obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XIX УСПЕЊЕ СЕПТЕМБАР 2010. г. БРОЈ 202

· Црна

Гор

а 1,

20 €

· Ср

бија

100

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпс

ка 2

,5 К

М ·

· за Е

вроп

у 3,

5 €;

за

Ам

ерик

у $6

; за

Аус

трал

ију

10 A

UD

·

Изабрана дјелаАрхиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕХиландар, XVI век

besjeda

Mит

рополит

АМ

ФИ

ЛО

ХИЈЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа.Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спа-су мојему. То су, драга браћо и сестре, ријечи Пресвете Бо-городице које је она изговорила када је чула архангелски глас. Глас архангела Гаврила који је јавио њој, небу и земљи и цијелој васиони и свијету најрадоснију вијест: да ће она заче-ти, да ће родити Сина и да ће му бити име Исус.Ријечи Пресвете Дјеве у којима је садржана сва њена душа и њено срце: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спасу моме. Те њене ријечи ми, хришћани, крштени по заповијести Сина њеног и крштавани у име Оца и Сина и Духа Светога, непрекидно понављамо кроз сву историју до да-нас, учествујући тиме у њеној радости на коју нас је она при-звала не само тим ријечима, него они чудесним догађајем: рођењем њенога Сина Јединороднога ради нас и ради наше-га спасења, од ње Пресвете Дјеве.Овом свијету, препуном страдања, горчине и смрти нема веће утјехе, ни веће наде, ни радости од радости коју је посвједочила Пресвета Дјева. Од радости која је кроз њу и преко ње остала као квасац, свети квасац који се замјешује, тијесто људске историје. Радости која је са неба дошла и земљу од гробнице преобразила у радионицу живота и мјесто гдје се открило лице Живога Бога и мјесто гдје су људи призвани да узрастају у мјеру раста висине Сина њеног Јединородног.Ми пјевамо Пресветој Дјеви. И данас смо овдје пјевали и у свим храмовима њој посвећеним то пјевамо: „В рождествје дјевство сохранила јеси... - у рођењу сачувала си дјевичанство. Својим успењем, својим уснућем, својим престављењем нијеси нас оставила, него си са нама остала. Преставила си се Животу ти, која си мајка Живота и зато ми те молимо да спа-сеш душе наше.“У овој светој пјесми Цркве Христове сачувана је и откриве-на сва тајна Пресвете Дјеве. Родила и дјева остала! Отишла из овог свијета и међу нама остала! Јер, преставила се живо-ту - није отишла у смрт, у таму, у ништавило, као што вјерују мракољупци, и стари и нови, него је из пролазног живота от-ишла у бесмртни живот.Отишла је ономе Животу Кога је родила, Кога је у утроби својој носила, вјечном и непролазном Сину свом Јединородном, вјечном Слову Божијем кроз Кога је све постало што је постало и без Кога ништа не постоји што постоји. Он, Који је извор свакога живо-та се, кад

је дошла пуноћа времена уселио у Пресвету Дјеву и преко њене утробе освештао све утробе мајки и претворио их у радионицу вјечнога и непролазнога живота. Научио људе да се, зачињући се и рађајући се овдје на земљи зачињу и рађају, не за смрт и про-лазност, него за бесмртност и за живот вјечни.Пресвета Дјева је свједок бесмртног, непролаз-ног људског достојанства. Она је носилац тог достојанства. У њој се остварило то вјечно и непро-лазно људско достојанство. У чему се оно састоји? Састоји се у том дару Божанском, у тој могућности да се човјек као смртно, пролазно биће причести, сједини са бесмртним Богом и постане једно са Њим. Да се обожи, да уђе у Царство Божанско, да прими Духа Светога. Људски дух, кратки, пролазни, да се причести, да прими у себе вјечног и непролазног Духа, Животворног Духа. Оног Духа, Који је сишао на Пресвету Дјеву и освештао њену утробу и она си-лом Духа Светога родила Сина Јединороднога.Свако рођење на земљи послије Христовог рођења од Пресвете Дјеве призвано је да постане рођење слично том рођењу. Свако дијете које се на земљи роди, сваки човјек је призван самим својим ула-ском у живот, призван је на вјечни и непролазни жи-вот. Та порука, та истина, та блага вијест, откривена у Пресветој Дјеви толико је потребна данас нама, савременим људима, савременим Европљанима у овом времену које све више као да жели да се одвоји од Бога, да побјегне од Бога, да се отуђи од Бога, мислећи да може без Бога да живи. И све више се погружава у материју, у оно што је пролаз-но, у оно што је смртно, па умјесто да се савремени човјек на основу искуства људског, историјског и ве-ликог опита светих Божијих људи, намјесто да буде зрелији од покољења претходних и да још дубље повјерује и пригрли своју бесмртност и вјечно достојанство, он као да се поново враћа у она пре-потопска времена.

Намјесто да се клања Творцу - клања се тво-ревини. Намјесто Бога да поштује - са-

мог себе проглашава за божан-ство. А шта је човјек коме

је душа у носу? Људски живот шта је дру-

го, него као цвијет који

процвјета

Родила и дjева остала!Отишла из овог свиjета и

међу нама остала!

3

септем

бар / 2010 / svetigora

у пољу и прецвјета и не зна се ни мјесто гдје је био? Зато је древни пророк и рекао: проклет човјек који се узда само у човјека!Човјек сам за себе је нико и ништа, човјек са Богом и у Богу је божанско достојанство и величанство, не-пролазно биће, вјечно биће. Свједок те вјечности, бесмртности и непролазности људске јесте Пре-света Дјева - зато она привлачи покољења, иако ми, људи, по својој слабости много што не разумијемо у њеној тајни. Не можемо схватити како то да је ро-дила и да је дјева остала. Како то да се упокојила, да је умрла, а да је носилац живота и да је међу нама остала? И много тога другог у њеном животу је за нас тајанствено, али без обзира на то људи имају неко чуло у себи, неизбрисиво осјећање да се у Пресветој Дјеви скрива и открива нешто велико и страшно за све нас људе.Зато су људи кроз вијекове подизали толико хра-мова Пресветој Дјеви. Занимљиво је да је највише храмова подигнутих у свијету у свим хришћанским земљама Успенију Пресвете Богородице, што значи њеној смрти, њеном уснућу. Зашто баш томе? Зато што се у њеном уснућу открива велика истина да је човјек бесмртно и непролазно биће, јер она се пре-ставила животу, а не смрти. Она, која је мајка жи-вота. А човјек је биће које чезне за животом, за не-пролазним животом. Зато све што ради на земљи: и куће које гради и болнице које зида и сваки његов посао је, уствари, свједочанство да човјек хоће да се избави од смрти, од пролазности, иако није тога довољно свјестан. И зато човјек чезне за Пресветом Дјевом јер у њој открива своје достојанство, своју љепоту, своју чистоту. Оно што је најсавршеније и најузвишеније, оно што недостаје смртном и про-лазном човјеку у Дјеви се открива и јавља. Зато то-лико храмова Пресветој Дјеви, зато је данас толико и сабора широм Православног свијета који су са-брани око њенога светога лика, као што смо и ми вечерас овдје сабрани око пречистог лика Дјеве Богородице Савинске. Сабрани преко ње око Сина њеног Јединородног чезнући за љубављу, истином, чистотом, цјеломудреношћу, правдом, утјехом, за вјечним животом, за избављењем од болести, од незнања, од мржње и зла које је толико присутно данас у свијету и којег смо ми данас жртве и гријеха свога ради али и гријеха модернога свијета ради.

Васкрсења не бива без смрти...Ево, данас, на крају XX вијека наш народ и наша Црква су по ко зна који пут поново приковани на стуб срама, на Голготски крст. Није то први пут и није лако схватити ово страдање, ово гоњење све-тосавског народа. Нама се понеки ругају, исмијавају нас: ти Срби само што знају је да говоре о своме му-чеништву, о своме страдању почевши од Косова. Они су безуман народ - своје поразе прослављају као своје побједе, нарочито свој Косовски по-раз. Међутим, има у томе неке велике истине, већ древни светитељ Цркве хришћанске православне је говорио: тамо гдје је страдање, тамо је Дух Све-ти. Васкрсења не бива без смрти, страдање је крста

добродјетељ и благо оном човјеку и оном народу који по-страда.У неком древном запису сам пронашао како је у Александрији један свети епископ тога времена, Александар, видио једну жену како сво вријеме током службе Божије плаче у цркви. Кад се служба завршила он ће је питати: „Сестро, зашто побо-гу толико плачеш, шта ти се то догодило? Да ти није муж умро? Није, каже, свети оче. Јесу ли ти здрава дјеца? Јесу. Да нијесте гладни? Имате ли кров над главом? Све нам је то Бог подарио, свети оче. Па зашто, побогу, плачеш?“ А жена ће рећи: „Свети оче, ево већ три године дана немам ниједног искушења, па се питам што ме Бог заборавио.“Ако је по искушењима, заиста нас Бог није заборавио! Није за-боравио ни 1389, ни 1690, ни 1738, ни 1804, ни 1914, ни 1945, ни 1990, ни 1999. године. Ево, данас и овдје међу вама сигур-но има оних који су остали без својих огњишта, без својих до-мова, без гробова својих предака, чије су светиње спаљене, нарочито они који су последњих мјесеци побјегли са на-шег светог огњишта косовско-метохијског. Тамо су храмо-ви запаљени. Преко 100 храмова! Чак и они храмови који су опстали у вријеме турског петвјековног ропства, као што је храм подигнут у вријеме краља Милутина у 14. вијеку у Мушу-тишту - ено, и он је данас претворен у гомилу камења. А да не говоримо о храмовима у Клини, у Ђураковцу, у Истоку, у Сиги, у Брестовику, у Бијелом Пољу, у Ђаковици, у Приштини, Пећи... Мученички храм Свете Тројице у Ђаковици већ једанпут ру-шен ‘49. од безбожника, ено га поново срушен од нових без-божника под покровитељством савремених европских тира-на, званих демократама. Храмови и манастир Свете Тројице у Мушутишту... Манастир Светога Марка Коришког - чувени ма-настир, вјековно духовно средиште - ено га, данас претворен у гомилу рушевина. Манастир Бинач и други многи храмови и манастири претворени у рушевине, а да не говоримо о мно-гим закланим, киндапованим за које се не зна. Да не говори-мо о томе шта је преостало од нашег народа и наших светиња на Косову и Метохији. Да су они данас као у кавезу, као Индијанци што се налазе у резерватима у Америци, тако су данас и Срби у резервату на својој предачкој земљи на Косову и Метохији, под покровитељством НАТО пакта и Уједињених нација. А Пећка Патријашија - ко би сад отишао тамо, видио би

да је сва опкољена бункерима, тенковима, рефлекторима. Јер, да није тога она би већ сагорела и у плам била претворена као и други манастири: Дечани, Гориоч и Грачаница.Велико је и страшно страдање и искушење сишло на овај на-род поново на крају XX вијека. Па се питамо: Зашто, Господе, зар није доста? - као што се питао и велики патријарх Арсеније III Чарнојевић: „Зашто Господе? Зашто мој народ и ја морамо бјежати дан-ноћ, без одмора, путевима којима нијесмо ишли и бјежати у туђину?“ Зашто Господе оволики народ са Дал-матинског Косова, из Славоније и из других крајева Босне и Херцеговине, са Косова и Метохије - ево га, данас хиљаде, сто-

Пресвета Дјева је свједок бесмртног, непролазног људског достојанства. Она је носилац тог достојанства. У њој се остварило то вјечно и непролазно људско достојанство. У чему се оно састоји? Састоји се у том дару Божанском, у тој могућности да се човјек као смртно, пролазно биће причести, сједини са бес-мртним Богом и постане једно са Њим.

4

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

IZ SADR`AJA:

18.

16.

14.

26.

49.

•

•

•

•

•

Богословље 7Чудо 20Мајке хришћанке 36Путопис 40Медицина 52Хронике 55

АЛЕКСАНДАР Вујовић

предсједник Србије Борис Тадић на Цетињу

превод: Митрополит АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

разговор са Наташом Нинковић

Архиепископ атински и цијеле Грчке Јероним

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установаМитрополије црногорско-приморске

Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован

Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић

Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић)Оперативни уредник: Рајо Војиновић

Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић

Секретар редакције: Татјана Марјановић

Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јеромонах

Никодим (Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна Тодоровић

Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић,

Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић, Милана Бабић

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић,Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев)

септембар 2010 / број 202

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:COBADEFF/400876825101 EUR/400876825100 Other CurrenciesNLB Montenegrobanka AD PodgoricaSWIFT CODE: MNBAMEPG/ME25530005120005043078"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"81250 CETINJEMONTENEGRO

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705

e-mail: svetigora.urednik@gmail.comШтампа: , Суботица

Фотографија на насловној страни:Митрополит Амфилохије са дјецом на XI Дјечјем сабору.

Ходите у заJедништвупутевима предака

90 година од васпостављања Српске Патријаршије

НЕМА НИЧЕГА БЕЗ ИСКРЕНОСТИ

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XIX УСПЕЊЕ СЕПТЕМБАР 2010. г. БРОЈ 202

· Црна

Гор

а 1,

20 €

· Ср

бија

100

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпс

ка 2

,5 К

М ·

· за Е

вроп

у 3,

5 €;

за

Ам

ерик

у $6

; за

Аус

трал

ију

10 A

UD

·

Изабрана дјелаАрхиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

Може ли jедно зависно друштвода учи младе слободи?

КЊИГА ЈЕСТИРИНА

тине хиљада - остао без свога огњишта, без својих домова, без својих храмова, поскитан по свијету пред очима читавог свијета? И да буде загонетније оно што се догађа, не само што је поскитан, него нико и не види колико је дубока његова рана и ко-лико је дубоко његово страдање.Кажем ја неким моћницима који су ових дана дола-зили у Пећку Патријашију: наше новије страдање почиње ‘41. Године - ми од ‘41. године сунца нијесмо видјели. Прво окупација, па онда братоубилачки рат и револуција, па онда мрачни бољшевичко-титоистички тоталитаризам, који је тако дубоко зга-зио светињу душе овог народа и оскрнавио ту душу и ко зна да ли ћемо се од те прљавштине, те гадости и тога мрака икада више моћи ослободити. Па кад смо мислили 90-тих година: ево, Бог нас посјетио и помиловао - тек онда је кренуло све како не треба, тек онда се народ нашао на новом распећу.

...Страдање је крста добродјетељВећ је Симеон Богопримац рекао Пресветој Дјеви да ће мач срце њено пробости, што се догодило на распећу њеног Сина Јединородног. И то што се до-годило са Христом, вјечном правдом Божијом, ис-тином Божијом- то се несумњиво догађа и са свим оним људима у историји који су носиоци те правде, те истине Божије.

Ми смо, браћо, грешан народ. Ми смо свегрешан народ и то види Бог, а и ми то видимо. Много је зла у нама. Много је маловјерја у нама, много је невјерја у нама, много је безбож-ништва у нама, много је прљавштине моралне у српском народу. Много је мрака у нама, много је мајки чедоморки у српском народу - међу ријетким земаљским народима. Мно-го је омраза у нашем народу. То видимо и ових дана - гледа-мо, па зебемо шта ће се још догодити крајем овога вијека и почетком новога. Много је у нама онога што унижава наше достојанство. Али, без обзира на све то једну утјеху имамо - ми смо страдални народ. Бог нас походи искушењима и Бог нас походи часним крстом Својим, што значи да нас воли Бог, да нас Бог није заборавио. Јер, док смо на распећу, али при-том благосиљамо Бога - има за нас наде, има за нас спасења. Зато је велика и дивна ова ријеч Пресвете Дјеве: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу спасу моме. Нема љепше пјесме коју би данас запјевао овај светосавски род српски осим те пјесме Пресвете Дјеве. У овој тузи, у овом јаду, изгнаништву, мраку, у овој несрећи нема нам друге, него да запјевамо ту радосну пјесму Пресветој Дјеви у нади да ће добро побиједити зло, да ће мржњу разагнати љубав, да ће свјетлост обасјати и разагнати таму и у нама и око нас. Да ће Бог вратити утјеху и подарити онима који су безујтешни, да ће Бог поново сабрати и прибрати овај народ и вратити га оном путу којим је он ходио вјековима - светосавском путу.Зато, и ове свете ноћи запјевајмо. И они који су тужни, који су радосни и који су прогнани и који су уцвјељени и који су оста-

ли без хранитеља својих - има их овдје и таквих, не мало - запјевајмо ту радосну пјесму Пресвете Дјеве. Јер, јачи је Онај Који је у нама него ли силе демон-ске које су око нас. То нам свједочи сва историја, само уколико будемо обновили своју вјерност Хри-сту Богу, очистили себе од гријеха и вратили се правом, истинском путу Божијем. Нека би молитвама Пресвете Дјеве Господ погле-дао и на наш народ и нека би Господ благословио и наше страдалнике на Косову и Метохији који су на распећу!Нека би Бог подарио и нашим главарима мудро-сти и разума да не воде народ у земљу недођију, него да изведу народ на прави, истински пут и да му допусте да обнови своје достојанство, своје заједништво, свој мир и своју слогу - оно што нам треба. Нека би Бог молитвама Пресвете Дјеве и све људе и све народе обновио силом Својом и об-новио у људима то осјећање вјечног и непролаз-ног достојанства и знање које нам дарује Пресве-та Дјева. Јер, сви земаљски народи - не само наш - призвани су да иду тим путем и да се обнављају том силом, снагом и тим знањем, мудрошћу и жи-вотом и свјетлошћу, истином и правдом коју нам је Пресвета Дјева родила и коју је оставила остајући међу нама, преставивши се животу. Она, која је мајка живота.Господу нашем, дивном у Пресветој Дјеви и у свима Светима, свима страдалницима и мученицима нека је слава и хвала у вијекове вијекова.Амин.

Бесједа изговорена у манастиру Савинана Успеније Пресвете Богородице 1999. г.6

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

bogo

slovq

eархим

андрит П

ЛА

КИД

А Д

есеј

ИСУСОВА МОЛИТВА ИМОЛИТВА СРЦАесто се дешава да изразе „Исусова молитва“ и „молитва срца“ употребљавамо као еквивалентне.

Ако се овим изразима да њихово пуно значење, ако се они разумеју у њиховој пуној снази, они нису еквивалентни. Исусова молитва може да буде, у зависности од степена духовне зрелости, или „делатна молитва“ или молитва срца.Шта је Исусова молитва? Неки више воле да говоре о „молитви Исусу“. Мислим да се овде ради о неразумевању разлога због којег кажемо „Исусова молитва“. Ова молитва није просто молитва упућена Христу. Много других молитава, у литургијским служебницима или у молитвеницима, je упућенo Христу. Оне се ипак не називају Исусова молитва.Оно што је својствено Исусовој молитви јесте најпре да се она састоји од имена Исусовог, које представља њену суштину.[...]Исусово име је реч-икона. Изображавајући личност Христа, Богородице или неког светитеља, икона постаје место њиховог присуства, исијавања благодати и њиховог заступништва за нас. Због чињенице да представља Христа, његову Свесвету Мајку или неког светитеља, њеним посредништвом, ми се користимо духовним зрачењем, снагом Васкрслог Христа или милосрдним присуством светитеља или светитељке, који нас заступају на сасвим посебан начин када целивамо њихове иконе.У истом смислу, и када се молимо Исусовом молитвом, име Исуса које изговарамо је на неки начин икона Христова, и преко овог божанственог имена, мада је оно по суштини људска реч, дотиче нас се обожавајућа енергија Христа Васкрслог. То је нека врста свете тајне, видљиве стварности преиспуњене делатним присуством Христа. Одатле потиче снага и моћ призивања преслатког имена Исусовог.Али, када ова молитва може да се назове молитвом срца? Неколико одломака из „Духовних беседа“ Светог Макарија Египатског, помоћиће нам да ово разумемо:

„Када се неко приближава Господу, треба најпре да приморава себе на вршење добра, чак и ако његово срце то не жели, чекајући увек Божију милост са непоколебљивом вером. Немајући љубави, нека приморава себе да воли, немајући милостиво срце, нека приморава себе на састрадавање, нека приморава себе да подноси презир, да остане миран када га ниподаштавају, да се не вређа када га сматрају ни у шта и бешчасте, по речи: „Не сматрајте сами себе мудрим“ (Рим 12, 16). Немајући духовну молитву нека приморава себе на молитву. Када

Бог види како се он бори и приморава себе, док његово срце то не жели, Он ће му дати истинску духовну молитву, истинску

љубав, истинску благост, састрадавајуће срце, истинску доброту, једном речју, Он ће га испунити даровима Светога

Духа“.Ово у великој мери расветљава ствари. Свети Макарије нас учи да треба прво да творимо врлине и молитву и када не осећамо жељу за тим, храбро и приморавајући себе, само зато што реч

Божија то захтева. Ово не значи да је Божија благодат одсутна. Без ње ми не би могли ништа да творимо, али је њено присуство неприметно. Имамо утисак да све зависи од наших напора, да напорним веслањем покрећемо своју барку. И потребно нам је да увек наново отпочињемо ово делање, да се враћамо речима молитве сваки пут када обраћајући пажњу приметимо да се наш ум смућује расејаношћу.Ово је прва фаза Исусове молитве. Још увек не можемо да говоримо о „молитви срца“.[...]Свети Макарије у наставку горе цитираног текста настоји на чињеници да овај напор треба да се прошири на све врлине, а не само на молитву, која не може да се изолује од целокупног духовног живота:

„Ако неко немајући молитву, приморава себе само на молитву, да би задобио њену благодат, али не приморава себе на благост, смиреност, љубав, и на друге Господње заповести, не бринући се, не трудећи се и не борећи се да задобије ове врлине у пуној мери када то зависи од његове воље и слободног избора, понекад ће му бити делимично дата, по његовом тражењу,

благодатна молитва у починку и радости Светога Духа. Али што се тиче његовог опхођења оно се не мења. Њему

недостаје благост, зато што се није потрудио да је задобије нити се припремио да је прими. Недостаје му смирење,

зато што га није тражио и није приморавао себе да би га задобио. Он нема љубави према свима зато што

се није побринуо о њој, није је тражио у молитви, нити делатно. Њему недостаје вере и поуздања у

Бога; не познајући самога себе, он није уверен у своје сиромаштво и није уложио напор да у

својој муци тражи од Бога чврсту веру у њега и истинско поуздање. “

Свеукупност ових напора сачињава оно што Оци, од Евагрија Понтијског називају

делатни део духовног живота (πραξιV). Када се човек очисти од својих страсти

и порока, када достигне истинско смирење и када Бог нађе за добро, Он ће му дати дарове Светог Духа; тада започиње друга фаза духовног живота, сазерцатељна фаза (θεωριa).Човек дакле, не треба више са напором да покреће своју барку, него треба да рашири једра, да употребимо опет поређење Светог Јована Лествичника, да би се препустио руководству Светога 7

септем

бар / 2010 / svetigora

Духа, односно унутрашњим просветљењима и божанским двиговима које ће Дух у њему подстаћи, омогућујући му да дела спонтано, са лакоћом и радошћу.Онај ко заиста хоће да угоди Богу, да добије од Њега небеску благодат Светога Духа, да узраста и да постане савршен у Духу Светом, треба да приморава себе на извршавање свих заповести Божијих и да њима подчини своје срце које то не жели... Тако, молећи се и преклињући Господа, биће у потпуности услишан, примиће благодат да окуси Бога и биће причасник Светога Духа и тако ће учинити да се умножава и да расте благодат која му је била дана и која налази своје место одмора у његовом смирењу, његовој љубави и благости.Сами Дух му ово дарује и учи га истинској молитви, истинској љубави, истинској благости, на које је он приморавао себе (...) Сами ће се Дух молити у нама, учећи нас истинској молитви, коју ми сада не можемо да поседујемо, чак и када приморавамо себе.Само тада можемо да говоримо о „молитви срца“,

„духовној молитви“, или о „примању Светога Духа“. Свакако, ова фаза духовног живота садржи различите аспекте и не искључује тренутке беспомоћности и напуштености од стране Господа, ради педагогије. Исусова молитва и овде налази своје место, али могу да се пројаве и друга стања молитве вођена Светим Духом. Метод за достизање

овога не може да постоји јер све зависи од благодати Божије и од човековог смирења. Ипак, можемо да кажемо да Исусова молитва, изговарана у делатној фази духовног живота, може да припреми душу више него други облици молитве. У ствари, она води извесном осиромашењу дискурзивног схватања, она не подстиче разум на размишљања, на мноштво разматрања. То је једноставно мољење душе пред Христом, које већ садржи велико поједностављење умне активности и које тиме води човека откривању његових унутрашњих двигова (инстиката) урезаних у њега Светим Духом, који чине саму суштину молитве.Блажен је човек који познаје своју слабост, јер ово познање постаје за њега основа, корен и узрок сваког добра. Јер, када неко позна и истински осети своју слабост, он учвршћује своју душу против раслабљености која помрачује познање и повећава своју будност. Али, нико не може да осети своју слабост ако му се не дају, макар и у мањој мери, искушења која ожалошћују тело или душу.

Уочавајући своју слабост и Божију помоћ, он ће одмах познати величину ове. [...] Када човек зна да му је потребна божанска помоћ, он повећава своје молитве. Што се више моли, његово срце постаје смиреније, јер не можемо да се молимо и да тражимо без смирења. „Срце скрушено и смирено, Бог неће одбацити“ (Пс 50,17). Док се срце не смири, немогуће му је да избегне расејавање јер смирење сабира срце. Када се човек смири, одмах га окружује милост Божија и срце осећа божанску помоћ. Оно открива да у њему расте снага која га утврђује у поуздању. [...]Од тада човек налази радост у молитви пуној вере. Његово срце је просветљено поуздањем. Он је далеко од некадашњег слепила и једва изговаране молитве. Пошто је ово схватио, он поседује молитву у својој души као ризницу. Његова радост је тако велика да се његова молитва претвара у поклик благодарења. То је рекао онај који је дефинисао сваки аспекат духовног живота: „Молитва је радост која проузрокује благодарење“. Овде говори о оној молитви која претпоставља познање Бога, односно која долази од Бога.Човек се од сада моли без тешкоће и труда, као што је то био случај пре него што је осетио ову благодат, у радости срца и одушевљењу непрестано се у њему рађају благодарно-делатно покрети, он непрестано нечујно преклања колена. Преплављен одушевљењем и запрепашћеношћу пред искуством благодати Божије, он неочекивано подиже глас, хвали и слави Бога, увећава благодарења, говори у крајњем одушевљењу.Онај који је истински, а не замишљено, стигао до овог стања, и који посматра све ово у самоме себи и који је уочио различите аспекте благодати, благодарећи свом великом искуству, познаје ово о чему се говори и зна да овде нема ништа противно истини. Нека од сада престане да размишља о испразним стварима и пребива са Богом непрестаном молитвом, испуњен страхом и ужасом при помисли да буде лишен изобиља ове потпоре.Сва ова добра за човека долазе од признања његове слабости. Наиме, у својој великој жељи за Божанском помоћи, он се приближава Богу истрајавајући у молитви. У оној мери у којој се он приближава Богу по унутрашњем расположењу, Бог се приближава њему Својим даровима и не лишава га Своје благодати због његовог великог смирења. Он је сличан удовици која није престајала да преклиње судију да је одбрани од њеног противника (Лк 18,15). [...]Праведник који нема свести о својој слабости ходи по ивици мача и није далеко од пада нити од дивљег лава, односно од демона гордости. У ствари, ономе који не познаје своју сопствену слабост недостаје смирења, а ономе коме недостаје смирења недостаје савршенство. [...]Зато и Господ даје светима средства да стекну смирење, имајући срце скрушено и пламену молитву, да би они који Га воле могли овим смирењем да Му се приближе. Често их страши природним страстима, падовима због срамних и нечистих помисли; често увредама, неправдама и осуди од људи; понекад болестима и телесним немоћима; понекад сиромаштвом и недостатком потребног; понекад мучењем претераног страха, остављеношћу, отвореним ратом који води нечастиви који проузрокује ужас, понекад опет другим погибељним стварима.Све се ово дешава да би људи могли да имају средства да постану смирени и да се не би раслабили немарношћу. Може да се ради о стварима које онај што се бори треба сада да претрпи или о страху од будућих ствари. У сваком случају, искушења су неопходна за добро људи.

Изворник : SOP, n0327, април 2008.Са француског: сестринство манастира Бања

Ипак, можемо да кажемо да Исусова молитва, из-говарана у делатној фази духовног живота, може да припреми душу више него други облици мо-литве. У ствари, она води извесном осиромашењу дискурзивног схватања, она не подстиче разум на размишљања, на мноштво разматрања. То је једноставно мољење душе пред Христом, које већ садржи велико поједностављење умне ак-тивности и које тиме води човека откривању његових унутрашњих двигова (инстиката) уреза-них у њега Светим Духом, који чине саму суштину молитве.

8

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

reporta`a РАЈО Војиновић

Сабор на мјесту апостолскомЊегово Високопреосвештенство Архиепископ

цетињски и Митрополит црногорско-примор-ски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Г. Јован служили су 12. јула, поводом Петровда-на, Свету Службу Божију у Цетињском манастиру.Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво из Митрополије црногорско-приморске, из других епархија СПЦ и из других помјесних Православних Цркава, уз појање хора „Свети Сава“ из Подгорице.

„На овај саборни дан у овој светињи Пресвете Богороди-це, код ћивота Светог Петра Цетињскога, у свјетлости Све-тих апостола Петра и Павла, прослављамо и Светога Петра

Прослава Петровдана на Цетињу

Цетињскога“, рекао је владика Јован у литургијској проповиједи бројним вјерницима сабраним из раз-них крајева Црне Горе, „Увијек треба да преиспитујемо своју вјеру саборним живљењем и саборним умом. Ево те прилике, ево благослова овога дана који ће нам дати одговор на наше недоумице. И добро је кад човјек пита и запита се над собом гдје је. Да ли смо заиста те јаке вјере апостолске, да ли заиста осјећамо немоћ као апостол Павле приликом толиких откровења.“Након Литургије епископи су предводили литију до Ћипура, гдје се налазе темељи старог Цетињског мана-стира и древног храма Светих апостола Петра и Павла.

9

септем

бар / 2010 / svetigora

Потом је благосиљан славски колач, а онда је ми-трополит Амфилохије одржао бесједу.„Ево нас и ове године на овом апостолском мјесту, на темељима древног храма посвећеног првовр-ховним Апостолима. Ове године обиљежавамо и прослављамо, поред овога дивнога празни-ка, и два знаменита догађаја новије историје Цетињске митрополије и Православне Цркве Српске. Ове године обиљежавамо деведесет го-дина од упокојења знаменитог митрополита Црне Горе и Брда Митрофана Бана. Много је оно-га што би требало рећи о овом великом и дивном архијереју Цркве Божије. Други догађај, друга личност које се сјећамо, јесте његов наследник на столици црногорских митрополита, некадашњи пећки митрополит, а потоњи патријарх српски Гаврило Дожић. Упокојио се прије шездесет годи-на, 1950. године у Београду. Добро је да се сјетимо данас ове двојице јерараха наше Свете Свето-савске Цркве, јер су они записали своја имена у књигу живота. Нека би им Господ подарио рајско насеље, а нама да наставимо њихово свето дјело, апостолско дјело, дјело које су они наставили од својих претходника, дјело утврђења јединства Светосавске Цркве и дјело утврђења Једне, Све-те, Саборне и Апостолске Цркве“, рекао је влади-ка Амфилохије.На крају светковине у Богословији Светог Петра Цетињског је приређена славска трпеза љубави.

Литија од Цетињског манастира до Ћипура

Освећење славског колача на темељимадревне цркве Св. апостола Петра и Павла

10

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

razgovor

С обзиром на то да је иза Вас велико сликарско искуство ја би жељела да овај разговор започнемо једним освртом на почетке Вашег стваралаштва.

Ја сам као прво ишао на Академију за примењену уметност. Доцније сам прешао на Ликовну академију, јер сам осетио да имам већи смисао за ликовну уметност него за дизајн,

тада је то била примењена уметност сада се то назива дизајн. Завршио сам ту школу која је била под великим утицајем ев-ропског сликарства, највише француског. Уосталом, читаво кретање које се дешавало у Европи одражавало се на нас у Југославији. Кад сам шездесетих година стигао у Париз нисам могао веровати да ћу видети оригинале дела које сам гледао у библиотеци преко репродукција. Просто је за мене то било чудо. То је била младалачка занесеност: читав је мој младалач-ки живот био концентрисан на уметност, на сликарство. На-равно, то пролази: кад вам се пружи прилика да одете у Париз и да видите париске музеје и све остало онда касније, како се формирате, тражите нова сазнања и нове поставке. Пронашао сам нов начин гледања и рада, то је била медијална концепција. То мора да се види, то не може да се објасни.Постали сте добитник три међународне награде...Негде 1967. или 1968. године добио сам три међународне на-граде. То је било у другом периоду мог стваралаштва, када сам пронашао једно гравирање са иглама, што мени у шали кажу гребање... На тај сам начин могао да извучем неверо-ватне светлосне ефекте. Ишао сам на ту светлост и имао могућност да савладам материју са тим, да то више не буде ни платно, ни боја, него ми је био концепт да то буде светлост.Да ли се то супротставља ономе што сте учили на Академији и ономе за што сте рекли да је европска концепција сликања?Није било супротности, то је била једна надоградња. Када се ви бавите нечим и истражујете онда већ имате основу у не-чему, тако да је искуство које сам стекао у првом периоду ушло у овај други део и обогатило га. Отуда је произашао тај дуални свет, свет у коме живимо и свет коме одлазимо. То је за мене било решење: да направим слику која ће бити оправослављена, духовна и која ће стајати на зиду. На излож-би у Прогресу 2003. г, коју је отворио митрополит Амфилохије, су свештеници питали патријарха Павла да ли таква умет-ност може да уђе у храм. А он им је одговорио, то је било око Божића: „Ово је божићна химна“. Врло ми је драго што је патријарх Павле био на свим мојим изложбама. Новинари и људи који се баве уметјношћу и пишу о томе Вас након рада на храму Светог Саве пореде са Андрејем Рубљовом...Ја сам ушао у састав екипе која је радила на уређењу Храма када ми је митрополит Амфилохије рекао: „Ајде Коста, ради Светосавски храм“, негде око 2003. г. Почео сам да радим, без икаквог решења, просто сам почео да радим, чак сам и остао сам, радио сам и рекао: „Ово ће бити мој монашки сликар-ски живот.“ Мислио сам - радићу годину, две, међутим отег-ло се шест година пуних. И данас ми говоре како ћу ја то ра-дити, ја не знам хоћу ли, нико ми званично није рекао. Но, то није толико ни важно, важно је што сам ја радећи то открио неке друге вредности које могу да се примене на све храмове. Ја не кажем да сам ја то открио. То ми је дато. Као да идете у једном правцу, па откријете сасвим други који не очекујете, а

који је много важнији од онога ка чему сте пошли. И тако се то десило да сам избацио са фреске контуре тамних површина и међу њих убацио белину, бело. И одједном се десило да је онај део који ја урадим добио једно извесно олакшање, десило се нешто... Мало је незгодно да ја говорим о томе, тако кад го-воримо то је као нека врста хвалисања, али на из-вестан начин говорим као да то није моје. Као да је мени то дато и сад сам принуђен да са Вама разго-варам о томе како сам ја то добио, како сам ја постао богат... Знате, незгодно... Кад Вам се да такво богат-ство онда Ви треба да га пренесете другима... Деси-ло се нешто лепо, нешто што човека освежава. Де-сила се једна лепота. Појавила се таква лепота која на неки начин човека подиже, диже га, осмишљује га. Нисам веровао да сликарство може нешто тако да уради. Међутим, сад ми кажу неки људи, који су видели те моје слике, да су радост, да су веселе и да уживају у томе. То је велики комплимент и ја сам захвалан што сам могао да њима пружим то што је мени дато.Ми ћемо овде у Црној Гори имати прилику да ви-димо то што Ви радите. Ако Бог да треба да почну радови на мозаику на храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Онда ћемо моћи и ми да се радујемо и уласку у храм и Светој служби и ономе што видимо. Ако Бог да. Не бих да говорим ништа ни о чему док се то не уради. Ако Бог да да буде, бићу ја заједно у радости са вама.

Свако лоше време истакнеправе вредности

Током посјете Митрополији црногорско-приморској у јулу ове године наш познати сли-кар Коста Брадић је дао интервју за радио Светигору. Говорио је о свом умјетничком путу, познанствима из младости са митро-политом Амфилохијем, епископом Данилом Крстићем,преподобним о. Јустином Поповићем, патријархом Павлом... О раду за који је добио три међународне награде, о будућем раду на Храму Христовог Васкрсења у Подгорици...

11

септем

бар / 2010 / svetigora

Наравно да сте се кроз школовање и сликање упознали са Византијом, али одакле порек-ло води Ваша садашња преокупација управо Византијом?1970. г. сам путовао са ћерком и женом у Атину. Тамо су онда били оци Амфилохије, Иринеј, Атанасије, Артемије... Када смо дошли тамо, они су ме упутили на оца Стаматиса. Отац Стаматис је у то време био војни лекар, а почео је да се бави иконографијом. Његова госпођа, пошто је знала да сам ја сликар, је хтела да нас одведе код иконописаца Лепуре, по-знатих грчких иконописаца који су парализовани до пола. Дошавши код њих, рекао сам мојој госпођи и ћерци да не иду код њих пошто су болесни него ја ћу ићи код њих. Кад сам отишао тамо видео сам два светитеља, са лица им је зрачила светлост. Брзо сам се вратио одатле, узео моју девојчицу Марију и довео је. Један од њих је ставио на крило и певао јој је... Ја сам гледао и нисам могао да верујем да сам у друштву светитеља. Шта се испоставило касније? Моја ћерка је отишла у искушенице. Jа сам инситирао да ми поро-дица буде хришћанска, за остало ме није интересова-ло шта ће бити: професори, мајстори, шустери... Било ми је битно је да су хришћани. И Марија је дошла дот-ле да је хтела да се замонаши. Било јој је седамнест или осмнаест година и била је у Ћелијама. Отац Јустин

се већ упокојио, преписивала је његове проповеди. Касније је отишла код митроплита у Вршац, а иза тога је отишла код оца Стаматиса да учи иконописање у Атини. Сада је удата, муж јој свештеник, и има још мало да заврши теолошки факул-тет. Анастасија је такође удата, муж Воја завршава теологију, живе у Беранама, ако Бог да и она ће бити попадија. А Ната-ша је завршила Вишу ликовну школу – Академију трогодишњу, живи у Београду и удата је за једног врло интересантног чо-века кога је упознала у Цркви. Имам петоро унучади: четири девојчице и од сина сина, који се по мени зове Коста, а ја сам добио име по мом деди који је учествовао у Првом светском рату одакле је донео дневник исписан невероватно...Да ли то све што сте испричали има везе са свјетлошћу коју спомињете и на добијању које радите? Шта за Вас значи та свјетлост?Ја сам само могао да Вам је објасним преко ових светитеља које сам видео. Нема другог објашњења. Ако из слике излази та светлост то је већ нешто урађено, али како ће човек да је види то је ствар његова. Не може човек који нема у себи свет-лости нимало да светлост види. Све зависи од човека - како он то прима. Људи примају пуно ствари не знајући да су их при-мили. То се десило са мојим сликарством. То су та искуства која се дешавају. О којима се не пише, о којима се не говори. Једноставно, цели концепт једног васпитања или учења тако иде једном линеарном линијом која се не мења, која се при-ма. Не вреди вам осећај маштања, ако немате осећај примања. 12

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Било би занимљиво да чујемо нешто о вашем дружењу са блаженопочив-шим владиком Данилом Крстићем.Једног дана закуцају на наша вра-та студенти, мој атеље је одмах близу Патријаршије, отварамо врата и види-мо два студента која носе велико прасе на ражњу. „Одакле сад ово прасе? Ми то нисмо поручули“, кажем ја. „Ово је по-слао владика Данило“, кажу они. Влади-ка је служио негде у Војводини, а тамо је обичај био да часте владику прасе. Како владика није јео месо, он га је по-слао нама. Други пут одједном торта се појавила једна... Он је био мало и муче-ник. Један од најобразованијих, неко-лико језика је говорио, али та његова скромност, то поједностављење, вера која је невероватна, која се никада није исказала, нити се показала. Ишли смо заједно код о. Јустина... Живели смо један другарски или пријатељски живот. Имао је у себи неке невероватне особи-не, али кад бих сад причао о њима то би било безначајно - само то живљење са њим је било значајно. Имао је велику веру и стрпљење. Увек је имао некога са ким је делио ручак. И кад му је бивала слава могли сте видети људе, сиротињу или клошаре, како дођу да се нахране. Посјећујете ли мјеста гдје почивају Ваши пријатељи?Владика Данило је у Ваведењу. Одем. На овим врућинама морам да се сачу-

вам јер увек имам пуно посла, доста радим и морам да пазим, понекад не могу да одем ни на Литургију, јер морам да се добро одморим да бих могао да радим. А понекада немам ту снагу да се подигнем да одем на Литургију. Зато се стално молим. И баш о. Дејану кажем да не могу по-некад да дођем, на шта ми он каже: „Добро, молитве ће твоје се принети на Литургији.“ Морам да се сачувам, јер знам да кад дође нешто тешко да ћу све морати да одболујем. Врло сам осетљив. Љут сам на то што нам говоре о тим несрећама које се дешавају наоколо, јер смо беспомоћни да им помогнемо. Јер њихов извештај је на један лош начин дат, не на онај добар да би ми могли да се помолимо за страдања која се дешавају у свету, него да нас уплаше. И јако се плашим тога. Рецимо, кад ми се отац упокојио нисам желео да га видим упокојеног, хтео сам да ми у сећању остане жив. Велики сам поборник живота, а велики непријатељ смрти. Када човек помисли о Васкрсењу, да ћемо сви живети један други живот, то је велики осећај... А понекада ми дође у некој супротности, па то отпа-тим - ако то није тако шта ћемо да радимо? Па кажем мом зету свештенику, а он каже: „Коста то се дешава, немој да патиш, избриши то као да није ни било.“ Лоше помисли Вам убаце у неком тренутку када нисте сигурни. И да помислите за неке ствари оно најлошије о њима, а не оно најбоље. То десило неколико пута код мене и онда сам се борио. Стекао сам и једну пријатељицу, игуманију у Сокетини, тамо сам радио један мозаик Богоро-дичин велики. Причала ми је какве је она несреће доживела. Направила је у дворишту крст висине 40cm: „Била сам у болници и такве сам имала нападе нечастивог док сам направила тај крст.“Када ћете доћи у Подгорицу? Када ће почети радови на мозаику Хра-ма Васкрсења Христовог? Ових дана идем за Београд. Морам да организујем све што треба, угово-ре и да људима који раде обезбедим материјална средства, јер без тога не може да се почне да се ради, неће нико на причу да почиње да ради. Ако Бог да да нађем људе који ће то да раде како треба. Важно је да људи добију добру понуду, јер такве ствари се не могу мерити новцем. Мени је незгодно, јер морам да будем ревизор, све да пратим, да видим, да камен одабирам... Јесте ли обишли храм у Подгорици?Јесам. Сјајан је задњи део са рељефом. Ви нисте свесни шта је то урађено, ни митрополит није свестан, нико није свестан. Те громаде са уклесаним деловима, оне су пејзаж Црне Горе. На чудесан начин су направљене. Ни-где није такво нешто направљено. Да је камен само тако остао то не би исто значило, али са уклесаним деловима унутра, то што у томе постоји живот, то је историја Црне Горе, то је чудо над чудесима. Кад сам ви-део како је то направљено, са којом љубављу су исклесани ти рељефи у том камену и те велике громаде које их окружују: никада нико жив та-кав пејзаж Црне Горе није направио. То ће бити чудо, чудо да дођу људи да гледају да се чуде како је то урађено. И видите: свако лоше време ис-такне велике вредности. Плашим се да унутрашњи део на неки начин не буде адекватан. Надам се да ћу ја моћи на неки начин да се изједначим са тим. За велике ствари су потребни велики људи, не желим да понижавам никога. Не може мали човек да прими вредност, мора то тако да буде. А друга једна ствар: човек који је окружен са свих страна не може да се ос-лободи тога што је око њега, мора да буде потпуно слободан без икаквог утицаја наоколо и да буде врло јак и да буде ауторитет и да има власт. То су Медичи могли да раде пошто су били врло имућни. Ми у Србији тога немамо јер нам не дају тај медиокритет и та Европа нам не да. Знате какве ми таленте имамо... Тако мала земља, а имамо најлепшу поезију на свету, такве поезије нема... А поезија долази из дубине, док литература се пише из главе. Сликари између два рата су полудели од франсцуских који нису хтели да им направе изложбу. Пеђа Милосављевић, Лубарда... ма има њих 50, не зна се ко је бољи од кога, али велике силе недозвољавају кул-туру малих, она се увек бојкотује.

Разговор водила Весна КривчевићДијелови разговора преузети са сајта радио Светигоре.

13

септем

бар / 2010 / svetigora

Предсједници Србије и Црне Горе посјетили Цетињски манастир

Ходите у заJедништвупутевима предака

склопу званичне посјете предсједника Србије Бориса Тадића Црној Гори предсједници Црне Горе и Србије Филип Вујановић и Борис Тадић посјетили су 8. јула Цетињски манастир

и цјеливали мошти Светог Петра Цетињског, десни-цу Светог Јована Крститеља и честицу Часног Крста Господњег.Двојицу предсједника је у порти Цетињског мана-стира дочекала манастирска братија предвођена Високопреосвећеним Архиепископом цетињским Митрополитом Црногорско-приморским Господином Амфилохијем који је високе госте бесједом поздравио у манастирској цркви.

„Овај манастир посвећен је Пресветој Богородици и Цетиње је вјековима под њеним Покровом. У наше вријеме овдје је дошла још једна Светиња. То је Фи-лермска Богородица, тако да је још и тиме град постао градом Пресвете Богородице“, рекао је Владика.

„Свети Петар Цетињски је изузетна личност наше

историје. Он је започео ослободилачки покрет не само Црне Горе, него свеукупног Балкана оним знаменитим биткама на Мартинићима и на Крусима, а ви сте, господине предсједниче Вујановићу, данас на његовом мјесту као предсједник сав-ремене Црне Горе. Свети Петар Цетињски је подстакао во-жда Карађорђа на ослободилачки покрет, онога Карађорђа о коме је његов наследник Петар Други Петровић Његош пјевао да он ‘диже народ, крсти земљу а варварске ланце сру-ши‘ надахнут дјелом свога великога претходника Светога Пе-тра. А ви сте, господине предсједниче Тадићу, на ономе мјесту које је у Србији имао Карађорђе. Ваш данашњи сусрет је на-ставак тог сусрета и прожимања вјековног двије државе, и Црне Горе и Србије. Нека би ваш сусрет уродио плодовима на добро и Црне Горе и Србије какве су жељели, какве су запо-чели ова двојица витезова Србије и Црне Горе.“Захваљујући митрополиту на лијепим ријечима добродо-шлице, предсједник Вујановић је посебно нагласио част што се налази испред велике светиње која завређује поштовање. „Свети Петар Цетињски је творац црногорске државе који је

Митрополит Амфилохије са предсједницима пред кивотом Светог Петра

14

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

reporta`aРАЈО Војиновић

племенску заједницу претворио у државу и са правом за жи-вота упутио на оно што се десило након његове смрти – то да буде светац који ће се вјечно памтити и вјечно поштова-ти. Један је од седморице династа који завређује дивљење, који је светац који обавезује на вјечно поштовање. Хвала вам што се саопштили да је Црна Гора мјесто три велике светиње, од којих су двије овдје. Судбином историје оне су доспјеле у Црну Гору да би показале да она несумњиво треба да шири поруке екуменства и да кроз те поруке показује да овдје тре-ба сви да живимо заједно, у слози, у љубави и у садржају који треба Црква и вјера да подстакну. Ја сам увјерен да то треба да буде мисија свих“, рекао је предсједник Црне Горе.Предсједник Србије се захвалио митрополиту на добродо-шлици и истакао да му је част да се налази „поред ћивота Све-тога Петра Цетињског и поред Филипа Вујановића, који се налази као наследник на његовом месту, и поред вас као ми-трополита. За мене то заиста представља један велики тре-нутак“.

„О повезаности наших људи, народа сведочи недвосмис-лено много историјских факата и детаља. Као и чињеница да је онај човек који је почео креирање модерне српске државе, Карађорђе, такође пореклом из ових крајева. Као и чињеница да су три велике светиње, Часни Крст, рука Све-тог Јована и икона Филеримоса такође у Црну Гору дошле из

Србије. Све то сведочи о нашој повезаности и о непре-кинутом низу. Сасвим сам сигуран да ће тако бити и у будућности поштујући и Црну Гору и Србију и независ-ност и једне и друге земље и посебности идентитета, али и заједнички идентитет“, рекао је предсједник Бо-рис Тадић.Потом су двојица предсједника разговарали са ми-трополитом о улози Цркве у односима двије држа-ве, а с обзиром на то да је митрополит Амфилохије мјестобљуститељ-администратор Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске поменуто је питање проблема повратка расељених и прогнаних са Косова и Метохије, од којих не мали број борави у Црној Гори у тешким условима и оскудици.Сусрету двојице предсједника са митрополитом при-суствовали су: амбасадор Србије у Подгорици Зо-ран Лутовац, савјетник Предсједника Србије Млађен Ђорђевић, савјетник предсједника Црне Горе Соња Томовић Шундић, игуман Цетињског манастира протосинђел Методије Остојић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј Гојко Перовић и секретар Митрополије протојереј Обрен Јовановић.На крају посјете, обје државне делегације су испраћене звонима са древног Цетињског манастира.

Предсједник Тадић и настојатељ Цетињског манастира о. Методије На пријему код митрополита Амфилохија

15

септем

бар / 2010 / svetigora

90 година од васпостављања Српске Патријаршијеjubilej

АЛЕКСАНДАРВујовић

ве године наврша-ва се 90 година од оног великог дана када је поново

успостављена Српска Патријаршија и Српска Православна Црква, по-сле насилног укидања од стране Турака 1766. год.Скоро кроз читав пери-од своје историје наша

света Црква је пролазила кроз бурна и тешка искушења,

дијелећи судбину свога народа, али је увијек своме народу била она која ће га водити и чувати у дугим и тешким вјековима робовања. Најприје се подсјетимо да је наш Свети Сава 1219. године издјејствовао самосталност Српске Цркве, и постао њен први архиепископ. Такође се присјетимо и оног великог догађаја и чина када је средњовјековна држава била на врхунцу свог успо-на, и када је Архиепископија била уздигнута на сте-пен Патријаршије 1346. год. Овај историјски догађај проглашен је на Великом црквено-народном сабо-ру у Скопљу на празник Цвијети за вријеме владави-не цара Душана. За првог патријарха је постављен Јоаникије. Скоро пола вијека после тога одиграла се Косовска битка... И поред тих страдања и искушења српски народ је имао у својој Патријаршији вјерног чувара вјере и свог националног бића. Нажалост вијек тада проглашене Патријаршије није био дуг – она је привремено нестала са историјске сцене када и српско царство. Но, Макарије Соколовић успијева да 1557. год. Издејствује њену обнову Патријаршије, покушавајући да постигне ново духовно уједињење српског народа. Црква је уз народ у многим устанцима у наредним вијековима. Тако је под вођством патријарха Јована подигнут устанак против зулума турског. Али овај је устанак нажалост пропао, а сам патријарх Јован је мученички завршио живот у Бруси у Малој Азији 1614. године. У страху од поновних устанака српског народа султановим ферманом је 1766. године

Патријаршија насилно укинута, а Српска Црква је потчињена Цариградској Патријаршији. Но, Црква и даље, иако мученич-ки и страдално, живи и опстаје, чувајући осим вјере и свијест о свом унутрашњем интегритету и националној особености у свим српским крајевима: у Црној Гори, Босни, у Херцегови-ни... Патријарх Арсеније III Чарнојевић је 1690. године предво-дио велику сеобу нашег народа преко Саве и Дунава, и успио је да организује Српску Цркву у Аустрији. Такође су и обновљена Пећка патријаршија, Карловачка митрополија и Цетињска митрополија одиграле, свака на свом мјесту и у своје вријеме пресудну улогу за духовна, културна и национална кретања у српском народу. Током свих тих година архијереји који су били духовне вође свог народа гајили су жељу за уједињењем и васпостављањем славне Српске Патријаршије. Након уједињења народа 1918. године, после бурног и крвавог Првог свјетског рата, дошао је прави тренутак и прилика да се она и успостави.Епископи покрајинских Цркава су одлучили да се уједине. Међу првима то одлучују епископи босанско-херцеговачких епархија преко митрополита дабробосанског Евгенија Лети-це. Они су се сагласили и договорили око уједињења са Бео-градском митрополијом, и замолили су београдског митро-полита Димитрија Павловића и Владу да издејствују отпуст од Васељенске Патријаршије. Након тога, 18/31. децембра 1918. године организује се у Срем-ским Карловцима прва сједница свих српских православних епископа када је саопштена одлука Карловачке митрополије да се уједини са осталим црквеним областима. Ова прва сједница је организована под пресједништвом митриполита Србије Димитрија, да би друга сједница у Београду била под предсједништвом митропоита црногорско-приморског Ми-трофана Бана. На овој другој сједници је и одлучено „духовно, морално и административно јединство свих српских право-славних области, које ће се јединствено дефинисати и уредити својим путем када се цијели Архијерејски Сабор састане и изабе-ре патријарх српски“. До избора патријарха именован је Одбор од 5 епископа, који је имао да извршава све одлуке Архијерејске сједнице. О Духовима 1919. године сви архијереји Уједињене Српске Православне Цркве обратили су се вјерном народу у својим епархијама једном посланицом којом су дефинисана начела уједињења, како би вјерни народ био упознат са дјеловањем својих архипастира у намјери васпостављања јединства Српске

Престолонасљедник Александар и министар вјера др Т. Алуповић са архијерејима уједињене Српске Православне Цркве. С лева на десно у првом реду: митрополити бањалучко-бихаћки Василије Поповић, захумско-херцеговачки Петар Зимоњић, Србије Димитрије Павловић, Црне Горе и Брда Митрофан Бан, епископ темишвар-ски Георгије Летић, митрополит зворничко-тузлански Иларион Радонић, епископи - вршачки Гаврило Змејановић и далматинско-истријски Димитрије Бранковић. У реду иза, такође с лева на десно, епископи - рашко-никшићки Кирило Митровић, жички Николај Велимировић, велешко-дебарски Варнава Росић, горњокарловачки Иларион Зеремски, нишки Доситеј Васић, митрополит пећки Гаврило Дожић и епископ будимски Георгије Зубковић.

16

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Православне Цркве. Крајем године одржана је и трећа сједница архијереја у Сремским Карловци-ма на којој је усвојен нацрт Закона о проглашењу и успостави старе Српске Патријаршије. Овај закон је био упућен и краљевској Влади, која је затим по-вела преговоре са Васељенском Патријаршијом у Цариграду за присаједињење неколико епархија и њихових дјелова које су на територији наше државе. То је Синод Васељенске Патријаршије, на основу споразума постигнутог 18. марта 1920. године, својом посебном одлуком од 19. марта и усвојио. Одобрено је да све епархије које су се на-шле у новој држави буду присаједињене Српској Патријаршији. Са овом одлуком сагласила се и државна власт својим указом од 17. јуна 1920. годи-не, који је у име краља Петра Првог потписао пре-столонаследник Александар. Непуна 3 мјесеца после признавања црквеног уједињења од стра-не државе, предсједник Средишњег архијерејског сабора Уједињене Српске Цркве, митрополит Димитрије, сазвао је за 9. септембар 1920. нову сједницу свих архијереја, која се од тада назива Архијерејским Сабором, на којој је договорено да се на дан 30. августа/12.септембра, који је дан празновања Сабора српских просветитеља оба-ви свечано васпостављање Српске Патријаршије у Сремским Карловцима. Свечаност успостављања и обновљења је обављена у престоној дворани патријаршијског двора. На почетку свечаности предсједавајући ми-трополит Србије Димитрије је у име 15 архијереја најприје изложио одлуку Светог Архијерејског Сабора о обнови Патријаршије, а потом је туз-лански митрополит др Иларион Радонић и про-читао саму одлуку. После тога је министар вера Павле Маринковић прочитао указ краља Петра Првог, којим се потврђује горња одлука Светог Архијерејског Сабора.Свечаност васпостављања завршена је чином благодарења у саборној цркви и читањем одлуке пред вјерним народом. Истога дана овај велики и свети чин је обнаро-дован и на Цетињу, па је у име обољелог митро-полита Митрофана Бана „егзарха светог пре-стола пећког“ и првог предсједника Средишњег Архијерејског Сабора, прота Иван Калуђеровић прочитао указ о васпостављању, нагаласивши да је управо у Црногорско-приморској митрополији током вјекова успјешно одржан црквено-правни континуитет и традиција и име Пећке Патријаршије. Убрзо после успостављања Патријаршије услиједио је и избор новог патријарха: 12. новем-бра 1920. изабран је архиепископ београдски и митрополит Србије, са сједиштем у Београду, а привремено у Сремским Карловцима. Сјутрадан је извршено устоличење у Саборној цркви у Београду. 19. новембра 1922. године патријарх васељенски Мелетије Четврти је пре-дао Томос Св. Синода Цариградске Патријаршије. Потом су кренуле и припреме за увођење у трон

архиепископа пећких, које ће бити на Велику Госпојину 1924. године.У трон архиепископа и патријараха пећких патријарха Димитрија су увели митрополит дабробосански Петар Зимоњић и митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић.Смирени и умни патријарх Димитрије је био на челу Српске Цркве до 1930. године, да би га на трону наслиједио поносни и енергични Варнава Росић (1930-1938). Њега је наслиједио храбри и неустрашиви Гаврило Дожић (1938-1950), који је у затворима и логорима дијелио судбину стотина хиљада своје духовне дјеце, свога народа и своје Цркве. Након патријарха и исповједника Гаврила, Цркву је водио у новим државним приликама патријарх Викентије (1950-1958). После њега три деценије, за вријеме комунистичке владавине, кормилом Српске Цркве управља Герман Ђорић. За 44-ог патријарха био је изабран блаженог спомена патријарх Пав-ле Стојчевић, који је са своји народом преболијевао ране, и носио све тешкоће, и оне косовске и оне у Босни и Херцеговини, у Српским Крајинам и свим српским земљама. Овај велики и Божији човјек остаће у свом народу упамћен као најсветије лице новије српске историје. Његов лик и његов животни пут и примјер многима ће бити путоказ православно-светосавског живљења у Христу.За 45. патријарха српског, односно 7. од васпостављања Патријаршије изабран је почетком ове године епископ нишки Иринеј Гавриловић.Кроз сву своју историју наша света Црква је чувала свој народ и бри-нула о њему. Учила је своју паству јеванђелској науци, и чувала га од отуђења пред налетима туђина. Тако да данас, Богу хвала, наша Црква има преко 40 архијереја и епархија. Своје епархије има у Америци, Канади, Аустарлији, Европи. И свуда се брине да окупи свој народ око Христа Господа и његовог угодника Светога Саве, просветитеља и учитеља рода нашега.

патријарх ДИМИТРИЈЕ

17

септем

бар / 2010 / svetigora

ваке године на овај дан међународна заједница осјећа обавезном потре-бу да се обрати поводом ужасног бича који прождире наше младе и пријети физичкој и психичкој цјеловитости мно-гих младих људи - поводом дроге.

Данашњи дан јесте, или можда треба да буде, један храбри повод за искрену самокритику нас свих, за освешћење у вези недовољности и хитне потребе за сарадњом, за поновно одређивање духовних ко-ордината нашег друштва и нашег образовања, да би смо подстакли младе људе ка оптимизму и бор-бености, да не буду неодлучни у повратку ка одго-ворности, да би могли да кажу одважно „НЕ“ ономе који ће да им понуди први додир са неком супстан-цом која у себи крије смрт.Имао сам изузетну прилику и посебну част да посјетим једно лјечилиште и сусретнем младе људе који се налазе у фази лијечења и поновног укључења у друштвени живот. Видио сам у дубини очију тих младих људи жеђ да поново нађу живот и осмијех, да се сусретну поно-во са свакодневницом која их је претекла, видио сам њихову изузетну борбу која чини да излазе као побједници, њихов огромни труд да превазиђу за-висност и да превазиђу саме себе.Сачувао сам дубоко у срцу ријечи Константине:

„Сада се већ осјећам поносном, јаком и радосном. Много сам се трудила и знам да ако нешто много желим, могу то и да по-стигнем. Пуна сам наде за животом, који ме чека после тера-пеутске заједнице. “ Увијек ћу се сјећати Сотирисове искрено-сти: „Колико год пута сам се заклео и обећао, никада нисам престао. Међутим, дошао је тренутак када је требало да из-аберем: да живим или да умрем! Мој избор је био да живим чист. Сада откривам један нови, предивни свијет унутар мене, свијет који је стваран, који није моја фантазија. Мој циљ је да га поново упознам од почетка и да га живим.“ И многоме ћу се учити од уплаканих очију Јоргоса, који ми је рекао: „Осећам разочарење не само у самога себе, већ и у друштво које ме је гурнуло ка дроги. Примам снагу са једног мистичног извора из дубине мог бића, да бих наставио труд да останем чист. Не желим поново да живим у бајкама. Желим живот који су ми ускратили.“Саосјећам са овом дјецом, разумијем њихову борбу и изра-чунавам нашу одговорност. Може ли, питам се, једно зависно друштво да учи младе слободи?Зависност, као што је речено, може такође бити „једна револуција, неуспјела револуција, један протест који није на-

Дан Светог апостола Павла. Вечерња служба на Ареопагу,мјесту одакле се Ап. Павле обратио Атињанима (Дап 17, 15-34)

Фото: Панајотис Хрисанту

akt

ueln

oПорука Архиепископа атинског и цијеле Грчке Јеронима Другог на Светски дан борбе против наркоманије

Може ли jедно зависно друштвода учи младе слободи?

18

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

шао услишитеље, један покушај бјекства од многих ћорсокака у које ми често водимо младе људе“.Ти безизлази су везани за једну лошу поро-дичну климу, за неуспјели образовни си-стем који угњетава карактер и снове мла-дих људи, за хипокризију нашег друштва, а понајвише оних који имају одговорност формирања друштвених структура, као и за одређену недовољност наше црквене службе.Желим да кажем тој дјеци - али и свима - да је живот Цркве пун изгубљених и намуче-них младих људи, који не само да су поново нашли свој пут, него су чак стигли и у светост.Повратак, преображење, покајање: то су елемети православне духовности.Због тога и данас осјећам потребу да питам и да се упитам: Због чега је још увијек толи-ко предрасуда о Христу и Цркви? Чини се да се наша средина плаши да прича дјеци о Христу и Цркви, зато што жели да буде „достојанствено“ и модерно! А наши мла-ди, по улицама великих градова, али и у мирнијим градовима наше провинције, без циља, тражећи истину и љубав, осећајући да им нико никада није пришао, да се нико никада није истински заинтересовао за њих, боду своја тијела и предају се наркотицима и разним врстама зависности.И поред наших грешака и неуспјеха, у Цркви смо непрестано спремни да прихвати-мо стрпљиво и са искреном радошћу мла-де који се враћају тражећи смисао живота, тражећи на крају оно што смо им ми ускра-тили.Приђите ви који сте одрасли, и ујединимо се да би смо сарађивали. Приђите ви млади, да нам опростите. И сви заједно упутимо се ка једном свијету без зависности...

Са грчког превео п. Никола Гачевић

Његово Блаженство Архиепископ атински и читаве Грчке Г. Г. Јероним рођен је у Инофита Виотиас 1938. Дипломирао је на Философском (Одсјек Археологијa) и Tеолошком факултету Атинског универзитета. Наставио је последипломске студије у Грацу и Регенсбургу. Радио је каo научни сарадник на Институ-ту за Археолошка истраживања у Атини. Напустио је универзи-тетску каријеру и ступио у клир Православне Цркве Грчке.Одмах по ступању у свештенички позив постављен је за секре-тара Митрополије Тивон и Ливадиас, а од 1978. до 1981. је први секретар Светог Синода Цркве Грчке. 1981. изабран је митро-полита Тивон и Ливадиас, а 7. фебруара 2008. за архиепископа атинског и цијеле Грчке. За његова дјела, највише из области археологије, 5. јула 2010. Теолошки факултет Атинског универзитета додијелио му је почасни докторат. Једно од његових најзначајнијих дјела -

„Средњовјековни споменици Евије”, награђено је 1970. године првом наградом Атинске академије.Са његовим благословом Митрополија Тиве и Ливадиас је из-градила Старачки дом, Центар за помоћ психичким болесни-цима и болесницима зависности и Образовну институцију за дјецу са посебним потребама.

19

септем

бар / 2010 / svetigora

^ud

o анастир Копорин налази се у Шумадији. Између Велике Плане и Смедеревске Паланке. Удаљен од

градске вреве. Мјесто скрито од људи. Богомдано за жедне ду-

ховног мира. За боготражитеље. Обнова старих и подизање нових конака траје дуже времена. А све што је ту урађено је уни-катно. И нова звонара. И нови конаци. Каква све љепота почива ту. И нова камена ограда око ма-настирских здања. Капије. Асфалтирано паркира-лиште за аутомобиле испред манастира.Приликом рада на манастирским објектима радили су многи мајстори. И они са вјером. И маловјерни. И они без вјере. И богољубиви. И они чије кораке усмјеравају демони. Да није тако, можда се не би ни десило ово чудо. Тако је ту један радник, безбожник, урадио, по налогу лу-кавога тешки гријех. Из греховног суноврата га враћа Светитељ. Али је ужас гријеха претходио свему. Један мајстор украде ручну бушилицу, која је била власништво манастира. По завршетку рада, спаковао је у своју повећу торбу. Када је изашао из круга манастира, окренуо се да види, да ли га ко посматра. Пошто се увјерио да нема нико-га, пошао је ужурбаним корацима. Више се није двоумио; успио је да украде, а да га нико не види. Заборавио је да Бог Свевидећи све види, све чује, све зна. Зар Онај Који је створио све очи – да не види нас?Потпуно сигуран да је ово украдено сад његово, одреди правац који ће брже проћи и удаљити се. Била је то средина шуме. Кад замаче ка сре-дини шумског пута, склоњен од свих погледа из манастира, ослони се на стабло једног храста да мало предахне. Поново опипа украдену ствар у торби. Полако се спремао да прикупи још мало снаге за пут узбрдо. Убрзо излази из шуме, на чистину, на ливаде. И онда низбрдо право пре-ма Смедеревској Паланци. Но деси се нешто о чему никада у животу није ни мислио, ни слутио, ни сањао. Тада угледа већи круг свјетлости. Она је ишла право према њему, у оно свјетлости био је мушкарац. Био је висок, лијеп у златотканом одејању. Имао је чврст ход. Бистар и оштар по-глед. Кад се примаче на око два метра од њега застаде. „Зашто узимаш ствари из мог дома?“, љутито га упита. Тај, који му је то рекао био је Све-ти Стефан Високи Лазаревић, чије свете мошти почивају у овом манастиру, његовој задужбини. Мајстора обузе ужас. Примио је његове ријечи као гром из ведра неба. Знао је да је то сусрет са Свецем, чији је лик гледао на иконама у манасти-ру. Био је то и сусрет са самим собом. Са страш-ним гријехом, који је починио. И стид и страх, ка-кав до тада није познавао обузеше га. И срце. И душу. И ум. Све је одједном видио као у огледалу. Потпуно психички ошамућен, почео да схвата де-монску замку у коју је крађом уловљен. И схвати оно најстрашније; да је код Светитеља речено – заповјест. Знано је да не смије часити. Ни каснити.

„Постоји Свевидећи Бог и свеци“, проструји му мисао, као ду-ховни мач, кроз срце. Окрену се назад. Набаци торбу са укра-деним на раме. Сада му је терет био много лакши. Или му се чинило. Као пред неком магнетном силом био је потпуно из-ложен пред оним што је очима видио. Ушима чуо. У помрчи-ни гријеха и свјетлости Свеца, која га је срела заборавио је потпуно на терет који носи. Сада му је ужас душевног терета притискао савјест. И душу. Потражио је игуманију. Из торбе је извадио украдено. Неколико тренутака су се нијемо гледали. Борио се сам са собом. Пао је на кољена. Исповједао је свој страшни гријех. И јављање Светог Стефана. Стид му је црвени-лом ударио у образе. Покајао се. Очи му засузиле.

„Немој више туговати“, рекла је игуманија. „Иди доље у храм исповједи се код јеромонаха, да ти исповјешћу Господ опро-сти гријехе, којим ти је лукави демон покушао погубити душу. Господ и Свети Стефан нека ти опросте овај страшни и срам-ни пад. И чини одсад оно што је на духовну корист и у сла-ву Господа. Добро проучи десет Божијих заповјести да би убудуће избјегао замке лукавога и сваку погибељ.“

„Господе, помилуј“, просто завапи он.И оде на исповјест. Журно.И док је излазио на врата конака према храму, чуло се како понавља: „Господе, помози мене слабомоћноме... помози мени многогрешноме.“ Из сваке драме може се извући поука за живот. Тако су и овога човјека послије грехопада покајање и исповјест покренуло на пут спасења.

„Не погрешиш ли памети доћи нећеш“, рече неко.

проф

. МИ

ЛУТ

ИН

Век

овић

Чудо уманастиру Копорину

Светац спријечио крађу

20

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

ђакон Борис Фајф

рић

ХРВАТСКА ПРАВОСЛАВНАЦРКВА ЗА ВРЕМЕ НДХ

1. Др. Ђоко Слијепчевић, „Југославија уочи и за време Другог светског рата“, Минхен 1978, стр. 712

istorija

ада су ратне хорде нацистичке Немачке стигле у тадашњу Краљевину Југославију, Хрватска се од краљевине отцепила и под вођством Анте Павелића је проглашена Независна Држа-ва Хрватска (НДХ). Главни задатак тадашњих

усташа је био да се из Хрватске очисти све што је српско. Почели су покољи, протеривања и насилна покрштавања српског становништва. Пошто су се недела НДХ прочула по свету, тако да су их чак Немци и Италијани смиривали, брисање српског имена се морало спровести мирнијим пу-тем. Тај пут је био стварање Хрватске Православне Цркве. Циљ њеног стварања није био само да се Срби покрсте у Хрвате, него и да се Српска Православна Црква протера из НДХ.Идеја о стварању ХПЦ је потекла од Немца Ханса Хелма, који је ту идеју предложио Анте Павелићу. Павелић ју је прихватио, сматрајући да ће тако избристати српско име из НДХ и Српску Православну Цркву. Свој став је изложио у говору у Хрватском сабору, који је одржан 28. фебруара 1942. године: „Ми смо имали грко - источну цркву. Грко - ис-точна се звала зато, јер су били припадници Православља у нашој земљи подвргнути грчком патријарху, који се за њих бринуо само толико, што је од бискупа, да их пома-же, добијао велике награде; онда је, колико се сјећамо, и у Хрватском сабору створен један законски чланак, по којем су сви припадници Православља у Хрватској подвргнути Српској патријаршији и тако је постала СПЦ. Нема ни-кога у Хрватској, тко има нешто против Православља... Није истина да хрватска држава настоји да православ-не преведе на католичку веру. То није политика. То је пуш-тено свакоме на вољу... У Правослаље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске Православне Цркве. Кажем, још једном: не може бити српске, а не може бити ни грчко - православне. Зашто? Зато, јер су свагдје на свијету Православне Цркве националне Цркве... Зато ће паметни људи, људи којима је до народних пробитака, а којима је и до вјерских пробитака, знати се снаћи, знати окупити гла-ве и проучити, промислити и то питање на задовољство Православља, на задовољство народа и на пробитак хрватске државе ријешти.“1

Анте Павелић је имао фанатично мишљење о Србима у НДХ. Сматрао је да су Срби у Хрватској уствари Хрвати који су прешли у Православље, док правих Срба има мали број (око 250 хиљада), које ће похрватити или протерати у Србију. Немцима је одговарала идеја о оснивању ХПЦ, из разлога да би се тешка ситуација у НДХ смирила и да више не би слали избеглице у Србију, јер нису знали шта са њима да раде. ХПЦ је установљена у мају 1942. године и имала је ранг патријаршије са седиштем у Загребу. Делила се на четири епархије: Загребачка са седиштем у Загребу, Бродска са се-диштем у Босанском Броду, Петровачка са седиштем у Бо-санском Петровцу и Сарајевска са седиштем у Сарајеву. Епи-скопе, свештенике и остале црквене службенике плаћала је држава. Сви свештенослужитељи, на челу са патријархом, су полагали заклетву верности НДХ и Павелићу. Држава је била задужена за образовање свештенства.

Када су донете законске одредбе о оснивању ХПЦ, следећи задатак је био пронаћи свештенство, а то је било веома тешко. Пронаћи људе погодне за свештеничку службу у Хрватској је било пробле-матично, јер су били поробљени, протерани или убијени. Од седам епископа, колико их је било пре НДХ, тројица су била убијена: митрополит Пе-тар Зимоњић, епископ Платон Јовановић и епи-скоп Сава Трлајић. Остали епископи су затворени или протерани. Павелић је успео некако да пронађе људе за ниже свештенство, који су били издајници СПЦ, пропа-ли богослови и рашчињени свештеници, а таквих је било веома мало. Међутим, главни проблем је био пронађи погодне људе за епископску службу. Ипак, Анте Павелић је успео да пронађе поглава-ра ХПЦ у лику руског епископа Гермогена, који је припадао Руској Заграничној Цркви. Он се у по-четку рата у Југославији налазио у манастиру Хо-пову. Иначе, усташе нису дирали руске емигранте. Епископ Гермоген је рођен 10. јануара 1861. го-дине од оца козака и мајке племићке. Световно име му је било Григориј Ивановић Максимов. У Југославију је дошао 1920. године. Једно време је живео у Београду, да би затим прешао у мана-стир Раковицу, а из Раковице у манастир Раковац на Фрушкој Гори. Руски синод га је поставио за управитеља руских црквених општина у Грчкој, али се убрзо вратио у Београд. Када му је Анте Павелић понудио место патријарха ХПЦ, Гермо-ген је ту понуду одбио. Међутим, богати руски емигрант Григорије Миткевић је успео да га убе-ди да прихвати Павелићеву понуду, што је он и учинио. Свештенство ХПЦ је морало радити по упутстви-ма усташких власти и сви су били потчињени над-зору Верског одсека Министарства за правосуђе и богоштовље, на чијем челу је тада стајао фрањевац др Радослав Главаш. Донети су „Про-писник о дужностима црквено - општинских од–бора“, Привремена брачна правила, Поступак за црквене судове, Наредба о платним разре-зима, устројству и разврставању. Почело је и увођење нових назива као што су: жупник, тајник, достојник, управитељ жупе, капелан, официјал, потпуно не познати у СПЦ.У јулу 1942. године су постављени наджупници, тј. архијерејски намесници: за Сарајево Николај Ружнецов, за Зеницу Антоније Парадијев, за Шид Василије Јурченко и за Загреб Серафим Купчејвски. Сви су они били руски емигранти. Уз Гермогена су били: Јоцо Цвијановић (стручњак за црквена питања), Милош Обркнежевић (секре-тар), Јевгеније Јежимски и Серафим Кубчевски (обојица задужена за богослужбена питања). У плану је било да се будући клирици ХПЦ образују у Бугаркој, у манастиру Черепиши где се нала- 21

септем

бар / 2010 / svetigora

ећ првих дана оснивања фашистичке државе испољиле су се немилосрдне намере хрватске власти и клира против пра-

вославних Срба. Прво, забрањена је употреба ћириличног писма, заштитног знака византијског и православног по-рекла српског становништва. Вероисповест којој су припа-

дали Срби је од „српска-православна“ преименована у „грчкоисточ-на“. Србима је забрањено да се крећу ноћу, док им је истовремено, као и Јеврејима, наређено да на грудима носе комад тканине сиве боје са великим словом П (православац). Србима и Јеврејима је било забрањени да користе трамваје. Уопштено посматрајући, два ми-лиона Срба у Хрватској третирана су на два начина: или насилним покатоличењем или геноцидом. Оба су била у примени без реакције Хрватске цркве. Одмах су обезбеђене правне основе за прогоне. 30. априла 1941. издат је „Закон о расном поријеклу“ и „Закон о заштити аријевске крви и части хрватског народа“. 3. маја 1941. издат је „Закон о преласку из једне вјероисповијести у другу“. Наравно, не може се занемарити чињеница да би последице овог закона биле искључиво у интересу Римокатоличке цркве у Хрватској. Масовно присиљавање Срба на прихватање римокатоличке исповести, насиље и злочини којима је примењивано у пракси почели су да донесе негативне ре-зултате. Римокатолички фратри који су преузели на себе примену ове мере нису се трудили да нађу ни најелементарније изговоре. О томе сведочи писмо од 4. новембра 1941. које је которски бискуп Павле Бу-торац упутио надбискупу Степинцу у коме пише: „Сваки притисак би могао бити катастрофалан за углед Католичке цркве. Треба узети у обзир све могућности, као и то да би Срби из ината могли масовно прећи у ислам. Управо због тога сматрам да треба посебно пажљиво бирати мисионаре за Србе и та се мисија нипошто не би смјела повјерити редовницима и свећеницима, којима недостаје одгој и којима би више приличи о револвер у руци, него криж.“ (Слијепчевић, Историја СПЦ, том III, 96.) Новембра 1941. планом обраћања Срба у римокатоличку вероиспо-вест руководио је фрањевац Дионисије Јурчев. Овај блистави редов-ник је јасно објавио своја убеђења речима: „У овој земљи не може живјети нико осим Хрвата јер је ово хрватска земља, а оне који се не желе обратити, знамо куда ћемо послати... Данас није гријех убити ни седмогодишње дијете ако се оно испријечи нашем усташком покрету... Заборавите да носим свећеничку уни-форму, ако би затребало, знајте да бих узео митраљез и истријебио до колијевке све што се супротставља Држави и хрватским прин-ципима.“ (Д. Т. Батаковић, „Lе génocidе dаns l’étаt indéреndаnt сrоаtе (1941-1949)“, Нérоdоtе: rеvuе de géographie еt de géopolitique, том 67 (1992), 79.) Индикативне су за свест хрватског римокатоличког кли-ра и ставови свештеника Иве Губерина који су објављени у загребач-ком часопису „Хрватска смотра“ (бр.7-10, 1943) где он каже: „Оно што Ватикан није доживио у својих двије тисуће година дугој историји, до-

живио је у Југославији. Овдје је Византија преко свог представника, Србије, напросто пљунула у лице католичанству и његову представ-нику папи.“ Да ли је случајно то што је сметало и надбискупу Степинцу и свећенику Губерни управо византијска традиција Срба? Види се да

зила богословија, али то се није могло остварити. Гермоген је од Павелића, због ревносног рада у сређивању ХПЦ, одли-кован орденом „Ред за заслужбе - велеред са звијездом“. Тај орден су добијали само највећи усташки часници.Гермоген је, после дужег времена, успео да око себе прикупи свештенике. На Васкрс 1944. године је око 20 свеште-ника одликовао и унапредио. Међутим, проналажење епископа је ишло веома тешко. Ипак је после извесног времена пронашао епикопа за Сарајесвку епархију. То је био Спиридон Мифка, који је тада био парох у Високом. Спиридон Мифка је рођен 10. апрлиа 1902. године у Самобору код Загреба. Учио је гимназију у католичком сјеменишту у Сплиту. Касније је прешао у Православље и завршио богословију у Сремским Кар-ловцима. Био је свештеник на разним ме-стима, напустио је жену и децу и лутао по манастирима. Отишао је у Бугарску и прикључио се војсци као војни свештеник. Морао је да побегне из манастира Вета у Немачку. Из Немачке је отишао у НДХ и поново прешао у римокатолицизам. Био је на располагању фра др Радослава Гла-ваша, који га је поставио за пароха у Го-ражду. Да би Мифка могао бити хиротонисан у чин епископа, морао је учествовати бар још један епископ. Пошто владика није било, влада НДХ се обратила Румунији и Бугарској да им њихове Цркве пошаљу по једног епископа. Бугарска Црква није одговорила на молбу, док је Румунска по-слала Висариона Пуја, који је са Гермоге-ном хиротонисао Мифку у чин еписко-па. Гермоген је након рата, на саслушању код комуниста, изјавио да је био против хиротонисања Мифке, али је морао на то да пристане јер је Анте Павелић то захте-вао. Ватикан се није бунио против одлуке НДХ о оснивању ХПЦ, јер се надао да ће на такав начин поунијати Србе. Синод СПЦ, чувши вест о оснивању ХПЦ, на својој седници 30. априла 1942. године је ово дело прогласио неканонским. По-сле завршетка рата Свети Синод СПЦ је 27. марта 1946. године потврдио своју одлуку о неканонском оснивању ХПЦ.ХПЦ је признао мали број свештеника. Углавном су то учинили из страха да не би били убијени. У Зворничкој - тузланској епархији је таквих свештеника било седам. Њима је после рата било суђено, али су им узете у обзир тешке околности у којима су се тада налазили. Све оне који су призна-ли јурисдикцију СПЦ, Српска Православна Црква је и примила натраг.

Оно што се намеће као закључак ове жалосне приче јесте да се Хрватска католичка црква никада није јавно одрекла крваве делат-ности мноштва својих свећеника, нити је то учинио Ватикан. Ово непокајано ћутање кривца оставља врата отвореним за наставак или понављање онога што се десило. Како одвратити једног пре-ступника од чињења недела, када она нису јавно осуђена од стране надлежне институције? Сасвим је природно да душа православног Србина, и не само њега, живи поново у страху због оног што би још могло да је снађе.

22

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

svjedo^anst

vaА

ндониос Емилиос Н

. Тахиау

Истина о злочинимапротив православних Срба у Хрватској (1941-1945)Андониос Емилиос Н. Тахиау је професор Аристотеловог универзитета у Солуну и дописни члан Српске академије наука и уметности.

2.

је затирање те традиције био јасан циљ римокатоличког клира у Хрватској. Пошто је претходно говорио о сили и истребљењу Срба на основу којих је створена хрватска држава, Губерина наставља: „Уклоњен је византијскоправославни притисак над Хрватском и створена могућност да Хрватска одигра улогу бе-дема Европе. НДХ је једина држава на Балкану са већинским ка-толичким становништвом. Једина капија Ватикана на Балкану... Хрватско католичанство дугује велику захвалност усташком по-крету... Његово револуционарно дјело је савршено хармонизи-рано са католичким моралом.“ (Тајни документи, 21-22) Слично је говорио и министар образовања и вера, Миле Будак:

„Не само да имамо права, већ смо и обавезни да захтијевамо од локалног православног становништва да схвати шта је и да донесе одлуке и преузме одговорност за посљедице. Зато имамо права да кажемо: ако је неко Србин, мјесто му је у

Србији, и домовина му је тамо.“ Другом приликом је изјавио: „Један дио Срба ћемо ликвидирати, дру-ги протјерати, а остатак преобратити у католичку вјеру и тако их претворити у Хрвате.“ (Батаковић,

„Lе génосidе“, 73-74). Дакле, да ли је само комунистичка пропаганда та која говори о сарадњи римокатоличког кли-ра у затирању Срба? О злочинима над Србима сведоче и сами хрватски клирици који су, било поздрављајући, било неодобравајући то што се догађало, потврђивали кривицу римокатоличког клира и, у ширем смислу, Хрватске римокатоличке цркве. Посебно је важан став кардинала Tisserant, једне од најистакнутијих личности римокатолич-ке цркве 20. века. Осим одушевљених заговор-

23

септем

бар / 2010 / svetigora

ника хрватског фашистичког режима, у Ватикану су почели да се јављају и супротни ставови. Хрватска власт је била обавештена да у Ватикану постоји 8000 фотографија о злочинима над Србима. У Ватикану су злочини највише забрињавали кардинала Tisserant, који је у њима видео кршење етичких принципа пре-ма православнима. У једном разговору са послани-ком Хрватске у Ватикану, Рушиновићем, је изјавио:

„Убиства, подметање пожара, пљачке и разбојништво су свакодневница у тим крајевима (тј. Хрватској). Ни-сам сигуран да ли се то заиста тако догађа, али знам поуздано да и сами фрањевци, као о. Симић у Кни-ну, су учествовали у нападима против православ-ног становништва и рушењу православног храма. О. Симић је са оружјем у руци лично водио групу људи која је уништила православни храм. На исти начин сте уништили и православни храм у Бања Луци. Сас-вим ми је познато да су се подједнако бедно понели и фрањевци у Босни и Херцеговини. То ме жалости. Так-ве ствари не може себи допустити образован, цивили-зован и префињен човек, тим више свештеник.” (Тајни документи, cтp.115. На cтp.107-119 истог дела постоје детаљна сведочења од стране представника разних институција хрватске фашистичке државе о великом протесту француског кардинала, кога исти карактери-шу као англофила.) 27. маја 1942. кардинал Тisserant је у разгово-ру са Рушиновићем изразио своје неодобравање и гнушање за оно што се дешавало са Србима у Хрватској. Наредног дана Рушиновић је у тајном извештају министру спољних послова Хрватске, Мла-дену Лорковићу, пожурио да га информише о прет-ходном дијалогу. Кардинал је изјавио следеће: „Уста-ше су заклале све свештенике Српске Православне Цркве, и побили 350.000 Срба. Зашто да оптужујемо Србе када ми горе поступамо према њима, него они према нама, а при том смо, тобоже, цивилизованији и

још католици? Само у једном логору постоји 20.000 Срба. Срби су у борби против Турака за Католичанство и Запад дали исто колико и ми, можда и више.“ (Тајни документи, стр.116)

„Одговорни“ извештачи „Католичких новина“ нису пропустили да се осврну и на чувени логор Јасеновац, који је у истој равни са злогласним логорима и крематоријима немачког фашизма. О том логору нам кажу следеће: „Тамо су били затворени не само Срби, него и Хрвати, углавном Хрвати комунисти, али и Јевреји и Цигани. Нико не може порећи да је ту било и злочиначких чистки.“ Што се тиче главног кољача, фрањевачког свећеника, Мирослава Филиповића, о њему, „одговорни“ кажу да је рашчињен и стога није имао право да се појављује као католич-ки фратар, а још мање као представник Католичке цркве (пошто је званично оглашен као отпадник)!“ Ово је поновни покушај бацања прашине у очи да би се сакрила истина. Не кажу нам колико је било Срба који су убијени у Јасеновцу, већ, напротив, покушавају да створе утисак да је међу бројним другим затво-реницима било и Срба. Постоје сведочанства да је у Јасеновцу било око 840.000 затвореника. Поставља се питање колики је од овог броја био проценат српских затвореника, ако се зна, у складу са статистичим подацима Хрватске, да је 1941. број Срба у тој земљи износио 1.847.000 ?!! Такође, не кажу нам када је тачно рашчињен Филиповић - Мајсторовић, и колико су дуго цркве-не власти знале и толерисале језиве злочине које је починио својим рукама (започњући са јавним „у име Бога“ дављењем малог детета) и уз сарадњу свећеника Бркала, Матковића и Бркљачића. Шта се догодило са њима и мноштвом других које је помиња кардинал Tisserant? Да ли су сви рашчињени? (У вези са злочинима фрањевца Филиповића-Мајсторовића, као и Јасеновца, види обимно дело Д. Р. Живојиновић – Д. В. Лучић, Варварство у име Христово, Прилози за Magnum Crimen, Бео-град 1987, 662-675) Превиђајући ова логична питања и користећи се уобичајеним методом - Напад је најбоља одбрана, „одговорни“ из хрватске цркве готово срдито протествују: „Упркос томе, епископ пра-вославних у Бачкој, уважени господин Иринеј, превиђајући и апостазију и екскомуникацију дотичног свећеника (тј. Мајсторовића) 18. октобра 1992. је изјавио у Волосу да су кон-центрационим логорима за Србе у Хрватској управљали като-лички свећеници“! За информацију „одговорнима“ навешћемо да је преосвећени Иринеј Буловић, епископ бачки, то изјавио не само у Волосу, него и у Атини и Солуну, и тиме сасвим исправ-но поступио, јер је својим беспрекорним угледом посведочио саму истину, исту ону коју је пре педесет година изрекао карди-нал Тisserant. Одговор „одговорних“ из Хрватске цркве на оптужбе право-славних Срба се ту не зауставља, већ се наставља у лажну ста-тистику о броју православних Срба који су убијени, у оптуж-бе против патријарха српског, господина Павла да је лорду Карингтону дао лажне податке и томе слично. Није потребно одговорати на јефтину одбрану коју су пружили својим суна-родницима злочинцима из 1941-1945. Постоје објављене на сто-тине сведочанстава жртава геноцида над Србима, са датумима, ужасавајућим детаљима, описима незапамћених злочина, име-нима и другим прецизним подацима. Потребне су хиљаде стра-ница да би се оповргла сведочанства о томе шта се дешавало у време фашистичке државе у Хрватској, „једине капије Ватикана на Балкану“, да цитирамо фашистичког свећеника Губерину из 1941. Оно што се намеће као закључак ове жалосне приче јесте да се Хрватска католичка црква никада није јавно одрекла крваве делатности мноштва својих свећеника, нити је то учинио Вати-24

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Рајко Пет

ров Ного

Лето у јесен Златни пресек складаЗа сунцем месец за осеком плима

Тка стари разбој Везани стих владаРазборитошћу Ако је још има

Дистих и катрен у секстини смислаРазломише се у цезури марта

Премда ни зими не мирују числаСнег опет чита кајданку Моцарта

Задат је ритам Главу горе данеУ Оку ће се огледати очи

Не чекав да нам са запада сванеИсточни петак Милости укрочи

У рушевину гдје из порте сијаУ зују пчеле сунце беле радеИ калуђерски мила мелодија

Спаси нас Спасе и помилуј Складе

Рајко Петров Ного рођен је 13. маја 1945. године у Боријама код Калиновика, у Херцего-вини. Дипломирао је књижевност и језик на Филозофском факултету у Сарајеву, а магистри-рао на Филолошком фа-култету у Београду.Један је од водећих

савремених српских пјесника. За поезију је награђиван Бранковом, Змајевом и Исидорином наградом, те наградама „Ђура Јакшић“, „Ми-лан Ракић“, „Бранко Миљковић“, „Свети Сава“,

„Јован Дучић“, „Бранко Ћопић“, „Принц ријечи“, „Заплањски Орфеј“, „Златни крст кнеза Лазара“, „Беловодска розета“, „Велика Базјашка повеља“, „Пјесник – свједок времена“.Члан је Академије наука и умјетности Републике Српске.

ИСТОЧНИ ПЕТАК

poezija

кан. Ово непокајано ћутање кривца оставља врата отвореним за наставак или понављање онога што се десило. Како одврати-ти једног преступника од чињења недела, када она нису јавно осуђена од стране надлежне институције? Сасвим је природ-но да душа православног Србина, и не само њега, живи поно-во у страху због оног што би још могло да је снађе. Тешко да би ико могао заборавити трајну сету у изразу код блаженопочив-шег о. Лазара Мирковића, професора литургике на Богослов-ском факултету у Београду, који је једног леденог јутра 1942. заједно са другим Србима који су тражили своје убијене срод-нике, разбио лед на залеђеној Сави да би из ње извукао мртво тело своје вољене ћерке, коју су усташе заклале. Касније је, као истински узор хришћанског праштања и незлопамћења, овај дивни човек написао сјајно дело о минијатурама рукописа из фрањевачког самостана у Задру.Истина је, и треба то нагласити овде, да је, без обзира на огром-ну одговорност коју носи због свог првобитног понашања, над-бискуп загребачки Степинац на крају осудио оно што се деси-ло. Такође је истина да је епископ Иринеј Буловић јавно објавио да је спреман да осуди било које злочине које су починили или чине Срби против недужних људи. Оно што је било за очеки-вати да се чује из уста представника Хрватске римокатоличке цркве одмах након рата било би скрушено исповедање које се могло чути на повечерју бенедиктинаца пре укидања латинског језика: Меа culpa, mеа culpa, mеа maxima culpa! Чињеница која нас оправдано плаши јесте један антивизантијски дух који се и даље наставља у хрватским црквеним круговима, дух непријатељства према Православљу. Пре само пар година угледни хрватски професор, верно чедо Римокатоличке цркве, у разговору са потписником ових редова са презрењем се из-разио о Српској Православној Цркви називајући је „национал-ним клубом“, без трунке стида заборављајући на то шта је била хрватска римокатоличка црква у периоду 1941-1945. Када човек чита чланке попут овог од стране „одговорних“ Хрвата из којих се промаља толико лицемерје и презир за инославне, којима је нанесена таква неправда, не може да се не запита где је не-стао онај дух мира и помирљивости који су деценијама него-вали значајни римокатолички клирици и богослови. Када су хрватски свештеници погрдно називали Византију, покојни o. Lambert Beauduin (1873-1960), оснивач самостана Chevetogne, покушао је да уведе римокатолике у дух византијске традиције, да је појасни да би је разумели и заволели. Његов пример су следили и други (P. Dumont, F. Mercenier, O. Rousseau) који су заједно са припадницима из других кругова, али истог настројења (J. Danielou, C. Dumont, Y. Congar…), приближили свет Православља римокатолицима на Западу у духу компро-миса, међусобног разумевања и мира. Како да се унапреди овај дух мира када се толико поткопава и искривљује истина? Да се не бисмо ограничили само на западноевропске римокатоличке богослове, осврнућемо се на дивног римокатоличког бискупа J. Strossmayer (1815-1905), оснивача Југословенске академије и Универзитета у Загребу, који је веровао у јединство Југославије и саживот свих њених нација. Заговарао је и верску толеранцију, његова је чувена, сада већ пословична, изрека: „Брат је мио ма које вјере био“. Сличне идеје је имао и отац новије хрватске историографије и политичар, Фрањо Рачки (1828-1894). Туж-но је када данас гледамо како велики прегаоци мира и духа хришћанске љубави остављају равнодушним хришћане нашег времена. Раздор поново царује између римокатолика и право-славних. Пречисто тело Исуса Христа трпи нова рањавања, али „погледаће на онога кога прободоше“ (Јн.19,37).

- крај -Превела Валентина Аврамовић

25

септем

бар / 2010 / svetigora

bibl

ijsk

e kw

ige

Превод: Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић) КЊИГА ЈЕСТИРИНА

1. И догоди се послије ријечи ових у дане Артаксеркса – овај Артаксеркс цароваше од Индије на сто двадесет и седам земаља (до Етиопије)

2. У дане ове, када сједе на престо цар Артаксеркс у Суса-ну граду, 1. Јездр. 4, 6

3. треће године царовања свога учини пријем пријатељима и другим народима и славним Персије и Мидије и властели својих области.

4. И послије тога, пошто им показа богатство свога цар-ства и славу уживања богатства свога, дана сто осам-десет,

5. па кад се испунише дани свадбе, учини цар гозбу наро-дима који су се налазили у граду за шест дана у двор-ском врту дома царевог,

6. украшеном бијелим и зеленим завјесима, раширеним на врпцама бијелим и порфирним на беочузима злат-ним и сребрним, на стубовима мраморним и каменим: одри златни и сребрни по поду од зеленога, бијелога и црвенога камена, и простирка провидна разнолико украшена, около ружама посута.

7. Сасуди златни и сребрни и постављена чаша од ан-тракса вриједна тридесет хиљада таланата; изобилно вино и укусно, које је сам цар пио.

8. Ова пак гозба није била по устаљеном закону, јер је тако желио цар и заповиједио економима да учине по његовој и народној вољи.

9. Такође и царица Астина учини гозбу женама у царским дворима, гдје је боравио цар Артаксеркс.

10. А седмога дана цар поставши раздраган реча Аману и Вазану и Тари и Воразију и Заволтију и Аватазу и Тара-ву, седморици евнуха послужитеља цара Артаксеркса,

11. да уведу к њему царицу да је зацари и да положи на њу вијенац царски и да покаже свој властели и свему народу њену љепоту, јер бјеше лијепа.

12. И не послуша га Астина царица да изађе са евнусима, и ожалости се цар и разгњеви.

13. И рече пријатељима својим: Овако је казала Астина; донесите, дакле, о томе закон и суд.

14. И приступи му Аркесеј и Сарсатеј и Малисеар кнезови персијски и миђански, блиски цару први који сједе до цара,

15. и извијестише га по закону шта треба чинити Астини царици, зато што није урадила оно што јој је цар наре-дио преко евнуха.

16. И рече Мухеј цару и кнезовима: Није само цару учини-ла неправду Астина царица, него и свима кнезовима и началницима царским,

17. (при том исприча им ријечи царице и како противријечи цару), тиме што је противријечила цару Артаксерксу.

18. Тако ће и данас друге надмене жене кнезова персијских и миђанских кад чују оно што је она рекла цару, дрзнути се да исто тако обешчасте мужеве своје.

19. Зато ако је угодно цару, нека нареди царевим указом и нека се запише по законима Миђана и Персијанаца: да не буде другачије, него да више не уђе царица к њему, и царство њено нека даде цар жени бољој од ње.

20. И нека се чује закон који је од цара, који ако он чини у царству своме, тако и све жене нека одају почаст му-жевима својим, од сиромаха до богатога.

21. И допаде се ријеч цару и кнезовима, и учини цар како је говорио Мухеј,

22. и посла по свом царству по земљама сагласно ријечи њиховој, да им буде за страх у њиховим домовима.

I.a. Друге године царовања Артак-серкса великог, први дан мјесеца Нисана, видје сан Мардохеј Јаиров Семејев, Кисијев из племена Венијаминова, I.б. човјек Јудејац који је живио у Сусану граду, човјек вели-ки, који је служио на царском двору. I.в. А био је од заробљеникâ које заплијени Навуходоносор цар Вави-лонски из Јерусалима са Јехонијом царем Јудејским. I.г. А ово је његов сан: И гле, гласови и бука, громови и земљотрес и потрес на земљи; I.д. И гле, двије велике змије изиђоше спремне да се бију, и би њихов силни глас. I.ђ. И гласом њиховим припре-

ми се сваки народ за рат, да ратује против праведног народа. I.е. И гле, дан таме и мрака, жалост и тјескоба, озлобљеност и потрес велики на земљи. I.ж. И смути се сав народ пра-ведних, бојећи се зла себи самима и припремише се на погибао и за-вапише к Богу. I.з. Од гласа њиховог би као од малог извора ријека ве-лика, вода многа; I.и. Свјетлост и сунце засија, и смирени се узнесоше и прогуташе славне. I.ј. И уставши Мардохеј који видје сан овај и шта Бог намјерава учинити, имађаше га у срцу и у свакој ријечи желио је да га разумије до саме ноћи. I.к. И пре-

биваше Мардохеј у двору са Гаватом и Таром двојицом царских евнуха који чуваху двор. I.л. Чу пак њихове помисли и намјере њихове испита и сазнаде да се спремају да руке ставе на Артаксеркса цара; и каза цару за њих. I.м. И испита цар двојицу евнуха и признавши бише објешени. I.н. И записа цар ријечи ове за спомен, и Мардохеј написа о овим ријечима. I.њ. И заповиједи цар Мардохеју да служи у двору и даде му за ово дарове. I.о. А бјеше Аман Амадатов Вуганин славан пред царем; и тражио је да учини зло Мардохеју и његовом народу због двојице евнуха царевих.

ГЛАВА пРВА

- наставиће се -

26

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

ПРИЗНАЊЕ „СВЕТИГОРИ“ ЗА ИЗДАВАЧКИ ПОДУХВАТ ГОДИНЕreporta`a

У Херцег Новом на тргу Херцега Стјепана, испред цркве Архангела Михаила и ове 2010. године од 21. до 28. јула, одржан је међународни сајам књига под називом „Трг од књиге“. Организатори сајма били су Општина Херцег-Нови и ЈУ Градска библиотека и читаоница, а састав извршног одбора сајма био је: Радован Божовић, Невенка Митровић и Биљана Ивановић.

Издавачка кућа „Светигора“ представила је овог пута свој нови пројекат „Изабрана дјела Архиепископа цетињског и Митропо-лита црногорско-приморског господина Амфилохија (Радовића)“.

На промоцији у Херцег Новом, која је одржана 22. јула, богонадахнуто су говорили Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије (Мићовић), пјесник Будимир Дубак и професор Весна Тодоровић.Госпођа Весна Тодоровић је напоменула да је засада одштампано 10 књига митрополитових изабраних дјела, а да је у плану да се одштампа више од 30 књига и да тај подухват треба да буде готов до 2014. године. „Постоји у безводним крајевима Индије занимање које се зове сакупљач росе. То су људи који пробдију по читаву ноћ и пре-ко разних механизама уских корита и непропустљивих платана до јутра скупе по неку чинију воде – чинију росе којима касније напоје своје жедне породице. На ову фасцинантну слику личе ми сви они сакупљачи митрополитових ријечи који су мирно и скромно, у црној ноћи око себе, држали своје чиније пунећи их благодатном росом којом се ми сада као живом водом напајамо са чуђењем и дивљењем“, рекла је госпођа Тодоровић.Господин Будимир Дубак је говорио више о поезији митрополита Амфилохија и његовој књизи о језику. „Поезија митрополита Амфилохија је појање новог пустињака цетињског. Она је допуна молитве у олтару храма. Она је радосно-тужни пој славословља Господу и његовој творевини. Она је језик на којем се саопштава да – у Јагњету је спас! Митрополит Амфилохије је више него и један његов претходник распет на крсту вјере и језика. Јер који је то митрополит у Црној Гори до данас био принуђен да доказује који је језик и писмо српског народа и да од себе самих брани српски језик, ћирилицу и Цркву. У земљи ћирило-методијевског слова, у земљи Мирослављевог Јеванђеља написаног 1185. године, у земљи Иловачког законоправила чији је препис начињен на Михољској Превлаци 1262. године, у земљи Ободске штампарије, у земљи Божидара Вуковића Подгоричанина, у земљи Светога Петра и Његоша, у тој земљи архиепископ цетињски принуђен је да устаје у одбрану српског језика.“

„Ове књиге су настале из бројаница митрополита Амфилохија“, рекао је епископ Јоаникије. Желећи више да каже о самом аутору владика Јоаникије је наставио: „Када су нам из Европе дошле врло непријатне вијести митрополит Амфилохије је, поново као и 1999. године, узео онај крст косовског мученика да би њиме заштитио Српски народ и српске светиње на нашем духовном огњишту Косову и Метохији.“ Даље је Епископ Јоаникије нагласио допринос митрополитовог дјела богословској мисли: „Ријетко је ко тако широко захватио на пољу богословске мисли, могуће да је митрополит Амфилохије данас у том смислу једини прави наследник Светог владике Николаја. Јер је и он као и Свети владика Николај написао изванредна дјела из области теологије, из области хришћанског васпитања, из области еклисиологије, из области тумачења Ријечи Божије (Светог Писма), и наравно показао се као бесједник подобан у свему владици Николају. Добро је примијећено да он има снажну и мисаону и пјесничку црту у својим бесједама“. „Али, митрополит Амфилохије, је изнад свега и прије свега пастир, а то се може видјети и из предложених књига. Он је пастир који у име Христово сабира свој народ, и обједињује га. Како га обједињује – Духом Светим. Онда он и просвјећује народ Ријечју Божјом и то је оно што је изузетно драгоцјено нама данас. Имамо ми

образованих људи, имамо културних хвала Богу ми смо даровит народ – народ који има велике личности али ријетки су пастири око којих се народ сабира, и чија ријеч и за вријеме њиховога живота, али и кад их Господ призове к себи врло често много више, остаје као духовна ризница, као духовно благо у наслеђе томе народу коме су служили. То Господ даје онима који носе крст свога народа, који се сараспињу са њиме, који се труде да га осјете да га доживе, да пате његове патње, да брину његове бриге, да састрадавају са њиме и то је посебни дар митрополита Амфилохија“, рекао је епископ Јоаникије.Жири сајма „Трг од књиге“ у саставу: проф. др Горан Максимовић, проф. Ратко Павловић и Војислав Булатовић једногласно је донио одлуку да за издавачки подухват године

– „Изабрана дјела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија“, додијели плакету издавачкој кући Светигора.Плакету за најбољу едицију добио је „Ар-хипелаг“ из Београда за пројекат „100 сло-венских романа“; за најљепшу књигу године

„Технологија еколошког грађења“ аутора Кла-уса Данијелса -„Јасен“ из Београда, и за дјечју књигу године„Књига за сваког дјечака“- „Креа-тивни центар“ из Београда.Плакете је награђеним, 28. јула на затварању сајма „Трг од књиге“, уручио господин Радован Божовић.

Из редакције.

У име Светигоре плакету прима о. Кирило Бојовић

27

септем

бар / 2010 / svetigora

jubileji u kraqevinicrnoj gori 1910. godine

Примање титуле Краљевског Височанства 1900. годинеУвод у проглашење Књажевине Црне Горе за Краљевину и књаза Николе за краља 1910. је било примање титуле ,,краљевско височанство“ умјесто дотадашње ,,височанство“, приликом просла-ве јубилеја четрдесетогодишњице владавине и четрдесетогодишњице брака са књегињом Миленом 1900. године. Освећењем Саборног храма у Никшићу је започео први дио јубиларних свечаности 1900. године. Храм је подигнут у спомен погинулим Црногорцима и Хер-цеговцима у ослободилачким ратовима вођеним од 1875. до 1880. године. Изграђен је по пројекту руског архитекте М. Преображенског, а градња је трајала од 1895. до 1899. године. На подужним зидо-вима постављене су мермерне плоче—спомeнице са именима погинулих Црногораца и Херцеговаца у поменутим ратовима. Приложници храма су: књаз Никола Петровић, Свети цар Николај Други Рома-нов, Свети Синод Руске Православне Цркве, кнез Петар Карађорђевић, митрополит Сава Косановић, краљица Јелена Савојска, Андрија Сингрос и други. Освећење храма су извршили митрополити црногор-ски Митрофан Бан и дабробосански Сава Косановић, на Госпођиндан, 15. августа 1900. године по старом календару. Освећењу је присуствовао књаз Никола и мноштво народа из Црне Горе и Херцеговине. Шестог децембра, на Никољдан, прослављен је други и завршни дио јубилеја четрдесетогодишњице влада-вине и брака свечано у цијелој земљи. По свима варошима, ма-настирима, црквама чињена су благодарења и молепственија за дуги живот владара.На Цетињу прослава је била на специјални начин. Предсједник Државног савјета, војвода Божо Петровић, прочитао је адресу, у којој се побрајају дјела за тако дуги низ година владања и под-нио му у име народа и држав-

них власти понуду да у знак признања и благодарности прими титулу Краљевског Височанства. Књаз, примајући нову титулу, изговорио је бесједу, у којој је изнио врлине и пожртвовање свога народа на којима се уздиже отаџбина, круна и династија црногорска.

Прослава јубилеја поводом двадесетпетoгодишњице архијерејске службе митрополита Митрофана Бана 1910. године Први од јубилеја у 1910. години је био двадесетпетогодишњица архијерејске митрополита Митрофана Бана која је прослављена на Цетињу веома свечано. Како пише ,,Глас Црногорца“, уторак 6. априла 1910. године, у 10 сати прије под-не, одржано је у манастирској цркви свечано благодарење, на коме је чинодјејствовао Епископ рашко-захумски Кирил са мјесним свештенством, а присуствовали су: Њ. Кр. В. Књаз Господар, Њихова Краљ. Височанства Књаз Насљедник и Књагиња Насљедниковица, Њ. В. Књаз Петар, министри и државни великодостојници, царско-руски отправник послова г. Дјаченко, царско-руски војни агент г. пуковник Потапов, г. пу-ковник Рачински, царско-руски консул у Скадру г. Стројев, офи-цирски кор, чиновници, ученици свију школа са својим настав-ницима и многобројно грађанство. Књаз Никола, честитајући славље митрополиту Митрофану, га је поздравио између осталог овим ријечима: ,,Немам чиме више да Вас одликујем и да Вам укажем знак вид–не и трајне Моје пажње. Имате Обилића медаљу за храброст

— одличје, које нема ни један епископ у Српству; имате сабљу — символ јунаштва и ратништва, — са којом сте се борили за слободу нашег народа; имате Мој највиши орден, и Ја не знам чим више да Вас одликујем за Ваше заслуге; до Мојом љубављу и трајном наклоношћу“…У истом броју Глас Црногорца до-носи и телеграфске честитке које је митрополит Митрофан примио од књагиње Милене, књаза Мирка и књагиње Наталије, који су били од-сутни са Цетиња, као и краља Србије Петра I Карађорђевића.Оно што по нашем мишљену треба посебно истаћи је чињеница да је током тих 25 година колико се Ми-

jubilej

ЈОВАН Маркуш

Ових дана се навршава 100 година од значајних јубилеја у Краљевини Црној Гори. Често се ова година везује само за проглашење књажевине Црне Горе за краљевину и књаза Ни-коле за краља на Госпођиндан, 15. августа 1910. године (по старом календару). Међутим, поред овог централног догађаја прослављена су још три значајна јубилеја. Први од јубилеја у 1910. години, двадесетпетгодишњица архијерејске службе Његовога Високо-преосвештенства Митрополита црногорског Митрофана Бана, духовног поглавара Православне Цркве у Црној Гори, прослављена је на Цетињу на свечан начин 6. априла 1910. Сјутрадан по проглашењу Краљевине Црне Горе, 16. августа 1910. прослављена је педесетогодишњица брака краља Николе и краљице Милене, или златног пира. Трећег дана прославе, 17. августа 1910, на Обилића пољани на Цетињу, одржан је велики војни дефиле којим је обиљежена педесетогодишњица владавине дотадашњег књаза Николе.

„Формула“ владања које је потрајало целих 58 година стоји, можда, у те-стаменту краља Николе из 1917. го-дине, у делу у којем оставља аманет сину Данилу:,,Пази, ако то буде суђено да владаш, да твој народ има правду. Старај се о његовом благостању. На путу на-претка не иди пренаглим кораци-ма, нарочито не непромишљеним. Слиједимо природу. Не чини се духов-ни и материјални преображај једнога народа ударом мађионичарског штапа, већ постојаношћу стрпљења, разборитошћу и прорачуном“.

28

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

трофан Бан већ налазио на челу Митрополије, обновљено и изграђено укупно 239 православна објеката (храмова и мана-стира).

У сусрет проглашењу Књажевине Црне Горе за Краљевину Централни догађај 1910. године је био проглашење Књажевине Црне Горе за Краљевину. Организацију укупне прославе, укључујући сам церемонијал, избор и дочек гостију, издавање пригодне споменице, јубиларног новца, поштан-ских марака, медаља, плакета и осталог - преузео је на себе посебно формиран Централни одбор за прославу, састављен од угледних личности из Црне Горе. На челу тог одбора био је митрополит Митрофан Бан. На прославу је већина европских дворова послала своје ви-соке представнике. Никада до тада најмања европска пре-стоница није одједном примила толико крунисаних глава. Први је дошао војвода од Мекленбурга-Стрелица Фридрих, шура престолонасљедника Црне Горе Данила. Послије војводе од Мекленбурга, стигао је цар Бугарске Ферди-нанд са престолонасљедником Борисом, а потом грчки Константин. Личност којој су тих дана одавали највише по-части, био је италијански краљ Виктор, зет књаза Нико-ле I. Први пут од вјенчања, краљ и краљица Италије дош-ли су заједно у Црну Гору. Цар Русије, Николај II, послао је као своје званичне опуномоћенике велике књажеве Николаја и Петра Николајевича Романова са супругама Ста-ном и Милицом, и њиховим војним помоћницима и бројном пратњом. Потом је допутовала делегација Србије на челу са престолонасљедником Александром Карађорђевићем, краљевим унуком. Уочи прославе је дошло и Београдско пјевачко друштво, под руководством чувеног композитора Стевана Мокрањца. Занимљиво је да је ово пјевачко друшт-во и 79 година послије, слиједећи традицију, узело учешће по-водом преноса и сахране земних остатака краља Николе на Цетињу 1989. године. На улазу у Цетиње грађанство са предсједником општине Јанком Дрљевићем је дочекало госте. Предсједник Дрљевић је у свом говору, између осталог, рекао престолонасљеднику који је дошао на Цетиње – мјесто његовог рођења, и ово:

„Грађани ове српске престонице сматрају се срећима што имају част поздравити Те као учесника у овом још неслављеном српском слављу и као госта Твога узвишеног дједа, нашег прослављеног Господара. Данашњи загрљај Твој и узвишеног домаћина, загрљај Србије и Црне Горе, најљепши је цвијет у вијенцу славе, који предаје благодарни српски народ Велико-ме Слављенику најсјајнији је алем у српској круни.“ На свечаној вечери у двору, књаз и престолонасљедник, дјед и унук, измијенили су здравице. Књаз Никола у поздрав-ном говору послао је поруку која се очигледно односила на догађаје који ће убрзо услиједити, рекавши:

„Изјавите у име Моје Његовом Величанству Краљу да Црна Гора за сва времена остаје најузданија сестра Србије, и да ће као Краљевина још лакше и с више изгледа за успјех с њоме заједно вршити свој задатак.“ На прославу је дошао и представник турског султана - Хилми-паша. Поред наведених бројне су биле делегације из словен-ских, посебно јужнословенских земаља, а преко својих пле-менских представништава светковини је на одређени начин присуствовала цијела Црна Гора.

Проглашење Црне Горе за Краљевину на Госпођиндан 1910. годинеКао што је за мо на ха ма на стир сре ди ште ва си о не, јасле у којима се рађа, колијевка у којој се повија, ма на стир Ро ђе ња Пре све те Бо го ро ди це - Це тињ ски ма на стир, је за Цр ну Го ру ко ли јев ка, ду хов но ог њи ште и епи цен тар око ко га се сплео по зна ти ток историјских до га ђа ја. Сто-га је сасвим је логично било што је програм предвидио да јубиларне свечаности отпочну у Цетињском манасти-ру који је духовна колијевка светородне лозе Петровић-Његош.Први дан јубиларних свечаности, 15. август 1910. Године, отпочео је у пет сати изјутра оглашавањем звона са свију храмова на Цетињу. У исто вријеме огласиле су се фанфа-ре војне музике која је обилазила Цетиње. Око шест сати војска је почела да заузима своја мјеста како би се напра-вио шпалир од двора до Цетињског манастира. Према дворском церемонијалу у седам сати свеча-ри су отишли у Цетињски манастир да присуствују Светој Архијерејској Литургији са благодарењем. У исто вријеме одржавале су се службе по свим манастирима и парохијским храмовима у унутрашњости Црне Горе. По завршетку службе у Цетињском манастиру одржао је пригодну бесједу митрополит Митрофан Бан. По изласку из манастира свечана поворка је испраћена топовским пуцњима са околних брда.Централна манифестација првог дана светковине одвијала се у новоподигнутој и освећеној згради Влади-на дома. У десет сати отпочела је церемонија честитања у сали Дома Краљевске владе. Поред предсједника На-родне скупштине и Краљевске владе, пригодне по- 29

септем

бар / 2010 / svetigora

здравне ријечи упутили су епископ захумско-рашки, надбискуп барски и примас српски и муфтија црно-горски; потом и више чиновништво, делегације и го-сти са стране, делегације из мјеста и унутрашњости чије су вође одржале кратке поздравне говоре. Своје новодобивено звање и своје земље књаз Ни-кола је посебним прогласом објавио народу. То исто је учинио и престолонасљедник Данило окупљеном народу пред двором, послије чега је настало опште весеље, које је трајало у току сва три дана свечаности и у којем је, поред посјетилаца са стране, „у радости учествовала цијела Црна Гора од Дрине до Бојане“.Образложење поводом проглашења Црне Горе за краљевину је, по нашем мишљењу, било у ства-ри и програм будућих намјера краља Нико-ле на државном и ширем националном плану. У образложењу је истакнуто да је у Црној Гори, а кроз обнављање старог зетског краљевства из 1077. го-дине, првог српског краљевства, одржан континуи-тет српске средњовјековне државне мисли и српске средњовјековне државности од Војисављевића, пре-ко Немањића, Балшића и Црнојевића, владика из раз-них племена и династије Петровић Његош до књаза Николе. Истакнуто је да Црна Гора обухвата дио територија некадашњих српских држава: Зете, Рашке и Херцеговине. Тиме је речено да њој припада право на ове српске крајеве и области које су некада биле у саставу српске средњовјековне државе или облас-них господара Балшића и Црнојевића: Боке Котор-ске, Херцеговине, Новопазарског санџака, Метохије, сјеверне Албаније и Скадра. Поред историјског пра-ва истакнуто је: да књаз Никола влада дуже од свих српских владалаца и да је у свакој прилици истицао допринос Црне Горе развоју српске мисли, што је по-казао и у својим пјесничким дјелима као и неким дру-гим радњама. У образложењу предлога предсједник Скупштине Марко Ђукановић је казао и ово: „Зна се, да је прва српска држава Светог краља Владимира

никла на простору данашње Црне Горе; зна се, да је Зета била колијевка Немањића и остала мила њихова дједовина са повла-стицама, којима се истицала између осталих страна пространога Царства Душанова; зна се, пошто је српско пропануло царство, да се зетски Господар Иван Црнојевић није покорио злој судби-ни осталога српскога народа, него се склонио у ове зетске пла-нине, и тако основао Црну Гору, која је вјековима водила јуначку борбу, да сачува ову последњу стопу српске земље, и зна се, да је на њој сачувала до наших дана последњу искру српске сло-боде и независности.“ Предсједник Владе др Лазар Томановић је у свом програмском говору истакао да је Црна Гора прва на Балкану отпочела борбу „за крст часни и слободу златну“ и да је на њеној територији „никла прва српска краљевина Михаље Војисављевића, Бодина, Ђорђа и Светог Краља Владимира, прије златног доба Немањићког; овдје је колијевка првог са-бираоца српских земаља управо до Дунава, Великог Немање, - мила „дједина“ свих Немањића. Уз то има дио Рашке са дивном задужбином Немањићком у Морачи, и дио Захумља са Оногош-том, у ком су покаткад Немањићи столовали.“ У свом говору предсједник Томановић поред државног истиче и црквени кон-тинуитет Црне Горе овим ријечима: „Поврх тога, Митрополија цетињска једина је светосавска епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита престони-ца и насљедница Пећке патријаршије, а Барска арцибискупија ужива и данас достојанство прве столице Католичке цркве све негдашње српске краљевине“. Из књажевог обраћања Народној скупштини, као и из обраћања предсједника Скупштине и предсједника Владе јасно се да уочити програм са којим ће Црна Гора ући у предстојеће Балканске ратове.Да се примјетити да приликом проглашења књаза Николе за краља није било крунидбеног церемонијала. Није било два ри-туала, крунисања и миропомазања, иако је испоштована свеча-на процесија од двора до манастира, служена Света Литургија и процесија повратка из манастира у двор. У Црној Гори ауто-ритет митрополита почивао је на епископској хиротонији, која је по осјећању народа и појму вишњег извора врховне власти била сасвим примјерна и досљедна. Владичанске инсигнације су у свему функционисале и као идеални и као стварни симбол

Краљевска породица на дан проглашења Црне Горе за краљевину 1910. године

30

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

посвећеног владаоца. По трансформисњу врховне власи у све-товну, није уведена никаква посебна церемонија или ритуал посвећења новог владара приликом ступања на престо. Умјесто крунидбеног церемонијала прихваћен је модел ступања на пре-сто по уставном аутоматизму. Краљ Никола није имао краљевску круну, вјероватно очекујући да као претендент на свесрпски престо једног дана стави круну Немањића која и данас постоји у Цетињском манастиру. У практичној примјени владарском инсигнацијом, умјесто круне, сматран је нарочити брилијантима украшени грб који је краљ Никола стално носио на црногорској капи. Грб има иницијале књаза Данила, првог световног влада-ра из лозе Петровића, и уоквирен је са више од сто брилијаната.

Прослава педесетогодишњице владавине краља Николe 1910. годинеУ осам сати 17. августа 1910. године је почео дефиле црногор-ске војске. Војском је заповиједао командант дивизије, брига-дир сердар Јанко Вукотић. Поред стајаће војске која је формира-на 1896. године, у дефилеу су учествовали ветерани са оружјем из шездесетих година 19. вијека. Посебан тон давало је при-суство коњице из Пиве, Дробњака и Васојевића. У дефилеу на Обилића пољани учествовало је 3.000 војника. На овај начин краљ Никола је желио представити Црну Гору као респектабил-ну војну силу на Балкану, имајући на уму догађаје који ће уско-ро услиједити и за које се он очигледно припремао желећи да поврати дио територија. Зато је овај дефиле био централна про-слава педесетогодишњице његове владавине, јер је управо он захваљујући неспорном јунаштву војника под његовом коман-дом и личној храбрости, због које је прозван царем јунака ос-лободио највећи дио територија у историји Црне Горе. Управо захваљујући томе он је од ,,војног логора“ створио међународно признату државу, и сасвим је разумљиво било краљево задовољство ефектима који је изазвао овај дефиле у очима стра-не и домаће јавности.Након смотре на Обилића пољани, командант Вукотић пред окупљеним официрима прочитао је телеграм руског цара Николаја II, да је 15. августа краљ Никола произведен у фелдмар-шала руске војске. Ово је за краља Николу представљало посеб-ну почаст и радост у јубиларним данима. Највишим указом, од 15. августа 1910. године, Николај II наименовао је црногорског вла-дара за генерала – фелдмаршала, највеће звање које се добијало у руској армији, његовог сина престолонасљедника Данила за

генерал-мајора, Мирка за потпуковника, а Петра за по-ручника руске царске војске. Скупоцјену златну маршалску палицу, опточе-ну брилијантима, краљу је свечано уручио велики књаз Николај Николајевич Романов, послије цара најутицајнија личност у Русији, и предао га краљу Николи уз велику помпу, што је и представљало најсвечанији дио прославе. Краљ се захвалио дародавцима следећим ријечима:

„Ваше императорско височанство,радостан примам из Ваших руку жезло фелдмар-шала храбре руске војске. Одличје, које је врхунац војничког частољубља — то одличје, ја држим да није намијењено само мени него и мојим витезовима — Црногорцима. Ја га с њима дијелим, јер смо га заједно заслужили, упорно сљедујући словенској мисли и традиционалној заједници с Русијом.Ја и Црногорци са захвалношћу примамо ово цар-ско одличје из Ваших руку у кругу храбрих руских помораца, официра и војника, а у присуству мојих великодостојника и одличне депутације славног пет-наестога пука коме имам част бити шеф.“Чин који је црногорски владар добио, највећи у руској војсци, додјељиван је ријетко, искључиво за ратне за-слуге и успјешно командовање војском. Овај гест ру-ског двора значио је огромну и политичку и моралну подршку црногорском владару, његовој династији, па и Црној Гори.По обављеној церемонији, из Владина дома кренула је поворка, предвођена краљем Николом и краљицом Миленом, на полагање камена темељца за Саборну цркву, задужбину руског цара Николаја II. У општем весељу и уз бурно народно клицање краљ је на про-стору између Дома краљевске владе и „Биљарде“ по-ложио камен-темељац новој Саборној цркви коју је у славу његовог јубилеја имао да подигне руски цар. Освећење камен-темеља обавио је митропо-лит Митрофан са свештенством. Краљ Никола је од-ржао кратки пригодан говор, захвалио се још једном Русији и руским владарима за неизмјерно добро које су чинили његовом народу, посебно тадашњем им-ператору за чин који му је додијелио, за остала добра

„Јубиларне свечаности“ - Свечано полагање темеља Саборној цркви 1910. године

31

септем

бар / 2010 / svetigora

poezija Рајко Петров Ного

која му је чинио и који му је ,,својом дарежљивошћу и пожртвовањем омогућио да прослави и своју педесетогодишњу владавину да буде с успјехом кру-нисана“. Нажалост, предстојећи Балкански ратови, а потом Први свјетски рат и трагична судбина Светих царских мученика Романових, спријечили су реализацију већ започетог посла на изградњи Саборног храма. Од храма је данас нажалост остао само камен темељац који се чува у Митрополији.

О свечаним јубилејима 1910. године, а посебно о проглашењу за краља књаза Николе, у ово вријеме много се писало у домаћој и још више у страној штам-пи. Никада се до тада толико новинара, публициста, научника и других знатижељника није окупило на Цетињу и написало о Цетињу и Црној Гори. Проглашење за краља Николе Петровића било је, без сумње, плод чињенице да је он био у „државнич-ком“ смислу најуспешнији владар у историји малене Црне Горе. За вријеме његове владавине државна територија Црне Горе се више него учетворостручи-ла уз лако видљиви духовни, културни и социјални препород државе и народа. Немерљиве су и његове заслуге у модернизацији, дипломатији, увођењу институција, развоју привреде и другим предуслови-ма да „нахије и седам брда“ постану у правом смислу држава. „Формула“ владања које је потрајало целих 58 година стоји, можда, у тестаменту краља Николе из 1917. године, у делу у којем оставља аманет сину Данилу:,,Пази, ако то буде суђено да владаш, да твој народ има правду. Старај се о његовом благостању. На путу напретка не иди пренаглим корацима, нарочито не непромишљеним. Слиједимо природу. Не чини се духовни и материјални преображај једнога народа ударом мађионичарског штапа, већ постојаношћу стрпљења, разборитошћу и прорачуном“.Сматрали смо да би у сусрет стогодишњем јубилеју проглашења Црне Горе за Краљевину било корис-но покушати да се расуто мноштво докумената, вриједних записа разних аутора и фотографија из раз-них архива и приватних збирки сабере у једну цјелину.Тим поводом приредили смо књигу ,,Краљевина Црна Гора – Споменица јубилеја 1910.“, која ових дана изла-зи из штампе, као скроман покушај да се реконструи-ше ријечју и сликом ток прославе значајних јубилеја у 1900. и 1910. години. Ова књига-споменица је от-ворена за суд читалачке публике, без претензија да смо успјели довољно истаћи сва дешавања током свих ових јубилеја, али приложени скенирани ори-гинали из Гласа Црногорца у књизи допуњују укупну хронологију догађања. Међутим, када су у питању чињенице и документа, њих не можемо промијенити и прилагодити разним данашњим укусима, и она остају као трајно свједочанство о том времену. С дру-ге стране, држимо да ће ова споменица корисно по-служити млађим генерацијама да кроз изворна до-кумента дијелом разјасне евентуалне недоумице о Црној Гори тог времена и нашим прецима. Од тога, мислимо, могу имати само користи.

ДЕЛО ТВОЈИХ РУКУАко си нас саздо по свом подобију

За утеху себи у ледној висини

Да твој лик у нама словесно одлију

Зраке у истини и у помрчини

Да се светлиш Светли у нашој кончини

И да нам омилиш двоструку робију

У другом доласку из свог Сина сини

Па ако нас ови пред тобом побију

Невиних ни виних немој се одрећи

Једни у другима док се огледамо

Без нас си усамљен тишином ће рећи

Небо непрозирно широко и тамно

Дело твојих руку шта је Свевидећи

Ако га не гледа Око Недремано32

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

reporta`a

На Цетињу је 10. августа, под слога-ном А ти поштуј драге родитеље

и духовне оце учитеље одржан тради-ционални, једанаести по реду Сабор православне дјеце Црне Горе, који сваке године организује Православна Митрополија црногорско-приморска.Овогодишњи Сабор посвећен је 180-ој годишњици од престављења Све-тог Петра Цетињског Чудотворца.Манифестација је почела Светом Архијерејском Литургијом, коју је, уз присуство учесника сабора из свих крајева Црне Горе, њихових вјероучитеља и бројних православ-них вјерника, служио Високопреос-вештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије са свештенством.У архипастирској бесједи владика је тумачио јеванђелску причу у којој Го-спод узима дијете у наручје и говори одраслима: „Ко прими једнога од ових малих у име моје, мене прима, а ко прима мене, прима Оца мога који ме је послао.“ Владика је рекао да је тај догађај сличан данашњем догађају на Цетињу.

„И на једном другом мјесту у Јеванђељу Господ каже ученицима: Ако не будете као једно од ове дјеце, нећете видјети Царства Небеског. Оваквим припада Царство Небеско. Ево, драга дјецо, и ми смо се данас сабрали око руке Све-

тога Јована Крститеља, који је крстио Господа у ријеци Јордану, јер као што се Господ крстио у Јордану, тако се и ми крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа. А много је значајно да смо овдје поред ћивота Светог Петра Цетињскога, јер Свети Петар Цетињски је најљепше дијете које је родила Црна Гора“, рекао је владика Амфилохије.У току Литургије Свету тајну крштења примили су мали Јован Перовић и дјевојчица Валерија из Русије.Након Литургије владика је на ма-настирском гумну благословио манифестацију краћом бесједом у којој је говорио о духовном очин-ству: „Слоган овога Сабора који је ис-писан на вашим грудима су ријечи Светог Петра Цетињскога. Ове ријечи Светога Петра су упућене свој Црној Гори, свој дјеци свијета, посебно у на-шем роду светосавском српскоме, и свим земаљским народима. Поред поштовања родитеља, он каже да поштујемо и духовне оце учитеље. Ето, први наш духовни отац и учитељ јесте Свети Петар Цетињски. Прије њега ми смо имали још једног дивног учитеља и светитеља – Светог Саву, који је и основао ову нашу Митрополију. Све-ти Петар је био његов ученик и он је поштовао своје родитеље, а кад је до-шао у овај манастир било му је двана-

ест година. Духовни оци учитељи су и наши свештеници који су ваши паро-си, сви они које је Црква Божија поста-вила да духовно рађају и препорађају дјецу Божију. А сви смо ми дјеца Божија“.Након митрополитовог благосло-ва, химне Сабора и тропара Светом Петру Цетињском, дјеца су показала своје умијеће из рецитовања, соло и хорског појања.Специјални гости Сабора били су дјеца из Бјелорусије и млади гуслар Максим Јововић који је уз струне древног инструмента отпјевао пјесму

„Смрт мајке Југовића“.Професор историје Предраг Вукић одржао је предавање на тему „Жи-вот и дјело Светог Петра Цетињског“ и припремио квиз о светородној династији Петровић, који је водио протосинђел Кирило Бојовић.На квизу је учествовало 13 екипа које су биле састављене од полазника школе вјеронауке из разних градо-ва Црне Горе. Питања су била везана за историју Црне Горе у вријеме вла-давине светородне лозе Петровића и за живот и дјело Светог Петра Цетињског. Све екипе су показале веома висок ниво знања из задатих тема и заслужују сваку похвалу. Ипак су богате награде освојиле само три првопласиране екипе и то: прву на-

РАЈО Војиновић

СПОМЕН НА НАЈЉЕПШЕ ДИЈЕТЕ ЦРНЕ ГОРЕНа Цетињу одржан XI Сабор православне дјеце

33

септем

бар / 2010 / svetigora

34

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

граду екипа полазника вјеронауке при манастиру Светог Николе на Врањини код вјероучитеља игумана Петра Драгојловића, у саставу: Лука Микулић, Јелена Микулић и Саво Микулић; дру-гу награду екипа полазника вјеронауке из Котора код вјероучитеља јереја Немање Кривокапића, у саставу: Јелена Дујовић, Видосава Пржица и Марија Марковић и трећу награду екипа по-лазника вјеронауке при Цетињском манастиру код вјероучитеља Вере Вукић, у саставу: Михаило Вукић, Слав-

ка Мијановић и Софија Мијановић. На-граде првопласираним екипама је уру-чио митрополит Амфилохије.За пожртвован, самопрегоран и дугогодишњи рад, који је донио много плодова на пољу вјеронауке, награде и похвале од митрополита су добиле и вјероучитељице Снежана Поповић при храму Светог Ђорђа у Подгорици, која је, како је рекао владика Амфилохије, и прва жена из Црне Горе која је у после-ратном периоду завршила Теолошки факултет у Београду, као и Вера Вукић,

која је вјероучитељ са најдужим ста-жом у Митрополији, а вјеронауку држи при Цетињском манастиру. На крају је владика Амфилохије још једном благословио све учеснике 11. Дјечјег сабора на Цетињу у којем је учествовало више од 700 дјеце из цијеле Црне Горе, и који је по оцјенама најбројнији Дјечји сабор до сада. Специјални гости Сабора била су дјеца из братске нам православне Бјелорусије, који су отпјевали неколи-ко народних и црквених пјесама.

35

септем

бар / 2010 / svetigora

ОЛИВЕРА Балабан

majkehri[]anke

КАТАРИНАВЕЛИМИРОВИЋ

мајка Светог владике Николаја Жичкога четрдесетак ме-тара од Лелићке цркве налази се капела у којој је сахрањена Ката

Велимировић. На спо-менику је записано:

Овде почива тело Кате Д. Велимировић рођене у

Стрмној Гори 1860. године од оца Алексе и мајке Пајке Филиповић. Упокоји се као монахиња Еката-рина у суботу 26. августа (8. септембра) 1945. го-дине.Господе помилуј и спаси!Светој души своје матере подиже овај свети спо-меник захвални син, епископ Николај.Ову дивну мајку од њене деветоро деце наджи-вео је само један син, велики угодник Божији, Св. Николај Жички. Каква је морала бити ова мајка, када је родила оваквог сина и да ли је другачији могао бити овај син када је рођен од овакве мајке?Катарина је била најстарије од шесторо деце у благочестивој заједници својих родитеља. Крштена је у манастиру Ћелије добивши име Ека-тарина. Кућа у којој је одрастала бројала је много чланова. Филиповићи су били побожна породи-ца и гледали су да своју кћер удају у добру кућу за честитог и богобојажљивог момка. И тако и би. Када јој је било деветнаест година, Ката се уда-де за Драгомира Велимировића у суседно село Лелић. Велимировићи су такође живели у великој заједници. Снаху Кату сви убрзо заво-леше. Била је кротке нарави, све је поштовала и свима служила.На Туциндан 1880. године њу и мужа јој Дра-гомира Бог обрадова првом златном јабуком, дарујући им сина Николу. После Николе роди-ше се: Стеван, Душан, Нинко, Богосав, Љубисав, Алекса, Николија (звана Косана) и Ангелина. Мајци Кати пуне и руке и душа. Веселе црне очи-це њених соколова и соколица сијале су из сва-ког кутка куће. Имавши дивни пример своје мајке пред собом, деца иако бројна дисала су као једном душом. У селу није било ружне речи за њих. А Кати пуно срце радости и пуне руке по-сла. Требало их је све нахранити и обући, опра-ти и очистити, имање одржати, мужа дочекати. Сву одећу је својим вредним рукама израђивала. Нису је виђали ни на пијаци ни на вашарима. Једино сабрање на које је Ката одлазила било је недељно, литургијско и њему се много радова-ла. Устајала би са песмом првих петлова како би

стигла да сву децу умије, очешља, обуче у чисто и поведе у цркву.У кући Велимировића много се држало до молитве. У зао-ставштини Св. Владике Николаја остао је сачуван један опис заједничке молитве у коме стоји: „Ја сам рођен у једноме селу у дому од 45 чланова. Сваке суботе, када би био обављен по-сао преко седмице, скупљали смо се ми да би се помоли-ли Богу. Увече би мој дед, глава куће, сазвао молитву. Капе-ле у кући нисмо имали. Када је ружно време, молили смо се у кући, а када је лепо време напољу у дворишту. Звездано небо било нам је црквено кубе, месец права икона, мили дед свештеник. Он би изашао напред, стао пред нас и дубоко се поклонио и узимао кадионицу са жеравицом и тамјаном и окадио сваког од нас. Онда је почела тиха молитва, прекида-на само час и по час уздасима и побожним шутањем. Крстили смо се и молили гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звезда... Молитва би се завршавала дубоким поклоном и гласним - Амин. Када ми данас пада на памет ова молитва ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душев-не, него што сам осећао у свим великим и раскошним црква-36

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

мајке хришћанке, чији је живот истински посвећен Богу и ближњима. Као праведни Јов, мати Катари-на, страда и даље. 1909. године умире јој и Нин-ко. Ђака шестог разреда ваљевске гимназије, генијалног интелектуалног потенцијала, виспре-ног и обдареног многим талентима, пред којим се тек отварао живот пун могућности, открића,

Често се касније владика Николај у својим књигама сећао мајке, њене снаге и духов-не величине. У својој аутобиографској пес-ми Молитва роба у тамници сећа се своје мајке и детињства и казује:

„Како су сјајне звезде Твоје, Господе; како су разнобојне у савршеној слици, и како су разнозвучне у савршеној музи-ци. Гледао сам их у селу моме, држећи се скута материна, и у трепету од тајне шаптао: то су свете птице небесне. Утом једна полете и паде, а мајка се прекрсти и викну:

- Спасај се робе! - Где је роб, нано? - Може бити близу нас - дрхтавим гласом одговори мајка. О, нано мила, погодила си: гле, онај који се држао скута твога сад је роб. И који је с тобом гледао јато сјајних звезда, сада кроз тамничко окно види једну једину. За њу једну хватам се као за скут мате-рин, и чујем глас њен: Спасај се робе! Како да се спасем, питам ју, кад спаситеља немам? И опет чујем глас: Спасај се робе! Како да се спасем, кад кључа немам, пи-там и питам? И поново чујем глас: Спасај се робе! Али моја звезда одмиче. Видим је тек пола. Притискујем главу уз решетку, да је још гледам. Мало мало, па замаче; одлети света птица Божја, и остави мрак пред очима мојим, и заповест у ушима мојим: Спасај се робе! Господе Боже матере моје, Створитељу звезда и људи, и сваке твари видне и не-видне, буди ми Ти спаситељ мој. Ти, коме није потребно сунце да би ви-део у тами, ни кључ да би отворио там-ницу, пошаљи анђела Твога, и избави ме као Петра. Ако ли је по мудрости Твојој, да ми се тело у тамници мучи, да би се душа очи-стила, буди Твоја воља а не моја. Који би хтели спасти, не могу, а који би могли неће. Ти си једини Који и може и хоће, Господе Човекољупче, слава Теби!“

ма света у Европи и Америци.“ Катин муж Драгомир био је имућан и писмен сељак. Обављао је писарске послове у срезу Подгорском. Једнога дана стигло му је претеће писмо у коме су га хајдуци који су у то време харали колубарским крајем уценили да донесе 100 дуката или ће му у против-ном отети тек рођеног сина Николу. Драгомир се дуго опи-рао овој уцени. Међутим једнога дана када је мати Ката от-ишла на њиву и са собом понела дете у колевци, хајдуци су се појавили из оближње шуме, сели крај колевке и позвали Кату. Рекли су јој да ће узети дете као таоца док њен муж не донесе новац. Ката је се скупивши сву своју материнску снагу окренула разбојнику, ударила га по лицу и зграбив-ши колевку побегла у шуму. Хајдук збуњен њеном великом снагом и храброшћу пусти је да побегне. Велимировићи су на крају ипак морали предати тражени новац. Касније, када је владика Николај боравио у Лондону, у једном ресторану српске кухиње срео је тог истог човека како иде од стола до стола и продаје књигу „Живот једног хајдука“. Владика га по-зове за свој сто и стаде са њим разговарати, рекавши му да је свештено лице из Србије. На крају га упита да му исприча како је било у селу Лелићу код Ваљева када су од оне младе тражили дете, рекавши му да је о томе прочитао у новинама. Овај му исприча све како му је и мајка казивала. Владика му тада откри да је то дете у колевци био он сам. Живела је мати Ката и дисала као свака мати за своју децу. Брижно их је подизала и Богу упућивала. Речи су јој биле тихе, али оштре. Свака поука је имала смисао и велики одјек у срцима њене деце. Понекад, када је то било неопходно, знала је и да укори, благо али значајно. Касније, када су мало поодрасли, притицали су мајци у помоћ, свако по својим могућностима. Неко да причува стоку, неко да донесе воде, обуче млађег брата или сестру. Осамнаест милих ручица се својој нани пружало у помоћ. Једно по једно, стасавали су за школу. Пошто су живели у задрузи, морали су се договарати које ће дете слати у школу, јер није било довољно новца за школовање свих. Божијим промислом, после великих пре-говора, Николу као најстаријег уписаше у први разред 1888. године. Одмах је био запажен као веома надарено и бистро дете и тако је и остало током читавог даљег школовања. Катарина и Драгомир, благочестиви, побожни људи одгајали су своју децу пажљиво, старајући се да се не огре-ше о благослов родитељства који им је Господ подарио. Учили су их да буду часни и вредни, марљиви у сваком раду којег би се прихватили. Али и они сами су били такви и својим животом деци су давали најбољи пример. Након завршетка богословије, Никола постаје учитељ. 1904. године долази у школу Доње Лесковце, у близини Лелића.Те исте 1904. године почињу дани бола, страдања и туге мајке Катарине и куће Велимировића. Умире њен седми по рођењу син Богосав у 10-ој години жи-вота. Само две године након Богосава из мајчиног наручја смрт је отргла Љубисава, Николију и Ангелину. Сво троје за годину дана. 1907. године умире јој и Стеван. За три године петоро их је мајка испратила, пет рана у срцу закопала, пет хумки сузама својим залила. Али и поред свег свог материн-ског бола, као сенка ходајући знала је казати: Бог дао, Бог узео, Богу нека је хвала! Ова њена реченица је за чуђење, за дивљење, за размишљање! То није само пука изјава речена утехе ради, јер мајци која толику децу изгуби утеха не може бити изговорена реч, већ једино жива вера у живога Бога и Његово вечно Царство! То је сва философија живота једне 37

септем

бар / 2010 / svetigora

односи непредвидива и болна смрт. Скупља туж-на мати Ката своје све празније руке, склапа их на грудима у молитви ка Господу, да јој сачува оно што јој је остало, да јој се огњиште не угаси, кућа не испразни. Од осамнаест милих ручица што грлише уморно тело њено, сада јој шест грле уморну и пострадалу душу. 1909. године, након завршених студија у Берну и после прележане тешке болести, дизентерије (од које је и умро његов брат Нинко) Катин и Драгоми-ров син Никола се уз родитељски благослов мона-ши и добија име Николај. Убрзо након монашења рокоположен је у чин ђакона и јеромонаха. Био је јако цењен у интелектуалним круговима широм Европе. Одржавао је предавања на разне теме и покушавао да своју земљу представи у правом светлу. 1914. године почиње рат и харање трбушног ти-фуса међу војницима. Катин син Душан оболева, у бунилу од велике грознице скаче кроз прозор са другог спрата Ужичке болнице и умире. Иза Ду-шана је остало мушко дете Јован (потоњи епископ шабачко-ваљевски) и његова мајка Пеладија, а иза Стевана са Катом остаде његова тек рођена кћер Софија.Кућа Велимировића тугом и болом завијена у црно, борила се са страхом од још смрти. У кући је остао само Алекса. Мајка Ката је савила руке око оно мало чељади што јој је остало. Првенца сво-га кога је давно испратила у свет била је жељна. Када га је испраћала даривала га је једном тка-ном сељачком поњавом, да га у хладним зимским данима греје и подсећа на топлину родитељског дома и мајчиног скута. 1919. године Николај је из-абран за епископа, и устоличен на трон епископа жичких. Своју пострадалу мајку владика Николај је често посећивао и тешио. 1926. године смрт односи и Алексу. Толико несреће се сручило на дом Велимировића, да је право чудо како се сама кућа од толиког бола није срушила. Иза Алексе је остало двоје мушке деце, Тиосав и Радосав и његова жена Вукосава. Катине снахе Пеладија и Вукосава волеле су је као мајку. Савиле су се око ње са својим сирочићима као новорођенче на мајчиним грудима. Свако је своје бреме носио у тишини, а Ката иако срца уга-шеног од бола и даље је била стуб породице. На-кон Алексине смрти, живот је за Кату стао. Мисли јој се помутиле а тело издавало. Помишљала је на најгоре, скрхана болом, није јој било до живота. Њен Нико, како је звала владику Николаја трудио се да је охрабри, поучи да се помири са животом,

да настави даље. 1929. године умире њен животни сапутник и сапатник, супруг Драгомир. Ката залеђеног срца, као да јој је сваки дан почињао помишљу да ли ће тога дана неко умрети, да ли ће је неко напустити. Многи су је наговарали да оде у Жичу код владике Николаја, али она је одговарала:

„Ја не могу кућу оставити; мени је овде најбоље. Како ћу ја оставити моју Пелу? Нас две смо од Бога одређене да чува-мо огњиште у овој кући“. Снаха Пела јој је била трачак свет-лости у њеној тами. Све своје недаће са Пелом је делила, у њу гледала као у сина. А Пела је била и човек и жена. Брину-ла се о преосталим чељадима куће Велимировића. Помага-ла у градњи цркве у Лелићу, свекру Драгомиру била десна рука.1943. године Ката се замонашила. Како је и срце издавало, а ноге давно ослабиле, пала је у постељу. Ништа од хране није узимала осим грожђа. Осетивши скору смрт, говорила је:

„Морам ићи, деца ме моја зову, само ме Нико зауставља, он ми не да...“ А Ника је чекала и чекала... На крају је рекла: „Сву сам утробу изручила рађајући децу, па ми их свих Бог узе до јединог мог Нике, а и он у белом свету... Просто нека је моме Ники и овог и оног света. Бог му дао па свакуд добро био!“Пред смрт је својој снахи Пели наредила како да се изврши сахрана, све до танчина, кога ће звати, ко ће јој сандук на-правити, шта ће коме даривати. Пред смрт се исповедила и причестила. У летопису манастира Лелић протојереј став-рофор Ђорђе Колџић је записао свој последњи разговор са мати Катом и њено виђење пред саму смрт: „Уочи саме њене смрти позвала ме да ми нешто рече. Дошао сам рано ујутру, био је петак - Звала сам те попе да ми читаш једну молитву. По свршеној молитви почели смо разговор. Ја сам је раније чешће пута питао да што не сања или чује ноћу, зато ће сада мати Ката рећи - Попе, све што си ме раније питао сад ми се догађа. Чуј, јуче лежим овде на кревету док ће неко зовнути... Като, па још једном Като. Ја се одазвах и подигох, оно никог у соби нема. Тако неколико пута. Ето јуче овде у соби, будна сам али видим овде у оном ћошку за вратима једног ружног човека, крезубог, права наказа. Погледам на мој кревет, ниже мојих ногу дете се игра са нечим. Уз кре-вет, до мојих ногу, стоји једна девојка. Ја чудна ти је мили Боже, само да си је видео, као да си је на ватри чварио, тако се зајапурила. Коса јој ко најлепша свила пала по рамени-ма, није се повезала марамом. Чујеш, оне дивоте ниси ви-део. Одонуд, преко собе дође друго дете у црвеној хаљини, стаде преда ме и рече: Рацо је рекао... Ја тек упитах, а шта је рекао, оно ућута и нестаде свега тога.Ја сам објашњавао мајка Кати да то није била девојка већ анђео или Света Богородица. Она још додаде - Оно на земљи не може узрасти. Ја сам се често умишљала да ли је оно истина што ти мени причаш да душе наше живе на небу. Сад видим да заиста душе живе. Када ми је ово причала изгледала је врло блажена и радос-на. Ја њу нисам никада видео тако духовно задовољну и јаку. Изгледала је као најсрећнија мајка која на души нема ни трунке бриге ни за шта. Њена ведрина прешла је и на мене и ми смо се као мала деца смејали и весело разгова-рали. У најбољем расположењу смо се растали. Нисам мо-гао ни наслутити да нам ово може бити последњи разго-вор, али ми је било јасно да је имала неко духовно виђење и обрадовање. И овог пута, као и увек, нудила ме је да доручкујем.“

Ову дивну мајку од њене деветоро деце надживео је само један син, велики угод-ник Божији, Св. Николај Жички. Каква је морала бити ова мајка, када је роди-ла оваквог сина и да ли је другачији мо-гао бити овај син када је рођен од овакве мајке?38

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Упокоји се мати Екатарина у суботу 26. септембра 1945. го-дине, у својој 85. години живота, испративши пред собом оног коме се пред Богом заветовала на вечну љубав и вер-ност и осморо своје деце која се из те љубави изродише. Остави за собом једног, а тај један се посвети, наш Св. вла-дика Николај Жички, који у својој беседи о мајци и материн-ству рече:Шта је мајка? Мајка је биће најсличније Богу! Питање које сам често постављао самом себи и одговор који сам до-био приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена па кршећи руке поче преклињати: „ Господо моја...Немојте га убијати, не знате ви колико је он добар био. Наведен је на зло, учинио је једно недело, али ја знам много његових до-брих дела. Ако не верујете мени, ако не верујете његовој несрећној мајци, питајте комшије, они ће посведочити. Преклињем вас не убијајте њега, ево убијте мене.“ Овај догађај дубоко се урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији како је Христос дошао у свет да умре за грешнике и спаси грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке. Зашто је Христос пострадао за грешнике? Зашто је у сваком грешнику видео неко добро, под пепелом зла. Исто као што мајка и само мајка може да нађе неко добро у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој. По-клонимо се зато материнству јер је свето и свим мајкама, а нарочито оним правим хришћанским, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера многи светитељи и светитељке и толики други стубови православља не би били уписани у наш календар. Да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову Св. Ану, и како бисмо могли и по-мислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића: Св. Стефан Првовенчани, па Милу-тин и Драгутин, Св. Стефан Дечански, па цар Урош, посве-тили без утицаја њихових светих, богоугодних матера. Из светог корена свето је и стабло. Сећамо се мајки које роди-ше толике витезове и заточенике истине и правде Божије и безбројне страдалнике и мученике за Крст часни и слободу златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит прав-де Божије међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђелску поуку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу.“ А без онак-ве несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт, свесно и драговољно, под крсташем барјаком. Па Мили-ца, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства. Царица у порфири и царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу, телесна мајка кћери и сино-ва, но духовна мајка многе сирочади српске после слома косовског. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи. Цари-ца на земљи и верујем царица у Царству небеском. Па зар да се не сетимо мајке Ангелине коју баш мајком зове сав српски народ, мајка која је изродила свеце и војводе док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходи-ла свога великог мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим заувек, сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју. Може ми неко замерити, да

ја овде говорим само о краљицама и кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке. Не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Бо-гом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш оно што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историје били би сиро-машни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су сли-ке постале иконе, чије су главе круном круниса-не и чија су бедра мачем опасана била, и чији су подвизи ушли у црквене стихире или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас се-тити матера коморџија! То су оне оштре Српкиње, које су на својим леђима носиле коморе синови-ма на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању, јер сам их лично негда с дивљењем гледао у рату широм отаџбине. Сетимо се браћо и матера коритара, то су оне сироте удовице, које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју исхраниле, ишколовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте кад им је мајка иза туђих корита, сапуњавом руком до-давала новчиће за буквар и читанку. Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сад су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и ве-лика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје.Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке и своје и туђе! Јер свака је мајка, по природи, као мајка, слич-на Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душев-на заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску којој је она најсличнија.Поклонимо се свим светим матерама Право-славне Цркве и свим матерама Српске Цркве, поклонимо се мајкама и женама српским, и да се са благодарношћу помолимо Господу Богу. О, Свевишњи Господе Боже, хвала Ти што си даро-вао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их Госпо-де у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве Немањића и Свете Петке Српске и Духом Твојим Светим Госпо-де, охрабри, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам Оче наш Небесни да се и ми као деца Твоја вежемо уза Те љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој. Да Ти будеш наш и ми Твоји навек века! Амин! 39

септем

бар / 2010 / svetigora

put

opi

sм

р БУ

ДИ

МИ

Р А

лекс

ић

У ПОСЈЕТИСВЕТИЊАМА УКРАЈИНЕПо благослову Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита Амфилохија, а захваљујући труду амба-садорке Украјине у Црној Гори, госпође Оксане Сљусаренко, професори Цетињске богословије: протосинђел Кирило Бојовић, Слобо Станишић, Душан Биговић и Будимир Алексић, у периоду од 10. до 17. јула, посјетили су Украјину и поклонили се светињама ове древне православне земље.

Са епископом Арсенијем у скиту Светогорске лавре

Украјина, у историографији позната као Мала Русија, по површини је друга земља у Европи (послије Русије). Има 49 милиона становника, од којих су 78% православни хришћани (остало су: унијати – 18%, протестанти – 5% и римокатолици 4%). Највећи градови су: Кијев (2,6 милиона станов-ника), Харков, Дњепропетровск, Одеса, Доњецк, Запорожје и Лавов.

Први дан нашег боравка у овој земљи посветили смо оби-ласку Кијевопечерске лавре, највеће православне светиње у Украјини. Лавра је основана 1051. године, и од тада се на бре-говима Дњепра није гасио духовни живот, све до времена комунистичке тираније у 20. вијеку, када је лавра девастира-на, а главна светиња – Успенски храм, преко 60 година био у рушевинама. Деведесетих година прошлог вијека обновљен је читав манастирски комплекс, који је уврштен у списак свјетског културног наслеђа (УНЕСКО). Бог нас је удостојио да цјеливамо велики број моштију светаца, којих има више од 200 у пећинама лавре чија се дужина мјери километрима. Осим цркава и конака, обновљени су и гробови оних јавних личности и патриота који нијесу одговарали совјетској вла-сти: руског царског премијера Столипина (на кога су у Кијеву комунисти извршили атентат 1911.), митрополита Антонија и других. На подручју лавре налази се низ историјских и кул-турних музеја, као што су: Музеј историјских драгоцјености Украјине, Музеј књига и старог штампарства, Музеј позо-ришта, музичке умјетности и биоскопа, Музеј минијатура, Музеј историје великог отаџбинског рата 1941-1945.

Главни и највећи град Украјине, због великог броја цркава и манастира (и због значаја за православни свијет), још од средњег вијека носи надимак

„Јерусалим сјевера“, а због своје улоге у историји руске цивилизације (јер је Кијевска Русија колијевка руске држав-ности и духовности) познат је и као

„Мајка руских градова“.

40

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Након што смо обишли светиње и знаменитости ове лавре, имали смо пријем у митрополији код викарног епископа Пантелејмона, који нас је упознао са бо-гатим и садржајним животом и актуелним проблемима Православне Цркве у Украјини. Сјутрадан смо авионом отпутовали у Доњецк, велики индустријски град на истоку Украјине, сједиште Доњецке епархије. Директно са аеродрома отишли смо у 170 километара удаљену Свјатогорско-успенску лавру, огроман мана-стирски комплекс, са неколико цркава, великим бројем пећина и репрезента-тивним конацима. Ту нас је примио епископ свјатогорски Арсеније, намјесник Свјатогорске лавре и викар Горловске епархије, који нам је током читавог на-шег боравка у лаври био изузетно љубазни домаћин и информативан водич. Ту смо дочекали и велики хришћански празник Светих апостола Петра и Павла. Сазнали смо да најстарији писани запис о мјесту Свјатије Гори (Света Гора) да-тира из 1526. Несумњиво да је монахе који су живјели у овом мјесту још прије 16. вијека, привлачио сам назив мјеста – Света Гора, у коме се одвијао богат ду-ховни живот све до 1918. године, када су комунисти, у јануару мјесецу, побили монахе (којих је било 800) и опљачкали манастир. Главна манастирска црква, храм Успења Богоматере, сурово је девастирана, и служила је као „дом култу-ре“ све до слома комунистичке идеологије и совјетске државе. Након тога, Свјатогорски манастир васкрсава у пуном сјају, као митска пти-ца Феникс из властитога пепела. Манастиру је најприје враћен његов први храм – црква Успења Богоматере, у коме је прва Литургија служена 20. ав-густа 1992. За вријеме рестаурације (од 1995. до 2000.) радници су из хра-ма избацили више од четрдесет вагона смећа. Деветог маја 2004. на својој редовној сједници Свети Синод Украјинске Православне Цркве Москов-ског патријархата, на челу с митрополитом Владимиром, донио је одлуку да Свјатоуспенском Свјатогорском манастиру додијели статус лавре. Током боравка у Свјатогорској лаври посјетили смо Адамовку, родно мјесто Светог Јована Шангајског, удаљено пар километара одатле. На темељима његове родне куће гради се црква. У повратку за Доњецк, свратили смо у село Никољско (удаљено 60 километа-ра од Доњецка) гдје се налази Светоуспенски николо-василијевски манастир

– велики и прелијепо уређени комплекс са црквама посвећеним Успењу Бого-матере, Светом Николи и Светом Василију Великом, конацима, радионицама и вртовима. Манастир је почетком деведесетих година прошлог вијека основао архимандрит Зосима, који се ту и упокојио 2002. Данас се овдје подвизава 120 монахиња и 70 монаха.Из Доњецка смо се вратили у Кијев, гдје смо преноћили, и одакле смо у рану зору 14. јула колима кренули за Одесу. Вожња ауто-путем до Одесе, кроз украјинску плодну низију, трајала је пет сати, током којих смо размјењивали утиске засноване на чињеници да бескрајна житна поља која су остајала иза нас чине потпуни контраст суровом црногорском камењару.По доласку у Одесу, одсјели смо у Светоуспенском манастиру, смјештен на обали Црног мора, гдје се налази Духовна семинарија и љетњи двор руског

У министарству са Јуријем Анатолијевићем

41

септем

бар / 2010 / svetigora

У четвртак 15. јула кренули смо из Одесе ка малом мјесту Почајеву, на западу Украјине, и након десет сати вожње стигли у Светоуспенску Почајевску лав-ру, духовни центар православног народа западне Украјине, која се налази на узвишењу изнад овог мјеста. Обишли смо Успенски храм (из 18. вијека) и Тројицки храм (подигнут у периоду од 1906. до 1911. године, за вријеме митрополита Антонија Храпо-вицког), и цјеливали мошти преподобног Јова Пе-черског, игумана Почајевске лавре, који је живио равно 100 година (1551-1651), и преподобног схии-гумана Амфилохија Почајевског (1894-1971), првог свеца 21. вијека, који је одлуком Светог Синода Украјинске Православне Цркве од 12. маја 2002. го-дине канонизован и уписан у црквени календар. Цјеливали смо и чудотворну икону Пресвете Бого-родице, којој свакодневно приступају хиљаде по-клоника из читавог православног свијета, посебно из Русије и Украјине.Историја Почајевске лавре изузетно је занимљива. Већ на почетку 13. вијека монах Методије и један грчки монах са Атоса основали су манастир који је касније прерастао у лавру. У овом манасти-ру су касније нашли прибјежиште монаси из Кијевопечерске лавре, који су побјегли из Кијева због напада Татара на Русију. Постоји предање да се 1240. године на брду близу манастира појавила Богородица у огњеном стубу и да је оставила траг своје стопе, те да су за то постојали свједоци – мо-наси који су живјели на овом брду. Из тог трага Бо-гоматере, који је остао на камену, потекао је извор. На овом мјесту монаси су основали манастир, кога су у част Успенског храма Кијевопечерске лавре на-звали – Успенски, а планину су почели да називају Почајевска, у знак сјећања на кијевску рјечицу Почајну на којој је руски кнез Владимир први пут крстио становнике Кијева. Тако је основана Светоуспенска Почајевска лавра, која је 5. августа 1990. славила 750 – годишњицу свога оснивања. Тада ју је посјетио тадашњи нови московски патријарх Алексиј Други. То је била прва посјета московског патријарха у историји Почајевске лавре. У то вријеме, по благосло-ву тадашњег настојатеља лавре архимандрита Онуфрија (1988-1990) почеле су да се појављују прве

патријарха. Затим смо посјетили неколико главних градских храмова од којих издвајамо два: Саборну цркву Успења Бо-городице и Спасо-преображенски храм, обје из 19. вијека. У Саборној цркви смо цјеливали мошти Светог Јоне – мир-ског свештеника с краја 19. и почетка 20. вијека, као и чу-дотворну икону Богородице Касперовске, највећу светињу Одеске епархије. У Спасо-преображенском храму покло-нили смо се моштима Светог Инокентија, одеског еписко-па из 19. вијека, и цјеливали Иверску икону Мајке Божије. Обишли смо и Свето-илински манастир (из 1884.) и мана-стир Светог Пантелејмона (саграђен почетком прошлога вијека) кога су комунисти такође девастирали и претвори-ли у опсерваторију.

Са епископом Алипијем

У пештерама Светогорске лавре

Светогорска лавра

42

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Адамовка, мјесто рођења Св. Јована Шангајског

књиге у којима се говорило о животу у манастиру, отворен је манастир Духовски скит (који се налази на два километра од лавре), а касније и Семинарија, монаси су били позивани да држе часове вјеронауке у локалној основној школи, а фор-миран је и дјечји хор који је учествовао на богослужењима у лаври. У петак, 16. јула, послије Свете Литургије, наишли смо на из-узетно срдачан пријем код архиепископа Почајевског Влади-мира, намјесника Почајевске лавре, који се интересовао за положај и проблеме Православне Цркве у Црној Гори. Након отвореног и садржајног разговора са високопреосвећеним владиком, кренули смо за Кијев. Пролазећи кроз мјеста са називима: Острог, Студеница, Топла – разматрамо ос-нованост тезе неких историчара (К. Јиречека, Ђорђа Сп. Радојичића, Бошка Стрике, Николе Јеремића и других) да се једна од прапостојбина српског народа – Бојка (Бојкија) налази управо овдје, на западу Украјине, о чему - поред на-ведених топонима – свједоче и топоними: Топлица, Дубра-ва, Луково, Лукавица, Слатина итд. Увече смо стигли у Кијев, чије смо светиње и знаменитости обишли сјутрадан – у су-боту 17. јула.Посјетили смо најзначајније цркве и историјске споменике у главном и највећем граду Украјине, који због великог броја цркава и манастира (и због значаја за православни свијет), још од средњег вијека носи надимак „Јерусалим сјевера“, а због своје улоге у историји руске цивилизације (јер је Кијевска Русија колијевка руске државности и духовности) познат је и као „Мајка руских градова“.Немогуће је у овако конципираном тексту, чак ни у најкраћим потезима, дати осврт на историјат и значај цркава и знаменитости Кијева које смо имали прилику да обиђемо. Зато ћемо их само побројати. Осим Кијевопечерске лавре (о којој смо нешто рекли на почетку овога текста ) видјели смо

Софијски сабор, односно цркву Свете Софије из 11. вијека, најстарију источнословенску катедралу, са златним мозаицима међу којима се истиче фи-гура Богородице, висока 6 метара; затим Златна врата, такође из 11. вијека, па Михаиловски сабор, такође величанствено здање, из 1108. године; Вла-димирски сабор, подигнут поводом обиљежавања 900 годишњице примања хришћанства код Руса, у византијском стилу, јединствен споменик ар-хитектуре, живописа и културе 19. вијека, чија је градња почела 1853. и трајала је 36 година; цркву Светог Андреја из 18. вијека; цркву Светог Илије из 1692. године; Георгијевски сабор (грађен од 1686. до 1701.); Флоровски манастир, Покровски женски манастир с краја 19. вијека. Видјели смо и низ импресивних здања свјетовне архитектуре, у којима су смјештене најзначајније институције и културно-научне установе Украјине (зграда Ми-нистарства иностраних послова, Кијевска опера, Врховна Рада, Универзитет „Тарас Шевченко“, згра-да Академије наука Украјине, Националне бан-ке Украјине, Маријин дворац из 1744.) и упијали цијелим бићем непоновљиве чари „Мајке руских градова“. Били смо импресионирани његовим сјајем, баш као и колоне српских граничара које су овдје стигле „месеца декамврија године 1752.“, о чему пише Милош Црњански, чијим ћемо ријечима (које сублимирају и наше утиске) завршити овај текст: „Софијска катедрала, Андрејевска црква, Печерска лавра, Златна капија, учинише се тим досељеницима као грађевине, не људских руку...“

43

септем

бар / 2010 / svetigora

ogl

edдр

КСЕ

НИ

ЈА К

онча

реви

ћ

деја о повезаности језика и народа који њиме говори стара је. Један од њених најзначајнијих поборника, не-мачки философ и лингвиста Вилхелм фон Хумболт (1767-1835), доказивао је

да језик еманира дух народа. „Језик је, тако рећи, спољна пројава духа народа; њихов језик је њихов дух и њихов дух је њихов језик; тешко је и замис-лити колико је то двоје идентично“, пише он у „Уво-ду о делу о кави језику“, а сличне формулације се у његовом опусу, који је снажно покренуо развој опште лингвистике, често срећу.На много једноставнији начин, међутим, иста идеја нашла је одраз и израз у текстовима на старосло-венском и старосрпском језику. Употребом лек-семе јęzykъ у значењу „народ“ показује се да је у свести носилаца старословенског и старосрпског језика била присутна идентификација народа са језиком који говоре (аналогна појава и до данас је присутна у руском језику, у употреби, премда ар-хаично маркираној, лексеме язык). Тако, у једном од првих текстова на старосрпском језику – Сави-ном Житију светог Симеона – читамо: „И тако мно-ги језици тада дођоше да му се поклоне и да га са великом почашћу опоју. Појали су прво Грци, по-том Иверци, затим Руси, после Руса Бугари, потом опет ми, његово стадо сакупљено.“ Језик је, дакле, основно обележје које уједињује једну етничку популацију и одваја је од дру-гих популација, односно народа. Грци су они који говоре (и чији су преци говорили) грчким језиком, Чеси су они који говоре чешким, Мађари мађарским, Холанђани холандским. Ситуација са најраспрострањенијим језицима је нешто сложенија. Португалци су они који говоре порту-галским и чији су преци говорили португалским, а Бразилци су становници Бразила који говоре португалским, али чији преци нису морали гово-рити португалским. Идентитет Бразилаца није за-снован превасходно на језику и његовој историји већ на држави у којој живе и на историји те држа-ве. Ипак, није тешко закључити да је тај идентитет секундаран у односу на онај примарни, тј. језички идентитет који је у основи сваког етничког иден-титета. Аустријанци су по језику и култури Немци, а Швајцарци су језиком и културом везани за три своје матичне нације: Французе, Немце и Италијане. Језички идентитет је увек претежнији у односу на идентитет који се стиче на основу држављанства или конфесионалне припадности. У том духу још је Доситеј Обрадовић у „Писмима Харалампију“ упо-зоравао да се „закон и вера могу променити, а род

и језик никада“.Стара, вековна истина о повезаности језика и народа, међутим, свесно је, првенствено заслугом марксистичких идеолога и на Истоку и на Западу, била затирана, да би у данашњој епоси глобализације доживела драматични изгон из масовне свести. Али овде се није остало на борби про-тив саме идеје, него су предузети и практични кораци како би се довео у питање језички и етнички идентитет пре свега

„малих“ и „средњих“ народа. На вероватно најдрастичнији и најболнији начин овај проблем испољава се у словенском свету: Словени су, као најбројнија етничка скупина у Европи (око 35% укупног становништва старог континента), у цели-ни посматрано, од XVIII века наовамо изложени изразитим дезинтеграционим процесима, који су своју кулминацију, без сумње, достигли у јужнословенском ареалу. Рат на просторима Југославије у последњој деценији ХХ века једна је од најтрагичнијих пројава нерешеног језичко-етничког идентитета појединих њених делова. Сукоби се, наиме, нису водили ни у Словенији, ни у Македонији, дакле на подручјима где је језичко-етничка ситуација чиста, као што нису били присутни ни на просторима чакавског и кајкавског наречја, тј. хрватског језика. Ратна драма одвијала се на терену српског језика (у другој терминологији штокавског наречја), којим су говорили језичко-етнички неиздиференцирани народи; отуда она има дубоке везе управо са њиховим језичко-етничким идентитетом. Сукоб се, у правом смислу, и не може разрешити док се у идејној сфери не реши питање тога идентитета.

РАЗАБРАТИ У ПЛЕТИВУЈезичка ситуација српског народа у његовој новијој историји, све до данас, била је и остала мимо стандарда који важе за све друге европске народе. Најпре, само формирање српског књижевног језика (у појединим периодима и срединама називаног и српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, хрватски, бошњачки) и по начину на који се одвијало и по резултату нема аналога међу словенским, а вероватно ни међу несловенским језицима. Од прихватања Вукове реформе (1868.) проблематични су историјско-лингвистички темељи наше књижевне норме, њена духовна вертикала. Идеје илиризма и доцније југословенства довешће су у питање географску распрострањеност и етнички идентитет тога језика, његов хоризонтални пресек, а последица тога је жалосна чињеница да ни на почетку новог миленијума генолошки појам језика којим се служимо и његов генолошки назив нису сагласни са начелима која важе за друге народе и језике. Најзад, дефинитивно одступање од националне идеологије у Србији и отварање врата глобализационим тенденцијама последњих година довело је до небивалог атака на српски језик изнутра (његовог свесног омаловажавања у очима домаћег становништва уз фаворизовање енглеског језика

Српски језик на крсту

ЗАТИРАЊЕДУШЕ

Краду ми памћење,Скраћују ми прошлост,Отимају векове,Џамијају цркве,Арају азбуку

Матија Бећковић

44

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

инспирисано мотивом социјалног притиска). Због свега тога је српска језичка ситуација данас свакако најзамућенија у Европи. Али, кренимо редом.Најпре, затирање језичког и духовног прејемства (атак по вертикали). Реформом Вука Стефановића Караџића, којом је језички стандард конципиран на стриктно колоквијалној основи, а не на неком од већ вековима постојећих књижевних језика српског народа, учињен је потез без преседана у односу на друге словенске народе и знатно осиромашена пуноћа српске културе. Српску културу опслуживао је, од XII до XVIII века, српскословенски језик, тј. српска редакција старословенског језика, који се користио у свим српским земљама, а нарочито у Рашкој, Зети, Хуму, Босни и Македонији. Тај се језик сразмерно мало мењао током времена: његова норма створена је још у првој половини XIII столећа и она је, уз ограничену еволуцију, важила све до XVI-II века. Још на самом почетку, као и у другим словенским срединама, код Срба је створена диглосија – упоредно служење двама језичким типовима, од којих се један осећа као виши, отменији и ученији и резервише за сферу књижевности и писмености (у нашем случају српскословенски), а други као нижи, народски, једноставнији (штокавски говор), који је као такав присутан само у нижим књижевним жанровима, пословним списима, имовинским документима и писмима. У XVIII веку мешавином србизиране руске редакције црквенословенског језика и народног српског језика код Срба у Војводини и Угарској настаје хибридни славеносрпски језик, чија се стабилизација и кодификација, нажалост, одвијала веома споро, што је стицајем несрећних околности отворило

простор за Вукову језичку политику. Током XIX века српска књижевнојезичка реформа могла је логички да се одвија на идентичан начин као и руска у XVIII веку (понајвише заслугом Тредијаковског, Ломоносова и Пушкина) – стандардизовањем тога хибридног језика уз одређивање удела српскословенских обележја и отварање простора за народне језичке црте. На тај начин избегло би се прекидање континуитета у односу на дотадашњу седмовековну непрекинуту књижевну и духовну традицију (укључујући и отуђивање од властитог богослужбеног језика), што би свакако имало импликације и по јасноћу става о српском етничком и језичком идентитету. Штавише, нормирањем књижевног језика на славеносрпској основи био би избегнут сваки повод за покушаје стварања јединственог књижевног језика Срба и Хрвата, са свим потоњим из њих проистеклим последицама. Концепција развоја српског књижевног језика на славеносрпској основи, подсетићемо, имала је поборнике у лицу веома угледних интелектуалаца и јерараха Цркве, попут Теодора Јанковића Миријевског, који разликује три дијалекта – црквени, грађански и простонародни, а препоручује грађански, тј. славеносрпски, или ученог првосвештеника српског, митрополита Стефана Стратимировића, који у свом залагању за

„средњи пут“ с правом истиче да се у писању ваља угледати на језик припадника виших, образованијих сталежа, а не простог народа, јер они „у беседи својој труде се пречишћавати, украшавати и распрострањивати реч своју“, а „тако чине и Италијанци, Немци, Французи и сви народи који у науками и језику до совершенства доспјели јесу“. Ипак, победиће Вукова језичка политика, чиме се у књижевност, а касније и у сакралну сферу, уводи језик простога народа, са битно суженим лексичким, творбеним и синтаксичким потенцијалима у односу на дотадашњи књижевни језик (ово се најизразитије манифестује у научном стилу, особито у домену философске и теолошке терминологије). Поред тога, Вукова победа измениће и дијалектску основицу књижевног језика: уместо дотад у писмености најзаступљенијег војвођанског говора (само поједини писци ијекавци служили су се својим говорима), сада, под геслом „опћене правилности“, превагу односи Вуку блиско ијекавско наречје, на које ће, у даљем току збивања, и Хрвати и муслимани претендовати као на основицу

„свог“ књижевног језика. Отворен је простор за нови рез – овај пут по хоризонтали.У односу Срба и Хрвата све до тридесетих година XIX века није постојао проблем неразлученог језичког идентитета. Уколико проблеми са језичким идентитетом на јужнословенском терену у некој мери постоје, они се тичу неразлученог идентитета Хрвата и Словенаца, с једне стране, и Бугара и Срба, с друге, а никако Срба и Хрвата. Проблем језичког и етничког идентитета између Срба и Хрвата не постоји из простог разлога што су Срби и Хрвати издиференцирани као етничке заједнице, и то свака са посебним језиком и посебним етнонимом. Проблем настаје оног тренутка када се јавља илирски покрет и са њиме почиње да се остварује теза да Срби и Хрвати чине један народ, односно да имају један језик.Да бисмо разумели мотиве илираца, морамо у најкраћем представити нерешена питања језичког идентитета на јужнословенском простору у XIX веку, а она се тичу Словенаца и Хрвата. Хрвати су тада највише писали кајкавским наречјем, и тај су језик називали хрватским. А пошто је то наречје изузетно блиско језику Словенаца, „патријарх“ словенске филологије, Чех Јозеф Добровски, сматрао је да је словеначки језик део хрватског. Јернеј Копитар на почетку свога рада истиче другу тезу: да је кајкавско наречје заправо део словеначког језика. Павел Јозеф

Језички идентитет је увек претежнији у односу на иден-титет који се стиче на основу држављанства или конфесионал-не припадности. У том духу још је Доситеј Обрадовић у „Писмима Харалампију“ упозоравао да се „за-кон и вера могу променити, а род и језик никада“. Стара, вековна ис-тина о повезаности језика и наро-да, међутим, свесно је, првенствено заслугом марксистичких идеоло-га и на Истоку и на Западу, била за-тирана, да би у данашњој епоси глобализације доживела драматич-ни изгон из масовне свести.

45

септем

бар / 2010 / svetigora

У односу Срба и Хрвата све до триде-сетих година XIX века није постојао проблем неразлученог језичког идентитета... Проблем настаје оног тренутка када се јавља илир-ски покрет и са њиме почиње да се остварује теза да Срби и Хрвати чине један народ, односно да имају један језик.

Шафарик сматра да је, поред словеначког, и хрватски посебан језик. Средином века Франц Миклошич истиче тезу да је прави хрватски у ствари чакавски. Нико од поменутих првака словенске филологије није, међутим, доводио у питање став да је штокавско наречје исто што и српски језик. Вук Караџић је такође сматрао да је прави хрватски језик чакавски, али да и кајкавце ваља сматрати Хрватима јер су се на то име „обикли“. При томе је Вук, као и други филолози из његовог окружења, сматрао да се народи међу собом не разликују по вери већ по језику. Српски језик (штокавски), по Караџићевом мишљењу, има, према рефлексу некадашњег самогласника „јат“, три основна наречја: екавско, икавско и ијекавско (у „приједелном смислу“: источно, западно и јужно), а народ који њиме говори има три вере: грчку, римску и турску, тј. православну, римокатоличку и мухамеданску.Вође илирског покрета, који је представљао покрет хрватског националног препорода, одлучиле су да промене кајкавски књижевни језик, којим су дотле писали, и да за књижевни језик узму штокавски, углавном источнохерцеговачког изговора, дакле језик Вука Караџића који је у то време у националном погледу, ван сваке сумње, био само српски језик. За језик који су одабрали и почели да га уче (!) зачетници покрета су употребљавали име илирски, а не српски (ово име и раније је употребљавано као алтернативни лингвоним за српски језик, јер су се у XVIII веку Илирима називали углавном Срби). Идеја илирског покрета о заједничком језику и етничком пореклу Јужних Словена, пре свега Срба и Хрвата, пласирана под видом „словенске узајамности“ (израз Јана Колара), добиће знатну подршку у славистичкој науци, а нарочито ће лепо бити прихваћена од штокаваца католичке вероисповести који су језиком били везани за православне Србе, а вером и латинским писмом за етничке Хрвате и Словенце. И то није било случајно: идеја илирства је, наизглед, повољно решавала њихову судбину. Они нису морали да се опредељују као Хрвати, јер се тако нису осећали, а ни као Срби, јер тако нису хтели или смели. Али, иста идеја није наишла на подршку међу православним Србима, поготово најистакнутијим, који су схватали да им се угрожава идентитет од стране Хрвата, с којима имају мало заједничког. Пошто је успех илирске идеје био половичан, од ње се одустало, али је убрзо она обновљена у новом виду – у виду идеје југословенства. И ова идеја, иако је у основи била политичка, да би опстала, морала је да буде и филолошки оправдана. Филолошку садржину те идеје изложио је највећи хрватски филолог Ватрослав Јагић: по тој идеји Југословени, односно „Хрвато-Срби“, један су народ, иако имају два имена, јер, наводно, говоре једним језиком. Да би се та конструкција оправдала, Јагић је проповедао став да је језик којим говоре „Хрвато-Срби“ један и да укључује три наречја – чакавско, кајкавско и штокавско. Зато и име тога језика мора да буде двочлано – српскохрватски/хрватскосрпски, одн. хрватски или српски језик.Став о оваквом називу језика свакако је без преседана. Ниједан други језик на свету нема у свом називу истакнуто име два народа. Вук Караџић, иако је својом реформом умногоме, као што смо показали, створио претпоставке за сав потоњи језички галиматијас, никако није пристајао да се његовом језику да двонационални назив, јер није прихватао став да су Срби и Хрвати један народ и да имају један језик, пошто је, по њему, сваки од та два народа имао свој језик. У Титовој Југославији, међутим, проблем је додатно закомпликован ставом да овим језиком, поред Срба и Хрвата, говоре и још два новопризната народа – Црногорци и Муслимани, тако да су истицани чак и предлози да се језик назове тако да у њему буду присутна имена

сва четири народа који њиме говоре (српскохрватскомуслиманскоцрногорски). Став о томе да у Југославији једним језиком говори више народа обично је поткрепљиван позивањем на такве случајеве у свету (француски, шпански, енглески језик), при чему се превиђало нешто крупно – да језици не добијају називе по народима који њима говоре, већ по народима који су их створили (наведени примери управо то показују). Даље: став да су Хрвати створили три језика – чакавски, кајкавски и штокавски – могао би имати аналогију у тврдњи да су Швајцарци створили француски, немачки и италијански (разлика је, наравно, ипак у томе да су Хрвати створили један језик, а то је чакавски). Треће: нема никакве основе да се чакавско и кајкавско наречје на било који начин везују за етничко одређење српски: та су наречја само хрватска, и на њима су Хрвати у прошлости створили своју књижевност. То, другим речима, значи да Хрвати имају свој језик (или своје језике), који су различити од српског, и да они свој идентитет могу градити, као и други народи, на темељима свога језика. Четврто: није спорно да су штокавским дијалектом пре разбијања Југославије говорили припадници више народа – по тада важећој, а и данас присутној конструкцији сви Срби, сви Црногорци, сви Бошњаци и део Хрвата (штокаваца). Спорно је, наравно, питање има ли основа за схватање да они имају четири различита етничка корена. У начелу, популација која говори једним језиком, и чији су преци говорили тим језиком, етнички чини један народ, без обзира како се њени делови тренутно осећали и звали (ово су начело прихватили сви европски народи). Ту тезу не побија, дакле, очигледна чињеница да се делови популације истог, српског језика данас осећају као Срби, Црногорци, Бошњаци и Хрвати. До њихове интеграције у једну националну заједницу није дошло због неповољних, а у новије време и свесно вођених и усмераваних процеса њихове дезинтеграције. Наиме, исламизацијом дела те популације настали су данашњи Бошњаци, кроатизацијом католичке популације српског језика (тј. Срба католика) настали су, у већини, данашњи Хрвати штокавци, а развијањем

46

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Став о томе да у Југославији једним језиком говори више народа обич-но је поткрепљиван позивањем на такве случајеве у свету (француски, шпански, енглески језик), при чему се превиђало нешто крупно – да језици не добијају називе по наро-дима који њима говоре, већ по наро-дима који су их створили (наведени примери управо то показују).

посебне националне свести код црногорских Срба после Другог светског рата настали су данашњи Црногорци (у националном смислу). На сличан начин на који се може тврдити да су енглески књижевни језик Индуси преузели од Енглеза, или нешпански становници латиноамеричких земаља шпански језик од Шпанаца, може се тврдити да су етнички Хрвати узели за свој књижевни језик српски језик. Они су само том преузетом језику дали име најпре хрватскосрпски, па хрватски или српски, и најзад хрватски језик; и ту се десило оно што се нигде у свету није догодило – српском језику је ускраћено име, што на најдрастичнији начин доживљавају припадници српске мањине у Хрватској, који немају право да свој језик зову његовим етничким именом. Међународна заједница је Дејтонско-париским споразумом (1995.), верификујући лингвониме хрватски и бошњачки језик (иначе, преименовање српског језика у босански први пут је изведено у време аустроугарске окупације БиХ, за Калајеве владе), учинила исто као да је Индусима, који имају своје језике (рецимо хиндски, бенгалски, пенџапски, бихарски, оријски, асамски и др.) дала право да енглески језик називају индуским, или, у нешто блажој форми, енглеско-индуским, или Ирцима, са матерњим ирским језиком (ириш), да га називају ирским (ирско-енглеским). У јужнословенској језичкој ситуацији могло се и морало поступити на исти начин како се међународни стандарди постављају према енглеском језику. Енглески којим се говори у Америци, Канади, Аустралији, по разним деловима Азије и Африке сигурно није исти као и енглески језик у самој Енглеској. Отуда се с правом сматра да постоји више варијаната енглеског језика, а посебно да постоје варијанте енглеског у Енглеској и енглеског у Америци. Постојање варијантних разлика, међутим, није довело ни у енглеском, ни код других језика, до угрожавања њиховог идентитета (генолошког појма) ни до угрожавања њиховог имена (генолошког назива). Такав би принцип, дакле, требало да се примени и на српски језик: на употреби

српског стандардног језика може се изградити само београдска, загребачка, сарајевска, подгоричка варијанта норме српскога језика, а никако да се накнадном стандардизацијом већ стандардизованог језика преконоћ направе четири посебна језика.

ОД АМНЕЗИЈЕ, ПРЕКО АМПУТАЦИЈЕ, ДО ЕУТАНАЗИЈЕДејтонским споразумом је, као што смо видели, извршена ампутација делова српског језика, настављена последњих година проглашавањем црногорског за самостални језик, за шта је предуслове створила, опет медицински речено, претходна амнезија популације српског језика – несмотрени и олаки заборав традиционалних језика српске културе. Постдејтонска Србија (као, уосталом, и друге српске земље, укључујући и Црну Гору) наводи се на трећи, последњи корак у операционом захвату над српском народном душом – језичку еутаназију. Оно што се није постигло геноцидом, безболно би се дало постићи

– лингвоцидом, по могућству суицидално изведеним, уз добру вољу самог осуђеника.Замишљени трећи чин српске језичке драме одвија се у склопу агресивне кампање расрбљавања у самој Србији, а под изговором уклапања у светске глобализационе тенденције. Циљ српског језичког суицида је јасан: да, потискивањем из једне по једне друштвене сфере, српски језик постане резервисан за приватну употребу, а затим и кандидат за лингвистичку музеологију. А са потискивањем и, у наредној фази, одумирањем језика, потпомогнутим економским, демографским, институционалним (одсуство институционалне подршке неговању и опстанку српског језика), психолошким (фаворизовање негативних ставова дела становништва Србије према сопственом језику) и, у вези са тим, статусним чиниоцима, одумрла би и национална књижевност, писмо, анулирао би се целокупан српски национални културноисторијски комплекс, затро би се идентитет српске национално-језичке личности – нестао би њен специфични „Лого-Психо-Космос“. У Србији, као и у многим другим срединама изложеним притис-цима креатора „новог светског поретка“, ствара се медијска сли-ка о „примитивности“ свих или већине малих језика, па и вла-ститог, и њиховој неминовној осуђености на скоро нестајање. Та стратегија у нашем случају фактички представља спонтано или организовано припремање терена за тихо затирање српског језика до његове потпуне друштвене маргинализације (са па-ралелним фаворизовањем енглеског као јавног, а затим и зва-ничног језика), и то комбиновањем свих расположивих мето-да експанзије „глобалног суперјезика“, носиоца културног и цивилизацијског центризма, на штету нашег језика: стварањем негативног става о вредностима српског језика међу његовим говорним представницима напоредо са већ размотреном језичком сецесијом и политичким комадањем српског језика на неколико мањих. Енглески језик промовише се као својеврсни

„статусни симбол“: поред школске, па и предшколске наставе ен-глеског језика, где је (у србијанском школству) обухват ученич-ке популације процентуално већи од обухваћености наставом српског језика, деца масовно похађају и додатне курсеве; на-зиви фирми, производа, огласи за престижна радна места, кон-курси за доделу стипендија, рекламне поруке итд. уобличавају се на енглеском језику; у језику медија све је израженији удео англицизама, тако да тзв. „мотив социјалног притиска“, изра-жен директно или индиректно, постаје све израженији стиму-лус за његово изучавање. Иза ове експанзије, чини нам се, не стоје само „алтруистички“ и социјално прихватљиви мотиви 47

септем

бар / 2010 / svetigora

poezija

омогућавања доступности информација, боље перспективе школовања и запошљавања осо-бама са знањем енглеског језика: у привлачној амбалажи запаковане су тежње ка унификацији, једнообразности и једноумљу света и моде-ла живљења, са стварањем принудне светске заједнице људи и народа без идентитета којима се може манипулисати као „послушним стадом“ и којима се могу наметати вредности тржишне економије и потрошачког друштва, безрезерв-но прихваћене у англоамеричкој цивилизацији и увелико оличене у језику који ту цивилизацију опслужује.Овако би, у основним потезима, изгледала сли-ка српске језичке ситуације данас. А каквој се будућности можемо надати? У начелу, од фило-лошких решења које одаберемо, или која нам се наметну, зависиће – а то је историја већ показа-ла -судбина популације српскога језика. Свака рана нанета распетом српском језику оштрим клиновима непријатеља и супостата изискује посебан мелем и дуготрајно видање, у чему Светосавска Црква као духовна мати српско-га народа, без сумње, има незаменљиву уло-гу. Лечење би се, чини нам се, морало отпочети најпре непристајањем на понуђену еутаназију

– враћањем достојанства српском језику и пис-му у самој Србији. Други корак, као одговор на амнезију српске језичке свести, састојао би се у брижљивом неговању традиционалног бого-службеног језика и развијању свести о значају традиционалних језика српске културе. Ова прва мера, најнепосредније везана за домен деловања Цркве, подразумевала би неговање служења на црквенословенском (наравно, не искључиво на њему – према конкретним усло-вима у свакој парохијској заједници), извођење наставе тога језика, његово популарисање издавањем књига и брошура са напоредним црквенословенским и српским текстом. И најзад, у лечењу жалосних последица језичке сецесије – озбиљном задатку око кога би институције од националног значаја морале спрегнути све своје снаге – деловање би треба-ло да буде усмерено на то да се начини темељна реафирмација општеприхваћених филолошких принципа и да се она ретроактивно примени и у случају српског језика са циљем да се потврди етнички идентитет српског језика и српског народа у начелу на исти начин на који се он потврђивао свуда у Европи. Друго решење истог проблема је да се оно што је учињено српском језику у Дејтонском споразуму примени и на друге европске језике и народе. То би води-ло ка темељном прекомпоновању свих европ-ских народа, али за тај потез има и практичних и теоријских могућности. Можда је последњи час да се пренемо, кренувши у саборну, одлуч-ну и трезвену борбу за заштиту идентитета и интегритета српскога језика, у одсудни бој за очување српске народне душе. А прегаоцу, по заветној мисли Његошевој, Бог даје махове.

Звездано око Златни прамен сунца Облива острошки камен Иза хода срца Криводерине по успону Планинском Можда к својој звезди ходам Било је давно Мирисало је поље белих рада На лепоту и небо Ветрови су мотали Свилене гајтане сунца Пламен модрине потопио у виру Звездано око детињства Моји кораци у трави Цветни увојци Топли од сунца Дозивао ме острошки Бисер месечине Из једне од шкољки неба Сада у сну назирем Свој лик У извору планинскомИ косу као крила ласте На јави Некад се сећања огласе У виду радости и туге

МИЛАНКА Недељковић

Звездано око

48

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

razgovo

rразговарала М

ИЛ

АН

А Бабић

НЕМА НИЧЕГА БЕЗИСКРЕНОСТИ

Наташа, ево те опет у Требињу, у Херцеговини, колико ти повремени доласци овдје значе?

Значе ми пуно. Некада ми је било јако тешко. Отишла сам на школовање у Београд и онда се одједном нешто преломи-ло, прекинуло се. Било ми је болно враћати се. Сада се све то мијења. Дошла сам до тога, научила сам своју децу и од малих ногу сам им усадила ту љубав према Херцеговини. И сада они јако воле да дођу овде и имају своје друштво, пријатеље.Ја могу све да прескочим, али долазак у Требиње не. Осјећам то као повратак својим коренима. Без корена човјек је изгубљен. И када, некада, нисам имала жељу да дођем ја сам је на силу правила. Зато што мислим да ми је тај повратак неопходан - за развој, за одржање. Стално сам у покрету, путујем, посматрам, и управо због тога, да не бих помешала неке ствари, ја дођем у Требиње и то ме тако лепо спусти на земљу, и тако чврсто осетом тло у овоме граду, као нигде другде. И то ми је неоп-ходно као одскочна даска да идем даље.

Како се бориш са славом и искушењима које ти она доно-си?Прво, ја не мислим да сам славна. Не мислим да сам скром-на особа, трудим се, али ја то нисам. Шта значи бити славан? Код нас су слава и популарност помешани појмови, али то су две потпуно одвојене ствари. Код нас свако може бити попу-ларан. Можеш само лепо изгледати и бити популаран. Можеш да будеш полуписмени новинар, али да имаш гледану емисију и да будеш популаран. Популарност кратко траје, а бити сла-ван - значи трајати, оставити добро дело иза себе. И то, у мом послу, можемо на прсте да набројимо такве људе. И верујем, када бих рекла имена људи за које сматрам да су славни, де-ведесет посто људи не би знали ко су они.

Како успијеваш да се из глуме, која од тебе захтијева да уђеш у један свијет имагинације, вратиш дјеци, супругу, себи?Не мислим да су та два света супростављена. То није тако, то је јако једноставно. Не волим када неке моје колеге мистификују тај посао и кажу: „Ја улазим у неки други свет.“ Други свет је у ствари унутарњи свет, али то се све чини. Ја нисам неко други. Просто, када узмем неки текст да радим, бавим се анализом. Некада свесно, некада инстиктивно знам шта би требала так-ва особа да уради. Или видим слику. Зависи како ми се када отвара. Какав је редитељ. Какав ми је партнер. Знам да је до-бро када нађем слику, тада осјетим потпуно смирење, знам

Наташа Нинковић, позната и призната београд–ска глумица, првакиња београдског Народног позо-ришта породична је особа, подједнако посвећена супруга, мајка и глумица. У непрекидном кон-такту са својим пријатељима из дјетинства и средњошколских дана, Наташа ничим не одаје особу која је пропутовала пола свијета, иза себе оставила прегршт глумачких награда, како домаћих тако и иностраних (награда Наиса, годишња награда Народног позоришта у Београду, награда Царица Теодора...), одиграла ликове који су обиљежили историју позоришта. Играла је све, преко ликова Шекспира, Чехова, Стерије, Достојевског до Тенеси Вилијамса. Ипак, Наташа је широј гледалачкој, прије свега филмској публици, позната из домаћих серија (Породично благо, Мјешовити брак...), те филмова који су се показали као успјешна остварења (Спаситељ, Професионалац, Клопка...). Поред овога Наташа је упамћена и по одустајању од америчке филмске каријере зарад љубави према садашњем супругу Ненаду Шаренцу са којим има два сина - близанце Матију и Луку. Рођена Требињка, увијек истиче своју везаност за Требиње, Херцеговину и са поносом говори да је у многим стварима типичан представник камените земље.

49

септем

бар / 2010 / svetigora

да је то то. Увијек пратим унутрашњи ток. Прво то рационално доживим, а онда се интуитивно препустим. Тело препозна, препозна то смирење, запамти и онда то увежбаш. Ми смо научени, истренирани за то. И онда, после петог извођења ти то радиш врло лако. Али нема ту другог света. Ти само изабереш особине које ће ти бити у првом плану. Нема ту никак-ве мистификације.

Ако имаш неку јако захтјевну улогу колико ти времена остаје за мужа и дјецу?То је посао, као и сваки други. Ја сам на проби од 10 до 14 сати. Нека-да, заиста, имам и вечерњу пробу. Када пробам искључим телефон. После пробе евентуално попијем кафу па одлазим кући. Некада сам незадовољна, али, некада, без обзира што је улога захтевна, видиш пут. Увек је лакше када видиш пут.

Да ли ти је нека улога остала неостварен сан?Не. Ја сам у мом послу одлучила да немам жељу у том смислу. Још увек сам у позицији да сам онај коме се нуде улоге. Научила сам да је далеко боље да те редитељ изабере, јер ми имамо најчешће погрешне претпо-ставке шта бисмо могли, и шта смо ми. И, обично, то не буде добро јер си ти субјективан, и онда ниси истинит. Ја када нешто много желим то не добијем, и постанем много изнутра напета. Просто, у тој тежњи да добијем то што очајнички желим, ја тада никада не дам најбољи део себе. Када умерено желим - успешна сам.

Колико сматраш да је искреност неопходни дио твога посла?Нема ничега без искрености.Човјек не може никада бити у потпуно-сти искрен, али треба тежити истини.У послу ме не занима ништа што је лажно. Лаж не испуњава - не можеш доћи до сазнања ако идеш лаж-ним путем. И да би лаж приказао мораш се истином бавити. Мораш ствари назвати правим именима. То јесте, некада, много тежак процес. Тешко је уопште суочити се са собом. Стално се трудим да се освестим. Освешћење - називање ствари правим именима. Не либим се, ужасно сам отворена. Не либим се ни стручну помоћ да тражим, када имам про-блем. И духовну помоћ.

Колико ти је битна вјера у Бога. Колико ти она помаже да искажеш себе у томе што радиш, у проналаску свог пута?Не могу да кажем да имам свог духовника, јер га немам. Имам моје ко-леге, моје добре другаре, који су више у вери од мене. Они имају своје духовнике, а ја се њима понекад исповедам, причам са њима. Они често

одлазе у Ковиљ, код владике Порфирија. Ја сам верујућа и вјерујем, али нисам у толикој мери практикујући верник. Знам да је много лакше верујућим људима. Када ми је тешко отворим молитвеник и у молитви налазим смирење. Ипак, ако покушам да рационализујем своју веру - погубим се. Схватила сам да не желим да рационализујем веру. Ја то само негде да-леко у себи осећам. Мислим да у животу много ствари од нас зависи. Не мислим да постоји предодређеност већ се мора много на себи радити, да би дошао до угла одакле можеш себе да видиш мораш много да радиш на себи.

Колико глума захтијева да радиш на себи? Сматраш ли рад на себи неоп–ходним?Апсолутно. Доста сам окренута интро-спективно, неким процесима у мени. Код мене је то циклично. Таман дођем до не-ких сазнања, а онда помислим, Боже, опет сам на почетку. Опет ништа не знам. И опет рад, рад, рад. И, онда, опет ми се чини да у мени има много тога, да бих опет схватила да има још пуно тога што не знам и што треба да савладам. И то ми не да да помислим да сам славна, ве-лика. Што сам старија, несигурнија сам. Препознајем сваку своју лаж - ужасно сам самокритична. И направим од тога велики проблем. И то ми не дозвољава да будем арогантна и препотентна. Ароганција је одлика слабог човека и не-зналице.

И, на крају, да се вратимо опет Херце-говини. Колико ти значи ово небо, овај камен, ова земља и Свети Василије Острошки у њој?Херцеговина ми највише значи. Волим камен. Камен ми даје чврстину, буди ра-дозналост, буди питање шта је иза. Камен је ове људе направио чврстим, сигурним у себе. И ја колико год била несигурна, колико год се губим када путујем, нека-ко сам базично сигурна у себе, и увијек се враћам тој базичној основи коју ми Хер-цеговина даје. Лако је надоградити када имаш корене. Свети Василије Острошки изазива страхопоштовање у мени. Када одлазим у Острог размишљам на неком другом нивоу, јако пазим на себе, плашим се да нешто лоше не помислим. Када дођем Светом Василију осјећам се потресено, разоткривено, као да ми је сваки грех исписан на челу. Куда год кренем Свети Василије је са мном, носим његову икону у новчанику.

Сцена из филма "Клопка"

50

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

prikazм

р НИ

КОЛ

А М

аројевић

з стогодишњицу прославе јубилеја из 1910. годи-не у Краљевини Црној Гори, почаствовани смо на најбољи могући начин. Књига Јована Марку-ша „Краљевина Црна Гора-Споменица јубилеја

1910.“ је изнад свега необично волуминозно дјело, хро-ника и историја ових догађања, хронологија збивања и личности у назначеном периоду, филм у облику књиге, илустрована монографија и изложба за 100 година по-кретних докумената, који су се нашли овдје повезани и укомпоновани, па постали као цјелина фиксирани и не-покретни, трајно утемељени, да трајније не може бити.Овако конципирана, књига о којој је ријеч чини дио животописа Црне Горе с почетка 20. вијека, прилог у приказивању догађаја онако како су се десили, при томе је све засновано на чињеницама и документима, које не можемо промијенити и прилагодити разним данашњим укусима, па остају као трајно свједочанство о том вре-мену. Ова књига се темељи на званичној архивској грађи, периодици из тог времена, вриједним дјелима или записима аутора који су били на значајним држав-ним функцијама у књажевини или краљевини Црној Гори, обимној литератури о времену које је претходи-ло и оном када је проглашена краљевина Црна Гора, фотографијама из државних институција и приват-ним збиркама фото документације, већином потомака значајних учесника јубилеја. Своја сериозна и савјесна истраживања аутор Јован Маркуш је изложио као да је сам произашао из добре, традиционалне историографске школе, успостављајући функционалне везе између дјелова и цјелине, на једној, и продубљену логику у објашњавању односа између уз-рока и последица, на другој страни. Маркушева хроника догађаја који су претходили про-слави јубилеја почиње из знатно ранијих времена, из доба када су вршене припреме за додјељивање књазу Николи титуле ,,Краљевско Височанство“ на Никољдан 1900. године. Аутор даље у посебним поглављима пра-ти збивања, као што су: прослава јубилеја поводом двадесетпетoгодишњице архијерејске службе митропо-лита Митрофана Бана у априлу 1910. године, догађаје у сусрет проглашењу књажевине Црне Горе за краљевину, проглашење Црне Горе за Краљевину на Госпођиндан 1910. године, прослава педесетогодишњице бра-ка краља Николе и краљице Милене, прослава педесетогодишњице владавине краља Николе, честит-ке поводом јубилеја, поклони и почасти слављеницима, писање штампе о јубиларним свечаностима и пригод-но обиљежавање јубилеја. На крају, као веома користан прилог овој споменици, су јубиларна издања: Владалач-ка кућа Петровић Његош и Слике из Црне Горе, чије ори-гинално издање из тог времена посједује аутор, како би читалац на једном мјесту поред хронологије јубиларних свечаности имао увид и у ове вриједне публикације-албуме, тим поводом издате од стране Централног од-бора за прославу, на чијем челу се налазио митрополит црногорски Митрофан Бан.

Методолошки гледано, Маркушев ауторски напор се креће у распону од публицистичке комуникативности до интегралне историчности. На једној страни, ова књига чита се лако, као популарно штиво. На другој, читалац се у њој сусреће са богатом документацијом и комплексном аналитиком. Грађа којом је обогаћен основни монограф-ски текст је енциклопедистички опсежна и разноврсна, у њој се ређају слојеви са многим персоналним и институ-ционалним подацима, и прилози ликовности, са преко 300 фото репродукција појединачно или збирно прика-заних личности и догађаја, крајева и градова, објеката, мапа и факсимила.Ова Маркушева књига-споменица јубилеја представља брану евентуалним кривотворењима и цензура-ма за политичке потребе, данас толико присутним у приказивању догађаја и процеса из историје Црне Горе. С друге стране, држимо да ће ова споменица корисно по-служити млађим генерацијама да кроз изворна докумен-та дијелом разјасне евентуалне недоумице о Црној Гори тог времена и нашим прецима. Такође она је путоказ и оријентир како би требало да се конципира, али и изгле-да једно дјело које претендује да има и научну озбиљност и строгост, с једне стране, и пријемчив ликовни израз с друге стране. Од тога, мислимо, могу имати само користи и научна и свака друга јавност.

Споменица јубилеја 1910.Изашла је из штампе књига Јована Маркуша „Краљевина Црна Гора-Споменица јубилеја 1910.“. Књига се може набавити у књижарама Митрополије црногорско-приморске.

51

септем

бар / 2010 / svetigora

medicinA

мр. фарм. спец.ДРАГИЦА Бојовић

Стомачни проблеми– Дијареје

У периоду љетњих мјесеци веома су чести стомачни

проблеми - дијареје или проливи.Пролив представља брзо кретање фекал-них материја кроз дебе-ло цријево настало због повећања волумена цријевног садржаја које

је најчешће условљено поремећајем апсорпције

течности у цријевима. Манифестује се честим пражњењима цријева (столицама) воденастог садржаја различитог степена вискозитета.Прије наступања пролива долази до појачaне перисталтике (цријевни покрети) која је често праћена болним грчевима.Груба подјела дијареја је на акутне и хронич-не. Изазивају је патогени микроорганизми (Sal-monellae, Shigellae, Adenovirusi tip 40 i 41, Rotavi-rusi (grupe A, B i C, Staphylococcusuareus) који се најчешће уносе хијенски неисправном храном и водом за пиће (сладолед са кратким или прошлим роком трајања, воће и поврће недовољно опрано, лубеница давно убрана, меса држана ван фрижидера, неколико пута подгријавана храна...)Акутна дијареја траје кратко и често пролази без последица. Патогени микроорганизми који су најчешћи узрочници акутне дијареје при доспијећу у дигестивни систем остају на површини епитела не продирући у дубље слојеве цријевног зида. Јавља се након неколико сати са честим повраћањима, честе и обилне, водене столице често садрже дјелове несварене хране, без или са краткотрајном повишеном тјелесном температуром, обично се болест завршава у року 24 сата.Лијечење код акутне дијареје треба почети уносом довољних количина течности да не би дошло до дехидратације организма тј. до губитка

минерала и електролита важних за виталне функције (натријум, калијум, хлориди, бикарбонати...). Препорука је почети са топлим чајним напитцима. У народној медицини се користе бобичасти плодови (шипурак, купина, боровница, суве крушке), кора и листови биљака богатих танинима (кора храста, кора плода нара, листови коприве, боровнице, дуње, руски чај), биљке које испољавају антифлогистичко и спазмолитичко дјеловање ублажавајући болове и грчеве у цријевима (камилица, нана, ким, анис).Треба избјегавати дуготрајну употребу чајева богатих танинима због њихових нежељених дејстава и свакако консултовати стручну особу.У биљној апотеци „Св. Василије Острошки“ се производи чајна мјешавина Чај против пролива од пажљиво одабраних биљака које санирају пороблеме код дијареја (мучнину, повраћање, болове и грчеве у стомаку). Намијењен је за ублажавање пролива и честе столице изазване патогеним узрочницима, код поремећаја цријевне флоре употребом неких антибиотика и синтетских љекова. Чај је благотворан пити и превентивно јер биљке које чине ову чајну мјешавину дјелују као адстригенси који у цријевима „купе“ продукте труљења и лошег варења. Припрема се: 1 супену кашику (за дјецу 1 кафену кашику) чајне мјешавине прелити са 200 мл прокључале воде, суд поклопити, оставити да стоји пола сата, проциједити и пити дневно 600-1000 мл, гутљај по гутљај у 5-6 порција. Уз ову чајну мјешавину препоручујем неизоставно узимати капсуле природног препарата-пробиотика који се код нас производи више од 30 година, капсуле ФЛОНИВИН БС. Нормализује цријевну флору насељавањем корисних микроорганизама.Обавезно се треба придржавати дијеталне исхране: кувани пиринач, гриз, кромпир, мрква, печена јабука и компот од јабука, супе од немасног меса. Не користе се: млијечни производи, свјеже воће и поврће, интегрални хљеб и пецива, меса, воћни сокови, храна богата целулозним влакнима.Код акутне дијареје избјегава се употреба антибиотика.Средства против болова се не узимају изузев код болних грчева, када се узимају чајеви за ту намјену.Особа треба да мирује и да сведе физичке активности на што мању мјеру. Ако се проблеми изазвани проливима не смањују или ако не престају у току 24 сата потребно је затражити љекарску помоћ. Када се смире сви проблеми

које изазива пролив узимати 3 пута по кафену-супену кашику кантарионовог уља у трајању

1-2 седмице [Стефалаз-кантарион уље (пуњено по 100 грама) или кантарион уље (пуњено по 200 грама) из манастира Св. Стефана-Дуљево, израђени фармацеут-ским поступком хладне мацерације без додатака синтетских конзерванаса.)52

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Хронична дијареја траје по неколико недјеља, по-некад и по неколико мјесеци. Код ове дијареје пато-гени микроорганизми пролазе кроз епител у дубље слојеве цријевног зида, размножавају се и својим па-тогеним дејством имају тенденцију да продру у си-стемску циркулацију. Симптоми се испољавају по-степено, прво малаксалост, мучнина, губитак апетита, затим висока температура током неколико дана; сто-лице су честе, обилне и смрдљиве, са доста слузи и сукрвице. Обавезно је јавити се љекару који ће на основу пре-гледа узорака столице и ултразвука абдомена и до-датних дијагностичких метода препоручити терапију.Потребно је константно надокнађивати изгубљену тјелесну течност конзумирањем чајних напитака и ин-фузионих електолита, најмање 1 литар дневно.Обавезно узимати пробиотик ФЛОНИВИН БС ради регулисања нормалне цријевне флоре.Код хроничних дијареја оправдана је употреба анти-биотика препоручених од стране љекара.Понекад је неопходно узимати антиеметике - сред-ства против повраћања и спазмолитике - против бо-лова. Такође је неопходно увести дијеталан режим ис-хране.Данас су све више присутне дијареје чији узрочници нијесу патогени микроорганизми. Настају најчешће употребом хране која иритира епител цријева, препа-рата за мршављење и лаксативних средстава, некон-тролисаном употребом антибиотика.Познати проблем претјераног раста гљивица из рода Candida најчешће је последица неконтролисане упо-требе антибиотика. Лијечење почиње дијеталном ис-храном без шећера и осталих слаткиша, са контроли-саним уносом обареног поврћа, меса, свјежег воћа. Неизоставно је користити чајне напитке за ту намјену и пробиотике као што је ФЛОНИВИН БС. Лијечење тре-ба да је под љекарским надзором!Све више је пацијената са запаљенским болестима цријева као што су улцерозни колитис, Кронова болест. Овакве дијареје могу бити последица целијачне болести (интолеранција на глутен из брашна), малапсорпције воћног шећера, смањене секреције панкреаса, хемотерапије, стомачног грипа. Код наведених обољења дијареје настају путем неколико механизама: повећањем осмотског притиска у цријевима, смањењем апсорпције, појавом инфламаторног процеса... Обавезно је лијечење под љекарским надзором!

Укратко о најзаступљенијим биљкама које благотворно дјелују код дијарејаРусомача (Capsella Bursa pastoris L. Brassicaceae), веома заступљена биљка. Бере се млада на самом почетку цвјетања, старија биљка је слабијег квалитета. Садржи флавоноиде, танине, биогене амине (холин, ацетил-

холин, тирамин, витамине C и К). Снажан је хемоста-тик, зауставља крварења, микрокрварења слузокоже, зауставља проливе. Кантарион (Hypericum pergoratum L. Hypericacea), ве-ома заступљен у чајним мјешавинама. О кантарио-ну или Богородичиној трави детаљније смо писали у претходним издањима.Нана (Menthae piperita L. Lamiaceae) веома омиљена и цијењена биљка. У природи самоникло заступљен је велики број варијетета, међутим у фармацији се најчешће користе плантажно гајене нане међу којима су најзаступљеније „Мичам“ врсте. Због при-суства ментола, ментона, ментофурана у етеричном уљу дјелује као благ спазмолитик и анестетик код грчева и болова у стомаку, као коригенс укуса и ми-риса, и фармацеутској, прехрамбеној и козметичкој индустрији. Камилица, хајдучица и невен. Етерска уља помену-тих биљака су изразити антифлогистици (посебно ха-мазулен, алфа бисаболол, сескви терпенски лактони), а флавоноиди спазмолитици. Цвијет камилице се од давнина користи за смиривање слузокоже цријева и желуца, нормализује цријевну флору и неизоставна је у чајним мјешавинама за дјецу. Сличног дјеловања су хајдучица и невен.Група ароматичних и других биљака коју назива-мо амаруми користе се као аперитиви и зачини за побољшање апетита, бољу сварљивост и искористи-вост хране, смањују болне грчеве код дијареја. То су: ким, анис, босиљак, оригано, линцура, изоп и друге.

Ако имате питања у вези са овом темом можете се об-ратити на адресу

dragicabiljna@t-com.me.

53

септем

бар / 2010 / svetigora

Akt

uel

no

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Поводом најновијих покушаја да се опет икона Бого-родице Филеримос „валоризује“, а уствари, без има-ло претјеривања речено, оскрнави њена духовна, историјска и културна вриједност, дужни смо и овога пута се огласити и указати, као једини легитимни ималац, на неколико важних проблема у вези са најављиваним пла-новима за постављање иконе у један небогослужбени, нелитургијски и нецрквени простор, неподобан њеној основној намјени – богослужењу.Заиста је несхватљиво и противно праву и правди да остају без одјека код надлежних више пута поновљена добронамјерна подсјећања Митрополије црногор-ско-приморске на чињеницу да су три светиње: чести-ца Часног Крста Господњег, десница Св. Јована Претече и Крститеља и икона Богородице Филеримос, предате на чување Острошком манастиру, односно Митрополији црногорско-приморској 1941. године од стране краља Петра II Карађорђевића и патријарха српског Гаврила Дожића, потом насиљем тадашње тоталитарне државне власти насилно отуђене из манастира Острог 1952. годи-не, а коначно двије од њих и враћене једином садашњем легалном имаоцу светиња – Митрополији црногорско-приморској, односно тадашњем митрополиту Данилу Дајковићу 1978. године. Свакако да ни те 1978. године не можемо говорити о сјајном односу Цркве и државе, те се једино дâ закључити да су ондашње власти биле свјесне чињенице о Митрополији, као једино надлежној за располагање хришћанским светињама. Дабоме да нема ништа чудно у томе да се одлуке о црквено-обред-ним објектима, предметима и реликвијама имају пре-пустити само Цркви, у складу са модерним схватањем одвојености Цркве и државе.Једнако важан сегмент приче о „збрињавању“ иконе Мајке Божије Филеримос је у већ поменутој чињеници да се пла-нови у вези са простором у којој ће бити смјештена икона Филеримос и даље не дотичу њених превасходних бого-службених и молитвено-духовних својстава, користећи је искључиво као историјско-умјетнички предмет, који служи једној јединој сврси – убирању прихода од тури-стичких посјета! Прескочићемо овом приликом расправу о већ својеврсном миту о томе да Православна Црква од поклоничког туризма у Црној Гори сакупља средства, која се броје у десетинама, а у појединим изјавама и стотина-ма милиона евра! Штавише, ако су тачни медијски наво-ди, који говоре о неколико милиона евра потребних ради адаптације пећине за презентацију иконе Филеримос, од-говорно свједочимо да се таква инвестиција, све и да се, не дај Боже, оствари, неће вратити не за неколико година, него ни за сто година.На крају, не најмање важно је подсјетити да, и поред најава организатора овога „пројекта“ да су италијански и фран-цуски геолози и други стручњаци ангажовани, постоји константна опасност од поновног изненадног избијања огромних количина воде, које би потенцијално угрози-ле не само икону, већ и животе људи који би се затекли у простору пећине као туристи или поклоници. О немоћи

човјека при варљивости природних сила мислимо да није потребно говорити нарочито посљедњих го-дина, када је човјечанство, дијелом и својом небри-гом, бивало суочавано и суочава се са мноштвом еле-ментарних непогода уз мноштво људских жртава. Не дао Бог ништа слично нама на Цетињу и у Црној Гори, али је наша дужност да унапријед промишљамо о могућим проблемима. Шта рећи о враћању оваквим чином Цетињана малтене у друштво пећинских људи, барем за схватање трезвених, културних људи?!Икони Богородице Филеримос је мјесто уз двије светиње с којима је дјелила црквену и историјску суд-бину, које се примјерено својој, прије свега, духовној и литургијској вриједности чувају у катедралном храму у Цетињском манастиру. Митрополија је у не-колико наврата већ исказала спремност да разгова-ра са надлежнима око модела поновног обједињења светиња, али послије свега што се издогађало са одређеним предлозима, нарочито после ове најновије апсурдне комбинације за здраву људску памет, постаје нам потпуно јасно и очевидно да је обједињавање светиња у храму Цетињског манасти-ра једино здраво и трезвено рјешење.Овакви или слични пројекти не могу бити реализо-вани без консултовања са легалним и легитимним имаоцем све три светиње. Заправо могу, али у том случају их могу планирати и спроводити само они који су спремни да употребе правно и друго насиље над Црквом, која у овом случају јесте тај и такав ималац, злоупотребљавајући и профанишући саме светиње.

Цетиње, 23. јула 2010.

Икони Богородице Филеримос је мјесто у Цркви уз Часни Крст и Десницу Св. Јована

54

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

IZ SVIJETAПриредио: Славко Живковић

ПРЕДСЈЕДНИК ВУЈАНОВИЋ КОД ВАСЕЉЕНСКОГ

ПАТРИЈАРХАПредсједник Црне Горе Филип Вујановић посјетиo je 24. јуна на Фанару васељенског патријарха Вартоломеја, јављају грчки црквени медији.

Током срдачне посјете разговара-ли су о темама од заједничког инте-реса, а такође је било разговора и о међувјерском дијалогу, као и о до-приносу васељенског патријарха мирном суживоту народа. Током разговора посебно је наглашена и тема заштите животне средине, и Симпозијум који је одржан током крстарења по Јадранском мору 2002. г. - којом приликом је васељенски патријарх посjетио Црну Гору.

„Била нам је велика част да посјетимо патријарха и да са њим поразговара-мо о многим важним темама. Имали смо прилику да му искажемо нашу велику потребу да имамо добре од-носе са Црквом, и да му захвалимо за веома јасне ставове које он има", ре-као је Вујановић послије ове посјете.

НАЈСЈЕВЕРНИЈИ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У Диксону ће бити подигнут пра-вославни храм који ће бити најближи Сјеверном полу. Дрве-на конструкција је направљена у Краснојарску. У септембру ће храм бити монтиран на простору који је током посјете Диксону 2009. године, освештао архиепископ краснојарски и јенисејски Антоније.Одлуку да се у арктичком селу по-дигне храм од прилога грађана

донијели су становници Диксона. Овај храм ће бити најсјевернији храм на свијету и биће посвећен Светом Николи - покровитељу морепловаца.

ГВАТЕМАЛЦИ ПРАВОСЛАВЦИНедавно је под окриље Православ-не Цркве примљена Православ-но-католичка црква Гватемале, која је била огранак Америчке право-славно-католичке цркве. Основана у 19. вијеку, она никада није била у канонском општењу са помјесним Православним Црквама, међутим, већ неколико мјесеци ова црква дјелује под јурисдикцијом Мексич-ке митрополије Константинопољске Патријаршије.Нарочиту улогу у привођењу пола милиона Гватемалаца Православљу одиграо је Србин – архимандрит Андрија (Вујисић).Православно-католичка црква Гва-темале броји више од пола милиона вјерника, који су углавном мјештани-Индијанци. Има 334 цркве у Гвате-мали и Јужном Мексику и 12 свеш-теника. Задивљујуће је да би ускоро Индијанци могли бити основни ет-нос у Православној Цркви обје Аме-рике. „Ја бих лично био веома радо-стан“, изјавио је недавно поглавар Америчке Православне Цркве ми-трополит Јона.

КРАЈЕМ 2009. ГОДИНЕ СКОРО 45 МИЛИОНА ИЗБЈЕГЛИЦАКрајем 2009. године у цијелом свијету је било 43, 3 милиона људи који су били принуђени да бјеже због рата или прогона. Те податке је публиковао Врховни комесаријат Уједињених нација за избјеглице, са-општава KIPA-APIC.То је највиши показатељ почев од 1990. године. У исто вријеме број избјеглих лица који су се вратили кућама 2009. године је најнижи за последњих двадесет година, само 251 хиљада избјеглица.

ПРОНАЂЕНЕ НАЈСТАРИЈЕ ФРЕСКЕ ЧЕТИРИ АПОСТОЛАУ јужном дијелу Рима у катакомба-ма Свете Текле пронађена су ста-ра изображења Светих апостола Петра и Павла, Јована Богослова и Андреја Првозваног. Фреске су на-стале око 400. године и украшавале су свод ћелије у којој се налазио гроб једне благородне даме, саопштавају

агенције Kipa и KNA.Фреске су очишћене од прљавштине уз помоћ ласера објавили су 22. јуна на прес-конференцији представник Ватикана архиепископ Ђанфранко Равази и шеф археолошких ископи-на Фабрицио Висконти. За рестаура-ционе радове Ватикан је издвојио 60 хиљада евра.

ЈАНУКОВИЧ ПОСЈЕТИО СВЕТУ ГОРУ

Предсједник Украјине Виктор Јанукович јe 8. јуна завршио покло-ничко путовање по Светој Гори, које је било дио његове званичне визите Грчкој, током које се срео са грчким колегом Каролосом Папуљасом, са-општава прес-служба предсједника Украјине.По благослову митрополита кијевског и све Украјине Владими-ра, В. Јануковича је пратио ректор Кијевских духовних школа, архиепи-скоп бориспољски Антоније.

СПОРТИСТИМА ЗАБРАЊЕНО ДА КОРИСТЕ РЕЛИГИОЗНЕ СИМБОЛЕНа стадионима у Јужноафричкој Ре-публици, гдје се одвијало свјетско првенство у фудбалу, учесни-цима такмичења строго је било забрањено да користе и шире међу колегама и гледаоцима било какве религиозне симболе. Такав пропис је донијела Међународна фудбал-ска организација FIFA. Такође се није препоручивала ни молитва фудба-лера на фудбалском терену прије или послије игре, саопштили су пре-ко њемачких ТВ канала спортски ко-ментатори.Спортски коменататори запажају да су најрелигиознији спорти-сти у бразилској и француској репрезентацији. Упркос забрани, пред излазак на терен неки фудбале-ри су се више пута крстили и молили са подигнутим рукама увис.

55

септем

бар / 2010 / svetigora

IZ SVIJETA IZ pomjesnih crkava

БИБЛИЈА НА СВЕ ЈЕЗИКЕ СВИЈЕТА ДО 2025. ГОДИНЕСавремена технологија и по-себна преводилачка стратегија омогућавају да се текстови Библије преведу на све језике свијета у следећих петнаест година, саопшта-ва Christian Today.Такво мишљење дијели Wycliffe Bible Translations (WBT) - једна од најкрупнијих свјетских организација специјализована за превођење Библије. Према подацима WBT данас је на планети остало 2 200 језика на које Библија још није преведена. На тим језицима говори око 350 мили-она људи. У свијету има укупно 6 905 језика.

ИЗРАЕЛСКИ АРХЕОЛОЗИ ИСКОПА-ЛИ СТАРИ ГРАДИзраелски археолози у мјесту Тел-Цафит ископали су древни град. По њиховом мишљењу, то је Геф, који се у Библији помиње као завичај филистејског борца Голијата, кога је убио Давид, будући израиљски цар.Град су основали Хананејци, затим су тамо живјели Филистејци, а касније Израелци. Археолози су дошли до слоја филистејске епохе.Међу проналасцима је натпис који садржи низ филистејских имена, међу којима и Голијат.

ТУРСКА ОТВАРА ЈЕРМЕНСКУ ЦРКВУ ЗА БОГОСЛУЖЕЊАВласти Турске су ријешиле да једном годишње отварају јерменску цркву Светога Крста ради богослужења. Након много година, прва служба ће се служити 19. септембра ове годи-не, саопштава Интерфакс-Религија, цитирајући јерменски часопис

„Ново вријеме“.„Та црква је веома важна за Јермене из читавог свијета. Деценијама због забране владе нијесмо имали могућност да у њој служимо“, ка-зао је лидер Јерменске општине у Турској, архиепископ Арам Атешјан. Црква Светога Крста се налази на ос-трву Ахтамар у Источној Анатолији и тренутно је државни музеј. Ускоро ће на њој бити подигнут крст.

У ЊЕМАЧКОЈ РАСТЕ БРОЈ ПРАВО-СЛАВНИХ У Хановеру се појавила нова брошу-ра Евангелистичке њемачке цркве

под називом „Чињенице и цифре о животу Цркве“ (седмо издање) у којој су приказани подаци који се тичу дјелатности хришћанских Цркава у Њемачкој.2/3 Њемачке чине припадни-ци неке хришћанске Цркве. 25, 2 милиона становника припада Римокатоличкој цркви, а 24, 5 мили-она су припадници Евангелистичке цркве. Поменута брошура, у новом издању, први пут приказује статистичке по-датке који се односе на број пра-вославних хришћана који живе у Њемачкој. Има их 1, 5 милиона.

У КОПТСКОЈ ЦРКВИ ЗАБРАЊЕН ДРУГИ БРАК Виши уставни суд Египта измијенио је наредбу Вишег административ-ног суда који је принуђавао Коптску цркву да дозволи други брак раније разведеним особама, саопштава The Christian Post.Још у мају коптски папа Шенуда Трећи се обраћао Вишем админи-стративном суду са молбом да раз-мотре своју одлуку, тврдећи да брак није просто „административни чин“, већ свети и вјерски. Такође је у јуну достављен докуменат са аналог-ном молбом коју је потписао 91 епи-скоп Светог синода – највишег орга-на Цркве, која броји 15, 4 милиона вјерника.

ДЕСЕТ ГОДИНА КЛАЊАЛИ НА ПО-ГРЕШНУ СТРАНУЖитељи села које се налази у непосредној близини главне светиње ислама - Меке, открили су да су се током протеклих десет го-дина молили и клањали на погреш-ну страну.Муслимани из читавог свијета се моле у правцу Каабе – црног камена, око којег је подигнута Велика џамија Меке.У случају становника села Хада, које се налази на 20 км од Меке, то је зна-чило да они треба да се моле у југо-источном правцу. Умјесто тога, из нејасних разлога, они су се пет пута дневно молили пут сјевера. Пошто је имам установио да се десила ужас-на грешка, наредио је да се измијени правац клањања и промијени положај ћилима за молитву, саоп-штава MIGnews.com.

СВЕПРАВОСЛАВНИ САВЈЕТ БРИ-ТАНСКИХ ОСТРВА

У понедjељак 21. јуна 2010. годи-не, у сједишту Архиепископије Тијатире и Велике Британије (Константинопољске Патријаршије), одржано је уводно засијeдање Све-православног сабора епископа Цркава на Британским острвима. Са-бор дјелује сходно одлуци од 13. јуна 2009. године, са Четврте предсабор-ске свеправославне конференцији у Шамбезију. Сви учесници истакли су значај овог сусрета, будући да до сада на Бри-танским острвима није постојао свеправославни епископски савјет. Архијереји су разматрали будуће ок-вире свог рада, а основан је и Извршни савјет, са архиепископом Григоријем као предсједником, митрополитом Јованом и архиепископом Јелисејем као потпредсједницима, епископом Доситејем као благајником и архие-пископом Јосифом као генералним секретаром.

СВЕТИ НИКОЛАЈ НА РУСКОМУ издању издавачке службе Сретењског манастира из Москве, изашло је из штампе ново издање сабраних дјела Светог владике Николаја Велимировића. Ово тро-томно издање сабраних дјела чу-веног српског духовног пасти-ра и богослова није прво издање припремљено од стране једне од највећих издавачких установа Руске Православне Цркве. Књиге у издању Сретењског манастира су добро по-знате и популарне и у самој Србији јер су многе од њих преведене на српски језик.„Мисионарска писма“, „Молитве на језеру“, „Јеванђелске беседе“ и други знаменити списи Св. Николаја Жич-ког, постале су омиљене књиге ру-ских читалаца.

ПАВЛИЈА 2010Име „Павлија“ у православном свијету је већ препознатљиво за 56

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Приредио: Славко Живковић

дешавања, која у току јуна месе-ца обиљежавају празновање све-тог Апостола Павла, у граду Верији у Грчкој, где је, као што је позна-то, проповиједао овај Апостол народâ. У саставу ових празновања, са благословом домаћина, митро-полита Верије, Наусе и Камбаније Г. Пантелејмона, одржава се и Међународни богословски конгрес, који је ове године имао следећу тему:

„Институција и благодат према Апо-столу Павлу“.

На предлог Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, уз сагласност архиепископа ох-ридског и митрополита скопског Јована, ове године на „Павлији“ СПЦ представљао је епископ стобиски и местобљуститељ струмички Давид.

ПОКЛОЊЕЊЕ СВЕТИЊАМА КАПАДОКИЈЕ

У суботу 26. јуна вечерњом служ-бом у цркви Светих Константи-на и Јелене у граду Синосасу, от-почело је јединствено ходочашће светињама Кападокије, предвођено патријархом константинопољским Вартоломејем, чији су гости били патријарх александријски и све Аф-рике Теодор, архиепископ атински и све Грчке Јероним и, по благослову патријарха московског и све Русије Кирила, предсједник Одјељења за спољне црквене везе, митропо-лит волоколамски Иларион. Осим свештенства Руске и Грчке Цркве, у служби су узели учешћа и потомци житеља Кападокије из Грчке, као и монаси и монахиње из грчких мана-стира.

„ЦРКВЕНИ ДАНИ“ У ФИНСКОЈ

Од 11. до 13. јуна у финском граду Јоенсу под управом Финске Цркве, протекао је религиозно-културни фестивал „Црквени дани“, који су окупили представнике свештенства, богослове и умјетнике из свих градо-ва Финске.На позив архиепископа карељског и све Финске Лава и по благослову патријарха московског и све Русије Кирила на фестивалу је учествовао доцент Санкт-Петербуршке Духовне академије јеромонах Кирил (Зинков-ски).Почасни гост фестивала је био константинопољски патријарх Вартоломеј, који је посјетио Право-славну семинарију у Јоенсу и Ново-валамски мушки манастир.

КОМАД ЗЕМЉЕ ЗА ХРАМБУГАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕЕпископ Кипријан, викар патријарха румунског и главни секретар Румун-ске Православне Цркве, који се на-лази у посјети Бесарбовском мана-стиру близу бугарског града Русе, изјавио је да ће у Букурешту бити издвојен дио земљишта за изградњу бугарског храма.Одлука о уступању мјеста за храм БПЦ у Букурешту донијета је на мол-бу патријарха бугарског Максима и са благословом патријарха румун-ског Данила.

ВАСЕЉЕНСКИ САБОР „Константинопољски патријарх Вартоломеј, који је у породици православних народа први међу једнакима, расположен је да се Са-бор одржи у најскорије вријеме. Када је недавно био у Москви, ка-зао је да би желио да сазове Сабор у току једне или двије, максимум три године“, казао је предсједник Одјела спољних црквених веза РПЦ, митро-полит волоколамски Иларион у раз-говору са новинарима у Варшави.Патријарх Вартоломеј је у Русији изјавио да је донијета одлука да се

убрза про-цес припре-ма за Све-православни сабор, рекав-ши да ће резул-тати тог историјског догађаја имати великог значаја за читав православни свијет“, саопшта-ва Интерфакс-религија.

НА ДАН САБОРА КИНЕСКИХМУЧЕНИКА 24. јуна 2010. године на дан Сабора кинеских мученика у храму Успења Пресвете Богородице на територији амбасаде Руске Федерације у Кини служена је Св. Литургија.Ноћ уочи празника у капели у којој су погребене мошти кинеских Муче-ника, настојатељ храма, свештеник Сергије Вороњин служио је помен, а послије тога свеноћно бденије.11. јуна 1900. године побуњеници су у Пекингу усмртили 222 православ-на Кинеза, који су постали први ки-нески Светитељи-мученици. Међу њима је био и јереј Митрофан Ци Чун, први Кинез свештеник, којега је у Јапану рукоположио Свети равно-апостолни Николај Јапански.

У ФРАНЦУСКОЈ ПРАВОСЛАВНА ЛИТУРГИЈА

3. јула у катедрали Амена служена је Божанствена Литургија у оквиру редовних братских сусрета између католика и православаца Францу-ске, која се спроводи од 2004. годи-не, када је обиљежено 800 година од Четвртог крсташког похода, који је довео до радикалног раздора 57

септем

бар / 2010 / svetigora

IZ pomjesnih crkava

између запад-них и источних хришћана, на-

кон пљачкања Константинопоља

од стране крсташа.Католички епископ Аме-

на ставио је на располагање кате-дралу за православно богослужење којим је началствовао митрополит галски Емануил (Константинопољска Патријаршија), саопштава Оrthodoxie. Појало се на француском језику.

39 ГОДИНА ОД УСТОЛИЧЕЊА ПАТРИЈАРХА МАКСИМАБугарска Православна Црква обиљежила је 39 година од интронизације патријарха Максима, саопштава званични сајт БПЦ.Поводом тога, у спомен-храму Алек-сандра Невског у Софији 4. јула слу-жена је свечана Литургија, којом је началствовао митрополит варнен-ски и великопреславски Кирил. На-кон Литургије патријарх Максим је служио благодарствени молебан.У богослужењу су учествовали архијереји Бугарске Цркве, свештен-ство Софије и многобројни вјерници који су дошли да честитају свом по-главару.

СВЕ МАЊЕ ХРИШЋАНА У СИРИЈИБез обзира на то што влада Сирије сузбија насиље над мјесним хришћанима, њихов број у земљи полако, али стално опада, док број присталица ислама расте због мијешаних бракова и националног система образовања. То је изјавио Самир Нассар, маронитски архиепи-скоп Дамаска.„Ученици знају више о Корану и Му-хамеду, него о Исусу Христу. Дајемо им само један час катихизиса, а да би дошли морамо по њих послати ауто-бус или аутомобил, а онда их и врати-ти“, тако архиепископ Нассар описује тешкоће везане за предавање Зако-на Божјег за дјецу из хришћанских породица, „Понекад они долазе, а некад не, али свеједно, један час ка-тихизиса је мало.“

У ЧЕШКОЈ И СЛОВАЧКОЈ У Републикама Чешкој и Словачкој обиљежено је сјећање на словен-ске просветитеље Св. Ћирила и Методија. Десетине хиљада грађана учествовало је у манифестацији која

је трајала до касно у ноћ у морав-ском мјесташцету Велеград близу града Брно (исток Чешке Републике) и граду Нитра (Западна Словачка).Велеград и Нитра су били духовни и административни центри Вели-коморавске кнежевине. „У ту прву државну творевину Западних Сло-вена 863. године Ћирило и Методије су донијели Православље. Њима припада заслуга настанка словен-ске писмености и успостављања по-ретка богослужења на словенском језику“, саопштио је у интервјуу за ИТАР-ТАС првојерарх Православне Цркве чешких земаља и Словачке, митрополит Христофор.

ФИНСКA ПРАВОСЛАВНA ЦРКВA

Јерарх Константинопољске Патријаршије, митрополит никејски Јован, бивши архиепископ карељски и цијеле Финске, се упокојио 1. јула, саопштава сајт Финске Православне Цркве.Владика Јован (у свијету – Јан Вил-хо Рине, Jean Wilho Rinne) рођен је у Турку, Финска, 1923. године у лутеранској породици. Православној Цркви се присајединио 1966. годи-не. 1967. се замонашио у манастиру Светог Јована Богослова на острву Патмос. 1969. је изабран за еписко-па Лапландије Финске Православ-не Цркве. 1971. године добио је сте-пен доктора канонског права. 1972. постаје митрополит хелсиншки. 1987. године изабран је за архиепи-скопа карељског и читаве Финске. У пензију је отишао 2001. године.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТВелики црквени суд Српске Пра-вославне Цркве је заседао 11. јуна текуће године и том приликом, једногласном одлуком, потврдио, односно оснажио пресуду Цркве-ног суда Епархије будимљанско-никшићке којом је протосинђел Симеон, бивши настојатељ мана-стира Бањска код Звечана, лишен свештеномонашког чина, враћен у ред лаикâ са својим мирским име-ном Дејан Виловски и искључен из црквене заједнице на три године, и пресуду истог Суда којом је монах Антоније, бивши сабрат манастира Црна Река у Рашкој области, лишен монашког чина, враћен у ред лаикâ са својим мирским именом Драган Давидовић и искључен из црквене заједнице на две године.Одлуке Великог црквеног суда су ко-начне и извршне.

Информативна служба Српске Пра-вославне Цркве

ПАТРИЈАРХ СА НЕИМАРИМАЊегова Светост Патријарх српски Г. Иринеј примио је 12. јуна у Српској Патријаршији, у прису-ству Преосвећеног викарног Епи-скопа хвостанског Г. Атанасија и протонеимарa г. Војиславa Милова-новићa, донаторску делегацију за изградњу Спомен храма Светог Саве у Београду.

Као највећи извођачи радова на храму, представници фирми МРА-МОР - директор г. Бранко Се-лак, ГЕМАКС - технички директор г. Новица Обрадовић и БЕОГРАД-МОНТАЖА - директор г. Драган Урошевић, извијестили су Његову Светост о досадашњим радовима, тренутном стању и плановима ових фирми у будућности.

ПРАЗНИК ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНАУ манастиру Ћелије, код Ваљева, у понедељак 14/1. јуна 2010. годи-не, свечано је прослављен празник 58

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

iz ota~astvene crkve Приредио: Славко Живковић

Преподобног оца Јустина Ћелијског, први пут од како је, на овогодишњем редовном прољећном засиједању, Свети Архијерејски Сабор СПЦ једногласно одлучио да се име Пре-подобног Авве унесе у Диптихе Све-тих Православне Цркве.

У присиству преко хиљаду вјерника из свих крајева Србије служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митро-полит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Саслуживали су Њихова Преосвештенства господа Еписко-пи ваљевски Милутин, зворничко-тузлански Василије, бачки Иринеј, шумадијски Јован, осијечко-пољски Лукијан, врањски Пахомије, канадски Георгије и будимљанско-никшићки Јоаникије, као и бројни архимадри-ти и свештеномонаси из Грчке и Ру-ске Цркве, свештенослужитељи из Епархије ваљевске и осталих епархија из отаџбине и расејања.

СЛАВА МАНАСТИРА ЦРНА РЕКА

Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Мјестобљуститељ Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске митропо-лит Амфилохије уз саслужење 16 свештенослужитеља свечано је прослављен празник Св. Петра Ко-ришког у манастиру Црна Река. По-ред кивота Светитеља сабрали су се представници више манасти-ра Епархија рашко-призренске и жичке, Митрополије црногорско-приморске као и око 250 вјерника из разних крајева Србије. У Св.

Литургији су учествовали и архи-мандрит Тихон, игуман студенички, архимандрит Теодор из Аустралије, протосинђел Јоаникије из мана-стира Мајсторовина, настојатељи манастира Сопоћани и Тушимље, протосинђели Теоктист и Сергије са братијом, игуманија кончулска мати Минодора са сестрама, игуманија Ка-тарина, монаси из манастира Високи Дечани и други.Митрополит Амфилохије је у бесједи нагласио како мошти великог Божијег угодника Петра Коришког настављају да сабирају вјерни народ око ове светиње и да је велика част часно служити Богу на овом светом мјесту у коме се такође подвизавао велики подвижник Св. Јоаникије Де-вички.

ДАЛМАТИНСКИ МАНАСТИРИ

Од 18. до 20. јуна 2010. године, у организацији Кистањског и Карло-вачког пододбора просвјете и мана-стира Крке и Крупе одржана је Трећа ликовна колонија „Далматински ма-настири“. У раду колоније учество-вало је осам сликара из Републике Хрватске и Босне и Херцеговине. Колонија је у петак започела свој рад у манастиру Крупи, гдје их је угостио игуман манастира о. Гаврило, а радо-ве који су направљени умјетници су поклонили манастиру. У суботу је колонија наставила рад у манастиру Крки, а у вечерњим часовима Кистањски пододбор просвјете и Ц. О. Кистање приреди-ли су вечеру за учеснике колоније у новообновљеном парохијском дому у Кистањама. Колонију је у недјељу посјетио и Епископ далматински Г. Фотије који је рекао да се нада да ће овакав скуп постати традиционалан и да би се требао проширити и са сликарима из других земаља.

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ СА НАЈБОЉИМ УЧЕНИЦИМАЊегова Светост Патријарх Иринеј

примио је 22. јуна у Патријаршији најбоље ученике Математич-ке гимназије из Београ-да - Луку Миличевића, Душана Милијанчевића, Огњена Ивковића, Николу Мркшића, Михајла Цекића, Александра Васиљковића, Душана Петровића и Наталију Драговић.

Сви они су током свог редовног четворогодишњег школовања похађали и вјеронауку. Својим тру-дом на умножавању дарова, они су најбољи примјер свима како је могуће постићи најбоље успехе. Патријарх Иринеј им је изразио до-бродошлицу и пожелио да у блиској будућности представљају српски род као један Милутин Миланковић, Никола Тесла, Михајло Пупин или Милева Анштајн. Да у бијелом свијету сабирају све што им је на ко-рист, а да не забораве ко су и шта су и одакле су, и да те исте вриједности преносе другима.

ВИДОВДАНСКА АКАДЕМИЈА У НОВОМ ЈУЖНОМ ВЕЛСУУ недељу 20. јуна у великој сали на Универзитету Новог Јужног Вел-са, одржана је прва заједничка Ви-довданска академија 2010. у којој су учествовали ђаци 13 српских шко-ла из Сиднејских намјесништава СПЦ у Аустралији и Новом Зелан-ду. Приредба је организована под окриљем Епархије аустралијско-новозеландске и уз благослов вла-дике Иринеја, а у циљу унапређења наставе српског језика као предус-лова очувања богате српске култу-ре и традиције.Тако је на приредби учествовало преко 250 ђака узраста од 5 до 15 година изводећи на српском језику веома богат и разнолик избор та-чака - од дечјих рецитација Јована Јовановића Змаја, колажа пјесмица за децу савремених пјесника до, свој деци драгих и познатих, пјесмица и игара.

59

септем

бар / 2010 / svetigora

iz ota~astvene crkve

СРБИЈА, СПОНА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДАУ Надбискупској пала-

ти у Бечу 29. јуна је отворе-на изложба „Србија - културна спо-на Истока и Запада“. На свечаном отварању су говорили покровитељи изложбе, предсједници Аустрије и Србије, Хајнц Фишер и Борис Тадић, затим домаћин изложбе, римока-толички надбискуп бечки, карди-нал Кристоф гроф Шенборн и, у име СПЦ, епископ бачки Иринеј, члан Светог Архијерејског Синода.

„Србија и српски народ суочавали су се са различитим искушењима како у прошлости тако и данас, јер постојимо на мјесту судара кул-тура и цивилизација“, рекао је на отварању председник Србије Борис Тадић. „И данас, у 21. веку, ми се су-очавамо не само са питањем наше будућности у ЕУ, већ и са питањем нашег хришћанског идентитета и његовог очувања“, истакао је Тадић. У току јубиларне године Бечке црквене општине, аустријску пре-стоницу ће од 10. до 14. септем-бра посјетити и Његова Светост патријарх Иринеј.

ЕВРОПСКА КОМИСИЈА ЗАБРИНУ-ТА ЗБОГ ПОЛОЖАЈА ОХРИДСКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕНа страници 38. Извештаја Европ-ске комисије против расизма и нетолеранције написано је: „ЕКРН је забринута због тешкоћа са којима се суочавају одређене мањинске вјерске групе у њиховим напорима да се региструју, иако регистрација представља законски услов да буду признати као посебна правна лица и да буду у стању да у потпуности обављају своје активности. Закон је измењен 5. септембра 2007. године, у погледу статуса цркава, вјерских заједница и вјерских група (који је ступио на снагу 1. маја 2008. годи-не), са јасним циљем да ријеши све ове проблеме, али изгледа да они нису у у потпуности ријешени. Тако

се чини да захтјев за упис који је поднет од стране десетак вјерских заједница или група, укључујући и независну Православну Охрид-ску Архиепископију још увијек није одобрен. ЕКРН снажно препоручује да надлежни органи, без одлагања, ријеше питање уписа мањинских вјерских група и заједница. Такође, препоручује се да се покаже буд-ност за све облике дискриминације или нетрпељивости на основу вјероиосповести.“

ПЕТРОВДАН У ЦРНОЈ РЕЦИС благословом мјестобљуститеља Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске митрополи-та Амфилохија, 12. јула је у мана-стиру Црна Река викарни епископ липљански Теодосије служио Св. Архијерејску Литургију уз саслуже-ње шесторице свештенослужитеља. У Св. Литургији која је служена на подијуму у манастирској порти уче-ствовало је пар стотина вјерника од којих се већи број причестио.

Епархија рашко-призренска са жаљењем прати неодговорне изјаве појединих чланова прет-ходног манастирског братства који су самовољно напустили свој манастир и даље без благослова обитавају по приватним кућама у централној Србији. Ширење неис-тина у појединим медијима и антиц-рквеним сајтовима о томе да је ду-ховни живот у Црној Реци и малтене цијелом крају паралисан њиховим одласком само показује духовну претенциозност и незрелост оних који су помислили да мисија једног манастира, Епархије и цијеле Цркве зависи од њих самих као појединаца.

СЛАВА СВЕТИХ АРХАНГЕЛА КОД ПРИЗРЕНАУ манастиру Свети Арханге-ли код Призрена свечано је

прослављена манастирска слава. Свету Архијерејску Литургију слу-жио је митрополит Амфилохије уз саслужење епископа врањског Пахомија и епископа липљанског Теодосија.

Међу служашчим свештенством били су и архимандрити Партеније из Солуна и Митрофан из Москве, као и игумани манастира Епархије рашко-призренске - протосинђели Стефан (манастир Зочиште), Сергије (манастир Тушимље) и Ромило (ма-настир Дубоки поток) који су на славу дошли са својим монасима. У Светој Литургији учествовало је око 500 вјерника који су у Свете Архан-геле пристигли из оближњег При-зрена и околине, Штрпца, Грачани-це, Сјеверног Косова, али такође и из Београда, Младеновца и Подго-рице.

ИЛИНДАН У АУСТРАЛИЈСКОЈ ПУСТИЊИУ оквиру редовних архипастир-ских посјета епископ аустралијско-новозеландски Иринеј боравио је за Илиндан у малом пустињском градићу Кубер Пидију. Повод за ову посјету била је прослава храмовне славе у локалној Црквено-школској општини Свети пророк Илија. Ово је била и јубиларна петнаестогодишњица од освећења овог несвакидашњег храма који се налази испод земље. Колико је ова светиња божанствена и посебна свједочи и то што су многи Срби из Аделаида прешли стотине киломе-тара како би стигли на славу, а по-ред Срба стигао је и један аутобус у коме су били заједно Срби и Грци и то чак из Мелбурна.У овом малом месту гдје живи заједница од стотинак Срба, царује породична атмосфера, па тако сваки грађанин Кубер Пидија, без обзира које је вјере и нације, са усхићењем прича о тој својој знаменитости, о српској цркви и о Илиндану.

60

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Hronika mitropolijeПриредио: Рајо Војиновић

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ПАРДУСУЊегово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је 17. јуна, поводом празника Светог свештено-мученика Јоаникија Црногорско-приморског и с њим по-страдалих свештеномученика и мученика, Свету Службу Божију у храму посвећену овом празнику на Пардусу код Подгорице.

Владици су саслуживали свештеници цетињског и подго-ричког архијерејског намјесништва и гост архимандрит Василије Гролимунд, поријеклом Швајцарац, настојатељ скита Светог Спиридона у Њемачкој, кога је својевремено замонашио преподобни Јустин Ћелијски.

„Међу пострадале на правди Бога спадају и свештено-мученик Јоаникије Црногорски и Приморски и са њиме пострадали свештеномученици и бројни хришћани из нашега рода, од нашега порода“, подсјетио је влади-ка Амфилохије у литургијској проповиједи вјернима.

„Њихова имена једно вријеме нијесу смјела ни да се помињу, још мање да се записују. Гробови многих од њих су рушени. Кад сам дошао на Цетиње за митропо-лита црногорскога нигдје у Митрополији нијесам нашао ниједне слике митрополита Јоаникија. Све је било из-брисано и уништено. И кад сам донио прву његову сли-ку, један од старијих људи, испуњен тим страхом којим је била испуњена сва Црна Гора, рекао ми је: ‘Владико, мож-да не би било добро да ова слика митрополита Јоаникија стоји овдје’. Рекао сам да је доста било његово име у кам затуцано и да ће та слика убудуће стајати у Митрополији, јер без ње ни наш живот ништа неће ваљати, нити наше служење Господу. И полако, пошто је јача Божја него

људска, не само што су се мученици вратили, него су ево и храмови подигнути као најљепши споменици онима који су животе положили за вјеру и отачаство.“Благосиљан је славски колач и одслужен помен свим по-страдалима у братоубилачком рату 1941-1945 године и након њега.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ У БУДВИ ОСВЕШТАО ПРОСТОРИЈЕ ФОНДА ЈЕДИНСТВА ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДАМитрополит Амфилохије је 17. јуна у Будви освештао просторије Међународног друштвеног фонда јединства православних народа.Појали су чланови Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора.Чину освећења присуствовали су епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, предсједник Фонда Валериј Аркадијевич Алексејев, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Саво Тутуш, ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј Гојко Перовић, бројно свештенство, савјетник предсједника Црне Горе Филипа Вујановића др Соња Томовић Шундић, висока делегација Руске Думе, амба-садори Русије, Србије и Босне и Херцеговине Јаков Гера-симов, Зоран Лутовац и Бранимир Јукић, представници амбасада Украјине и Бугарске, градоначелници Будве и Котора Рајко Куљача и Маја Ћатовић, као и представници појединих политичких партија.Предсједник Фонда јединства православних наро-да Валериј Алексејев заблагодарио је митрополи-ту Амфилохију на присуству свечаном чину освећења просторија Фонда, „а нарочито на вашој бризи за Одјељење Фонда за Србију и Црну Гору, сада подијељеног на одјељење у Србији и одјељење у Црној Гори“.

„Ви сте од првих дана присутни као покровитељ и ду-ховник, јер сте и предсједник покровитељског савјета у Србији и Црној Гори, а сада стицајем околности отвара-мо одјељење у Црној Гори“, рекао је господин Алексејев преносећи митрополиту Амфилохију поздраве Свјатјејшег Патријарха московског Господина Кирила.Митрополит Амфилохије је узвратио пригодним словом и на бла-гослов нових просторија и новог устројства

61

септем

бар / 2010 / svetigora

Фонда господину Алексејеву поклонио икону Казанске Мајке Божје.Славко Крстајић, досадашњи директор Фонда за Србију и Црну Гору постао је директор Одјељења за Црну Гору.Градоначелник Будве Рајко Куљача казао је да се нада да ће отварањем канцеларије Фонда у Будви сарадња између Русије и Црне Горе сваким даном бити све већа.Сједиште Међународног фонда јединства право-славних народа је у Москви, а предсједник његовог Покровитељског савјета је патријарх московски и цијеле Русије Кирил.

ИЗЈАВА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА ПОВОДОМ ЈАВНИХ СТАВОВА ПРЕМИЈЕРА ЂУКАНОВИЋА О СТА-ТУСУ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИМитрополит Амфилохије је 17. јуна у Будви прокомен-тарисао најновију изјаву црногорског премијера Мила Ђукановића о канонском статусу Православне Цркве у Црној Гори.

„Знате шта“, рекао је владика новинарима, „Црна Гора је била краљевина, па данас колико знам нема краља него предсједника. А Митрополија црногорска је била држав-на религија у Црној Гори у вријеме краљевине. Па да ли би то прихватио наш уважени премијер, да Црква поново тражи да буде као што је било за вријеме краља Николе? Дакле, да прво обновимо краљевину, да Митрополија поново буде државна религија, па ћемо онда моћи да разговарамо о аутокефалији“.

„Митрополија је, руку на срце, почетком двадесетог вијека словила као аутокефална, али милошћу и вољом краља Николе. Никада она није тражила ни од кога ауто-кефалност, као што то бива у Православној Цркви кроз вјекове. Носила је то име, али с друге стране, Црква је она која одлучује какво ће бити њено устројство.Одлучивала је кроз своју историју, па и данас, а надамо се да ће Црна Гора поштовати одвојеност Цркве од држа-ве, као што се Црква не мијеша у устројство државе и не призива враћање краљевине него поштује предсједника. Онда очекујемо и од премијера и од свих да и они поштују устројство Цркве какво је оно било кроз вјекове и онакво какво оно одговара самој Цркви. Јер, то је, на крају крајева, црквено питање, а не премијера било које државе у свијету, као што никад није било кроз историју.“

„Да додам и то да ако би и било говора о некој аутокефалији, то је ова Митрополија која без прекида постоји осам стотина година. Она је та која би требала да таква питања покрене у сагласности са свим осталим

Православним Црквама. Тако је било у про-шлости, тако је данас, тако ће, сигуран сам,

бити и у будућности.“„Многи губе из вида да је данашња

Мирополија црногорска мно-го шира него што је била

почетком двадесе-тог вијека. Налази се

на простору Боко-

которске епархије, која није припадала Митрополији црногорској. Шта ћемо са Пећком епархијом, Захум-ско-рашком, Будимљанско-никшићком? То је много сложеније данас него што је било почетком двадесетог вијека. Све може, с помоћу Божјом, да буде ријешено, али сагласно с потребама Цркве, с вјековним предањем Цркве и сагласно устројству Цркве“, рекао је митрополит Амфилохије.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА СТАРЧЕВОЈ ГОРИЦИМитрополит Амфилохије служио је 4. јула Свету Службу Божију у Богородичином манастиру на острву Старчева Горица на Скадарском језеру.

Гост сабора био је Иван Кениг из Париза, професор египтологије и аскетике на Православном институту Све-тог Сергија.„Господ на нас попушта искушење, да би се кроз наше трпљење, кроз наше ношење крста Господњега, кроз нашу вјерност Живоме Господу прославило Његово Име“, рекао је владика у архипастирској проповиједи. „И заис-та, догађало се и догађа се да су највећи страдалници и највећи мученици на најсавршенији начин прославили Божје Име“.

„Преко узетог болесника, о коме говори данашње Јеванђеље, прославило се Име Божје. Кроз њега се пока-зала сила Господња, али разлог његовог страдања који Господ открива су били његови гријеси. Дотакавши га се, Господ је исцијелио душу и тијело његово и он је от-ишао славећи Господа. Славио је Господа због чуда које се догодило, као што и ми славимо Господа и као што се на овом мјесту кроз вјекове прославља Име Господње.“Митрополит Амфилохије је потом посјетио и манастир Бешку, гдје се сусрео са чланицама Кола српских сестара из Херцег Новог које су ходочастиле светињама на Ска-дарском језеру.

ПРОСЛАВА ИВАЊДАНА У ЦУЦАМАУ цуцком селу Заљут, у цркви Светог Јована Крститеља на Бјелилу, 7. јула је, на празник Ивањдан, служена Света Литургија.Ова древна сеоска црква обновљена је и освећена про-шле године, а на данашњи празник је одржана Божија Служба и народно сабрање, са намјером присутних да

ивањдански скуп постане традиционалан сусрет православних вјерника из овог катунског краја.Литургију су служили свештеници: протојереј Об-

рен Јовановић (надлежни парох Цуцке Заљути), 62

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Hronika mitropolije

протојереј ставрофор Момчило Кривокапић (парох ко-торски, који је родом из овог краја), протојереј Гојко Перовић (парох цетињски), јереј Немања Кривокапић (па-рох которски) и јереј Миајло Бацковић (парох грбаљски).

У молитви је учествовао велики број вјерника житеља околних цуцких села и братственика овдашњих братста-ва који су дошли из разних крајева Црне Горе.

СЛАВА ОСТРОШКОГ СКИТА У ЈОВАНДОЛУМитрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ диоклијски Јован служили су 7. јула, поводом Ивањдана, Свету Службу Божију у острошком скиту Све-тог Јована Крститеља у Јовандолу код Никшића.

Саслуживало је свештенство и вјерни народ Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз појање знаменитог Камерног хора „Покров“ из Москве под управом диригента Андреја Владимиро-вича Горјачева чији су чланови боравили у Црној Гори и приредили и концерт у подгоричком храму Васкрсења Христовог у петак, 9. јула.Говорећи о Светом Јовану Крститељу владика је подсјетио да га је Сам Господ назвао навећим рођеним од жене: „Ако је неко рођен од Божје милости, Божје бла-годати и Божје силе, то је био Свети Јован Крститељ и Претеча. Његови родитељи Захарија и Јелисавета били су у поодмаклим годинама у којима се не рађају дјеца. Међутим, Господ је погледао на њихов праведни жи-вот. Јованово рођење прорицали су пророци, нарочито пророк Малахија - да ће Бог послати анђела пред Лицем Господњим, пред Лицем Спаситеља и Искупитеља, као што га је и послао - њега, највећег рођеног од жене, по ријечима Самога Господа.“

Слави скита у Јовандолу присуствовале су и студенткиње Факултета црквених умјетности Светотихоновског уни-верзитета друштвених наука из Москве са професорком Јеленом Самарином.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЖДРЕБАО-НИКУМитрополит Амфилохије служио је 11. јула Свету Службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.

„Оно за чим сви чезнемо, за чим чезну сви људи, јесте – да прогледамо духовно“, рекао је владика у проповиједи.

„Да нас помилује Онај Који је вјечна милост, да нас заво-ли Својом вјечном љубављу Онај Који јесте вјечна љубав и Који је Својом љубављу изњедрио све што постоји. Да није те Божанске љубави у творевини, у небу и земљи и свим невидљивим и невидљивим свијетовима, не би мог-ли постојати ни свијетови, ни земља, ни небо, не би могао постојати ни човјек.“

„Свега што се дотичемо у нама и око нас, видљивога и невидљивога, у свему се открива и јавља, освједочује се и потврђује – љубав Божанска. То је најдубља сила која прожима све што постоји. Ако човјек само тјелесно гледа, његов поглед не иде далеко и не траје дуго. Уга-се се на крају зенице наших очију. Једино ако смо духов-но прогледали, ако смо утемељили свој живот на вјери као тврдој стијени, као камену крајеугаоном, на живоме Имену живога Бога вјечнога, ако нас је кроз нашу вјеру обасјала свјетлост богопознања, свјетлост Његовог лица, тек онда постајемо истински, прави и видовити људи. Зато је Господ и дошао у овај свијет.“

СЛАВА ЦРКВЕ У БИЈЕЛОЈСветом Архијерејском Литургијом, славском литијом и свечаном духовном академијом црква Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој 15. јула је прославила своју храмовску славу.Светом Службом началствовао је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење Преосвећеног Епископа врањског Г. Пахомија и двадесет свештеника из Боке.У току Литургије митрополит Амфилохије је у ђаконски чин рукоположио Небојшу Вуловића из Костањице, вјероучитеља при парохији Бијељско-крушевичкој, а па-роха бијељског протојереја Предрага Видаковића одли-ковао чином протојереја-ставрофора са правом ношења напрсног крста. 63

септем

бар / 2010 / svetigora

Hronika mitropolije

Обављено је и крштење малог четворомјесечног Богда-на Радовића.

Након Литургије бијељски храм је опходила празнична литија. У току литије служен је помен епископу Симеону Злоковићу и свештеницима Симеону, Страхињи, Марку и Илији, некадашњим паросима бијељским, као и свим упокојеним који почивају на црквеном гробљу.Након литије митрополит Амфилохије је владици Пахомију захвалио на труду и љубави које је показао учествовањем у овој светковини. Учесници литије су у цркву улазили испод литијске иконе Пресвете Богороди-це.

ПАВЛОВДАН НА ИВАНОВИМ КОРИТИМАНа празник Сабора Светих 12 Апостола, у народу позна-тог и као Павловдан, 13. јула, служена је Света Литургија у храму Преображења Господњега на Ивановим Коритима подно Ловћена.

Свету Службу Божију служио је презвитер Љубомир Јовановић, парох добрско-метеришки, а били су при-сутни и пароси цетињски, протојереји Гојко Перовић и Обрен Јовановић, уз вјернике са Цетиња, међу којима је био и предсједник Црквене општине Цетиње г. Рајко Радусиновић.

МОНАШЕЊЕ У ДУЉЕВУМитрополит Амфилохије замонашио је 17. јула у манасти-ру Светог архиђакона Стефана у Дуљеву у чин мале схи-ме послушницу Зорицу Прибановић, давши јој монашко име Јелисавета.

„Радује се Господ, радује се Мајка Божја, Пресвета Дјева која је цјеломудрено родила Господа што је ево још једна дјева њој сродна и њој слична – приступа Сину њеном Jединородном да би се прибројала оним мудрим дјевама које су запалиле кандила душе своје и које су врлина-ма својим и трудом својим непрекидно придодавале и придодају уља у кандила. Радују се ангели на небесима што још једна душа прима на себе ангелски лик. И као што ангели и архангели непрекидно славослове име Господње, тако је ево и наша сестра Јелисавета ове свете вечери запјевала ангелску пјесму“, рекао је митрополит Амфилохије.Након монашења приређена је братска трпеза љубави.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МИКУЛИЋИМАМитрополит Амфилохије служио је 18. јула Свету Служ-бу Божију у манастиру Светог Сергија Радоњешког у Микулићима под планином Румијом.Владици су саслуживали свештеници из Барског архијерејског намјесништва и гости из Руске Право-славне Цркве - протојереј Николај Фокин из Новосибир-ска и игуман Гермоген Сериј из Тобољска, уз молитвено учешће мноштва вјерника из Бара и великог броја Руса који се одмарају на црногорском приморју.Након Литургије храм је опходила литија, а благосиљан је и славски колач.

„Велика је сила Господња, мудрост Господња, доброта Господња која нас је данас сабрала да овдје прослави-мо Име Божје и Његовог угодника преподобног Сергија, чијим молитвама нека би се Господ и нас дотакао, осве-тио нас, просветио, преобразио и увео у вјечно Царство Сина Свога Јединороднога, Царство Оца и Сина и Духа Светога“, рекао је митрополит Амфилохије.64

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

Од прошле године, када је извршено освећење храма и манастирског конака, у манастиру Светог Сергија у Микулићима живи неколико монахиња, а настојатељица је Рускиња Теодора Суботина. Манастир је утицао на то да се покрене обнова древне цркве Светог Николе и да се поједини Барани одлуче за куповину имања и градњу кућа у близини манастира.У складу са вјековном традицијом суживота различито-сти у Бару, манастир и обнову цркве Светог Николе, као и градњу Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару помажу добротвори свих вјера и нација, што јасно го-вори да Православна Црква свједочи јеванђелске идеје братства, љубави и узајамности људи, без обзира на њихово национално и вјерско опредјељење.

ЕПИСКОП ВРАЊСКИ ПАХОМИЈЕСЛУЖИО НА БЕШКОЈ

У току своје посјете Митрополији црногорско-приморској, епископ врањски Пахомије је посјетио ма-настир Благовештења на Бешкој на Скадарском језеру где му је гостопримство пружило сестринство ове свете обитељи на челу са игуманијом Фотином.Том приликом, на дан Светог Атанасија Атонског и Све-тог Сергија Радоњешког, 18. јула 2010. године, епископ Пахомије, служио је Свету Литургију у присуству већег броја вјерника из Зете, Подгорице, Новог Сада и Берлина.По завршетку Свете Литургије, епископ Пахомије из-вршио је освећење новоподигнутог крста на највишој тачки овог острва у Скадарском језеру који су даровали верници из братства Мојановића, из Зете.Молитвословље на острву Бешка завршено је трпезом љубави за све присутне.

ЛИТУРГИЈА НА РУМИЈИ31. јула у цркви Свете Тројице на Румији служена је Света Литургија. Служио је архимандрит Павле Калањ, игуман манастира Градиште, а саслуживао му је јереј Јован Пла-менац, парох барски.Било је 42 ходочасника из више градова Србије и Црне Горе, највише из Бара. Међу њима је било неколицина младих теолога и студената завршне године Теолошког факултета у Београду.На овај дан прије пет година митрополит Амфилохије је освештао цркву Свете Тројице на Румији.

ИЛИНДАН НА СИЊАЈЕВИНИНа празник Св. пророка Илије Тесвићанина, 2. августа, одржан је традиционални црквено-народни сабор код храма Св. Василија Острошког на планини Сињајевини, који је у народу познатији као црква Ружица. Овај дио Сињајевине књаз Никола поклонио је Бјелопавлићима 1881. године због заслуга у ослободилачким ратовима против Турака. Од тада бјелопавлићке породице издижу преко љета са својим стадима на овај катун. Године 1894. својим трудом подигли су овај свети храм и посветили га острошком чудотворцу Св. Василију. Већ више од сто го-дина општи народни сабор код ове светиње одржава се за Илиндан.

Овогодишње сабрање започето је Светом Архијерејском Литургијом, коју је служио епископ диоклијски и игу-ман острошки Јован са свештенством и народом. Након Литургије пререзан је славски колач, а затим се владика обратио присутнима пригодном бесједом.Овогодишњи домаћин славе био је г. Владимир Радоњић, а благослов и обавезу да наредне године буде кум храма преузео је г. Слободан Вуксановић.Након славског ручка владика Јован је присуствовао и културно-умјетничком програму у коме су учествовали КУД „Весна” из Мојковца, пјевач Маринко Павићевић и народни гуслари. Одржано је и такмичење у витешким дисциплинама: бацање камена с рамена, скок у даљ, скок на пањ, навлачење конопца и др.Владика се сусрео и срдачно разговарао и са градона-челницима општина Колашин, Мојковац и Жабљак који су такође присуствовали овим свечаностима.

ИЛИНДАН НА ЛУКАВИЦИЊегово Преосвештенство Епи-скоп будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служиo je на празник Светог пророка Илије Свету Архијерејску Литургију у новоподигнутој ц р к в и п о с в е ћ е н о ј

65

септем

бар / 2010 / svetigora

Hronika mitropolije

старозавјетном пророку Илији на планини Лукавици. Током Свете Службе Божије преосвећени владика је са бројним свештенством освештао овај храм који су братском слогом, трудом и љубављу саградила племе-на Жупљани, Морачани, Пипери, Ровчани и Загарчани.

„Постоји предање да је Свети Илија када се родио био повијен у огањ, чиме је назначена његова света и вели-ка пророчка служба, коју је обавио девет вјекова прије Христовог рођења и то на такав начин да је сам по-стао слика Христова. Он је својим ријечима и животом најавио Христова спасоносна дјела. Свети пророк Илија изобразио је најприје Свету тајну крштења, а није ли се, такође, као што је записано, вазнио огњеним кочијама на Небо, чиме је изобразио Вазнесење Христово на Небеса и није ли ниспослао свој плашт Светом пророку Јелисеју, изображавајући тиме Свету тајну Вазнесења Христовог и Тајну силаска Светог Духа на Апостоле Господње? Због тога и кажемо да је овај храм посвећен истовремено и Богу и Светом пророку Илији, Вазнесењу Илијином на Небо и Вазнесењу Христовом. Посвећен је истовремено Светом пророку и Ономе Кога је изобразио својим живо-том, највјерније после Светог пророка Мојсија“, казао је владика Јоаникије.У наставку традиционалног сабора уприличен је приго-дан културно-умјетнички програм. Бесједу је одржао академик Матија Бећковић, који је ка-зао да од свих Илиндана који се славе по српским плани-нама овај ће бити записан и запамћен за сва времена: „То

је Илиндан кад је у славу Светог Илије Нишин киљан постао Нишина црква.

А ко би постао црква ако не киљан који је црква и био и коме

би била посвећена ако не Проро-

ку и Громов-нику, који га

је сачувао

и око њега нас окупљао до данашњег дана. Да Нишин киљан нема других заслуга сем што је остао усправан и необорен међу нама, припадала би му та част и слава. А чим је Нишин киљан остао жив и усправан значи да смо живи и усправни остали и ми што се види и овог Илинда-на. Камен као и сваки други камен а различит од сваког другог, Нишин киљан уздигао се до духовног путоказа и постао знамен Нишиног вјечног присуства међу нама. И ово слово би се могло насловити: Обретеније Ниши-не главе или: Како је један камен постао храм. Тај храм је храм у храму, већи изнутра него споља, ближи небу него земљи, јер нема већег храма од неба, ни веће куполе од небеског свода.“Овом приликом уручене су архипастирске грамате појединцима и фирмама који су дали свој допринјели изградњи цркве Светог Илије на Лукавици. За уку-пан допринос изградњи и обнови цркава и развоју Цркве у Црној Гори и цркве Светог Илије на Лукави-ци за одликовање Орденом Светог Саве првог реда предложен је пројектант Радован Радовић, док се за одликовање Орденом Светог Саве трећег реда предла-жу протојереј-ставрофор Алекса Павловић и Љубомир Марковић, предсједник Одбора.У културно-умјетничком програму учествовали су и дјечији црквени хорови Светог Саве и Преподобне мати Ангелине, народни гуслари Бошко Вујачић и Жељко Буга-рин, као и вокални солиста Марија Шћепановић.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО УБАРАМА РАДОВИЋА Митрополит Амфилохије служио је 9. августа Свету Служ-бу Божију у цркви Светог великомученика Пантелејмона и Светог Климента Охридског у Барама Радовића изнад манастира Мораче, поводом храмовске славе цркве, уз саслужење свештенства из Мораче, Колашина, Подгори-це и Приморја.Храм је опходила славска литија, а митрополит је благо-словио и пререзао славски колач.„Враћајући се Светом крштењу, војводи Богићу и коријењу своме немањићком ови који овдје живе се враћају Христу Богу, својим извориштима, оној просвети којом су нас просветили Свети Кирило и Методије, Свети Климент и Наум, Сава и Симеон Мироточиви. И нека нас Бог утврди у тој правој Христовој вјери“, рекао је митро-полит Амфилохије. У току богослужења одржан је и помен свим упокојеним ктиторима и добротворима храма, међу којима су наро-чито поменути Вакхтанг Хухуни и његова мајка Екате-рина, која је поријеклом из братства Радовића из ових крајева, као и слуге Божије Сергије и Раденко.Након Службе одржан је црквено-народни сабор уз учешће пјесника, пјевачких група, драмских умјетника и гуслара. Митрополит Амфилохије је потом посјетио и манастир Морачу ради договора о припремама за мана-

стирску славу Успенија Пресвете Богороди-це, која ће ове године бити обиљежена

споменом на 60-годишњицу упокојења патријарха српског Гаврила Дожића, Морачанина и

некадашњег митрополита црногор-ско-приморског.66

svetigora

/ 2

010

/ септем

бар

11. дјечији саборЦетиње

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XIX УСПЕЊЕ СЕПТЕМБАР 2010. г. БРОЈ 202

· Црна

Гор

а 1,

20 €

· Ср

бија

100

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпс

ка 2

,5 К

М ·

· за Е

вроп

у 3,

5 €;

за

Ам

ерик

у $6

; за

Аус

трал

ију

10 A

UD

·

СВИ ПО ЕВРО ЗА С

АБОР

НИ Х

РАМ

ХРИС

ТОВО

Г ВА

СКРС

ЕЊА

-Уплатницом код ЦБЦГна рачун 550-3610-20Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ;-Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту;-Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова;-Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

рукодјеље манастираСветог Луке у Жупи Никшићкојe-mail: svetigavrilo@yahoo.com

тел: +38267249783

Изабрана дјелаАрхиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

Ново издање комплета Свети Василије Острошки Чудотворац. Књига пета се може наћи у продаји и независно од комплета.

SVETIGORAЦетиње:+382 (0)41 234-222Београд:+381 (0)11 369-07-57 369-07-05

НОВА ИЗДАЊА