OPASNE I ŠTETNE SUPSTANCE U POLJOPRIVREDI ...14.2 Bezbedno upravljanje hemikalijama na radnom mestu ..... 9595 14.3 Mere zaštite na radu u poljoprivredi ..... 9595 SPISAK SLIKA Slika

PB

OPASNE I ŠTETNE SUPSTANCE U POLJOPRIVREDI

1


Nataša Stojić

Mira Pucarević

2019


Nataša Stojić

Mira Pucarević

2019


Nataša Stojić

Mira Pucarević

2019

EUROPEAN UNION

EUROPEAN UNION

Mira Pucarević

INSTRUMENTALNE METODE ANALIZE

u upravljanju životnom sredinom u poljoprivredi

2019.


1


I IZDANJE

Edicija Udžbenik

Autori:

doc. dr Nataša Stojić, Univerzitet EDUCONS – Fakultet zaštite životne sredine

prof. dr Mira Pucarević, , Univerzitet EDUCONS – Fakultet zaštite životne sredine

Izdavač:

Univerzitet EDUCONS, Fakultet zaštite životne sredine, Sremska Kamenica

Za izdavača:

prof. dr Aleksandar Andrejević, rektor Univerziteta EDUCONS

Recenzenti:

prof. dr Siniša Sremac, vanredni profesor, Univerzitet u Novom Sadu, Fakultet tehničkih

nauka

prof. dr Snežana Štrbac, naučni saradnik, Univerzitet u Beogradu, Institut za hemiju,

tehnologiju i metalurgiju

Lektor:

Biljana Rozental

Tiraž:

100 primeraka

Štampa:

RVB Studio, Bačka Palanka

ISBN 978-86-87785-88-5

Izdavanje ovog udžbenika odobreno je na sednici Nastavno-naučnog veća Fakulteta zaštite

životne sredine održanoj 27. maja 2019.

2

SADRŽAJ

SPISAK SLIKA ................................................................................................................... 5 SPISAK TABELA ................................................................................................................ 6 PREDGOVOR ..................................................................................................................... 7 1. UVOD ......................................................................................................................... 8 2. UTICAJ POLJOPRIVREDE NA ŽIVOTNU SREDINU .............................................. 8

2.1 Degradacija zemljišta ........................................................................................... 8 Erozija zemljišta vodom............................................................................................... 9 Erozija zemljišta vetrom .............................................................................................. 9 Erozija povezana sa obradom zemljišta ...................................................................... 10

2.2 Smanjenje biodiverziteta ........................................................................................... 10 2.3 Zagađenje zemljišta i voda ........................................................................................ 12

Zagađenje površinskih voda ....................................................................................... 12 Zagađenje podzemnih voda ........................................................................................ 12 Stajnjak ..................................................................................................................... 12 Mineralna đubriva ..................................................................................................... 16 Otpadne vode sa farmi ............................................................................................... 16 Efluenti iz silosa/silaže .............................................................................................. 16 Otpad iz domaćinstava ............................................................................................... 17 Pesticidi u vodi i zemljištu ......................................................................................... 17

3. PESTICIDI ................................................................................................................ 17 3.1 Ciljevi poljoprivrede .......................................................................................... 18 3.2 Šta su pesticidi? ........................................................................................................ 18 3.3 Vrste pesticida po ciljanom organizmu ...................................................................... 19 3.4 Vrste pesticida po hemijskoj strukturi ........................................................................ 21 3.5 Osobine pesticida i njihov uticaj na životnu sredinu .................................................. 25 3.6 Pokretljivost i degradacija pesticida .......................................................................... 29

4. NITRATI I NITRITI .................................................................................................. 29 4.1 Izluživanje nitrata i zagađivanje podzemnih voda ............................................... 32 4.2 Eutrofikacija ............................................................................................................. 33 4.3 Kisele kiše ................................................................................................................ 35

2

SADRŽAJ

SPISAK SLIKA ................................................................................................................... 5 SPISAK TABELA ................................................................................................................ 6 PREDGOVOR ..................................................................................................................... 7 1. UVOD ......................................................................................................................... 8 2. UTICAJ POLJOPRIVREDE NA ŽIVOTNU SREDINU .............................................. 8

2.1 Degradacija zemljišta ........................................................................................... 8 Erozija zemljišta vodom............................................................................................... 9 Erozija zemljišta vetrom .............................................................................................. 9 Erozija povezana sa obradom zemljišta ...................................................................... 10

2.2 Smanjenje biodiverziteta ........................................................................................... 10 2.3 Zagađenje zemljišta i voda ........................................................................................ 12

Zagađenje površinskih voda ....................................................................................... 12 Zagađenje podzemnih voda ........................................................................................ 12 Stajnjak ..................................................................................................................... 12 Mineralna đubriva ..................................................................................................... 16 Otpadne vode sa farmi ............................................................................................... 16 Efluenti iz silosa/silaže .............................................................................................. 16 Otpad iz domaćinstava ............................................................................................... 17 Pesticidi u vodi i zemljištu ......................................................................................... 17

3. PESTICIDI ................................................................................................................ 17 3.1 Ciljevi poljoprivrede .......................................................................................... 18 3.2 Šta su pesticidi? ........................................................................................................ 18 3.3 Vrste pesticida po ciljanom organizmu ...................................................................... 19 3.4 Vrste pesticida po hemijskoj strukturi ........................................................................ 21 3.5 Osobine pesticida i njihov uticaj na životnu sredinu .................................................. 25 3.6 Pokretljivost i degradacija pesticida .......................................................................... 29

4. NITRATI I NITRITI .................................................................................................. 29 4.1 Izluživanje nitrata i zagađivanje podzemnih voda ............................................... 32 4.2 Eutrofikacija ............................................................................................................. 33 4.3 Kisele kiše ................................................................................................................ 35

3

4.4 Gasovi staklene bašte ................................................................................................ 36 4.5 Metan poreklom iz poljoprivrede .............................................................................. 37

5. HEMIKALIJE U TRGOVINI .................................................................................... 39 5.1 Obeležavanje ..................................................................................................... 40 5.2 Transport hemikalija ................................................................................................. 41

6. TOKSIČNE HEMIKALIJE ....................................................................................... 47 6.1 Izloženost .......................................................................................................... 47 6.2 Vrste toksičnih hemikalija ......................................................................................... 48

Iritativne hemikalije ................................................................................................... 48 Toksične hemikalije koje izazivaju gušenje ................................................................ 49 Anestetici i narkotici .................................................................................................. 49 Sistemski otrovi ......................................................................................................... 50 Respiratorni fibrinogeni ............................................................................................. 50 Kancerogene hemikalije ............................................................................................. 50

6.3 Procena toksičnosti ................................................................................................... 50 6.4 Higijenski standardi .................................................................................................. 51 6.5 Koncentracije toksičnih supstanci u vazduhu radne sredine - SAD ............................. 51 6.6 Koncentracije toksičnih supstanci u vazduhu radne sredine -UK ................................ 52 6.7 Izračunavanje izloženosti hemikalijama u zatvorenom prostoru ................................. 53 6.8 Biološki indikatori izloženosti................................................................................... 55 6.9 Procena rizika od kancerogenih jedinjenja ................................................................. 55 6.10 Kontrola rizika kod upotrebe hemikalija .................................................................. 55 6.11 Procena rizika tokom koriščenja toksičnih hemikalija .............................................. 57 6.12 Mere kontrole kod izlaganja kancerogenim jedinjenjima ......................................... 58 6.13 Curenje toksičnih hemikalija ................................................................................... 59

7. ZAPALJIVE HEMIKALIJE ...................................................................................... 60 7.1 Osobine zapaljivih hemikalija............................................................................. 60 7.2 Izvori paljenja .......................................................................................................... 62 7.3 Mere prevencije požara ............................................................................................. 62 7.4 Sigurnosne mere tokom rada sa zapaljivim hemikalijama .......................................... 63 7.5 Gašenje požara ......................................................................................................... 64 7.6 Klasifikacija vatre..................................................................................................... 64 7.7 Medijumi za gašenje požara ...................................................................................... 65

3

4.4 Gasovi staklene bašte ................................................................................................ 36 4.5 Metan poreklom iz poljoprivrede .............................................................................. 37

5. HEMIKALIJE U TRGOVINI .................................................................................... 39 5.1 Obeležavanje ..................................................................................................... 40 5.2 Transport hemikalija ................................................................................................. 41

6. TOKSIČNE HEMIKALIJE ....................................................................................... 47 6.1 Izloženost .......................................................................................................... 47 6.2 Vrste toksičnih hemikalija ......................................................................................... 48

Iritativne hemikalije ................................................................................................... 48 Toksične hemikalije koje izazivaju gušenje ................................................................ 49 Anestetici i narkotici .................................................................................................. 49 Sistemski otrovi ......................................................................................................... 50 Respiratorni fibrinogeni ............................................................................................. 50 Kancerogene hemikalije ............................................................................................. 50

6.3 Procena toksičnosti ................................................................................................... 50 6.4 Higijenski standardi .................................................................................................. 51 6.5 Koncentracije toksičnih supstanci u vazduhu radne sredine - SAD ............................. 51 6.6 Koncentracije toksičnih supstanci u vazduhu radne sredine -UK ................................ 52 6.7 Izračunavanje izloženosti hemikalijama u zatvorenom prostoru ................................. 53 6.8 Biološki indikatori izloženosti................................................................................... 55 6.9 Procena rizika od kancerogenih jedinjenja ................................................................. 55 6.10 Kontrola rizika kod upotrebe hemikalija .................................................................. 55 6.11 Procena rizika tokom koriščenja toksičnih hemikalija .............................................. 57 6.12 Mere kontrole kod izlaganja kancerogenim jedinjenjima ......................................... 58 6.13 Curenje toksičnih hemikalija ................................................................................... 59

7. ZAPALJIVE HEMIKALIJE ...................................................................................... 60 7.1 Osobine zapaljivih hemikalija............................................................................. 60 7.2 Izvori paljenja .......................................................................................................... 62 7.3 Mere prevencije požara ............................................................................................. 62 7.4 Sigurnosne mere tokom rada sa zapaljivim hemikalijama .......................................... 63 7.5 Gašenje požara ......................................................................................................... 64 7.6 Klasifikacija vatre..................................................................................................... 64 7.7 Medijumi za gašenje požara ...................................................................................... 65

4

7.8 Osnovni koraci za procenu rizika od požara .............................................................. 65 8. REAKTIVNE HEMIKALIJE .................................................................................... 66 9. OKSIDACIONE HEMIKALIJE ................................................................................ 68 10. EKSPLOZIVNE HEMIKALIJE ................................................................................ 69 11. GASOVI POD PRITISKOM ..................................................................................... 71

11.1 Opšte mere opreza kod rukovanja komprimovanim gasovima .................................. 72 ACETILEN.................................................................................................................... 73 AMONIJAK .................................................................................................................. 74 UGLJEN-DIOKSID ....................................................................................................... 75 UGLJEN-MONOKSID .................................................................................................. 75 HLOR ............................................................................................................................ 76

Mere opreza tokom rada sa hlorom ............................................................................ 76 VODONIK .................................................................................................................... 77 HLOROVODONIK ....................................................................................................... 77 VODONIK-SULFID ...................................................................................................... 78 TEČNI NAFTNI GAS (TNG) ........................................................................................ 79 METAN ......................................................................................................................... 79 AZOT ............................................................................................................................ 80 AZOT-SUBOKSID ........................................................................................................ 80 AZOT-MONOKSID ....................................................................................................... 80 KISEONIK .................................................................................................................... 81 OZON............................................................................................................................ 82 SUMPOR-DIOKSID ...................................................................................................... 83

12. KOROZIVNE HEMIKALIJE .................................................................................... 84 13. RADIOAKTIVNE HEMIKALIJE ............................................................................. 85

13.1 RADIOAKTIVNOST ............................................................................................. 86 13.2 PRODORNOST RADIOAKTIVNIH ZRAKA ........................................................ 87 13.3 IZVORI RADIJACIJE ............................................................................................ 88 13.4 RADIOTOKSIČNOST ........................................................................................... 88 13.5 MEHANIZAM ŠTETNOG DELOVANJA RADIJACIJE ........................................ 89 13.6 OSETLJIVOST POJEDINIH TKIVA NA RADIJACIJU ......................................... 89 13.7 EFEKTI RADIJACIJE NA ORGANIZAM ............................................................. 89 13.8 MERE KONTROLE IZLAGANJA RADIJACIJI .................................................... 90 4





13.1 RADIOAKTIVNOST ............................................................................................. 86 13.2 PRODORNOST RADIOAKTIVNIH ZRAKA ........................................................ 87 13.3 IZVORI RADIJACIJE ............................................................................................ 88 13.4 RADIOTOKSIČNOST ........................................................................................... 88 13.5 MEHANIZAM ŠTETNOG DELOVANJA RADIJACIJE ........................................ 89 13.6 OSETLJIVOST POJEDINIH TKIVA NA RADIJACIJU ......................................... 89 13.7 EFEKTI RADIJACIJE NA ORGANIZAM ............................................................. 89 13.8 MERE KONTROLE IZLAGANJA RADIJACIJI .................................................... 90

4






4






4






11.2 Len ....11.3 Amonijak 11.4 Ugljen-dioksid11.5 Ugljen-monooksid11.6 Hlor

11.7 Vodonik11.8 Hlorovodonik11.9 Vodonik-sulfid11.10 Tečni naftni gas (TNG)11.11 Metan11.11 Metan11.12 Azot11.13 Azot-suboksid11.14 Azot-monoksid11.15 Azot-dioksid11.16 Kiseonik11.17 Ozon11.18 Sumpor-dioksid

5

13.9 OPŠTE PREVENTIVNE I KONTROLNE MERE TOKOM RADA SA RADIOAKTIVNIM SUPSTANCAMA .......................................................................... 91

14. MERE ZAŠTITE NA RADU ..................................................................................... 92 14.1 Hemikalije na radnom mestu ................................................................................... 93 14.2 Bezbedno upravljanje hemikalijama na radnom mestu ............................................. 95 14.3 Mere zaštite na radu u poljoprivredi ........................................................................ 95

LITERATURA ..................................................................................................................100

SPISAK SLIKA

Slika 1. Skladištenje čvrstog stajnjaka ................................................................................. 14 Slika 2. Laguna sa folijom................................................................................................... 15 Slika 3. Hemijska struktura organofosfornih insekticida....................................................... 22 Slika 4. Hemijska struktura permetrina iz grupe priretroida .................................................. 22 Slika 5. Hemijska struktura permetrina iz grupe priretroida .................................................. 23 Slika 6. Hemijska struktura DDT-a i njegovih metabolita DDE-a i DDD-a ........................... 23 Slika 7. Hemijska struktura 2,4,5-T ..................................................................................... 23 Slika 8. Hemijska struktura atrazina .................................................................................... 24 Slika 9. Hemijska struktura imidazolinona........................................................................... 24 Slika 10. Hemijska struktura imidakloprida ......................................................................... 24 Slika 11. Hemijska struktura sulfonil urea ........................................................................... 25 Slika 12. Približni sastav vazduha ....................................................................................... 30 Slika 13. Azotni ciklus ........................................................................................................ 31 Slika 14. Eutrofikacija vode ................................................................................................ 35 Slika 15. Gasovi staklene bašte ........................................................................................... 37 Slika 16. Izvori metana u atmosferi ..................................................................................... 38 Slika 17. Etiketa na ambalaži amonijum dihromata .............................................................. 41 Slika 18. Uzorci listica opasnosti klase 1 ............................................................................. 43 Slika 19. Zapaljivi gasovi .................................................................................................... 43 Slika 20. Nezapaljivi, neotrovni gasovi................................................................................ 43 Slika 21. Otrovni gasovi ...................................................................................................... 43 Slika 22. Uzorci listica opasnosti klase 3 ............................................................................. 43 Slika 23. Uzorci listica opasnosti klase 4 ............................................................................. 44 Slika 24. Uzorci listica opasnosti klase 5 ............................................................................. 44 Slika 25. Otrovne materije .................................................................................................. 44 Slika 26. Infektivne materije ............................................................................................... 44 Slika 27. Uzorci listica opasnosti klase 7 ............................................................................. 44 Slika 28. Uzorci listica opasnosti klase 8 i 9 ........................................................................ 45 Slika 29. Table za obeležavanje vozila ................................................................................. 45 Slika 30. Proizvodi sagorevanja .......................................................................................... 60 Slika 31. Protivpožarni aparat za gašenje penom.................................................................. 65 Slika 32. Protivpožarni aparat za gašenje prahom ................................................................ 65 Slika 33. Protivpožarni aparat za gasenje ugljen-dioksidom ................................................. 65

5



LITERATURA ..................................................................................................................100

SPISAK SLIKA


5



LITERATURA ..................................................................................................................100

SPISAK SLIKA


7

PREDGOVOR

Publikacija Opasne i štetne supstance u poljoprivredi nastala je kao rezultat rada na Interreg – IPA CBC Croatia-Serbia Projektu: "Implementation of cross-border joint actions toward environment protection in agriculture" – IMPACT-ENVI (HR-RS182), koji je realizovan u periodu od 15.06.2017. do 14.06.2019. godine od strane Fakulteta agrobiotehničkih znanosti Osijek, kao nosioca Projekta, kao i sledećih partnera: Fakulteta zaštite životne sredine, Univerziteta Edukons, Obrtničko-industrijske škole Županja i Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad.

Publikacija Opasne i štetne supstance u poljoprivredi оbuhvata čitav životni ciklus hemikalija tokom transporta, skladištenja, prerade, upotrebe i eventualnog odlaganja i ima za cilj da pruži osnovne informacije o identifikaciji opasnosti i mera predostrоžnosti koje treba preduzeti prilikom korišćenja i rada sa opasnim i štetnim supstancama, ne samo u oblasti poljoprivrede nego i u sve one oblasti koje su direktno ili indirektno uključene u hemijsku ili procesnu industriju, rad sa hemikalijama u uslužnom sektoru kao npr. bolnice, inženjering, istraživačke laboratorije, a prvenstveno studentima prilikom izučavanja problematike u okviru predmeta Opasne i štetne supstance na Fakultetu zaštite životne sredine, Univerziteta Educons.

Posebnu zahvalnost dugujem recenzentima prof. dr Siniši Sremcu i prof. dr Snežani Štrbac na korisnim savetima i sugestijama.

OPASNE I ŠTETNE SUPSTANCE U POLJOPRIVREDI OPASNE I ŠTETNE SUPSTANCE U POLJOPRIVREDI

8 9

8

1. UVOD

Degradacija životne sredine je postala jedno od važnijih globalna pitanja još od sedamdesetih godina prošlog veka, kada su svetske zemlje i međunarodna zajednica postale svesne negativnih posledica preterane eksploatacije životne sredine. To je dovelo do sazivanja nekoliko međunarodnih samita, kao što su Konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju u Stokholmu, koja je održana 1972. godine i Konferencija o životnoj sredini i održivom razvoju u Rio de Žaneiru, koju su organizovale Ujedinjene nacije u 1992.Tokom Svetskog samita o životnoj sredini i održivom razvoju u Rio de Žaneiru, svetski lideri su se složili da ravnopravna upotreba prirodnih resursa i ekosistema osigurava održivi razvoj i smanjenje siromaštva u svetu, što je ključno za opstanak ljudi [1].

U prošlosti se vecina ekoloških problema pripisivala prekomernoj eksploataciji prirodnih resursa u funkciji ekonomskog razvoja, koji je uglavnom bio ograničen na industrijske zemlje sveta. Stoga, mnoge zemlje u razvoju su smatrale da je zaštita životne sredine luksuz koji se treba rešavati kada se prevaziđu izazovi razvoja. Međutim, nedavno je došlo do globalnog konsenzusa o negativnim uticajima neodrživih ljudskih aktivnosti na životnu sredinu. Kao rezultat ovog novog pogleda, ekološke zabrinutosti su se počele pojavljivati u globalnim, regionalnim i lokalnim diskusijama o razvoju. Glavni aspekt ove nove perspektive je priznanje da problemi sa životnom sredinom nisu samo rezultat neodrživih razvojnih inicijativa, vec i brzog rasta stanovništva i siromaštva, koji prisiljavaju ruralne poljoprivrednike da napuste praksu upravljanja resursima i da iskorištavaju dostupne resurse. Ova percepcija je dovela do ideje o neraskidivoj vezi između degradacije životne sredine i širih aspekata društvenog i ekonomskog razvoja [2].

2. UTICAJ POLJOPRIVREDE NA ŽIVOTNU SREDINU

Kontinuirano povećanje poljoprivredne proizvodnje po jedinici površine, standardizacija agrotehničkih mera i povećana proizvodnja doveli su do negativnih posledica po životnu sredinu:

Degradacija zemljišta Smanjenje biodiverziteta Zagađenje zemljišta i voda (površinskih i podzemnih)

2.1 Degradacija zemljiš ta

Degradacija zemljišta je gubitak postojeće ili potencijalne plodnosti ili neke druge funkcije zemljišta kao rezultat prirodnih i antropogenih faktora. Degradacija zemljištaje sve je izraženija, sa negativnim efektima na ljudsko zdravlje, prirodne ekosisteme i klimatske promene, kao i na ekonomiju. Procesi koji učestvuju u degradaciji zemljišta su:

‒ erozija (voda, vetar i obrađivanje); ‒ smanjenje sadržaja organskog ugljenika; ‒ zbijanje;

9

‒ salinizacija i sodifikacija; ‒ kontaminacija (teški metali i pesticidi; višak nitrata i fosfata); ‒ smanjenje biodiverziteta.

Erozija zemljišta vodom

Erozija zemljišta vodom uslovljena je radom vode, a u zavisnosti od agregatnog stanja vode i pravcima kretanja, u prirodi postoji više oblika. Fizički faktori, kao što su klima, topografija i karakteristike zemljišta, važni su u procesu erozije. Erozija je prirodan proces, ali se intenzivira i ubrzava ljudskim aktivnostima kao što su krčenje šuma za poljoprivredne svrhe, promene u hidrološkim uslovima, prekomerna ispaša i neprikladne tehnike uzgoja i / ili prakse obrađivanja. Uticaj kišnih kapi uzrokuje raspadanje agregata zemljišta na manje delove, koji se ponovo talože između agregata na površini i blizu površine, formirajuci "zemljinu koru".

Erozija vodom se može manifestovati u različitim oblicima, kao što su: površinska erozija, brazdasta erozija, vododerine i jaruge, bujična erozija, unutrašnja erozija, irigaciona erozija. Štetne posledice erozionog procesa se zapažaju na padinama gubljenjem zemljišta i njegovim prenošenjem ka dnu padine i na kraju taloženjem u donjim delovima koje ugrožava zemljište i objekte u tim područijima. Jedna od štetnih posledica je i ta što poljoprivredni proizvođači, zbog gubitka plodnih horizonata zemljišta, obrađuju sve dublje horizonte, koji su po pravilu nepovoljnih fizičkih i hemijskih osobina. Na ovakvim zemljištima prinosi poljoprivrdnih klultura su manji i do 80%. Osim štete po poljoprivredu, velike štete nastaju i u šumarstvu ali i kod saobraćaja, vodoprivrede i industrije. Osnovna karakteristika prenošenja erozione, vodene mase niz padinu je velika brzina i silina procesa. Po pravilu to su velike brzine i cela pojava se odvija za nekoliko časova. U zavisnosti od količine zemljišnog materijala koji se odnese, imamo sledeću klasifikaciju erozije vodom: vrlo slaba erozija <1t/ha/god, umerena erozija 1 – 11 t/ha/god, jaka erozija 11 – 45 t/ha/god, vrlo jaka erozija >45 t/ha/god.

Osim nagiba terena, na proces erozije vodom u znatnoj meri utiču i osobine zemljišta. Zemljišta različitog teksturnog sastava imaju različitu otpornost prema eroziji i mogu se svrstati u pet kategorija: Glina – maksimalna otpornost, Glinuše – dobra otpornost, Ilovača – srednja otpornost, Peskovita ilovača – slaba otpornost, Pesak – veoma slaba otpornost [3].

Erozija zemljišta vetrom

Erozija zemljišta vetrom ili eolska erozija je prenos čestica zemlje vetrom i čini deo procesa degradacije na obradivom zemljištu razdvajanjem čestica zemljišta. Uklanjanje uglavnom najfinijih čestica zemljišta rezultira postepenim smanjenjem plodnosti zemljišta, tako da se efekti erozije vetra mogu otkriti tek nakon nekoliko godina ili decenija. Globalna procena degradacije zemljišta (GLASOD - engl. Global assessment of soil degradation) pronašla je 42 milionahektara ili 4% evropske teritorije pod uticajem erozije vetrom [4]. Mogu se definisati tri različita načina transporta čestica, koji zavise od veličine čestica: puzanje (> 500 µm duž površine), soljenje (70 - 500 µm), kratkotrajna suspenzija (20-70 µm) ) i dugotrajna suspenzija (<20 µm) [3]. Erozija vetrom nastaje kada se ispune dva uslova: povoljni meteorološki uslovi (npr. visoka brzina vetra) i povoljni uslovi na zemlji (slobodne čestice na osetljivoj površini i nedostatak površinske zaštite zemljišta usevima ili biljnim ostacima). Sama erozija vetrom je prirodni


10 11

10

fenomen, ali se može ubrzati ljudskim uticajem, posebno kultivacijom ili prekomernom ispašom. Erozivnost klime i erodivnost zemljišta određuju stepen erozije vetrom i dodatno su pod uticajem interakcija različitih drugih komponenti, što rezultira visokom vremenskom varijabilnošcu stvarne erodibilnosti određenog mesta [5][6]. Erozivnost klime zavisi od interakcije između intenziteta, učestalosti i trajanja brzine vetra i pravca vetra, količine i raspodele padavina, vlažnosti, zračenja, dubine snega i isparavanja. Sposobnost zemljišta da se odupre erozivnim meteorološkim uslovima uglavnom zavisi od teksture zemljišta i sadržaja organske materije, koji utiču na kapacitet zadržavanja vode i sposobnost zemljišta da proizvodi agregate. Drugi uticajni parametri su vegetacioni pokrivač i veličina polja.

Mere protiv erozije vetrom su višestruke i mogu se podeliti na mere za povecanje otpornosti površine zemljišta i mere za smanjenje površinske brzine vetra, dok neke mere protiv erozije vetrom zadovoljavaju i jedno i drugo. Stvaranje grublje površine stimuliše turbulenciju vazdušnih masa, što povecava rasipanje kinetičke energije vetra na površini čime se usporava brzina vetra. Drugo, raspoređivanje žive ograde pod pravim uglom na preovlađujuci pravac vetra može da pruži zaštitu do 25 puta vece od njihove visine. Stvaranje zaštitnih pojasa je vrlo skupa dugoročna strategija i počinje pozitivno da utiče tek nakon nekoliko godina. Pokrivanje zemljišta je najbolja mera protiv erozije vetrom. Rizik od erozije vetrom uveliko se povecava na zemljištu koje je pokriveno manje od 10% [7]. Pokrivač zemljišta veci od 10% smanjuje brzinu erozije vetrom, a potpuna prevencija nastaje kada je pokrivenost zemljišta preko 40%.

Erozija povezana sa obradom zemljišta

Pod uticajem čoveka nastaju još dva procesa erozije: erozija obradom zemljišta i gubitak zemljišta usled žetve. Erozija zemljišta nastaje premeštanjem kultivacijskog sloja usled kultivacije. Nagib i alat koji se koristi za obradu zemljišta u velikoj meri utiču na proces erozije. Erozija zemljišta nije samo gubitak površinskog sloja zemljišta (kao što je slučaj sa vodenom erozijom, gde se sedimenti ispiru u reke i potoke), vec i premeštanje deo zemljišta u okolini.

Drugi tip erozije povezane sa obradom zemljišta je gubitak zemljišta usled žetve useva. U literaturi [8] su prikazani podaci od oko 2 t/ha/god za krompir i 9 t/ha/god za šecernu repu, pa se može zaključiti da je uticaj sličan uticaju vode na eroziju zemljišta.

2.2 Smanjenje biodiverziteta Tokom većeg dela istorije poljoprivrede čovek je povećavao genetički diverzitet gajenih biljaka širom sveta. Stalno su domestifikovane nove divlje vrste biljaka i životinja i vršena selekcija i unapređenje lokalnih varijeteta već domestifikovanih vrsta. Međutim, poslednjih nekoliko decenija došlo je do procesa smanjenja diverziteta gajenih biljaka. Mnogi genotipovi su potpuno napušteni i izgubljeni, a mnogi su na putu da potpuno nestanu. U međuvremenu genetička osnova većine glavnih useva postaje uniformna. Moderna poljoprivreda je dovela do veoma uprošćene strukture agroekosistema smanjujući biodiverzitet na veoma mali broj vrsta gajenih biljaka i domaćih životinja.

Problemi koji su svojstveni konvencionalnoj poljoprivredi u kontroli populacija štetočina, korova i patogena su sve očigledniji i masovnije se ponavljaju u poslednjih nekoliko decenija. Zasnovan na principu da je „samo mrtva buba ili korov - dobra buba ili korov“, razvijen je neverovatan niz tehnologija za uklanjanje ili uništavanje svake štetočine, korova ili bolesti iz

11

agroekosistema. Ove tehnologije pojednostavljuju agroekosistem na različite načine, a jedan od njih je i uklanjanje korisnih insekata - predatora. U ovako pojednostavljenim, ali i ranjivijim agroekosistemima, invazija novih, rezistentnijih štetočina i drugih organizama postaje mnogo lakša i pogubnija, a korišćenje eksternih inputa mora da se poveća da bi se izašlo na kraj sa problemom[9].

U većini agroekosistema promene i poremećaji se događaju redovno i sa većim intenzitetom nego u prirodnim ekosistemima. Gubitak diverziteta dovodi do slabljenja veza između vrsta u ekosistemu, koje su karakteristične za prirodne ekosisteme. Kruženje materije je narušeno i veoma ograničeno, menja se protok energije i zavisnost od ulaganja od strane čoveka raste. Iz tih razloga agroekosistem se smatra veoma nestabilnim.

Da bi se poboljšalo stanje i kvalitet životne sredine na poljoprivrednim gazdinstvima, dizajnirane su agroekološke mere (AEM). One obezbeđuju novčana sredstva za ove aktivnosti poljoprivrednih proizvođača, koje podrazumevaju sprovođenje ovih mera, u skladu sa dobrom poljoprivrednom praksom. U širem smislu postoje dva opšta cilja koja treba da postigne primena agroekoloških mera: redukovanje rizika životne sredine, koji su u vezi sa modernim načinom sprovođenja poljoprivrede, sa jedne strane, i očuvanje prirode i agroekosistema, na drugoj strani.

AEM sastavni su deo nacionalnih agroekoloških politika zemalja clanica EU, nastale kao odgovor na negativne posledice koje poljoprivreda ima po biodiverzitet i životnu sredinu, a samim tim i na socio-ekonomski razvoj, ljudsko zdravlje i blagostanje.

AEM su vrlo specifične i usmerene su na rešavanje identifikovanih problema u zaštiti biodiverziteta i prirodnih resursa. Tako neke od mera su npr. smanjenje i postepeno izbacivanje iz upotrebe veštačkih đubriva i pesticida u poljoprivrednoj proizvodnji, kao i implementacija stalne rotacije useva. Ohrabruje se uvođenje sistema organske proizvodnje, ekstenzivno upravljanje pašnjacima, ostavljanje ivičnih (marginalnih) zona na poljima sa usevima, kao i očuvanje postojećih prirodnih staništa od značaja za očuvanje zaštićenih vrsta, a koja se nalaze u okviru poljoprivrednih predela. AEM takođe obuhvataju zaštitu šuma, vlažnih staništa, linearnih predeonih elemenata kakvi su živice – sa ciljem poboljšanja uslova za život divlje flore i faune. Bitan sastavni deo AEM predstavlja i očuvanje autohtonih biljnih sorti i rasa domaćih životinja – kao važnih genetičkih resursa u poljoprivrednoj proizvodnji. Postojanje zelene infrastrukture u poljoprivrednom predelu je od suštinskog značaja za politike zaštite biodiverziteta. Zelena infrastruktura u poljoprivrednom predelu predstavljena je elementima Natura 2000 [10] mreže kao koherentne ekološke mreže zaštićenih područja na nivou cele Evropske zajednice, ali i predeonim linarnim elementima u kombinaciji sa izolovanim površinama pod prirodnim ili poluprirodnim staništima promenljive (livade koje se kose) ili male veličine (izolovano drveće, bare i male vodene površine).

U Evropskoj uniji AEM se sprovode na oko 20% poljoprivrednog zemljišta. Ipak, AEM se generalno slabo sprovode u visoko produktivnim i intenzivnim poljoprivrednim područjima. Biodiverzitet u takvim područjima je pod povećanim pritiskom, te je neophodno pažnju usmeriti na ove sisteme u koje je potrebno implementirati principe održive poljoprivredne proizvodnje.


12 13

12

2.3 Zagađenje zemljiš ta i voda

Najveći negativni uticaj na kvalitet zemljišta i vode uzrokovan je prekomernom upotrebom agrohemikalija (organska i neorganska đubriva i pesticidi) za održavanje plodnosti zemljišta i zaštitu bilja. Povećavanje upotrebe veštačkih đubriva, stajnjaka i osoke koji nastaje na farmama i promene u korišćenju zemljišta, glavni su faktori progresivnog povećanja nitrata i nitrita u vodi u poslednjih 25 godina. Ogromna količina zagađenja dolazi sa velikih farmi goveda i svinja a, takođe, klanice i mesno-prerađivačka industrija predstavljaju velike zagađivače. To može da poveća eutrofikaciju reka, jezera i mora, kao i da umanji kvalitet vode za piće i da je učini štetnom za zdravlje ljudi i životinja.

Zagađenje površinskih voda

Najniža koncentracija nitrata u površinskim vodama je u letnjem periodu, kada je manja količina padavina i nitrati se više zadržavaju u zemljištu i na taj način se smanjuje njihov priliv u površinske vode, kao i rizik od zagađenja. Za vreme veoma velikih padavina u toku perioda vegetacije, koncentracija azota i naročito fosfora u površinskoj vodi može biti veoma visoka. Najveća količina se spira nakon jesenjih kiša i u toku topljenja snega. Ispiranje može biti veoma intenzivno kada je zemljište zamrznuto.

Zagađenje podzemnih voda

Koncentracija nitrata u podzemnim vodama može da varira u velikim rasponima u toku različitih sezona. Prirodna koncentracija nitrata u podzemnim vodama pod aerobnim uslovima je nekoliko mg/l i zavisi od tipa zemljišta i geološke situacije. U toku vlažnog perioda, naročito dok su biljke još uspavane, kiša i topljenje snega izazivaju spiranje ogromnih količina nitrata u vodene tokove, koji završavaju u podzemnim vodama. Plitke podzemne vode su naročito osetljive na zagađivanje nitratima. Plitko iskopani ili izbušeni bunari, naročito, mogu da imaju visok sadržaj nitrata ako su nepropisno sagrađeni, tako da u njih može da utiče površinska voda ili ako se nalaze pored septičkih jama i ispusta sa seoskog dvorišta. Voda za piće treba u tim situacijama da se analizira uz obaveznu proveru bakteriološke ispravnosti.

2.4 Stajnjak

Jedan od najozbiljnijih izvora zagađenja voda su dvorišta stočnih farmi, gde se nalaze skladišta za stajnjak ili spremišta za stajnjak na poljima. Prekomernom upotrebom stajnjaka i njegovom intenzivnom mineralizacijom u zemljištu se može, slično azotnim i mineralnim đubrivima, izazvati povećanje sadržaja nitrata u biljkama, površinskim i podzemnim vodama. Stajnjak može da sadrži i brojne štetne materije kao što su razna sredstva koja se koriste u stočarskoj proizvodnji za suzbijanje parazita, bolesti, stimulacije porasta, za poboljšanje ukusa hrane, enzimi, antibiotici, antifungalna sredstva, anabolička jedinjenja, estrogene supstance, larvicidi, sulfonamidi i dr. Biljke su sposobne da usvajaju i akumuliraju pomenuta jedinjenja. Najveća opasnost potiće od stajnjaka svinja, koji može da ima visok sadržaj cinka, kobalta i bakra poreklom od aditiva hrane.

Stajnjak može dospeti u površinske vode direktno od životinja na ispaši ili usled oštećenja na

13

strukturi skladišta, prelivanja ili greške farmera i sl. Stajnjak u površinske vode može dospeti i putem spiranja ukoliko je primenjen u prekomernim količinama ili nije primenjen na odgovarajući način. Na primer, primena stajnjaka na zasićeno ili zamrznuto zemljište može rezultovati dospevanjem u vodotoke. Drugi uslovi koji povećavaju rizik od spiranja stajnjaka u površinske vode su strmi nagibi zemljišta, jake kiše, mala poroznost tla i blizina površinskim vodama kao što su reke i jezera. Oticanje/spiranje sa polja na kojima je primenjen stajnjak može takođe biti izvor kontaminacije patogenima, posebno ukoliko dođe do kišnog perioda odmah nakon primene stajnjaka.

Stajnjak može da zagađuje vazduh amonijakom. Gubitak azota u toku primene stajnjaka može da iznosi od 2 do 30%. Visoka temperatura i vetrovito vreme pogoduju oslobađanju amonijaka. Da bi se gubici azota smanjili, veoma je važno da se stajnjak, nakon rasturanja po površini zemljišta, što pre zaore [11].

Tečni stajnjak može da bude, isto tako, veliki ekološki problem, posebno kod velike koncentracije životinja na malom prostoru. U tečnom stajnjaku mogu da se nalaze teški metali, kao i teško razgradiva organska jedinjenja, sintetičke organske supstance i brojni mikroorganizmi koji mogu da predstavljaju opasnost za zdravlje stanovništva.

Skladištenje stajnjaka

U Srbiji odlaganje čvrstog i tečnog stajnjaka uređeno je Pravilnikom o uslovima koje treba da ispunjavaju objekti za životinjske otpatke i pogoni za preradu i obradu životinjskih otpadaka [12]. Prema Pravilniku objekat za skladištenje životinjskih izlučevina gradi se od materijala nepropustlјivog za vodu, na način koji sprečava izlivanje, ispiranje ili oticanje stajnjaka u okolinu, kao i zagađenje podzemnih i površinskih voda.

Objekat za skladištenje životinjskih izlučevina gradi se na najmanje:

20 m udalјenosti od spolјašnjeg ruba korita jezera ili druge stajaće vode; 3 m udalјenosti od spolјašnjeg ruba korita vodotoka širine korita 5 m ili više; 10 m udalјenosti od spolјašnjeg ruba korita vodotoka, na nagnutim terenima uz

vodotokove sa nagibom većim od 10%.

Propisano je da objekat za skladištenje životinjskih izlučevina svojim kapacitetom treba da obezbedi prikuplјanje stajnjaka za period od šest meseci.

Objekat za skladištenje čvrstog stajnjaka (đubrište) (slika 1) je horizontalni objekat od armiranog betona, ograđen betonskim zidovima sa tri strane, i treba da izdrži sva statička opterećenja kojima je izložen u toku manipulacije stajnjakom.


14 15

14

Slika 1. Skladištenje čvrstog stajnjaka

Osočna jama je ukopani podzemni betonski objekat izgrađen od materijala nepropustlјivog za vodu i pokriven betonskom pločom sa otvorom za pražnjenje.

Osočna jama gradi se u neposrednoj blizini svakog đubrišta radi prikuplјanja tečnog dela čvrstog stajnjaka (osoka), na način koji sprečava isticanje u podzemne i površinske vode.

Kapacitet osočne jame obračunava se prema količini tečne faze stajnjaka koju ne upije prostirka za period od šest meseci. Ta količina treba da se kreće u granicama od 5 do 10% od ukupne količine izlučevina tečne faze jednog uslovnog grla (UG).

Osočna jama koristi se i za prihvatanje atmosferskog taloga i vode za održavanje higijene u objektu.

Osočna jama povezana je sa kanalima za izđubravanje u stajama, kao i sa podom đubrišta (površinskom drenažom – rigolom sa spolјašnje strane đubrišta).

Do osočne jame i đubrišta izgrađuje se betonski prilaz.

Laguna je objekat za lagerovanje tečnog stajnjaka koji se gradi formiranjem zemlјišnih bazena male dubine i velike površine.

Izgradnja lagune vrši se iskopavanjem zemlјe sa podizanjem zemlјanih nasipa ili bez zemlјanih nasipa. Prema načinu gradnje, laguna može biti: betonska, laguna sa plastičnom folijom i laguna obložena slojem gline.

15

Betonska laguna se izgrađuje od armiranog betona i može se oblagati folijom u cilјu povećanja stepena sigurnosti od oticanja stajnjaka kroz zidove lagune.

Laguna sa plastičnom folijom je zemlјana laguna obložena plastičnom folijom (slika 2). Dno i zidovi lagune oblažu se folijom u dva sloja. Između slojeva folije postavlјaju se drenažne cevi koje povezuju lagunu sa revizionim šahtom. Folija treba da se u potpunosti prilagodi obliku lagune.

Slika 2. Laguna sa folijom

Laguna obložena slojem gline se posle zemlјanih radova presvlači slojem gline. Nanošenje gline treba da obezbedi sprečavanje isticanja i najmanjih količina stajnjaka iz lagune. Sloj gline nanosi se u deblјini oko 10 cm ravnomerno po zidovima i dnu lagune.

Sedimentacijski bazen je objekat kružnog poprečnog preseka smešten izvan staje koji služi za lagerovanje tečnog stajnjaka.

Sedimentacijski bazen gradi se od materijala nepropustlјivog za vodu i može biti nadzemni, poluukopani ili potpuno ukopani.

Potpuno ukopani sedimentacijski bazen pokriva se pločom od armiranog betona ili ograđuje ogradom visine koja je dovolјna da onemogući pristup domaćim i divlјim životinjama i neovlašćenim licima.

Oko sedimentacijskog bazena nasipa se krupni šlјunak ili drugi odgovarajući materijal u pojasu od najmanje 1 m.


16 17

16

Do sedimentacijskog bazena gradi se čvrst prilazni put koji služi za kretanje mehanizacije za pražnjenje bazena.

U sedimentacijskom bazenu treba da postoje uslovi za korišćenje mehaničkog mešača za homogenizaciju tečnog stajnjaka u toku nege, pred korišćenje, kao i za postavlјanje pumpe za manipulaciju tečnim stajnjakom.

U neposrednoj blizini staje gradi se prijemni bazen koji služi za prijem tečnog stajnjaka iz staje i u njega se ulivaju kanali kojima se staja izđubrava.

U prijemni bazen smešta se pumpa za manipulaciju tečnim stajnjakom. Manipulacija tečnim stajnjakom podrazumeva prepumpavanje tečnog stajnjaka u sedimentacijski bazen, separator za separaciju tečnog od čvrstog dela stajnjaka ili u cisternu za transport. Prijemni bazen pokriva se pločom od armiranog betona sa otvorom za pražnjenje ili se ograđuje ogradom visine koja je dovolјna da onemogući pristup domaćim i divlјim životinjama i neovlašćenim licima.

Deponija za čvrsti separisani deo stajnjaka gradi se pored sedimentacijskog bazena, ispod separatorske kućice ili postolјa za separator.

Mineralna đubriva

Uopšteno govoreći, mineralna đubriva predstavljaju rizik za životnu sredinu ukoliko se ne skladište ili se njima ne rukuje sa odgovarajućom pažnjom. Do zagađenja voda i zemljišta može doći ukoliko se ostaci đubriva i prazna ambalaža neadekvatno odlažu, ili se oprema za primenu ispira na mestima neodgovarajućim za ove svrhe. Negativan uticaj prodiranja mineralnih đubriva ogleda se u povećanim koncentracijama nitrata i fosfata, njihovoj akumulaciji i, konačno, eutrofikaciji i odumiranju vodenih vrsta biljaka i životinja.

Otpadne vode sa farmi

Otpadne vode sa farmi su mnogo veći zagađivači od kanalizacione vode iz domaćinstva sa velikim BPK (biološka potrošnja kiseonika), pa su zato njihovo sakupljanje i skladištenje i rasprostiranje na zemljište dve najvažnije kritične tačke u njihovom rukovanju. Intenzivna zagađenja vodnih tela i zemljišta mogu se dogoditi ukoliko su objekti za skladištenje ili bazeni neodgovarajućeg kapaciteta što rezultuje prelivima, ili su neodgovarajuće konstrukcije što rezultuje curenjem. Otpadne vode sa farmi se tradicionalno sakupljaju u jamama. Nakon čuvanja u periodu od uobičajenih 60 dana, nataloženi mulj se primenjuje na poljima kao đubrivo. Ova praksa uzrokuje emisije gasova sa efektom staklene bašte (metan), a može doći i do curenja iz jama u podzemne vode, ukoliko jame nisu adekvatno izgrađene.

Efluenti iz silosa/silaže

Jedan od najštetnijih i najkoncentrisanijih zagađivača na farmi su žitarice, mahunarke i trave koje se čuvaju u silosima, silaži na poljima ili zatvorenim jamama. Posebna opasnost predstavljaju silosi koji nisu projektovani ni održavani na odgovarajući način. Efluent od silaže je korozivan za beton i čelik i lako se može proceđivati kroz podove silosa ili kroz pukotine i

17

kanale. Da bi se sprečilo stvaranje efluenta, potrebno je smanjiti sadržaj vode do 30%, odnosno osušiti biljke pre skladištenja.

Otpad iz domaćinstava

Otpad iz domaćinstava na farmi sadrži kompost, otpadno drvo, ili drugi biljni materijal, otpadke hrane, pića, papir, tekstil i dr. Ukoliko se njime ne rukuje na odgovarajući način može izazvati problem zbog visokog sadržaja BPK.

Pesticidi u vodi i zemljištu

Pesticidi koji se koriste na farmama mogu predstavljati problem ukoliko nisu dobro uskladišteni, rasuti na odgovarajući način ili dospeju u vodotokove tokom primene. Ovakva praksa donosi u vodu i zemljište teške metale kao Hg (živa), Cl (hlor), Cd (kadmijum), Cu (bakar), Sr (stroncijum), a tako dospevaju u biljke i u žive organizme, što može dovesti do akutnih trovanja ili akumulacija ovih toksičnih elemenata.

3. PESTICIDI

Pesticidi su organska (ređe neorganska) sintetisana jedinjenja, manje molekulske mase, dobro rastvorna u uljima, voskovima, mastima, a slabo rastvorljiva u vodi. Koriste se najčešće u poljoprivredi (90 %), šumarstvu (3 %), veterini i stočarstvu (3 %), komunalnoj higijeni (3 %) i u prehranbenoj industriji (1 %).

Pesticidna jedinjenja uvek imaju nekoliko imena. Nakon sinteze jedinjenje dobija prvu kodiranu oznaku koja je različita kod raznih proizvođača. Nakon toga dobija hemijski naziv koji govori o hemijskoj strukturi organskog jedinjenja sa pesticidnim osobinama. Kako su hemijski nazivi vrlo dugački i nepraktični, jedinjenju se dodeljuje i popularno ime (koje često može biti i skraćenica nastala od hemijske formule) koje je pogodnije za svakodnevnu komunikaciju. Kada se pesticid formuliše u preparat, dobija novi komercijalni naziv koji je zaštićen i pod tim nazivom se pesticid nalazi u prometu.

Formulisani preparat sadrži i druge pomoćne materije koje obezbeđuju efikasnost pesticidnog jedinjenja koje se u formulisanom preparatu zove aktivna materija.

Na primer:

Kodirana oznaka: Hemijski naziv: 3,5,6-trihloro-2-piridin-oksi-sirćetna kiselina Popularno ime: Triklopir Zaštićeno ime: Garlon 3A

Na primer:

Kodirana oznaka: Hemijski naziv: 2-hloro-N-(2,6-dietilfenil)-N-(metoksimetil)acetamid


18 19

18

Popularno ime: Alahlor Zaštićeno ime: Lasso EC

Vrste formulacija

Pesticidi se proizvode u obliku tečnih i čvrstih formulacija. Formulacija pored aktivne materije sadrži i pomoćne supstance koje obezbeđuju efikasnu primenu. Kako su jedinjenja sa pesticidnim osobinama najrazličitijih hemijskih osobina, potrebno je pripremiti formulaciju tako da se jedinjenje može dispergovati, suspendovati ili u potpunosti rastvoriti u vodi u uređaju za aplikaciju.

Tečne formulacije su: koncentrat za rastvor - SL, koncentrat za emulziju – EC, koncentrat za ultra male zapremine – ULV, koncentrat za suspenziju – EC.

Čvrste formulacije su: kvašljivi prah – WP, granule - WG, pelete, rastvorni prah - SP i mamci.

Osobine svake formulacije su precizno definisane i proveravaju se tokom registracionih ogleda, kao i u toku uvoza.

3.1 Ciljevi poljoprivrede

Pesticidi obezbeđuju ispunjenje osnovnih ciljeva poljoprivrede: obezbediti dovoljnu količinu hrane dobrog kvaliteta, održati konkurentnost poljoprivredne proizvodnje, poboljšati kvalitet života na selu, održati kvalitet životne sredine.

Namena pesticida je povećanje prinosa, efiksanosti proizvodnje, povećanje dostupnosti voća i povrća, obezbeđenje jeftine hrane, poboljšavanje kvaliteta hrane, umanjenje gubitaka hrane tokom transporta i skladištenja, poboljšavanje očuvanja zemljišta i obezbeđnje stabilnog i planiranog snabdevanja hranom.

3.2 S ta šu pešticidi?

Osnova izraza su dve reči „pestos“ što znači kuga, pošast, štetnik i „caedere“ što znači ubiti.

Pesticidi su supstance namenjene za suzbijanje ili kontrolu štetnika: zoogenog porekla (insekti, pregljevi, puževi, nematoda, glodari), uključujući i vektore humanih i animalnih bolesti, prouzrokovače bolesti gljivičnog, bakterijskog i viralnog porekla, kao i neželjene vrste biljaka (korova) koje izazivaju štete u vreme vegetacije, proizvodnje, prerade, skladištenja, transporta poljoprivrednih kultura i životnih namirnica.

Istorijat

Sistematsku borbu protiv štetnika sprovodile su sve velike civilizacije u prošlosti. U starom Egiptu, staroj Grčkoj i Rimskom carstvu primenjivale su se mehaničke metode sakupljanja

19

štetnih insekata, biološke metode podsticanja razmnožavanja ptica koje se hrane štetnim insektima, kao i metode kombinovanja useva kojima se suzbija razvoj neželjenih biljnih vrsta – korova.

Stare kulture su se takođe bavile i prvim vidovima zaštite useva hemijskim serdstvima. Prvi hemijski insekticid je bio sumpor pomešan sa uljem koji je delovao odbojno na insekte. Sumpor se takođe koristio za fumigaciju zagrevan sa katranom i lišćem masline. Takođe su korišćeni ekstrakti različitih svežih ili spaljenih biljaka u vodi ili ulju.

Nakon propasti Rimskog carstva, Evropa je stagnirala do XVII veka kada je u biljnoj proizvodnji počeo da se koristi ekstrakt duvana, elementarni sumpor, sapun i NaCl kao herbicid. Do kraja XIX veka razvila se biološka kontrola štetočina na bazi antagonizma između vrsta.

Prva generacija hemijskih pesticida obuhvatala je različite soli metala kao što su: bakar-sulfat, bakar-oksi-hlorid, ugljen-disulfid, cijanovodonik. Neka od ovih jedinjenja su vrlo toksična, a u određenim vremenskim uslovima i fitotoksična (otrovna za biljke).

Druga generacija pesticida obuhvatila je sintetisana organska jedinjenja. Godine 1874. prvi put je sintetisan poznati DDT ili dihlor difenil trihloretan. Sintetisao ga je Oto Zidler, a tek je 1939. godine Pol Miler otkrio njegova insekticidna svojstva. DDT je bio jeftin, perzistentan, otrovan za antropode, mnogo je korišćen u borbi protiv malarije i insekata prenosnika bolesti (vaši).

Ubrzo su sintetisani i drugi hlorisani pesticidi kao što su lindan, toksafen, organofosfati. Danas je u upotrebi velik broj različitih sintetisanih jedinjenja.

3.3 Vršte pešticida po ciljanom organizmu

Pesticidi se dele na više načina po ciljanom organizmu, načinu delovanja, vremenu upotrebe, načinu usvajanja, prema perzistentnosti itd.

Po ciljanom organizmu pesticidi se dele na:

- Algicide koji se koriste za kontrolisanje algi u kanalima, bazenima, cisternama. - Mikrobicidi ili biocidi koriste se protiv mikroorganizama. - Piscidi koji se koriste za suzbijaje neželjene ribe. - Atraktanti privlače štetnike insekte ili glodare u zamku. - Biopesticidi su grupa pesticida koja je na bazi prirodnih materijala. Razvijeni su iz

biljaka, životinja, bakterija pa i nekih nekih minerala. Na primer ulje uljane repice i NaOH imaju pesticidna svojstva. Postoji oko 200 supstanci registrovanih kao biopesticidi. Grupisani su u tri grupe:

- Mikrobiološki pesticidi, - Zaštinici ugrađeni u biljke i - Biohemijski pesticidi

Mikrobiološki pesticidi se prave od bakterije, gljive, virusa ili protozoe. Mogu da kontrolišu različite vrste štetnih organizama. Gljive mogu da kontrolišu neke vrste korova, druge gljive, pa i neke vrste insekata. Najpoznatiji mikrobiološki pesticid je Bacillus thuringiensis, ili BT. Svaki


20 21

20

rod ovih bacilusa uništava različite vrste insekata tako što deluje na različite faze razvoja insekata. Izolovane iz zemljišta Tokom sporulacije BT produkuju kristale proteina - δ-endotoksine koji imaju insekticidna svojstva.

Zaštitnici ugrađeni u biljke ili “Plant-Incorporated-Protectants (PIPs)” su supstance koje biljke proizvode kao posledicu veštački dodatog genetskog materijala. Naučnici su izolovali gen iz BT koji je odgovoran za proizvodnju proteina sa pesticidnim osobinama i ugrađuju ga u genetski materijal biljaka. Tako biljke dobijaju sposobnost proizvodnje supstanci koje uništavaju štetnike. EPA (Environmental Protection Agency) je definisala da genetski materijal i protein može biti predmet genetskih manipulacija. Nije definisala koje biljke mogu biti podvrgnute genetskom iženjeringu. Tako se danas pojavljuju genetski modifikovan kukuruz, soja, paradajz, pamuk i mnoge druge.

Biohemijski pesticidi su prirodno prisutne supstance koje mogu da kontrolišu štetnike netoksičnim mehanizmima. Kao netoksični insekticidi koriste se seksualni feromoni insekata koji deluju na razmnožavanje. Biohemijksi pesticidi mogu biti i biljni ekstrakti koji privlače insekte u zamke. Vrlo je teško odrediti precizno koje supstance pripadaju ovoj grupi. U EPA-i postoji posebna grupa zadužena za biohemijske pesticide i njhove osobine koje ih svrstvaju u ovu grupu.

- Dezinficijensi ili sanitizeri uništavaju patogene mikroorganizme na neživim površinama.

- Fungicidi uništavaju gljive plesni i buđ. - Fumiganti uništavaju štetnike u zatvorenim objektima ili zemljištu isparavanjem i

generisanjem gasa. - Herbicidi uništavaju korove i druge biljke koje rastu tamo gde to nije poželjno.

Herbicidi su posebno opasni za životnu sredinu jer se koriste u visokim koncentracijama. Prosečna koncentracija primene je oko 5 %. To znači da se po hektaru jednom primenom u životnu sredinu unosi 5 kg herbicida. Uz pretpostavku da se po ha primenjuje 200 litara tečnosti koncentracije 5 % to je 10 litara herbicida i 190 litara vode, a ako je u formulaciji 50 % aktivne materije, tada je količina aktivne materije koja se aplicira na hektar 10 x 500 g = 5 kg. Jasno je da su ekološki povoljniji herbicidi sa manjom koncentracijom aktivne materije u formulaciji, kao i oni koji se koriste u dozi manjoj od 5 %. Prvo su kao herbicidi korišćena neorganska jedinjenja kao što su NaOCl ili borati. Godine 1942. je sintetisan 2,4-D ili 2,4-dihlor fenoksi kiselina koji selektivno uništava širokolisne korove. Nakon 2,4-D sintetisani i drugi herbicidi iz grupe urea herbicida, uracil herbicida, s-triazina, triazola, fenoksi etil herbicida, sulfonil urea herbicidi itd. Herbicidi se dele na više načina: Po vremenu upotrebe: pre setve ili sadnje, posle setve, pre nicanja korova, posle nicanja korova.

Prema načinu usvajanja: zemljišni (preko korena), folijarni (preko lista).

Prema načinu delovanja: kontaktni, translokacioni, ezidualni (perzistentni).

Prema selektivnosti: neselektivne –totalne, selektivne, širokolisne, uskolisne.

Prema perzistentnosti: lako razgradive, umereno stabilne, izrazito stabilne.

21

- Akaricidi uništavaju pauke; - Moluscidi uništavaju puževe; - Nematocidi uništavaju nematode, mikroskopske organizme slične crvima koji se

hrane sokovima korena; - Insekticidi uništavaju insekte i dele se po načinu unošenja u organizam na:

Kontaktni – deluju na mestu dodira sa insektom ili biljkom (piretroidi, zimska ulja, DNOC).

Digestivni – insekticidi koji deluju kada dospeju u digestivni trakt.

Fumiganti – deluju inhalaciono, to su isparljivi pesticidi (HCN, PH5, CH3Br).

Sistemični – mogu da prodiru kroz pokrovna tkiva i da se translociraju u druge organe organizma gde ispoljavaju dejstvo.

Polivalentno delovanje kada pesticidi deluju istovremeno na više načina (digestivno i kontaktno i inhalaciono)

- Ovicidi uništavaju jaja insekata;

- Feromoni biohemjske supstance koje utiču na razmožavanje insekata;

- Repelenti odbijaju štetnike uključujući i insekte (komarce, ptice);

- Rodenticidi uništavaju glodare.

U pesticide se takođe ubrajaju:

Defolijanti koji se koriste se za sušenje lista, da bi se ubrzala žetva; Desikanti koji ubrzavaju sušenje celokupne biljne mase; Regulatori rasta insekata koji ometaju faze u razviću insekata; Regulatori rasta biljaka koji podstiču cvetanje, reprodukciju i rast biljaka.

3.4 Vršte pešticida po hemijškoj štrukturi

Pesticidi po hemijskoj strukturi mogu biti neorganske i organske prirode.

Neorganski molekuli ne sadrže ugljenik i bazirani su na jedinjenima bakra i sumpora. Organski pesticidi sadrže ugljenik i/ili aromatični prsten.

Organski pesticidi predstavljaju najveću grupu i razvrstavaju se u više podgrupa u zavisnosti od osnovne hemijske strukture:

Organofosforni pesticidi deluju na nervni sistem ireverzibilno inhibirajući enzim acetil holin esterazu koji u organizmu ima ulogu u procesu neurotransmisije. To su najčešće insekticidi.


22 23

22

Hemijska struktura prikazana je na slici 3. Ovoj grupi pripadaju forat, malation, paration, hloropirifos itd. Otkriveni su početkom XIX veka ali njihov efekat na insekte otkriven je tek 1932. Neki od njih su vrlo toksični. Nisu perzistentni i ne nakupljaju se u životnoj sredini, ali pošto se koriste kao insekticidi, često se detektuju na nivou ostataka u voću i povrću.

Slika 3. Hemijska struktura organofosfornih insekticida

Piretroidisu sintetisani po uzoru na prirodna jedinjenja piretrine iz biljke piretrum iz roda krizantema. Koriste se kao kućni insekticidi. Prirodni piretroidi se raspadaju pod dejstvom svetla. Novi sintetisani piretroidi su modifikovani tako da imaju veću stabilnost. Deluju na nervni sistem. Ovoj grupi pripadaju cipermetrin, deltametrin, lambda cihalotrin i permetrin (slika 4). Vrlo su toksični za ribe i akvatične organizme.

Slika 4. Hemijska struktura permetrina iz grupe priretroida

Karbamati (slika 5) su derivati karbamatne kiseline NH2COOH i deluju na nervni sistem preko inhibicije acetil holin esteraze. Inhibicija enzima acetil holin esteraze je reverzibilna. Pesticidi iz ove grupe su aldikarb, karbofuran, fenoksikarb, propamokarb, metomil. Slabo toksični su za ptice, srednje toksični za ribe i jako toksični za pčele. Podložni su biodegradaciji i njihova koncentracija u životnoj sredini brzo opada.

23

Slika 5. Hemijska struktura permetrina iz grupe priretroida

Organohlorni pesticidi su hlorisana organska jedinjenja. Vrlo često su korišćeni u prošlosti. Danas su uglavnom izbačeni iz upotrebe zbog nepovoljnih efekta na zdravlje i životnu sredinu i zbog visoke perzistentnosti. Izbačeni su DDT (slika 6), hlordan, toksafen, aldrin, endrin, dieldrin, lindan i dr. Svi se nalaze na listi POPs hemikalija („persistent organics polutants“). Zbog svoje perzistentnosti i pokretljivosti još uvek se nalaze u životnoj sredini, čak i u krajevima u kojima nisu nikada koršćeni.

Slika 6. Hemijska struktura DDT-a i njegovih metabolita DDE-a i DDD-a

Fenoksi herbicidi su derivati fenoksi kiseline. U ovu grupu spadaju2,4-Dihlorofenoksisirćetna kiselina (2,4-D), dihlorprop(2,4-DP), 2,4,5-Trihlorofenoksisirćetna kiselina(2,4,5-T).

Nusproizvod sinteze 2,4,5-T (slika 7) je 2,3,7,8-tetrahlorodibenzo-para-dioksin (TCDD) zbog čega je ovaj herbicid izbačen iz upotrebe. Fenoksi kiseline deluju tako što sprečavaju rast. Imaju kratak poluvek raspada ali se ipak mogu naći u podzemnim i površinskim vodama.

Slika 7. Hemijska struktura 2,4,5-T

Triazini su herbicidi na bazi triazinskog prstena. Uništavaju širokolisne korove. U ovu grupu spadaju atrazin, simazin, propazin, terbutrin, prometrin. Veoma se lako ispiraju kroz zemljište i često se nalaze u podzemnim i površinskim vodama. Izazivaju urođene defekte i kancer. Atrazin (slika 8) je zabranjem za upotrebu u našoj zemlji.


24 25

24

Slika 8. Hemijska struktura atrazina

Imidazolinoni herbicidi (slika 9) na bazi imidazolinskog prstena su selektivni na širokolisne korove. Lako se ispiraju u podzemne vode i pokazuju izrazitu perzistentnost u zemljištu i zbog toga mogu biti fitotoksični za narednu kulturu. Ovoj grupi pripadaju imazapir, imazetapir, imazamoks i drugi.

Slika 9. Hemijska struktura imidazolinona

Neonikotinoidi su sintetisani insekticidi na bazi nikotinskog prstena. Deluju na centralni nervni sistem insekata izazivajući paralizu i smrt. Nisu otrovni za sisare. Primenjuju se u mnogo manjim koncentracijama nego klasični insekticidi. Ne razvijaju rezistentnost kod insekata. U ovu grupu spadaju imidakloprid, tiametoksam, acetamiprid, hlotianidin i drugi. Imidakloprid (slika 10) je vrlo otrovan za pčele.

Slika 10. Hemijska struktura imidakloprida

Sulfoniluree (slika 11) su nova grupa herbicida koji su vrlo efikasni pri niskim koncentracijama primene. Primenjuju se protiv širokolisnih korova u količinama od 50 g na hektar. Brzo se raspadaju i vrlo su povoljni za životnu sredinu. Kod tretiranja nisu kompatibilni sa organofsfornim insekticidima i zajedno prouzrokuju efekat fitotoksičnosti na štićenu biljnu vrstu. Najznačajniji predstavnici iz ove grupe su nikosulfuron, metsulfuron, prosufuron, tifensulfuron-metil, rimsulfuron i slični.

25

Slika 11. Hemijska struktura sulfonil urea

3.5 Ošobine pešticida i njihov uticaj na z ivotnu šredinu

Pesticidi pored korisnih osobina da štite useve od štetnika, poseduju i brojne negativne osobine. Svako jedinjenje ima svoju tamnu i svetlu stranu. Procena koliko štete, a koliko koristi može biti od upotrebe nekog jedinjenja, odvija se kontinuirano. Neke negativne osobine se otkriju tek nakon plasiranja jedinjenja na tržište zaštite bilja. Opsežna istraživanja koja svaka hemijska kompanija sprovodi pre zvaničnog prihvatnja jedinjenja za upotrebu, upravo ispituju sve posledice koje novo jedinjenje može da ima na životnu sredinu i živi svet sa kojim dolazi u kontakt.

Pesticidi mogu da budu vrlo perzistentni u životnoj sredini. O tome koliko se supstanca u životnoj sredini zadržava u nepromenjenom stranju, govori poluvek raspada. Jedinjenja koja su stabilna i dugo se zadržavaju u nekom od delova životne sredine, postepeno se izbacuju iz upotrebe ili im se ograničava doza primene.

Pesticidi mogu da se akumuliraju u živim organizmima. Jedinjenja koja su izrazito lipofilnog karaktera (dobro se rastvaraju u mastima) najčešće se nakupljaju u masnom tkivu životinjskih organizama. Koncentracije ovih pesticida mogu biti daleko veće u masnom tkivu nego u okolnoj životnoj sredini.

Mnogi organizmi razvijaju otpornost na pesticide. Ovo se najčešće dešava kod insekata i insekticida, ali i kod drugih organizama. Bakterije razvijaju rezistentnost na antibiotike, zelena plesan (Penicillium digitatum) na bifenilne fungicide, mišjakinja na 2,4-D, puž sa kućicon na natrijumpentahlorofenat i pacovi na varfarin. Ukoliko se tretiranja ponavljaju učestalije, ciljani organizam razvija otpornost na određeni pesticid, što dovodi do neefikasnosti tretiranja, potrebe povećanja doze primene (što je nepovljno za životnu sredinu) i šteta na usevima koje preživeli štetnici naprave. Rezistentnost se kod insekata razvija kao posledica kratkog reproduktivnog intervala gde se veliki broj generacija razvija za kratak vremenski period. Sa svakom generacijom insekt po malo mutira i postepeno nastaju jedinke koje su razvile enzimske sisteme kojima se efikasno brane od insekticida. Razvoj rezistentnosti je skoro redovna pojava. Sticanje rezistentnosti je promena genetskog sastava vrste koja se menja pod dejstvom spoljnih faktora. Razmožavaju se samo one jedinke koje su preživele, a preživele su zbog malih razlika u odnosu na uginule jedinke.


26 27

26

Pesticidi takođe negativno deluju, tako što uništavaju korisne vrste i ispoljavaju fitotoksičnost. To je pojava neželjenih efekata na biljakama nakon primene pesticida. Biljke se usporeno razvijaju, oštećene su i suše se.

Pesticidi ulaze u lanac ishrane. Kao rezultat tretiranja useva voćnjaka, povrtnjaka, stočne hrane, ostaci pesticida se mogu pojaviti i u hrani kao rezultat kontakta hrane sa pesticidima preko vazduha, vode ili zemljišta. U životinje pesticidi dospevaju kada one unesu stočnu hranu sa prisutnom ostacima pesticida. Količina ostataka pesticida u hrani zavisi od mnogih faktora: doze pesticida tokom tretiranja, obima kontakta, fizičko-hemijskih osobina pesticida, vremena koje je prošlo od tretiranja do skidanja useva, procesiranja hrane pre upotrebe u ishrani, razgradnje osnovnog jedinjenja na jedan ili više metabolita. Kontrola hrane na prisustvo ostataka pesticida se sprovodi u svakoj uređenoj državu i vidu kontinuiranog monitoringa sa ciljem: kontrole obezbeđenja karence (obavezno vreme koje mora da prođe od tretiranja do ubiranja plodova), provere da li su primenjene odgovarajuće doze i sprečavanja upotrebe neregistrovanih supstanci.

Pesticidi ugrožavaju zdravlje ljudi. Organizmi koje pesticidi uništavaju imaju mnoge zajedničke biohemijske procese sa neciljanim organizmima u agroekosistemu, domaćim životinjama i ljudima. Biološke sličnosti otežavaju razvoj pesticida koji će delovati strogo specifično na neki štetni organizam. Molekuli koji su kandidati za pesticide prolaze niz rigoroznih testova u laboratorijskim i poljskim uslovima gde se uglavnom uoče nepoželjne osobine.

Generalno ljudska populacija dolazi u kontakt sa ostacima pesticida u hrani ili vodi, ali i slučajnim oralnim unošenjem pesticida u koncentovanom obliku formulacije. Izloženost na radnom mestu dovodi najčešće do dermalne i inhalacione izloženosti. Na radnom mestu se radnici izlažu tačno određenom pesticidu tokom proizvodnje, pakovanja, distribucije ili aplikacije. Izloženost na poslu je češća kod nerazvijenih zemalja usled neadekvatnog prenosa tehnologije.

Kod ekspozicije tokom proizvodnje, rizik je minimalan jer su radnici pod nadzorom i postoje granične vrednosti - TLV (engl. threshold limit value) koje se prate. Kada je koncentracija pesticida u radnom prostoru veća od TLV, prekida se izlaganje radnika.

Tokom proizvodnje pesticida može doći do izlaganja radnika pesticidima, ali i nusproizvodima sinteze koji mogu imati nepovoljnije zdravstvene efekte od osnovnih jedinjenja. Tokom sinteze 2,4,5-T nusproizvod je dioksin 2,3,7,8-TCDD. Dioksini izazivaju hlorakne, oštećuju jetru, izazivaju porfiriju (uzrok mutacija gena), kanceorogeni su za miševe. 2,4,5-T je zbog dioksina izbačen iz upotrebe.

Organohlorni pesticidi su liposolubilni i akumuliraju se u masnom tkivu pa su zbog toga zabranjeni.

U nerazvijenijim zemljama trovanja pesticidima su češća. Zableženi su brojni slučajevi trovanja zbog neadekvatnog skladištenja ili curenja tokom transporta endrina, dieldrina, diazinona, mevinfosa i parationa. U Iraku je 1973. semenska pšenica tretitrana metil živom, oprana i korišćena za ljudsku ishranu. Rezultat je bio 6,530 slučajeva trovanja živom i 459 slučejva smrti.

27

U normalnim uslovima upotrebe najveća ekspozicija radnika nastaje kod pripreme rastvora za prskanje i samog prskanja. Najveća ekspozicija je kod tretiranja sa zemlje ciljanih useva koji su viši od čoveka (voće). Pesticidi se absorbuju: inhalacijom, ingestijom, dermalno. Potrebno je poznavati toksičnost pesticida kojim se vrši tretiranje. Brzina dermalne absorpcije zavisi od veličine molekula i liposolubilnosti. Ostaci pesticida u ambalaži takođe mogu biti izvor trovanja kada se ambalaža koristi u druge svrhe (za držanje vode ili pića). Po Pravilniku za uklanjanje ambalaže od pesticida potrebno je svaku flašu ili kontejner izbušiti i tako sprečiti njihovu dalju upotrebu.

Pre početka tretiranja potrebno je obezbediti sve zaštitne mere. Na vidnom mesti istaći važne informacije o svakoj aplikaciji pesticida. Svaki radnik treba da ima obuku o postupanju sa pesticidima. Potrebno je definisati sigurnu udaljenost od mesta tretiranja. Proizvođači pesticida treba da informišu korisnike o svim relevantnim podacima. Samo obučeni aplikatori mogu da apliciraju pesticide. Za različite klase pesticida ograničava se pristup tretiranoj površini u odgovarajućem bezbednom vremenskom intervalu. Radnici moraju dobiti usmena i pismena uputstva pre aplikacije pesticida. Znaci upozorenja treba da budu postavljeni pre aplikacije i uklonjeni tri dana nakon. Pribor za prskanje mora biti ispravan i dobro održavan i opran na posebnom mestu u skladu sa specifičnim pravilima.

Novi pravac razvoja zaštite bilja je doveo do III generacije pesticida kod kojih se njihov uticaj na životnu sredinu stavlja u prvi plan i postaje odlučujući faktor kod stavljanja u primenu. Pesticidi nove generacije su jedinjenja koja se lako biodegradiraju. Tu spadaju i feromonski preparati kao rezultat poznavanja fiziologije insekata kao i specifična jedinjenja koja deluju na određeni deo u metabolizmu insekata. Novi pesticidi su nehemijskog karaktera i, u suštini, to su mikrobni patogeni (Bacillus thurigensis). Za nova jedinjenja se koriste metode genetskog inženjeringa gde se pesticidi proizvode u ćelijskoj kulturi. Razvijaju se transgene biljake (sa ugrađenim genom otpornosti na bolesti) koje imaju druge metode odbrane od štetnika. Razvijaju se novi molekuli treće generacije koji imaju novi način delovanja, strukturu, specifičnosti i poreklo.

Novi pesticidi su lako degradabilni, manje se bioakumuliraju i imaju manje doze primene. To ne garantuje manji rizik ali uz pravu kontrolu u velikoj meri obezbeđuje sigurnu i adekvatnu primenu pesticida.

Pesticidi u zemljištu vodi i vazduhu

Pesticidi se kreću u životnoj sredini. Procesi koji se dovode do kretanja i koji utiču na rasprostiranje pesticida su:

Konvekcija - pesticidi nošeni vodom putuju kroz životnu sredinu.

Disperzija – širenje od mesta kontaminacije molekularnom difuzijom.

Transfer između faza – tečno/tečna raspodela, sorpcija i isparavanje.

Reakcije transformacije – hidroliza, fotoliza, biotransformacija.


28 29

28

Potencijal zagađivanja i stabilnost u životnoj sredini je rezultat četiri nabrojana procesa. Potencijal zagađivanja ukazuje na sposobnost pesticida da kontaminira zemljište, vodu ili vazduh. Pesticidi sa većim potencijalom zagađivanja se lako transportuju (niska sorpcija), ne transformišu se u većoj meri (stabilni su). Veći potencijal transporta znači da će pesticid lako migrirati daleko od mesta primene. Nizak stepen transformacije znači da će osnovno jedinjenje biti duže vreme prisutno. Rizik po čoveka i životnu sredinu zavisi od toksičnosti i potencijala zagađivanja. Pokretljivi, stabilni i toksični pesticidi predstavljaju veliki rizik.

Pesticidi jednom uneti u životnu sredinu mogu da ostanu vezani za zemljište na mestu primene, ispare u vazduh, isperu se u površinske vode ili da se zadrže u vodenoj fazi zemljišta i isperu se u podzemne vode. Korišćenje podzemne vode kontaminirane pesticidima predstavlja glavni potencijalni put do izlaganja čoveka pesticidima.

Kada će i kako doći do kontaminacije podzemnih voda, zavisi od mnogih faktora: brzine infiltracije, tipa zemljišta, dubine vodonosnog sloja, primenjene količine i fizičko-hemijskih osobina pesticida.

Pesticidi u vazduh dospevaju nanošenjem tokom aplikacije, isparavanjem sa zemljišta i biljaka i odnošenjem vetrom. Čestice i pare putuju daleko od mesta aplikacije i u udaljenim krajevima se talože kišom ili snežnim padavinama. Dekompozicijom se dobijaju proizvodi koji takođe putuju nošeni vetrom ili česticama.

Pesticidi u vazduhu predstavljaju direktan rizik po ljude, biljni i životinjski svet. Ljudi na farmama su najizloženiji ostacima pesticida u vazduhu. Izloženi su i oni ljudi koji žive u pravcu vetra. Izloženost jako malim koncentracijama (“Background level”) pesticida dovodi do poremećaja endokrinog sistema kod čoveka.

Mobilnost pesticida u zemljištu zavisi od fizičko-hemijskih osobina zemljišta. Različiti tipovi zemljište u različitoj meri vezuju pesticide. Pokretljivost u zemljištu zavisi i od hemijske strukture samih pesticida.

Perzistentnost je mera zadržavanja i aktivnosti pesticida u životoj sredini. To je otpornost pesticida na uklanjanje iz životne sredine mehanizmima degradacije.

Degradacija je raspadanje supstance na jednostavnije molekule ili atome hemijskim reakcijama u biljkama, životinjama ili životnoj sredini.

Perzistentnost i degradacija zavise od fizičko-hemijskih uslova: temperature, relativne vlažnosti/količine padavina, pH vrednosti, osvetljenosti, živog sveta u zemljištu i vodi, makrofita, mikrobne populacije, nematoda i mikrofaune.

Poluvek raspada pesticida je vreme potrebno da se količina pesticida unesena u životnu sredinu smanji na polovinu prvobitne količine procesima ekskrecije, metaboličke degradacije, transporta ili nekim drugim prirodnim procesom

29

3.6 Pokretljivošt i degradacija pešticida

Kretanje pesticida kroz životnu sredinu se odvija različitim procesima ispiranja i isparavanja. Kreću se površinskim oticanjem sa tretirane površine u pravcu nagiba terena i odlaze u površinske vode. Vertikalnim kretanjem kroz profil zemljišta pesticidi dospevaju u podzemne vode. Isparavanjem sa tretiranog zemljišta i biljaka u vazduh pesticidi se vazdušnim strujama šire kroz vazduh. Na krajnju koncentraciju pesticida u životnoj sredini utiču i procesi degradacije. Degradacija može biti mikrobiološka - delovanjem mikroorganizama, i fizička koja uključuje procese hidrolize, fotolize i pirolize. Hidroliza je raspadanje delovanjem vode, fotoliza je raspadanje delovanjem svetla, piroliza je raspadanje na visokim temperaturama.

Mikrobna degradacija je raspad pesticida delovanjem gljiva, bakterija i drugih mikroorganizama.

Opšta pravila raspadanja

Viša temperatura = brža degradacija

Viša relativna vlažnost = brža degradacija

Veći broj mikroorganizama = brža degradacija

Uticaj pH = zavisi od hemijskih sastava

Veći nagib = veće površinsko oticanje

Pokretljivost opšta pravila

Više gline i organske materije = manji ličing (spiranje)

Viša temperatura = više isparavanja

Niža ralativna vlažnost = više isparavanja

Veća brzina vetra = brže isparavanje i veći drift (nanosi)

Bliže tekućim vodama = veća verovatnoća kontaminacije i udaljavanja od mesta aplikacije

Finije čestice = veća pokretljivost

4. NITRATI I NITRITI

Skoro 80% zemljine atmosfere se sastoji od azota kao najzastupljenijeg hemijskog elementa (slika 12). Azot je takođe ključna komponenta esencijalnih biomolekula, kao što su aminokiseline, vitamini, hormoni, enzimi i nukleotidi. U živim tkivima, azot se kvantitativno


30 31

30

rangira kao četvrti najčešci element iza ugljenika, kiseonika i vodonika, i sastavni je deo azotnog ciklusa.

Slika 12. Približni sastav vazduha

U prirodi se javlja u obliku dva izotopa

14N – 99,62 % i 15N – 0,38 %,

dok se njegova najveća količina javlja u atmosferi u obliku:

• elementarnog gasa N2

• azotnog-oksida (NOx) i

• u vrlo maloj količini u obliku amonijaka

Nitrati i nitriti se prirodno pojavljuju kao proizvodi azotnog ciklusa. Oni se obično nalaze u okruženju u visoko vodorastvorljivim oblicima, zajedno sa drugim jonskim vrstama kao što su natrijum i kalijum. Soli nitrata i nitrita potpuno disociraju u vodenoj sredini. Nitrit se lako oksidira (kombinuje sa kiseonikom) da bi se formirao nitrat. Nitrati su generalno stabilni u životnoj sredini; međutim, mogu se reducirati u nitrite kroz biološke procese koji uključuju biljke, mikroorganizme i sl. Nitrati su najvažniji nutrijenti koji se koriste za ishranu biljaka i generalno su jedinjenja koja ulaze u sastav neorganskih đubriva i dodaju se u zemljište u velikim količinama. Upotreba komercijalnih nitrata i nitrita obuhvata i konzerviranje hrane i proizvodnju municije i eksploziva. Natrijum nitrit se takođe koristi u medicini; na primer, kao protivotrov prilikom trovanja cijanidom i kao tretman za plucne arterijske hipertenzije. Nitratni

31

i nitritni joni prirodno se javljaju u zemljištu i u podzemnim i površinskim vodama kao deo azotnog ciklusa (slika 13). U prirodi se nitrati i nitriti mogu naci i u magmatskim i vulkanskim stenama. Nitrati se prirodno formiraju kao krajnji proizvod raspadanja biljke i životinja, što ih čini glavnim izvorom za nitratne jone u kopnenoj i vodenoj sredini. Nitrati i nitriti se takođe mogu ispuštati u životnoj sredini na mestima gde se proizvode ili koriste azotna đubriva. Ljudski i životinjski otpad su važni izvori amonijaka, jedinjenja koja sadrže azot, i koja pomoću određene hemijske reakcije proizvode nitrite, a zatim nitrate. U aerobnim uslovima amonijak oksidirajuće bakterije (AOB), poput: Nitrosomonas, Nitrosospira i Nitrosococcus, prevode amonijak do nitrita, anitrit oksidirajuće bakterije (NOB), poput: Nitrobacter, Nitrospira, Nitrococcus i Nitrospina, nadalje prevode nitrit do nitrata.

Slika 13. Azotni ciklus

Ovaj proces je poznat kao nitrifikacija. Nitrati i nitriti su detektovani u površinskim vodama i u podzemnim vodama. Najveci deo ukupnog raspoloživog azota u površinskim vodama čine nitrati. Kontaminacija voda je rezultat poljoprivrednih aktivnosti (upotreba hemijskog đubriva ili stajnjaka) i ispuštanja iz septičkih sistema i komunalnih postrojenja za prečišcavanje otpadnih voda. Azot postoji prirodno u zemljištu gde je vezan za organsku materiju ili mineralne materije zemljišta, kao što su stene. Dostupni oblici azota, uključujuci nitrate i nitrite, prisutni su u zemljištu u količini od nekoliko kilograma (kg) / hektar. Nitrati i nitriti su deo ljudske ishrane i mogu se naci u povrcu, vocu, mesnim prerađevinama, ribi, mlečnim proizvodima, pivu, žitaricama i proizvodima od žitarica. Neke soli, kao što je natrijum nitrit, namerno se dodaju hrani i picima da bi inhibirali formiranje mikroorganizama koji mogu izazvati bolest kao što je botulizam. Osim toga, nitriti i nitrati mogu biti prisutni u nekim lekovima, jer se mogu koristiti

31




31





32 33

32

u medicinske i terapeutske svrhe. Ljudi su nitratima izloženi prvenstveno putem hrane, i to najviše iz povrća, konzerviranog mesa i vode za piće. Prema AESAN-u (Spanish Agency for Food Safety and Nutrition), povrćem se unese 80 – 85 % od ukupne dnevne unesene količine nitrata. Inhalacijom, nitrati, mogu biti uneseni u organizam prilikom udisanja prašine azotnih đubriva ali postoji jako mala verovatnoća da će ljudi biti izloženi količinama nitrata i nitrita u vazduhu, koje mogu izazvati štetne posledice po zdravlje. Nitrati i nitriti su takođe prisutni u bezdimnim duvanskim proizvodima. Određene bakterije i gljivice u ovim proizvodima mogu pretvoriti nitrate u nitrite, što može dovesti do stvaranja kancerogenih nitrozamina. Nitrati i nitriti ne mogu dospeti u organizam preko zemljišta, osim ako se, najčešće, dete ne igra zemljištem i prljavim rukama uzme hranu. Nitrati i nitriti se mogu proizvoditi u samom organizmu. Jedan deo nitrata u telu prelaze iz krvi u pljuvačne žlezde, gde se transformišu u nitrite. Nitrati i nitriti koji ulaze u organizam ne razlikuju se hemijski od nitrata i nitrita proizvedenih u telu. Veći deo nitrata unesenih u telo napuštaju ga istog dana kroz urin. Nitriti u krvi mogu reagovati sa hemoglobinom i na taj način smanjuju sposobnost hemoglobina da prenosi kiseonik. Male bebe (<6 meseci starosti) posebno su osetljive na dejstvo nitrita na hemoglobin nakon konzumiranja hrane pripremljene sa pitkom vodom koja sadrži nitrate na nivoima višim od preporučenih granica. Uzrok methemoglobinemije (promena hemoglobina koja smanjuje sposobnost transporta kiseonika do tkiva) kod mnogih od ovih beba može biti gastroenteritis uzrokovan od bakterija ili virusa u vodi za pice ili iz drugih izvora koji nisu povezani sa nitratima. Hrana ili piće koja sadrži neuobičajeno visoke koncentracije nitrita, mogu uticati na smanjenje krvnog pritiska, povecan broj otkucaja srca, smanjenu sposobnost krvi da prenosi kiseonik do tkiva, glavobolje, grčeve u stomaku, povracanje, pa čak i smrt. Postoje ograničeni dokazi da nitriti mogu izazvati neke vrste raka gastrointestinalnog trakta kod ljudi i miševa. Rak može biti rezultat reakcija između nitrita i nekih drugih hemikalija koje mogu proizvesti supstance koje izazivaju rak. Međunarodna agencija za istraživanje raka (IARC) utvrdila je da ne postoje adekvatni dokazi o kancerogenosti nitrata u hrani ili vodi za pice(na osnovu povezanosti sa povecanom učestalošcu raka želuca) [13]. IARC je utvrdio da ne postoje adekvatni dokazi o kancerogenosti nitrata, ograničeni dokazi o kancerogenosti nitrita i dovoljni dokazi za kancerogenost nitrita u kombinaciji sa aminima ili amidima. Opšti zaključci IARC-a bili su da je „ingestija nitrata i nitrita u uslovima koji dovode do endogene nitrozacije verovatno kancerogena za ljude (Grupa 2A).“ U IARC-u su primetili da: (1) endogeni ciklus azota kod ljudi uključuje interkonverziju nitrata i nitrita; (2) nitrozni agensi dobijeni iz nitrita proizvedeni u kiselom želudačnom okruženju mogu da reaguju sa nitrozirajucim jedinjenjima kao što su sekundarni amini i amidi da bi generisali N-nitrozo jedinjenja; (3) uslovi za nitroziranje su poboljšani nakon uzimanja dodatnih nitratnih, nitritnih ili nitrozabilnih jedinjenja; i (4) neki N-nitrozo jedinjenja su poznati kancerogeni [14].

4.1 Izluz ivanje nitrata i zagađivanje podzemnih voda

Višak nitrata se izlužuje niz zemljišni profil perkolirajućom (procednom) vodom. Postoji veća verovatnoća da će se izluživanje nitrata javiti kod peščanih zemljišta, ali se takođe javlja i kod zemljišta finih tekstura. Izluživanje nitrata predstavlja globalni problem. U poslednje vreme urađene su mnoge studije koje ukazuju na opasnost usled izluživanja nitrata i zagađenja podzemnih voda. Usled povećane poljoprivredne aktivnosti koja je neophodna za pojačanu proizvodnju hrane, kao i zbog industrijske aktivnosti, sve je više dokaza koji ukazuju na zagađenje podzemnih voda nitratima.

33

Primena azotnih đubriva može prouzrokovati povećanje koncentracije nitrata i nitrita u usevima. Kada se azotna đubriva primenjuju na poljoprivredne površine, biljke ta đubriva direktno apsorbuju ili se ista pretvaraju u razne druge oblike. Višak azota se gubi u obliku jona ili u gasovitom obliku kroz izluživanje, isparavanje i denitrifikaciju. Ako korenovi biljke ne apsorbuju nitrate, isti se dalje prenose površinskim oticanjem ili izluživanjem u zemljište zajedno sa vodom. Fitodostupnost azota se povećava pri primeni viška azota, pri čemu to povećanje pojačava potencijalnu pretnju okolnom okruženju. Postoje bliske veze između preterane primene azotnih đubriva i ekoloških problema, kao što su eutrofikacija, efekat staklene bašte, i kisela kiša.

4.2 Eutrofikacija

Eutrofikacija predstavlja obogaćivanje vode organskom materijom usled povećanja sadržaja azota, fosfora i drugih biogenih elemenata u vodi, koje dovodi do strukturnih promena u ekosistemu, kao što su povećana proizvodnja algi i vodenih biljaka, osiromašenje ribljih vrsta, opšte opadanje kvaliteta vode i drugi efekti koji redukuju i sprečavaju upotrebu. Eutrofikacija predstavlja ozbiljan ekološki problem pošto rezultira opadanjem kvaliteta vode i predstavlja jednu od najvećih smetnji u ostvarivanju ciljeva vezanih za kvalitet, koje je postavila Okvirna direktiva o vodama [15] na evropskom nivou. Prema Istraživanju stanja u kom se nalaze svetska jezera, projektu koji promoviše Međunarodna komisija za jezersko okruženje, eutrofikacija pogađa 54% azijskih jezera, 53% evropskih, 48% severnoameričkih, 41% južnoameričkih, i 28% afričkih [16]. Sva vodna tela podležu procesu prirodne i spore eutrofikacije, koja je poslednjih decenija veoma brzo napredovala zbog prisustva čoveka i njegovih aktivnosti (tzv. kulturna eutrofikacija). Proces kulturne eutrofikacije sastoji se iz stalnog povećanja dotoka hranljivih materija, uglavnom azota i fosfora (organsko opterećenje) sve dok ne premaši vodni kapacitet, što predstavlja okidač za nastanak strukturnih promena u vodama. Eutrofikaciju karakteriše značajno povećanje algi (mikroskopskih organizama sličnih biljkama) usled veće dostupnosti jednog ili većeg broja faktora rasta neophodnih za vršenje fotosinteze, kao što su sunčeva svetlost, ugljen-dioksid i hranljive materije (azot i fosfor). Kada alge počnu da rastu nekontrolisano, formira se sve veća biomasa koja je osuđena na propast. U dubokoj vodi se akumulira velika količina organske materije, a glavni predstavnici su alge koje su već došle do kraja svog životnog ciklusa. Da bi se sve izumrle alge uništile, mikroorganizmi moraju da potroše izuzetno veliku količinu kiseonika, u nekim slučajevima i sveukupan kiseonik. Na dnu jezera se na taj način stvara jedno anoksično okruženje (okruženje bez kiseonika), zajedno sa razvojem organizama koji mogu da žive i bez kiseonika (anaerobni organizmi), odgovornih za propadanje biomase. Mikroorganizmi koji vrše razgradnju organske materije u odsustvu kiseonika oslobađaju toksična jedinjenja, kao što su amonijak i vodonik-sulfid (H2S). Odsustvo kiseonika smanjuje biodiverzitet, uzrokujući, u izvesnim slučajevima, čak i smrt životinjskih i biljnih vrsta. Sve ovo se događa kada je stepen propadanja algi usled dejstva mikroorganizama koji ih uništavaju veći od stepena obnavljanja kiseonika, koji je u letnjim mesecima već prisutan u niskim koncentracijama.

Efekti

Narušavanje akvatičkih ravnoteža može u manjoj ili većoj meri biti vidljivo u smislu obogaćivanje vode hranjivim materijama (fosforom i azotom). Akvatička sredina u kojoj su fosfor i azot dostupni u ograničenim količinama opisuje se kao „oligotrofna“ sredina, dok se


34 35

34

sredina u kojoj su ovi elementi dostupni u visokim koncentracijama naziva „eutrofična“; sredina u kojoj su ovi elementi dostupni u srednjim vrednostima se naziva „mezotrofna“. Kada se fenomen eutrofikacije ekstremno pojača, dolazi do pojave neželjenih efekata i ekoloških neravnoteža. Dva najakutnija fenomena eutrofikacije su hipoksija (tj. nedostatak kiseonika) u dubokom segmentu vodene površine i cvetanje algi koje proizvode opasne toksine, i ta dva procesa mogu da unište akvatički živi svet u pogođenim oblastima [17].

Glavni efekti koje uzrokuje eutrofikacija mogu se sumirati na sledeći način:

• veliki broj čestičnih materija (fitoplanktoni, zooplanktoni, bakterije, gljive) koje određuju zamućenost i obojenost vode (slika 14);

• prisustvo većih koncentracija neorganskih hemijskih supstanci, kao što su amonijak, nitriti, vodonik-sulfid itd. koje u postrojenjima za tretman pijaće vode indukuju formiranje štetnih supstanci kao što su nitrozamini suspektni na mutagenost; povećana koncentracija organskih materija koje vodi daju neprijatan miris ili ukus. Te supstance formiraju složena hemijska jedinjenja koja sprečavaju procese normalnog prečišćavanja i talože se na zidovima ulaznih cevi za prečišćavanje vode, ubrzavajući koroziju i ograničavajući brzinu protoka;

• voda poprima neprijatne mirise ili ukuse (na zemlju, trulu ribu, beli luk, lubenicu, i sl.) usled prisustva određenih algi;

• nestanak ili značajno smanjenje kvalitetne ribe sa veoma negativnim uticajima na ribolov (umesto kvalitetnih vrsta, naseljavaju se nepoželjne vrste);

• mogući negativni uticaj toksičnih algi na stanovništvo i životinje koji piju ugroženu vodu;

• zabrana korišćenja jezera u turističke svrhe i zabrana kupanja, kako zbog neprijatnog mirisa na obalama jezera koje uzrokuje prisustvo određenih algi, tako i zbog zamućenosti vode i činjenice da voda nije čista i da nije privlačna za oko; kupanje je opasno zbog toga što izvesne alge dovode do iritacije kože;

• smanjenje koncentracije kiseonika, posebno u dubljim nivoima jezera krajem leta i u jesen.

35

Slika 14. Eutrofikacija vode

Zbog ozbiljnih posledica jasno je da postoji potreba da se obuzda napredovanje eutrofikacije, i istovremeno izbegne urušavanje ugroženih ekosistema.

4.3 Kisele kiše

Kisele kiše su padavine koji imaju veću kiselost (manje pH) od uobičajenih kiša koje padaju u nezagađenim regionima Zemlje. Ove kiše predstavljaju rezultat emisije sumpor-dioksida (SO2) i azotnih oksida (NOX) u atmosferu i njihovog prenošenja vetrom i vazdušnim strujama. SO2 i NOX reaguju sa vodom, kiseonikom i drugim hemijskim supstancama i tako formiraju sumpornu i azotnu kiselinu. One se, zatim, mešaju sa vodom i drugim materijalima pre nego što padnu na zemlju. Dok jedan mali deo SO2 i NOX koji su uzročnici kisele kiše potiče iz prirodnih izvora poput vulkana, najveći deo tih jedinjenja dolazi iz sagorevanja fosilnih goriva. Glavni izvori SO2 i NOX u atmosferi su:

- sagorevanje fosilnih goriva, - saobraćaj, - intenzivna poljoprivreda i - rafinerije nafte i druge industrije.

35

Slika 14. Eutrofikacija vode

Zbog ozbiljnih posledica jasno je da postoji potreba da se obuzda napredovanje eutrofikacije, i istovremeno izbegne urušavanje ugroženih ekosistema.

4.3 Kisele kiše

Kisele kiše su padavine koji imaju veću kiselost (manje pH) od uobičajenih kiša koje padaju u nezagađenim regionima Zemlje. Ove kiše predstavljaju rezultat emisije sumpor-dioksida (SO2) i azotnih oksida (NOX) u atmosferu i njihovog prenošenja vetrom i vazdušnim strujama. SO2 i NOX reaguju sa vodom, kiseonikom i drugim hemijskim supstancama i tako formiraju sumpornu i azotnu kiselinu. One se, zatim, mešaju sa vodom i drugim materijalima pre nego što padnu na zemlju. Dok jedan mali deo SO2 i NOX koji su uzročnici kisele kiše potiče iz prirodnih izvora poput vulkana, najveći deo tih jedinjenja dolazi iz sagorevanja fosilnih goriva. Glavni izvori SO2 i NOX u atmosferi su:

- sagorevanje fosilnih goriva, - saobraćaj, - intenzivna poljoprivreda i - rafinerije nafte i druge industrije.


36 37

36

Vetrovi mogu da oduvaju SO2 i NOX veoma daleko i preko granica, zbog čega je kisela kiša problem sa kojim se svi suočavaju, ne samo oni koji žive u blizini tih izvora.

Vlažno taloženje – padavine su ono što najčešće pomislimo kada govorimo o kiseloj kiši. Sumporna i azotna kiselina koje se formiraju u atmosferi padaju na zemlju pomešane sa kišom, snegom, maglom ili gradom.

Suvo taloženje - nanosi - Kisele čestice i gasovi mogu se taložiti iz atmosfere u odsustvu vlage kao suvi talog (nanos). Kisele čestice i gasovi se mogu brzo taložiti na površinama (vodna tela, vegetacija, zgrade) ili mogu reagovati tokom prenošenja kroz atmosferu i tako formirati veće čestice koje mogu biti štetne po ljudsko zdravlje. Kada nove padavine speru akumulirane kiseline sa neke površine, ta kisela voda otiče preko zemlje i kroz nju, i može da naškodi biljnom i životinjskom svetu, kao što su insekti i ribe.

Količina kiselosti u atmosferi koja se taloži u/na zemlji preko nanosa (suvog taloga) zavisi od količine kišnih padavina koje se izluče u nekoj oblasti. Na primer, u pustinjskim oblastima, odnos suvog nanosa prema padavinama (odn. suvog taloga prema vlažnom talogu) veći je u odnosu na oblast u kojoj se godišnje izluči nekoliko cm3 kišnih padavina [3].

4.4 Gašovi štaklene baš te

Mnoga hemijska jedinjenja koja se nalaze u Zemljinoj atmosferi ponašaju se kao „gasovi staklene bašte“. Ti gasovi dozvoljavaju sunčevoj svetlosti da slobodno prodre u atmosferu. Kada sunčeva svetlost dotakne površinu Zemlje, jedan deo tih zraka se reflektuje nazad u svemir u vidu infracrvenog zračenja. Gasovi staklene bašte, koji dozvoljavaju prodiranje zračenja kraćih talasa, apsorbuju ovo infracrveno zračenje dužih talasa. Apsorpcija zračenja dovodi do toga da u tom trenutku molekuli gasova staklene bašte počinju da vibriraju više nego pre, što pri tome zagreva atmosferu. Količina energije koja se šalje sa Sunca na površinu Zemlje trebalo bi vremenom da bude skoro ista kao i količina energije koju Zemlja isijava (odn. zrači) nazad u svemir. To bi za rezultat imalo konstantnu temperaturu Zemljine površine. Mnogi atmosferski gasovi pokazuju ova svojstva „staklene bašte“. Neki od njih se javljaju u prirodi i za njih nije odgovoran čovek (na primer, gasovi poput vodene pare, ugljen-dioksida, ozona, metana i azotnih oksida), dok je za pojavu drugih gasova isključivo odgovoran ljudski faktor (na primer, gasovi koji se koriste za aerosole) (slika 15).

Azotni oksidi učestvuju u procesu stvaranja troposferskog ozona, koji jeste gas staklene bašte ali od svih azotnih oksida jedino azot-suboksid (N2O) je gas staklene bašte.

Azotni-suboksid se prirodno proizvodi putem mikrobiološke aktivnosti u zemljištima i u okeanima, i nakon što mikroorganizmi proizvedu azotni-suboksid, gas odlazi u atmosferu. Kada je proizvodnja azotnog-suboksida dejstvom ljudskog faktora u pitanju, onda se ona vezuje za sagorevanje fosilnih goriva, sagorevanje biomase, industrijsku proizvodnju azotne kiseline, i primenu đubriva na poljoprivredne useve. Azotni-suboksid pojačava efekat staklene bašte baš kao što ugljen-dioksid to čini zarobljavanjem ponovo isijavanog infracrvenog zračenja sa površine Zemlje i naknadnim zagrevanjem troposfere (niže atmosfere). Hemijski je inertan u troposferi i zadržava se u troposferi oko 120 godina pre nego što pređe u stratosferu, gde u konačnom ishodu vodi ka uništenju stratosferskog ozona.

37

Slika 15. Gasovi staklene bašte

4.5 Metan poreklom iz poljoprivrede

Metan je zagađivač vazduha sa kratkim životnim vekom od oko 12 godina. Iako je njegov životni vek u atmosferi mnogo kraci od ugljen-dioksida (CO2), štetni uticaj je mnogo veći. Po jedinici mase, uticaj metana na klimatske promene tokom 20 godina je 84 puta veci od CO2. Koncentracije metana u atmosferi su se povećale kao rezultat ljudskih aktivnosti vezanih za poljoprivredu, uključujuci uzgoj pirinča i stoku; eksploatacija uglja; proizvodnja i distribucija nafte i gasa; sagorevanje biomase i odlaganje komunalnog otpada [18] (slika 16).

37

Slika 15. Gasovi staklene bašte

4.5 Metan poreklom iz poljoprivrede

Metan je zagađivač vazduha sa kratkim životnim vekom od oko 12 godina. Iako je njegov životni vek u atmosferi mnogo kraci od ugljen-dioksida (CO2), štetni uticaj je mnogo veći. Po jedinici mase, uticaj metana na klimatske promene tokom 20 godina je 84 puta veci od CO2. Koncentracije metana u atmosferi su se povećale kao rezultat ljudskih aktivnosti vezanih za poljoprivredu, uključujuci uzgoj pirinča i stoku; eksploatacija uglja; proizvodnja i distribucija nafte i gasa; sagorevanje biomase i odlaganje komunalnog otpada [18] (slika 16).


38 39

38

Slika 16. Izvori metana u atmosferi

Nedavno su emisije gasova staklene bašte (GHG - greenhouse gas) iz poljoprivrede dobile veliku pažnju zbog globalne politike smanjenja GHG i predviđanja rastuce potražnje za hranom u narednim godinama, uzrokovane povecanjem broja stanovnika na 9,8 milijardi u 2050. [19] Poljoprivreda doprinosi 24% globalnim emisijama GHG [20] i ovaj sektor ima najveci doprinos globalnoj emisiji gasova staklene bašte koji nisu CO2 (non-CO2).Globalno rastuca potražnja za hranom može rezultirati sa 77% povecanje GHG koji su u vezi sa poljoprivredom. To je posledica ne samo rastuce populacije stoke i očekivanja da ce izazvati povecanje emisije od crevne fermentacije za 22% u periodu od 2005. do 2030.[21], ili upotreba djubriva, ali takođe kao rezultat krčenja šuma i unapređene mehanizacije. Poljoprivreda je odgovorna za više od 81% ukupne globalne antropogene emisije azotnog oksida (N2O) [22] i 43% od ukupne antropogene emisije metana (CH4)[23]. Eterična fermentacija kod preživara i prerada životinjskog otpada, pored uzgoja pirinča i drugih poljoprivrednih kultura, glavni su izvori emisije metana[24].N2O se uglavnom oslobađa iz kultivisanih zemljišta, zbog povecanog unosa azotnih đubriva, životinjskog otpada i biološke fiksacije azota[20]. Iako su u EU emisije GHG iz stočarstva i ratarske proizvodnje pale za skoro četvrtinu (23,8%) u periodu od 1990. do 2012. [25], ukupna emisija iz svetske poljoprivrede je zapravo porasla za 14% od 2001. do 2011. [26]. Danas je Azija najveci potrošač hrane i proizvodi najvece količine GHG iz poljoprivrede; međutim, u naredne tri decenije, rastuca potražnja za hranom u Africi i Južnoj Americi, zajedno sa povecanjem količine mesa u ishrani, uzrokovace značajno povecanje emisije GHG iz poljoprivrede u tim regijama sveta [27].

Nafta i naftni derivati

18%Ostale

agrokulture7%

Pirinač10%

Stoka (crevna fermentacija)

30%

Sagorevanje biomase

3%

Gorivo1%

Otpadne vode9%

Stajnjak4%

Deponije12%

Ugalj6%

39

5. HEMIKALIJE U TRGOVINI

Hemikalije se na tržištu prodaju i kupuju na veliko za potrebe industrija, ali i na malo (u obliku sredstava za čišćenje) za potrebe domaćinstava.

Hemikalije se prodaju u čistom stanju ili pripremljene za upotrebu (razblažene dodatkom pomoćnih materija koje su takođe hemikalije) gde je koncentracija aktivne materije od 5 do 95 %.

Proizvođači imaju obavezu da:

Propisno obeleže proizvode koji sadrže opasne hemikalije, Pakuju na odgovarajući način, Obeleže pakovanja odgovarajućim znacima upozorenja, Transportuju hemikalije na odgovarajući način, Informišu korisnika o opasnostima i merama opreza vezanim za način upotrebe i

odlaganja da bi se hemikalije bezbedno primenile bez opasnosti po životnu sredinu.

Prema Pravilniku o klasifikaciji, pakovanju, obeležavanju i oglašavanju hemikalije i određenog proizvoda u skladu sa globalno harmonizovanim sistemom za klasifikaciju i obeležavanje UN [28], hemikalije (supstance i smeše) se klasifikuju u jednu ili više klasa opasnosti:

‒ eksplozivi, ‒ zapaljivi gasovi, ‒ zapaljivi aerosoli, ‒ oksidujući gasovi, ‒ gasovi pod pritiskom, ‒ zapaljive tečnosti, ‒ zapaljive čvrste supstance i smeše, ‒ samoreaktivne supstance ili smeše, ‒ samozapaljive tečnosti, ‒ samozapaljive čvrste supstance i smeše, ‒ samozagrevajuće supstance ili smeše, ‒ supstance ili smeše koje u kontaktu sa vodom oslobađaju zapaljive gasove, ‒ oksidujuće tečnosti, ‒ oksidujuće čvrste supstance i smeše, ‒ organski peroksidi i ‒ supstance i smeše korozivne za metale.

Supstance i smeše predstavljaju opasnost po zdravlje ljudi ako se na osnovu svojstava koja utiču na život i zdravlje ljudi mogu klasifikovati u najmanje jednu od sledećih klasa opasnosti:


40 41

40

‒ akutna toksičnost; ‒ korozivno oštećenje kože / iritacija kože; ‒ teško oštećenje oka / iritacija oka; ‒ senzibilizacija respiratornih organa / senzibilizacija kože; ‒ mutagenost germinativnih ćelija; ‒ kancerogenost; ‒ toksičnost po reprodukciju; ‒ specifična toksičnost za ciljni organ - jednokratna izloženost; ‒ specifična toksičnost za ciljni organ - višekratna izloženost; ‒ opasnost od aspiracije.

Supstance i smeše predstavljaju opasnost po životnu sredinu ako se na osnovu svojstava koja utiču na životnu sredinu mogu klasifikovati u klasu opasnosti:

‒ Opasnost po vodenu životnu sredinu, odnosno u dodatnu klasu opasnosti: ‒ Opasnost po ozonski omotač.

5.1 Obelez avanje

Na ambalaži supstance ili smeše klasifikovane kao opasne nalazi se etiketa (slika 17) koja sadrži sledeće elemente obeležavanja:

‒ ime, adresu i broj telefona snabdevača; ‒ nominalnu količinu supstance ili smeše u pakovanju koje je namenjeno za opštu

upotrebu, osim ako ova količina nije naznačena na drugom mestu na ambalaži; ‒ identifikator proizvoda

Identifikator proizvoda za supstancu sadrži jedno od sledećeg:

hemijski naziv i identifikacioni broj supstance koji joj je dodeljen u Spisku klasifikovanih supstanci, ako je supstanca uključena u ovaj spisak;

hemijski naziv i identifikacioni broj supstance koji joj je dodeljen u EU inventaru klasifikacije i obeležavanja ako je supstanca uključena u ovaj inventar, ali nije uključena u Spisak klasifikovanih supstanci;

CAS broj zajedno sa nazivom prema IUPAC nomenklaturi ili CAS broj zajedno sa drugim međunarodno priznatim hemijskim nazivom ako supstanca nije uključena u Spisak klasifikovanih supstanci niti u EU inventar klasifikacije i obeležavanja;

naziv prema IUPAC nomenklaturi ili drugi međunarodno priznati hemijski naziv ako CAS broj nije dostupan.

Identifikator proizvoda za smešu sadrži:

trgovačko ime ili oznaku za smešu; identitet svih supstanci u smeši koje doprinose klasifikaciji smeše u odnosu na akutnu

toksičnost, korozivno oštećenje kože ili teško oštećenja oka, mutagenost germinativnih

41

ćelija, karcinogenost, toksičnost po reprodukciju, senzibilizaciju respiratornih organa ili kože, specifičnu toksičnost za ciljni organ ili opasnost od aspiracije.

‒ piktogram opasnosti - treba da budu veličine najmanje 1/10 površine etikete, ali ne manje od 1 cm;

‒ reč upozorenja - ukazuje na odgovarajući nivo opasnosti i koja upozorava na moguću opasnost, a koriste se sledeće reči:

opasnost jeste reč upozorenja koja ukazuje na veoma opasne kategorije opasnosti i

pažnja jeste reč upozorenja koja ukazuje na manje opasne kategorije opasnosti;

‒ obaveštenja o opasnosti - jeste pisani izraz dodeljen klasi i kategoriji opasnosti koji opisuje prirodu opasnosti supstance ili smeše, uključujući i nivo opasnosti gde je potrebno. Sastoje se od latiničkog slova H i odgovarajućeg trocifrenog broja;

‒ obaveštenja o merama predostrožnosti - jeste pisani izraz koji opisuje preporučene mere za smanjenje ili sprečavanje štetnih efekata koji mogu nastati usled izlaganja opasnoj supstanci ili smeši prilikom njihovog korišćenja ili odlaganja, a koje se sastoje od latiničkog slova P i odgovarajućeg trocifrenog broja;

‒ deo za dodatne informacije.

Slika 17. Etiketa na ambalaži amonijum dihromata

Podaci na etiketi navode se i na srpskom jeziku. Etiketa može biti napisana na više jezika, pod uslovom da su podaci dati na svim korišćenim jezicima isti.

5.2 Tranšport hemikalija

Da bi broj nezgoda sa opasnim robama bio što manji kao i njihova težina, potrebno je utvrditiodređena pravila ponašanja svih lica koja sa njima dolaze u kontakt, ili mogu na njih da utiču na bilo koji način. Sa tim ciljem 1954. godine Ujedinjene nacije su formirale ekspertski tim koji je daopreporuke kako stvoriti jedinstvene kriterijume koji se odnose na obeležavanje, klasifikaciju, vozila, uređaje na vozilima i dozvole. Na osnovu ovih preporuka, 1957. godine UN je napravio sporazume koji su postali obavezujući za sve potpisnike sporazuma. Danas imamo sledeće sporazume: ADR –drumski saobraćaj, RID – železnički saobraćaj, ICAO-TI – vazdušni saobraćaj, IMDG-CODE –pomorski saobraćaj, ADN – rečni saobraćaj.


42 43

42

Transport opasne robe na teritoriji Republike Srbije obavlja se u skladu sa odredbama sledećih potvrđenih međunarodnih ugovora:

Evropski sporazum o međunarodnom drumskom prevozu opasne robe (ADR) od 30. septembra 1957. godine ("Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", br. 59/72 i 8/77, "Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 2/10 i 14/13), sa naknadnim izmenama i dopunama;

Konvencija o međunarodnim prevozima železnicama (COTIF) od 9. maja 1980. godine, Dodatak C - Pravilnik o međunarodnom železničkom prevozu opasne robe (RID) ("Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori", broj 8/84, "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 3/93, "Službeni glasnik RS", broj 102/07 i "Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 1/10, 2/13 i 17/15), sa naknadnim izmenama i dopunama;

Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasnog tereta na unutrašnjim plovnim putevima (ADN) od 26. maja 2000. godine ("Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 3/10, 1/14 i 7/15), sa naknadnim izmenama i dopunama.

Zakonom o transportu opasne robe [29] se uređuju uslovi za obavljanje unutrašnjeg i međunarodnog transporta opasne robe u drumskom, železničkom i unutrašnjem vodnom saobraćaju na teritoriji Republike Srbije, zahtevi u odnosu na ambalažu, pokretnu opremu pod pritiskom, odnosno cisternu, odnosno prevozno sredstvo namenjeno za transport opasne robe, uslovi za imenovanje tela koja ispituju i kontrolišu ambalažu, pokretnu opremu pod pritiskom, odnosno cisternu, odnosno vozilo za transport opasne robe, uslovi za ovlašćivanje tela koja ispituju i kontrolišu brod za transport opasne robe, nadležnosti državnih organa i organizacija u transportu opasne robe, uslovi i obaveze koje treba da ispune učesnici u transportu opasne robe, nadzor, kao i druga pitanja koja se odnose na transport opasne robe.

Opasna roba su materije i predmeti čiji je transport zabranjen, odnosno dozvoljen ako se obavlja pod uslovima prema ADR/RID/AND, a opasan teret je opasna roba koja je propisno upakovana, obeležena određenim obeležjima i oznakama, sa ispravno popunjenim prevoznim dokumentima i utovarena u prevozno sredstvo.

Utvrđivanje klase kojoj pripada opasna materije ili roba omogućava nam dodelu UN broja toj materiji ili robi. Utvrđivanje UN broja je važno jer je njime opasna materija u potpunostidefinisana, a to znači da su za tu materiju poznati: zvanični naziv, klasa, klasifikacioni kod, ambalažna grupa, broj listice opasnosti, posebni propisi, granične količine, uputstva zaambalažu i pakovanje, uputstvo za mešovito pakovanje, kakvo se vozilo koristi, itd.Poznavanje UN broja je važno jer ne dozvoljava slobodna tumačenja vezana za manipulaciju opasnim materijama od strane bilo kog učesnika u transportnom lancu.U zavisnosti od hemijskih osobina, agregatnog stanja i stepena opasnosti, a na osnovu kriterijumautvrđenih u ADR-u, sve opasne robe su raspodeljene na 13 klasa koje su označene do brojadevet, i to:

‒ KLASA 1 Eksplozivne materije i predmeti sa eksplozivnim materijama

43

Slika 18. Uzorci listica opasnosti klase 1

‒ KLASA 2 Gasovi

Slika 19. Zapaljivi gasovi

Slika 20. Nezapaljivi, neotrovni gasovi

Slika 21. Otrovni gasovi

‒ KLASA 3 Zapaljive tečne materije


‒ KLASA 4.1 Zapaljive čvrste materije, samoreagujuće materije i čvrsti desenzitivisani eksplozivi

‒ KLASA 4.2 Materije sklone samozapaljenju ‒ KLASA 4.3 Materije koje u dodiru sa vodom emituju zapaljive gasove


44 45

44


‒ KLASA 5.1 Oksidirajuće materije ‒ KLASA 5.2 Organski peroksidi


‒ KLASA 6.1 Otrovne materije ‒ KLASA 6.2 Infektivne materije

Slika 25. Otrovne materije

Slika 26. Infektivne materije

‒ KLASA 7 Radioaktivne materije


‒ KLASA 8 Korozivne (nagrizajuće) materije ‒ KLASA 9 Ostale opasne materije i predmeti

45

Slika 28. Uzorci listica opasnosti klase 8 i 9

Obeležavanje vozila - table za obeležavanje

Slika 29. Table za obeležavanje vozila

OZNAKE OPASNOSTI (oznake u gornjem delu table)

Prva cifra predstavlja glavnu (osnovnu) opasnost:

2 - sabijen gas,

3 - zapaljive tečnosti,

4 - zapaljive čvrste materije

5 - oksidirajuće materije ili organski peroksidi,

6 - otrovne materije,

8 - nagrizajuće (korozivne) materije,


46 47

46

9 - ostale opasne materije

Druga i treća cifra predstavljaju dodatne opasnosti i imaju sledeće značenje:

0 - nema dodatnih opasnosti, tj. osnovna opasnost nije pojačana

1 - opasnost od eksplozije,

2 - oslobađanje gasova zbog pritiska ili hemijske reakcije (najčešće izazvana vodom ili vlagom),

3 - zapaljivost tečnosti (para) ili gasova,

4 - zapaljive čvrste materije

5 - oksidirajuće delovanje,

6 - otrovnost,

8 - korozivnost,

9 - opasnost od spontane energične reakcije.

Slovo X u gornjem delu table – Opasnost o burne reakcije sa vodom

Prilikom transporta opasne robe, u vozilu se moraju nalaziti sledeći dokumenti:

1. Sertifikat za vozača 2. Sertifikat za vozilo 3. Transportni dokument 4. Pisana uputstva 5. Dozvola za prevoz za klase 1 i klasu 7

Učesnici u transportu dužni su, s obzirom na vrstu predvidivih opasnosti, da preduzmu sve propisane mere kako bi sprečili vanredni događaj, odnosno u najvećoj mogućoj meri umanjili posledice vanrednog događaja.

U slučaju opasnosti, odnosno u slučaju vanrednog događaja, vozač u drumskom saobraćaju, prevoznik u železničkom saobraćaju, upravljač železničke infrastrukture, odnosno zapovednik broda dužni su da odmah obaveste organ nadležan za vanredne situacije i policiju, kao i da saopšte sve podatke koji su potrebni za preduzimanje odgovarajućih mera.

U slučaju rasipanja, razlivanja, isticanja ili nekog drugog oblika oslobađanja opasne robe ili neposredne opasnosti od rasipanja, razlivanja, isticanja ili nekog drugog oblika oslobađanja opasne robe, nakon dostavljanja obaveštenja, prevoznik je dužan da bez odlaganja obezbedi, pokupi, odstrani, odnosno odloži opasnu robu u skladu sa zakonom kojim se uređuje upravljanje otpadom ili da je na drugi način učini bezopasnom, odnosno da preduzme sve mere radi sprečavanja daljeg širenja zagađenja.

47

Ako prevoznik nije u mogućnosti da obezbedi, pokupi, odstrani, odnosno odloži opasnu robu, dužan je da angažuje o svom trošku pravno lice koje ima odgovarajuću dozvolu, odnosno ovlašćenje za postupanje u slučaju vanrednog događaja u skladu sa posebnim propisom.

U slučaju vanrednog događaja prilikom transporta opasne robe Klase 7 ADR/RID/ADN, pored mera propisanih ovim zakonom preduzimaju se i mere u skladu sa planom za delovanje u slučaju akcidenta koji je propisan zakonom kojim se uređuje zaštita od jonizujućih zračenja i nuklearna sigurnost.

6. TOKSIČNE HEMIKALIJE

Toksične hemikalije mogu biti razne supstance u našem okruženju: reaktanti, rastvarači, katalizatori, gotovi proizvodi, poluproizvodi, kontaminanti. Mogu biti čiste supstance ili vrlo komplikovane smeše. Po fizičkom stanju mogu biti čvrste, tečne u obliku čestica pare, magle, dima, para ili gasova u vazduhu. Često je prisutno više fizičkih oblika zajedno.

Izloz enošt

Toksičnost predstavlja sposobnost supstance da ošteti organizam. Putevi unošenja toksičnih hemikalija su:

‒ inhalacija, ‒ ingestija, ‒ apsorpcija preko kože i sluznica.

Izloženost nižim koncentracijama duže vreme daje hronični efekat. Izloženost višim koncentracijama kraće vreme daje akutni efekat.

Hemikalije mogu da deluju lokalno - na mestu kontakta, i sistemski - nakupljaju se u određenim organima.

47





Izloz enošt





47





Izloz enošt





51

Tabela 3. Rang toksičnosti otrovnih supstanci [30]

Rang toksičnosti Opis

LD50 oralno g/kg za pacova

LD50 inhalaciono

ppm za pacova

LD50 perkutano

g/kg za zeca

Pretpostavljena letalna doza za

čoveka

1 Ekstremno toksično ≤ 0,001 < 10 ≤ 0,005 1 zrnce

2 Vrlo toksično

0,001-0,05 10-100 0,005-0,043 1 kašičica

3 Srednje toksično 0,05-0,5 100-1000 0,044-0,34 30 g

4 Slabo toksično 0,5-5,0 1000-10 000 0,35-2,81 250 g

5 Praktično netoksično 5,0-15,0 10 000- 100

000 2,82-22,6 500 g

6 Relativno bezopasno >15,0 >100 000 >22,6 >500 g

6.4 Higijenški štandardi

Higijenski standardi se koriste kaoindikatori rizika sa ciljem da se definišu uslovi pod kojim se radnici mogu izlagati toksičnim supstancama na radnom mestu.

Vrednosti indikatora rizika se izvode na bazi :

‒ epidemioloških podataka ‒ ispitivanja na životinjama ‒ ekstrapolacije informacija o sličnim hemikalijama

6.5 Koncentracije tokšic nih šupštanci u vazduhu radne šredine - SAD

Higijenski standardi u Americi definisani od strane “American Conference of Govermental Industrial Hygienists (ACGIH)” su označeni “Threshold Limit Values” (TLV),

TLV- “treshold limit value” - je maksimalna dozvoljena koncentracija supstanci u vazduhu kojoj radnici mogu biti izloženi dan za danom bez štetnih efekata po zdravlje. Ima tri kategorije TLV:

1. Vremenski prosek TLV “Time-weighted average-TWA”- prosek za 8-časovni radni dan i 40- časovnu radnu nedelju. Ova vrednost uprosečuje ekstremnije situacije.

2. TLV za kratkotrajnu ekspoziciju “Short-term exposure limit STEL” - koncentracija kojoj

51




LD50 inhalaciono

ppm za pacova

LD50 perkutano

g/kg za zeca


čoveka


2 Vrlo toksično

0,001-0,05 10-100 0,005-0,043 1 kašičica


4 Slabo toksično 0,5-5,0 1000-10 000 0,35-2,81 250 g


000 2,82-22,6 500 g












48 49

48

6.2 Vršte tokšic nih hemikalija

Iritativne hemikalije

Iritativne toksične hemikalije izazivaju upalu. Upala je odbrambeni mehanizam organizma i predstavlja reakciju tkiva na stranu materiju kada ta materija nije toliko agresivna da uništi tkivo. Manifestuje se širenjem limfnih i krvnih sudova, čime se povećava permeabilnost krvnih sudova. Limfa sa odbrambenim ćelijama izlazi u međućelijski prostor napadnutog područja težeći da razblaži i ispere hemikalju (tako nastaju plikovi) uz ubrzano stvaranje novih ćelija.

Iritativne supstance mogu biti primarne ili sekundarne. Primarne deluju na kožu (neorganske kiseline, organske kiseline (sirćetna, buterna), alkalije (NaOH, Na2CO3), organske baze (amini), organski rastvarači, prašina, deterdženti, soli (nikal sulfat, cink hlorid)), gornje respiratorne organe (pare, gasovi, akrolein, SO2, HCl, hromna kiselina, formaldehid) i donje respiratorne organe (F, Cl, Br, O3, cijanogen hlorid, fosgen, NO2, ArCl3).

Sekundarne iritativne supstance mogu biti potencijalni alergeni. Dele se na dve grupe: senzitizeri kože (epoksi-smole, pikril-hlorid, hlor-2-4-dinitrobenzen, p-fenil diamin) i respiratorni senzitizeri (izocijanati, proteolitički enzimi, P-fenilen diamin, kompleksne soli platine, cijanur-hlorid).

Respiratorni organi su najviše izloženi iritirajućim parama i gasovima. Lako rastvorne hemikalije (npr. hlor) napadaju gornje respiratorne puteve, slabije rastvorne (azotni oksidi) prodiru dublje u respiratorni trakt gde mogu, nakon određenog vremena, da izazovu pulmonalni edem. SO2 je dobro rastvoran i apsorbuje se u disajnim putevima iznad laringsa. Hlor i sumpor-dioksid se u kontaktu sa vlažnom sluzokožom rastvaraju dajući kiseline (što se manifestuje osećajem pečenja). U prisustvu čestica katalizatora i sunčeve svetlosti SO2 se transformiše u SO3 koji ima još nepovoljnije efekte. U tabeli 1. su navedene koncentracije sumpor-dioksida i subjektivan osećaj ljudskog organizma koji se javlja u kontaktu sa njima.

Tabela 1. Koncentracije sumpor-dioksida i odgovor organizma [30]

Koncentracija (ppm) Odgovor organizma na SO2

0,5 - 0,8 Osećaju se tragovi mirisa 3 Miris sumpora se jasno oseća

6 - 12 Nastaje trenutna iritacija sluzokože nosa i grla 20 Nastaju trajna oštećenja respiratornig sistema

>20 Iritacija oka, pojava pulmonalnog edema i respiratorna paraliza

10 000 Nastaje iritacija vlažne kože nakon nekoliko minuta od izlaganja gasu

Koža takođe može da reaguje na prisustvo iritirajućih materija, najčešće su to kiseline i baze,

49

organski rastvarači, površinski aktivne materije, dehidrirajući agensi, oksidaciona i redukciona sredstva. Direktan kontakt sa kožom uzrokuje pojavu dermatitisa. Prašina i staklena vlakna takođe mogu biti uzrok dermatitisa.

U ekstremnim slučajevima iritativne hemikalije na koži mogu imati korozivno delovanje – oštećuju kožu. Iritacija kože je reverzibilan proces, a korozija ireverzibilan. Kakav će biti vid iritacije kože zavisi od prirode hemikalje, koncentracije, dužine izloženosti i pH vrednosti i, u određenoj meri, individualnom osetljivošću. Tako, mineralne kiseline niže koncentracije su iritanti, a više koncentracije su korozivne.

Jake kiseline (sumporna i azotna kiselina) i alkalije na organizam deluju gotovo trenutno. Organo-kalajna jedinjenja i HF imaju odloženo delovanje. Posledice zavise od koncentracije i vremena izloženosti. Jak bol i lezije na koži se javljaju čak i nekoliko sati nakon ekspozicije. Inhalacija jakih kiselina dovodi do oštećenja gornjeg respiratornog trakta i plućnog edema.

Senzitizeri kod prvog kontakta sa organizmom ne proizvode bilo kakav vidljivi efekat. Nakon prvog kontakta razvija se odgovor imunološkog sistema organizma i nastaju specifična antitela. Senzitizacija se odigrava oko 10 dana nakon prvog kontakta. Drugi kontakt sa alergenom (senzitizerom) izaziva burnu alegijsku reakciju.

Toksične hemikalije koje izazivaju gušenje

Vazduh normalno sadrži 21% O2. Gušeće materije interferiraju sa mehanizmom usvajanja O2 u organizmu. Na primer, CO se vezuje za hemoglobin čime isključuje O2. Snižene koncentracije kiseonika u vazduhu imaju negativan efekat na organizam (tabela 2).

Tabela 2. Efekat smanjenja sadržaja kiseonika u vazduhu na ljudski organizam [30]

O2 koncentracija(%) Efekat 16–21 Bez vidljivog efekta 12–16 Pojačana respiracija, manji poremećaji koordinacije 10–12 Gubitak koncentracije 6–10 Gubitak svesti, smrt

Anoksija nastaje usled nedostatka kiseonika u organizmu. Reverzibilna anoksija nastaje usled povećanog prisustva drugih gasova, na primer CO2, CH4, H2, N2, He, atoksična anoksija, nastaje ometanjem procesa transporta kiseonika u organizmu u prisustvu biološki aktivnih supstanci: CO, HCN, nitriti, arsin, anilin, dimetilanilin, toluidin, nitrobenzen, H2S. Ove supstance mogu da dovedu do respiratorne paralize zbog nedostatka kiseonika u centralnom nervnom sistemu.

Anestetici i narkotici

Anestetički i narkotički efekat imaju supstance koje su hlorisani derivati ugljovodonika, hlorisani eteri, eteri, azotni oksidi, barbiturati i dr. Dejstvo se ispoljava depresijom centralnog


50 51

50

nervnog sistema. Minimalna koncentracija anestetika (MKA) koja dovodi do anestezije zavisi od liposolubilnosti anestetika. U sledećem nizu liposolubilnost opada, a MKA raste: methoxyflurane, halothane, isoflurane, enflurane, sevoflurane, aesflurane, azotni oksidi.

Sistemski otrovi

Sistemski otrovi se akumuliraju u organizmu u određenim organima: bubrezi, jetra, krv, kosti, nervni sistem. U ovu grupu spadaju: halogenovani ugljovodonici, metali, benzol, fenoli, CS2, CH4, n-heksan, tercijalni butil metil keton, organofosfati, tetraetil olovo i drugi.

Respiratorni fibrinogeni

Čestice suspendovane u vazduhu u zavisnosti od osobina (dimenzija) predstavljaju respiratorne fibrinogene. Čestice dimenzija od 0,5 do 7 mm su respirabilne i deponuju se u bronhijama i alveolama pluća. Ako se ove čestice (silikata, azbesta) ne izbace prirodnim putem, izazivaju mikrolezije i u plućima se fromira ožiljno tkivo. Ono redukuje elastičnost pluća i smanjuje efikasnost disanja. Ova bolest se zove pneumokonioza. Supstance koje izazivaju pneumokoniozu su vlaknasti silikati i azbest.

Kancerogene hemikalije

Kancerogene hemikalije izazivaju oboljenja tkiva u organizmu koje za posledicu imaju nekontrolisan rast ćelija. Kancerogeno oboljenje može biti posledica genetskih predispozicija ili uslova života (izloženosti kancerogenim hemikalijama). Neki od poznatih kancerogena su: vinil-hlorid – izaziva kancer jetre, mozga, pluća, limfnog sistema; čađ i katran izazivaju kancer kože, pluća, bešike; benzen izaziva kancer krvi (leukemiju); aflatoksini izazivaju kancer jetre; kadmijum izaziva kancer bubrega prostate, pluća; polihlorisani bifenili (PCB) izazivaju kancer kože i drugih organa.

6.3 Procena tokšic nošti

Toksičnost supstanci se može kvantifikovati. Za svaku toksičnu supstancu se određuje letalna doza ili LD50 i izražava meru akutne toksičnosti. To je količina supstance koja predstavlja jednokratnu oralnu dozu koja ubije 50 % ispitivane populacije. Ovi eksperimenti se izvode na miševima, pacovima i drugim esperimentalnim životinjama. Vrednost LD50 zavisi od pola, vrste i starosti opitnih životinja.

LC50 je letalna koncentracija (u vodi ili vazduhu) koja ubija 50 % ispitivane populacije. Koristi se kao mera inhalacione toksičnosti. Određuje se izlaganjem opitnih životinja atmosferi (vazduh ili voda) u kojoj je toksična supstanca u trajanju od 4 časa.

Tabela 3 daje prikaz upotrebu LD50 vrednosti za rangiranje toksičnosti supstanci.

51




LD50 inhalaciono

ppm za pacova

LD50 perkutano

g/kg za zeca


čoveka


2 Vrlo toksično

0,001-0,05 10-100 0,005-0,043 1 kašičica


4 Slabo toksično 0,5-5,0 1000-10 000 0,35-2,81 250 g


000 2,82-22,6 500 g












52 53

52

radnici mogu biti izloženi kraće vreme bez nepovoljnih efekata po zdravlje maksimalno 4 x u toku dana tako da je vremenski razmak 1 sat između maksimuma izloženosti.

3. Gornja TLV “ceiling TLV(C)” koncentracija koja nikako ne sme biti premašena tokom izlaganja radnika.

6.6 Koncentracije tokšic nih šupštanci u vazduhu radne šredine -UK

Higijenski standardi u Engleskoj definisani od strane “Health and Safety Executive (HSE) su označeni kao “Occupational Exposure Limits” (OELs).

OEL- “Occupational exposure limits” – maksimalna koncentracija štetne supstance u vazduhu tokom obavljanja neke profesije. Ima dve kategorije OEL vrednosti:

1. Maksimalna dozvoljena koncentracija u vazduhu radnog prostora za duži boravak.

2. Maksimalna dozvoljena koncentracija u vazduhu radnog prostora za kraći boravak

Izračunavaju se na bazi vremenskog proseka od 8 sati odnosno 15 minuta dnevnog izlaganja štetnoj supstanci.

Perkutana apsorpcija ili penetracija preko kože se najčešće odvija na oštećenim mestima. Neke hemikalije, kao što su anilin, fenol i pesticidi, prodiru i kroz neoštećenu kožu. Penetracija je posledica prosipanja na kožu ili izloženosti isparenjima.

Zbog kompleksnosti procene hemijskih smeša, države i organizacije su težile tome da se fokusiraju na pojedinačne hemijske supstance prilikom razvijanja strategija za sprečavanje izloženosti štetnih uticaja po zdravlje radnika prilikom upotrebe hemikalija na radnom mestu. Granične vrednosti izloženosti na radnom mestu (OEL) su standardi razvijeni kao smernice u cilju kontrole zdravstvenih rizika koje prilikom utvrđivanja kontrolnih mera koriste industrijski higijeničari za odlučivanje o bezbednim nivoima izloženosti raznim hemijskim i fizičkim agensima koji se mogu naći na radnom mestu. Razvijanje i primena OEL za pojedinačne hemikalije je primarn pristup. OEL je preporučena ili obavezna numerička granica za izloženost na radnom mestu. Ove granične vrednosti obično utvrđuju nivo prosečne vremenske izloženosti od koje se očekuje da spreči većinu efekata po zdravlje radnika izloženih određenoj hemikaliji tokom punog radnog vremena. Takođe, mogu postojati granice za kratkoročnu izloženost ili gornje granice koje nipokoju cenu ne bi trebalo prelaziti.

Različite države i organizacije koriste različite termine za opisivanje OEL. Jedan od najčešćih je prag granične vrednosti (TLV). TLV su preporučeni nivoi bez zakonske obaveze, a priprema ih Američka konferencijavladinih industrijskih higijeničara(ACGIH). Iako ne postoje obavezna ograničenja, neke od zemalja su ih usvojile i ozakonile u okviru svojih sistema. Na taj način TLV imaju širok domet kada su u pitanju granice izloženostina radnim mestima širom sveta. Drugi termini koji se koriste su dozvoljena granica izloženosti, preporučena granica izloženosti i maksimalnadozvoljena koncentracija (MAC). Baza podataka koja uključuje mnoge od

53

preporučenih ili obaveznih OEL širom sveta je dostupna u Nemačkoj.

OEL su takođe u mnogim slučajevima usmerene isključivo na jedan zdravstveni efekat, pre nego na holistički pristup hemikaliji i utvrđivanje njenih potencijalnih rizika. Samim tim, može postojati OEL za benzen i njegov potencijal da izazove leukemiju kod radnika– ali isti standard ne prepoznaje da je benzen visoko zapaljiv i da njime treba rukovati pažljivo kako bi se rizici tog efekta minimizirali. Na primer, država može usvojiti standard za olovo, koji uključuje granične vrednosti izloženosti na radnom mestu (OEL) za izloženost olovu, kao i zaštitne mere kako bi se osiguralo bezbedno rukovanje i korišćenje olova na radnom mestu. Takvi pojedinačni standardi su često na adekvatan način rešavali probleme sa jednom hemikalijom. Međutim, realna situacija je da postoji toliko hemikalija kojima radnici mogu biti izloženi da ovaj pristup supstanca-po-supstanca nikad neće moći da ih adekvatno zaštiti. Pored toga, tamo gde su vlade ili organizacije napravile liste preporučenih granica izloženosti na radnom mestu za nekoliko stotina hemikalija, postalo je jasno da su neophodna značajna sredstva da se te liste ažuriraju. Iz tog razloga mnoge od tih lista sadrže zastarele granične vrednosti izoženosti koje ne odražavaju poslednje podatke o hemikaliji, odnosno sadrže podatke o hemikaliji koja se više ne proizvodi ili se koristi toliko retko da je mali broj radnika njome izložen. U većini situacija ne postoji aktuelni sistem prioriteta za odabir hemikalija na koje treba obratiti pažnju, i tako visokorizične hemikalije i/ili one u širokoj primeni mogu ostati nezapažene. Dok uvek može postojati potreba da neke OEL tretiraju izloženost određenim opasnim materijama, jasno je da su neophodni alternativni pristupi koji mogu pokriti većinu hemikalija na radnom mestu [31].

6.7 Izrac unavanje izloz enošti hemikalijama u zatvorenom proštoru

Izloženost tokom radnog dana od 8 časova se može izračunati ako su poznate koncentracije supstanci u vazduhu radnog prostora.

Radni dan (h) Koncentracija u vazduhu (mg/m3)

8.00 - 10.30 0,16

10.30 - 10.45 0,00

10.45 - 12.45 0,07

12.45 - 13.30 0,00

13.30 - 15.30 0,42

15.30 - 15.45 0,00

15.45 - 17.15 0,21


54 55

54

𝑇𝑇𝑇𝑇𝑇𝑇 = 0,16 ∗ 2,5 + 0,07 ∗ 2 + 0,42 ∗ 2 + 0,21 ∗ 1,58 = 0,40 + 0,14 + 0,84 + 0,32

8= 0,21 𝑚𝑚𝑚𝑚/𝑚𝑚3

Ako je prisutno više supstanci u vazduhu radnog prostora, svaka pojedinačna supstanca u vazduhu utiče na organizam: nezavisno, aditivno, sinergistički ili antagonistički.

Kada se supstance ponašaju aditivno, koncentracija C1, C2, C3, TLVsmeše u vazduhu je data jednačinom:

𝐶𝐶1𝑇𝑇𝑇𝑇𝑇𝑇1

+ 𝐶𝐶2𝑇𝑇𝑇𝑇𝑇𝑇2

+ 𝐶𝐶3𝑇𝑇𝑇𝑇𝑇𝑇3

+ ⋯ = 1

PRIMER:

Vazduh sadrži:

200 ppm acetona (TLV = 750),

300 ppm sec-butyl acetate (TLV = 200) i

200 ppm of metil etil ketona (TLV = 200):

TLVsmeše = 200/750 + 300/200 + 200/200 = 0,26 + 1,5 + 1 = 2,76

Kada se supstance ponašaju nezavisno, TLV smeše se računa za svaku supstancu:

C1 /TLV1 = 1; C2 /TLV2 = 1; C3/TLV3 = 1

PRIMER:

Vazduh sadrži

0,10 mg/m3 olova (TLV 0,15 mg/m3) i

0,9 mg/m3 sumporne kiseline (TLV 1 mg/m3):

0,10/ 0,15 = 0,7 za olovo i 0,9 /1,0 = 0,9 za sumpornu kiselinu TLV nije premašena

55

6.8 Biološ ki indikatori izloz enošti

Izloženost hemikalijama se može dobiti i određivanjem njihovih koncentracija u dahu, telesnim tkivima i fluidima (urinu, krvi, kosi, noktima i td.). Prednost ovih merenja je što daju podatak o stvarnoj apsorpciji hemikalija u organizmu. Biološki indikatori izloženosti određenim hemikalijama predstavljaju najverovatniji nivo koncentracija u tkivima radnika koji je izložen TLV koncentracijama u vazduhu. Biološki indikatori izloženosti se proveravaju nakon radne nedelje od 5 dana po 8 sati.

Na primer, nakon rada radnika sa acetonom, proverava se sadržaj acetona u mokraći i maksimalna količina acetona je 50 mg/l. Pesticidi snižavaju nivo acetilholinseteraze indikator izloženosti je sniženje aktivnosti od 70 % u odnosu na bazni nivo acetilholinesteraze u individualnom organizmu. Rad sa anilinskim bojama menja sadržaj p–aminofenola u urinu i indikator biološke izloženosti je kreatinin na nivou od 50 mg/g. Kod radnika koji rade sa arsenom proverava se nivo arsena koji ne sme premašiti 35 μg/g As. Kod radnika koji dolaze u kontakt sa benzenom pojavljuje se S-Fenilmercapturična kiselina u urinu indikator biološke izloženosti je kreatinin na nivou od 25 mg/g.

6.9 Procena rizika od kancerogenih jedinjenja

Međunarodna agencija za ispitivanja kancera (IARC International Agency for Research on Cancer) se bavi ovim evaluacijama rizika od kancerogenih hemikalija i klasifikuje ove supstance u 4 grupe:

Grupa 1. Supstanca je kancerogena za ljude

Grupa 2A. Supstanca je najverovatnije kancerogena za ljude.

Grupa 2B. Supstanca je moguće kancerogena za ljude.

Grupa 3. Supstanca nije klasifikovana kao kancerogena za ljude

Grupa 4. Supstanca najverovatnije nije kancerogena za ljude

6.10 Kontrola rizika kod upotrebe hemikalija

U industriji, u različitim situacijama dolazi do izlaganja toksičnim efektima hemikalija. Do izlaganja hemikalijama može doći u procesima mešanja, obrade, grejanja, dispergovanja i drugih metoda procesiranja. Mere koje se preduzimaju su:

- obuka osoblja

- nadzor nad radom


56 57

56

- identifikacija hemikalija po imenu i broju

- odvojeno skladištenje nekompatibilnih supstanci (tabela 4)

Tabela 4. Način skladištenja hemikalija [32]

Zapaljive tečnosti

Oksidacione hemikalije

Organske kiseline

Neorganske kiseline Baze Reaktivne

hemikalije Vodeni rastvori Cijanidi

Zapaljive tečnosti X X

Oksidacione hemikalije X X

Organske kiseline X X X X X

Neorganske kiseline X X X X X

Baze X X

Reaktivne hemikalije X X X

Vodeni rastvori X X

Cijanidi X X X

- označavanje natpisima, etiketama, brojevima, bojama, posuda, cevi, transfer linija, ventila

- jasna nedvosmislena uputstva za rad

- odvojeno odlaganje otpada, praznih kesa, kontejnera, čvrstog otpada...

Strategija smanjenja rizika od toksičnih hemikalija zavisi od njihove prirode. Generalne mere koje se mogu preduzeti su:

1. Zamena toksičnih hemikalija manje toksičnim

2. Smanjenje količina

3. Kontrolisana manupilacija mašinama

56




Zapaljive tečnosti


Organske kiseline







Baze X X


Vodeni rastvori X X

Cijanidi X X X








56




Zapaljive tečnosti


Organske kiseline







Baze X X


Vodeni rastvori X X

Cijanidi X X X








57

4. Izmene procesa

6. Praćenje stanjaopreme i parametara procesa sprečavanje curenja

7. Segregacija - izdvajanje prostora izloženog toksičnim hemikalijama

8. Zaptivanje

9. Lokalno ventiliranje

10. Lične zaštitne mere

11. Lična higijena

6.11 Procena rizika tokom koriš c enja tokšic nih hemikalija

Procena rizika tokom korišćenja hemikalija podrazumeva sagledavanje svih aspekata koji podrazumevaju potpuno poznavanje samih jedinjenja, uslova rada, uslova tehnološkog procesa i svih koraka kod kojih osoblje dolazi u dodir sa toksičnim hemikalijama. Prevencija nepotrebnog izlaganja radnika toksičnim hemikalijama je obaveza poslodavca, ali i zaposleni su obavezni da se pridržavaju sigurnosnih mera. Pitanja na koja se tokom procene rizika mora odgovoriti su:

1. Koje su supstance prisutne i u kome obliku?

a) Supstance se donose na radno mesto (proveriti MSDS)

b) Supstance nastaju tokom radnog procesa

c) Sustance nastaju na kraju radnog procesa

2. Šta je opasno po zdravlje?

- da li ako se udiše, ili ako je u kontaktu sa sluznicama ili ako se unese

- da li je to količina, koristi li se hemikalija u g, kg ili tonama

- da li su to isparljive ili praškaste suspstance

3. Kako se koriste hemikalije?

- da li je potrebno mlevenje, kako se transportuju, čuvaju


58 59

58

4. Kakve štetne hemikalije mogu nastati?

5. Ko može biti izložen u kojoj meri i koliko dugo? Pored radnika uključiti i osoblje za održavanje higijene, čuvare i sve koji mogu biti izloženi.

6. Pod kojim oklonostima dolazi do izlaganja? Da li će toksične supstance biti udisane ili unesene u organizam kontaminacijom prstiju ili odeće? Da li je apsorpcija perkutana? Da li se može predvideti slučajno ispuštanje i prosipanje toksičnih hemikalija? Zabeležiti i broj ljudi koji manipulišu toksičnim hemikalijama i broj koji bi bio izložen tokom nepravilnog postupanja ili prosipanja hemikalija.

7. Proceniti verovatnoću da će se izlaganje toksičnim temikalijama desiti. Proveriti koje se mere predostrožnosti sprovode i u kojoj meri.

8. Koje mere predostrožnosti treba preduzeti?

Prevencija izlaganja treba da bude prioritet i može se ostvariti na više načina:

1. Menjanjem procesa rada u cilju eliminisanja kritičnih operacija koje mogu dovesti do izlaganja toksičnim hemikalijama.

2. Modifikacijom tehnološkog procesa u cilju smanjenja sadržaja toksičnih koprodukata kao otpadnih materija.

3. Zamenom opasnih supstanci manje opasnim ili supstancama koje predstavljaju manji rizik.

6.12 Mere kontrole kod izlaganja kancerogenim jedinjenjima

Za kancerogene materije postoje posebne, posebno stroge mere kontrole izloženosti.

1. Maksimalno zatvaranje procesa i sistema rukovanja

2. Korišćenje procesa koji minimalno generišu prašinu, pare, dim, uz minimum curenja i prosipanja

3. Ograničiti količinu toksičnih hemikalija na radnom mestu

4. Koristiti minimalan broj ljudi koji bi bio izložen toksičnim hemikalijama

5. Zabraniti jelo, piće i pušenje u zoni moguće kontaminacije

6. Obezbediti higijenske mere redovnog pranja postrojenja, podova i zidova

59

7. Obeležiti znacima upozorenja i opasnosti prostor koji bi mogao biti izložen toksičnim hemikalijama

8. Obezbediti čuvanje, manipulisanje i odlaganje hemikalija na sigurno mesto, u zatvorenim i obeleženim kontejnerima.

6.13 Curenje tokšic nih hemikalija

U slučaju curenja toksičnih hemikalija treba imati pripremljene:

Procedure postupanja u VANREDNIM situacijama Mesto za sigurno odlaganje toksične supstance Dovoljno lične zaštitne opreme da bi se što brže i efikasnije delovalo kod saniranja

nastale situacije Udaljiti osoblje (slučajne prolaznike i znatiželjne komšije) koje nije zaduženo za

hitne slučajeve U slučaju kancerogenih supstanci, informisati osoblje koje je moglo biti izloženo,

o tome šta se desilo i šta su moguće posledice.

Održavanje, ispitivanje i testiranje kontrolnih mera za sprečavanje i minimiziranje izlaganja toksičnim hemikalijama

POSLODAVAC ima obavezu da sprovodi mere kontrole prevencije izlaganja

Praćenje ekspozicije radnika Monitoring vazduha radnog mesta Biološki monitoring (pre, posle i za vreme smene u tkivima) Praćenje zdravstvenog stanja radnika, naročito ako se radnici u toku posla izlažu

sledećim toksičnim supstancama: vinil-hlorid monomer, nitro i amino derivati benzena, K i Na hromat i bihromat, CS2, CCl4, Trihloretilen

Takođe, poslodavac ima obavezu da informiše radnike o: - rizicima vezanim za obavljanje posla, - merama koje moraju biti preduzete, - rezultatima monitoringa i - rezultatima zdravstvenih pregleda (anonimni).


60 61

60

7. ZAPALJIVE HEMIKALIJE

Proces transformacije hemijske energije goriva u toplotnu energiju u prisustvu kiseonika naziva se sagorevanje. Sagorevanje je kompleksna sekvenca egzotermnih reakcija praćena oslobađanjem toplote, svetlosti i plamena. Proizvodi koji se oslobađaju tokom reakcije kompletnog sagorevanja su sastavljeni od istih elemenata koji se pojavljuju u gorivu i oksidantu.

CH4 + 2O2 → CO2 + 2H2O

Opšta stehiometrijska reakcija sagorevanja ugljovodonika je:

CxHy + (x+ y4)O2 → xCO2 + (y2)H2O

Nekompletnim sagorevanjem, kada nema dovoljno kiseonika za potpuno sagorevanje goriva, dolazi do nastanka: CO2, H2O, CO, ugljenika (čađ i pepeo) azotnih oksida i drugih komponenti (slika 30).

Slika 30. Proizvodi sagorevanja

7.1 Ošobine zapaljivih hemikalija

Zapaljive hemikalije se lako pale. Sagorevanjem nastaje velika količina toplote. Kod nekih hemikalija se oslobađa i do deset puta veća količina toplote nego kod sagorevanja drveta. Vatra se lako širi (oticanjem zapaljene tečnosti, vatrenom loptom, radijacijom toplote ili termalnim podizanjem vrelog vazduha). Oblak isparenja, kao i para nastala ključanjem tečnosti (zatvorene posude zapaljivih hemikalija mogu da eksplodiraju kao posledica povećanja pritiska), mogu biti

61

eksplozivni. Postoji i zdravstveni rizik zbog toksičnih proizvoda sagorevanja. Materije koje mogu da sagorevaju mogu biti u sva tri agregatna stanja. Neke hemikalije su podložne spontanom zapaljenju. Zapaljive materije se dele na:

Lako zapaljive: za njihovo paljenje je dovoljan izvor paljenja male energije i nije neophodno da se materija nalazi na povišenoj temperaturi. To su svi gorivi gasovi (H2, NH3, CO, propan, prirodan gas, etan). Zapaljive tečnosti se dele u 3 grupe:

- I grupa (lako zapaljive) – aceton, kerozin • IA sa tačkom paljenja (TP) < 23 oC i tačkom ključanja (TKlj)< 38 oC • IB TP < 23 oC, TKlj > 38 oC • IC TP 23-38 oC

- II grupa TP 38-60 oC – benzol, toluol, etanol - III grupa TP 60-100 oC – špiritus, terpentin, solvent nafta Umereno zapaljive – mogu da sagorevaju ako su izložene dejstvu snažnog izvora

paljenja koji može prethodno da zagreje materijal do temperature paljenja. Teško zapaljive – one materije koje gore samo u prisustvu nosioca sagorevanja, ako se

oni uklone prestaje gorenje.

Za svaku supstancu postoji donja granica zapaljivosti (mg/m3) ispod koje je smeša siromašna da bi se upalila, i gornja granica zapaljivosti iznad koje je smeša suviše bogata da bi došlo do paljenja.

Gasovi i tečnosti koji su zapaljivi posebno su opasni zbog lakoće sa kojom sa vazduhom obrazuju zapaljive smeše. Granice zapaljivosti zavise od TP. Granice zapaljivosti se šire kada temperatura raste. Rizik od paljenja je veći kada je opseg zapaljivosti širi. Podatak napon pare govori o tome kako lako supstanca isparava proizvodeći zapaljive pare. Tačka ključanja daje prvi podatak o isparljivosti supstance.

Tačka paljenja predstavlja minimalnu temperaturu na kojoj smeša para i vazduha može da se zapali. Nije primenjiva na gasove. Da bi se zapalile, čvrste supstance se moraju zagrejati. Tada nastaju pare koje se mogu zapaliti izvorom paljenja. Da bi se gorenje nastavilo supstanca se mora zagrejati iznad TP do tačke gorenja. Jako zapaljive supstance imaju TP nižu od ambijentalne. Po Pravilniku za fizičko-hemijske osobine pesticida minimalna vrednost TP za tečne formulacije pesticida je 23 oC. Supstanca može da se zapali na temperaturi nižoj od TP ako je:

u obliku magle, adsobovana na poroznom nosaču velike površine kontaminirana malom količinom isparljivije i zapaljivije supstance

Povećanjem površine (sitnije čestice) zapaljive čvrste supstance povećeva se zapaljivost. Čestice manje od 10 mm plutaju u vazduhu sporo se taložeći. Da bi se zapalila smeša čestica i


62 63

62

vazduha treba da bude postignuta odgovarajuća koncentracija. Eksplozije prašine oslobađaju enormne kolčine energije. Primarna eksplozija uključuje manju količinu materijala. Sekundarne i jače eksplozije nastaju nakon sabijanja materijala primarnom eksplozijom. Na površini čestica može da dođe do apsorpcije kiseonika, zatim, grejanjem do razvijanja zapaljivog gasa ili para koje su zajedno predispozicija za paljenje. Prisustvo vlage smanjuje mogućnost zapaljenja (dovodi do aglomeracije). Veći udeo čestica smanjuje verovatnoću zapaljenja.

7.2 Izvori paljenja

Gorenje počinje kada se materijalu dovede određena količina energije koja podigne temperaturu materijala do temperature zapaljenja. Izvori mogu biti:

- otvoreni plamen (plamenik, šibica), - varnica (električna, upaljač, trenje), - vrele površine (radijator, grejalica, rerna, cigareta), - motori (dizel zbog vrelih izduvnih gasova i sistema varnica za paljenja), - elektrostatičko praženjenje i - munje, sprečava se postavljanjem uzemljenja.

Materijal na temperaturi višoj od tačke zapaljenja će se spontano zapaliti u kontaktu sa određenom proporcijom vazduha. Teže se pali smeša prah/vazduh, nego para/vazduh. Na određenoj temperaturi neke supstance su eksplozivne i bez prisustva vazduha.

Neke materije koje se smatraju stabilnim na običnim temperaturama se mogu spontano upaliti. Spontano se upale najčešće velike termički izolovane mase materijala nakon produženog vremena skladištenja. Paljenje je posledica auto-oksidativnih procesa tokom kojih se oslobađa toplota koju velika masa ne može da otpusti.

Piroforne hemikalije su veoma reaktivne materije i u kontaktu sa vazduhom (ili vodom) burno reaguju. To su: alkalni metali, fosfor, fosfidi, hidridi, silani, karbidi u prisustvu vode oslobađa se zapaljivi acetilen

7.3 Mere prevencije poz ara

Prvi korak kod prevencije požara je definisanje precizne strategije rukovanja zapaljivim materijama. U okviru strategije:

Smanjiti rizik od vatre/eksplozije izborom:

manje isparljivih hemikalija,

63

niže radne temperature,

inertne atmosfere,

opreme koja sprečava curenje zapaljivih supstanci,

kontrolisanjem varničenja u pogonu,

odgovarajućih sistemskih procedura koje obezbeđuju zaštitu.

Odgovarajućim rasporedom, konstrukcionim materijalima, ventilacijom, opremom za gašenje, smanjiti efekte potencijalnog požara.

Obezbediti puteve evakuacije osoblja.

Teorijski posmatrano, ako jedan od tri elementa potrebnih za vatru nedostaje, vatre neće ni biti.

Ipak u praksi, ako se zapaljivi gasovi ili pare pomešaju sa vazduhom u zapaljivom odnosu, velika je verovatnoća da će doći do paljenja ili eksplozije, zbog toga što je teško ukloniti svaki potencijalni izvor varnice.

Za pouzdanu kontrolu zapaljivih materijala, uključujući i zapaljivi prah, potrebno je ukloniti dva elementa potrebna za vatru. Ovo podrazumeva sprečavanje stvaranja zapaljive mešavine i uklanjanje izvora paljenja.

7.4 Sigurnošne mere tokom rada ša zapaljivim hemikalijama

Zameniti zapaljive/isparaljive sa manje zapaljivim/isparljvim materijama (viša TP, i tačka zapaljenja, niži napon pare);

Smanjiti količine sa kojima se radi;

Ventiliranjem, hlađenjem, uvođenjem inertne atmosfere, obezbediti da su koncentracije smeša ispod donje granice zapaljivosti (LEL);

Praviti pregrade koje će sprečiti da zapaljiva materija širi;

Eliminisati izvore varnica;

Eliminisati statički elektricitet;

Razmotriti mogućnosti uvođenja inertne atmosfere, sigurnosnih ventila za odvođenje


64 65

64

pritiska;

Proveravati nivo kiseonika i inertnog medijuma;

Primeniti zoniranje elektičnih instalacija;

Obezbediti sprečavanje uvođenja drugih izvora paljenja;

Znaci upozorenja i zabrane pušenja;

Odvojeno čuvanje zapaljvih i oksidacionih hemikalija;

Dizajnirati postrojenje tako da se spreči domino efekat širenja vatre/eksplozije;

Odvojiti prazne i pune kontejnere;

Periodično proveriti ispravnost postrojenja;

Ugraditi detektore dima i alarme;

Obezbediti adekvatan sistem gašenja požara;

Sanirati slučajna curenja odmah;

Obučiti osoblje i vežbati postupke evakuacije u kritičnim situacijama;

Imati u vidu da zapaljene hemikalije mogu biti toksične i gušljive.

7.5 Gaš enje poz ara

Prvi korak je detekcija koja može biti izvedena na više načina:

Osoblje, radnici, čuvari, spremačice, komšije, prolaznici

Detektor povećanja temperature

Detektor dima na bazi presecanja snopa svetlosti

Detekcija plamena UV i IR detektori

7.6 Klašifikacija vatre

Osnovne klase vatre prema vrsti zapaljvih materija:

65

A klasa – gori čvrsti organski materijal uz formiranje užarenih ugaraka;

B klasa – gori tečnost koja se ne meša sa vodom;

C klasa – gori gas;

D klasa – gori metal, magnezijum, aluminijum, natrijum....

E klasa – požari na električnim instalacijama.

7.7 Medijumi za gaš enje poz ara

Voda se koristi za vatru A klase, kada gori papir, drvo, tekstil... Voda se aplicira mlaznicom ili sprejom. Takođe se za gašenje vatre A klase mogu koristiti pena (slika 31) i prah (slika 32).

Vatra klase B se gasi pomoću CO2 (slika 33) ili penom. Najčešće zapaljene tečnosti plivaju na vodi, pa je vodena mlaznica neodgovarajuća za gašenje, ali vodeni sprej može da ima efekat. Voda se takođe koristi za hlađenje opreme izložene vrelini vatre.

Prah za gašenje je efikasan kod gašenja zapaljenih tečnosti i vatre uzrokovane električnim instalacijama.

Pena za gašenje požara je napravljena od vode i koncentrata za penu. Pomešani, daju penu 6 – 100 puta veće zapremine čime se smanjuje specifična masa vode i pena, plivajući po površini zapaljene tečnosti, gasi vatru.

Slika 31. Protivpožarni aparat za gašenje penom

Slika 32. Protivpožarni aparat za gašenje prahom

Slika 33. Protivpožarni aparat za gasenje ugljen-dioksidom

7.8 Ošnovni koraci za procenu rizika od poz ara

Procena rizika od požara podrazumeva:


66 67

66

1. Identifikovati opasnosti

-izvore paljenja,

-vrstu gorive materije,

-rizične radne procese.

2. Identifikovati radna mesta povećane požarne opasnosti

3. Proceniti rizik:

- Adekvatnost primenjenih mera zaštite od požara;

- Kontrolu izvora zapaljivosti;

- Kontrolu gorive materije;

- Da li postoji sistem detekcije/uzbunjivanja u slučaju požara;

- Da li postoji plan evakuacije;

- Da li postoje sredstva za gašenje;

- Upravljanje i testiranje preventivnih mera i

- Obuka u slučaju požara za sve zaposlene. Primeniti bilo koju navedenu meru u slučaju potrebe.

4. Dokumentovati nađeno i preduzeti akciju

- Pripremiti plan za delovanje u slučaju požara

- Informisati i obučiti osoblje za primenu preventivnih mera u slučaju požara

Procenu preispitivati povremeno i revidirati procedure u slučaju nastanka bilo kakvih promene.

8. REAKTIVNE HEMIKALIJE

Reaktivne hemikalije mogu biti u obliku čvrstih materijala, kao što su granule i praškaste supstance ili u obliku tečnosti. Ove hemikalije mogu reagovati sa vazduhom, vodom ili drugim hemikalijama. Reaktivna hemijska jedinjenja po pravilu imaju veliku brzinu

67

reagovanja. Kada je brzina reakcije velika, oslobađa se i velika toplotna energija. Ponekad se uz oslobađanje toplote, oslobađa i zvuk i svetlost. Reaktivne hemikalije mogu biti osetljive na udar, toplotu ili trenje i izlaganje bilo kojem od ovih izvora. može dovesti do požara ili eksplozije. Nusproizvodi koji se oslobađaju prilikom reakcije ovih hemikalija mogu biti otrovni, korozivni ili zapaljivi, što ih čini još opasnijim.

Neke hemikalije u kontaktu sa vodom burno reguju i generišu zapaljive toksične gasove. To su uglavnom jedinjenja sa hlorom kao i hidridi nekih metala (tabela 5).

Tabela 5. Hemikalije koje burno reaguju sa vodom

Hemijsko ime Hemijska formula Reakcija sa vodom Acetil-hlorid CH3COCl Burno se raspada na HCl i

CH3COOH Aluminijum-bromid AlBr3 Burna hidroliza Aluminijum-hlorid AlCl3 Burno raspadnje, oslobađa

se HCl gas Bor-tribromid BBr3 Burna ili eksplozivna

reakcija Kalcijum-karbid Ca3C2 Oslobađa se eksplozivni gas,

acetilen Hlorotrimetil-silan (CH3)3SiCl Burna reakcija Hlorosulfonska kiselina ClSO3H Visoko egzotermna burna

reakcija Dihlorodimetil-silan (CH3)2SiCl2 Burna reakcija Oksalil-hlorid C2Cl2O2 Burna reakcija, dobija se

HCl Fosfor-pentahlorid PCl5 Burna reakcija Fosfor-trihlorid PCl3 Burna reakcija, oslobađa se

plamen i difosfan Silikon-tetrahlorid SiCl4 Burna reakcija, dobija se

silicijumska kiselina Kalcijum- hidrid CaH2 Oslobađa se vodonik Litijum-hidrid LiH Burno raspadanje Kalijum-hidrid KH Oslobađa se vodonik Natrijum-hidrid NaH Eksplozivna reakcija

Rukovanje hemikalijama osetljivim na vlagu. Skladištenje ovih hemikalija treba da bude takvo da spreči slučajan kontakt sa vodom (krov održavan i proveravan). Supstance treba čuvati u pokrivenom skladištu, ne skladištiti ih direktno na zemlji i udaljiti ih od rasprskivača, tuševa, kondenzacionih i vodenih instalacija. Hemikalije koje su osetljive na vlagu drže se udaljeno od vodovoda i slivnika, i skladište u inertnoj atmosferi. Treba ih odvojiti od ostalih zapaljivih hemikalija, rastvarača ili goriva i skladištiti u malim količinama. Višak hemikalija nikada se ne vraca u originalnu posudu, jer se tako mogu uneti i male količine nečistoca, koje mogu izazvati požar ili eksploziju. Tokom rada sa ovakvim jedinjenjima nužno je koristiti ličnu zaštitnu opremu:


68 69

68

Zaštitne naočare (zaštitne naočare kada se koriste male količine ili zaštitne naočare sa štitnikom za lice kada se koriste velike količine ili kada postoji potencijal za prskanje);

Rukavice. Rukavice od lateksa ili nitrila za jednokratnu upotrebu pružaju adekvatnu zaštitu od slučajnog dodira sa malim količinama vecine laboratorijskih hemikalija. Laboratorijski radnici treba da koriste Material Safety Data Sheet (MSDS) za savet o hemijski otpornim rukavicama, u situacijama kada se očekuje direktan ili dugotrajan kontakt sa opasnim hemikalijama;

Laboratorijski mantil, zatvorene cipele i zaštitna odeća; Ako postoji mogucnost kontakta sa kožom, treba nositi dodatnu zaštitnu odecu.

Mnoge hemikalije osetljive na vodu, u reakciji sa njom oslobađaju vodonik. Kako bi se sprečilo stvaranje zapaljivih gasova, preporučuje se upotreba digestora. Stanica za ispiranje očiju i sigurnosni tuš moraju biti dostupni pri radu sa hemikalijama osetljivim na vodu. Sav materijal kontaminiran hemikalijama osetljivim na vodu tretira se kao opasan otpad.

9. OKSIDACIONE HEMIKALIJE

Oksidacione hemikalije su supstance koje u svom sastavu imaju kiseonik koji se lako oslobađa ili imaju sposobnost da prime elektrone i da se redukuju. Proces oksidacija doslovno znači pretvaranje neke supstance u oksid. Sa razvojem hemije, termin oksidacija dobija šire značenje. Danas je oksidacija bilo koji proces u kojem dolazi do oslobađanja elektrona. U ovim procesima kiseonik i ne mora da učestvuje.

Oksidacione hemikalije burno reaguju sa organskim materijama, posebno sa zapaljivim i redukcionim supstancama. Tokom njihovog kontakta postoji opasnost od požara i eksplozije.

U grupu opasnih oksidacionih hemikalija spadaju: hlorati, perhlorati, bromati, perbromati, jodati, perjodati, permanganati, hipohloriti, organski i neorganski peroksidi, nitrati, različiti oksidi, persulfati, hromati, dihromati i drugi. Tečne supstance iz ove grupe su: brom, vodonik peroksid, azotna kiselina, perhlorna kiselina, hromna kiselina i druge. Najopasniji čvrsti oksidacioni agensi su hlorati, perhlorati, permangani i peroksidi. Ovi agensi moraju biti posebno zašticeni od zagađenja organskim materijama. Neki od njih, u mešavini sa organskom materijom, u prisustvu vode mogu biti samozapaljivi.

Postoje četiri klase oksidacionih supstanci:

Klasa 1: Blago povecavaju brzinu sagorevanja zapaljivih materijala ne izazvajući spontano paljenje kada dođu u kontakt sa njima (aluminijum-nitrat, amonijum- persulfat, bariujm-peroksid, vodonik-peroksid (8% do 27.5% rastvor), magnezijum- nitrat, azotna kiselina (40% koncentracija ili manje), perhlorna kiselina (manje od 50%), kalijum-dihromat, kalijum-nitrat, srebro-nitrat…)

Klasa 2: Umereno povecavaju brzinu sagorevanja zapaljivih materijala. Mogu izazvati spontano paljenje u kontaktu sa zapaljivim materijalom (kalcijum-hlorat, kalciujum-hipohlorit (50% ili manje), hromna kiselina, vodonik-peroksid (27.5 do 52%),

69

magneziujm-perhlorat, azotna kiselina (koncentracija veća od 40% ali manja od 86%), kalijum-permanganat, natrijum-permanganat…)

Klasa 3: Ozbiljno povecavaju brzinu sagorevanja zapaljivih materijala. Ako su kontaminirani zapaljivim materijalom ili ako su izloženi dovoljnoj toploti (amonijum-dihromat, vodonik-peroksid (52 do 91%), azotna kiselina (koncentracija veća od 86%), perhlorna kiselina (60 do 72%), kalijum-bromat, kalijum-hlorat…) izazvaće trajnu i snažnu razgradnju

Klasa 4: Mogu eksplodirati kada dođu u kontakt sa određenim zagađivačima. Mogu eksplodirati ako su izloženi toploti, udarcima ili trenju. Povecanjem brzine sagorevanja zapaljivih materija, moguće je izazvati spontano zapaljenje (amonijum- perhlorat (veličina čestica veća od 15 mikrona), amonijum-permanganat, vodonik- peroksid (veća koncentracija od 91%), perhlorna kiselina (veća koncentracija od 72.5%), tetranitrometan).

Bezbedno rukovanje oksidacionim hemikalijama. Za proces ili eksperiment treba uzimati minimalnu potrebnu količinu, a materijal odvojiti od drugih hemikalija, redukujućih materija, papira, tekstila i ostalih materija niske tačke paljenja. Potrebno ih je koristiti u razblaženom obliku, odvojeno od potencijalnih izvora paljenja, uz obaveznu upotrebu lične zaštitne opreme. Opasnost od oksidacije raste sa isparljivošću supstanci ili kada su u obliku aerosola ili praha. Tečni O2 i različite koncentracije kiselina (azotne, sumporne, perhlorne, hromne) snažni su oksidujući agensi. Upotreba perhlorne kiseline i perhlorata dovodi do eksplozija i treba ih izbegavati uvek kada je to moguće.

10. EKSPLOZIVNE HEMIKALIJE

Eksplozivne supstance su čiste supstance ili smeše koje se razlažu prilikom udara, visoke temperature ili drugog inicijalnog faktora, oslobađajući veliku količinu toplote i gasove čija zapremina je mnogo veća od početne zapremine. Reakcija razlaganja najčešće se odvija velikom brzinom, pri čemu se stvara udarni talas koji se kreće brzinom većom od brzine zvuka. Ovo razlaganje se manifestuje glasnim zvukom i naziva se eksplozija (detonacija). U klasu eksploziva spadaju:

1) eksplozivne supstance i smeše,

2) eksplozivni proizvodi, osim uređaja koji sadrže eksplozivne supstance ili smeše u takvoj količini ili takvih svojstava da njihovo nenamerno ili slučajno paljenje ili aktiviranje ne može imati nikakve efekte van samog uređaja, kao što su izbacivanje projektila, pojava vatre, dima, toplote ili buke

3) supstance, smeše i proizvodi koji nisu pomenuti u tač. 1) i 2), čija je svrha da daju eksplozivne ili pirotehničke efekte.

Definicije koje se odnose na klasu eksploziva:

Eksplozivna supstanca ili smeša je čvrsta ili tečna supstanca ili smeša koja ima svojstvo da sama posebi može dovesti do hemijske reakcije pri kojoj dolazi do oslobađanja gasa takve


70 71

70

temperature, pritiska i brzine da može prouzrokovati štetu u okolini. Pirotehničke supstance spadaju u ovu klasu i kada ne oslobađaju gasove.

Pirotehnička supstanca ili smeša je supstanca ili smeša čija je svrha da izazove toplotni, svetlosn iili zvučni efekat ili da proizvede gas, dim ili njihovu kombinaciju kao rezultat nedetonirajuće egzotermne hemijske reakcije.

Nestabilan eksploziv je eksplozivna supstanca ili smeša koja je termički nestabilna i/ili isuviše osetljiva pri uobičajenom načinu rukovanja, transporta i korišćenja.

Eksplozivni proizvod je proizvod koji sadrži jednu ili više eksplozivnih supstanci ili smeša.

Pirotehnički proizvod je proizvod koji sadrži jednu ili više pirotehničkih supstanci ili smeša.

Namenski eksploziv je supstanca, smeša ili proizvod čija je svrha da izazove eksplozivne ili pirotehničke efekte.

Tabela 6. Primer eksplozivnih supstanci

Grupa jedinjenja

Primeri

azidi organski azidi i azidi teških metala, Pb(N3)2, AgN3

diazo jedinjenja CH2N2

azotni halogenidi azot- trihlorid, azot- trijodid

acetilidi soli teških metala, CuC2, PbC2, HgC2

alkil nitrati nitroglicerol, nitroceluloza

peroksidi i vodonik- peroksid

Peroksidi preodnih metala; Vodonik -peroksid u visokim koncentracijama (> 30 %), može graditi eksplozivne smeše sa organskim supstancama, može eksplozivno da se razlaže u prisustvu soli preodnih metala; Suvi organski peroksidi: benzoil-peroksid i cikloheksanon-peroksid su eksplozivni

pikrati i pikrinska kiselina

pikrati Zn, Pb, Cu, Hg itd.

fulminati živa(II) fulminat, srebro-fulminat (AgCNO)

hloriti Hg(ClO2)2, AgClO2

Kada se radi sa eksplozivnim supstancama, uvek je potrebno raditi sa veoma malim količinama i preduzeti sve potrebne mere bezbednosti.

71

11. GASOVI POD PRITISKOM

Gasovi pod pritiskom su gasovi ili smeše gasova u posudama pod pritiskom koji je jednak ili viši od 200 kPa, ili gasovi ili smeše gasova koji su tečni ili tečni i rashlađeni. Gasovi pod pritiskom obuhvataju komprimovane gasove, tečne gasove, rastvorene gasove i rashlađene tečne gasove. Gasovi se klasifikuju, na osnovu svog fizičkog stanja u trenutku pakovanja, u jednu od četiri grupe u skladu sa tabelom 7.

Tabela 7. Kriterijumi za gasove pod pritiskom

Grupe Kriterijumi Komprimovani gas

Gas koji je u potpunosti gasovit na -50°C, uključujući i sve gasove sa kritičnom temperaturom ≤ -50° C kada je upakovan pod pritiskom.

Tečni gas Gas koji je delimično u tečnom stanju na temperaturi iznad -50° C kada je upakovan pod pritiskom. Razlikuju se: tečni gas pod visokim pritiskom: gas sa kritičnom temperaturom između -50° C i +65° C i tečni gas pod niskim pritiskom: gas sa kritičnom temperaturom iznad + 65°C.

Rashlađeni tečni gas

Gas koji postaje delimično tečan usled niske temperature kada je upakovan.

Rastvoreni gas Gas koji je rastvoren u tečnom rastvaraču kada je upakovan pod pritiskom.

Gasovi pod pritiskom se najčešće skladište u čeličnim bocama. Komprimovani gasovi, u zavisnosti od vrste, imaju široku upotrebu. Iako je konstrukcija boca takva da obezbeđuje sigurnost na radu, potrebno je poznavati osobine gasova koji se koriste. Posebna pažnja mora biti posvećena transportu, skladištenju i odlaganju ovih boca. Komprimovani gasovi su često opasniji od istih gasova u nekomprimovanom stanju. Velika energija komprimovanog gasa i niska tačka ključanja predstavljaju opasnost od zapaljenja para. Curenje nekih gasova se ne može lako detektovati po mirisu, pa zato oni predstavljaju opasnost. Boce sa komprimovanim gasovima su teške i kabaste. Ako boce nisu fiksirane, mogu da padnu, procure ili da povrede operatera. Ako se desi da ventil na boci popusti, tada nastaje naglo ispuštanje gasa pod visokim pritiskom i boca se nekontrolisano vrti. Naglim otvaranjem ventila na boci pod pritiskom može doći do šikljanja gasa i povrede operatera. Opasna situacija nastaje i kada se komprimovani vazduh koristi za čišćenje delova mašina, jer može doći do povrede letećim delovima podignutim u vazduh jakim mlazom vazduha. Tečni gas butan ili propan reaguju na grejanje boce i pritisak u boci se povećava. Boce su najčešće opremljene sigurnosnim ventilima. Naglim pražnjenjem sadržaja boce, dolazi do spoljnog zamrzavanja boce i mogućih ledenih opekotina. Mere opreza treba da budu navedene na bocama koje sadrže toksične, korozivne i zapaljive gasove. Većina gasova je gušća od vazduha, izuzev helijuma, acetilena, amonijaka, vodonika i metana. Ipak, kada naglo napuste bocu, hladniji su i zbog toga padaju naniže. Vodonik i acetilen se nakupljaju na višim nivoima, i ako prostorija nije ventilirana, mogu dostići granicu zapaljivosti. Gušći gasovi se sakupljaju na nižim nivoima i mogu da difunduju do udaljenih delova objekta i udaljenog izvora paljenja. Da bi se sprečila slučajna zamena nezapaljivih i zapaljivih gasova, ventili na boci su obrnuti (levi navoj) na zapaljivim, a normalni (desni navoj) na nezapaljivim bocama. Naziv gasa je na etiketi na ramenu boce. Boja boce takođe ukazuje na

72

određeni gas (slika 34).

Slika 34. Kodovi boja boce za gasove

11.1 Opš te mere opreza kod rukovanja komprimovanim gašovima

Skladištenje – Prilikom skladištenja boce treba grupisati u skladu sa stepenom opasnosti. Skladište treba da bude provetravano i udaljeno od objekata, te zaštićeno od vremenskih uslova. Treba da bude udaljeno do izvora toplote i paljenja. U radnom prostoru drže se samo boce koje se i koriste. Zaštita osoblja u slučaju eksplozije moguća je samo ako su boce smeštene u poseban odeljak. Obezbediti izlaze za hitne slučajeve. Imati u vidu da se gušći gasovi mogu nakupljati u odvodima, podrumima, otvoru lifta. Obezbediti vatrootpornu barijeru-pregradu za odvajanje boca sa gasovima. Zaštiti ih od mehaničkih oštećenja. Sve boce treba da budu propisno obeležene. Skladištiti pune i prazne boce odvojeno. Rotirati boce (prva unutra-prva napolje). Ograničiti pristup na ovlašćene osobe. Staviti znake upozorenja (zabranjeno pušenje itd.). Upoznati osoblje sa načinom korišćenja regulatora pritiska. Kod otvaranja ili zatvaranja ventila koji su na ključ nije dozvoljeno koristiti preveliku polugu ili preveliku silu (čekić) za otvaranje ili zatvaranje. Regulator pritiska treba da bude u potpunosti zatvoren tokom otvaranja ventila na boci. Kada je ventil na boci otvoren manometar pokazuje pritisak u boci. Tada se otvara regulator pritiska i podešava na željeni pritisak. Kada boca nije u upotrebi ventil na boci mora biti zatvoren. Kada se boca spoji, ventil na boci se otvara, a regulator pritiska se ostavi zatvoren, a manometar i svi spojevi se provere sapunicom. Regulacione ventile za kiseonik koristiti samo za tu svrhu, sprečiti kontaminaciju uljem ili mastima. Boce koje nisu jasno označene ne treba koristiti. Za cevovod koristiti adekvatne materijale. Fleksibilne cevi osigurati od mehaničkog oštećenja. Nikada ne koristiti gumene ili plastične cevi za vođenje toksičnih gasova. Za vođenje acetilena nije dozvoljeno koristiti bakarne cevi. Naglo ispuštanje ugljendioksida može dovesti do začepljenja čvrstim CO2. Testirati ispravnost boca u redovnim intervalima (atest). Nositi zaštitnu opremu i odeću.

Korišćenje - Prenositi boce u specijalno dizajniranim kolicima uz upotrebu zaštitne opreme,


72 73

72

određeni gas (slika 34).

Slika 34. Kodovi boja boce za gasove

11.1 Opš te mere opreza kod rukovanja komprimovanim gašovima

Skladištenje – Prilikom skladištenja boce treba grupisati u skladu sa stepenom opasnosti. Skladište treba da bude provetravano i udaljeno od objekata, te zaštićeno od vremenskih uslova. Treba da bude udaljeno do izvora toplote i paljenja. U radnom prostoru drže se samo boce koje se i koriste. Zaštita osoblja u slučaju eksplozije moguća je samo ako su boce smeštene u poseban odeljak. Obezbediti izlaze za hitne slučajeve. Imati u vidu da se gušći gasovi mogu nakupljati u odvodima, podrumima, otvoru lifta. Obezbediti vatrootpornu barijeru-pregradu za odvajanje boca sa gasovima. Zaštiti ih od mehaničkih oštećenja. Sve boce treba da budu propisno obeležene. Skladištiti pune i prazne boce odvojeno. Rotirati boce (prva unutra-prva napolje). Ograničiti pristup na ovlašćene osobe. Staviti znake upozorenja (zabranjeno pušenje itd.). Upoznati osoblje sa načinom korišćenja regulatora pritiska. Kod otvaranja ili zatvaranja ventila koji su na ključ nije dozvoljeno koristiti preveliku polugu ili preveliku silu (čekić) za otvaranje ili zatvaranje. Regulator pritiska treba da bude u potpunosti zatvoren tokom otvaranja ventila na boci. Kada je ventil na boci otvoren manometar pokazuje pritisak u boci. Tada se otvara regulator pritiska i podešava na željeni pritisak. Kada boca nije u upotrebi ventil na boci mora biti zatvoren. Kada se boca spoji, ventil na boci se otvara, a regulator pritiska se ostavi zatvoren, a manometar i svi spojevi se provere sapunicom. Regulacione ventile za kiseonik koristiti samo za tu svrhu, sprečiti kontaminaciju uljem ili mastima. Boce koje nisu jasno označene ne treba koristiti. Za cevovod koristiti adekvatne materijale. Fleksibilne cevi osigurati od mehaničkog oštećenja. Nikada ne koristiti gumene ili plastične cevi za vođenje toksičnih gasova. Za vođenje acetilena nije dozvoljeno koristiti bakarne cevi. Naglo ispuštanje ugljendioksida može dovesti do začepljenja čvrstim CO2. Testirati ispravnost boca u redovnim intervalima (atest). Nositi zaštitnu opremu i odeću.

Korišćenje - Prenositi boce u specijalno dizajniranim kolicima uz upotrebu zaštitne opreme,

73

naočara, rukavica, odeće i obuće. Nije dozvoljeno iskotrljati boce iz transportnog sredstva. Nikad ne podizati bocu hvatajući je za poklopac. Idealno je čuvati boce van objekta. Regulacioni ventili mogu biti u radnim prostorijama, odakle se kontroliše pritisak. Pričvrstiti boce i instalacije za zid. Izbegavati izlaganje boca toploti. Koristiti samo proverene regulatore pritiska koji su predviđeni za opseg pritiska u boci. Kod zapaljivih gasova u cevovod ugraditi elemente za blokiranje vatre i eliminisati izvore paljenja (SI izvedba elektroinstalacija). Nije dozvoljeno koristiti ulje ili mast za spajanje cevi sa komprimovanim gasovima. Za zaptivanje regulacionog ventila koristi se gumeni prsten. Tokom menjanja boce sa toksičnim gasom koristiti respirator. Zatvoriti gasove nakon završetka radnog dana. Po mogućnosti, ugraditi alarm za detektovanje gasa.

Periodično treba proveravati:

- Da li gas otiče iako je manometar na nuli; - Da li se pritisak na manometru raste iako je boca zatvorena; - Proveriti da li curi između boce i regulatora pritiska; - Remontovati regulatore na 3-6 meseci za korozivne gasove, i jednom godišnje za

ostale. - Obučiti osoblje o opasnostima i pravilnom rukovanju bocama pod pritiskom.

11.2 Acetilen

Acetilen je najjednostavniji alkin sa hemijskom formulom C2H2. Dobija se razlaganjem kalcijum-karbida vodom, čišćenjem gasa i rastvaranjem pod pritiskom u odgovarajućoj ambalaži:

CaC2 + 2H2O → Ca (OH)2 + C2H2

Pod normalnim uslovima je gas. Nestabilan je. Minimalna temperatura paljenja je 305°C. Temperatura plamena pri stehiometrijskom sagorevanju je 2590°C. Granica eksplozivnosti je 2,2-85% na 20°C i 1,013 bara. Primenjuje se kod oksiacetilenskog plamena u tehnici zavarivanja i sečenja metala. Ima višestruku primenu u hemijskoj industriji, za proizvodnju intermedijera i gotovih proizvoda, proizvodnju specijalne čađi, za rasvetu, itd.

Cevovodi kojima se vodi acetilen ne smeju biti od bakra. Moguća je primena sintetskog kaučuka, PVC itd. Polietilen se ne može primeniti. Čelične boce koje se koriste za skladištenje acetilena su punjene specijalnom monolitnom poroznom masom. Masa ima visoku poroznost (iznad 92%) i regulisan oblik i dimenzije pora, bez neporoznih aglomerata.

Acetilen kao visoko reaktivan gas ima primenu u sintezi vinil-hlorida, akrilonitrila, vinil- acetata, vinil-etra, vinil-acetilena, trihloro- i tetrahloroetilena, za varenje i sečenje metala za atomsku apsorpcionu spektrofotometriju. Acetlen guši i deluje anestetički. Jako je zapaljiv, bezbojan i miriše na etar. Ako je miris na beli luk, to je indikacija prisustva fosfina. Burno reaguje sa oksidacionim sredstvima (azotni oksidi, azotna kiselina, ozon, halogeni elementi). U slobodnom stanju acetilen može spontano da eksplodira (na pritisku manjem od 9 psi). Zbog toga se transportuje i pakuje u acetonu u boci sa poroznim nosačem. Nosač sprečava eksplozije


74 75

74

koje bi bile posledica mehaničkog šoka. Acetilen gradi metalne acetilide (bakar i srebro acetilid), koji sušenjem postaju vrlo eksplozivni.

Ne koristiti acetilen na pritiscima manjim od 9 psi. Čuvati i skladištiti boce u vertikalnom položaju. Čuvati boce odvojeno od boca kiseonika. Obezbediti adekvatnu ventilaciju i ukloniti izvore paljenja. Prazne boce čuvati zatvorene da aceton ne bi ispario. Nakon upotrebe prvo zatvoriti ventil na boci i kada gas iscuri, zatvoriti regulacioni ventil. Ugraditi alarme i povremeno proveravati curenje pomoću sapunice.

11.3 Amonijak

Amonijak je jedinjenje azota i vodonika sa hemijskom formulom NH3. Amonijak se u manjem obimu sintetiše grejanjem smeše (1:3) amonijum-hlorida i kalcijum-hidroksida.

Ca(OH)2 + 2NH4Cl → CaCl2 + 2NH3 + 2H2O

Industrijski se proizvodi Haberovim procesom na visokim temepraturama:

N2 + 3H2 → 2NH3

ili cijanamidnim procesom:

CaC2 + N2 → CaCN2 + C

CaCN2 + 3H2O → 2NH3 + CaCO3

Na sobnoj temperaturi amonijak je bezbojan alkalni gas jakog mirisa. Lako se rastvara u vodi. Amonijak se transportuje kao tečni gas. Koristi se u frižiderima, za proizvodnji veštačkih đubriva, u metalnoj industriji, petrohemiji, industriji gume, kućnim higijenskim sredstvima i kod prečišćavanja vode. Amonijak je gas koji iritira sluznicu oka i mukozne membrane. Veće koncentracije gasa mogu da deluju toksično. Koncentracija od 1% u vazduhu je blago iritirajuće, 2% deluje jače iritirajuće, a 3% proizvodi efekat pečenja. U kontaktu sa kožom izaziva opekotine od smrzavanja, zbog brzog isparavanja sa kože. Amonijak korozivno deluje na bakar, kalaj, cink i njihove legure. Granica zapaljivosti amonijaka je 15–28%. Amonijak može da reaguje burno sa velikim brojem hemikalija: etilen-oksid, halogeni, teški metali, i oksidanti, kao što su hrom-trioksid, dihlor-oksid, dinitrogen tetra-oksid, vodonik-peroksid, azotna kiselina, tečni kiseonik, kalijum-hlorat.

Zaštitna oprema:

- Gumene rukavice, naočare, gumena kecelja ili celo zaštitno odelo; - Boca sa amonijakom se ne sme grejati direktnim plamenom bi se ubrzalo oslobađanje

gasa; - Koristiti dobro ventilirane prostorije, obezbediti sigirnosne tuševe i ispiralice za oči; - Sprečiti mogućnost slučajnog paljenja gasa, - Proveriti curenje - lakmus papir.

75

11.4 Ugljen-diokšid

Ugljen-dioksid je prisutan kao normalni sastavni deo vazduha. U prirodi izvire zajedno sa vodom ili iz pukotina na zemljinoj kori. Nastaje i kao proizvod sagorevanja ugljovodonika. U laboratorijskim uslovima proizvodi se od razblažene HCl i CaCO3.

2HCl + CaCO3 → CaCl2 + H2O + CO2

Industrijski nastaje tokom procesa fermentacije šećera u alkohol:

C6H12O6 → 2C2H5OH + 2CO2

Ili sagorevanjem CaCO3 na visokim temperaturama:

CaCO3 → CO2 + CaO

Ugljen-dioksid se koristi kod gaziranja pića, u aparatima za gašenje požara. Nezapaljiv je i koristi se kao inertan gas za ispiranje sistema. Pošto je 1,5 puta teži od vazduha akumulira se u nižim slojevima.

11.5 Ugljen-monokšid

Ugljen-monoksid je proizvod nepotpunog sagorevanja ugljovodonika. U laboratorijskim uslovima proizvodi se dehidracijom sirćetne kiseline ili oksalne kiseline sa sumpornom kiselinom.

2HCO2H → 2CO + 2H2O

Čist CO se proizvodi termalnom degradacijom nikl-karbonila:

Ni(CO)4 → Ni + 4CO

Ugljen-monoksid je toksičan, zapaljiv, bezbojan i bez mirisa malo lakši od vazduha i slabo rastvoran u vodi. Nije korozivan. Transportuje se kao gas pod pritiskom. Osnovna primena CO je u mešavini sa vodonikom kao gorivo za topljenje rude. CO je toksičan jer gradi kompleks sa hemoglobinom (prema kome ima 300 puta veći afinitet), što dovodi do hemijskog gušenja.

Gori karakterističnim plavim plamenom. Na suncu reaguje direktno sa hlorom dajući toksični fozgen gas, bojni otrov:

CO + Cl2 → COCl2

Tečni CO u prisustvu azotnih oksida stvara eksplozivnu smešu.

Mere opreza pri rukovanju sa CO su:


76 77

76

- Koristiti dobro ventilirane prostorije; - Koristiti respiratore po potrebi; - Koristiti CO gas detektore u zatvorenom prostoru; - Proveravati curenje sistema; - Sprečiti mogućnost slučajnog kontakta sa izvorom paljenja; - Skladištiti odvojeno od drugih oksidacionih ili zapaljivih supstanci.

11.6 Hlor

Hlor se u manjim količinama proizvodi oksidacijom HCl u prisustvu mangan-dioksida:

MnO2 + 4HCl → MnCl2 + Cl2 + 2H2O

Industrijski se hlor dobija kao nusproizvod elektrolitičke konverzije NaCl u NaOH. Hlor reaguje sa velikim brojem jedinjenja: acetilen, alkoholi, aluminijum, amonijak, benzen, ugljen-disulfid, dietil-etar, dietil-cink, fluor, ugljovodonici, vodonik, feri-hlorid, metalni hidridi, nemetali kao što je bor i fosfor, a reguje i sa gumom i čelikom. Hlor je vrlo reaktivan i ima široku primenu kod prečišćavanja vode, sanitacije, izbeljivanja i kod hemijske sinteze. Hlor tečnost je bistre žute boje. Gasoviti hlor je gas zeleno žute boje i 2,5 puta je gušći od vazduha. Nezapaljiv je ali podržava gorenje. Tečni hlor izaziva iritaciju i plikove na koži. Gas je zagušljivog mirisa iritira sluznicu nosa i grla. Osobe izložene hloru su nemirne, kijaju uz obilnu salivaciju. Deluje korozivno na konstrukcione materijale. Boce sa hlorom su obezbeđene od preteranog pritiska osiguračem koji se topi na 85°C.

Mere opreza tokom rada sa hlorom

Slika 35. Mere opreza tokom rada sa hlorom

Na pristupačnom mestu postaviti tuševe, ispiralice za oči i maske za hitne slučajeve. Raditi u ventiliranim prostorijama sa respiratorima i ostalom zaštitnom opremom. Proveravati curenje i ugraditi alarme. U slučaju curenja evakuisati osoblje i sanirati uzroke. Između boce i ostalog dela postrojenja instalirati zamke (trap) dovoljne zapremine koja može da apsorbuje povratni tok reagenasa iz reakcione posude u slučaju nastalog vakuma. Ne spajati bocu sa hlorom direktno sa reakcionom posudom. Odvojeno čuvati hlor od ostalih zapaljivih gasova - acetilena, vodonika, amonijaka ili hemikalija etara, ugljovodnika i drugih organskih jedinjenja, a takođe i fino sprašenih metala. Nikad ne mešati hlor u boci sa nekim drugim gasom.

77

11.7 Vodonik

U atmosferi je prisutan u koncentraciji ispod 1 ppm, jer molekuli vodonika beže iz gravitacionog polja zemlje. Na ovaj način zemlja kontinualno gubi vodonik iz atmosfere. U zemljinoj kori je prusutan u količini od 0,87% u različitim jedinjenjima. Manje količine mogu da se proizvedu dejstvom sumporne kiseline na cink:

Zn + H2SO4 → ZnSO4 + H2

Industrijski se proizvodi elektrolizom NaCl ili NaOH, ili redukcijom vodene pare pomoću CO:

C + H2O → CO + H2

CO + H2O → CO2 + H2

Vodonik se koristi za hidrogenaciju ulja, u metalurgiji, za varenje i sečenje metala, sintezu amonijaka i tokom rafinacije nafte. To je najlakši postojeći gas. Bezbojan je i bez mirisa slabo rastvorljiv u vodi, ali dobro se rastvara u ugljovodonicima. Netoksičan je ali gušljiv. Vodonik je opasan zbog izražene eksplozivnosti. Sa gasovitim hlorom reaguje i daje HCl. Nereaktivan je na normalnim temperaturama, ali u prisustvu katalizatora i na povišenim temperaturama reaguje sa mnogo jedinjenja: vazduh, acetilen, aromati, nezasićena organska jedinjenja, halogeni, metali, litijum, kalcijum, barijum, stroncijum i kalijum, sa oksidantima hlor-dioksid, azotnim i paladijumovim oksidima. Vodonik treba koristiti u dobro ventiliranim prostorijama. Potrebno je ukloniti potencijalne izvore paljenja, koristiti SI sistem električnih instalacija i uzemljiti opremu i boce sa vodonikom. Redovno se moraju proveravati curenja sapunicom i, po potrebi, ugraditi detektore/alarme.

11.8 Hlorovodonik

Hlorovodonik se dobija reakcijom NaCl sa sumpornom kiselinom:

NaCl + H2SO4 → NaHSO4 + HCl

Kada se ova reakcija odigrava nekontrolisano, može doći do eksplozije zbog oslobađanja gasa.

Najčistiji hlorovodonik dobija se reakcijom vode i slicijum-tetrahlorida:

2H2O + SiCl4 → SiO2 + 4HCl

Industrijski se hlorovodonik dobija na više načina:

- kao nusproizvod tokom proizvodnje soli, - elektrolitički u prisustvu aktivnog uglja, - kao nusproizvod tokom proizvodnje fenola.

Hlorovodonik je bezbojan gas jakog gušećeg mirisa, korozivan i termički stabilan. Teži je od


78 79

78

vazduha i vrlo dobro se rastvara u vodi uz oslobađanje toplote. Transportuje sa kao tečni gas. Koristi se u hemijskim procesima hidrohlorinacije. Toksičan je, iritira gornji respiratorni trakt, korozivan je na koži i sluzokožama. Neutralizacijom alaklijama u tkivima može da dovede do edema i spazma laringsa i smrti. STEL (engl. short-term exposure limits) - maksimalna koncentracija za kratkotrajnu izloženost je 5 ppm. Ne gori i ne pomaže gorenje.

Posebne mere koje treba preduzeti pri skladištenju hlorovodonika su:

- Čuvati ga pod ventiliranim uslovima; - Izbegavati upotrebu bronze i mesinga; - Nositi zaštitnu opremu: gumene ili plastične kecelje, gumene rukavice, naočare,

masku; - Obezbediti tuševe za hitne slučajeve i ispiralice za oči; - Boce ne spajati direktno za reaktor, dodati kontrolne ventile ili ventile za

regulisanje “fidbeka” zbog vakuuma.

11.9 Vodonik-šulfid

U laboratorijskim uslovima vodonik-sulfid se proizvodi delovanjem hlorovodonične kiseline na ferosulfid:

FeS + 2HCl → FeCl2 + H2S

Najčistiji vodonik sulfid se dobija katalitičkom reakcijom između S i H na 450°C u prisustvu nikla. Koristi se u pripremi metalnih sulfida, kao reagens u analitici i organskoj hemiji.

Gori na vazduhu plavim plamenom:

2H2S + 3O2 → 2SO2 + 2H2O

ili ako je kiseonik u manjku nastaje:

2H2S + O2 → 2H2O + 2S

Vodonik-sulfid se prirodno nalazi u prirodnom gasu i benzinu, vulkanskim gasovima. Prisutan je u blizini naftnih bušotina i postrojenja za preradu nafte. Vodonik-sulfid je toksičan, bezbojan, jako zapaljiv, vodorastvorljiv gas mirisa na trula jaja. Napada nervni sistem i izaziva respiratorni kolaps. Lako se oksiduje reagujući burno.

Mere opreza pri radu sa vodonik-sulfidom:

- Koristiti dobro ventilirane prostorije; - Eliminisati potencijalne izvore paljenja; - Radnici uvek rade u paru; - Kod detekcije curenja, ne oslanjati se samo na čulo mirisa već koristiti papir natopljen

olovo-acetatom koji sa sulfidom daje crnu boji; - U fabrikama obezbediti detektore i alarme vodonik-sulfida;

79

- Odvojeno skladištiti vodonik-sulfid od kiseonika ili drugih osidujućih i zapaljivih materija;

- Uzemljiti opremu; - Koristiti respiratore.

11.10 Tec ni naftni gaš (TNG)

TNG je mešavina propana n i izo-butana. Glavni izvor su gasne bušotine i sirova nafta. Ove komponente TNG-a su gasovite, ali se mogu prevesti u tečno stanje primenom manjeg pritiska. Čuva se i skladišti kao tečnost u bocama za nizak pritisak koje dozvoljavaju isparavanje u trenutku korišćenja. Skladištenje na veliko se obavlja u rashlađenim kontejnerima na atmosferskom pritisku. TLV (engl. Threshold Limit Values) za butan je 800 ppm. TLV za propan je 2 500 ppm. Propan je zagušljiv i anestetik na većim koncentracijama. TNG je netoksičan bez hroničnog dejstva ali su pare blago anestetičke. Dovoljna koncentracija u vazduhu, zbog manjka kiseonika, izaziva gušenje. TNG je bezbojan i bez mirisa. U TNG dodaju se merkaptani ili dimetil-sulfid koji imaju specifičan miris da bi se prisustvo gasa osetilo pri koncentraciji koja je 1/5 od donje granice zapaljivosti. TNG je zapaljiv.

Sigurnosne mere tokom rada sa TNG-om:

- Koristiti boce u vertikalnom položaju; - Ne menjati bocu bez zatvaranja ventila i gašenja otvorenog plamena u blizini; - Čuvati pune i prazne boce na hladnom mestu, udaljene od zapaljivih, korozivnih i

toksičnih materijala; - Minimalna udaljenost od potencijalnog izvora paljenja je 6 m; - Uvek isključiti bocu nakon upotrebe; - Nositi zaštitnu opremu, naočare i rukavice.

11.11 Metan

Metan (CH4) je netoksičan zagušljivi gas. Rudari mogu da udišu vazduh sa 9 % metana bez posledica. Veće koncentracije dovode do osećaja pritiska u očima i glavi koji nestaje na svežem vazduhu. Gušenje nastaje kada metan zameni vazduh. Prvi efekti su ubrzano disanje, povraćanje, kijanje, nesvest. Niske koncentracije metana se ne mogu osetiti po mirisu. Na koncentracijama >5000 ppm javlja se slatkasti miris. Metan za kućnu upotrebu sadrži miris. Inertan je na sobnoj temperaturi; na oštrijim uslovima burno reguje sa halogenima i oksidativnim sredstvima. Metan je zapaljiv.

Mere opreza pri radu sa metanom:

- Čuvati boce na otvorenom ventiliranom mestu; - Udaljiti ih od potencijalnog izvora paljenja; - Obeležiti znacima opasnosti; - Zabraniti upotrebu plamena i pušenje u blizini mesta čuvanja boca; - Čuvati odvojeno od kiseonika i oksidanata uz korišćenje vatrootporne pregrade; - Čuvati minimalne količine; - Proveravati curenje.


80 81

80

11.12 Azot

Azot je bezbojan gas bez mirisa koga ima 79 % u vazduhu. Azot je neophodan elemenat svih živih bića (proteini).

U laboratoriji se dobija iz smeše amonijum-hlorida i natrijum-nitrita:

NH4Cl + NaNO2 → NaCl + NH4NO2 → NaCl + N2 + 2H2O

U industrijskim razmerama azot se dobija frakcionom destilacijom tečnog vazduha.

Ne gori i ne podržava gorenje. Distribuira se kao gas pod pritiskom. Koristi se za obezbeđenje inertne atmosfere. Koristi se za proizvodnju amonijum-sulfata (đubrivo) i azotne kiseline. Pošto je inertan, ne zahteva posebne materijale za konstrukciju. Netoksičan je ali izaziva gušenje kada zameni kiseonik u vazduhu. Kod visokih koncentracija azota u vazduhu, bez znaka upozorenja, organizam padne u nesvesno stanje.

11.13 Azot-šubokšid

Azot-suboksid (N2O) je bezbojan, nezapaljiv, nekorozivan gas slatkastog mirisa.

U laboratoriji i industriji se dobija zagrevanjem amonijum- nitrata:

NH4NO3 → N2O + 2H2O

Nije toksičan i iritantan. Koristi se u stomatologiji i medicini u smeši sa vazduhom kao anestetik. U malim koncentracijama izaziva smejanje – gas smejavac. Pri visokim koncentracijama, u odsustvu vazduha, guši. Inertan je; ne reaguje sa kiseonikom, ozonom, vodonikom, hlorovodonikom, hlorom, kalijumom itd. Stabilan je na običnim temperaturama, razgrađuje se na 600°C i tada podržava gorenje. Kada se azot-suboksid prebacuje iz veće u manju bocu, gas ekspanduje, hladi se, pritisak se smanjuje. Ukoliko se veliki kontejner zagreje radi povećanja pritiska i efikasnijeg pretakanja, dolazi do razgradnje azot-suboksida i eksplozije. Eksplozivne reakcije mogu nastati između azot-suboksida i nekih hemikalija: amorfni bor, amonijak, ugljen-monoksid, vodonik-sulfid i fosfin. Zbog sadržaja kiseonika od 36,4% u azot-suboksidu, sagorevanje je mnogo burnije nego u vazduhu (21% O2).

11.14 Azot-monokšid

Azot-monoksid (NO) se komercijalno proizvodi oksidacijom amonijaka na temperaturi višoj od 500°C u prisustvu katalizatora platine. NO je bezbojan, nezapaljiv gas nekorozivan. Tečni NO lako detonira. NO je toksičniji od N2O. Raspada se zagrevanjem na 1000 °C i ne podržava gorenje.

NO lako reaguje sa atmosferskim kiseonikom na sobnoj temperaturi dajući braon pare azot-dioksida:

81

2NO + O2 → 2NO2

Transportuje se u bocama kao komprimovani gas. Primarna upotreba u hemijskim sintezama (proizvodnja azotne kiseline) . Slabo se rastvara u vodi stvarajući azotnu kiselinu, što znači da je iritant sluznica i respiratornih organa.

Sigurnosne mere u radu sa NO:

- Rukovati u ventiliranim prostorijama, najbolje u skladištima sa pojačanom ventilacijom;

- Obezbediti odgovarajući broj izlaza za hitne slučajeve; - Koristiti zaštitnu opremu i masku za disanje; - Obezbediti prvu pomoć.

AZOT-DIOKSID

Gasoviti azot-dioksid (NO2) je braon boje, nezapaljiv, toksičan, jak oksidant, korozivan. Transportuje se u bocama niskog pritiska.

Dobija se zagrevanjem olovo-nitrata:

2Pb(NO3)2 → 2PbO + 4NO2 + O2

Komercijalno se dobija katalitički prevođenjem amonijaka preko zagrejane platine ili tretiranjem azot-oksida kiseonikom. Azot-dioksid je oksidaciono sredstvo. Eksplozivan je u prisustvu alkohola.

NO2 reguje sa vodom dajući mešavinu azotne i azotaste kiseline:

H2O + 2NO2 → HNO3 + HNO2

H2O + 3NO2 → 2HNO3 + NO

Osušeni NO2 nije je korozivan za čelik pri normalnim temperaturama i pritiscima. Koristi se kao agens za beljenje, oksidacioni katalizator, inhibitor polimerizacije, raketno gorivo i u proizvodnji eksploziva. Ključna osobina kod toksičnosti je da postoji kašnjenje u pojavi simptoma trovanja NO2. Hronično izlaganje dovodi do kašlja, glavobolje, gubitka mase, apetita, korozije zuba, gubitka energije. Koncentracije veće od 60 ppm uzrokuju trenutnu iritaciju nosa i grla, kašalj, gušenje, plitke udisaje. Kratka ekspozicija pri koncentraciji većoj od 200 ppm može biti letalna. Tečni NO2 je korozivan na kožu.

11.15 Kišeonik

Kiseonik čini 21% zapremine vazduha.

81

2NO + O2 → 2NO2

Transportuje se u bocama kao komprimovani gas. Primarna upotreba u hemijskim sintezama (proizvodnja azotne kiseline) . Slabo se rastvara u vodi stvarajući azotnu kiselinu, što znači da je iritant sluznica i respiratornih organa.

Sigurnosne mere u radu sa NO:

- Rukovati u ventiliranim prostorijama, najbolje u skladištima sa pojačanom ventilacijom;

- Obezbediti odgovarajući broj izlaza za hitne slučajeve; - Koristiti zaštitnu opremu i masku za disanje; - Obezbediti prvu pomoć.

AZOT-DIOKSID

Gasoviti azot-dioksid (NO2) je braon boje, nezapaljiv, toksičan, jak oksidant, korozivan. Transportuje se u bocama niskog pritiska.

Dobija se zagrevanjem olovo-nitrata:

2Pb(NO3)2 → 2PbO + 4NO2 + O2

Komercijalno se dobija katalitički prevođenjem amonijaka preko zagrejane platine ili tretiranjem azot-oksida kiseonikom. Azot-dioksid je oksidaciono sredstvo. Eksplozivan je u prisustvu alkohola.

NO2 reguje sa vodom dajući mešavinu azotne i azotaste kiseline:

H2O + 2NO2 → HNO3 + HNO2

H2O + 3NO2 → 2HNO3 + NO

Osušeni NO2 nije je korozivan za čelik pri normalnim temperaturama i pritiscima. Koristi se kao agens za beljenje, oksidacioni katalizator, inhibitor polimerizacije, raketno gorivo i u proizvodnji eksploziva. Ključna osobina kod toksičnosti je da postoji kašnjenje u pojavi simptoma trovanja NO2. Hronično izlaganje dovodi do kašlja, glavobolje, gubitka mase, apetita, korozije zuba, gubitka energije. Koncentracije veće od 60 ppm uzrokuju trenutnu iritaciju nosa i grla, kašalj, gušenje, plitke udisaje. Kratka ekspozicija pri koncentraciji većoj od 200 ppm može biti letalna. Tečni NO2 je korozivan na kožu.

11.15 Kišeonik

Kiseonik čini 21% zapremine vazduha.

11.16

11.15 Azot-dioksid


82 83

82

U laboratoriji se proizvodi termalnom razgradnjom KClO3 u prisustvu mangan-dioksida kao katalizatora:

2KClO3 → 2KCl + 3O2

Industrijski se proizvodi frakcionom destilacijom vazduha ili elektrolizom NaOH. Bezbojan je i bez mirisa i ukusa. Netoksičan je pri normalnim uslovima, lako rastvorljiv u vodi, a eksplozivan sa većim brojem jedinjenja. Podržava gorenje i opasnost raste sa povećanjem udela O2 u vazduhu, kao i sa povećanjem pritiska. Nivo od 25% kiseonika u vazduhu značajno povećava opsnost od eksplozije, naročito u zatvorenom prostoru. Inhaliranje 100% kiseonika nakon nekog vremena dovodi do poremećaja neuromuskularne koordinacije i uticaja na moć koncentracije.

Kiseonik nije dozvoljeno koristiti:

- za osvežavanje vazduha radnog mesta, - umesto luftiranja zatvorene prostorije, - umesto komprimovanog vazduha kao izvor pritiska, - za izduvavanje odeće, stolova ili mašina, - za naduvavanje pneumatika, - za startovanja dizel motora, - za hlađenje osoba.

Ostale sigurnosne mere u radu sa O2:

- Nije dozvoljeno korišćenje trake za zaptivanje vodova kiseonika; - Potrebno je koristiti materijale koji su predviđeni za kiseonik; - Redovno proveravati curenje; - Održavati slavine, cevi i pribor za kiseonik čistim od prašine, masti i ulja; - Obezbediti odgovarajući regulacioni ventil za kiseonik; - Otvarati ventile postepeno; - Kada se ne radi zatvoriti ventile; - Kod oksigenskog zavarivanja crevo za kiseonik je uvek plave boje; - Tokom zavarivanja obezbediti ventilaciju i dotok svežeg vazduha; - Opremu i vodove treba da projektuju kompetentne osobe koje poznaju rad sa

zapaljivim i eksplozivnim gasovima; - Čuvati boce u ventiliranoj prostoriji, udaljene od zapaljivih materijala i drugih

zapaljivih gasova; - Rukovati bocama pažljivo, koristiti kolica za premeštanje, obezbediti boce od pada; - Nositi zaštitnu odeću i obuću, kožne rukavice, nezapaljivu odeću, zaštitne naočare; - Ako je moguće, čuvati boce sa kiseonikom u ograđenom otvorenom ventiliranom

prostoru.

11.16 Ozon

Ozon (O3) je alotropska modifikacija kiseonika sa tri atoma u molekulu. Prirodno se nalazi u gornjim slojevima atmosfere. U laboratoriji se dobija primenom električnog pražnjenja na

83

vazduh tokom čega se molekuli kiseonika disociraju i rekombinuju u ozon. Kada se koristi čist kiseonik prinos ozona je maksimalno 10 %. Distribuira se rastvoren u hlorofluorougljovodnicima u čeličnim bocama koje su rashlađene suvim ledom. Takve boce sadrže 20 % ozona. Reakcije ozona su jako egzotermne i vrlo eksplozivne. Čist ozon je otrovan, nestabilan, nezapaljiv, potencijalno eksplozivan, miriše na hlor. Koristi se kao moćno oksidujuće sredstvo u hemijskoj sintezi, ili kao antibakterijsko sredstvo tokom procesa prečišćavanja vode u bazenima. Koristi se kao sredstvo za beljenje, sterilizaciju vazduha, čuvanje hrane. Sporo se raspada na sobnoj temperaturi. Ozon iritira sluzokože. Inhalacija dovodi do plućnog edema i krvarenja. Niže koncentracije uzrokuju glavobolju. Hronična izloženost ozonu dovodi do kancera pluća.

TLV je definisana za različite težine rada:

- 0.05 ppm za težak rad, - 0.08 ppm za srednji rad, - 0.10 ppm za lak rad, - 0.20 ppm za ekspoziciju do 2 sata (STEL).

Prag mirisa za ozon je 0,015 ppm, što znači da se koncentracija ozona ispod TLV može osetiti po mirisu.

Upozorenja za upotrebu:

- Čuvati boce rashlađene; - Bakar i legure katalizuju dekompoziciju ozona; - Prethodno testirati sistem na curenje sa inertnim gasom; - Sprečiti kontakt sa mastima, uljima i drugim zapaljivim materijama; - Održavati čistoću opreme, - Obezbediti rad u digestoru; - Nositi zaštitnu opremu.

11.17 Sumpor-diokšid

Sumpor-dioksid (SO2) se koristi kao konzervans za pivo, vino i meso. Koristi se u proizvodnji sulfita i hidrosulfita, kao agens za beljenje ulja i hrane, u papirnoj industriji, za dezinfekciju i fumigaciju. Nezapaljiv je bezbojan gas, slabo rastvoran u vodi (daje sumpornu kiselinu). Lako se prevodi u tečno stanje. Gasoviti SO2 je jak iritant. Reakcije organizma na određene koncentracije SO2 su prikazane u tabeli 8.

Tabela 8. Reakcija organizma na SO2

Koncentracija (ppm) Reakcija organizma 0,5 - 0,8 Prag mirisa

3 Jasan miris na sumpor se može primetiti 6 - 12 Trenutna iritacija nosa i grla

20 Reverzibilna oštećenja respiratornih organa >20 Iritacija oka, pulmonalni edem

11.17

11.18


84 85

84

Tečni SO2 izaziva opekotine na koži zbog brzog isparavanja. Suvi SO2 je nekorozivan, izuzev na cink. Prisustvo vlage ga čini značajnije korozivnim.

Sigurnosne mere:

- Koristiti ventilirane prostorije; - Nositi masku na licu i naočare, zaštitnu obuću i odeću; - Obezbediti tuševe i ispiralice za oči; - Proveravati curenja.

12. KOROZIVNE HEMIKALIJE

Supstanca ili smeša koja izaziva koroziju metala jeste supstanca ili smeša koja hemijskom reakcijom može da ošteti ili čak i da uništi metale. Uticaj na ljudsko telo se manifestuje pri fizičkom kontaktu sa ovim hemikalijama. Posledice su opekotine (i pored toga što nisu termičke posledice) ili, u manjoj meri, iritacija tkiva. Najčešće je koža izložena ovoj vrsti opasnih supstanci. Međutim, ukoliko su isparljivi, njihove pare mogu dospeti u atmosferu i mogu negativno uticati na respiratorni sistem. Korozivno oštećenje kože jeste nastanak

ireverzibilnih oštećenja kože, odnosno vidljive nekroze u epidermisu ili dermisu, nakon četvoročasovne primene ispitivane supstance. Korozivna oštećenja kože se karakterišu prema tipu izazvanog oštećenja kao: ulkusi, krvarenja, krvave kraste i na kraju perioda posmatranja od 14 dana prema promeni boje kože uslovljene perutanjem i pojavi područja sa alopecijom i ožiljcima.

U kontaktu sa metalima, ove supstance mogu da oslobode zapaljiv i/ili eksplozivni gas.

Sve supstance koje imaju pH vrednost manju od 4, i one koje imaju veću od 10, smatraju se korozivnim supstancima. Ova grupa obuhvata sledeće supstance:

kiseline: jake kiseline (sumporna, hlorovodonična, azotna...), koncentrovani rastvori slabih kiselina (sirćetna kiselina...), kiselinski anhidridi;

baze: alkalije (kao natrijum ili kalijum-hidroksid), koncentrovani rastvori slabih baza (kako što je amonium-hidroksid ili gasoviti amonijak);

alkalne metale; hidride alkalnih i zemnoalkalnih metala; okside nekih metala (alkalni i zemnoalkalni metali); halogene elemente; kiselinske halogenide (kao što je acetil-hlorid); neke organske supstance (kako što je fenol).

85

Korozivna supstanca je supstanca koja dovodi do oštećenja tkiva kože, odnosno vidljive nekroze u epidermisu ili dermisu kod najmanje jedne od tri ispitivane životinje, nakon izlaganja u trajanju od četiri sata. Na osnovu rezultata ispitivanja na životinjama supstanca se klasifikuje kao korozivna, kao što je dato u tabeli 9.

Tabela 9. Kategorija i podkategorije opasnosti za supstance korozivne za kožu

Korozivno za kožu kod > 1 od 3 životinje Podkategorije Izlaganje Period posmatranja

Kategorija 1: korozivno 1A ≤ 3 minuta ≤ 1 sat 1B > 3 minuta ≤ 1 sat ≤ 14 dana 1C > 1 sat ≤ 4 sata ≤ 14 dana

U okviru kategorije 1 korozivnih supstanci, postoje tri podkategorije: podkategorija 1A, kod koje se reakcija pojavljuje tokom izlaganja u trajanju od tri minuta i tokom perioda posmatranja od jedan sat; podkategorija 1B, kod koje do reakcije dolazi nakon izlaganja koje traje između tri minuta i jedan sat i tokom perioda posmatranja od 14 dana; i podkategorija 1C, kod koje do reakcije dolazi nakon izlaganja između jednog i četiri sata i perioda posmatranja tokom narednih 14 dana [30].

13. RADIOAKTIVNE HEMIKALIJE

Svaki atom se sastoji od pozitivno naelektrisanog jezgra (koje čine protoni i neutroni) i negativno naelektrisanog elektronskog omotača. Atomski broj predstavlja broj protona u jezgru. Maseni broj je A je zbir broja protona (Z) i broja neutrona (N):

A = Z + N

Atomi sa istim brojem protona, a različitim brojem neutrona su izotopi. Neki izotopi su stabilni, a neki su nestabilni. Nestabilni izotopi se raspadaju, jezgro se raspada uz pojavu emitovanja zračenja i radioaktivnih čestica. Radioaktivnim raspadom nastaju drugi elementi.

Tabela 10. Izotopi elemenata

Elemenat Simbol Atomski broj Protoni Neutroni Ukupan broj

protona i neutrona Atomska

masa Vodonik 1

1H 1 1 1 1,008 Deuterijum 2

1H 1 1 1 2 Ugljenik 12

6C 6 6 6 12 12,010 13

6C 6 6 7 13 14

6C 6 6 8 14 Azot 13

7N 7 7 6 13 14,008 14

7N 7 7 7 14 15

7N 7 7 8 15 Hlor 35

17Cl 17 17 18 35 35,457 37

17Cl 17 17 20 37


86 87

86

Olovo 20682Pb 82 82 124 206 207,21

20782Pb 82 82 125 207

20882Pb 82 82 126 208

Uranijum 23492U 92 92 142 234 238,07

23592U 92 92 143 235

23892U 92 92 146 238

13.1 Radioaktivnošt

Priroda radioaktivnog raspada je karakteristika elementa koji se raspada. Može biti korišćena za identifikaciju supstanci. Raspad se nastavlja sve dok ne nastanu neradioaktivni proizvodi raspada. Poluvek raspada je vreme potrebno da se polovina prvobitno prisutnih atoma radioaktivnog elementa raspadne. Ovo vreme varira od nekoliko miliona godina za neke elemente, do nekoliko milisekundi za druge elemente.

Radioaktivnost je spontani proces u kojem se atomsko jezgro, emitujući jednu ili više čestica ili kvanata elektromagnetnog zračenja, preobražava u drugo jezgro. Izotopi koji se raspadaju su radoaktivni izotopi. Raspadom početnog jezgra, koje se naziva i jezgro roditelj, nastaje novo jezgro, potomak, koje može da ima redni broj Z i/ili maseni broj A različit od jezgra roditelja. Radioaktivni raspad karakteriše se vrstom i energijom emitovane radijacije i vremenom poluraspada. U prirodi se javljaju alfa-raspad, beta-raspad i gama-raspad. Pri alfa-raspadu radioaktivna jezgra emituju jezgra helijumovih atoma 4He++. Kod beta-raspada iz jezgra se emituju elektroni. Kod gama-raspada jezgro zrači elektromagnetne talase (fotone) velike energije.

α-čestice (čine jezgro helijuma sa dva protona i dva neutrona) nastaju raspadom uranijuma 238. U ovom procesu pored alfa čestica nastaje i torijum 234. Alfa čestice imaju 1/10 brzine svetlosti i domet od 3 do 9 cm. Zbog njihove prilično velike mase i dvostruko pozitivnog naelektrisanja, ne prodiru u materijale.

β - čestice su elektroni, brzine kretanja biskoj svetlosti. Imaju domet od nekoliko metara, a energiju u opsegu od 0–4 MeV. Beta čestice manje energije (<0.07 MeV) ne prodiru kroz kožu, dok beta zraci veće energije (>2.5 MeV) prodiru u tkiva do dubine 1–2 cm. Zbog toga su beta zraci i iznutra i spolja opasni za organizam, uzrokujući spaljivanje kože i malignitet. Beta zraci nastaju zajedno sa alfa i gama zracima, dovodeći do transformacije elemenata u elemente za jedan atomski broj viših ili nižih ali iste atomske mase (dodaju ili izbijaju elektron u elektronskom omotaču).

γ- zraci su slični X-zracima ali manjih talasnih dužina, nastaju zajedno za alfa i beta česticama. Gama zraci ne dovode do transformacije elemenata/izotopa. Vema su prodorni. Gama zraci poreklom od 60Co prodiru kroz čelik debljine 15 cm.

X-zraci su slični gama zracima zbog elektromagnetne prirode. Nastaju kod interakcija beta zraka sa atomima. Češće se X - zraci generišu električnim putem ubrzavanjem elektrona u vakuumu. Ovi izvori X - zraka mogu biti kontrolisani. Koriste kod rendgenskog snimanja skeleta i unutrašnjih organa.

87

Neutronski zraci nastaju u procesima fisije. Generalno procesi fisije nisu spontani. Samo nekoliko prirodnih radionuklida podleže procesima spontane fisije, kao što je plutonijum. Najčešće neutronski zraci nastaju nakon bombardovanja atoma berilijuma sa alfa zracima. Neutronski zraci imaju poluvek raspada od 12 minuta i raspadaju se na proton i elektron. Imaju veliku sposobnost penetracije u materiju.

Isti tip radijacije iz različitih izvora značajno se razlikuje po energiji. Tako je energija gama zraka, poreklom od 42K, četri puta veće nego gama zraci poreklom od izotopa zlata (198Au).

Jedinice za merenje radijacije su Bekerel (Bq), Grej (Gy) i Sivert (Cv).

13.2 Prodornošt radioaktivnih zraka

α - čestice ili jezgra helijuma sastoje se od dva protona i dva neutrona, slabog su dometa i zaustavlja ih papir, celofan, koža. U slučaju da se oralno unesu u organizam, izazivaju jaku lokalnu jonizaciju.

β - čestice ili elektroni, prodiru kroz kožu, zaustavlja ih aluminijumska folija debljine 1 mm.

γ - zraci ili elektromagnetni talasi su veoma prodorni i najopasniji. Prolaze kroz telo, a zaustavlja ih olovna ploča debljine 15 cm, slika 36.

Slika 36. Prodornost radioaktivnih zraka


88 89

89

*Gama emiter

13.5 Mehanizam š tetnog delovanja radijacije

Biološki efekti jonizujućeg zračenja su posledica oštećenje pojednih ćelija nakon jonizacije molekula rastvorenih u vodi. Oksidujuće vrste, npr. vodonik-peroksid, zajedno sa jonima i slobodnim radikalima, reaguje sa hemijski značajnim molekulima u ćeliji, primera radi u nukleinskim kiselinama.

Biološki efekti zavise od vrste redijacije, doze, dužine izlaganja, izloženog organa i puteva prodiranja. Posledice po ćelije su smrt, mutacija i usporavanje reprodukcije.

Radijacija oštećenje tkiva je posledica transfera energije na atome i molekule u ćelijskim strukturama. Jonizujuće zračenje dovodi do ekscitacije ili jonizacije atoma i molekula. Ekscitacija i jonizacija atoma i molekula u ćelijama dovodi do:

- nastanka slobodnih radikala, - cepanja hemijskih veza, - stvaranja novih hemijskih veza između molekula, - oštećenja vitalnih molekula (DNA, RNA, proteina).

Ćelije u izvesnoj meri mogu da se regenerišu kada su doze radijacije male (što je slučaj kod svakodnevnih doza radijacije na nivou prirodnog fona). Pri visokim dozama radijacije ćelije umiru i ne mogu se zameniti tako brzo kao što nestaju, što dovodi do prestanka funkcije tkiva.

13.6 Ošetljivošt pojedinih tkiva na radijaciju

Osetljivost tkiva na radijaciju je proporcionalna brzini obnavljanja ćelija tkiva. Tkiva poređana po osetljivosti na radijaciju:

- najosetljiviji su organi gde se formiraju krvne ćelije, - reproduktivni organi, - koža, - kosti, zubi, - mišići, - najmanje je osetljiv nervni sistem.

Ovo takođe znači da je embrion najosetljiviji u prva tri meseca kada dolazi do diferencijacije tkiva.

13.7 Efekti radijacije na organizam

Posledice izlaganja radijaciji mogu biti kategorizovane po vremenu kada nastaju na:

- Efekte koji nastaju neposredno nakon izlaganja velikim dozama: radijaciona bolest, opekotine, u slučajevima kada je organizam primio veliku dozu radijacije u kratkom vremenu.

88

13.3 Izvori radijacije

Prirodni izvori jonizujućih zračenja su: kosmički zraci, izotopi kalijuma K40, ugljenika C 14, kao i torijum i uranijum koji su prirodno prisutni u stenama, zemljištu i građevinskim materijalima.

Industrijski izvori radijacije su nuklearne reakcije, rendgenografija, elektronska mikroskopija, rendgenska difrakcija, detektori dima, zavarivanje elektronskim snopom, neki postupci hemijske analize (ispitivanje tragova radio obeleženih jedinjenja) sterilizacija u medicini itd.

Izvor radijacije može biti otvoren (radijacija se ne može isključiti) i zatvoren (radijacija se može isključiti. To su, na primer, detektori dima i električni uređaji za proizvodnju radijacije, ECD kod GC-a...).

13.4 Radiotokšic nošt

Hemijske osobine, opasnost i toksičnost pojedinih elemenata i njihovih izotopa je slična. Radiaktivnost izotopa je dodatna opasnost koja se pojavljuje kod određenih elemenata. Klasifikacija pojedinih izotopa po toksičnosti, prikazana je u tabeli 11.

Tabela 11. Toksičnost pojedinih radioaktivnih izotopa

Veoma toksični Sr-90 + Y-90, *Pb-210 + Bi-210 (Ra D + E), Po-210, At-211, Ra-226 + 55 procenata * proizvodi, Ac-227, *U-233, Pu-239, *Am-241, Cm-242.

Visoko toksični Ca-45, *Fe-59, Sr-89, Y-91, Ru-106 + *Rh-106, *I-131, *Ba-140 + La-140, Ce-144 + *Pr-144, Sm-151, *Eu-154, *Tm-170, *Th-234 + *Pa-234, *prirodni uranium

Srednje toksični *Na-22, *Na-24, P-32, S-35, Cl-36, *K-42, *Sc-46, Sc-47, *Sc-48, *V-48, *Mn-52, *Mn-54, *Mn-56, Fe-55, *Co-58, *Co-60, Ni-59, *Cu-64, *Zn-65, *Ga-72, *As-74, *As-76, *Br-82, *Rb-86,*Zr-95 + *Nb-95, *Nb-95, *Mo-99, Tc-98, *Rh-105, Pd-103 + Rh-103, *Ag-105, Ag-111, Cd-109 + *Ag-109, *Sn-113, *Te-127, *Te-129, *I-132, Cs-137 + *Ba-137, *La-140, Pr-143, Pm-147, *Ho-166, *Lu-177, *Ta-182, *W-181, *Re-183, *Ir-190, *Ir-192, Pt-191, *Pt-193, *Au-196, *Au-198, *Au-199, Tl-200, Tl-202, Tl-204, *Pb-203.

Slabo toksični H-3, *Be-7, C-14, F-18, *Cr-51, Ge-71, *Tl-201.

88

13.3 Izvori radijacije

Prirodni izvori jonizujućih zračenja su: kosmički zraci, izotopi kalijuma K40, ugljenika C 14, kao i torijum i uranijum koji su prirodno prisutni u stenama, zemljištu i građevinskim materijalima.

Industrijski izvori radijacije su nuklearne reakcije, rendgenografija, elektronska mikroskopija, rendgenska difrakcija, detektori dima, zavarivanje elektronskim snopom, neki postupci hemijske analize (ispitivanje tragova radio obeleženih jedinjenja) sterilizacija u medicini itd.

Izvor radijacije može biti otvoren (radijacija se ne može isključiti) i zatvoren (radijacija se može isključiti. To su, na primer, detektori dima i električni uređaji za proizvodnju radijacije, ECD kod GC-a...).

13.4 Radiotokšic nošt

Hemijske osobine, opasnost i toksičnost pojedinih elemenata i njihovih izotopa je slična. Radiaktivnost izotopa je dodatna opasnost koja se pojavljuje kod određenih elemenata. Klasifikacija pojedinih izotopa po toksičnosti, prikazana je u tabeli 11.

Tabela 11. Toksičnost pojedinih radioaktivnih izotopa

Veoma toksični Sr-90 + Y-90, *Pb-210 + Bi-210 (Ra D + E), Po-210, At-211, Ra-226 + 55 procenata * proizvodi, Ac-227, *U-233, Pu-239, *Am-241, Cm-242.

Visoko toksični Ca-45, *Fe-59, Sr-89, Y-91, Ru-106 + *Rh-106, *I-131, *Ba-140 + La-140, Ce-144 + *Pr-144, Sm-151, *Eu-154, *Tm-170, *Th-234 + *Pa-234, *prirodni uranium

Srednje toksični *Na-22, *Na-24, P-32, S-35, Cl-36, *K-42, *Sc-46, Sc-47, *Sc-48, *V-48, *Mn-52, *Mn-54, *Mn-56, Fe-55, *Co-58, *Co-60, Ni-59, *Cu-64, *Zn-65, *Ga-72, *As-74, *As-76, *Br-82, *Rb-86,*Zr-95 + *Nb-95, *Nb-95, *Mo-99, Tc-98, *Rh-105, Pd-103 + Rh-103, *Ag-105, Ag-111, Cd-109 + *Ag-109, *Sn-113, *Te-127, *Te-129, *I-132, Cs-137 + *Ba-137, *La-140, Pr-143, Pm-147, *Ho-166, *Lu-177, *Ta-182, *W-181, *Re-183, *Ir-190, *Ir-192, Pt-191, *Pt-193, *Au-196, *Au-198, *Au-199, Tl-200, Tl-202, Tl-204, *Pb-203.

Slabo toksični H-3, *Be-7, C-14, F-18, *Cr-51, Ge-71, *Tl-201. 89

*Gama emiter

13.5 Mehanizam š tetnog delovanja radijacije

Biološki efekti jonizujućeg zračenja su posledica oštećenje pojednih ćelija nakon jonizacije molekula rastvorenih u vodi. Oksidujuće vrste, npr. vodonik-peroksid, zajedno sa jonima i slobodnim radikalima, reaguje sa hemijski značajnim molekulima u ćeliji, primera radi u nukleinskim kiselinama.

Biološki efekti zavise od vrste redijacije, doze, dužine izlaganja, izloženog organa i puteva prodiranja. Posledice po ćelije su smrt, mutacija i usporavanje reprodukcije.

Radijacija oštećenje tkiva je posledica transfera energije na atome i molekule u ćelijskim strukturama. Jonizujuće zračenje dovodi do ekscitacije ili jonizacije atoma i molekula. Ekscitacija i jonizacija atoma i molekula u ćelijama dovodi do:

- nastanka slobodnih radikala, - cepanja hemijskih veza, - stvaranja novih hemijskih veza između molekula, - oštećenja vitalnih molekula (DNA, RNA, proteina).

Ćelije u izvesnoj meri mogu da se regenerišu kada su doze radijacije male (što je slučaj kod svakodnevnih doza radijacije na nivou prirodnog fona). Pri visokim dozama radijacije ćelije umiru i ne mogu se zameniti tako brzo kao što nestaju, što dovodi do prestanka funkcije tkiva.

13.6 Ošetljivošt pojedinih tkiva na radijaciju

Osetljivost tkiva na radijaciju je proporcionalna brzini obnavljanja ćelija tkiva. Tkiva poređana po osetljivosti na radijaciju:

- najosetljiviji su organi gde se formiraju krvne ćelije, - reproduktivni organi, - koža, - kosti, zubi, - mišići, - najmanje je osetljiv nervni sistem.

Ovo takođe znači da je embrion najosetljiviji u prva tri meseca kada dolazi do diferencijacije tkiva.

13.7 Efekti radijacije na organizam

Posledice izlaganja radijaciji mogu biti kategorizovane po vremenu kada nastaju na:

- Efekte koji nastaju neposredno nakon izlaganja velikim dozama: radijaciona bolest, opekotine, u slučajevima kada je organizam primio veliku dozu radijacije u kratkom vremenu.


90 91

90

- Zakasneli efekti: kancer ili katarakta, mogu nastati godinama nakon izlaganju radijaciji.

Neposredni efekti nastaju nakon izlaganja visokim dozama u toku kratkog vremenskog perioda dovodi do:

- promena u sastavu krvi, - mučnine, povraćanja, diareje, kijavice, smrti.

Simptomi se pojavljuju nakon nekoliko sati ili dana u zavisnosti od doze. Što je doza veća, simptomi se pre pojavljuju, tabela 12.

Tabela 12. Doze radioaktivnosti i posledice za organizam

Efekat* Ekvivalentna doza Promene broja krvnih ćelija 50 rem*** Povraćanje (donja granica) 100 rem Smrt(donja granica) 150 rem LD50/60

** (sa minimalnom negom) 320 – 360 rem LD50/60 (sa medicinskim tretmanom) 480 – 540 rem 100% smrtnost (sa najboljom medicinskom negom) 800 rem *(NCRP Report No. 98 "Guidance on Radiation Received in Space Activities, NCRP, Bethesda, MD (1989)) **LD50/60 je doza pri kojoj 50% izložene populacije umire nakon 60 dana. ***rem -“roentgenequivalent in man”, 100 rem= 1 Sievert (Sv)

Zakasneli efekti koji se javljaju nakon određenog vremena od izlaganja radijaciji su katarakta i kancer. Katarakta nastaje kada je oko izloženo dozi od 200do 300 rem. Katarakta nastala zbog radijacije može da se pojavi mesecima i godinama nakon ekspozicije. Rizik od pojave raka je vezan sa izlaganjem visokim dozama radijacije. Specifični tipovi kancera nastaju kao posledica radijacije: leukemija, multipli mijelomi, kancer dojke, pluća i kože. Kanceru kao posledici radijacije treba 10-15 godina da se pojavi. Rizik od pojave kancera postoji i kod izlaganja malim dozama.

13.8 Mere kontrole izlaganja radijaciji

Izlaganje radijaciji je moguće minimizirati kontrolisanjem pravilnog rukovanja i upotrebe radioaktvnih izvora. Obavezno je konsultovati eksperte pre uvođenja uređaja sa radioaktvnim zračenjem. Takođe treba opravdati primenu ovakvih uređaja. Tokom upotrebe uređaja izlaganje treba da bude minimalno. Doza kojoj se izlažu radnici ne sme biti preko dozvoljenih limita, tabela 13. Pravila upotrebe treba poštovati, a svi incidenti se moraju istražiti i o njima izvestiti.

Tabela 13. Limiti ekspozicije radioaktivnom zračenju u Engleskoj

Doza (mSv) u kalendarskoj godini Zaposleni (18 g.)

mlađi od 18 svi ostali

Celo telo 20* 6 1 91

Ekvivalentna doza za sočivo oka 150 50 15 Koža* * 500 150 50

Ruke, nadlanice, stopala, članci 500 150 50 Stomak žene sposobne da rađa (u bilo koja tri

meseca) 13***

*Ako je ovaj limit nepraktičan zbog prirode posla, može se primeniti doza 100 mSv u bilo

kojih pet uzastopnih meseci, i to nakon dozvole lica stručnog za probleme doziranja radijacije.

** Primenjuje se kao prosek po jedinici površine izložene kože. *** Kada žena prijavi trudnoću, izloženost ne sme biti veća od 1 mSv tokom ostatka

trudničkog perioda, takođe treba sprečiti izlaganje radijaciji žena koje doje.

Godišnja doza u UK je 20 mSv, a svaki slučaj izlaganja većoj dozi mora biti ispitan i objavljen. Svako curenje radioaktivnih materija mora biti prijavljeno. Kompanije imaju obavezu da prate ekspoziciju radioaktivnim materijama i da o tome vode hronološke podatke. Takođe, postoji obaveza proveravanja površinske kontaminacije, sa ciljem prevencije širenja kontaminacije, otkrivanja grešaka i odstupanja u radu, koje mogu dovesti do širenja radioaktivnosti.

Praćenje kvaliteta vazduha radne sredine je obavezno kada se koriste radioaktivni izotopi (u medicini, npr. plutonijum u terapeutske svrhe kao nezatvoreni izvor radioaktivnosti); u nuklernim centralama, kod reaktora i kritičnih mesta postrojenja. Rutinski je potrebno proveravati kožu ruku.

Potrebno je pratiti i eksternu i internu radijaciju; u slučajevima tehnoloških procesa koji koriste velike količine radioaktvnih hemikalija za proizvodnju radionuklida u prirodnim i obogaćenim uranijumskim procesima; kod obrade plutonijuma i drugih radioaktivnih elemenata, kod mlevenja i prečišćavanja uranijuma. Biološki indikatori se proveravaju u fecesu, urinu i dahu praćenjem α- i β-emitera, kao i merenjem celog tela kao izvora gama zraka.

Ekspozicija se minimizira izborom izvora, dužinom vremena izloženosti, udaljenošću od izvora (1m udaljenosti od izvora smanjuje izloženost 10 puta) i korišćenjem zaštitnih kecelja. Što je veća masa po jedinici površine zaštitne kecelje, zaštita je efikasnija. α- i β- čestice se mogu zadržati u materijalu zaštitne kecelje, ali γ- i i X-zraci ne. Koliko će se γ i x-zraka zadržati, zavisi od materijala i debljine zaštitne kecelje. Na primer: da bi se radijacija 226Ra smanjila za 50 %, energije 0,047–2,4 MeV, debljina zaštitne kecelje od betona treba da bude 6,86 cm ili 2,24 cm od čelika ili 1,66 cm od olova.

13.9 Opš te preventivne i kontrolne mere tokom rada ša radioaktivnim šupštancama

Rad sa radioaktivnim supstancama zahteva odgovarajuće obučene ljude, eksperte i kompetentne stručnjake. Svako radno mesto mora da ima procenu rizika, da bi se identifikovale mere potrebne za smanjenje izloženosti jonizujućem zračenju i kvantifikovala veličina rizika uključujući i potencijalne nesrećne slučajeve. Radne operacije je potrebno izvoditi u za to predviđenim kontrolisanim prostorima. Postaviti barijere za identifikaciju i odgovarajuće znake


92 93

92

upozorenja. Kontrolisati izloženost tehničkim sredstvima: barijere, ventilacija sa filterima, respiratorima i ličnom zaštitnom opremom. Koristiti daljinsko upravljanje opremom kada je to moguće. Osoblje koje neposredno radi sa radioaktivnim materijalom treba da bude obučeno i trenirano. Potrebno je ograničiti pristup postrojenju samo na ovlašćene osobe. Postrojenja zaključavati i ograničiti pristup neovlašćenim osobama. Pripremiti pisana pravila ponašanja i opise radnih procedura. Koristiti lične dozimetre, pratiti izloženost i beležiti podatke u vremenu. Pratiti pozadinsku kontaminaciju periodično, pomoću opreme koja je kalibrisana i ispravna i čuvati podatke. Ispitati incidente tokom kojih je došlo do izlaganja radnika efektivnoj dozi većoj od 6 mSv ili ekvivalentnoj dozi većoj od 30 % od dozvoljenog limita. Ispitati i prijaviti slučajeve gubitka radioaktivnog materijala u atmosferu ili curenjem u zemljište. Obezbediti obavezan medicinski nadzor radnika pre početka rada sa radioaktivnim materijalom (na primer rendgenologa u medicini). Održavati higijenske standarde na visokom nivou. Nije dozvoljeno piti, jesti, pušiti, šminkati se ili pipetirati u kontrolisanim prostorijama. Uvesti obavezno presvlačenje u radnu odeću pre ulaska u kontrolisane prostorije. Čuvati radioaktivne supstance u hermetički zatvorenim obeleženim posudama. Proveravati periodično da li dolazi do curenja i beležiti te podatke tokom vremena. Radioaktvnim supstancama manipulisati na mestima obezbeđenim od curenja i sa nepropustivim radnim površinama. Dekontaminirati aparaturu u cilju sprečavanja prenošenja kontaminacije. Sakupljati otpad neposredno nakon što je nastao, eventualna curenja tretirati bez zadrške. Zaštitnu odeću skidati u određenim prostorijama koje imaju obezbeđenu mogućnost pranja i tuširanja. Držati odvojeno korišćenu i nekorišćenu zaštitnu odeću i opremu.

14. MERE ZAŠTITE NA RADU

Bezbednost i zdravlje na radu podrazumeva obezbeđivanje takvih uslova na radu kojima se, u najvećoj mogućoj meri, smanjuju povrede na radu, profesionalna oboljenja i oboljenja u vezi sa radom i koji pretežno stvaraju pretpostavku za puno fizičko, psihičko i socijalno blagostanje zaposlenih.

Preventivne mere jesu sve mere koje se preduzimaju ili čije se preduzimanje planira na svim nivoima rada kod poslodavca, radi sprečavanja povređivanja ili oštećenja zdravlja zaposlenih. Preventivne mere u ostvarivanju bezbednosti i zdravlja na radu obezbeđuju se primenom savremenih tehničkih, ergonomskih, zdravstvenih, obrazovnih, socijalnih, organizacionih i drugih mera i sredstava za otklanjanje rizika od povređivanja i oštećenja zdravlja zaposlenih, i/ili njihovog svođenja na najmanju moguću meru, u postupku:

1) projektovanja, izgradnje, korišćenja i održavanja objekata namenjenih za radne i pomoćne prostorije, kao i objekata namenjenih za rad na otvorenom prostoru u cilju bezbednog odvijanja procesa rada;

2) projektovanja, izgradnje, korišćenja i održavanja tehnoloških procesa rada sa svom pripadajućom opremom za rad, u cilju bezbednog rada zaposlenih i usklađivanja hemijskih, fizičkih i bioloških štetnosti, mikroklime i osvetljenja na radnim mestima i u radnim i pomoćnim prostorijama sa propisanim merama i normativima za delatnost koja se obavlja na tim radnim mestima i u tim radnim prostorijama;

3) projektovanja, izrade, korišćenja i održavanja opreme za rad, konstrukcija i objekata za

93

kolektivnu bezbednost i zdravlje na radu, pomoćnih konstrukcija i objekata i drugih sredstava koja se koriste u procesu rada ili koja su na bilo koji način povezana sa procesom rada, tako da se u toku njihove upotrebe sprečava povređivanje ili oštećenje zdravlja zaposlenih;

4) proizvodnje, pakovanja, prevoza, skladištenja, upotrebe i uništavanja opasnih materija, na način i po propisima i pravilima kojima se otklanjaju mogućnosti povređivanja ili oštećenja zdravlja zaposlenih;

5) projektovanja, proizvodnje i korišćenja sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu, čijom se upotrebom otklanjaju rizici ili opasnosti koji nisu mogli da budu otklonjeni primenom odgovarajućih preventivnih mera;

6) obrazovanja, vaspitanja i osposobljavanja u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

14.1 Hemikalije na radnom meštu

Proizvodnja i upotreba hemikalija na radnim mestima širom sveta predstavljaju jednu od najznačajnijih promena u okviru programa zaštite na radnom mestu. Hemikalije se koriste u cilju poboljšanja života u kozmetici, deterdžentima, energetici, eksplozivima, djubrivima, hrani, piću, staklu, papiru, pesticidima, farmacetskim proizvodima, plastici, gumi, rastvaračima, tekstilu, metalima. Hemikalije su prisutne u svakom segmentu života.

Kako donose poboljšanja kvaliteta života, hemikalije istovremeno predstavljaju i rizik za čoveka i životnu sredinu. Sa ovim rizikom treba biti upoznat. Na primer, nepravilnim korišćenjem i transportom zapaljivih gasova nastaju požari i eksplozije, gušenja ugljen-monoksidnom…

Bolesti pluća pneumokonioza, emfizem i bronhitis nastaju zbog kontakta sa azbestom...

Dermatitisi nastaju kao posledica radnih uslova, astma i alergijska kijavica kao posledica rada u drvnoj industriji - kontakta sa drvnom prašinom, u industriji boja i lakova, u industriji metala, plastike.

Pojava kancerogenih oboljenja kao posledica izloženosti kancerogenim supstancama na radnom mestu.

Korišćenje hemikalija može da dovede do akutnih trovanja.

Rizik od upotrebe hemikalija nastaje kao posledica njihovih osobina: zapaljivost, eksplozivnost, otrovnost, kancerogenost, korozivnost, radioaktivnost i reaktivnost. Posledice izlaganja osoblja hemikalijama mogu biti: akutne (kod inhalacije nadržajnih para u visokoj koncentraciji) ili hronične (dugotrajno izlaganje malim koncentracijama) koje dovodi do pojave alergija. Rizici mogu biti i kombinovani - u slučaju požara toksičnih hemikalija, postoji opasnost od izlaganja plamenu, zračenju toplote, prolivanja tečnosti, hemijskih isprenja, dima i hemijskih proizvoda nastalih sagorevanjem, manjak kiseonika. Međutim, da li će nastati opasna situacija zavisi i od fizičkih i hemijskih osobina hemikalija, kao i od uslova u kojima se hemikalija nalazi: da li postoji ventilacija, sredstva lične zaštite, da li se rad daljinski prati…


94 95

94

Procenjeno je da godišnje dogodi oko 6 000 slučajeva curenja nafte u životnu sredinu, a da 50 % svih zagađenja vazduha su posledica hemijske industrije. Benzin je izvor 25 % svih isparljivh organskih kontaminanata u vazduhu. Postoji desetine hiljada slučajeva zagađenja voda. Svakodnevno se povećava količina otpada i opasnog otpada.

Svako ko dolazi u dodir sa hemikalijama, ne samo u hemijskoj i procesnoj industriji, već i u uslužnom sektoru, bolnicama, školama, univerzitetima, istraživačkim laboratorijama, poljoprivredi, ima interes da upozna osnovne principe rada s opasnim i štetnim hemikalijama, kao i sa njihovim uticajem na životnu sredinu. Društvo mora da nađe ravnotežu između koristi i rizika koje donosi korišćenje hemikalija. Radnici na radnom mestu treba da budu upoznati sa merama koje treba da poštuju da bi zaštitili sebe i životnu sredinu.

Ono što stvara dilemu jesu rizici vezani za izloženost ovim hemikalijama. Pesticidi koji pomažu da se uzgaja hrana proizvodnjom useva u većim količinama i boljeg kvaliteta mogu imati negativan uticaj po zdravlje kod radnika uključenih u proces njihove proizvodnje ili primene, ili onih koji su izloženi kontaktu sa njihovim ostacima. Ostaci proizvodnje i korišćenja pesticida mogu, takođe, izazvati negativne ekološke efekte koji opstaju u okolini mnogo godina nakon upotrebe. Farmaceutski proizvod koji spasi život ozbiljno zdravstveno ugroženog pacijenta, može izazvati negativne efekte na zdravlje radnika koji je pod njegovim uticajem u toku procesa proizvodnje ili davanja leka pacijentu. Proizvodi za čišćenje koji stvaraju dobru higijenu, takođe mogu negativno da utiču na one koji ih koriste kao sredstvo za rad, i koji su njima izloženi svakodnevno. Hemikalije imaju širok opseg potencijalno negativnih efekata, od zdravstvenih rizika kao što je kancerogenost, i fizičkih kao što je zapaljivost, do ekoloških - široko rasprostranjeno zagađenje i toksičnost za vodeni svet. Mnogi požari, eksplozije i druge katastrofe rezultat su neadekvatnog upravljanja fizičkim rizicima.

Ne postoji pouzdan način da se tačno odredi koliko se hemikalija koristi i koliko radnika je izloženo njima širom sveta. Hemikalije se povezuju sa industrijskim postrojenjima kao što su petrohemijske rafinerije, gradilišta ili proizvodnja automobila. Brojne hemikalije poput boja, lakova, razređivača, lepila, kristalnog silicijuma, i isparenja od varenja, samo su neke od hemikalija kojima radnici mogu biti izloženi na radnim mestima u proizvodnoj industriji. Međutim, gotovo svaki tip radnog mesta koristi hemikalije i samim tim i širokopseg radnika je potencijalno izložen. Stoga su hemikalije potencijalni razlog za brigu na svakoj vrsti posla koji se obavlja.

Pored mogućnosti ozbiljnih povreda i oboljenja radnika koji rukuju hemikalijama na radnom mestu, postoji velika mogućnost uticaja na delove zajednice u okruženju i, generalno, u životnoj sredini. Fizički rizici hemikalija na radnom mestu mogu rezultirati povredama radnika ako se ne kontrolišu pravilno. Fizičke karakteristike hemikalija se često povezuju za zdravstvenim problemima. Adekvatna kontrola takvih opasnosti zahteva znanje o mogućem uticaju hemikalija na radnom mestu, kao i o tome kako se ti uticaji mogu pogoršati ako se hemikalijama ne rukuje ili ako se ne skladište na propisan način.

Fizički rizici se generalno smatraju osobinama svojstvenim hemikaliji, ali u mnogim slučajevima, ubrzavajući faktor je neophodan da se izazove efekat. Stoga, visokozapaljiva tečnost kojom se pravilno rukuje i koja se skladišti daleko od izvora paljenja, npr. od plamena, verovatno neće rezultirati nikakvom štetom. Ako se fizičkim opasnostima ne upravlja

95

adekvatno, to može rezultirati katastrofalnim događajem koji će naknadno dovesti i do velike izloženosti zdravstvenim rizicima. Primera radi, požar u hemijskoj fabrici može dovesti do toksične mešavine hemikalija koja se razvija i koja se emituje u životnu sredinu. Na isti način, korozivni aspekti hemikalije koja se ne čuva pravilno, može dovesti do curenja ili propuštanja hemikalije koja može imati ozbiljan zdravstveni uticaj na radnike, zajednicu i životnu sredinu generalno. Kontrola takvih negativnih efekata zahteva široko poznavanje uslova na radnom mestu, hemikalija uključenih u taj proces, i, moguće, sinergističkih efekata hemikalija kojima se rukuje ili koje se čuvaju na istim mestima. Nadzor situacije, kao i redovno održavanje, ključ su za uspešnu kontrolu.

14.2 Bezbedno upravljanje hemikalijama na radnom meštu

Celokupna strategija za postizanje bezbednog upravljanja hemikalijama na radnom mestu i zaštite životne sredine, može se jednostavno objasniti na sledeći način: prvi korak je identifikacija prisutnih hemikalija, zatim njihova klasifikacija prema zdravstvenim, fizičkim i ekološkim rizicima. Sledeći korak je priprema oznakai bezbednosnih listova za saopštavanje rizika i povezanih zaštitnih mera. Bez takvih informacija o hemikalijama na radnom mestu ili o onima koje se emituju u okolinu, nije moguće ići dalje u pogledu procene uticaja i utvrđivanja odgovarajućih preventivnih mera i kontrola. Informacije pružaju osnovnu strukturu neophodnu za postizanje bezbednog upravljanja hemikalijama.

Drugi korak je procena kako se identifikovane i klasifikovane hemikalije koriste na radnom mestu, i koja izloženost može rezultirati od te upotrebe. Ovo se može postići kroz nadzor izloženosti, ili kroz primenu alatki koje dozvoljavaju procenu izloženosti na osnovu faktora koji se tiču korišćene količine, mogućnosti za ispuštanje s obzirom na uslove radnog mesta ili objekta, i fizičkih karakteristika hemikalije.

Nakon što se opasnosti identifikuju, klasifikuju, saopšte i nakon što se procene rizici, treći i poslednji korak je korišćenje tih informacija za sastavljanje odgovarajućeg preventivnog i zaštitnog programa na radnom mestu. To podrazumeva različite vrste preventivnih i kontrolnih mera, uključujući uvođenje i primenu tehničkih kontrola, zamenu hemikalija manje rizičnim, ikorišćenje respiratorne zaštite i druge personalne zaštitne opreme kada je neophodno.

Druge odredbe detaljnog programa koje podržavaju i pojačavaju ove kontrole su praćenje izloženosti, informisanje i obučavanje izloženih radnika, evidencija, medicinski nadzor, planiranje za slučaj vanrednih situacija i procedure odlaganja.

14.3 Mere zaš tite na radu u poljoprivredi

Pravilnikom o zaštiti na radu u poljoprivredi [33] propisuju se posebne mere i normativi zaštite na radu lica koja vrše poljoprivredne radove, i posebne mere i normativi zaštite na mašinama, sredstvima i uređajima koji se koriste pri obavljanju poljoprivrednih radova. Pravilnikom se reguliše rad sa mineralnim (veštačkim) đubrivom i sredstvima za zaštitu bilja. Mineralna đubriva čuvaju se, po pravilu, u odgovarajućoj ambalaži (papirnatim ili plastičnim vrećama i sl.), i to u slojevima od najviše 2 m. Mineralna đubriva u rasutom stanju čuvaju se u posebnom skladišnom prostoru, na podlogama od dasaka koje su od poda skladišta uzdignute zanajmanje 15 cm radi provetravanja.


96 97

96

Prevoz mineralnih đubriva u rasutom stanju (rinfuza) od skladištado mesta upotrebe, mora se vršiti prevoznim sredstvima koja su obezbeđena od prosipanja đubriva. Ako se prevozi u otvorenim sanducima, kamionom odnosno prikolicom, đubrivo se mora pokriti nepropusnim platnom (nepropusnim materijalom). Prevoz mineralnih đubriva koja sadrže primese otrovnih hemijskih jedinjenja, mora se vršiti u hermetički zatvorenim limenim sudovima koji su opremljeni sigurnim ručkama.

Radnici koje je poslodavac odredio za rukovanje mineralnim đubrivima, moraju biti blagovremeno upoznati sa opasnim svojstvima pojedinih vrsti đubriva, načinom rukovanja, kao i sa merama zaštite koje se sprovode pri radu sa đubrivom.

Na rad sa mineralnim đubrivima, a naročito sa đubrivima koja sadrže otrovna hemijska jedinjenja, ne smeju se raspoređivati radnici sa ispucanom kožom ili otvorenim ranama na licu, rukama i nogama, odnosno sa drugim zdravstvenim oštećenjima. Pri radu sa mineralnim đubrivima, a naročito pri radu sa kalcijumovim cijanamidom, zabranjeno je uživanje alkohola.

Pri radu sa mineralnim đubrivima radnici moraju biti snabdeveni ličnim zaštitnim sredstvima odnosno ličnom zaštitnom opremom (gumenim rukavicama, zaštitnim maskama i sl.), zavisno od uslova rada i vrste đubriva.

Pri radu sa kalcijumovim cijanamidom, radnici moraju nositi potpuno zatvorenaodela. Otkrivene delove kože (lice, ruke) treba premazati specijalnom mašću.

Mineralna (veštačka) đubriva ne smeju se rasipati odnosno rasturati po jakovetrovitom vremenu. Ako se mineralno đubrivo rasipa ili rastura pri slabijem vetru, rasipanje odnosno rasturanje đubriva mora se vršiti u pravcu duvanja vetra.

Hemijska sredstva za zaštitu bilja od bolesti i štetočina i hemijska sredstva za uništavanje korova i štetnih divljači, opasna odnosno otrovna po zdravlje i život ljudi, moraju se smeštati u posebna skladišta ili u poseban skladišni prostor odvojen od drugih prostora u kojima su smešteni materijali, a naročito u kojima je smeštena ljudska ili stočna hrana. Skladišta za hemijska sredstva moraju biti udaljena od objekata za stanovanje. Gasovita i lako zapaljiva hemijska sredstva moraju se uskladištavati van naselja u skladu sa važećim propisima.

Skladište za hemijska sredstva mora imati predprostor. Ulazna vrata skladišta moraju biti čvrsta i sa otvaranjem u polje. Vrata skladišta moraju imati bravu ili katanac. Na vratima mora stajati ploča sa natpisom: "Otrov". U skladištu za hemijska sredstva moraju se održavati mikro-klimatski uslovi predviđeni uputstvom proizvođača. Koncentracija štetnih gasova i prašine u prostorijama skladišta ne sme da prelazi granice maksimalno dozvoljenih koncentracija (MDK) predviđene važećim standardom.

Pristup u skladište za hemijska sredstva zabranjen je neovlašćenim licima. Vrata na skladištu za hemijska sredstva moraju biti zaključana u vreme kad se u skladištu ne nalazi skladištar. U skladištu za hemijska sredstva zabranjeno je spavati, pušiti, piti i jesti. O ovakvoj zabrani mora se istaći natpis na tabli na ulazu u skladište ili na vratima skladišta.

Hemijska sredstva moraju u skladištu biti uredno složena, po vrstama, i moraju biti smeštena

97

tako da se lako mogu uzimati sa poda ili sa polica. Skladištar mora biti upoznat sa štetnim svojstvima svih uskladištenih hemijskih sredstava, i pri rukovanju sa tim sredstvima dužan je da se strogo pridržava uputstava proizvođača hemijskih sredstava i preduzeća.

Hemijska sredstva moraju se čuvati u originalnoj ambalaži, na kojoj mora postojati nalepnica (deklaracija) sa podacima. Ako sa ambalaže pri isporuci ili u skladištu nestane nalepnica (deklaracija) ili ona postane nečitljiva, hemijsko sredstvo iz takve ambalaže ne sme se izdavati na upotrebu dok se ne utvrdi njegov sadržaj. Ako se sadržaj hemijskog sredstva ne može utvrditi, takvo sredstvo se mora uništiti. Pri rukovanju hemijskim sredstvima i pri upotrebi hemijskih sredstava, mora se postupati po uputstvima proizvođača hemijskih sredstava.

Na uređaje za upotrebu hemijskih sredstava (prskalice, zaprašivače, sudovepod pritiskom, cevovode, pumpe, atomizere i dr.), kao i pri radu sa takvim uređajima, shodno će se primenjivati mere zaštite predviđene odredbama Pravilnika o zaštiti na radu u poljoprivredi. Rukovanje hemijskim sredstvima golim rukama je zabranjeno.

Posle svakog punjenja uređaja za upotrebu hemijskih sredstava, mora se ukloniti odnosno obrisati, hemijsko sredstvo koje je po njemu proliveno. Posude u kojima se pripremaju rastvori hemijskih sredstava, ne smeju se upotrebljavati za druge svrhe.

Prskanje, zaprašivanje, orošavanje odnosno zamagljivanje hemijskim sredstvima iz aviona sme se vršiti samo pomoću posebnog uređaja ugrađenog u tu svrhu u avion. Hemijska sredstva dopremljena na mesto uzletanja aviona (aerodrom i sl.) moraju se smeštati na za to određeno mesto, obezbeđeno od pristupa neovlašćenih lica. Utovar hemijskih sredstava u avion ne sme vršiti pilot aviona. Zabranjen je let aviona kroz maglu hemijskih sredstava. Posle završenog rada sa hemijskim sredstvima, mora se zatvoriti ventil na uređaju za upotrebu hemijskih sredstava.

Pripremanje hemijskih sredstava za upotrebu, ne sme se vršiti na temperaturi većoj od 30oC. Hemijsko sredstvo treba pripremiti u onoj količini koja se može utrošiti u toku radnog dana. Preostali rastvor hemijskog sredstva treba uništiti ili sačuvati u obeleženoj ambalaži i obezbediti od dodira neovlašćenih lica. Pripremanje hemijskih sredstava za upotrebu, kao i prosipanje preostalog rastvora hemijskih sredstava, ne sme se vršiti u blizini bunara i stajaćih voda.

Pre upotrebe hemijskih sredstava na većoj površini zemljišta moraju se preduzeti mere upozorenja na opasnost trovanja, i to obaveštavanjem lica koja rade na susednim parcelama, obaveštavanjem stanovništva, uklanjanjem stoke, pčela i sl. Na prilazu površini zemljišta koja je tretirana otrovima, mora se istaći natpis: "Zabranjen pristup - Zatrovana površina", sa naznačenjem datuma tretiranja. Po prestanku opasnosti, upozorenje se mora ukloniti.

Rad sa hemijskim sredstvima ne sme se vršiti pri jakom vetru. Prskanje, zaprašivanje, orošavanje odnosno zamagljivanje hemijskim sredstvom pri slabijem vetru, može se izvoditi samo u pravcu duvanja vetra.

Prazna papirnata ili plastična ambalaža u kojoj se nalazila otrovna hemijska sredstva mora se spaliti, a prazna limena ili staklena ambalaža zgnječiti, odnosno razviti a potom zakopati. Uništavanje, odnosno zakopavanje, ambalaže, ne sme se, vršiti u blizini bunara i stajaćih voda. Prazna ambalaža koja se vraća proizvođaču čuva se do otpreme u skladištu za hemijska sredstva.


98 99

98

Pakovanje i otpremanje takve ambalaže mora se vršiti prema uputstvu proizvođača.

Odgovorno lice koje rukovodi poslovima upotrebe hemijskih sredstava dužno je upoznati radnike sa svojstvima hemijskih sredstava, načinom rukovanja i merama zaštite, kao i sa opasnošću od nepravilnog rukovanja.

Lica koja rade sa hemijskim sredstvima (pri upotrebi) moraju biti za vreme rada snabdevena ličnim zaštitnim sredstvima zavisno od vrste poslova i štetnog dejstva hemijskog sredstva, i to:

1) za poslove otvaranja posuda, za razređivanje, mešanje ili pretapanje i presipavanje - gumenim rukavicama, gumenim čizmama, respiratorom odnosnoštitnikom za lice, kombinezonom i gumenom pregačom odnosno nepropusnimogrtačem;

2) za poslove primenjivanja hemijskih sredstava u staklenim baštama, osim aerosola ili generatora za zadimljavanje - gumenim rukavicama, gumenimčizmama, kapuljačom, respiratorom, odnosno štitnikom za lice, kombinezonom ili nepropusnim ogrtačem;

3) za poslove primenjivanja aerosola u zatvorenom prostoru - kombinezonom, kapuljačom, gumenim rukavicama i respiratorom;

4) za rad u hmeljarnici tretiranoj hemijskim sredstvom do 8 dana – gumenim rukavicama;

5) za poslove označavanja tla radi prskanja iz aviona - kombinezonom, gumenim rukavicama, gumenim čizmama, gumenom pregačom, respiratorom, odnosno štitnikom za lice.

Zaštitne naočare izrađuju se od transparentnog materijala i štite oči i lice. Neophodne su prilikom otvaranja ambalaže i izvođenja same zaštite, naročito pri tretiranju visokih stabala. Posle upotrebe treba ih oprati i osušiti.

Kapa ili šešir sa širokim obodom treba da budu od nepropusnog materijala, a koriste se prvenstveno pri hemijskom tretiranju voćarskih kultura. Kožne ili tekstilne kape ne smeju da se upotrebljavaju zato što apsorbuju pesticide.

Gumene ili plastične rukavice čuvaju ruke od nagrizajućeg dejstva pesticida i mehaničkih povreda. Ruke radnika su, po prirodi posla, najviše izložene delovanju pesticida, pa upotreba rukavica može da se smatra obavezom. Najbolju zaštitu pružaju rukavice od sintetičkog materijala. Nikako ne treba koristiti kožne ili tekstilne rukavice, iz istih razloga kao i kape. Rukavice treba da budu dovoljno dugačke kako bi mogle da se podviju, čime se formira kružni kanal oko ruke i sprečava kvašenje rukava bluze. Rukave bluze treba uvući u rukavice. Posle upotrebe, a pre skidanja, rukavice treba oprati dok su na rukama (slika 37), obrisati i nakon skidanja posuti talkom, s obeju strana, a zatim ih staviti da se suše na senovitom mestu. Rukavice moraju biti neoštećene, jer u protivnom pružaju nedovoljnu zaštitu.

Gumeni ogrtač i gumene čizme, koriste se u toku primene hemijskih sredstava i kada je potrebno hodati pored istretiranih biljaka. Čizme treba da budu izrađene od neoprena ili gume, visine do ispod kolena. Posle upotrebe prvo se peru čistom vodom, onda rastvorom deterdženta, i na kraju ponovo čistom vodom (slika 37).

99

Slika 37. Pranje rukavica i čizama nakon upotrebe

Respiratori služe za zaštitu disajnih organa. Ova oprema u isto vreme štiti lice i oči od otrovnih para i gasova. Hemijski respiratori pružaju najbolju zaštitu. Filteri respiratora upijaju otrovne pare i gasove i zadržavaju čestice pesticida i prašinu. Na svakom filteru postoji oznaka za koju namenu može da se upotrebi. Filteri se menjaju tokom rada kad se "zasite". Kacige pružaju najbolju zaštitu disajnih organa, a u isto vreme se štiti i glava, lice i oči. Opremljene su baterijom za napajanje malog elektromotora sa ventilatorom, koji usmerava vazduh preko glave radnika (slika 38). Na taj način se omogućava normalno disanje radnika i sprečava zamagljivanje štitnika.

Slika 38. Kacige za zaštitu disajnih organa (a, b)

Kaciga, (slika 38a), iznad vizira ima štitnik koji zaklanja sunčeve zrake i obezbeđuje određenu zaštitu od kišnih kapi. Kod kacige, (sika 38b), celokupna težina se prenosi na ramena. Ima panoramski vizir koji omogućava okretanje glave i gledanje na stranu. Viziri na kacigama se otvaraju, a poseban materijal sa trostrukim ivicama obezbeđuje njihovo besprekorno zaptivanje.

Radnicima koji rukuju sa hemijskim sredstvima mora se svakog dana obezbediti čisto zaštitno odelo. Ako se pri radu znatnije zagađuje odeća prolivanjem rastvora hemijskog sredstva, tada im se mora obezbediti i rezervno zaštitno odelo. Kombinezoni i kapuljače moraju se zameniti čistim posle svake upotrebe od najviše šest radnih dana.


100 101

100

Oštećena lična zaštitna sredstva (rasparana, pocepana, probušena i sl.) moraju se odmah zameniti novim.

Radnici treba u toku rada češće da ispiraju usta odgovarajućim sredstvima za dezinfekciju, a obavezno pre jela, pića i pušenja. Izložene delove tela treba češće prati čistom vodom i sapunom. Deo tela na koji je proliveno hemijsko sredstvo ili koji je poprskan hemijskim sredstvom, mora se odmah oprati čistom vodom i sapunom. Za vreme rada sa hemijskim sredstvima ne sme se pušiti niti jesti.

Rad sa veoma otrovnim hemijskim sredstvima ne sme da traje duže od šest časova u toku dana, i mora se izvoditi u dva dela. Rad sa manje otrovnim hemijskim sredstvima ne sme da traje duže od sedam časova u toku dana.

Na rad sa otrovnim hemijskim sredstvima ne smeju se raspoređivati radnici koji prethodno nisu podvrgnuti specijalističkom lekarskom pregledu. Radnici koji rade sa otrovnim hemijskim sredstvima moraju jedanput mesečno podvrći specijalističkom lekarskom pregledu. Lica mlađa od 18 godina, kao i žene, ne smeju se raspoređivati na rad sa hemijskim sredstvima.

Radnicima sa otvorenim ranama (opekotinama, ozledama, ekcemima, svežim žuljevima i sl.), kao i radnicima u napitom stanju, ne sme se dozvoliti rad sa hemijskim sredstvima. Radnik koji u toku rada sa hemijskim sredstvima oseti tegobe (slabost, glavobolju i sl.), mora se odmah uputiti na lekarski pregled.

Ako se hemijska sredstva primenjuju na mestima udaljenim od naselja, mora seobezbediti tekuća voda i sapun za pranje radnika u toku rada, alkalna sredstva za ispiranje i neophodni antidoti. Za radnike koji rade sa hemijskim sredstvima moraju se obezbediti i kupatila sa toplom i hladnom vodom.

LITERATURA

[1] http://www.unesco.org/education/pdf/RIO_E.PDF (21.04.2019) [2] Nwokoro, C. V., Chima, F. O. (2017): Impact of Environmental Degradation on

Agricultural Production and Poverty in Rural Nigeria, American International Journal of Contemporary Research, 7(2), 6-14.

[3] Gay, S. H., Louwagie, G., Sammeth, F., Ratinger, T., Cristoiu, A. (2009): Addressing soil degradation in EU agriculture: relevant processes, practices and policies, Joint Research Centre, Seville (Spain)

[4] Shao, Y. (2000): Physics and Modelling of Wind Erosion. Atmospheric and Oceanographic Sciences Library 23, Kluwer Academic Publishers, 393.

[5] Lyles, L. (1988): Basic wind erosion processes. Agriculture, ecosystems and environment, 22/23, 91-101.

[6] Warren, A., Bärring, L. (2003): Introduction. In: Warren, A. (ed.): Wind erosion on agricultural land in Europe. European Commission, EUR 20370, 7-12.

[7] Sterk, G. (2000): Flattened residue effects on wind speed and sediment transport. Soil Science Society of America Journal 64, 852-858.

100

Oštećena lična zaštitna sredstva (rasparana, pocepana, probušena i sl.) moraju se odmah zameniti novim.

Radnici treba u toku rada češće da ispiraju usta odgovarajućim sredstvima za dezinfekciju, a obavezno pre jela, pića i pušenja. Izložene delove tela treba češće prati čistom vodom i sapunom. Deo tela na koji je proliveno hemijsko sredstvo ili koji je poprskan hemijskim sredstvom, mora se odmah oprati čistom vodom i sapunom. Za vreme rada sa hemijskim sredstvima ne sme se pušiti niti jesti.

Rad sa veoma otrovnim hemijskim sredstvima ne sme da traje duže od šest časova u toku dana, i mora se izvoditi u dva dela. Rad sa manje otrovnim hemijskim sredstvima ne sme da traje duže od sedam časova u toku dana.

Na rad sa otrovnim hemijskim sredstvima ne smeju se raspoređivati radnici koji prethodno nisu podvrgnuti specijalističkom lekarskom pregledu. Radnici koji rade sa otrovnim hemijskim sredstvima moraju jedanput mesečno podvrći specijalističkom lekarskom pregledu. Lica mlađa od 18 godina, kao i žene, ne smeju se raspoređivati na rad sa hemijskim sredstvima.

Radnicima sa otvorenim ranama (opekotinama, ozledama, ekcemima, svežim žuljevima i sl.), kao i radnicima u napitom stanju, ne sme se dozvoliti rad sa hemijskim sredstvima. Radnik koji u toku rada sa hemijskim sredstvima oseti tegobe (slabost, glavobolju i sl.), mora se odmah uputiti na lekarski pregled.

Ako se hemijska sredstva primenjuju na mestima udaljenim od naselja, mora seobezbediti tekuća voda i sapun za pranje radnika u toku rada, alkalna sredstva za ispiranje i neophodni antidoti. Za radnike koji rade sa hemijskim sredstvima moraju se obezbediti i kupatila sa toplom i hladnom vodom.

LITERATURA

[1] http://www.unesco.org/education/pdf/RIO_E.PDF (21.04.2019) [2] Nwokoro, C. V., Chima, F. O. (2017): Impact of Environmental Degradation on

Agricultural Production and Poverty in Rural Nigeria, American International Journal of Contemporary Research, 7(2), 6-14.

[3] Gay, S. H., Louwagie, G., Sammeth, F., Ratinger, T., Cristoiu, A. (2009): Addressing soil degradation in EU agriculture: relevant processes, practices and policies, Joint Research Centre, Seville (Spain)

[4] Shao, Y. (2000): Physics and Modelling of Wind Erosion. Atmospheric and Oceanographic Sciences Library 23, Kluwer Academic Publishers, 393.

[5] Lyles, L. (1988): Basic wind erosion processes. Agriculture, ecosystems and environment, 22/23, 91-101.

[6] Warren, A., Bärring, L. (2003): Introduction. In: Warren, A. (ed.): Wind erosion on agricultural land in Europe. European Commission, EUR 20370, 7-12.

[7] Sterk, G. (2000): Flattened residue effects on wind speed and sediment transport. Soil Science Society of America Journal 64, 852-858.

101

[8] Poesen, J.W., Verstraeten, G., Soenens, R. and Seynaeve, L. (2001): Soil losses due to harvesting of chicory roots and sugar beet: an underrated geomorphic process? Catena 43 (1), 35-47.

[9] Oljača, S., (2012): Poljoprivreda i biodiverzitet, Organska proizvodnja i biodiverzitet: zbornik referata / II otvoreni dani biodiverziteta, Pančevo, ISBN 978-86-908919-3-1

[10] http://ec.europa.eu/environment/nature/natura2000/index_en.htm (15.04.2019.) [11] Sekulić, P., Kastori, R., Hadžić, V. (2003): Zaštita zemljišta od degradacije, Naučni

institut za ratarstvo i povrtarstvo [12] Pravilnik o uslovima koje treba da ispunjavaju objekti za životinjske otpatke i pogoni

za preradu i obradu životinjskih otpadaka, “Službeni glasnik RS”, broj 94 od 19. oktobra 2017.

[13] IARC monographs on the evaluation of carcinogenic risks to humans; v. 94 (2010) Ingested nitrate and nitrite, and cyanobacterial peptide toxins / IARC Working Group on the Evaluation of Carcinogenic Risks to Humans, Lyon, France.

[14] Toxicological profile for nitrate and nitrite, Agency for Toxic Substances and Disease Registry Division of Toxicology and Human Health Sciences Environmental Toxicology Branch 1600 Clifton Road NE Mailstop F-57 Atlanta, Georgia

[15] Directive 2000/60/EC of the European parliament and of the council of 23 October 2000

[16] https://www.ilec.or.jp/en/ (20.04.2019.) [17] www.unep.or.jp (20.04.2019.) [18] Czubaszek, A. W., Czubaszek, R., Rojewski, S. R., Banaszuk, P. (2018): Methane and

Nitrous Oxide Emissions from Agriculture on a Regional Scale, Journal of Ecological Engineering, 19(3), 206–217.

[19] UN 2017. World population prospects (2017): Revision. Key Findings and advance tables. United Nations, Department of Economic and Social Affairs, Population Division, ESA/P/WP/248, New York.

[20] IPCC 2014. Climate Change 2014: Mitigation of Climate Change. Working Group III Contribution to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change, Intergovernmental Panel on Climate Change, Cambridge University Press.

[21] EPA 2012. Global Anthropogenic Non-CO2 Greenhouse Gas Emissions: 1990 - 2030 EPA 430-R-12-006, Office of Atmospheric Programs Climate Change Division U.S. Environmental Protection Agency. Washington DC.

[22] Isermann K. (1994) Agriculture’s share in the emission of trace gases affecting the climate and some cause-oriented proposals for sufficiently reducing this share. Environmental Pollution, 83, 95–111.

[23] Turner A.J., Jacob D.J., Wech, K. J., Maasakkers J.D., Lundgren E., Andrews A.E., Biraud S.C., Boesch H., Bowman K.W., Deutscher N.M., Dubey M.K., Griffith D.W. T., Hase F., Kuze A., Notholt J., Ohyama H., Parker R., Payne V.H., Sussmann R., Sweeney C., Velazco V.A., Warneke T., Wennberg P.O. and Wunch D. (2015): Estimating global and North American methane emissions with high spatial resolution using GOSAT satellite data. Atmospheric Chemistry and Physics, 15, 7049–7069.

[24] Yusuf R.O, Noor Z.Z., Abba A.H., Hassan M.A.A., Din M.F.M. (2012): Methane emission by sectors: A comprehensive review of emission sources and mitigation methods. Renewable and Sustainable Energy Reviews, 16, 5059–5070.


102 103

101

[8] Poesen, J.W., Verstraeten, G., Soenens, R. and Seynaeve, L. (2001): Soil losses due to harvesting of chicory roots and sugar beet: an underrated geomorphic process? Catena 43 (1), 35-47.

[9] Oljača, S., (2012): Poljoprivreda i biodiverzitet, Organska proizvodnja i biodiverzitet: zbornik referata / II otvoreni dani biodiverziteta, Pančevo, ISBN 978-86-908919-3-1

[10] http://ec.europa.eu/environment/nature/natura2000/index_en.htm (15.04.2019.) [11] Sekulić, P., Kastori, R., Hadžić, V. (2003): Zaštita zemljišta od degradacije, Naučni

institut za ratarstvo i povrtarstvo [12] Pravilnik o uslovima koje treba da ispunjavaju objekti za životinjske otpatke i pogoni

za preradu i obradu životinjskih otpadaka, “Službeni glasnik RS”, broj 94 od 19. oktobra 2017.

[13] IARC monographs on the evaluation of carcinogenic risks to humans; v. 94 (2010) Ingested nitrate and nitrite, and cyanobacterial peptide toxins / IARC Working Group on the Evaluation of Carcinogenic Risks to Humans, Lyon, France.

[14] Toxicological profile for nitrate and nitrite, Agency for Toxic Substances and Disease Registry Division of Toxicology and Human Health Sciences Environmental Toxicology Branch 1600 Clifton Road NE Mailstop F-57 Atlanta, Georgia

[15] Directive 2000/60/EC of the European parliament and of the council of 23 October 2000

[16] https://www.ilec.or.jp/en/ (20.04.2019.) [17] www.unep.or.jp (20.04.2019.) [18] Czubaszek, A. W., Czubaszek, R., Rojewski, S. R., Banaszuk, P. (2018): Methane and

Nitrous Oxide Emissions from Agriculture on a Regional Scale, Journal of Ecological Engineering, 19(3), 206–217.

[19] UN 2017. World population prospects (2017): Revision. Key Findings and advance tables. United Nations, Department of Economic and Social Affairs, Population Division, ESA/P/WP/248, New York.

[20] IPCC 2014. Climate Change 2014: Mitigation of Climate Change. Working Group III Contribution to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change, Intergovernmental Panel on Climate Change, Cambridge University Press.

[21] EPA 2012. Global Anthropogenic Non-CO2 Greenhouse Gas Emissions: 1990 - 2030 EPA 430-R-12-006, Office of Atmospheric Programs Climate Change Division U.S. Environmental Protection Agency. Washington DC.

[22] Isermann K. (1994) Agriculture’s share in the emission of trace gases affecting the climate and some cause-oriented proposals for sufficiently reducing this share. Environmental Pollution, 83, 95–111.

[23] Turner A.J., Jacob D.J., Wech, K. J., Maasakkers J.D., Lundgren E., Andrews A.E., Biraud S.C., Boesch H., Bowman K.W., Deutscher N.M., Dubey M.K., Griffith D.W. T., Hase F., Kuze A., Notholt J., Ohyama H., Parker R., Payne V.H., Sussmann R., Sweeney C., Velazco V.A., Warneke T., Wennberg P.O. and Wunch D. (2015): Estimating global and North American methane emissions with high spatial resolution using GOSAT satellite data. Atmospheric Chemistry and Physics, 15, 7049–7069.

[24] Yusuf R.O, Noor Z.Z., Abba A.H., Hassan M.A.A., Din M.F.M. (2012): Methane emission by sectors: A comprehensive review of emission sources and mitigation methods. Renewable and Sustainable Energy Reviews, 16, 5059–5070.

102

[25] Eurostat 2015. Agriculture - greenhouse gas emission statistics. Eurostat Statistics Explained. http://ec.europa.eu/eurostat/statistics-explained/index.php/Agriculture_-_greenhouse_gas_ emission_statistics#Agriculture.27s_contribution (20.03.2019)

[26] FAO 2016. Agriculture’s greenhouse gas emissions on the rise. http://www.fao.org/news/story/en/item/216137/icode/. (14.02.2019)

[27] Verge X.P.C., De Kimpe C., Desjardins R.L. 2007. Agricultural production, greenhouse gas emissions and mitigation potential. Agricultural and Forest Meteorology, 142, 255–269.

[28] Pravilnik o klasifikaciji, pakovanju, obeležavanju i oglašavanju hemikalije i određenog proizvoda u skladu sa Globalno harmonizovanim sistemom za klasifikaciju i obeležavanje UN, "Sl. glasnik RS", br. 105/2013

[29] Zakon o transportu opasne robe "Sl. glasnik RS", br. 104/2016, 83/2018, 95/2018 - dr. zakon i 10/2019 - dr. zakon

[30] Carson, P., Mumford, C. (2002): Hazardous Chemicals Handbook, Second edition, Butterworth-Heinemann, An imprint of Elsevier Science Linacre House, Jordan Hill, Oxford OX2 8DP 225 Wildwood Avenue, Woburn, MA 01801-2041.

[31] Bezbednost i zdravlje pri upotrebi hemikalija na radnom mestu, Međunarodna organizacija rada i Socijalno-ekonomski savet Republike Srbije u avgustu 2014. godine.

[32] https://ehs.ucla.edu/specialty/research-safety/chemical-storage-handling (01.02.2019.)

[33] Pravilnik o zaštiti na radu u poljoprivredi, “Službeni list SFRJ”, br. 34/68 [34] Zakon o zaštiti životne sredine - "Sl. glasnik RS", br. 135/2004, 36/2009, 36/2009 - dr.

zakon, 72/2009 - dr. zakon, 43/2011 - odluka US, 14/2016, 76/2018, 95/2018 - dr. zakon i 95/2018 - dr. zakon

CIP - Каталогизација у публикацијиБиблиотеке Матице српске, Нови Сад

338.43:620.26

СТОЈИЋ, Наташа, 1977- Opasne i štetne supstance u poljoprivredi / Nataša Stojić, Mira Pucarević. - Sremska Kamenica : Educons, Fakultet zaštite životne sredine, 2019 (Bačka Palanka : RVB studio). - 104 str. : ilustr. ; 26 cm. - (Edicija Udžbenik)

Tiraž 100. - Bibliografija.

ISBN 978-86-87785-88-5

1. Пуцаревић, Мира, 1962- а) Пољопривреда - Штетне супстанце

COBISS.SR-ID 329620231

Documents

OPASNE I ŠTETNE SUPSTANCE U POLJOPRIVREDI ...14.2 Bezbedno upravljanje hemikalijama na radnom mestu ..... 9595 14.3 Mere zaštite na radu u poljoprivredi ..... 9595 SPISAK SLIKA Slika