ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Рођен је на Његушима у близини Цетиња, 1. XI 1813. године, од оца Тома Маркова, брата св. Петра Цетињсиког, и мајке Иване Пророковић, сестре познатог његушког капетана Лазара Пророковића. На крштењу је добио име Радивоје, односно Раде. У дјетињству је показивао бистар ум и високе духовне склоности. Енглез, Вилијам Барнет приликом боравка у Црној Гори, задивљен његовом интелигенцијом желио је да га одведе на школовање у Лондон. Владика Петар I, стриц Његошев, то није допустио.

Митрополит и владар црногорски Петар I Петровић, у народу познат као св. Петар Цетињски, умро је на Лучиндан 18. октобра 1830. године. Непосредно послије смрти Петра I, пред окупљеним главарима и народом, на гувну испред Цетињскиог манастира прочитан је његов тестамент по коме његов синовац Радивоје- Раде Петровић постаје законити насљедник на владарском трону Петра I. Скупштина црногорских и брдских главара потврдила је овај избор. Архимандрит Манастира Острога, Јосиф Павићевић, по црквеним правилима замонашио је младога владара, како би се одржала теократска традиција у Црној Гори. У монаштву добио је име Петар. У фебруару 1831. године призренски владика Хаџи-Захарија Антонија рукополижио је Петра II за јерођакона и јереја и произвео га за архимандрита у цркви Успенсикој на острву Ком, којe се налази у Скадарском језеру.

У младости Његош је учио у манастиру Савини у Топлој у близини Херцег-Новог код свештеника Јосифа Троповића. У овом манастиру боравио је око двије године, и то је имало снажног утицаја на Његошево духовно формирање. О другим учитељима из тога периода нема много података. Прије свештеника Троповића Његоша су учили основама писмености и вјерским правилима цетињски калуђер Мисаил и Јаков Цек, секретар Петра I. Овоме треба додати превасходан утицај владике Петра I, писца и састављача посланица високе моралне вриједности, на Његошев духовни развој.

Пресудни утицај на Његошево образовање имао је долазак у Црну Гору Симе Милутиновића Сарајлије. Попут Вука Караџића, Симо Милутиновић је допутовао у Црну Гору с намјером да прикупља и проучава народне пјесме. На Цетињу се задржао од 1827. све до краја марта 1831. године. Петар I му је повјерио васпитање синовца Радивоја-Рада Петровића. Немирна духа, широког образовања и пјесник по бићу, Милутиновић је код будућег црногорског господара пробудио снажно интересовање за пеозију. Дао му је основне појмове из митологије и народног стваралштва и усадио код њега љубав за философију. Његош му се одужио посветом Луче микрокозма и дивном лирском пјесмом Спровод праху С. Милутиновића.

Петар II Петровић Његош постао је владар државе која је у то вријеме имала око сто двадесет хиљада стновника. Од овог броја, будући да су сви мушкарци од шеснаест до шездесет година били обавезни да у рату учествују, могао је увијек мобилисати од шеснаест до двадесет хиљада ратника. За ово вријеме то је била импресивна војна сила.

Наслиједио је многобројна отворена питања у односу на сусједне Турке и Аустријанце и не мањи број тешких економских, друштвених и политичких проблема које је ваљало рјешавати. Циљеви Његошеве државне политике могу се свести на четири начела: рад на политичком ослобођењу српства и јужних Словена у цјелини: проширење територије Црне Горе; изградња унутрашњег

1

правно-админстративног и војног уређења, подизање вјерског, просвјетног и културног живота народа, чиме је стварао углед Црној Гори у свијету. У самом почетку Његошеве владавине јавили су се унутрашњи противници његова рада. У борби за власт гувернадур Вуколе-Вуко Радоњић није бирао средства да компромитује Његоша, имајући при том подршку сусједне Аустрије. Потпомогнут главарима, Његош је укинуо чин гувернадура 1830. године. Посљедњег гувернадура из породице Радоњић протјерао је и Црне Горе. Тиме је окончано двовлашће свјетовне и духовне власти. На дипломатском пољу први тежи сукоб имао је с Аустријом око манастира Подмаине и Стањевићи. Аустрија је доказивала своје право на ове манастире тврдећи да их је градила Млетачка република. На инсистирање аустријског цара Франца I, дипломатски спор око манастира Стањевићи и Подмаине окончан је у корист Његоша и Црне Горе.

Првих година Његошеве владавине збили су се крупни догађаји у пограничним турским областима. Скадарски везир Мустафа-паша Бушатлија отпочео је рат против централне султанове власти. У Босни се против султанове управе побунио Хусеин-капетан Градашчевић стављајући се на чело оружане борбе. Његош је настојао да искористи међусобне сукобе у Турској империји и побуну муслиманског племства против отоманског центра. Рачунао је да ће помоћу одметника од царске власти ослабити турску моћ у Европи, проширити границе Црне Горе и утицати на опште ослобођење словенске популације под Турцима. Стога је ступио у преговоре са скадарским везиром, а преко угледног игумана Мојсија Зечевића повезао се са Хусеин-капетаном Градашчевићем. Пошто су оба царска одметника поражена, Његош је предузео два безуспјешна напада за ослобођење Подгорице уз помоћ неких албанских племена крајем 1831. и почетком 1832. године. Руско посредовање учинило је да Црна Гора не осјети теже посљедице.

У октору 1831. године Његош је формирао Правитељствујући сенат црногорски и брдски. За предсједника Сената постављен је Иван Вукотић, а за вицепрезидента Матеј Петровић-Вучићевић. Сенат је био највиша власт у земљи.Сачињавали су га најистакнутији главари и племенске старјешине. У политичком погледу Сенат је био установа за рјешавање крупних међуплеменских спорова. У судским стварима рјешавао је теже кривице. Његош је промијенио састав централних и локалних органа у читавој земљи. С противницима ових промјена обрачунавао се строгим мјерама. Реорганизовао је стару и створио нову државу. У унутрашњости поставио је нахијске старјешине – капетане. Истовремено су формирани Гвардија и перјаници, војне јединице које ће извршавати одлуке Сената. Образовани су и први народни судови. Од 1833. године уведена је општа пореска обавеза. Тиме је значајно сузбијена племенска аутономија и створени су услови за јединство државе. Енергичан је у спољној политици. Народну слободу yздиже на пиједестал принципа ради којег се живи и чијим престанком свачији живот губи смисао.

У самом почетку своје владавине Његош је намјеравао да посјети Русију, али је тада његов захтјев одбијен.То му је пошло за руком 1833. године. Тамо је лијепо дочекан. Руски цар је присуствовао чину његовог посвећења за архијереја у Спасопреображенској цркви. Од руског двора добио је значајну новчану помоћ. Набавио је велики број књига за црквене потребе, као и за своју личну библиотеку. Из Русије је тада пренио штампарију.(У овој штампарији 1835. године Димитрје Милаковић штампао је Грлицу, у којој су објављена значјна књижевна дјела.) При повратку из Русије задржао се неко вријеме у

2

Трсту. Овдје је упознао више угледних људи, свештеника, трговаца словенског и српског поријекла. Читао им је своје прве литерарне списе. Руски цар је у свом писму Црногорцима савјетовао да слушају Његоша, што је младом господару подигло углед у народу.

У вријеме Његошева боравка у Русији, предсједник Сената Иван Вукотић и вицепрезидент Матеј Вучићевић успоставили су везу са незадовољним главарима у намери да преузму власт. По доласку, Његош је оба сенатора принудио да напусте земљу.

На културном плану Његош се показује као државник достојан својих обавеза. Поред штампарије, која је отпочела рад 1834. године, отворена је исте године и прва школа на Цетињу. Дописује се с угледним личностима тога доба. О свему што се догађа у Црној Гори писмено обавјештава руског конзула у Дубровнику Јеремију Гагића, често се обраћа и Вуку Стефановићу Караџићу.

Из правца Скадра и Албаније Турци су непрекидно узнемиравали црногорску границу.Сукоби су нарочито оживјели крајем 1834. и почетком 1835. године.Тада су Црногорци препадом освојили и разорили утврђени град Жабљак на Скадарском јееру. Слиједеће 1836. године завладала је велика глад у Црној Гори. Упоредо с тим настало је извјесно незадовољство Његошевом владавином. Због интрига које су око њега кружиле, руска влада је образовала специјалну комисију да испита основаност овог незадовољства, на челу са конзулом Јеремијом Гагићем. Истрага се за Његоша повољно завршила. Средином 1836. године дошло је до већег сукоба на херцеговачко-црногорској граници. Племе Грахово било је стални предмет спорова измедју херцеговачких Турака и Црне Горе. Али-паша Сточевић-Ризванбеговић упадом на Грахово, коме су у помоћ дошли црногорски одреди, ријешио је битку у своју корист. Тада је погинуло и неколико Његошевих најближих рођака.

Тешке унутрашње прилике и спољашње околности условиле су да Његош поново крене у Русију. На путу за Петроград, у Бечу је био лијепо прихваћен. Примио га је лично 1837. године кнез Метерних, тада најмоћнији човјек Европе. Његош је у Метернихову част испјевао једну лирску пјесу. Релативно дуги боравак у Бечу искористио је за учење француског језика. Дружио се с Вуком Караџићем и руским вишим официром Озерецковским, који га упућује у француски језик и књижевност. У то вријеме окружен је научницима и писцима свјетског угледа, али и онима који су имали налоге својих влада да прате дјелатност црногорског Владике. На свакога оставља утисак како високим својствима и дометима ума тако и физичким изгледом. Рус, пуковник Коваљевски је писао да је Његош човјек највишег образовања тога доба. Александар фон Ројц, руски дворски савјетник, боравећи на Цетињу 1832. године, написао је да ће та земља сигурно напредовати «под вођством умнога и даровитога духовнога кнеза». И овом приликом у Петрограду је добро прихваћен. Помоћ Црној Гори увећана је с хиљаду на девет хиљада дуката. Руска влада упутила је у Црну Гору 1837. године потпуковника Јакова Озерецковског, да би Његошу помогао политичким савјетима. На његову сугестију Његош је поправио односе са сусједном Аустријом, препуштајући јој спорне манастире Подмаине и Стањевиће. За узврат је добио извјесне територијалне гаранције. Аустраија је чином разграничења прихватила Црну Гору као равноправну сусједну државу.

У повратку из Русије Његош је у Трсту упознао образованог Француза Антида Жома и позвао га на Цетиње. Жом је постао Његошев учитељ француског језика и књижевности.

3

Ради очувања мира на херцеговачкој граници Његош је ступио у преговоре с Али-пашом Ризванбеговићем. Уз обостране уступке, мир је постигнут. Турска страна је пристала на извјесне гаранције које се дају слободним државама. Ово је био значајан дипломатски корак за црногорске прилике. Исте године Црну Гору је посјетио саксонски краљ Фридрих Август. Његош је у његову част испјевао лирску пјесму. Привучени Његошевом интелигенцијом, али и борбеном историјом Црногораца, Црну Гору у то вријеме посјећују многи угледни страни научници, путописци и пјесници.

Иако се Његош по савјету Русије трудио да одржи мир на турској граници, Турци се најчешће нијесу држали договора. Граница према Црној Гори увијек је била отворена и немирна. У јулу 1839. године неколико хиљада Турска из правца Скадра продрло је дубоко у црногорску територију.Дошло је до оштре борбе у Бјелопавлићима, у којој су Турци поражени. У боју је погинуо турски заповједник Бећир-бег Бушатлија. Сљедеће 1840. године гатачки муселим Смаил-ага Ченгић упада с јаким снагама у област Ускока и Мораче. Овај се напад завршава Чингићевом погибијом. Догађај је био сјајан епилог у спјеву Ивана Мажуранића.

Сви контакти Црне Горе са спољним свијетом у Његошево вријеме одвијали су се преко сусједне Аустрије. Она је ријетко кад била добро расположена према Црној Гори. Њено незадовољство потицало је из разлога што је нард у Боки Которској био етнички јединствен с Црногорцима, па је тамо Његошев утицај био велики. Чешће је долазило до мањих оружаних сукоба на граници Црне Горе и Аустрије, који су брзло локализовани. Из дипломатских и политичких разлога Његош је са својим моћним сусједом морао бити тактичан.

Четрдесетих година XIX вијека Његошу је највише неприлике задавала немирна граница према Албанији. Отомански намјесник у Скадру Осман-паша Скопљак преотео је Црногорцима 1843. године два мала острва у Скадарском језеру, Лесендро и Врањину. За обје стране ова острва су имала изузетну стратешку важност. Његош је покушао да их силом поврати, али без успјеха. Дипломатски притисак велесила такође није дао резултате.

За вријеме своје владавине Његош је одржавао јаке дипломатске и политичке везе са Србијом. Знатан број Црногораца у његово вријеме иселио се у Србију. Такви су проблеми споразумно рјешавани. Доласком на пријесто Србије кнеза Александра Карађорђевића везе између Његоша и Србије постале су мноро присније.

У вријеме бројних револуционарних догађаја у Европи и Аустрији 1848. године, Његош се обраћа Србима и Хрватима у Далмацији да прихвате покрет Бана Јелачића, коме нуди оружану помоћ Црногораца. Настојао је да искористи ове догађаје за буђење ослободилачке мисли у Босни и Херцеговини.Ради ослободјења нашег народа ствара уговор и са вођом албанских племена Пренк-Биб Додом. Српском посланику Матији Бану нуди савез и обећава помоћ Србији од осам хиљада ратника за ослобођење Босне и Херцеговине. У даљој политичкој активности омело га је држање Русије у овим питањима.

Његошево здравствено стање у то вријеме знатно се погоршава, па одлази на лијечење у Италију 1850. године. Из Италије се релативно брзо враћа незадовољан резултатима лијечења. Умро је 19. октобра 1851. године, у најтеже вријеме за Црну Гору, када Омер-паша Латас припрема велики оружани напад.

У свим правцима спољне и унутрашње политике Његош се показује као добар организатор државе. И поред свог књижевног рада, знатан дио времена посвећује организацији државне управе, администрацији и спољној политици.

4

Установио је државну благајну и буџет од пореза и помоћи коју је добијао из Русије. Органи који су вршили судску власт, одржавали су ред у провинцијама, спречавали сукобе и чували границу, плаћани су из државне касе. Од 1837. године остваривани су редовни порески приходи, а племена која су одбијала да плаћају државни порез били су кажњавана.

Његош се показао и као изврстан дипломата. Успјешно је водио преговоре са сусједним турским намјесницима. У Дубровнику је 1942. године склопио уговор с Али-пашом Ризванбеговићем. По том уговору Црна Гора је добила назив «Независне области».С Аустријом је водио успјешне дипломатске преговоре, будући да је аустријска територија била од велике важности за економију Црне Горе. Сва црногорска трговина ишла је преко тадашње Аустрије. У Русији је видио сталног пријатеља, заштитника Црне Горе. Русе је сматрао својом једноплеменом православном и словенском браћом. У свим пословима Његош се показао као солидан државник, окретан дипломата, лични јунак и родољуб, пријатељ духовног напретка и просвијећености. Својој маленој држави подигао је углед и осигурао значајно мјесто међу народима.

Његош спада у најобразованије владаре и државнике свога времена. У оригиналу је читао Волтерова дјела, Игоа, Бифонову пјесму Химна ноћи.Савременици истичу да је Његош одлично владао франуцским и исталијанским и користио се њемачким језиком. Читао је у оригиналу многа природно-историјска, пјесничка, религиозна и митолошка дјела. У својој резиденцији читао је и новине на француском језику. Подигао је нову резиденцију – Биљарду 1838. године, у којој су одсиједали и страни дипломати. Преводио је дјела и са руског језика, Слово о полку Игорову и неке дјелове Илијаде.

Петар II Петровић Његош бавио се поезијом од своје четранесте године. Прве пјесме написао је под утицајем епске народне поезије, која је оставила снажан траг на његово цјелокупно стваралаштво. Међу првим саставима долази шаљива пјесма о неким ћеклићким сватовима. У Пјеванији црногорској и херцеговачкој, Симо Милутиновић је 1833. године објавио пет Његошевих јуначких пјесама:»О војни Русах и Тураках», «Мали Радојица», «Бјелице», «Бој на Мартиниће» и «Кавајка». Године 1834. Његош је штампао и прву збирку од десет пјесама пригодне нарави. Међу њима се истичу мисаоне пјесме: «Заробљен Црногорац од виле» и «Црногорац к свемугоћем Богу». У њима се препознају многе црте будућег великог пјесника. Исте године издао је четири веће јуначке пјесме: «Пјесма за Вида и Мирчету», «Вук пријатељ овчији», «Ударац на Мартиниће» и акростих «Нахије», под заједничкикм насловом Лијек јарости турске. Све су пјесме испјеване у духу традиционалне епске поезије. Немају велики умјетнички домет, али садрже значајне и релативно тачне историјске податке.

Његош је написао близу осамдесет лирских и епских пјесама. Највећи број објављен је за пјесникова живота. Дио пјесама приређен је и штампан касније. За живота није стигао да их сакупи у једну збирку и коначно их сам редигује. Знатан број пјесама посветио је угледним личностима с којима је долазио у додир, или Црногорцима који су се истакли у бојевима. Истовремено је одржавао везе с познатим пјесницима тога доба: Станком Вразом, Петром Прерадовићем , Људевитом Гајом и другима.

Његошеве краће пјесме имају и фактографску вриједност. Приказују тадашње прилике у Црној Гори, обичаје, навике, сукобе и морална схватања. У рефлексивним пјесама могуће је поуздано пратити Његошево умјетничко

5

сазријевање и прелазак из ниже у вишу фазу стваралштва. Готово све значајне идеје из Луче микрокозма и Горског вијенца, бар у ембриону, могу се запазити у Његошевим мањим и релативно испјеваним рефлексивним пјесама. У његовом стваралаштву постоји континуитет у погледу дограђивања умјетничких симбола и метафора и увећавања њихове мисаоне вриједности.То се може пратити од једне пјесме до друге .Особиту вриједност имају мисаоне и религиозне химне: ''Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима'',''Ода сунцу спјевата ноћу без мјесеца'',али и једна пјесма еротског карактера која је пронађена послије Његошеве смрти,''Ноћ скупља вијека''.

Од посвета значајним личностима посебну филозофску вриједност има пјесма испјевана у част словачког писца Људевита Штура. Пјесма ''Поздрав роду на ново љето'' садржи патриотску поруку и представља у неку руку програм за уједињење Јужних Словена.Очигледно писана је под утицајем илирског покрета.Послије Његошеве смрти Љуба Ненадовић штампао је десет црногорских јуначких пјесама које је Његош испјевао у првој фази свога стваралаштва, под именом Свободијада. Његош је познат и као сакупљач епских народних пјесама.Издао је Огледало српско 1845. године у коме је сабрао пјесме о бојевима Црногораца и Турака у XVIII и на почетку XIX вијека.У сакупљању епских народних пјесама значајно је помогао Вуку Караџићу.

Од 1837. до 1844. године, Његошево стваралаштво у извјесном смислу опада. Ријетко објављује пјесме.Међутим, послије седам година релативне стваралачке стагнације Његош прелази у вишу фазу духовног сазријевања.Опажа се нов квалитет у исказу, духу, мисли и језику.Нове поетске цјелине показују да је Његош овладао највишим симболичким формама које је ставио у функцијиу философског покушаја да одгонетне тајну свијета. Из једне такве инспирације рођена је пјесма ''Мисао'', испјевана у Бечу 1844, те године и објављена у Сербском народном листу.Пјесма представља пролегомену за познати спјев Луча никрокозма.Кључне идеје Луче могу се у овој пјесми сасвим препознати.

Луча микрокозма је Његошев најзрелији мисаони спјев са филозофском и теолошком садржином.Објављена је 1845. године.Назив дјела је симболичан,означава:дух, идеју, мисао, честицу духовнох огња у човјеку отргнуту од своје космичке цјелине.Представља умјетнички обликовану верзију човјекова живота у преегзистенцији у новоплатоничарском смислу.Приказује стање прије стварања свијета,сам акт и процас стварања, стваралачке силе или енергије које су судјеловале у поступном организовању свемира.Спјевом се указује на циљ и смисао свјетског поретка и моралне стандарде од вазности за живот људи.

У вријеме боравка у Бечу 1846. и 1847. године Његош је у штампарији Мехитариста објавио своје највеће књижевно дјело Горски вијенац. По многим тумачима, ово је највеће дјело у књижевности Јужних Словена.Овом приликом Његош се дуже задржао у Бечу, дијелом због рада на штампању Горског вијенца, али и због тога што му је руски двор ускратио посјету Петрограду коју је намјеравао учинити.Горски вијенац је политичка и интелектуална драма чији је главни предмет слобода и ослобођење народа.По томе заузима истакнуто мјесто у патриотској литератури.Дјело је служило и данас служи као надахнуће многим генерацијама за књижевни и умјетнички чин.Такодје сви домаћи ослободилачки покрети црпу инспирацију из идеја Горског вијенца.

За успомену на догађај који се 1847. године десио се у Црмници Његош је испјевао епску пјесму ''Кула Ђуришића''. Наиме,те године Осман-паша

6

Скопљак, син чувеног паше Сулејмана Скопљака, успио је да окрене нека црногорска племена против Његоша и Црне Горе.Дошло је до оружане побуне у Црмници под вођством дијела локалних главара.Строгим мјерама Његош је отјерао Турке из Црмнице и повратио ред у племену и затим у пјесми ''Кула Ђуришића'' жигосао издајство неких црногорских племенских првака.Испјевао је и пјесму ''Чардак Алексића'', као успомену на један историјски догађај у Ускоцима 1847. године.Обје пјесме објављене су у засебној књижици у Бечу 1850. године.

Његошево последње драмско дјело Лажни цар Шћепан Мали објављено је 1851. године.Ово дјело садржи многа важна свједочанства из прошлости Црне Горе,српског народа у цјелини, Јужних Словена и Балкана.Према интензитету заплета и сукоба, умјетничким квалитетима спада у веома солидне пјесме.

Петар II Петровић Његош је у својој личности стваралачки сјединио православног митрополита, државника, пјесника и филозофа.Сваки од његових посебних талената осмислио је испољавање оног другог. Тако се Његош појављује у једној инегралној слици која сваким сегментом његове личности непрекидно импресионира домаћу и свјетску јавност. Карактер Његошеве државничке, политичке, културне, међународне дјелатности приказаћемо текстовима који слиједе.

Слободан Томовић

7