OPŠTA KNJIŽEVNOST 1

1.Sta je ep? Epske tehnike?

Ep je jedan od osnovnih oblika epike, pisan u stihu, čiji su sinonimi još i epopeja, spev, poema, narativna pesma. Ep spada u najstarije epske vrste. Potiče od grčke reči epos što znaci reč, priča. Fabula se obično odnosi na mit, legend vezanu za narod, pleme, državu, istorijski događaj. Epske tehnike su skup knj.postupaka i sredstava karakterističnih za epsku poeziju. Kada govorimo o epskim tehnikama imamo epizodu- zaokružena tematska celina, zatim retrospekciju- pričanje o događaju koji se desio pre glavnog događaja tj.glavne radnje, anticipaciju- događaje koji će se tek desiti , retardaciju ili usporavanje radnje, digresiju ili kraće udaljavanje od radnje, deskripciju-opisivanje, i formule- blokovi istih stihova koji se ponavljaju.

2. Osnovne odlike epa na osnovu Epa o Gilgamešu.

Najvažnija karakteristika epa je stavljanje glavnog lika u centar zbivanja, u ovom epu to je upravo Gilgameš i opisani su njegovi doživljaji na putu do spoznaje večnog života. Ep je pisan u stihu. U epovima je glavni junak idealizovan, te je Gilgameš predstavljen 2/3 bog, a 1/3 čovek, ima najboljeg prijatelja Enkidua. Pripovedanje je objektivno i distancirano. Za glavnog junaka je uzeta istorijska ličnost, Gilgameš je bio vladalac Uruka.

3. Epske tehnike na osnovu Epa o Gilgamešu.

Retardaciju u vidu epizode u „Epu o Gilgamešu“ nalazimo kad Utnapištim priča priču o potopu. Dugo putovanje Gilgameša i Enkidua do Kedrove šume je primer za digresiju i epizodu. Digresija nam je predstavljena u celom trećem pevanju kada Enkidu ponovo odlazi u stepu. Primer proširenog poređenja je lik Humbabe, predstavljenost njegovog izgleda, snage i moći. Najviše ponavljanja ima u desetom pevanju tj.u Gilgamešovom putu ka Utnapištimu, gde on sreće ljude škorpione, Siduri Sabitu, lađara Uršanabija i na kraju Utnapištima. Primer nabrajanja i ponavljanja je kada Gilgameš seče stabla za lađu. Retrospekcija je data u jedanaestom pevanju, tj.u Utnapištimovoj priči o potopu i tome kako je on postao jednak bogovima. Anticipacija (najavljivanje šta će se desiti posle glavne radnje) je data u Gilgamešovim i Enkiduovim snovima. Ep ne počinje invokacijom, već direktnim uvođenjem u radnju- in medias res. 4. Kompozicija i tema epa o Gilgamešu.

Ep o Gilgamešu je nastao oko 1700. god p.n.e. na 12 glinenih ploča koji predstavljaju 12 pevanja.Tematika speva govori o prijateljstvu,o borbi protiv zla,o smrti, o potopu i o traženju večnog života.Ispevan je u slobodnom stihu,različite dužine i karakteristična su ponavljanja kao što su anafora,epifora,palilogija. Gilgameš je gl.junak speva koji čini 2/3 božanskog i 1/3 ljudskog.Delo se može tematski podeliti na dva dela. Od prvog do osmog pevanja govori o Gilgamešu,savremenom vladaru, koji zajedno sa svojim prijateljem Enkiduom ubija i pobeđuje Humbabu. U drugom delu koji je od devetog do dvanaestog

pevanja,opisana je Enkiduova smrt i govori se o potrazi za odgovorom na pitanje kako steći večni život.

5. Lutajući motivi u Epu o Gilgamešu.

Lutajući motiv je motiv koji se javlja u više književnosti. Prvi primer stvaranje čoveka- Enkidu je stvoren od blata, a Adam je stvoren iz praha (veza sa Biblijom). Drugi primer- potop. U Epu o Gilgamešu potop je preživeo Utnapištim, tu nalazimo takođe vezu sa Biblijom, jer je po njoj potop preživeo Noje. Treći primer- zmija. Zmija predstavlja neprijatelja čoveka. U Gilgamešu ona njemu krade travku besmrtnosti, a u Bibliji ona takođe krade večni život Adamu i Evi.

6. Gilgamešovo putovanje.

Gilgameš kreće u potragu za večnim životom,prisutan je njegov strah od smrti i prolaznosti. Na putu do Utnapištima on savlađuje mnoge prepreke sa divovima, škorpionima koji čuvaju nebesku kapiju i oni mu govore da nijedan čovek nije prešao sunčanu kapiju, ali važno je da Gilgameš ne odustaje, ide kroz tamu i vode smrti. Zatim, Gilgameš nalazi Utnapištima i priča mu o svojoj nameri da pronađe večni život. On ga upućuje da na dnu mora potraži travku protiv smrtnosti. Međutim, dok se on kupao u jezeru, zmija mu odnosi travku i tako razočaran Gilgameš se vraća u grad Uruk. 7. Sta je biblija, kad je nastala, od čega se sastoji?

Biblija ili Sveto pismo je najvažnija sakralna knjiga hrišćanske religije, koja se sastoji iz Starog i Novog zaveta. Nastala je od gr.reči biblion- knjiga. B.je u celini nastajala u razdoblju od 15 v.p.n.e. do 2 v.n.e. Stari zavet, pisan na hebrejskom i aramejskom jeziku, prema jevrejskom kanonu obuhvata 24 knjige, u kojima se opisuje jevrejska istorija. Osnovni pesnički oblici Starog zaveta su:himne,molitve,psalmi,tužbalice,ljubavne,svadbene i vinske pesme, kao i obredne pesme u kojima se najčešće poziva na rad. Stari zavet ujedno je i osnovna sveta knjiga Jevreja. Novi zavet je pisan u 1 i 2 v.n.e.,na grčkom jeziku, izuzimajući Jevanđelje po Mateju, čija je osnova nastala na aramejskom jeziku. Novi zavet obuhvata 27 knjiga podeljenih na jevanđelja, Dela svetih apostola, Poslanice i Otkrivenje Jovanovo. Za razliku od S.z.,tekstovi u N.z.daleko su srodniji ,jer ih sve povezuje središnja figura Isusa Hrista, čiji se život, propovedi i čuda prenose Novim zavetom.

8. Nabrojati 10 Božijih zapovesti.

1. Ja sam Gospod Bog Tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene. 2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti. 3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega. 4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu. 5. Poštuj oca svojega i majku svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji. 6. Ne ubij. 7. Ne čini preljube. 8. Ne kradi. 9. Ne svedoči lažno na bližnjega svojega. 10. Ne poželi ništa što je tuđe.

9. Sta je Bog kog dana stvorio?

Prvi dan stvorena je svetlost. Drugi dan Bog je stvorio svod nebeski i rastavio vodu pod svodom od vode nad svodom. A svod nazva Bog nebo. Treći dan snagom reči Božje odelila se voda od kopna. Na zemlji je izrasla trava i ranovrsna drveta koja rađaju plod. Četvrti dan Bog je stvorio svetila na svodu nebeskom. Sunce da upravlja danom, i mesec da upravlja noću, i zvezde: da svetle i da budu znaci vremena, dana i godina. Peti dan Bog je stvorio živa stvorenja u vodama, ribe i ostala stvorenja velika i mala, kao i ptice nebeske, po vrstama njihovim.Šesti dan stvorio je Bog stoku i sitne životinje i zveri zemaljske, po vrstama njihovim.Na kraju reče Bog: "Da načinimo čoveka po liku i podobiju Našem, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miću po zemlji." Presveta Trojica, Bog nas, stvorio je čoveka od praha zemaljskog, i udahnuo u njega duh života. Prvo je Bog stvorio Adama, pa mu je onda stvorio ženu, "čovećicu", Evu, da mu bude pomočnik na putu ka večnom cilju njihovog života i života svih stvorenja

10. Problem teodiceje.

Dovodi se u pitanje božanska pravda i zlo na svetu. Jov je uveren u svoju nevinost i vrlinu. Njegova glavna osobina je trpljenje .On ne dovodi u pitanje postojanost Boga već njegovu pravednost i zbog te sumnje u božansku pravednost njegova vera nije u potpunosti čvrsta i nema odgovore na pitanja pravde.

11. Sadržaj jevanđelja po izboru; navesti čuda i parabole Isusove. ( Jevanđelje po Mateju)

Na početku jevanđelja je dat Isusov rodoslov, gde se vidi da je porekla Davidova. Isusa, kao bebu, od Iroda sklanjaju u Misir. Kasnije, kad odraste, odlazi kod Jovana da ga krsti. Nakon toga Duh odvodi Isusa u pustinju da ga đavo iskuša, ali on svemu odoleva i okuplja učenike na gori, gde ih uči zakonu hristolike ljubavi. Isus se vraća u grad i raznolikim čudima i isceljenjima pokazuje svoju veru i moć božiju. Irod četverovlasnik na prevaru od svoje kćeri biva naveden da naredi pogubljenje Jovana Krstitelja. Isus okuplja svoje učenike na tajnoj večeri i govori im da će ga neko od njih izdati, i da će ga razapeti. Juda izdaje Isusa za 30 srebrnjaka, i Isusa odvode pred Pontija Pilata gde narod traži smrt Isusovu. Isus biva razapet i umire na krstu. Marija i Marija Magdalena obilaze njegov grob i prve saznaju da je vaskrsao, on im govori da prenesu apostolima da će se sa njima naći u Galileji.Tri čuda Isusova: Jedno od čuda Isusovih je kada narod, koji ga je pratio, nahranio sa 5 hleba i 2 ribe, a bilo ih je pet hiljada, bez žena i dece. Zatim, kada su se učenici našli na lađi, i krenula bura, Isus im reče da se ne boje, a oni se uplašiše utvare, te mu Petar reče:ako je to zaista Isus neka mu naredi da krene da hoda po vodi. Petar krenu, ali se uplaši i pokleknu, ali Isus mu priđe te ga spasi. Žena koja je 12 godina bolovala od tečenja krvi, ozdravila je svojom verom, jer je govorila sebi da će se izlečiti

samo ako se dotakne skuta Isusovih. Isus vidi njenu veru i ona zaista tim dodirom ozdravljuje. Jedna Isusova parabola: Carstvo nebesko je kao domaćin koji najmi radnike za svoj vinograd. Dogovori se sa njima da im plati po groš. A kad nadje besposlene, reče im da se pridruže njegovim radnicima. Na kraju rada svima isplati po groš, a oni prvi se pobuniše štro njima ne plati više jer su duže radili. Domaćin im reče da su primili koliko su se dogovorili i da on svakom može platiti po volji. Tako će i u carstvu biti poslednji prvi, a prvi poslednji.

12. Sadržaj i kompozicija knjige o Jovu.

Spada u mudrosne spise i zapisana je u VI v.p.n.e. Tema dela je nezaslužena patnja pravednika,iskušenje i ćutanje od strane Boga koji okleva da mu pomogne. Postavlja se pitanje porekla zla, patnje i nesrećne ljudske sudbine. Sastoji se od prologa i tri ciklusa (Rasprava sa prijateljima). U prologu se prikazuje Jova kao čovek pobožan, bogat i srećan. Sotona pred Bogom tvrdi da je Jova pravedan zato što mu nudi zemaljsku sreću. Zatim Bog iskušava Jovu i on tako biva lišen velikog bogatstva i dece i biva pogođen teškom bolešću. Zatim sledi glavni deo knjige, dijalog između Jove o njegova tri ptijatelja (Elifas, Vilvid i Solfid). Oni mu govore da se pokaje, jer mora da je nešto zgrešio čim ispašta. Međutim Jova se brani i izjavljuje da je nevin. Odnekud se pojavljuje i četvrti prijatelj, Eliluj. On kritikuje Jova, ali i njegove prijatelje, jer nisu našli reči koje bi ga preobratile. Na kraju, u epilogu se pojavljuje Bog u oluji i ne donosi nikakvo rešenje osim što vraća Jovi pređašnju sreću i Jova biva dvostruko nagrađen, jer se odrekao vlastite pravednosti i postao pred Bogom ,,siromah’’.

13. Knjiga propovednika, sadržaj i kompozicija.

Pripada Starom zavetu, mudrosnoj književnosti, nastala je u 3.v.p.n.e. Napisana je u prvom licu,tonom koji je pesimističan i opominjući. Pisac se predstavlja kao sin Davidov-Solomon. Govori se o ispraznosti života i ovozemaljskim vrednostima koje ne mogu usrećiti čoveka. Slična misao se sreće i u Knjizi o Jovu. Propovednik govori o tome kako i čovek koji je pravedan može da bude nesrećan. Sreća se ne nalazi na ovozemaljskom životu,već nakon njega. Iz kazivanja propovednika zaključuje se da je bio hedonista. Takođe on je i skeptik, jer sumnja u postojanje sreće na svetu. Dovodi se u pitanje tradicionalna ideja,zato što nam on daje netradicionalne odgovore: čoveku nije dato da razume Božije puteve i Bog ne mora da polaže čoveku račune.

14. Pesma nad pesmama, sadržaj i kompozicija.

Pripisuje se Solomonu, ali to je samo književni postupak,kao i kod Propovednika. Verovatno je nastala oko 4.v.p.n.e. To je zapravo zbirka ljubavnih pesama, pisana veoma slobodnim jezikom. Devojka Sulamka, čuva vinograde i govori o ljubavi prema njenom dragom. Car Solomon se zaljubljuje u nju i odvodi je u svoj hram. Sulamka izlazi u grad da traži svog dragog, ali je hvataju stražari i vraćaju je. Pastir govori o lepoti svoje drage Sulamke, i o ljubavi koju oseća prema njoj. Devojka čuje njegov glas,pati za njim, zaklinje kćeri Jerusalimske da mu prenesu da boluje za njim. Ostale devojke u hramu se

dive njenoj lepoti, i žele da je gledaju, ali ona odlazi. Pastir i Sulamka se pronalaze i on se divi njemoj lepoti. Sulamka pronalazi mir u pastirevom zagrljaju.

15. Moguća tumačenja Pesme nad pesmama.

Problem za tumačenje predstavlja pitanje: O kakvoj se ljubavi radi? Postoji više tumačenja- alegorijsko (ljubav Jahve prema Izraelu),doslovno (pohvala ljudskoj ljubavi),teološko (pesma o ljudskoj ljubavi reinterpretirana u perspektivi božanske ljubavi). Postoji mogućnost da je u početku bila zbirka vereničkih ili svatovskih pesama. Najveći deo pesama je napisan u formi dijaloga dvoje ljubavnika.

16. Homersko pitanje.

Homersko pitanje problematizuje autorstvo i jedinstvo Ilijade i Odiseje kroz dilemu da li su dati epovi nastali trudom jednog autora ili je ipak reč o manje ili više doslednoj kompilaciji epske tradicije. Odgovori na h.p.uzajamno su različiti, mogu se podeliti na 2 grupe: unitarističku i analitičku. Pobornici analitičkog stanovišta smatraju da su Ilijada i Odiseja sastavljeni od većeg broja folklornih pesama, dok unitaristi misle da su to jedinstvena umetnička dela koje je spevao jedan autor. Između ova dva stanovišta formirao se čitav niz specificnih teorija. U 20-om veku pokušano je da se za h.p. pronađe odg.pomoću proučavanja žive folklorne tradicije na Balkanu. U tome je presudnu ulogu imala teorija Perija i Lorda, koji su na terenu zapisivali epska izvođenja sandžačkih Muslimana, a rezultate tog istraživanja primenili na Homera. Njihova teorija bila je veoma uticajna u drugoj polovini 20-og v. i promenila je prirodu h.p.povezavši ideju o jedinstvenom autoru ipretpostavku o nepovezanoj epskoj tradiciji.

17. Epske tehnike na osnovu Ilijade.

Epizoda- epizoda o Dolapu,Herino zavođenje Diva,kad Ahilej saznaje za Patroklovu smrt. Epsko delo se ostvaruje retardacijama- odlaganjem toka radnje na dva načina: digresijom,umetnutim epizodama i deskripcijama, npr.Ahilejevo kovanje štita,susret Diomeda i Glauka,opisi svečanosti,Herino zavođenje Zevsa, zatim katalozima (npr.katalog brodova), nabrajanjima (kada Helena nabraja ahejsku vojsku), proširenim poređenjima (npr.poređenje Ajanta sa Magarcem koji neće da ode dok se ne najede,iako ga deca gađaju ,kao što Ajanta gađaju Trojanski strelci). Jedna od glavnih odlika Homerovog stila su formule, kao grupa reči koja se upotrebljava pod istim metričkim uslovima da bi se izrazila data suštinska ideja. Stajaći epiteti uvek stoje uz određen pojam i nose neko značenje, npr.Hektor je sjajno slemi Ahilej brzonogi,Zora ružoprsta.

18. Osnovne odlike epa na osnovu Ilijade.

Ep je duže pripovedno delo u stihu sa više likova,događaja i epizoda. Ilijada počinje tehnikom in medias res, čime se čitalac odmah uvodi u središte zbivanja i obaveštava se o predmetu radnje.Na početku se javlja invokacija –molitva boginji pevanja da pomogne

pevaču. Često je i izlaženje iz epske objektivnosti- kada pesnik govori o sebi obraćajući se muzama. Jedna od najvažnijih osobina je često korišćenje upravnog govora. Opisi borbi i dvoboja čine središnji deo epa. Međutim u centar radnje je stavljen Trojanski rat, koji je istorijski događaj. Ahilej kao glavni junak je idealizovan, prikazano je njegovo prijateljstvo sa Patroklom. Pripovedanje je objektivno i distancirano.

19. Sadržaj i kompozicija Ilijade.

Tema Ilijade je potraga Ahileja,a okvir i pozadina su epske slike rata i borba pod Trojom. Komponovana je od 24 pevanja i može se podeliti na 4 dela.U prvom delu( I pevanje) se govori kako se Ahilej razgnevio što mu je Agamemnon oteo Brisejidu.Drugi deo obuhvata od II do XVIII pevanja u kome se opevaju ahejske borbe s Trojancima dok se Ahilej gnevi.Na kraju, Patrkola ubija Hektor i njegovom smrću menja se tok radnje u Ilijadi. Treći deo obuhvata od XIX do XXIII pevanja i peva se o tome kako se Ahilej pomirio sa Agamemnonom i ponovo se vratio u borbu. Ahilej se bori sa Hektorom i uz Ateninu pomoć, Ahilej ubija Hektora i njegovo mrtvo telo vuče kolima po zemlji. U četvrtom delu koji obuhvata XXIV pevanje se kazuje o Prijamu koji je izmolio od Ahileja telo sina i govori se o Hektorovoj sahrani. Delo se završava idejom pomirenja. Sadržaj Ilijade: Na početku se peva o Ahilejevom gnevu prema Agamemnonu, jer mu je oteo robinju Brisejidu, da bi nadomestio to što mora da vrati kćer svešteniku Hrisu, kako bi umilio bogove. Ahilej ne želi da učestvuje više u borbi protiv Trojanaca, i njegova majka Tetida moli Diva da vrati slavu Ahileju. U borbama se na strani Ahejaca ističu Diomed, Ajant, Odisej, a na strani Trojanaca Hektor. Trojanci potiskuju Ahejce, te se oseća odsustvo Ahileja. Ahilej ne prihvata izvinjenje, i ne želi da se vrati u borbu. Njegov prijatelj Patroklo ga moli da bar njegu dozvoli da se vrati u borbu, Ahilej pristaje i daje mu svoj štit. Patroklo gine u borbi od strane Hektora. Povređen Patroklovom smrću, Ahilej se miri sa Agamemnonom i vraća se u borbu, i potiskuju Trojance koji se povlače u grad. Ispred grada ostaje samo Hektor koga u dvoboju ubija Ahilej i njegovo telo odvlači u ahejski tabor. Hektorov otac prijam, dolazi da otkupi telo svog sina, Ahilej ga lepo dočeka i preda mu Hektora. Trojanci odaju počast Hektoru.

20. Ahil kao glavni junak epa.

Ahil je gotovo savršen junak kome je data božanska dimenzija.On je opisan kao nepobediv, najjači junak, oličenje herojske mladosti, snage i lepote. I pored toga što je veran i dosledan onome za šta se bori on ipak svojim prekomernim ponosom izaziva niz tragedija. Većina ga nije toliko pogodila, koliko ga je zabolela smrt svog najboljeg prijatelja.Ljubav prema njemu je opisana kao snažna, istinska ljubav koju čovek može osećati prema prijatelju .Tu vidimo Ahilovu emotivnu stranu, jer se pored toga pojavljuju još dve, možda i snažnije ljubavi. Javlja se ljubav prema voljenoj osobi,gde vidimo njegovo dostojanstvo,kada on mirno predaje svoju dragu drugom, mada zbog toga oseća bol i roni suze oplakujući nepravdu koja mu je učinjena. I treća vrsta ljubavi, ona najsvetija javlja se prema roditelju, jer Ahil sećajući se svog oca zaboravlja svoj gnev, voju muku i bol i preobražava se.Ahil se zbog toga posmatra kao lik u razvoju. Na početku dela predstavljen kao strašan, impulsivan,nadmen, ali na kraju dela on igra sasvim drugačiju ulogu-ulogu mirotvorca, smirenog,strpljivog,mudrog junaka.

21. Zakon sudbine.

Sudbina je, prema narodnom verovanju, sila koja određuje život svakog pojedinca i od koje se ne može pobeći. Događaji koji čoveka snalaze smatraju mu se dosuđenim, a ono željeno koje i pored uloženog truda ostaje neostvareno, smatra se nesuđenim. U filozofskom smislu sudbina je nužni red u svetu kojem je podvrgnuto svako biće. Sudbina nije slepa I slučajna kao usud, nego racionalna iako je nepoznata pojedincu koji u njoj učestvuje. U Ilijadi, neumitnu sudbinu vidimo na primeru Hektora. Čak ni Zevs na nagovor svih Olimpljana nije mogao sprečiti odluku, odnosno smrt najvećeg trojanskog junaka.

22. Božanski svet u Ilijadi.

Bogovi nisu samo nosioci moralnih,etičkih vrednosti, oni su prikazani kao svemogući, moćni, nadređeni, kao oni koji odlučuju o ljudskom životu na način na koji žele.Veoma su slični čoveku i jedina razlika sa čovekom je njihova besmrtnost,svemoćnost i izobilje života u kome žive.Večno mladi oni ljudski svet posmatraju kao pozorišnu predstavu, čovek im se klanja,poznaje njihovu ćud i mogućnost da se lako razdraže, pa se trudi da im udovolji da ne bi osetio njihov bes. Oni nisu vrhovni ideal, ne propisuju moralne vrednosti i u nekim slučajevima su gori od ljudi,oni stradaju i pate zajedno sa ljudima,upravo zbog svojih ljudskih strasti.

23. Ženski svet u Ilijadi.

1. Helena- po mitu o Afroditi i zlatnoj jabuci, smatrana je za najlepšu ženu na svetu I po tome je obećana Parisu. Lik lepe Helene je prikazan kao tragičan, glavni je krivac Trojanskog rata, međutim niko joj to nije uzeo za zlo, smatrali su Parisovu ljubav potpuno opravdanom, jer kada se ona pojavila na bedemima, čak su I stari mudraci ostali nemi pred njenom lepotom. Vidimo njenu iskrenu njubav I žel prema Hektoru iz njene jadikovke. 2. Andromaha- jedna od najlepših I najlplemenitijih likova stare poezije. Žena I majka, ne shvata moralnu nemogućnost Hektorovu da se vrati u Troju. Vođena je strahom od Ahileja, koji joj je ubio oca I braću. Kroz Hektorov I Andromahin odnos vidimo porodičan život ocrtan najtoplijim bojama I osenćen najdubljom tragikom. 3.Hekaba (majka Hektorova I Parisova, žena Prijamova) 4.Briseida ( robinja Ahilejeva) 5. Kasandra (proročica, sestra Hektorova I Parisova) I naravno tu je Tetida- majka Ahilejeva.

24. Osnovne odlike epa na osnovu Odiseje.

Glavni junak epa je idealizovan- Odisej izgleda gotovo neranjivo i nepobedivo. On je pametan i strpljiv i za njega prepreke ne postoje. Svojim jakim karakterom i ovim osobinama uspeva ponekad da nadmudri i same bogove.Detaljni opisi- u Odiseji se detaljno opisuje Dadiljino sećanje na Odisejevo detinjstvo.Oko g.junaka se niže čitav niz epizoda,npr. kada je bio kod Kiklopa, susret sa boginjom Kirkom, boravak kod Lotofaga. Odnos sa ostalim likovima je prijateljski ili neprijateljski- Odisej ima prijatelje koje gubi

na putu.Putovanje- jedna od najvažnijih osobina epa su putovanja, avanture i pohodi.Odisej putuje u podzemni svet, luta, prikazano je njegovo putovanje kuci.

25. Epske tehnike u Odiseji.

Ep počinje invokacijom (pesnikov poziv muzi ili božanstvu od koga se traži pomoć pri stvaranju dela). Obično na početku dela (inicijalna formula) ili na početku manjih odeljaka (pevanja)- izlaganje teme i junaka (in medias res- inicijalna epska formula kojom se pripovedanje započinje bez okolišanja, skretanjem pažnje na središnju temu), anticipacija (epska tehnika kojom se u pripovedanju nagoveštavaju ili predočavaju događaji iz budućnosti)- Menelaj proriče da će se Odisej vratiti. Zatim Kirka priča Odiseju šta će se desiti, odnosno imamo retrospekciju - epska tehnika koja naknadno pripoveda o događajima iz prošlosti. Često poprima formu umetnute priče i koristi se kao jedan od oblika retardacije- od IX do XIII pevanja Odisej otkriva Feačanima ko je, priča o putovanju i povratku. U tim pevanjima pripovedanje se pomera na 1. lice(sa objektivnog pripovedača na glavnog junaka).Retardacijom se usporava i  odlaže radnja,ali u Odiseji je to dinamično, jer učestvuju u daljem toku radnje i vode junaka ka cilju. Epizode se ogledaju u opisu Odisejevog lutanja,ali one nisu povezane. I kada bi se promenio njihov redosled struktura epa se ne menja.Eshantološke predstave- date su u epizodi Odisejevog silaska u podzemni svet,one predstavljaju sve pojave iz podzemnog sveta.

26. Kompozicija i sadržaj Odiseje.

Dobila je ime po Odiseju, glavnom junaku u epu.U Odiseji se govori o Odiseju, vođi Itačana u Trojanskom ratu koji je posle propasti Troje 10 god. bio po svetu, a za to vreme su prosci njegove žene Penelope harčili njegovu imovinu, a po povratku kući se osvetio proscima.Obimom je kraća od Ilijade i pisana je u heksametru.Takođe je komponovana od 24 pevanja koja se mogu podeliti na 4 dela: 1.Odisej se ne pojavljuje,dok on boravi kod boginje Kalipse na njegovom dvoru Penelopini prosci gozbama rasturaju njegovo imanje.Radnja je vezana i za Telemaha,koji želeći da zaštiti očevinu, kreće u potragu za ocem. 2.Odisej kod Feačana i kralja Alkinoja govori o svojim doživljajima. 3.Odisej se vraća kući i smišlja osvetu proscima i niz prepoznavanja i 4.Odisej ostvaruje osvetu i miri se sa porodicama.

27. Božanski svet u Odiseji.

Kako je herojski ideal sa Ahila preobražen u mudrog Odseja, tako se božanski svet iz ,,Ilijade’’ premestio u ,,Odiseju’’. Slika bogova koji stanuju u Olimpu sasvim je drugačija. I dalje oni imaju svoje miljenike i smrtnike koje ne vole, ali bogovi ne vode rat između sebe. Postoji određena hijerarhija na Olimpu- Div je najveći bog koga svi moraju da poštuju, a on se stara da se ništa preko sudbine ne desi. U ,,Odiseji’’vidimo glavnog

junaka kojeg obožava i pomaže mu boginja Ateka. Njene osobine su i Odisejeve osobine-mudrost,poštenje, hrabrost, snalažljivost.

28. Poreklo i razvoj grčke tragedije.

Tragedija je proizvod antičkog duha. Nastala je u 5 v.p.n.e. Za postanak i razvoj tragedije, značajna su 3 važna momenta, a to su mit, kult boga Dionisa i paralelno širenje sa demokratijom. Najstarije podatke o tragediji nalazimo u Aristotelovoj Poetici. Smatra se da je nastala od ditiramba. Za osnivača se smatra Tespid, koji je prvi u ditiramb uveo stvarnu dramsku radnju i iz hora izdvojio jednog glumca. Uvođenjem prvog glumca koji se ozdvojio od hora satira nastala je satirska drama. Da se ne bi izgubila veza sa prvobitnom prirodom ditiramba u pozorištima se prikazivala trilogija i satirska igra. O prvoj tragediji može se govoriti tek sa pojavom Eshila koji je uveo drugog glumca i stvorio celinu od tri drame, umanjio horske partije. Sofokle uvodi trećeg glumca i povećava broj učesnika u horu.( 3 glumca: Protagonist,Deuterogonist i Tritagonist).

29. Izgled pozorišta.

Pozorište istovremeno označava i pozorišnu umetnost i zgradu u kojoj se ona izvodi. Predstave su se izvodile u podnožjima brda, gde su kasnije nastali čuveni grčki amfiteatri. To je bilo okruglo igralište sa žrtvenikom u sredini- timela, oko njega je igrao Dionisov kiklički hor, zgrada sa strane je služila za oblačenje- skena. Prostor za publiku je okruživao orhestru sa 3 strane. Postojale su prizme koje su se vrtele oko svoje ose i služile su za promenu scenarija. Na ekiklemama su se prikazivale scene iz kuće. A deus ex machina je spuštala božanstvo na zemlju radi razrešenja zapleta.

30. Delovi tragedije.

Po Aristotelu delovi tragedije su dvojaki- po suštini i po veličini. Delovi po suštini su: priča (priča koja podražava radnju), karakter (ono što pokazuje volju), misli (iskazuje odluke i izazivaju strah), Govor (kojm se iskazuju misli, sredstvo podražavanja), predstava (služi za to da se čin vrši) i melopeja (pesme koje se pevaju uz muzičku pratnju). Delovi po veličini su: prolog (početni čin), episodija (srednji), eksoda (završni čin) i horske pesme koje se dele na parodu (ulaznu pesmu) i stasimone (stajaće pesme).

31. Osnovne odlike Eshilovog stvaralaštva.

Eshil je prvi u tragičnu radnju vezao moralno-religiozni i socijalno-politički problem. Živeo je u zlatnom Periklovom dobu. Na polju dramske umetnosti učinio je veliki napredak. Usavršio je dramsku tehniku, uveo je drugog glumca, pojačao je dramski element tragedije, jer je proširio dijalog, a smanjio broj horskih partija. Osnovna Eshilova pretpostavka je teodikeja,on je nastojao da bogove očisti od suviše ljudskih crta i da ih prikaže kao moralno savršene. Eshil izgrađuje etička shvatanja, prikazivanje motiva greha i pokajanja. Eshil pripoveda načelo “ ničega previše, ništa preko mere”. Čovek treba da bude zadovoljan onim što mu je sudbina namenila. On govori i o nasleđenoj teomahijskoj krivici predaka (u Orestiji). Greh predaka se prenosi na potomke, ali ne kao

neki besmisleni slučaj- uvek postoji i lična krivica koja pokreće nasleđenu, a to izaziva nesreću kao ispaštanje. Dela Eshilova: Persijanci, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, Hektide, Orestija.

32. Nasledna krivica kod Eshila.

Pojam potekao iz Aristotelovog tumačenja antičke tragedije i tesno je povezan sa hibrisom i hamartijom. Takođe se može smatrati i sinonimom hamatije, jer znači prelazak iz sreće u nesreću tragičnog junaka zbog njegovog rđavog delanja ili postupaka. Eshil takođe vidi kao strogu pojavu teomahije ili teonomije. Kod Eshila ko skrivi strada, takav je zakon i tako će biti dokle je Zevsa i smrtnom stvoru Zevs je pokazao kojim putem um da ide: patnjama se pamet stiče. Ko se ogluši o ovaj opšti božanski princip mora da ispašta. Kod Eshila, krivica koja je uzrok tragičnog stradanja glavnog junaka je nasledna. Greh predaka se prenosi na potomstvo. Zapravo, krivica se ne prenosi kao besmislen slučaj na potomstvo, već se gresima predaka pridružuju gresi potomaka. Po Eshilu, čovekovu sudbinu određuje njegov karakter, pa tako on tek svojim delovanjem izaziva nesrećnu sudbinu i stradanje. Pored toga, krivica je i nužna, odnosno kažnjavanje pojedinca može zahtevati propast čitave zajednice. I na kraju iza svega stoji Zevsova volja, iza svih ovih složenih odnosa i dejstava ljudskih i demonskih ciljeva.

33. Organska triologija.

Je skup tri dela koja su međusobno usko povezana istom tematikom i jedinstvom radnje, tako da se ništa ne može pomeriti, a da se značajno ne promeni suština ili tok radnje. Jedina sačuvana organska trilogija je „Orestija“.

34. Pitanje teomahije.

Ima dva tumačenja: prvo je da je to borba između bogova, koje predstavlja čestu temu mitova (npr. Zevs se bori protiv Kroniona, Hera i Atena se sukobljavaju sa Afroditom zbog zlatne jabuke). Ovakvi primeri teomahije se mogu naći u Homerovim epovima, gde ratuju božanstva koja zauzimaju različite strane u Trojanskom ratu (Atena i Arej). Drugo tumačenje je da je to pobuna protiv božanskog poretka, koja zavisno od konteksta, može značiti i fizičko suprotstavljanje božanstvu, ili pak kršenje božanskog poretka. Najpoznatiji primer teomahije u grčkoj tragediji je Prometejevo suprotstavljanje Zevsu.

35. Pitanje hamartije.

To je jedan od središnjih pojmova Aristotelove teorije tragedije kojim se određuje veza između grešnog delovanja junaka i njegove kazne. Po Aristotelu, tragički junak pada u nesreću zbog neke pogreške. Ranije je hamartija tumačena kao mana tj. moralni

nedostatak junaka. Idealni primer za hamartiju je delovanje glavnog junaka tragedije „Car Edip’’.

36. Pitanje hibrisa.

Hibris zajedno sa hamartijom određuje pojam tragičke krivice. U najširem smislu hibris označava drskost i preteranu samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone i pravila društvenog ponašanja. U izvornoj upotrebi hibris označava preterani obestan čin kojim se nanosi nepravda žrtvi i kojom se žrtva sramoti. Savremena upotreba termina hibris je zasnovana na tumačenju prema kojem ljudi gordim ponašanjem krše norme bogova vređajući tako njihovu čast, i oni ih kažnjavaju.

37. Osnovne odlike Sofoklovog stvaralaštva.

Prvi je počeo da piše trilogije i to neorganske. Uvodi scenografiju, uveo je tri glumca, zatim je povećao broj hora sa 12 na 15. Prvi je prekinuo da piše tematske tragedije. Na mestu radnje na prvom mestu se nalazi čovek, a smanjuje ulogu bogova. Sofoklove tragedije pune su kontrasta, a radnja se koncentriše na jednog lika kako bi se istakao njegov karakter. Često suprostavlja različite karaktere kako bi istakao glavnog junaka.Po njemu čovek postepeno postaje sve savršeniji i razvijeniji i neprestano se usavršava. Koristi preokrete, prepoznavanja i tragičku ironiju (car Edip). Posebnu pažnju posvećuje ženskim likovima. Aristotel je rekao da Sofokle prikazuje ljude kakvi bi trebalo da budu a ne kakvi jesu. Sofoklova najznačajnija djela su: Ajant, Elektra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet.

38. Osnovne odlike Euripidovog stvaralaštva.

Smanjio je ulogu hora, uveo je govorni jezik, povećao agon. Koristi postupak dues ex machine. Na njega su imali uticaj sofisti, koji su zastupali tezu da uvek možemo imati dva stava, što prikazuje u svojim delima. Za njega je karakteristična antropodikeja- tj.da se pitanje pravde svodi na čoveka (čovek je mera svih stvari) i da se religija počinje meriti moralom. Vodi teomahiju protiv antropomorfnih bogova, jer oni ljudima ne mogu služiti kao moralni obrasci, jer su moralno nedosledni, zatim psihologija iz koje se izvodi tragična krivica, akcenat je na čoveku, na njegovim osećanjima, emocijama, agonu i strasti. I Euripid je sklon realističnom prikazivanju u kome kritikuje čovekove tamne strane ličnosti, prikazuje ljude onakve kakvi jesu. Kod Euripida se prvi put javlja ljubav kao erotsko osećanje i žene postaju glavni likovi njegovih tragedija. Prikazuje ih kao zavodnice, supruge, majke, ćerke. Najznačajnija Euripidova dela su: Medeja, Hipolit,Andromaha, Alekstida, Elektra, Orest, Hekaba, Pribeglice, jedna satirska igra Kiklop.

39. Poreklo i razvoj grčke komedije.

Potiče od reči komos, što znači vesela povorka i oda. Razvila se iz faličnih pesama. Smatra se da potiče sa ostrva Dela. Akcenat je bio na nemoralu. Hor u komediji je aktivniji nego u tragediji, prolog je duži i bogatiji, uvek prisutan agon između egzode i parode. Najvaznija horska pesma je parabaza. Grčka komedija- naziva se atička komedija

(zbog ostrva Atike). Deli se na tri faze- stara, srednja i nova. Stara se počela izvoditi u 5. V.p.n.e- počiva na parodiji i satiri. Glavni predstavnik je Aristofan. Ismevaju se konkretne ličnosti. Srednja komedija se razvija u 4. v.p.n.e- nemamo ništa sačuvano. Nestaje hor i parabraza. Građu crpi iz mita. Nova komedija- nema politike, građa iz porodičnog života, počiva na intrigama, bazira se na ljubavnim zapletima, u njoj se pojavljuju tipični likovi.

40. Rimska palijata.

Palijata je vrsta rimske komedija iz 3. i 2. v.p.n.e. Nastala je preradom ili prevodom nove atičke komedije čiju su predstavnici Menandar, Filemon i Difil. Palijata označava tip ogrtača koji su nosili Grci. Palijata nastaje postupkom kontaminacije, uzimanjem dve ili više komedija, pa ih sklapaju u jednu i tako nastaje nova komedija. Teme potiču iz svakodnevnog života. Nema hora ni parodije,nema ni politike. Zapleti su obično ljubavni, a u prologu se daje predistorija događaja. Likovi palijate su tipski (stari i mladi gospodari ,robovlasnici, lukavi ili glupi robovi, paraziti..). Komedija se zasniva na komediji karaktera,intrige i zapleta. Glavni predstavnici su Plaut i Trencije.

41. Edip, sadržaj i analiza.

U ovom delu prikazana je tragička sudbina Edipa koji traga za istinom o svom poreklu. Tema tragedije je iz mita o Edipu koji pripada ciklusu tebanskih mitova. Radnja tragedije počinje tako što Edip želi da spasi grad Tebu od kuge koja je zahvatila. Apolon mu poručuje da traži ubicu prethodnog cara Laja. Edip upotrebljava svu svoju snagu da spasi Tebu i sve vreme se bori da sazna ko je Lajev ubica što je primer tragične ironije. Zatim mu glasnik javlja za smrt Poliba za kojeg je on smatrao da mu je otac. Naposletku od pastira koji je jedini očevidac svega Edip utvrđuje svoj identitet i dolazi do prave istine. Sva radnja u drami svedena je na prepoznavanje. Car Edip prikazuje u stvari tragičnost prevelike mudrosti, koja se usmjerava na svog nosioca i dovodi ga do saznanja da su ljudska snaga i zemaljska sreća potpuno ništavni i nesigurni. Delo prikazuje kontrast između stvarnosti i obmane, sreće i ironije. Tragedija se završava tako što se Jokasta ubija, a Edip vadi sebi oči.

42. Mitska pozadina Edipa.

Kralj Laj se ogrešio o boga Apolona ubivši košutu u njegovom svetilištu. Apolon mu proriče da će ga sin ubiti i oženiti se Jokastom, svojom majkom. Laj sa ženom dobija sina. Laj mu probode noge i odnosi dete u goru gde ga daje jednom pastiru. Pastir ga daje iz sažaljenja drugom pastiru prijatelja koji ga odnosi Polibu, kralju Korinta i njegovoj ženi Meropi. Edip kasnije u Delfskom proročištu saznaje da će ubiti svog oca i oženiti se majkom. Iz straha da se to ne desi on napušta Korint i odlazi u Tebu. Na putu u Tebu on susreće Laja i ubija ga ne znajući da mu je to otac. Zatim Edip mudro rešava Sfinginu zagonetku i tako oslobađa Tebu od nesreće. Kao nagradu za spas koji je doneo gradu

Edip dobija kraljicu Jokastu za svoju ženu. Oni dobijaju djecu Etiokla, Polinika, Antigonu i Ismenu.

43. Medeja, mitska pozadina.

Kretej je ima 2 sina- Peliju i Esiona.Nakon očeve smrti Pelija je oteo presto starijem Esionu i počeo je da proganja njegovu porodicu. Esion je svog sina Jasona sklonio u goru. Kada je Jason odrastao vratio se u Jolk stricu. Pošto je usput izgubio cipelu,a Pelija je proročanstvom bio upozoren da se čuva onog ko mu dođe bosonog ,on Jasona šalje da donese zlatno runo želeći na taj način da ga se otarasi. Uz pomoć Medeje, on uspeva da ubije aždaju koja je čuvala zlatno runo i sa Medejom beži u Jolk. Da bi sprečila oca da je zaustavi, Medeja ubija brata kidajući komade njegovog tela, baca ih za sobom. Otac sakuplja komade tela svog sina i tako zaostaje za njima i oni uspevaju da pobegnu. Medeja je osvetila Jasonovu porodicu. Predstavila se kao proročica i rekla Pelijinim ćerkama da ubiju oca, a onda će ga ona podmladiti .Ona to naravno ne čini i Pelijin sin Akast proganja nju i Jasona iz Jolka. Oni odlaze u Korint gde su živeli srećno i harmonično dok Jason nije odlučio da se oženi ćerkom korintskog kralja. Tu počinje radnja Medeje.

44. Medeja, analiza i sadržaj.

Medeja pogođena neverstvom svog muža Jasona biva nervno rastrojena, te dadilja od nje sklanja decu. Vaspitač dece prenosi vest da vladar Korinta i budući Jasonov zet namerava da protera Medeju. Medeja planira da se osvet mužu, budućoj nevesti i njenom ocu. Uspeva da umoli Kreonta da joj dozvoli da ostane još jedan dan, koliko joj je dovoljno da sprovede osvetu, rešava da ih otruje. Jason pokušava da ubedi Medeju da on to čini zbog njihove dece, kako bi oni sve imali, i nudi joj pomoć, Medeja se na to gnuša. Sreće Egeja, antičkog vladara i uspeva da ugovori da se kod njega skloni nakon što sprovde svoju osvetu. Medeja se izvinja Jasona koji joj poveruje, i po svojoj deci pošalje budućoj nevesti otrovne darove. Glasnik donosi vest da je nevesta mrtva, i Kreont jer se dotakao otrovne haljine koju je poslala Medeja. Medeja ubija i svoju decu, kako bi potpuno slomila Jasona, i ne dozvoljava mu da ih on sahrani.

45. Mitska pozadina Orestije.

U svojoj trilogiji Eshil razmatra problem nasledne teomahijske krivice predaka.Građa za tragediju je preuzeta iz mita o Agamemnonu koji je potomak porodice Atrejića koja za sobom vuče naslednu krivicu predaka. Krivica Atrejića počinje time što je Tantal svog sina Plistena skuvanog ponudio za ručak bogovima. Tantalova krivica se onda prenela na Plistenove sinove Atreja i Tijesta. Tijest čini preljubu sa Atrejevom ženom Aeropom posle čega Atrej iz osvete zakolje sinove svoga brata i daje mu da ih jede na gozbi. Atrejev sin Agamemnon prinuđen je na to da žrtvuje svoju kćer Ifigeniju kako bi ahejska vojska dobila povoljan vetar za polazak u Troju. Agamemnonova žena uz pomoć Egista, jedinog preživelog Tijestovog sina, ubija svoga muža. Orest sin Agamemnona i Klitemestre, sveti se za očevo ubistvo i ubija majku i Egista, čime se lanac grehova prenosi sa kolena na koleno.

46. Sadržaj i analiza Orestije.

Orestija je jedina sačuvana organska trilogija u antičkoj tragediji. Odnosi se na mit vezan za Agamemnonovog sina Oresta. Delo je komponovano od tri tragedije: Agamemnon, Pokajnice i Erinije (Eumenide). U prvom delu prikazuje se kako Klitemestra ubija svog muža Agamemnona kada se on vratio iz Troje i to je upravo najduži deo ove trilogije koja nas uvodi u srž dramske radnje. U drugoj tragediji se govori o Orestu koji po Apolonovom naređenju osvećuje oca ubistvom majke i njenog ljubavnika Egista. Problem Orestije i krivice formuliše se u prepirci između Erinija i Oresta Nameće se pitanje da li je Orest kriv zato što je ubio majku i zato što je osvetio oca. Eshil uvodi sud na pozornicu, umesto krvne osvete, država preuzima pravdu u svoje ruke.Glavnu ulogu ima porota. Erinije postaju milostive, na kraju Orest biva oslobođen krivice u Atini, demokratskoj državi.

47. Sadržaj i analiza Antigone.

Tragična sudbina umne zastupljenosti i radikalnog autokratizma tema je Sofoklove Antigone. On obrađuje motiv porodičnog nasjednog greha, ali se pokreće i pitanje sahranjivanja pokojnika. Antigona rešava da sahrani svog brata Polinika, i moli sestru Ismenu da joj pomogne, ali ova je odbija. Vladar Tebe Kreont, saznaje da je neko prekršio njegovu zabranu o nesahranjivanju Polinika, i naređuje da se uhvati krivac. Stražar dovodi Antigonu i ona priznaje krivicu. Ismena želi da podeli kaznu sa njom, ali Antigona to odbija. Kreontov sin, i verenik Antigonin, Hemon pokušava da odvrati oca od namere da ubije Antigonu, jer narod smatra da je Antigona nevina. Kreont naređuje da je živu zazidaju i da joj daju po malo hrane kako bi se duže mučila. Antigona jadikuje za neproživljenim životom i za celom porodicom. Prorok Tiresija govori Kreontu da odustane od izvršenja kazne, jer će se desiti velika nesreća. Kreont se predomišlja, ali je kasno. Glasnik donosi vest o smrti Antigone i Hemona, Kreontova žena Euridika oduzima sebi život, a Kreont kriv sebe za sve što se dogodilo

48. Mitska pozadina Antigone.

Edipa je u prognonstvu pratila Antigona. Utočište nalaze u Kolonu, tu dolazi Ismena da ih obavesti o sukobu Eteokla i Polinika. Proroštvo objavi da će pobediti onaj od braće na čijoj strani bude Edip. Edip prokune sinove, poželevši da u dvoboju i jedan i drugi stradaju.

49. Mitska pozadina Hipolita.

Minojeva žena Psifaja je tražila da joj se napravi drvena krava kako bi mogla da uđe u nju, da bi je bik obljubio, jer se zaljubila u bika. Bik je obljubio i ona rađa sina Minotaura koji je imao telo bika, a čovečju glavu. (Minojeva i Psifajina deca su bili Fedra,Androgej i Arijadna). Pošto je Androgej pobedio na svečanim igrama u Atini ubijaju ga iz zavidnosti. Da bi osvetio sina, Minoj nameće danak- svake godine moraju da daju 7 mladića i 7 devojaka za Minotaura. Tesej je osvojio Arijadnu i od nje dobio konac pomoću kojeg je mogao izaći iz lavirinta nakon što je ubio Minotaura.On beži sa njom,

ali je ostavlja na ostrvu Naksu gde je nalazi Dionis i očaran njenom lepotom uzima je za ženu. Tesej se oženio Antiopom, kraljicom Amazonki Ii sa njom imao sina Hipolita. Nakon njene smrti se oženio sa Fedrom,Minojevom ćerkom i ona mu je rodila 2 sina-Akamnta i Debofonta.

50. Sadržaj i analiza Hipolita.

Počinje prologom koji drži Afrodita.Ona je besna zato što Hipolit poštuje i veliča samo Artemidu, a nju zanemaruje. On time čini hibris, a ona mu to ne oprašta i planira mu osvetu. Iz parode saznajemo za Fedrinu ljubav prema Hipolitu i u tome leži njena tragična krivica. Ona je svesna svega i zbog toga oseća stid, ali strast nadvladava razum u njoj. Međutim, dadilja, koja se smatrala vernim prijateljem Fedre, otkriva njene namere prema Hipolitu, ali on gnusno odbija predlog da bude maćehin ljubavnik i daje reč dadilji da za taj predlog niko neće saznati. Međutim uvređena Fedra, planira osvetu, ubija se i ostavlja pismo. Fedrin muž, Tezej, nalazi pismo i kune Hipolita (ne uzimajući u obzir njegovu odbranu). On zbog toga strada, a Tezej pravu istinu saznaje od Artemide. Na samrti, Hipolit ipak oprašta Tezeju.

51. Analiza i sadržaj Žaba.

Dionis maskiran u Herakla, odlazi sa slugom Ksantijom Heraklu da ga pita za put u podzemni svet, jer hoće da vrati svog omiljenog pesnika Euripida. Herakle mu daje sliku podzemnog sveta i upućuje ga kod Harona da ga preveze. Dionis i Ksantija kreću u podzemni svet, i stižu do Harona koji neće da vozi slugu, te Ksantija mora da obiđe jezero, a Dionisa prevozi preko jezera. U jezeru je hor žaba, pod čijim uticajem i Dionis počinje da krekeće. Stižu ispred Plutonove kuće, tu je hor mista. Vratar Eak tuče Dionisa i Ksantiju kako bi utvrdio ko je od njih bog, jer su ovi izmenjali odeću. Ksantija i Plutonov rob razgovaraju o gazdama, u tom se čuje rasprava Eshila i Euripida oko mesta na prestolu. Tu počinje rasprava Eshila i Euripida u kojoj Dionis treba da presudi. Euripid zamera Eshilu sporo odvijanje radnje, ostavljanje glumca bez teksta na sceni, čudne kovanice i pleonazam u prolozima. Eshil zamera Euripidu sto je zaboravio na osnovnu funkciju umetnosti, da uči o moralu, upotrebu istog metričkog klišea u prolozima, puno deminutiva, izbor tema i motiva. Dolazi Pluton koji kaže Dionisu da presudi. Dionis im traži savet za Atinu. Euripid kaže da se oligaristi vrate na vlast, a Eshil kaže da se rat vodi na spartanskoj teritoriji i da se obnovi flota. Dionis presuđuje u Eshilovu korist.

52. Ko vodi agon u Žabama? Ko pobeđuje, zašto ?

Najveći grčki tragičari su mrtvi, a od živih niko nije dostojan da zauzme njihovo mesto. Zato Dionis odlazi u Had da bi na zemlju vratio svog omiljenog tragičara- Euripida. U Hadu se za titulu najvećeg nameću Eshil, kome je to mesto pripadalo i Euripid, koji koristeći se raznim sredstvima želi to mesto da osvoji. Tada Dionis dobija ulogu sudije,

ne krijući naklonost prema Euripidu. Ipak, svojim razumnim argumentima, Eshil uspeva da ga pridobije na svoju stranu i pobeđuje. U tom sukobu Aristofan kroz Eshilove reči iznosi svoja poetička načela. On smatra da poezija treba da ima vaspitnu ulogu. Euripid kaže da tragedija treba da čini ljude boljima , ali se u svojim delima ne pridržava toga. Eshil za političku situaciju u tom trenutku svaljuje krivicu na Euripida i njegovu umetnost. Na kraju,Eshil pobeđuje zato što je moralniji,etika pobeđuje.

53. Na koga se Vergilije ugledao pišući Eneidu ?

Vergilije se oslanjao na Homera, odnosno u prvih šest pevanja uzor mu je Odiseja (opisuju se Enejina lutanja), a drugih šest pevanja rađeno je po uzoru na Ilijadu (opisuju se borbe nakon Enejinog iskrcavanja na obalu). Takođe su uočljive sličnosti pojedinih mitova (priča o propasti Troje, opisi brodoloma, silazak u podzemni svet, izrada štita) I likova (junački kralj Tumo odgovarao bi Hektoru).

54. Analiza i sadržaj Alularije.

Alularija obrađuje priču o starom tvrdici Euklionu koji pronalazi ćup sa zlatom i od tada neprestano bdi nad njim (dešava se u Atini). To je komedija naravi. Ovaj se motiv prepliće s motivom ljubavi. Euklinovu kćer Fedru je obljubio mladi Likonid koji se sad kaje i želi da se oženi njom. Međutim od Eukliona ruku njegove kćerke zatraži Likonidov ujak Megador na šta Euklion pomisli da je Megador namirisao bogati miraz,pa ćup sa zlatom iznosi iz kuće i počne da ga sakriva na različitim mestima.U jednom ga trenutku, dok je selio ćup, vidi Likonidov rob, Strobil,koji zlato i uzme.Vrhunac komedije počiva na nesporazumu. Kraj komedije je izgubljen, ali se pretpostavlja da je imao srećan kraj. Likonid vraća ćup sa zlatom Euklionu, a ovaj mu zauzvrat daje svoju kćerku za ženu.

55. Platonov svet ideja, mit o pećini.

Apstraktni odnos ideje i stvari Platon nam približava alegorijom kroz svoj mit o pećini. Kada bi neki ljudi od rođenja živeli u podzemnoj pećini samo uz veštačku svetlost vatre, onda bi oni pod stvarnošću jedino podrazumevali senke drugih ljudi i predmeta koji bi se prikazivali na zidu pećine. Oni bi to „znanje“ smatrali jedinom mogućom istinom. Međutim, ukoliko bi neko od njih krenuo ka izlazu pećine, najpre bi bio zaslepljen svetlošću koja bi ga sačekala na kraju puta. Ako bi izdržao snagu do tada nepoznate svetlosti počeo bi postepeno da uviđa kako izgleda stvarni svet. Posle samo izvesnog vremena bi mogao da posmatrai samo sunce koje predstavlja jedinstven izvor svega postojećeg.

56. Platonova država.

Platon je bio utopijski idealista i prema tom svom određenju je opisao idealnu državu u svom delu. Po njemu, idealna država bi imala tri staleža, zlatan, srebrni i gvozdeni sloj stanovništva. Zlatni stalež bi vodio državu, a njega bi činili filozofi kao nosioci mudrosti.

Srebrni stalež, za koga je Platon i napisao delo bi sačinjavali stražari, vojnici, stanari države i njih bi odlikovala hrabrost. Onaj najniži stalež bi sačinjavali zemljoradnici, zanatlije. Ne bi bilo dozvoljeno mešanje između staleža, ali se on ne bi sticao rođenjem već bi se prema karakteru i odlikama svrstavalo u staleže.

57. Kritika pesništva.

Ona je ontološka- jer pesništvo kao umetnost ne pripada ni stvarnom svetu ni svetu ideja, već je ono pesništvo koje je odraz odraza, senka senke, priroda umetnosti. Zatim etička- jer nas ne uči dobrom. Kaže da su svi pesnici počevši od Homera samo podražavaoci slike istinske vrline, a da se istine i ne dotiču. Pesnik stvara samo ono što je istinskome slično. Platon je dakle protiv podražavanja, on kaže da je to ,, nešto rđavo, vezano za nešto rđavo I stvara nešto rđavo’’. Epistološka- jer pesništvo kao i druge umetnosti ne doprinosi spoznaji. Psihološka- loše utiče na dušu.

58. Shvatanje mimezisa kod Platona.

Mimezis (podražavanje) ima negativne konotacije po Platonu. Za Platona ono je oponašanje privida stvarnosti, odnosno predmeta iz realnog sveta koji su i sami imitacija onoga što postoji u svetu ideja. Platon tako udaljava umetnost od stvarnog bića. Ukazuje i na štetno dejstvo podražavanja koje publiku navodi na empatiju.Poistovećivanje čitaoca, gledaoca ili slušaoca sa slabim karakterima u tragediji ili epu ujedno kvari njegovu dušu.

59. Aristotelovo podražavanje, mimezis, sredstva pripovedanja.

Aristotel kaže da podražavanje ima estetsku i gnoseološku funkciju. Estetsku jer osećamo zadovoljstvo kad podražavamo, a gnoseološku jer podražavamo od detinjstva, to je urođena aktivnost, sastavni deo sudske pravde, osnovno sredstvo učenja. Aristotel razlikuje sredstva, predmet i način podražavanja. Sredstva su ritam, govor i harmonija. Načini podražavanja su ili pripovedni (narativni) ili lica koja vrše radnju (dramski). Predmet podražavanja mogu da budu karakteri bolji od nas, prosečni ili gori od nas. Umetnost uvek ima neki cilj, više različitih svrha i obličja po Aristotelu, za razliku od Platona.

60. Definicija tragedije kod Aristotela i njeno obrazloženje.

Tragedija je podražavanje ozbiljne i završne radnje koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinačnim delovima, sa licima koja delaju, a ne pripovedaju, a izazivanjem straha i sažaljenja vrši pročišćavanje takvih afekata.

61. Koji su delovi tragedije kod Aristotela?

Delovi tragedije mogu biti kvantitavni i kvalitativni. Kvantitativni su: prolog, epizode, eksoda i horske pesme ( ulazna pesma (paroda) i stasimoni (stajaća pesma)). Kvalitativni su: priča, karakter, govor,misli, scenski aparat i muzička kompozicija.

62. Tragicni junak kod Aristotela.

Po Aristotelu ne smeju čestiti ljudi da padaju iz sreće u nesreću, ni rđavi iz nesreće u sreću, a ne treba ni veoma rđav da prelazi iz sreće u nesreću (jer neće izazvati sažaljenje). Tragični junak je onaj koji pada iz sreće u nesreću, on ne treba da bude ni rđav ni pravičan, već sličan nama, jer samo onaj koji je sličan nama izaziva sažaljenje. On ne prelazi u nesreću zbog svoje zlobe, već zbog neke pogreške. Junaci treba da budu plemeniti, prilični (prikladni, u skladu sa svojim karakterom),slični (verni, uverljivi) i dosledni.

63. Kako Horacije definise mimezis?

Horacije uvodi širi pojam podražavanja- to nije samo odnos između umetnosti i stvarnosti već i odnos između dela i tradicije.On se ugledao na grčke autore i smatra da je grčka umetnost vrednija od rimske,da oni podražavaju bolje i da u njima rimski književnici treba da traže uzor.

64. Koja je svrha umetnosti po Horaciju?

Dulce et utile! Umetnost treba da spoji lepo I korisno, odnosno da umetničko delo ima zadatak dazabavi, ali istovremeno I da koristi, pouči.

65. Sedam smrtnih grehova.

1.Gordost 2.Zavist 3.Gnev 4.Lenjost 5.Srebroljublje 6.Proždrljivost 7.Blud