2
15. април — 1154 ПРАВОСЛАВЉЕ 14 БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ „Слаби“ и „ јаки“ у вери (Рим. 14, 1; 15, 1) (други део) Слаби у вери: јудеохришћани или хришћани из незнабоштва? У Рим. 14 Апостол Павле наво- ди да „слаби“ у вери избегавају да једу месо, већ једу зеље (14, 2), не пију вино (14, 21) и разликују дане, сматрајући једне важнијим од дру- гих (14, 5). Наводећи ове моменте, Апостол не говори експлицитно да су ове верске праксе последица др- жања Торе, нпр. да се разликовање дана односи на суботу. Уочљива је сличност са полемиком коју Апо- стол води са јудеохришћанима у Галатији и то баш у погледу јудеј- ског календара: „Гледате на да- не и месеце и времена и године!“ (Гал. 4, 10). С друге стране, иако се у јудејству прави разлика изме- ђу чистих и нечистих јела, Тора у принципу не забрањује месо и ви- но. Стога неки истраживачи сма- трају да „слаби“ у вери у римској заједници нису били јудеохришћа- ни, већ хришћани из незнабоштва који су у Цркву унели своје рани- је философско-религијске праксе, као што су астролошко сујеверје и екстремна аскеза која се огледала у уздржавању од хране животињ- ског порекла и вина. Међутим, завршна излагања у Рим. 15, 7–13 сучељавају хришћане из обрезања („да утврди обећања оцима“, ст. 8) и хришћане из незнабоштва („да прославе Бога због милости“, ст. 9) и позивају их на јединство које је успоставио Христос. Стога се чини да су „слаби“ у вери били хришћа- ни из обрезања, односно јудеохри- шћани који су били склони чак и за само јудејство атипичној аскези. Пошто су били хришћани вероват- но су сматрали да та врста аскезе представља суштински део њихо- вог хришћанског идентитета и има чак сотириолошки карактер, што се види из Павлове аргументације (14, 10–12). За „јаке“ у вери то је била очигледна бесмислица: вери у Христа аскетске праксе не да нису потребне, већ ако јој се придодају показују „слабост“ у вери. У рим- ској заједници су, дакле, различи- те верске праксе – уздржавање од свега и став да је вера довољна – изазвале подвајања. Реакција Апостола Павла Апостол Павле не наводи одакле му сазнања за овакво стање у рим- ској црквеној заједници, већ се од- мах обраћа „јакима“ апелом да при- мају „слабога“ у вери, „без распра- вљања о мишљењима“ (14, 1), чиме ће увести и завршетак својих изла- гања на ту тему (15, 1). Они којима се Апостол обраћа су првенствено „јаки у вери“, дакле они хришћани који сматрају да су аскетске прак- се сувишне тамо где је вера јака и да оне, када се на њима инсисти- ра, само показују да је вера слаба. Обраћајући се првенствено јакима Апостол развија основе хришћан- ске етике која циља ка превредно- вању сваке светске логике, наиме да онај ко сматра да је у праву и да је истина на његовој страни треба за њу да се бори, да је демонстрира у свако време на свакоме месту, без обзира на последице по друге. Та- кав приступ Апостол назива „угађа- њем себи“ и управо изврће његову логику христолошким аргументом: „Јер и Христос не угоди себи, него као што је писано: Ружења оних ко- ји руже тебе падоше на мене“ (Рим. 15, 3). Апостол сматра да аскетске праксе не треба да буду повод за поделе међу хришћанима, већ да сваки треба да прима онога друго- га (14, 13). Нарочито јаки треба да пазе да њихово понашање не поста- не саблазан и спотицање слабима у вери (14, 21). Чини се да су јаки у вери имали обичај да на сабрањима намерно демонстрирају своју сло- боду од било каквих ограничења и то тако што су јели одређене врсте јела и пили вино, саблажњавајући – Из православне ризнице тумачења Светог Писма – др Предраг Драгутиновић У Посланици Римљанима, 14. и 15. глава, Апостол Павле пише о међусобним односима хришћана у црквеној заједници. Он пише о онима који су „слаби“ и онима који су „јаки“ у вери. Чини се да су „слаби“ они који се придржавају одређених прописа, док су „јаки“ они који исте не сматрају меродавним за хришћански идентитет. При томе се „јаки“ позивају на снисхођење „слабима“, а сви заједно да ни у чему не осуђују једни друге. Како разумети ове савете Светог Апостола Павла црквеној заједници у Риму?

P. Dragutinovic, Slabi i Jaki u Veri 2 Pravoslavlje 1154, Str. 14-15

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Časopis "Pravoslavlje"

Citation preview

Page 1: P. Dragutinovic, Slabi i Jaki u Veri 2 Pravoslavlje 1154, Str. 14-15

15. април — 1154ПРАВОСЛАВЉЕ14

БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ

„Сла би“ и „ ја ки“ у ве ри (Рим. 14, 1; 15, 1)

(други део)

Сла­би­у­ве­ри:­­ју­де­о­хри­шћа­ни­или­­

хри­шћа­ни­из­не­зна­бо­штва?

У Рим. 14 Апо стол Па вле на во­ди да „сла би“ у ве ри из бе га ва ју да је ду ме со, већ је ду зе ље (14, 2), не пи ју ви но (14, 21) и раз ли ку ју да не, сма тра ју ћи јед не ва жни јим од дру­гих (14, 5). На во де ћи ове мо мен те, Апо стол не го во ри екс пли цит но да су ове вер ске прак се по сле ди ца др­жа ња То ре, нпр. да се раз ли ко ва ње да на од но си на су бо ту. Уоч љи ва је слич ност са по ле ми ком ко ју Апо­стол во ди са ју де о хри шћа ни ма у Га ла ти ји и то баш у по гле ду ју деј­ског ка лен да ра: „Гле да те на да­не и ме се це и вре ме на и го ди не!“ (Гал. 4, 10). С дру ге стра не, иа ко се у ју деј ству пра ви раз ли ка из ме­ђу чи стих и не чи стих је ла, То ра у прин ци пу не за бра њу је ме со и ви­но. Сто га не ки ис тра жи ва чи сма­тра ју да „сла би“ у ве ри у рим ској за јед ни ци ни су би ли ју де о хри шћа­ни, већ хри шћа ни из не зна бо штва ко ји су у Цр кву уне ли сво је ра ни­је фи ло соф ско­ре ли гиј ске прак се, као што су астро ло шко су је вер је и екс трем на аске за ко ја се огле да ла у уз др жа ва њу од хра не жи во тињ­ског по ре кла и ви на. Ме ђу тим, за вр шна из ла га ња у Рим. 15, 7–13

су че ља ва ју хри шћа не из об ре за ња („да утвр ди обе ћа ња оци ма“, ст. 8) и хри шћа не из не зна бо штва („да про сла ве Бо га због ми ло сти“, ст. 9) и по зи ва ју их на је дин ство ко је је ус по ста вио Хри стос. Сто га се чи ни да су „сла би“ у ве ри би ли хри шћа­ни из об ре за ња, од но сно ју де о хри­шћа ни ко ји су би ли скло ни чак и за са мо ју деј ство ати пич ној аске зи. По што су би ли хри шћа ни ве ро ват­но су сма тра ли да та вр ста аске зе пред ста вља су штин ски део њи хо­вог хри шћан ског иден ти те та и има чак со ти ри о ло шки ка рак тер, што се ви ди из Па вло ве ар гу мен та ци је (14, 10–12). За „ја ке“ у ве ри то је би ла очи глед на бе сми сли ца: ве ри у Хри ста аскет ске прак се не да ни су по треб не, већ ако јој се при до да ју по ка зу ју „сла бост“ у ве ри. У рим­ској за јед ни ци су, да кле, раз ли чи­те вер ске прак се – уз др жа ва ње од све га и став да је ве ра до вољ на – иза зва ле под ва ја ња.

Ре­ак­ци­ја­Апо­сто­ла­Па­вла

Апо стол Па вле не на во ди ода кле му са зна ња за ова кво ста ње у рим­ској цр кве ној за јед ни ци, већ се од­мах обра ћа „ја ки ма“ апе лом да при­ма ју „сла бо га“ у ве ри, „без рас пра­вља ња о ми шље њи ма“ (14, 1), чи ме ће уве сти и за вр ше так сво јих из ла­

га ња на ту те му (15, 1). Они ко ји ма се Апо стол обра ћа су пр вен стве но „ја ки у ве ри“, да кле они хри шћа ни ко ји сма тра ју да су аскет ске прак­се су ви шне та мо где је ве ра ја ка и да оне, ка да се на њи ма ин си сти­ра, са мо по ка зу ју да је ве ра сла ба. Обра ћа ју ћи се пр вен стве но ја ки ма Апо стол раз ви ја осно ве хри шћан­ске ети ке ко ја ци ља ка пре вред но­ва њу сва ке свет ске ло ги ке, на и ме да онај ко сма тра да је у пра ву и да је исти на на ње го вој стра ни тре ба за њу да се бо ри, да је де мон стри ра у сва ко вре ме на сва ко ме ме сту, без об зи ра на по сле ди це по дру ге. Та­кав при ступ Апо стол на зи ва „уга ђа­њем се би“ и упра во из вр ће ње го ву ло ги ку хри сто ло шким ар гу мен том: „Јер и Хри стос не уго ди се би, не го као што је пи са но: Ру же ња оних ко­ји ру же те бе па до ше на ме не“ (Рим. 15, 3). Апо стол сма тра да аскет ске прак се не тре ба да бу ду по вод за по де ле ме ђу хри шћа ни ма, већ да сва ки тре ба да при ма оно га дру го­га (14, 13). На ро чи то ја ки тре ба да па зе да њи хо во по на ша ње не по ста­не са бла зан и спо ти ца ње сла би ма у ве ри (14, 21). Чи ни се да су ја ки у ве ри има ли оби чај да на са бра њи ма на мер но де мон стри ра ју сво ју сло­бо ду од би ло ка квих огра ни че ња и то та ко што су је ли од ре ђе не вр сте је ла и пи ли ви но, са бла жња ва ју ћи

– Из православне ризнице тумачења Светог Писма –

др Пре драг Дра гу ти но вић

У По сла ни ци Ри мља ни ма, 14. и 15. гла ва, Апо стол Па вле пи ше о ме ђу соб ним од но си ма хри шћа на у цр кве ној за јед ни ци. Он пи ше о они ма ко ји су „сла би“ и они ма ко ји су „ја ки“ у ве ри. Чи ни се да су „сла би“ они ко ји се при др жа ва ју од ре ђе них про пи са, док су „ја ки“ они ко ји исте не сма тра ју ме ро дав ним за хри шћан ски иден ти тет. При то ме се „ја ки“ по зи ва ју на снис хо ђе ње „сла би ма“,

а сви за јед но да ни у че му не осу ђу ју јед ни дру ге. Ка ко раз у ме ти ове са ве те Све тог Апо сто ла Па вла цр кве ној за јед ни ци у Ри му?

Page 2: P. Dragutinovic, Slabi i Jaki u Veri 2 Pravoslavlje 1154, Str. 14-15

ПРАВОСЛАВЉЕ15. април — 1154 15

БИБЛИЈСКЕ ТЕМЕ

сла бе у ве ри. Апо стол сма тра да је то пот пу но не при мер но и стра но цр кве ном ето су: зар је нео п ход но да не ко ко је уте ме љен у ве ри свој став де мон стри ра на на чин ко ји са­бла жња ва и са мим тим ни по да шта­ва дру го га (14, 22)? Зар због је ла да жа ло стиш бра та сво га? Зар због је­ла из гу би ти оно га за ко га Хри стос умре? (Рим. 14, 15). Сви тре ба да жи ве сход но сво јим убе ђе њи ма и сви ће за свој жи вот да ти од го вор на Су ду (14, 10–12). Због то га не тре ба да бу де ме ђу соб ног осу ђи ва ња (14, 13), већ са мо ме ђу соб них об зи ра. Тај, пак, об зир тре ба да бу де бре ме ја ких: „Ду жни смо пак ми ја ки, сла­бо сти сла бих но си ти, а не се би уга­ђа ти“ (15, 1). Апо стол не зах те ва од ја ких да се од рек ну сво јих убе ђе ња, за ко ја и он сма тра да су ис прав на, али зах те ва од њих да их у кон крет­ним си ту а ци ја ма жр тву ју на ол та ру љу ба ви пре ма бли жњем ко ји ни је ка дар да та убе ђе ња раз у ме и при­хва ти (14, 15.20). За то уо ста лом и не тре ба рас пра вља ти о ми шље­њи ма (14, 1), јер се гу бит ник зна уна пред, а то је у ве ри сла би брат.

Апо стол, да кле, раз ви ја је дин стве ну цр кве ну ети ку чи је је је ди но ме ри­ло љу бав пре ма бли жњем. Љу бав пре ма оно ме за ко га је Хри стос по­стра дао од но си пре ва гу над сва ким убе ђе њем, ма ко ли ко се ве ро ва ло у ње го ву ис прав ност, што Апо стол на јед ном дру гом ме сту ве о ма оштро фор му ли ше: „За то, ако је ло са бла­жња ва бра та мо је га, не ћу је сти ме са до ве ка, да не са бла зним бра та сво­је га“ (1. Кор. 8, 13).

Епи­лог

Апо стол се бе убра ја у ја ке у ве ри (15, 1) али ње гов циљ ни је да за у зме стра ну ја ких про тив сла бих, већ се на про тив ста вља на стра ну сла бих, ко ји ма сам не при па да. Он се чак као јак и не тру ди да убе ди сла бе да про ме не сво је ста во ве. Не, он убе ђу­је ја ке да бу ду об зир ни пре ма сла би­ма. Ка ко раз у ме ти овај по сту пак и ка ко га спро ве сти у жи во ту? Зар ни је на ша гру па, на ша „ствар“, на ша „оп­ци ја“ нај ва жни ја? Ка ко ра су ди ти из­ме ђу бор бе за соп стве но убе ђе ње и љу ба ви пре ма бли жњем по ко га мо је

убе ђе ње мо же би ти по губ но? Апо­стол се обра ћа пре све га ја ким, ра­чу на ју ћи да упра во они мо гу да по­не су ово бре ме жр тво ва ња соп стве­ног убе ђе ња, и то упра во за рад ве ре на ко јој то ли ко ин си сти ра ју да је не по ко ле бљи во има ју (14, 22). Онај ко ји у Хри ста ве ру је и ко ји ње му сле ду је мо ра би ти спре ман и на ње га да се угле да. Он ни је тра жио ни шта сво је, он „ко ји бу ду ћи у об лич ју Бо­жи јем, ни је сма трао за оти ма ње то што је јед нак са Бо гом, не го је се бе по ни зио узев ши об лич је слу ге, по­стао исто ве тан љу ди ма, и из гле дом се на ђе као чо век, уни зио је се бе и био по слу шан до смр ти, и то до смр­ти на кр сту“ (Фил. 2, 6–8). Угле да ње на Хри ста је им пе ра тив цр кве ној за­јед ни ци у ко јој ни ко ни шта не тре ба да чи ни „из пр ко са, ни ти за пра зну сла ву“, не го хри шћа ни сми ре њем тре ба да сма тра ју јед ни дру ге ве ћим од се бе (Фил. 2, 2). Упра во ово Па­вле же ли да по ру чи и ја ки ма у Ри му: је дан хри шћа нин је он да јак ка да је слаб (уп. 2. Кор. 12, 10), ка да је спре­ман да се „ис пра зни“ од сво је ја чи не за рад дру го га.

Цик

лус ж

ивот

а Св

. Апо

стол

а П

а вла

, сре

дњов

еков

на ф

реск

а