7. ОСМАНСКА ДРЖАВА У XVII ВЕКУ: СТАБИЛИЗАЦИЈА ИЛИ СЛАБЉЕЊЕ

Век Османа II, Мурата IV, као и великих везира Мехмеда Ћуприлића, Фазил Ахмед-паше и Фазил

Мустафа-паше. Век који је завршен 1699. Карловачким миром, првим по Османлије неповољним споразумом.

Битка код Лепанта 1571. за владе Селима II, војни порази које су доживели у Угарској у борби против трупа немачког цара крајем 16.века, у Грузији и Азербејџану са Иранцима почетком 17.века, побуне у Анадолији и Сирији су очигледни знаци слабљења државе, као и власти која из руку султана прелази на султанију-мајку или највише достојанственике харема.

Од Ахмеда I до Мурата IV (1603-1640);

Mурат III (1574-1595) - односи победу над Иранцима 1576. и 1590. и после повољног мировног споразума потврђује анексију Грузије и области Табриза и Шираза; 1592. – почиње нови рат против немачког цара на босанској граници према Угарској; - поставило се питање суверенитета над Молдавијом и Трансилванијом; доживљава пораз код Сиска, а сукоб је настављен и после његове смрти; Ахмед I (1603-1617) ‐ савезник царских сила, молдавски кнез Михајло Храбри, више пута је поразио Турке и ујединио

Молдавију и Трансилванију; ‐ Турци трпе пораз и у Угарској (1595-1599), али ситуација долази у ред захваљујући Бочкају, кнезу

Трансилваније, који се побунио против Хабзбурговаца; рат је исцрпео обе стране, па су султан Ахмед I и цар Рудолф II потписали мир у Житва-Тороку 1606.; ово је био први мир под једнаким условима, без трибута и тражења супрематије од стране османског султана; главне тачке мира су: укидање годишњег намета за Угарску који је плаћао цар, очување граница као пре непријатељстава и једнакост у протоколарном и дипломатском третману султана и цара;

‐ тај мир од око 50 година означава одређено повлачење Османлија наспрам Хабзбурговаца; Бочкајева смрт доноси нову затегнутост, али без отпочињања борби;

‐ избор Габора Бетлена за кнеза Трансилваније, његово признавање од стране Османлија, и нови споразум потписан 1614. (обновљен 1615.) уводе област у којој се Османско царство држало северно од Саве и Дунава у раздобље стабилности;

‐ у то време су почели упади Козака у Анадолију, а и Пољаци се покрећу на границама Царства, али Османлије и са једнима и са другима потписују споразум у Буси (на Дњестру) 1617.;

‐ 1603/4. ирански шах Абас користи тешкоће Османлија у Европи и поново осваја Грузију и Азербејџан, победивши Османлије у бици код језера Урмија; 1605. осваја источну Анадолију; долази до устанка Курда и друских племена (Киликија, северна Сирија); избијају устанци џелалија у централној Анадолији 1605/6, Османлије побеђују;

‐ ирански шах нуди мир, који је потписан 1612.; одредбе мира садрже: враћање граница на оне из 1555., Сафавиди добијају Азербејџан, али су обавезни да дају подршку против Козака и да не помажу курдске побуњенике;

‐ иако су имали лоше односе са суседима, Османлије су чувале добре односе са Француском (обновљене капитулације 1606.), Енглеском и Холандијом (потписане капитулације 1612.)

Осман II (1618-1622) ‐ потписао мир с Ираном 1618.; ‐ Пољаци интервенишу због Молдавије, али су поражени услед интервенције Татара, па је потписан мир

с Пољском 1621. којим су се Пољаци обавезали да неће више интервенисати у питањима дунавских кнежевина под османским протекторатом, а Османлије су им уступиле Хотин;

‐ на унутрашњем плану Осман спроводи реформе у срцу администрације; покушао је да «потурчи» војску и управу постављањем Анадолаца, јер је сматрао да је војска слабила због хетерогеног регрутовања девширмом; срезао је приходе улеме, јер је мислио да је претерано ојачала; реформе

Османа II су задирале у привилегије у домену функција које су се добијале у закуп, или значајних положаја у правосуђу и религијској хијерархији; дошло је до отпора јаничара који траже смену султанових саветника, за шта добијају подршку шејх-ул-ислама; султан то одбија, те они продиру у палату и заробљавају га, а затим и погубљују, што је први случај погубљења султана у историји царства;

‐ на власт се враћа Мустафа I, који је владао 1617/8., а био је Османов стриц; заправо, сва власт је у рукама Косем султаније, која жели да обезбеди престо неком од својих синова, а јаничари су сурово спроводили своју вољу након преврата;

‐ намесник Триполија тражи независност у односу на централну власт; у Анадолији, намесник Ерзурума, Абаза Мехмед-паша, кренуо је против јаничара добивши подршку локалног становништва; ускоро сва Анадолија пада у његове руке;

‐ у Истанбулу је свргнут велики везир и за новог великог везира је проглашен Кеманкеш Али-паша 1623.; он је свргнуо с власти Мустафу I и за султана прогласио старијег сина Ахмеда I, Mурата IV; уствари, власт је била опет у рукама његове мајке, Косем султаније, која је смењивала везире, башдефтердаре; није било континуитета ни визије власти, као ни административне уређености; ове прилике су користили тимарници да увећају своје поседе, као и локалне личност које су желеле да постигну ниво великаша (ајана) и да оснаже своју друштвену и економску позицију;

Мурат IV (1623-1640) ‐ његов долазак на престо обезбеђује пре свега победу његове мајке, Косем султаније; анархија

преовладава у држави; ‐ таква ситуација подстиче иранског шаха Абаса I да нападне Ирак, те он 1624. осваја Багдад; велики

број сунитског становништва бива убијен, а пада и Курдистан; ‐ у наредне две године долази до османске контраофанзиве која је делимично успела јер су освојени

северни делови Ирака, али не и Багдад; ‐ долази до низа побуна: Крим (1624-1628), Румелија (1629), Истанбул, Јемен и Либан (1630/1); ‐ трупе побуњеника продиру у Истанбул и траже свргнуће султана 1632.; тада султана спашава велики

везир Арнавут Мехмед-паша; од тада Мурат IV почиње заиста да врши власт на спољашњем и унутрашњем плану;

‐ долази до кратког сукоба с Пољацима 1633/4.; те године елиминише и побуну Абаза мехмед-паше и џелалија, накратко осваја Јерменију и Азербејџан од Сафавида;

‐ 1638. османске трупе заузимају Багдад; ирански шах Сафи I предлаже мир, до ког долази 1639. у Косри Ширину; одредбе мира су: потпуна контрола Ирака и источних провинција од стране Османлија, док Сафавиди задржавају Јерменију и Азербејџан;

‐ на унутрашњем плану је 1632. обележена сукобима међу клановима поспешеним побунама; такође, обележена је и убиствима два велика везира: први је био жртва једне побуне јаничара, а други је био погубљен по султановом наређењу;

‐ Мурат, који тада има 22, одлучује да узме власт у своје руке, уз подршку великог везира Табанијаси (Арнавут) Мехмед-паше;

‐ велики број побуњеника међу спахијама и јаничарима, мноштво несавесних и корумпираних службеника администрације и правосуђа (укључујући шејх-ул-ислама) су погубљени или отерани у изгнанство, чак ни султанова породица није била поштеђена; један део дворског персонала је замењен; за годину дана је ред поново успостављен, а ауторитет и престиж султана обновљен;

‐ 1633. долази до великог пожара у Истанбулу, када је изгорело 4/5 града, што је изазвало незадовољство које се изражавало по кахвеханама (местима где се продавала кафа);

‐ султан тада доноси ферман којим се забрањује употреба кафе и дувана и наређује затварање продавница (важило је током целе Муратове владавине); наређује да се затворе крчме, забрањује пијење вина; доноси одредбу да немуслимани морају да носе посебну одећу; обновио је моралне и верске врлине;

‐ султан је успоставио ред у државним финансијама; одузео је неправедно стечено богатство, правећи ревизију пореских регистара;

‐ издао је одређени број кануннама везаних за администрацију, искључиво финансијску, у престоници и у провинцијама; 1636/7. је девалвирао османски грош;

‐ његова владавина је период мира и стабилизације, и добрих односа са Западом;

Ибрахим I (1640-1648) ‐ брат Мурата IV, назван Дели (Луди), неспособан и болестан; ‐ државне послове је поново водила Косем султанија; ‐ Кеманкеш Кара Мустафа-паша (1638-1644) се труди да настави дело Мурата IV, али суочен са

интригама и амбицијама султановог саветника Џинџи Хоџе бива погубљен, а Џинџи Хоџа започиње рат са Венецијом око Крита, Кандијски рат (1645-1669);

‐ долази до сукоба кланова, средства су потрошена расипништвом султана и проневером добара и прихода државе, што је проузроковало пропаст Ризнице;

‐ у провинцијама су избили немири; јаничари, слабо или нимало плаћени, освајали су све више слобода за себе; неке спахије су преуредиле свој тимар у лично власништво;

‐ султан је због ових догађаја свргнут и погубљен; ‐ долази до сукоба Косем султаније и мајке новог султана Мехмеда IV, Хатиџе Турхан, и Кошем

султанија бива задављена; ‐ у Кандијском рату су заузети градови Канеја и Ретина, али већ 1648. крећу неуспеси; рат је смањивао

приходе Ризнице, државни приходи су проневерени, а јаничари су морали бити исплаћени, тако да је заплењена имовина Џинџи Хоџе; бирократија ненормално расте;

‐ велики везир Мелек Ахмед-паша спроводи реформе: тимарницима се уводи ванредан порез од 50%, озваничио систем продаје функција, удвостручио порез на војску и изазвао присилну девалвацију;

‐ долази до побуна и велики везир бива убијен; долази до немира и устанака јаничара, али и становника провинција; султаново окружење је против било какве реформе, а финансије су у нереду;

Мехмед IV (1648-1687) ‐ млетачка флота блокирала Дарданеле и нанела тежак пораз османској флоти 1650., али је османска

флота узвратила ударац 1654.; Османлије поново поражене код Дарданела 1656., напуштају Тенедос, Лимнос, Самотраку; у Истанбулу је паника, цене намирница незадрживо скачу; султан бежи у Ускудар; у овим условима Хатиџе Турхан позива Мехмеда Ћуприлића да прихвати функцију великог везира;

‐ узроци оваквог стања: 1. нема више освајања, а ни плена, 2. промењене прилике: привилеговани слој (улема) није желео да мења правне прописе и учења, зарад очувања својих положаја, 3. побуне у провинцијама, корупција, 4. побуне у Сирији и Либану (политички карактер), 5. подела тимара штићеницима, 6. јаничари под «распасаном командом» (женили се, живели ван касарне);

Доба Ћуприлића (1656-1683)

‐ доба стабилне владавине, политичког управљања, као и обнове османског престижа; ‐ Мехмед Ћуприлић (1656-1661) ‐ Фазил Ахмед-паша (1661-1676) ‐ Мерзифонлу Кара Мустафа-паша (1676-1683) ‐ Фазил Мустафа-паша (1687-1691), Амиџазаде Хусеин-паша (1695-1703) Мехмед Ћуприлић (1656-1661) ‐ имао је више од 70 година када је именован за великог везира; ‐ рођен у граду Кепри (Köprü); ‐ регрутован је девширмом – прошао је кроз различите службе на двору; ‐ био је намесник Трапезунта и Триполија; ‐ однео победу над Млечанима 1657.; поново осваја Лимнос и Тенедос и деблокира Дарданеле, што

уклања опасност да Истанбул остане без снабдевања храном; ‐ изградио је два утврђења на самим обалама Дарданела и обновио њихову одбрану у периоду од 1659-

1661.; ‐ приписује му се неактивност у Кандијском рату; ‐ одлучно је кажњавао верске екстреме – кадижаде; ‐ наредио погубљење Абаза Ахмед-паше; ‐ сузбио је побуну спахија, а затим прочистио њихове редове;

‐ извршио поход против кнеза Трансилваније, Ђерђа II Ракоција, који се побунио против османске власти, и натерао га у бекство, и на његово место довео Акоша Барчаја 1658.;

‐ због деловања Мехмеда Ћуприлића избија побуна спахија на челу са Абаза Кара Хасан-пашом; побуњеници су дошли из Алепа и напредовали до западне Анадолије с циљем да убију великог везира; он оштро реагује, убија спахије, а неколико хиљада изопштава упркос поразу 1658. код Илгина, побеђује их, а вође погубљује;

‐ побуне у Египту и Анадолији 1659. су оштро сузбијене; спроводи чистке у војној и цивилној служби, строго кажњава џелалије;

‐ на пољу финансија ограничава прекомерну потрошњу, редовно наплаћује порез, тимарницима наплаћује таксу након што их тера да обнове своје право на земљу, тако да буџет 1660/1. достиже равнотежу;

‐ изградио џамију Јени Валиде и многе верске објекте; ‐ за време његовог везирата избио је највећи пожар у Истанбулу; ‐ предузео мере против француских трговаца због сарадње Луја XIII са Млечанима током Кандијског

рата;