ПАПСКИ ПРИМАТ

историјски и богословски аспекти проблема

УВОД

Место и улога римског епископа и институција коју он представља, како током читаве историје, тако и данас, можда још прецизније треба рећи посебно данас, намеће се и католицима и свим другим хришћанима, као историјска, психолошка, антрополошка и посебно, богословска провокација у односу на коју се заузимају веома различите позиције, али у односу на коју се једино не може бити равнодушан. O примату римског епископа се може говорити као о од Бога жељеној институцији која, на пример, ослобађа више од милијарду припадника РКЦ од ускогрудости национализма, али постоје и мишљења да се ради о институцији која је насилно наметнута и која нема никаквих заједничких тачака са категоријом слободе (личности). Да ли је папски примат „камен Цркве“ или „камен спотицања“, стена на којој се темељи Црква или „стена саблазни“? Екуменски дијалог у свом процвату током века који је за нама показао је да је у срцу свих дискусија и дебата управо овај проблем. За свест и савест РКЦ папски примат је онтолошка база црквености и припадништва Телу Христовом, структурални елеменат Цркве и са онима који то не прихватају нема пуног евхаристијског општења, нема јединства1. У често цитираној енциклици Ut unum sint (од 25. маја 1995), папа позива све хришћане на напор проналажења нових модуса (начина) вршења примата, али само првенство, примат епископа Рима никада не доводи у питање, јер би то за РКЦ представљало право еклисиолошко самоубиство:

Све оно што се тиче јединства свих хришћанских Заједница (le Comunità christiane), потпада под поље бриге (интересовања) примата. Као епископ Рима добро знам, и у овој Енциклици више пута сам то потврдио, да је пуно и видљиво јединство свих Заједница горућа жеља Христова. Убеђен сам да, по овом питању, имам посебну одговорност, изнад свега, узимајући у обзир екуменске аспирације већине хришћанских Заједница и слушајући молбу (питање) која ми је упућена и којом се тражи проналажења новог модуса (начина) вршења примата који би се, ни у ком случају не реметећи своје суштинске поставке, отворио за једну нову ситуацију2.

Да ли је ово изводиво не знамо. Можемо сумњати, али се можемо и надати. Сигурно је да се проучавање примата римског епископа намеће као суштинска тема дијалога хришћанског Истока и Запада, као тема која је и била предвиђена планом Мешовите богословске комисије за дијалог ПЦ и РКЦ. Аргументовано проучавање институције која се вековима формирала и која, према чврстим ставовима макар само католичких теолога, води порекло и установљена је самим Господом Христом, мора почети анализом библијских ставова у интерпретацији савремених римокатоличких егзегета, библиста и догматичара. Прво питање које себи постављамо јесте: да ли и евентуално у којој мери је служба апостола Петра повезана са службом епископа Рима? Које су последице добијеног одговора?

1 Уп Professio fidei Tridenitinae, посебно 12. тачку, која директно говори о примату: (12) Sanctam catholicam et apostolicam Ecclesiam romanam omnium ecclesiarum matrem et magistram agnosco, Romanoque Pontifici, beati Petri, Apostolorum principis, successori, ac Iesu Christi Vicario, veram obedientiam spondeo ac iuro, тј: (12) Признаю святую Католическую и Апостольскую Римскую Церковь Матерью и Госпожой всех Церквей. Обещаю и клянусь соблюдать истинное послушание Римскому Понтифику, Преемнику блаженного Петра, главы Апостолов и наместнику Иисуса Христа.2 Giovanni Paolo II, Lettera enciclica Ut unum sint, 95.

1

ПЕТРОВА СЛУЖБА: НОВОЗАВЕТНЕ ОСНОВЕ

Новозаветни канон, утврђен крајем II века (према тумачењима римокатоличких библиста вероватно у Риму, под руководством једне „петринске школе“), предочава нам један теолошки концепт: жељено јединство Старог и Новог Завета и усаглашавање (координацију) Павлових и списа других јерусалимских апостола, сабраних око Петра.

Црква против Маркиона у II веку покушава да усагласи више „тензија“: Стари и Нови Завет; јудеохришћанску основу Цркве са стубовима Јерусалима, посебно Петром, са Црквом (из) незнабожаца коју води Павле. Циљ канона је промовисање јединства, а за то је неопходан носилац: постоји апостол и Јевреја и незнабожаца, апостол Јерусалима и Рима; он може да држи све у јединству. Наравно, он је апостол Петар.

Погледајмо како нам све то осликавају књиге Новог Завета, прво јеванђеља, па Дела апостолска, узимајући у обзир став римокатоличких библијских стручњака, који сматрају да је одлучујући прелазак од јеванђеља ка Дап дат у Јн 21 (где је дата и потврда пастирске Петрове службе, заједно са антиципацијом његовог страдања, наравно у Риму, што је припрема за пут Цркве од Јерусалима ка центру Империје).

Мт locus classicus: Мт 16, 13- 19

Личност апостола Петра представљена је у Мт као правило апостолства у Цркви. Петар је првозвани апостол, као што видимо у 4, 18: „А идући покрај мора Галилејског виде два брата, Симона, званог Петар, и Андреја, брата његова...“ и 4, 19: „и рече им: хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“. Ово ваља упоредити са Лк 5, 10: „не бој се, од сада ћеш људе ловити“, упућено лично Петру. Овим позивом упућеним Петру почиње конституисање групе Дванаесторице. Управо је Петар први на листи апостола – 10, 2: „А имена дванаест апостола су ова: први Симон, који се зваше Петар...“ Петар је, свакако, онај који исповеда Исуса за Месију, „Сина Бога живога“ (16, 16), верно следујући Откровењу које му је предао Отац који је на небесима (16, 17). Изабрани прејемник ове истине тако постаје преносилац и гарант Откровења.

Сцена Мт 16, 16-19 је у центру Jеванђеља и чини од „Симона Петра“ (16, 16) гаранта читаве историје Исусове. Схватање те историје развија се у њему, који често „размишља по људскоме“ (16, 23), али нараста изразито страдањем, следовањем крсту (16, 24 ss) и то почев од пасхалног опроштаја грехова (26, 28). Петар лично је стена на којој ће Месија сазидати Цркву своју (16, 18): не само сабирајући „изгубљене овце куће = дома Израиљевог“ (10, 6; 15, 24), већ и „из свих народа“ (28, 19).

Коришћење метафоре стене и темеља за Петра претпоставља слику есхатолошке конструкције изабраног народа Божијег у последњим временима, међу и са којима Бог жели да живи. Обећање да ни врата паклена неће надвладати Цркву = Εκκλησια (16, 18) [врата адова су силе смрти], одговара јудејском ишчекивању заједнице спасења последњих времена.

У јудејској традицији, такође, почев од Ис 51, 1, Авраам је стена, патријарси су стубови. Као што је Израиљ основан на Авраму који је као први прославио у историји име Божије, тако се и Црква Исусова, као нови Израиљ, мора основати на Петру – не на његовим људским квалитетима („тело и крв“), већ на њему као предодређеном адресату Откровења, од Оца изабраног кроз Сина - Исуса. Предаја кључева Царства небеског (16, 19) означава пренос власти. На основу доктрине која му је поверена, он дреши и везује, тј. учи и управља са ауторитетом, преноси и тумачи, ради откључавања двери Царства кроз Цркву.

Петар је у Мт Апостол за огледање (егземпларни), чији лик служи као огледало хришћанског постојања и живота у исто време, он је врховни апостолски ауторитет. Из композиције Мт уопште и посебно од 16. главе, закључујемо: Симон Петар има неку врсту

2

„Првенства“ – примата учења, поучавања и вођења. То првенство повезано је са институцијом 11-орице (Мт 10, 1: „и дозвавши својих 12 ученика, даде им власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују...“, Мт 18, 18: „што год свежете... и што год разрешите...“). Међу њима је, ипак, Петар постављен као први и на особит начин. Остали су заједно и делују заједно са њим, али никада без њега.

Мк

Ово јеванђеље садржи само део оне слике из Мт о „примату Петровом“ . Из разлога порекла овог списа (ради се, вероватно, о Петровом тумачу) ово римско јеванђеље је под посебним петровским ауторитетом.

Мк ставља Петра на чело листе апостола (3, 13- 19), посебно подвлачећи да Исус „надјену Симону име Петар“ (3, 16). Представља га, надаље, као првозваног и ловца људи (1, 16- 18), као првог у малој групи најближих ученика и као портпарола ученика.

Код Мк је, опет, Петар (као и 12-орица) гарант Исусовог предања. Посебно подвлачи неразумевање – (препасхално) свих апостола и Петра – Исусове службе. Тек им Васкрсли омогућава нову визију и правилно разумевање истине, опет најпре Петру: cf. 14, 27- 31; 16, 7: „идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју...“

Лк locus classicus: Лк 22, 31ss

Лк представља даље продубљивање представе о Петровом „примату“. Према причи о верном и мудром Управитељу (12, 42), Петар је портпарол „малог стада“ ученика, који у име свих пита: „Господе, говориш ли ову причу нама или свима?“ (12, 41). Одговор који ГИХ даје, римокатолички егзегети тумаче као упућен, пре свега, Петру, који би био управитељ кога ће Господар дошавши наћи да чини исправно, тј. да ће чељади Господаревој давати оброк на време (12, 42- 43).

Још од позива и постављања на чело апостолског збора (6, 12- 16), Симон, готово без изузетка, носи име „Петар“, које добија од Исуса: то је име његове службе! Само њему Исус обећава: „не бој се, од сада ћеш људе ловити“ (5, 10). Дап (која стоје у чврстој вези са Лк) касније га приказују управо као иницијатора и вођу мисије Цркве. Лк га описује као првог сведока Васкрсења (24, 34): „заиста устаде Господ = Ваистину васкрсе Господ = и јави се Симону“; на Тајној Вечери, већ, ГИХ му поверава службу да, након одрицања и обраћења, утврди браћу своју (22, 31). У опису исте те Вечере, након дискусије ко је највећи и после обећања Царства 12-орици, (22, 24-30), Петар израња јасно као први међу 12-орицом: „Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу, а ја се молим за тебе да вера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју“ (22, 32).

Реч о примату (Лк 22, 31s) на веома посебан начин комплетира обећање из Мт, које у Петру види гаранта и тумача учења Исусових: Исус се молио за Петра да његова вера не ослаби, и последично томе, његова служба је да утврђује браћу у вери. Петар има одговорност (уместо Исуса) за све апостоле и за сву Цркву која се сабира око апостола.

У контексту читавог корпуса Лукиних дела, Лк 22, 31s открива се као предавање вођства Цркве у Петрове руке и одлучно се повезује са Јн 21, 15- 17.

Јн locus classicus: Јн 21, 15- 17

У Јн јеванђељу, у коме „љубљени ученик“ изгледа да заузима место ближе Исусу, Петар се спомиње чешће него код Синоптичара. И Јн нуди материјал о Петру, који је од велике важности: призив и ново именовање Кифа - Стена (1, 40- 42); исповедање месијанства

3

после кризе у групи апостола (6, 67- 69)3; сцена прања ногу (13, 1- 38)4; рањавање мачем приликом хапшења Исуса (18, 10s); трчање према гробу са љубљеним учеником (20, 1-10)5. Додајмо да Симон добија име (арамејско, грцизирано) Кифа, „што значи Петар“ (1, 42). Придавање имена повезано је са призивом: ново име, тако, има еклисиолошко значење: Петар је драгоцена пиетра = стена међу 12-орицом и постаће темељ заједнице у вери, која је на њему утврђена.

Сцена проглашења Петра за пастира Исусовог стада (Јн 21, 15- 17), треће „класично место“ о Примату, иде иза приче о чудесном риболову на Пасху, у којој служба јединства, коју врши Петар већ бива означена мрежом која се не цепа, а која је сабрала 153 рибе - можда символ распршених „синова Божијих“, које треба сабрати (уп Јн 11, 52). „Дијалог Васкрслог и Петра“ преставља нам Петрову функцију у раној Цркви – службу пастира у име Исусово. Љубав према Исусу Петар ће показати бригом за Цркву: „волиш ли ме(не) – паси овце моје''. Зато многи у овоме виде потврду врло старог предања о Петру – врховној личности ране Цркве. Редакција овог текста извршена је према схеми ритуала фамилије (можда баш за трпезом) и имплицира концепт наслеђивања, сукцесије: настарији син наслеђује оца, главу фамилије (Отац води разговор са наследником). Троструко испитивање Петра које врши Васкрсли, име за циљ јасно сведочење и исповедање љубави према Господу, на крају и његово мучеништво ( 21, 18s). Заправо, љубав достиже савршенство у давања живота за браћу (10, 11; 13, 1; 15, 13) = „Пастир добри живот свој полаже за овце“; „Исус пред Пасху, знајући да је дошао час, љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја“ – Нема веће љубави од полагања живота за пријатеље своје.

У контексу Јн већ наслућујемо Петра, „главу заједнице“, коме је „врховни првосвештеник, Исус“ (1Пт 5, 4) поверио своје овце. Јез 34 говори о месијанском пастиру, Јн 10 нам открива ко је Он, а сада Петар, ловац људи, постаје пастир уместо Исуса.

Одавде, узимајући у обзир предвиђену Петрову смрт, намеће нам се питање: Ко ће после Петрове смрти напасати свето стадо?

Претходно треба видети у чему се оглeда Петрова служба и/или примат у првој заједници.

Дап

У Дап6, Петар је глава 11-орице (1, 13), на његову иницијативу васпоставља се збор есхатолошке 12-орице (1, 15: „И у те дане устаде Петар између ученика – 120 душа - ...“), на

3 Након „тврде беседе“ у синагоги у Капернауму (6, 59): 6, 66: Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим.6, 67: А Исус рече 12- орици: Да нећете ли и ви да одете?6, 68: Тада му одговори Симон Петар: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога.6, 69: И ми смо поверовали и познали да си ти Христос Син Бога живога.4 13, 1- 38 Тајна Вечера, прање ногу: Након речи: „Никада ти (Господе) нећеш опрати моје ноге“, ипак пристаје на то да би „имао удела са Исусом“.

13, 24: даје знак љубљеном ученику да упита Исуса ко је издајник; 13, 37- Господе, куда идеш?... Зашто сада не могу ићи за тобом? Живот свој положићу за тебе.

[ово је испуњено обећање]5 20, 1- 10 20, 1 А у први дан седмице дође Марија Магдалина на гроб рано, док још беше

мрак, и виде да је камен дигнут са гроба. 20, 2 Онда отрча и дође Симону Петру ... и љубљеном ученику

20, 6 Симон Петар уђе у гроб!! 6 Јерусалим и Рим – Петар и Павле

Прва 3 јеванђеља описују пут Исуса и 12-орице из Галилеје у Јерусалим, где они доносе проповед Царства Божијег целом Израиљу. Тај пут има значење историје спасења. Дап описују пут апостола представљен у „тринаестом сведоку“, Павлу – из Јерусалима у Рим, који одговара ширењу и универзализацији речи о Царству пред свим народима. У Риму, својим мучеништвом, Петар и Павле су се дефинитивно сјединили.

4

Педесетницу „стаде Петар са 11-орицом“ (2, 14), као портпарол апостола формулише језгро Киригме – историје, смрти и Васкрсења Месије и Господа (!) Исуса и оснивача Цркве послањем Духа.

Петар је вођа ране заједнице7 - као такав посебно (највише) је изложен гоњењима – и заједно са осталим апостолима чини центар киноније Цркве која се рађа. Једном врстом благодатног ауторитета брине, стара се за исправност Црквене дисциплине (5, 1-11: Ананија и Сапфира; чак жени прориче исту злу судбу као и мужу). Петар, надаље, руководи дистрибуцијом помоћи сестринским Црквама, али и избором 7 ђакона и њиховом хиротонијом (Дап 6).

Петар посећује јеврејске општине и (са Јованом) у црквену кинониу уврштава сабрања из Самарије (8). Обраћањем Корнелија и његове куће, Петар започиње мисију код незнабожаца (10, 1- 11, 18). Пошто је за тако нешто надахнут директно Духом (10, 15-20: рече му Дух: иди с њима и не премишљај ништа, јер сам их ја послао), све то и правда Петар пред апостолима и браћом (до 11, 18). Веома важна улога на апостолском сабору, коју има Петар, логично је надовезана на све до сада речено (15, 7- 11). Дап 12, пак, описују нам одлазак Петров из Јерусалима у Рим ! Тако се традиционално тумачи 12, 178.

Corpus Paulinum

Дап преносе нам слику савршеног споја Петра и Павла, без обзира на Павлове познате примедбе. У Corpus Paulinum признаје се фундаментални ауторитет Петров, са којим Павле тражи сагласност. Павле говори о Петру-Кифи (Стени) чешће од ма које личности у апостолско периоду. Веома често је Петар за Павла критеријум поређења. Павлов опис избрања њега самог за апостола – Гал 1, 169- аналоган је Кифином уздизању у Мт 16, 17. Кифа је пример ауторитета и права за сваког апостола (1Кор 9, 5)!10 За апостола незнабожаца, Петар је ауторитативни водич ране Цркве, први сведок Киригме обавезне за све: 1Кор 15, 5: „Христос се јави Кифи, затим 12-орици...“ Три године после свог обраћења, Павле посећује Петра у Јерусалиму, да би успоставио везу са њим, који је кључни преносилац предања (Гал 1, 18). Прихватајући Петров апостолат међу Јудејима, себе схвата као апостола незнабожаца („мени је поверено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане“ Гал 2, 14) и скоро све, а пре свега истину јеванђеља, проверава у Петровом присуству (Гал 2, 14).

1Пт и 2Пт

Петрове посланице носе печат римске (младе) Цркве и објављују икуменски ауторитет Петров у погледу односа Цркве и власти, пасторалне бриге за све, па чак и за Павлове посланице и њихово аутентично тумачење.

У саборним посланицама (мислимо на 1 и 2Пт) Петров лик представља гаранта православља.

7 Н. Кулонзин, Место апостола Петра у раној Цркви, у Група аутора, Примат апостола Петра, Крагујевац, 1989, 99. стр.Дап истичу Петра као протоса међу 12-орицом и стављају га у центар Цркве. 8 Дап 12, 17: И изишавши отиде на друго место. [Можда не одмах тада]9 Гал 1, 15: А када благоволи Бог, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом, 1, 16: Да објави Сина свога у мени, да га благовестим међу незнабошцима, тога часа не питах Тела и Крви , ...10 1Кор 9, 5: Зар немамо права сестру жену водити са собом, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?

5

Сви набројани (и многи други) цитати смештају се у еклисиолошки оквир, имају у позадини онтолошку повезаност са Исусовом идејом оснивања Цркве. Одлучујући припремни кораци су призив и институисање 12-орице као знамења обновљеног Израиља и именовање (чак и буквално) првог међу њима, Кифе. Али и сви други елементи и фазе процеса изградње Цркве на посебан начин повезани су са Петром: Тајна Вечера, осуда и хапшење Исуса, обновљена кинониа са Васкрслим, реконструкција збора 12-орице, Педесетница, почетак свих мисија и евангелизације...

У установљењу Новог савеза (Новог Завета), 12-орица постају срце очишћеног и обновљеног Израиља. За трпезом коју са њима дели, Исус Петру предаје, оставља мисију утврђивања браће своје (Лк 22, 31s).

6