Петар II Петровић Његош

Петар II Петровић Његош

Датум рођења: 13. новембар 1813.

Место рођења: Његуши (Црна Гора)

Датум смрти: 31. октобар 1851.

Место смрти: Цетиње (Црна Гора)

Главна делаЛуча микрокозма (1845)Горски вијенац (1847)

Лажни цар Шћепан Мали (1851)

1813. Рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Раде (Радивоје), син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села. Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)). Кућа Његошевих родитеља у Његушима

„Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.“

Na Jezerskom vrhu na Lovćenu, na visini od 1660 metara nalazi se mauzolej Petra II Petrovića Njegoša. Od Cetinja do mauzoleja vodi asfaltni put u duzini od 21 km. Podignut je po zamisli hrvatskog vajara Ivana Meštrovića na mjestu na kome je Njegoš još za života, oko 1845. godine podigao crkvicu-kapelu sa željom da u njoj bude sahranjen. Kapela je 1974. demontirana i na njeno mjesto je podignut mauzolej.

Do mauzoleja vodi tunel sa stepeništem probijen u masivu Lovćena. Centralno mjesto građevine zauzima kapela na čijem se ulazu nalaze dvije monumentalne figure Crnogorki isklesane od crnog granita, koje, kao Karijatide, podupiru konstrukciju kapele. U kapeli je smještena monumentalna sjedeća figura Njegoševa sa otvorenom knjigom na koljenima.U podzemnoj kripti, u mermernom sarkofagu, sahranjeni su Njegoševi posmrtni ostaci

VLADIKA PETAR II PETROVIC - NJEGOS

U dobru je lako dobar biti, Na muci se poznaju junaci! Cud je Zenska smijesna rabota! Ne zna zena ko je kakve vjere: Stotini ce promjeniti vjerah da ucini sto joj srce zudi. Ko na brdo ,ak i malo,stoji Vise vidi no onaj pod brdom.

Bez muke se pjesma ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova!

Junastvo je car zla svakojega, A i pice najsladje dusevno, kojijem se pjane pokoljenja.

Blago tome ko dovijek zivi, Imao se rasta i roditi!

Vjecna zublja vjecne pomrcine nit dogori niti svjetlost gubi.

Strah zivotu kalja obraz cesto.

Oci zbore što im veli srce.

Tesko zemlji kuda prodje vojska.

Tvrd je orah vocka cudnovata! ne slomi ga,al zube polomi!

Oni kaZu:''Zena je covjeku Slatko voce al peceno jagnje. Dok je takva,neka je u kucu: Nije 'l takva,sa njom na ulicu''

Svak je rodjen da po jednom umre Cast i bruka zive dovijeka.

Vuk na ovcu svoje pravo ima Ka tiranin na slaba covjeka: Al tirjanstvu stati nogom za vrat, Dovsti ga k poznaniju prava, To je ljudska duznost najsvetlija!

Što ljudi hoce,to i vreme trpi.

Budale su s ocima slepe Koje vide,a zaludu vide.

Iza tuge vedrije je nebo. Iza tuge bistrija je dusa.

Kome zakon lezi u topuzu, tragovi mu smrde necovjestvom.

U svojoj 17. godini, poslije smrti 1830. Petra I., Njegoš se zaredio u svještenika i preuzima vjerski i

svjetovnu vlast u Crnoj Gori.

Godinu dana nakon preuzimanja vlasti osniva Senat i Gardu (Gvardiju) - kao spojene organe sudske i

izvršne vlasti. Za upravnike nahija postavlja kapetane. Godine 1832. ukida guvernadurstvo. 1833. putovao

je u Petrograd, gdje je zavladičen. Službeno je bio -mitropolit.

Na Cetinju 1834. osniva tiskaru i školu u oslobođenom dijelu Crne Gore. Nagovarao je Srbiju da zajedno

poduzmu akciju za oslobođenje Bosne i Hercegovine od Turaka. Njegoš je bio poglavica Crnogoraca

među kojima je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta.

Vladika se u proljeće 1850. razbolio od prsne bolesti kojoj je uzalud tražio izlječenje u Italiji i od koje je i

preminuo 10. listopada 1851. u Cetinju. Testamentom je naredio da njegov nasljednik bude njegov rođak

Danilo I. Petrović Njegoš.

Po svojoj želji je pokopan na Lovćenu, u crkvi posvećenoj Petru I. Petroviću,

kanoniziranom kao Sveti Petar Cetinjski.

Горски вијенац (у првом издању: Горскıй вıенацъ) је рефлексивно-херојска поема у облику народне драме

Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дело је објављено у Бечу 1847. године на

српском народном језикуи својом појавом представљало је велики допринос победи Вукове борбе за нови књижевни језик.

Тема „Горског вијенца“ је истрага, односно истребљење потурица.

Његош је, у „Горском вијенцу“, исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од

временаНемањића до почетка XVIII века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне

обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у „Горском вијенцу“, у

његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су место

три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу. Прва је црногорска херојско-

патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора. Друга, турска оријентално-исламска

цивилизација, и трећа, западноевропска цивилизација, коју оличавају Млечани. Тој отворености према другим народима и

културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спева, отвореност према природи и космосу.

Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с

модерним природнонаучним представама