PREDAVANJE

Jezik – apstraktni skup jezickih idioma (varijeteta/oblika jednog jezika). Mozemo podrazumevati: zargon, lokalni govor (dijalekte), govor profesije, sociolekte.

Idiolekt – licni jezicki izraz, koji se vezuje za pojam stila (individualni stil).

Narodni jezik – je skup dijalekata jednog jezika. To je jezik neformalne komunikacije. Najcesce se vezuje za ruralne govore, ruralne sredine. Ispoljava se u neformalnim situacijama (caskanje, razgovor). To je razgovorni jezik, kolokvijalni; u gradu se jezik brze menja. Funkcije narodnog jezika – svakodnevna komunikacija. Nema propisanu normu, vec je norma uzusna (upotrebna).

Knjizevni jezik – svako drustvo na odredjenom stepenu civilizacijskog razvoja stvara knjizevni jezik; on je merilo civilizacijskog razvoja. Preduslov za postojanje knj.jez. je pismo. Funkcije knjizevnog i narodnog jezika su razlicite. Knjizevni jezik ima propisanu normu: pravopis, gramatika (deskriptivna, normativna), ortoepija (pravogovor), leksika (normativni recnik). Kroz istoriju knjizevni jezici nisu morali imati propisanu normu (staroslovenski).

Pojam knjizevnog jezika:

Pismo je uslovilo mogucnost prenosenja informacija. Funkcije knjizevnog jezika su:

1) Prevazilazenje dijalekatskih razlika – neutralise razlike.2) Faktor homogenizacije nacije – etnolingvisticka odredjenja (obicaji i jezik).3) Da se govornici povezu ne samo teritorijalno, vec i vremenski (prenosenje informacija

iz generacije u generaciju).

Knjizevni jezik svesno tezi elasticnoj stabilnosti. Praski strukturalisti smatraju da knjizevni jezik mora biti istovremeno stabilan (da bude imun na svakodnevne promene u jeziku) i elastican. Norma se odupire promenama sve dok moze, ali u jednom trenutku mora pokazati svoju elasticnost.

Primena knjizevnog jezika: obrazovni sistem (knjizevni jez.je sredstvo formalne komunikacije), zakonodavstvo, nauka, mediji (sredstvo sirenja knj.jezika), jezici religije (staroslovenski imao bogosluzbenu f-ju), administracija, vojska.

Funkcije knjizevnog jezika su na vrednosnoj skali, drustveno vrednije od f-ja narodnog jezika. Knj.jezik je funkcionalno nadredjen.

DIGLOSIJA – dvojezicnost. BILINGVIZAM – kada se 2 razlicita jezika koriste na 1 teritoriji u istim f-jama; bilingvali –osobe koje koriste 2 jezika.

Najcesce se DIGLOSIJA definise kao funkcionalni rascep u drustvu gde se 1 jezik, tj. 1 idiom koristi za nize, a 2. za vise drustvene f-je. Kod diglosije bira se jezicki izraz, shodno situaciji. Ona je obelezje slovenske pismenosti. Kod Srba do Vukove reforme postoji diglosija, a od reform eta razlika je dosta neutralisana. Sloveni od 9.veka imaju DIGLOSIJU koja se kroz istoiju menjala.

Jasmina Grkovic – Mejdzor uvodi podelu DIGLOSIJE:

1. HOMOGENU – razlike izmedju knjizevnog i narodnog jezika su male.2. HETEROGENU – razlike su velike (najcesce su u pitanju 2 razlicita jezika).

U 9.veku srpski narodni i staroslovenski jezik cine HOMOGENU DIGLOSIJU, o cemu svedoci kasnije nastanak redakcija (prerada).

SLAVIA ORTODOXA (pravoslavno slovenstvo) : Srbi, Rusi, Bugari. Za njih je karakteristicna homogena diglosija.

Suprotno tome, SLAVIA LATINA (katolicko slovenstvo) : Hrvati, Slovenci, Poljaci, Cesi –imali latinski kao knjizevni jezik. Za njih je karakterisiticna heterogena diglosija. Zbog te heterogne diglosije, se kod njih ranije javljaju dela pisana na narodnom jeziku (priblizavaju se narodu).

Ne postoje nacionalne ograde izmedju kultura (kultura nadahnuta Vizantijom), razlike medju redakcijama bile su male – SLAVIA ORTODOXA – nadnarodna osnova kulture.

Knjizevni jezik i jezik knjizevnosti – knjizevna dela ne moraju biti pisana knjizevnim jezikom (Bora Stankovic, Dragoslav Mihajlovic). Pisac svesno bira dijalekat. Sta je kroz istoriju pisano narodnim jezikom: dela pravnog karaktera, povelje, ugovori, testamenti, originalni zakoni, privatne prepiske; jak uticaj narodne knjizevnosti imamo i u : viteskim romanima, dubrovackoj knjizevnosti, Venclovicevim besedama, Rajic, Orfelin (18.vek), Vuk.

Knjizevni jezik i standardni jezik – danas su cesto sinonimi (u sinhroniji); u dijahroniji (kroz vreme) nisu bili sinonimi. U standardnom jeziku se ne moze govoriti o istoriji. O njemu mozemo govoriti u postvukovskoj fazi. Mora proci kroz 10 faza standardizacije. Prva faza jeste izbor (Vuk je izabrao istocnohercegovacki), druga faza je deskripcija. Standardni jezici su zapravo moderni. Knjizevni jezik i jezik pismenosti su sinonimi.

POCECI PISMENOSTI KOD SRBA

Moravsko – panonska misija 863. Velikomoravski knez Rastislav salje vizantijskom caru Mihajlu III molbu za sirenjem hriscanstva u svojoj zemlji na slovenskom jeziku. Time je zeleo svoju knezevinu (danasnja Ceska) da zastiti od pritiska Franacke drzave i latinskog jezika. Car Mihailo, prihvata molbu i salje bracu Cirila i Metodija. Grci iz Soluna, znali su slovenski jezik koji su u mladosti naucili (u okolini grada Soluna ziveli su Sloveni). Pripremajuci se za ovu misiju, Cirilo je u saradnji sa Metodijem sastavio prvu slovensku azbuku, prilagodjenu glasovnom sistemu slovenskog jezika i preveo je na slovenski jezik jevandjelje. Tako je stvoren jedan od najstarijih evropskih knjizevnih jezika – staroslovenski. Staroslovenski je iskljucivo jezik crkve, tj. jezik bogosluzenja, stoga nije bio jezik knjizevnosti. Savremeni knjizevni jezici su funkcionalno polivalentni – treba da zadovolji sve f-je drustva (nauke, umetnosti, medija). Staroslovenski nije bio funkcionalno-polivalentan. Prva funkcija svih jezika jeste f-ja bogosluzenja. Staroslovenski nije bio

govorni jezik; bio je iskljucivo jezik pisane komunikacije. U svakodnevnoj komunikaciji korisito se narodni jezik. Staroslovenski se od svakodnevnog jezika uglavnom razlikovao u leksici i sintaksi, a delimicno i u fonetici.

Tvorci staroslovenskog su Grci. Sloveni su pagani u 9.veku. Nemaju reci koje odgovaraju prevodu Svetog pisma (postoji БОГ - ali odnosi se na drugog boga). Cirilo ubacuje pozajmljenice iz grckog za pojmove koje praslovenski nema: andjeo, jevandjelje, ikona, freska, manastir, celija, apostol (prvi grcizmi).Osim leksickih javlja se dosta i sintaksickih grecizama (uglavnom apstraktni pojmovi). Jezik Biblije je specifican; biblijski stil je uzvisen, kitnjast, udaljen od bilo kog govornog jezika. Oponasajuci njega, Cirilo i Metodije preuzimaju grcke vec postojece sintaksicke konstrukcije. Sloveni nemaju te konstrukcije; iskljucivo govorni jezik. Kroz grecizme u staroslovenski jeziku su prodrli i novi glasovi, npr.

suglasnik Ф. Staroslovenski je stvoren u praksi. Nema gramatiku, ali ima uzusnu (upotrebnu) normu. Uci se direktno iz teksta. U osnovi staroslovenskog jezika je juznoslovenski dijalekat iz okoline Soluna, tj.upravo onaj govor koji su Solunska braca savladala u mladosti. Ucenici prvih misionara dalje odlaze u Cesku, Bugarsku in a Jadranskoprimorje. Kliment i Naum su produzili tradiciju Solunske brace u Ohridskoj skoli, odakle se pismenost sirila po Bugarskoj. Bugarski car Simeon stvorio je kulturni centar i u Preslavu – gde je nastalo drugo slovensko pismo, cirilica.

Kako se stsl.odomacio kod Srba?

U 9.veku , slovenski jezici se jos uvek nisu isuvise udaljili od praslovenskog, iz kojeg su se razvili. Zapravo, to su jos uvek bili dijalekti praslovenskog, tj.postoji medjusobna razumljivost izmedju slovenskih dijalekata (jezika). Baza je razumljiva medju Slovenima. Vremenom su se slovenski jezici sve vise diferencirali.

Prihvatanje staroslovenskog kod Srba, podudaralo se sa prihvatanjem hriscanstva. Pismenost je medju Srbe stigla neposredno po otpocinjanju Moravske misije. Srbi su primili pismenost izmedju 867. i 874.godine, u vreme kneza Mutimira. Pismenost Srbima nije stigla sa severa, nisu je primili sa prostora Moravske i Panonije. Ona stize iz kasnijih skola, od ucenika Cirila i Metodija – sa istoka, iz Bugarske, tj.iz Ohridske skole preko Skoplja, stize sve do Nisa, Rasa, Prizrena, Skadra, Duklje, Huma. Dakle, Srbi dobijaju pismenost sa prostora Ohrida. Staroslovenski govori samo drustvena elita (vlastelini i crkvena lica, kao i prepisivaci). Ne postoji ideja o tome da svi budu pismeni. Osnova slovenska – nadgradnja grcka.

Bogdanovic nabraja centre. Severno od linije TETOVO-SKOPLJE-KRATOVO je srpski govorni prostor. Ako pismenost stize iz Ohrida, koje pismo podrazumeva? Zna se da postoje 2 pisma – glagoljica i cirilica. Trifunovic dokazuje da su, Srbi u pocecima svoje pismenosti uporedo pisali i glagoljicom i cirilicom (od 10-12.veka). Glagoljica je starije pismo. Postoje spomenici na glagoljici. Cirilica je vrlo brzo potisnula glagoljicu, jer se pokazala kao funkcionlanija. Prednost cirilice bila je i veca slicnost sa grckim pismom, samim tim i jaca veza sa grckom i vizantijskom kulturom. Srbi cuvaju glagoljsku normu cak i kada je glagoljica bila istisnuta (npr. u vreme Nemanjica).

Spomenici na staroslovenskom sa srpskog tla:

Ostalo je malo neposrednih svedocanstava o upotrebi glagoljice medju Srbima. Od spomenika napisanih staroslovenskim jezikom na srpskom tlu, sacuvani su:

Marijino (Marijinsko) jevandjelje – staroslovenski, glagoljski spomenik, nastao na srpskom tlu do pocetka 11.veka. O tome svedoce pojedine srpske narodne fonetske crte u rukopisu prepisivaca (dokaz da je rukopis prepisivao Srbin, koji je nehoticno uneo crtu svog jezika):

Temnićki natpis (tekst uklesan u kamen) – je staroslovenski, cirilski spomenik, nastao u 10. / pocetkom 11.veka. U njemu je posvedocen jedan padezni oblik srpskog narodnog jezika, razlicit od staroslovenskog:

Jos 2 odlomka “Dela apostolskih”, pisana glagoljicom: Grškovicev i Mihanovicev odlomak - imenuju se prema istrazivacima, nastali krajem 11./ pocetkom 12.veka.

Grškovicev odlomak (4 lista pergamenta ispisana glagoljicom):

- Pojava vokala У umesto praslovenskog ВX- Izjednacavanje poluglasnika (upotreba samo “tankog jer”).

- Zamena slova Ф slovom П

Mihanovicev odlomak (2 lista pergamenta ispisana glagoljicom):

- Takodje, u njemu se srece, slovo П umesto Ф.

Postoje sacuvani spomenici iz 10., 11. i 12.veka. U 12.veku postoji rupa, nema sacuvanih spomenika (praznina od 100 godina). Srpska redakcija stsl. nastaje u 12.veku.

SRPSKOSLOVENSKI

Prenosenje staroslovenske pismenosti podrazumevalo je prepisivanje bogosluzbenih knjiga. Iako se staroslovenski, zbog svoje bogosluzbene funkcije nije smeo menjati, ipak su u njega pocele da prodidru, pojedine crte narodnog (lokalnog) govora. Prvobitno, ulaze kao posledica prepisivackih gresaka (tzv.unutrasnji diktat pisara). Kasnije srpska crkva, svesno unosi izmene. Vremenom su se ustalile kao norma. Izmene su fonetske, leksicke i morfoloske. Tako nastaje srpska redakcija staroslovenskog jezika, odnosno srpskoslovenski. Srpskoslovenski je dugo obavljao funkciju knjizevnog jezika, od nastanka u 11. ili 12.veku, pa sve do ’30-ih godina 18.veka.

Vreme nastanka

Vreme nastanka se ne moze tacno odrediti, zbog propadanja srpskih rukopisa iz 11. i 12.veka. Iz ovog perioda, nema sacuvanih spomenika. Tek s kraja 12. veka datiraju najstariji sacuvani spomenici pisani srpskoslovenskim. Oni pokazuju da je krajem 12.veka srpskoslovenski vec stabilizovan sistem (ima normu) - Miroslavljevo jevandjelje, Vukanovo jevandjelje.

Jos uvek u nauci postoji dilema, da li je srpskoslovenski nastao u ½ 11.veka (misljenje Stojana Novakovica), sredinom 11.veka (Djordje Trifunovic), krajem 11.veka (Aleksandar Belic) ili u duzem procesu od 11. do 12.veka (Petar Djordjic).

Postoji teorija da srpskoslovenski i staroslovenski postoje uporedo (u isto vreme). Takvo misljenje ima Irena Grickat, koja smatra da je srpskoslovenski priblizna vrsnjakinja Ohridske i Preslavske skole (staroslovenskih sredista pismenosti).

Pavle Ivic: “Srpska redakcija je stsl izgovoren na srpskom tlu”. Srpska redakcija stsl nastaje u 12.veku u najsirem smislu. Postoji jos jedna dilema – mesto nastanka srpske redakcije.

Mesto nastanka

Aleksandar Belic: “Srpska redakcija je nastala negde u Zeti i okolnim krajevima”. Vreme mozda 2/2 11.veka ili kasnije. On je, kao i njegov prethodnik Stojan Novakovic, na osnovu izbora “tankog jer” za obelezavanje izjednacenog poluglasnika, pretpostavio da je srpskoslovesnki nastao u Zeti (srpski politicki centar), gde je poluglasnik bio reda E

1935. Argument: - u pisanju se koristi samo tanko jero , to imamo u Miroslavljevom jevandjelju (fonetske i grafijske prirode). Jednacenje poluglasnika u 10. i 11.veku – rezultat nije bio isti, negde debelo jer (polug. reda A), a negde tanko jer (polug.reda E). U vecini govora jednacenje je otislo u tvrdom, a negde u smeru mekog poluglasnika. U srpskoj redakciji ostaje ,jer se tako izgovaralo u stvarnom govoru. To sto je u spomenicima je dokaz da je redakcija nastala u Zeti. Primenjen princip: pisi kao sto govoris. Oni koji biraju su svesni vokalizacije. Analoski biraju da pisu tanko jer. Belic ovu teoriju izlaze u svom radu: “ Ucesce Sv.Save u stvaranju nove redakcije srpskih cirilskih spomenika”.

1936. iznosi jos jedan argument (socio-lingvisticki argument). Srpska redakcija je morala nastati na prostoru koji je politicki centar drzave (Zeta), onda se siri na Hum i Rasku. Srpsku redakciju Belic naziva “preradom staroslovenskog”.

- Izbor jera za pisanje: Smatra se da je Belic pogresio (nije bio princip: pisi kao sto govoris). Odbacuje se njegova hipoteza da je izabrano jer se tako govorilo. Pokazalo se da je izbor tankog jera uslovljen drugim razlozima (ne govorom) – lakse se pise i manje se trosi (vremena, papira). Razlog je i estetska funkcija. Djordje Trifunovic istice da je lepse.

Irena Grickat, na osnovu spoja crta istocne i zapadne grane juznoslovenskih jezika, iznosi misljenje da je mesto nastanka srpske redakcije, juzni, granicni srpsko – makedonski teren, severno od linije TETOVO – SKOPLJE – KRATOVO. Sa ovim se u velikoj meri slagao i Pavle Ivic.

Crte srpske redakcije

Fonetske crte

Fonetski sistem cine: vokalizam i konsonantizam. U 9.veku (praslovenski), postoji 15 vokala:

A, I, O, XI, A , , ], ,RX, LX, , ,Q, X,

U 2 talasa taj sistem se procesljao. U 10/11.veku dolazi do:

1. Jednacenje poluglasnika: 2. Denazalizacija (oralizacija):

3. U 11.veku pocinje proces prelaska Y > И , ali samo kada Y stoji posle K,G,H.

4. Ostaju tvrdo vokalno R i L , a ne meko (bilo je 4, ostalo 2). Kako je meki poluglasnik ostao posle jednacenja polug.on se koristi za obelezavanje vokalnosti:

5. Vokal Q pomera (zatvara) artikulaciju, ali se jos uvek cuva kao posebna fonema (glas).

Posle 10/11. veka od prvobitnih 15 vokala, ostaje 10 : A, I, O, E, U (u), Y (y), Q,

Sta od toga ima u srpskoj redakciji (knjizevnom jeziku)? Postoji samo 1 poluglasnik (jednojerov sistem). U skoro svim prvim spomenicima

koristio se jednojerov sistem, mada ima i onih koji umesto tankog, koriste debelo jer. Ali je samo 1 poluglasnik!

Iza velara K,G,H na mestu slova Y (jeri), pise slovo И (potvrdjeno u Miroslavljevom i Vukanovom jevandjelju, sto ukazuje da je to norma).

Pravilno pisanje Q (onako kako se izgovara). Jezicko osecanje pisara kontrolise pisanje tog slova. Tamo gde mu je po etimologiji (poreklu) mesto.

Vokalno R i L – u pisanju se zadrzava samo po jedno (sa jerom, ne poluglasnikom!) – R i L se obelezavaju digrafima:

“Tanko jer” nema fonetsku pozadinu (vokalno L je tvrdo, a napisano kao meko). “Tanko jer” ima samo jednu f-ju, da obelezi vokalnost (u stsl. da obelezi i palatalnost).

Prvobitni konsonantizam:

U srpskom narodnom jeziku se nije drasticno menjao.

1. Djerv se prvi put upotrebljava u Povelji Kulina bana . U njoj imamo i pojavu fonema

Ћ и Ђ.

U spomenicima pisanim narodnim jezikom – narodni glasovi. Potreba u cirilici za novim slovom. Ne u svim spomenicima i ne u svim pravopisnim skolama. Djerov postoji samo u zetsko – humskom pravopisu i spomenicima na narodnom jeziku –

oznacava glasove Ћ и Ђ . U spomenicima srpskim knjizevnim jezikom

(srpskoslovenskim), nema fonema Ћ и Ђ, a samim tim nema ni slova djerv (nema

potrebe za njim). Razlika u cirilici. Na mestu narodnog Ћ и Ђ, u spomenicima ce biti grupe ШТ и ЖД.Zasto Ћ и Ђ nisu usli u srpskoslovenski? Zasto su neke crte usle, a neke ne? Proucavaoci – uticaj stsl. Prva dilemma – problem selekcije.

2. Ocvrscavanje – staroslovenski palatalni konsonanti (meko r i s) su ocvrsli. Ta promena se nije odrazila na grafiju.

3. Afrikata (slovo zelo):

Za srpsku pismenost je karakteristicno d ace ovde biti З tamo gde je u stsl. . To ne znaci da se ovo slovo nece pojaviti u rukopisima (ali nema glasovnu vrednost – izgubila se u doistorijskom periodu). Vremenom nestaje, gubi glasovnu vrednost, ali zadrzava brojnu vrednost (broj 6). Ovo vazi i za raski i za zetsko – humski pravopis. Resavski pravopis ce da vrati kasnije ovo slovo.

Dalji razvoj:

1. Јeri se izjednacilo sa И, u 13.veku: (Y > И ).

2.

Sta se desilo u srpskom narodnom? Dobili smo vokal У (удовица). U srpskoslovenskom (knj.jeziku) cuvao se u pojedinim situacijama slabi poluglasnik (tamo gde se u narodnom gubi), da bi se kasnije vokalizovao. Kasnijom vokalizacijom dobijeni su oblici : ВА (u narodnom je predlog У), ВАС (u narodnom je metatezom dobijeno САВ). Otuda se u srpskoslovenskom ne pojavljuju primeri tipa “udova”, vec “vadova”.

3. Kolebanje pri pisanju Q - u pocetku je stabilno. Pravilnost pisanja se nece vise cuvati (kolebanje u pravopisu).

Srpskoslovenski je bio ekavski, jer se Q u pisanju mesa sa E, a ne sa И (imao je ekavsku vrednost jata).

4. Vokalno Р je nastavilo da zivi. Od 14.veka stoji У umesto vokalnog Л u narodnom jeziku (слза, слнце – суза, сунце). Dok je u knjizevnom (srpskoslovenskom) sacuvano vokalno Л. Tu se udaljio od narodnog.

Morfoloske crte:1) Gubljenje supina (glagolski oblik slican infinitivu) u narodnom i srpskoslovenskom.2) Od 3 vrste aorista u srpskoslovenskom se gubi asigmatski.3) Dativ jednine slozene pridevske deklinacije, dativ rednih brojeva, i dativ jednine

pasivnog participa preterita (uopstava nastavke – ovu iza tvrdih i –evu iza mekih glasova).

4) Dva tipa promene prideva (imenicka i pridevska) – gubi se imenicka deklinacija prideva, rednih brojeva i participa (tedencija promena) – prvo u G, D, I, L mnozine.

Srpska promena staroslovenskog je najvidljivija na fonetsko – fonoloskom planu (tj.te promene su najuocljivije u srpskom knj.jeziku). Promena je bilo i na morfoloskom planu. Na semanticko – sintaksickom planu promena gotovo da nema. Miroslavljevo jevandjelje (oko 1185.), Vukanovo (kraj 12.veka, oko 1197 – 1199.) – u njima srpskoslovenski jezik semanticki, leksicki, sintaksicki ne odudara od staroslovenskog.

Po fonetskim i morfoloskim osobinama, dakle, srpskoslovenski je bio blizak narodnom jeziku. Vece razlike uocavale su se u leksici i sintaksi. Te razlike uslovljene su razlikama dveju kultura. Dok je srpskoslovenski jezik bio odraz elitne kulture (kojoj je uzor bila vizantijska kultura), narodni jezik je bio reprezent narodne slovenske kulture.

Najstariji srpskoslovenski rukopisi podrazumevaju razlicite zanrove. Moze se govoriti o citavoj piramidi zanrova. Zanr diktira upliv narodnih reci. Postoji jasna zanrovska norma. Dela svetovnog karaktera spadaju u niski stil – zakoni (Dusanov zakonik), povelje, ugovori, pravni dokumenti, testamenti – jezik je cist narodni. Tekstovi pisani srednjim stilom – tipici (i slicno), viteski romani (pisu se za velmoze, svetovna lica) – mnogo uticaja narodnog jezika. Visoki stil (anticka postavka o 3 stila) cist srpskoslovenski – biblijski tekstovi, cetvorojevandjelja, izborna jevandjelja, psaltiri,bogosluzbeni tekstovi. Citava skala nijansi – posledice diglosije.

VEZBE – Hipoteza Irene Grickat o vremenu i mestu nastanka srpske redakcije (Vladana)

STAROSLOVENSKA I SRPSKA CIRILICA I SREDNJOVEKOVNI PRAVOPISI

863. Moravsko – panonska misija. Pismenost pocinje da se siri severno od Srba, ali oni je primaju sa jugoistoka i istoka. Srbima pismenost dolazi sa Ohrida. Prihvataju stsl. u istom obliku kao i drugi slovenski narodi (prihvataju sva pravila – morfoloska, leksicka,itd.). Striktno pridrzavanje pravila u staroslovenskom. Ova norma nije bila propisana vec uzusna (upotrebna). U staroslovenskom su postojala 2 pisma (glagoljica i cirilica), za stsl je bilo karakteristicno dvoazbucje. Cirilo i Metodije su prvi stvorili pismo.

Glagoljicu je Cirilo stvorio po ugledu na grcko pismo minuskulu (mala pisana slova). Nije sasvim originalno pismo jer ima uzore. Inventar slova u glagoljici je odgovarao glasovnom inventaru Slovena (podesno njihovom govoru). Glagoljica je vremenom evoluirala. Prvobitna, Cirilova glagoljica se definise kao obla glagoljica (oblik slova – obao). Kasnije se razvila i uglasta glagoljica, koja se dugo koristila (narocito u Dalmaciji). Dugo se cuvala u Ceskoj, posebno kod Hrvata. Zakon jezicke ekonomije: nije dovoljno racionalno da ima dva pisma. Dokazano (Dj.Trifunovic) je da su Srbi pisali i glagoljicom i cirilicom. Po zakonu jez.ekonomije, funkcionalnije pismo je istisnulo ono manje funkcionalno. Pobedjuje cirilica.

Cirilica je verovatno nastala u Preslavu (istocna Bugarska), za vreme bugarskog cara Simeona krajem 9. i pocetkom 10.veka. Vodi poreklo od svecanog grckog pisma uncijale (velika stampana slova).

Staroslovenska cirilica je imala 40/38 slova (38 + alografi ). Dobro odrazava govor solunskih Slovena. Slicnost sa glagoljicom – posebno u onim slovima koji su specificna za slovenski jezik (specificno slovenski glasovi):

U staroslovenskoj cirilici je azbucni redosled slova baziran na glagoljici. Imena slova su preuzeta iz glagoljice. Slova su imala i brojnu vrednost.

U srpskoj cirilici vremenom su pojedina slova izgubila glasovnu vrednost, ali se upotrebljavaju kao brojevi, npr. slovo “dzelo”.

Srbi su nasledili i cirlicu i glagoljicu. Pobedila je cirilica i Srbi nastavljaju da je razvijaju, tj. da je prilagodjavaju svom fonetizmu (sopstvenom govoru). Staroslovenski i srpski – oba jezika su juznoslovenska. U 9.veku se slovenski jezici jos nisu dovoljno udaljili od praslovenskog. Posle 9. veka razumljivost stsl jezika opada. Postoje i dijalekatske razlike!

U staroslovenskom imamo rec , a u srpskim rukopisima

Prilagodjavanje srpskom fonetizmu:

U 12. veku, pojedina slova u srpskoj cirilici su prakticno visak (ne postoji razlika u fonetizmu, samo se razlicito pise). Visak su:

Jusovi ( - monografi), prejotovani jusovi ( - digrafi), tvrdi poluglasnik ( ),

Srpska cirilica se rasteretila suvisnih slova. Umeksane varijante su razlicito evoluirale u staroslovenskom i srpskom narodnom jeziku (istocna i zapadna grupa juznosloven.):

*

*

Karakteristike srpske cirilice:

1. Pojava novog slova “djerv”2. Jednojerov sistem3. Modifikovano pisanje pojedinih slova – jeri, vokalnog R i L (Y, ) – “tanko

jer” ne obelezava mekocu, vec vokalnost!!!

Djerv

Staroslovenska cirilica nema Ћ и Ђ, a srpski ima i treba da se pojave nova slova (praznina u sistemu). U srpskoj cirilici se pojavilo novo slovo “djerv”, nastalo iz potrebe da se u pisanju obeleze glasovi specificni za srpski narodni jezik. Postojalo u glagoljici, nije licilo na “djerv” u srpskoj. Ideja je verovatno preuzeta iz glagoljice, ali ne i resenje. Vremenom se menjalo –

Srpska cirilica postoji od 12.veka, kada se stvorilo specificno srpsko slovo “djerv” i imalo je prvobitnu glasovnu vrednost “Ђ”. Vremenom je “djerv” postalo dvofunkcionalno slovo – oznacava Ђ и Ћ. Ali je to slovo prvobitno bilo namenjeno za Ђ. Slovo djerv je bilo karakteristicno za 1 tip srpskog pravopisa – zetsko humski pravopis.

Slovo “djerv” se pojavljuje u najstarijim srpskim spomenicima pisanim na narodnom i knjizevnom jeziku: Povelja Kulina bana, Hilandarska osnivacka povelja, Miroslavljevo jevandjelje Humacka ploca.

- Djerv oznacava Ђ dobijeno praslovenskim jotovanjem i Ђ iz pozajmljenica:

- Javlja se i u grecizmima, u kojima se javlja glas vrlo slican nasem glasu Ђ– jevandjelje (jevandjelije).

U Povelji Kulina bana - grafema < Г > oznacava foneme Г и Ђ iz pozajmljenica ali u nekim drugim rukopisima, u Miroslavljevom jevandjelju se Ђ iz pozajmljenica obelezava djervom: npr. rec “jevandjelije” je napisana sa djervom:

Jednojerov sistem

I u raskom i u zetsko – humskom pravopisu je samo 1 jer. Iako retko, u pojedinim starim spomenicima javlja se samo “debelo jer” , uglavnom su u pitanju natpisi : Humacka ploca, Natpis trebinjskog zupana Grda. A u apsolutnoj vecini je tanko jer (lakse za pisanje). Nema starih srpskih rukopisa sa dvojerov sistemom. Resavski pravopis u 15.veku vraca dvojerov sistem (pisanje debelog i tankog jera).

Jeri

Izbor “tankog jer” ( ), uslovilo je i izmenu digrafa jeri ( Y ). Iza velarnih konsonanta K,G,

H umesto Y pise se И . Od 13.veka, kada je jednacenje Y > И , potpuno zavrseno, Y se vise ne srece u tekstovima pisanim narodnim jezikom, ali se po tradiciji zadrzava do kraja u srpskoslovenskoj pismenosti.

Vokalno R i L

U staroslovenskoj cirilici vokalno R i L razlikovali su se po mekoci, i ta razlika obelezavana je “tankim” i “debelim” jer.

U srpskoj cirilici od 10-11.veka zadrzano je samo “tanko jer”. “Tanko jer” je u sklopu ovih digrafa imao ulogu samo da obelezi vokalnost, ali ne i njihovu palatalnost – posle jednacenja, ostali samo tvrdi.

VEZBE – Miroslavljevo jevandjelje (Nada)

PRAVOPISNE SKOLE

U srednjem veku nema ustaljenog pravopisa – varira od drzave do drzave. Kao ni u

staroslovenskoj, ni u srpskoj cirilici nije bilo slova za obelezavanje mekih glasova: ј, љ, њ, ћ, ђ. Najveci problem predstavljalo je obelezavanje sonanta J. Posto zbog ZOS-a, J nikad nije moglo da bude na kraju reci ili sloga, vec samo ispred vokala. Moguce grupe obelezavane su na sledeci nacin:

Srpskoslovenska pismenost podrazumevala je 3 vrste pravopisa. Zetsko-humski je oslonjen na glagoljicu, arhaican i nepraktican zbog dvofunkcionalnih slova. Raski je prakticniji, bolji, duze traje. Resavski – napusta se fonetska ideja Nemanjica, vraca se starini, taj pravopis karakterise srpsku pismenost od 15.veka.

1) ZETSKO – HUMSKA PRAVOPISNA SKOLA (zetsko – bosanska) – arhaican pravopis, sa prostora Zete, Huma, i srednjovekovne Bosne s kraja 12. i 13.veka; suvisna staroslovenska slova u njemu su eliminisana; oslonjen na glagoljicu (u pogledu norme i glagoljskih resenja u pisanju foneme “J”). Kljucna mana stsl pisanja – nepostojanje posebne grafeme za slovo J. Pisanje jote je poziciono uslovljeno, posle J mora doci vokal, jer vazi ЗОС! Npr. Povelja Kulina bana.

Crte zetsko – humskog pravopisa:

Odsustvo prejotovanih vokala (sem );--

Dvofunkcionalna slova:

Nepravilna upotreba jusova ( ) i prejotovanih jusova ( ) - ponegde se upotrebljavaju, ali nepravilno, vise kao slovne varijante za obelezavanje У i E (ju, je).

Za obelezavanje glasa Ђ, kasnije i Ћ, uvodi se slovo “djerv”. Glas Ћ obelezava se u pocetku slovom К, sto je u skladu sa glagoljskom praksom.

Zakljucak: Zetsko – humski pravopis je dosta nesavrsen, opterecen dvofunkcionalnim slovima, arhaican, oslonjen na glagoljicu, inovativan zbog novog slova (uveo je djerv).

2) RASKI PRAVOPIS – postojao naporedo, mladji, moderniji. U ½ 13.veka neki tekst moze biti napisan i raskim i zetsko-humskim pravopisom. Ovaj pravopis karakterise srpske rukopise celog 13. i 14.veka. Ovaj tip pravopisa nastaje na dvoru Nemanjica u Raskoj, u njegovom formiranju je ucestvovao i Sv.Sava. Moderniji je jer je u resenjima oslonjen na cirilicu. Tezi da neutralise dvofunkcionalna slova. Kao funkcionalniji, duze se odrzao. Takodje, odbacuje suvisna staroslovenska slova. Raskim pravopisom ispisani su sledeci rukopisi: Vukanovo jevandjelje, Hilandarska osnivacka povelja, Karejski tipik, Studenicki tipik, Dusanov zakonik.

Crte raskog pravopisa: Uvodi ligature (sistemsko uvodjenje) – a Q i E se funkcionalno

rasterecuju (nasuprot zetsko-humskom). Npr. u Vukanovom jevandjelju.

Ideja o stvaranju fonetskog pravopisa (1. put se javlja u raskom pravopisu): neutralisana opozicija - se izbacuje (posto ovog glasa vise nije bilo u govoru), oznacava samo brojnu vrednost (6).

Ћ и Ђ se obelezavaju kao u staroslovenskoj cirlilici (cirilica nema djerva) – nasuprot upotrebi “djerva” u zetsko-humskom. U raskim tekstovima “djerv” se javlja samo jednom u Hilandarskoj osnivackoj povelji (1189/99.) :

Nema jusova Sve redja upotreba slova jeri Y - cesce se pise И (posto su u govoru izjednaceni) Odstranjivanje svih nadrednih znakova, sem TITLE (koja je neophodna). Odstranjivanje specificnih grckih slova, nasledjenih iz staroslovenskog:

ksi ( ), psi ( ), teta ( ), izica ( ), omega ( ).

Zakljucak: Pobedjuje raski pravopis i koristi se sve do 14.veka. Raski pravopis koji je karakterisitcan za doba Nemanjica, se u dobroj meri priblizio fonetskom pravopisu. To je bazirano na odstranjivanju suvisnih slova:

Smanjuje se frekvencija grckih slova; kao i upotreba .Raski pravopis ukida dvofunkcionalna slova u velikoj meri. Mnogi nadredni znakovi (iz grckog pravopisa) se izbacuju iz upotrebe (akcenatski znakovi).

Zetsko – humski : raski pravopis (razlike)!!

3) RESAVSKI PRAVOPIS – u 15.veku javlja se nova pravopisna skola – resavska (manastir Resava, tj.Manasija), u vreme despota Stefana Lazarevica, Resava je jedan od najznacajnijih kulturnih centara, tzv. skriptorija (prepisivacka skola). Razlozi za promenu pravopisa: To je period vladavine despota Stefana Lazarevica (prosveceni vladar, pismen). Politicka situacija u njegovo vreme je veoma nepovoljna (drzava je ugrozena, nadiranje Turaka). S druge strane, srpska kultura je u 15.veku u zenitu (“zlatni vek” srednjovekovne kulture). U Srbiju dolaze uceni ljudi iz drugih zemalja (Grci, Bugari) i njihov doprinos je veliki. Stvara se jedna nadnacionalna kulura, dolazi do kulturnih prozimanja. Dva se kulturna centra izdvajaju: 1. Manastir Manasija (Resava) 2. Beograd. Sve ovo pokazuje da su Srbi pocetkom 15.veka na ulazu u humanizam i renesansu. Pavle Ivic smatra da bi nesumnjivo doslo do humanizma i renesanse da su istorijske okolnosti bile drugacije (humanizam i renesansa su samo kulturoloske tedencije).Pravopisne promene: Uticaj grcke, bugarske kulture, doneo je i neke manje dobre strane kad je pisanje u pitanju. Kod Srba se pojavljuje 1 tedencija karakteristicna za bugarske reforme – povratak starini; starom, prvobitnom pisanju. Verovalo se da iskvareno pisanje moze “iskvariti”veru. Uzor su najstariji sacuvani rukopisi i to dovodi da se pisanje opet udaljava od zivog govora. Resavski pravopis je udaljio pravopis od nivoa govora, komplikuje se.

Crte resavskog pravopisa:

Napustanje jednojerovog sistema - opet se uvodi debelo jer, a direktan podsticaj je stigao iz bugarskog pravopisa (gde je isto dvojerov sistem). Za istocnu grupu juznoslovenskih jezika karakteristicna su 2 jera (kod njih nije doslo do jednacenja poluglasnka). Upotreba spiritusa i akcenata (po imenu: oksija, varija, perispomena) preuzetih iz grckog pravopisa (bez uticanja na izgovor). Spiritusi nemaju fonolosko opravdanje u slovenskim jezicima, mehanicki su preneti u srpski pravopis. Titla nikada nije bila odstranjena, postoji i u raskom i u resavskom pravopisu. Vracanje u upotrebu grckih slova (koja su ranije potisnuta): , narocito u grecizmima se insistira na upotrebi grckih slova. U interpunkciji se redovno pojavljuje “zarez” (do resavskog pravopisa nemamo “zarez” kao interpukcijski znak), sto je direktan uticaj grckog pravopisa. Ponovo se, pod uticajem bugarske pismenosti, u upotrebu vraca slovo (zelo) sa glasovnom vrednoscu Dz, do tada je bilo zamenjeno sa Z. Postojalo je i u raskom pravopisu, ali samo da oznaci broj 6. Uvodi se upotreba predvokalskog , umesto ranijeg И. Smanjuje se upotreba prejotovanih vokala. Umesto cesto se pise samo umesto , a umesto .

Zakljucak: Na tlu Manasije/Resave mogla je postojati fonoloska podrska u lokalnom govoru (kosovsko – resavski). Resavski pravopis je imao svoju dugu tradiciju (predisponirana istorijskim okolnostima – gusenje srpske kulture, konzerviranje pod

Turcima). Usled konzerviranja tradicije resavski pravopis se dugo zadrzao i tokom vekova je slabo evoluirao. Postoji prelazna faza rasko-resavskog pravopisa. I poslednji srpskoslovenski pisci su pisali resavskim pravopisom: grof Djordje Brankovic, Venclovic, Racani u 18.veku.

VEZBE – Pravopis Konstantina Filozofa (Dusan)

SRPSKOSLOVENSKI JEZIK OD 15.VEKA PA NADALJE

Evolucija jezika (zanrovska piramida). Status zanrova u srednjovekovnoj pismenosti; nisus vi zanrovi podrazumevali upotrebu istog jezika - razlicit jezik za razlicite zanrove (neki tekstvoi na narodnom jeziku, a neki na knjizevnom). Sistematizovao se odnos zanra i jezika.

Crkveni spisi - pisani su najcistijim crkvenoslovenskim jezikom (srpskoslovenski). Zitija – crkvenoslovenski jezik. Prevodi grckih zakona – crkvenoslovenskim. Zapisi – srpskoslovenskim, u odredjenoj meri sa narodnim jezikom. Natpisi – nisu u toj meri nepropustljivi za narodni jezik kao zitija ili crkveni spisi. Viteski romani – u vecoj meri propustljivi za narodni jezik (Roman o Troji, Aleksandrida). Sve ovo dovelo da se na neki nacin sistematizuje odnos zanrova i jezika.

Piramida zanrova:

1) Crkveni spisi; bogosluzbene knjige, zitija, prevodi grckih zakona (npr.Nomokanon). Visoki stil, sfera sakralnog – i na nivou pisma, pravopisa i jezika. Ustavno pismo (svecana cirilica). Na nivou pravopisa upotreba jusova (zetsko-humski). Nivo jezika – pisani su crkvenoslovenskim (knjizevni jezik, srpskoslovenski).

2) Viteski romani (“Roman o Troji”, “Aleksandrida”), tipici, apokrifi – prodiranje narodnog jezika u manjoj meri. Srednji stil – homogena diglosija je uslovila ukrstanje viseg i nizeg stila – stvaranje srednjeg.

3) Nizi stil se vezuje sa sferu svetovnog, profanog: domaci zakoni, pravna dokumenta,darovnice, testamenti. Jezik je cist narodni, a pismo je brzopis ; nema jusova.

U ovoj postavci o dvostrukoj artikulaciji sveta…Homogena diglosija karakteristicna za srpsku pismenost uslovila je ukrstanje viseg i nizeg stila, tj. stvaranje srednjeg stila (o tome pise Pavle Ivic – srpski pisci lako prelazili sa viseg na nizi stil). Ne postoji svest das u to dva razlicita jezika, vec 2 stila istog jezika (to je ta homogena diglosija srpskog jezika).

Ukrstanje viseg i nizeg stila uslovilo je da Jasmina Grkovic stvori model zanrovske piramide:

Ne postoji cvrsta zanrovska norma. Sadrzaj uslovljava da li ce biti manjeg ili veceg uticaja. Na primer tipici – Karejski, Studenicki, Hilandarski. U tipicima ima elemenata narodnog (najvise u Hilandarskom), posto oni zalaze u sferu profanog, mora se koristiti narodni jezik.

Apokrifi – ni u njima jezik nije ujednacen (apokrifno jevandjelje po Jakovu – cist srpskoslovenski; Varuhovo otkrovenje – dosta crta narodnog jezika).

Zakonici - gotovo da nema cvrste norme. Ako su originalni, onda je u njima narodni jezik dominantan (zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevica – jezik koji oponasa rudarski zargon, lokalni govor); Dusanov zakonik.

Darovnice – tamo gde je sfera sakralnog u darovnicama, npr. kada se odredjeno zemljiste daruje manastirima, onda je tu cist srpskoslovenski; tamo gde se nabrajaju sela, gde se odredjuju granice – narodni jezik.

Viteski romani – ima upliva narodnog. Moze se govoriti o tzv. jednosfernoj propustljivosti u srpskoj srednjovekovnoj knjizevnosti – crkveni zanrovi su zatvoreni za prodor narodnog jezika, a ostali zanrovi su otvoreni za inovacije, a to vazi za neliturgijske i svetovne tekstove (one koje smo smestili u srednji stil, za koji se zapravo moze reci da je nizi stil srpskoslovenskog jezika).

Od 15.veka se pojavljuju novi zanrovi, a pojedini stari zanrovi se razvijaju, evoluiraju. Na primer, letopisi koji postoje i pre 15.veka, ali u 15.veku pocinju da prodiru crte narodnog, narocito van uvoda (uvod je uvek pisan visokim stilom, kitnjasto, stilski doterano). Turska osvajanja menjaju i odnos prema jezku. Posle turskog osvajanja primecuje se bogacenje recnika, sto uslovljava i bogacenje zanrova. Prodiru turcizmi, jezik se bogati, bogate se zanrovi. Pojavljuju se novi zanrovi: spisi o novim pojmovima – spisi iz astronomije, medicine. Pisci pocinju da stvaraju nove reci.

U vreme kada postoji razvijena intertekstualnost – postoje i brojne varijacije u sadrzaju . Ta potreba za stilskim variranjem sadrzaja stvorila je jedan stilski manir, nastao jos u epohi Nemanjica, posebno se razvio od 15.veka – PLETENIJE SLOVES (oneobicavanje jezika, kitnjasti manir, raskosan, bogat, komplikovan).

Srpskoslovenski jezik evoluira i pod turskom okupacijom. Menja se i prilagodjava novim sadrzajima, te promene su najvidljivije na leksickom i stilistickom planu, ali su sve te promene bile sporije i manjeg obima nego sto bi bile da nije bilo turske okupacije. Zamah kulture pod despotom Stefanom Lazarevicem, brutalno je presecen i sveo je srpsku kulturu na strogo prepisivacku delatnost u manastirima.

POSLEDNJI SRPSKOSLOVENSKI PISCI

Od 15.veka pa nadalje, evolucija resavskog pravopisa – nije u 18.veku onaj isti iz 15.veka.

1690. kulturoloski znacajna godina (Velika seoba Srba). Zasto se Srbi sele i gde? Sele se na tlo juzne Ugarske; patrijarh Arsenije III Carnojevic – Veliki becki rat (Austrija i Turska), neuspesna opsada Beca, u kontraofanzivi Srbi na strani austrijske vojske; kada su Turci ponovo napali, Srbi su morali da se povuku preko Dunava (60-70 000 Srba). Krecu i citava manastirska bratstva (pr.manastir Raca, zapadna Srbija, kod Bajine baste; manastir poznat po prepisivackoj delatnosti, citavo bratstvo prelazi u Ugarsku). Manastir Raca je kolevka kulture, Racani nastavljaju svoju prepisivacku delatnost i na tlu juzne Ugarske. Tu se osim prepisanih dela i tzv.adaptacija pojavljuju nova, originalna dela, cak se i uvode novi zanrovi. Kada su dosli na tlo Ugarske, Srbi su dobili odredjene privilegije. 1690-1691. car Leopold I se obavezao da postuje jezicka, kulturna i verska prava srpskog naroda, medjutim u praksi se to veoma brzo krsi – Srbi nemaju svoje skole, stamparije; Becki dvor krece u realizaciju projekta vezanog za tzv. crkvenu uniju – “unijacenje” (ideja o tzv.crkvenoj uniji, zadrzavanje pravoslavnih obreda, ali prihvatanje pape za vrhovnog poglavara). Malo ljudskih sloboda, kulture, obrazovanja za Srbe na prostoru Ugarske.

U takvim uslovima Racani nastavljaju svoju duhovno – prepisivacku delatnost. Imena trojce Racana – Kiprijan Racanin, Jerotej Racanin i Gavril Racanin (mnogogresni jeromonah Gavril Racanin ili Gavril Stefanovic Venclovic). Svi sebe odredjuju kao pripadnike racanskog kruga – iako nisu svi iz Podrinja (Gavril sebe odredjuje kao Racanina jer pripada toj skoli, duhovni ucenik Kiprijana Racanina).

Kiprijan – ucitelj, predvodnik prepisivacke skole (Sent Andreja – duhovno srediste na novoj teritoriji). Osim Sent Andreje, pominju se jos 2 mesta Djur i Komoran. Kiprijan je prepisivac, pise srpskoslovenskim jezikom; broj srbizama (narodnih crta) raste u njegovim delima. Za njega se vezuje “Rukopisni bukvar” iz 1717. Pavle Ivic, Boris Unbegaun i mnogi drugi pripisuju ovo delo Kiprijanu. Nova istrazivanja pokazuju da je to napisao njegov ucenik Gavril Stefanovic. U tom bukvaru pojavljuju se jos 2 slova:

-jedna modifikacija “djerva” – Ћ – obelezava / ћ, ђ/

-i grafema Џ (zbog turcizama raste potreba za ovim slovom).

Jerotej – za istoriju srpskog knj.jezika neuporedivo je veci znacaj Jeroteja, pominju ga sve istorije. U istoriju srpske kulture usao je jednim delom, koji prosiruje zanrovski opseg

srpske knjizevnosti. Pise 1. putopis u srpskoj knjizevnosti “Путашаствие к граду Јерусалиму “; 1705. je isao na hodocasce, a pustopis je napisan 1727. u fruskogorskom manastiru Velika Remeta; nije sacuvan original rukopisa niti jedini prepis koji je postojao. Putopis je pisan narodnim jezikom, sa primesama ruskoslovenskog. U pitanju je sasvim originalno delo, pisano govornim, zivim jezikom; a u onim slucajevima gde je to stilski potrebno Jerotej prelazi na srpskoslovenski jezik (srbuljski jezik),a ima vec i osobina poznog ruskoslovenskog jezika. Jedan znacajan filolog i ruski akademik Nikita Ilic Tolstoj (Tolstojev unuk) – pripada tzv. krugu “srpskih Tolstoja”, deo porodice Tolstoj koji je dosao u Srbiju. Pise o Jeroteju, da crte koje ima u jeziku dosta nesistematski mesa, ali kada se dublje udje, vidi se da su delovi teksta pisani jezikom koji odgovara sadrzaju. Tamo gde su opisi mesta, znamenitosti, deskripcija – tu je narodni jezik; tamo gde se opisuju izmisljeni dogadjaji, fikcija – opet narodni jezik; a kada se religijski elementi u pitanju – onda je srpskoslovenski. U ovom delu se vec oseca uticaj ruskoslovenskog jezika, (a godina kada je pisano delo je 1725.), sto se u istoriji vezuje tek za 1790.

Gavril Stefanovic Venclovic je svakako najpoznatiji Racanin. Ucenik Kiprijana Racanina, Venclovic je bio najznacajniji propovednik u prvoj polovini 18.veka, a njegovi rukopisi uglavnom su prepisi, prerade ili prevodi, sa malim udelom originalnog stvaralastva. On je jedini pravi predstavnik diglosije u srpskoslovenskoj epohi, buduci da je pisao i na skoro cistom narodnom jeziku. Venclovic je ujedno i poslednji nastavljac srpskoslovenske pismenosti, kojoj je ostao veran i u vreme kada je na prostoru juzne Ugarske, vec zavladao ruskoslovenski jezik. Svoje beside upucene pravoslavnom narodu, Venclovic je pisao prilicno cistim narodnim jezikom sa srpskoslovenskim primesama. Medju Venclovicevim rukopisima pisanim narodnim jezikom, izdvaja se delo “Mač duhovni”, zapravo prevod istoimenog dela ruskog pisca Lazara Baranoviča. U njegovom rukopisu srece se veliki broj poyajmljenica koje su bile odomacene u narodnom jeziku: turcizama, germanizama ili hungarizama. Venclovic nije zeleo da narodni jezik preuzme funkcije knjizevnog (srpskoslovenskog), vec je narodni jezik koristio iz prakticnih razloga. Dvojstvo u upotrebi jezika pratilo je i dvojstvo u grafiji, pa je u besedama na narodnom jeziku Venclovic koristio pojednostavljeno pismo. Od 6 slova koje je 1818. u srpskoj cirilici normirao Vuk, Venclovic je mnogo ranije upotrebljavao tri (ћ, ђ, џ).

Jos jedan pisac zatvara srpskoslovensku epohu – grof Djordje Brankovic, rodjen na tlu juzne Ugarske, odgajan u evropskoj tradiciji, tragican junak srpske kulture i istorije. Becki dvor predvidja za njega neku vrstu politickog i duhovnog lidera koji ce Srbe staviti na stranu Austrije. Od Beca dobija titulu grofa, to kod njega izaziva odredjene ambicije, izdaje se za potomka despota Djurdja Brankovica. Kada pocinje da igra ulogu i protiv Austrije, sanja srpsku drzavu, biva zatocen u Becu i Hebu, 22 godine proveo u zatvoru, gde je i umro 1711. U tamnici je napisao istoriografsko delo u 5 ogromnih tomova, pod nazivom “Slavenosrpske hronike”. Zasad su objavljena 2 toma (priredila Ana Krecmer, SANU). Iz teksta “Slavenosrpske hronike” vidimo jednog obrazovanog, ucenog coveka, znalca stranih jezika (odlicno poznaje latinski). Jezik kojim pise je izuzetno komplikovan, tezak, naporan za citanje, recenice su predugacke, u dobroj meri sintaksicki oslonjen na latinski jezik.

“Paranoidno stanje u koje je tonuo sve nize” – Irena Grickat o jeziku Djordja Brankovica; Pavle Ivic i Ana Krecmer odbacuju ovu tezu, to je stil karakteristican za…..Ima jako mnogo stranih jezickih uticaja, od latinskog do madjarskog (upliv hungarizama, latinska konstukcija recenice – barokno komplikovana). Ima i pojedinih gresaka, ali pre svega u njegovom rukopisu prepoznajemo snazan uticaj barokne knjizevnosti i kulture; taj uticaj baroka se ogleda u njegovoj sintaksi (barokna recenica – glomazna, predugacka, komplikovana, sa mnogo inverzija, sa predikatom pomerenim na kraj recenice). Ovim se okoncava jedna epoha, i zapocinje jedna nova.

VEZBE – Venclovicev jezik (diglosija) – Radmila

RUSKOSLOVENSKA EPOHA

Rusijom vlada prosveceni i proevropski orjentisan Petar Veliki – vrsi velike kulturne reforme, polako okrece carsku Rusiju ka zapadu. U vreme Petra Velikog dolazi do reforme ruske cirilice; osim crkvene cirilice dobijaju i gradjansku cirilicu (graždanicu) namenjenu stampanju svetovnih dela; ta gradjanska cirilica oslonjena je na zapadnu stampu.

Srbi – nema vise Pecke patrijarsije, samim tim ni patrijarha. Mitropolit beogradsko – karlovacki je zamena za patrijarha (Sremski Karlovci – postal srediste duhovne kulture). Srbi su u jako teskoj poziciji. Mitropolit Mojsej (Mojsije) Petrovic vec 1718. salje pismo Petru Velikom, a 1721. (3 godine kasnije) salje i drugo. Mitropolit se zali na rimokatolicku propaganda i to sto nema crkvenih knjiga; zelja da stignu ruski ucitelji i crkvene knjige. 1721.moli za 2 ucitelja latinskog i slavjanskog (ruskoslovenski jezik). Srbi dobrovoljno pristaju da srpsku redakciju staroslovneskog jezika , zamene ruskoslovenskim jezikom, jer je to istorijska neminovnost ( srpska i ruska redakcija staroslovenskog su veoma bliske). Na drugi zahtev 1722. Petar Veliki odgovara potvrdno. 1726. stize Maksim Suvorov i otvara 1.oktobra 1726. u Sremskim Karlovcima tzv. “Slavjansku skolu”. U njoj se uci ruskoslovenski, latiski; udzbenici koji stizu sa Suvorovim su na ruskoslovenskom i Srbi se pocinju skolovati na tom jeziku. Srbi dobijaju rusku gradjansku cirilicu (graždanicu). Suvorov donosi sa sobom: bukvare, “Slavenskaja gramatika” od Melentija Smotrickog, Polikarpov trojezicni leksikon (trojezicni recnik ruskoslovensko- latinsko – grckog), bukvar Teofana Prokopovica“Pervoje ucenije otrokom”. 1726. Ovaj bukvar je prestampan i to je 1.knjiga stampana za Srbe u 18.veku.

Srbi se svesno opredeljuju za pozni ruskoslovenski jezik (jezik ruske crkve). U to vreme se razvija i ruski knjizevni jezik, ali u tom trenutku Srbima ne treba jezik kulture, nauke, vec bogosluzbeni jezik (jezik koji ce zastititi pravoslavlje na tlu Ugarske). Suvorov je u Srbiji ostao 4 godine; posle njegovog odlaska, skolu su vodili njegovi ucenici, tzv.magistri. A 1733. Emanuil Kozacinski otvara drugu skolu “Latinska skola” (opet se uci latinski, ruskoslovenski). Radila je 4 godine sve do 1737. Ovde ne uce samo svetovna lica, vec i crkvena (djakoni, svestenici, jeromonasi). Sremski Karlovci postaju epicentar sirenja ruskoslovenskog jezika, odatle se siri i na druge institucije i teritorije. Ruskoslovenski pocinje da dobija i druge f-je, ne samo bogosluzbene, vec se koristi i u knjizevnosti, kulturi, administraciji, nauci, skolovani Srbi dopisuju se na ruskoslovenskom (to postaje

jezik ucenosti). Sve je to zasluga Suvorova i Kozacinskog. Slicnost i pogodna duhovna klima medju Srbima doprinose brzom sirenju ruskoslovenskog jezika. Ovaj promisljeni cin srpske crkve imao je dobar efekat, srpska kultura i crkva su stali na noge. Pozni ruskoslovenski jezik i danas je prisutan u crkvi. To sto je srpska crkva sa srpske redakcije presla na rusku, uslovilo je pojavljivanje mnogih dubleta (Voskres – Vaskrs).

PREDAVANJE

Diglosija sa kojom su Srbi usli u 18.vek samo je promenila svoj vid: umesto srpskoslovenskog, ciji su poslednji predstavnici Racani, sada se uz srpski narodni jezik u funkciji knjizevnog jezika javlja ruskoslovenski.

Osim dodirnih tacaka sa srpskim knjizevnim jezikom (srpskoslovenskim), postoji i slicnost ruskoslovenskog sa srpskim narodnim jezikom.

Slicnost ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika:1) Cuvanje rezultata II palatalizacije * k, g, h > c, z, s ; to imamo

ocuvano i srpskom narodnom i u ruskoslovenskom (ali ne i u ruskom narodnom jeziku).

2) Ruskoslovenski jezik takodje je imao oblike sa izvrsenom metatezom: grad (srpski j.) : gorod (ruski j.).

3) Upotreba aorista – ocuvan u srpskom narodnom i ruskoslovenskom; u srpskom narodnom jez. imaju ga gotovo svi dijalekti, dok je u ruskom narodnom davno izgubljen; u ruskoslovenskom je delimicno ocuvan kao posledica 2.juznoslovenskog uticaja (1. Cirilo i Metodije, 2. reforma….).

4) Pojavljuju se zajednicki oblici imenica (tj. u paradigmi), narocito u mnozini:Dativ mn. (musk ii srednji rod) na: –OM / - EMInstrumental mn. (muski i srednji rod): – И (srpski vojvodjanski govori), - XI, И (ruskoslovenski).Lokativ mn. (zenskog roda) na: - AX (ruskoslovenski i vojvodjanski govori).

5) Infinitiv sa nastavkom – TI, imali su i ruskoslovenski i srpski narodni jezik.

Slicnost srpske i ruske redakcije:

Druga strana slicnosti, jeste slicnost 2 knjizevna jezika (srpska i ruska redakcija). Resavska pravopisna reforma iz 15.veka priblizila je srpsku redakciju ruskoj.

1. Dvojerov sistem – resavski pravopis vraca u upotrebu pisanje “debelog jer”, i ruska redakcija ima dvojerov sistem kao i srpska redakcija od 15.veka.

2. Vracanje Y - u raskom pravopisu smanjena je upotreba Y , a u resavskom se vraca u upotrebu (sve to priblizuje ove dve redakcije).

Razlike izmedju srpske i ruske redakcije:1. “Bukvar” Teofana Prokopovica – inventar grafema - (cita se kao “ja”),

postojanje jusa – to je prva znacajna distinktivna crta.2. Inventar grafema iz 1717. “Bukvar” pripisan Kiprijanu Racaninu, a posle

Gavrilu Venclovicu – Ђ, Ћ, Џ (nema ih u ruskoslovenskom, njihova pismenost ne oseca potrebu za ovim slovima).

3. Osim crkvene cirilici Srbima u 18.veku stize i gradjanska cirilica (“graždanica” – podesna za svetovne sadrzaje). Upotreba pisama u 18.veku diferencirace se prema sadrzajima – 1.srpske novine krajem 18.veka stampane su crkvenom cirilicom, a sve kasnije svetovnom. Slovo iz crkvene cirilice (jus) je novina; gradjanska cirilica donosi - gradjanska grafema za oznacavanje glasa “ja”; donosi novo resenje za grupu “ja” - .

4. Takodje ruskoslovenski donosi i drugaciji fonetizam za pojedina slova:

Sta Srbi nisu prihvatili: Dosledno etimolosko pisanje Y ; specificna crta jeste izgovor vokala Y (“jeri”) –

zamenjivali ga vokalom И.

Upotreba slova Q (tite, tj.thete) – koje je u srpskoslovenskom imalo glasovnu

vrednost (“T”), a u ruskoslovenskom (“F”); Srbi su nastavili da Q citaju kao “T”.

Savladavanje ruskog akcenta – na nivou zvuka (tj.glasovnog i akcenatskog sistema) bio srbiziran.

Prihvacene razlike: Fonetske crte:

1) Rezultati vokalizacije poluglasnika su razliciti:2) Sudbina voklanog R i L – u srpskom R ostalo do danas, L u 14.veku u vecini

stokavskih govora prelazi u “U”. Vec u najstarijim srpskim spomenicima (Miroslavljevo, Vukanovo jevandjelje) imamo sporadicnu zamenu vokala L u grupu LU (slunce). U ruskoslovenskom nema vokalnog R i L, vec na tim mestima stoje glasovne grupe OR i EL (vokal + r, l ) u zavisnosti da li je primarno ili sekundarno.

3) Naspram srpskog narodnog “Ђ” u ruskoj redakciji imamo “ЖД” (такожде, гражданин).

4) Na mesto nastavka “IĆ“ u srpskim rpezimenima javlja se nastavak „IČ“

Morfoloske crte:1) U ruskoslovenskom jeziku VOKATIV JEDNINE = NOMINATIVU JEDNINE; 2) U srpskom u 1.licu jednine prezenta stoji nastavak – “M”, a u ruskoslovenskom

– “U”.3) U ruskoslovenskom u 3. licu jednine i mnozine prezenta stoji nastavaka –“T” 4) U genitivu i akuzativu zamenicke i pridevske deklinacije, stoje nastavci –

АГО, - ЕГО, - ОГО.

U tvorbi reci – pojavljuju se specificne tvorbene morfeme:

1) Npr. prefiksi - СО ( - СА u srpskom), - В, - ВО, - ВОЗ (возљубљени)2) Neki sufiksi:

- koji su isti u obe redakcije: npr. –ИЈЕ-i sufiksi karakteristicni za ruskolovenski: - ЕСТВО, -ЕСКИ, - ИЧЕСКИ.

Ruskoslovenski je doneo mnogo novih leksema: собраније, част (део),погибељ, число (број), абије (одмах), ашке (ако), зане (јер), јако (као), обаче (међутим), паки (опет), сице (тако), либо (или).

Ruskoslovenski je doneo mnogo novina u grafiji, ortografiji, leksici, sintaksi, morfologiji. Ruskoslovenski je preuzeo sve f-je knjizevnog jezika. U 18.veku srpsko drustvo u juznoj Ugarskoj oseca potrebe ne samo za crkvom, vec i za naukom. Vrlo brzo posle prihvatanja ruskoslovenskog pocinju da se pojavljuju i srpske stampane knjige. 1741. prva srpska stampana knjiga na ruskoslovenskom, svetovnog sadrzaja je “Stematografija” Hristifora Žefarovica. Knjiga koja povezuje slavioortodoksu i slaviolatinu. Bakrorezni grbovnik – ilustrovano delo u kom se nalaze ilustracije grbova srpskih, ali i ilirskih (slovenskih) zemalja. Osim prikaza ilirskih grbova naci ce se i slike srpskih kraljeva, careva, svetaca. Ovo delo je veoma znacajno za Srbe jer je trebalo da posluzi kao neka vrsta propagande Arsenija III, da se nametne austrijskoj princezi, Mariji Tereziji. Zefarovic je, ustvari, preradio i preveo sa latinskog jednu knjigu Pavela Ritera Vitezovica. Sve te ilustracije, grbove prate i odgovarajuci stihovi koji prate opis reprodukcije grba (ispisani su srpskoslovenskim jezikom). Vrlo brzo posle prihvatanja ruskoslovenskog, pojavljuju se prvi pisci koji stvaraju na tom jeziku. Gotovo da nema pisca koji u ovoj epohi osim ruskoslovenskog, ne pokusava da pise i nekim drugim tipom jezika. Pisci osecaju nedovoljnost ruskoslovenskog (nedovoljno razumljiv srpskoj publici). S druge strane pisci osecaju u doba konkurencije, da jezik svoga dela treba prilagoditi sadrzaju. Iz Rusije osim uticaja ruskoslovenskog sve vise ima uticaja i ruskog knjizevnog jezika. Srpski pisci osecaju potrebu da nesto napisu i narodnim jezikom.Jovan Rajic (ucenik E. Kozacinskog) i Zaharija Orfelin (pseudonim) – rodjeni iste godine 1726., obojca su iz Srema, stvorili znacajno knjizevno nasledje napisano ruskoslovenskim jezikom. Osim njih i drugi srpski pisci stvaraju originalna srpska dela. Pavle Julinac, pisac prve objavljene istorije Srba na srpskom jeziku; poznat je i njegov prevod Mamontelovog „Velizara“, sa francuskog jezika. Imamo nove gramatike na ruskoslovenskom, koje pisu srpski pisci Stefan Vujanovski, Avram Mrazovic – koji je normirao i gramatiku, ali i ortografiju. Ruskoslovenski osim sto je jezik srpske crkve, postaje i jezik knjizevnosti, nauke, obrazovanja, administracije. Pojedini pisci pisu i na ruskoslovenskom i na narodnom jeziku. Na primer, Zaharije Orfelin – pisao na 3 razlicita tipa knjizevnog jezika (ruskoslovenski, ruski knjizevni i slavenosrpski) i na narodnom jeziku. Orfelin – „Gorestni plac“ (na ruskoslovenskom), „Plac Serbiji“ (verizja pesme „Gorestni plac“ na srpskom narodnom jeziku). Jovan Rajic – pise na ruskoslovenskom, ruskom knjizevnom i srpskom narodnom jeziku. Ostaje upamcen po 1 delu na narodnom jeziku – ep „Boj zmaja s orlovi“ – sadrzaj je

saljiv, f-ja propagatorska, delo je namenjeno za siru publiku (orlovi – Rusi i Austrija, zmaj – Turska). Iz nedostataka ruskoslovenskog jezika proizislo je posrbljavanje.

VEZBE – Zaharije Orfelin i Jovan Rajic kao ruskoslovenski pisci - Dunja

SLAVENOSRPSKI JEZIK

Nastao kao posledica teznje da se stvori razumljiviji knjizevni jezik, ali i kao posledica konkurencija normi koje su postojale kod Srba u 18.veku – ruskoslovneskim i srpskoslovneski jezik – Venclovic, Djordje Brankovic; ruski knjizevni jezik - kojim Srbi pisu dela istorijskog sadrzaja (Srbi racunaju na ruskog citaoca, srpski pisac jezicki prilagodjava svoje delo). Pisci pisu ruskoslovenskim sa uplivom srbizama sto znaci da svako ima svoju normu.

1754. Vladika Vasilije Petrovic u Moskvi objavljuje knjigu “Istorija o Černoj Gori”1765. Pavle Julinac pise istoriju slavenosrpskog naroda.1772-3. Orfelin pise “Zitije i slovnija dela Petra Velikago” (zivotopis Petra Velikog).1794-5. Jovan Rajic pise delo “Istorija raznih slovjanskih narodov” (najznacajnije srpsko istoriografsko delo 18.veka).

Svi najznacajniji istoricari pisu jezikom ruske knizevnosti. Sve je to uticalo da Srbi u 18.veku stvore 1 hibridni, mesoviti knjizevni jezik u kome ce biti izmesane crte cak 4 jezika: ruskoslovenski, ruski knjizevni jezik, srpskoslovenski i srpski narodni jezik (ne bilo koji narodni, vec govori vojvodjanskih varosica).Srpska i ruska redakcija staroslovenskog (srpska redakcija – staroslovenski izgovoren na srpskom tlu) su veoma slicne, ali se dosta i razlikuju. Vec kod poslednjih srpskoslovenskih pisaca se oseca uticaj ruskoslovenskog. Istoricari jeziak razlicito koncipiraju ovaj prelazak:

Periodizacija Borisa Unbegauna (1935.):I 1690 – 1740. Srpskoslovenska epohaII 1740 – 1780. Ruskoslovenska epohaIII 1780 – 1815. Slavenosrpski jezik (hibrid, mesavina 4 jezicka idioma – 3 tipa knjizevnog + narodni jezik).Ova periodizacija kasnije je u drugim istrazivanjima malo izmenjena. Periodizacija Nikite Tolstoja:I 1740-1760. Pravo ruskoslovensko doba II 1760 – 1780. Slavenosrpsko doba; Godina 1768. je godina pocetka slavenosrpske epohe po vecini istrazivaca, jer tada izlazi Orfelinov “Slavenosrpski magazin” - u tom casopisu se Orfelin manifestno zalaze za stvaranje 1 hibridnog jezika (tekstovi su na ruskoslovenskom, ruskom knjizevnom, srpskom narodnom, slavenosrpskom – pluralizam jezika). Izbor jezika uslovljen je sadrzajem (namenom i f-jom teksta).

III 1780 – 1818. Doba konkurencije normi (ruskoslovenski, crkvena sadrzina do Vukovog recnika – dela pisana srpskoslovenskim i narodnim jezikom – Emanuil Jankovic, Dositej Obradovic).

Dositej je vecinu dela pisao na slavenosrpskom, ali kada to f-ja trazi pise i cistim narodnim jezikom. Knjizevni jezik kod Dositeja na neki nacin evoluira. Prema Pavlu Ivicu, Dositej stvara novi jezicki idiom, koji Ivic naziva “dositejevskim jezikom” (slavenosrpski jezik koji se priblizio narodnom).Postoje 2 kljucne faze slavenosrpskog jezika: 1 – Orfelinova faza, 2 – Dositejevska fazaDositejevski jezik karakterise sledece saglasje: Dositej pise “narodnom gramatikom” (gramatika srp.narodnog jezika) – srpska narodna morfologija, deklinacija, konjugacija – ali leksika je u dobroj meri oslonjena na ruskoslovenski jezik (te leksicke praznine koje nemaju u resenje u narodnom jeziku, popunjava razlicitim slavenizmima, npr.apstraktna leksika). Slavenizmi – rec iz srpskoslovenskog, ruskoslovenskog, ruskog knjizevnog, ili pak slavenosrbizam (hibridna rec). Mnogi srpski pisci oslanjaju se na slavenizme. U 18.veku dosta zbunjujuca jezicka situacija – pisci mogu zagrabiti iz razlicitih jezickih slojeva.

Pavle Ivic – u periodu od 1750-1870. Postoji ta borba konkurencija – sve do kraja 19.veka postojalo je bezbroj jezickih tipova od cistog ruskoslovenskog do srpskog narodnog jezika.

Ruskoslovenski je ponarodnjen, pa jos vise ponarodnjen koji neki nazivaju “dositejevskim”. Ni srpskoslovenski elementi nisu potpuno odbaceni. Posle Venclovica niko ne pise srpskoslovenskim, odbacuje ga cak i crkva. Ali se srpskoslovenske reci mogu naci i u mnogim poznim tekstovima, cak i kod Njegosa naci cemo mnogo slavenizama u cistoj srpskoslovenskoj formi. Hibridni oblici (slavenosrbizmi) – hibridi mogu imati posle 1740. potpuno razlicite forme. U 1 istoj reci imamo i osobine srpske i ruske redakcije.

VEZBE – Dositejev jezik (Ja)

PREDAVANJE

Normu slavenosrpskog danas je nemoguce utvrditi (stabilan pravopis, inventar grafema slavenosrpskog). Glavni problem slavenosrpskog je odsustvo norme: grafijska, ortografska, gramaticka, leksicka norma – sve je to nedostajalo slavenosrpskom jeziku. Pojava hibrida je mozda najbolji dokaz odsustva cvrste norme. Nema slavenosrpskog pisca koji nije vrsio individualne reforme srpske cirilice i srpskog pravopisa. Cirilica je u ovom period oslonjena na rusku gradjansku cirilicu. U toj cirilici jos nije stabilizovana upotreba slova – specificna Ћ, Ђ, Џ, ne postoje grafeme ni za Љ, Њ, nema stabilizovanog grafijskog resenja ni za J, otuda ni za sve meke glasove. Otuda kolebanja u grafiji i ortografiji.

Pravopis je u slavenosrpskoj epohi MORFOFONOLOSKI – u njemu se ne registruju fonoloske alternacije na morfemskim spojevima.

Morfofonoloski pravopis – glasovna promena koja je zabelezena u govoru, nije zabelezena u pisanju (ne prati se govor vec sastav fonema).

Pisu se tanko u debelo jer, postaju obelezja gramatickih kategorija, ali se ovo pravilo cesto krsi (nemamo stabilizovanu upotrebu jerova). Nema stabilne norme.

Reforma cirilice Save Mrkalja

Pre Vukove reforme pojavilo se delo koje je sistemski pokusalo da resi pitanje srpske cirilice. To je filoloska rasprava Save Mrkalja “Salo debeloga jera libo azbukoprotres” iz 1810.

Mrkalj 1.vrsi sistemsku reform srpske cirilice, odstranjujuci iz naslova sva nepotrebna slova. Mrkalj svoje delo pise crkvenom cirilicom, vrseci reformu ruskoslovenske crkvene cirilice (predvidjajuci takvu upotrebu cirilice i u svetovnoj kulturi). To se pokazalo kao diskutabilan potez – u to vreme je jos uvek svetovno lice, nije monah i kao svetovno lice usudio se da reformise crkvenu cirilicu, sto je naislo na osude. Da je pokusao da reformise gradjansku cirilicu – prosao bi mnogo bolje. I pre njega su pisci reformisali gradjansku cirilicu, ali je niko do tada nije sistemski reformisao.

U uvodu navodi svoje prethodnike: Dositeja, Savu Tekeliju, Pavla Solarica, Jovana Dešenovica, Atanasija Stojkovica – krajiski krug. Sava Mrkalj, Pavle Solaric, Jovan Desenovic – pesnici i filozofi iz srpske krajne, Srbi ijekavci. Mrkalj istice na pocetku svoje rasprave, da nije on prvi, poziva se na autoritete.

I deo rasprave Mrkalj pise slavenosrpskom grafijom i ortografijom (postojeci pravopis). Ali vrlo brzo krece da dokazuje koja su slova suvisna i nevazna.

Posle svoje filoloske argumentacije Mrkalj iznosi predlog kako srpska cirilica treba da izgleda. Mrkaljeva cirilica ima 29 grafema (sve sem Џ). Od 30 normiranih danasnjih glasova, Mrkalj nije predvideo fonemu za Џ.

Mrkalj istice da se “Ф” pojavljuje u recima stranog porekla , ali ga ostavlja u cirilici. Za 4 meka, palatalna glasa Ђ, Ћ, Љ, Њ , Mrkalj nudi resenja pomocu digrafa ( ). Istice da ovo nisu idealna, vec privremena resenja dok se ne nadju bolja. Jos jedno slovo je

problem “jota” Ј - Mrkalj prvi sistemski resave problem “jote”, nudi resenje - crkveno “J”. Slovo “J” se u bilo kom kontekstu (bez obzira sta je ispred ili iza njega), pise na isti nacin. Tako stvara cirilicu od 29 slova. Mrkalj u reformisanu cirlicu ne uvodi nijedno novo slovo, reformise cirilicu od “postojeceg” materijala. Mrkalj tu ideju da se ne uvede ni jedno novo slovo objasnjava pragmaticki – ako vam treba novo slovo, prvo se treba napraviti, izliti, stampati (tehnicki razlozi). Solaric pise o tome kako su Srbi narocito u zapadnim krajevima bili veoma oprezni i sumnjicavi kada su u pitanju nova slova. Ideja o stavranju novih slova nije blagonaklono prihvacena u narodu. Ne zeli sam da preuzme na sebe ulogu stvaranja novih slova. Mrkaljeva cirilica je naisla na odusevljene komentare slovenackog filologa Jerneja Kopitara (censor slovenskih knjiga na Beckom dvoru) – pise izuzetne pohvale o “Salu debeloga jera”. Mrkalj u svojoj reformi nije resio samo pitanje foneme Џ. Neki su pisali da je Mrkalj prevideo tu fonemu. U crkvenoj cirilici nema slova Џ. Mnogi smatraju da je Vuk samo doradio Mrkaljeve ideje, ali razlika u pravopisu je sustinska. Mrkalj zadrzava morfonoloski pravopis; Po Mrkaljevom sistemu pise se ВРАЧБИНА (Џ obelezava sa Ч); Jer je pripadao puristima, nije podrzavao turcizme.

Srpska kultura pocetkom 19.veka jos nije resila status turcizama. Postoje 2 polarizovane struje srpske inteligencije:

1) Jedni su tolerantni prema turcizmima koji postoje u govoru (Dositej, Vuk).2) Puritisti – Milovan Vidakovic (najcitaniji srpski pisac 19.veka). Nije slucajno sto Vuk

na pocetku zapocinje raspravu sa njim. Vidakovic se eksplicitno zalaze da se srpski jezik ocisti od turcizama.

Pokazuje se da je Mrkalj bio sklon puristickom shvatanju da turcizme treba izbaciti. U koncepciji kja se nazire, da ako pravopis ostane morfonoloski i ako istisnemo turcizme, nestaje i sama potreba. Nije Mrkalj prevideo Џ, nego srpsko drustvo nema potrebu za njim. Mrkaljeva reforma naisla je na pozitivne reakcije u nauci.

VEZBE – Savo Mrkalj “Salo debeloga jera” (Ksenija)

VUK KARADZIC I REFORMA JEZIKA, PISMA I PRAVOPISA

1813. u Bec stize i Vuk Karadzic (srpski ustanak je propao, medju ustanicima koji su prebegli bio i Vuk). Te godine pocinje saradnja izmedju Kopitara i Vuka; Kopitar postaje Vukov mentor. Prvi zadaci i prvi rezultati Vukove reforme su posledica Kopitarevog usmeravanja. Dobija zadatak da sakuplja narodno blago i izvrsi reformu pravopisa. Kao posledica te saradnje - Vukova gramatika “Pismenica serbskoga jezika” (1814.). Gramatika je radjena po uzoru na gramatiku Avrama Mrazovica, nije sasvim originalna po koncepciji. On jos uvek nije jezicki revolucionar ( rec “pismenica” – 1. Slavenizam, 2. ZOS, 3. Pravopis je morfonoloski, 4. Cirilica je Mrkaljeva alи i gradjanska).

Kod Vuka Ђ, Ћ, Љ, Њ, jos uvek su digrafi; nema 20-ak slova koje je Mrkalj izbacio.

1814. godina vec najavljuje Vuka reformatora. Kljucni trenutak Vukove reforme je 1818. – centralna godina. Sve posle toga je samo rekonstrukcija onoga sto je te godine stvoreno. 1818. izlazi “Srpski rjecnik” koga prati i srpska gramatika. U recniku su sakupljene reci iskljucivo iz srpskog narodnog jezika. U recnik nisu usle knjiske reci (nisu uneseni slаvenizmi). One reci koje su potvrdjene u narodnim govorima, bez obzira na poreklo, usle su u ovaj recnik. Vuk je recnik radio po sopstvenom osecaju. Pavle Ivic kaze da je taj recnik trsickog govora. Saradnik u izradi ovog recnika mu je Jernej Kopitar. Preveden je na latinski i nemacki (Kopitar prevodi), sadrzi preko 26 000 reci. Vuk se poziva na Dositeja koji je prvi rekao da treba pisati kao sto narod govori. Kritikuje odsustvo norem u knjizevnom jeziku ( srpski slavenosrpski pisci pisu onako kako im “dodje na vrh pera”). Pise reci koje narod koristi (“reci govedara i pastira”). Tu su se nasle i lascivne reci – kritikovano od strane crkve i gradjanske inteligencije. Osim prakticne reforme osnova knjizevnog jezika, izvrsena je i reforma pisma i pravopisa – Mrkaljevi digrafi zamenjeni su novim slovima: Ћ – preuzima iz srpskih rukopisa, ali nema resenja za Ђ. Nacrt slova Ђ – dobija od prijatelja i saradnika Lukijana Musickog (prvobitno ga podrzava, posle se udaljio od njega). Sto se tice Љ и Њ – Vuk spaja gradjansko Л и Н sa tankim jerom. Tako dobijamo 4 nova slova. Vuk zahvaljujuci svojoj koncepciji u Srpski rjecnik unosi veliki broj turcizama. Podrzao turcizme u knjizevnom jeziku i presao na FONOLOSKI PRAVOPIS (“pisi kao sto govoris”)!

Sledeci svoju koncepciju pravopisa, Vuk morao resiti i fonemu Џ – preuzima ga iz srpske tradicije i time stvara 30 slova koja se i danas koriste. Vuk je u “Srpskom rjecniku” stvorio savremenu srpsku cirilicu. Vuk predvidja i posebno obelezavanje vokalnog R, kada se nadje ispred vokala – zadrzava debelo jero u sklopu digrafa za obelezavanje vokalnog R, koje se zbog gubljenja glasa “X” i promene Л u O, naslo ispred vokala (umro, otro, satro – pocetkom 19.veka Srbi izgovaraju um – r – o kao trosloznu rec).

Sto se tice “jote”, Vuk je iz latinice preuzeo slovo J, umesto Mrkaljevog resenja . Zbog ovog latinicnog slova Vuk je bio napadan.

Palinodija (odbrana) debelog jera – 1817.u Novinama srpskim – Vuk kaze da ga treba zadrzati u srpskoj cirilici. Taj tekst je kasnije napao Vuk. Docekan je kao odricanje od

svoje reforme, nije se odrekao, jedino se odrekao debeloga jera kome je predvideo specificnu upotrebu u sklopu vokalnog R.

Vuk prihvata pravopis koji je i danas vazeci – FONOLOSKI PRAVOPIS. Vuk pise kao sto govori (Adelungovo nacelo) – glasovne promene u govoru se i pisu. Glasovne promene kojih kod Vuka nema su:

Glasovne promene izvrsene u sandhiju (snaa, saat) Jednacenje po zvucnosti

VEZBE – “Srpski Rjecnik” (Tamara)

SRPSKI RJECNIK IZ 1818.U Srpskom Rjecniku, Vuk napusta Mrkaljevu cirilicu i stvara nova grafisjka resenja

Vuk umesto Mrkaljevog moronfoloskog pravopisa, prelazi na fonoloski. To se vidi iz:СЕРБСКОГА – 1814. Jos uvek morfonoloski pravopis kod Vuka; СРБСКИ – kasnije.Napusta ideju o slavenoserpskom jeziku kao knjizevnom jeziku kod Srba. Vuk polazi od ideje da narodni jezik treba da bude u osnovi knjizevnog jezika i bas ovo pitanje selekcije idioma koji ce biti u knj.jeziku je osnova Vukove reforme. Vuk se opredeljuje za narodni ijekavski govor, tj. istocno – hercegovacki dijalekat. To nije bilo prihvaceno bez otpora medju ekavcima, ali na najveci otpor je naisla ideja o radikalnom raskidanju sa tradicijom – odbacuje slavenizme (onaj deo jezika koji je predstavljao intelektualnu nadgradnju knjizevnog jezika). Srpska kultura se udaljila od ruske. Pavle Ivic primecuje da je ta veza prekinuta kada je ruska knjizevnost dobila svetski format (Puskin,Gogolj) – to je vreme kada se ruski knjizevni jezik udaljio od ruskoslovenskog (svetovna knj.se udaljila od crkvene).- Vukova 4 argumenta za ovakav jezicki potez (u predgovoru Rjecnika daje odgovor):

1. Ovim govorom ispevane su nase narodne pesme – Vuk podvlaci znacaj tradicije, ali ne tradicije koja podrazumeva srpski klasicizam, sentimentalizam (Sterija, Milovan Vidakovic i drugi slavenosrpski pisci), vec tradicije vezane za narodnu knjizevnosT. Prvi je skrenuo paznju Srba na narodnu knj.

2. Da je ovo izgovor najblizi crkvenoslovenskom jeziku. U ruskoslovenskom refleks je “je” (snazne veze izmedju crkvenoslovenskog i knjizevnog jezika – ijekavica). Crkvenoslovenski da ostane u crkvi, a treba stvoriti jezik za svetovne potrebe.

3. Preko dubrovacke knjizevnosti, ijekavski izgovor povezuja nas i sa “bracom rimskog zakona”. To je jos jedan argument u vezi s tradicijom – Vuk nas upucuje na tradiciju narodne i dubrovacke knjizevnosti (one koja nastaje na narodnom jeziku) – sve je to istocno – hercegovacki dijalekat. Zasto dubrovacka kao argument (procitati iz Milanoviceve knjige). Jezik dubrovacke knjizevnosti izazivao je dosta polemika. U dubrovackoj poeziji - dosta ikavizama, crta karakteristicnih za cajkavsko narecje. U dubrovackoj prozi – cista stokavica, cista

ijekavica, cist istocno-hercegovacki dijalekat. Ovim problemom bavio se Milan Reseta – najznacajniji proucavalac, dokazao da je jezik duborvacke knjizevnosti bio cist istocno-hercegovacki, a da je dubrovacki govor ijekavski, stokavski, pokazuje proza. Proza nema isti status kao poezija (pesnici su u poeziji trude da ga “oneobice”, izdignu iz obicnog govora – ove ikavske, cakavske crte su samo u poeziji. Dubrovacki govor – srpska i hrvatska knjizevnost, ali jezik u prozi pripada srpskom dijalektu. Vuk zato insistira na nasim jezickim vezama sa dubrovackim govorom. Vuk smatra da kofensionalni, verski faktori nisu bitni kod filoloskih pitanja. U svom radu koji je kod Hrvata najosporavaniji – “Srbi svi i svuda” – Vuk istice das u svi koji govore stokavskim narecjem Srbi; Vukova ideja da su jezicki faktori ti koji definisu naciju – po toj ideji svi stokavci su Srbi. Samo Vuk govori o Srbima 3 zakona – i muslimane i katolike i pravoslavce smatra Srbima pod uslovom da su stokavci. Smatra da ce izbor ijekavskog dijalekta omoguciti spone ne samo s “bracom rimskog zakona” nego i “muhamedanskog zakona”.

4. U pisanju se razlikuju reci jednake kod ekavaca, tj.ono sto je kod ekavaca isto na nivou pisanja a razlikuje se na nivou izgovora (homografija). Homografa je manje u ijekavaca (popjevati i popijevati – dobijamo manje homograficnosti u ijekavskom).

Pocetkom 19.veka kulturni centri na tlu ekavice su Novi Sad, Sremski Karlovci, Beograd. Upravo to je uslovilo da se u jakim kulturnim centrima izrazi nezadovoljstvo Vukovom selekcijom. Na Vukov jezik su gledali kao na manje vredan, “jezik govedara i pastira”,a ne kao jezik podesan za filozofske, naucne i druge sadrzaje. Bilo je medjutim i odusevljenih “Vukovaca”, koji su sa ekavice presli na ijekavicu (Djuro Danicic, pise sve na ijekavici). Mi danas imamo 2 pisma – latinicu i cirilicu i dva narecja (ekavica i ijekavica). Ivic kaze da bi bilo bolje za sve Srbe da je Vukova ideja prihvacena svuda, imali bismo unifikovan jezik. Vuk je vremenom napravio kompromis i pristao na to da u knjizevnom jeziku bude ijekavica i ekavica (sumadijsko – vojvodjanski i istocno-hercegovacki dijalekat). Jedna ideja kojom bi se moglo prevazici ovo, barem u pisanju – da se u pisanju sacuva grafema (da na nivou pisanja sve bude jednako), a na nivou izgovora, a ne ortografije, ostane razlicit izgovor. Ovu ideju zastupao je i Jovan Subotic (do kraja zivota pisao Vukovom cirilicom, ali zadrzao tamo gde mu je po poreklu mesto). Zasto Vuk nije primenio ovu ideju? Zato sto bi mu pisanje rusilo osnovni princip njegovog pravopisa, ostaje dosledan svom principu – 1 FONEMA= 1 GRAFEMA. Ivic kritikuje Vuka, smatra da je bolje da je zrtvovao doslednost (da normira medju slovima), cime bismo izbegli dvogovorje srpskog jezika. Za osnovu knjizevnog jezika, Vuk je dakle,odabrao ijekavicu karakterisiticnu za trsicki govor (sve karakteristike tog govora, usle su u gradju recnika – to se odnosi i na turcizme i na slavenizme – ali su slavenizmi van zivog govora, van recnika).

I u predgovoru i u gramatici koja ide uz 1.izdanje Rjecnika, postoje na desetine slavenizama koje Vuk koristi, ali ih ne unosi u recnik! Isti problem Vuk je imao i 1847. Kada objavljuje prevod Novog zaveta, gde u predgovoru eksplicitno priznaje da je morao koristiti slavenizme u Rjecniku

Vuk je tolerantan prema pozajmljenicama te 1818. je dokazivao neophodnost da se pojedini orjentalizmi (turcizmi) odrze u jeziku. Sve ovo ukazuje na cinjenicu da se u predgovoru Srpskog Rjecnika i posebno u prevodu N.zaveta jasno vidi Vukova ideja kako bogatiti leksiku srpskog jezika:

1. Pozajmljivanjem2. Mozemo stvoriti novu rec – sami je skovati, ali pri tom moramo postovati

tvorbene zakone.

Sam jezik Srpskog Rjecnika je zapravo trsicki govor. U Vukovom jeziku Srpskog Rjecnika (trsickom govoru):

1) Nema glasa X – u 17.veku – odbacuje potrebu za tim slovom u narodnim govorima

2) Vrsi se ijekavsko jotovanje grupa “TJ” i “ДJ”

3) Disimilacija suglasnika – mesto mnogi – mlogi, mesto sumnja – sumlja, mesto tamnica – tavnica. Sve navedeno, istice Ivic, umanjuje unutrsnju pravilnost knjizevnog jezika ( Vuk ce kasnije rekonstruisuci svoj model, nazvati to opstom pravilnoscu).

Prvobitna Vukova ideja, kasnije ce evoluirati – shvatice nedostatke iz 1818. Sustinski nedostatak tice se te “opste pravilnosti”. Pr. “ДУX” – dok X postoji na kraju, nece zadati nikakav problem u paradigmi, ali ako se izgubi, onda je problem СНАХА – СНАА – СНА – u paradigm se u ovim primerima, pravilnost koja treba da postoji gubi. Sto se tice ijekavskog jotovanja – stvara nove alternacije u okviru paradigmi (sto je manje alternacija, to je paradigm postojanija). Npr. ЛЕТЕТИ – ЛЕТИМ ( prezent) ; ДЈЕТЕ (nom.j.) – ЂЕЦА (nom.mn.) – smanjuje se unutrasnja pravilnost. Ako je imenica “ТАМА”, a pridev “ТАВАН” – onda alternacija M:В.

Vuk posle putovanja na jugozapad srpsko-hrvatske jezicke teritorije, vremenom odustaje od ovih ideja. U II izdanju Vuk upucuje na oblike sa glasom “X”, sa grupama TJ i ДЈ, sa grupama “ МН” i “МЊ” (tamnica, sumnja). Vremenom udaljava knjizevni jezik od govora Trsica, arhaizuuje knjizevni jezik – vraca glas “X”, vraca TJ i ДЈ (pre ijekavskog jotovanja). Priblizava knjizevni jezik govoru Hrvata, ali i drugim slovenskim knjizevnim jezicima. Vuk je ostavio u knjizevnom jeziku neke crte trsickog govora, koje su posle njega uklonjene iz knj.jezika – odrican oblik glagola “jesam” – “nijesam” (kod Vuka), arhaicna forma zamenica tipa “ovijeh”, ima jotovano “trpjeti” (trpljeti), u inicijalni grupama “pč“ i „pt“ gubi suglasnik (čela, tica). Danas: nisam, ovih. I sam Vuk je uvideo da prvobitni model koji je stvorio mora pretrpeti odredjene rekonstrukcije. 1818. stvorio jedan relativno stabilan jezik koji je kasnije samo usavrsavan.

2 znacajne godine rekonstrukcije su:

1836. Vraca “X” tamo gde mu je po poreklu mesto. Vracanjem “X” postize vecu pravilnost u sistemu, imenicka osnova sada se opet po pravilu zavrsava konsonantom, neutralisane su nepostojece vokalske grupe (hijat, odnosno zev. Medjutim: san,sne –

udvojeni isti vokali u paradigmi – potpuna novina za srp.jez.). Gubljenje glasa “X” uslovilo je niz alternacija:

N. СНА G. СНАСИ

N. СИРОМА V. СИРОМАШЕ

Tamo gde gubljenje “X” neutralise pardigmu (ja bi, ti bi, on bi) – ne razlikuje oblike, 3 identicna, ima jos primera: N. НАШИ G. НАШИХ (nije dobro ako se X izgubi). U zivom jeziku se sve vreme cuva glas “X”.

1839. Odustaje od ijekavskog jotovanja u grupama “ТЈ i “ДЈ”. Nove spoznaje na putovanju. Kada je cuo da muslimani po varosicama ne govore ЋЕРАТИ, ЂЕВОЈКА, vec ТЈЕРАТИ, ДЈЕВОЈКА – to je uticalo da vrati oblike pre jotovanja. Grupe “ ђе” и “ће” nikad nisu bile dosledne u Vukovom jeziku, ali posle 1839. su se stabilizovale, nema jotovanja.

Vuk je i jednu i drugu osobinu nasao kod muslimana po gradovima u BiH, al ii kod Dubrovcana, glas “ X” je cuo i u jednom delu crnogorskih govora (Cetinjski govor).

Promenama iz 1836. i 1839. Vuk je knjizevni jezik udaljio od vecine stokavaca i vecine ijekavaca, ali je tim potezima postigao unutrasnju pravilnost za kojom je tezio. Vuku se od pocetka reforme prigovaralo da od jezika “govedara i pastira” pokusava da stvori knjizevni govor. Posle ove dve znacajne godine, Vuk postize i urbanizaciju, jer je u oba slucaja uneo gradske idiome. U polemici sa Jovanom Hadzicem (1.covek Matice srpske – osnovana 1826.). U okviru Matice srpske razvija se krug koji nije u saglasnosti sa Vukom. “Maticari” su za kontinuitet i ocuvanje slavenosrpskog. U polemici Vuk istice da je “tjerati” i “djevojka” osobina gospodskog, juznog narecja.

Proces urbanizacije knjizevnog jezika nastavljen je i posle Vuka. Krajem 19. i pocetkom 20.veka – epoha “beogradskog stila”. Srpski naucnici, novinari, stvaraju jedan moderan, urban jezik (Ducic, Belic, Slobodan Jovanovic, Cvijic – plejada intelektualaca oslonjena na francuski jezik). To je epoha kada nastaje dnevni list “Politika”.

Sto se tice verskog aspekta - uzor za 36. i 39. su nepravoslavni govornici srpskog jezika (katolici i muslimani) – razbijanje verskih barijera, arhaizacija jezika. Knjizevni jezik postaje sve vise funkcionalno polivalentan, sposoban da zadovolji sve vece potrebe srpskog drustva u snaznom razvoju. Dokaz te f-onalne polivalentnosti stize 1847. kada se pojavljuju 3 (4) dela koja su plod zajednicke ideje. To je godina Vukove neformalne pobede:

1) “Pesme” Branka Radicevica2) “Rat za srpski jezik i pravopis” Dj. Danicica3) Vukov prevod “Novog zaveta”

4) Delo koje se stavlja u isti kontekst (pre svega jer je izaslo iste godine i pisano je narodnim jez.) je Njegosev “Gorski vjenac”. Ovo delo sustinski nije u duhu Vukove reforme, pre svega zbog Njegoseve izrazene sklonosti ka slavenizmima (vladika, svesteno lice). Ovo delo je stampano starom azbukom, starim pravopisom i jezikom koji je narodni ali oslonjen na slavenizme.

VEZBE – Danicicev doprinos Vukovoj pobedi (Zorana); Becki knjizevni dogovor (Dragana).

Srpski Rjecnik iz 1852.

Do 1852. Danicic je prvi i glavni Vukov saradnik, posle toga prestaje saradnja, razocaran odlazi u Zagreb. Osniva zajedno sa Jugoslovensku akademiju znanosti i umetnosti. Jugoslovenska akademija sakuplja gradju i objavljuje Rjecnik srpsko-hrvatskog jezika. Ostaje do 60-ih godina 19.veka vezan za Zagreb i posvecen izradi ovog recnika. Za taj recnik Danicic je reformisao latinicu i predlozio neka resenja koja nisu prihvacena (da izbaci digrafe iz latinskog).1864. umire Vuk, sahranjen je u Becu, kasnije prenet u Srbiju. Srpski jezik pocinje da se stabilizuje i ocekivano se razvija – slabi slavenosrpska orjentacija (Matica srpska i srpska crkva).1826. osnovana je Matica srpska, pojava institucija – kasnije Velika skola, Univerzitet. Jedan od osnivaca Milos Svetic (Jovan Hadzic). Ova institucija se seli u N.Sad gde je i danas. Matica srpska, institucija gradjanske kulture u tesnoj je vezi sa srpskom crkvom i dalje rade na tome da se ocuva slavenosrpski (tradicija, kontinuitet srpske kulture, mnogo vise veza sa nasledjem 18.veka). To su “maticari” snazni “antivukovci”. Sava Tekelija, jedan od najbogatijih Srba, prepisuje svu zaostavstinu pod uslovom da nista u Matici srpskoj ne bude stampano Vukovom cirilicom. Bez obzira na snazno suprotstavljanje 2 glavne institucije 19.veka Vukov model knj.jezika opstaje kao efikasnije sredstvo od slavenosrpskog. Iako je 1847. godina nezvanicne Vukove pobede, borba je trajala mnogo duze. Mnogo tekstova i dalje se stampalo slavenosrpskim. U Matici srpskoj, polako slabi otpor prema Vuku. 1868. ukida se “vukovski jezik” u Srbiji knjaza Milosa Obrenovica – to je poslednja drzavna zabrana na upotrebu Vukovog pisma i pravopisa, vec od 70-ih godina i nadalje nema vise nikakvih formalnih zabrana. Knjizevni jezik se polako stabilizuje, ali se i dalje rezvija. U Vukovom jeziku se osecaju folklorne matrice i sintaksicke i leksicke i cine je monotonom. Vukov jezik oponasa jezik narodne knjizevnosti. Svi vukovski pisci imaju jednu ukalupljenu recenicu. Ogranicenost Vukovog jezika pocinju da osecaju pisci krajem 19.veka – nije dovoljno moderan, elastican da izrazi jedan moderan senzibilitet. Citave generacije koje odlaze na studije u Francusku, do tada se islo u Bec (bohemizmi). To su centri srpske kulture u Evropi. Krajem 19.veka srpska kulutra se orjentise na Francusku, citavom nizu naucinka, intelektualaca idealknjizevnog jezika postaje francuski. Krajem 19. i pocetkom 20. veka srpski jezik ulazi u epohu “beogradskog stila”, kada imamo Bogdana i Pavla Popovica, Ljubomira Nedica, Skerlica, A.Belica, Slobodana Jovanovica, Cvijica. Na knjizevnoj sceni Rakica, Dusica, Pandurovica. Potom

1907.osnovana “Politika”. Jezik sa pocetka 20.veka je veoma blizak danasnjem (za razliku od Vukovog arhaicnog). Stvara se 1 moderan, elastican knj.jez. koji prenosi razlicite sadrzaje. Razvijaju se funkcionalni stilovi – naucni, novinarski, administrativni. Knjizevni jez. u epohi beogradskog stila ostaje u Vukovom duhu, ali se modernizuje. Leksicke praznine se popunjavaju pozajmljenicama. Srpska recenica se ugleda na francusku (Ducic). Naziv “beogradski stil” afirmisala je Isidora Sekulic – nije u pitanju nikakav stil, vec zapravo beogradski knjizevni jezik. Savremeni srpski knjizevni jezik opterecen je dvojnostima – 2 pisma, 2 normirana izgovora. Ideja jugoslovenstva je ojacala pocetkom 20.veka, tako da ovo dvojstvo(cirilica i latinica) prakticno postoji od tad.1818. Vuka optuzuju da hoce da pokatolici Srbe jer uvodi latinicno slovo “J” u pravoslavno pismo. Smatraju to uticajem Jerneja Kopitara, vatrenog katolika. Daljoj pobedi Vukovih jezickih nacela mnogo je doprineo romanticarski talas – Radicevic, Jaksic, Kostic, Zmaj, posredno i Njegoseva dela.