КОМЕНТАР НОВОГ ЗАКОНА О СТЕЧАЈУ

Закон о стечају („Службени гласник РС“, бр. 104/2009), садржи бројне новине ипобољшања у односу на Закон о стечајном поступку из 2004. године(„Службени гласник РС”, бр. 84/05 и 85/05)Иако је доношењем Закона о стечајном поступку из 2004. године знатноунапређена стечајна процедура у Републици Србији, у његовој петогодишњојпрактичној примени уочен је низ проблема у тумачењу и дејствима појединиходредаба и института, што отклоњено доношењем новог Закона о стечају. Осимтога, у условима светске економске кризе нарочито је важно омогућитипривредним субјектима ефикасне правне механизме за решавање проблема унасталих пословању, а пре свега брз и сигуран начин наплате потраживања одинсолвентних дужника.Закон о стечају управо нуди додатне подстицаје, пре свега задуженимпривредним субјектима, али и повериоцима, да покрену стечајни поступак укоме ће редефинисати своје односе, и када је то могуће, да очувају пословнуактивност, а када није могуће очувати пословање и правни континуитетдужника, да се имовина привредног друштва у кратком року врати у употребу,не чекајући да технологија застари и њена вредност знатно опадне.Главни показатељи ефикасности стечајног поступка јесу степен намирења,дужина трајања и трошкови стечајног поступка. Закон о стечају има за циљунапређење квалитета стечајног поступка у Републици Србији и то управо крозвећи степен намирења поверилаца, мање трошкове стечајног поступка исмањење дужине трајања стечајног поступка, као и увођење додатнихподстицаја за повериоце, а нарочито дужнике да благовремено покрену стечајнипоступак како би покушали да превазиђу финансијске потешкоће и одржеконтинуитет у пословању. Новине овог закона у односу на Закона о стечајномпоступку из 2004. године могу се поделити на отклањање проблема уочених упракси; промене којима се уводе додатни подстицаји и механизми за повериоце,а нарочито дужнике да покрећу стечајне поступке у условима глобалне кризе;промене којима се унапређују постојећа решења у циљу повећања ефикасностистечаја, и на правно техничку редакцију важећег закона.Битне новине у односу на Закон о стечајном поступку огледају се у: увођењуначела и циља стечајног поступка; прецизирању и увођењу нових стечајнихразлога; укидању стечајног већа; појашњењу одредби о статусу и именовањустечајног управника; прецизирању улоге Агенције за лиценцирање стечајнихуправника у вршењу надзора над радом стечајног управника; увођењупреклузивног рока за пријаву потраживања; увођењу могућности пребијањапотраживања; постојању унапред припремљеног плана реорганизације;прецизирању правних последица усвајања плана реорганизације; брисањустечаја предузетника и стечаја мале вредности.У изради текста новог закона коришћена су и анализирана упоредно правнарешења и искуства земаља у региону и друга међународна искуства, искуствастручњака и учесника у стечајном поступку (стечајних судија, стечајнихуправника, привредника, адвоката...) који су у претходних пет годинапримењивали Закон о стечајном поступку, као и статистика и другирасположиви подаци везани за примену ранијег закона.Приликом израде текста новог закона размотрено је преко педесет питања којасу поставили непосредни учесници у поступку – стечајне судије, стечајниуправници, повериоци и адвокати. Осим тога прикупљени су и статистички

подаци Агенције за лиценцирање стечајних управника, трговинских судова,Народне банке Србије и Агенције за привредне регистре. Нека од решењарезултат су консултација са стечајним управницима и стечајним судијама, увидау до сада усвојене планове реорганизације и разматрања упоредно-правнихрешења, како регионалних, тако и развијених земаља. Коментари су добијени иод међународних организација – USAID-а, Светске банке, EBRD-а иUNCITRAL-а. Како се стечајни системи у свету значајно разликују, не постојиуниверзално, „најбоље“ решење, тако да су сва решења понуђена овим законприлагођена нашем правном оквиру.Циљ доношења новог закона, осим побољшања показатеља ефикасностистечајног поступка, јесте покушај да се превазиђе досадашње схватање стечајакао краја постојања привредног субјекта, као и подстицај привредника да остечају размишљају као о још једној могућности да реше своје финансијскепроблеме, а нарочито, ако почну да их решавају благовремено. Подаци јасноговоре о томе да се код нас стечајни поступак покреће веома касно, те да кадазаиста буде отворен, најчешће више нема „здравог” пословања, ни имовине којутреба заштитити, што неминовно доводи и до ниског степена намирењаповерилаца. Стога је Закон о стечају предвидео низ подстицаја за благовременопокретање стечаја, намењених како повериоцима, тако и дужницима. Ипак,остаје напомена да и најбољи стечајни закон неће бити довољно сврсисходансве док је извршни поступак неефикасан. Јер, када извршни поступак, који сеспроводи ради индивидуалног намирења повериоца на деловима имовинедужника, није ефикасан, дужник нема интерес да се стечајним поступком штитиод појединачних извршења на његовој имовини.

Основне одредбе – предмет и циљ стечаја,начела, стечајни разлози (чл. 1–14)

Законом се уређују услови и начин покретања и спровођења стечаја надправним лицима. Дакле, нови закон предвиђа могућност покретања испровођења стечаја само над правним лицима. Спровођење стечаја надфизичким лицем – приватним предузетником, више није могуће, штопредставља битну новину у односу на ранији закон (члан 1. став 1).У члану 1. став 2. дефинисан је предмет закона. Наиме, банкротство иреорганизација представљају два начина спровођења стечаја над правнимлицима, дакле као два могућа правца у спровођењу стечајног поступака, што јепреузето из ранијег закона. Банкротство подразумева намирење поверилацапродајом целокупне имовине стечајног дужника, односно стечајног дужникакао правног лица, док реорганизација подразумева намирење поверилаца премаусвојеном плану реорганизације и то редефинисањем дужничко-поверилачкиходноса, статусне промене дужника или на други начин предвиђен планом. Циљреорганизације јесте очување пословања стечајног дужника, онда када за топостоје реални економски услови.Како стечај и банкротство, у суштини, представљају синониме, то значи данови закон није отклонио неадекватну употребу наведених термина, која јепреузета из ранијег закона.Одредбама из чл. 2–10. дефинисани су циљ и начела стечаја, што представљановину у односу на ранији закон. Разлог за дефинисање циља и начела јестепотреба да се правне празнине, спорне одредбе и нејасне одредбе јединственотумаче. Наиме досадашња примена закона указала је на потребу дефинисања

циља и начела. У пракси се показало да је недостатак дефинисања циља иначела у Закону о стечајном поступку из 2004. године доводио до различитихсудских одлука у истим или сличним чињеничним и правним ситуацијама, штоје битно нарушавало принципе законитости и правне сигурности.Из наведених разлога дефинисано је да циљ стечајног поступка јестенајповољније колективно намирење стечајних поверилаца остваривањемнајвеће могуће вредности стечајног дужника, односно његове имовине (члан 2).Уведено је осам начела стечајног поступка (чл. 3–10) и то: начело заштитестечајних поверилаца по коме стечајни поступак омогућава колективно исразмерно намирење стечајних поверилаца; начело једнаког третмана иравноправности по коме се у стечајном поступку свим повериоцима обезбеђујеједнак третман и равноправан положај поверилаца истог исплатног редаодносно исте класе у поступку реорганизације; начело економичности по комесе стечајни поступак спроводи тако да омогући остваривање највеће могућевредности имовине стечајног дужника и степена намирења поверилаца у штокраћем времену са што мање трошкове; начело судског спровођења поступка покоме отворени стечајни поступак спроводи надлежни суд по службенојдужности; начело императивности и преклузивности по коме је овај закон lexspecialis у односу на остале прописе, уз сходну примену одредаба парничногпоступка, док су рокови преклузивни, што представља новину у овом закону;начело хитности по коме у стечају нема застоја и прекида; начелодвостепености, и начело јавности и информисаности.Сходна примена одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласникРС“, број 125/2004) традиционално је правило које је задржано и у новом Законао стечају.У чл. 11–12. регулисани су стечајни разлози и претпоставке њиховог постојања.Стечајни разлози у смислу овог закона јесу трајнија неспособност плаћања,претећа неспособност плаћања, презадуженост као и непоступање по усвојеномплану реорганизације и план издејствован на преварен или незаконит начин.Сматра се да је стечајни дужник трајније неспособан за плаћање ако: не можеда одговори својим новчаним обавезама у року од 45 дана од дана доспелостиобавезе; ако је потпуно обуставио плаћање у периоду од 30 дана непрекидно.Претећа неспособност плаћања постоји уколико стечајни дужник учинивероватним да своје већ постојеће новчане обавезе неће моћи да испуни подоспећу.Презадуженост (коју треба разликовати од инсловентности, неликвидности –неспособности за плаћање) представља нови стечајни разлог који се јавља услучају када је имовина дужника мања од његових обавеза. Међутим, предлогза предлог за покретање стечајног поступка у случају презадужености можеподнети само стечајни дужник, али не и поверилац (члан 55, ст. 2. и 3). С другестране, привредни субјекат може бити презадужен, тј. његове обавезе могу битивеће од имовине, али да ипак није инсолвентан – трајније неспособан заплаћање, јер плаћа све обавезе о доспелости било из сопствених средстава, билоиз средстава добијеног кредита. Битно је уочити да нови закон инсолвентност ипрезадуженост прописује као алтернативне стечајне разлоге, што значи да је заотварање стечаја довољно да постоји један од њих, а не оба кумулативно.Међутим, поставља се питање да ли се приликом оцене постојањапрезадужености као новог стечајног разлога узимају у обзир све обавезедужника, или само оне које су доспеле. Јер, привредни субјекат може имативелике обавезе, али са дугим роком доспећа – нпр. обавезе из дугорочног

кредита. Сматрамо да би се у обзир могле узети само доспеле обавезе, као и онекоје ће доспети у кратком року.И у досадашњој судској пракси правила се разлика између презадужености иинсолвентности као разлога за отварање стечаја. Према ставу праксе, и поредпоседовања имовине велике вредности која вишеструко превазилази висинунеизмирених његових обавеза, стечајни дужник иако није презадужен, остајеинсолвентан ако не употреби ту имовину у сврху измирења дугова који супроузроковали блокаду његовог жиро-рачуна. У образложењу наведеног ставаистакнуто је да је побијаним решењем отворен поступак стечаја над дужникомјер је првостепени суд нашао да су за то испуњени услови из члана 2. Закона опринудном поравнању, стечају и ликвидацији, с обзиром на то да је дужникнепрекидно инсолвентан од 4. априла 1996. године па до 12. фебруара 2003.године као дана доношења побијаног решења. Виши трговински суд је ценио ижалбени навод да је капитал дужника на дан 31. децембра 2001. годинедвадесет пута већи од висине неизмирених обавеза дужника. Овај жалбенинавод међутим, не утиче на законитост побијаног решења, јер дужник тајкапитал на који се у жалби позива очигледно није успео да искористи тако даотклони инсолвентност као разлог за стечај. Цењен је у жалбеном поступку инавод дужника да има уговорене послове са инопартнерима и да ће ониодустати од уговора због отварања стечаја над дужником. Овај жалбени навод,међутим, не утиче на законитост побијаног решења јер не доводи у сумњутрајнију инсолвентност дужника, а дужник је пропустио да ову чињеницупрезентира својим повериоцима у предлогу за закључење принудног поравнања.(Из решења Вишег трговинског суда Пж. 3487/03 од 28. маја 2003. године).Међутим, ако је стечајни дужник друштво лица презадуженост не постоји акото друштво има најмање једног ортака односно комплементара које јефизичко лице, јер наведена лица неограничено солидарно одговарају за обавезедруштва целокупном својом имовином. С друге стране, иако не постојипрезадуженост, довољно је да постоји инсолвентност – трајнија неспособностза плаћање, као алтернативни стечајни разлог за отварање стечаја и наддруштвом лица – ортачким друштвом или командитним друштвом.Непоступање по усвојеном плану реорганизације постоји када стечајни дужникне поступа по плану реорганизације или поступа супротно плану, ако се тимебитно угрожава спровођење плана реорганизације.Постојање трајније неспособности плаћања се претпоставља у случају када јепредлог за покретање стечајног поступка поднео поверилац, који у судском илипореском извршном поступку спроведеном у Републици Србији није могаонамирити своје новчано потраживање било којим средством извршења.Чланом 13. прописани су посебни случајеви када се стечајни поступакобуставља или закључује. Стечајни поступак се обуставља без одлагања поутврђивању да стечајни дужник има само једног повериоца, док се стечајнипоступак закључује без одлагања у случају да је имовина стечајног дужникамања од висине трошкова стечајног поступка или да је имовина стечајногдужника незнатне вредности.Новину у односу на ранији закон представља немогућност спровођењастечајног поступка према Централном регистру, депоу и клирингу хартија одвредности, као и према другим установама и институцијама и организацијамакоје су основане посебним законом и имају својство правног лица, а нисупривредна друштва (члан 14).

Надлежност и органи стечајног поступка (чл. 15–42)

Органи стечајног поступка су стечајни судија, стечајни управник, скупштинаповерилаца и одбор поверилаца.Члан 18. регулише надлежност стечајног судије. Укидање стечајног већапредставља новину у Закону о стечају, а сва досадашња овлашћења већапреносе се на стечајног судију, одбор поверилаца и скупштину поверилаца.Примена одредаба Закона о стечајном поступку из 2004. године по коме јестечајно веће састављено од тројице судија одлучивало у другој инстанци идоносило кључне одлуке показало се као неефикасно. У досадашњој праксипостојале су бројне тешкоће у формирању стечајног већа, будући да у великомброју трговинских судова нема довољно судија за формирање специјализованихвећа, већ исте судије воде све врсте поступака укључујући и стечај. То је даљедоводило до ситуација у којима исти судија суди парнице проистекле из стечајаи води стечајни поступак, као председник већа, члан већа или стечајни судија,што представља законски разлог за искључење судије из члана 66. став 1. тачка7. Закона о парничном поступку (ако је у стечајном поступку поводом кога једошло до спора учествовао као стечајни судија или члан стечајног већа).У пракси се такође показало да је стечајно веће готово увек потврђивало одлукустечајног судије, чиме се непотребно одуговлачио стечајни поступак. Осимтога, обезбеђивање двостепености подразумева двостепеност суда којиодлучује, а не двостепеност одлучивања у оквиру истог суда, па је укидањемстечајног већа омогућено суштинско поштовање начела двостепености.Укидање стечајног већа довело је и до промене система правних лекова, па јепредвиђено да на закључак стечајног судије нема правног лека (противзакључка није дозвољена жалба или приговор – члан 45. став 4), док о жалбиувек одлучује суд вишег степена у року од 30 дана (члан 46).

Надлежности стечајног већа прешле су на стечајног судију који доносикључне одлуке у стечајном поступку и то: одлучује о покретању стечајногпоступка; утврђује постојање стечајног разлога и одлучује о отварању стечајногпоступка; именује и разрешава стечајног управника; одобрава трошковестечајног поступка пре њихове исплате; одређује износ прелиминарне и коначненакнаде трошкова и награде стечајног управника; одлучује о примедбама нарадње стечајног управника; разматра предлог плана реорганизације и одбацујега, односно заказује рочиште за разматрање плана; потврђује усвајање планареорганизације или констатује да план реорганизације није усвојен; доносирешење о главној деоби стечајне масе; одлучује о наставку стечајног поступка;доноси друге одлуке и предузима друге радње одређене овим законом.Укидање стечајног већа такође је имало за последицу изостављање одредаба остечају мале вредности, имајући у виду да је он изгубио свој значај укидањемстечајног већа, јер је према ранијем закону стечајни поступак мале вредностиводио и одлуке доносио стечајни судија.Чл. 19–34. регулише положај стечајног управника. Правни положај стечајногуправника, именовање (увођење метода случајног избора), разрешење, делокругпослова и одговорност стечајног управника детаљно су уређени.Законом је прописано да се у именик стечајних управника уписују лица која сустекла лиценцу за обављање послова стечајних управника као активни стечајниуправници или као неактивни стечајни управници. Прописано је да у именикактивних стечајних управника не може бити уписано лице које је у радномодносу, изузев уколико је запослено код предузетника или ортачког, односно

командитног друштва, чиме је професији стечајног управника омогућенодговарајући правни статус. Имајући у виду специфичност стечајнихпоступака и потребу потпуне посвећености стечајног управника предметимакоји су му додељени, искључена је могућност да стечајни управник буде урадном односу, осим ако је радни однос засновао код предузетника или удруштву које се бави спровођењем стечајних поступака. Примена наведенеодредбе о забрани радног односа одложена је до јануара 2012. године, како бисе стечајним управницима дало довољно времена да регулишу свој радно-правни статус. Прописано је и да стечајни управник има статус службеног лицау смислу одредаба Кривичног законика. Разлог за ову одредбу јестеспецифичност посла стечајног управника која доводи до честих ометања уњеговом раду како од стране дужника тако и од стране поверилаца, која су увеликом броју случаја за последицу имала физичке нападе, као и бројне другенепријатности са којима се стечајни управник сусретао приликом обављањасвојих послова. Стога је неопходно пружити стечајном управнику одговарајућуправну заштиту у вршењу његових дужности и третирати напад на стечајногуправника као кривично дело напада на службено лице, у смислу Кривичногзаконика РС.Имајући у виду велики број стечајних управника и чињеницу да некима од њихникада није додељен ниједан стечајни предмет, нови закон прописује да сестечајни управник, по правилу, бира методом случајног одабира са листеактивних стечајних управника. Изузетно избор стечајног управника може севршити одабиром са листе активних стечајних управника за територијуРепублике Србије ако делатност стечајног дужника, сложеност случаја ипотреба за специфичним искуством стечајног управника то захтевају.Новим законом јасно су прописани услови за именовање, услови за издавање иобнављање лиценце као и разлози за њено одузимање. Лиценцу издајеорганизација која је посебним законом овлашћена за лиценцирање стечајнихуправника, доношењем решења о издавању лиценце, лицу које је држављанинрепублике Србије; које је пословно способно; има високу стручну спрему; тригодине радног искуства, са високом стручном спремом или три године радногискуства на спровођењу стечајних поступака; има положен стручни испит и којеје достојно поверења за обављање послова стечајног управника. Лиценца сеиздаје на период од три године. За стечајног управника у стечајном поступкунад правним лицем у већинској државној својини, односно друштвенојсвојини, суд именује организацију која је посебним законом одређена даобавља послове стечајног управника.Новим законом такође је прецизирана улога Агенције за лиценцирање стечајнихуправника, која по ранијем закону није имала правни механизам за вршењенадзора над радом стечајних управника. Закон прописује да Агенција залиценцирање стечајних управника врши надзор над радом стечајних управника,по службеној дужности или по притужби заинтересованог лица уз применупрописа који регулишу управни поступак. Агенција за лиценцирање стечајнихуправника у поступку надзора изриче следеће дисциплинске мере: опомене,јавне опомене, новчане казне као и меру одузимања лиценце.Закон јасно прописује делокруг послова стечајног управника. Новине Закона остечају јесу одредбе којима се управник обавезује да без одлагања писанимпутем обавести о отварању стечајног поступка све повериоце који су му у томтренутку познати; да подноси стечајном судији и одбору поверилаца редовантромесечни извештај о току стечајног поступка и о стању стечајне масе, стара се

о завршетку започетих а незавршених послова стечајног дужника, у циљуостваривања највеће могуће вредности стечајног дужника, односно његовеимовине; да изврши исплату повериоцима на основу решења о главној деоби, уделу у којем је решење постало правоснажно у складу са одредбама овог закона;да заступа стечајног дужника, односно стечајну масу у покретању и вођењусудских, управних и других поступака и да поднесе предлог, захтев или другиодговарајући акт надлежном органу стране државе, као заступник стечајногдужника, којим између осталог, захтева пленидбу, одузимање, заштиту илиповраћај имовине стечајног дужника која се налази у иностранству, или је подконтролом тог органа или трећег лица које се налази под његовомјурисдикцијом, као и да сарађује са органима стране државе или странимпредставницима у складу са одредбама овог закона којима се регулише стечај саелементом иностраности.Закон о стечају уводи обавезу осигурања стечајних управника по коме јеактивни стечајни управник дужан да у своје име и за свој рачун закључи саосигуравајућим друштвом уговор о обавезном осигурању од професионалнеодговорности са осигураном сумом у износу од најмање 30.000 евра удинарској противвредности на дан закључења уговора, за све ризике повезане саобављањем послова стечајног управника. Такође је предвиђено и додатноосигурање на захтев одбора поверилаца при чему премија допунског осигурањапредставља трошак стечајне масе (члан 30).Одредбе Закон о стечају које се односе на разрешење стечајног управника уносеновину која се тиче одбора поверилаца на чији предлог стечајни судија послужбеној дужности разрешава стечајног управника уколико су испуњениодређени законски услови. Стечајни судија може разрешити стечајногуправника уз истовремено именовање новог и уколико не постоје закономпредвиђени услови ако се за такав предлог изјаснило најмање три четвртинечланова одбора поверилаца.Одредбе из чл. 35–37. које се односе на скупштину поверилаца, уводе новину упогледу заказивања седнице. Наиме, Закон о стечају предвиђа да уколикопредседник скупштине у року од пет дана од дана добијања предлога стечајнихповерилаца не закаже скупштину, скупштину могу да закажу стечајниповериоци чија су укупна потраживања већа од 20% од укупног износапотраживања свих стечајних поверилаца. Одредбе Закона о стечајном поступкуиз 2004. године које регулишу надлежности скупштине поверилаца нисумењане.Одредбе из чл. 38–42. које регулишу одбор поверилаца уносе новину у погледупрописивања престанка чланства у одбору поверилаца због оспоравањапотраживања. Законом о стечају је прописано да члановима одбора поверилацачија су потраживања оспорена у целости или у делу који представља најмање2/3 пријављеног потраживања, престаје чланство у одбору поверилаца ако јестечајни управник оспорио њихово потраживање, а они нису покренулипарницу у законом предвиђеном року и о томе обавестили стечајног управника.Такође, предвиђено је аутоматско формирање одбора поверилаца у одсуствуодлуке скупштине поверилаца о формирању одбора. Наиме, у члану 38. став 9.прописано је да, уколико се на првом поверилачком рочишту не формирајуповерилачки органи, дужност одбора поверилаца врши пет поверилаца чија сунеобезбеђена потраживања највећа у односу на укупна пријављенапотраживања према стечајном дужнику, на дан одржавања првог поверилачкогрочишта.

Имајући у виду начело хитности и економичности поступка закон је такођерегулисао ситуацију у случају када је одбор поверилаца неактиван,предвиђајући да се сматра да је одбор поверилаца сагласан са предлогомстечајног управника ако на обавештење о намераваној радњи није реаговао уроку предвиђеном за извршење те радње (члан 28. став 5).Надлежности одбора поверилаца су следеће: давање мишљења стечајномуправнику о начину уновчења имовине, уколико се продаја не врши јавнимнадметањем и давање сагласности у вези са свим питањима која су од изузетневажности за имовину, као што је подизање кредита, давање средстава на зајам ислично, у складу са овим законом; давање мишљења о настављању започетихпослова стечајног дужника; разматрање извештаја стечајног управника о токустечајног поступка и о стању стечајне масе; давање сагласности на завршнирачун стечајног дужника; прегледање и прибављање документације;извештавање скупштине поверилаца и вршење других послова предвиђенихзаконом.

Основне процесне одредбе, странке и учеснициу поступку (чл. 43–53)

Стечајни поступак се покреће предлогом овлашћених предлагача. Имајући увиду да је стечајни поступак хитан у стечајном поступку се не може тражитивраћање у пређашње стање, не може се изјавити ревизија нити се може поднетипредлог за понављање поступка, а одлуке се могу доносити и без усменерасправе (члан 43).Ради спречавања одуговлачења поступка забрањена је злоупотреба права наизузеће судија или права на делегацију поступка, што представља значајнуновину која ће допринети ефикасности поступка. Злоупотребом права наподношење захтева за изузеће и искључење, у циљу одуговлачења поступкасматра се подношење једног или више захтева за изузеће, односно искључење: уроку од три дана пре заказаног рочишта, или на самом рочишту; којим суобухваћене све судије које би у суду у коме се поступак води могле поступати,као и којим се истовремено тражи изузеће и искључење поступајућег судије ипредседника суда (члан 44).Одредбама чл. 45–47. регулисани су акти у стечајном поступку. Решењем сеодлучује у стечајном поступку, а закључком се издаје налог службеном лицу,органу који спроводи поступак или трећем лицу за извршење појединих радњи.Укидање стечајног већа довело је и до промене система правних лекова. Устечајном поступку доноси се решење и закључак. Предвиђено је да назакључак стечајног судије нема правног лека, док о жалби увек одлучује судвишег степена у року од 30 дана. Стечајни судија, међутим, може по пријемужалбе, решењем одбацити неблаговремену, непотпуну или недозвољену жалбуили ако оцени да је основана, жалбу усвојити и своје решење изменити.Одредбама чл. 48–53. уређен је положај повериоца и других учесника упоступку. Повериоци који учествују у стечајном поступку јесу стечајниповериоци, разлучни повериоци и излучни повериоци.Стечајни поверилац је лице које на дан покретања поступка има необезбеђенопотраживање према стечајном дужнику. Излучни повериоци имају право нанамирење кроз све поступке, док стечајни и разлучни повериоци, даномпокретања стечајног поступка имају право на намирење само кроз стечајни

поступак, са тим што је за разлучне повериоце омогућено одступање од овогправила, у посебно прописаним случајевима.Под излучним правима сматрају се права трећих лица (по основу стварног илиличног права) на издвајање ствари које не припадају стечајном дужнику.Разлучни повериоци имају право на првенствено намирење из средставаостварених продајом имовине на којој су стекли разлучна права, у које спадазаложно право, с тим што новину представља законско право задржавања(право ретенције) као и бездржавинска залога (члан 49. став 1) али јеостварење њихових права делимично ограничено, односно одложено у случајумера обезбеђења одређених током претходног стечајног поступка или, ex lege,забраном извршења и намирења која је последица отварања стечајног поступка(члан 62. став 2. тачка 4).Законом је такође прописано да стечајни повериоци стичу својство странкеподношењем пријаве потраживања, али да и пре стицања својства странке могуучествовати у поступку у обиму и на начин прописан законом.

Редослед намирења стечајних поверилаца – исплатни редови (члан 54)

Редослед намирења стечајних поверилаца – исплатни редови регулисани сучланом 54. Из стечајне масе приоритетно се намирују трошкови стечајногпоступка а по њиховом пуном намирењу обавезе стечајне масе, након чега сеприступа намирењу поверилаца по исплатним редовима.То што су трошкови стечајног поступка издвојени из исплатних редовапредставља значајну новину, и у суштини, корекцију решења из ранијег законау коме су трошкови неоправдано сврстани у први исплатни ред. Исто важи и заобавезе стечајне масе.Такође, битну новину представља увођење обавеза стечајне масе у којеспадају зараде и остала примања запослених којима није дат отказ уговора ораду или лица која је ангажовао стечајни управник ради окончања започетихпослова или ради вођења стечајног поступка (члан 77. ст. 3. и 4), а такође иизнос који одговара тржишној вредности ствари на којој постоји излучноправо, а коју је стечајни дужник неовлашћено отуђио у току стечајногпоступка (члан 50. став 4). Реч је, дакле, о потраживањима која су настала послеотварања стечајног поступка, и која су се у досадашњој судској пракси називала“дуг стечајне масе” јер у суштини спадају у трошкове стечајног поступка, а каои трошкови стечајног поступка, имају различиту правну природу одпотраживања стечајних поверилаца, која су настала пре отварања стечаја. Итрошкови стечајног поступка и обавезе стечајне масе намирују се, дакле, изванисплатних редова, и то у пуном износу. За таква потраживања може битиподнета кондемнаторна тужба и дозвољено је принудно извршење противстечајног дужника ради њихове наплате, јер се, по правилу, од дана отварањастечајног поступка не може против стечајног дужника, односно над његовомимовином, одредити и спровести принудно извршење, нити било која мерапоступка извршења осим извршења која се односе на обавезе стечајне масе итрошкове стечајног поступка (члан 93. став 1).Стечајни повериоци имају необезбеђена потраживања и сврставају се уисплатне редове. Стечајни повериоци нижег исплатног реда могу се намирититек пошто се намире стечајни повериоци вишег исплатног реда. Стечајниповериоци истог исплатног реда намирују се сразмерно висини њиховихпотраживања. Дакле, принцип сразмерности намирења стечајних поверилаца

остварује се само у оквиру појединих исплатних редова, док су повериоци извишег исплатног реда привилеговани у односу на повериоце из нижихисплатних редова.Установљен је следећи редослед исплатних редова: у први исплатни редспадају неисплаћене нето зараде запослених и бивших запослених, са каматомод дана доспећа до дана отварања стечајног поступка у износу минималнихзарада за последњих годину дана пре отварања стечајног поступка инеисплаћени доприноси за пензијско и инвалидско осигурање запослених запоследње две године пре отварања стечајног поступка, чију основицу заобрачун чини најнижа месечна основица доприноса сагласно прописима одоприносима за обавезно социјално осигурање на дан отварања стечајногпоступка, као и потраживања по основу закључених уговора са привреднимдруштвима чији су предмет неисплаћене обавезе на име доприноса за пензијскои инвалидско осигурање запослених за последње две године пре отварањастечајног поступка, а чију основицу за обрачун чини најнижа месечна основицадоприноса, сагласно прописима о доприносима за обавезно социјалноосигурање на дан отварања стечајног поступка; у други исплатни ред спадајупотраживања по основу свих јавних прихода доспелих у последња три месецапре отварања стечајног поступка, осим доприноса за пензијско и инвалидскоосигурање запослених;у трећи исплатни ред спадају потраживања осталихстечајних поверилаца.Закон у погледу редоследа намирења уводи новину тако што предвиђамогућност да стечајни повериоци који су се пре покретања стечајног поступкасагласили да буду намирени тек након пуног намирења потраживања једног иливише стечајних поверилаца, буду намирени тек након пуног намирења трећегисплатног реда са припадајућим каматама, а редослед њиховог намирењаодредиће се у складу са условима такве сагласности.Намирење стечајних поверилаца у оквиру истог исплатног реда врши сесразмерно висини њихових потраживања. У формулисању исплатних редоваводило се рачуна да се обезбеди равнотежа између потребе приоритетногнамирења одређених категорија потраживања и потребе да се ограничи износприоритетних исплата, како се не би угрозило право намирења осталихповерилаца. Остатак неизмирених потраживања повериоци виших исплатнихредова могу потраживати као стечајни повериоци трећег исплатног реда.

Покретање стечајног поступкаи претходни стечајни поступак (чл. 55–67)

Стечајни поступак се покреће предлогом овлашћеног предлагача – поверилаца,дужника или ликвидационог управника. Поверилац подноси предлог запокретање стечајног поступка само у случају постојања трајнијенеспособности плаћања (неликвидности, инсолвентности) и додатних разлогау случају неиспуњења плана реорганизације. Стечајни дужник подноси предлогза покретање стечајног поступка у случају постојања било ког закономпредвиђеног стечајног разлога. Ликвидациони управник подноси предлог запокретање стечајног поступка у случајевима прописаним законом којирегулише привредна друштва. Реч је о прерастању ликвидације у стечај.Претходни стечајни поступак траје најдуже 30 дана.Имајући у виду високе трошкове предујма који се, у пракси трговинских судовавеома разликују, што за последицу има избегавање покретања стечајног

поступка и у случајевима, када су испуњени сви услови, новим закономдефинише се и ограничава висина предујма. Наиме у трошкове предујмаулазе само трошкови неопходни за покретање стечајног поступка и то:трошкови огласа и обавештавања поверилаца, трошкови ангажовања стечајногуправника и трошкови неопходни за обезбеђење имовине (члан 59. став 1).Предлагач је дужан да у року од пет дана од дана добијања налога суда уплатипредујам, а закон прописује да се уплаћени предујам сматра трошкомстечајног поступка и приоритетно враћа повериоцу (члан 59. став 3), чиме сеотклањају различита досадашња тумачења природе и третмана уплаћеногпредујма и стимулише благовремено покретање стечаја.

Мере обезбеђења и мораторијуму претходном стечајном поступку (чл. 62. и 63)

Закон прописује мере обезбеђења које стечајни судија може изрећи у токупретходног стечајног поступка ради спречавања промене имовинског стањастечајног дужника, односно уништавања пословне документације, ако постојиопасност да ће стечајни дужник отуђити имовину односно уништитидокументацију до отварања стечајног поступка. Осим постављања привременогстечајног управника који ће предузети сва овлашћења органа стечајногдужника, стечајни судија може забранити исплате са рачуна стечајногдужника без сагласности привременог стечајног управника; забранитирасполагање имовином стечајног дужника или одредити да стечајни дужникможе располагати својом имовином само уз претходно прибављену сагласностстечајног судије или привременог стечајног управника; забранити илипривремено одложити спровођење извршења према стечајном дужнику,укључујући и забрану или привремено одлагање које се односи на остваривањеправа разлучних поверилаца.На овај начин “мером обезбеђења” нови закон у суштини, уводи привременузабрану повериоцима да остварују своја права у извршном поступку, каопоступку индивидуалног извршења, а у светлу предстојеће могућностиотварања стечајног поступка као поступка општег (генералног) извршења. Натај начин омогућава се деблокирање рачуна стечајног дужника, јер се забранаодноси на спровођење извршења, а према члану 88. став 1. Закона о извршномпоступку извршење на новчаном потраживању спроводи се забраном ипреносом.Мораторијум је преузет и Закона о стечајном поступку из 2004. године, а претога, у време важења Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији(„Службени лист СФРЈ“, бр. 84/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 37/93 и 28/96)привременом мером у претходном поступку могла се успоставити самоодређена привремена забрана на страни дужника ради обезбеђењапотраживања поверилаца, а не и забрана повериоцу да у будућем периодублокира рачун-дужника мимо одлука стечајног већа, односно по новом закону –стечајног судије.Ове заштитне одредбе су у складу са савременим међународним стандардима ипраксом у односу на третман разлучних поверилаца и имовине на којој постојиобезбеђење, а у циљу омогућавања реорганизације дужника. Наведенезаштитне мере суспендовања или модификовања мораторијума примењују се иу каснијем току поступка, односно онда када је након покретања стечајногпоступка ex lege дошло до забране извршења у циљу намирења потраживања

свих, па и разлучних поверилаца. И у овом случају, разлучни повериоци могупод законом утврђеним условима тражити суспензију забране или додатнузаштиту за имовину која је предмет разлучних права.Током трајања мораторијума разлучни повериоци ипак могу да се заштите однемарног или злонамерног коришћења имовине, као и од смањења вредностиимовине. Такође, прописује се поступак и услови под којима стечајни судијаможе укинути мораторијум или обезбедити додатну заштиту разлучномповериоцу на његов захтев. Законом су такође прописани случајеви у којимастечајни судија, на захтев разлучног повериоца може током трајања претходногпоступка укинути мере обезбеђења или након отварања поступка укинутиили условити законом прописану забрану извршења и намирења, односноуслови под којима се разлучном повериоцу обезбеђује додатна заштита (члан93). Стечајни судија, на захтев разлучног повериоца, може да донесе одлуку оукидању или условљавању мера обезбеђења или забране извршења и намирењаако: стечајни дужник или стечајни управник нису на адекватан начинзаштитили обезбеђену имовину тако да је њена физичка безбедност изложенаризику, или ако вредност имовине опада, а нема друге могућности да сеобезбеди примерена и ефикасна заштита, или ако је вредност предметнеимовине мања од укупног износа обезбеђених потраживања, а предметнаимовина није од кључног значаја за реорганизацију. На предлог разлучногповериоца, стечајни судија може да донесе одлуку о адекватној заштитеимовине која је предмет обезбеђења његовог потраживања одређивањемследећих мера: исплате редовних новчаних надокнада разлучном повериоцу,чији је износ једнак износу за који се умањује вредност имовине или надокнадаза стварне или предвиђене губитке; замене имовине или одређивање додатнеобезбеђене имовине довољне да надокнади смањење вредности или губитак;поделе прихода добијених продајом, коришћењем или отуђењем имовине која јепредмет обезбеђеног потраживања разлучном повериоцу, до висине његовогобезбеђеног потраживања; поправке, одржавања, осигурања или мера посебногобезбеђивања и чувања имовине; других заштитних мера или надокнада за којестечајни судија сматра да ће адекватно заштитити вредност имовине разлучногповериоца.

Отварање стечајног поступка (чл. 68–72)

Битну новину представља и поновно увођење термина “отварање стечајногпоступка”, чиме је исправљена крупна редакторска омашка која је постојала уЗакону о стечајном поступку из 2004. године, а чиме се, у суштини, Закон остечају враћа на правилно терминолошко означавање ове битне фазе поступкакоје је било прихваћено у Закону о принудном поравнању, стечају иликвидацији из 1989. године,Наиме, Закон о стечајном поступку у члану 55. користио је термин “покретањестечајног поступка” за означавање процесне ситуације која је у члану 84. Законао принудном поравнању, стечају и ликвидацији („Службени лист СФРЈ“, бр.84/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 37/93 и 28/96) носила назив „отварањестечајног поступка“, дакле када је усвојен предлог за покретање стечајногпоступка. Закон о стечајном поступку у члану 40. исти термин – „покретањестечајног поступка“ користио је и за процесну ситуацију која настајеподношењем иницијалног акта, дакле за само покретање стечајног поступка,као процеса, прописујући да се „стечајни поступак покреће предлогом

повериоца или стечајног дужника“. Закон о стечајном поступку, дакле, нијеправио разлику између покретања процеса, одговарајућим предлогомовлашћеног предлагача, и саме одлуке о том предлогу, тј. позитивне одлуке оусвајању предлога, већ је обе процесне ситуације називао истим именом,противречећи сопственим нормама као и природи ствари. Јер, стечајнипоступак, као процес, покретао се у смислу члана 40. наведеног закона,предлогом повериоца или стечајног дужника, да би се касније по члану 55.истог закона доносила одлука „о покретању стечајног поступка“, иако јестечајни поступак већ покренут самим подношењем предлога.

Постоји мишљење да је коришћење термина „покретање“ стечајногпоступка за именовање две потпуно различите ствари, дакле и за означавањесамог покретања стечајног поступка, као процеса, подношењем иницијалногакта, као и за означавање позитивне одлуке суда о усвајању тог предлога, билорезултат редакторске омашке.

Дакле, нови Закон о стечају исправио је наведену редакторску омашкукоја је постојала у Закону о стечајном поступку из 2004. године.Одредбама чл. 68–71. регулисана су рочишта пре отварања стечајногпоступка, а чланом 72. заказивање испитног и првог поверилачког рочишта Акостечајни судија не донесе решење о покретању претходног стечајног поступка,заказаће рочиште ради расправљања о постојању разлога за отварање стечајногпоступка у року од 30 дана од дана пријем предлога за покретање стечајногпоступка. Стечајни судија решењем одлучује о усвајању, односно одбијањупредлога за покретање стечајног поступка и то на рочишту о отварању стечајногпоступка. Стечајни судија отвара стечајни поступак доношењем решења оотварању стечајног поступка којим се усваја предлог за покретање стечајногпоступкаРешење о отварању стечајног поступка садржи: назив и седиште суда који једонео решење о отварању стечајног поступка; назив и седиште стечајногдужника; постојање стечајног разлога; одлуку о именовању стечајногуправника, његово име, презиме и адресу; позив повериоцима да у року који неможе бити краћи од 30 дана ни дужи од 120 дана од дана објављивања огласа оотварању стечајног поступка пријаве своја обезбеђена и необезбеђенапотраживања; позив дужницима стечајног дужника да испуне своје обавезепрема стечајној маси; датум, време и место одржавања рочишта за испитивањепотраживања; датум, време и место одржавања поверилачког рочишта данистицања огласа на огласној табли суда.Отварање стечајног поступка уписује се у одговарајући регистар на основурешења о отварању стечајног поступка.

Преклузивност рока за пријаву потраживања(члан 70. став 1. тачка 5. и члан 111. став 5.)

Имајући у виду начело хитности и економичности, Закон о стечају као битнуновину прописује преклузивни рок за пријаву потраживања који не може битикраћи од 30 дана ни дужи од 120 дана, прописујући да ће све пријаве поднете поистеку рока од 120 дана бити одбачене као неблаговремене.У члан 70. став 1. тачка 5. Закона о стечају прописано је да решење о отварањустечајног поступка садржи позив повериоцима да у року који не може битикраћи од 30 дана ни дужи од 120 дана од дана објављивања огласа о отварањустечајног поступка пријаве своја обезбеђена и необезбеђена потраживања, док

је у члану 111. став 5. прописано да се пријаве могу поднети по истеку рокаодређеног решењем стечајног судије, али најкасније у року од 120 дана од данаобјављивања огласа у „Службеном гласнику Републике Србије“, а све пријавеподнете по истеку рока од 120 дана биће одбачене као неблаговремене.Дакле, нови закон даје стечајном суду дискреционо овлашћење да у позиву запријаву потраживања одреди рок, који се може кретати у временском интервалуод 30 до 120 дана, рачунајући од дана објављивања огласа о отварању стечајногпоступка. Према томе, прописан је минимални рок од 30 дана, јер исти не можебити краћи, и максимални рок од 120 дана, који се не може премашити,односно прекорачити. Реч је о судском, мониторном року, који се по истеку 120дана претвара у законски преклузивни рок. Пропуштање судског рока, који,дакле, није преклузиван, нема за последицу одбацивање пријаве потраживања,по сили закона, већ се пријаве могу поднети и по истеку рока одређеногрешењем стечајног судије (члан 111. став 5), с тим што закон као санкцију,односно последицу предвиђа да је трошкове одржавања допунског рочишта заиспитивање потраживања, дужан да предујми подносилац неблаговременепријаве (члан 111. став 6). Трошкови одржавања допунског испитног рочиштамогу бити веома високи, а ако се у року који одреди суд не положи предујам,пријава ће се одбацити. Дакле, одбацивање неблаговремене пријавепотраживања која је поднета по истеку рока одређеног решењем стечајногсудије, али пре истека рока од 120 дана, није обавезно, већ ће суд то учинитисамо ако стечајни поверилац, односно подносилац пријаве не положи предујамтрошкова одржавања допунског испитног рочишта.Али, по истеку 120 дана од дана објављивања огласа у „Службеном гласникуРепублике Србије” судски рок се претвара у законски преклузивни рок, чијепропуштање има за последицу обавезно одбацивање пријаве потраживања, каонеблаговремене. Судски и законски рок могу се, међутим, поклопити акостечајни судија у решењу о отварању стечајног поступка као рок за пријавупотраживања одреди максимални законски рок од 120 дана.Прописивање преклузивног рока за пријаву потраживања представља битнуновину у односу на одредбе Закона о стечајном поступку. Наиме, рок запријаву потраживања из члана 56. став 1. тачка 6. и став 2. и члана 57. став 4.тачка 7. Закона о стечајном поступку, који није могао бити дужи од 60 дана оддана објављивања огласа о покретању стечајног поступка, није биопреклузиван, те његово пропуштање није доводило до одбацивања пријаве каонеблаговремене, јер су се по члану 95. истог закона на испитном рочишту,односно на допунском испитном рочишту испитивала и потраживањапријављена после истека рока за пријављивање потраживања (накнаднепријаве), ако су пријаве поднете суду и стечајном управнику пре одржавањаиспитног рочишта или непосредно на том рочишту.Такво законско решење представљало је корак уназад у односу на Закон опринудном поравнању, стечају и ликвидацији, који је прописивао преклузивнирок од 60 дана. По члану 90. став 1. тачка 6. Закона о принудном поравнању,стечају и ликвидацији пријава облигационог потраживања у стечају није ималаевиденциони карактер (као што је то случај са пријавом разлучног права, каостварног права), већ је представљала неопходан процесни предуслов заостваривање потраживања према стечајном дужнику, па је обавезни део огласао отварању стечаја чинило и упозорење о последицама пропуштања рока запријаву потраживања. (Из решења Вишег трговинског суда Пж. 5726/02 од 14.марта 2003. године) Такво тумачење било је прихваћено и у судској пракси.

Преклузивни рок уведен је чланом 18. Закона о изменама и допуна Закона опринудном поравнању, стечају и ликвидацији („Службени лист СРЈ“, бр. 28/96).

Дакле, нови Закон о стечају, прописујући преклузивни рок за пријавупотраживања враћа се на старо, боље решење из Закона о принудномпоравнању, стечају и ликвидацији, које је у складу са начелом економичности(члан 5) и хитности (члан 8) стечајног поступка.

Правне последице отварања стечајног поступка (чл. 73–100)

Почетком дана објављивања огласа о отварању стечајног поступка на огласнојтабли суда, наступају правне последице отварања стечајног поступка у односуна дужника, његово пословање, потраживање поверилаца и правне пословедужника (члан 73 став 1). Међутим, новина је да правне последице отварањастечајног поступка не наступају у случају истовременог отварања и обуставестечајног поступка према унапред припремљеном плану реорганизације (члан73 став 2).Последице отварања стечајног поступка по стечајног дужника регулисане су учл. 74–79. Даном отварања стечајног поступка престају заступничка иуправљачка права директора, заступника и пуномоћника, као и органауправљања и надзорних органа стечајног дужника и та права прелазе настечајног управника. Као новину закон уноси губитак раније стечених правапрече куповине у погледу имовине стечајног дужника, отварањем стечајногпоступка.Одредбама чл. 80–87. регулисане су последице отварања стечајног поступка напотраживања. Отварањем стечајног поступка стечајни и разлучни повериоцисвоје потраживање могу остварити само у стечајном поступку, док излучниповерилац своје потраживање може остварити у свим поступцима.Једна од кључних новина у Закону о стечају јесте увођење права напребијање, тј. компензације потраживања (члан 82), што Закон о стечајномпоступку из 2004. године уопште није регулисао. Закон о стечају предвиђа дауколико је право на пребијање стечено пре подношења предлога за покретањестечајног поступка, отварање стечајног поступка нема утицаја на постојањеправа на пребијање. Стечајни поверилац је дужан да до истека рока за пријавупотраживања (који је преклузиван и који не може бити краћи од 30 дана нидужи од 120 дана) суду достави пријаву на целокупан износ потраживања, као иизјаву о пребијању, у супротном стечајни поверилац губи право на пребијање.Изузетно, у случају права и обавеза из једног или више финансијских уговора укојима је једна од страна стечајни дужник, а који су закључени на основуоквирног уговора између истих страна и то у периоду пре подношења предлогаза покретање стечајног поступка, право на пребијање (нетирање) ће постојатиискључиво у погледу таквих међусобних права и обавеза и ако је поверилац ускладу са таквим оквирним уговором право на пребијање (нетирање) стекаопосле подношења предлога за покретање стечајног поступка, али најкасније утренутку отварања стечајног поступка, аутоматски или путем достављањаобавештења о томе стечајном дужнику које мора бити уручено стечајномдужнику најкасније у року од три дана од дана отварања стечајног поступка, ито по основу постојања стечајног разлога, подношења предлога за покретањестечајног поступка или отварања стечајног поступка.Како би се спречиле разне злоупотребе, закон у члану 83. такође прописујеслучајеве у којима пребијање није допуштено и то: ако је стечајни поверилац

потраживање стекао у последњих шест месеци пре дана подношења предлога запокретање стечајног поступка, а стечајни поверилац је знао или је морао знатида је дужник неспособан за плаћање или презадужен; ако су се услови запребијање стекли правним послом или другом правном радњом која се можепобијати. Пребијање у наведеним случајевима може бити допуштено ако је упитању потраживање које је стечено у вези са испуњењем неизвршених уговора,или потраживање коме је враћено правно дејство успешним побијањем правногпосла или друге правне радње стечајног дужника.

Доспелост и конверзија натуралних потраживања (чл. 81. и 84)

Слично ранијим законима – Закону о принудном поравнању, стечају иликвидацији и Закону о стечајном поступку, нови закон у члану 81. став 1. каоправну последицу стечаја предвиђа доспелост потраживања према стечајномдужнику, прописујући да даном отварања стечајног поступка, потраживањаповерилаца према стечајном дужнику, која нису доспела, сматрају седоспелим. Међутим за разлику од ранијих стечајних закона, Закон о стечају учлану 81. став 2. изричито предвиђа конверзију неновчаних потраживањаповерилаца према стечајном дужнику, прописујући да се даном отварањастечајног поступка неновчана потраживања стечајног дужника изражавају уновчаној вредности. Реч је о битно новини, којом се конверзија натуралнихпотраживања, као важна правна последица стечаја изричито предвиђа законом.Конверзија натуралних потраживања стечајних поверилаца у новчана била јеобавезна и по ранијим законима, али се о тој правној последици закључакизводио из других законских норми и начела стечајног поступка. Међутим,мора се признати да је законодавац направио редакторску омашку, јер цитирананорма није сасвим јасна, зато што је прописано да се конверзија односи на„неновчана потраживања стечајног дужника“, а требало би да стоји „неновчанапотраживања од стечајног дужника“. У прилог тумачењу одредбе из члана 81.став 2. да се конверзија односи на натурална потраживања стечајнихповерилаца, говори и чињеница да је конверзија неновчаних потраживања којастечајни дужник има према својим дужницима предвиђена у члану 84. став 1.па је нелогично да закон на два места регулише исту ствар, тим пре што члан 81.носи наслов Доспелост потраживања према стечајном дужнику, даклерегулише потраживања према стечајном дужнику што значи и конверзијунатуралних потраживања поверилаца према стечајном дужнику, док члан 84.има наслов Конверзија потраживања стечајног дужника, дакле односи се напотраживања стечајног дужника према трећим лицима, односно премадужниковим дужницима.Слично Закону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, и Закону остечајном поступку, Закон о стечају у члану 84. став 1. изричито прописује да сененовчана потраживања стечајног дужника од трећих лица уносе се у стечајнумасу изражену у новчаној вредности на дан отварања стечајног поступка.Дакле, у питању је конверзија неновчаних потраживања која стечајни дужникима према својим дужницима, у новчана по сили закона. Новина је да Закон остечају не предвиђа доспелост недоспелих неновчаних потраживањима премадужниковим дужницима, као правну последицу стечаја, која је била предвиђенау члану 68. став 1. Закона о стечајном поступку, што је представљало лошерешење, противно начелу правне сигурности, које је могло имати за последицуи ланац банкротства, јер је отварање стечаја над повериоцем утицало и на

повећање инсолвентности његових дужника, који су неновчана потраживања,која иначе не би доспела да није покренут стечајни поступак, морали да измиресвоме повериоцу у стечају, пре рока доспелости, и то у новчаном облику.

Престанак обрачунавања уговорених и затезних каматаза необезбеђена потраживања (члан 85)

Законом о стечају су прецизиране одредбе о камати. Битна новина је штоЗаконом о стечају садржи и одредбе о затезним каматама као последицидужничке доцње, за разлику од Закона о стечајном поступку из 2004. године,који уопште није регулисао дејство стечаја на ток затезне камате. Занеобезбеђена потраживања у стечајном поступку, обрачунавање уговорених изатезних камата престаје даном отварања стечајног поступка, док се наобезбеђена потраживања, у стечајном поступку обрачунава уговорена и затезнакамата, али само до висине реализоване вредности имовине која служи заобезбеђење потраживања. Закон, дакле, прави разлику да ли главницупредстављају необезбеђена потраживања или обезбеђена потраживања, тј.потраживања разлучних поверилаца који имају право залоге или хипотеке наделу имовине стечајног дужника.Ако после измирења свих потраживања постоје расположива средства заисплату, стечајни судија одобрава обрачунавање и плаћање камате стечајнимповериоцима и за период после отварања стечајног поступка и обрачунавање иплаћање камате обезбеђених поверилаца које нису измирене из реализованевредности предмета обезбеђења Законом је питање обрачуна камате усклађеноса досадашњом праксом, па је предвиђено да се камата обрачунава попрописима којима се регулише стопа законске затезне камате из облигациониходноса и исплаћује повериоцима из свих исплатних редова сразмерно,независно од исплатних редова.Закон о стечајном поступку у члану 69. ст. 1. и 2. уопште није регулисаопитање затезне камате из члана 277. Закона о облигационим односима, каопоследице доцње у исплати новчаних потраживања, већ је само разматраопитање уговорених камата и слично новом закону, правио разлику да лиглавницу представљају необезбеђена потраживања или обезбеђенапотраживања.

Процесноправне последице покретања стечајног поступкана активне и пасивне парнице (чл. 88–93)

Овим одредбама регулисане су процесноправне последице отварања стечајногпоступка.Битну новина је то што Закон о стечају прави разлику између активних ипасивних парница када су у питању услови за наставак прекинутог поступка.Та је разлика прављена и раније, како у правној теорији, тако и у судској пракси,али није била јасно дефинисана у Закону о стечајном поступку из 2004. године.У тренутку наступања правних последица отварања поступка стечаја прекидајусе сви судски поступци у односу на стечајног дужника и на његову имовину,сви управни поступци покренути на захтев стечајног дужника, као и управни ипорески поступци који за предмет имају утврђивање новчане обавезе стечајногдужника (члан 88). Законом о стечајном поступку нису јасно прецизиранепроцесноправне последице отварања стечајног поступка, што је новим законом

отклоњено, јасним регулисањем питања прекида и наставка поступка. Судскипоступак којем је стечајни дужник тужилац, односно предлагач (активнепарнице – члан 89.) наставља се када стечајни управник обавести суд предкојим се води поступак да је преузео поступак. Управни поступак покренут назахтев стечајног дужника наставља се када стечајни управник обавести органкоји води поступак да је преузео поступак. Управни и порески поступак који запредмет има утврђивање новчане обавезе стечајног дужника не наставља се аодговарајући орган дужан је да поднесе пријаву потраживања у складу саодредбама овог закона.Законом су у такође прецизирани случајеви у којима се парнични поступакнаставља уколико је стечајни дужник тужени (пасивне парнице – члан 90).Наиме предвиђено је да ће се у том случају поступак наставити уколико је:тужилац као стечајни или разлучни поверилац поднео благовремену и уреднупријаву потраживања; на испитном рочишту стечајни управник оспориопријаву потраживања; тужилац као стечајни или разлучни поверилацзакључком стечајног судије упућен на наставак прекинутог парничногпоступка ради утврђивања оспореног потраживања, и ако је тужилац каостечајни или разлучни поверилац предложио наставак прекинутог поступка упредвиђеном року од осам дана од дана пријема закључка стечајног судије.Сматрамо да су од прописана четири услова за наставак прекинутог парничногпоступка, први и други сувишни и у колизији са трећим условом. Наиме, ако јеповерилац закључком стечајног судије упућен на наставак прекинутогпарничног поступка ради утврђивања оспореног потраживања, то значи да јепретходно поднета благовремена пријава потраживања, као и да је стечајниуправник оспорио пријаву потраживања. У противном, неблаговремена пријаваби била одбачена применом члана 111. став 5. Закона о стечају, па се стечајниуправник не би изјашњавао о таквој пријави, тј. не је оспоравао, а стечајнисудија не би доносио закључак о упућивању на наставак прекинутог парничногпоступка ради утврђивања оспореног потраживања. Такође, ако потраживањеније оспорено од стране стечајног управника или од стране поверилаца дозакључења испитног рочишта, оно се сматра утврђеним (члан 116 став 1), пастечајни судија неће доносити закључак о упућивању на наставак прекинутогпарничног поступка (члан 116 став 3).Проблем настаје ако неблаговремена пријава није одбачена, већ је потраживањеоспорено и донет закључак о упућивању на наставак прекинутог парничногпоступка ради утврђивања оспореног потраживања, што се дешавало удосадашњој судској пракси. У парници је стечајни дужник, као туженик, затимистицао процесне приговоре који се тичу неблаговремености пријавепотраживања. Парнични суд уопште не треба да се бави благовременошћупријаве потраживања, а још мање њеном уредношћу, јер је реч о делу стечајногпоступка, који претходи подношењу предлога за наставак прекинутогпарничног поступка. Постојање закључка о упућивању на наставак прекинутогпарничног поступка и подношење благовременог предлога за наставак,законодавац је требало да пропише као једине процесне претпоставке занаставак прекинутог парничног поступка. Овако, законодавац је преузеонегативне појаве из досадашње судске праксе, и дао могућност стечајнимдужницима да несавесно поступају, и да се у парницама позивају на сопственегрешке и пропусте као разлог за истицање процесних приговора, који се тичунеуредности и неблаговремености пријаве потраживања, а којима није место у

парничном поступку, јер не представљају део парничне процедуре, већ устечајном поступку.Сматрамо да је законодавац, уместо уредности и благовремености пријавепотраживања, требало да као додатни услов за наставак парничног поступка,пропише уредност и разумљивост закључка, тј. да је у закључку јаснонаведено оспорено потраживање, како у погледу главног дуга, тако и у погледукамате, јер се у досадашњој судској пракси често дешавало да се у закључкууопште не може идентификовати оспорено потраживање, тј. који износ дуга икамате се оспорава, а који је утврђен, односно признат.

С друге стране, позитивна новина је то што је Закон о стечају увеопреклузивни рок за подношење предлога за наставак прекинутог поступка,од осам дана од дана пријема закључка стечајног судије (члан 90 тачка 4), чијепропуштање има за последицу одбацивање неблаговременог предлога занаставак прекинутог поступка (члан 91. став 1). На овај начин, законодавац јеизвршио правилан избор између два супротна става досадашње судске праксе,који су се односили на питање постојања и правне природе рока за подношењепредлога за наставак поступка.

Правне последице отварања стечајног поступкана правне послове (чл. 94 – 100)

Овим одредбама регулисано је питање последица отварања стечајног поступкана правне послове.Законом је прописано право избора стечајног управника у случају двостранотеретних уговора, што не представља новину у односу на постојећи закон.Једина новина огледа се у томе што ако стечајни управник остане кодиспуњења уговора па у току стечајног поступка престане да га извршава,потраживање по основу тог уговора сматра се обавезом стечајне масе, заразлику од решења из ранијег закона, по коме то потраживање спада у првиисплатни ред као трошак стечајног поступка. Ова новина настала је каопоследица поделе трошкова стечајног поступка и обавеза стечајне масе (члан94).Законом су прецизиране одредбе о финансијском лизингу (члан 95).Прописано је да ако се стечајни поступак отвори над примаоцем лизинга,давалац лизинга подноси захтев да му се из стечаја излучи предмет лизинга.Одредбе овог закона о забрани извршења и намирења сходно се примењује и наостваривање права даваоца лизинга на излучење из стечаја предмета лизинга доодлуке о банкротству стечајног дужника, односно до потврђивања усвојеногплана реорганизације. Обавезе стечајног дужника према даваоцу лизинга коједоспевају након отварања стечајног поступка сматрају се обавезом стечајнемасе. У случају одлуке о банкротству давалац лизинга има право на излучењепредмета лизинга, и стечајни судија ће без одлагања одлучити о таквом захтеву.Ако је излучни захтев усвојен, стечајни управник је дужан да преда предметлизинга даваоцу лизинга без одлагања, а најкасније у року од 30 дана оддоношења одлуке о банкротству. Изузетно, стечајни судија може, на предлогстечајног управника и уз сагласност одбора поверилаца, одбити излучни захтеви одредити исплату пуног уговореног износа лизинг накнаде. Уколико такваисплата није извршена у року од 30 дана од доношења одлуке о банкротству,давалац лизинга има право да захтева повраћај државине и извршење напредмету лизинга у складу са уговором односно законом. У случају

реорганизације, стечајни дужник односно стечајни управник је дужан дапредмет лизинга преда даваоцу лизинга у року од осам дана од данапотврђивања усвојеног плана реорганизације, уколико усвојени планреорганизације не предвиђа наставак коришћења предмета лизинга и плаћањелизинг накнада у складу са уговором о лизингу

Стечајна маса, обим и састав и управљање (чл. 101–110)

Даном отварања стечајног поступка образује се стечајна маса коју чиницелокупна имовина стечајног дужника у земљи и иностранству, као и имовинакоју стечајни дужник стекне током стечајног поступка. Сва новчана и неновчанапотраживања дужника (при чему се неновчана потраживања обрачунавају каоновчана – конверзија), покретне и непокретне ствари, основна средства иинтелектуална својина чине стечајну масу. Излучна и разлучна права не улазе устечајну масу.Новину у Закону о стечају представља увођење појма обавезе стечајне масе.Наиме закон је извршио поделу на трошкове стечајног поступка и обавезестечајне масе. Трошкови стечајног поступка обухватају: судске трошковестечајног поступка; награде и накнаде стечајном управнику и/или привременомстечајном управнику и друге издатке за које је законом предвиђено да сенамирују као трошкови стечајног поступка (члан 103). У обавезе стечајне масеспадају следеће обавезе: обавезе проузроковане радњама стечајног управникаили на други начин управљањем, уновчењем и поделом стечајне масе, а које неспадају у трошкове стечајног поступка; обавезе из двостранотеретног уговора,ако се његово испуњење тражи за стечајну масу или мора уследити наконотварања стечајног поступка; настале неоснованим обогаћењем стечајне масе;обавезе према запосленима стечајног дужника, настале након отварањастечајног поступка (члан 104).Одредбама из чл. 105–110. регулисано је питање управљања имовином иправима стечајног дужника. Даном отварања стечајног поступка стечајниуправник узима у државину целокупну имовину која улази у стечајну масу ињоме управља. Стечајни управник је дужан да: изврши попис и печаћењеимовине, састави листу свих поверилаца за које је сазнао из пословних књига иостале документације, да састави листу дужника стечајног дужника, као и дасастави у року од 30 дана од дана преузимања имовине и права стечајногдужника састави почетни биланс.

Утврђивање потраживања и ограничењенакнадних пријава (чл. 111–119)

Значајна новина у Закону о стечају, свакако јесте увођење преклузивног роказа пријаву потраживања (члан 111. став 5).Према ранијем Закону о стечајном поступку рок за пријаву потраживањаизносио је 60 дана од дана покретања стечајног поступка. Наведени рок није биопреклузиван, те је стога поверилац могао да своје потраживање пријави инакнадно. Непостојање преклузивног рока довело је до бројних злоупотреба ичестих одуговлачења поступака. Полазећи од начела хитности и начелаекономичности, као кључних начела стечајног поступка, Закон о стечају уводипреклузиван рок за пријаву потраживања. Наиме, закон прописује да стечајнисудија одређује рок за пријаву потраживања, с тим што тај рок не може бити

мањи од 30 дана, нити дужи од 120 дана. Законом је предвиђена и могућностнакнадне пријаве, али је та могућност ограничена, па се пријаве могу поднетипо истеку рока одређеног решењем о отварању поступка, али најкасније доистека рока од 120 дана. Све пријаве поднете након тог рока биће одбачене каонеблаговремене. Предвиђено је и да трошкове одржавања рочишта за накнадноиспитивање потраживања предујми подносилац пријаве, с тим што ће судпријаву одбацити уколико поверилац не уплати предујам у року који је судодредио (члан 111. став 6).Као новину Закон о стечају уводи институт медијације која може трајатинајдуже 30 дана, односно, у оправданим случајевима, најдуже 60 дана (члан115). Увођење медијације представља велику предност у односу на ранијизакон, имајући у виду чињеницу да се коришћењем овог правног института могурастеретити судови и смањити трошкови поступка. Закон предвиђа могућностда повериоци оспореног потраживања, односно стечајни управник узсагласност одбора поверилаца, предложе решавање спорног односа путеммедијације, у складу са законом који регулише поступак медијације. Поверилацкоји је у спроведеном поступку медијације, утврдио своје потраживање, имаправо да тражи да се уврсти у табелу утврђених потраживања.Медијацијом је, у суштини, замењено арбитражно одлучивање о оспореномпотраживању које је било предвиђено у члану 96. ст. 5 – 10. Закона о стечајномпоступку, које није дало одговарајуће резултате у погледу повећањаефикасности и убрзања поступка.Потраживање се сматра утврђеним уколико није оспорено од стране стечајногуправника или од стране поверилаца до закључења испитног рочишта (члан 116.став 1).

Преклузивност рока из члана 117. став 1. и одбацивањенеблаговремене тужбе за утврђивање оспореног потраживања

У колико је потраживање повериоца оспорено, поверилац се упућује напарницу ради утврђивања потраживања коју је дужан да покрене у року одосам дана од дана пријема закључка о листи потраживања, односно од данаистека рока за медијацију (члан 117. став 1).Рок за подношење тужбе ради утврђивања оспореног потраживања из члана 117.став 1. Закона о стечају преклузиван је, а његово пропуштање има за последицуодбацивање неблаговремене тужбе на основу члана 279. став 1. тачка 2. Законао парничном поступку, у коме је прописано да суд по претходном испитивањутужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да је тужбаподигнута неблаговремено, ако је посебним прописима одређен рок заподизање тужбе. Слично правило о року за тужбу било је предвиђено у члану96. став 1. Закона о стечајном поступку, а у судској пракси заузет је став опреклузивности рока, чије пропуштање има за последицу одбацивањенеблаговремене тужбе за утврђивање оспореног потраживања.

Према ставу праксе, који није изгубио актуелност доношењем новогзакона, рок за покретање парнице ради утврђивања оспореног потраживања изчлана 96. став 1. Закона о стечајном поступку („Службени гласник РС“, бр.84/04) је преклузиван, тако да ће парнични суд на основу члана 279. став 1.тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04),тужбу стечајног повериоца поднету након истека овог рока одбацити каонеблаговремену. (Правно схватање Грађанског одељења Врховног суда Србије,

утврђено на седници од 15. новембра 2005. године, објављено у БилтенуВрховног суда Србије, број 4/05, стр. 53–59)

Оспоравање потраживања из извршне исправе(члан 113. став 3. тач. 1–5. и члан 117. став 5)

Закон о стечају предвиђа могућност као и разлоге оспоравања потраживањапријављених на основу извршне исправе (члан 113, став 3, тач. 1–5). Реч је обитној новини, јер могућност оспоравања потраживања из пресуде или другеизвршне исправе није била прописана Законом о стечајном поступку из 2004.године, већ је постојала само у судској пракси. Наиме, ранији закон уопште нијепредвиђао могућност оспоравања потраживања повериоца који је за овопотраживање већ стекао извршну исправу. Самим тиме, ранијим законом нијебило предвиђено ко се упућује на парницу, ако је стечајни управник оспориопотраживање повериоца који је за ово потраживање већ стекао извршнуисправу, тј. да ли ће стечајно веће упутити на парницу повериоца или пакстечајног дужника. Такође нису били прописани разлози због којих се таквопотраживање утврђено извршном исправом могло оспоравати, као и да ли сеуопште могло оспоравати. То је у пракси стварало могућност различитихзлоупотреба од стране стечајних управника или других поверилаца, који супокушавали да одузму својство правноснажности извршним исправама,оспоравајући потраживања која су њима утврђена из разлога који су сеодносили на чињенице које су постојале у време закључења главне расправе,рушећи на тај начин темељна начела правног поретка – начелоправноснажности и начело правне сигурности.Закон о стечају у члану 113, став 3, тач. 1–5. таксативно набраја пет разлога заоспоравање потраживања пријављеног на основу извршне исправе, и то ако је:извршна исправа укинута, поништена, преиначена, или стављена ван снаге;потраживање престало на основу чињенице која је наступила наконизвршности; протекао рок у коме се по закону може тражити извршење;потраживање није прешло на стечајног повериоца односно ако обавеза нијепрешла на стечајног дужника; или ако је извршна исправа таква да би радњањеног извршења могла бити предмет побијања у складу са овим законом.Наведени разлози, у суштини, слични су разлозима за жалбу против решења оизвршењу одређеног на основу извршне исправе, који спречавају извршење изчлана 15, тач. 4, 8, 10. и 11. Закона о извршном поступку („Службени гласникРС“, број 125/2004), док је последњи, пети разлог који се тиче побијања правнихрадњи, специфичност стечајног поступка. Битно је уочити да се разлог који сетиче престанка потраживања из члана 113. став 3. тачка 2. Закона о стечају можезаснивати само на чињеницама која је наступиле након извршности пресуде(нпр. дуг је плаћен). Сви остали разлози, који се односе на чињенице на основукојих је донета пресуда или друга извршна исправа, тј. које су постојале у времезакључења главне расправе могли би представљати само разлог за понављањепоступка из члана 422. Закона о парничном поступку. Према томе, дужникпротив извршења може истаћи само чињеницу која је настала послезакључења главне расправе, а на чињеници која је пре тога постојала, а нијебила изнесена дужник не може заснивати приговор, односно жалбу. Уместотога, он такву чињеницу може употребити као разлог за понављање поступка,ако је за њу сазнао после закључења главне расправе. Исто правило које важи заизвршни поступак, требало би да важи и у поступку стечаја, као поступку

колективног намирења поверилаца генералним извршењем на имовинистечајног дужника, када је у питању оспоравање потраживања из извршнеисправе.Међутим, када је у питању престанак потраживања као најважнији разлог заоспоравање потраживања из извршне исправе, нови Закон о стечају у члану 113.став 3. тачка 2. врши непотребно упрошћавање у односу на сличну одредбу изчлана 15. тачка 8. Закона о извршном поступку, тако што као временску границуодређује моменат извршности, док Закон о извршном поступку као разлог зажалбу који спречава извршење поред извршности, допушта да је потраживањепрестало на основу чињенице која је наступила и пре извршности, али у времекад дужник то није могао да истакне у поступку из ког потиче извршнаисправа, а то је време од закључења главне расправе до писане израдепресуде, а затим и период све до правноснажности и извршности. Дакле, Законо извршном поступку чињенице због којих потраживање може престати везујеза временску границу правноснажности, а то је моменат закључења главнерасправе. Чињенице које се тичу престанка потраживања, и које спречавајуизвршење, морају имати одређени квалитет, односно морају потицати извременског периода који није обухваћен правноснажношћу пресуде. Реч је овременској граници правноснажности коју прописује одредба члана 15. тачка8. Закона о извршном поступку, а исту границу требало је да пропише и чланчлана 113. став 3. тачка 2. Закона о стечају. Како је Закон о стечају каовременску границу прописао извршност одлуке, појављује се проблем, односноспорно питање, да ли се потраживање из извршне исправе може оспоравати акоје престало на основу чињенице која је наступила пре извршности, а послезакључења главне расправе, дакле у периоду од закључења главне расправе доизвршности, који може бити јако дуг јер обухвата време потребно за писануизраду пресуде, жалбени поступак и достављање другостепене пресудестранкама, када наступа извршност. Сматрамо да може, јер чињенице које сунаступиле после закључења главне расправе пред првостепеним судом, а које судовеле до престанка потраживања, нису обухваћене правноснажношћупресуде, јер тренутак закључења главне расправе представља временскуграницу правноснажности. Такве чињенице не могу бити жалбени разлогпротив првостепене пресуде, али јесу разлог за жалбу у извршном поступку којиспречава извршење пресуде, а морају бити и разлог за оспоравање потраживањаиз извршне исправе у стечајном поступку, без обзира на очигледан пропустзаконодавца који је начињен у члану 113. став 3. тачка 2. Закон о стечају, који јекао временску границу одредио извршност, а занемарио период до закључењаглавне расправе до извршности.У члану 117. став 5. Закона о стечају предвиђено је да у случају оспоравањапотраживања пријављених на основу извршне исправе стечајни судијазакључком упућује стечајног управника или повериоца који је оспориопотраживање на парницу у року од осам дана од дана пријема закључка. У томслучају стечајни управник у име стечајног дужника (или други стечајниповерилац који је оспорио потраживање из извршне исправе) подноси противстечајног повериоца тужбу која садржи тужбени захтев за негативноутврђење, тј. захтев за утврђење да не постоји потраживање туженог прематужиоцу у одређеном износу.Оспорено потраживање сматра се признатим ако стечајни управник илиповерилац не покрене парницу у законом прописаном року.

Реч је о новини, јер је Закон о стечају на овај начин разрешио дилему која јепостојала у судској пракси у време примене Закона о стечајном поступку из2004. године, о томе ко се упућује на парницу ако је оспорено потраживањеповериоца који је за ово потраживање већ стекао извршну исправу, тј. да ли ћестечајно веће упутити на парницу повериоца или пак стечајног дужника. Новизакон преузео је добро процесно решење које је постојало у члану 127. став 2.Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији

Побијање правних радњи стечајног дужника (чл. 119–130)

Побијање правних радњи стечајног дужника регулисано је у чл. 119–130. Законао стечају на сличан начин као и досада – у Закона о стечајном поступку иЗакону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, тако што се прописујуопшти услови за побијање, прави се разлика између уобичајеног инеуобичајеног намирења, и прописују се рокови, одређују се странке у поступкупобијања, као и дејства побијања.Међутим, имајући у виду последице и размере глобалне финансијске кризе,Законом о стечају прописани су знатно дужи рокови за побијање правнихрадњи стечајног дужника.Рок за побијање радњи насталих уобичајеним намирењем износи шест месеци,док за радње проистекле из неуобичајеног намирења рок износи дванаестмесеци, а у случају непосредног оштећења шест месеци.Рок за намерно оштећење није мењан и исти износи пет година, док је рок запобијање правног посла без накнаде, или уз незнатну накнаду, продужен са трина пет година.Сви рокови теку уназад од дана подношења предлога за покретање стечајногпоступка.Не могу се побијати уобичајени пригодни дарови, наградни дарови, као нидарови учињени из захвалности нити издвајања у хуманитарне сврхе, подусловом да су у време када су учињени били сразмерни финансијскиммогућностима стечајног дужника и уобичајени за привредну грану којојстечајни дужник припада.Уведен је и изузетак за правне послове проистекле из уобичајеног илинеуобичајеног намирења, код којих је истовремено примљена одговарајућапротиввредност. Ови послови не могу се побијати јер није дошло до умањењастечајне масе (члан 126. став 2).Ради даљег спречавања злоупотреба Законом о стечају дефинисано је која лицасе сматрају повезаним лица стечајног дужника, односно за која лица се сматрада су знала или морала знати да је стечајни дужник неспособан за плаћање,односно да је поднет предлог за покретање стечајног поступка. У смислу овогзакона повезаним лицима се сматра директор, члан органа управљања или органнадзора стечајног дужника; члан стечајног дужника који за његове обавезеодговара целокупном својом имовином; члан или акционар са значајнимучешћем у капиталу стечајног дужника; правно лице које стечајни дужникконтролише у смислу закона којим се уређују привредна друштва; лица којазбог свог посебног положаја у друштву имају приступ поверљивиминформацијама или имају могућност да се упознају са финансијским стањемстечајног дужника; лице које је фактички у позицији да врши значајнији утицајна пословање стечајног дужника; лице које је сродник по крви у правој линијибез обзира на степен или у побочној линији до четвртог степена сродства,

сродник по тазбини до другог степена сродства или брачни друг овде поменутихфизичких лица (члан 125).Ако захтев за побијање правног посла или друге правне радње будеправноснажно усвојен, побијени правни посао, односно правна радња немајудејства према стечајној маси, а противник побијања је дужан да у стечајнумасу врати сву имовинску корист стечену на основу побијеног посла илидруге радње. Противник побијања, пошто врати имовинску корист стечену наоснову побијеног посла или друге радње има право да остварује својепротивпотраживање као стечајни поверилац подношењем накнадне пријавепотраживања лица (члан 130).

Уновчење и деоба стечајне масе, намирење и закључењестечајног поступка (чл. 131–149)

Одредбама чл. 131–137. регулисано је питање уновчења стечајне масе.Након доношења решења о банкротству стечајни управник започиње испроводи продају целокупне имовине или дела имовине стечајног дужника. Оваодлука може бити донета и пре истека рока за подношење плана реорганизације.Сходно томе, стечајни судија доноси решење о банкротству и уновчењу ако: јеочигледно да у року за подношење плана реорганизације стечајни дужник непоказује интересовање за реорганизацију; на првом поверилачком рочишту за тогласа одговарајући број стечајних поверилаца; стечајни дужник не сарађује састечајним управником или одбором поверилаца ради испуњавања објективнихзахтева за пружање података и обавештења у складу са одредбама овог закона;стечајни дужник не извршава налоге стечајног судије; ниједан планреорганизације није поднет у прописаном року; ниједан план реорганизацијеније усвојен у време одржавања рочишта.Закон предвиђа пет начина продаје, односно уновчења имовине стечајногдужника и то: 1. продаја јавним надметањем; 2. јавно прикупљањем понуда;3. продаја имовине непосредном погодбом, без прикупљања понуда, али узсагласност одбора поверилаца; 4. продаја на одговарајућој берзи, односнотржишту у случају да су предмет имовине драгоцени метали, минерали, хартијеод вредности и друге ствари које имају берзанску, односно тржишну цену и 5.продаја кварљиве робе по хитном поступку, уз обавештавање стечајног судије.Значајна је и одредба из члана 133. којом се уређује да се на купца, по исплатикуповне цене, преноси имовина ослобођена терета. Ова одредба је од посебневажности у контексту обезбеђивања сигурности правног промета, а теоријску изаконску основу има у томе што продаја у судском извршном или стечајномпоступку има обележје оригинарног стицања својине на основу судске одлуке,а не деривативног стицања својине на основу правног посла закљученог савласником ствари.Закон прописује да продаја целокупне имовине стечајног дужника илиимовинске целине не може се вршити супротно одредбама закона којим сеуређује заштита конкуренције, а орган надлежан за заштиту конкуренцијепоступа са нарочитом хитношћу и у скраћеном поступку.Одредбама чл. 138–147. регулисано је питање деобе. Деобну масу чине новчанасредства стечајног дужника на дан отварања стечајног поступка, новчанасредства добијена настављањем започетих послова и новчана средстваостварена уновчењем ствари и права стечајног дужника, као и потраживањастечајног дужника наплаћена у току стечајног поступка.

Деоби стечајне масе односно намирењу стечајних поверилаца приступа се послеправноснажности решења о главној деоби, у делу у коме је решење посталоправноснажно. Закон, међутим предвиђа и да се деоба, на предлог стечајногуправника, може извршити пре правноснажности решења, ако постојерасположива средства која се могу резервисати за остварење права подносиоцажалбе (члан 143).Законом је ограничен круг лица која могу изјавити жалбу, тако што јепрописано да жалбу против решења о главној деоби могу изјавити стечајниуправник и повериоци чије примедбе на нацрт за главну деобу нисуприхваћене, уз навођење разлога за изјављивање жалбе и подношење доказа оњиховој основаности (члан 140. став 6), а такође ограничени су и жалбениразлози на решење о главној деоби, тако што је прописано да се жалба можеизјавити само због погрешне оцене основаности примедаба на нацрт за главнудеобу (члан 140. став 7).Изузетно, жалбу против решења о главној деоби могу изјавити стечајниуправник и повериоци и у случају да решење о главној деоби одступа одобјављеног нацрта за главну деобу, као и због повреде раније стеченог праваили погрешног обрачуна, у сваком случају уз навођење разлога за изјављивањежалбе и подношење доказа о њиховој основаности (члан 140. став 8).Завршној деоби приступа се по уновчењу целокупне стечајне масе односнопретежног дела стечајне масе, ако главном деобом није обухваћена целокупнадеобна маса (члан 144).Поступање са вишком деобне масе регулисано је у члану 147. У случају вишкадеобне масе, након утврђивања да се сви стечајни повериоци могу намирити уцелости, са припадајућим каматама, стечајни управник је дужан да вишакдеобне масе расподели имаоцима удела или акција у привредном друштву, ускладу са правилима поступка ликвидације, док се вишак деобне масе у делукоји је сразмеран учешћу друштвеног капитала у укупном капиталу стечајногдужника уплаћује на рачун буџета Републике Србије и распоређује се у складуса одредбама Закона о приватизацији.Одредбама чл. 148–149. регулисано је закључење стечајног поступка.Након уновчења целокупне имовине стечајног дужника, осим парница које суу току, стечајни судија на предлог стечајног управника може донети решење озакључењу стечајног поступка које се објављује у Службеном гласникуРепублике Србије и доставља надлежном органу који води регистар привреднихсубјеката, који на основу таквог решења спроводи брисање стечајног дужникаиз регистра привредних субјеката односно другог надлежног регистра.У случају окончања преосталих парница у корист повериоца чије јепотраживање било оспорено, стечајни управник ће, по правноснажности судскеодлуке, извршити исплату повериоцу оспореног потраживања у складу сарешењем о главној деоби. У случају да се парница оконча у корист стечајногдужника, стечајни управник ће поступати у складу са одредбама о спровођењунакнадне деобе.Битна новина је изричито прописивање могућности закључења стечајногпоступка иако парнице о оспореним потраживањима нису окончане, штоподразумева резервацију средстава. Иста могућност прописана је и за активнепарнице које су у току. У оба случаја стечајна маса добија положај парничнестранке, дакле страначку способност, по самом Закону о стечају, а стечајниуправник се именује за заступника стечајне масе стечајног дужника (члан 148.ст. 2, 3, 5. и 6).

Значајну новину представља давање правног субјективитета стечајној масиСтечајна маса уписује се у регистар стечајних маса код Агенције за привреднерегистре и заступа је стечајни управник (члан 148. став 4). Давањем правногсубјективитета стечајној маси и прописивањем могућности да се стечајнипоступци закључују у предметима у којима су све радње окончане и у којима сесамо чека исход парничних поступака покренутих током стечајног поступка,решавају се многобројни процесно-правни проблеми, а и значајна материјално-правна питања, на које је судска пракса указала, везано за вођење рачуна упословним банкама, ПИБ, матични број и сл., а такође се добија јасније ипрецизније мерење дужине трајања стечајних поступака, будући да се времепотребно за окончање парница неће више урачунавати у време потребно заокончање стечајног поступка.

Продаја стечајног дужника као правног лица и раздвајање пасивеод активе (чл. 135. и 136)

Закон о стечају предвиђа продају стечајног дужника као правног лица, узсагласност одбора поверилаца (члан 135. став 1), док продаја погона и деловадужника више није регулисана у оквиру овог правног института, што јеисправно опредељење законодавца.Закон о стечају у чл. чл. 135. и 136. уређује продају стечајног дужника каоправног лица, када привредно друштво задржава свој правни субјективитет,односно својство правног лица, а долази до промене оснивача, односновласника друштва. Купац привредног друштва – стечајног дужника уписује секао његов оснивач и стиче власничка и управљачка права у складу саЗаконом о привредним друштвима – права гласа и имовинска права по основуудела (учешће у добити и расподели ликвидационог вишка), сразмерно уделима(члан 116), односно право гласа у скупштини акционарског друштва и право наисплату дивиденди, (члан 208. став 1. тач. 3. и 4).У питању су слична решења као и у ранијим прописима – Закону о стечајномпоступку (чл. 112. и 113), односно Закону о принудном поравнању, стечају иликвидацији (члан 129), који су такође садржали и правила о продаји дужникакао правног лица.Закон о стечају, у суштини, задржава модел продаје стечајног дужника каоправног лица из ранијих стечајних закона, с тим што нека питања решава напрецизнији начин.Новину представља одредбе о заштити права разлучних поверилаца. Пре свега,уведена је обавеза претходног обавештавања разлучних поверилацанајкасније 30 дана пре предложеног датума јавног надметања, односно 15 данапре дана одржавања продаје јавним прикупљањем понуда или непосредномпогодбом. Такође, у случају да стечајни управник не усвоји предлог разлучногповериоца о повољнијем начину уновчења имовине која је предметобезбеђења потраживања једног или више разлучних поверилаца, стечајнисудија ће о таквом предлогу одлучити закључком у року од 5 дана, нарочитоузимајући у обзир процену целисходности продаје стечајног дужника каоправног лица у односу на продају имовине стечајног дужника у деловима, као ида ли је процена вредности стечајног дужника као правног лица или имовинекоја је предмет разлучног права извршена у складу са националнимстандардима за управљање стечајном масом и да ли се таквом продајом постижеочигледно неповољније намирење разлучног повериоца у односу на одвојену

продају те имовине. У случају усвајања предлога разлучног повериоца стечајнисудија закључком може наложити стечајном управнику предузимање једне иливише од следећих мера: 1) одлагање продаје; 2) вршење нове проценецелисходности продаје стечајног дужника као правног лица у односу напродају имовине стечајног дужника у деловима или процене вредностистечајног дужника као правног лица, односно имовине која је предметразлучног права; 3) издвајање имовине на којој постоји разлучно право изимовине стечајног дужника који се продаје као правно лице и њену одвојенупродају; 4) друге мере у циљу адекватне заштите интереса разлучногповериоца (члан 135. став 1). Реч је о значајној новини у односу на Закон остечајном поступку, који у случају продаје стечајног дужника као правног лица,није предвиђао никакву заштиту разлучних поверилаца, а која је неопходна јер уоба закона, разлучни повериоци, у суштини, губе заложно право, као стварноправо на делу имовине стечајног дужника који се продаје као правно лице.Новину представља одредба да се продаја стечајног дужника као правног лицане може вршити супротно одредбама закона којим се уређује заштитаконкуренције, а орган надлежан за заштиту конкуренције поступа санарочитом хитношћу и у скраћеном поступку (члан 135. став 3).Уколико се као купац друштвеног предузећа појављује физичко лице илиприватно, односно мешовито предузеће, продаја дужника као правног лица,према мишљењу правне теорије, има и обележја својинске трансформације.Ако је купац страно правно или физичко лице, тада је реч о посебном обликустраног улагања. Према члану 6. Закона о страним улагањима („Службенилист СРЈ“, бр. 3/02 и 5/2003) улог страног лица може бити у странојконвертибилној валути, стварима, правима интелектуалне својине, хартијама одвредности и другим имовинским правима, као и у динарима који се, попрописима о девизном пословању, могу трансферисати у иностранство,укључујући ту и реинвестирање добити.До продаје предузећа као правног лица може доћи и ван поступка стечаја, упоступку приватизације.Уговор о продаји стечајног дужника обавезно мора да садржи предмет(означење привредног друштва или другог правног лица које се продаје) и цену,а може садржати друге необавезне елементе (рок плаћања, средства обезбеђењаи сл).На основу уговора о купопродаји стечајног дужника као правног лица, а попретходно извршеној процени капитала дужника, купац се уписује у регистарпривредних субјеката као једини оснивач, односно члан привредног друштва, атиме се истовремено врши и својинска трансформација, односно приватизација.Пре уписа купца, ако је продато друштвено предузеће, мора се извршитипромена промене правне форме (облика) друштвеног предузећа у друштвокапитала (у друштво с ограниченом одговорношћу или у акционарско друштво).За разлику од ранијих закона, који нису изричито предвиђали упис наведенихпромена, новину представљају одредбе из члана 136. ст. 8. и 9. Закон о стечају,којима се регулише упис промена. Наиме, предвиђено је да се у Региструпривредних субјеката и другим одговарајућим регистрима региструју промене(правне форме, оснивача, чланова и акционара и других података) на основууговора о продаји стечајног дужника као правног лица, у складу са закономкојим се уређује регистрација привредних субјеката. Влада ближе прописујесадржину и начин вођења регистра стечајних маса, као и врсте и висину накнада

за регистрацију и друге услуге које пружа орган надлежан за вођење тогрегистра.Поред наведених статусних промена које се тичу промене правне форме(облика) предузећа, промене оснивала и сл, које произлазе из природе ствари,Закон о стечају у члану 136. ст. 1, 3. и 7. предвиђа и друге последице продајестечајног дужника као правног лица и то како процесно-правне, такооблигационо-правне природе. После продаје стечајног дужника као правноглица, стечајни поступак се у односу на стечајног дужника обуставља (став 1).Новац добијен продајом стечајног дужника, као и имовина стечајног дужникакоја није била предмет процене, улази у стечајну масу и стечајни поступак сенаставља намирењем стечајних поверилаца (став 3). За потраживања премастечајном дужнику која су настала до обуставе стечајног поступка ни стечајнидужник ни његов купац не одговарају повериоцима, а правна лица која сустечајном дужнику пружала услуге од општег интереса не могу обуставитивршење тих услуга по основу неплаћених рачуна насталих пре отварањастечајног поступка (став 7).Цитирана одредба из члана 136. став 7. о немогућности обуставе вршењакомуналних услуга (услуга од општег интереса) по основу неплаћених рачунанасталих пре отварања стечајног поступка представља битну новину. На овајначин прецизира се опште правило о неодговорности стечајног дужника ињеговог купца према повериоцима за потраживања према стечајном дужникукоја су настала до обуставе стечајног поступка. Наведена специјална одредбапредставља одступање од општег правила о приступању дугу у случајупримања неке имовинске целине из члана 452. став 1. Закона о облигационимодносима у коме је прописано да лице на које пређе на основу уговора некаимовинска целина физичког или правног лица, или један део те целине,одговара за дугове који се односе на ту целину, односно на њен део, пореддотадашњег имаоца и солидарно с њим, али само до вредности њене активе.Дакле, у случају продаје стечајног дужника као правног лица не важи општеначело из грађанског, односно привредног права да обавезе прате имовину. Усуштини не примењују се правила о универзалној и сингуларној сукцесији –правном следбеништву.Сагласно одредбама члана 367. став 1. тачка 1. Закона о привредним друштвимаизмеђу привредног друштва купца и продатог привредног друштва успостављасе однос између контролног друштва и подређеног друштва. Контролни чланили акционар друштва с ограниченом одговорношћу или акционарског друштвау смислу овог закона јесте лице које само или са другим лицима која са њимделују заједно (заједничко деловање) има више од 50% гласачких права упривредном друштву, што у акционарском друштву означава власништво иправо гласа са више од 50% обичних акција (већинско учешће). Дакле, упитању су повезана привредна друштва, која се међусобно повезују, путемучешћа у основном капиталу или ортачким уделима (друштва повезанакапиталом) у смислу члана 366. Закона о привредним друштвима.Од 1. јануара 2005 године на упис промене власништва друштвеног, односнодржавног капитала примењиваће се одредбе члана 62. Закон о регистрацијипривредних субјеката („Службени гласник РС“, бр. 55/2004 и 61/2005) у ком јепрописано да се уз регистрациону пријаву промене власништва друштвеног,односно државног капитала, прилаже: акт о верификацији процене вредностикапитала предузећа, који издаје организација надлежна за приватизацију; акт опромени облика предузећа; уговор о продаји друштвеног, односно државног

капитала; потврда надлежног регистра хартија од вредности; статут друштва;одлука о именовању заступника друштва; оверен потпис заступника; другадокументација у складу са законом.Стечајна маса не може да има у активи потраживање, већ само купопродајнуцену, док се у пасиви налазе сва потраживања према стечајном дужнику. Тозначи да стечајна маса против које се наставља стечајни поступак није активнолегитимисана да наплаћује потраживања које је продато правно лице ималопрема трећим лицима, а нарочито не према купцу стечајног дужника.Стечајна маса има правну и пословну способност, што даље значи да можебити и странка у парничном поступку. Питање правног субјективитетастечајне масе решено је у новом Закона о стечају, који у члану 136. став 4.предвиђа да се стечајна маса региструје се у регистру стечајних маса који водиорган надлежан за вођење регистра привредних субјеката и заступа је стечајниуправник. Такву одредбу ранији стечајни закони нису имали, па је реч означајној новини. Орган надлежан за вођење регистра привредних субјекатаводи регистар стечајних маса преко Регистратора стечајних маса. На услове ипоступак именовања Регистратора, као и на његова овлашћења и обавезе,сходно се примењују одредбе закона којим се уређује регистрација привреднихсубјеката, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 136. став 5).Међутим, сасвим је друго питање њене активне и пасивне легитимације, каоматеријално-правног односа, од кога зависи основаност тужбеног захтева.Стечајна маса пасивно је легитимисана у свим пасивним парницама заутврђење потраживања која су повериоци имали према стечајном дужнику, каои за наплату потраживања која представљају дугове стечајне масе (трошковистечајног поступка и обавезе стечајне масе), која су настала у току стечајногпоступка – нпр. разни парнични трошкови, па и обавезе из уговора које језакључио стечајни дужник после отварања стечаја.Међутим, стечајна маса не може никако бити активно легитимисана занаплату потраживања и других права која је стечајни дужник стекао преотварања стечаја, јер је реч о делу активе, која је са продајом стечајногдужника као правног лица остала у активи тог правног лица. Другим речимастечајна маса не може наставити и водити активне парнице.Такав став је последица чињенице да приликом продаје стечајног дужника каоправног лица долази до раздвајања пасиве од активе. Пасива остаје на теретстечајне масе, према којој се поступак стечаја наставља, а сва актива(облигациона права, покретне и непокретне ствари и друга имовинска права)остаје правном лицу које као стечајни дужник продато и против кога је стечајнипоступак обустављен. Заузврат, купац стечајног дужника је платиокупопродајну цену, која улази у стечајну масу и из које се намирује повериоци.Стечајна маса не може бити активно легитимисана ни за наплату потраживањаод дужника из уговора које је закључио стечајни дужник после отварањастечаја, а пре продаје стечајног дужника као правног лица.Према томе, продаја стечајног дужника као правног лица има дејства и на самуоблигацију, која се у правној теорији дефинише као правни однос између двеодређене стране на основу кога је једна страна (поверилац, creditor) овлашћенада захтева од друге стране (дужник, debitor) одређено давање, чињење илиуздржавање од нечега што би иначе имала права да учини, а друга страна једужна да то испуни. Посматрано са становишта повериоца, облигацијапредставља потраживање, док са становишта дужника она значи дуг, тачнијеречено – на субјекте облигационог односа. Јер, по нашем мишљењу, продајом

стечајног дужника као правног лица долази до промене дужника као стране уоблигационом односу. Дужник постаје стечајна маса, према којој се стечајнипоступак наставља, а продато предузеће излази из облигације, јер повериоцимавише ништа не дугује.Став о раздвајању пасиве од активе приликом продаје стечајног дужника каоправног лица прихваћен је и у досадашњој судској пракси. Такав став заузет јеприликом одговора на питање да ли приликом продаје стечајног дужника каоправног лица долази до раздвајања пасиве од активе тако што пасива остајена терет стечајне масе, према којој се поступак стечаја наставља, а сва актива(облигациона права, покретне и непокретне ствари и друга имовинска права)остаје правном лицу које је као стечајни дужник продато и против кога јестечајни поступак обустављен. Према одговору датом у судској пракси, послепродаје стечајног дужника као правног лица пасива остаје на терет стечајнемасе, према којој се поступак наставља, а сва актива остаје правном лицу којеје као стечајни дужник продато и против кога је стечајни поступак обустављен.Ово због тога што је одредбама члана 130. ранијег Закона о принудномпоравнању, стечају и ликвидацији као и одредбама члана 113. Закона остечајном поступку предвиђено да после продаје дужника као правног лицасредства добијена продајом дужника улазе у стечајну масу, а за потраживањапрема дужнику која су настала до обуставе стечајног поступка ни дужник нињегов купац не одговарају повериоцима. (Правни став Вишег трговинског суда– одговор утврђен на седници Одељења за привредне спорове од 19. и 20.септембра 2005. године, објављен у билтену Судска пракса трговинских судова,бр. 3/05, Привредни саветник, Београд)

Изузетак може постојати у случају да су уговором о продаји стечајногдужника као правно лице или његовим анексом, поједина права изричитоизузета из продаје, те би само у том случају стечајна маса стекла активнулегитимацију да наплаћује поједина потраживања која су изузета од продаје иводи активне парнице.

Остваривање разлучних права после продаје дужникакао правног лица (члан 136. став 6)

Остваривање разлучних права после продаје дужника као правног лица уређеноје чланом 136. став 6. Закона о стечају, у коме је прописано да у случају када јестечајни дужник продат као правно лице, разлучни повериоци који су ималиразлучно право на било ком делу имовине стечајног дужника имају правоприоритета у деоби средстава остварених продајом, према рангу приоритетакоји су стекли у складу са законом, а сразмерно процењеном учешћу вредностиимовине која је предмет разлучног права у односу на процењену вредностправног лица.

Реч је о истом решењу какво је постојало у члану 113. став 3. Закона остечајном поступку, с тим што је у новом закону прецизиран начин утврђивањавредности имовине на коју се односи разлучно право, тако што се вршиупоређивање вредности имовине која је предмет разлучног права у односу напроцењену вредност правног лица, а закон прецизно не одређује како се долазидо сразмере, односно до конкретне вредности, односно дела купопродајне ценеиз које ће се приоритетно наплатити разлучни повериоци. Проблем моженастати из разлога што се у продајној цени стечајног дужника као правног лица,а ни приликом процене његове вредности, посебно не исказује вредност

појединих делова његове имовине, па ни вредност имовине на коју се односиразлучно право, већ је у питању јединствена цена на чију висину посредно илинепосредно могу утицати многи чиниоци, а који не би утицали на вредностимовине на коју се односи разлучно право конкретног повериоца да је само таимовина била изложена продаји. Другим речима, процењена вредност правноглица може несразмерно бити нижа у односу на вредност конкретне имовинекоја је била оптерећена хипотеком или залогом у корист разлучног повериоца.

Ни члан 136. став 6. Закона о стечају, а ни члан 113. став 3. Закона остечајном поступку не садрже изричиту одредбу о томе да ли разлучна праваостају на снази после продаје дужника као правног лица, како је то изричитобило прописано у члану 130. став 5. Закона о принудном поравнању, стечају иликвидацији, с тим што је у истом члану такође било прописано да ће правопрестати у оној мери у којој ће бити остварено у стечајном поступкунастављеном против стечајне масе. Дакле, члан 136. став 6. Закона о стечајупредвиђа само право приоритета у деоби средстава остварених продајом,према рангу приоритета који су стекли у складу са законом, а сразмернопроцењеном учешћу вредности имовине која је предмет разлучног права уодносу на процењену вредност правног лица.Имајући у виду и правило из члана 80. став 2. истог закона према коме се“отварањем стечајног поступка разлучно право се остварује искључиво устечајном поступку, осим у случају доношења одлуке о укидању забранеизвршења и намирења у складу са овим законом” намеће се закључак да услучају продаје стечајног дужника као правног лица по одредбама Закона остечају разлучно право, као стварно право на туђој ствари, престаје и претварасе у право приоритетног намирења приликом деобе средстава остваренихпродајом, јер више не прати ствар, чиме се губи право следовања, као једно одосновних обележја стварних права. Може се рећи да је свеједно да ли серазлучни повериоци приоритетно намирују из цене добијене продајом ствариоптерећене хипотеком или залогом као стварним – разлучним правом, или изцене добијене продајом дужника као правног лица, па чак и да је тако добијенацена виша од цене појединих ствари, а поготово да је цена виша јер имовинастечајног дужника који се продаје као правно лице није оптерећена разлучнимправом. Али то не мора увек бити тако. Поред тога, поставља се питање како ћесе знати који део цене добијене продајом дужника као правног лица, представљапредмет одвојеног намирења појединог разлучног повериоца, с обзиром нанеједнаку висину њихових потраживања и неједнаку вредност ствари које субиле оптерећене хипотеком или залогом. Другим речима, није довољно јасноодређен појам ранг приоритета на основу кога се одређује право приоритетау деоби средстава остварених продајом, јер је код хипотеке и залоге, рангприоритета појединих повериоца тачно одређен према времену стицањаразлучног права (принцип prior tempore potior iure) и то у односу на тачноодређену ствар.Нови закон је покушао да прецизира начин утврђивања вредности имовине накоју се односи разлучно право, прописујући да се право приоритета у деобисредстава остварених продајом остварује сразмерно процењеном учешћувредности имовине која је предмет разлучног права у односу на процењенувредност правног лица (члан 136. став 6).С друге стране, по општим правилима заложног права, залогопримац има правода из цене постигнуте продајом заложене ствари наплати пре осталихповерилаца залогодавца своје потраживање, дужну камату, трошкове учињене

за очување заложене ствари, као и трошкове око остварења наплатепотраживања на основу чл. 984. и 985. Закона о облигационим односима. Тозначи да се залогом обезбеђује наплата целокупног потраживања са свимспоредним потраживањима. Међутим, кад је једна ствар заложена неколициниповерилаца, ред по коме се исплаћују њихова потраживања из вредностизаложене ствари одређује се према датуму настанка њихових заложних права.Као и када је реч о осталим стварним правима примењује се начело priortempore potior iure. Тренутак када је настало потраживање које је обезбеђенозалогом нема утицаја на право првенства.Такође, и хипотекарни поверилац има првенство у намирењу свог потраживањаиз заложене непокретности како у односу на повериоце који на њој немајухипотеку, тако и у односу на повериоце који су хипотеку стекли после њега, безобзира на промену власника непокретности.

Посебан поступак у случају дуготрајненеспособности плаћања (чл. 150–155)

Посебан поступак у случају дуготрајне неспособности плаћања представљазначајну новину у Закону о стечају, који неминовно доводи до престанкаинсолвентног правног лица било спровођењем стечајног поступка и намирењемповерилаца или закључујем стечајног поступка без његовог спровођења узнационализацију његове имовине.Имајући у виду велики број субјеката чији су рачуни блокирани дуг временскипериод, у неким случајевима и преко три године, јавила се потреба регулисањапитања покретање стечајног поступка у случају обустављања свих плаћања упериоду од најмање две године. Зато закон предвиђа да организација којаспроводи поступак принудна наплате једном месечно, и то последњег дана умесецу са пресеком стања на тај дан, свим судовима надлежним за спровођењестечајног поступка, достави обавештење о правним лицима са њиховетериторије која су трајније неспособна за плаћање тако што су потпунообуставила сва плаћања у периоду од најмање две године, од чега су изузетаправна лица која су у поступку реструктурирања у складу са прописимакојима се уређује поступак приватизације. Ради информисања поверилацанаведено обавештење објављује се у једном високотиражном листу као и наинтернет страни организације која спроводи поступак принудне наплате (члан150. ст. 1–3).Од почетка примене Закона о стечају до 31. децембра 2010. године одредбе чл.150. до 154. ће се примењивати на правна лица која су обуставила сва плаћања унепрекидном трајању од три године, а од 1. јануара 2010. године до 31.децембра 2011. године примењиваће се на правна лица која су обуставила сваплаћања у непрекидном трајању од две године (члан 208).По пријему обавештења стечајни судија по службеној дужности доносирешење о покретању претходног стечајног поступка у коме се, осим постојањастечајног разлога, утврђује и постојање правног интереса поверилаца заспровођење стечајног поступка (члан 150. став 4). Битна новина је да се услучају дуготрајне неспособности плаћања претходни стечајни поступакпокреће по службеној дужности, тако што суд доноси решење без предлогаповериоца или другог овлашћеног предлагача. Дакле реч је о једној врстиинквизиторског поступка, који покреће суд по службеној дужности, без

предлога овлашћеног предлагача, као иницијалног акта. Такво покретањесудског поступка представља реткост у правном систему.Стечајни судија решењем о покретању претходног поступка одређује висинупредујма и рок од 60 дана од дана објављивања решења у коме повериоци могутражити спровођење стечајног поступка и положити предујам (члан 151).Предвиђено је да уколико у предвиђеном року буде уплаћен предујам, стечајнисудија без одлагања заказује рочиште ради расправљања о постојању стечајногразлога за отварање стечајног поступка. Уколико ниједан поверилац упредвиђеном року не уплати одређени предујам сматраће се да не постојиправни интерес поверилаца за спровођење стечајног поступка (члан 152. став3). и у том случају стечајни судија, одмах по истеку рока, доноси решење којим:отвара стечајни поступак над дужником; утврђује да је испуњен стечајни разлогтрајније неспособности плаћања; утврђује да не постоји интерес поверилаца заспровођење стечајног поступка; и закључује стечајни поступак. Наведенорешење објављује се на огласној табли суда и против њега се може изјавитижалба у року од 30 дана од дана објаве решења на огласној табли суда (члан153).По правноснажности решења којим се стечајни поступак закључује стечајнидужник брише из регистра а имовина стечајног дужника прелази у својинуРепублике Србије, чиме се не дира у раније стечена права обезбеђења иприоритетног намирења поверилаца на предметној имовини. Република Србијане одговара за обавезе стечајног дужника, а имовином се управља и располажеу складу са Законом о средствима у својини Републике Србије („Службенигласник РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99, 101/2005), члан 154.На овај начин из правног промета елиминише се инсолвентан привреднисубјекат, уз истовремену национализацију његове имовине, с обзиром на то дасу повериоци неуплатом предујма изразили непостојање правног интереса заспровођење стечајног поступка.

Реорганизација (чл. 155–173)

Реорганизација као могући правац стечајног поступка је институтпреузет из Закона о стечајном поступку из 2004. године, уз одређенаунапређења и побољшања, а карактерише га високи ниво флексибилности којасе обезбеђује у преговорима између дужника и поверилаца.Предвиђен је читав низ могућих метода – мера за реализацију планареорганизације (нпр. затварање непрофитабилних делова, промена делатности,раскид и измена оптерећујућих уговора, одлагање отплате дугова, опростдугова, конверзија – претварање потраживања у капитал, узимање новогкредита, отпуштање запослених или ангажовање других лица, статуснепромене...), али и све друге мере, појединачно или комбиновано, које нисузабрањене законом и које су у складу са самим планом и поступком његовогодобравања. Суштински, реорганизација се заснива на плану у писменој формикојим се детаљно одређује на који начин и под којим условима ће повериоцибити намирени. Прописана је садржина и начин на који план мора бити написанкако би повериоци заиста добили све информације неопходне за усвајање илиодбацивање плана.Тачно је да је Законом о стечају преузета одредба из Закона о стечајномпоступку, којом је измењен положај запослених на тај начин што отварањемстечајног поступка не долази до аутоматског престанка радног односа ex lege,

као што је то било прописано Законом о принудном поравнању, стечају иликвидацији, већ је то само разлог за отказ уговора о раду који је стечајнидужник закључио са запосленима (члан 77). Међутим и Закон о стечају у члану157. као једну од мера за реализацију плана реорганизације, предвиђаотпуштање запослених (тачка 12. става 1).Закона о стечају не садржи институт принудног поравнања, али у чл. 155–173.детаљно уређује реорганизацију стечајног дужника. Реорганизација има великусличност са принудним поравнањем у стечају из Закона о принудномпоравнању, стечају и ликвидацији.Реорганизација представља начина спровођења стечаја који подразумеванамирење поверилаца према усвојеном плану реорганизације и торедефинисањем дужничко-поверилачких односа, правног положаја дужникаили на други начин предвиђен планом. Реорганизација се спроводи ако се тимеобезбеђује повољније намирење поверилаца у односу на банкротство апосебно ако постоје економско оправдани услови за наставак дужниковогпословања. Циљ реорганизације јесте наставак пословања или делапословања, стечајног дужника, односно или опстанак стечајног дужника каоправног субјекта, а тиме, у оба случаја, и очување, односно отварање новихрадних места (чл. 155–157).Како би се креирао још директнији подстицај за дужника да на времесигнализира да постоје проблеми у пословању и покуша да се договори савећинским повериоцима о начину за њихово превазилажење, Закон о стечајуодредбама чл. 158–160, као битну новину, уводи институт унапредприпремљеног плана реорганизације. Покретање стечајног поступка узунапред припремљени план подразумева посебан, знатно скраћени поступак,који се окончава усвајањем или одбацивањем плана у року од најмање 30 донајвише 45 дана. Овај посебан поступак је и битно јефтинији – трошкови суминимални и превасходно се, односно, на пружање заштитних мераповериоцима. У поступку унапред припремљеног плана реорганизације немапријављивања ни испитивања потраживања, будући да је он заснован насагласности и подршци већинских поверилаца. Ипак, закон уводи низ одредабакојима је циљ да се што јасније утврде и потврде подаци из самог плана, као ида се пруже одговарајућа обезбеђења свим повериоцима.Поступак стечаја у складу са унапред припремљеним планом реорганизацијеможе покренути само дужник, ако при том постоји неки од закономпредвиђених стечајних разлога. Законом је прописана додатна садржинаунапред припремљеног плана реорганизације по којој је предвиђено да план,поред осталог, мора да садржи и: одредбу којом се одређује да ће потраживањеповериоца које није обухваћено одредбама плана о намирењу поверилаца, битинамирено на исти начин и под истим условима као потраживања другихповерилаца његове класе; потписану изјаву већинских поверилаца повредности потраживања сваке планом предвиђене класе да су сагласни сасадржином плана и спремни да гласају за његово усвајање; изјаву стечајногдужника о веродостојности података и информација наведених у плану; податкео поступку припреме плана реорганизације, укључујући и податке о послатимобавештењима, доступности информација повериоцима и току преговора;ванредни извештај ревизора са стањем пословних књига утврђеним најкасније60 дана пре дана подношења унапред припремљеног плана реорганизације суду,са прегледом свих потраживања и процентуалним учешћем сваког повериоца уодговарајућој класи плана; изјаву ревизора или лиценцираног стечајног

управника да је унапред припремљен план реорганизације изводљив; прегледобавеза чије се доспеће очекује у наредних 90 дана од дана сачињавања плана,према динамици пословања, као и предлог начина намирења тих обавеза.У случају усвајања унапред припремљеног плана реорганизације стечајнисудија истовремено, истим решењем, отвара стечајни поступак, потврђујеусвајање унапред припремљеног плана реорганизације и обуставља стечајнипоступак (члан 160. став 3).Одредбе о процедури подношења и усвајања плана реорганизацији у стечају,као и о правним последицама потврђивања плана реорганизације садржане су учл. 161–172. Закона о стечају.Законом је прописано у ком року се може поднети план реорганизације. Наимепредвиђено је да се план подноси стечајном судији најкасније 90 дана од данаотварања стечајног поступка. Такође је предвиђена могућност продужетканаведеног рока за период од највише 60 дана, уз образложење предлагача оразлозима продужења.План реорганизације, могу поднети стечајни дужник, стечајни управник,повериоци који имају најмање 30% обезбеђених потраживања, стечајниповериоци који имају најмање 30% необезбеђених потраживања, као и лица којасу власници најмање 30% капитала стечајног дужника.Предвиђено је да стечајни судија по службеној дужности одбацује предлогплана реорганизације ако: нису поштоване одредбе овог закона о овлашћенимподносиоцима, садржини и року за подношење плана реорганизације, анедостаци се не могу отклонити или нису отклоњени у примереном року који јеодредио стечајни судија и ако план није у складу са другим прописима. Овим јеразрешена досадашња недоумица у пракси око тога када, и у којој мери,стечајни судија улази у анализу предлога плана – стечајни судија то чини прерочишта за гласање о плану, а његово разматрање плана ограничено је напроцену постојања разлога за одбацивање плана.Закон о стечају прописује да се, по правноснажности решења којим сепотврђује усвајање плана реорганизације, стечајни поступак обуставља (члан166. став 2). На овај начин решено је спорно питање које је постојало у судскојпракси о томе да ли је после усвајања плана реорганизације стечајни поступакокончан или је још увек у току. То питање је од значаја, између осталог, и заатракцију стварне надлежности за суђење у споровима поводом стечаја у користстечајног суда – трговинског, односно привредног суда. Самим тим, наконобуставе, сва потраживања настала пре отварања стечаја дефинисана суискључиво усвојеним планом, и субјект реорганизације наставља да послује уредовом правном и привредном окружењу. Обавезе које настану након усвајањаплана немају приоритетан статус, а усвојени план не може се мењати.Повериоцима стоје на располагању редовни начини намирења ван стечаја,укључујући и извршни поступак.Међутим, према одредбама Закона о стечају непоступање по плануреорганизације представља додатни стечајни разлог. Повериоци обухваћениусвојеним планом могу поднети предлог за покретање стечајног поступка и услучају да је план реорганизације издејствован на преваран или незаконит начинили ако стечајни дужник не поступа по плану или поступа супротно плануреорганизације, под условом да се тиме битно угрожава спровођење планареорганизације. Битним угрожавањем плана сматра се поступање које је довелодо негативног одражавања на новчане токове, онемогућавања субјекта

реорганизације у обављању пословне делатности или значајног угрожавањаинтереса једне или више класа поверилаца (члан 173).

Међународни стечај (чл. 174–203)

Одредбе Закона о стечају преузете су по узору на UNCITRAL модел закона чијасе примена препоручује и који је већ саставни део националних законодавстававеликог броја држава, укључујући и државе у региону. Измене у овом делузакона огледају се у прецизнијем преводу UNCITRAL модела и његовогусклађивања са домаћом законодавном техником.Будући да је реч о модел закону, а не о конвенцији или неком другоммеђународном споразуму, његова примена не захтева посебно предвиђенепроцедуре. Припрема овог поглавља руковођена је упутствима и препорукамасадржаним у Упутству за имплементацију UNCITRAL модел закона о стечајуса елементом иностраности који је донела Генерална скупштина Уједињенихнација. Примена овог поглавља не представља сметњу за примену одредбидругих одговарајућих закона.Стечајни поступак са елементом иностраности – међународни стечај спроводисе у циљу обезбеђивања сарадње између судова и других надлежних органаРепублике Србије и стране државе која учествује у стечајном поступку,остваривања веће правне сигурности у трговини и инвестирању, заштитеинтереса свих поверилаца и других заинтересованих лица, очувања односноувећања вредности стечајног дужника, и заштите страних инвестиција.На стечајни поступак и његова дејства примењује се право државе у којој јестечајни поступак покренут ако овим законом није другачије уређено, а каоизузетак се могу навести излучна или разлучна права на стварима или правимакоја се налазе на територији Републике Србије када се примењују прописиРепублике Србије, док се за дејство стечајног поступка на уговоре о радупримењује право које је меродавно за уговор о раду (члан 175).Наведене норме о меродавном праву из Закона о стечају од великог су значајаи стога што Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља(„Службени лист СФРЈ“, бр. 43/82, 72/82, „Службени лист СРЈ“, бр. 46/96 и„Службени гласник РС“, бр. 46/2006) не садржи изричита правила оодређивању меродавног права у материји стечаја, као ни за правила онадлежности судова у стечајном поступку са елементом иностраности.

Казнене одредбе (чл. 204–206)

Закон и даље познаје две врсте кривичних дела, пријављивање лажногпотраживања (члан 204) и располагање имовином стечајног дужника послеотварања стечајног поступка (члан 205).Разлика у односу на ранији закон јесте у томе што су новчане казне за наведенакривична дела значајно повећане и то са 800.000 динара, која је била прописанакао максимум, на износ од 10.000.000 динара, која за располагање имовиномстечајног дужника после отварања стечајног поступка важи ако је кривичнодело учињено из користољубља, с тим што је код оба дела прописан и посебниминимум новчане казне од 500.000 динара.Друга разлика је у прописивању бића кривичног дела располагања имовиномстечајног дужника после отварања стечајног поступка (члан 205), тако да садапостоје два облика – један после отварања стечајног поступка, а пре ступања на

дужност стечајног управника (став 1), а други се односи на ситуацију којанастаје у претходном стечајном поступку после именовања привременогстечајног управника, док он не ступи на дужност (став 2), с тим што је код обаоблика и радња извршења је нешто другачија јер се тражи да располагањестварима и правима из стечајне масе буде без накнаде или уз накнаду која неодговара тржишној вредности.Новину представља увођење кривичног дела лажног приказивања иприкривања чињеница у унапред припремљеном плану реорганизације, за којеје прописана казна затвора од једне до пет година у случају, као и новчанаказна од најмање 500.000 динара, а ако је кривично дело учињено изкористољубља до 10.000.000 динара (члан 206).

Прелазне и завршне одредбе (чл. 207–212)

Прелазним и завршним одредбама регулисан је третман стечајних поступакапокренутих по Закону о стечајном поступку, као и по Закону о принудномпоравнању, стечају и ликвидацији („Службени лист СФРЈ“, бр. 84/89 и„Службени лист СРЈ“, бр. 37/93 и 28/96) тако што је прописано да се стечајнипоступци који су у току на дан почетка примене овог закона наставе попрописима којима су и започети (члан 207. став 1). Дакле, нови закон каогенерално правило предвиђа да ће се на раније започете поступке примењиватиранији стечајни закони, тј. да ће се наставити по прописима којима су изапочети.Изузетак представљају одредбе Закона о стечају из чл. 22. до 26, чл. 29. и 30.које се односе на стечајне управнике (именовање стечајног управника устечају друштвених и државних предузећа; лиценцу; именик стечајнихуправника; стручни надзор; извештавање; обавезно осигурање), као и члана 157.став 5. о забрани спровођење мера предвиђених планом реорганизацијесупротно одредбама закона којима се уређује заштита друштвеног капитала упредузећима која послују већинским друштвеним капиталом, које ће сепримењивати на започете стечајне поступке од дана почетка примене Законао стечају (члан 207. став 2).Закон о стечају ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеномгласнику Републике Србије“, а почиње да се примењује тридесетог дана оддана његовог ступања на снагу (члан 212.). Како је закон објављен у„Службеном гласнику РС“, бр. 104/2009 од 16. децембра 2009. године произлазида је ступио на снагу 24. децембра 2009. године, а почео да се примењује 23.јануара 2010. године.Изузетак представљају следеће одредбе, чија је примена одложена: 1) одредбео обавезном осигурању стечајних управника од професионалне одговорностииз члана 25. став 3. и члана 30. које почињу да се примењују 1. јула 2010.године; 2) одредбе из члана 25. став 4. о забрани уписа у именик активнихстечајних управника лица које је у радном односу, осим ако је запослено кодпредузетника или ортачког, односно командитног друштва, које почињу да сепримењује 1. јануара 2012. године; 3) одредбе чл. 150. до 154. о посебномпоступку у случају дуготрајне неспособности плаћања, које почињу да сепримењују деведесетог дана од дана његовог ступања на снагу, дакле 23.априла 2010. године , с тим што ће се од почетка примене овог закона до 31.децембра 2010. године одредбе чл. 150. до 154. примењивати на правна лицакоја су обуставила сва плаћања у непрекидном трајању од три године, а од 1.

јануара 2010. године до 31. децембра 2011. године примењиваће се на правналица која су обуставила сва плаћања у непрекидном трајању од две године(члан 208). Наведене одредбе члана 208. су у међусобној колизији јер сепериоди специјалне примене делимично преклапају. Наиме, период од почеткапримене закона до 31. децембра 2010. године који се односи на правна лица којасу обуставила сва плаћања у непрекидном трајању од три године, преклапа сапериодом од 1. јануара 2010. године до 31. децембра 2010. године, који сеодноси на правна лица која су обуставила сва плаћања у непрекидном трајањуод две године, а који се наставља до 31. децембра 2011. године. Вероватно је упитању редакторска грешка, па је уместо 1. јануара 2010. године, као почетакпериода који се односи на правна лица која су обуставила сва плаћања унепрекидном трајању од две године требало да буде наведен 1. јануар 2011.године који траје до 31. децембра 2011. године. Иначе, прављење разлике удужини непрекидне инсолвентности, односно блокаде рачуна, на описани начинтребало је да доведе до постепеног смањена периода непрекиднеинсолвентности који би у првој години примене закона требало да износи тригодине, у другој години две године, да би се затим у трећој години па за убудућепримењивао релативно кратак рок од годину дана из члана 150. став 1. собзиром на значајне последице покретања посебног поступка у случајудуготрајне неспособности плаћања на имовину стечајног дужника, која услучају да повериоци не уплате предујам трошкова поступка, постаје државнасвојина.Даном почетка примене овог закона, дакле 23. јануара 2010. године, престаје даважи Закон о стечајном поступку („Службени гласник РС“, бр. 84/04 и 85/05. –др. закон), члан 211.У стечајним поступцима над банкама и друштвима за осигурање, надлежности иовлашћења стечајног судије из овог закона врши стечајно веће, у складу саодредбама посебног закона којим се уређује стечај и ликвидација банака идруштава за осигурање, осим ако је тим законом другачије прописано (члан209).