Osnovni pojmovi iz stvarnog prava

Stvarno pravo je deo gradjanskog prava i moye se definisati kao skup pravnih normi oje uredjuju imovinskopravne odnose fizičkih i pravnih lica u vezi sa stvarima. Stvarna prava se bitno razlikuju od obligacionih (relativnih) prava koja postoje između tačno određenih subjekata (deluju inter partes) i korelativna su sa obavezama; dok su stvarna prava apsolutna prava i ona deluju kao takva prema svakome (erga omnes).

Stvari

Objekti građanskog prava

Kao objekti građanskog prava smatraju se:

- stvari - ljudske radnje- licna dobra- proizvodi ljudskog duha

I. Ljudske radnje: Samo ona ljudska radnja koja moze da se izrazi u novcu je objekt građanskog prava. Ljudske radnje se dele na dozvoljene (saglasne pravu), nesaglasne pravu (delikti) i na voljne radnje.

II. Licna dobra: Licna dobra predstavljaju posebnu vrednost svakog čoveka; pod njima se podrazumevaju ugled, dostojanstvo, moralne vrline, časti i dr. Licno dobro nema ekvivalentnu imovinsku vrednost u ekonomskom smislu, ali kada se ono povredi moze se novčano izraziti.

III. Proizvodi ljudskog duha: Proizvodi ljudskog duha se razlikuju od licnih dobara jer predstavljaju licna prava u širem smislu reči – prava autorstva. Proizvodima ljudskog duha smatraju se orginalna stvaralaštva autora u oblasti nauke, umetnosti, književnosti i drugih oblasti intelektualnog stvaralaštva.

IV. Stvari: U gradjanskopravnom smislu stvar (res) je deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojim postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Da bi jedan deo materijalne prirode mogao da se smatra kao stvar potrebno je da ispuni dva uslova: fizički i društveni. - Fizički uslov se sastoji u tome da je taj deo materijalne prirode faktički ili virtuelno u ljudskoj vlasti.

1

- Društveni uslov stvari sastoji se u tome što materijalni deo prirode kao stvar u pravu treba da bude istovremeno roba, tj. da ima novčanu vrednost i da je kao takva namenjena ekonomskom i pravnom prometu.

Podela stvari:

Proste i složene stvari

Svaka stvar se sastoji od delova kojui su takvi da se ili ne mogu raspoznati (prosta stvar) ili se mogu raspoznati i kažemo da je to složena stvar.

Prosta stvar je ona stvar koja čini prirodno jedinstvenu celinu i ima upotrebnu vrednost (građevinski materijal, tkanina).

Složena stvar je sastavljena iz više prostih stvari (odelo je sastavljeno od štofa, konca, dugmadi...).

Glavne i sporedne stvari

Glavna stvar je ona stvar koja je od većeg znacaja od sporedne stvari kada je ista stvar sastavljena iz dva ili više delova.

Sporedna stvar je ona stvar koja u skupini više stvari koje služe istom cilju ima manji ekonomski značaj.

Priraštaj je sporedna stvar koja je u fizičkoj vezi sa glavnom stvari.Pripadak je sporedna stvar koja nije u fizickoj vezi sa glavnom stvari, ali sa njom

čini jednu ekonomsku celinu.Plodovi su proizvodi koje neka stvar daje periodično bez iscrpljivanja svoje

supstancije, a namenjeni su za odvajanje. Plodovi se dele na prirodne, veštačke i civilne. Prirodne plodove daju npr. biljke i životinje. Za nastanak veštačkih plodova je potrebno ulaganje ljudskog rada (npr. žetva). Civilni plodovi se najčešće pojavljuju u novcanom obliku (kamate).

Stvari u slobodnom prometu, van prometa i u ograničenom prometu

Stvari u slobodnom prometu su stvari koje moogu biti predmet razmene bez bilo kakvih ograničenja.

Stvari van prometa su stvari koje se ne mogu pojaviti u pravnom prometu. Stvari van prometa su javna dobra koja su u opštoj upotrebi (ulice, parkovi).

Stvari u ograničenom prometu: Neke stvari se nalaze u ograničenom i naročito regulisanom prometu (oružje, lekovi).

Deljive i nedeljive stvari

Deljive stvari su stvari čija vrednost se ne uništava i ne smanjuje fizickom deobom. Svaki deo podeljene stvari čini odgovarajući deo vrednosti stvari kao celine (džak brašna, kamion peska).

Nedeljive stvari su stvari koje se deobom upropašćavaju (par cipela, automobil).

2

Potrošne i nepotrošne stvari

Potrošne stvari su one koje svu svoju korisnost iscrpljuju prvom upotrebom, te se mogu upotrebiti samo jednom (hrana, piće, benzin).

Nepotrošne stvari su one koje mogu biti upotrebljene više puta (mašine, odelo).

Individualne stvari i stvari određene po rodu

Stvari određene po rodu (generične) su one koje se u pravnom prometu označavaju po vrsti i broju, tj. po nekoj jedinici mere (100l benzina, 1kg brašna)

Individualno određenim stvarima smatraju se one stvari koje su određene svojim specifičnim osobinama i kao takve su jedinstvene u svom rodu (umetnička slika)

Zamenljive i nezamenljive stvari

Zamenljive stvari su one stvari na čije mesto može doći druga stvar istih osobina i vrednosti (piće voće).

Nezamenljive stvari su jedinstvene stvari zato što se druga takva stvar ne može naći (unikatni predmeti).

Pokretne i nepokretne stvari

Pokretne stvari su one koje se mogu premeštati sa jednog mesta na drugo bez oštećenja njihove supstitucije (televizor, nameštaj)

Nepokretne stvari su one koje se ne mogu premeštati sa jednog mesta na drugo bez oštećenja njihove suštine (šume, zgrade)

Novac i hartije od vrednosti kao stvari

Novac je opšti ekvivalent svih stvari. U pravnom smislu novac je zamenljiva i potrošna generična stvar. U pravnom prometu pomoću novca se meri vrednost svih drugih stvari koje se nalaze u prometu. Narodne banke svake zemlje su ovlašćene da izdaju novčanice i kovani novac kao sredstvo plaćanja.

Hartije od vrednosti su pismene isprave čiji zakoniti imalac moze da ostvari neko subjektivno građansko pravo označeno na hartiji. Kod hartije od vrednosti postoje dva prava: pravo na hartiji i pravo iz hartije. Pravo na hartiji je pravo svojine ili zaloge. Pravo iz hartije je pravo koje daje stvarno-pravnom imaocu da može da ostvari neko pravo koje je označeno na hartiji. HOV se mogu podeliti prema:

1. sadržaju prava koje je inkorporisano u njima2. prema načinu na koji se imalac HOV legitimiše pri ostvarivanju prava iz hartije.

1. Vrste HOV prema sadržaju prava su: korporacione, stvarno pravne, obligacione HOV.

Korporacione HOV daju pravo članstva u određenoj korporaciji. Najvažniji korporacioni papiri su akcije (deonice) gde vlasnici istih imaju pravo na određeni deo profita koji ostvaruje akcionarsko društvo u vidu dividende.

3

Stvarno pravne HOV sadrže neko stvarno pravo na pokretnim ili nepokretnim stvarima. U ovu vrstu HOV spadaju teretnica (konosman), skladišnica i drugi.

Obligacione HOV sadrže u sebi neko obligaciono pravo koje po pravilu glasi na sumu novca. Najznačajnije obligacione HOV su menice i ček.

2. Vrste HOV prema načinu njihovog imaoca su: hartije na donosioca, hartije na ime i hartije po naredbi.

Hartije na donosioca su one hartije ciji donosilac može da ostvari pravo koje je sadržano u njima. Tu je donosilac hartije istovremeno i poverilac.

Hartije na ime glase na određeno lice koje je označeno u hartiji. Pravo sadržano u hartiji ostvaruje to lice ili ono na koje je putem građansko-pravne cesije preneto pravo iz hartije. Kao HOV na ime javljaju se obveznice raznih zajmova, štedne knjižice koje glase na ime i slično.

Hartije po naredbi su hartije čiji je prvi imalac označen na samoj hartiji, a prenose se indosamentom na drugo lice. Kao hartije po naredbi smatraju se menica i ček na donosioca.

4

Svojina

Svojina se može posmatrati kao ekonomska i kao pravna kategorija. U ekonomskom smislu svojina označavaprisvajanje određenih ekonomskih dobara, a kao pravni pojam svojina predstavlja skup pravnih normi kojima se u određenom društvu reguliše prisvajanje ekonomskih dobara.

U našem sadašnjem pravnom sistemu i privredi koja prelazi na tržišne uslove privređivanja (koje je u tranziciji), pojavljuju se i društvena i državna svojina. U našem pravnom sistemu i lična svojina sa donošenjem Ustava SR Jugoslavije dobija takođe u značaju. Ona je sve manje kao takva ograničena Ustavom i pruža se puna inicijativa za razmah ne samo lične već i privatne svojine.

Sticanje svojine

Pod sticanjem svojine podrazumevaju se pravne činjenice koje objektivno pravo priznaje kao osnov za sticanje svojine. Još u rimskom pravu postojala su dva načina sticanja svojine: orginarni i derivativni način sticanja svojine.

A. Orginarno sticanje svojine

To je sticanje svojine koje nije izvedeno iz prava prethodnika, već orginarnim, izvornim putem, na osnovu drugih pravnih činjenica stiče se svojina.

a) Sticanje svojine od nevlasnika – Orginarno sticanje svojine od nevlasnika regulisano je zakonom o osnovnim svojinsko pravnim odnosima, koji predviđa da savesno lice stiče pravo svojine na pokretnoj stvari koju je pribavio uz naknadu od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari, od nevlasnika kojem je vlasnik predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov na pribavljanje prava svojine, kao i na javnoj prodaji.

b) Održaj - Svrha održaja je da otkloni trajni nesklad između državine i svojine i da pojednostavi pravo stanje i omogući zaštitu pravnog prometa. Može biti redovan i apsolutni.

c) Okupacija – Predstavlja pribavljanje svojine jednostranim aktom pribavioca na pokretnim stvarima koje je njihov vlasnik napustio, uzimanjem takvih pokretnih stvari u državinu sa ciljem da se one prisvoje. Zakonodavac ne daje mogućnost okupiranja nepokretnih stvari jer one sa napuštanjem prelaze u državnu svojinu od momenta njenog napuštanja.

d) Priraštaj – Stvari koje pripadaju različitim licima, mogu se spojiti jedna sa drugom, bilo pristankom njihovih vlasnika ili protivno njihovoj volji. U vezi priraštaja pravi se razlika priraštaja pokretnih i priraštaja nepokretnih stvari. Priraštaj pokretnih stvari javlja se utri varijante: spajanje, smeša i prerada.

5

- Spajanje (incorporatio), postoji u slučaju kada se pokretne stvari različitih vlasnika spoje u jedinstvenu stvar tako da se iste ne mogu više razdvojiti bez velike štete ili bez nesrazmernih toškova.

- Smeša (confusio), predstavlja takav priraštaj kada se više pokretnih stvari sastave od suvih i čvrstih predmeta ili rastopljenih stvari koje pripadaju različitim licima, ali se tako pomešaju da se iste ne mogu razdvojiti bez znatne štete ili nesrazmernih troškova.

- Prerada (specificatio), predstavlja način sticanja svojine nad stvari koji nastaje preradom materijala bez pristanka njenog vlasnika.

e) Priraštaj nepokretnosti – Nastaje prirodnim putem kao što su nanos (aluvio), otkinuti komad zemljišta (avulsio) i napušteno rečno korito. Pored prirodnog priraštaja postoje i veštački priraštaji nepokretnosti kao što su: zidanje i sađenje na tuđem zemljištu.

f) Pribavljanje plodova – Savestan držalac, plodouživalac i zakupac stvari koju daju plodovističe pravo svojine na plodove u trenutku njihovog odvajanja. Plodovi do njihovog odvajanja sastavni su deo stvari i pripadaju njenom vlasniku.

g) Aproprijacija – Predstavlja sticanje svojine na objektima na društvenoj odnosno državnoj svojini. Ona može nastati dodeljivanjem na osnovu zakona, arondacijom i sticanjem po osnovu administrativne dozvole.

B. Derivativno sticanje svojine

To je sticanje svojine kod koga onaj ko stiče svojinuto svoje pravo izvodi iz prava predhodnika. Onaj vlasnik koji prenosi pravo svojine yove se auktor, a onaj na koga se ista prenosi yove se pravni sledbenik ili sukcesor. Za derivativno sticanje svojine potrebno je da se ispune sledeći elementi: pravni osnov; kada se radi o pokretnim stvarima – prodaja stvari, a ya nepokretne način sticanja svojine je upis u odgovarajuće zemljišne knjige.

a) Pravni osnov – Samo onaj ugovor čija je kauza (ekonomski cilj ili svrha) da se stekne određeno pravo svojine (ugovor o poklonu, razmeni, prodaji i sl.) može biti pravni osnov za derivativno sticanje svojine.

b) Predaja stvari, kao način sticanja svojine na pokretnim stvarima – Pravo svojine na pokretnoj stvari stiče se predajom takve stvari u državinu sticaoca. Predaja stvari podrazumeva voljnu radnju od strane ranijeg vlasnika novom vlasniku.

Sticanje društvene i državne svojine

Društvena, odnosno državna svojina mođže se steći na više načina kao što su: konfiskacija, nacionalizacija, eksproprijacija, arondacija i komasacija.

Konfiskacija – Predstavlja oduzimanje stvari iz privatne svojine bez naknade i njen prelaz u državnu svojinu na osnovu krivičnih i administrativnih odluka

6

Nacionalizacija – Pod nacionalizacijom se smatra sticanje društvene odnosno državne svojine na osnovu zakonskih propisa, oduzimanjem imovine iz privatne svojine po pravilu uz naknadu.

Eksproprijacija – Predstavlja prelazak privatne svojine u društvenu ili državnu koja se obavlja u opštem interesu i uz naknadu.

Arondacija – je oduzimanje zemlje od privatnih vlasnika uz nadoknadu, radi zaokruživanja poseda u državnoj, odnosno u društvenoj svojini. Vlasnik oduzetog zemljišta dobija kao naknadu drugo yemljište odgovarajuće kulture i boniteta.

Komasacija – Predstavlja grupisanje poljoprivrednog zemljišta radi stvaranja što većih, pravilnijih i ekonomičnijih parcela u cilju bolje obrade grupisanog zemljišta.

Prestanak prava svojine

A. Apsolutni prestanak prava svojine

Označava gubljenje svojine na stvarima, u apsolutnom smislu odnosno prestanak svojine uopšte na jednu stvar. Svojina može da prestane: propašću stvari, napuštanjem stvari, usled gubitka samostalnosti stvari, usled održaja od strane drugog pravnog subjekta i usled ovlašćene prodaje od strane nevlasnika.

a) Propašću ili uništenjem stvari, prestaje svojina, bez obzira da li je do propasti ili uništenja stvari došlo od strane vlasnika ili nevlasnika ili je stvar slučajno propala.

b) Gubitak svojine napustanjem – Na ovaj način svojina na stvari prestaje, kada vlasnik istu stvar napusti bez namere da stvar prenese na drugo lice.

c) Gubljenje svojine usled gubljenja samostalnosti stvari – Kada jedna stvar izgubi svoju samostalnost (zbog pripajanja ili spajanja sa drugom stvari isl.), gubi se i pravo svojine na toj stvari.

d) Gubitak svojine usled održaja, od strane drugog pravnog subjekta – Da bi se izgubila svojina na ovaj način potrebno je da protekne određen vremenski period i da po tom osnovu drugi pravni subjekt tek tada stekne svojinu nad stvari.

e) Gubita svojine usled ovlašćene prodaje od strane nevlasnika stvari – Kada nevlasnik stvari prodaje jednu stvar po osnovu ovlašćenja dobijenog od strane vlasnika, prestaje svojina na takve stvari.

B. Relativan način prestanka svojine

Relativan način prestanka svojine označava da svojina prestaje samo za prenosioca, dok se na drugoj strani zasniva svojina u korist pribavioca.

7

Svojina i imovina

U svakodnevnom životu često se ne pravi razlika između svojine i imovine. Pravno posmatrano svojina i imovina predstavljaju odvojene kategorije. Pod imovinom se podrazumeva određena pravna kategorija koja nije nikakva stvar već celokupnost imovinskih građanskih prava koja pripadaju određenom licu. Sve stvari određenog subjekta u pravu oje sačinjavaju predmet imovine kao celine, nazivaju se imovinskom masom. Imovinska masa može da se izrazi uvek u novcu. Postoji jedinstvena veza između subjekta i imovine koja se manifestuje u tome što smrću lica imovina koja je ostala bez vlasnika prelazi u celini na neko drugo lice ili više lica kao naslednike.

U imovinsku masu pored stvarnih prava, spadaju i autorska prava i prava intelektualne svojine kada imaju imovinsku vrednost. U imovinsku masu preduzeća pored osnovnih obrtnih sredstava ubrajaju se i prava po osnovu patenata i licenci, jer se ista tretiraju kao roba i mogu biti izražena u novcu.

Susvojina

Termin susvojina označava da svojina na stvari pripada većem broju lica. Suvlasnici imaju pravo kod susvojine da zajednički upravljaju stvarima (jednom stvari). Za preduzimanje poslova redovnog upravljanja stvarima (jednom stvari), potrebna je saglasnost suvlasnika čiji delovi zajedno čine više od polovine vrednosti stvari. U slučaju nesaglasnosti vlasnika o ovome tada odlučuje sud.

Suvlasnici mogu poveriti upravljanje stvarima (jednom stvari) jednom ili nekolicini suvlasnika ili trećem licu. Troškovi korišćenja upravljanja i održavanja stvari i ostali tereti koji se odnose na celu stvar snose suvlasnici srazmerno količini svojih delova.

Suvlasnik ima pravo da u svako vreme zahteva deobu stvari – sem u vreme kada bi ova deoba bila štetna po ostale suvlasnike.

8

Zajednička svojina

Pod zajedničkom svojinom podrazumeva se zbir prava koja pripadaju članovima određene lične zajednice na nekoj imovini koja nije pravno lice. Predmet zajedničke svojine nije stvar već imovina (koja se sastoji iz prava i potraživanja, pokretnih i nepokretnih stvari isl.).

Kod zajedničke svojine pravo odlučivanja, raspolaganja ili opterećivanja zajedničke stvari nije moguće bez saglasnosti svih zajednočara. I za obaveze nastale iz zajedničkih stvari, zajedničari odgovaraju solidarno. Zajedničari sporazumno upravljaju i raspolazu celinom i deobom koja se moze obaviti u svako doba.

Tipični primeri zajedničke svojine su zajednička svojina bračnih supružnika. Koji je deo svakog bračnog druga u ovoj imovini određuju supružnici sporazumno, a u slučaju spora to će učiniti nadležni sud.

Etažna svojina

Etažna svojina predstavlja svojinu na fizičkom, realnom delu zgrade. Predmet prava etažne svojine je stan (kao posebni deo zgrade), zajednički deo zgrade i zemljište na kojem se zgrada nalazi, sa stanovima u etažnoj svojini. Pored stana objekti etažne svojine mogu biti:

poslovne prostorije garaže podrumi tavanski deo prostorija

9

Državina

Pojam i elementi državine i detencije

Pojam i elementi državine

Državina predstavlja određenu vlast na stvari koja još nije pravno priznata ili koja je kao takva prestala da bude. Državina je faktička vlast na stvari, a svojina predstavlja pravnu vlast nad istom stvari.

Savremeni pojam državine za državinu zahteva dva bitna elementa:

- držanje stvari odnosno faktičku vlast na stvari- volju držaoca da stvar zadrži za sebe

Faktička vlast državine označava ekonomsku vlast na stvari kojom se obezbeđuje određeni ekonomski interes bez obzira da li je ona objektivnim pravom priznata ili nije.

Detencije

Vlasnik određene stvari može istu da ustupi nekom drugom subjektu na korišćenje. Lice koje koristi stvar po ovom osnovu ne smatra se njenim vlasnikom iako je steklo fizičku vlast na stvari. Lice koje ima delimičnu vlast, detenciju, naziva se detentor.

Detentor je dužan da stvar posle korišćenja povrati vlasniku. Detentor je zaštićen u korišćenju svog prava ne samo u odnosu na druga lica već i na vlasnika stvari.

Vrste državine

Neposredna i posredna državina

Kod neposredne, direktne državine, držalac u određenom vremenu obavlja neposredni uticaj na istu, ima faktičku volju da kontroliše stvar. Kod posredne državine, posredni indirektni držalac, obavlja fizičku vlast na stvari preko drugog lica.

Državina prava

Državinu prava stvarne službenosti ima lice koje faktički koristi nepokretnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini iste službenosti. Više lica mogu imati državinu na jednoj stvari ili pravu tzv. sudržavina.

Sudržavina

Sudržavina se javlja u slučajevima kada više lica vrši fizičku vlast nad stvari i to na način kada svako od tih lica poseduje celu stvar. Pri tome je u vršenju ove fizičke

10

vlasti (faktičke vlasti) na stvari svako od njih ograničen državinom od strane drugih lica. Sudržavina je moguća u dva vida, i to: kao prosta sudržavina i kao zajednička državina.

Zakonita i nezakonita državina

Pod zakonitom državinom smatra se ona državina koja je stečena na zakonit način i ista se zasniva na određenom pravnom postupku (kojim se prenosi neko stvarno pravo ili pravo svojina).

Nezakonita državina je ona državina kada je vlasnik do nje došao nezakonitim putem (bez pravnog osnova) ili je istu ovaj pribavio putem sile, prevare ili zloupotrebom poverenja.

Savesna i nesavesna državina

Savesna je ona državina do koje je njen držalac došao savesnim potem. Savesnim držaocem smatra se svaki subjekt koji u vreme sticanja državine nije znao niti je po okolnostima slučaja mogao da zna da stvar koju pribavlja nije vlasništvo onog lica koje mu je prenelo pravo svojine.

Nesavesna džavina je ona državina gde držalac prilikom njenog sticanja je znao ili je po okolnostima slučaja morao da zna da nema pravo da stvar drži odnosno da pribavljena stvar ne pripada licu od koga istu stiče. Savesnost državine se pretpostavlja, dok se suprotno ne dokaže.

Neprava (manljiva) i prava državina

Neprava ili manljiva državina je ona državina koju određeno lice stiče silom. lukavstvom ili prevarom.

Prava državina nije izjednačena sa zakonitom. Tako na primer određeno lice može uz upotrebu sile da oduzme svoju stvar koja se nalazi kod drugog lica.

Državina naslednika

Naslednik postaje držalac u trenutku smrti ostavioca, bez obzira na to kada je stekao faktičku vlast nad stvari. Naslednik uživa državinsku zaštitu.

Zemljišno –knjižna ili tabularna državina

Zemljišno – knjižna ili tabularna državina postoji u slučaju kada je neko upisan u zemljišne knjige kao vlasnik nepokretnosti ili nekog drugog stvarnog prava na nepokretnosti, mada mu to stvarno pravo ne pripada.

11

Zaštita i gubljenje državine

Zaštita državine

I državina kao pravni institut, kao i svojina je pravno zaštićena. Zaštita državine se obavlja putem državinskih tužbi. Svaki držalac stvari i prava, ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (smetanje državine).

Državinska tužba za povraćaj stvari uperena je protiv lica koje je na manljiv način steklo državinu, a državinska tužba zbog smetanja i uznemiravanja državine ima za svrhu da suzbije svaki akt kojim se ometa normalno vršenje faktičke vlasti na stvari pri vršenju državine.

Gubljeje državine

Državina se gubi kada prestane jedan od dva bitna elementa (faktičke vlasti nad stvari i volje da se stvar zadrži u samovlasti) pod uslovom da je taj gubitak trajan, a ne privremen.

12

Službenost

Pojam službenosti

Službenost je stvarno pravo koje titularu daje ovlašćenje da tuđu stvar, u izvesnom smislu i obimu, koristi, upotrebljava ili da sabira plodove ili da zabrani vlasniku korišćenje tih stvari u izvesnom smislu. Službenost znaci ograničenje prava svojine.

Vrste službenosti

A. Stvarne službenosti

Stvarna službenost je pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo da vrši na svojoj nepokretnosti.

a) Pozitivne i negativne stvarne službenosti – Pozitivne službenosti su one službenosti čiji je titular ovlašćen na preduzimanje određenih radnji, a sopstvenik poslužnog dobra stavlja u obavezu na određeno trpljenje (pravo ispaše stoke na tuđem zemljištu). Negativne službenosti daju ovlašćenje titularu da zabrani vlasniku poslužnog dobra da nešto čini, što bi ovaj inače imao pravo.

b) Javne i skrivene stvarne službenosti – Javne stvarne službenosti su, po pravilu, pozitivne službeosti jer je njihovo vršenje vidljivo, a negativne stvarne službenosti su po pravilu skrivene i postaju vidljivim tek njihovom povredom.

c) Poljske i kućne stvarne službenosti – Poljske stvarne službenosti, javljaju se kod poljskih dobara, a kućne među zgradama za stanovanje. Kao poljske službenosti mogu se navesti: pravo prolaza, pravo ispaše stoke na tuđem zemljištu kao i pravo uzimanja vode sa tuđeg zemljišta. Kao kućne službenosti mogu se navesti: pravo da svoju zgradu nasloni na susedovu zgradu.

d) Privremene i sezonske službenosti – Zakon predviđa da se stvarna službenost može ustanoviti na određeno vreme ili za određeno doba godine tzv. privremena ili sezonska službenost.

B.Lične službenosti

Pod ličnim službenostima smatraju se one službenosti gde se titular može koristiti određenom stvari, ograničavajući njenog vlasnika. Ličnim službenostima, smatraju se: plodouživanje (ususfructus), upotreba (usus) i stanovanje (habitatio).

a) Plodouživanje – predstavlja pravo najšireg korišćenja jedne stvari a da se pri tome ne promeni njena suština. Predmet plodouživanja može biti nepokretna ili pokretna stvar, individualno određena i nepotrošna stvar. Plodouživanje nastaje

13

određenim pravnim poslom, najčešće ugovorom, a i predajom određene stvari plodouživaocu na korišćenje. Plodouživalac može predmet plodouživanja preneti na drugoga pravnim poslom.

b) Upotreba – je lična službenost koja se razlikuje od plodouživanja što njen titular može upotrebljavati stvar samo u granicama svoje lične potrebe.

c) Stanovanje – Službenost stanovanja ovlašćuje svog titulara da upotrebljava tuđi stan i njegove prostorije za stanovanje za svoju ličnu upotrebu uz obavezu da ne uništi poslužnu stvar.Svi troškovi oko održavanja stana padaju na vlasnika, a ne na titulara službenosti.

Sticanje službenosti

Sticanje stvarnih službenosti

Zakon predviđa da se stvarna službenost zasniva na osnovu pravnog pravnog posla, odluke državnog organa i održaja.Sticanje službenosti može da bude derivativno i originarno.Sticanje službenosti putem pravnog posla

Kao pravni posao na osnovu kojeg se stiče stvarna službenost, najčešće je to odgovarajući ugovor ili testament . Ovi ugovori moraju biti zaključeni u pismenoj formi, a čije je potpise stranaka overio sud.

Sticanje službenosti putem odluke

Odlukom suda ili odlukom državnog organa , stvarna službenost se ustanovljava kad vlasnik povlasnog dobra u celini ili delimično ne može da koristi to dobro bez odgovarajućeg korišćenja poslužnog dobra.

Sticanje službenosti putem održaja

Stvarna službenost se stiče održajem, kad vlasnik povlasnog dobra faktički ostvaruje službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio.

Prestanak stvarne službenosti

Stvarna službenost prestaje kad se vlasnik poslužnog dobra protivi njenom vršenju, a vlasnik povlasnog dobra tri uzastopne godine nije vršio svoje pravo.

Stvarnoa službenost može da prestane i u slučaju kada se ona ne vrši za vreme koje je potrebno za sticanje održaja, kada isto lice postane vlasnik povlasnog i poslužnog dobra ili propašću povlasnog, odnosno poslužnog dobra.

14

Zaloga

Pojam zaloge

Zaloga predstavlja određeno obezbeđenje za poverioca, jer u slučaju da dužnik ne plati i ne vrati određenu sumu novca, poverilac može da se namiri iz njegovog dela imovinske mase.

Vrsta zaloga

U pravnoj teoriji mogu postojati dve vrste založnog prava. Jedna podela je na – ručnu zalogu koja se odnosi na pokretne stvari, a druga je – hipoteka koja se odnosi na nepokretne stvari.

Druga klasifikacija izvršena je prema vrsti založnog prava po nastanku i ona se može podeliti na: ugovornu, zakonsku i sudsku zalogu. Ugovorna zaloga nastaje slobodnim sporazumom strana – zalogodavca i zalagoprimca, dok zakonska nastaje po samoj odredbi zakona. Sudska zaloga nastaje kada poverilac zapleni dužnikove stvari u vreme izvršenja sudske odluke.

Načela (principi) založnog prava

1. Načelo akcesornosti založnog prava – Ovaj princip označava da založno pravo nije samostalno već da je akcesorne prirode čije postojanje zavisi od postojanja određenog potraživanja.

2. Načelo specijalnosti založnog prava – Založno pravo se odnosi na tačno određena potraživanja, i isto ne može da bude neodrđeno. Potraživanje se zalogom obezbeđuje putem stvari koja se daje u zalogu.

3. Načelo oficijalnosti – Kada potraživanje dospeva, a dužnik isto ne isplati tada zalogoprimac stiče pravo da naplati iz vrednosti založene stvari. On to realizuje putem suda.

4. Načelo nedeljivosti založnog prava – Založno pravo je nedeljivo što znači da založena stvar obezbeđuje potraživanje sve dok se u celini ne isplati potraživanje. Predmet zaloge mogu biti potraživanja i druga prava. Založiti se mogu samo one stvari koje su procenjive u novcu, jer ukoliko dođe do javne prodaje takve stvari putem suda treba da se u novcu izvrši namirenje založnog poverioca.

5. Načelo prioriteta – U slučaju da je neka stvar založena nekolicini poverilaca, tada red po kojem se isplaćuje njihovo potraživanje iz vrednosti stvari se određuje prema datumu nastanka njihovih založnih prava.

Ručna zaloga

Predmet ručne zaloge mogu biti pokretne, individualno određene i nepotrošne stvari.

15

- Zalagoprimčeva prava i obaveze – zalagoprimac kao založni poverilac može iz založene stvari tražiti naplatu kako glavnog potraživanja, tako i interesa i troškova realizovanja zaloge odnosno prinudne prodaje. Zalagoprimac ima i niz obaveza kao što su: da stvar čuva kao ’’dobar domaćin’’, da se pasivno ponaša prema stvari, da pored vraćanja stvari zalagaču vrati i plodove i povećanja koja su nastala sa stvari, da izveštava zalagača kad stvari preti slučajna propast ili smanjenje vrednosti.

- Zalagačeva prava i obaveze – Sve što je pravo za zalagoprimca, to je obaveza za zalagača, kao i obruto.

- Više zaloga na jednoj stvari – U pravu postoji mogućnost da zalagač založi određenu stvar i nekolicini lica. U tom sslučaju, pravo zaloge se realizuje po redu prvenstva.

- Prenos založnog prava – Založno pravo može se prenositi prenosom određenog potraživanja i tada se podrazumeva da kada su preneta potraživanja da je preneta i zaloga.

- Založno pravo napravima – Poored stvarnih prava, založnopravo je moguće i na patente i licence, u kojim slučajevima predmet zaloge može d bude prihod od ovih prava.

Hipoteka

Založno pravo na nepokretnosti naziva se hipoteka. Založena nepokretnost se upisuje u javnu knjigu ili na drugi način koji je određen zakonom. Hipotekom određeno potraživanje mora da glasi na konkretnu novčanu sumu.

1. Prava hipotekarnog poverioca i hipotekarnog dužnika – Hipotekarni poverilac ima kao glavno pravo da realizuje svoje potraživanje iz hipotekarnog dobra u slučaju da zalagač ne isplati mu dugovanu sumu novca. Hipotekarni dužnik ima pravo da stvar koristi čuvajući pri tome interese poverioca. On može stvari otuđiti, pošto je hipoteka ubeležuna u javne knjige. Po izmirenju duga ili u slučaju nemogućnosti realizovanja duga, hipotekarni dužnik ima pravo zahtevati brisanje hipoteke iz sudskog registra.

2. Prenos hipoteke i nadhipoteka – Hipoteka se može preneti na drugoga samo zajedno sa prenosom potraživanja koje je tom hipotekom obezbeđeno.

3. Prestanak hipoteke – se može tražiti iz sledećih razloga:a) kad hipotekarni dužnik isplati potraživanje obezbeđeno hipotekomb) kad hipotekarni poverilac se odrekne hipoteke pismenom izjavom datom

kod nadležnog državnog organa koji vodi javnu knjigu u kojoj je upisana hipoteka

c) kad je isto lice postalo nosilac prava svojine i nosilac hipoteke na istoj nepokretnosti

d) kad propadne nepokretnost opterećena hipotekom, ako ne bude obnovljena

16

Zemljišne knjige

Zemljišne knjige predstavljaju popis nepokretnosti koje se nalaze u prometu i prava koja se odnose na takve nepokretnosti. Pod nepokretnostima podrazumevaju se sva zemljišta i zgrade na njima (stambene i poslovne) i drugi građevinski objekti.

Sastavni delovi zemljišnih knjiga

Zemljišna knjiga je sastavljena od glavne knjige i zbirke isprava. Osim toga postoje još i: zbirka katastarskih planova, spisak zemljišta I. i II., Spisak osoba sređen po azbučnom redu sa dnevnikom zemljišno-knjižnih pismena, kao i druga pomoćna sredstva koja su neophodna za ispravno funkcionisanje zemljišnih knjiga.

Glavnu knjigu sačinjavaju zemljišno-knjižni ulošci iz jedne katastarske opštine.Zemljišno-knjižni ulošci su listovi koji služe za upisivanje nepokretnosti i prava

koja su stečena na njima i subjekte istih. Zemljišno-knjižni uložak se vodi za jedno telo i on se sređuje prema imenima sopstvenika. Ima tri lista: popisni list, vlasnički list i teretni list. Svaki zemljišno-knjižni uložak ima svoj broj i počinje teći od broja jedan rednim brojevima nadalje. Popisni list sastoji se iz lista A i lista B. U listu A se upisuju stvarna prava koja su vezana sa vlasništvom zemljišno-knjižnog tela ili njegovog dela. Tu se upisuju službenosti koje se odnose na parcelu povlasnog dobra i popisnog lista. Vlasnički list (vlastovnica), sadrži imena lica koja su kao vlasnici upisani u listu A kao i njihova vlasnička kvota, odnosno suvlasnička kvota. Ograničenja u vezi sa raspolaganjem nad zemljišno-knjižnim telom upisuju se u listu B teretnog lista. Teretni list (teretovnica) sadrži upise svih stvarnih prava koja opterećuju nepokretnost (hipoteka, realni tereti, službenosti), kao i niz drugih ograničenja (pravo otkupa, zakupa).

Zbirke isprava se vode za sve glavne knjige određenog opštinskog suda određenim redom. Nju sačinjavaju isprave pomoću kojih se obavlja upis u zemljišne knjige.

Katastarski planovi – Uz svaku glavnu knjigu postoji zbirka katastarskih planova zemljišta. Ti planovi nemaju dokaznu snagu, već samo olakšavaju utvrđivanje položaja i granice određenog zemljišta sa drugim zemljištem.

Registri – Kod registracionog suda se vodi stvarni registar i imenik za svaku glavnu knjigu. Stvarni registar predstavlja popis katastarskih parcela u određenoj katastarskoj opštini.

Načela na kojima se vode zemljišne knjige

1. Načelo javnosti – Zemljišne knjige su javne knjige, pa svako može tražiti uvid u iste i dobiti izvod iz njih.

2. Načelo tačnosti – Sve što je upisano u zemljišne knjige, sva prava i tereti smatraju se tačnim i to se smatra neoborivom pretpostavkom.

3. Formalno načelo – Sva stvarna prava na nepokretnostima se stiču i gube jedino upisom u zemljišne knjige. Tako zemljišne knjige imaju konstitutivan karakter.

4. Načelo prioriteta – Smatra se da je jače ono pravo koje je ranije zabeleženo.

17

5. Načelo legaliteta – Upis u zemljišne knjige se može obavljati samo na osnovu isprava koje zakon predviđa i koje moraju da budu u određenoj formi.

Vrste upisa u zemljišne knjige

U zemljišne knjige upisuju se one pravne činjenice koje izazivaju, nastanak, ograničenje, promenu i prestanak nekog stvarnog prava na nepokretnosti. Sve što je upisano u zemljišne knjige smatra se tačnim, a ko tvrdi suprotno mora da dokaže netačnost upisa.

Pri upisu u zemljišne knjige potrebno je pored lica i predmeta koji se uknjižavaju predati i molbu učesnika, nadležnom opštinskom – registracionom sudu gde se nalazi zemljišno-knjižni uložak.

Postoji više vrsta upisa kao što su: uknjižba, predbeležba, zabeležba. Uknjižba predstavlja konačno sticanje ili gubljenje prava na određenoj nepokretnosti koje se moraju upisati u zemljišne knjige. Upis u zemljišne knjige može se izvršiti pomoću javnih isprava kao što su sudska presuda, rešenje o nasleđivanju kojim se završava ostavinski postupak, rešenje o dodeljivanju zemlje po propisima o eksproprijaciji, konfiskaciji i slično. Predbeležba predstavlja uslovno sticanje ili gubljenje zemljišno-knjižnih prava. Ona se javlja u slučajevima kada privatna ili javna isprava ne sadrži sve neophodne elemente koji su nužni za uknjižbu. Zabeležba je upis izvesnih okolnosti koje se odnose na promet zemljišno-knjižnih prava. Cilj zabeležbe je da se treća lica ne mogu pozivati na toda im zabeležene okolnosti okolnosti nisu bile poznate.

Tapije

U nekim područjima naše zemlje, primenjuje se tapijski sistem gde su tapije javne isprave koje su izdavali opštinski sudovi koje sadrže oborivu pretpostavku da je njihov imalac vlasnik koji je označen za određenu nepokretnost.

Predmet tapije mogu biti zemljište, zgrade, fizički deo zgrade, suvlasnički deo, odnosno sve što može biti zemljišno-knjižno telo kod zemljišnih knjiga. Tapijske knjige sadrže kopije izdatih tapija. Svaka tapija ima svoj broj pod kojim je zavedena u knjizi tapija. Tapijske knjige dopunjavaju lični i stvarni registari.

18