8988 Ona svakog 20. na kioscima

Za v

as n

apis

ao: Z

oran

S. C

vetk

ović

užasne bolove što će često završavati novim boravcima u bolnici i novim operacijama, ko-jih će biti ukupno 30. Zbog povrede kičme če-sto će morati da nosi metalni korset.

U kakvom je telesnom stanju bila, najre-čitije govori njena slika Bolnica Henri Ford. Jedna slika je sažela celokupnu njenu telesnu patnju i život. Sa belim suzama u očima leži u ogromnom bolničkom krevetu u lokvi krvi, fe-tusom pobačenog deteta, metalnim korsetom i napravama nalik srednjovekovnim sprava-ma za mučenje. Nemoguće je razdvojiti život od dela ove vanredne osobe. Njene slike su njena bi-ografija, zapisaće neko 1953. godine.

Ali, bol će izroditi umetnika. Dok je ležala u gipsanom koritu otac joj je poklonio njegov pribor za slikanje. Samouka u svakom pogledu, latila se slikarskog platna, boje i kista. No, to će biti slab zaklon i jalova uteha za patnje koje će trpeti u svom nedugom životu.

Dijega Riveru, tada slavnog muralistu i ista-knutog levičara, upoznala je 1927. Pokazala mu je četiri svoje slike, koje su ga zadivile i izmami-le komentar: Ti si talentovana. Posle toga on će biti čest gost u Fridinoj kući. Njegovi ohrabru-jući komentari nesumnjivo su uticali na nju da nastavi sa slikarstvom.

Od ukupno 143 platna 55 su bili njeni auto-portreti. To će komentarisati ovako: Slikam sebe jer sam tako često sama i zato što sam predmet koji najbolje poznajem. Na njeno slikarstvo je nesumnjivo uticala meksička urođenička kul-tura, za koju je karakteristična upotreba svetlih boja, simbolizam i primitivni stil slikanja. Na nekoliko njenih slika će se videti lik majmuna. Uradila je i Autoportret sa majmunom. U mek-sičkoj mitologiji majmun je simbol požude, ali za Fridu je majmun simbol nežnosti i zaštite.

Njoj je, takođe, svojstveno da svoje autopor-trete slika u tamnim bojama sa prenaglašenim, spojenim obrvama i vidljivim nausnicama, dok je pozadina u kontrastnim, svetlim bojama. Ta-kav raspored boja nesumnjivo ukazuje koliko je ona „tamna“ iznutra, dok je svet oko nje pun boja i radosti. Zbog stila su je često svrstavali u naivne umetnike pod uticajem lokalne tradici-je. Ali ona je uspešno kombinovala tradicional-ne motive, ne skrivajući svoju vezu i obožavanje drevnih Inka i Asteka, sa nadrealizmom.

Za njene slike će 1938. otac nadrealizma, Andre Breton, reći da su „bomba sa ukrasnom vrpcom“. On će joj organizovati 1939. izložbu u Parizu, čiji će vrhunac biti kupovina slike Ram

od čuvenog Luvra. To će biti prvo delo koje će u 20. veku renomirani mu-zej kupiti od jednog mek-sičkog umetnika. Uprkos slavi, mnogi će joj i dalje prebacivati da su njene sli-ke mučne, pune bola i pat-nje. Na to ona odgovara: Ja ne slikam snove, ja sli-kam moju stvarnost.

No, vratimo se Fridi i Dijegu. Umetničko druže-nje je vrlo brzo preraslo u ljubavnu vezu a 1929. se oni venčavaju. To majka, pravoverna katolki-nja, nije mogla da podnese niti da odobri, tim pre što je Dijego bio 23 godine stariji od Fride. A brak će biti pakao na zemlji. Oboje su imali tem-perament koji je iritirao onog drugog, tako da su skoro svakodnevne svađe bile uobičajene. I oboje nisu baš mnogo držali do bračne vernosti. Frida, kao biseksualka, imala je veze sa drugim muškarcima i drugim ženama. Najpoznatiji lju-bavnici su joj bili Lav Trocki i američki umetnik japanskog porekla Isamu Noguči, a od dama to je bila Džozefina Bejker.

Dijego, koji je znao za sve njene veze, toleri-sao je one sa ženama, ali kada su muškarci bili u pitanju znao je da eksplodira od ljubomore. Sa svoje strane Frida je pobesnela kada je saznala da Dijego ima vezu sa njenom mlađom sestrom, Kristinom. To će biti kap koja će u novembru 1939. okončati njihov brak. Pošto su bili nepo-vratno vezani jedno za drugo, kako god to čudno i bizarno izgledalo, oni su se u decembru nared-ne godine ponovo venčali. I ostali skupa do nje-ne smrti. Njihovu vezu Frida je opisala rečima: U životu sam imala dve teške nesreće... Jednu kada me je udario tramvaj a druga je bila Dijego.

Hrabri ljudi se ne plaše ovog sveta a najhra-briji se ne boje onog nevidljivog. Zbog svojih fizičkih bolova i psihičkih padova, zbog Dijego-vih neverstava i lošeg braka, često je razmišljala o sopstvenoj smrti. Jednom prilikom su je pita-li šta će biti sa njenim telom kada umre. Spalite ga... Ne želim da budem sahranjena. Isuviše vre-mena sam provela ležeći... Samo ga spalite! Sa-svim razumljivo, jer je u svom telu videla uzrok svih svojih patnji i zbog toga ga je valjalo nepo-vratno uništiti.

Zoran S. Cvetkoviç

prevodilac

cvetzora@beotel.rs

Njena velika izložba 1953. u Meksiko Si-tiju, na koju će je doneti u krevetu jer po ko zna koji put nije mogla da hoda, biće njena labudova pesma. Iako umetnički na vrhun-cu, telesno i psihološki je bila dotakla dno. Dan pred smrt će zapisati u svoj dnevnik: - Nadam se da je kraj radostan - i nadam se da se nikad neću vratiti – Frida.

Frida umire 13. jula 1954. od embolije plu-ća. Sutradan će se okupiti prijatelji i poštovao-ci u krematorijumu da prisustvuju njenoj osveti sopstvenom telu, spaljivanju. Ali Frida je i mrtva znala da svojim obožavaocima priredi nezabo-ravan doživljaj. Dok su plač i jecaji parali sve-čanu tišinu, uz tresak su se otvorila vrata peći i iznenadni udar vrelog vazduha učinio je da se mrtvo telo uspravi u kovčegu i savije u naklon. Kosa, koju je bio zahvatio plamen, stvarala je utisak kao da se oko njene glave svio svetački oreol. Dok je kovčeg polako klizio u plamenu, u trenutku kada su se vrata na peći zatvorila, njene usne su se zavodljivo iscerile. Kraj dostojan nje-nog neobičnog života. Njen pepeo će biti sme-šten u drevnu kolumbijsku posmrtnu urnu koja se danas nalazi u njenom muzeju u rodnom gradu, gde je provela ceo svoj život.

Za života su na Fridu Kalo gledali više kao na ukrasni cvet u reveru tada slavnog Dijega Rivere. Dugo posle njene smrti će ostati tako. Tek sa jačanjem feminističkog pokreta 70-ih godina minulog veka, poči-nje da jača interesovanje za njen rad. Sada su popularnost i značaj žene i umetnice Fride Kalo zasenili Dijega Riveru. Čak joj je svet oprostio i to što je bila ubeđeni komunista.

Danas se tek vidi da su njena bol, suze i jecaji bili odraz jedne prelepe duše. Ona

www.

Bombasa ukrasnom

vrpcom

Frida Kalo, najživopisnija slikarska diva

a sebe je govorila: „Rođena sam kao kučka. Rođena sam kao slikarka“. Svakako jedna od najživopisnijih slikarskih diva u skorijoj istoriji, koja je nemilice ispijala tekilu dok je, ne gaseći cigaretu, pričala bezobrazne viceve. Biseksual-ka, poznata po tome što je odevena u raskošnu domorodačku garderobu, hramljući, prolazila svojim boemskim kvartom. Bila je domaćica svečanih večera priređenih u čast ljudi kao što su profesionalni revolucionar Lav Trocki, pe-snik Pablo Neruda ili finansijski magnat Nel-son Rokfeler a i u čast njenog čas „da“- čas „ne“ muža, muraliste Dijega Rivera.

Rođena je 6. jula 1907. kao Magdalena Kar-men Frida Kalo i Kalderon, skraćeno Frida Kalo, a posle udaje za Dijega Riveru prezime-nu je dodala „de Rivera“. Ali, ona će tvrditi da je rođena 1910, u godini meksičke revolucije, zato da bi ljudi njeno rođenje povezivali sa revoluci-jom. Otac, nemački imigrant, došao je u Meksi-ko 1891. pod imenom Karl Vilhelm Kalo, da bi odmah ime promenio u Giljermo (Vilhelm). Frida će se roditi nadomak Meksiko Sitija, u prigradskom mestu Kojoakan, u roditeljskoj kući poznatoj kao plava kuća.

Frida je brzo postala očeva miljenica, iako je rasla sa još pet sestara. On će biti taj ko će u njoj prepoznati slikarku, što ne treba da čudi jer je on bio fotograf sklon umetno-sti. Majka Matilda Kalderon, nepismena žena, zavodila je red u kući i terala decu na svakod-nevni odlazak u crkvu.

Još u detinjstvu Frida će saznati šta je to prava fizička bol, koja je neće napuštati do kraja života. Sa šest godina preležala je dečiju paralizu iza koje joj je ostala tanja i nešto kraća desna noga. Borac po rođe-nju, sa temperamentom koji je bio nalik vulkanu, nije dozvolila da je to omete u bavljenju raznoraznim sportovima a na-ročito boksom! Ali, neće ostati samo na posledicama dečije paralize.

Dok se vozila autobusom na pri-preme za medicinski fakultet, u nje-ga je udario tramvaj 17. septembra 1925. godine. Tri meseca će provesti u gipsanom koritu i jedva će pono-vo prohodati. Posledice su bile ka-tastrofalne. Celog života će trpeti

Z

neobiéne sudbine

U prodaji!

Nemoguće je razdvojiti život od dela Fride Kalo. Njene slike su njena biografija

Frida sa Dijegom Riverom, njenom srećom i nesrećom