НАПАДИ НА СВЕТОГ ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА/ НЕОБЈАВЉЕНА КЊИГА

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Пред читаоцем је књига о нападима на Владику Николаја, однедавно

прибројаног лику светих Православне Цркве Србске. Она је настајала од марта до

августа 2003, и то на известан начин оправдава њену шароликост, а гдегде и

понављања. Прво је написан оглед „Свети владика Николај у очима својих

непријатеља” (пре Светог Архијерејског Сабора који је Николаја унео у диптихе

светих), а остали су писани касније, као објашњења, допуне, коментари на оно што се

говорило поводом канонизације или на клевете које су се јавиле у међувремену.

( Напомена из 2О13: текст о нападима на Владику Николаја сам писао за скуп о њему

који је, као увод у канонизацију, организовао Владика Атанасије у Жичи, али сам, у

последњи час, уклоњен са списка учесника пошто сам био потписан као рецензент

једног календара с правилом поста, у коме су били и текстови Владике Николаја и Оца

Јустина како се треба спремати за Причешће – постом, молитвом и исповешћу ).

Писац је свестан да се на изазове поменуте у књизи могло одговорити и другачије

(рецимо, стишанијим тоном). Али, кад ти неко вређа оца или мајку, па очекује од тебе

да се понашаш „толерантно” у „дијалогу”, тај је, очито, изазивач који има намеру да

понизи, а не да „покрене дијалог”. Јер, Свети Николај Жички је за сваког православног

Србина његов духовни отац. И мора да узнегодује душа када кажу за Новог Златоуста

да је „фашиста”, „антисемита”, „мрачњак”, „фанатик”, који је славио Хитлера и

проповедао лажне идеје. Отац Јустин (Поповић) је, још пре Другог светског рата, а

поводом напада на Владику Николаја, рекао ово: „Уништавају њега? Ликујте, богови

неправде и уништења, јер желе да под рушевине свог памфлетизма затрпају највећег

неимара српског од Светог Саве до данас. Истинољупци, ето вам сва истина: хоће да

обесцене, да ућуткају, да онемогуће другог Светог Саву. Јер је кротки лав јеванђелске

истине, свети Владика жички Николај, ваистину други Свети Сава… Као да сам бачен

међу привиђења: хоће да раставе од љубави народне њега – радост нашу, утеху нашу,

истину нашу… О, пробудите се!” А за Николаја, угодника Божијег, још тада је отац

Јустин записао: „Нико није тужнији од њега, баш због његове апостолске ревности,

пророчке видовитости и светосавске саосетљивости. Она нас све носи у својој

свечовечанској души. У њој има места и за његове гонитеље, и за његове непријатеље.

Он љуби непријатеље своје и у гресима њиховим. И све се ревносније моли за њих

Сладчајшему…”

1

Ја знам да се Владика моли за све који га клевећу и вапије да их Господ уразуми и

приведе Себи, Једином Човекољупцу. Али, исто тако знам да су многе православне

душе узнемирене лажима на његов рачун. Не зато што те лажи сеју сумњу у Николајеву

светост. Напротив! Него зато што су то увреде упућене свим верујућим људима. Како

каже руски теолог Андреј Курајев: „Ми већ знамо да је демократија врло својевољна и

каприциозна дама, која има своје, сасвим неочекиване, симпатије и антипатије. Али,

увек се треба надати; и ја због тога питам: да ли демократија даје само право да

„независни новинари” руже православце и Русе, или и нама дозвољава да им

одговоримо: „То нас боли! Не вређајте! /…/ Наравно, Хришћанин увек мора да буде

спреман да у сваком непријатном збивању види своју кривицу и свој грех. Али, да ли је

грех узбуђеност која се јавља кад чујемо богохуљење? Ко је кривљи у том случају –

богохулник, или Хришћанин у чијем је присуству хула изговорена и који се можда

преоштро заложио за поругану светињу?”

Надам се да ме читалац разуме. Зато му све и препуштам у руке, молећи се

Господу да нас Он призове Себи и помогне нам да издржимо ово „доба најмртвије” (А.

Блок), верујући и живећи за васкрслог Христа.

Аутор

на дан Св. Стефана Високог и

Свете Евгеније, мајке његове Милице,

19. јул/ 1. август 2003. године

2

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У

ОЧИМА СВОЈИХ НЕПРИЈАТЕЉА

(Једно поглавље из Књиге мржње)

Повод за овај оглед

Када је пре Другог светског рата у неком никшићком листу објављен напад на

Владику Николаја, отац Јустин Поповић је, између осталог, записао: „Гоне њега? Авај,

они гоне најдаровитијег проповедника вере наше и најнеустрашивијег исповедника

Православља и Светосавља од Светог Саве до данас. Смета им он? Он – понос наше

историје, он највећи беседник после Светог Златоуста у целом хришћанском свету!

Ућуткују њега? Гле, хоће да ућуткају највећег и најдубљег мислиоца рода српског у

свима временима. Уклањају њега? Лепрозно слепило ударило им у зенице: уклањају

нашег највећег народњака, од Светог Саве до данас”…

Ово је писано 1939. године, а као да је писано сада. И данас хоће да угуше глас

Владике Николаја. Зато и ово што сада наводимо јесте једно поглавље из те страшне

Књиге мржње, коју разна теофобна и србофобна пискарала сваког дана исписују. Аутор

ових редова признаје да, пишући, није могао да сачува тзв. „објективан тон”, sine ira et

studio. А читаоцу ће, надамо се, бити јасно зашто је то тако. Једном смо већ доживели

забрану уношења и ширења Владикиних дела у земљи. Службени лист СФРЈ, бр. 9 од

18. фебруара 1977, објавио је такву забрану. Непријатељи Николајеви, од којих је

већина била у служби Титовог режима који је одлуку донео, волели би кад би и данас

тако могло. Али, не може: Србија зна за Светог Николај Жичког, Новог Златоуста!

Србија га воли, Србија га чита!

Пред читаоцем је мали прилог познавању лика највећег Србина после Светог

Саве, сагледаног у кривом огледалу душа и умова оних који су га мрзели и мрзе.

Потписник ових редова, скупа са оцем Јустином, може само да каже: „Тугујем и жалим:

комарци јуришају на орла; зечеви се дали у лов на лава: кукавице вијају сокола. А

Владика Николај иде кроз нашу несрећну данашњицу као Свети печалник рода нашег:

тугује, плаче и моли се за све нас рањене разним пороцима и манама. Нека ми Свети и

смирени подвижник Жички, преосвећени Николај, опрости што ово чиним. О, ја не

апологирам њега, већ себе и сву ону малу браћу по вери, коју ожалостише, узбудише и

3

расрдише горњи написи. Веома сам свестан: Преосвећени Владика Жички је толико

велики, да га ни наше похвале не могу уздићи, ни наше покуде унизити”…

Опрости, Свети Владико Николаје, овом комарцу који излаже речи непријатеља

твојих о теби и о Богу твоме и о народу твоме. Помоли се и за њих и за потписника

ових редова: за њих да прогледају, а за њега да му се опрости ако је у нечему био

преоштар. Из срца је, Бог види, писано.

Шта су све говорила уста богоборна?

Владику Николаја нападали су многи – и за живота, и после смрти. Није ни чудо.

Јер, ако су Христа Господа, ваплоћену Љубав Божију, гонили, гониће и Његове

следбенике; ако су Свеце Божије омрзнули, Богочовека су омрзнули пре њих (Јн 15,

18).

Још док је био јеромонах, Николај је сметао свима онима који су у њему видели

опасност по ширење безбожја и бездушништва међу Србима. Тако је Крста Цицварић,

уредник листа „Балкан” (10. април 1915) напао Николаја зато што је овај рекао да је

наука „светлост под лонцем”, и да је светски рат плод чињенице да је културно

човечанство себи за вођу узело науку. Цицварић оцу Николају поручује: „Е, оче

Никола, нећемо вас послушати! Остаћемо и даље код наше „светлости под лонцем”, а

ви идите па тражите светлост на Истоку!” Нишко „Ослобођење” од 8. августа 1915.

назвало га је једним фртаљем слугом Христовим, а три фртаља комитом; „Београдски

дневник” га је 1919. именовао „салонским калуђером” и поредио, ни мање ни више,

него са Распућином. Веселин М. Вукићевић је у „Новој Европи” 11. новембра 1921.

поручивао да „револуционарна Шумадија зна врло добро да је г. Велимировић у

суштини контрареволуционар” који „производи вртоглавицу код слабих умова”. Милан

Богдановић, књижевни критичар који је, пре Другог светског рата прешао у ислам, и

чији наследник Богдан Богдановић, архитекта и бивши члан ЦК СК Србије, наставља

да учествује у хајкама на Жичког Златоуста, говорио је о стилу Владике Николаја као

„блеску лажног метала”, а после Николајеве смрти се чак хвалио како је он, безбожник,

бранио појам Бога од Николајевих злоупотреба („Политика”, 11. август 1963).

Никшићка „Слободна мисао” (25. 12. 1938) га је оптуживала да Светосавску Цркву

„туђом смјерницом уводи у пуну опасност”. Неки хаџи Тодор Димитријевић у ревији

„Наше село” (28. октобар 1938) сумњичи Николаја да је за време Првог светског рата у

Енглеској и Америци крао паре дате за србски Црвени крст. У Америчкој „Слободној

4

речи” распоп Дреновац напао је, одмах по доласку Тита на власт у Београду, Владику

Николаја због говора „Национализам Светог Саве”, и први га, од свих који ће то радити

до дана данашњег, оптужио за криптохитлеризам. Дреновац, издајник Цркве и вере,

тада је рекао да Николај проповеда „фашистичког Бога”. Ево цитата: „Јуначка

ослободилачка војска под вођством маршала Тита донела је народима Југославије

ослобођење. Југославија је ратом опустошена, крвљу натопљена и сузама заливена.

Пустош, крв и сузе проузроковао је у Југославији Адолф Хитлер, кога је Епископ

Николај упоредио са светитељем, генијем и херојем. И данас тај исти Епископ Николај

иде по америчким катедралама и под маском „апостолске фигуре” проповеда

најотровнији фашизам, клевеће своју рођену земљу и спречава акцију за помоћ

болнима, гладнима и голима”.

Шта су нацисти мислили о Николају? У свом акту од 22. маја 1941. немачки

„Reichssicherheitshauptammt”, Уред IV В, пише о првом претресу манастира Жиче и

првом саслушању Владике Николаја: „Николај је тип лукавог, бруталног и тупог

Балканца, који је као црквени политичар најважнији. Његов утицај међу народом и

међу свештеницима, који су у великој већини на његовој страни, веома је значајан…

Посетиоци Жиче, сељаци и свештеници, више пута су после разговора са њим

изражавали да им се чини као да разговарају с Богом. Николај је прави иницијатор

српско-црквеног мушког и женског калуђерства и црквених организација”. Тако

нацисти. А усташе? „Хрватски народ” од 7. маја 1941. објавио је текст „На столици

Светог Саве – енглески агент”, који Николаја оптужује као „црнорукца” и енглеског

шпијуна. Он је био „национални и духовни идеолог ове пансрпске борбене

организације, чији невидљиви људи управљаху цијелим државним апаратом бивше

Југославије”.

Комунисти су Владику нападали бесомучно. Миша Брашић, агент Коминтерне,

који се пре Другог светског рата увукао као новинар у кругове СПЦ, тврдио је да је

Николај, као немачки заточеник у Љубостињи, био главна Дражина веза са Лондоном и

непријатељском емигрантском владом. У зборнику радова са научног скупа посвећеног

НОБ-у у Краљеву и околини (објављеном 1985), извесни Драгомир Митровић вели да је

Владика био кључни Дражин сарадник: „Од првог момента Николај је одржавао везу са

Дражом Михаиловићем, давао му савете за организацију и био главни инструктор у

његовој тактици вероломства и издаје народно-ослободилачке борбе… Николај је био

један од главних покретача здружене акције свих реакционарних и

колаборационистичких снага, њихове борбе противу партизана, комуниста, народног

5

отпора”… Милош Минић, комунистички првоборац који ће у нашем народу остати

упамћен Титов послушник у улози тужиоца на монтираном процесу ђенералу

Михаиловићу, у свом памфлету „Четници и њихова улога у време НОР-а 1941–1945”

(„Комунист”, Београд 1982), о Владици Николају каже да је био „писац црквених

беседа у служби верског фанатизма”. Минић, иначе као дечак питомац у Николајевом

интернату за децу у Чачку, даље пише да је Николај верни сарадник квислинга –

Драже, Недића, Љотића, а да је у избеглиштву у САД активно водио кампању против

нове Југославије… Није онда ни чудо што су комунисти одузели држављанство Светом

Николају Жичком (др Димшо Перић: „Одузимање држављанства Епископу Николају”,

„Хришћанска мисао” 1–3/1995); учинили су то зато што је био „припадник

противнародне политичке организације „Збор” и као сарадник окупатора побегао из

земље пред ослобођењем”… (Тако, по комунистима, испада да је Николај „побегао” у

логор Дахау!).

Дакле, Николај је био и четник, и љотићевац, и енглески агент, и сарадник

Немаца, и црнорукац, и крадљивац пара србског Црвеног крста, и Распућин, и

кормилар Србске Цркве ка опасним водама… И наравно, „народни непријатељ”…

Тако онда. А данас?

Шта о њему данас веле идеолози „грађанског друштва” и „друге Србије”?

Легенда о Великом Фалсификатору

Да потписник ових редова има више књижевног дара, он би однос Мирка

Ђорђевића, просечног преводиоца и неубедљивог „интелектуалца” из „Београдског

круга двојком”, према Владици Николају описао парафразирајући „Легенду о Великом

Инквизитору” Достојевског. Уместо ренесансне Севиље, пред нама би се нашао

Београд с краја 20. и почетка 21. века; уместо Христа, улицама Београда би, дочекан

одушевљеним народом, корачао Свети Николај Жички, Христов Србин; а уместо

Великог Инквизитора, мршавог и бледих усана, појавио би се исто тако мршави и

избледели Мирко Ђорђевић, са очима које ретко гледају у саговорника… Мирко

Ђорђевић, Велики Фалсификатор, би одвео Николаја на састанак, рецимо, редакције

листа „Република” или „Хелсиншког одбора за људска права”, и почео са пашквилом,

која би садржала и овакве реченице: „Најчешће се помиње Николајево „мучеништво” у

време боравка у логору Дахау, али сви подаци који постоје, укључујући и сећање самог

жичког проповедника, не потврђују никакво мучеништво… То легендарно

6

„мучеништво” је једноставно у функцији прећуткивања неугодних страница једне

потиснуте историје – у време окупације један део епископата наше Цркве је био

пристао уз Недића, а када је реч о ставу према прогонима Јевреја ствари стоје још

неугодније и то је оно о чему се још не говори код нас. „Бог је послао Немачком народу

једног далековидог фирера”, стоји у Патријарховој изјави за „Münchens neuseste

Nachrichten” – и ми верујемо њему и његовој искреној речи, а Митрополит Јосиф је

службено забранио прелазак Јевреја на Хришћанство, што је значило запечаћивање

њихове судбине о чему, уосталом – да не бисмо наводили оно што је познато – сведоче

и речи доктора Х. Турнера који је јављао Хитлеру да је „у Србији јеврејско питање

решено”. Велимировићев антисемитизам – и не само његов – се једноставно

прећуткује… Велимировић је био речити проповедник демагог који у својим беседама,

као и књигама уопште, „све замењује великим опсенарством символа и сигнала”. И

управо томе – тој популистичкој умешности – он и дугује највише, управо тој вештини

он дугује и своју постхумну славу идеолога проповедника у једном времену – то су

важни знаци времена – које је томе погодовало више него што је то било раније, за

живота великог проповедника… Он дубоко осећа човекову тескобу у свету, свест о

човековој недовољности је код њега трајно узнемирена, али ту тескобу и то „стање” он

никада не успева да искаже теолошким или филозофским језиком… Све оно код

Велимировића о „пророку чије је лице било окренуто Азији” – његово опонашање

„евроазијаца” – о Европи која је трула и без духа – једноставно су варијације, доста

невеште, познатих места из Розенберговог „Мита XX века”… И у теолошком и у

филозофском смислу – па и шире у домену мисли – Велимировић остаје једна

карактеристична провинцијална појава. Он се формирао у паланци и уистину нечим

изван паланке он је тек озрачен, па се ни његова мисао не може поимати без духа

паланке”…1

1 Ова гомила лажи у једној реченици морала би се анализирати у читавом историјском огледу. Срећом,

постоје озбиљне историографске студије о Српској Цркви за време Другог светског рата. Међу њима је и

„Голгота Српске Православне Цркве 1941–1945” др Вељка Ђурића, у којој се јасно види да Немци

уопште нису могли да наметну било какву озбиљнију сарадњу СПЦ. Велики Фалсификатор, Ђорђевић,

не наводи који је то део епископата пристао уз Недића, кад Свети архијерејски сабор није хтео да изда

или потпише ниједан његов апел за борбу против комуниста (чак ни против комуниста!, иако су они

били злотвори Цркве и народа), нити је то учинио Патријарх Гаврило, ни његов заменик Митрополит

Скопски Јосиф, за кога је поручник Мајер, задужен у београдском Гестапоу за послове Цркве, предлагао

да се интернира, јер је главни виновник пасивног отпора Цркве према окупационим властима. Србским

епископима није дозвољавано да путују и стално су шпијунирани. У логору на Бањици је било 38

7

Тако би Велики Фалсификатор говорио о Николају на састанку редакције

„Републике”, која му је 1999. објавила књижицу „Слобода и спас”, и за коју је

рецензију писао још један од представника „грађанске опције”, професор Чедомир

Чупић, тврдећи да су Ђорђевићеви приступи филозофији, теологији и антропологији

„плодно и изазовно реализовани”… У тој књизи се налазе наведене речи о Николају,

смештене испод наслова „Популистички заклон личности”2.

На Легенду о Великом Инквизитору би могао да личи приказ Ђорђевићеве

„плодне и изазовне мисли” да потписник ових редова има бар део талента Достојевског.

Али, пошто га нема, остаје нам само да препишемо Ђорђевићеве ставове о Светом

свештеника СПЦ, од којих је 15 стрељано, због антинацистичког става и сарадње с покретом ђенерала

Михаиловића. Што се прогона Јевреја тиче, влада ђенерала Недића није издала уредбу о том прогону, за

разлику од Степинчеве НДХ-зије, и злочин уништења Јевреја у Србији на себе су преузели Немци. Ево

шта о томе каже Нора Коен у својој књизи „Холокауст: Уништење европског Јеврејства 1933–1945”

(Toman Kroul and comp.): „После немачког освајања Југославија је престала да постоји као држава и њено

предратно јеврејско становништво од око 75 000 издељено је новим господарима… Уништење српског

Јеврејства било је брзо… Поступак је скоро сличан убијањима у Русији путем Ајнзац трупа, само што су

у Србији улоге биле обрнуте. Ајнзац трупе су спремале жртве, а само убијање су извршиле трупе

редовне војске. Претходно су људе сатеривали у гета… Најмање 6 000 јеврејских жена и деце из логора у

Земуну било је убијено гасом у металним оклопним теретним возилима. У мају 1942., преурањено, RSHA

је био извештен да је Србија очишћена од Јевреја… У Хрватској су нацисти такође постигли своје

решење. Марионетска држава Хрватска образована је веома брзо – 10. априла 1941… Анте Павелић,

оснивач терористичког усташког покрета, постао је поглавник државе… Усташе су биле фанатици,

одлучно предани уништењу и Срба и Јевреја… Један од најзлогласнијих логора у Хитлеровој Европи,

Јасеновац, био је у Хрватској… Један извор процењује да је 777 000 Срба, 40 000 Рома и 20 000 Јевреја

уморено у Јасеновачком логору (Давид Алкалај: „Судбина Јевреја Југославије”, „Јад Вашем”, билтен бр.

405, октобар 1959, стр. 18)”. Који је Патријарх Српски хвалио фирера? Патријарх Гаврило? Због тога га је

Хитлер заточио у Дахау, као свог хвалитеља?! Ако је реч о интервјуу Патријарха Варнаве, он је дат 1935,

много пре почетка Другог светског рата (Патријарх Варнава је, по свему судећи, отрован због

антиконкордатског става, умро 1937), и у доба кад је Хитлер глуматао „хришћанство”. Али, највећи

фалсификат Великог Фалсификатора јесте да је Митрополит Јосиф забранио прекрштавање Јевреја. Ево

шта каже Милан Ристовић у својој озбиљној студији „У потрази за уточиштем југословенски Јевреји у

бекству од холокауста 1941–1945”: „Склапање бракова током рата Срба са Јеврејима, као и покрштавање,

било је такође забрањено наредбом немачког војног заповедника. Упркос томе, таквих случајева је било.

Пре свега удавале су се Јеврејке за Србе, а овакве бракове су склапали свештеници, заводећи у матичне

књиге младу под лажним именом… Магда Фење се венчала у манастиру Студеници 1942. Уз дозволу

измољену у Патријаршији од Владика Круља (Нектарија) и Јована Илића, хитно је склопљен брак

почетком децембра 1941. г. Јеврејке Ане Шотен и Алексе Куртовића”… Дакле, није прекрштавање

забранио владика Јосиф, него нацистичка окупациона власт! А Србска црква је спасавала Јевреје

онолико колико јој је то било могуће.

8

Николају Жичком, и да дамо понеки, успутни, коментар. А читаоци нека сами

просуђују.

Ђорђевић се у нашој „грађанској”, иначе по много чему незнавеној и недоученој,

јавности сматра за врхунског „стручњака из области црквених питања” па чак и

„теоретичара теологије” (Миланка Шапоња-Хаџић, „Данас”, 20–21. јул 2001). Човек се

„прославио” нападима на Светосавље, као доктрину коју нам је, вели он, наметнула

Руска загранична црква, али и поређењем деспота Ђурђа Бранковића са Слободаном

Милошевићем, само зато што мудри српски деспот није хтео да пошаље своје делегате

Турнерово пак писмо Хитлеру о „решењу” јеврејског питања нема никакве везе са Србском

православном црквом.

Што се тиче Владике Николаја и његовог „антисемитизма”, треба да се подсетимо и погледамо

чињенице. У Србији је од 1941. на снази била најстрожа забрана скривања Јевреја, коју су донели

немачки окупатори. Војни заповедник Србије је 22. децембра 1941. прописао смртну казну за сва лица

која скривају Јевреје, примају их на преноћиште, узимају и чувају њихове ствари. Владика Николај,

будући под присмотром окупатора у Љубостињи, није се обазирао на опасност која му је претила, и

лично је спасао две Јеврејке, мајку и ћерку. Он, немачки роб, спасао је два живота која су могла страдати

у логорима!2 У Ђорђевићевом стилу, чак да нам Бифон то није рекао, заиста се може видети лик овог „теоретичара

теологије”. Пишући, у својој књижици „Слобода и спас” (по обиму, али и по интелектуалној дубини, реч

је о књижици – памфлету), о личности, Ђорђевић вели да личност „није нешто, већ неко”, а то је „стајаће

место” персонализма (израз „стајаће место” означава устаљену формулу епске народне поезије); затим

тврди да личност „баца изазов Творцу” (где га баца?); говори о „великој тајни – мистерији” (а мистерија

је, свакако, исто што и тајна). По Ђорђевићу, људска драма има, „речено Фаустовим речима, пролог на

небу” (те речи нису Фаустове, него Гетеове, јер „Пролог на небу” је написао Гете, а не Фауст, који, као

лик драмског спева, чак ни не зна да се тај пролог одиграо пре но што је он дошао у додир са Мефистом).

Ђорђевић помиње и „динамичну снагу” (а „динамис” је исто што и снага, на грчком). Уместо икономије

(домостроја), Ђорђевић говори о „економији спасења”; по њему, Берђајев је, као да је анимир-дама

„анимирао сећања”, а персоналисти су „анимирали своју средину”… За Ђорђевића је мисао Светог

Златоуста „стваралачки креативна” што значи „стваралачки стваралачка”, итд. Какво му је познавање

нијанси српског језика, такве су му и реченице, пуне баналних компарација, као што је поређење

есхатологије са „четвртом димензијом”. Али, овај памфлетиста, који Светог Николаја Жичког

проглашава полуписменим провинцијалцем, врхунац свога провинцијализма достиже у дилетантском

„теологисању”, које личи на то „како мали Перица замишља учење Хришћанства”. Пишући о личности, и

настојећи да прикаже теологију персонализма, Ђорђевић о Богу, Који је Света Тројица, и човеку

сазданом по лику Тројице, каже: „Човек-особа-личност једина на себе прима дар милости по вољи једне

надперсоналне структуре која се зове Бог” (ево новог „теолошког” – „откривења”: Бог је „надперсонална

структура”, или кад се на српски преведе, „надлична грађа”). Нарочито је „стваралачки креативан”

Ђорђевићев диспут о исихазму, у коме прави разлику између исихазма и тиховања (а тиховање је, на

српском, исто што и исихија на грчком, па су се код нас исихасти називали молчалницима или

9

на преговоре с папистима у Фиренци и Ферари, када је заблистао атлант Православља,

Свети Марко Ефески. Ђорђевић је деспота Ђурђа прогласио претечом Милошевићевог

изолационизма и антизападне политике (Више од православља, „Данас”, 5–6. фебруар

2000).

Познат је Ђорђевић и по томе што не признаје светост већ поменутог Марка,

Митрополита Ефеског, Исповедника Православља, за кога увек пише да је тобож

Свети, и додаје да је Марко Ефески „све оне који нису пристали на његово мишљење”,

проглашавао „плаћеницима који се продадоше за шаку сребра”. Те речи се, по

Ђорђевићу, користе и данас за „сваког ко се усуди да о нечему, хришћански савесно,

размишља својом главом” („Република”, 175–176/1997). Ђорђевић пише као да је Свети

Марко Ефески имао подршку силе и световних власти, па да силу и власт нагони

против јеретика, односно, као да није било сасвим супротно од онога што он жели да

читалац прими на знање. Истина је да је светитељ остао сам са Христом, Ваплоћеном

тиховатељима). Ево шта је, по Ђорђевићу (који се, изгледа, начитао Рајмонда Мудија и његовог „Живота

после живота”) тиховање: „На исихастички мир и мировање подсећа једна чешћа пракса позната под

именом тиховање. У мучним тренуцима или у предсмртном часу постоји један тренутак када физички

болови као да нестану или се барем умире на начин који омогућује неким верницима посебно суочење са

божанском светлошћу (подвлачење наше, В. Д.), односно са последњим истинама које нам се управо

откривају у том предсмртном часу. У тим тренуцима тиховања не чује се више ни реч молитве јер мирују

и тело и дух па су речи сувишне”. Замислите да је неко од оних који Ђорђевића сматрају корифејем

богословља читао макар Светог Јована Дамаскина, и у његовој Догматици, уместо „надперсоналне

структуре”, срео истинске богословске речи о Богу Живоме и Истинитоме, о Светој Тројици, о личном

јављању и оваплоћењу Сина Божијег, Господа Христа, и тако редом, како хришћани верују и теолошки

исповедају! Зар не би рекао да је Ђорђевић прави дилетант у теологији и притом провинцијалац из

паланке? Или, да је редакција „Републике” обавештење о тиховању добила од правог теолога, а не од

свог чланкописца! Ево, нпр., како тиховање дефинише велики савремени богослов, Митроплолит Јеротеј

Влахос: „Исихија (безмоловије, тиховање) има суштински значај за човеково очишћење и за његово

савршенство, које уједно значи и човеково спасење”. Свети Григорије Богослов лаконски каже: „Човек

треба да буде молчаљив (=тиховатељ) да би јасно беседио са Богом и да би ум удаљио од

прелашћених”. Какве то везе има са Ђорђевићевом визијом „тиховања у мукама”?

После овога, схватамо да писац дела „Слобода и спас” ништа није схватио. За њега је и исихазам повод

да прича политичку причу, и да усвоји или одбије оно што се његовом политичком укусу свиђа или не

свиђа. И тако наш „филозоф паланке” не зна ни исихазам, ни Св. Григорија Паламу, ни Епископа

Николаја. Ђорђевића је нарочито погодило то што грчки мислилац Христо Јанарас (кога он, незнано

зашто, стално зове „Јанарисом”) истиче Светог Григорија Паламу далеко изнад, Ђорђевићу омиљеног,

„Светог” Томе Аквинског, који, по Јанарасу, није знао за појам нестворених Енергија Божијих, јер је

Тома учио да је благодат Божија, дакле, енергија Божија, тварна, створена! Уосталом, Ђорђевићев излаз

и излет из паланке у Европу био је само до Ватикана. Зато он само то, и толико зна.

10

Истином, сам и храбар против свих окупљених на лажним саборима у Фиренци и

Ферари: од папе Еугена IV и цара унијате Јована Палеолога, до оних епископа

Цариградских који су примили унију с Римом и папу признали за „Христовог

намесника”…

На једном другом месту, када клевета Руску заграничну цркву, Ђорђевић тврди да

је њен оснивач, Митрополит Антоније Храповицки, писао посланице Хитлеру,

називајући га спасиоцем Европе (а Храповицки је умро 1936, пре него што је Хитлер

кренуо у своје ратове), или да је Руска загранична црква Павелићу дала свог епископа

Гермогена да буде поглавар „Хрватске православне цркве” (Руска загранична црква је

истог Гермогена одмах осудила и избацила из својих редова). Ако се о Ђорђевићу то

све зна (а знају сви, осим представника „грађанске опције”, који у Ђорђевићу виде

ваплоћење „теорије теологије”), није чудно што дотични такве своје методе примењује

у блаћењу Светог Николаја Жичког.

Међутим да ми кренемо редом, доказујући да Ђорђевић не зна чињенице.

У тексту „Повратак проповедника”, Ђорђевић пише да је Николај своје дело

„Национализам Светог Саве” објавио 1938, а то је у ствари било три године раније;

пише о некаквој непостојећој посланици Васељенског Патријарха из 1923, усвојеној у

манастиру Ватопеду, коју је Николај одбио (а скуп у Ватопеду, на коме је био и

Николај, био је 1930, и није било на дневном реду никакве „посланице”); пише о томе

да Николај није био догматичар, и да нема „догматских списа” (а цело Николајево дело

прожето је узвишеном догматиком – доксологијом, пре свега Христологијом – зар није

докторирао са темом о Васкрсењу Христовом?); пише да је Николај био под утицајем

идеја Шарла Мораса (а Николај са Морасом није имао никакве ни личне, ни

интелектуалне везе), итд., итсл.

Ђорђевић се прави да не зна о чему говори Владика Николај. Најбољи је пример

стално нападање Николајеве тзв. „молитве против културе”, коју Владика описује у

„Речима Српском народу кроз тамнички прозор”. Ђорђевић се ишчуђава и пита како је

„човек васпитаван на том Западу и у крилу његове културе могао тако да мисли о

култури и молитви”. О каквој култури је реч и какву молитву против културе је

Владика Николај желео усред Другог светског рата?

То је потпуно јасно из контекста његове књиге „Речи Српском народу кроз

тамнички прозор”. Свети Николај Жички је у Другом светском рату коначно осетио

гађење пред Западном Европом као Белом Демонијом, која је, уместо културе која

извире из култа Христовог, почела да се клања делима својих руку, материјалној

11

култури, и тако постала идолопоклоничка. Ево шта каже Свети Николај Жички (а то

Ђорђевић стално прећуткује), говорећи о Европи 20. века: „Одбацила је Бога у чије име

се крстила и који је извео из сатанског Мисира глупости и неморала, одбацила га је

потпуно, а направила себи идоле од камена и дрвета, и хартије и земље, и безброј

других немуштих и мртвих твари земаљских. Све је то Европа назвала једним именом,

сав тај немушти мртви пантеон именовала је она речју: култура. Што је Златно теле

било за Израиљ у пустињи, то је култура за Нови Израиљ, то јест крштену Европу

(подвлачење наше, В. Д.). Култура је проглашена од залуђених и сумашедших

Европејаца за мајку свих богова наших. Култура изнад свега. Може неко одбацити

живога Бога, неће му се замерити, али културу не сме одбацити, замериће му се. Може

неко грдити Христа до миле воље, неће се сматрати несавременим и неуким, али ако

културу буде ружио – сматраће се несавршеним, неуким и неурачунљивим. А култура

није друго до материја, прашина, блато, пепео”…

И онда ту пристиже г. Ђорђевић, да каже да не може да разуме како је Николај

био против културе кад је „молитва најрафиниранији вид људске духовне културе”. (А

зна ли Ђорђевић колико се Николај молио и колико молитава написао и изговорио?).

Али, г. Ђорђевићу, Николај није био против духовне културе, него против културе као

материјалистичког идола људи отпалих од Бога, који су због те и такве своје

„културе”, направили Аушвиц и Јасеновац, и гасне коморе, и атомску бомбу, и који су

од коже мртвих Јевреја, згуљене у логорима, правили абажуре за лампе… То је она

култура због које је Српски народ смислио реч „битанге”, јер су његови окупатори,

Германи, у Првом светском рату, кад су од Срба отимали, стално викали „bitte”

(„молим”) и „danke” („хвала”!). „Bitte-danke”, „bitte-danke” (србски: битанге) на једној

страни, а на другој стрељања талаца, ругање србским црквама и олтарима, мародерство

и злочин… Николај је против културе био исто као и директор једне школе, који је

преживео Други светски рат, и који је својим наставницима на почетку рада поручивао:

„Поштовани наставниче! Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони

логор! Моје су очи виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе

које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали

високообразовани лекари; дојенчад коју су убиле квалификоване медицинске сестре;

жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у

образовање. Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег

рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовани

Ајхмани. Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу учине

12

човечнијом”. Да ли је овај човек био против читања, писања и аритметике? Или он

говори о нечему другом?

Да ли је Николај против културе или говори о нечему другом? Зна Ђорђевић о

чему је реч, али се прави наиван, и истрже Свечеве речи из контекста, да би „опсенио

простоту”, а пре свих оне који га сматрају врхунским „теоретичарем теологије”. Није

ли управо то типично паланачки менталитет, који Ђорђевић приписује Николају?

Остатак Ђорђевићевог репертоара је познат: Николај је исказивао симпатије

према Хитлеру и тоталитаризму; Николај је био антисемита; Николај је био љотићевац

(мада, ако је већ био за неку „странку”, био је „дражиновац”, и причи о Дражиној борби

против нацизма посвећена је цела његова књига „Земља Недођија”); Николај је своје

мисли преузимао од руских „евроазијаца”, итд. Ђорђевић даље рафално пали:

Николајева мисао није била „стваралачки креативна”, Николајев боравак у Дахау није

мучеништво („Колико сам ја то разумео, ни о каквом се мучеништву ту не ради.

Николај јесте био у Дахау, био је један од затвореника, али је занимљиво да је управо у

том свом делу написао оно што је најнеприхватљивија антисемитска квинтесенција”):

Николај се „бојао културе”, његову мисао је преузео, ни више ни мање, него Добрица

Ћосић, а, по Ђорђевићу, и Мира Марковић „има извесних сличности” с Николајем;

имао је „бунџијску потребу” која је код њега била јача од „интелектуалних полазишта”,

итд. итсл.

Али, ако Ђорђевић нема разумевања за Николаја, за кога има? Има, рецимо, за

„блаженог Алојзија” (Степинца). Ево неколико реченица из текста „Беатификација и

неке сенке” („Република”, 200/1998), где се види према коме Ђорђевић уме да буде

објективан: „Педесет година већ покојни кардинал стоји у колективној свести широм

Балкана као митски лик са променљивим предзнаком; за једне је био светац и пре

беатификације, за друге „усташа” и злочинац, иако на послератном суђењу ни једно ни

друго доказано није; кардинал је осуђен и робијао је због свог одлучног

антикомунистичког става, али све до данас га прате – уместо анализе његове историјске

улоге – обичне легенде… Кардинал је био убеђени антикомуниста, али је Степинчев

удес био управо у превеликој блискости са једним другим тоталитарним режимом за

време рата; и ту није био – ваља то истаћи – једини; црквени календар је препун још

горих случајева, како у Источној, тако и у Западној Цркви; папа Јован Павле II је,

наравно, знао све то јер је он управо отворио процес критичког осветљавања „мрачне

прошлости у Цркви” – то су његове речи – као да је знао да антикомунизам није

13

довољан за исказивање такве части”… Наведосмо Ђорђевићев узгредни еску(р)с, тј.

извињење Степинца, тек толико да се зна.

„Српска црква у рату и ратови у њој”

Књига извесног Милорада Томанића „Српска црква у рату и ратови у њој”,

изашла недавно у Београду (Медијска књижара Круг, 2001), одушевљено је дочекана у

круговима „еуропоклоничке” – „грађанске опције”, што није ни чудо с обзиром на

количину мржње према Србској цркви и народу коју је дотични писац успео да излије.

Такође, обрадовали су јој се поједини представници „Цркве у Хрвата” (видети приказ у

додатку). Од Средњег века до наших дана за тог Томанића и компанију (јер реч је о

колективном раду више сродних умова и душа) Срби и њихова Црква су ваплоћење

свега гнусног и патолошког што је могуће замислити (рецезент књиге је, очито радо,

био Иван Чоловић, који је у својој списиманији отишао толико далеко да је Томанића,

иначе непознатог широј научној јавности, здушно препоручио).

Књига почиње последњом деценијом 20. века и улогом СПЦ у рату на просторима

бивше СФРЈ; наставља се погледом у прошлост (лик Владике Николаја), дотиче се

Првог србског устанка и Карађорђа, да би на крају ударила на Немањиће и Светог

Симеона. Томанић креће од тврдње да су србски епископи били слични Хитлеру и

Гебелсу, служећи својом ратнохушкачком пропагандом геноциду. Рецимо, Владика

Амфилохије је једном изјавио: „Хоће Бог нешто велико од овог народа чим га ставља у

жижу светских збивања”, а Томанић нам то тумачи тако да су и Немци пре и током

Другог светског рата добијали такве поруке од својих вођа. И још додаје: „Пси рата

били су распомамљени опојним мирисом српског тролатичног цвета (УКС – САНУ –

СПЦ) и режећи, искежених зуба, тргали су ланце којима су били везани… Пси рата

коначно су пуштени с ланца и кренули у черечење плена”. Патријарха Павла (ругајући

се чињеници да је изабран после девет кругова гласања) Томанић назива „Патријархом

Српским из деветог круга”. Затим га пореди са Хитлером и Павелићем, зато што је

1991. Патријарх лорду Карингтону написао да су Срби били, вољом Јосипа Броза,

присиљени да живе с Хрватима у неправедним авнојевским границама! Руга се и томе

што Епископи, који су били „спремни на жртву”, нису изгинули на фронту: „И поред

ове задивљујуће спремности на жртвовање, из ратова су сви Епископи изашли и живи и

здрави. (Изузев непажљивог Владике Атанасија Јевтића који је пао са висине и сломио

врат)”. Вађење костију Срба из јама, које су усташе побиле у Другом светском рату,

14

вели Томанић, била је ратнохушкачка пропаганда Епископата СПЦ: „Ископавање

костију из јама, које су они иницирали, претворило се у светковину, у неукусну параду

која је, показало се то касније, за циљ имала једино да крв ионако „виолентних, силних,

огњевитих људи” динарског типа (Јован Цвијић) још више прокључа”. Ту је, даље, и

ругање целој србској крштеној историји: „Могло би се рећи да је српски народ кроз

историју трпео две врсте вођа своје крви и вере. Једни су били чврстог става,

несавитљиве кичме и непопустљиви пред јачима од себе. Речи образ, понос и

достојанство користили су као поштапалице. Други, пак, склонији дипломатији, знали

су да се сагну и без туђе помоћи, избегавајући тако додатне и непотребне

непријатности. Они први, који су из не сасвим разјашњених разлога Србима увек били

дражи, обично су завршавали на три начина – гинули су, попут Кнеза Лазара,

остављајући народ на милост и немилост противнику; после пораза бежали и спасавали

главу, попут Карађорђа, такође остављајући народ на цедилу; и накнадно се сагињали,

попут Слободана Милошевића, пружајући народу задовољство да ужива у плодовима

њиховог претходно израженог поноса и достојанства”. Томанић се руга Карађорђу, као

ономе ко, опонашајући кнеза Лазара, ипак није успео да ослободи Србе од Турака, јер

је Турска, иако „болесник”, била јача од Срба. А о Немањи? – Пред Византинцима је

„савио кичму и прихватио понижења”; према богумилима је спровео „брз и ефикасан

геноцид и изгон”; богумили су побегли у Босну под „Немањиним терором”. Кнезу

Лазару није пало на памет да се понизи и да „без узалудних губитака прихвати услове

моћнијег противника”, па је „не слушајући савете ни самога Господа… за само један

дан до пропасти довео државу коју су његови претходници градили два и по века”. И

још додаје Томанић: „Упоредимо ли понашање српских витезова са понашањем самога

Исуса Христа пред распеће, рекло би се да је Син Божији са мање одушевљења

прихватио жртву за читаво човечанство него храбри Срби за своје Отачаство”. Тако је

говорио Томанић, нови инквизитор над Србском црквом који, осим новина и из

контекста истргнутих цитата, изгледа да је слабо шта у животу читао. Јер да јесте, знао

би да монахиња Јефимија није била удовица „краља Вукашина Мрњавчевића”, и да

никаквог геноцида над богумилима није било (било је рата, у коме су се судариле

војске, а не убијања ненаоружаних). Пошавши од Владика Атанасија и Амфилохија,

Томанић је стигао да Немању прогласи „великим истребитељем” и његову борбу

против богумила назове „геноцидом”, упоредивши га са усташама у Другом светском

рату; на крају, ударио је, у свом неокрижарском походу, на Светог Атанасија Великог и

15

његово објашњење праведне борбе у хришћанском смислу те речи… Тако је спроведен

прави језуитски пургаторијом над Србима.

Ово интелектуално раскошно аргументисање и његова методологија („reductio ad

absurdum”) којима се Томанић служи познати су нам још из поука Светог Аве Доротеја,

монаха из Свете Земље, који је описао случај свог сабрата. Тај „редукциониста”, кога је

свети Доротеј покушао да уразуми, почео је презирући и понижавајући своје најближе,

а на крају дошао до порицања и Светитеља и саме Свете Тројице! На крају,

погордивши се против самога Бога, себе је лишио ума. И Томанићев пут је исти: од

ругања Владикама Српске цркве и Патријарху Павлу, преко спрдања са Карађорђем и

србским страдањем под Аустријом и Турском, до обрачуна са Светим Симеоном и

Светим кнезом Лазаром и тврдње да је Српска црква „створена, учвршћена и увећана

на људској крви, и то углавном делањем тројице најистакнутијих представника

династије Немањића: Стефана Немање, Краља Милутина и Стефана Душана”. На крају,

Томанић истиче да је и сам Исус био „пацифиста”, који се уклањао (Мт 12, 14–15) и

сакривао (Јн 8, 59) од оних који су желели да Га убију, што је, по Томанићу, директно

супротно понашању Кнеза Лазара, а, изгледа, препоручљиво за Србе за однос према

свим србским непријатељима: Срби, наиме, треба да се од свих сакривају и беже, да

буду податљиви и лакеји свакоме, попут Томанића и сличних му лумена.

Ако Томанић овако пише о најсветијим личностима србске историје, онда није

чудо што о Владики Николају пише као о „човеку који је носио одликовање нацистичке

Немачке и који је у тренутку луцидности открио да постоје значајне сличности између

Адолфа Хитлера и Светога Саве”. Он замера „Гласу Цркве” који је „самовољно”, без

одлуке Сабора, почео да слави Николаја као Свеца (а не зна да већина Србског

Православног народа и добра половина Православних у свету признају и поштују

Николаја као Свеца, давно пре „Гласа Цркве”). При том се претвара да не зна да је

Хитлер те 1935. године, када је Николај држао говор о Светом Сави, па рекао да вођа

немачког народа покушава оно што је некад урадио Свети Сава, али да ће му то тешко

поћи за руком (то јест, оснивање националне Цркве), у Европи још увек словио за

великог и уважаваног државника! То је време када Енглеска тетоше Хитлера, а банкари

са Вол Стрита сарађују с фиреровом привредом (познати амерички мултимилионер

Рокфелер је, рецимо, пословао са „IG Farbenom” све до 1942). У то време, Запад се диви

Хитлеру који диже Немачку из пепела… Али, по Томанићу, једини „хитлеровац” је

Николај!

16

Томанић оптужује Цркву да је тај Николајев рукопис „крила”, што додатно само

показује какви бескрупулозни клеветници нападају Николаја и СПЦ! И он, као и

Ђорђевић, тврди да је Николај у Дахауу био само у „почасном затвору”, у коме му није

фалила ни длака с главе, а Немци га нису чак ни обријали. Хранио се храном коју су

јели „немачки официри”! Николај је могао и да пише, што показује његов

„антисемитски спис” Кроз тамнички прозор. Николај је Хитлеров „истомишљеник бар

кад су Јевреји били у питању” итд. итсл.

И још вели Томанић, за крај: „Ако сте неонациста и желите своје мишљење да

поткрепите цитирајући неки ауторитет који афирмативно говори о Адолфу Хитлеру,

завирите код Владике Николаја и, као што смо већ видели, наћи ћете оно што вам је

потребно”. Наравно, као ни Ђорђевић, тако ни Томанић, и остали из „совјета

лукавнујушчих”, неће ни да помену вишеструку, и пре и током рата, и после рата

Николајеву критику фашизма и нацизма, као и сваког тоталитаризма (па и савременог

америчког „демократског тоталитаризма”).

Књижевници, фарисеји итд.

Помодно ругање Владики Николају је „опште место” за сваког представника

новолевичарске мисли у нас. Сматра се питањем части да сваки од њих нешто каже о

овом „фанатичном антисемити” и „борцу против Европе”. Има га чак и у много пута

хваљеним (књижевно убогим) делима младог покољења писаца згађених над србским

„национализмом” и „ксенофобијом”. Тако је Биљана Србљановић, у својој драми

извођеној код нас, али и по Европи (жељној да покаже какви су Срби „фашисти”),

уградила један цитат из беседе Владике Николаја поводом 550-годишњице Косовског

боја, како би доказала да је овај „мрачњак” био „симпатизер Хитлера”. Ево тог цитата:

„Ми смо деца Божија и људи аријевске расе које је судба поставила за чуваре

најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије – капије Европе”… Два лика

драме, националистички интелектуалци карикатуре, Стратимировић и Глогов, као

парафразирајући Николаја изговарају следеће „мудрости” (које им у уста ставља

списатељка): „Европа, колевка људског греха, несрећу је у овај дом донела! Водовод,

водовод, водовод! Канализација, канализација, канализација! То су та добра која нам је

подивљала Европа донела. А шта ће та добра поштеном човеку? Шта ће му чесма, кад

је чист изнутра?”

17

Сасвим у овом, карикатуралном стилу, наставља Веселин Марковић, писац

романа „Израњање” и добитник „Виталове” награде за 2002. годину. У листу „Данас”

(од 6. јула 2001) Марковић је рекао да су књиге Владике Николаја „гнусна дела препуна

патолошке мржње према Јеврејима (и према католицима, протестантима, култури, чак и

личној хигијени)”. Чланкописац недељника „Време”, Теофил Панчић, у својој збирци

колумни „Урбани бушмани”, напада „љотићоиде” који се диве „необично високим

мислима Николаја Велимировића”, а затим вели да су „николајевци” они који имају

„улоге у слабо посећеном freak-show” (=представи лудака – В. Д.). Тако наши нови

књижевници и фарисеји, бљештава будућност србског „отвореног друштва”, од чијег се

бљеска смркава свугде где год она зрачи.

Оснивач и уредник тзв. антрополошке библиотеке „XX век” Иван Чоловић,

носилац, заједно са Борком Павићевић и другим „културним деконтаминаторима”,

француске Легије части, обожавалац лика и дела Маркиза де Сада, који је, по њему, био

„великан људског (само)ослобођења”, никако није могао да се помири са „нездравим”

занимањем Срба за Владику Николаја (и оца Јустина, наравно). У својој књизи

„Политика симбола” он вели да су Николај и Јустин „западну Европу описивали као

простор без праве, живе вере”, што је „фундаменталистичка позиција”. Николај је, у

„Рату и Библији”, такође истицао да „разврат у рату доноси несрећу”, и још је уздржан

однос према сексуалности „приписивао балканским сељацима”. Николаја критикује и

зато што је Србском народу и његовој мисији давао „универзално значење”… Чоловић

још вели и да је „Српска православна црква организовала неколико спектакуларних

ритуала посвећених земним остацима двојице Светаца, Саве и Василија Острошког и

једног Црквеног великодостојника – Николаја Велимировића” (какве су то свечаности

са моштима светог Саве, за које и врапци знају да су их Турци спалили 1594, овај

антрополог не објашњава!).

У књизи „Бордел ратника” Чоловић је, на веома вешт начин, хришћанску мисао

Владике Николаја доводио у везу са Милошевићевом квази – патриотском

пропагандом, желећи да докаже оно што су доказивали и непрестано настоје да докажу,

најпре себи, сви наши евро(по)љубиви, – а то је да су Срби непоправљиви

изолационисти, који никад неће стићи у Европу, ону која је, још у доба Маркиза де

Сада, ослобођена сваког конзервативизма, заосталости и учмалости.

Петар Луковић, рок новинар, дугогодишњи колумниста различитих часописа

„грађанске опције”, чак постављен за „судију части” Независног удружења новинара

Србије, огрезао у мржњи према свему што припада народу од кога и он води биолошко

18

порекло („прослављен” интервјуом из марта 2002, датом листу „Права човека”, у коме

је рекао да би он, да има власт, новинаре националисте стрељао и вешао), није могао да

не спомиње Владику Николаја, и то кад год му се пружи прилика. О каквом „судији

части” је реч, довољно је погледати у Луковићевом тексту „Шампон за монструма”

објављеном у „Репортеру” (1. августа 2001). Разгневљен због тога што је „Светигора”

издала CD „Изнад Истока и Запада”, Луковић каже да се „Николај Велимировић никад

у животу није окупао, па је тако смрдљив доживео да му српско-македонски рокери

посвете Трибјут албум”… На питање новинарке „Базара” (18. јануар 2002) да ли су

његови „политички коментари наставак рокенрола другим средствима”, Луковић

одговара: „Апсолутно. Нема догми, табуа, недодирљивих. Летос сам имао вербални

дуел са таксистом зато што сам у неколико махова у медијима напао Николаја

Велимировића. Питао ме: како ме није срамота, да ли је он за мене светац, и да ли за

мене постоји ишта свето? Рекао сам да га не волим, да он за мене није нико, и да не

постоји ништа свето. Зауставио је такси, прекрстио се и рекао да изађем из кола, јер

такву сотону одавно није возио. За мене нема недодирљивих и светих, и по том свом

осећању радио сам свих ових година. Црква није света, држава још мање, патриотизам

не постоји, вера је приватна ствар и одбијам да о њој говорим. Не осећам се

припадником небеског народа. Родио сам се у Краљеву, а могао сам у Стокхолму. Не

видим ни један разлог да пишем о величини српства, у томе не налазим ништа свето ни

паметно”. У истом том интервјуу Луковић је признао да није читао ништа од Владике

Николаја, али да су му његови пријатељи слали одломке на основу којих је он писао

своје, условно говорећи, текстове. (Условно говорећи, понављамо, јер нису то и нису

толико текстови, колико изливи мржње човека који је у себи срушио све племенито и

лепо).

Писмо „Групе интелектуалаца”

Крајем 2002. сви значајнији медији су (опет јединствено, као у време Тита и

Милошевића) пренели „Писмо упозорења” групе „забринутих интелектуалаца” (Мирко

Ђорђевић, Милан Ђорђевић, Филип Давид, Драган Великић, Предраг Чудић, Владимир

Арсенијевић, Радмила Лазић, Ласло Вегел, а њима се придружио и Богдан Богдановић),

који су јавност упозорили да се Србија тешко ослобађа бремена скоре прошлости, да јој

се намеће „конзервативна мисао органицистичког правца”, да заговорници такве мисли

наступају „са претњама, са говором мржње и нетолеранцијом, као да не живимо у

19

мирнодопским условима”. Велеумни интелектуалци су уочили опасну спрегу између

САНУ, Генералштаба и СПЦ (опет Срби кују заверу против „међународне заједнице”,

зар не?) и крикнули у етар: „Не сме бити двоумљења у бирању пута између

модернизације и заостајања, између нацизма и демократије, паланке и Европе”!… Ови

„храбри” и са свих страна „угрожени” интелектуалци (што се може закључити и по

чињеници да су се једва пробили до РТС-а и „Политике” да тамо објаве своја

саопштења и потом двадесетак дана испирају мозак становништву Србије својим

наступима и приступима) опет су уочили да је највећа опасност у Србији данас од

„тоталитарне и недемократске идеологије Милана Недића и Димитрија Љотића”, али

понајвише од „тријумфа филозофије паланке Николаја Велимировића”. Открили су да

чак постоји и група „николајеваца”, која, поред „Образа” и „Милетићеваца”, „угрожава

највредније тековине српске културе” (вероватно су, барем бивши члан ЦК СК Србије

Богдан Богдановић, мислили на „тековине револуције”, јер је код неких „револуција”

исто што и „српска култура”…)

Тумачећи свој став, који га је довео до потписивања апела, писац Владимир

Арсенијевић, аутор романа „У потпалубљу” и човек који се од НАТО бомбардовања

Србије, захваљујући везама са „отвореним друштвом”, склонио у Мексико, у „Сведоку”

(од 19. новембра 2002) изјављује: „Био сам запањен кад су познате београдске групе

снимиле CD на текстове Николаја Велимировића.3 Мислим да је дно сваког кича 3 Запањени Арсенијевић би се још више запањио да је прочитао ставове најозбиљнијег домаћег рокера,

певача „Партибрејкерса”, Цанета, који, у интервјуу „Новом виделу” (27. март 2001) каже: „Пошто смо ми

одрасли у бетонском атеизму, ниси нешто могао да причаш о Богу, јер би те сви гледали као да си

ненормалан, али увек је Бог био присутан, па макар у фазону „немој да ме питају данас у школи”. У

тешким часовима очајања звали смо Бога… Унутрашњост човека је као гумица на чесми. Она се

временом потроши и прокапље. Вера у Бога је та која „подмазује” човека… Вера у Бога је борба против

аутоматског живота. Мени је драго кад видим децу од 3–4 године како се крсте и љубе иконе. На

млађима је будућност, а на нама је само да се достојанствено повучемо, достојанствено – у земљи где

нема достојанства… Дешава се парадоксална ствар да о томе, да ли ће се увести веронаука у школе не

одлучују деца него маторци, који су показали да је све што одлуче без везе. Постоје и мудри људи који

имају памети и могу да раде на ползу отечеству… Јеромонах Јован Ћулибрк, који је до 1991., док се није

замонашио, писао за магазин „Ритам”, имао је идеју да се генерација, која се одузимала, сабере. Односно,

да се по текстовима Владике Николаја направи музика. Ми смо нашли песму „Кога ћу да хвалим” у

његовој Лири и направили смо хит…”

Тако Цане, озбиљан рокер. Владимир Арсенијевић не може то да разуме, али Цане, који је прошао пут од

„бетонског атеизма” до Цркве Христове, може. Зато је и певао, скупа са друговима:

„Кога ћу да хвалимУ Њега је крепост,

сем Живога Бога? у Њега је радост,

20

спајање субкултурних појава, каква је рок музика, са религијом. А као друго, ту је и

личност Владике Николаја и тај чудни еротизам све те српске деснице из четрдесетих,

који наилазе на необично плодно тло код нас, данас. По мени, то више од свега говори

о високом степену збуњености међу људима који на овај или онај начин траже

упориште у оним стварима које из овог угла представљају једну ретроспективну

утопију… На страну сам Владика Велимировић. Питање је само да ли је нама таква

личност потребна, у овом тренутку, шта ми то добро можемо да извучемо, ако бисмо

доследно пратили оно о чему је он писао. Реч је о човеку који је одбијао да се купа, јер

је и чистоћу сматрао злом које долази са Запада”.4

У „Блиц њузу” (148/2002) појавио се текст Весне Ташић и Радета Станића: „Ко је

ко на српској десници”, у коме се тврди да су „рехабилитатори Владике Николаја

Велимировића, Милана Недића и Димитрија Љотића – Отачаствени покрет Образ,

Свети Јустин Филозоф, Патриотски део српске омладине скинхедса, Збор”. Новинари

кажу да су међу нама и „транснационалисти”. Шта је то: националисти у трансу?

Националисти који слушају транс музику? Интернационалисти, који би да

трансцендирају националне границе? Поред „четничких групација”, „милетићеваца”,

редакције листа „Двери српске”, међу „транснационалисте” је убачена и група тзв.

„николајеваца” (за које нико не зна ко су, шта су, одакле су и где су). Међу опаке

десничаре увршћени су Матија Бећковић, Коста Чавошки, Радош Љушић, али и Матеј

Арсенијевић и потписник ових редова…

Кога ћу да славиму Њега је сила,

сем Господа свога?у њега је младост”…4 Напади наших „интелектуалаца” на Владику Николаја због тога што се није купао (а није се купао,

наводно, јер хигијена, опет наводно, долази из Европе!) плод су интелектуалне убогости тих и таквих

„интелектуалаца”. Наиме, у „Речима Српском народу кроз тамнички прозор” Свети Николај Жички

подсећа Србе да су Европљани, одрекавши се Христа, себи подигли многе идоле. Један од тих идола је и

идол физичког здравља, које треба трошити на грехе и страсти. Да би се то здравље сачувало, Европљани

се непрестано перу, купају и дотерују, не мислећи о чишћењу душе покајањем. Ту Владика Николај

следи реч Христову упућену фарисејима: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите

споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра

чашу и здјелу, да буду и споља чисте” (Мт 23, 25–26). Овакав став Николајев неко од „интелектуалаца” је

схватио као рат против личне хигијене, а остали „интелектуалци” су то преписивали – прво од „еурека

мајстора”, па онда један од другог. Тако наши квазилиберални велеуми пишу у стилу „старих, добрих”

титовских писама и песама (сећамо ли се стихова: „Друг је Тито послао нам писмо / да чувамо братство и

јединство”?) и из тог духа настају њихова „писма упозорења”.

21

Дакле, Владика Николај је опет крив зато што нас никако не пуштају на том

просвећеном Западу, који је наш највећи, ако не и једини, идеал у овом тренутку.

Николај је, дакле, тај који кочи, иначе бисмо давно били у Европи. Он је рекао да је

Европа „Бела Демонија”, и то само зато што је био родом из паланке и „није се купао”

(бар тако кажу „девет јахача денацификације” преко свог гласноговорника

Арсенијевића). А да су видели макар фотографије Николајеве као господина на

светским скуповима – нпр. у Еванстону 1954. г. – не би „чупавци” тако говорили о овом

Светом човеку, како га назива, нпр., светски познати енглески бискуп Џорџ Бел.

Тако говоре и пишу наши демодирани интелектуални помодари, док највећи

интелектуалци Запада, укључујући најсавременије философе постмодернисте и

либералну левицу, прозиру и презиру тај исти Запад који жели да поништи све Друго и

Другачије. Ево шта о томе каже Жан Бодријар у листу „Le Monde Diplomatique”

(новембар 2002): „Мисија Запада (или, боље речено, бившег Запада, пошто он одавно

нема сопствене вредности) јесте да разноврсне културе потчини окрутном закону

једноумља (подвлачење наше, В. Д.). Култура која је изгубила своје вредности мора да

се свети другим културама… за такав систем, сваки вид побуне виртуелно постаје

терористички”…

Оно о чему данас пише Бодријар Николај је писао још пре Другог светског рата и

зато је, у горким речима из Дахауа, Европу назвао Белом Демонијом. Очито је да су

„девет јахача денацификације” управо на страни таквог, од Бодријара дефинисаног,

западног тоталитаризма, чиме се показује да су управо они, а не „николајевци”, људи

који говоре језиком мржње и желе да пониште сваког Другог и право на Другачијост.

Једини за њих пожељан Други је онај Други који једноумно мисли као Они, тј. Први…

Нарцисоидност, поготову интелектуална, увек је тоталитарна.

Владика Николај и нацизам

Мука је доказивати очигледне истине, поготово када се то ради уз сазнање да они

који подмећу клевете чине то свесно и намерно. Међутим, овај текст није писан због

клеветника, него због обичног човека који је циљ пропаганде и који под њеним

дејством може да наседне на, гебелсовски, хиљаду пута поновљену лаж, и да помисли

да је то истина. Типичан случај пропаганде која је усмерена против Светог Владике

јесте потпуно искривљење чињеница везаних за његово држање према нацистима и

његово заточеништво током нацистичке окупације.

22

Владика Николај је, скупа са Патријархом српским Гаврилом, ухапшен по

Хитлеровом наређењу, као антинациста који је стао на страну пучиста 27. марта 1941,

кад је оборен пакт са Силама осовине. Николај је, под немачком стражом, држан у

Жичи, Љубостињи и Војловици, а на крају одведен у Дахау… Међутим, о њему се

упорно говори као о „симпатизеру Хитлера”. Једина основа за то је тенденциозно

тумачење Владикиног говора из 1935. Кад се томе дода и фамозна и етикетирајућа

оптужница за „антисемитизам”, добијамо стални повод за нападе на Жичког

Светлосника. Зато треба да погледамо кратак преглед чињеница о овом проблему и да

видимо о чему је реч, да ли у „грешном” Николају или у „истинољубивим” сведоцима.

Године 1935. (а то је била Светосавска година) Владика Николај је држао говор „о

национализму Светог Саве” на Коларчевом народном универзитету. Беседећи о

стварању националне Цркве, послу достојном „светитеља, хероја и генија”, Николај се

осврнуо на трагичну судбину папистичко-протестантског Запада, који не зна за

националну Цркву. Навео је да су се за такву цркву борили људи попут Јана Хуса,

Блеза Паскала, Мартина Лутера, али да им та борба није пошла за руком. Сада се тог

посла подухватио вођа Немачког народа, обичан човек, који је успео да нешто слично

направи само од протестантског дела немачких верника, а велико је питање да ли ће

уопште успети да подухват заврши. – Ето, то је све што је Николај тада рекао.

Никаквих химни Хитлеру, никаквог величања фирера, никакве наде у то да ће он

ослободити Европу, чак ни од бољшевизма (у то време су моћници са Вол Стрита

помагали Хитлеров успон на власт, а Западне владе се удварале Фиреру који Немачку

диже из пепела Вајмарске републике. Године 1936, сви спортисти Запада су се

постројили пред њим у олимпијском Берлину). Није чак ни поменуо Хитлерово име. У

свом послератном писму (20. 2. 1946, у Америци) Епископу Дионисију владика Николај

вели: „Све што је речено и написано у 1935. години речено је у похвалу Светога Саве –

Светитеља, генија и хероја, а не ма у чију другу похвалу. Јер и тад, Паскал и Хитлер

послужили су ми само као примери неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Светог

Саве”.

Што се тиче ордена који је Николај добио од Хитлера, њега је бесмислено и

помињати као знак блискости Светог Николаја Жичког са Фирером. Орден му је дат

зато што је обновио битољско немачко гробље из Првог светског рата, рекавши да за

Србе мртав човек више није непријатељ. То се десило много пре Другог светског рата и

у околностима које указују на крајње уобичајену конвенцију у ономе што се сматра

представљањем једне земље у иностранству.

23

Али, да видимо шта је Николај заиста мислио и сведочио о нацизму. У априлу

1939. године, говорећи о жељи да се на Западу поново створи рајх, овог пута Трећи,

Николај подсећа читаоце на судбину прва два: Наполеоновог и Аустријско-пруско-

талијанског, који је требало да се зове „Mittel-Europa”. „И Први и Други рајх су

изазвали светске ратове – и пропали. Судбина Трећег рајха биће као и судбина прва

два”. (Николај ово пише четири месеца пре Другог светског рата, који ће сломити

Трећи рајх). Такође, у „Жичком благовеснику” број 2 за 1939, објављује текст „Наша

осовина” (очито, асоцијација на „Силе осовине”, које су кретале у освајање света). На

питање: „За коју си ти осовину: демократску или фашистичку?” – Владика Николај

одговара: „Наша је осовина од Јегејског мора до Тихог океана, или од Солуна до

Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две

хемисфере, на Источну и Западну. Посматрајте ову осовину у светлости географије, и у

светлости историје, и у светлости идеализма, па ћете сами видети, да тајна Божијег

руководства светом почива на овој осовини. То је духовно-морална осовина, потребна

целом свету”. И додаје писац уводника „Благовесника”: „Ова осовина не значи ни

крвави шовинизам, нити бледи интернационализам, него баш оно што свима људима и

народима треба”.

Владика Николај је за „Жички благовесник” преводио вести које су се тицале

стања духа и морала широм света. Пошто је у то време Хитлер већ почео да прогони

искрене хришћане, римокатолике и протестанте, а настојао да створи своју паганску,

расистичку, аријевску „цркву”, Владика је објавио белешку „Храбри пастор”, која

гласи: „Пастор лутеранске цркве Нимелер у Немачкој налази се већ дуже време

интерниран у лагеру. О њему пишу као човеку јаке воље. У време рата борио се храбро

као официр за своју отаџбину. У време мира борио се храбро за Хитлеров национал-

социјализам. У време Хитлера борио се храбро за лутеранску цркву против немачких

диктатора (подвлачење наше, В. Д.). Због овога је допао тамнице. Једнога дана

обилазио је тамнички свештеник сужње у тамници, па наиђе на пастора Нимелера и

упита га: „Брате, зашто сте Ви у тамници?” Одговори му Нимелер: „Брате, а зашто сте

Ви изван тамнице?” Из тамнице он је писао својим пријатељима и присталицама:

„Једно тражим од вас да не сустанете. Чују се гласови који хоће да нас убеде како

страдање наше цркве јесте доказ да је она на неправом путу. Ми можемо одговорити,

да су Апостоли посведочили супротно томе. Ми знамо да имамо истину, и ми је

држимо”. Кад је овако храбар један протестантски пастор, како ли тек морају бити

24

православни свештеници са пуном истином и са правилно уређеном националном

црквом”, закључује Владика.

Владика Николај је био духовни инспиратор и благословитељ „Жичког

благовесника”. Из броја у број објављивао је текстове теолога који су се бавили

актуелним политичким приликама. Тако Љубомир Иванчевић у чланку „Цезар или

Христос” вели: „Дакле, очевидно је да фашизам не може постићи измирење са

Хришћанством. Ова се филозофија јавља као супротност Хришћанству… Или са

Христом, или са Цезаром, трећег пута нема. Кроз фашизам поново васкрсава стари

пагански свет, свет кога је сахранило Хришћанство пре двадесет векова, свет силе и

насиља, свет Јулија Цезара, а не Апостола Павла”. Исти теолог у једном од наредних

бројева критикује Ничеову идеологију рата. (Зар Свети Николај Жички Дарвина, Ничеа

и Маркса није назвао „трима аветима европске цивилизације”, и зар Ниче и Дарвин

нису претече Хитлерових идеја о надчовеку и биолошкој супремацији аријеваца)?

Занимљиво је напоменути да је тих дана, а поводом 550-годишњице Косовског

боја, у Раваници (1939) Владика Николај изговорио беседу, у којој је молио све

Југословене за слогу, и рекао: „Није ли боље живети са братом Хрватом у својој

скромној кући него ли у палати туђинској?” Тада је, видећи шта се надвија над земљу,

упозоравао да ћемо, ако не буде слоге у држави, доживети ново Косово, али неславно,

Косово без победе духовне, „срамно Косово”.

Године 1940. Владика се обратио омладини Епархије Жичке речима: „Одбаците

безбоштво и насиље, децо моја, као две највеће глупости у свету. То је најдужа школа,

у којој сви људи, па ни сви хришћани, не још никако не могу да добију добру оцену.

Пре неколико година одржао је говор на београдском универзитету онај чувени муж из

Индије, Рабиндранат Тагоре. „Ја сам, вели, пропутовао сву Европу, и видео какав зао

дух буја у њој”. Па је онда узвикнуо: „Ако се Европа не одрекне своје гордости и не

поврати поштовању Бога, њена је пропаст и блиска и сигурна”. Ове пророчке речи

једнога мудраца наше аријевске расе данас се исписују огњем и крвљу по европском

тлу. Одступање од Христа као одступање од компаса завело је лађу драге Европе на

погрешан пут. Још једном – дај Боже и последњи пут – пробају крштени људи старачке

идеје, планове и амбиције прехришћанског света, добро опробане и преживљене на

старом Балкану. И још једном, као и пре сто година, после силе Бонапартине, вратиће

се река живота у своје корито, оставивши заразно блато на обалама својим. Тада ће

крштени народи, постиђени, угрувани, преполовљени и осиромашени погледати болно

једни у друге и рећи: Шта учинисмо? Остависмо Бога па идосмо за безбожницима и

25

насилницима. Ходисмо за самозваним „месијама”, а правог Месију изневерисмо. Заиста

без Њега могасмо учинити свако зло, али никакво добро”.

У рубрици „Зрнца” у истом броју, Владика Николај преноси ставове западних

хришћана о рату против Хитлера, цитирајући председника САД Рузвелта, лондонског

англиканског бискупа Фишера, надбискупа Јорка др Темпла, итд. Порука већине је

била: основни узрок рата је грех. Треба се борити и против зла хитлеризма, али и

против зла у својој души. У једном од наредних бројева „Благовесника” објављен је

текст М. Гоговића „Хришћанство и савремени социјално-политички покрети”. У њему

јасно стоји да „расно лудило и националсоцијалистички бес” не могу бити савезници

Хришћанства, и да су фашизам и нацизам непријатељи, додуше перфиднији,

Хришћанства, исто као што му је непријатељ и комунизам.

У јуну 1940. Владика Николај објављује текст „Опозиција Богу” у коме пише о

Шпенглеровој и Достојевсковој визији пропасти Запада. Цео тадашњи рат, каже Свети

Николај Жички, није ништа друго до последица устанка против Бога који је на Западу

трајао 200 година. Учени Жички Епископ прати генеалогију западног слома, од

уметности, преко философије до теологије, изврсно уочавајући нит „либералног

хришћанства”, која је од Штрауса и Ренана водила ка Ничеу. У том тексту он говори и

о присуству јеврејских атеиста, који су ратовали против Христа, али им даје само

другостепену улогу: „Но било би смешно оптуживати Јевреје као главне кривце и

проузроковаче модерног отпада од Бога и западног неопаганизма. Зар они, који нису

били у стању да збуне и победе 12 рибара Галилејских, да буду у стању збунити и

победити западно човечанство од неколико стотина милиона крштених душа?” Николај

није веровао да је главни извор трагедије Запада у „јеврејској завери” него у отпадању

од Христа умних синова Европе: Штрауса, Ренана, Ничеа, Дарвина и њиховом потоњем

утицају. На крају, Владика Николај каже да се Запад може спасти само ако се искрено

покаје, призна своје грехе и врати Богу.

У јулу 1940. Владика као уводник у „Благовесник” објављује свој текст „Палата

од слонове кости”, у коме пише, на начин „Речи Србском народу”, о идолопоклонству

таквој богоотуђеној култури: „Кад је култура циљ, онда је она идол. И рука Господња

удара по њој, да би спасла достојанство човека. Култура као слушкиња Господња, као

инструмент славе Божије, као видљиви израз вере, поштења, правде и доброте, није

мрска Створитељу, нити је опасна по душу и достојанство човеково. Ради људи постоји

свет, а не ради културе.”

26

У септембарском броју „Благовесника” Владика је дао да се објави текст „666 –

број звијери из Откривења”, у коме се каже да се у нумеричку вредност броја

Антихристовог, поред папине титуле „Vicarus Filli Dei” и псеудонима вође бољшевика,

Лењина, уклапа и број презимена „Хитлер”. О томе је писао Бранко Ј. Крчум.

Дакле, за све три године излажења „Жичког благовесника”, који благосиља

Владика Николај, ниједне похвале на рачун Хитлера и нацизма; напротив, само осуде

те паганске идеологије која, као и комунизам, Европи не доноси ништа добро. А

пропаст Европе је била заједничка тема свих виђенијих интелектуалаца старог

континента уочи Другог светског рата. Није случајно Богдан Радица књизи разговора

са највећим мислиоцима оног доба дао наслов „Агонија Европе”. У предговору тој

књизи Радица, на основу својих разговора и сусрета са Гуљермом Ферером, Полом

Валеријем, Томасом Маном, Бенедетом Крочеом, Андреом Жидом, Николајем

Берђајевим, Хозе Ортегом и Гасетом, Жилијеном Бендом, Салвадором де Мадариагом,

Ђованијем Папинијем, Жаком Маритеном, Мигуелом де Унамуном, Димитријем

Мерешковским и другима, каже: „Стара Европа, дакле, умире. Ми њено умирање

осећамо овде на Западу, у срцу старе Русовљеве Женеве, у сумраку Париза, у огњу

Мадрида, у навалама Берлина и Рима, у мраку далеке и непознате Москве. Ми се

налазимо на прекретници између два света, између прошлости и садашњости, на

дохвату крваве будућности… Све је око нас опустело и сагорело. Једна стара Европа

умире”. Пол Валери, кога Радица наводи, говорио је о „интелектуалном Хамлету” који

целу Европу доживљава као гробље и утваре, и слути да ће се, у име прогреса, појавити

„чудо анималног друштва – савршени и потпуни мравињак”.

Дакле, сви озбиљни умови прве половине XX века знали су да је стара

хришћанска Европа умрла, и да наступа доба „нових варвара”. Свети Николај Жички у

томе није изузетак, него правило, мада је пророчки још далековидији од других.

Једно занимљиво сведочење о односу Владике Николаја према Хитлеру и нацизму

налази се у „Дневничким белешкама 1939–1941.”, које је водио политичар из доба

Краљевине Југославије, министар без портфеља и министар правде у влади Драгише

Цветковића, иначе професор Правног факултета у Београду, Михаило Константиновић.

(Занимљиво је рећи да је он отац познатог писца „Филозофије паланке”, књиге која

свим србофобима служи као доказ да су Срби, са својом културом, паланчани без

далеких видика, неспособни за „Еуропу”. У тој књизи син Михаилов, Радомир

Константиновић, Владику Николаја, уз Милоша Ђурића и Димитрија Митриновића,

сврстава у панхуманисте, чија је мисао била повезана са паланачком филозофијом Духа

27

– Рода…) О односу Николаја према Хитлеру и нацизму отац „Филозофа паланке” се

упознао у јесен 1940. у манастиру Жичи приликом дугог разговора са Владиком

(„Политика” 13. фебруар 2000). Константиновић Старији бележи да му је Владика

Николај говорио оштро против Хитлера, „бечког молера” и владе силе коју он

спроводи. Био је одлучно против „императора” Хитлера. При крају сусрета, у Жичи,

Николај је опет оштро иступио против хитлеризма.

У својим успоменама и новинар Милан Јовановић-Стојимировић бележи један

сусрет Станислава Винавера и неког Немца, Винаверовог познаника, са Владиком

Николајем на Охриду. Приликом разговора, Владика је показао изузетно познавање

немачке историје и културе, као и савремене кризе немачког Рајха и друштва. Упозорио

је свог саговорника: „Удаљавајући се од Бога, Немци иду једном великом националном

ризику”.

А какав је био однос Владике Николаја према Тројном пакту и потписивању истог

од стране намесништва кнеза Павла, то је добро познато. Сав Епископат СПЦ је био

против приступања савезу са Силама осовине. Кнез Павле је покушао да убеди

Патријарха Гаврила у неопходност таквог савеза, али Патријарх је био одлучно против.

За 27. март 1941. сазвао је ванредни Архијерејски Сабор, са кога је упућено саопштење

јавности да оно што је Влада урадила, потписавши Тројни пакт, „вређа част, славу и

традицију нашег народа”. Сам Владика Николај је у Краљеву, још 26. марта поподне,

саслушао пред својим Епископским домом демонстранте против приступања пакту са

Немачком, Италијом и Јапаном, и рекао им да ће учинити све што је до њега да се пакт

не прихвати. Тај став је заступао и на Архијерејском Сабору. Тих дана је Димитрије

Љотић у свом отвореном писму, анализирајући стање у држави уз претпоставку да ће се

Југославија под ударом Немаца и њихових савезника распасти, критиковао Патријарха

Гаврила, Владику Николаја и Владику Далматинског Иринеја (Ђорђевића).

Одлучно се успротививши Хитлеру, Патријарх Гаврило и Владика Николај су

себи запечатили ратну судбину: од тог часа, они ће нацистима бити непријатељи које

треба држати под стражом. Тако се и догодило. Чим су Немци ушли у Србију, ставили

су Владику Николаја под присмотру. Већ у априлу и мају 1941, када су вршили претрес

манастира Жиче, обавештајни официри Хитлерове армаде су показали да сумњају у

Николаја, али нису код њега нашли никакав компромитујући материјал. Владика је

интерниран из Жиче у Љубостињу 12. јуна 1941, одакле је 28. августа 1941. био

ухапшен у Крушевцу, и саслушаван. Немци су веровали да га могу приволети на

сарадњу. Харолд Турнер, један од кључних Хитлерових људи у окупираној Србији,

28

преко својих представника покушавао је да наведе Владику Николаја на „политичку

пасивизацију”. Крајем октобра, четнички војвода љубостињски, подређен Кости

Пећанцу, јавио је свом штабу у Београду да је Николај притворен од Немаца, јер је

разговарао с партизанима код Краљева, молећи их да не иду у братоубилачку борбу с

четницима.

Новембра 1941. немачки официр Тајхман дошао је код Николаја да би покушао да

га придобије за сарадњу. Владика му је говорио о страдању Србског народа под влашћу

Немаца, а Тајхман је доказивао како Немци не мрзе Србе, за које ће бити боље ако се

помире са новим стањем на Балкану и у Европи. Средином децембра 1941. код Харолда

Турнера су се састали важнији војни и полицијски стручњаци окупационе силе. Турнер

је, на основу Тајхманових разговора са Владиком, рекао да „Николај још није напустио

свој непријатељски став према Немцима”. Свом сараднику Мајеру је 31. децембра

саопштио да „Епископ Николај треба бити смештен у једном православном манастиру

у близини Београда, у интернацији”. Немци су, док је Николај био у Љубостињи,

сазнали за његове симпатије према ђенералу Михаиловићу, а приликом претреса

манастира Љубостиње у скровишту тавана једне зграде ван манастирске порте нашли

су радио-станицу. У борби са Немцима погинули су шифрант, Епископов ђакон и један

четник. Одмах после тога, под сумњом да сарађује с Дражиним штабом, Владика

Николај је ухапшен и одведен у манастир Војловицу, где је смештен под сталну

немачку стражу, а затим је ту доведен и Патријарх Гаврило.

У штабу Петог добровољачког одреда, под командом Марисава Петровића, дошло

је до једног састанка за који су немачки шпијуни доставили да су „сви присутни

најоштрије осудили прилике које владају у Српској Цркви и нису штедели на оштрим

изразима”. О Владики Николају је речено ово: „Он се означује као демонска и несретна

личност и његовом неразумевању, за чим се је заправо ишло у Југославији, приписује

се највећа кривица за срозавање Цркве, с обзиром да он има огроман ауторитет у

народу, који на њега гледа као на свеца, док он није ништа друго него један несретно

несређен човек”. Марисав Петровић је рекао да је „Љотић тешко разочаран у Николаја,

и да би га, и остале Епископе оптужио пред јавношћу, да није Николај задњи ауторитет

који је још преостао и био морална подршка Цркве, па би нападом на њега Црква

претрпела такав ударац, који у тадашњем стању не би издржала”. Петровић је

подвлачио да „Љотић нема поверења у Николаја и да се само из тактичких разлога

показује пред народом с њим солидаран”.

29

Епископ Жички Василије (Костић), тада јеромонах, био је с Владиком Николајем

у Љубостињи из дана у дан и присуствовао Тајхмановом разговору са овим Светим

Србином. Тајхман је Николаја наговарао да позове народ на покорност и сарадњу с

окупатором, а Николај му је одговарао: „За све Немце мисли Фирер и сви га слушају.

Срби су индивидуалисти. Свако мисли својом главом. Зато је било много политичких

партија у старој Југославији. Ви мислите да сам ја популаран у Српском народу. Ако

стварно то јесам, изгубићу сву популарност у народу уколико бих препоручио било

какву сарадњу. Српски народ је слободарски народ. Зато се вековима борио да отера

разне окупаторе и поврати своју слободу. Од вас Немаца зависи хоће ли Српски народ

бити миран и лојалан или не”.

Када га је 1941. немачки крајскомандант у Крушевцу, иначе интелектуалац, који

је схватио каквог човека има пред собом, обавестио да се спрема страховита одмазда у

Краљеву због здруженог четничко-партизанског напада, Владика је покушао да

интервенише и спасе људе од покоља, али немачки заповедник Краљева није хтео ни да

чује, и наредио му је да се одмах врати у Љубостињу.

Боравак у Војловици био је, по сведочанству Владике Јована, синовца

Николајевог, овакав: „Овде је био прави затвор: са сталном стражом, са закључаним

вратима и прозорима, без права да се примају посете, па и пошта. Никоме нисмо могли

писати и нико се нама није могао јавити. У почетку стражу су сачињавали један

немачки војник и један агент (цивил) београдске полиције. Доцније су агента заменили

немачким војницима, јер нису имали вере да агенти врше посао добро. После тога

стража је била састављена од три немачка војника, и тако је остало све до краја апса у

Војловици”.

Године 1943. ђенерал Милан Недић дошао је у Војловицу да разговара са

Патријархом Гаврилом, нудећи му да изађе из заточења, преузме кормило Србске

цркве, сазове ванредни Сабор и настави са нормалним радом, под условом да Сабор

осуди комунисте. Владика Николај, кога је Патријарх питао шта да ради, рекао му је да

он, као Епископ Жички, не може да дође на тај Сабор, јер: „Ако се тај планирани Сабор

и сазове, а ја на њега дођем, ја морам са болом и револтом да жигошем недела немачке

војске у Жичкој Епархији. Побили су ми пола Краљева, попалили Горњи Милановац,

побили многе монахе и монахиње и свештенике по читавој Епархији, порушили цркве,

манастире. А ја то не смем да урадим, него треба да правим лицемерно, насмејано лице.

Народ би с правом могао да ме каменује на Теразијама… Не смеш Недића нипошто

назвати Председником владе, јер ми имамо свога легалнога председника владе у

30

Лондону… И треће, што се тиче онога, чини ми се, најглавнијега захтева Недића, да

сазовеш Сабор Архијереја Српске цркве и да тај Сабор изда проглас против

Комунистичке партије, сматрам да би и једно и друго било велики промашај и твоја

неопростива грешка. Врло је опасно да Црква издаје прогласе против једне политичке

партије, па у овом случају против Комунистичке партије. Цркве се не тичу партије и

партијски програми, Цркве се тиче само да ли партије проповедају безбоштво или не.

Ми смо, дакле, против безбоштва, па било да оно долази с лева или с десна, односно,

ми смо и против Хитлерових безбожника исто као и против Совјетских”. Владика

Николај, на захтев Патријархов, саставља одговор Недићу, у коме каже да је СПЦ „увек

била, јесте и биће против сваке разорне акције, која у атеистичком бесу насрће на

Српски народ с намером да га упропасти морално и физички”. Патријарх је тражио да

се Цркви омогући канонско функционисање, да би могла да се придружи „напорима

свих родољубивих Срба у заштити и спасавању свог благочестивог Српског народа”.

Овакав став није био прихваћен од Немаца, и Николај и Патријарх су остали

интернирани у Војловици, до одвођења у Дахау (14. септембар 1944).

Како су Владика и патријарх живели у Дахау? По сведочењу Бранка Ђорђевића,

бившег шефа кабинета патријарха Варнаве, објављеном у „Гласнику” СПЦ (1/1946),

Србски Епископи су, скупа са још педесетак угледних заточеника из свих крајева

Европе, били смештени у тзв. „почасне бункере”. У чему се почаст састојала? „Они су

могли носити и своја одела, нису били обријани ни ошишани, и нису гоњени на рад,

али зато из бункера и једног врло уског дворишта ограђени високим зидовима са

жицом и струјом, нису могли нигде изићи”. То је та „почаст” која им је указана од

стране Трећег Рајха! Са њима је, у истом статусу, био и један француски надбискуп. А

каква им је била храна? Владики Јовану патријарх Гаврило је после Другог светског

рата причао: „Да ми није било онога твога монгола (Николаја, кога је тако звао због

тамне боје коже), ја бих умро гладан. Он ти се одлично сналазио и просто ме неговао у

Дахау”. (То би Мирко Ђорђевић могао да припише добрим Николајевим везама са

Хитлером лично, зар не? Јер, чим га је Хитлер ставио у „почасни бункер„у Дахау, па се

Николај чак и „сналазио” за храну… нису ту чиста посла!) Зна се, међутим, да су и

Николај и Патријарх били подвргавани не малим понижењима од немачких стражара у

логору Дахау, због чега су обојица и оболели.

Пошто су „објективни” истраживачи Николајевог лика и дела сумњали у то да се

Николај икад одрекао својих „симпатија” према Хитлеру, за крај, после свих извештаја

о страдању Жичког Владике, помињемо и његову књигу „Земља Недођија”, објављену

31

после Другог светског рата. Главни јунак књиге је четник Спасо Спасовић, војник

Дражиног команданта Кесеровића, који је заробљен и одведен у концентрациони логор.

У лику овог човека испричана је целокупна прича о србском националном отпору

нацистичкој окупацији, али и нешто много дубље – дата је критика сваке утопијске

мисли која би, на овој грешној и јадној планети, хтела да створи „Нови светски

поредак”, без Бога и против Бога. Ту Спасо Спасовић говори о нацистичкој свастици,

„сломљеном нехристовом крсту, који етички стоји ниже и од полумесеца”, о томе да

„сваки вођ једног крштеног народа који одбацујући Христа хоће да усрећи свој народ,

води свој народ не у земљу среће но у Земљу Недођију”. Обраћајући се нацистима –

иследницима, који га муче зато што се наводно радовао Хитлеровој смрти (кад се

пронео глас да је убијен у атентату 1944), Спасовић им вели: „За циљ зидања узели сте

подземну Валхалу, место небеског раја, а за вођу кесара, уместо Христа. Снове и

фантазије прогласили сте стварношћу, а божанску стварност фантазијом. И са таквим,

тобож новим појмовима, а у ствари извученим из старих тевтонских гробља и римских

рушевина, ви сте покренули немачки народ у Земљу Недођију, то јест у бој за

остварење земаљског раја, проширењем свога простора, подјармљењем или

истребљењем осталих народа. У ове подјармљене народе, намењене истребљењу, спада

и мој народ. Нисам ја, господо, обожавалац мога народа, те да би био слеп за његове

мане и грехове. Но у часу када неко смртно страда, нечовечно би било говорити о

његовим манама и греховима. А мој народ самртно страда. Чак и окрутни Римљани,

Пилат и његов капетан Голготске страже, имали су само похвалне речи за највећег

страдалника… Шта дакле можете очекивати друго до казну Божију? Ударили сте на

Истину, и Истина ће се осветити за себе и своје”. И тако је и било. Јер, Христос је

Истина.

Уместо епилога

„Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем… Они су

место мене исповедили грехе моје пред светом. Они су ме шибали, кад сам се ја устезао

шибати себе самог. Они су ме мучили онда, када сам бежао од мука. Они су ме ружили

онда, кад сам ја сам себи ласкао. Они су ме пљували онда, кад сам се ја гордио собом.

Благослови непријатеље моје, Господе, и ја их благосиљам и не кунем. Кад сам се ја

правио мудрим, они су ме називали лудим. Кад сам се правио моћним, они су ми се

смејали као кепецу. Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину… Роб куне

32

непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син да му се непријатељи

не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих, и моли се Богу за њих”.

Тако је писао Владика Николај у својим Молитвама на језеру. И није само тако

писао, него је тако и осећао, тако се свим бићем Богу молио за увредиоце своје и за све

који су га мрзели и покушавали да уклоне из јавног живота. У „Жичком благовеснику”,

објављеном уз Часни пост 1940, налази се и овакав запис: „Поводом пашквила које су

се појавиле против нашег Епископа неки свештеници и световњаци послали су нашој

редакцији чланке и дописе у којима се са гнушањем те пашквиле обеснажују и износе

се скривени подстрекачи, који то све финансирају. Ми жалимо што те чланке не

можемо штампати. Ни Епископ нам то не препоручује. У разговору са Епископом

Николајем он нам је рекао: Ми православни свештеници морамо бити позитивни и

конструктивни, ако икад то нарочито у овом времену. Не смемо трошити ни време

ни снагу на ствари негативне и деструктивне. Што се мене лично тиче, ја се радујем

што сам могао бити користан и мојим непријатељима, писцима ових пашквила, бар

материјално, кад нисам могао духовно. Јер грдећи мене они добијају за то паре, те се

хлебом хране”.

Од ове изјаве до данас прошло је 63 године. И непријатељи Николајеви, то јест,

непријатељи Христа Богочовека, Чији је Николај Угодник, и даље зарађују на Жичком

Светлоснику, ружећи и грдећи све његово и Христово добро у Србском народу,

настојећи да то уклоне из свести Срба. У недавном извештају Хелсиншког одбора за

људска права у Србији, тзв. „невладине организације” која се свим силама труди да

докаже како Србијом влада нацизам, истиче се да је „српски национализам кроз

конфузијску и дубоку фрустрацију добио само нову форму и окренуо се новим

идеолошким изворима”… Поред осталих, по овим нарученим извештајима, ти извори

су: Владика Николај и Отац Јустин. Као симпатизер Владике Николаја помиње се чак и

Добрица Ћосић, али и Душан Батаковић, наш амбасадор у Атини. О СПЦ се вели да

има „изузетно значајно место у промовисању српског национализма, који се

дефинитивно учвршћује као нова доминантна идеологија. У њој централно место

заузимају идеје и вредносни систем Николаја Велимировића, Димитрија Љотића и

Јустина Поповића. Та идеологија и тај вредносни систем већ су ушли у уџбенике”

(Које?).

„Хелсиншки” убоги галиматијас, прављен по старом комунистичком обрасцу

напада на „србски национализам”, сведочи о једној ствари: „невладине организације” се

плаше чињеница да се омладина све више окреће Богу својих отаца и Цркви Христовој,

33

а то значи и Светом Николају Жичком. Због тога они отворено позивају тзв.

„међународну заједницу” (еуфемизам за избациваче уранијума на просторе Србског

народа године 1995. и године 1999) да се обрачуна и са тзв. „либералним

национализмом”, јер „Србија нема снагу и потенцијал да се сама избори са новим

таласом популизма и национализма”. (Демократија мора доћи, као и 1944, на

тенковима: она стара на тенковима совјетским, иза којих су ишли очеви данашњих

првобораца „грађанског друштва”, а ова нова на тенковима америчким, иза којих смело

ступају деца партизанских генерала, убица и удбаша, служанчади Јосипа Броза). Један

од најважнијих закључака Хелсиншког одбора је да се хитно мора створити „нова

елита” тако што ће се изменити наше основно и средње школство…

Наравно, непријатељи Крста Христовог не знају да, како пева Владика Николај,

Крст је сила и знамење. Срби су преживели и Турке, који су им децу одводили у

јаничаре; преживели су и Латине, који су им, као Пилипенди, нудили да промене веру

за вечеру. Преживели су и Југословенство пре Другог светског рата, када су им

одузимали национално име и покушавали да наметну конкордат са Ватиканом;

преживели су и нацисте и НДХ-зију; преживели су Тита и Милошевића, а преживеће и

„Хелсиншки одбор за људска права” и њему сличне организације, које зарађују за

живот пишући о силним „опасностима” које нам прете од Владике Николаја и Оца

Јустина. Јер, Срби су, иако грешни, иако понижени, иако свесни својих слабости и

пропуста, ипак народ Божији, народ Светосавски и Светониколајевски.

Слава Светог Владике Николаја рашће све више. Непријатељи Христови су, кад

су видели да никаквим средствима не могу да спрече дело Богочовеково, узвикнули:

„Гле, ништа не помаже. Сав свет оде за Њим” (Јн 12, 19). Тако и непријатељима

Николајевим, за чије се покајање он сада моли Господу, ништа не помаже! Све оно

најбоље код Срба оде за Николајем, који оде за Светим Савом и Светим кнезом

Лазаром, који одоше за Христом, Распетим и Васкрслим. У знаку Крста и Васкрсења је

и сав лик и дело Владике Николаја Охридског и Жичког.

Март 2003.

34

ЈОШ ЈЕДНО СВЕДОЧАНСТВО О ДРЖАЊУ ВРХА СПЦ У РАТУ

У веома озбиљној студији Радмиле Радић „Држава и верске заједнице 1945–1970.”

(Београд, 2002) о праћењу Владике Николаја и прогонима истог налази се низ

веродостојних и значајних чињеница. Од самог почетка, Владика Николај је сматран

британским човеком; Од њега је Турнер тражио повлачење из јавног живота.

Командант Србије, у време интернације Владике Николаја у Војловицу, доставио је

Недићевој власти акт следеће садржине: „Са жаљењем морам констатовати да у

последње време свештенство све до највиших врхова узима учешћа у побуњеничком

покрету у најмању руку својим симпатијама. Ни под којим условима се не може трпети

то што свештеници дозвољавају да буду употребљени на пример као преносиоци вести

или да више или мање отворено суделују у англофилској пропаганди или да манастири

– чак и манастири калуђерица – буду искоришћавани као скровишта. Епископ Николај

је из ових разлога пре неколико дана из његовог места боравка северно од Трстеника

доведен у околину Београда. Пре него што се осетим побуђеним да и овде предузмем

строге мере, као што сам већ иначе морао да чиним, ја овим опомињем и молим Вас да

известите кругове који у томе имају учешћа да их њихов чин нипошто неће сачувати од

оних мера које сматрам да су потребне у интересу окупаторске силе. Очекујем да ће у

најкраћем року наступити промене”. Немцима Николај никад није био поуздан: чим су

дошли у Србију 1941, јавили су Главној управи безбедности Рајха да су запленили

архиву СПЦ и саслушали Николаја Велимировића, означеног као главног представника

„проенглеске агитације” (због његових веза са англиканцима). Владику Николаја је

шпијунирао и негдашњи референт за штампу Патријарха Варнаве, совјетски ухода

Миша Брашић, који је Немцима, преко посредника, доставио Владику као сарадника

Драже Михаиловића, што је допринело његовом одвођењу из Љубостиње у Војловицу

и, касније, у Дахау (Занимљив податак: један комуниста сарађује са нацистима, а спаја

их заједничка мржња према србској слободи и Светом Николају Жичком.)

Ево шта још каже Радмила Радић: „Немачко неповерење према њему није

ублажено ни после извештаја пропагандног одељења издавачког предузећа „Југоисток”

и да је он пре рата, први у Београду, похвалио Хитлера” (Очито, неко се позивао на

говор из 1935. да би Владики помогао, али Немци су добро знали да тај говор нема

никакве везе са Владикиним садашњим ставом и расположењем). Касније, када је

35

Херман Нојбахер покушао да интервенише да се Патријарх Гаврило и Владика Николај

пусте, Хитлер се томе оштро и одлучно успротивио. Нојбахер је почетком 1945. тражио

од Рибентропа да му се дозволи да представнике србског свештенства (очито

Патријарха и Владику жичког) ангажује у борби против бољшевизма, али Рибентроп

му је одговорио негативно. Нојбахер је чак мислио да Владика Николај уместо Недића

преузме место на челу владе, али од тога није било ништа. Сужњима није дозвољено да

оду у Швајцарску на лечење. Чак и кад су, на инсистирање Димитрија Љотића, отишли

у Словенију и Истру, где су националне снаге покушавале да се концентришу за борбу

против комуниста, они нису желели да се политички експонирају и хтели су што пре да

се врате (сведочи Нојбахер).

У целој причи веома су битни закључци др Радмиле Радић: „Свети Архијерејски

Синод на челу са митрополитом Јосифом покушавао је током окупације да маневрише,

одбијајући директну сарадњу са Немцима, позивајући се притом на законско-канонске

препреке (Црква се не бави политиком, Патријарх је ухапшен, Синод без Патријарха не

доноси званичне мере, итд.) Силом прилика морале су бити одржаване везе са

генералом Недићем, али односи су били далеко од срдачних без обзира на покушаје

Недића да их таквим прикаже. Према трећој страни, комунистима, Црква никад није

била наклоњена, али је Синод сматрао да се у постојећим околностима Црква не сме

окретати против своје „заблуделе деце” и распиривати братоубилачки рат. Основни

разлог лежао је у томе што су у западним крајевима Југославије, Срби приступали

партизанским јединицама не толико из уверења, колико у настојању да сачувају живот.

Осим тога и у осталим крајевима земље православни свештеници су приступали

партизанским одредима или помагали покрет на разне начине”.

„Највише симпатија СПЦ је показивала природно за четнички покрет Драже

Михаиловића. Заједничко мишљење у погледу практичне политичке делатности и

везаност за монархију, били су основни моменти који су их сједињавали. Синод је

одржавао стални контакт са покретом Драже Михаиловића и неким његовим

функционерима, али је при том настојао да буде врло тактичан и умерен, не желећи да

се замери ни Немцима, ни Недићу. Постоје извесне индиције да је Синод и материјално

помагао покрет Драже Михаиловића /…/ По социолошкој дефиницији,

колаборационизмом у рату назива се „добровољна сарадња са окупатором једне земље

– државе”, која може имати више облика: сарадња у току успостављања окупационог

система, учешће у органима власти окупатора, помоћ окупатору у ратном материјалу,

служење у његовој војсци, пропагирање његове идеологије, итд. Такво дело, по

36

дефиницији Кривичног закона, назива се „издајом народа”. Међутим, издајом народа

или колаборацијом после рата називало се олако свако настојање да се сачува

неопходна организација живота и посебно организација живота у Цркви и њена

администрација /…/ Основно становиште СПЦ било је да је рат изгубљен привремено и

да свака тиранија има свој почетак и крај. У међувремену, требало је сачувати народ и

Цркву од уништења и међусобног истребљења, да рат и окупација прођу са што мање

жртава. Патријарх Гаврило је током саслушања у Гестапоу 1941. рекао да је рат

изгубљен, али да је образ сачуван. Његово лично држање током рата било је врло

храбро и патриотско, као и држање Митрополита Јосифа, који се, иако на слободи,

налазио у много тежој ситуацији, носећи на себи одговорност за судбину СПЦ”.

Г. Ђорђевићу, г. Томанићу и остале даме и господо, где су ваши „докази” о

„хитлеровцима” у СПЦ? Имате ли моралног права, ви који сте тобож за обнову

друштвеног морала, да лажете о онима које мрзите?

37

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ПАСТОР НИМЕЛЕР

Већ смо поменули да је Владика Николај у „Жичком благовеснику” уочи Другог

светског рата писао о угледном лутеранском пастору Мартину Нимелеру, који је устао

против паганског нацизма, и који је због тога доспео у затвор. Једну веома занимљиву

чињеницу могуће је открити у дневнику англиканског бискупа Џорџа Бела, с којим се

Николај видео после рата. Бел сведочи како је Николај био у истим баракама у којима

се налазио и Мартин Нимелер. Тако су се, лицем у лице, нашла два Хришћанина,

обојица противници нацистичког лудила.

Ко је био Мартин Нимелер?

Ево кратке приче о њему, која ће нам помоћи да још боље осветлимо оно што

пашквиланти попут Ђорђевића, Томанића и осталих називају „дивљењем Хитлеру”.

Када је Хитлер дошао на власт, међу немачким лутеранима јавио се тзв. покрет

„германског хришћанства”. Он није био плод нацистичке завере, него самоникли

правац у оквиру немачког протестантизма.

Немачка државна протестантска заједница, тзв. „Немачка евангелистичка црква”,

састојала се од лутерана, реформата и унионистичких групација, које су имале

јединствену бирократску структуру и чији су чланови плаћали „црквени порез” који је

скупљала држава. Када је Хитлер дошао на власт, покрет „германског хришћанства”

преузео је власт у протестантској заједници. Од непосредне фирерове контроле били су

изузети тзв. „слободни лутерани” и методисти, а са Римокатоличком Црквом Хитлер је

потписао конкордат.

Нова власт у „Немачкој евангелистичкој цркви” одмах је кренула у

„дејудаизацију” Хришћанства. Основан је „Институт за изучавање јеврејског уплива на

немачки црквени живот”. Један од теолога германског хришћанства, др Ернест

Бергман, држао је предавања на којима је тврдио да Христос није био Јеврејин, него

припадник „аријевске расе”.

Донета је одлука да се службе лише сви пастори који не признају

националсоцијализам, као и сви пастори јеврејског порекла. Чак је тражено да се Стари

Завет избаци из употребе јер је „јеврејски”, као и да се црква очисти од јеврејског духа.

Наравно, међу искреним протестантима ово је изазвало згражавање. Одмах је

основана „Црква исповедајућа” која се супротставила „германском хришћанству”. Они

38

су позвали вернике на усрдну молитву и поверење у реч Божију откривену у Светом

Писму, и у Бремену су усвојили декларацију, која се састојала од шест тачака. У првој

је речено да је Христос Реч Божија, откривена нам Светим Писмом, и одбачена су друга

и другачија откривења о Христу као лажна. У другој је истакнуто да је Христос

господар целог људског живота, у трећој да је Он глава Цркве и да Црква не сме да се

предаје доминантним идеолошко-политичким струјама, у четвртој да Црква треба да

служи, а не да се бори за власт. Пета тачка је била усмерена директно против

нацистичке државе; Хришћани верни свом схватању слободе и Еванђеља истакли су да

држава „не сме постати једини и тоталитарни поредак људског живота настојећи да

собом замени позвање саме Цркве”. Шести члан објављује да Црква нуди бесплатну

благодат Божију кроз Свето Писмо и сакраменте, и да самовоља не може заменити

Божанско дејство у Цркви.

Владика Николај о Савиндану 1935. године сигурно није до детаља могао бити

упућен у питање црквених сукоба међу немачким протестантима који су тек почињали.

Он је у свом предавању „Национализам Светог Саве” истакао да је Запад вековима

узалуд покушавао да створи националну Цркву – од Јана Хуса и Лутера, преко Паскала,

до садашњег немачког вође, „човека из народа”, али да то ником није пошло за руком, а

питање је да ли ће поћи и садашњем немачком вођи. „Германско хришћанство” му је

изгледало као покушај стварања „националне Цркве”. Али, то је било 1935. (Сетимо се

Олимпијаде у Берлину 1936, када су све „демократске земље” слале своје спортисте

фиреру на смотру) Чим је Николај схватио о чему је реч, он је устао против хитлеризма,

о чему смо писали у поглављу о његовом односу према нацизму.

Свети Николај Жички, један од најобразованијих људи свог времена, изврсно је

схватао да покушај паганизације Хришћанства потиче из мутних извора протестантске

тзв. „библијске критике” и одушевљавања јеретичком Ренановом визијом Христа као

сократовског учитеља. О томе је писао у свом огледу о кули од слонове кости,

људождерској култури без Бога. И заиста, кључни идеолог „германског хришћанства”

био је дијалектички теолог Емануел Хирш, који се и данас сматра једном од

најзначајнијих личности немачке теологије XX века. Он је био егзистенцијалиста, и

није веровао у Васкрсење, сматрајући ту причу „каснијим уметком” који хришћане из

садашњости окреће у будућност, лишавајући их конкретних циљева постојања.

Критиковао је одвајање Хришћанства од културе у име вере; Хирш је био искрен

нациста.

39

Хитлеров однос према хришћанству је јасан. У „Мојој борби” он каже како су

немачки протестанти увек покушавали да буду патриоте, али им то није успевало, јер је

њихов однос према Јеврејима позитиван на основу догматике Хришћанства. Зато су

нацисти „германске хришћане” сматрали корисним будалама. Нацистички однос према

Хришћанству јасно је формулисао Мартин Борман: „Националсоцијалистички и

хришћански поглед на свет су неспојиви. Хришћанске Цркве су засноване на народном

незнању и налазе се у напону да то незнање одрже у што већем делу популације; само

на тај начин хришћанске Цркве могу сачувати своју власт. Насупрот томе,

националсоцијализам почива на научним темељима” (Не подсећа ли нас ово на

„религију као опијум за масе” на једној и „научни социјализам” на другој страни?).

Хитлер је, после решавања „јеврејског питања”, намеравао да реши „црквено

питање”. Говорио је: „Рат ће се окончати. Последњи велики задатак нашег доба биће

решавање црквеног питања. Тек тада ће нација бити сасвим сигурна… Кад сам био

млад, мислио сам да је једино средство: динамит. Тек касније сам схватио да са таквим

стварима не треба журити. То мора да сатрули као гангренозни уд. Морамо доћи до

тога да за предикаоницама нема никог осим будала, и да међу верницима буду само

бабе. Здрави млади људи су са нама”.

Хитлер се хвалио да има шест дивизија есесоваца равнодушних према религији,

али који иду у смрт са свом озбиљношћу. Нацисти су настојали да замене хришћанске

обреде и символе својим: принудна окупљања омладине била су недељом ујутру, кад се

иде у храм; ко је хтео, могао је да се венча и сахрани уз употребу нацистичких ритуала.

Једна од песама „Хитлерове омладине” (Hitler Jugend-а) гласила је: „Ми смо срећна

Хитлерова омладина;/ Не треба нам хришћанска врлина;/ Јер Адолф Хитлер је наш

посредник/ И наш искупитељ./ Нема ни попа ни ђавола/ Који може да нас спречи/ Да се

осећамо као Хитлерова деца./ Не следимо Христа, него Хорста Везела!/ Даље са

тамјаном и светом водицом,/ Уз песму идемо за заставом Хитлеровом;/ Само тако смо

достојни својих предака./ Нисам ни Хришћанин, ни католик./ Са СА одредима идем

кроз ватру и воду./ Цркву ми могу украсти што се мене тиче./ Кукасти крст ме усрећује

овде на земљи,/ За њим ја идем марширајући/ Узми ме собом, Балдуре фон Ширах”

(вођа „Hitler Jugend”-а, нап. В. Д.).

О везама окултизма и нацизма код нас је писано много (између осталог, у књизи

коју је приредио потписник ових редова, „Царство Божије и Царство празнине”,

Светигора, Цетиње 2003). Нацизам је био сурови паганизам који се, као и сваки

паганизам, завршавао у сатанизму.

40

Зато су и Владика Николај и пастор Мартин Нимелер били заточени у Дахау.

41

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И АНТИСЕМИТИЗАМ

Једна од главних оптужби на рачун Владике Николаја тиче се његове тобожње

антисемитске мржње према јеврејском народу. Заиста, у делу насталом у Дахау, „Речи

српском народу кроз тамнички прозор” (које Свети Николај Жички није објавио за

живота, него је то учињено тек 1985. године, у време првог издавања сабраних дела

његових), налазе се поједина оштра места усмерена ка критици „ЖИДА”. Реч „Жид” је

црквенословенска и означава припадника религије која се формирала пошто је део

јеврејског народа одбио да прими као Месију Господа Исуса Христа, Бога који је

постао Човек. Нико од православних Хришћана никад, међутим, није заборављао да је

спасење „од јудејаца” (Јн 4, 22 ), и да је Мајка Божија цвет јеврејског народа, а да су

свети апостоли и сва прва Црква јеврејског порекла. Николај, као узвишени богослов и

Христољубац, није ово губио из вида; само је тврдио да се Европа, Бела Демонија,

отпавши од Христа, здружила са следбеницима талмудског јудаизма у мржњи према

Христу (Који се у Талмуду назива „сином блуднице” и „лажним пророком” и Чији се

следбеници проклињу).

С тим у вези, потпуно је у праву Владика Амфилохије који је у свом огледу

„Богочововјечански етос Владике Николаја” рекао: „Владика Николај воли свој народ

несебичном љубављу. Управо зато што га воли, од својих младих дана изобличава

његове мане и пороке. Тачно као библијски Пророци. Ако би мјерили Владику

Николаја према његовим горким и опорим ријечима, које је не једном изговорио и

записао о свом народу, према ономе чиме га је и како га је изобличавао, могли би га

прогласити за највећег србомрсца и антисрбина у Српском народу и његовој историји.

Но, управо то његово изобличавање зла у Српском народу, његових заблуда и

застрањења, показује да га је он заиста дубоко волио. Та пророчка димензија његове

личности и његове љубави, нарочито у зрелим годинама, кључ је за много шта што је

он написао и изговорио, како о своме народу, тако и о Европи и Јеврејима. Нико није

толико волио Јеврејски изабрани Божији народ, колико су га вољели његови пророци.

Онај, међутим, који је иоле упознат са пророчким списима, знаће да нико није толико

радикално изобличио тај народ, његове мане и недостатке, нарочито његово

богоодступништво, колико су то учинили управо његови пророци. Узмимо на примјер

пророке Исаију, Јеремију, или неке друге велике и мале пророке, или рецимо у своје

42

вријеме пророка Илију. Хоћемо ли због тог изобличавања назвати пророке Божије

антисемитима, мрзитељима свога рода? Или се овдје ради, као што се и ради, о људима

огромне Божије љубави, која кара управо зато што воли? Тако је и Апостол Павле,

Јеврејин и јеврејског рода, био спреман да изгуби душу своју и своје спасење, не би ли

се спасао његов народ (Рм 9, 1–5). Али је тај исти Апостол Павле називао свој народ

„псима” (Флп 3, 2), не из мржње према њима, него не би ли га отријезнио и привео Богу

и вјечном просвећењу у Христу. Таквог кова био је и Владика Николај. У том

пророчком духу треба схватити све оно опоро и горко што он пише о свом Српском

народу, о Европи, о Израилском народу /…/ Свјестан огромне одговорности и улоге у

историји, позитивне и негативне, оног првог изабраног Божијег народа, свјестан добра

које носи али и великих опасности које тај народ својим богоотуђењем проузрокује и

доноси како себи тако и цијелом свијету, Владика прибјегава на тренутке у односу на

њега употреби пророчког језика, изобличавајући га не мржње ради према њему него

ради једне дубље христолике и христовске љубави и бриге за његово избављење и

спасење. Тако треба схватити и његове горке и опоре ријечи о Европи као и о свом

сопственом народу. У том контексту треба разумијети његову основну концепцију,

визију историје Старог и Новог Израиља и свеукупног човјечанства”.

За време Другог светског рата, и сам под немачком стражом, ризикујући свој

живот и безбедност, Владика Николај спасава трстеничку Јеврејку Елу Најхауз и њену

мајку. Са оцем Елиним, Јеврејином, Николај је пре рата био ПОБРАТИМ (да ли би се

острашћени мрзитељ Јевреја братимио с Јеврејином?). Грађанин Израела,

Јерусалимљанин и Јеврејин Самуел Авијатар, у свом огледу „Синови Србије и Синови

Израиља”, изговореном на скупу посвећеном Светом Николају у Жичи у јануару 2003,

осетивши ко је Владика, рекао је: „Нацистички Сатана знао је добро зашто га је

утамничио. Утамничио га је јер је човек Божији. Јер је одбио да се одрекне Бога. Он

собом символизује Србију, јер је дошао из престоне краљевске Жиче, Жиче Светог

Саве, који је подигао Српски шатор у табору Израиља”.

У повици на Николаја због антисемитизма заиста има много лицемерја. Јер, оно

што се замера њему, опрашта се другима, истинским мрзитељима Јевреја и чак

искреним следбеницима Хитлера, што Николај никад није био. Филип Давид, који

Владику Николаја непрестано напада, уме да употреби и другачије речи, пуне

разумевања, када су у питању писци који му се, из ових или оних разлога, допадају. Ево

Писмо Еле Трифуновић (рођ. Најхауз), у архиви Патријаршије је открио и објавио свештеник Велибор

Џомић, вредни истраживач новије историје СПЦ. Хвала му Због тога! (нап. В. Д.)

43

шта он каже у свом интервјуу „Вечерњим новостима”: „Писци, као и политичари, у

јавним расправама често греше, некад озбиљно и тешко. Присетимо се само из ближе

историје књижевности Кнута Хамсуна, Езре Паунда и Селина, који су, подржавајући на

јавној политичкој сцени неке од изразито лоших идеологија и идеја, крајње деснице и

фашизма, али су у својим делима на убедљив начин негирали своје политичке ставове.

И не само то, него су, попут Луја Фердинанда Селина, написали најбоље антиратне

романе. Једно је, дакле, директно политичко ангажовање, а нешто сасвим друго

књижевни рад” ( Вечерње Новости, 13. јануар 2002).

Шта су говорили Кнут Хамсун, Паунд и Селин, којима Филип Давид прашта?

Нобеловац Кнут Хамсун 7. маја 1945, после Хитлеровог самоубиства, каже: „Нисам

достојан да свечано говорим о Адолфу Хитлеру… Он је био ратник, ратник за

човечанство, и проповедник Јеванђеља о правима свих народа. Представљао је појаву

реформатора највишег реда, а историјска судбина му је била да је морао деловати у

времену непримерене суровости која га је на крају убила. Овако би сваки

Западноевропљанин требало да гледа на Адолфа Хитлера, а ми, његове блиске

присталице, приклањамо главе пред његовом смрћу”. А Езра Паунд? Он је говорио о

„јеврејској болести” која је заразила Хришћанство аскетизмом, презиром према

природи, и био је пропагандиста који се оглашавао са Мусолинијевог радија.

Француски писац Селин је у „Покољу за џабака” позивао на погром Јевреја, и говорио:

„Да су се мање шепурили по целој планети, да су мање зезали човека, можда не би

награисали”. И још: „Довољно је погледати, мало поближе, ту дивну њушку типичног

јеше, па да заувек… Те вечито неискрене очи, да се од њих пребледи… Тај стиснути

осмех, те ноздрве које се шире: хијена… Јевреји су ти који поседују све злато овога

света… Наша цивилизација је јеврејска – ми смо сви подјевреји” итд. А за Николаја,

који има молитву за јеврејски народ, и који је 1940, почетком рата, писао свом народу у

епархији жичкој да се моле за оне који страдају у рату (и за Јевреје, наравно), нема

разумевања…

Но, оставимо наше „грађанске писце” себи и сопственој савести. Објаснимо о

чему је код Николаја реч.

Николај је, као светитељ Христов, целокупну стварност мерио и проверавао

Христом. Све што удаљава од Христа води у вечну смрт. Свети Николај је знао да само

Откривење дато Цркви Божијој јесте спасоносна вера; зато он оштро говори и о другим

религијама, којима се Европљани окрећу, бежећи од Христа. Тако и о хиндуизму и

„стакленим очима Индије” у спису „Теодул”: „Очи модерног западњака склапају се од

44

усхићења и запрепашћења пред недостижном и утанчаном уметношћу источних

храмова. Али кад унутра уђе у те храмове, да види садржај њихов и чује намену

њихову, он разрогачених очију и отворених уста, ужаснут, окреће леђа и бежи. Један

прекрасни храм у Египту посвећен је црноме бику Апису, други некој другој

животињи, трећи трећој. У неким храмовима боговски су се неговали волови, у

другима крокодили, у трећима буљине. У Индији: у једној пагоди краве су свете

животиње, у другој мајмуни, у трећој змије. И дан данас /…/ У индијским Ведама

налази се следеће страшно учење: „Истина и лаж су релативне, и обе су неопходне као

саставни део илузије” (Пранова веда, I 24). Заиста страшно. Демон је дакле равномоћан

Богу, Шива разоритељ равноправан са Вишнуом зидатељем! У врховној тријади

индијској лаж седи поред истине, и зло царује поред добра. Но и једно и друго, кажу,

јесте илузија!” За Светог Николаја, Индија је земља у којој нема истине, којој, упркос

њеном огромном религиозном потенцијалу, демон заповеда. И зато јој Свети Николај

поручује: „Крсти се, Индијо, шта чекаш? Не помаже Бог који само заповеда, и грми, а

не даје лични пример. Не спасава ни Кришна ни Шива, него спасава Христос, који са

очишћењем почиње, и сам даје пример очишћења”. И за ислам Свети Николај зна да

није истинита, ни Богом откривена вера: „Упитајмо муслимане, ко је открио Мухамеду

једнога нетројичног Бога, који није ни Отац ни Син ни Дух Свети. Нико, осим он сам

тумачећи оба хришћанска Завета, Стари и Нови, на свој начин, самовољан начин, и,

како он тврди, ангел Џебриел. А ми не примисмо истину, по речи светога апостола

Павла, ни од ангела ни од човека него од самога Бога, који се јавио људима у телу, да

им отвори царство небесно и поведе их у то благословено царство”. Ето, Николај није

само „антисемита”, него је и „антихиндуиста”, и „антимуслиман”. А није ни једно ни

друго ни треће, него Слуга Христа, Неуједначитеља и Неуједначивог (тако Га сам зове

у „Жетвама Господњим”), Бога који је Љубав и Истина. За Светог Николаја није било,

нити је могло бити религијског релативизма, тако милог духу нашег доба („Сви путеви

воде ка Богу”). Он је волео људе, али јеодбацивао лажи и заблуде; за људе и народе се

свагда молио, али њихове идоле је рушио свим духовним силама.

Са истом таквом строгошћу и суровошћу љубави Свети Николај је говорио и о

свом народу: „Шта чекате, Срби? Хоћете ли да будете бачени у старо зарђало гвожђе,

као што су многи народи већ бачени, или ћете се једном од огња страдања освестити и

засијати као народ Бога Живога? Хтели ово или оно, Бог ће учинити од вас оно што Он

хоће по жељи великих христољубивих предака ваших. То јест бацаће вас у пећ огњену

и у потоп и под туђински мач, и у тунел мрака и невиђења, и у бездане безбоштва и

45

злочина, докле год се не освестите и не повратите к Богу и к себи. Зар се не стидите, и

зар сте баш сасвим изгубили стид? Пет стотина година Бог вас је бацао у огањ и

стављао на Свој наковањ, да би варнице из тебе излетале по целоме свету, и на крају

крајева, чим ти је Господ дао ослобођење, које си ти схватио као одуларење, ти си се

показао као сирово гвожђе, а не челик. Да ли се стидиш? Да је Бог пола хиљаде година

дресирао дивље звери, зар се не би показале боље од тебе?” („Кроз тамнички прозор”).

Дакле, Свети Николај се пре свега обраћао свом народу, који му је био Богом

поверен на духовно старање. С тим у вези, нарочито је показан пример из „Теодула”, у

коме Владика говори о еванђељској причи о злим виноградарима, чије основно значење

се тиче фарисејске секте међу Јеврејима доба Христовог. Ево шта вели жички Златоуст:

„Прича о злим виноградарима односи се углавном на Јевреје, који избише, каменоваше

или убише Божије пророке и изасланике, послане од Бога да приме плод од њих као

Божијег винограда рукосада. Најзад убише и Сина Божијег Месију. Али је ова прича

типична за сваког нехатног хришћанина, који не даје Богу никаква рода од душе своје,

него одбацује и презире пророке, апостоле, оце и учитеље, па најзад одбацује и Сина

Божијег свога Спаситеља! Због тога бива и он од Бога проклет и одбачен. Да не буде то

с нама Србима, брате Теодуле!”.

Дакле, Свети Николај о Јеврејима говори, а мисли пре свега на свој народ. И то је

у потпуности у складу с егзегетском традицијом Светих Отаца. Ево како је у VI веку о

фарисејству говорио Свети Максим Исповедник: „Оно што је рекао Господ наш,

жалећи се на фарисеје, примењујем на нас, садашње лицемере. Не везујемо ли ми

људима бремена тешка и незгодна за ношење, а сами се не трудимо ни прстом да

макнемо? Не чинимо ли ми своја дела да бисмо се пред људима показали? Не волимо

ли и сами да седимо на првим местима за трпезама и сабрањима, а оне, који нам не

одају такву почаст, не сматрамо ли смртним непријатељима? Зар нисмо узели кључеве

знања и не затварамо ли Царство Божије пред људима, уместо да им дамо да уђу и да

сами уђемо? Не обилазимо ли ми море и копно да нађемо једног ученика, и кад се то

деси, не чинимо ли га сином пакла, двапут горим од себе? Нисмо ли ми вођи слепи,

који оцеђују комарца, а прождиру камилу? Не чистимо ли ми споља чашу и зделу, а

изнутра смо пуни грабежи, пљачке и неуздржања? Не градимо ли ми споменике и не

украшавамо ли гробове апостола, а сами смо слични њиховим убицама?”.

Напади на Светог Николаја Жичког због антисемитизма су само покушај да се

спречи да народ чита оно друго, суштинско, што је Владика хтео да Срби најдубље

појме – а то је да без Христа и живота по закону Божијем србском народу нема

46

опстанка и спаса, ни привременог ни вечног. „Грађани” јако добро знају о чему је реч,

али свесно шире маглу и продају зјала, тврдећи, рецимо, да је култ Николајев

подстицао нико други до – Слободан Милошевић (тако познати порнољуб, апологета

Маркиза де Сада, Иван Чоловић, вели: „У Милошевићево време успостављен је прави

култ Николаја Велимировића, једног, благо речено, контроверзног православног

свештеника и теолога, антисемите, који је Хитлера упоређивао са Светим Савом. Његов

култ се и данас учвршћује, популарише, уграђује у зграду нових, демократских српских

идеала. Рокери пишу музику према његовим текстовима” – „Време”, 2. XII 2001).

Филип Давид и слични њему спремни су да опросте и Хамсуну, и Паунду, и

Селину, иако су то били искрени следбеници нацизма, фашизма и чак причали о

„покољу за џабака” над Јеврејима, само зато што су били уметници по њиховом калупу.

Са фашизмом су флертовали и Виљем Батлер Јејтс, који је писао песме за „плаве

кошуље”, ирски фашистички покрет, Д. Х. Лоренс, који је имао симпатије према

Мусолинијевом подухвату, Луиђи Пирандело, дугогодишњи члан фашистичке партије,

Томазо Маринети, који је славио рат и покоље у Етиопији, наравно, и Мартин Хајдегер,

ректор Универзитета у Фрајбургу и штићеник вође СА одреда, Ернста Рема… И свима

њима је опроштено, и сви су ушли у историју културе са својим делима, само Србима

не сме да буде драг Свети Николај жички, јер је био „антисемита” и „упоредио Хитлера

са Светим Савом”. Не помаже му ништа што је писао против Хитлера, устао против

државног пакта са Хитлером, био заточен по личном Хитлеровом наређењу… То је

објективност наших „независних” интелектуалаца, који су, по свему судећи, независни

само од поштења и доброг укуса… Али, свачије ће дело изаћи на видело. И ничија не

гори до зоре.

47

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ШАРЛ МОРАС

Француски десничар и политички мислилац Шарл Морас, који се за време Другог

светског рата нашао у служби окупаторског режима, био је – паганин. Монархиста и

противник идеја Француске револуције, он је истовремено сматрао да су Стари и Нови

Завет у бити јеврејска обмана: „Јеврејин, монотеиста и вођен пророцима, постао је

агент револуције”. Понављајући да је монотеизам противприродан, Морас је

критиковао јеврејски профетизам због насртаја на органски друштвени поредак.

Нападао је монотеизам и због концепта индивидуалне слободе. Падом паганизма,

људска бића су одвојена од природе, а самим тим и од органског друштва за које се

Морас борио. Роберт Касиљо, који је изучавао фасцинацију фашизмом у делу Езре

Паунда, о Морасу је забележио: „Као што је Морас сматрао, монотеизам, прихватајући

трансцендентни апсолут као подједнако вредан за све људе, настоји да уништи

„лепоту” друштва и природне „неједнакости”. Чак и ако друштвене неједнакости

постоје, монотеизам демократизује духовну област и тако смањује разлике између

људи. Зато је Морас у јеврејском монотеизму видео крајњег непријатеља хијерархије и

коначни извор либерализма”. Ернст Нолте запажа да је Морасово поштовање према

римокатолицизму потицало из његовог уверења да је ова конфесија нехришћанска зато

што је „неупоредиво ремек-дело паганске и световне мудрости која путем

хијерархијског система посредника цркву чини гласноговорником човека,

одстрањујући тако Оца и Сина”. Протестантизам је критиковао зато што је јеврејски по

природи.

Јасно је да се и Римокатоличка црква морала оградити од таквог „апологете”.

Године 1926, кардинал Андрије, по одобрењу папе Пија XI, писао је: „Вођи Аксион

Франсез (Морасова организација, нап. В. Д.) бавили су се црквом. Какву идеју имају о

њој? Они одбијају све догме које црква учи и проповеда. Црква учи постојање Бога, а

они то поричу, јер су атеисти. Црква проповеда божанство Исуса Христа, а они то

одричу, јер су антихришћани. Црква проповеда да је њу основао сам Исус Христос, Бог

и Човек, а они поричу њену божанску установу, јер су антикатолици… Морас и вођи

Аксион Франсез су католици из рачуна, а не по убеђењу. Они се служе Црквом, а не

служе Цркви”.

48

Владимир Стакић, аутор познате предратне монографије „Монархистичка

доктрина Шарла Мораса”, вели: „Морасов католицизам је римски, али не јеванђелски,

апостолски. Између Мораса и Цркве може постојати само један modus vivendi, али

никада интимна сарадња”.

Дакле, прича о сличности Владике Николаја и Шарла Мораса је заснована или на

погрешним премисама или на злонамерним тврдњама полуобразованих представника

„грађанских кругова”, који би свакако хтели да нађу везу Николаја и фашизма. Ни

Морасова паганска теолошка доктрина, ни његов пагански монархизам, немају везе са

Николајевом вером у Бога Живога и Истинитога и хришћанским веровањем у поредак

Краља као Домаћина, које је наследио од својих српских православних предака.

49

„ЦРНОГОРСТВУЈУШЧИ” О СВЕТОМ НИКОЛАЈУ ЖИЧКОМ

Отац модерне „црногорске нације” био је Милован Ђилас, који је, одмах пошто је

„победила револуција”, прогласио њено постојање. Касније се, кажу, те идеје одрекао,

али тешко је бити у то сигуран; у сваком случају, одлучни глас припада овом

комунистичком вођи. Данашњи „црногорствујушчи”, тзв. „дукљани”, дошли су до

закључка да се србски и црногорски језик разликују, и да су Црногорци увек били

ближи римокатолицизму него православљу (Тако је Јеврем Брковић у интервјуу „Гласу

Концила” 1991. изјавио: „Ми смо првобитно били католици. Онда нас је Сава Немањић,

тај геноцидни Сава Немањић, једноставно поправославио… Црна Гора се мора вратити

својим коријенима, својој аутокефалној цркви са елементима католичанства”.).

Оно што је, између осталог, заједничко Миловану Ђиласу (оном раном,

револуционару, демијургу нових нација на Балкану) и данашњим „дукљанима” јесте –

мржња према Владики Николају. О њему је, у својој чувеној „Легенди о Његошу”,

марксистичком обрачуну са идеалистичким заблудама о великом песнику (нарочито

усмереном ка личности Исидоре Секулић), Милован Ђилас записао да је „језива,

фанатична, распућиновска фигура тада охридског касније жичког владике, а

љотићевског идеолога и сада недићевског краљевског емигранта”. Оцењујући

Николајеву „Религију Његошеву” (коју је ценио и атеиста Скерлић), Ђилас је

ускликнуо: „Све је, послије охридско-љотићевског владике само млаћење празне сламе;

а сам владика је – сем мистицифирања Његоша – скроз наскроз неоригиналан и плитак

и без икаквог знања”.

Савремени духовни наследник Ђиласов, црногорствујушчи књижевни критичар

Андреј Николаидис, у свом тексту „Let it Be” указује на опасност која Црној Гори

прети од покрета који следи антиеуропске мисли Светог Николаја Жичког (Црногорски

књижевни лист”, 15. фебруар 2002): „Мото тог покрета формулисао је један знаменити

свештеник, фашиста и антисемита, а он гласи : МИ НИСМО ЕВРОПА. Говорим

наравно, о Николају (енглески: Ники) Велимировићу, и покушају обнове његовог

опскурног идеолошког наслијеђа, између осталог и у форми албума на којем поп групе

откривају православље и ретардирана, абортирана тумачења Достојевског и његових

политичких ставова, а то су, гле чуда!, управо најтривијалније и најгоре странице које

је овај написао /…/ Ник Велимировић, за кога Будимир Дубак каже да је СВЕТАЦ”…

50

Није онда ни случајно то што су поводом представљања „Светигориних „издања у

Херцег Новом у августу 1998. дукљанска удружења и монтенегринске партије напале

стваралаштво Светог Николаја Жичког, па се Митрополија Црногорско-приморска

огласила саопштењем у коме је истакла и ово: „Тврдећи да је Владика Николај био

поборник нацизма, ова господа свесно прећуткују да је Владика Николај све време

Другог светског рата био у нацистичком заточеништву, а последњу годину је провео у

логору Дахау /…/ Клеветницима Светитеља Божијих, онима који не познају љубав и

истину Христову, не само да није стало до љубави и истине, него ни до сопственог

образа”. Sapienti sat!

51

О КАНОНИЗАЦИЈИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА И РЕАКЦИЈАМА НА ЊУ

Свети Архијерејски Сабор Србске Православне Цркве на мајском заседању 2003.

донео је следећу одлуку, коју је својом посланицом обзнанио Архиепископ пећки,

митрополит београдско-карловачки и патријарх србски Г. Павле: „Изволи се Светоме

Духу и нама (Дап 14, 28) у свештеном Сабору архијереја српске Цркве, а у славу Оца и

Сина и Светога Духа Бога Нашега дивног у Светима својим, ради духовног добра и

свеукупног напретка наше помесне Цркве и целе Једне, Свете, Саборне и Апостолске

Цркве Христове, да прибројимо Сабору Светих блаженопочившег Епископа Охридског

и Жичког Николаја који је Бога прославио својим животом и делима и кога је Господ

већ прославио дивним знамењима и свенародним поштовањем. Проглашавајући га

Светитељем Цркве Православне, молимо се Господу да његово сведочење Јединог

Човекољупца и живи пример вере и свечовечанске љубави послужи свима нама да

ходимо за њим и прослављамо га у Цркви Христовој божанственим службама и

похвалним песмама. Ово прослављање дарује нашој христоносној Цркви и свему

Православљу велику духовну радост и благодарност Живоме Господу. Молитвама

Светог оца нашег Николаја Охридског и Жичког Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј

и спаси нас. Јединоме премудроме Богу, Оцу, кроз Исуса Христа, Господа нашега, у

Духу Светоме, слава и величанство, моћ и власт, сада и увек и у векове векова. Амин”.

Уношењу у диптихе Светих су претходили напади разних „невладиних

организација” и њихових инспиратора на Цркву, Владику Николаја и Оца Јустина. Тако

је „Хелсиншки одбор за људска права” извештај о политичким претензијама СПЦ

„украсио” оваквим „бисерима” Соње Бисерко и њених сарадника (извештај је објављен

2. априла 2003, у доба ванредног стања, које, бар за нас Србе, како неко рече, не

престаје од 1945): „Позивање на Владику Николаја као на највиши ауторитет у српском

православљу карактеристика је у комуникацији СПЦ са паством. Владика Николај је

култна личност најконзервативније, данас доминантне струје у СПЦ, чије су темељне

одреднице антизападњаштво у најширем смислу и НАЦИОНАЛИЗАМ С

ЕЛЕМЕНТИМА ФАШИЗМА (подвлачење В. Д.). Мошти владике Николаја пренете су

у Србију у мају 1991, у данима када је Србија отпочињала рат на територији бивше

Југославије, а у складу с настојањем Милошевићевог режима да изврши што

ефикаснију мобилизацију националистичке еуфорије и проратног расположења. Након

52

5. октобра, СПЦ још упадљивије промовише владику Николаја. Она га квалификује

„највећим Србином после св. Саве”, стварајући од њега мит у народу и „заштитни знак

српства и православља”. Тако, на пример, Црква, у присуству самог врха војне

хијерархије, генерала Небојше Павковића, на дан 24. марта, на годишњицу почетка

НАТО интервенције у Србији, у манастиру Соко открива споменик овом

контроверзном владики, који је исказивао отворено поштовање према Хитлеру и чија је

мисао, између осталог, садржала неувијени антисемитизам. Недавно је Савез јеврејских

општина Србије и Црне Горе, констатујући да је после 5. октобра антисемитизам у

порасту, навео књигу владике Николаја „Речи српском народу иза тамничких прозора”

као пример „најогавнијег антисемитизма”, у коме су Јевреји – синоним за ђавола”.

Међународна кризна група са својим фамозним београдским босом Лајоном

прихватила је ставове Хелсиншког одбора за људска права и напала СПЦ због тога што

је она „висококонзервативно национално тело…”, чији су „ставови, често, врло анти-

западњачки, изолационистички и дефанзивни… Највећим делом њен садашњи начин

размишљања исходи из писања два антисемитски настројена клирика десног крила,

активних током Другог светског рата: епископ Николај Велимировић и … архимандрит

Јустин Поповић”. (У свом коментару на овај текст, Владика Атанасије додаје: „У чему

је та „активност” тада утамниченог и у логор Дахау спроведеног Епископа Николаја –

никоме није јасно, осим његовим старим и новим мрзитељима”.).

После канонизације, огласили су се чланкописци наших „независних новина”.

Лист „Данас” је објавио текст Иване Вушковић „Светац за 21. век”, у којем се наводе

различита мишљења о канонизацији. Ево одломака: „Ђорђевић сматра да је одлука

Сабора исхитрена и да се пожурило, оцењујући да би мотив требало тражити у

контексту консолидације конзервативних снага након убиства премијера Ђинђића”

(Свети Николај се славио у шабачко-ваљевској епархији од 1986. године, уз свећу,

колач и са иконом; очито, „конзервативци” из СПЦ су још тада спремали заверу против

ДОС-а!). И још једно мишљење Ђорђевићево: Одлука Сабора, како каже, делује му

шокантно, и мање би се изненадио да је за свеца проглашен отац Јустин Поповић.

„Николај није ни светац ни злочинац, него контроверзна личност. Зато ово и јесте

изненађење, јер, напокон, у иконостасу имамо једног љотићевца и антисемиту, што је

доказано”, каже Ђорђевић. Подсећајући да је још 1774. године, под притиском

аустријског двора, из азбучника српских светитеља избрисано 36 светаца српског рода,

Ђорђевић објашњава да је то урађено зато што за њих није доказано да су у личном и

јавном животу били беспрекорни и без мана. Према његовом очекивању, чин

53

канонизације Владике Николаја ће за последицу имати збуњивање верника. Он подсећа

да се сваки Архијерејски сабор отвара чином епиклезе, мистичним чином током којег

се „зазива Дух свети”. Дух није затајио, „већ је затајила савест наших архијереја и

историјска свест”. Ивана Вушковић каже и ово: „Знајући да је владика Николај био

страсни пушач, што Црква сматра пороком, патријарх Павле се својевремено питао да

ли Николај може да постане светац ако се зна за тај његов порок, док су други црквени

великодостојници тврдили да светац ипак може бити грешан, односно да нема

савршеног човека међу светитељима”. Тим поводом, вели она, „Мирко Ђорђевић

истиче да светац не може да буде грешник, али покајани грешник може да буде свет,

као и да се за свеца траже одређени квалитети. Међутим, како наглашава, не постоје

докази за покајање владике Николаја који је говорио да су „Јевреји деца ђавоља” и који

је писао молитве против културе. Он је толико глорификован и оспораван да због тога

мора да се ишчисте бројни појмови, јер хришћанство тражи беспрекорност и

перфекционизам по питању морала”, наглашава Мирко Ђорђевић. Коментаришући

одлуку Светог архијерејског сабора СПЦ о канонизацији владике Николаја, публициста

Милорад Томанић наводи, пре свега, мишљење једног свог пријатеља који каже да „у

цркви у којој Филарет може бити епископ, зашто и Николај не би могао постати

светац /…/ Добар познавалац и поштовалац лика и дела Николаја Велимировића је и

митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Њему је познато да владика

Николај папу назива „архијеретиком” и „антихристом”. Још му је познатије да његов

учитељ, отац Јустин Поповић екуменизам сматра заједничким именом за

„псеудохришћанства, псеудоцркве западне Европе”. И поред свих тих знања,

митрополит Амфилохије је почетком фебруара ове године отишао у званичну посету

Ватикану. Током своје посете, митрополит Амфилохије се срео са „антихристом” и

„архијеретиком” по мишљењу ове двојице, познатим као папа. Митрополит

Амфилохије се у својој поздравној беседи обратио са „Ваша Светости”, а институцију у

којој се налазио назвао је „Црквом”. Дакле, одбацио је мишљења двојице највећих

савремених српских учитеља православља”, каже Томанић. Ивана Вашковић свој текст

завршава речима: „Они који су склони да и црквене одлуке сагледавају у контексту

ширих социјалних и политичких прилика, не могу превидети да врх СПЦ, у време кад

се Србија, можда одлучније но икад у својој историји, окреће западу и његовим

вредностима, највише почасти одаје једном изразито антиевропски оријентисаном

владици. Какав амалгам може настати из споја оваквих друштвених циљева и овакве

духовне традиције – тешко је замислити”. „Време” се огласило (29. мај 2003) читавим

54

блоком, под насловом „Спорно слово у календару”. Римокатолик Мирко Вид Млакар

написао је текст „Како постати светац”, у коме је, онолико колико је знао и умео,

изложио принцип канонизације у римокатолицизму и „нечег сличног” у Православљу.

Из његовог текста смо сазнали да је „само у једном дану, када је канонизирао

стоосамнаест вијетнамских мученика, папа Војтила за половину премашио укупан број

светаца Српске православне цркве у осам стољећа, од канонизације Симеона

Мироточивог (Стефана Немање)”. Запазио је г. Млакар да у Православној Цркви није

сасвим утаначен процес канонизације, као што је то у Римокатоличкој цркви. Сазнали

смо да би Ватикан међу блаженике могао уврстити и „последњег аустријског цара

Карла”, који је, међу осталим, био и хрватски краљ и гроф которски. Наиме, недавно му

је конгрегација за светачке каузе признала „јуначки ступањ кршћанских крепости” јер

је био „примјеран кршћанин, супруг, отац и суверен”… Мирко Вид Млакар, који је

својевремено устврдио како Хрвати Степинца сматрају „мучеником за људска права”

(„Европљанин”, 12/1998), ипак је писао објективније од Мирка Ђорђевића (чију изјаву

доносимо у прилогу) и Слободана Костића који је устврдио да је СПЦ прихватила за

свеца „некога ко је пред Други светски рат величао Адолфа Хитлера, био духовни

инспиратор Љотићевог покрета, заговарао антиевропска осећања и ширио

антисемитизам, чиме су прекршена елементарна начела морала, да се не иде до

канонских правила Цркве”. Костић је, попут свог инспиратора Ђорђевића, ускликнуо

да се „лик Николаја Велимировића још прелама у различитим визурама, што је

довољан разлог да се сачека са његовом сакрализацијом” (sic!).

Да кренемо редом, дајући одговоре на нове примедбе.

Канонизација у Православној Цркви

За разлику од римокатолицизма, гдеје канонизација посао јуридичке природе, па

блаженик може да постане и Алојзије Степинац, војни викар усташке војске и човек

који је надзирао прекрштавање преко двеста хиљада православних Срба у Ендехазији,

или Ханс (Иван) Мерц, који је основао крижарску омладину (из које касније долазе

многе усташе) и који је писао да у „Светом Оцу папи под приликама човјека види Бога

свога и Господа свога”, у Православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух

Свети, Који у народу Божијем буди срца за молитвено обраћање пријатељу Господњем,

јер Му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светац се не одређује

административном одлуком: Сабор епископа само „прибраја лику светих” некога ко је

55

већ одавно доживљен као угодник Божији у народу. Наш народ је цара Душана звао

Силним, али га никад није осећао као свеца; И Милоша Обилића сматра јунаком над

јунацима (чак му и фреска постоји у Хиландару), али му се није молио за заступништво

пред Господом. А Владику Николаја су још за живота звали „свети дека”, и осећали

благодатну помоћ његових молитава (у манастиру Никољу у Овчару чува се марамица

над којом је Николај у Америци читао молитву, и од које се исцелила једна побожна

жена, после чега је њен муж отишао у монаштво. Таквих је чуда било ко зна колико,

али многа нису записана.) Свештеници на Охриду су се овом смерном човеку Божијем

клањали до земље, иако то нико од њих није тражио, а обични људи су ишли пешке,

чак од Славоније, да га виде и пољубе му руку, као да иду у Јерусалим. Из Енглеске и

Америке су долазили инославни да узму благослов од њега. Англикански бискуп Џорџ

Бел, говорећи после упокојења Николајевог о владики, рекао је да је он светитељ

Божији чија је смрт губитак за читав свет. И још: „Чудесан човек – да! Велики патриота

– да! Али, он је био више од тога. Он је био пророк Божији, не само Божије милости,

већ и Божијег суда”.

У Православној Цркви, рекосмо, канонизација није ствар јуридичка, спољашња,

него светодуховска. Неки подвижници су у раним данима Цркве још за живота

сматрани свецима, и у њихову част су подизани храмови (тако је цар Маркијан подигао

храм у част преподобног Васијана још док је овај био жив). Пошто се број светих

увећавао, од IV и V века епископи настоје да надзиру изградњу и посвећење нових

храмова, да случајно не би почели да се поштују јеретици и лажни свеци. Светитељи су

се прво поштовали локално (на нивоу манастира, храма или епархије), а затим су

уздизани за свеправославно поштовање. Крајем X и почетком XI века, Свети Симеон

Метафраст и Јован Ксифилин написали су житија светих који су чествовани широм

Византијског царства. Из историје прибрајања светима великог Григорија Паламе

очито је да је византијски поредак био веома једноставан. Патријарх Филотеј, који је

прибрајање обавио, каже да свештеници Солуна, договорно и у братској слози, износе

Григоријеву икону, савршавају празновање на дан његовог уснућа и подижу му храм,

не чекајући велике Саборе и општа решења, него су задовољни што им је о томе

објављено од Бога. Патријарх Филотеј истиче да је таква пракса за многе упокојене

побожне људе и жене, истакнуте светим животом, које верници празнују, иако Црква

још није званично рекла своју реч.5

5 Говорећи о Светом Никодиму Агиориту, чувеном богослову са Свете Горе (XVIII век), који за живота

није чинио чуда, али је увршћен у календар целокупне Православне Цркве, један савремени светац, Јован

56

О Светом Николају Жичком говоре многе чињенице: довољно је прегледати

књигу Владике Атанасија „Свети владика охридски и жички Николај” у којој се налазе

фреске, иконе и службе са свих страна православног света, још пре но што је Свети

званично унет у календар. На симпосиону о Светом Николају, одржаном у Жичи

почетком 2003, Андреј Шестаков из Москве је потврдио да је он у Русији омиљен

богослов, а да и највећи подвижници савремене Русије воле и читају Светог Николаја

Жичког. „Он је за све нас СВЕТИ владика Николај, и у то нико не сумња”, каже

Шестаков пре саборске канонизације. У православној Америци, Владикин Пролог на

енглеском једно је од најомиљенијих штива. Монахиња Назарија, из манастира Светог

Пајсија Величковског, рођена Американка, написала је Владики стихире у којима га

прославља као новог „Апостола и Проповедника”, „храброг ратника вечности”, „милог

Оца сирочади и Исцелитеља напаћених душа”, итд. Француски богослов Жан Клод

Ларше, један од најбољих православних теолога на савременом западу, каже да

„Касијана” и њен „Стослов о љубави” стављају Николаја у ред Отаца Цркве, поред

Светог Максима Исповедника (Свети Јован Шангајски га је називао новим Светим

Григоријем Богословом). Као свеца га поштују и у Грчкој. Као свеца га је поштовао и

један од највећих румунских духовника XX века, старац Клеопа, који је његову

фотографију држао у својој келији… Дакле, прибрајање Владике Николаја лику светих

плод је свенародног поштовања Николаја као угодника Божијег не само међу Србима,

Јаков Хозевит (Румун), чије мошти целоимане почивају у Светој Земљи, каже: „Преподобни Никодим

Агиорит није творио знаке и чудеса у животу, али цели његов живот је био истинско чудо, кроз плодове

доброте који су испунили свет. Његова учења су озарила хришћански народ и укрепила су Православну

Цркву у најтежим временима. По сведочењима Светих Отаца човекова светост се не пројављује у

чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су Божије ствари и творе се више ради просвећења

неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају

светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у „Слову на погребењу Светог Василија Великог”:

„Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу њихов живот по Богу и

њихово свето стање”. А Свети Јован Златоуст казује: „Врлина је изнад чудеса”. Исто он пише и ово:

„Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне

зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио

знамења /…/ Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и

удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана. Исто тако ни преподобни Никодим није творио

чудеса, али његов живот је био анђеоски, и он је крстио милионе душа свештеном светлошћу свога

учења. Његове књиге су као горуће воштанице које обасјавају хришћанство”.

Владика Николај је својим делом највеће чудо. Он је чинио и чини и друга чуда, али је највеће чудо –

чудо љубави Божије која га је просветлила и Духом Светим водила да напише беседе и поуке којима ће

се православни хранити док је света и века.

57

него и у читавом православном свету (Одавно је у манастиру у Есексу, где се

подвизавао старац Софроније, насликана икона сусрета Светог Николаја Жичког и

Светог Силуана Атонског; о другим местима да и не говорим). Он је „предмет

спорења” само међу злонамерним инославнима (не свим инославнима, наравно, јер су

га и многи од њих сматрали за свеца) и србским „активним грађанима” о којима је реч у

овој књизи. Да није требало можда сачекати да Мирко Ђорђевић, који тврди да се

светитељима лакирају мошти (комунисти су били бар виспренији кад су говорили о

балсамовању светих, иако је и то лаж), осети да је Николај светац, па да о томе

обавести Свети Архијерејски Сабор и своју латиномислећу централу? Или да Џејмс

Лајон из Међународне кризне групе, скупа са Соњом Бисерко, запева тропар Светом

Николају Жичком? Наш Архијерејски Сабор, хвала Богу, никад није ни помишљао на

такве „мудраце”, нити је чекао њихово „зелено светло” па да учини оно што Бог

благосиља.

Николај је контроверзна личност, кажу Ђорђевић и слични њему. Наравно!

Господ његов, Исус Христос, још је контроверзнија Личност, и тако је о Њему,

Спаситељу свих који то желе, пророковао и Свети Симеон Богопримац, узевши Га као

одојче на своје старачке руке и рекавши: „Ево га овај лежи да обори и подигне многе у

Израиљу, и да буде ЗНАК ПРОТИВ КОГА ЋЕ СЕ ГОВОРИТИ” (Лк 2, 34). Дакле, знак

препоречни, знак спорења, знак контроверзе. Шта све нису причали о Христу? Талмуд

Га је називао „сином блуднице”, Коран пророком мањим од Мухамеда, окултисти су

тврдили да је магију учио у Индији, а комунисти да није ни постојао. Школа „библијске

критике” је устврдила да су апостоли „халуцинирали” Његово васкрсење, а Ерих фон

Деникен да је Исус дошао из летећег тањира… И? Шта с тим? Да ли је због тога

Христос мање Бог или мање Човек? Већ смо рекли: ако су Домаћина називали демоном

(Христа), зар неће укућане Његове – дакле, свеце попут Николаја? Николај је

„контроверзан” само онима који не могу или неће да уђу у дубину његове богожедне

душе. Наравно, то не значи да о Николају не треба расправљати; треба, али мудро,

одмерено, озбиљно, аргументовано. а не бацањем прашине у очи. Јер, безгрешан и

савршен је само Бог, а Николај је био човек.

Прича о „деканонизацији” србских светаца коју помиње Ђорђевић, а која се збила

за време Марије Терезије, јесте лаж. Марија Терезија није деканонизовала свете, нити је

то учинила Србска Црква, него је „просвећена апсолутисткиња” наредила и

римокатолицима и православнима да смање број „црвених слова” и нерадних дана, из

чисто економских разлога, а под утицајем француског просветитељства (сетимо се

58

Доситеја: „Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорце!”). Ђорђевићево хватање за

Аустро-Угарску плод је његових дубоких симпатија према „црно-жутој монархији”,

исказаних у тексту „Да ли је било корисно распарчавање Аустрије / Спољња страна

носталгије” („Данас”, 4–5. март 2000). У том свом огледу, Ђорђевић, који је

својевремено имао разумевања и за Степинца, има разумевања и за хабзбуршку

„тамницу народа”. Између осталог, вели: „Архитекти модерне Еропе траже „модел”, он

није некадашњи аустријски, али наде има ако се он буде тражио у смеру

наднационалног принципа. Крај свих мана, стара је Монархија поседовала ту

несумњиву врлину. Ако се данас класични принцип суверенитета доводи у питање, још

више је разлог да се доведу у питање мали балкански „суверенитети” који се гложе и

опстају у атмосфери медијевалне мржње и узајамног негирања, без икаквих простора

грађанске слободе /…/ Није наравно, стара Монархија неки готов „модел”, али и све

присутнија носталгија говори да је имала вредности које се могу надграђивати и

дограђивати”. А то су већ идеје, рецимо, једног Ота Хабзбурга у данашњем Савету

Европе, који је године 1989. у тужној поворци отпратио мајку – царицу Зиту до њеног

вечног дома”. Јасно је да Ђорђевић не може волети човека који је о њему драгој „К und

К” монархији говорио у својој беседи „Аустрија-маска”: „Шарена је сва споља као

вашарска шатра, но где је год прстом дохватите, ту провали чир од лажи. Њена

дипломатија, њена журналистика, бирократија, хришћанства, цео државни систем, све

лаж, лаж. Она је лаж и отац свију лажи које су се у Европи чуле о нама”. Николај

Хабзбуршку монархију, најблаже речено, није волео.

Владика Николај као „пушач”

Владика Николај јесте пушио као млад јеромонах, а можда извесно време и као

епископ. У то време, о дувану се није знало оно што се зна сада, а поготово не о

његовој штетности. Дуван је сматран за нешто попут кафе. У делу руског свеца XIX

века, Светог Игнатија Брјанчанинова „Допринос савременом монаштву”, препоручује

се монасима који шмрчу бурмут да то не чине у храму јер праве буку и друге ометају

(дакле, ово се није сматрало грехом). Касније, међутим, Владика не пуши. У његовој

оставштини постоје чланци из новина о штетности пушења, а у правилима за будуће

србске манастире он вели да у њих не треба примати искушенике који пуше.

Владика Николај није био никакав „непријатељ Запада” и инославних конфесија.

Напротив! У сјајној књизи др Мјуриел Хепел, познатог британског слависте „Џорџ Бел

59

и Николај Велимировић – прича о једном пријатељству” (Светигора 2003), налази се

низ сведочанстава о Владикином односу према англиканским Хришћанима и западном

Хришћанству уопште, коме је Владика приступао с великим поштовањем и љубављу.

Предговор за књигу написао је надбискуп Велса Роуан Вилијамс, садашњи надбискуп

кентерберијски, који каже за Владику Николаја да је за неколико генерација

британских англиканаца био „један од неоспорних моралних и духовних великана који

су Западу посведочили нешто од дубине и изазова православног света”. За њега је „лик

епископа Николаја један значајан лик у причи о модерном европском Хришћанству”.

Тај Николај, кога непрестано оптужују да је мрзео Запад, кумовао је са чувеним

Ситоном – Вотсоном, који је у време Првог светског рата био једна од кључних

личности Европе; тај Николај је био први јерарх неке друге конфесије коме је

надбискуп кентерберијски дозволио да се у храму Св. Павла обрати англиканским

верницима; био је носилац крста – одликовања које су му енглески црквени делатници

уручили због великог поштовања што су га гајили према њему и његовој земљи и

народу; током 1921, на позив Американаца, држао је преко 140 предавања у разним

крајевима САД, од храмова до универзитета; носио је почасни докторат универзитета

Колумбија, који му је додељен после Другог светског рата, као „великој моралној

снази”; о њему је Ребека Вест говорила као чаробној личности чији је енглески био

диван „као што и доликује ономе који је некада проповедао у катедрали Св. Павла”…

Такав Николај се урезивао у срца западних људи, а наши јадни паланачки мудраци то

или не знају или прећуткују. Али, Николај се никад није додворавао људима на Западу.

Он је њима говорио (сведочи бискуп Џорџ Бел): „Ми поштујемо вашу демократију – то

је добро; она је заснована на хришћанским начелима, али то није довољно. Ви треба да

се обратите Богу”. За разлику од извесних еврољубивих европофила (није плеоназам,

него указивање на врсту драге им валуте), којима је свака, па и ова, американизована и

понижена Европа, боља од свега што је србско наслеђе, Николај је био заточник праве,

хришћанске Европе, која треба да ишчезне са хоризонта савремене историје, јер тако

желе њени комесари испод жутих петокрака, исто онако како су желели бољшевички

комесари испод петокраке црвене, настојећи да уместо Русије направе Совјетски Савез.

60

О ЈЕДНОЈ ПЕСМИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Пошто су се већ истрошили са својом причом о Николајевом светосавском говору

(где је „поредио Хитлера са Светим Савом”) и антисемитизму, „грађани” су се

окренули тражењу нових доказа да је Николај мутна и сумњива личност. Неуморни

Мирко Ђорђевић, у својој изјави „Светитељ наших деоба” („Време”, 29. мај 2003. –

доносимо је у прилогу, као врхунски пример конфузије за коју су наши „теоретичари

теологије” способни) помиње некакву Николајеву оду Димитрију Љотићу, срочену у

мају 1945, за кога је Владика веровао да „молитвом Небеса отвара”. А та песма није

никакав дитирамб Димитрију Љотићу, него су то десетерачки стихови посвећени

окупљању свих србских националних снага у Словенији 1945, у последњој, узалудној

нади, да ће се припадницима четничких одреда Ђујићевих, Јевђевићевих и

Ђуришићевих и Недићевим добровољцима придружити и ђенерал Дража, па да ће,

подржани од наших „савезника” (који су их у то време спремали за продају Титу, да би

их Титова војска побила у Кочевском Рогу), кренути у ослобађање Србије од

безбожних комуниста. Ево како изгледа та песма у целини:

Боже мили и Боже једини,

Бјеху тмине земљу ухватиле,

У тминама земљу запутале,

Српском крвљу свијет устрашиле,

Све због српске проклете неслоге.

Ал’ ево се данас разданило,

Род се српски слогом опасао,

Сјединио у тешкој невољи’

Збратимио најбоље од бољих.

Поред оног српског Врховника,

Што над Српством четир’ љета стражи,

(Знај му име, али га не кажи),

Све за Српство, за се ништ’ не тражи…

Па крај њега и ти Димитрије,

Димитрије, мудри добровољче,

61

И Божији дивни угодниче,

Што молитвом небеса отвараш,

Од светаца савезнике ствараш,

И злотворе духом покораваш.

До Љотића војвода Момчило,

Ој Момчило, све ти здраво било,

Момчила си старог надмашио.

Твоја слава и твоје јунаштво

Гласиће се док буде гусала

И док буде пјевачкијех грла.

Крај Момчила Јевђевићу Добра,

Крв јунака и сој свештеника,

Колико је имао мегдана,

Толико је задобио рана,

И толико однео победа.

Покрај Добре славни Ђуришићу,

Дивни Павле, Бог му дао здравље,

Побратим је војводе Момчила

И побратим дурмиторских вила.

Сви се вишњем Богу помолили

И на слогу до гроба заклели,

Да се боре као српска браћа,

Да се боре за српску слободу,

До васкрса српскоме народу.

…

Слава Богу на Његову дару,

Бог да прости браћу изгинулу,

Бог да живи браћу збратимљену.

Хвале су само упућене ђенералу Дражи и четницима Ђујићу, Јевђевићу и

Ђуришићу, а Љотић је један од ликова десетерачке песме у славу србске слоге.

62

Значи, није реч ни о каквој оди Љотићу, него о жељи Николајевој да се сви Срби

сједине у борби за слободу од безбожничких злочинаца који су освојили власт у

Београду. Наравно, пошто је већина данашњих „активних грађана” духовно (а често и

телесно) потомство Титових „ослободилаца”, они могу рећи да је Николај био

симпатизер „домаћих издајника” (као што су, видели смо, деценијама и причали

њихови титољубиви оци). Али, посебне оде Љотићу није било.

Што се тиче мишљења Николајевог о покретима Срба у Другом светском рату, он

је, као монархиста и легалиста, свим својим бићем био уз ђенерала Дражу Михаиловића

и Краља Петра Другог.

Са њима је одржавао везу и због тога су га Немци и преместили из Љубостиње у

Војловицу (видети текст јереја Велибора Џомића „Прилози за биографију св. Владике

Николаја у Другом светском рату” у зборнику „Свети Владика охридски и жички

Николај”, Жича 2003) Тако су он и патријарх Гаврило на Богојављење 1944. упутили

посланицу четницима у којој се шаље „топли архипастирски благослов и искрени

братски поздрав са дубоким поштовањем и великим дивљењем великом Чичи и

његовим херојским саборцима”; а у фебруару 1945, Владика је Дражи писао: „Бог Вас

благословио, велики војводо и јуначе наш. И Вас и све ваше сатруднике и сапаћенике,

борце храбре за Крст Часни и Слободу Златну /…/ Нека Вам је Небеска Србија на

помоћи”.

Оно што је Николај пак мислио о ђенералу Недићу и његовим помоћницима,

можда је најбоље сажето у једној од бележака Владикиних постхумно објављених:

„Колаборација. Јасан је смисао ове речи. Кад два човека извлаче потопљени чамац,

један конопцем, а други куком, онда су они колаборатори. Оба имају исти циљ пред

очима. Исто тако и ловци кад хоће да улове неку звер, па распореде улоге. И они су

колаборатори један другом. Јер имају исти циљ пред очима. Нико од националиста

српских није колаборирао са немачким окупаторима. Јер српски националисти с једне

стране и Немци с друге стране имали су два, потпуно супротна циља пред очима.

Немци су смерали уништити српски народ, а српски патриоти сачувати га и ослободити

га од Немаца. Српски националисти нису служили Немцима, него су се служили

Немцима. И ово су они чинили с дубоким презрењем окупатора и с пригушеним

револуционарним инстинктом у себи – до времена. Испод звера се извуци па онда

туци”.

Прави колаборатори са немцима били су Кнут Хамсун и Квислинг. Ови су желели

Немцима победу с убеђењем да само Немци могу „завести ред у свету” и „спасити

63

европску културу од словенског варваризма и француског мекуштва.” Сличан став

Николај је изнео и у књизи „Земља Недођија”, посвећеној четничкој борби за слободу.

Ту Владика каже да људи попут Недића нису свој пут изабрали „ради уживања или

добити, него из љуте невоље, да би спасли бар нешто од свога народа”.

Једном речју, Свети Николај Жички је стао на пут верности Краљу и Отаџбини,

оличен у ђенералу Михаиловићу, али је имао разумевање и за жртву ђенерала Недића и

његових сарадника у покушају да се Срби спасу од истребљења. У исто време, духовни

(често и биолошки) преци наших „активних грађана”, сматрали су да борба за светску

револуцију себи може да допусти да сви Срби изгину, јер ће, умести њих, у Србију

бити насељени Кинези.

64

МИРКО ЂОРЂЕВИЋ И ЊЕГОВИ УЗОРИ

Велики Фалсификатор Ђорђевић, јахач денацификације, увек иде даље. Недавно

се огласио предговором за књигу свог колеге по перу и једномишљеника по

„грађанском ставу” Павла Рака, који је у књизи „Националистичка интернационала”

(Форум писаца, 2002) на веома вешт начин, скоро попут непревазиђеног мајстора,

легионара части Ивана Чоловића, успео да повеже руске нацисте и скинхедсе, изданке

једног болесног времена и тешких околности у коју су Русију довели „западњаци” –

реформатори (Јељцин, Чубајс, Гајдар и екипа), са руским православним родољубима и

монархистима. Наравно, ту је и ругање Србима и њиховој везаности за Русе. Ђорђевић

у предговору сав „блиста”: његове дугогодишње тврдње нашле су још једно

поткрепљење.

Он истиче како руски цар није хтео да помогне Србији 1908, поводом анексионе

кризе у Босни и Херцеговини; а помиње како ни у Првом светском рату Русија није

сасвим хтела да ратује на страни Србије, да не би изгубила своје интересе. Православна

браћа нам нису увек притицала у помоћ. Деведесетих су се у Србији оглашавали

национал-бољшевици, који су дочекивани у Удружењу књижевника, итд. Предговор не

би могао да прође без помињања Владике Николаја, кога је Ђорђевић, по ставу према

људским правима, упоредио са Троцким: „Србима је жички владика Н. Велимировић

препоручио да се чувају као од ватре свега што се именује као људска права” (у којој

књизи сабраних дела Николај пише о људским правима и опасности од њих, не зна се).

Руско-србско лудило има „опаке знаке у времену”. Ђорђевић цитира и, себи омиљеног,

игумана модернисту (иначе маргиналца) Венијамина Новика који упозорава Русе да се

чувају сумњивих визија „у архаичном апокалиптичном духу”. Срби су склонији

митоманији од Руса, и митови се држе и после промена 5. октобра 2000, што „неки

објашњавају степеном политичке културе”. Ђорђевић сеири због тога што Русије којој

је стремила „националистичка интернационала” више нема. Одушевљен Раковом

„одлично прослеђеном моћи компарације”, Ђорђевић се нада да ће та књига помоћи и

Русима и Србима да науче лекције које у историји нису научили.

Наравно, да би се објасниле руско-србске везе и доказало да није тако како

Ђорђевић представља својим читаоцима, опет би био потребан читав оглед. Довољно је

сетити се наших веза у Средњем веку, дарова руских владара српским храмовима,

65

доласка руских учитеља у Сремске Карловце у XVIII веку, помоћи србским устаницима

у доба Карађорђа, делатног учешћа цара Александра II у Јаворском рату, конзула

Јастребова у Приштини, итд. Да и не говоримо о томе да је Цар Мученик Николај II у

Први светски рат само да би заштитио малу Краљевину Србију, иако није био спреман

за велики међународни сукоб и упркос томе што је имао одличне везе са немачким и

аустроугарским двором (његову жртву Свети Николај Жички поредио је са жртвом

Светог кнеза Лазара). Не треба заборавити да је Свети Петар Цетињски (према коме

Русија уопште није имала мајчински однос) заклео, под претњом проклетства, све Србе

да се држе Русије. Он је, верује писац ових редова, и мистички и геополитички био

нешто обавештенији од Мирка Ђорђевића и Павла Рака. Јер, прича о Русији и Србији

је, пре свега прича о јединству у Светом Причешћу Тела и Крви Христове, по коме смо

једни другима браћа и деца Оца Небеског кроз Христа. А то не може да не остави трага

у историји, чак и када је на власти у Србији национал-бољшевик Милошевић, а у

Русији демократа алкохоличар Јељцин; јер, Свети Сава и Свети Сергије Радоњешки се

моле за своје народе и њихово јединство у Христу, иако козирјевљевско-чубајсовска

Русија није желела да помогне страдалницима србским (као што ни „дејтонски

миротворац” није хтео да помогне Србима из Босне, поставивши блокаду на Дрини).

Мирко Ђорђевић, борац против „митске свести” Срба о Русима, има своје

рускојезичне учитеље – и кад је у питању рат против Цркве, и кад је у питању

„демитологизација” националне свести. Па, да „проследимо” његове „руске” трагове,

то јест да видимо каквом се публицистиком он надахњивао када је кренуо у обрачун

са /опаким/ и страшним „знаковима у времену”.

Све смо ми то видели, и све је то већ било. Не само у Светом Писму, него и код

Достојевског. И о нама, православнима, који верујемо у самобитност своје вере и

културе, и о њима, „реформаторима”, „западњацима”. Сетимо се „Злих духова” у

којима Достојевски описује „часну руску мисао” (западну, наравно).

„Часна руска мисао” била је оличена у средовечном господину, с наочарима,

фраком и рукавицама и – ту је била ташна са извесним „задатком”. Из џепа је вирило

некакво писмо из иностранства, које је, у ствари, било уверење, за све који сумњају, „да

је часна руска мисао” – часна. Или, како каже Смердјаков у „Браћи Карамазовима”: „У

XIX веку на Русију је била велика најезда императора Наполеона…камо среће да су нас

тад освојили баш ти Французи: паметна нација покорила би глупу нацију и

присајединила је себи. Другачији би поредак овде био, брале”. А о људским правима и

слободама већ је говорио Верховенски Ставрогину: „Слушајте, све сам их рачунао:

66

учитељ, који се са децом подсмева њиховом Богу и њиховој колевци, већ је наш.

Адвокат, који штити школованог убицу тиме што је он на већем ступњу развоја од

својих жртава и, да би добио новац, није могао да не убије, већ је наш… Поротници,

који гомилама оправдавају злочинце, наши су. Судија, који на суду дрхти да ли је

довољно либералан, наш је, наш. Административци, књижевници, о, наших је много,

ужасно много, и сами то не знају!” И о папи, без кога нема прогреса и „европских

интеграција”, било је разговора између Верховенског и Ставрогина: „Знате ли,

размишљао сам о томе да се свет преда папи. Нека изађе пешице и бос и покаже се

руљи: „Видите, тобож, до чега су ме довели” – и сви ће кренути за њим, чак и војска.

Папа на врху, ми око њега, а испод нас шигаљевштина. Само да се Internationale с

папом сложи; и биће тако…”

И данас треба да се сложе папа и Интернационала. А интелектуална

шигаљевштина ће их пратити у стопу. Јер, папа + комесари ЕУ + врхушка САД =

„међународна заједница”. А ко сме да буде против „међународне заједнице”?

Напади на Руску Православну Цркву су веома слични нападима на Србску Цркву,

и често се изводе скоро истим речима. Финансијери листова који нападе изводе су

углавном на „просвећеном Западу”, који не штеди новца како би „просветлио” Русију и

Србију, огрезле у „бизантизам” и неприхватање „модерних вредности”. Довољно је

читати шта пише познати рускојезични лист који излази у Паризу, и на десетине

хиљада се бесплатно дели у Русији, а чије је име „Руска мисао”. Уређује га Рускиња

која је прешла на римокатолицизам, Ирина Иловајскаја-Алберти. (Чланке из „Руске

мисли” у Србији преводи и у „Републици” прештампава Мирко Ђорђевић. А ко би

други?).

Још 1993, у интервјуу „Независним новинама” (2. септембар), познати амерички

геополитички маг, аутор „Велике шаховске табле” и доказивач тезе да Русији не треба

Сибир (који је, дакако, неопходан САД), Збигњев Бжежински, рекао је, веома

отворено : „За руски народ је у овом часу веома битно да не дозволи да га заведу.

Опасност се састоји у томе да после комунизма може да се појави нека форма

традиционалног православља, заснована на шовинизму, која би се изражавала у

империјалним рефлексима”. У другом броју либерално-екуменског „Црквено-

друштвеног весника”, који је излазио као додатак „Руској мисли”, извесни Фјодор

Штаркман писао је о „католичким интересима у Русији”: „По мишљењу Американаца,

Русија је, сама по себи, једна од највећих претњи за безбедност САД и, самим тим она,

на најозбиљнији могући нажин, утиче на буџет војне индустрије, што, са своје стране,

67

упливише на америчку економију. Зато се главни задатак састоји у смањењу те претње.

Америчка спољна политика може да постигне свој циљ помажући променама у Русији:

коначном одрицању од јединственог погледа на свет и кретању ка плуралистичком

друштву. Руси имају снажно осећање националне самосвести, и руска политика се увек

дефинисала јединственом идеологијом. Руске религиозне традиције такође доприносе

оснажењу националног осећања. По мишљењу Американаца, све те особености

погодују здруживању Руса против Америке, што је могуће спречити ПОДСТИЦАЊЕМ

ПЛУРАЛИЗМА У СВИМ ОБЛАСТИМА ЖИВОТА, ПРЕ СВЕГА У ИДЕОЛОШКОЈ И

РЕЛИГИОЗНОЈ. НА ТАЈ НАЧИН, АМЕРИКА ЈЕ ЗАИНТЕРЕСОВАНА ЗА ЈАЧАЊЕ У

РУСИЈИ НЕРУСКИХ РЕЛИГИЈА И ФИЛОСОФИЈА, ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ И

КАТОЛИЦИЗМА, КОЈИ ЈЕ МОЋНА МЕЂУНАРОДНА СНАГА (подвукао В. Д.)” Зато

није нимало случајно да је, приликом усвајања закона „О слободи савести”, који је,

минимално, требало да заштити Русију од насртаја страних мисионара, и који је у

преамбули помињао значај Руске Цркве у историји и култури Русије, лично Клинтон

писао Јељцину, тражећи да стави вето на тај закон, док је Медлин Олбрајт дошла да

врши притисак на руског патријарха. Огласио се и римски папа, кога је заболело што

римокатолицизам није проглашен за једну од традиционалних религија Русије (поред

Православља, то је учињено са будизмом, исламом и јудаизмом). Наравно, још мање је

чудо што су Американци и Ватикан новчано подржали „Руску мисао”, чија је главна

уредница америчка католкиња руског порекла.

Да би се Русија уклопила у Европу, поручује чувени „совјетолог”, русофоб Ален

Безансон, она мора да отклони сумње које изазива. Безансон DIXIT: „Шта изазива

сумње у европски карактер Русије? Државна структура и религиозна усмереност”

(читај: Православље) („Руска мисао” 4170).

Руска Црква је у XX веку преживела најстрашнији прогон у историји Православне

Цркве уопште. По званичним државним подацима, репресијама је било подвргнуто 500

хиљада свештених лица, од којих је 200 хиљада убијено. Почетком деведесетих година

XX века, Црква је почела да се обнавља невиђеном брзином и замахом. Све анкете су

показивале да народ највише поверења има управо у Цркву. Наравно да је то боло очи

новинарима и сарадницима „Руске мисли”. Пензионисани игуман Иконентије Павлов у

првом броју „Црквено-друштвеног весника” писао је о томе да руски црквени живот

„доживљава очевидну деградацију”. Свештеник модерниста Георгије Чистјаков

приметио је да је „црквени народ Русије болестан, и то озбиљно болестан”, а Ирина

Иловајска у 4179. броју „Руске мисли”, да се испуњавају прогнозе странаца и

68

становника Русије који су тврдили да ће „Црква у Русији бити сила која људе гура ка

самозатворености, изолацији, отуђењу у односу на остатак света”. Одговорни секретар

„Црквено-друштвеног весника” А. Крилежев види излаз из таквог стања: „Црква је

позвана да одговори на изазов савремености” и треба да у себе „укључи све што је

достојно имена Христовог – чак и оно што се формално налази ван њених граница”.

„Руска мисао” је црквеним проблемима приступала увек једнострано. У њој никад

није писало о трагичним страдањима православних у Чеченији, на Украјини, у

Естонији; о одбијању државе да врати имовину Цркви; о убогом материјалном

положају провинцијског свештенства; о нападима на Цркву у булеварској штампи; о

страдању православних храмова и олтара србског народа, итд. Писало се само о

одбијању Руске Цркве да главачке улети у филоунијатски екуменизам Рима и

спречавању „интеграционих процеса” са Европом. Аутори текстова су се за своје

анализе проблема Руске Цркве увек служили световним, никад црквеним, изворима, и

то оним световним изворима који су били оштро антицрквено усмерени. Никад аутори

„Руске мисли” нису дозвољавали онима које нападају да искажу своје мишљење, итд.

Неки пут се према Цркви наступа са отвореном лажју. Ту су и оптужбе за

„антисемитизам” („Руска мисао”, 4182): „Имена свештеника који проповедају

антисемитизам веома су популарна међу верницима”, каже Михаил Ситњиков.

Изградња московског храма Христа Спаситеља, који је Стаљин порушио, изазивала је

нарочит бес либерално-грађанске опције. Познати депутат Думе Старовојтова говорила

је да је то „симбол епохе садашњег олигархијског капитализма”, а други, М. Мењ,

рекао је да је храм грађен „од личних прилога, из буџета, али и од новца непознатог

порекла”. Нарочито огорчени напади су вршени на процес канонизације Руских

Царских Мученика, Светог цара Николаја и његове породице, пострадалих од

бољшевика. Познати историчар Цркве – модерниста Поспјеловски рекао је да

интелектуалци ту канонизацију неће прихватити, а да ће је примити само незнавене

масе, под вођством „црвено-црних попова”.

Симпатије „Руске мисли” су, очито, негде другде. Где? На страни Рима и папе.

Ирина Иловајска, уредница, кличе Ивану Павлу II: „Већина човечанства, независно од

своје конфесионалне припадности каже да је он (папа, нап. В. Д.) најистакнутија и

најмаркантнија личност нашег доба” („Руска мисао”, 4145). На другом месту: „Са

многих, често сасвим неочекиваних страна, чују се високе оцене његовог моралног

утицаја као снажног и Божјом благодаћу обдареног гласника Еванђеља и заштитника

човека… Иван Павао II је увек био извор добра и доброте, а посебно кад је у питању

69

Русија”. Патријарх Алексеј II, упоређен са папом, увек има мноштво мана, а нарочито

је нетолерантан. За разлику од културног папе, руски архијерејски сабор негира

„културну многоликост”.

Долази се и дотле да Михаил Ситњиков („Руска мисао”, 4187) вели да је Црква

мало шта сачувала од „еванђелских принципа”, и да гради „имиџ религиозне мафије”.

Прештампан је и чланак из лондонског листа „The Economist”, који тврди да Руску

Цркву карактерише „шовинизам и сива економија”, при чему Патријарх има улогу коју

је некад у Русији имао шеф Комунистичке партије.

Црквене и грађанске „либерале” највише боли што руски патријарх одбија да

прими папу. Тако свештеници Јован Свиридов и Георгије Чистјаков у 18. броју

„Црквено-друштвеног весника” пишу: „Папа се свуда прима на само као поглавар

Католичке Цркве, него и као човек коме верују милиони. Одрекавши се сусрета с њим,

Русија је тим чином, макар и невољно, показала свој презир према њиховим

очекивањима, према њиховој жељи да у нама виде браћу, а не непријатеље”. А римски

патер Веринфрид ван Страатен, руководилац папског фонда „Црква у нужди” (из кога

се, делимично, финансира и „Руска мисао”), поводом папиног недоласка изјављује:

„Захваљујући својој стратегији фашисти су сасвим успешно православље учинили

својом идеологијом. Они се, кад год је могуће, све чешће окрећу религији. Зато многи

мисле да су фашисти у праву. У том подлом маневру одлучујућу улогу има учешће

неких епископа и свештеника. То људе још више уверава у то да управо фашистички

покрет јесте једино „спасење” Русије… Пошто се патријарх Алексеј II сагласио да се

сретне с папом, нашао се под огромним притиском – претили су му свргавањем, па чак

и убиством/…/ Свети Отац није наиван и лаковеран. Он зна и шта је нацизам, и шта је

комунизам, јер се борио и против једног и против другог. Ми штитимо свет и

хришћанство од новог насртаја фашизма и комунизма, који се овог пута, прикривајући

се хришћанством, отворено уједињују као силе против нашег Господа и Његове

Пречисте Мајке!” Тако католички патер, који је 1996. на „Руску мисао” потрошио

преко 380 хиљада долара. Није навео које владике су фашисти и воде фашистичке

покрет. Али је урадио оно најважније: упоредио је Православље са фашизмом…

Некоме ће поређење остати у свести.

Дакле, ничег новог под сунцем, па ни код Мирка Ђорђевића и њему сличних. Све

то већ негде пишу и говоре, и за истину не маре. То значи да им није стало до Христа,

јер Христос је Истина… До чега им је стало, то они најбоље знају.

70

ПРИЛОЗИ

Мирко Ђорђевић о утицају контроверзног дела владике Николаја Велимировића

Тријумф паланачког ума

Пад комунистичке идеологије и потреба за хомогенизацијом народа и вођом у

националној револуцији вратила је на сцену заборављеног владику, који је глорификован

и оспораван, али никада није до краја критички анализиран и оцењен. Уместо тога

негирају се његова блискост с Љотићем и Недићем и снажне антисемитске идеје

Има периода у историји појединих народа када је легенда важнија од стварности.

Деструктивни нагон води у сукоб са целим окружењем, а на друштвеном плану се

јављају феномени и епифеномени чије одгонетање води ка откривању „дивље мисли”.

Италијански мислилац Енцо Бетица „мисли да ће скоро доћи до физиолошког стапања

комунизма и нацизма”, а Београд означава као центар таквих балканских транзиционих

збивања. Сасвим неочекивано, владика Николај Велимировић постао је

персонификација таквих збивања у Србији.

„Догађа се да и паланка добије димензије какве као физичка стварност нема,

односно да се историјски чвор веже на месту на којем се не би нешто слично очекивало

или пак на којем се тако нешто очекује. Ти знаци времена у таквој „мисли”

доживљавају свој тријумф, без обзира на вредност саме мисли”, каже у разговору за

„Данас” Мирко Ђорђевић, теоретичар теологије и аналитичар црквених прилика.

Могло би се рећи да је тријумфални повратак Николај најавила група

свештеника шабачко-ваљевске епархије која је 1985. године објавила „црквено-

национални програм”, са свим битним тачкама из Велимировићевог списа „Опомена

Србима родољубима”. Те идеје су убрзо постале снажан катализатор националне

револуције.

„Тај црквено-национални програм је добио тада велики публицитет, али се то

касније некако занемарило. Ту је изложен национални програм који је преузео све

битне ставове из Николаја – из богословије, теологије, политичких гледишта и то је

касније дало печат читавом једном раздобљу политичког и црквеног популизма, којим

смо се ми супротставили читавом свету, не презајући ни од ратова”.

71

И после 5. октобра 2000. године, Николај је остао неспорни ауторитет и за

носиоце власти и за интелектуалце. Србија од тада живи у некој врсти дуализма;

друштвено и политички она се определила за транзицију, духовно још је везана за

Николаја.

„Сумње нема да су се 5. октобра 2000. године догодиле политичке промене које

су почеле у политичком и економском смислу да нас враћају у свет. Ми смо, међутим,

и даље у вербалном рату са светом, настављамо наше паланачко ћерање, како би рекао

славни песник. И тако дух паланке доживљава једну врсту тријумфа, па се сигурно

може говорити о неопопулизму, па и новом национализму. Али мислим да треба

направити разлику између агресивног, наоружаног Милошевићевог национализма и

овог садашњег безубог духа паланке, који се опире променама и не уклапа се у

интеграцијске мене. Није мање опасан, али је срећом мање делатан, јер то није

национализам који може да ратује са другима и да сеје зло, као што је то био

Милошевићев национализам. То је разлика која се не би смела превидети.

Сужене су границе, Косово није више у нашој ингеренцији. Али овај

национализам који сада цвета, и чији је један од амблема владика Николај

Велимировић не јењава. Кључне институције које су генерирале и претходни

национализам – САНУ, списатељска удружења, тзв. елите – и даље су на истом ћерању

са светом и одупирању модернизацијским променама. И даље остају омеђене духом

паланке”.

У јавности су честе глорификације владике Николаја. И најмање

оспоравање или рационална указивања на његове идеје изазивају снажну реакцију са

свих страна, неуког, али и ученог света. Шта његово дело значи у теолошком и

филозофском смислу?

„На јавној сцени су не само глорификације, него се бране и докторске тезе у

којима се тврди да је Николај највећи српски син, квинтесенца српског народа, највећи

српски ум после Светог Саве. Те глорификације, нажалост, отпадају при сваком

покушају да се ово дело озбиљније критички проучи и да се измери онако како се то

чини са сваким мислиоцем, и његовим делом. И неки се налази, сем из идеолошких

потреба, не могу спорити. У теолошком смислу Николај не нуди ништа ново; то је

традиционално православно богословље, теологија Седам сабора. Он те идеје варира,

без икакве иновације, и без икаквог сведочанства о неком духовном замаху, који би

покушао нешто ново да каже, да на нови начин промишља хришћанске догме и

хришћанске истине.

72

Тек у филозофском погледу Николај не значи ништа ново; он као мислилац и не

фигурира у неком регистру филозофских идеја. Реч је о типичном одјеку органске (или

органицистичке) мисли, по коме се свет посматра као организам у коме ниједан његов

део нема самосталну, индивидуалну функцију. Отуда је у његовом учењу о друштву

успостављена једноставна формула – бог на небу, краљ на земљи, домаћин у кући. Та

упрошћена схема ни по чему не подсећа на неку озбиљнију мисао и она извире из

страха француских органицистичких мислилаца попут Жозефа Деместра, који се

противио идеји и духу француске револуције, која успоставља појам индивидуалитета,

људских права и слобода. Чак се у Николајевом случају не може говорити ни о некој

оригиналној органицистичкој мисли, него су то мисли примљене из друге или треће

руке. За њега се сигурно може рећи да је типични еклектик, који нема снаге да уобличи

неки свој поглед и виђење.”

На тржишту је мноштво књига Николаја Велимировића, посебно су као

издавачи активне епархије СПЦ. Занимљиво је, међутим, да су из тих издања избачени

делови који указују на његову блискост са Димитријем Љотићем, глорификовање

Адолфа Хитлера, или делови са антисемитским идејама.

„Занимљиво је, а то се мање зна, да је Николај био под великим утицајем идеја

Димитрија Љотића. И данас се смеће с ума да су кључна антисемитска места код

Николаја Велимировића позајмљена од Шарла Мораса, преко Љотића који је 1914.

године боравио у Паризу, и ту се упознао са делом оца органицистичке и антисемитске

мисли, кога је Де Гол, након Другог светског рата осудио на доживотну робију због

тога што је ширио антисемитске идеје под Петеном.

Николај је 1935. године на Коларчевом универзитету држао предавање о Светом

Сави у коме је утврдио три чињенице; Свети Сава је био велики ум који је имао неку

азијску (или азијатску) способност, што нигде није показано нити доказано. Друга теза

је да је Свети Сава творац јеванђеоског национализма, о чему смо говорили. Трећа,

најчуднија, теза је да је велику идеју јеванђеоског национализма Светог Саве – дакле

светосавску идеју, једини успео да схвати вођа немачког народа Адолф Хитлер, коме у

истом предавању на два места одаје највише поштовање. И то је понављао више пута.”

Протосинђел Артемије у својој књизи „Нови Златоуст”, објављеној 1986.

године, Николаја пореди са Јованом Златоустим.

„Наслов те књиге позајмљен је од Јустина, али се Јован Златоусти и Николај ни на

који начин не могу поредити. У случају Јована Златоустог у питању је једна дубока

стваралачка креативна мисао, која је у компликованим теолошким догматским сферама

73

тражила нова решења и нове формуле. Код Николаја свега тога нема. Међутим, постоји

једна додирна тачка, која је помало и скандалозна. У списима Златоустог постоји девет

хомелија, девет писама, у вези проповеди против Јевреја, која на најгори начин говори

о Јеврејима као народу убица, народу који је „стока” и такви се судови срећу и код

Николаја. То је и једино заједничко, иако се Николај можда није директно надахњивао

заборављеним списима Златоустог. Николајев антисемитизам заправо извире из већ

поменутог дела Шарла Мораса, које кипи од тих изјава. За тај антисемитизам многи ће

рећи да није много битно, међутим, то је исувише битно да би се преко тога прешло, јер

је то окосница у његовом делу.”

Можда је за то добар пример дело Иза тамничких решетака, које је писао

у Дахауу, о којем такође постоје бројне контроверзе; једни га сматрају мучеником,

други то оспоравају и тврде да је имао повлашћен положај.

„Колико сам ја успео да видим и разумем, ни о каквом се мучеништву ту не ради.

Николај јесте био у Дахауу, био је један од затвореника, који није дуго био тамо, али је

занимљиво да је управо у том свом делу написао оно што је најнеприхватљивија

антисемитска квинтесенца. Његове чувене мисли: „а ти, Србине, шта мислиш, две

заразе спопале су твоју крв – израиљска и европска”. Или чудовишно антисемитско

иступање које је буквално позајмио од Шарла Мораса: „сва модерна гесла европска

саставили су Жиди, који су Христа распели… и демократију, и штрајкове, и

социјализам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и капитализам, и комунизам…”

Или „Јевреји и њихов отац ђаво, успели су лаганим, дуготрајним тровањем духа и срца,

човечанство да одврате од правога богопоштовања и привуку на поклоњење идолу

културе”. То су његове мисли које данас у популистичком набоју, у време неонацизма,

поново постају нешто што се именује као квинтесенца српског ума, а што лансирају

људи покривени ауторитетом академских титула.

По мом дубоком уверењу, у процесу вредновања Николаја требало би поћи

трагом методологије коју нам нуди Радомир Константиновић, и ја другога пута не

видим него да се о том делу нормално суди, да се сви ти ставови експлицирају па да се

јасно види шта ко коме дугује. Али централно је, ипак, да се одговори на питање зашто

се, с времена на време, јавља дубока потреба да такви мислиоци васкрсну и буду

потреба народа, као што се то десило почетком деведесетих година и траје све до

наших дана.”

74

За разлику од других цркава, Српска православна црква се још није одредила

према антисемитизму. Онда није чудно што неки антисемитски испади долазе из

неких њених делова.

„За разлику од Православне, Католичка црква се уочи Другог концила,

шездесетих година, јасно одредила према том проблему. Код нас тога још нема и не

само то, него се још увек отвара простор за свакојака врло произвољна читања

новозаветних сведочанстава, из којих се види како су јеврејске судије Јана и Кајафа

осудиле Христа. Али зар је читав грчки народ крив што су неваљале судије осудиле

Сократа? Тиме се прећутно пристаје на неку врсту колективне кривице. Тиме Јеврејима

лепимо етикету народа богоубице и народа који носи печат колективне кривице, што не

одговара јеванђеоским текстовима, ако се они херменаутички посматрају. При том се

заборављају темељне чињенице да је хришћанство никло на стаблу јудаизма, да су

Јевреји први били који су прихватили хришћанство. Заборавља се да су сви апостоли

Јевреји.

Антисемитизам нема теолошког оправдања, он је само ресантиман историје и

било га је и код католика, и код протестаната, и време је да се и Православна црква

огради, али још нема докумената о томе. Руска црква је, у лику свог патријарха,

изјавила да је сваки антисемитизам бесмислица и грех, неспојив са духом хришћанства.

Али ја нисам песимиста и мислим да ће доћи тренутак за то, особито данас када долази

време толеранције међу религијама и конфесијама, којих се Николај љуто бојао”.

Покушавајући да објасне тајанствену популарност Николајеву, неки

мислиоци сматрају да је у његовом делу најважнија теза да национализам без вере није

прави национализам.

„Он тврди да национализам без вере није ништа, али да невоља буде већа, он

веома често наглашава и да вера без национализма није ништа, што је врло спорно.

Међутим, његов национализам је врло једноставан, искључив. Он не трпи Војвођане,

зове их „калајисани Срби”, зато што су били у дотицају с европском културом

вековима. Не трпи друге и другачије и има изразити негативан однос, као типичан

органицистички мислилац, према култури уопште. Он сматра да је култура велико зло

и да Србија није Европа, он се бојао културе. Он је прихватио стару словенофилску

тезу да је неразвијеност и заосталост нека врста предности, што је наравно спорно, а

што је код органицистичких мислилаца опште место. Ту је мисао касније прихватио и

Добрица Ћосић, развијајући своје две тезе да су сва зла са модерном Европом почела с

Француском револуцијом. По Добрици Ћосићу је неразвијеност наша предност, што је

75

својевремено прилично узбуркало овдашњу јавност. То су стари словенски

органицистички стереотипи, који немају никакве везе с креативном људском мисли.

Људска мисао, већ по својој дефиницији, није мисао ако с времена на време не

доводи у питање и властите судове. У праву су они мислиоци који тврде да је тајна

дуговечности и успеха Запада у томе што је то једина цивилизација која је имала снаге

да властите вредности доведе у питање и да их превреднује. Свега тога код Николаја

нема, и због тога се мени чини да он није оригиналан мислилац и изазован теолог, него

да се ради о једној врсти суженог национализма”.

Теолози попут Радомира Биговића тврде да за дело владике Николаја

Велимировића објективно и научно вредновање није битно, јер суд цркве – суд љубави –

и судови науке нису истоветни. Дакле, заговара се доношење закључака који нису

утемељени на чињеницама.

„Биговић то тврди, али наћи ћете доста теолога, чак и код нас, који ће се са таквом

идејом сложити. Теолошко мишљење није у супротности са људским мишљењем. То је

једна бесмислица, не заборавите да су темељне догме у Цркви стваране током векова

радом сабора који су заседали годинама. Оне су у таквим расправама и споровима

доживљавале такву еволуцију, кроз сукоб мишљења, да без тог интелектуалног чина

оне не би биле оно што јесу, темељне догме. И тврдити данас да је теолошко мишљење

неспојиво са научним мишљењем, то се не може доказати. Моја теза је да је теолошко

мишљење најсериозније научно мишљење које покушава да продре до

најнесхватљивијих тајни човековог бића, постојања света и човека у свету. Према томе

једна таква теза је архаична, старомодна и потиче од руских мислилаца попут Алексеја

Комјакова или Константина Леонтјева у чијим се списима могу наћи бројне сличне

варијације. То је типичан израз паланачког духа – сопственим хоризонтима мерити

свет, као што мери себе. И у паланци је проблем страх од другог, страх од промене,

новине, страх од Запада, јер се те поделе посматрају кроз зидове који су дигнути до

неба. Једна се Николајева књига зове „Између Истока и Запада”, а код Мире Марковић

имате „Између Севера и Југа”. То су та стална настојања у паланци да се издвојимо, да

будемо негде између, да не личимо на свет, да будемо нешто друго, што је

културолошки гледано неодрживо. Културе не би биле културе кад се не би прожимале

и богатиле туђим вредностима”.

Широк је распон уверења о Николају, од схватања да је светац до сасвим

супротних да је издајник. Ниједни као да не желе да о његовом делу критички и

аргументовано говоре.

76

„Анализи дела владике Николаја приступам увек с неком врстом нелагоде, која

прати свакога ко покуша критички да посматра његово дело. Црногорски митрополит

Амфилохије Радовић је чак рекао, не само да се о њему не може расправљати, „јер смо

недостојни тога”, него да се само „може бити с њим, или против њега”. Колико је

познато нико то од Немаца није рекао за Хегела, и нико од Грка за Сократа. А иначе то

да се може бити само за неког или против некога – то су Стаљинове речи о марксизму”.

Људи блиски СПЦ имају обичај да кажу како се Николај, ето, одрекао својих

идеја, покушавајући тако да нађу оправдање за спорна места.

„То је врло занимљиво питање, на које нећу моћи да одговорим. Тачно је да се то

среће, међутим, он се до краја живота темељних идеја није одрекао. Постоји само једно

мишљење, баш у предавању на Коларчевом универзитету, где каже да „није важно шта

је било, и што је прошло”. Па ни ту се он не одриче него релативизује своје идеје.

Колико је мени познато и у последњим својим делима, укључујући и радио поруке, он

се није одрекао својих идеја. Данас се то тврди са добром намером, али још 1967.

године, постојао је јак покрет једног крила цркве да се Николај прогласи за свеца

православне цркве.

Али сама црква се оградила и одбила то, што је мање познато, наводећи као

разлог да он, ипак, не поседује врлине потребне да буде светац. Време је, међутим

показало да се у популистичким ломовима заборавља на ту паметну одлуку. Он је

деведесетих година постао амблем етнофилетизма, као што је Милошевић постао

симбол политичког популизма и нашег злосретног сучељавања са целим светом. Кључ

његовог успеха је идеолошки ерос, због чега чак и озбиљни људи код нас занемаре

основне чињенице везане за њега. То је проблем с Николајем. Његова бунџијска

потреба била је јача од интелектуалних полазишта, која никада није изградио.”

Миланка Шапоња-Хаџић

„Данас”, 20–21. 7. 2002.

77

Поводом интервјуа Мирка Ђорђевића о утицају дела владике Николаја Велимировића

Речи кроз тамнички прозор

Лист Данас, од свог оснивања, објављује нападе на личност и стваралаштво

епископа охридског и жичког Николаја Велимировића. То није чудо, с обзиром на то да

се месецима у медијима информативне куће Б92 ове дневне новине рекламирају

ругалицом Господу нашем Исусу Христу, чије се Распеће пореди са прављењем

дрвеног лутана Пинокија. Није чудо, кажемо, јер ако неко хули Господа Исуса Христа,

засто не би ружио и спомен Његовог Архијереја Николаја? Својевремено је Веселин

Марковићу Данасу објавио да су Николајева дела „гнусна” и „пуна патолошке мржње

према Јеврејима и према католицима, протестантима, култури, чак и личној хигијени”

(6. јул 2001).

Врхунац свега је, ипак, Ђорђевићев интервју на који смо, због објективног

информисања јавности, дужни да реагујемо, с обзиром да се бавимо изучавањем

оставштине једног од највећих српских богослова, мислилаца и људи широке светске

културе XX века, чега је, између осталог, резултат и специјални темат „Владика

Николај, данас и овде”, објављен у Књижевним новинама 1048–1049 за 2001/2002.

годину, на који упућујемо заинтересоване читаоце.

Мада не знамо да ли ће Данас наше реаговање објавити, јер је његова уређивачка

политика, бар кад је реч о владики Николају, поодавно малициозна, ипак овај прилог

шаљемо.

Идемо редом.

1. Ни новинарка Миланка Шапоња-Хаџић, ни интервјуисани г. Мирко Ђорђевић,

не знају чак ни наслове Николајевих дела на која се позивају (и која прозивају).

Шапоња-Хаџић говори о књизи „Иза тамничких решетака”, а реч је о делу „Речи

српском народу кроз тамнички прозор”. Ђорђевић, поредећи наслов књиге Мире

Марковић „Између Севера и Југа” са насловом једне Велимировићеве књиге, вели да се

она зове „Између Истока и Запада”. То уопште није књига, него оглед под насловом

„Изнад Истока и Запада”. А поређење два садржаја само по наслову, и то погрешно

наведеном, крајње је интелектуално непоштење.

2. Сам г. Ђорђевић слабо стоји и са стилистиком (за њега је мисао Златоустова

„стваралачки креативна”, што је плеоназам) и са теологијом: не разликује жанр

хомелије (ваљда „хомилије” или „омилије”, тј. проповеди, од жанра писма – посланице,

78

па вели да је Златоусти написао „девет хомелија – писама против Јевреја”. Ни то није

тачно: беседа има осам, а нису против Јевреја као народа, него против талмудистичког

јудаизма као религије која Христа, Сина Божјег, назива „лажним пророком” и „сином

блуднице”. Традиција критике талмудистичко-рабинистичког јудаизма траје од Светих

Апостола Павла и Јована (који су били Јевреји, па им се не може приписати

„антисемитизам”), преко Светог Јустина Философа до Јована Златоуста. То је, најшире

речено, апологетика, јер Свети Оци нису полемисали само са таквом врстом јудаизма,

него и са паганизмом и гностицизмом.

Француски кардинал Листиже, крштени Јеврејин, стил приписивања хитлеровског

антисемитизма Светим Оцима назива „читањем Златоуста у светлости Мајн Кампфа”, и

сматра га морално недопустивим и теолошки неписменим. Јефтина реторика Мирка

Ђорђевића о антисемитизму, кога види и тамо где га нема, само замагљује јасно и

трезвено посматрање ствари, и у ранијој историји и данас, посебно када православљу

приписује антисемитизам, а то ни мање ни више него хитлеровског типа.

Зато добронамернима треба јасно рећи да Владика Николај није имао никакве

духовне везе ни са Жозефом де Местром, мислиоцем с краја 18. и почетка 19. века, ни

са атеистичким монархистом Шарлом Морасом, које нигде у својим делима и не

помиње. Његов монархизам је православно-византијског порекла, а тзв. „органска

мисао” у његовом делу проистиче из православне еклисиологије, која Цркву

доживљава као Тело Христово и узор ка коме треба да стреми друштво. Зар је Николај

морао да чита Љотића и Мораса да би био монархиста? Зар његов отац сељак није био

монархиста? Зар његови Лелићани нису били монархисти? То не значи да Николајева

органска социјална мисао не може да се критикује, али ко то сме да му приписује узоре

које није имао?

4. Г. Ђорђевић износи тврдњу, ничим доказану, да је Николај „типични еклектик

који нема снаге да уобличи неки свој поглед и виђење” и да је његово богословље

„традиционално”, „теологија Седам сабора”. Мало је претерано, то јест много

претенциозно, и од г. Ђорђевића, да он једном несувислом карактеристиком оцењује

Николајев „традиционализам”. Што каже народ: „Видела жаба да се коњи кују...” Тако

је и г. Ђорђевић нешто начуо о традиционалном (напомена: Светопредањском)

богословљу Васељенских Сабора, а да је макар имао у рукама, ако не и читао,

петотомно дело „Хришћанска традиција” ученог америчког теолога Јарослава Пеликана

(недавно је прешао у православље), сигурно не би полупрофесорски тако крупне теме

сводио на слогане, попут донедавних марксистичких „стручњака за све”.

79

5. Мишљење г. Ђорђевића о Николају нису делили великани српске културе. Они

су се дивили великану српске духовности. Не само отац Јустин (који га је звао

„највећим Србином после Светог Саве”), него и Исидора Секулић (видети њен

одушевљен оглед из 1940. о кратком боравку у Жичи). Не само владике Амфилохије,

Артемије и Атанасије, него и Слободан Јовановић, који о Николају пише најпохвалније

у некрологу поводом Владикине смрти. Не само др Радован Биговић, професор

теологије, него и атеиста Јован Скерлић, који признаје књижевну снагу и убедљивост

владикине „Религије Његошеве”. Не само појединци из Удружења књижевника Србије,

него и Михаило Пупин, дугогодишњи пријатељ и поштовалац Велимировићев; не само

издавач његових дела, владика Лаврентије, него и Никола Пашић, председник српске

владе, који је 1915. Николаја, човека са два европска доктората, из теологије и

философије, и почасног доктора Оксфорда, Колумбије и Глазговског универзитета (за

које г. Ђорђевић, не зна или неће да зна), слао у Енглеску и САД као сведока наше

борбе за слободу. Не само обични читаоци код којих је, по Миланки Шапоња-Хаџић,

Николај „тајанствено популаран”, него и српски Јеврејин Станислав Винавер, који се

дружио с Николајем и сматрао га „елементарном снагом”, упознавши с њим Ребеку

Вест, која о Велимировићу одушевљено пише у књизи „Црно јагње и сиви соко”.

6. Николају су се дивили и странци. Он је између два рата у Енглеској и Америци

био једна од најпознатијих личности Православне Цркве. Англиканци, од обичних

верника до надбискупа кентерберијског, неизмерно су га ценили (одликовање које му је

дала Англиканска црква налази се у музеју у Лелићу). Проповедао је по храмовима

широм Енглеске и Америке, а одушевљени црнци, којима је беседио у Бронксу, певали

су на српском химну „Боже правде”, у знак захвалности. Џон Кингсбури, министар у

влади Вудроу Вилсона, 1933. у Такову је изговорио ове речи: „У мојој отаџбини

Америци пола Американаца зна за српски народ по његовим витешким и бесмртним

делима у току једног дугог периода борбе за слободу, а нарочито његовог херојства у

последњем рату. Друга половина народа познаје српски народ јер познаје владику

Николаја, а он је син тог народа.

Ви Срби не знате колико је Владика Николај, који припада читавом хришћанском

свету, цењен и поштован у Америци. Он је за свој народ учинио много. Верујем као

појединац највише. На заказане беседе у појединим градовима Америке, људи су

путовали по неколико сати брзим возовима да чују његове пророчке речи. Ја сам лично

поносан што се убрајам у пријатеље тог великог српског сина”.

80

Ум за морем – смрт за вратом

Године 1946. Николај добија почасни докторат теологије Колумбија

универзитета, као богослов и „велика морална снага”. О томе постоји озбиљан рад на

енглеском. Године 1957, 14. јануара, амерички Конгрес изјављује, својом резолуцијом

број 98 саучешће српском народу: „Представнички дом САД је примио са дубоком

жалошћу смрт епископа Николаја, највећег сина нашег достојног српског савезника у

два светска рата и духовног вође српског народа у Југославији. Представнички дом

овим упућује саучешће српском народу због губитка овог великог духовног вође и

достојног сина”.

Индијски песник, нобеловац Рабиндранат Тагоре, дубоко је ценио Николаја, који

га је беседом поздравио средином двадесетих година прошлог века кад је Тагоре

посетио Београд. А што се православних тиче, свети Јован Шангајски сматрао је

Николаја „новим Григоријем Богословом”, протојереј Александар Шмеман

„најеминентнијим православним епископом двадесетог века”... Николајев „Охридски

пролог” најомиљеније је духовно штиво православних Американаца (на енглески га је

превео православни Енглез, владика Калист Вер). Чак и римокатолички теолог Томас

Бремер, у својој књизи „Вера, култура и политика” (Градина, ЈУНИР 1997), много

објективније од Ђорђевића вели: „Велимировић уопште није имао намеру да створи

властити еклезиолошки приступ. Његова настојања лежала су у пасторалној области,

где је покушао да нађе жив, динамичан начин да оживи православље.

Но, из тога су произашле форме православне црквености унутар српског

православља које су постале важне за историју еклезиологије и теологије те цркве”.

7. У свом покушају да некако споји Николаја са Хитлером, Ђорђевић се позива на

беседу „Национализам Светог Саве”, фалсификујући њен истинити садржај. Јер, пре

свега, у том свом чланку Николај није причао о некаквој безличној „азијатској

способности” Светог Саве, него о томе да је Свети Сава у себи спојио контемплативни

дух азијатске религиозне генијалности (а зар генијални Азијати нису били Буда, Лао

Це, Нагарђуна, песници „Багавад Гите” и „Рг веда”?) и делатни дух Европе, то јест

молитву и милосрђе, аскезу и активизам. Затим, његов јеванђеоски национализам је

УНИВЕРЗАЛНО ЧОВЕКОЉУБЉЕ засновано на ХРИСТОЉУБЉУ. Зашто г. Ђорђевић

није цитирао ове реченице из беседе „Национализам Светог Саве”: „Пример Светог

Саве најбоље сведочи да његов национализам нити је узак ни искључив. Пре свега наш

светитељ провео је више од две деценије у једној интернационалној средини, или бар

81

интерправославној. То је Светогорска средина, монашка република, састављена од

Грка, и Руса и Румуна и Бугара и Арнаута и Ђурђијанаца и Арапа... Ви који сте

ратовали у последњем Светском Рату, ви можете дати лично сведочанство једног

ретког призора, како су се наши војници понашали према војницима из Африке и

Азије, према људима црне и жуте расе, које су Европљани повели на ратиште из својих

колонија. Док су се сами Европљани туђили тих својих поданика, црнаца и

жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити,

дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили у болестима обилазили их, у

невољама помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући с њима

прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима

као према људима”. (Ово Николај пише 1935. године. Г. Ђорђевићу, колико још година

има до Мартина Лутера Кинга и коначног укидања дискриминације у јужним државама

САД?) М. Ђорђевић прећуткује Николајев текст „Три рајха”, објављен у „Жичком

благовеснику” у априлу 1939. у коме Николај говори да Запад има жељу за великим

царством које назива „рајхом”. Први рајх је био Наполеонов. Други су педесет година

након тога рата, стварале Аустро-Угарска и Немачка. Ево шта Николај закључује:

„Први рајх је изазвао светски рат и пропали су сами изазивачи. Други рајх је изазвао

светски рат и пропали су сами изазивачи. Сад се оснива Трећи рајх, под вођством

Немачке, Италије и Јапана. И он ће изазвати светски рат. Али каква ће судба бити и

овога Трећег рајха, показује судба прва два. „Ум за морем – смрт за вратом”.

Патријарх Гаврило и владика Николај су 27. марта 1941. подржали поништавање

потписа на Тројном пакту, због чега их је Љотић критиковао. (За сваког познаваоца

ствари је јасно да Николај никад није био „љотићевац”, а друга је ствар ако неки од њих

покушавају да му то припишу.) Чим су ушли у Србију, Немци су ухапсили и владику

Николаја и патријарха Гаврила. Николај је држан у заточењу: прво у Љубостињи, онда

у Војловици, под немачком стражом, да би 1944. био одведен скупа с патријархом

српским у Дахауу. А г. Ђорђевић се изругује Николајевом боравку у Дахауу, јер „није

дуго био тамо”. Па шта је радио у Дахауу? Брао печурке? Летовао? Да ли би г.

Ђорђевић био уверен у Николајево мучеништво да су га Немци спалили у

крематоријуму? Како то да се Хитлеров „пријатељ” Николај нађе у Дахауу? Зашто није

био на својој катедри? Посто је г. Ђорђевић тако „објективан”, не чуди нас кад

Николаја пореди са Добрицом Ћосићем, комесаром Расинског партизанског одреда,

или кад каже да Николај није волео Војвођане због њиховог додира с европском

културом (а довољно је само прочитати његов дијалошки „Диван” или беседу у

82

Панчеву, где Николај с љубављу говори о побожности војвођанских Срба, па видети

колико г. Ђорђевић, онако узгред, у пролазу, злоставља чињенице).

8. Николајева књига „Речи српском народу кроз тамнички прозор”, пре свега,

бави се отпадањем српског народа од завета са Христом због клањања обезбоженом

духу Европе, „Беле Демоније”, која је изазвала и Први и Други светски рат. У њој је

владика Николај пророчком бичу подвргао свој народ, који је имао „школу без вере,

политику без поштења, војску без родољубља и државу без Божјег благослова”. О

улози Јевреја било је речи само утолико уколико су неки од њих учествовали у

обезбожавању Европе, а нарочито Русије. (Зар Троцки, Зиновјев, Камењев, Бухарин,

Свердлов нису били Јевреји? Зар шеф Савеза борбених безбожника није био

Јарославски – Губељман?

Додуше, Јевреји су били и Осип Мандељштам, који је рекао да је данас сваки

„културан човек хришћанин” и Борис Пастернак, који је написао неке од најлепших

хришћанских стихова двадесетог века, али они нису владали Русијом, нити је Николај

за њих знао. И још нешто: Николај није за живота штампао „Речи српском народу” зато

што те узгредне записе није довршио, него их је оставио у рукопису на „тоалет

папиру”. Питање је да ли би их икада објавио, и да ли би горке мисли тмурних дана

свог робовања објавио у тој форми. Тек треба читати Николаја, али људски савесно и

теолошки озбиљно, а не дневнополитички.

Надамо се да ће г. Ђорђевић, али и лист Данас, у следећем суочавању с владиком

Николајем бити објективнији и озбиљнији (ако је веровати у то чудо!). Надамо се,

такође, да ће г. Ђорђевић надићи своју дубоку унутарњу горчину, толико видљиву у

његовим донкихотовским разрачунавањима с проблематиком више умишљеном и

приписаном, него стварно постојећом у српском народу.

Г. Ђорђевић пресуђује, а не расуђује, док Николајев „Пролог” сваког дана нуди по

једно расуђивање. Е да би га читали, и созерцавали. Уосталом, и између два рата су

пискарала, слична М. Ђорђевићу, и новинарчићи слични новинарима Данаса – писали

против Николаја. Он најчешће није одговарао. Само је рекао: „Нека их, нека на мени

макар зарађују”. После рата нападали су га бесомучно комунисти. Зашто? Један од њих

је, истина у припитом стању, признао: „Зато што нам је то противник коме нисмо

дорасли”. – Ко има уши да чује, нека чује.

За Православни духовни центар

Св. владике Николаја жичког

83

Ђакон Радош Младеновић, управник Центра

Владимир Димитријевић, сарадник, Краљево

„Данас”, 19. 08. и 20. 08. 2002

84

Поводом реаговања Православног духовног центра Св. Владике Николаја жичког

Молитва против културе

Опет о Николају и опет хајка – идеолози не мирују и никако не прихватају

расправу о свом „свецу”. Ништа друго не преостаје него да им се понуди – и по ко зна

који пут – још који навод. Узалудан посао, знамо то, они ће и даље мислити да је

Бухарин Јеврејин, а човек никакве везе са Јеврејима нема. Пише Николај у делу „Кроз

тамнички прозор” – „Глас цркве”, Ваљево 1996. на страни 299 – „Али Јевреји и њихов

отац ђаво успели су лаганим дуготрајним тровањем духа и срца европског човечанства

да ово одврате од правог богопоштовања и привуку на поклоњење идолу културе”.

Даље свети владика о Јеврејима каже у истој књизи – „Сва модерна гесла европска

саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам,

и атеизам и толеранцију свих вера, и пацифизам и свеопшту револуцију, и капитализам

и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола”. Има још тога. И ја

то годинама наводим и нико не чита.

Ко тек чита св. Јована Златоустог који у првом „Говору против Јевреја” каже и

овако – „Наравно, Јевреји ће рећи да се и они клањају Богу, али то се не може казати:

нико се од Јевреја не клања Богу”. Надаље Златоусти каже – у ставку 1. 3 да је синагога

„боравиште демона, тамо обитавају демони, али не само на том месту, већ и у самим

душама Јевреја”. Даље следи да су „Јевреји само заинтресовани за новац и телесна

уживања и у тој својој похотљивости су ништа бољи од свиња и јараца”. баш лепо. Има

тога и код „српског Златоустог”, како Николаја називају његови обожаваоци.

Није ово полемика – писац ових редова зна да то код нас не иде.

У истом делу на страни 200. свети владика је изнео и једну занимљиву идеју о

култури – „И неће бити никакво чудо ако црква пропише молитву против културе као

збира свих зала. Јер кад има молитву против гордости, и против мржње и дивљаштва и

безбоштва и кривоверства и насиља и грабежи и свакога богохулства и сваког

нечовештва, зашто не би имала молитву против културе као збира свих тих зала? Не

само да би таква молитва била оправдана и потребна, него мислимо да би требало

одредити један државни молитвени дан у години, када ће сав народ са својим

старешинама молити се Богу и Господу да га спасе од културе”.

Тако Николај.

85

Наша Црква није срећом следила овај савет његов али идеолози раде свој посао.

Није искључено да ћемо ускоро имати Дан борбе против културе који би се светковао

радно или Недељу борбе против културе.

И све је то досадно, као што је досадан и писац ових редака који то годинама

наводи и кога нико не чита.

Мирко Ђорђевић, Шимановци

„Данас”, 21. 08. 2002.

86

Субота, 24. мај 2003.

О ВЛАДИКИ НИКОЛАЈУ И НАШЕМ ПУТУ У ЕВРОПУ

Зашто је владика Николај у световним књигама и часописима негативна личност, а у

црквеним позитивна, да ли је био наклоњен фашизму и зашто га прати таква

контроверза; …

Гости: Радмила Радић, Мирко Ђорђевић; …

Домаћини: Светлана Лукић и Светлана Вуковић

Б92: Да је млади Хитлер успео да упише ликовну академију, не би био тако љут

диктатор, а свет би вероватно био боље место за живот, на пример не би било

Европске уније.

Да је Николај Велимировић уписао, као што је хтео, војну школу, можда не бисмо

изгубили силне ратове и не бисмо морали да гледамо патријарха Павла како се јутрос

правда светом Сави што је ревидирао свој дугогодишњи став и својим гласом у Сабору

омогућио да Николај постане 87. светац Српске православне цркве.

Док сте ви безбожни белградчићи, што ’но каже владика Атанасије синоћ,

трчали за културом, што ’но каже Ава Јустин, и уживали у ватромету на отварању

Југословенског драмског позоришта, нас две смо, пуне зависти, табирале до касно у

ноћ лик и дело светог владике.

Наш закључак је да ако може Николај, можемо и нас две.

Ево, делићемо 88. место у календару Светлана & Светлана као Ћирило и

Методије, да се не троше црвена слова и штеде нерадни дани. Иначе, број 88 је број

набијен значењем као 88 стабала за друга Тита.

Непогрешивост одлука црквеног сабора гарантује дух свети, кога владике

зазивају пре сваког заседања. Пре једногласне одлуке о избору владике Николаја за

свеца, гласао је вероватно и Пахомије, дух свети се или није одазвао или су владике

седеле на ушима.

Чућете сада како бране неодбрањиво четворицу владика николајеваца,

87

Амфилохија, Лаврентија, Артемија и Атанасија. Говориће и историчарка

Радмила Радић. У ''Српској страни рата'' објавила је текст „Црква и српско

питање”.Чућете и Мирка Ђорђевића коме је управо изашла књига „Српска

конзервативна мисао”, а беседиће помало и сам свети Николај.

Ђорђевић: Мошти се прво ваде, па се перу, па се онда лакирају, то су читаве

радње али нећемо у то много, некрофилно је.

Радић: Николај је, иначе, рођен 1880. године у Лелићу и он припада генерацији

епископа и свештеника Српске православне цркве који су фактички први школовани у

иностранству. Николај је, осим тога, први који је школован у Оксфорду. По завршетку

студија он по налогу Николе Пашића 1915. године одлази у Велику Британију и у

Америку да врши пропаганду за српско-југословенску ствар. Он је био заговорник

југословенске идеје у то време. Осим тога, у тим младим данима пред Први светски рат

он је био заговорник реформи у Српској православној цркви, што су његови

противници тумачили у ствари његовим школовањем на западу. Касније ће доћи до

великих промена у његовом начину размишљања. Он је изабран за жичког епископа

1919. Кажу да се надао да ће бити изабран за првог патријарха Српске православне

цркве. То је пропало, наравно он је кажу био мало разочаран и 1920. на сопствени

захтев одлази у охридску епархију. Дотада се Николај појављује искључиво у свиленим

мантијама, много је пазио на свој спољашњи изглед. После одласка на ту охридску

епархију, он потпуно мења имиџ и понашање. После тога, он је запустио свој

спољашњи изглед и то се понекад наглашава када се говори о њему, рецимо да је био

врло, врло запуштен, да се данима није купао. И млади краљ Петар, кога су терали да се

негде нађе са Николајем, рекао је једном приликом 'ја не могу с њим, он има мирис који

мени не одговара', тако га је одбио и био му је несимпатичан због тога. Један је од

главних актера борбе против конкордата 1936. и 1937. године, велики противник

склапања конкордата. Године 1935. држи онај чувени говор који се често помиње о

светом Сави, где помиње Хитлера и због чега га критикују. У међувремену, он је добио

некакав орден од Хитлера због тога што је обновио немачко гробље у Битољу и наводи

се као некакав минус њему што је то урадио, међутим, ја не видим шта је лоше у томе

што неко обнови гробље свог противника и због тога добије орден. Занимљиво је да се

он никада није позивао на тај орден јер он је био у немачком заточеништву за време

Другог светског рата и никада ни у једном тренутку није тражио на основу тог ордена

88

да има некакав повлашћени статус. Осим тога, иако су сматрали другачије због

његових веза са Љотићем и због тога што је добио тај орден од Хитлера, он је био

велики противник Тројног пакта, један од људи који је, поред патријарха Гаврила

Дожића и неких других, почео активности против кнеза Павла и екипе која је хтела да

потпише Тројни пакт, он је у то време дошао у сукоб и са Димитријем Љотићем.

Димитрије Љотић је написао једно писмо где је тражио да епископи промене став о

Тројном пакту, Николај је одбио и много је држао говоре по Србији да се пакт не

прихвати. Све време је одржавао везе са представницима Англиканске цркве који су

често долазили у Југославију и тај аспект његове делатности, његове везе с

Англиканском црквом, никада није био објашњен. И дан-данас није јасно до које

границе су те везе биле снажне и колико су оне утицале на њега и на његову делатност

у земљи. У то време се иначе разговарало чак и о признању англиканског

рукоположења од Српске православне цркве и од других православних цркава. То се

није десило, али било би некаквих могућности да није избио Други светски рат. Током

самог Другог светског рата Николај је био под присмотром од почетка окупације,

Немци су га стално држали и нису уопште имали поверења у њега. Сматрали су да је

неурачунљив на известан начин. Они су веровали да заиста могу нешто од њега да

очекују. Он је био у прво време у манастиру Љубостињи. Све време је одржавао

контакте са четницима, прво са Гордићем, чак и са Пећанцем, потом и са Дражом

Михаиловићем. Онда га крајем 42. Немци пребацују у манастир Војловицу, заједно са

патријархом Гаврилом Дожићем, где је сада већ у некој врсти кућног затвора. Ту је све

до септембра '44. Године '44. пребацују га у Дахау са одређеним намерама. Имали су

намеру да организују у јануару 1945. један сабор свих православних цркава које су биле

под немачком окупацијом. Николај и Гаврило Дожић требало је да буду нека врста

представника на том сабору Српске православне цркве. Током боравка у заточеништву

кажу да се није богзна како сјајно држао али, мада је '41. дао неке изјаве против

комуниста, он није – или бар ја нисам то нашла, а мислим да нису ни други – ни у

једном тренутку директно сарађивао са Немцима нити је дао икакву писану изјаву да ће

с њима сарађивати и да ће нешто радити њима у прилог. Он је је фактички све време

био немачки затвореник и имао је немачку пратњу. Дакле, они су два и по месеца

боравили у Дахау, на интервенцију Димитрија Љотића су ослобођени и долазе у

словеначко приморје, ту се налазио и поп Ђујић и Димитрије Љотић. Димитрије Љотић

је у то време хтео да направи некакав скуп свих тих јединица које су побегле или су се

повлачиле са територије Југославије и да их обједини и да Николај и Гаврило дају неку

89

врсту подршке. Међутим, Димитрије Љотић напрасно гине у саобраћајној несрећи и

Гаврило и Николај се опет под немачком пратњом враћају у Китзбил и у Китзбилу ће

остати све док их америчке јединице не буду ослободиле. У међувремену, Николај је

држао тај чувени говор на Љотићевом гробу где је хвалио Љотића. Нико не анализира

њихове односе до краја. Они јесу били у добрим односима, па нису. Колико год Љотић

био врло наклоњен Немцима, сарадник немачки, у том периоду док је Николај био у

заточеништву и Гаврило, Љотић је долазио да их обилази у затвор, а онда је о томе слао

извештај Немцима. Николај за то вероватно није знао, сигурна сам да за то није знао,

али, с друге стране, преко Љотића су ишла нека писма која су Гаврило и Николај слали

у Цариград, преко неких Љотићевих људи. То су те неке обавештајне ствари које су

увек и овакве и онакве. Често не можете сасвим јасно да проникнете у то шта се заиста

међу њима дешавало, али је чињеница да нису били баш у добрим односима током

самог рата. Ето, Николај ипак на крају рата држи похвални говор над његовим одром.

Ђорђевић: И напокон, ако хоћете, имамо Љотићев иконостасус Срба светитеља.

Не кажем ја ово из неке политичке малициозности, него владика жички је био до

последњег дана, до маја месеца 1945. године, горљиви присталица и следбеник

Димитрија Љотића за кога се ипак, како год хоћете, не може доказати да није био

квислинг. Он је не само држао говор на Љотићевој сахрани, када је овај погинуо, где га

је прогласио за највећег Србина, него је тога дана спевао једну химну Љотићу као

светитељу која је објављена. Та химна Љотићу, прва њена строфа гласи „Димитрије,

мудри добровољче, што молитвом небеса отвараш...” итд. Овај тренутак није случајно

изабран, знате. Иако се припреме осећају последњих десетак година, не више, јер у

нашој цркви до сада и донедавно било је врло великог опреза када је реч о

канонизацији Николаја, па је 1967. наша црква – то је време патријарха Германа –

такву једну иницијативу одбила. Сад се чак пожурило, наврат нанос се радило, и

објашњења има више. Једно је објашњење, рецимо, политичке природе. Све су

канонизације често у знаку одређеног политичког тренутка и ова канонизација на свој

начин означава неку врсту консолидације конзервативних снага након ванредног стања

и свега што нам се десило, журило се да се те снаге препознају, консолидују на једном

вишем нивоу. Да се јавности шире пошаље један сигнал – ево стубова на којима ћемо

градити нашу, то они кажу, духовност.

Године 1967, у доба Титове „удбократије”, Николајево име није смело ни да се помиње у Србији, а

камоли да је неко покушао да га канонизује. Г. Ђорђевић и овде измишља. (В. Д.)

90

Најава: „Сада ће вам се обратити његово преосвештенство, владика рашко-

призренски Артемије.

Артемије: Још од малих ногу слушао сам за владику Николаја. Путовао сам

стазама којима је он путовао. Играо се по пољима по којима је и он трчкарао. Читао сам

његове књиге и његове беседе почевши са првим срицањем речи. Али оно што је на

мене највише оставило утисак јесу његова мисионарска писма, 300 на броју. Одавно

сам дошао до закључка да је сваки одговор владике Николаја у мисионарским писмима

одговор духа светога, јер сваки друкчији одговор од онога који је свети владика давао

не би био прави одговор и не би био израз православне и хришћанске вере.”

Светлана /чита/:

''Кроз тамнички прозор

У име чега су се синови српски били одрекли спаситеља? У име оне ништарије

што се назива културом, као да је култура нешто друго до хвалисање људи својим

делима. И то неће бити никакво чудо ако црква пропише молитву против културе као

збира свих зала јер када има молитву против гордости и противу мржње и дивљаштва и

безбоштва и насиља и грабежи и свакога богохулства и свакога нечовештва, зашто не

би имала молитву против културе као збира свих зала. Не само да би таква молитва

била оправдана и потребна, него мислимо да би требало одредити један државни

молитвени дан у години када ће се сав народ са својим старешинама молити богу и

господу да га спасе од културе''.

Ђорђевић: Та су правила врло строга. Један од главних услова по Милашу је да

тело умрлога, овога пута владике Николаја, после смрти покаже знаке светитељства,

нетрулежност, нераспадљивост, миромирис итд. Засада никаква комисија није

констатовала те чињенице. Дакле, услови су врло строги, а своде се на то да светитељ

мора да буде човек који је беспрекоран у свом личном и јавном животу и који је,

најчешће је то услов, својим мучеништвом и животом потврдио своју истину – што

овде није случај. Што се тиче календара у који се уноси светитељ и одређује му се дан

и служба му се служи тога дана, владика Велимировић је добио два дана, међутим, у

календару хришћанском, па и у календару наше цркве, прави је хаос и то није од данас

и није од јуче. Године 1774. наша црква је, то је у Хабзбуршкој монархији онда било,

избрисала из календара равно 36 Срба светитеља за које се утврдило да ни по чему не

91

испуњавају ниједан од ових услова, али их је још увек остало доста, примера ради сви

су средњовековни владари, цареви, краљеви и архиепископи по неком аутоматизму

проглашени за свеце па ћете често чути и прочитати кад читате црквену штампу једну

синтагму која гласи 'светородна лоза Немањића'. Међутим, довољно да отворите, ако

немате времена, Ћоровића, Руварца, ''Историју српског народа'', издање Српске

књижевне задруге, пристојнију историју за средње школе, па ћете видети да је у већини

случајева међу тим светитељима реч о оцеубицама, синоубицама, разбојницима,

педофилима. Свети краљ Милутин – ко све није свет од њих. У неким хришћанским

црквама календар је пречишћаван више пута. Руска црква одбија да канонизује

последњег цара Романова, иако неких елемената има, врло је опрезна у том погледу.

Овога пута се с тим заиста некако пожурило.

Радић: Поново ће се Гаврило наћи у Лондону у јесен '45. на крштењу

престолонаследника Александра. Гаврило Дожић ће се вратити у Загреб крајем 46.

године на чело цркве, а Николај ће боравити нешто мало у Енглеској па онда у

Америци, долазиће у неколико наврата поново у Енглеску. Није никада пристао да се

врати у земљу. Септембра '51. године му је одузето држављанство. У то време

прекидају се на известан начин односи између Англиканске цркве и Српске

православне цркве због тога што је СПЦ под апсолутном контролом, зна се шта се

дешава у њој, постоје прислушни уређаји, кажу, први који су дошли у Београд били су

постављени у Патријаршији још 48. године, зна се шта се дешава. Али Англиканска

црква предлаже чак да се Николај једним посебним орденом награди и патријарх

Вићентије '52. године то отприлике одбија на један леп начин, каже 'знате да ћемо ми

због тога имати проблема, немојте то да радите'. Али Николај је и даље врло цењен у

Енглеској. Умро је '56. у Америци, био је сахрањен поред манастира светог Саве у

Либертвилу, '91. године је пренет у земљу. Ја сам после тога, '93. или '94, нашла један

текст у ком се говори како је његов гроб, кад је већ пренет, био запуштен. Та прича о

њему циклично избија на површину па се повуче па онда поново из некаквог разлога то

дође у први план. Ја нисам видела тај његов досије који се и дан-данас чува, обећали су

да ће отворити сва та досијеа, између осталих и његов. Знам да су неки новинари имали

приступа том досијеу, мислим да је „Дуга” писала 80-их година, Миломир Марић је

објавио један текст о Николају и то су текстови који га приказују у неком негативном

Руска Црква је канонизовала цара Николаја и његову породицу на Сабору епископа 2000. године, три

године пре но што је г. Мирко Ђорћевић изрекао ову лаж. (В. Д.)

92

светлу. Али, опет, треба посматрати то у констелацији тадашњих прилика у земљи. У

световним књигама и часописима он је негативна личност, у црквеним он је позитивна,

а немамо ништа између.

Ђорђевић: Сам патријарх био је у почетку веома опрезан. Ви знате да се у

штампи вртела годинама она његова шала, али није то ни шала: 'не може – пио је и

пушио је'. Мислим да су мотиви политичке природе. Владика Велимировић је био

истакнута политичка личност и он се у погледу својих политичких опција колебао.

Обично кажу – био је од почетка до краја острашћени и убеђени антикомуниста, и то је

ствар његових убеђења и могло би да прође. Међутим, постоји један његов запис. Он

каже: ако комунисти једнога дана буду признали веру, да је не гоне, ја немам ништа

против комуниста и њихове идеологије. Није, дакле, ни то баш тако. Ви сте уосталом

све знаке хитње и потребе да се канонизује Велимировић могли препознати и у неким

најновијим збивањима, у говорима митрополита Амфилохија над одром Ђинђићевим, о

чему смо говорили, чак и у ускршњој посланици има таквих тонова, али постоји још

један разлог о којем се недовољно говори али се помиње, у новије време и у лаичкој и у

црквеној јавности срећу се критичка мишљења о Николају и неки кругови у цркви који

су били николајевски расположени разумели су да је дошао час да се и њима пошаље

порука да престану. Међутим, не губимо из вида, може неко бити проглашен

светитељем, свецем, али светитељско место не ослобађа некога критичког

истраживања, испитивања. Свети је и Фрањо Асишки па се годинама пишу дебели

томови о његовом делу, изучава се, пишу се књиге и о светоме Сави. Овде је покушано

да се наметне један упрошћени образац, и не би можда ни био то што јесте да се не

рачуна на његову идеолошку употребљивост која никада не омане.

„Његово високо преосвештенство митрополит црногорско-приморски господин

Амфилохије”

Амфилохије: Стид ме је и спомена недостојно наводити разлоге због којих

нападају владику Николаја и дан-данас. Ноћас сам негде око дванаест, око један сат,

слушао Слободну Европу, понављају као папагаји људи кратке памети, луде памети,

незналице. Увек се враћају на онај крст који је владика Николај добио због гробља у

Битољу. Враћају се на неколико реченица његових које су изговорене о јеврејском

народу. Нико тако сурово није писао о изабраном божијем народу као његови велики

93

пророци, и када бисмо по томе судили онда нема већих мрзитеља јеврејског народа од

Мојсија, од Исаије, Јеремије… Али то није писана мржња, писана је управо најдубља

љубав и бол и патња и брига о вечном достојанству божијег народа, да ли се ради о

јеврејском или се ради о српском, било да се ради о Европи. Владика Николај нариче

над Европом, он је ужаснут путевима којима је кренула Европа. Иза његових горких и

опорих ријечи о Европи скрива се дубока и огромна љубав према сваком Европљанину.

Владика Николај је пророк и велики је то дар од Бога да смо ми добили једног пророка,

Бог нам га је послао као што је слао древне пророке изабраном јеврејском народу.

Послао је Бог тог пророка не само нама него је послао свим европским народима.

Светлана /чита/:

„Речи српском народу кроз тамнички прозор из логора Дахау

Европа сва мирише на смрт. Европски универзитети проповедају смрт. Европски

књижевници описују смрт. Европски научници обесмрћују смрт. Европски политичари

раде за смрт. Европски васпитачи сеју смрт у душе омладине. Европски империјалисти

разносе смрт по целом свету. Европски револуционари носе барјак смрти. Модерна

Европа је синоним смрти. Неће да зна за живот после смрти. Христова црква је носилац

живота, модерна Европа је носилац смрти. А ви Срби сте потомци косовских мученика

који су погинули за царство небеско и вечни живот. Према томе, мислите сада хоћете

ли са Европом, савезницом смрти или са Христом, царем вечног живота. Амин.”

Радић: Патријарх је био противник беатификације. Он има специфичан однос

према томе с обзиром на то да и сам живи тако како живи, али врло монашки и

светоотачки. Код њега постоји та потреба да се стриктно придржава нечега да би неко

постао то. Већина људи који су писали о њему сматра да с њим почиње та прича о

светосављу, и то је тачно на неки начин. Култ светог Саве је постојао и пре њега,

Николај је својим радовима култу светог Саве дао централно место и омогућио му да

он самостално на неки начин делује. Николај сматра да српска православна црква може

да има будућност једино ако на неки начин створи нешто што ће бити њој својствено у

том духовном смислу. Николај иначе није много радио на развијању некакве теолошке

научне мисли посебно, међутим, пошто је теолога у српској православној цркви било

мало сем њега и Јустина Поповића, вићете тешко наћи на неки начин оригиналне

мислиоце. Николај ипак представља самосвојну личност у српској православној цркви,

она има потребу за идентитетом, а он јесте неко ко може да обележи идентитет те

94

цркве. Једино ми није јасно зашто сада. Мора да постоји неко рационално објашњење.

Ја бих га повезала са контактима са Ватиканом. Можда они покушавају да прикрију на

неки начин нешто што се дешава. Тешко ми је то рећи јер кажу да су реформисти

управо људи за које никада не бисте претпоставили да су реформисти, као што су

Амфилохије и Атанасије, да они представљају, условно речено, неку реформску струју

у цркви која покушава неке промене да унесе. Пазите, Николај се залагао за

екуменизам, у првој фази врло изражено, касније је имао врло добре везе са

Англиканском црквом. Када су биле демонстрације испред Патријаршије против

англиканског богослужења, ти људи који су се ту појавили, наводно богослови,

свештеници и монаси нису појма имали да је управо тај Николај у кога се већина њих

куне, о коме не знају ништа, очигледно то почео.

Најава: „Да чујемо и последњег говорника за вечерас, његово преосвештенство

владика Атанасије Јевтић.

Атанасије: Хвала једном нашем великом детету које је обележило ових наших

страшних ево сада већ тринаест година. Хвала његовој светости патријарху српском

Павлу, једном ако Бог да, кад Бог буде хтео, такође кандидату да уђе у календар. Кад је

велики Николај био у Дахау како је тамо живео види се из догађаја када патријарх

пролази поред немачког стражара, наоружаног, наравно, и патријарх нешто одбруси на

српском. Стражар одмах „шта је рекао”, а свети Николај благо каже „па хвали како је

Хитлер ово све лепо средио”. Можда би данас рекао Николај – како су лепо средили

ови данашњи, мање-више слични”.

Светлана /чита/:

„Речи српском народу кроз тамнички прозор из логора Дахау

У току векова они који су распели месију господа Исуса сина Божијега створили

су од Европе главно бојиште против Бога, а за ђавола. То је данас главно бојиште

Жидова и оца жидовског ђавола и против оца небесног и против сина његовог

јединородног од деве ваплоћеног и против светиње духа светога. То Европа не зна и у

томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она пре свега не зна

чија је, она ништа не зна осим онога што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не

верује осим онога што јој Жидови заповеде да верује. Њени најученији синови су

безбожници, атеисти по рецепту Жидова. Сва модерна гесла европска саставили су

95

Жиди који су Христа распели и демократију и штрајкове, и социјализам и атеизам, и

толеранцију свих вера и пацифизам, и свеопшту револуцију и капитализам и

комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. О томе треба да

мислите, браћо Срби, да се не нађете као синови сатански. Нека вам је Христос у

помоћи. Амин.”

Ђорђевић: „Он је 1935. упутио такве похвале Хитлеру у предавању на

Коларчевом универзитету какве је мало ко упутио за живота вођи Рајха. Поредио га је

са светим Савом, при чему је Хитлер испао већи од светог Саве јер је наводно тек он

данас разумео велику идеју светог Саве, а то је некакав хришћански национализам.

Касније се у неким изјавама он ограђивао од Хитлера, али било је касно. Узмите други

пример: 27. марта, то је један преломни датум у нашој историји, он се врло брзо

преоријентисао и давао подршку пучистима па је почео да важи за енглеског човека. Из

тих разлога су га Немци и интернирали ’41. Кратко је он био касније у Дахау, врло

кратко, ни о каквом се ту мученику не ради, имао је статус посебних особа, никаквој

тортури није био изложен, али, на крају, најчудније је, кад смо код тога, та његова

најчуднија књига која данас све збуњује, то можете купити свуда, „Кроз тамнички

прозор порука Србима из логора Дахау” садржи такве изливе против Јевреја да је

необјашњиво да њему није било познато страдање Јевреја у току Другог светског рата,

страдање Јевреја у Србији, док се све те околности не испитају, ја остајем код тога,

рано је хитати са светитељским ореолом.

Светлана /чита/:

„Национализам светог Саве обухвата народну цркву, народну династију, народну

државу, народну просвету, народну културу и народну одбрану. Његов центар чини

народна црква која је као дух који оживљава цео народни организам. Национализам је

српски најстарији у Европи. Старији је шесто година од европског, али не само да је

најстарији већ је и савршенији јер је јеванђелски и органски. Европски национализам

рођен је у бунту и у очајању док је светосавски национализам започет и остварен у

тишини и радости стварања. Најзад се Европа уморила од страшних и столетних борби

и напора и у тој заморености многи њени синови дигли су руке сасвим, не само од

цркве него и од вере хришћанске. Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком

96

вођи Хитлеру који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам

без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам и, ево, у ХХ веку он је

дошао на идеју светога Саве и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији

посао који приличи једино светитељу, генију и хероју.”

Предавање на Коларчевом народном универзитету 1935. године.

Радић: Тај говор у ком говори о Хитлеру у једној реченици, из ’35. године, то је

говор који је одржао на Коларчевом народном универзитету и ту помиње Хитлера

некако у позитивном смислу, међутим, у то време, ’35. године, било је других људи у

српској православној цркви који су били томе наклоњени, сам патријарх Варнава је био

наклоњен на известан начин ономе што се у Немачкој дешавало. Међу српским

интелектуалцима и политичарима је такође било људи који су били врло наклоњени

ономе што се у Немачкој дешавало. Он није био ту некакав екстрем. Наравно, можемо

да кажемо да је био фашиста, али није био фашиста напросто јер онда не би онако

поступао ’38, ’39. или ’41. године да је био склон фашизму. Црњански је, рецимо, био

врло наклоњен фашизму, сијасет других људи је мислило слично о Хитлеру, а касније

је, рецимо, мислило сасвим нешто друго. Током боравка у Дахау, то му се често

пребацује, он је написао наводно један текст који се зове „Поглед кроз тамнички

прозор”. Тај текст је први пут објављен 1985. године, то је објавио владика Лаврентије.

Тада је био западноевропски па ће касније доћи за владику шабачко-ваљевског. Тај

текст је наводно писан у огору Дахау на тоалет-папиру оловком. У првом издању

објављен је факсимил дела тог текста. Тешко је рећи да ли је то оригинално дело, да ли

је то заиста настало у Дахау и када је настао тај текст. Ту постоје изразити

антисемитски ставови, антиевропски ставови. То је један тешко сварљив текст. Ја

нисам сигурна на основу онога што сам успела да видим да је то заиста његов текст, а

питање је када је тај текст уопште настао. Могуће је да га је писао Николај. Неки кажу

да су они имали повољне услове у Дахау. Ја сам имала прилике да чујем људе који

кажу ’па они су били у Дахау у добрим условима’. Али они јесу били у Дахау. По мени

то што је неко у Дахау, а они су ретки, то је ипак једини патријарх који је био у Дахау,

па чак и да су били у посебним условима, они јесу били у Дахау, и то јесте био логор.

Не видим шта је ту позитивно. Они нису отишли по својој вољи, нису били у хотелу. Е,

сад, ја бих волела да видим оригинал тог рукописа. Волела бих да ми неко објасни

Водитељка је реч „Хитлеру” убацила; у оригиналу стоји: „садашњем вођи немачкох народа” (нап. В.

Д.).

97

зашто је објављен тек ’85. године. Знате како је тешко 30 година сачувати нешто што је

писано оловком на тоалет-папиру, ја то напросто знам као човек који се бави тим

папирима, зашто то није нико пре тога помињао. С друге стране, исти тај владика

Лаврентије је један од заговорника комунизма кога врло много сада нападају у цркви

због тога. То је човек који такође има одличне везе, он је годинама био у западној

Европи, има одличне везе са људима у западној Европи. Кажем да управо људи који се

залажу за неке промене и за неке везе с друге стране имају неке ставове који су за мене

врло проблематични.

Б92: Када прочитате његове антисемитске ставове и разбесните се због тога, вама

је врло тешко да онда кажете – аха, па био је у Дахау. Па чекај, то се не слаже. Мора

бити да је њему врло добро било у Дахау, а ови који кажу да ’не, он је сво време био

страдалник’ онда вам они лажу да је он пет година био у Дахау…

Радић: То је претеривање, био је тамо два и по месеца. Када је дошао у Америку

’46. године, то је исто занимљиво, дао је један интервју, ја чак имам сачувану

фотографију на којој је он сликан када је пристигао, и у том интервјуу неким

америчким новинама он је рекао да је две године био у Дахау. Значи, њему је било

потребно да то буде мало дуже него што јесте да би се тај неки ореол мученика стварао.

Најава: Чујмо чувара моштију светог владике Николаја, његово преосвештенство

владику шабачко-ваљевског господина Лаврентија.

Лаврентије: Ја сам волео владику Николаја али, нажалост, нисам стигао да га

читам. Мени је црква давала само неке обавезе практичне природе. Волео сам књигу, а

што сам више волео, оне су више бежале испред мене. Сад кад бих се вратио у

богословију чини ми се да не бих други разред богословије могао положити, заборавио

сам све, али ако ме питате практично нешто, што се тиче штампарије, водио сам је у

Немачкој и сва дела владике Николаја, велики део, ја сам рукама својим сложио.

Почнемо увече у девет сати, завршимо ујутру у десет сати. Радили смо са љубављу и од

срца и заиста смо сви осетили присуство владике међу нама.

Б92: Двадесетогодишњи парастос краљу Александру 1954. године. Говори

владика Николај.

98

„Чувај се душегубаца, данас је свет пун душегубаца. Сине, боље ти је изгубити

главу него своју огрешити душу. Каин је убио Авеља свога брата, а тиме је себе убио, а

Авеља је прославио до данашњег дана. И они који су убили краља Александра себе су

убили, а њега су прославили. Шта има краљ Александар с нама Србима? Шта немаш, о

велики краљу наш? Какву везу ти немаш с нама Србима и шта српско ти ниси имао у

себи и своме животу. Хвала богу, те смо га имали и дали. Пожелели би други народи да

су га имали па дали али нису.”

Ђорђевић: Ако би црква целу ствар поставила у свом домену, да тако кажемо,

онда би човек могао да каже – то је у реду, биће он свет онима који хоће то. Ја се бојим

да се то овде не преломи, да га неко, то се поодавно чини, не понуди као формулу за

решење свих наших проблема. Ви знате да њему његови обожаваоци са звучним

академским титулама шире да је то нови Златоуст, за што неких доказа нема. Кад се

Златоуст чита, он не спада у неке велике мислиоце чије дело подразумева не знам како

компликован систем тумачења. Спада у популаризаторе који се врло лако читају. То је

проповеднички стил. Ми нисмо имали ни мањег писца и мислиоца ни веће контроверзе

око њега.

Б92: Била је ово прича о нашем 87. свецу. Говориле су владике Амфилохије,

Лаврентије, Артемије и Атанасије, историчарка Радмила Радић и господин Мирко

Ђорђевић.

…

…

…

Б92: Ја вам дугујем једно извињење. Све време емисије сам грешила. Немамо 87

него 78 светаца, а како смо се нас две кандидовале и упорне смо да заузмемо 88. место,

ево, овом приликом по хитном поступку убацујемо у календар светаца владику

Амфилохија, Пахомија, Филарета, Атанасија, Добрицу Ћосића, Кустурицу, Цанета из

Партибрејкерса и целу групу Ван Гог.

Ова емисија ТВ Б92 скинута је са њиховог званичног сајта. Транскрипција звучног

записа, али и правописна, оригинална решења, плод су рада делатника ове угледне медијске

куће (нап. В. Д).

99

Мирко Ђорђевић, публициста:

Светитељ наших деоба

„Са канонизацијом се пожурило. Спорови око владике Николаја нису престали,

нису се сагледале све мане и врлине његова лика и дела, а још се расправља да ли је он

светац или злочинац”

Дуго је поживео владика Николај, умро је 18. марта 1956. године у Америци. Два

пута се враћао из заборава у земљу – још 1985. као проповедник и идеолог још једном

разбуђеног српског национализма после слома комунизма, па 1991. године када су

његове мошти враћене у земљу, и сада одавде 24. маја право у сабор Срба светитеља у

просторима небеске Србије.

А спорови не престају и он у сабору светитеља под ореолом стоји и остаје као

камен спотицања.

„Изволи се Духу Светоме и нама”, то су речи којим се објављују саборске одлуке

– и контроверзни Николај Велимировић је уписан у азбучник Срба светитеља. Нико

разуман то право Цркви не може спорити – људи су слободни да се моле „своме”

светитељу. Што се хришћана тиче, они још нешто знају. Наиме, на епиклези – то је

мистични чин зазивања Духа Светога – није затајио Дух Свети, али се са канонизацијом

пожурило. Спорови око владике Николаја нису престали, расправе су све жучније.

Ништа чудно. Био је светитељ у жижи најкрупнијих збивања, и до данас је остао

предмет спорова. Затвореник из логора Дахау – провео је у логору кратко време –

Николај се свакојако, политички колебао. Али до маја 1945. остао је горљиви

националиста, тада је срочио химну Д. Љотићу за кога је веровао да „молитвом небеса

отвара”. Није он био једини у томе. А још се расправља је ли он светац или злочинац.

Сада је јасно да је светац, јер то је саборска одлука, а злочинац он никада није био.

Ниједног доказа за то нема. Ипак, није требало хитати с канонизацијом. Још се нису

сагледале све мане и врлине његова лика и дела. Све остало знамо, све је речено, све је

ко зна који пут цитирано. Зачудо, до дијалога и нормалне расправе мало је коме стало.

Или га неодмерено величају или га поричу. Неки хоће – њих је доста у Црногорско-

приморској митрополији – да он буде недодирљив. И то лоше чине и агресивно намећу,

неки пак да га одбаце. Најгоре је почело – све се мери неким политичким аршином.

100

Једини начин је нормална критичка расправа, али то не иде. Још горе ће бити – а то се

одавно догађа – ако од Николаја направе конзервативни образац по мери наше

паланачке, сужене свести. Остаће камен спотицања, и међаш нових деоба. И брана

нашем отварању за свет, за – по дефиницији – плурални културни образац. А светитељи

сабирају а не деле, сабирају у истини и на истини. Стога је расправа и нужна. Да

покаже оно вредно и да се омеђи од сужене паланачке и парохијалне свести.

Да ли ће та расправа почети, још је рано рећи. Али да би требало тако да буде, у

то сумње нема.

Једно је канонизација и то службена, што није иначе пракса Православне цркве, а

друго је мислилац о коме тек треба отворити расправу. Може се догодити да он остане

симбол победе паланачког ума над оним што је чисто и светло Јованово хришћанство у

којем се тражи и налази битна црта идентитета бројних народа нове уједињене Европе

која се напокон гради као наш заједнички дом. Та Европа дисаће на „оба плућна

крила”, како се метафорично именују православље и католицизам. Конзервативни

образац који Николај углавном оличава може постати сметња на путу ка Европи.

Николај је за живота плаћао дуг свом времену и ми ћемо тај дуг плаћати и са

Николајем и без њега. Другим речима, његово дело тек треба оценити.

„Време”, 29. 05. 2003.

101

Истина или подвала?6

Милорад Томанић, Српска Црква у рату и ратови у њој,

Медијска књижара Круг, Београд 2001, 251 стр.

… Ауторова намјера при писању ове књиге није сасвим јасно изражена нити је

његов однос према Српској православној цркви (даље: СПЦ) прецизно дефиниран. Сам

наслов понајвише изражава његов став о том питању. Њему је сигурно сасвим јасно да

се та Црква службено зове Српска православна Црква, но, он самим насловом истиче да

је она у првом реду српска, што ће касније прецизно потврдити (стр. 231). Своју

анализу аутор износи у 64 чланка, који по својем приступу имају журналистичку

форму, али по стилу су изнад обичног журналистичког, а испод строго знанственог

нивоа. Књига нуди мноштво употребљива материјала и велика је база података.

Тематски су сви чланци повезани с дјеловањем епископа СПЦ прије, за вријеме и

послије рата у Хрватској, Босни и Херцеговини, Косову и Србији. Кратке анализе

увијек се темеље на неоспорним повијесним чињеницама (аутор за њих наводи изворе,

али не и детаљне странице), најчешће у облику службених ставова редовних и

изванредних засједања Архијерејског синода СПЦ, изјава и дјеловања патријарха

Павла, а посебно четири „јустиновца” (Атанасија Јевтића, Амфилохија Радовића,

Артемија Радосављевића и Иринеја Буловића). Аутор прати њихово дјеловање у

раздобљу идејне приправе од 80-их, те у вријеме њихове релизације 90-их година 20.

ст. и послије

Аутор константира, да је од 80-их година 20. ст. стварана српска машинерија, која

је кулминирала у 90-им, с циљем остварења Велике Србије, тог вековног сна свих Срба.

Та идеја окупила је људе пера (књижевнике), људе у црном (епископе и свећенство

СПЦ), те политичаре. Аутор у овом дјелу истражује, те у критичком духу презентира

велики допринос „људи у црном” тој идеји. Њих назива главним конструкторима

Велике Србије.

Идеја новог српског поретка била је она окупљајућа. Она је „откривала” наводну

завјеру других народа против Срба. У тој фази загријавања најважнију су улогу

одиграли српски интелектуалци. Подсјећајући српски народ на његове митове, бајке и 6 Овдје доносимо само уломке врло опширног приказа књиге, јер сматрамо да она не заслужује више

простора. – Напомена уредника

102

епске пјесме прелазили су на лажи и полуистине, те су у њему будили осјећај

националне угрожености. Наводно бранећи се од туђег национализма постављали су

националистичке темеље Велике Србије. У том раздобљу ријеч је била главно оружје.

Сасвим је логично да су главни играчи били: Клуб књижевника Србије, знанствену

форму пројекту дала је Српска академија наука и умјетности (САНУ је Биљана

Србљановић назвала „дом стараца, стр. 39”), а духовна снага тога плана била је СПЦ.

Тако су књижевници зачели, знанственици родили (меморандум – објављен 24–25.

рујна 1986), а људи у црном требали су га, наравно уз медије, пренијети у базу и својим

ауторитетом задобити повјерење људи. Јустиновци радо преузимају ту задаћу и улазе у

коалицију с бившим комунистима. Епископи подучавају политичаре, а политичари

православне у вјери. Идеално полазиште и исходиште за такве идеје 80-их је било

Косово. Ту се спојило повијесно с националним и вјерским. Све се преточило у

националистичко…

Аутор открива неке противности у дјеловању СПЦ. Нпр. синод је у српњу 1999.

издао приопћење у којем тражи оставку Милошевића. Кап која је прелила чашу било је

Косово. Скоро осам година СПЦ је подржавала Милошевића, а очито је да је затражила

оставку када је постала незадовољна ратним успјесима, закључује аутор (стр. 148). Но,

патријарх се у студеном исте године појављује с Иринејом Буловићем и владиком

Филаретом на пријему код Милошевића 29. 11. 1999. Светац који хода, нашао се међу

демонима, Божија овчица у вучјој шпиљи, ироничан је аутор. Амфилохије је покушао

то образложити патријарховом збуњеношћу… Касније је Артемије јавно иступао

против патријарха Павла. Он пише 6. просинца 1999. јавно писмо у којем га преклиње

нека их више не доводи у ситуацију да не могу више пред свој народ, јер он својим

поступцимма учвршћује расклимани престо. Предбацује патријарху да је својим

потезом објелоданио неслагања у врховима СПЦ. Он то више не може крити. Унутарње

борбе међу епископима биле су посебно очите кроз дјеловање у Архијерејском синоду.

Кад су тамо били јустиновци, онда тамо није било мјеста за друге…

Подјеле су још јаче долазиле до изражаја након што су Срби Косова и Србије

одбацили међународно присуство, а на Косову 24. ожујка 1999. почеле НАТО

операције, које су трајале 78 дана. Патријарх поново објашњава народу да је овај рат

обрамбени. Кад је потписан споразум у Куманову, патријарх захтијева Милошевићеву

смјену, што чини и синод СПЦ 15. српња 1999. Но, та ће одлука бити поништена, јер је

неким епископима у синоду био истекао двогодишњи мандат…

103

Срби су у својој повијести често имали државне и црквене вође у лику јастребова

и голубова. Међу јастребове могло би се убројити кнеза Лазара, Карађорђа… а међу

голубове Стефана Немању, Милоша Обилића итд. Стефан Немања, прочитавши

ситуацију, поклекао је пред цариградским царем Михајлом Комненом. На тај начин је

имао поприлично успјеха за српску државу. Кнез Лазар није то хтио учинити против

много јачег непријатеља. Водио је у пропаст српску државу. Његова ћерка Оливера бит

ће предана султану. Његови синови Стеван и Вук ратоват ће за султана.

Такођер је сличних ликова, попут јастребова и голубова, било и у СПЦ. Међу

голубове аутор убраја патријарха Макарија, који је 1577. уз помоћ свога брата Мехмеда

Соколовића обновио српску патријаршију, која је била нестала са лица земље падом

Смедерева 1459. На другој страни међу јастребове он убраја патријарха Јована Кантула.

Он се активно укључивао у борбе против Турака… Међу јастребове он убраја и

патријарха Арсенија III Црнојевића, који мораде срамотно напустити Пећ и Косово.

Такав је био и патријарх Гаврило који 1941. благосиља пучисте, са генералом

Симовићем на челу, али је то изазвало њемачко бомбардирање. Слично је говорио и

патријарх Павле кад је почео НАТО напад, да Срби воде праведан и обрамбени рат који

је Божија благодат, па је зато од њега и благословљен. У травњу 1999. исти патријарх

предбацује Милошевићу што није попустио пред НАТО захтјевима, када се видјело да

они немају намјеру копнено напасти, па закључује да ни сваки обрамбени рат не треба

водити…

Аутор си поставља питање у склопу односа СПЦ према насиљу у посљедњем

десетљећу 20. стољећа: када, кога, зашто и како треба убијати православни Србин. На

прво питање одговара – у рату. Кога треба убијати – одговор је несрбе. Зашто треба

убијати – одговара ради Велике Србије, ради интереса Српске цркве, српске државе и

српског народа. На питање како – одговара не мучити жртву. Због таквог понашања и

ставова неки мисле да назив „Српска православна црква”, nota bene, у том редослиједу

у потпуности одговара вриједностима у њој. На првом је месту српство, на другом

православље, а на трећем Црква (кршћанство). Стављање националне идеје изнад

вјерске назива се филетизмом и осуђено је 1872. на покрајинској синоди у Цариграду.

Према свему овоме пацифисти међу свећенством и епископима СПЦ су ријетки и

увијек су наилазили на тврд орах. Нису пацифисти они који су упорно уклањали

Милошевића, а имали своје фаворите, те су увијек задржали српску државотворну

националну идеју на рачун других. Ти су жељели Милошевића искористити као своје

средство у обједињавању свих тзв. српских земаља. Он је успио њих искористити као

104

своје средство. Касније су га одбацили зато што пројект Велике Србије није довео до

краја.

Закључно би се заједно са Миодрагом Петровићем, стручним сурадником САНУ-

а, могло рећи да су епископи СПЦ изговорили много ријечи 80-их и 90-их, које су се

прије или касније показале неистинитима. Покушали су прикрити од својих вјерника

мноштво страшних чињеница…, а прикривање ноторних чињеница погрешни су

кораци за српски народ док су за друге народе били врло погубни. Мијењали су

властите ставове од данас за сутра, зависно од друштвених и политичких околности.

Епископи су показали да немају времена за духовне разговоре… Популарност из 90-их

скоро је потпуно ишчезла. Само мали број вјерника они су могли учврстити у вјери.

Други дио се врло саблажњавао. Томанић закључује с Петровићевом констатацијом да

су били у раскораку са св. Савом…

Нико Икић

Врхбоснензиа, 1/2002.

(часопис Надбискупије

Врхбосанске, Сарајево)

105

О МАСОНСКОЈ ЛAЖИ ДА ЈЕ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ПОДРЖАВАО МАСОНЕ И РОТАРИЈАНЦЕ

Неоспорно је да је тако велики духовни и интелектуални горостас имао прилику

да се обавести о масонима, али не само о ономе што су масони сами о себи говорили и

писали, већ и о ономе о чему они ћуте пред обичним непосвећеницима. Управо због

тога што је епископ Николај знао ко су масони, он, према сачуваном сведочанству

хроничара из 1926. године, јавно устаје против масонства: „…Била је тако једна

организација (слободнозидарска), све од самих виђених и великих људи. Пролазе други

поред њих и скидају капу у поздраву. Док се једнога дана један из те организације није

згадио на све другове и на себе самога. Пробуђено частољубље диктовало му

самоубиство. Пре самоубиства написао исповедно писмо и оптужио страшно себе и

другове своје. Име те оптужбе је непоштење. Оптужио је другове и себе због –

непоштења. Кад је после смрти његове г. др. Николај, Епископ, исцитирао са

предикаонице то писмо, као пример којим је поткрепио своју проповед, свет се почео

гадити и на људе око те организације и на саму организацију…”

Епископ Николај Велимировић није иступао само против масона, већ и против

ротаријанства, као комасонске организације. У време конкордатске кризе он се 22. јула

1937. из Краљева писмом обраћа Драгутину Стошовићу, министру просвете, масону и

члану Ротари клуба Београд:

„…У овом најтрагичнијем часу у нашој историји…дозволи да ти упутим

неколико речи, као свом бившем ученику. Иако сам чуо да се ти стидиш назива

„богослов”… Је ли теби ротаријанство ближе срцу него српство и православље и

правда Божија? Ако јесте, онда је твоје држање разумљиво, ако ли пак није, зашто

ћутиш и не обавештаваш те многобројне дилетанте око себе?… Буди човек, макар не

био министар…”

Несумњиво да Епископ Николај Велимировић не би тако и на тај начин говорио о

масонерији да је сам био масон. Уосталом, такав његов православан и одлучан став по

том питању нико никада није доводио у сумњу, нити се о томе посебно расправљало,

све док Зоран Д. Ненезић у књизи „Масони у Југославији (1764–1980)” (нпр.: прво

издање – 1984; треће, допуњено издање – 1988) није апострофирао име Епископа

Николаја Велимировића као масона.

106

Говорећи о британском утицају у пучу од 27. марта 1941. године (треће издање,

стр. 468), Ненезић, према цитираном извору, истиче да је британско посланство у

Београду 17. априла, због својих будућих интереса, добило поруку са листом од 11

лица, која треба да изађу иа Југославије, а међу њима и Епископ Николај Велимировић,

да би затим без цитирања архивског, или неког другог извора, додао свој коментар:

„Сви поменути и значајни за остваривање британског утицаја, осим Кошутића, били

су слободни зидари.”

Даље, на страни 571. истог издања, у оквиру прилога бр. 22 „Слободни зидари у

Београду”, под редним бројим 84, Ненезић, цитирајући извор (архив VII, Недићева

грађа, К. 20А, Ф.23, Д. 2–12–21), наводи и име др Николаја Велимировића, Епископа.

Такве озбиљне тврдње захтевале су и озбиљна објашњења. Што се првог навода

тиче, нико од историчара, кои су се бавили озбиљним научним истраживањем пуча од

27. марта, не наводи да је Епископ Николај Велимировић био масон. Зашто је Епископ

Николај био против тројног пакта, а не за његово потписивање, то је друго питање, и да

ли је и колико у свему томе имао удела генерал Петар Косић, такође дете из Лелића,

који се својевремено са младим Николом (касније Еп. Николајем) пријавио на конкурс

за пријем у Војну академију. Неоспорно је да су у пучу учествовали и неки слободни

зидари, али о умешаности Епископа Николаја Велимировића као масона не може бити

никакве речи, тим пре јер за то не постоје никакви писани докази. Постоје, заправо,

други докази који, према масонским изворима, сведоче да су Епископи Српске

Православне Цркве у то време имали изузетно изражено „антимасонско држање” и да

су Епископи, како масони сами тврде, „прешли међу наше противнике”.

Провера друге тврдње извршена је у Војноисторијском институту – Архиву

оружаних снага („Недићев архив”, Недићева грађа), у Београду. С обзиром да је

Ненезић цитирао конкретан документ (Архив VII, Недићева грађа, К. 20А, Ф.23, Д. 2–

12–21), био сам мишљења да ће то бити најлакше за проверу. Међутим, на мој захтев да

ми се изда наведени документ на увид, љубазно ми је одговорено да у „Недићевом

архиву” не постоји документ са таквом ознаком, односно, да у Недићевој грађи не

постоји ознака за документа која почињу са: К. 20А, а оно што заиста постоји, то су

документа која су архивирана под ознакама: К25/Ф1 и К26/Ф2. На тај начин доведено је

у сумњу постојање „Списка слободних зидара у Београду” на који се позива Ненезић, а

самим тим и чланство Епископа Николаја Велимировића међу масонима.

Провером постојећих докумената, архивираних под ознаком К25/Ф1 и К26/Ф2,

утврђено је да се у једном од тих докумената заиста помиње име Епископа Николаја

107

Велимировића, али не у оном контексту у коме га је поменуо Ненезић. Заправо, у

Фонду (збирци) Недић, кутија 25, фасцикла 1, за 1941–1944, Министарства

унутрашњих послова, под редним бројем 1, налази се спис Државне комисије за

утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Инв. бр. 16348, који представља

делимични списак функционера за време окупације. Према томе, у документу К25/Ф1

Д. 1–1, под редним бројем 8. поменутог списка стоји: Николај Жички, епископ, али не

као масон, већ као један од најугледнијих људи у Србији који је у то време, да

подсетимо, био заточеник у манастирима Љубостињи и Војловици, као и у логору

Дахау. Уосталом, како се Епископ Николај Велимировић могао наћи на „Списку

слободних зидара у Београду”, када он за све то време није физички био у главном

граду Југославије.

У чему је онда ствар? Ствар је у томе што списак који цитира Ненезић није

факсимил оригиналног документа из Недићеве грађе (као што је Ненезић нпр. на стр.

680–687 објавио факсимил рукописа из Архива САНУ „Списак талаца на Бањици”),

већ је то накнадно прекуцан списак са именима 433 личности, за које он тврди да су

били масони, а несумњиво је, судећи према другим изворима, да на том списку има и

масона. Уосталом, да је тај списак тачан, имена многих од наведених масона, па и

Епископа Николаја Велимировића, морала би се наћи и на „Списку масона приватне

професије” на страни 611–617 Ненезићеве књиге, где је наведено 235 масона са тачном

одредницом њиховог занимања, ложе, степена у ложи и одговарајућом примедбом за

поједине личности, а све то нема спорни „Списак београдских масона”.

Међутим, у Архиву Југославије, у Београду, у фонду „Масонске ложе у нашој

земљи 1890–1945”, АЈ, Ф 100, под ознаком Ф14–599 па закључно са ознаком П14–606,

пронашао сам стварни „Списак (делимични) београдских масона”, у коме је убележено

263 личности, међу којима такође нема имена Епископа Николаја Велимировића.

Додуше, постоји име двојице других свештенослужитеља, које Ненезић није поменуо у

својим издањима о масонима у Југославији. Увидом у документ Ф14–749, такође сам се

уверио, да се име Епископа Николаја Велимировића не налази у извештају о масонима,

који су се за време рата налазили: у Лондону (пет имена), у заробљеништву (четири

имена), који су нестали (шест имена), који су били у Београду (39 имена). Према томе,

аргументација на коју се масони позивају да би јавно рекли да је Епископ Николај

Велимировић био масон, с обзиром на изнете аргументе, неодржива је пред евидентним

чињеницама.

108

Да би се употпунила слика о овој ствари, односно да би се одагнао и последњи

трачак сумње, маја 1995. обратио сам се Теодосију, митрополиту Православне цркве у

Америци (ОЦА), у чијој се јурисдикцији налазио манастир Светог Тихона у Саут

Канану, у коме се упокојио Епископ Николај. У одговору од 30. маја 1995, који је по

благослову Митрополита Теодосија потписао Алексеј Либеровски, архивар

Православне цркве у Америци, дословно стоји: „…У званичном досијеу о Епископу

Николају (Велимировићу), који се налази у архиви Православне цркве у Америци, нема

никакве документације ни о контактима Владике Николаја са масонима, ни о његовом

односу према масонству…”

Према томе, сви који лицитирају са именима појединих личности као члановима

масонских ложа, требало би томе да приђу са великом опрезношћу и уздржљивошћу. У

овом случају, не постоји ниједан документ којим би било потврђено да је Епископ

Николај Велимировић био масон, али зато постоје необориви докази (сведочанства и

документа) да он то никада није био.

Овако, остаје дилема: са каквим се циљем у масонске спискове уноси име једног

од највећих Светитеља које је Српска Православна Црква икада имала? Вероватно због

тога да неупућени поверује и у тврдње „да је Епископ Николај био масон, како би му се

на перфидан начин сугерисало, да ако је већ Епископ Николај Велимировић тобоже био

масон, зашто онда други православни Срби не би били масони.” А такође и да би се из

дневнополитичког разлога и Православље ставило у исту раван са протестантима и

припадницима осталих религија чијих свештенослужитеља у масонским редовима има

на десетине хиљада.

Овом анализом није обухваћен однос масонства према Хришћанству, конкретно

према Православљу (што би могла бити тема за неку другу причу), већ је само

наговештено питање: да ли је православним свештенослужитељима место међу

масонима? Одговор на то питање дао је кроз свој лични став према масонству сам

Епископ Николај Велимировић. У основи одговора је сведочење самог Господа Исуса

Христа да је Он „говорио јавно свијету” (Јн 18, 20), а не тајно и да је Његовим

истинским следбеницима немогуће „два господара служити; јер или ће једнога мрзети,

а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. не може се служити

Богу и мамону” (Мт 6, 24), ово тим пре, јер „камен који одбацише зидари нама,

Христовим следбеницима, тај исти камен – сам Христос, постаде глава од угла; то би

од Господа и дивно је у очима нашим” (Мт 21, 42). Уосталом, Христос поручује: „Ко

није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа” (Мт 12, 30). Епископ

109

Николај Велимировић је све време свог живота управо био са Богочовеком Христом и

био истински христоносац, а не масон.7

Протођакон

Владислав Вуловић

7 Доследност у свом негативном ставу према масонерији Епископ Николај износи у писму 25. фебруара

1956. године, у коме се, између осталог каже, да је масонство нехришћанска организација, „која

поткопава Цркву Христову”:

Драгом брату Сави поздрав: Питаш ме о масонерији. О томе би те могао неко тачно обавестити ко је

ту у близини тебе, као на пример Борко Поповић, који сад у Чикагу. Исто тако и свештеник Поповић у

Чикагу. Ту недавно био је чланак у „Србобрану” о масонима. Грчка и Руска црква отворено су осудиле

то као нехришћанску организацију, која поткопава Цркву Христову. Чувај се дакле, од тога, брате Саво

и моли се Богу да се и други сачувају у нашој светој вери православној. Много је глатких путова који воде

у пропаст, а прави је пут спасења потежак али је прав и сигуран.

Оволико о томе, па ти према овоме цени оно што се у цркви тамо догодило.

Чим добијеш од браће из Србије неки извештај, јави ми. Многи се муче ове зиме. Усилимо наше молитве

за њих. Бог нека ти дарује здравље и мир.

Ник

110

Размишљање за крај

Ова књига је требало да носи помало чудан наслов „Упадљиво мршав и дебео”,

али до тога ипак није дошло. О чему је заправо реч? Реч је о парафрази реплике из

комедије Душана Ковачевића „Радован Трећи”, када Станислав саслушава једног од

Вилотића и пита га за неког од многобројне браће из непријатељске куће. Вилотић се

прави невешт, па вели: „Је ли то онај, упадљиво сув и дебео?” На Станистављево

чуђење како неко може да буде „сув и дебео” истовремено, Јеленче одговара:

„Контраверзна личност”.

Тако је и са Светим Николајем Охридским и Жичким. За све православне Србе, он

је угодник Божји. За друге је и масон и антисемита, и хитлеровац и дражиновац, и

енглески агент и сарадник окупатора, и западњак и антиевропејац; једном речју –

„упадљиво мршав и дебео”. Тврде да је антисемита био из појединих, из контекста

истргнутих, реченица из „Речи српском народу кроз тамнички прозор”. Ако је тако,

онда је био и антикатолик, и антипротестант (Европу је, због Богоодступништва звао

Белом Демонијом), и антихиндуиста (писао је о „стакленим очима Индије” и

хиндуизму као лажној, каткад демонизованој духовности), и антимуслиман (довољно је

читати његова „писма Алил Петру” да се стекне и такав утисак). Био је и највећи

антисрбин: у „Речима српском народу” је рекао да би се дивље звери после пет векова

дресирања показале боље од Срба у слободи коју су дочекали после петвековног

турског ропства, а у оставштини му пише како су Срби без Бога као „разобадана

говеда”. Али, Николај није био „анти”: он је само и једино био за Христа. И зато је

спасао Јеврејку Ему Најхауз и њену мајку, ризикујући свој живот; зато је за њега

Јеврејин из Јерусалима, Самуел Авијатар, рекао да га је „нацистички Сатана

утамничио” јер је био „човек Божији” који је „подигао српски шатор у табору

Израиља”. И зато је проповедао англиканцима и америчким протестантима, и друговао

са угледним инославним хришћанима, какав је био бискуп Џорџ Бел. Зато је вапио:

„Христе, дођи у Индију” и поштовао Рабидраната Тагореа, великог индијског песника.

И зато је говорио да би се и у рају без свог народа осећао као у туђини, а писао и о

примерима поштења код наших муслимана.

Зна се коме и зашто смета Свети Николај Жички. Смета тоталитаризму Новог

светског поретка, јер је рекао да ће последњи, у злу уједињени свет, бити гори од куле

111

вавилонске („Жетве Господње”); смета домаћим еврослинавцима, јер је рекао да ће, ако

буде напуштена служба Богу српског народа „престати историја Србадије, а почети

историја мангупарије” („Српски народ као Теодул”); смета јер разобличава лажну

побожност: „Цркве граде, да их виде људи,/ Цркве граде, Богу се не моле” („Небеска

Литургија”); смета јер каже да су усташе „за ревност у злу,/ добро знану свима,/

похвале добили из пакла и Рима” („Ђердан од мерџана”); смета јер указује на

пљачкашку економију неолиберализма („Средњи систем”). Смета јер је нови Свети

Сава. Смета јер је Христов. Смета јер људе приводи Христу и одводи их од сатане.

Како каже литвански хришћански мислилац Антанас Мацејна: „У очима света

бити хришћанин већ је злочин, злочин достојан смртне казне. Прогони Цркве никад

нису пуки људски неспоразум. Они у себи увек крију антихристов умишљај; свагда су

засновани на антихристовом покушају да погуби цркву Христову. И то је заиста тако,

макар поједини гонитељи не схватају ни те замисли, ни те циљеве, мислећи да, док

убијају, служе вишем циљу. /…/ Ако би нам се поставило питање зашто свет мрзи

Цркву, могли бисмо одговорити – то је зато што га Црква спречава да остане у својој

фактичности”. А Владика Николај, верни син Цркве, чини управо то – не да свету и

свом роду да остану ту где су, и да иду ка понору идолопоклоничке технолошке

цивилизације, него их зове ка Христу и вечном животу.

Свети Сава је претрпео посмртно мучеништво: Турци су спалили његове мошти

на Врачару 1594. То је наредио потурчењак Синан-паша. Сада нови потучерњаци

покушавају да спале лик Св. Николаја Српског… Али, то им неће поћи за руком, јер

Срби знају да их води ка Царству Христовом, а не ка царству антихриста.

Срдачно благодаримо Господу и Његовом угоднику Николају на благослову за

ову књижицу. Хвала и теби, читаоче, на стрпљењу и поверењу.

На Св. Николу Младог

и Св. Симона Зилота,

маја 2003.

Конац дела и Богу слава!

112

УМЕСТО ПОГОВОРА

Епископ АТАНАСИЈЕ: Три круга напада антихристовског на

Светог Владику НИКОЛАЈА

НАПАДИ НА ЕПИСКОПА НИКОЛАЈА8

1.

Отац Артемије Лелићанин (Радосављевић), игуман Црноречки, одржао је ово

предавање, које овде објављујемо, али се није освртао, као уосталом ни сам Владика за

живота, на многобројне нападе на Николаја и његову личност и дело, који мање-више

прате Николаја од самог почетка јавног живота па све до смрти, а и по смрти до данас.

После протеклих 30 година од његовог упокојења, време је да се, присебно и

објективно, проговори и о нападима, оптужбама и клеветама изнешеним на личност и

делатност Николаја Велимировића.

Нема сумње да је Николај био необичан и сложен човек, комплексна, за неке и

контроверзна личност нашег времена. Неки су се о њега, о његова дела и поступке

саплитали и, углавном ценећи по себи или по незнању, проглашавали га: за „јеретика”,

„мрачњака”, „масона”, „енглеског” односно „немачког агента” или „колаборатера”, за

„народног непријатеља”, „клеронационалисту”, итд. итсл.

Од свега тога Николај ништа није био, и зато се сам од тих клевета није никада ни

бранио, још мање „правдао” пред било ким. У његовом унутрашњем миру и

хришћанском праштању и својим клеветницима пројављивало се оно што је сам у више

прилика називао „христољубљем, човекољубљем и родољубљем”.

8 Следећи текстови о нападима на Епископа Николаја из пера су Епископа Атанасија, писани у три

различита, али по нападима на овог Светог Божијег и народног Човека, слична времена. – Први је

написан 1986. г., о 30-годишњици блаженог упокојења Светог Владике, као поговор првој код нас, тада

изданој књизи посвећеној Епископу Николају: Јеромонах Артемије (Радосављевић), Нови Златоуст:

Владика Николај 1880†1956, издавач јером. А. Јевтић, Београд 1986, стр. 51–63. Текст је писан и

објављен под комунизмом, и то је његов контекст. – Други текст је такође из времена комунизма, а трећи

је из најновијег доба посткомунистичког мондијализма, који, као и онај, показује да само длаку мења,

али не и тоталитарну ћуд.

113

Ове речи – о христољубљу, човекољубљу и родољубљу – рекао је и написао

Николај и у својој „Читанци о Светом Сави” објављеној 1935. године. Исте те

јубиларне светосавске године Николај је одржао на Коларцу у Београду своју познату

беседу „О национализму Светога Саве” (штампана и посебно 1935). У њој је Николај

тада говорио о „богољубљу, човекољубљу и родољубљу” Светога Саве. Ова беседа од

тада до данас стоји на располагању свакоме ко жели да се сам увери шта је Николај

тада рекао и с којом намером. Али, управо ова беседа била је повод за новије нападе на

Николаја. Наиме, у новије време, од рата наовамо, тј. по доласку комуниста на власт,

због неких речи у овој беседи настала је бесомучна кампања против Николаја и његовог

имена и дела. Николај је тада, дакле 1935, поменуо национални рад „Вође немачког

Рајха”, који је, рекао је тада Николај, „за последње две године (тј. од 1933. до 1935)

донекле успео да само од протестантског дела немачког народа организира нешто

налик на националну цркву”, а што је Свети Сава код Срба давно и истински био

остварио. У своме говору тада, Николај је поменуо „садашњег немачког вођу” (име

Хитлерово није поменуо) што је у 20. веку „дошао на идеју Св. Саве, и као лаик,

предузео је у свом народу онај најважнији посао”, тј. стварање народне Цркве, које

дело „приличи једино светитељу, генију и хероју” какав је био Свети Сава. Али, у томе

вођа Рајха није успео, рекао је Николај.

Понављамо, Николај је то рекао 1935. године. Иако треба признати да је понекад

био брз на речи и перу, те можда и ове речи нису биле довољно промишљене ни

обазриво речене, ипак оне у своје време нису биле схваћене као нека стварна похвала

тада још у Европи не сасвим јавно испољеном злочиначком нацизму Хитлера, нити су

те речи тада неком посебно сметале, нити су оне од Николаја икада више биле

поновљене. Напротив, као што ћемо видети даље, Николај је ускоро затим критиковао

и осуђивао Хитлера и његов тоталитаризам, од којега је и сам током рата са својим

народом горко страдао. (Насупрот томе, Хитлера су хвалиле и многе европске владе, и

са њим је у савезу била низ година касније, све до 22. јуна 1941, и прва социјалистичка

земља (СССР) у свету и њен „харизматички” Вођа, као и бројни други његови сателити,

поздрављајући чак и Фирерова освајања Пољске и Париза).9

9 Ради потпуног обавештења подсећамо на још једну, такође злоупотребљавану чињеницу: као Епископ

Охридско-Битољски Николај је у то време, око 1935. г., обнављајући војничко гробље у Битољу обновио

и гробље изгинулих немачких војника из I светског рата („За Србе: мртав војник није више непријатељ”,

говорио је). Дознавши за то, Хитлер му је, преко дипломатског представништва, послао један крст као

одликовање „за грађанске заслуге”. Сам Николај овај крст није ни помињао ни користио у време када је

од Немаца ухашпен, саслушаван и затворен. (Чудом Божијим тај крст му је спасао живот у затвору у

114

Колико је нама познато, први напад на ово Николајево неуспело „поређење” из

1935, дошао је тек 1945. г. од стране „свештеника”, тј. распопа Николе Дреновца (у

листу „Слободна реч” у Америци) и тај напад је од тада код нас често понављан – кад

год је требало Николаја напасти и „доказати” неку његову стварну или измишљену

„грешку”. Као главно, из тога се „извлачио” Николајев наводни „прохитлеровски” став

и, по логици диктата, Николајево наводно касније „колаборатерство”. Наравно, за ту

исту врсту логике извесни проблем представљало је Николајево од стране Немаца хап-

шење, већ 12. јула 1941. г., па интернирање и спровођење у логор Дахау, али то је или

прећуткивано скоро као неки неважни „детаљ” или тумачено као само „неки чудни

планови” немачки са Николајем и Патријархом Српским Гаврилом. Као да сами Немци

нису добро знали за патриотско држање обојице у 27. марту и за одбијање сваке

сарадње и било какве изјаве у корист Рајха и његовог Вође, који је у крв залио

Николајево Краљево, Крагујевац, Милановац, Жичу и Патријархов Београд и читаву

Српску Цркву и Отаџбину.

На напад распопа Николе Дреновца сам Николај је, у писму српском Епископу

Дионисију у Америци, 20. фебруара 1946, написао следеће:

„Односно оног напада ’брата свештеника’ на мене у „Слободној речи”, ти треба

да знаш истину, а ја не мислим улазити у полемику. А истина је ово: Ја сам држао

предавање на Коларчевом универзитету о национализму Светога Саве, у години

Светосавској, а то је била 1935. година, а ко то не зна мислио би да сам ја споменуо

вођу немачког народа у време рата. У овом последњем случају, зашто би ме Немци

ухапсили од првог дана – па до последњих? Ја сам тада величао Светога Саву, а не

Хитлера. Рекао сам да је Свети Сава, као Светитељ, геније и херој Српског народа

створио Српску националну Цркву пре 700 година, и у тој Цркви ујединио сав Српски

народ. Дело, које се није поновило на Западу. Паскал је покушао (рекао сам) у 16. веку

да створи националну Галиканску цркву за Французе, али није успео. А вођ немачког

народа, један прост занатлија, покушава да створи националну цркву, сада у 20. веку,

покушава да изведе оно дело које једино приличи светитељу, генију и хероју, то јест

Светом Сави. У једном доцнијем говору (или чланку, не сећам се) ја сам се поново

осврнуо на Хитлеров покушај да створи националну немачку уједињену цркву и

цитирао сам његове речи у Рајхстагу: „ја сам, рекао је, покушао да ујединим немачке

цркве у једну националну немачку цркву, али мој покушај је пропао”. – Дакле, све што

је речено и написано у 1935. години у вези наше прославе, речено је у похвалу Светога

Крушевцу, 1941. г.)

115

Саве – Светитеља, генија и хероја, а не у ма чију другу похвалу. Јер и Паскал и Хитлер

послужили су ми само као примери неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Светога

Саве. Ко има уши да чује нека чује, и ко има разум да разуме нека разуме”. (Ово

Николајево писмо објављивано је у америчкој штампи више пута; в. Сабрана дела, Џ,

704).

Уз овај Николајев сасвим јасан одговор и објашњење, које одговара и контексту

његове беседе из 1935, навешћемо и два Николајева текста из времена после 1935, а пре

почетка Хитлеровог освајања и крвавог завођења „новог поретка” по Европи. На Нову

1939. годину, у карактеристично насловљеној беседи „У сенци од челика и дима”,

Николај је рекао: „Ми живимо у сенци челика и дима, у тами и сенци смртној. Ратни

издаци 1939. године биће по свим странама повећани за милијарде и милијарде, и

убитачне ратне машине веома повећане... Па ипак, насупрот свему безумљу, људски

род верује у добро и нада се добру” (Жички благовесник, бр. 1, 1939, 4–9).

Затим, априла исте 1939. Николај објављује и следећи краћи текст о „три Рајха”:

„На Западу постоји жеља за великим западним царством. За великим Рајхом. Први Рајх

– основао је Наполеон. Овај Рајх (западно царство) трајао је 8 година, па је пао и

пропао. У стварању овог првог Рајха предводили су Французи. Други Рајх – основао се

после пола века од пада првог. Овај други Рајх (друго западно царство) оснива се под

вођством Пруске и Аустрије и савезницом Италијом, са надом да из светског рата

изнесу тапију овога царства, коме је и име било нађено. Звало би се ово царство:

„Миттел – Еуропа”, но на нашу срећу, а његову несрећу, остала замисао – утопија.

Први Рајх изазвао је светски рат и пропали су сами изазивачи. Други Рајх изазвао је

светски рат и опет су пропали сами изазивачи. Сада се оснива Трећи Рајх, под вођством

Немачке, Италије и Јапана. И он ће изазвати светски рат. Али, каква ће судба бити и

овога Трећег Рајха, показује судба прва два. „Ум за морем – смрт пред вратом” (Жички

благовесник, април 1939. на унутрашњој корици).

Овоме није потребан коментар. А немачки коментар био је – хапшење Николаја и

интернирање у Љубостињу (одакле је он ипак покушавао да лично протестује код

Немаца због октобарских масовних стрељања у Краљеву: „Зар је то германска култура,

да за једног Немца стрељају стотину Срба који нису ништа криви! Турци су били

правичнији... Ако сам крив, убијте и мене. Више волим да погинем, него да гледам

свакодневна страдања мога народа”). Затим је затворен са Патријархом Гаврилом у

Војловици и онда су спроведени у концентрациони логор Дахау. Тамо су тамновали од

септембра 1944. до пред крај јануара 1945. године и обојица оболели. Затим, не по соп-

116

ственој жељи, него по туђим наређењима, из Дахауа крајем јануара 1945. г. одведени су

под немачком стражом (која их је и надаље све време пратила) најпре у Беч, а онда су

априла вођени по Аустрији, Словенији, Италији.

Извођење Патријарха Гаврила и Николаја из Дахауа било је по жељи немачког

официра Хермана Нојбахера и посредовањем Љотића и Недића, који су се тада,

очигледно, хватали за ауторитет ових ничим не упрљаних духовних великана Српских,

да би пред долазећим западним Савезницима обезбедили неку помоћ или одступницу,

јер је тада већ, и Хитлер и све што се на њега наслањало, бесповратно пропадало. У тим

данима, после довођења у Беч, Николај и Патријарх су вођени, априла 1945, у војничке

логоре избеглих Срба у Истру, делове Словеније и Италије, где су срели војничке

остатке Љотићеваца и Ђујићевих и Јевђевићевих четника. Осим обављања бого-

служења, која су служили на Св. Саву у Бечу и затим око Ускрса другде (али су они

служили и раније у Војловици, а пред крај и у логору Дахау у једној бараци), нема

никаквих података да су Николај и Гаврило било шта говорили у прилог Хитлеру а

против своје Отаџбине и народа. Истина, Николај је тада говорио на сахрани погинулог

у саобраћајној несрећи Димитрија Љотића, али као религиозног човека (који се

покушавао и раније везивати за Николаја, мада је сам Николај одбијао да је

„љотићевац”), али то је био, као и обично код Николаја, усмени говор, тако да оно што

је тек 1949. г. објављено као „текст” његовог говора Љотићу, по нама, није аутентично.

Ако ту има и Николајевих мисли и исказа, то је онда ствар само његових „политичких

ставова и опредељења”, или „идејних слабости”, то јест оне врсте „грешака” без којих

има ли човека у историји рода људскога? То се можда може схватити и као његово

извесно „одужење” Љотићу за извођење из пакла Дахауа. У сваком случају, то никако

не може бити разлог ни оправдање да се овај страдалник злобно назове „ратним

злочинцем”, како је не ретко чињено у разним приликама код нас, било усмено на

разним скуповима или писмено у штампи.10

Донекле трезвенији о томе, и одговорнији, ипак је став изнет тек недавно (у

часопису СУП-а Србије „Безбедност”, бр. 5, 1982, стр. 417, прим. 19): „Колико

непроверено коришћење извесних података и квалификација може да буде политички

штетно, речито говори баш пример учесталог етикетирања Епископа Николаја ратним

злочинцем. Он, заиста, није проглашен ратним злочинцем, па нема разлога да му ту

етикету „лепимо” уз име. Његово непријатељство према НОР-у и социјалистичкој

10 Подсећамо читаоце да је против клеветничког називања Николаја „ратним злочинцем” написан наш

чланак „Коме служи уравниловка” у листу „Православље” од 1. августа 1981.

117

Југославији, вели тамо чланкописац (П. Илић), може се доказивати и доказати низом

других, неоспорних, а исто тако „јаких”, података и квалификација: симпатизер

четничког и љотићевског покрета, политички емигрант, клеронационалиста итд”.

Односно ових последњих „квалификовања” Николаја, ево шта смо дужни изнети

пред јавност о Николајевој тридесетогодишњици. Прво, сматрамо да нема сврхе

бранити Николаја од приписиваног му, овде и другде, тзв. „клеронационализма”,

једноставно зато што се та чисто политичка крилатица пришива нама православнима

само ради познате југословенске „уравниловке”. Николај је био и остао изразити

противник клерикализма и њему сродног клеронационализма. (Види напр. његово

Отворено писмо Корошецу из 1937. г.). Што се тиче осталога, рећи ћемо следеће:

Николај је несумњиво био противник Немаца, њихове идеологије и крваве

окупације, као и било какве „колаборације” са њима. (Да је и хтео „сарадњу”, Немци му

као учеснику 27. марта не би веровали, јер су га и без тога сматрали „енглеским

човеком”). Немачко држање према њему, од почетка до краја рата, то такође

посведочава. Да је пак, као изразито слободарски син свога народа он, познати ранији

поборник за ослобођење и уједињење, био и сада за ослобођење свога народа и

отаџбине, у то нема никакве сумње. То су и Немци добро знали и стално су се бојали

његовог утицаја на Српски народ. Још пре Николајевог хапшења, немачка команда

упутила му је два немачка официра у Жичу: да му кажу да он, пошто га „српски народ

слуша”, треба да утиче на Србе да се не буне и не стварају себи тешкоће, на што им је

Николај одговорио: „Мене Српски народ не слуша, јер да ме је слушао, не бисте ви

били овде”. Немци су се нарочито бојали његовог утицаја на устанике, посебно

четнике, зато су га убрзо и удаљили из Жиче, а саму Жичу тешко бомбардовали,

пљачкали и разарали. Због бојазни од утицаја на четнике, удаљен је крајем 1942. и из

Љубостиње – у сигурнији за Немце Банат, а онда у Дахау.11 (Кажу да постоје извесна

Николајева писма из времена интернације и затвора. Сигурни смо да су сва Николајева

писма духовне, хришћанске садржине и да у њима нема ничега компромитујућег. У

очекивању њиховог објављивања, ако постоје, ми овде објављујемо једно дошло до нас

кратко писмо мајци, писано оловком на испресавијаном папиру, 2/15. септембра 1943,

дакле из Војловице: „Мојој милој мајци целивам руке, благосиљам и шаљем јој

поздрав. Примили смо све што сте нам до сад послали. Много вам благодаримо.

11 У „Зборнику докумената и података о НОР-у”, изд. Војноисторијског института у Бгд. 1981, т. XIV, књ.

1, стр. 129, објављен је четнички документ ф. 46, од 1. I 1942. о немачком страховању од Николајевог

утицаја на четнике и о скором интернирању у Војловицу.

118

Пишете нам да се Богу молите и да поп Ђока редовно служи и говори у цркви. Тако и

треба. Сва нам је нада у Господа Бога (подвукао А. Ј). И сав народ треба да се покаје од

греха, крађе, свађе и парнице, па да од Бога моли и опроштај и милост. Поздрав

Пелагији и осталима...”).

А сада, да изнесемо један значајан Николајев текст, из времена робовања са

Патријархом Гаврилом у Војловици (где је Николај такође саставио и оловком на једној

свесци исписао „Молебни канон и Молитву Пресветој Богородици „Словесници”, на

којем је карактеристично записао о Божићу 1943: „Благослови Мати Божија, простите

браћо мене грешнога – сужња у тамници, слободна у Христу” – подвлачење наше – А.

Ј.).

Ради се, наиме, о једном мало познатом документу, који је до данас сачуван али

није објављиван и који јасно показује став Владике Николаја и Патријарха Гаврила

према НОР-у, што нас овде непосредно и интересује. Наиме, 18. и 21. децембра 1943.

године у манастир Војловицу долазио је Милан Недић, у пратњи немачког капетана

Мајера, шефа верског одсека у београдском Гестапоу. По жељи Немаца, Недић је тада

тражио од Патријарха да би дошао у Београд у Патријаршију и сазвао Архијерејски

Сабор Српске Цркве који би издао проглас против Комунистичке партије и њених

партизана, па би тако Патријарх био враћен на свој патријарашки престо у Београд, док

би Николају било дозвољено да дође „само у Патријаршију и ту остане, али без права

одласка у Жичу на епархију”. Патријарх је замолио да се претходно консултује са

Николајем, али је Мајер то одбио, са мотивацијом да немају дозволу да разговарају и са

Николајем. Тада је Патријарх Гаврило затражио и добио време од пар дана за одговор,

када је, по његовој жељи и сагласности, Николај у име Патријарха саставио писмени

одговор Милану Недићу (избегнувши притом да га назове „председником”, јер „то би

значило признање”, него га је ословио само ранијом титулом „ђенерала и министра”).

Тај одговор (сачуван до данас код Еп. Шабачког Јована, који је такоће био све време

заточеништва у Војловици) гласио је овако:

„Човек који је лишен слободе и свих права, који се од назад тридесет и два пуна

месеца налази у строгом затвору, лишен свих могућности да општи са спољним светом

и да прати јавни живот и бурне догађаје садашњег времена, као што је случај са мном,

који из затвора не могу имати ни слободне воље ни несметане енергије, – није у стању

да званично општи и да носи одговорност у званичним пословима (подвучено у

оригиналу – А. Ј.). Но ипак ја могу рећи моје лично мишљење и чврсто уверење да је

Српска Православна Црква вазда била, јесте и биће најодлучније против сваке разорне

119

акције, која у атеистичком бесу насрће на Српски народ с намером да га упропасти

морално и физички”.12 У даљем се тексту још каже да је СПЦ готова да помогне „и

ваше (тј. Недићеве, примедба наша – А. Ј.) напоре, као и напоре свих родољубивих

Срба, у заштити и спасавању свог благочестивог српског народа. Али, СПЦ ће моћи да

се прихвати с пуном снагом, а с Божјом помоћи, оба ова задатка само онда – када јој се

потпуно поврати и несметано омогући правилно канонскозаконско функционисање,

прекраћено пре две и по године”.

Овај, дакле, текст био је одговор Патријархов и Николајев и – резултат је био:

остали су у заточењу и ускоро одведени у логор Дахау. Овоме треба додати и

обавештење: да је Николај том приликом говорио Патријарху Гаврилу да би „проглас

протав Комунистичке партије био велики промашај и неопростива грешка”, јер је „врло

опасно да Црква издаје прогласе против једне политичке партије, у овом случају против

Комунистичке партије. Цркве се не тичу партије и партијски програми, Цркве се тиче

само то да ли партија проповеда безбоштво или не. Ми смо, дакле, против безбоштва,

па било да оно долази с лева или с десна; односно, ми смо и против Хитлерових безбо-

жника исто као и против Совјетских. Уколико издајемо проглас, можемо да издамо

проглас само против безбожништва, а не и против комуниста. Јер ако сутра комунизам,

као што има изгледа, призна веру и одрекне се безбоштва у своме партијском програму,

ми немамо шта против комунизма и његовог економског програма и уопште против

његовог политичког програма”.

Сматрамо да овоме није потребан никакав даљи коментар. Јасан је Николајев став

према ослободилачком рату и тај став сасвим одговара његовом даљем понашању,

колико је то од њега зависило. Он је и у својим записима крајем 1944. г. у Дахау („Речи

Српском народу кроз тамнички прозор”, бележеним на папирићима и сачуваним), јасно

поздравио долазак слободе: „Ево нам опет наше државе! Ево нам опет златне слободе!

Слава Ти и хвала Господе, на Твоме дару... Помози, Боже, свима па и Србима да се

покају, поправе и од греха очисте, и Тебе прославе...” Николајево и Патријархово

извођење из логора Дахау, то смо већ рекли, било је не по њиховој жељи, него

Нојбахера, Недића и Љотића, а не постоји ниједна њихова изјава против

ослободилачког рата.13 Постоји, наравно, разлика у схватањима врсте и садржаја

живота и уређења у новој, ослобођеној Отаџбини, али то је онда ствар политичког и

12 Живи сведоци кажу да је Николај, усмено затим, коментарисао ову последњу реченицу у том смислу да

се она у истој мери односи и на немачки и на совјетски атеистички насртај, што сâм наведени текст и

оставља као могућност да тако буде схваћен.

120

идеолошког определења њиховог, или свеједно чијег, осим ако неко не признаје право

сваком човеку, па и једном Патријарху и Епископу Николају, на другачије

политичкоидеолошке ставове од „победничких” и „јединоспасавајућих”.

Чињеница је, и то треба нагласити, да су и Патријарх Српски Гаврило и Владика

Николај, и током окупације и робовања, као и током 1945. године, били углавном

истога става. Став према њима (режима Титовог) променио се од момента када је

Патријарх Гаврило одлучио да се врати у Југославију, а Николај остао у емиграцији. На

то је, вероватно, утицала и чињеница већ израженог става нове власти према Николају

(његова је слика тих дана већ била на извесним местима истицана са натписом –

етикетом: „државни и народни непријатељ”!). („Николај је био противник, којему

нисмо дорасли” – говорио је у стању искрености један комуниста после рата, али то већ

није ствар да се о томе овде расправља).

Сматрамо да и још нешто треба овде додати, а повод за то је оно што је В. Дедијер

навео у III књизи својих „Нових прилога за биографију Ј. Б. Тита”, (Бгд. 1984, стр. 493–

4), као „прилог” предратног новинара и совјетског агента Мише Брашића, о његовом

наводном „открићу” постојања за време Николајевог заточења у Љубостињи неких

„тајанствених нити између Драже Михаиловића, владе у Лондону, савезника, квислинга

и Гестапоа” и да се то све одвијало – „на тајанствен начин” – преко „митрополита др

Николаја”! (узгред да кажемо да г. „референт” Брашић зна чак и то да је Николај био и

„митрополит”, што он никада није био). На сву ту фантастику Брашићеву око тог

непостојећег „штаба др Николаја”, који је, забога, „функционисао беспрекорно” између

„Цариграда и Лондона”! – можемо рећи само толико да господин или друг Брашић свој

вишеструко шпијунски менталитет једноставно приписује и Николају, исто онако као

што му приписује и „импресивну маску мистичке глуме”, ваљда по сопственој некој

„слици и прилици”. Шта уосталом и може рећи безбожник за верујућега, поготову за

тако верујућега као што је био Епископ Николај! (Николај би на то рекао: „Затвореној

души, Јеванћеље ће заувек остати затворена књига”). Ипак, можда је много

интересантније, ако је тачно, Брашићево (на истом месту) обавештење: да је он

(Брашић) тада добио „поруку руководства Партије (КПЈ) из Београда да се заинтересује

13 И четнички и други документи, објављени нпр. у т. XIV, књ. 4 „Зборника докумената и података о

НОР-у”, Бгд. 1985, јасно показују да су Николај и Патријарх требали бити „употребљени” за спасавање

избеглих четника и љотићеваца као „спона” са Савезницима, другим речима: коришћен је њихов духовни

и морални капитал.

121

за рад владике др Николаја, који се налазио у манастиру Љубостињи, поред Трстеника,

с напоменом да то сматра изузетно хитном директивом”. Толико о томе, за сада.

Остаје још, за овај поговор, да кажемо нешто и о недавно стављеној Николају

етикети да је наводно био и „масон”, ваљда као „енглески човек”. О томе, за ову

прилику, навешћу само једно кратко писмо самог Владике (факсимил објављен у

„Гласу СПЦ у Западној Европи”, бр. 101, април 1985, стр. 28–29). То писмо је Николај

упутио Сави Обретковићу у Гери (Индијана), 25. фебруара 1956: „Питаш ме о

масонерији. О томе би те могао неко тачно обавестити ко је ту у близини тебе (...)

Грчка и Руска Црква отворено су осудиле то као нехришћанску организацију, која

поткопава Цркву Христову. Чувај се, дакле, од тога, брате Саво, и моли се Богу да се и

други сачувају у нашој светој вери православној. Много је глатких путева који воде у

пропаст, а прави је пут спасења потежак, али је прав и сигуран. Оволико засад о томе,

па према томе цени оно што се у цркви тамо догодило”.

На крају, поновивши познату народну пословицу (записану и код Владике у

једној од његових последњих бележница): да се „на родно дрво бацају камењем”, а не

на неродно и неплодно, завршио бих овај поговор једним од његових записа пред саму

смрт (кроз коју је, као што знамо, прошао у молитви):

„Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом Завету – јесте високи

тенор Новог Завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге

вредности ништавне су према животу. Али животу квалификованом; јер грешан и зао

живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божијој”.

2.

НОВИ НАПАДИ НА ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА14

Писање „Весника”, „Вјесника”, „Данас” и „Дневника”

Велики људи у Цркви Христовој, па и у историји уопште, често су били „камен

спотицања и стена саблазни”, како за неке њихове савременике, тако и за исвесне у

каснијим генерацијама. Да поменемо само спотицање о Апостола Павла, о Светог

Атанасија Великог и Св. Фотија, о Светог Саву и Владику Његоша, и сада о Владику

Николаја. А колико је тек било спотицања, од почетка до данас, о самог Господа Исуса

Христа? Од свега тога, право место и дело ових великана у Цркви и историји није због

тога било ни остало мање значајно ни мање трајно.

14 „Православље” бр. 467, 1. септембар 1986, стр. 11.

122

У наше дане, управо када пада тридесетогодишњица престављења

блаженоупокојеног Николаја Велимировића, Епископа Охридског и Жичког, о њега се

поново извесни саплићу, и то своје саплитање често претварају у клеветање и блаћење

његове Светле Личности.

Али, да почнемо испочетка. Јер, није само Владика Николај у питању. У питању

је, мање-више, читава Српска Православна Црква.

Не мислим да о Николају и треба овде опширније писати. (Добронамерне читаоце

подсећам да сам о Николају више пута писао: чланак „Коме служи уравниловка” у

„Православљу” од 1. августа 1981; интервју у посебном додатку „Дуге” за април 1986;

поговор у књизи „Нови Златоуст – Владика Николај”, Београд 1986. и др.). Требало би,

уствари, писати о садашњем тренутку живота и рада Српске Цркве најшире. Али, да ли

је за тај тренутак дошло право време? Да ли можемо све да напишемо и објавимо? И да

ли је, уосталом, све и потребно?

Почело се са нападима од уводника у јунском „Веснику” („орган” удруженог

свештенства? или „орган” уредничке врхушке, на челу са уредником Митровићем,

писцем поменутог уводника, који за своје „удружење” као „конститутивни део ССРЊ”

каже и писмено потврђује, да оно и „није верска заједница”, ни верска организација –

„Политика”, 4. март 1979. и писмо Митрићево Бајраму Арсовићу у Титограду из тог

времена).

У том уводнику „Весника” коментарисано је на свој начин овогодишње (1986)

заседање Св. Архијерејског Сабора. Ништа чудно, поготову кад се зна зашто. Али, у

том се коментару брзо прешло „из одбране у напад”, нажалост не спортски, него

клеветнички и потказивачки. Ево тог неспортског (да и не кажем: несвештеничког и

нехришћанског) напада: „Конзервативно крило Цркве које све гласније заговара

оштрији курс Цркве према друштву, тражи и забрану рада Удружења (свештеничког) и

све безобзирније напада и самог Поглавара СПЦ... Стиче се утисак да на овогодишњем

заседању Св. Архијерејског Сабора та искључива и борбена политика није прошла. То

је свакако добро, у првом реду за саму СПЦ и њену будућност, али и озбиљна опомена

оним друштвеним снагама које су дуже време толерисале понашање појединаца и

мањих група” (подвлачење наше – А. Ј.). Остављамо читаоцима да сами процене је ли

овде, нарочито у последњој реченици, реч о неким косовским иредентистичким

„појединцима и мањим групама” („Весник” о томе иначе ретко пише), које не треба

„друштвене снаге” више да „толеришу”, него да их похапсе што пре; или о коме је реч?

123

Изгледа, међутим, да су ово „звецкање кључевима” „Весниковог” уредника

схватили баш онако како је и сâм он мислио извесни загребачки листови („Данас” од 8.

7. 86: краћи осврт и опширнији из пера незаобилазног Ненада Иванковића у броју од 5.

8. 86; затим „Вјесник” од 13. 7. 86, с потписом Инослава Бешкера; па напис његовог

колеге Мирка Млакара у „Новости” од 31. 7. 86) и за њима новосадски „Дневник” од

17. 8. 86. из пера Томислава Марчинка (Хрвата). Скраћени текст из „Данас” пренеле су

„Вечерње Новости” (7. 8. 86), а из „Дневника” „Политика” и „Експрес” (17. 8. 86).

На уводник „Весника” реагују загребачки „Вјесник” и „Данас” идентичном

почетном реченицом: „Шта се то збива у Српској православној цркви”?

На то питање ми бисмо могли мирно одговорити: У Српској Цркви се не збива

ништа, будите спокојни! Али, као и у самом Српском народу, када се нешто и почне

стварно збивати, сигурно је само то да ће многи са многих страна наједном сложно

гракнути: „Шта се то тамо збива”?! Или: зар сме тамо ишта да се збива? Зар није боље,

и најсигурније, Домановићево „Мртво море”? – Тако отприлике резонују мртвоморски

менталитети, дух жабокречине, страха и удвориштва (што је рекао један српски

данашњи књижевник, ако смем да га поменем, јер и дружење са њима, или њихово са

нама, такође је неки „тешки грех” за неке средине). То су менталитети полуистина и

полуслобода, који више воле свој монолог клеветања и денунцирања, него стварни

дијалог слободе и искрености.

У написима поменутих уредника и чланкописаца, од „Весника” и „Вјесника”, до

„Данас” и „Дневника”, много је пре свега нетачности и неистине, а онда и свесног

клеветања. И то не само на Епископа Николаја (њега је „Весник” ипак прећутао), и не

само на „николајевце” и „јустиновце” (злобно етикетирање, упореди 1 Кор 1, 12–13),

него и шире на Српску Православну Цркву, почев од Св. Архијерејског Сабора, чије је

овогодишње званично „Саопштење” дочекано оштрим перима плаћених „снајпериста”.

Не зато што и Архијерејски Сабор, и његове одлуке и саопштења, не могу бити предмет

расправе, и критике ако треба, него зато што испада да је Архијерејски Сабор требало

да пита извесну господу уреднике и новинаре како треба да своја саопштења саставља,

шта да у њима каже, и како да то каже? Да ли сме да помене „недозвољене притиске на

верне”, не само на Косову, и да ли уопште сме да помене то јадно и трагично Косово?

(„Ако ви заћутите, камење ће проговорити”).

Нападнут је, у поменутим загребачким листовима, Загребачко-љубљански

митрополит Јован зато што, забога, „неки нису позвани у Лепавину” – на екуменски

скуп европске омладине (није ни било у пропозицијама организатора из Европе). У

124

истом контексту напада и нас лично иначе „неагресивни” заговорник унилатералног

„екуменизма” Ненад Иванковић. Ево неких његових „грубих фаулова”: да ми „водимо

кампању да га (Николаја) прогласимо светим”; да смо „по правилу (чијем? – А. Ј.)

антиекуменисти, дакле људи за које вреди девиза: нема разговора са другима!”; да смо

„агресивни” итд. итсл.

Боље би било да г. Иванковић дође, а не да избегава, на директни разговор, и да

тај наш разговор онда поштено објави. Ево му прилике: на екуменском сусрету

почетком октобра у манастирима Ловници и Папраћи у Босни (дакле на „неутралном

терену”). И још: да покуша да православне и Православље схвати не помоћу

Коларићеве књиге „Православни”, него непосредно и изворније него што му га

представља неки анонимни „један угледни православни теолог”, којег у свом напису

спомиње. Тај му је, ваљда, и дао онако погрешне информације: да су Николајеве „Речи

(или „Говори”) српском народу кроз тамнички прозор” из Дахауа стварно „изговорене

као порука српском народу” (а не само узгредне белешке – на тоалет папирићима – које

Николај није ни имао намеру да објављује, па је зато својеручно и написао на омоту

рукописа „Није за објављивање”, али је издавач ипак објавио само зато што жели да

изда његова Сабрана дела, а не да их „фризира”, као недавно дела Петра Кочића). Или

такође: да се Патријарх Гаврило вратио 1948. (година не безначајна!) и да „Николаја су

такође звали да се врати”; или да је Јустин Поповић „одбио да предаје на Богословији у

Београду” (а зна се, уствари, да често није имао ни слободу кретања изван манастира

Ћелија).

Да се вратимо нападима на Епископа Николаја. Не бих овде да понављам оно што

сам већ рекао и написао о Николају (нарочито у поменутом поговору књиге „Нови

Златоуст”, која је изашла у више хиљада примерака и свакоме је доступна). Подсетио

бих само на чињеницу: да све оптужбе и клевете на Николаја као „издајника”,

„колаборатера”, „антијугословена”, „народног непријатеља” итд. једноставно не стоје.

Оне представљају познати арсенал из времена разноразних „културних револуција”, где

је главни метод био – блаћење и дискредитовање противника само зато што друкчије

мисли, па га треба „пред масама” оцрнити. Јер, зар такав и може бити добар, кад није

истомишљеник са нама?

Од свих напада на Николаја стоји само то да је заиста био и остао антикомуниста.

(Једна од његових последњих књига зове се „Земља Недођија”, којим именом он

једнако назива и Хитлеров „нови поредак”, и западни капитализам, и источни

комунизам).

125

Николај је један од твораца Југославије (познат је његов велики допринос, заједно

са Југословенским одбором), активни је учесник догађаја око 27. марта, немачки је

заточеник и логораш од првих дана окупације (присиљен да поднесе оставку на

Епархију у Жичи, конфиниран у Љубостињу, па са Патријархом Гаврилом у Војловицу,

одатле одведен у Дахау, изведен јануара 1945. под немачком стражом, и коначно

ослобођен са Патријархом тек од Савезничке америчке војске, маја 1945. године). Био

је, свакако, других идејних и политичких схватања, али се не може поредити са онима

који су директно и слободно сарађивали са окупатором Хитлером и његовом за Српски

народ и многе друге смртоносном машином.

То што је Николај, још 1935. године заиста примио једно одликовање „за

грађанске заслуге” од тада не сасвим још јасног многима Хитлера, и то само зато што је

тада, обновивши војничко гробље у Битољу, обновио и гробље немачких војника. („За

Србе, говорио је, мртав војник није више непријатељ”), тај и такав податак о времену и

разлогу одликовања, који поменути новинари злонамерно прећуткују, није исто као кад

се каже уопштено да је он био „једини православни великодостојник кога је одликовао

Хитлер” (чије савезништво, низ година касније, није сметало многима другима у

Западној и Источној Европи, па чак и честитке када је заузео Париз!). Сами су Немци

много боље познавали Николаја, и зато су га све време рата држали ухапшеног, јер су

се бојали његовог угледа и утицаја у народу.

Николајевог духовног утицаја у Српском народу боје се и данас многи, и то је по

нама једини прави разлог непрестане хајке на њега и уравниловског упоређивања са

стварним сарадницима Немаца. Николајеве пак критичке речи касније из Америке,

биле су или израз његових идејно-политичких схватања, свакако антикомунистичких

(Томислав Марчинко у „Дневнику” то констатовање мени пребацује као „грех”), или

пак глас праведног протеста против оних неправди над верницима СПЦркве, којих је

бивало у том периоду, периоду за који се данас, на више страна и начина (књиге,

штампа, филмови), отвореније и критичније говори.

Остаје још да одговоримо на једну новију оптужбу против Николаја. Реч је о томе

да је тобоже био „антисемит”, да је водио „антижидовску пропаганду” (како пишу

Инослав Бешкер у „Вјеснику” и Ненад Иванковић у „Данас”, који иде и даље у

клеветама, тврдећи, устима свог анонимног дошаптача: „има и неких у СПЦ који су на

тим позицијама” – „антижидовства”). Николајев наводни „антисемитизам” они

заснивају на извесним, истргнутим из контекста, изразима из његових поменутих

записа у логору Дахау (који, рекли смо, „нису за објављивање”, како је сам Николај

126

записао, и то можемо документовати, а објављени су само у оквиру Сабраних дела, из

којих се понекад извади и неки сепарат, као што је и овде био случај).

У тим својим, у виду 80 краћих записа, пророчким сагледавањима и раз-

мишљањима, Николај износи своје оцене историје и судбине Српског народа и, у

последњих десетак записа, процењује, доста суморно, духовну историју и судбину

Европе и уопште Запада. Његове мисли и ламенти овде, слични су ламентима

старозаветних Пророка Исаије и Јеремије, које Николај и наводи, као што наводи и

Речи Христове (Јн 8, 42–46) и речи самих Јевреја из Христовог времена (Мт 27, 25),

које потом коментарише, да би на крају закључио: „Као што Јевреји изневерише

Јехову... тако и многи крштени народи изневерише Христа”.

У стварном контексту тих размишљања, колико успешних и тачних то је друго

питање, нема никаквог „антисемитизма”, него само пророчких болних мисли и плача

попут Јеремије Пророка, а тај и такав философско-теолошки, историософски и коначно

књижевни поступак не може се, и не сме, политички тумачити и јефтино карактерисати

крилатицама „широке потрошње”.

Свакако, није по среди то да се о Николају, његовој мисли и речи, његовом

животу и делу, не сме и не може расправљати. Треба само престати са клеветама и

блаћењима, са послом који је непоштен, и не служи на част овоме друштву. Иначе,

„свачије ће дело изаћи на видело”.

3.

ТРЕЋИ КРУГ НАПАДА НА ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА15

И после првог и другог круга комунистичких и њима подобних „неолибералних”

напада на Свету и Светлу Личност Епископа Охридског и Жичког Николаја, сведоци

смо наступања трећег круга пакла из сличне тоталитарне атмосфере слепе мржње

илити мондијалистичке нетрпељивости против овог Светитеља Божијег,

црквенонародног Равноапостолног проповедника Јеванђеља Христовог и страдалника

за Истину и Правду Божију, кога већ деценијама цео Православни свет, а и многи из

средина Западног Хришћанства сматрају за Светог Божијег човека и Сведока

Христовог у двадесетом веку. (О томе ће читаоци наћи доста података у Сведочењима о

њему, наведеним у овој књизи). Овде ћемо се укратко осврнути на тај недавни, трећи

15 Страсне седмице, 2003. у Св. Жичи.

127

паклени круг напада, који још није завршен, јер ће сигурно за њим уследити и следећи

(по речи Апостола: 2 Пт 2, 19, 22; 1 Кор 6, 12–15).

Наиме, недавно, шести дан по мучком светскомафијашком убиству премијера

Србије Зорана Ђинђића (12. март 2003), већ се самопозвано огласила такозвана

„Међународна Кризна Група” (Извештај са Балкана бр. 141, 18. март 2003. 03. 19)

својим, нимало различитим од комунистичког, бруталним нападом на Српску

Православну Цркву, где је опет Епископ Николај Велимировић у жижи напада од

спољних и унутрашњих „просвећених европејаца”, којима је инквизиторски менталитет

очигледно трајно присутан кад год је у питању било шта у Србији и на Балкану, што

искаче из њихових калупа и зупчаникâ самоњиховетамоњихове концепције „слободе и

демократије”. (Види о том менталитету 2 Пт 2, 19).

Већ од почетка журно скрпљеног „Извештаја” ови цензори и душебрижници

хитају да напишу дословце: „По питању будућности Србије, много тога забрињава.

Чини се да велики део српског друштва клизи ка националистичкој десници, што је

праћено упозорењима јако конзервативних елемената клира”, да би на крају свог

памфлета (јер је заиста реч о памфлету који они називају „препорукама”, а уствари

диктатима, јер како иначе објаснити њихово безапелационо пресуђивање о судбини

Српског Косова и Метохије, или, хајде да кажемо: Срба на Косову!), на неколико стра-

ница написаше овакве инквизиторске „процене и оцене” о Србима и Српској Цркви:

„Српско друштво се данас може окарактерисати као дубоко конзервативно.

Као што се види из недавног извештаја Хелсиншког комитета за људска права о

национализму16... најјасније се уочава јачање СПЦ и раст клеронационализма... Црква је

високо конзервативно национално тело... Њени ставови су, често, врло антизападњачки,

изолационистички и дефанзивни... Највећим делом њен садашњи начин размишљања

16 Тек смо били завршили овај осврт, када се појавио и тај извештај – памфлет такође самопозваног

„Хелсиншког комитета”, у 4 опширна наставка у београдском листу „Данас” од 10–11 и 14–15. априла

2003, под насловом: „Политичке аспирације СПЦркве”, где је опет главна тема исте антисрпске клике

(„бозаџија јамчи за чокалију”) – напади на Владику Николаја. На њихове безапелационе и једноумне,

попут комунистичких, фронталне нападе на све што је Српско, то јест на Српски Народ и Српску Цркву,

у име нове евроамеричке Вавилоније (НБ: Ирак је некадашњи Вавилон), не сматрамо да треба

одговарати, јер је то узалудан посао, пошто по њима нико, осим њих и њихових налогодаваца, нема

право на другачији став; они су „мерило свих бића и ствари”, они прописују ко је ко и шта је шта, шта и

како мислити, бити, радити... Тачно као што за такве вели Свети Апостол: „Који сами себе хвале и

препоручују, сами себе собом мере, сами себе са собом пореде – не разумевајући” (ништа) (2 Кор 10, 12).

128

исходи из писања два антисемитски17 настројена клирика десног крила, активних

(сиц!)18 током другог светског рата: епископ Николај Велимировић... и архимандрит

Јустин Поповић... Српска Црква је једна од најконзервативнијих и изолационистичких

у читавом Православном свету; одбила је да призна постојање независне православне

организације у Црној Гори (читај: Мирашевог циркуса од 2 распопа и 1 раскалуђера!), и

жудно је прихватила висококалибарско дезертерство епископа велешког (=Јована) из

редова македонске православне цркве средином 2002. Требало би охрабрити

либералније аутокефалне цркве, поготову Екуменску /=Цариградску/ Патријаршију и

Румунску Православну Цркву, да се позитивно ангажују око оних (читај: СПЦ) који

одбијају да прилагоде модерном свету црквене структуре и праксу, који датирају још

из отоманског и комунистичког периода”.

После ове висококалибарске антисрпске тираде, која надврхњује и отоманске и

комунистичке домете кривотворења, закерања и блаћења, „Извештај” ових новостарих

инквизитора има и овакве „бисере”, ваљда као доказе какво је то страшило које они

спомињу као савремено „српско друштво” и „српска јавност”: „Током вечерњих

телевизијских вести јасно се види докле иде власт (која и чија – не каже се; али

свакако не „власт” Српског народа и СПЦ) у маргинализацији мањина у Србији.

Већински муслимански град Нови Пазар, највећи урбани центар Санџачке области са

преко 100.000 становника, не постоји на националној карти током временске

прогнозе. Уместо тога, мапа и спикери говоре о „Расу”, српској средњевековној

насеобини која је некада постојала у близини Новог Пазара... Нема никаквог помена

главног муслиманског града, који је постао успешан производни и трговински центар.

Питање је да ли је српска јавност спремна, односно да ли жели да се ухвати у коштац са

својом прошлошћу. У међувремену, у граду Чачку, једна школа је добила име по

епископу Николају” – завршава свој Извештај Међународна Кризна Група.

Треба ли уопште анализирати и побијати један овакав галиматијас, скрпљен од

злонамерних, али вешто срочених дезинформација, или је боље све то оставити памети

самих читалаца? Једно подпитање биће довољно да покаже лаж и злобу читаве ове

конструкције Кризне, бољерећи Кризогене групе о Српском народу и његовој Цркви.

Наиме, да ли тај нови, самопозвани, унилатерални и једнопартијски Агитпроп или

17 Што се тиче тзв. антисемитизма, нека читаоци прочитају напред у овој књизи сведочења самих

Јевреја о Еп. Николају (Сведочења бр. 7 и Симпосион бр. 21).18 У чему је та „активност” тада утамниченог и у логор Дахау спроведеног Еп. Николаја – никоме није

јасно, осим његовим старим и новим мрзитељима.

129

ЦеКа из Брисела зна да је управо Екуменска=Цариградска Патријаршија рашчинила

свога клирика из Рима – попа Мираша (Дедеића) и осудила његову антицрквену,

антиправославну и антисрпскоцрногорску групу; и такође иста та „либерална”

Патријаршија је препоручила и сама потврдила СПЦркви пријем Епископа Велешког г.

Јована у заједницу Православних Цркава, јер она друга, „Стефанова група” у Скопљу

(са Епископом убицом у својим редовима) у расколу је са читавим Православљем, што

нема везе са нацијом, али има са правом Црквом, ако знају и признају ко је и шта је

Црква Бога Живога?

И још једно подпитање: како то да Кризогена група именује, од отоманских

времена надаље непостојећу „Санџачку област”, па јој још одређује и назначује „главни

град” – „успешно производни и трговински центар” – Нови Пазар (читај: један од

главних мафијашких центара за сваки шверц, незакониту трговину и црноберзијанство,

почев од дроге, белог робља, оружја па надаље, а сада, у „ванредном стању”

(индукованом управо из таквих кризогених центара), једва да је неко од Пазараца и

Санџаклија ухапшен, а свакако не најближи сродници и сарадници оних који владају

већ фактички „независним Санџаком”), док је класична Српска Рашка Област, као што

је то и Косово и Метохија, преименована у само рушевине „српске средњевековне

насеобине”?! (Ваљда зато, што су у „Санџаку” преостали Срби сатерани у мишју рупу,

тачно као и преостали Срби на Космету). Па ко се онда, питамо, стварно држи

„структура и праксе који датирају још из отоманског и комунистичког периода”?! –

Српски народ и СПЦ, или тзв. Међународна кризна група?!

Но да се вратимо Владици Николају. Састављачи овог памфлета, који потиче „из

Брисела-Београда”, нису могли а да, и нехотице, не одају своје суфлере и дошаптаче,

углавном из Београда, боље рећи из београдског грлатог, а субкултурног, правог

паланачког (наспрам велеградске Европе) и антидуховног подземља. Свеједно како се

они именују, они су познати, и од њих и њима сличних „неформалних група” и

„невладиних организација” итд. признати као једино компетентни „стручњаци” и

„аналитичари” (читај тачније: „анализатори”) за сва „друштвена”, „национална”,

„прошлосна”, „конзервативна” или „напредна”, „црквена”, „теолошка” и остала

релевантна питања, од којих Срби и СПЦ „неизлечиво пате”, јер неће да се „ухвате у

коштац са својом прошлошћу” (којом и каквом они неће намерно да именују, али је из

контекста јасно да се Српском страдалном и вишеструко онеправдованом Народу и

његовој мученичкој Цркви приписује и отоманска, и комунистичка, и

милошевићевска, и ђинђићевска, и милођукановићка и свака друга прошлост, иако су

130

Српски народ и његова Црква највише страдали управо од тих и таквих, и под тим

истим и таквим, наметнутим и злобновешто подржаваним режимима, од таквих и

сличних евроамеричких Кризнокризогених група и комитета).

Групице разноразних, но врло здушних у злоби и – у име ганутљиве до слињења,

а тоталитарне до нетрпељивости, еврољубави – доследној србомржњи и

црквоненависти, доброплаћених суфлера и пљувача из Београда, малобројни али грлати

београдчићи (народ их већ зове „еврослинавци”), као што су Мирко Ђорђевић, Н.

Попов, В. Арсенијевић и Comp., М. Томанић, И. Чоловић, Кандићка, Бисерко, Вучо,

Србљановићка, Павићевићка и још неки из „савета нечестивих” и „цркве

лукавнујушчих” (боље рећи: антисавета и антицркве, сходно Пс 1, 1 и Пс 25, 5)

однедавна, још пре Кризогене Групе, из трећег пакленог круга увелико нападају

Владику Николаја Велимировића и Јустина Поповића. То јест: именом и презименом

Српску Цркву и Српску народну памет и памћење.

Нека их! велимо ми из народа, нека раде свој посао за који су плаћени. Само ви,

децо, радите свој посао! Свачије ће дело, и недело, изаћи на видело. Па и наше у

покајању служење и молбено кађење Живоме Богу живога Николаја и Јустина, али и

ваше ропско подкађивање евроамеричким звездицама или Звезди (Отк 8, 3, 4, 11), са

којом, надамо се, права хришћанска, истински демократска, човекољубива и

народољубива Европа и Америка немају много везе, јер су ове, такве какве их они

сматрају и нама представљају, здушно пропагирају и намећу, срамота и вечни стид и за

саме истинске и искрене Европљане и Американце, а не само за Николаја и Јустина. Јер

права, хришћанска Европа и Америка, као и Православна Србија и Балкан, знају за

истину, људску и народну, коју је Николај изразио речима: „Политичка слобода није

још Христова слобода. Усред највеће политичке слободе, људи још увек могу бити

робови. Ко је слободан у Христу, тај је једино слободан човек. Слободнога у Христу

нико и ништа не може оковати”.

Народски речено, – „и ми коња за трку имамо”. И ми знамо и познајемо једну

другу Европу и Америку, бољу и истинскију и човечнију од ове коју нам они тако

нападно потурају и намећу, монополишући искључиво за себе и своју идеологију (јер

реч је о идеологији, о идеолошком приступу тзв. „савременој Европи и Америци”)

данашњи Западни свет у свим његовим, па и хришћанским димензијама. Такав њихов

монопол на Европу и Америку неприхватљив је за српску свест и савест, за српску

памет и културу, за српску духовност и Цркву. Такође је недопустиво њихово

неприхватање било какве критике Европе и Америке, дакле ни оних, не тако

131

малобројних, зала која су долазила и долазе из Европе и Америке – Србији, Балкану,

Истоку, Свету. Зар је само српски грех „антиамериканизам” у моменту кад Клинтонова

или Бушова Америка засипају крвљу и неправдом толике народе, и земље, и културе,

на просторима Балкана, Југоистока, Блиског Истока, док огроман број честитих

Европејаца и Американаца масовно протестују против таквог тирјанства, свеједно како

се зове: „нови светски поредак”, „мондијализам”, „тотална демократија” и тсл. И још је

неприхватљива код ових „квазидемократа” и „прогресиста”, њихова до огавности

наметљива супериорност, бедасто подцењивање и сугестивно приписивање

инфериорности свима који нису по њиховој „слици и прилици”; њихово жигосање

свега што им се не допада толико злоупотребљеном речју „конзерватизам” у име не

мање злоупотребљене речи „прогресивизам”. Зар је све ново – напредно и

прогресивно? И зар је све старо – конзервативно и назадно? Таква црно-бела техника

квалификовања разоткрива плиткоумност и паланачки менталитет својих апологета и

представника. (А наш народ каже: „Не једе се све што лети”). Открива такође људску и

духовну неслободу и ограниченост, која се пројављује кроз клиширане слогане, као

што су „клеронационализам” (непознат Православљу), „етнонационализам” (несувисла

тавтологија), или напред поменути слоган: „црквене структуре и пракса из отоманског

и комунистичког периода” итд. Та скоројевићка господа и „културњаци”, са површним

образовањем и лакејским културтрегерством, не знају, и неће да знају, да су „Црквене

структуре и пракса” Православне Цркве, па и Српске, много старије од њиховог

схватања Европске цивилизације, и да је одбрана тих јеванђелско-апостолских,

ранохришћанских и светоотачких структура и праксе коштала милионских

мученичких жртава Православне Народе и Цркве, под отоманском и комунистичком

тиранијом, у време којих таква њихова самохвалисава Европа није нам више помагала

неголи одмагала.

Николај Велимировић и Јустин Поповић су били људи школовани у Европи, и

дубоко прожети љубављу и бригом за правом Европом, у срцу које је, пре свега,

Источномедитерански басен, а онда и културни, Хришћански свет Северозападне

Европе (али не и вартоломејске ноћи, гасне коморе, бомбардовање невиних народа због

појединих зликоваца). Они као Срби нису били ни супериорни ни инфериорни људи,

али нису били ни присталице једностране хандингтоновске поделе цивилизација на

Запад и Исток, него су били за свечовечанско и Богочовечанско прожимање Истока и

Запада, али истовремено и за пророчку критику и надилажење мана и слабости, грехова

132

и зала, и Истока и Запада. Јер су то били истински Божији Пророци и народни људи –

едемског Раја на Истоку и есхатолошког Царства – изнад Истока и Запада.

На крају, ако је овим срботужитељима и садашњим евроамеричким полтронима за

утеху, или горчину, да додамо још и ово: није само „једна школа у граду Чачку” добила

име по Епископу Николају, а и Оцу Јустину, него има много таквих школа, и духовних

и културних центара, библиотека, читаоница, храмова, цркавапарохија, и то не само у

Србији и Српском народу, него и широм Православља, не само на Балкану, него и у

Европи и Америци. Живи били па дознали и видели. И има такође још више икона и

фресака са њиховим Светим Ликовима, а и Службе су им већ написане.

На светом иконостасу Православне Цркве Христове, у којој је и Српска Црква, на

Земљи и на Небу, у овом и оном свету, они су обојица, посебно Владика Николај, већ

одавно урамљени, осветљени и освећени Светитељским ореолима у Цркви Бога Живога

и Народа живога – благодаћу Господа Христа, љубављу Бога Оца и заједништвом

Светога Духа са свима нама (2 Кор 13, 13).

Молитва српске сирочади Светом Владики Николају Жичком

Родио си се у Лелићу у срцу Србије и одњихала те је српска сељанка, велика

госпођа Христова. И нежно материнско старање и строгост очевог побожног васпитања

памтио си до последњег даха. Њихова саможртвена љубав предала те је Господу да, у

анђелском образу, постанеш отац народа. Зато ти се молимо.

133

Препорука за даље читање:

Свим читаоцима заинтресованим за озбиљно упознавање с мишљу и делом

Владике Николаја препоручујемо следеће књиге:

1. Свети Владика охридски и жички Николај (приредио епископ Атанасије Јевтић),

издање Епархија Жичка и манастир Жича, 2003.

Поред избора текстова Св. Николаја Жичког, зборник нуди и сведочења

најугледнијих имена духовне и световне културе о Николају, како православних, тако и

инославних. Донета су и саопштења са научног скупа о Николају, одржаног у Жичи

почетком 2003. (скуп је био међународни), као и преглед литургијског поштовања

Светог Угодника Жичког широм православног света (фреске, иконе, њему посвећени

храмови, итд.). Велика вредност су текстови Владике Атанасија о клкеветама на

Николајев рачун.

2. Милан Д. Јанковић: Епископ Николај Велимировић – Живот, мисао и дело,

Епархија шабачко-ваљевска, 2001.

До сада најпотпунији преглед живота и рада Св. Николаја Жичког. Реч је о

двотомном зборнику текстова – сведочења о његовом животу и раду. Поред

афирмативних, дати су и полемички, критички, па и пашквилантски текстови, из којих

се изврсно види ко је и зашто нападао Николаја.

3. Златоусти проповедник васкрслога Христа (приредили Владимир Димитријевић и

Горан Вељковић), „Духовни луг”, Крагујевац, 2003.

Први том овог зборника доноси сећања Николајевих савременика и сарадника до

Другог светског рата. Књига пуна занимљивих сведочанстава.

4. Владика Николај, данас и овде (приредио Владимир Димитријевић), „Књижевне

новине” 1048 / 1049, 2001–2002.

Специјални додатак листа Удружења књижевника Србије, који се бави

Николајевом оставштином и утицајем његовог дела на нашу духовну културу.

5. Ђорђе Ј. Јањић: Хаџија вечности, „Храст”, Београд 1994.

Прва озбиљна и темељна студија о Николајевој хришћанској филозофији и

погледу на свет. Владика Атанасије за њу каже да је „драгоцена” за разумевање Св.

Николаја Жичког.

134

Студија др. Драгана Суботића о Николају Жичком и богомољачком покрету, као

и огледи др. Зорана Милошевића о Николајевом односу према Европи и његовом

схватању економије такође су незаобилазни.

Литература:

1. Милан Д. Јанковић: „Епископ Николај Велимировић – Живот, мисао и дело”,

Епархија шабачко-ваљевска, 2001.;

2. Мирко Ђорђевић: Повратак проповедника, „Република”, 143–144 / 1996.;

3. Мирко Ђорђевић: Молитва против културе, „Данас”, 21. август 2001.;

4. Разговор са Мирком Ђорђевићем (водила Миланка Шапоња-Хаџић): Тријумф

паланачког ума, „Данас”, 20–21. јул 2001.;

5. Мирко Ђорђевић: Дан молитве против културе, „Република”, 252–253 / 2001.;

6. Мирко Ђорђевић: Више од Православља, „Данас”, 5–6 фебруар 2002.;

7. Милош Минић: Четници и њихова улога у НОР-у 1941–1945, „Комунист” 1982.;

8. Мирко Ђорђевић: „Беатификација и неке сенке”, 1–15. новембар 1998.;

9. Милорад Томанић: „СПЦ у рату и ратови у њој”, „Медијска књижара Круг”,

Београд 2001.;

10. Теофил Панчић: „Урбани бушмани”, XX век, Београд, 2001.;

11. Биљана Србљановић: „Пад”, Откровење, Београд, 2000.;

12. Иван Чоловић: „Политика симбола”, Б-92, 1997.;

13. В. Тошић, Р. Станић: Ко је ко на српској десници, Блиц њуз 148/2001.;

14. Владимир Арсенијевић: „Филозофија паланке Николаја Велимировића не води

Србију у ред модерних држава”, Сведок, 19. новембар 2002.;

15. Зоран Костић – Цане: „Живимо у доба модификоване лажи”, Ново видело, 27. март

2001.;

16. Мирко Ђорђевић: Слобода и спас, „Република”, Београд 1999.;

17. М. Ј. Стоимировић: „Портрети према живим моделима” (поглавља о Владики

Николају и Милану Богдановићу), Матица српска, 1998.;

18. Митрополит Јеротеј Влахос: „Православље и мистика светлости”, Образ светачки,

2003.;

19. Св. Јован Дамаскин: „Тачно изложење православне вере”, Луча, Никшић, 1994.;

20. Милан Ристовић: „У потрази за уточиштем”, Службени лист СРЈ, Београд 1998.;

21. „Жички благовесник”, часопис Епархије Жичке, годишта 1939, 1940, 1941;

135

22. Вељко Ђ. Ђурић: „Голгота СПЦ 1941–1945.”, ауторско издање, Београд, 1998.

23. Владимир Димитријевић: „Владика Николај, данас и овде”, Књижевне новине

(специјални додатак) 1048–1049 / 2001–2002.;

24. Радмила Радић: „Држава и верске заједнице 1945–1971”, Институт за новију

историју Србије, Београд, 2002.;

25. Gene Edvard Veith: „Modern Fascism”, Concordia Publishing House, St. Louis 1993.

26. Андреј Николаидис: „Let it Be”, Црногорски књижевни лист, 25. II 2002.

27. В. Влаховић: „Његош – неосвојива духовна тврђава”, Искра, Минхен 1983.

28. „Клеветници без образа и стида”, „Блиц”, 17. VIII 1998.

29. „Гусларски или Хашки суд” (разговор са Иваном Чоловићем), „Време”, 27. XII

2001.

30. Селин, „Градац”, 118–119 /1996.

31. Б. Н. Костић: „За историју наших дана”, Нова искра, Београд

32. „Опрез, власт вреба” (интервју са Филипом Давидом), „Вечерње новости”

33. Епископ Николај: „Теодул”, Линц, 2001.

34. Св. Јован Јаков Хозевит: „У рају срца”, Православна мисионарска школа, Београд

2003.

35. Др. Зоран Милошевић: „Ко је Ханс Иван Мерц?”, Бели анђео, Шабац 2003.

36. Мирко Ђорђевић: „Спољна страна носталгије”, „Данас”, 1–5. III 2000.

136