju se slika odnosi. Naslikana životinja reprezentuje, predstavlja pravu "prosto samo zato što liči na nju".

2) Signali su prirodne pojave. Tačnije, signal se sastoji od dve prirodne pojave, od kojih jedna igra ulogu signansa, a druga signatuma. Te prirodne pojave se nalaze u nekom prirodnom odnosu, odnosu koji je nezavisan od ljudi, odnosu jedne prirodne pojave prema nekoj drugoj prirodnoj pojavi. Tako je munja prirodna pojava koja se nalazi u prirodnom odnosu, odnosu nezavisnom od ljudi, prema prirodnoj pojavi groma koju označava. Stopala u snegu su signal da je tuda neko prošao, a dim je signal da u blizini ima vatre. Kao poslednji primer možemo navesti ubrzanje pulsa kao verovatni simptom temperature. U tom smislu svi simptomi kojima se bavi medicina su signali (indeksi). Za vezu između onoga što označava i onoga što je označeno, kada je u pitanju signal, kažemo da je konstantna (stalna),

i nužna. Slike i signali označavaju konkretne, individualne predmete. Na primer, munja, koja je jedan konkretni individualni fenomen, označava drugi konkretni, individualni fenomen, tj. Grom. Drugim rečima, i kod signala i kod slike i signans i signatum jesu konkretni, individualni, materijalni, čulima opažljivi predmeti.

3) Simboli su tvorevine čoveka ili društva. Veza između signansa i signatuma je naučena i konvencionalna - odnos signansa prema signatumu zavisi od volje ljudi, od ljudskog dogovora i ljudskih potreba, odnosno ne zavisi od prisustva ili odsustva sličnosti između signansa i signatuma (slika), niti od prisustva ili odsustva faktičke, fizičke veze (indeks). Bilo koji signans može da označava bilo koji signatum. Tako drvo može da se označi sa rečju “drvo”, “tree”, “arbre”, “baum”, “derevo” i slično. Zato za simbole kažemo još i da su arbitrarni, tj. proizvoljni.

Simboli se, odnose na ono što je apstraktno i opšte u nizu/skupu konkretnih individualnih slučajeva. Tako reč "trougao" označava ono što je zajedničko/opšte u svim individualnim, konkretnim primerima trougla. To opšte, na šta se odnose simboli, nazivamo pojmom, ili konceptom. Dakle, za razliku od slika i signala čiji je signatum nešto pojedinačno, signatum simbola je uvek nešto opšte, i to opšte, ponovimo, nazivamo pojmom. Tako ja mogu imati ispravan ili pogrešan pojam romba ili kvadra, države ili cepelina. Međutim, treba pomno razlikovati reč “cepelin” od pojma cepelina, pogrešnog ili tačnog, koji bih mogao imati, i naposletku, treba razlikovati prethodna dva od individualnih, konkretnih cepelina. Prosto rečeno, jedno je reč, drugo je pojam, a treće je predmet.

Jezik i misao

Forme ispravne misli i simboli

-Koja će nas vrsta znakova zanimati na logici? (Ona vrsta čiji signatum predstavlja pojam.)-Šta je logika?-Kojom vrstom znakova se formulišu razne forme ispravne misli? (Simbolima.)

Posmatrajte sledeće forme:

Svi A su B. Nijedan A nije B.Svi C su A. Svi C su A. Svi C su B. Nijedan C nije B.

-Na koju vrstu simbola u matematici vas podsećaju simboli A, B i C?-Na koju vrstu simbola u matematici vas podsećaju simboli "svi", "nijedan", "su"?-Uporedite gore napisane forme sa sledećim iskazom: a(b + c) = ab + ac. Povucite paralelu

između simbola navedenih formi ispravne misli, i simbola navedenog matematičkog iskaza!

Svaka forma ispravne misli mora biti formulisana nekim simbolima. Neki od tih simbola funkcionišu kao promenljive (varijable), dok drugi od tih simbola funkcionišu kao konstante. Prema tome, forma ispravne misli predstavljala bi niz simbola, od kojih neki funkcionišu kao promenljive, dok drugi funkcionišu kao konstante.

***

Pitanje koje bismo možda mogli postaviti jeste sledeće: nisu li možda forme ispravne misli isto što i uređeni skupovi simbola, i naposletku, nije li sama misao možda samo uređeni skup simbola?

Jednostavnije rečeno, svodi li se misao, prosto rečeno na jezik, kao glavni sistem simbola?

I opažanje i mišljenje su vezani za jezik. Opažanje i mišljenje su neki procesi u našoj svesti, to su psihički procesi u glavi pojedinca. Ti procesi imaju neki sadržaj, predmet. Tako ja mogu opaziti drvo ili kuću, te stoga kažem da su opažaj drveta ili kuće sadržaj, predmet mojeg opažanja. Isto tako, mogu misliti na neku osobu ili o nekom matematičkom problemu, pa tako kažem da su misao o toj osobi ili misao o matematičkom problemu sadržaj, predmet mojeg mišljenja. Premda se odigravaju u svesti/psihi/glavi pojedinca, da bi moje mišljenje i opažanje bili drugima razumljivi, da bi bilo društveno razumljivi, da bi bili opšte razumljivi, ja ih moram jezički izraziti, formulisati. Tako moje mišljenje i opažanje dobijaju objektivan, čulima opažljivi karakter (kao zvuci koji se mogu čuti ili slova koja se mogu videti).

Međutim, sami procesi mišljenja i opažanja sa jedne strane, i proces jezičkog izražavanja/formulisanja sa druge, su tako nerazdvojno povezani međusobno da ja ne mogu opažati i misliti, a da (bar u samom sebi) jezički ne izražavam/formulišem ono što mislim ili opažam. Zatko kažem da je veza između opažanja i mišljenja sa jedne, i jezika sa druge strane, tako prisna da jedno odvojeno od drugog uopšte ne postoji. Ne radi se o tome da mi najpre u sebi mislimo i opažamo – nezavisno od jezika – pa da onda svoje misli izražavamo/formulišemo jezički (rečima). Čak i kada ne mislimo na glas, ili kada ne saopštavamo ono što opažamo mi se u sebi služimo jezikom.

Međutim, jezik i mišljenje nisu isto, nisu identični fenomeni. Jezik se ne može svesti na mišljenje. Sinonimi i homonimi, kao i mogućnost prevođenja s jednog jezika na drugi to nam jasno dokazuju.

Rećićemo da je jezik je čulima opažljiva, spoljašnja, materijalna forma mišljenja/opažanja. To da je jezik spoljašnja forma mišljenja, znači da se jezički znakovi nalaze izvan svesti/psihe, za razliku od mišljenja/opažanja koje se nalazi unutar svesti/psihe. Svi jezički znakovi su materijalni objekti, a to znači da se čulima mogu opaziti.

Jezik i logika

Specifično, kada se radi o logici, kao što strogo razlikujemo mišljenje od misli, tako ćemo strogo razlikovati misao od njenog jezičkog izraza. Tako ćemo strogo razlikovati pojam i sud sa jedne strane, od termina i iskaza sa druge strane. Rećićemo da je termin jezički izraz pojma, a da je iskaz jezički izraz suda. Dodaćemo i to da je u logici nužno baratati terminima i iskazima, tj. da nije moguća logika bez termina i iskaza. To je stoga što se pojmovi nužno izražavaju termninima, odnosno stoga što se sudovi nužno izražavaju iskazima. Drugim rečima, simboli neke vrste su nužni za logiku.