Parkama

Tek jedno leto dajte mi, svevišnje! I jesen dajte meni za zreli poj, te voljnije da, utoljeno preslatkom igrom, tad srce zamre!

Do svog ne došav prava božanskog tu, ni dole neće duša pronaći mir; al’ pođe li mi kad za rukom svetinja, pesma, iz samog srca, –

tišino Hada, dobro mi došla tad! I ako mojih utrne struna zvuk, ja zadovoljan biću; jednom živeh ko bogovi: to je dosta.

(Samo mi jedno leto dopustite, vi moćne!I jednu jesen, zrela da bude mi pesma,Da voljnije mi srce, zasićenoIgrama slatkim, umre tada.

Duša kojoj za života ne bude po njenomBožanskom pravu, ni u Orku ne miruje:No ako mi ikad ono sveto, što miNa srcu leži, pesma ako mi uspe,

Tad dobrodošla budi tišino sveta senki!Zadovoljan biću i ako me moje struneNe prate na putu dole: jednomŽiveh poput bogova, i to je dosta.)

(Helderlin)