POEZIJATA NA ANTE POPOVSKI · staroslovenski jazik, so osnova na literaturniot staroma-kedonski (staroslovenski) jazik na ju`nomakedonskiot dijalekt od okolinata na Solun. Ante Popovski

1

POEZIJATA NA ANTE POPOVSKI

2

3

Vera STOJÊVSKA–ANTI]

ANTE POPOVSKI I BIBLIJATA

Poetskiot opus na Ante Popovski e v~udoviduva~ko jadro koe postojano se zgolemuvalo, bez ogled na raznovidnata tretirana problematika ili dimenzioni-rana predmetnost vo odredeni periodi ili segmenti od bogatite sodrìni. Denes, po zavr{eniot negov opus, koga pred nas se prelistuvaat stranicite od stihozbirkite, eden od neminovnite zaklu~oci e, pred sè, svrtenosta na poetot kon svojata zemja, kon svojot narod, istraùvan i pregleduvan vo periodite od ma~nata makedonska istorija. Vo ovoj kontekst bil neizbeèn kontaktot so sredno-vekovieto, so osnovite na makedonskata i na slovenskata pismenost, na hristijanskata religioznost, zacvrstena so pojavata na slovenskata Biblija, prvpat prevedena na staroslovenski jazik, so osnova na literaturniot staroma-kedonski (staroslovenski) jazik na ju`nomakedonskiot dijalekt od okolinata na Solun.

Ante Popovski od po~etokot do krajot na svoeto tvore{tvo e svrten kon makedonskata istorija, kon minatoto, bez koe ne postoi potencijalniot identitet. Negovata poezija e postojano pod nabojot na vistinskite momenti od minatoto. Da gi poso~ime negovite poetski vdahnuvawa: Pustinoìtel Jon, Zapis, Verolomno pismo. Ostanuvaat se}avawata za znamenitite mesta kade {to pustinikuvale i mu se molele trajno na Boga vernicite. A sega, tie se ovde nekade me|u na{ite zborovi. Sestra Efimija osamena gi oslu{kuva vodite, {epotot na Ezeroto. A koga is~eznuva narodot od ispusteniot manas-tir:

„site stebla eseni umeat da se molat nebare monasi.“

4

Najubav i traen pe~at na minatoto Ante Popovski mu oddade so naslovot „Glas od damninata“ („Makedonska kniga“, Skopje 1985). Vo nea gi sistematizira prou~uva-wata i viduvawata na starite zapisi od srednovekovniot period, koi vaka sobrani davaat eden rezimiran prikaz na nivnata pojava, nu`nost, realnost, istori~nost, socijalen beleg, op{testven, poetski. Da izdelime samo nekolku primeri, koi ne mu izbegnale na poetoviot pronikliv pogled: „Pominujte mene, bratija moja, {to mi mrznet ru~icama. Tu pi{ah: tu jadeh, tu leàh bez og'n…. Po mnogo si kako patisah, no{tiju pi{u{te, i grubo i neplno –telo moe drobimoe, krv moja prolivaema porug moi…“ „Jakoè strani raduetse videti ota~'stvo iè v mori vlneemi otresti pristani{te buri, tako i pi{u{tij raduetse –videti konec knige.“ O~evidniot interes i qubov na poetot kon svojata zemja i nejzinata istorija go otkrija i interesot kon Biblijata, kon narodniot religiozen poriv i vo 1980 godina, vo podolg razgovor so Ante Popovski, go napraviv specijalnoto intervju za poetoviot odnos kon Biblijata voop{to. So ogled na retkiot pristap kon ovoj intimen svet na Ante Popovski, go koristam ovoj Sobir da go iznesam vo rezimirana sostojba, zaradi ograni~enite pro-pozicii.

5

–Od koga i od kade se pojavil interesot kon Biblijata?

–Nesvesno na nekoja mo`na Biblija jas $ pripa|am od onoj mig {to vo mene postoi prestoren vo nezemski magli{ta: Toa e me|a koga nevidliviot svet na nevinosta, toplinata i nezamenlivosta, nepovtorlivosta na krvta na majkata vo deteto se deli so ona {to pretstavuva prva svesna izdanka, novinka na krevkoto steblo na detstvoto − svesta. Taa svest, spored mene, e se}avaweto. Prvoto se}avawe. Kraj edna golema, beskone~na sofra, sedi dostoin-stven starec, a imeto mu e Kosta. Poto~no − dedo. Okolu nego mnogu ispraveni lu|a. Tolku mnogu lu|e okolu eden ~ovek − ne bev videl vo ìvotot! Toj potkrenuva raka kon nebesata, pravi eden ve~en krst, edinstven krst. Vo ìvotot vidov mnogu krstovi: od kamewe, od èleza, od zborovi − takov krst: praven, sozdavan so nestvarni senki, a tolku ve~en − ne sum videl! Se razbira, potoa usledija krstovite na site lu|e {to stoeja ispraveni okolu sofrata − a toj sedi. Nivnite krstovi gi pametuvam, samo tolku kolku {to e neophodno za da si pomislam deka tie dojdoa kako rezultat, kako plod, samo kako ne{to {to moè da go izmisli samo toj starec: strog vo zborovite, osobeno strog, i vo du{ata beskone~no {irok. Prvpat sednav na drveno stol~e me|u majka mi i tatko mi. Potoa, kako {to se slu~uva, nadojde proletta: raspukna zemjata, nekoi nestvarni dovici pome|u magi~nite boi na polskite cve}iwa i udarite na gromot, nekoi nestvarni dovici pome|u vdovicite i dobitokot, i, osobeno koga se otkri, koga pukna neobjatieto: vo toa moe selo ni{to ne stignuva{e do cvetawe. Vo mene plodot sè u{te e mislena imenka. Toa samo nekoi karpi i no}i na mese~ini {to traat cel eden ili moèbi − iljadnici ìvoti. I sè taka: doa|a{e stra{niot Eremija, doa|aa Ma|ite, doa|aa nekoi \upci {ti im ja lokaat krvta na de~iwata {to ne se pribiraat na zajdisonce doma, i , se razbira, doa|aa prekrasnite ve~eri sproti Kolede, na Kolede, na denot koga se rodi ~edoto Bo`je, nekoi lu|e koi se frlaa vo smrznatata reka i go iznao|aa krstot so

6

koj sakaa dago zamolat Sevi{niot da im gi prosti grevovite i odnovo da go voskresne ~edoto Bo`je. Potoa, odnovo pukna proletta, nejzinata svetla i dramati~na neprikosnovenost {to gi nose{e plodovite na idninata…

–Koi delovi od Biblijata ti napravile poseben vpe~atok i zo{to?

– Biblijata vo mene nema sila na zapoved. Taa nekako postoi poradi toa {to − jas postojam: ima vo nea edna Ruta, koja odi zad ètvarite i gi sobira zrncata od o`neenite plodovi; ima vo nea eden apostol Pavle koj pra}a ne{to, nekoi poslanija do Solunjanite; ima vo nea eden Ezekil; i ima u{te iljadnici svetovi {to moàt da ja voznemiruvaat mojata svest denes na razmisla: navistina li ne postoi na~in da se uni{ti materijata − da postoi samo svetot na svesta ili sprotivno: sudeno li mu e na Tvorecot da si sozdava vo edna prelaga pome|u misteriite deka e sè ubavo vo minatoto i deka treba s# da se zaboravi vo ona {to treba da pretstavuva idnina? Prvoto se razbira e nemo`no, vtoroto Tvorecot go nadrasnuva so nova prelaga: bitna e negovata sopstvena pra{inka za idninata, za{to moèbi taa pra{inka }e mu nedostiga da se razubavi svetot vo krvta na ~edoto i vo krvta na nivnite pokolenija.

Korenot. Koga za{umuva grankata – ne{to se slu~uva vo steb-

loto. Koga nevidlivo se zani{uva stebloto – ne{to se slu-~uva vo korenot. [to saka da kaè ona suvo, dekemvrisko steblo so razgoleni granki vo dvorot: nedostiga li pra{inkata na ~ovekot za da zaproleti, za da zatreperat odnovo lisjata, za da se voznemiri odnovo svesta i na ra|aweto i na novoto i, kojznae po koj pat odnovo da se najavi nekoe voskresnuvawe?

– Od koga ova vlijanie po~nalo da se odrazuva vo tvore{tvoto?

– Od onoj mig koga se be{e dignala rakata na Kosta kon nebesata i koga senkata na negoviot krst be{e go pokosila Avrama, potoa negovoto dete i decata i vnucite i pravnucite na nivnite vnuci: Podolu tie,

7

Denes nie, utre vie…

Kolku golemo zna~ewe imala zamenkata?

– Koi se konkretnite motivi vo poetskite ostvaruvawa na „Bibliskite legendi“, na „Kamena“ i „Tajnopis“?

– Ste gi zabeleàle li onie stari~ki vo crno vezden {to stojat potpreni na ograda i zagledani vo zalezot i ni{to nikomu {to ne zboruvaat?

Zarem ne ~ekaat nekogo? Zarem ne ste zabeleàle kolku {iroko se otvoreni nivnite porti i kolku e pa}no vnatre? Ne ste li zabeleàle deka se toa majki zavitkani vo crni {amii i pove}eto so sini o~i! Toa – moreto li ìvee vo niv? Toa − grankite na maslinkite li {umat? Toa − belite vrvovi li na dramata se ni{aat?

Majkite: od Egejsko i od Pirinsko… Zad niv: Vojnik, Boi{ta, Krvi{ta, Pepeli{ta,

Drami…Sela? Zad niv: Kosturino, @eni{ta, Maì{ta, Debrani,

Dojdenci… Zad niv: Crna Kalu|erica… Zad niv: Neli rekovme: neli pristignuva proletta?

Neli puka nejzinoto neobjatie?

− Kolku, spored tebe, prodrela Biblijata vo narodnata misla do denes?

−Nikoj von faktot na Narodnata misla − i ne pos-toi. Duri ni Biblijata.

Imav mo`nost, mo{ne blisku do pe{terite na Kum-ranskata Dolina kraj Mrtvoto More, kade {to se pronaj-deni rakopisite koi kako knièvna dokumentacija na drevniot svet i imaat osobeno zna~ewe za na{ata civilizacija, da spijam so denovi na gola zemja so rasfrle-ni de~iwa bez roditeli i bez nikogo i ni{to. Osven so nevidlivata svest na Tvorecot denes.

Vo toj predel, vo tie pe{teri se pronajdeni tie avtenti~ni rakopisi odvaj pred dve, odnosno tri decenii. Tie govorat deka Ristos be{e do{ol pred Ristosa. Denes naukata raspolaga so ~etiri do pet iljadi nau~ni bibliografski edinici na ovaa tema, na temata za koreni-

8

te i potekloto na judeo–hristijanskata civilizacija i kultura.

Treba da se preispitaat na{ite pretstavi za potekloto, za eti~kite i za duhovnite na~ela za svetlina-ta i mrakot, zloto i dobroto. Da se preispitaat simpli-ficiranite ateisti~ki stanovi{ta, da se preispita kogo dovikuvale Erihonskite trubi, da se preispita zo{to {u-mele palmite ta odedna{ nado{lo siviloto i la`nata svetlina na Mrtvoto More.

Rekov: Kumranskata Dolina. Toa zna~i na jazikot na nesre}nite beduini –

urnatinite na Sodoma i Gomora. Nekade okolu 2.000 godini pred nas.

Tie rakopisi gi nazna~uvaat kako najgolemo otkri-tie na modernite vremiwa. Navistina li Sodoma i Gomora is~eznale vo ognot i uàsot na Bo`jata kazna?

No, bitno e drugo: Talka, skita pokolenieto, }e skitaat pokolenijata za da gi raskopaat bregovite, ridi{-tata, nedosti`nite vrvovi sozdadeni od rebra i koski. Kade e domot na Petar? Ili na Sveti Petar. Kade e mesto-to kade {to kako edinstven svedok postoi samo Ve~ernata svezda koja mol~i i ni{to ne kaùva za toa so kolku i dali samo so svoite u~enici nekoj Isus Ristos be{e ja napravil svojata zadna ve~er? Kade e Isaija? Koi bile Esenite? Vo doba, proletta koga nadoa|a vo surite predeli na Mrtvoto More, detence be{e gi prona{lo svezdite ili svetulkite na edno dale~no vreme svitkani vo oblik na kniga zasolne-ta vo pe{tera. Zasolneta od luwi {to se digale nad Judej-skata pustina i zapadno od Mrtvoto More i u{te zasolne-ti od è{tinite {to seat smrt me|u karpite niz koi divi-nata ili poto~no − dobitokot, brstat koski i isu{eni steblenca trevki?

Jas tuka spiev so de~iwata od Palestina, vo ovoj predel kade zad ètvarite minuvala Ruta, za da gi sobira zrncata od plodovite, od ìtata.

Toa e predel na eden siv, òlt, na eden tih i pre-potopski kaznet grev.

A kakov grev nosi ~ovekot ako doa|a od krvta na majkata?

O~evidno e deka Ante Popovski imal osobeno od-neguvan odnos kon Biblijata, kon na{ata religiozna tra-

9

dicija, potkrepeno u{te i so faktot {to negovata fami-lija bila popovska, a potoa negovata qubopitnost kon is-toriskoto minato i naukata, go napoila li~noto negovo tvore{tvo so silni potencijali na umetni~ko izdignuva-we na osoznajniot izoden pat.

10

11

Milo{ \OR\EVI]

ÊTIRI IDEOGRAFSKA ^VORI[TA ANTE POPOVSKOG

(Prilog poetici svesti o delu)

Pristup. Ante Popovski je, tvrdi Georgi Stardelov, “pesnik

makedonske epske tradicije”, ali “on nipo{to nije tradi-cionalisti~ki pesnik”1. U na{oj analizi kao prilog poe-tici pesnika, traìmo odgovor na pitawe: {ta zapravo zna~i ova sloèna i visokovrednosna ocena.

Kako je problem sloèn, kao {to su sloèna brojna ideografska ~vori{ta pisca, ukazuju}i na neka od wih primarno osvetqavamo pitawe svesti o umetni~kom delu, implicite ili eksplicite izraène u naslovima, stiho-vima ili u skrivenim slojevima wegovih umetni~kih struktura.2

Veliki pesnik, nema sumwe, da podsetimo na jednu teorijsku zakonitost stvarawa, uvek novim nau~nim saznawima bogati svoju refleksiju i ose}awa transpo-novana u umetni~ku strukturu i to je prepoznatqiv krea-tivni postupak i Anta Popovskog. Proces preobraàja saznawa i ose}awa vr{i se stalnom wihovom krista-lizacijom i taloèwem iskustava. Sam ~in stvarawa novih slika, predmeta i dramatskih stawa du{e i wene kore-lacije sa predmetima i prirodom zbiva se “u velikom uzbu|ewu”, u ~asu kada se stvarala~ko bi}e uspiwe na vrh

1 Georgi Stardelov na klapni u Ante Popovski, Pesme, “Prosveta” Beograd 1989. 2 Od deset zbirki Ante Popovskog sudove temeqimo na zbirkama Samuil Bagdala, Kru{evac 1963. (preveli Vlada Uro{evi} i Zoran Jovanovi}), Vardar Makedonska kwiga, Skopqe, 1971, i Pesme (preveo Branko Petrovi}) Prosveta, Beograd, 1989.

12

svoje mo}i, odnosno izraàva bi}e istine i lepote kao smisao svog postojawa i umetni~kog trajawa. Umetni~ko delo jeste, dakle, posledica jedne unutra{we tenzije i ona je prisutna u wegovoj formi i slojevima zna~ewa.

1. EGZISTENCIJA PREDMETA I DO@IVQAJA ILI TRAGAWE ZA ZNAÊWEM

Duh stavarala~kog bi}a Anta Popovskog vidi smi-

sao postojawa sveta u podizawu qudskog zemnog bi}a ka eti~kim visinama i lepoti i uvek je oslowen na aksiom ~ovekovog trajawa na zemqi i iskustvima koja su osvojena:

U velikom uzbu|ewu on se osvrta{e da proveri idu li oni koji ga slede i nastavqa{e iznova da grede krvavim rukama grabe}i se za stewe za stabla za korewe... (Vrhovi) Razu|ena i tipska niska simbola: ruke, stewe, stabla

i korewe sugeri{e ideju da je stvarawe lepote i pesnik u funkciji vo|e i kreatora vrednosti zapravo stvarawe raz-like izme|u svakodnevice i wenog sveta, i to je zapravo tenzija kao uslov pesme:

- Na{e je bilo dovde, re~e im on, - odavde, daqe, samo za du{u otvoren je put. Formula samo za du{u otvoren je put tuma~i su{ti-

nu naslova misaone strukture Vrhovi u kojoj je prepoznat-qiva poetska svest lirskog subjekta kao persone koji na svom putu izraàvawa sveta i stvarawa novog sveta jeste “siguran u sebe”. Stvarala~ka svest sigurna u sebe, uvek sva u bi}u tradicije i istorije svoga etosa (“To su bose noge moga naroda”) zna {ta oblikuje kada saop{tava krista-lizaciju narodnog iskustva i istorije:

Zaista vam kaèm: i robovi i|ahu bosi... I Isus je hodio bos... Samo bosi u istoriji ostavqaju trag (Drvo koje krvari)

13

Lirski subjekt koji svedo~i (Zaista vam kaèm),

koji priziva dramu najve}e `rtve Bogo~oveka (I Isus je hodio bos) i istoriju bo`jih naroda (samo bosi u istoriji ostavqaju trag) istovremeno obrazlaè kako su i za{to “bose noge moga naroda”, odnosno za{to se u krvavoj istorijskoj drami usamqenih naroda wima moè oduzeti sve “osim se}awa”. To saznawe o neuni{tivosti se}awa – to je prvo ideografsko ~vori{te zna~ewa i poeti~ko opredeqewe Anta Popovskog. Po karakteru ono izvire iz pesnikovog ose}awa sveta koje uvek precizno i uvek raz-li~ito od drugih ~ovekovih oblika svesti vidi svet. Wego-va su{tina je u saznawu:

Dobro je znao da su noèvi prema qudima: Za one sa vrhova – o{triji noèvi (Zapis o kova~u) Uz istinu utvr|enu u poetici lirske pesme po kojoj

je ona okruèna “zastra{uju}im marginama ti{ine”3 jasno je da stilski izraz pesnik temeqi na utvr|ivawu “unu-tra{we razlike” egzistencije predmeta i wegove u gra-fi~ki znak upisane egzistencije kao doìvqaj pesnika koji traga za mestom “gde Zna~ewa leè”, kako kaè E. Dikinson. “Poezija leì u ìì kwièvnog doìvqaja, jer je to forma koja najjasnije potvr|uje osobenost kwi-èvnog, wegovu razli~itost od svakodnevnog diskursa jed-ne empirijske jedinke o svetu” (242).

2. REALNO I IMAGINARNO ILI TRAGAWA

ZA MESTOM Za autenti~ni svet pesnika u tom smislu indika-

tivna je polarizovana slika ~oveka i reke u istoimenoj misaonoj strukturi oblikovana u duhu Vaska Pope, koji se igraju, skrivaju, raspoznaju i najzad, nestaju, na razli~ite na~ine:

Ti ovamo – ona tamo, (...)

3 Xonatan Kaler, Strukturalisti~ka poetika, SKZ, Beograd, 1990, 241. U nastavku citirana stranica data je u zagradi.

14

ti u sebi – ona u drugima, ti se deli{ - ona se sastavqa. (...) ti u mraku – ona u moru (...) Samo }e zemqa pamtiti vas. Dakle, poenta je opet, u ve~ito trajnom se}awu, kao i

u slu~aju naroda, i ono je uslov i razlog ovom pevawu, odnosno zajedni~ko u razli~itostima. Svest u stvarawu Anta Popovskog odlikuje i jedno matemati~ki precizno uo~avawe sli~nosti i razlika kao razloga postojawa pred-meta u ~ovekovom svetu i prirodi. Tako zanatska, nau~na i umetni~ka svest, koja zahteva “da mi iskuje{ ma~” kaè:

da se uklapa izme|u ruke i rane kao obdanica izme|u zore i no}i, (Da mi iskuje{ ma~) ~ime prekora~uje ne samo razli~itosti predmeta i

pojava, ve} istovremeno , ukazuju}i na tenzije kao uzrok stvarawa, upore|uje i poni{tava razlike izme|u materi-jalnog i misaonog.

U svesti o mogu}em i realnom u poeziji, u svesti i slici o uklapawu ma~a, ruke i rane i obdanice, zore i no}i, u stalnom procesu nadome{tawa, nalazi se drugo ideografsko ~vori{te Anta Popovskog. To je ona stvara-la~ka svest koja uo~ava razliku izme|u gradske i seoske lastavice i u jednom mestu, rodnom domu, traì sebe. U pitawu: {ta li te onespokojava te se budi{ / da ~ita{ ovu pesmu? nalazi se i odgonetka razloga za stvarawe. To su za makedonskog pesnika: rodni dom, rodna gruda Makedonija i narod. Ta ~etiri simbola kao jedan jesu ono jedno mesto koje on traì i koje u pesni~kom tragawu nazna~ava iz pesme u pesmu. Tim procesom simbolizacije afirmi{e se ~uvena krilatica Klinta Bruksa “jezik poezije je jezik paradoksa” 4.

4 “Po samoj svojoj prirodi, poetski diskurs je vi{ezna~an i ironi~an, u wemu se ose}a tenzija, posebno u na~inu karakterisawa, a pa`qivo ~itawe, zajedno sa poznavawem konotacije, omogu}uje nam da otkrijemo

15

A kako samu pesmu misli svest koja je stvara? Poe-ti~ko-filozofski odgovor nalazi se u ~etiri tercine i jednom slobodnom stihu lirsko misaone strukture Ona u kojoj Ante Popovski eksplicite saop{tava pet svojih poe-ti~kih stanovi{ta:

1) Nikada ona nije ona sama, 2) Wih dve su u jednoj 3) Ona je wih dve, 4) Ona je ona i ona i 5) Ona nije samo ona. Prva i kon~ana odlika ovakvog stanovi{ta jeste da

je egzistencija pesme sloèna i uslovqena. U wenom bi}u su, kao i u ìvotu, sukobi polarnosti:

1) ono {to jeste pesme nije, ali i ono {to nije pesma moè biti;

2) jedna je pesma koja beskona~no }uti i jedna je pesma koja oslu{kuje weno }utawe;

3) jedna je ona pesma koja beskona~no ~eka i jedna je ona pesma koja ulazi u svoje ~ekawe;

4) jedna je ona pesma {to je stvarawem raspeta i jedna je ona pesma koja samu sebe raspiwe.

I zato {to su beskona~no najmawe dve u jednoj, pesma se, zakqu~uje logi~ki Ante Popovski u formi poslovi~ke mudrosti, “beskona~no produàva” i :

sama sebe pi{e, sama sebe ~ita. Sama sebi vrata – sama sebi kqu~. (Ona) Istovetnu elipti~nu formu poslovice, koja izra-

àva svest o pesmi i formi, nalazimo i u misaonoj strukturi Analogije koju zatvara stih “Sami sebi i seme – i plod” i on upu}uje na pesnikovu tehniku stvarawa slika, zna~ewa i ideja, odnosno ideografskih ~vori{ta.

No, naspram Analogija stoje suprotnosti i na wih ukazuje pesma Uzalud:

Jezici nisu ìvot i zato su ve~ni. (...) Ne pi{e pero ono {to samo du{a zna.

tenziju i paradoks svih uspelih pesama”, nastavqa svoju teoriju poezije Kaler u tom smeru. Isto, 243.

16

Novostvorena pesma je, prema tome, eksplicita je

svest koja je stvara, kao bi}e koje potom samo sebe stvara i obnavqa. Ona }uti, ~eka i produàva svoje trajawe. Ako neko oslu{kuje weno }utawe, ulazi u razloge wenog ~eka-wa i preispituje uzroke raspe}a. Sama od sebe ona nije i sama za sebe, ako ve} postoje ~italac i kriti~ar.

Pesma je, tako|e, u sebi i izvan sebe. I kad je uslovno podeqena, kao dve, ona je istovremeno jedno – ko-na~no je esteti~ko stanovi{te pesnika u misaonoj struk-turi koja je zapravo wegova teorija poezije, istorije i filozofija wenog trajawa i tajne, koju otkqu~avamo pozivaju}i se i na stvarala~ko iskustvo drugih pesnika i teoreti~ara umetnosti.

3. NAU^NA IDEJA I STVARALA^KA VIZIJA

ILI STVARAWE PO PRAUZORIMA Oblikovana iz matemati~ki preciznih nau~nih

saznawa, proèta esteti~kim zahtevima umetni~kog pred-meta, teorija poezije Anta Popovskog kao takva imenovana je i pesmom Pavlov i [agal u kojoj se od nau~ne teorije uslovnog refleksa biologa I. Pavlova5 i etsteti~kih principa slikara M. [agala6 tvore i afirmi{u svest o umetni~kom delu uvek kao 1) svest o qudskoj drami i borbi za ìvot:

Ubiju li mi psa – ja triput lupim po

5 Ivan Petrovi~ Pavlov (1849 – 1936) teorijom uslovnih refleksa dao je objektivnu metodu za prou~avawe najvi{ih funkcija kore velikog mozga i udario temeqe materijalisti~kog tuma~ewa ovih funkcija. Dobio je Nobelovu nagradu za medicinu i fiziologiju 1904. godine. 6 Mark [agal (1887 – 1985) jedan od najorigijalnijih modernih evrops-kih slikara, ìveo je u Parizu, a umro u Nici. Vanredni kolorist i crta~, radio fantasti~ne kompocizije iz ìvota Jevreja i ruskih seqaka. Dramati~ne sociojalne i religiozne elemente spojio u sin-tezu vanzemaqske vizije u koju su ukqu~ena se}awa na ruske ikone i na mladost u Rusiji, iskustva kubizma i nadrealizma.

U grafi~kim ciklusima ilustrovao Gogoqeve Mrtve du{e, Hiqadu i jednu no} i Bibliju. Radio dekoracije za tavanicu u Paris-koj operi, vitraè za Katedralu u Mecu, sinagogu u Jerusalimu i Palatu OUN u Wujorku.

17

~inijici: tri put se lanac sam od sebe zatrese a ~inija skvi~i od bola. i 2) svest o prauzoru Oca Tvorca i praformi koja

postoji, posle svih umetni~kih poku{aja kao su{tina: Nisam sjajan no` uzdigao na nebo, no sebe, preoblikovanog u Boga jer je praoblik moj izvor.7 Naime, u pesniku preoblikovanog u Boga govori glas

da je praoblik wegov izvor, i tu vi{e nema izbora. To je glas onog pesnika, onog bi}a ~oveka kojem se se}awe ne moè oduzeti i poni{titi, bilo da je u svetu realnog (“Cela ova vetrovita i gnevna zemqa / sa istorijom, kos-tima, znamewima”), bilo da je u svetu kosmi~kog (“da i ne govorim o zvezdama i suncu”), bilo da je u svetu vere (“Posebno o krstu koji ga spaja s ve~no{}u”). Pesnik je, dakle, sazdan po nalogu i uzoru Boga Tvorca i wegova svest ne ru{i ve} kreativno stvara po osvojenim modelima – tre}e je ideografsko ~vori{te poetike Anta Popovskog. Kao takvo ono se nalazi kod svih pesnika i ovde podse}amo samo na Wego{a, na primer.8

Dramati~na slika [agalove krave kao `rtve poneta iz detiwstva, primarni je povod konstituisawa i poetike u postrupku Anta Popovskog. U autobiografskoj ispovesti Moj ìvot [agal je zapisao: “A ti, kravice, oderana i razapeta, sneva{ tamo na nebesima. Blistavi no` te je uzdigao na visine” i to je onaj no` i ono ìvo bi}e iz pesme Popovskog. To je onaj pesnik koji mrtav pamti i koji stvara “rukopis koji je tuma~io”, kako sugeri{e pesma On pamti. 7 U kwizi Moj ìvot, No limit books, Beograd, 1999, M. [agal je izloìo svoju poetiku i svet detiwstva, ~iji je jedan aspekt u svetlu predo~enih ~iwenica umetni~ki izrazio i Ante Popovski. Jedna od stvarala~kih deviza slikara, o kome su pevali i Apoliner i Sandrar, bila je: “slikarstvo rekonstrui{e svet” i ona je unutra{wa vrednost pesni~kog metafori~kog sveta i sistema Anta Popovskog. 8 Vredelo bi napraviti komparativnu analizu uticaja srpskih pisaca, jezika i kulture na A. Popovskog. Na{a analiza otvara analogije i s V. Popom.

18

U poeziji Anta Popovskog, uop{te, lako su uo~qivi neki toposi koji lapidarno izraàvaju wegovu poetiku. Evo jednog registra na wegovoj pesni~koj mapi

1) Sami sebi i seme - i plod (Analogije) 2) Jezici nisu ìvot i zato su ve~ni (...) 3) Ne pi{e pero ono {to samo du{a zna (Uzalud) 4) Skloni se u jednu od stranica Svetog pisma (Kali{te, januara 1975) Toposi, o~igledno, potenciraju sva kqu~na pitawa

poetike (“u vremenima od pre Hrista”), kako sugeri{e pesnik u misaonoj strukturi Arheologija, ako se ona razume kao arheologija poezije. Svest oblikovana u formi pesme tako posledwe je i najva`nije ~ovekovo trajawe – primarna je ideja u ispovednoj strukturi Molitva. Glas trajawa, ~iji je pesni~ki realni simbol kamen, preseqen u du{u, naizmeni~no se seli iz kamena u pesnika: danas ja u tebi – sutra ti u meni ( Glas). Tako poslovi~ka mudrost jo{ jednom postaje {ifra ìvota i poetike Ante Popovskog i ide uz tre}e ideografsko ~vori{te. Ono pokazuje da ono {to je u pesmi jednostavno sa logi~ke ta~ke stanovi{ta u ontolo{kom smislu, kada se pesma pojmi kao forma i struktura, postaje vrlo sloèno.

4. GLOBALNI SIMBOL MAKEDONIJA ZEMQA

VELIKA KAO HRONOTOP Analiza nas dovodi do kqu~nog ideografskog

~voro{ta poezije i poetike Anta Popovskog. Ono se nalazi u formuli Makedonija Zemqa Velika, ~ija je simbolika i pesnikova {ifra ili kqu~ u poslovici: sama sebe pi{e – sama sebe ~ita i sama sebi vrata – sama sebi kqu~. Otaxbina je pesniku zemqa “u svezanoj marami” za kojom se pla~e (Domovina), odlu~na odbrana vuka koji se “baci na svoju nogu uhva}enu u gvo`|a / skrca kost, pregrize je i ostavi” (Vuk), filozofija saznawa i razumevawa ìvota i stvarawa imenovanih stihovima:

19

Ogaw je seme. Iz wegovih iskri ra|aju se oni koji }e tek da gore

(Kustos), radost odgonetke i ose}awa “kako nevidqivo raste

ovaj narod /stvaraju}i se sam iz sebe / kao koren iz korena, kao iz kamena – jer mora da jeste zauvek” (Subota). Stra-tegija ~itawa uverava nas iznova da “pesma je sklop ozna-~iteqa koji apsorbuju i reksnstrui{u nazna~eno”i da wena su{tina nije u verbalnoj umetnosti o sebi, ve} “u tipu ~itawa” (244) koji name}e i dobija svojim statusom.

Svode}im terminima R. S. Kreina kazano to zna~i da se Ante Popovski kre}e kroz binarnosti: “@ivot i smrt, dobro i zlo, qubav i mr`wa, sklad i trvewe, red i haos, ve~nost i vreme, stvarnost i privid, istina i obma-na... ose}awe i razum, sloènost i jednostavnost, priroda i umetnosti” (267) i da je izuzetno plodna suma saznawa i {iroka skala ose}awa iz kojih nastaje svet wegove poezije.

U globalnom simbolu Makedonija Zemqa Velika kao hronotopu susti~u se poetika vremena i poetika prostora, odnosno sva ideografska ~vori{ta o kojima smo govorili i stoga je zanimqiva lako}a s kojom pesnik upotrebqava taj simbol. “Drama }e biti dama samog duha suo~ena sa sop-qa{wim podsticajima i ~italac mora da vodi ra~una o jazu koji postoji izme|u premeta i ose}awa (...) da bi se stapawe koje pesma izvodi uzelo kao novo stvarawe” (249). Odabir umetni~kog predmeta/teme, drama u kojoj se ra|aju i tenzija ose}awa i status poezije - oni su faktori koji ~ine pesnika zna~ajnim i obezbe|uju mu status u makedonskoj poeziji i umetni~kom jeziku.

vori{na je u tom smislu programska pesma Kobna ~ija afirmacija svesti o stvarawu i stovrenom predstavqa esteti~ko i poeti~ko jezgro Anta Popovskog. Pesma Kobna jeste kreativno izvori{te saznawa i kompas za sve unu-tra{we ideje ove poezije – pristupno je i ispovedno stano-vi{te lirskog subjekta:

Vreme se otvara i po~iwe da govori u meni vode}i me na nebo, na smernu ispoved, na molitvu posle koje u pustiwi da`di.

20

Tek svest oblikovana u pesmi, svest kazana jezikom i

svest u jeziku koja konkretizuje dramu ìvota i smrt kao wen ishod, odnosno saznawe da zemqa jesmo o kakvom na is-ti na~in peva i D. Maksimovi}, {to su sredi{we ideje druge tercine – postaje bitna:

Vreme se otvara i prastarim jezikom odgoneta oìqak po oìqak i ranu po ranu u mojoj du{i i za{to zemqa zamirisa na mene. Biti u prastarom jeziku, biti svestan vremena kao

religiozno bi}e u molitvi i na ispovesti, biti svestan realnog ìvota kao rane u du{i svojoj, biti sa sve{}u o smrti na zemqi “koja zamirisa na mene”, biti svestan uop{te kreativnog vremena {to se “otvara na ovom belom listu”, to je suma ideja strukture koju pesnik poentira pomerawem kamere saznawa i ose}awa na prirodu i “malu jesewu no} i malo mese~ine od koje lisje vene i pada”.

Vreme koje govori prastarim jezikom u pesniku i na belom listu, da napravimo poetski siè pesme, vreme je promi{qawa smrti i prirode, jer u smrti i prirodi je ~ovek sav – unutra{wa je pesnikova poruka koja misli svet kao obalu kojom “hoda{e istorija”. Impresivna je za stil ta lako}a kojom Popovski upotrebqava simbole poput ovog, a u funkciji svoje poetike. Sa ontolo{kog stanovi{-ta ona je programska i sloèna i razlog je za{to on ima status zna~ajnog pesnika u makedonskom jeziku. Kao poet-ski narator on je izgradio i svoj identitet, jer u poeziji ima vlastitu figurativnu pri~u o svom narodu i ostalim bitnim pesni~kim temama kao subjekt koji govori i od kojeg se o~ekuje koherentnost izraza.

Istorija je podtekst poetike domovine. Poema Samuil je indikativna za pesnikov oblik pevawa kao ume}a.

Gospodi Od pepela na moevo carstvo Narodi maì i siroma{tija. (...) Gospodi

21

Mojev vek neka go vidi svoeto golemo plemz I neka si umre spokojno. 9 Istorija, domovina, narod, kamen i pepeo centralni

su simboli poeme i tvore u pomenutoj pesni~koj koherent-nosti jednu konstantu poetike i tvora~kog karaktera pisca u kojoj razaznajemo podsticaj Popine modernizacije pesni~kog izraza i prekora~ewa tradicije. Delovi wegovih pesama, kao i pesme i kwige se “uzajamno podupiru i jedni druge obja{wavaju” (256). Zato je i bitno ovakvo tuma~ewe wegove poetike.

Ciklus Makedonija10 kruni{e ume}e Anta Popov-skog, jer je kroz sve delove proèta ideja o Makedoniji otaxbini kao velikoj sawanoj zemqi, velikoj po stepenu snova i `rtava kojima postoji, i to je ~etvrto ideografsko ~vori{te:

od site trevki i od istorijata na edna pesma mnogu {to ja sonija - Makedonija (...) Pozajmi mi snaga da gi raskrstam racite te ispiv (...) Zemjo, tagata nija otkradena. (...) Na ovaj rid }e ostavam i koga }e zaminam pak da te gledam Golema. 5. FUNKCIJA BINARNIH OPOZICIJA

9 Gospode Iz ovog pepela mog carstva Narodi muève i sirotiwu. (...) Moj vek neka vidi svoje veliko pleme I neka umre spokojno. 10 U zbirci Anta Popovskog Vardar, Makedonska kwiga, Skopqe 1971, ciklus obuhvata deset celina pod naslovom Me~kin kamen, pet pesmama poeme Samuil i ~etiri dela pod naslovom Mojot narod pred raspa|a

22

Zakqu~ak. Ante Popovski, dakle, ima svest o

stvarawu pesme koja pokazuje nekoliko bitnih osobina: 1) Zasnovana je na zna~ajnim teorijskim saznawima,

{to dokazuje wegov izbor tema i simbola, od motiva pepela do motiva prirode, od simbola naroda i zemqe do simbola zvezde i meseca.

2) Opredeliv{i se za dominantno kratku formu, kreativna svest je vi{e okrenuta misaonom nego lirskom stilskom izrazu i to pesnika svrstava u red zna~ajnih pesnika refleksije.

3) Wegove pesme, kao i naslovi ciklusa i kwiga11 “otvoreno objavquju svoju obuzetost temama koje zauzimaju sredi{no mesto u qudskom iskustvu” (262) i otuda wihova usmerenost ka nazna~enom globalnom simbolu.

4)Kao stvaralac koji je izgradio identitet indentifikaciojom sa lirskim naratorom, on ~esto op{te iskustvo prevodi u li~no i nacionalno i tako izgra|uje status svoje poezije. I to je u saglasnosti sa poetikom lirske pesme koja se “oduvek zasnivala na implicitnoj pretpostavci da }e se onome {to je ispevano kao pojedina~ni doìvqaj priznati trajna va`nost (263).

Analiza je po{la od izuzetno mo}ne “konvencije da se pesme mogu ~itati kao iskazi o poeziji” i dovela nas je do razumevawa poetike Ante Popovskog. Svojom tenzijom, ironijom, paradoksom i izborom binarnih opozicija koje ~italac o~ekuje ili kojima se nada, on stvara pesme u kojima je svet jezika u svojoj poeziji u~inio pojmqivim.

Analiza dokazuje da je Ante Popovski “pesnik make-donske epske tradicije” a “da nije tradicionalisti~ni pesnik”. On objediwuje u sebi minulo i savremeno na teme-qu ogromnih znawa o svetu i upravo to je “moderni osnov wegove poezije i poetike”, kako ga predstavqa G. Starde-lov. Pulsirawe trajnog u prolaznom i tradicionalnog u modernom ~ini ga prihvatqivim pesnikom i izvan make-donskog jezika. Teorija o tekstu kao jedinom i konkretnom faktu umetni~kog dela potvrdila se i u ovoj analizi i nametnula kao krucijalna ~iwenica u objektivisti~kom 11 Indikativna je sa te ta~ke gledi{ta zbirka Vardar u kojoj ova reka funkcioni{e kao simbol svih simbola u registru poetike koju osvetqavamo.

23

pristupu zadatoj temi. Naknadno spoznate bibliografske ~iwenice su unete interpretacijom i bliè konkretizuju otkri}e tuma~ewa, odnosno ~etiri nazna~ena ideografska ~vori{ta poezije i poetike Ante Popovskog.

Rezime

ÊTIRI IDEOGRAFSKA ^VORI[TA ANTE POPOVSKOG

Na primeru tri od deset zbirki A. Popovskog,

polaze}i od utvr|ene ocene u kritici da je on “pesnik makedonske epske tradicije” ali ne i “tradicionalisti~ki pesnik”, u radu se traì odgovor na pitawe: {to zna~i ova sloèna i visokovrednosna ocena?

Kriti~areva ta~ka gledi{ta polazi od pesnikove svesti o stvarawu i predmet analize su wegova tragawa za zna~ewima, za mestom, stvarawe po prauzorima i globalni simbol Makedonija Zemqa Velika kao ~etiri ideografska ~vori{ta. Pulsirawe trajnog u prolaznom i tradicional-nog u modernom A. Popovskog ~ini prepoznatqivim pesni-kom i izvan makedonskog jezika.

Kqu~ne re~i: A Popovski, poetika, ideografska

~vori{ta, globalni simbol

24

25

Blaè KITANOV

PROVIDENIJA NA ANTE POPOVSKI

„Niedno potomstvo nema pomala obvrska/zada~a od prethodnoto“

(S.Kjerkegor)

Poezijata na Ante Popovski e biblisko, sveto pis-mo vo koe se ~ita sudbinata na makedonskiot narod niz vekovite, od edna, i negovata sega{nost i idnina, od druga strana.

Vo ovoj prilog nie }e frlime pogled na oddelni ka-rakteristiki od poetskata zbirka pod naslov „Provideni-ja“. Vo ovaa kniga avtorot ukaùva na mno{tvo pra{awa svrzani so aktuelnite sostojbi videni i predvideni vo pove}eto pesni od prethodnite stihozbirki. Spored Ante Popovski i vo „Providenija“ moè da se vidi deka od mo-ri, pomori i krvavi drami sme premoreni.

Za toa svedo~at prethodnicite, na{ite tatkovci i dedovci, na{ite predci – na{ata usna poetska tradicija, na{ata balada − ezerata i crkvite, ikonite i manastirite. Svedo~i na{eto krvavo i nedo~itano pismo vo koe i po najte{kite ~umi i bitki, po najcrnite makedonski no}i i olui – so najgolemi bukvi e zapi{an/glasot na narodot: „Aleluja.. Aleluja…“(s.124) i „Za svetaja svatih…Za sveta-ja svatih…“ (s.119).

Tie molitveni inkantacii se presaduvale od koleno na koleno, od potomstvo na potomstvo, od Samoila i Klimenta do Vapcarov i Koneski, od [opov i Matevski do Ante i Radovan, pa s# do najmladite – kako na{, avtohton makedonski povik na Istrajuvawe, na Molitva.

No, toa {to ni se slu~uvalo porano, se zakanuva li da ni se slu~i i sega? [to sega koga pod stebloto na svetot ostra sekira svetka? [to- koga Makedonija „edinstvena na

26

svetot grani~i so samata sebesi“(s.39) i koga niz siot makedonski pejza` strui apokalipti~en vetar?

Ednostavno – {to koga i sega neizvesnosta pusto{i niz nas?

Na ovie i mnogu sli~ni drugi pra{awa na{iot poet Ante Popovski se obiduva da odgovori i da dade mo`ni re{enija vo pesnite od najnovata kniga „Providenija“.

Site pra{awa i odgovori se slevaat edni vo drugi i zgusnuvaat vo edno krupno i klu~no pra{awe koe glasi:

„So {to posveto poetot na Makedonija

moè da go zatvori krugot na svojot vek, (………………………………………………) za “da go sogleda koreweto na noviot vek

vo koj “}e moè da zgusti tatkovinata ni?“. (s.37)

Ante Popovski dobro znae deka odgovorot e vo

pesnata, poto~no − ako se sozdade pesna od/vo koja }e zra~at: na{ata

dobrina, na{ata nade`, na{ata nasmevka i na{eto edin-stveno i najbogato nasledstvo {to go imame – QUBOVTA. Sè drugo e relativno i apsurdno, oti, kako {to veli poe-tot:

„Ako se moli{ na zemja – nema takov zakon

ako se moli{ za zemja − nema takva zemja zakon e: prvo nie nea

potoa zemjata nas da nè jade sami sebesi da se jademe“ (s.145).

a „zemjata“, sepak, „odli~no gi izramnuva ne{tata“ (s.149).

Pra{awe e, rekovme, kako da se sozdade pesna. Za taa

cel poetot pribira: sudbina, du{a, ogan i pe~al. So toa toj go izbira najte{kiot, najdolgiot i najneizodliviot pat i prezema sudbinska odgovornost vrz sebesi i pokolenijata. Taa ideja na Popovski se doveduva vo vrska so ve~noto pra-{awe vo poezijata, vo umetnosta − ~inot na tvoreweto, od edna, i so maksimata na poznatiot filozof S.Kjerkegor:

27

„Niedno potomstvo nema pomala obvrska/zada~a od prethodnoto“.

Na toj pat i vo toj ~in na sozdavaweto preku govorot na arhetipskite simboli: pticata, drvoto, ognot, kamenot, sonceto i dr., niz pove}eslojnite metafori i paradoksal-ni sliki − zborot na poetot raskopa~uva niz istorijata i se iska~uva po urnatinite na Vizantija, dlabi niz istori-jata na zemjata i niz istorijata/dramata na sopstveniot ìvot, za da sfati/da soznae, sepak, deka: „blisku bilo od Zemjata do Neboto“ (s.9). Vo pesnite od „Providenija“, zna~i poetot pee:

a) za golemite nastani i datumi od istorijata, i b) za malite ne{ta {to se presadile kako golemi

znaci, kako ogromen pe~at vo negovata duhovna istorija.

Tragaj}i po niv t.e. po golemite nastani, datumi i

li~nosti od drevnata istorija na ovie prostori: po Troja i Teba, po Kapadokija i Rim, po Patrokle i Aleksandar Makedonski, po Cezar i Isus, poetot otkriva deka, sepak, tie ne bile dale~ni i nepoznati, ami, tuka, srasnati so/vo nas: „odvaj metro - dve pod mene“ (s.14).

A koga pee, pak, za malite ne{ta: za trevata, strak-

~eto, bubalkata i dr. − poetot otkriva deka vo niv sme za-robeni nie i mnogu moriwa, skameneti se vo niv mnogu galii, svetkaat me~ovi na krstonosci, demnat mnogu pomo-rii, pusto{at mnogu qubovni luwi - voop{ten e ~ovekot ~ija senka {eta niz crninata. Tie male~ki ne{ta, kako na primer krst od ~esno drvo {to vo domot se ~uva kako svet znak, sveta rabota i se prenesuva od koleno na koleno – krijat vo sebe del od nas i $ go predavaat na idninata.

Zatoa, iako pod stebloto na sveto ostra sekira svet-

ka i neizvesnosta pusto{i niz nas; iako „duh opoganet {eta me|u nas i boleduvame od jazi~na su{a“ (s.183); iako „borbata na pticite navestuva“ navestuva „pogibel“ (s.109) - poetot veruva vo malite ne{ta, veruva vo onie {to se svrteni kon sonceto, {to se vqubeni i svrteni vo/kon sonceto i nè uveruva deka:

28

„vo sekoj od nas postoi iskra koja osvetluva sè ne glasajte ja pora~uva poetot,

„se drugo nade`ta }e go stori“ (s.80).

Pesnite od „Providenija“ se ispolneti so trevo`ni glasovi i temni sliki, so dlaboki i crni vokali koi ni otkrivaat deka „vo Makedonija najkuso od s# trae/l ìvotot“ (s.207), za{to „lu|eto gasnat-sve}ite nikoga{ ne gasnat“(s.135).

No, kako {to predo~ivme predmalku, tragaj}i po golemite i mali ne{ta na zemjata i sopstveniot dom − poetot otkriva deka sè se preobrazuva vo zborovi, se preobrazuvame i nie „vo zemja prevedena na makedonski niz koja pi{tat vetrovi“ (s.15), no rastat i son~ogledi ve~no svrteni kon sonceto. Najposle, se preobrazuva i poetot vo obidot da napravi zgusten prepis na istorijata − {to ja prifati kako zavet-pesna za sebe i pokolenijata, velej}i, spoznavaj}i:

„Za sebesi znam: seto moe bitie se {to moàm i ne moàm

e od zborovi. I koga }e mi ozemjat koskite, i od mene }e nema ni ime ni po{tuk-

odnovo mene moite zborovi }e me presozdadat“. (s.45).

Site od vkupno 155 pesni vo najnovata kniga na Ante

Popovski „Providenija“ se male~ki poemi vo koi na najdo-bar na~in e obedineto seto poetsko iskustvo, seta tvore~-ka i ìvotna energija od „Vardar“ do „Nenaslovena“. S# se dviì precizno, odmereno. Zborot kon /vo jazikot, jazikot vo mislata. Mislam ja osmisluvam pesnata, a pesnata ja preraskaùva pesnata. I poetot i ~ovekot se dviàt vo nea kako niz branovi, niz jasni i nejasni pro/videnija, niz temni i za~uduva~ki videnija na vremeto {to odminalo i vremeto sega{no.

Ete, vo takvo vreme koga glasot na pticata povtorno go preveduva glasot na vremeto odminato, koga nadvisnale pobo`ni ptici i temni pro/videnija, tokmu vo takvo vreme potrebni i se poeti na Makedonija, koi so gri`livo

29

odbrani zborovi znaat da progovorat so glasot na sinata ptica- za minatoto, za sega{nosta, za idninata, i vo vistinskiot mig – da re~at, da predupredat: - Ne igrajte si so zborot, ve`bajte mali molitvi

(s.148); - Napravete „si veren prepis na du{ata (s.40);- izgra-

dete ~e{ma“ ili - Vo svoite dlanki prenesete $ „voda na ranetite pti-

ci vo dvorot“ (s.37); - Rasnete gi svoite vnuci niz/so pesna, zo{to „NIZ

NIVNATA NASMEVKA“ ]E MO@ETE DA GO VIDITE KOREWETO NA NOVIOT VEK/ „VO KOJ“ ]E „ZGUSTI TATKOVINATA NI“ (s.37, potcrtanoto moe, B.K.).

Kako {to se gleda toa ne se pro/videnija ami poet-

ski aksiomi/zaveti iscedeni od dnoto na sopstvenoto bi-tie i bitieto na zborot, od glasot na staroto i nedo~itano pismo, od dolgiot i s# u{te neizvrten pat na poetot niz ìvotot i poezijata.

Sledstveno, vo poezijata na „Providenija“ – preku problemot na zborot so koj se poa|a pri tolkuvaweto i otkrivaweto na golemite i mali ne{ta – poetot postavuva mno{tvo pra{awa i nudi mno{tvo odgovori od koi nie poso~ivme samo nekolku.

Me|utoa koga se postavuva pra{aweto za smislata na ìvotot poetot ima edinstven odgovor:

„@ivotot ne e vo logikata, tuku vo intuicijata koja & nedostasuva na zemjata“(s.79).

Da se ima intuicija zna~i da se bide vidovit, da

poseduva{ mo} da gi predo~i{ sopstvenite providenija {to ne se jasni i dovolno vidlivi za drugite. No, toa im e svojstveno samo na golemite poeti kako {to se Frost, Vitman, Ante Popovski i drugi koi ne pretskaùvaat, ami nivniot profetizam, nivnite providenija pretstavuvaat intuitivna, interpretacija na sega{nosta, na migot.

Pred nepolni sedumnaeset (17), godini, koga govorevme za poezijata na Ante Popovski, Petre M. Andreevski i Mihail Renxov – jas rekov: „Stihovite na

30

Ante se eden vid antejski kopja zapnati na iskonskiot i ovovremen lak podgotven da zastrela i vo zenicata na neboto“. Pritoa dodadov: „ovoj poet, od Vardar do Sina ptica i ponatamu, kako da sozdava skica na edna nova poetska biblija na idnite makedonski pokolenija“.

Sega, mene mi e drago i sre}en sum {to taa moja pretpostavka, intuicija se ostvaruva i vo najnovite pesni na Ante Popovski, koi, site zaedno, ja ~inat na{ata makedonska poetska biblija.

31

Branko CVETKOSKI

„SVETA PESNA“ OD ANTE POPOVSKI – (KOD)EKS

VO SOVREMENATA MAKEDONSKA POEZIJA

Po~ituvani u~esnici i gosti na nau~nata konferencija i na Seminarot, dragi prijateli na deloto na Ante Popovski, dami i gospoda, Bezdrugo zasluùva visok respekt odlukata na osmislu-va~ite na programata na Seminarot i na Nau~nata konferencija da se pogledne i na ova mesto i pred vakov auditorium so nau~na prizma kon deloto na golemiot makedonski poet Ante Popovski, ~ija godi{nina od smrtta }e ja odbeleìme na po~etokot na oktomvri ovaa godina. Od edna klu~na pri~ina. Ante Popovski i negovoto poetsko delo se me|na pojava vo makedonskata lite-ratura na dvaesettiot vek i na preminot vo dvaeset i prviot vek, a negovata tvore~ka figura, spored spektarot na knièvno-estetskite i op{testvenite projavi sekako e neodminliva vo izgradbata na sovremenata makedonska kultura, nacija i dràva. Govorej}i po povod negovata smrt, vo Makedonskata akademija na naukite i umetnostite vo Skopje, na 2 oktomvri minatata godina, akademikot Mateja Matevski, me|u drugoto, vaka go okon~a svoeto slovo: „Sigurnosta na negovoto pero kako plug zase~e dlaboka i nepovtorliva brazda vo na{ata poezija i literatura, a negoviot intelektualen nemir, duh i vizionerstvo vo na{ata sudbina i vo na{ata idnina“.1 Tokmu vo poetskiot opus na Popovski, kako svoevidno kre{~endo na lirskata energija i intonacija, se zbidna eden od naj~udesnite, najobemnite i najsloevitite potfati, imeno, se izlea od peroto na ovoj mag na umetnosta na zborot, nepovtor- 1 Makedonska akademija na naukite i umetnostite – ANTE POPOVSKI (1931-2003), Spomenica, MANU, Skopje, 2004, str. 13.

32

livata epsko-lirska gradba imenuvana kako Sveta pesna, jas bi rekol, se zbidna velikiot potski kodeks vo sovremenata make-donska literatura. Vo ova kratko navra}awe kon golemata epsko-lirska Anteva vizija na sakralnata i realnata makedonska pri-sutnost niz vekovite – sè do denes gi dokosnuvame samo konturite na poetskata gradba i nejzinite zna~enski i estetski valeri. Zna~i, ova e samo moja li~na sredba so ovaa golema poetska riznica vo na{ata kulturna ostav-nina. Vaka po~nuva „Svetata pesna“:

...Sega jas sum samo eden prepla{en ~ovek, Eva, eden prepla{en Adam koj pali ognovi okolu grobi{tata za da im bide svetlo na mrtvite duri odat na pri~esna; sega jas sum samo eden stapisan Adam, koj vrz sebe ja prezel celata odgovornost za sekoj ~ovek, oddelno, i za site potomstva zaedno, svesen, pritoa, deka i pra{inkata e pogolema i potrajna od nego!... i posle, obilen i nepregledno plaven i mudar pev

otvoren, bez zagrada, kaj 9085 stih, vaka ispejuva, vaka okon~uva, vo onoj izvikuva~ki akord, kako starite golemi majstori na izviknuva~kite pesni kaj Makedoncite, pred da zemat zdiv za noviot plast od pesnata:

Zo{to mi prefrla{ deka sum star neli sme deca na jazikot i neli jazikot nikoga{ ne staree? Ako ne e taka barem da se veàm, da si donesam naramnik drva, za kladata na koja da dogoram... Zo{to mi prefrla{ deka sum star,

33

o, smrti, o, sancta sinplicitas, o, edinstvenosti sveta...

Taka zavr{uva prvata kniga* od Svetata pesna, prva-

ta kniga od golemiot spev na Ante Popovski najaven kako golem proekt na makedonskata poezija na po~etokot na tretiot milenium, kako sveta poetska epopeja od 22 000 stihovi.

Me|u ovie dva otkosa od prvata i poslednata stranica na ovaa retka pojava vo istorijata na na{eto poetsko ì-tie, se prostira ogromen tvore~ki namet od vremiwa, lu|e, sobitija, geografii, zbidnati i nezbidnati realnosti, so-nuvani i preìveani sudbini, iljadnici stihovi so golem polne` na sudbinska prav i sakralna estetska magika, me|u otvoraweto i sklopuvaweto na ovaa Sveta pesna ima tolku zarobena tvore~ka svetlina za koja vo vakvi okolnosti i prigodi moè samo da se dobliìme do naznakite, da gi po-kaème vr{kite na sinorite, da ja zasmadime so temjanov miris èdta po viso~inite i dlabo~inite na habitusot na veruvaweto, za{to, vo sprotivno }e treba da besedime mo-èbi celo edno leto Gospodovo za da gi doiskaème vpe~a-tocite, da gi dopopolnime pra{awata so novi i novi, da se staloìme od gusteòt zna~ewa i harmoni~ni izvi{enija na pevot...

No, ovaa prigoda e mo`na i podatna za da go sogledame ona {to dostoinstvoto na ovaa golema i plavna pesna ja pravi nepovtorliva i kako takva ja zasvedo~uva vo istori-jata na epot vo makedonskata knièvnost na dvaesettoto i vo po~etokot na novoto stoletie.

Dvaeset i dvete pesni vo ovoj prv tom, pod znakot na izdava~kata dejnost na Makedonskata akademija na naukite i umetnostite obznaneto, vo edna troglasna ustrojba se otvoraat so kainavelskoto prvo raspolutuvawe na ~oveko-viot duh i ~ovekovata plot. Taka se otvora golemata ras-

* Vo vovedot kon Sveta pesna Popovski govori za dve knigi od koi prvata e predmetnata so 22 peewa, a za vtorata ne ostava naznaka koga bi se pojavila. Spored usni napomeni od negovite avtorski naslednici stanuva zbor za posebna èlba na poetot nekolku godini po negovata smrt da se pristapi kon objavuvawe i na vtoriot tom, odnosno vtora kniga so identi~en naslov – Sveta pesna.

34

prava niz poetski glas vo koja ìvotot Kainov, so smrtta na brata mu Avela se brani, i vo napregnat ton prodolùva golemata poetska egzegaza za zemjata koja gi pribira mol-kum svoite ~eda, gi ~eka i ne qubi zborovi, se osvetluva smislata za pojavata na logosot, slovoto, zborot so koj se zasvedo~uva tragi~nata ~ovekova istorija i zapisot stanu-va smisla, stanuva poraka od prviot grev do Isusovoto uka-zanie na grevot, do na{eto, makedonskoto raspetie, koe se ~uvstvuva niz beskrajnite tesni i temni mazgalki na ovaa epopeja.

Od kainavelskiot izve{taj Svetata pesna se prese-luva do studeniot pustinski son na sonuva~ite na site jazi-ci na mrtvite i niz egzistencijalnoto otkrovenie ja soop-{tuva porakata na Denikot i Yvezdarot {to vo site jazici na ìvite ja ima istata temna notka, a vo na{iot istori-ski sled ja ima i prvata predupreda od jasen istoriski rang. Vo eden mig, me|u dve trepnuvawa, koga Popovski, od plavnoto korito na ovaa epska reka, koja ja isprobuva mo}-nata ramka na mo`nostite na makedonskiot jazik, srede vi-telot vo koj se me{a sledot na sobitijata istoriski, }e krene prst vo epizodata za sonuva~ite i }e zapi{e:

Osnovno be{e me|u milionite sonuva~i da se otkrie onoj koj go tael svojot son vo koj e skriena onaa iskra na mozokot koja odgatnuva i pokaùva deka geografskata karta na Balkanot e direktno zavisna od stepenot na omrazata me|u slavjanskoto i neslavjanskoto naselenie tamu.

Zatvorete gi o~ite i prodolète da go sledite mo}-

niot pravec na maticata. Ukazanieto e za da bide potvrde-no vo nekoe drugo vreme, pri promocijata na nekoja druga golema poetska egzegeza. Spevot ja ima svojata vnatre{na potreba da razdipluva novi svetovi, da go nao|a svojot soz-datel vo novi prostranstva, vo domovi topli i vo predeli surovi, srede vojni i pomorii, me|u glavatari i impera-torski molk, da ja frli svojata vol{ebni~ka dlanka vrz snagata na dolinata na jadrite yvezdi. Vo nea na{iot gra-matik ja vospeva odata na racete, gi vosfaluva site kov~i-wa i oblici, site dlanki petoprsni, svetite race na site

35

pokolenija koi so bo`ja promisla „nevidlivoto i nepo-stojnoto vo vidlivo go presozdavaat”, epohite na haos i stihija vo epohi na nedosti`nosti gi prestrojuvaat.

Potoa se plasti istorijata na koskite, so otkriva anagramata na ikonite i ikonopiscite, se prostira ras-pravata za polneòt i tatneòt na imiwata, na soglaskite i na samoglaskite, na signalite koi se delat od sredi{na-ta bukva M nanapred kon Alfa, nanazad kon praznata vse-lena na Omega, prodolùva golemata i plavna pesna na An-te Popovski niz perspektivata na nadzemnoto carstvo na pticite, se ogleduva i najgolem prostor mu otstapuva na biografskiot popis na sudbinata na kamenot i na sudbina-ta na pticata, poetski toponimi koi vo simbolikata koja se izgraduva, vo jazikot na ovaa epska istorija za agonijata na ~ovekoviot zemen prestoj prerasnuvaat vo dve ve~ni dru{ki, dva dejstveni principa vo beskrajno sivata po-vtorlivost na ìvotot zemen:

Sano} kamenot i pticata se miluvaa, se gu{kaa. Pticata tivko potpevnuva{e i kamenot niz poriv i misla ja oploduva{e nea: ne sum jas svetec-isposnik, tuku pastir na soni{tata. Tvoe e da gi zdruùva{ neboto i zemjata a moe e – da gi ovekove~uvam

îtatelite od uset i vdahnovena recepcija lesno }e ja

lociraat majstorskata promena {to se zbidnuva vo ovoj kratok segment me|u 5547 i 5559 stih od gramadnata epska fatka po iznenadite vo jazikot i iznenadite istoriskata i vremenskata distanca koja na poeti~ki plan ja dviì zna-~enskata okosnica na sodrìnskata matrica na Svetata pesna.

Toj plodotvoren princip do krajot na dvaeset i vto-rata pesna e pregnantno izveden, dosledno zbogatuvan so retki istoriski fakti i retki svedenija od znajni i nez-najni izvori, sè do iluminoznata lirska promisla na avto-rot koja ja nadgraduva istori~nosta na tekstot i stanuva del od epskata istorija na svetot. Toj plodotvoren prin-

36

cip na prepletuvawata na estetikata na tekstot i demonskata jasnina na faktite se zbogatuva i so srasnati-te odglasi od velikite magovi na poetskata umetnost koi Popovski so dostoinstvo gi punktira kako izvori, a nivna-ta golema niza ja ~inat svetiot naroden peja~, evrejski, me-sopotamiski, makedonski, svetiot terzija Cepenkov, Mil-ton, Sen Xon Pers, [ekspir, Borhes, Oktavio Paz, Leona-dro Da Vin~i, Jehuda Amihaj, Homer, Horacij, Stanesku, pak narodnata pesna, Jejts, Hadrijan, moldavskiot poet Vi-eru, Adams, Ted Hjuz, prviot pla~, pesnata nad pesnite... si-te veliki potomci na golemata pesna {to se pee niz site usti na kainavelskiot rod od onoj do ovoj migoven prestoj, na ova mesto, vo ovaa Makedonija, zaedno so site nas, vo go-lemata Sveta pesna na Ante Popovski...

Taa e otvorena za tolkuvawa i prelistuvawa, za komentari i razgrnuvawa, taa ja znae i svojata velika sudbina, no vo nea e oven~an golemiot pobednik komu edinstveno mu sluàt poetite – jazikot, vo slu~ajov jazikot makedonski. Taka poso~i samiot Ante Popovski vo vovedot kon Sveta pesna - „Nezavisno od mojata sakralna po~it kon jazikot – se osmeliv da izlezam na dvoboj so nego. Se razbira, i ovojpat pobednik e toj...“2

2 Ante Popovski, Sveta pesna, MANU, 2001, Skopje, str. 5.

37

MAKEDONSKATA LITERATURA NASPREMA

DRUGITE LITERATURI

38

39

Dimitrija RISTESKI

OCENKITE ZA MAKEDONSKIOT ROMAN OD KRAJOT NA HH VEK VO RUSKATA KNI@EVNA

NAUKA

Istovremeno so procesot na steknuvawe na neza-

visnosta i so razvojot na R. Makedonija kako samostojna dràva, vo ruskata knièvna nauka se izdvojuva edna grupa istraùva~i od srednata i od pomladata generacija koi projavuvaat poseben interes za prou~uvawe na makedon-skata knièvnost. Za odbeleùvawe e toa {to pove}eto od niv se ~esti posetiteli na Me|unarodniot seminar za ma-kedonski jazik, literatura i kultura i u~esnici na nau~nite konferencii so temi od oblasta na makedonskata knièvnost. Od niv jas posebno }e gi izdvojam imiwata na Ala Genadievna [e{ken, profesor na Filolo{kiot fa-kultet vo Moskva i na Marija Proskurnina, pomlad sora-botnik na Institutot za slavistika pri RAN. Tie posled-nive godini vo Rusija publikuvaa nekolku zna~ajni tru-dovi vo renomirani izdanija so koi frlaat objektivna pretstava za makedonskata knièvnost voop{to. Mene mi e ukaàna ~est nekoi od tie izdanija da gi promoviram tok-mu ovde vo ramkite na Me|unarodniot seminar za makedon-ski jazik, literatura i kultura, a za pove}eto od niv sum se proiznel vo nekolku svoi trudovi.

No, od aspekt na naslovot na mojot referat, posebno }e gi izdvojam dvata zbornika na Institutot za slavistika pri RAN "Literaturite na Centralna i Jugoisto~na Evro-pa:1900-godini"' objaven 2002., i "Literaturni sogledbi na HH vek (Centralna i Jugoisto~na Evropa)", objaven 2003 godina. I dvete knigi se podgotveni vrz materijali od me|unarodni konferencii, odràni 1999 i 2001 godina na Institutot za slavistika pri RAN vo Moskva.

40

Vo svojot trud "Makedonskata knièvnost od 1990-te godini", nam ve}e dobro poznatata istori~arka na litera-turata i komparativist Ala [e{ken, me|u drugoto, poseb-no se zadrùva i na ànrovskiot sistem na novata make-donska knièvnost. Prifa}aj}i ja ocenkata na na{ite knièvni istraùva~i deka vode~ko mesto vo makedonska-ta knièvnost na krajot na HH vek ima prozata i deka nej-zin najproduktiven ànr e romanot, taa se povikuva na tre-tiot i na ~etvrtiot broj na spisanieto "Streme`" za 1994 godina, koi pod naslov "Doa|a vremeto na romanot", celos-no mu se posveteni na tvore{tvoto na sovremeniot make-donski romansier Traj~e Krsteski. [e{ken smeta deka za intenzivniot razvoj na romaneskniot ànr vo poslednata dekada od minatiot vek pridonel zgolemeniot interes na makedonskite pisateli kon nacionalnata istorija i osmis-luvaweto na nejzinite tragi~ni periodi. Pritoa, ovaa is-taknata ruskata istori~arka na literaturata go izdvojuva romanot "Jazli" od V. Maleski kako zna~ajna pojava vo novata makedonska knièvnost. Spored nejzinite zborovi, "ovoj roman i spored tematikata i od ànrovska gledna to~ka go odrazuva interesot na makedonskata proza kon istorizmot i kon osmisluvawto na istoriskiot pat {to go izmina makedonskiot narod"12

Otkako podetaqno }e ja zapoznae ruskata knièvna javnost so romanot "Jazli", Ala [e{ken ja iznesuva ocen-kata deka za razlika od postmodernisti~kite avtori, ovoj roman na Maleski go nema tnr. "postmodernisti~ki modus" {to e tolku karakteristi~en za novata literatura, taka {to "ironi~nata igra" so ~itatelot ne vleguva vo negovite interesirawa, tuku ~itatelot samostojno sudi za stepenot na sovpa|awe na faktite od minatiot ìvot na glavniot junak na romanot so onoj na negoviot avtor.

Od makedonskite romani kon krajot na HH vek, Ala

[e{ken posebno se osvrnuva na onie so istoriska tematika vo koi se opi{uva sudbinata na na{iot ~ovek od Egejska Makedonija. Takvi se romanite na T. Georgievski

12 A. {e[ken, “Makedonska/ literatura 1900-h godov”, Vo kn. Litera-tury Central\noj i Wgo-Vosto~noj Evropy: 1990-e gody. Preryv-nost\-nepreryvnost\ literaturnogo processa, RAN, Institut sla-v/novedeni/, Moskva, 2002, str. 241.

41

"Kajmak~alan"(1992) i “Is~eznuvawe"(1998), na Kata Mi-sirkova-Rumenova "Vo smrt za qubov"(1990) i nekoi drugi.

Ala [e{ken posebno vnimanie $ posvetuva na prozata na Petre M. Andreevski kogo go smeta za eden od naj~itanite sovremeni pisateli. Spomnuvaj}i gi negovite romani "Poslednite selani" (1997) i zbirkata raskazi "Site lica na smrtta" (1995), vo koi avtorot prikaùva izvonredni nacionalni tipovi, taa dava op{ta ocenka deka tvore{tvoto na P. Andreevski zna~itelno ja zbogatu-va makedonskata literatura. Od postmodernisti~kite mak-edonski romani od 90-te godini ovoj nam dobro poznat istori~ar na makedonskata knièvnost gi spomnuva "Aleksandar i smrta"91993) od Sl. Mickovi} i prviot roman na Vase Man~ev "Amin"(1998).

Mo{ne interesni se ocenkite za makedonskiot ro-man od krajot na HH vek {to gi dava Marija Proskurnina, nau~en sorabotnik vo Institutot za slavistika pri RAN. Taa vo edna svoja izvonredna statija, pi{uva za postmoder-nisti~kite crti na makedonskiot roman od 80 - 90-te godini na minatiot vek, pri {to posebno se zadrùva na romanite "Bela Mitra" na Traj~e Krsteski i "Odisej" na D. Koceski13.

Istaknuvaj}i deka makedonskata literatura ovla-duva so mno{tvo specifiki, so koi taa, od edna strana, se vklopuva vo op{toevropskiot kontekst, a od druga, jasno se izdvojuva od ostanatite slovenski litera-turi, Marija Proskurnina pojavata na modernisti~kite tendencii vo makedonskiot roman ja objasnuva so tri faktora. Prviot go bazira vrz jugoslovenskiot kontekst koj{to pridonel za sozdavawe atmosfera za estetska obnova na umetnosta. Spored nea, vtoriot faktor e povrzan so steknatoto zna-~ajno iskustvo od svetskata literatura so {to makedon-skiot roman stanal sposoben za vospriemawe i primena na evropskite modernisti~ki tradicii vrz nacionalna po~va, a tretiot faktor proiz-leguva od vnatre{nata dinamika na romaneskniot ànr koj sekoga{ se stremi kon sebe-obnovuvawe. Zatoa, kako {to veli Proskurnina, i ne e

13 M.B. Proskurnina: “Postmodernistkie ~erty v makedonskom romane 1980-1990-h godov (na primere romanov Traj~e Krsteskogo “Bela/ Mitra” i Danily Kocevskogo “Odisej”, Vidi vo prethodno citira-noto delo, str. 256-271.

42

slu~ajno toa {to postmodernisti~kite crti {to se sre}a-vaat vo tvore{-tvoto na redica makedonski pisateli od poslednata dekada na HH vek pridonele za me{awe i isprepletuvawe na razni knièvni tradicii i tendencii koi ~estopati se prisutni duri i vo tvore{tvoto na eden ist avtor. Tokmu toa nejze $ dava za pravo da konstatira de-ka vo Makedonija te{ko moè da se zboruva za oformen postmodernisti~ki knièven pravec, makar {to taa, spored starosniot princip, gi izdvojuva pi-satelite od pomladoto pokolenie koi rabotat vo postmodernisti~ki manir. Toa se: V. Andonovski, B. Minevski, T. Krstevski, V. Man~ev, Al. Prokopiev, D. Duracovski, Dragi Mihaj-lovski i drugi.

Odgovaraj}i na pra{aweto, koi crti na postmoder-nisti~koto raskaùvawe doa|aat do izraz vo makedonskiot roman od krajot na HH vek, mladata i talentirana ruska istori~arka na literaturata Marija Proskurnina go naglasuva kriti~kiot odnos kon prethodnoto knièvno nasledstvo na modernizmot i kon stereotipnite i unifi-cirani umetni~ki strukturi. Vo taa smisla, taa zabe-leùva deka makedonskiot roman od ovoj period ja potvr-duva tezata deka postmodernizmot proizleguva od moder-nizmot i pretstavuva negovo prodolùvawe i preosmis-luvawe. Spored ocenkata na ovoj navistina objektiven ruski istraùva~ na makedonskata literatura, postmoder-nisti~kiot raskaùva~ki model go obrabotuva problemot na individualna odgovornost za sudbinata na svetot (rom-anot na D. Koceski "Odisej"(1991), problemite na istoris-koto nasledstvo (trilogijata na S. Janeski "Mirakuli", problemot za moralniot izbor vo situacija na pritisok vrz li~nosta na poedinecot (romanite na T. Krsteski "Osloboduvawe na ~ovekot" (1989) i "Lov" (1993).

Osven toa makedonskite postmodernisti~ki pisate-li projavuvaat golem interes i za op{toslovenskite i svetskite mitovi kako {to e toa slu~ajot so romanite "Aleksandar i smrtta" od Sl. Mickovi} i "Pterodaktil" od Q. Simjanovski. Inaku, vo redot na najistaknatite makedonski pisateli-postmodernisti od krajot na mina-tiot vek, Marija Proskurnina gi vbrojuva Venko Ando-novski, Zoran Kova~eski i Velko Nedelkovski.

43

Na ovaa mlada ruska istori~arka na literaturata, o~igledno, najsilen vpe~atok od postmodernisti~kite makedonski romani od krajot na HH vek $ ostavile "Bela Mitra" na T. Krsteski i "Odisej" na D. Koceski, a so pose-ben pietet pi{uva i za proznoto tvore{tvo na Petre M. Andreevski, zadrùvaj}i se posebno na negoviot roman "Pirej". No, da se zadrìme sega na ocenkite na Marija Proskurnina za ovie tri pogorespomnati romani. Marija Proskurnina go smeta romanot “Bela Mitra” na Traj~e Krsteski za tipi~en primer na delo vo koe doa|aat do izraz nacionalnite specifiki vo obra-botkata na materijalot i postmodernisti~kite univer-zalni strukturi. Spored nejzinoto mislewe, vo ova delo makedonskiot pisatel ja istraùva psihologijata na likovite so pomo{ na poetikata na postmodernizmot. Ina-ku, kako edna od specifikite na ovoj roman na Krsteski, ovaa perspektivna ruska istori~arka na literaturata i teoreti~arka ja smeta bezli~nosta (povr{nosta), odnosno otkaùvaweto na avtorot-postmodernist od prikaùvawe na tradicionalnoto “jas” na glavniot junak. Osven toa, taa smeta deka na~inot na raskaùvawe preku menuvawe na rakursot vo deloto mu dava postmodernisti~ka diskret-nost na tekstot vo koj{to se upotrebeni i nekoi dramski i lirski elementi.

Kako edna od specifikite na romanot “Bela Mitra”, Marija Proskurnina go istaknuva posebniot na~in na funkcionirawe na knièvniot intertekst i vo taa smisla vo ova delo na T. Krsteski taa otkriva izvesno vlijanie na prozata na Xems Xojs, Fjodor M. Dostoevski i na Vlada Uro{evi}.

[to se odnesuva, pak, do romanot “Odisej” na Danilo Kocevski, za nego Marija Proskurnina veli deka se razlikuva od romanot na Traj~e Krsteski, pred sè, po toa {to deloto e li{eno od odredeni nacionalni koordinati, bidej}i ve~niot lik na Odisej ve}e odamna se vospriema kako univerzalna op{to~ove~ka pojava. Inaku, za samiot avtor na romanot “Odisej”, ovaa sorabotni~ka na RAN ve-li deka e eden od vtemeluva~ite na postmodernizmot i ne-gov najdosleden privrzanik vo sovremenata makedonska literatura. Taa nao|a izvesni dopirni to~ki me|u ovoj negov roman i romanot na Milorad Pavi} “Hazarden

44

re~nik” vo koj{to se raskaùva za eden is~eznat narod koj imal te{ka istorija. Spored misleweto na Proskurnina, D. Kocevski svesno se obra}a kon istata humanisti~ka platforma vrz koja se gradi deloto na Pavi}, no i na romanot “Ulis” (1922) na Xems Xojs, no za razlika od niv, na{iot avtor imal polemi~en odnos i kon romanot na Xojs i kon istorijata na Odisejata. Vo osnovata na sièto na romanot na Koceski leàt nastanite {to se slu~ile vo domot na Odisej po negovoto vra}awe na ostrovot Itaka. Osven toa, spored ocenkata na ovoj ruski knièn isto-ri~ar i teoreti~ar, vo romanot “Odisej” poznatite junaci se li{eni od svoite tradicionalni karakteristiki, pa taka likot na Penelopa, vo sporedba so onoj od poznatiot ep, pretrpel su{tinski promeni. Pokojnata sopruga na Odisej, Kocevski ja pretvora vo aktivna feministka koja protestira vo dijalozite so Ktimena (sestrata na Odisej) protiv “ma{kiot feminizam” na Odisej.

Na krajot od svojata izvonredna statija “Postmodernisti~kite crti vo makedonskiot roman od 80-te i 90-te godini”, Marija Proskurnina ja iznesuva zaklu~nata ocenka deka spomnatite romani na Traj~e Krs-teski i Danilo Kocevski pretstavuvaat edni od najdobrite ostvaruvawa na makedonskata postmodernisti~ka proza. Kako {to dodava taa, “vo niv jasno doa|aat do izraz kako osobenostite na nacionalniot postmodernizam (T. Krstes-ki), taka i tendenciite {to mu se svojstveni na evropskiot postmodernizam (D.Kocevski)”14

Deka vo slu~ajot so Marija Proskurnina stanuva zbor za soliden poznava~ na sovremenata makedonskata knièvnost govori i nejzinata statija “Problemi na nacionalniot karakter vo makedonskata literatura: prozata na P. M. Andreevski”, objavena vo Zbornikot “Literaturni sogledbi na HH vek (Centralna i Jugo-isto~na Evropa)” koj{to izleze od pe~at 2003 godina. Vo nea avtorkata dava po{iroka pretstava za proznoto tvo-re{tvo na Petre M. Andreevski, zadrùvaj}i se posebno na negovite romani od 80-te i 90-te godini.

Zboruvaj}i za romanot “Pirej”, Proskurnina ja prifa}a ocenkata na makedonskata kritika deka toa e edno od najdobrite dela vo makedonskata knièvnost koe i do 14 M.B. Proskurnina, Citirano delo, str. 270.

45

den denes ostanuva najdobro ostvaruvawe na Petre. M. Andreevski koj na stranicite na svojot roman me|u prvite progovoril za “makedonskoto pra{awe”. Taa, otkako }e gi citira zborovite na Atanas Vangelov deka dosega vo sovremenata makedonska literatura nema takvo delo koe vo polna mera bi ja opfatilo problematikata na Prvata svetska vojna od gledna to~ka na makedonskoto pra{awe, gi zapoznava ruskite ~itateli i nau~nata javnost vo Rusija so sodrìnata i glavnite junaci na romanot “Pirej”. Spored ocenkata na Proskurnina, na nivo na sièto i kompo-zicijata romanot ima dva dela koi na svoeviden na~in se sprotivstaveni eden so drug, a istovremeno me|usebno se i tesno povrzani, taka {to pred ~itatelot kako da ne e eden roman {to se sostoi od dva dela, tuku kako da stanuva zbor za dva lirski romana koi, od edna strana, se relativno samostojni, a od druga, organski se nadopolneti eden so drug. Inaku, spored misleweto na Marija Proskurnina, zapletot na romanot bi moèl da se opredeli kako moralno-istoriski, a samite ispovedi na Velika i Jon imaat funkcija da go realiziraat romaneskniot dijalog na poedinecot i masata, {to leì i vo osnovata na deloto i {to istovremeno na romanot mu dava epi~nost i lirska subjektivnost.

Od aspekt na novatorstvoto na tvore{tvoto na P. M. Andreevski, osobeno na negoviot roman “Pirej”, Ma-rija Proskurnina ocenuva deka toa e svedo{tvo za poja-vata na ~ist nacionalen tip vo makedonskata literatura od 80-te i 90-te godini i pritoa dodava: “Do romanot „Pirej” makedonskata literatura (go imame, pred sè, vo predvid ànrot na romanot) nudela samo dosta skromni likovi spored svoite umetni~ki dostoinstva i spored stepenot na psiholo{kata obrabotka koi pretendiraa da gi izrazat specifikite makedonskite nacionalni crti. P. Andreevski prikaùva junaci, koi gi pretstavuvaat dvata sprotivni kraja od postoeweto na nacionalniot karak-ter (Potcrtanoto e od M.P).15

15 M. Proskurnina, „Problema nacional\nogo haraktera v makedonskoj literature:proza P.M. Andreevskigo“, Vidi vo kn.: Literatyurbye itogi HH veka (Central\na/ i Wgo-Vosto~na/ Evropa), RAN, Institut slav/novedeni/, Moskva, 2003, str. 267.

46

Vo pogorespomnatata statija, Marija Proskurnina se osvrnuva i na romanot „Nebeska Timjanova“ (1989) od Petre M. Anreevski za koj veli deka iznijansirano ja dolovuva op{tata tendencija vo razvojot na ànrot na istoriskiot roman, koj{to se stremi kon preosmisluvawe na tradicionalnite epski {emi i kon subjektivizacija na romanesknata poetika. Iako, vo osnova, i ovoj roman e istoriski, spored ovaa perspektivna ruska istori~arka i teoreti~arka na literaturata, toj pretstavuva i nekakov roman „sinteza“ vo koj na novatorski na~in se osvetluva problemot za formiraweto na nacionalniot karakter.

Marija Proskurnina svojot osvrt kon romanesknoto tvore{tvo na Petre M. Andreevski go zavr{uva so za-klu~nata ocenka deka sudbinata na li~nosta i nejzinoto odnesuvawe pred liceto na istorijata stanuva epicentar na osnovnite crti na nacionalniot karakter vo negovite romani. Vo taa smisla, taa za negovoto tvore{tvo dodava deka pretstavuva svetla stranica vo razvojot na make-donskiot realisti~ki roman, koj i vo krajot na HH vek aktivno gi prodolùva umetni~kite potragi vo prika-ùvaweto na nacionalnite osobini na li~nosta .

Se razbira, prostorot ne ni dozvoluva da gi zafatime po{iroko i da gi elaborirame ocenkite i na drugi istraùva~i na makedonskiot roman vo Rusija, koi, sekako, gi ima, no ovde se zadràvme samo na imiwata na Ala [e{ken i Marija Proskurnina, zatoa {to vo ovoj moment tie ne samo {to pretstavuvaat najdobri poznava~i na makedonskata knièvnost voop{to, tuku se i najobjek-tivni nejzini tolkuva~i i afirmatori vo Rusija, poradi {to ja zasluùvaat dol`nata po~it i vnimanie kon niv-nite trudovi za makedonskata knièvnost.

47

Валентина СЕДЕФЧЕВА РАДИЧКОВ И ЧИНГО – НАЦИОНАЛНИ ИЛИ

УНИВЕРСАЛНИ АВТОРИ? 1. Повод за настоящата литературно-критическа съпос-

тавка е не само фактът, че Чинго и Радичков са монументални автори в македонската и българската литература, но и актуа-лният въпрос за балканската идентичност сред мултиетничес-кото световно многообразие.

Живеем във време, когато еуфорията от глобализацията сериозно и осезаемо застрашава културното оцеляване на малките народи. Съветът на Запада е да влезем в голямото европейско семейство, съхранявайки и представяйки уникал-ното и специфичното в нашето развитие, т.е. постиженията основно в областта на фолклора и всички видове изкуства.

В полето на българското и македонското писано слово Радичков и Чинго са едни от най-ярките представители. Те са автори здраво свързани с корените си, посветили своето творчество на националната съдбата, пресъздали по неповторим начин психологията на народа си, превърнали се в народо-психолози. Проблемът е дали успяват да прекрачат тази строго национална рамка и да се доближат до общочовешкото, универсалното или остават в границите на регионалното.

1.2. За да разрешим тази дилема ще анализираме националния пласт (елементите свързани с националния код) в творбите на двамата писатели и ще установим дали уникал-ността им се вписва в универсалността. Тъй като спецификата на жанра статия не позволява едно пространно и обхватно изследване ще се спрем само на няколко текста, които обаче са достатъчно представителни и показателни за цялостния им опус. Те са: Радичковият роман „Прашка” и новелата „Послед-но лято” и Чинговият роман „Големата вода” и разказите „Браќата близнаци” и „Семеjството на Дуко”. Ще изясним глобалната тема в творчеството на двамата автори и ще построим символната система, изграждаща българския и

48

македонския национален космос търсейки навсякъде регионал-ните и универсалните им измерения.

2. Първо обаче накратко ще представим рецепцията на авторите в културното пространство съответно на Македония и България. Йордан Радичков∗ и Живко Чинго не са непознати за двете литератури. Някои от творбите на Радичков са преведени на македонски език, а Чинго в момента се превежда на българ-ски. Досегашната липса на превод на Чинго не е пречка българ-ската публика, вече да е запозната с него. В Народната библио-тека в София има почти всички негови творби, а докладът на Ясмина Мойсиева-Гушева „Светот на Чинговата смеа”1, пред-ставен на интердисциплинарна конференция в България, посве-тена на „Просветеният смях” и статията на Йордан Ефремов „Понятието за магически реализъм – и балкански колизии”17 в детайли дават ясна представа за особеностите на Чинговите текстове.

∗ Йордан Радичков (1929 - 2004). Роден е на 24.10.1929 г. в село Калиманци, област Монтана. Работи като кореспондент и редактор във в. „Народна младеж”, „Вечерни новини” и „Литературен фронт”, заместник-председател е на Съюза на българските писатели (1986-1989). Твори в областта на епоса (разкази, новели, романи) и драмата. Емблематични негови творби са: сборникът новели „Горещо пладне”, 1965; сборниците разкази „Свирепо настроение” ,1965; „Водолей”, 1967; „Барутен буквар”, 1969; романът-пътепис „Неосветените дворове”, 1966; драмите Суматоха, Януари, Лазарица, Опит за летен, 1979; романът „Ноев ковчег” ,1988. С книгата си „Свирепо настроение” (1965) Радичков започва модерното преобразяване на българската литература. Неговата митологична фикция трансформира традиционния свят на българската проза, преплитайки реалност и фантастика, история и митология, всекидневно и празнично, обичайно и чудновато, древно и модерно. Творчеството му е крах на традиционните жанрови форми и създаване на нов тип повествувателна конструкция. Тя не се гради върху „начисто” разказани легенди, предания, фолклорни небивалици и митове, а върху разбъркания сюжет на всички тях, върху надиплянето на нови и нови истории. Сказът е опит да се запази националната изворна духовност. Той е обагрен от народната реч - жив, експресивен, метафоричен, изпълнен с диалектизми, неологизми, архаизми, пропит от древните гласове на мита, суеверията, космологичните представи. И понеже смехът и пародията са стихията на устната традиция, те стават неделима част от художествеността на текстовете, а развити до алогизма и небивалицата се превръщат в незабравима гротеска. 1 Мойсиева-Гушева, Ясмина. Светот на Чинговата смеа. Интердисци-плинарна научна конференция „Просветеният смях”, 2-3 април 2004 г. 17 Ефремов, Йордан. Понятието за магически реализъм – и балкански колизии. Електронна публикация от 23 юни 2004 г.

49

3. Глобалната тема. Тъй като никой значим творец не остава извън събитията на своето време и не е безучастен към съдбата на народа си, Чинго и Радичков също не бягат от творческия си дълг. Глобалната тема в произведенията им е чо-вешката съдба в процеса на изтръгване от корена. В епохата на разместване на социалните пластове и на промяна на обществени и духовни йерархии човекът се изгубва сред тях, превръща се в скитник, в „дърво без корен”. В преходни времена и под заплахата от инвазия на чужди културни традиции, единственият възможен изход е да се тръгне по следите на изгубената идентичност. Осъзнавайки този факт Чинго и Радичков посвещават своя опус изцяло на него. Те се обръщат към архетипа, към опита на предците, към фунда-мента, за да възкресят духа на един умиращ свят, който да служи като меч в борбата срещу унификацията. Оттук тръгват мотивите за самотата, скиталчеството, природата, другостта, познати от световната литература, но поставени в контекста на регионалното се развиват като национални характеристики.

4. Символната система. Връщайки се към миналото Радичков и Чинго възстановяват структурата на националния космос. В нея основно и най високо място заема детето, като висша нравствена стойност. След него се нареждат домът, като сакрално пространство на семейното огнище и неговият стопанин, като пазител на родовата памет.

4.1. Ще оформим системата от символни образи започ-вайки от топоса на дома. Къщата на уседналите (неподвижните) народи е четириъгълна, насочена към четирите посоки на света. Обитателите ù изграждат дълбока връзка със земята, която е техен роден дом. Култът към родното и родината у тези хора е трайно заложен. Съзнанието им се оформя върху понятия, като сигурност, затвореност, неподвижност. На тази основа те започ-ват да градят митологията, културата традициите си.18

Същата универсална семантика на дома се разчита в началото на новелата „Последно лято” на Радичков. Тук среща-та между новия и стария порядък води до изселването на цяло едно село и построяването на язовир на негово място. Остава да стърчи само хълмът с къщата крепост в подножието му.

Тя наистина бе крепост, тази къща, изпълнена със сигурност и независимост. Иван Ефрейторов я виждаше

18 Вж. Шевалие Жан, Геербранд Ален. Речник на символите, том І. София, 1995, с. 561.

50

винаги така, докато конете работеха с краката си и го носеха към острова.

Както и вчера. Както и утре ще я види19. Но поставен в контекста на националното пространство

този образ получава още една характеристика - на изоставен. Ако в първите си редове „Последно лято” звучи някак неси-гурно оптимистично за българския корен, то Чинго започва раз-каза си „Семеjството на Дуко” направо с опустошеното родно огнище.

Веќе немаше каде Дуко Колески, старец. Синовите еден по еден му се иселиjа во Австралиjа. Прво тие, а потоа си ги позедоа и жените и децата. Одеднаш куќата на Дуко се изпразни, остана пуста глува.20

Основно символно означение на дома е огнището. То е носител на колективния, поддържан и разпространяван живот. В македонската и българската народна представа битува същата семантика. Горящият огън напомня за живата традиция. Угас-ването му води до безпаметност и забрава на обитателите на дома и тяхното скиталчество по широката земя.

Мраз. Огинот догорел, жарта беше сторена пепел, а от таванската греда, што беше над неговата глава, повторно му се jaви гласот на тоа проклето пиле (кукавицата).21

В романа „Прашка” на Радичков след смъртта на стопанина домът опустява. Старата баба (Левачката), пази-телка на семейната традиция умира, майката на детето (Левачко) отива в нов дом, при друг мъж, кучето Лишко изчезва в неговите си „кучешки селения”, Левачко бяга в града, остава само пепелта от загасналото огнище.

4.2. Докато огнището е означаващ символ на дома, пътят е противопоставящ се. Съчетанието им у Радичков и Чинго поражда жизнено поведение на несигурност, движение, изложеност на ветровете и бурите. Взаимоотношенията между тях бележат сблъсъка между миналото и настоящето, разрушаването на селото и нахлуването на агресивната градска цивилизация. В „Последно лято” между самотния дом и града

19 Радичков Йордан. Последно лято. В: Тенекиеното петле. София, 1985, с. 135-166. 20 Чинго Живко. Семеjството на Дуко. Во: Гроб за душата. Скопjе, 1989, с. 28. 21 Пак там, с. 28.

51

застава пътят. Бащата (Иван Ефрейторов) не го вижда и не иска да го види, за него той е жестоко пространство, отвеждащо към някакъв абсурден свят. И точно тук на пътя се разиграва отчаяната борба между Иван Ефрейторов на кон и преследвания от него син побягнал с велосипед към града. Битката ще спечели по-младият, този който носи по-кратка и по-слаба родова и историческа памет. Този, който е стъпил на пътя, хванал е попътния вятър и с едно от чудесата на съвременността стре-мително се запътва към нея. Домът опустява и се превръща в „ограбена гробница”, а момчето, паднало от колелото, тръгва с коня към неведомото и жестокото за бащата, но пълно с надежди пространство за него.22

В разказа „Браќата близнаци” Чинго поставя предста-вителите на града в едно от изобретенията на цивилизацията – автомобила, който обаче в дивия и пуст край се оказва нефункционален. Пътят на прогреса е препречен, понататъш-ното движение може да се осъществи само с помощта на природата, т.е. на коня. Във велосипеда и автомобила писате-лите имплицират образа на другия, на завоевателя, на новия свят, затова позицията им към тях е враждебна и затова диалогът между метафората на миналото и тази на настоящето и бъдещето е невъзможен.

Конят е един от основните архетипи вписани в паметта на човечеството. Конят и конникът, взаимно допълващи се, са типичен символ на пътуването и пътя. Образът на коня има космическа семантика, което означава, че той битува и в двете пространства – горе и долу. Тази негова трансцедентална същност е много важна за конника, за да може да достигне свободно избрания от него свят. Във фолклорното съзнание на нашите два народа живее образът на конник, който убива някакъв звяр или змей, или на небесно божество, в драматичен двубой с враждебно същество, владетел на смъртта. Конят е и в връзка с историята на българи и македонци. Преди стотици години хората на хан Аспарух, създателят на българската държава, преплували на коне Дунав и се заселили по днешните български земи, носейки вместо знаме една конска опашка.23 Преди много лета праотецът на македонското племе, със своя неукротим Буцефал, бягащ единствено срещу слънцето, Алек-

22 Вж. Звезданов, Николай. Неосветените дворове на душата. София, 1987, с. 200-2002. 23 Пак там, с. 188.

52

сандър Македонски извършва своите победоносни походи. Така в образа на коня Радичков и Чинго събират българския и маке-донския космос. Движението, риска, мъжеството страстта са пренесени по неведомите пътища на времето, за да се предават в паметта на поколенията, която в сблъсъка с новия порядък, започва да избледнява и да се губи.

Конят и угасналото огнище, принадлежащи съответно към топосите път и дом, са пресечна точка между родовата памет (носители на многовековна традиция), националната съдба (стремителното отмиране на традицията в епохата на космополитизма) и общочовешкия културен код (на вечното движение и изменение).

4.3. В своето изследване върху Радичков „Неосветените дворове на душата” Н. Звезданов чертае оста на българския национален космос, като позовавайки се на изследването на Г. Гачев върху новелата „Горещо пладне” на Радичков и на фолклорната представа за миропорядъка, на най-високо място поставя детето. Четейки текстовете на Чинго можем да подредим същата йерархия.

български и македонски национален космос

дете стопанин дом/огнище път/кон

Разрушените стари колективни представи, деструкцията

на света, смяната на моралната и естетическа система най-силно отекват в съзнанието на детето. Като резултат от миграцията и разпада в старите междуродови отношения се появява фигурата на безпризорното дете. Неговата драма допълнително се усилва от реалното му сирачество. Поредицата от образи на деца в Радичковите и Чинговите творби са или полу, или кръгли сираци. За българския и македонския етнос детето има висша нравствена и биологична стойност и се свързва с най-непосред-ствени жизнестроителни цели. Представата за дома без дете е непонятна за двата народа. Участта „да кукуваш”, както пишат Чинго и Радичков, е незавидна, затова и старият Дуко (Семеj-ството на Дуко) и Иван Ефрейторов (Последно лято) се опитват да задържат своите синове в бащиния дом. В романа „Големата вода” детето напълно е подвластно и абсорбирано от новия цивилизационен модел. Останало само в този свят,

53

изгубило родовата памет то се озовава зад дебелите стени на дома за сираци.

Тој не донесе никаква карактеристика, не си споменува никогаш ниту збор да рече за својата мајка, татко, браќа, - не проклет да бидам, тој никогаш не спомена за својот кејтенски род. Каков можеше да биде тој?24

В Романа „Прашка“ на Радичков осиротялото и изос-тавено дете се озлобява от несправедливостта на живота, „овълчава се“, замечтава като „вълк“ да премине през живота, да изтръгне всичко от неговата злоба и после да загине, но така, че „в дълбока скръб да потъне светът“.

Домът у Радичков и Чинго е самостоятелно, сакрално пространство. Той е не само човешко обиталище, но и история. Всяко стъпване на пътя, всяко напускане на дома води до разпадане на колектива, до самота и беззащитност, затова и детето, което трябва да носи белезите на миналото и с тях да се влее в съвремието има незавидната съдба на скитник.

4.4. Неколкократно вече споменаваме символа на бащата – стопанин на дома, пазителя на родовата памет, който се опитва да поддържа огъня в огнището, т.е. да съхрани мина-лото и задържи детето край себе си. Дори като един от основните елементи на националния космос той влиза в него с универсалното си значение: да осуетява всеки опит за еман-ципация и да упражнява влияние, което лишава, ограничава, поддържа в зависимост. Той представлява съзнателното отно-шение, противопоставено на инстинктивните, спонтанни пори-ви, на безсъзнателното. Това е светът на традицията, изправен срещу свежите сили на промяната.25 Но не трябва да мислим, че Радичков и Чинго са против еволюцията и естествения ход на времето. В периоди на забрава традицията, която е сгъстената историческа памет, се възстановява от личности, които са най-чувствителни към нарушаващото се равновесие. Към тези творчески натури спадат и споменатите автори. В техните пред-стави „паметта е култура и борбата за памет културно строи-телство, усилие за припомняне и предаване като щафета през поколенията на унаследени и придобити образци на поведение и световъзприемане.”26

24 Чинго Живко. Големата вода. Скопје, 1988, с. 23. 25 Вж. Шевалие Жан, Геербранд Ален. Речник на символите, том І. София, 1995, с. 90. 26 Звезданов, Николай. Неосветените дворове на душата. София, 1987, с. 219.

54

5. Дали са само национални или и универсални автори, освен от темите и изразните средства, се доказва и от сериозния брой преводи на популярни и не чак толкоз популярни езици (Радичков е преведен на 26, а Чинго на осем езика), но преведеният текст не е гаранция за неговото приемане и разби-ране от чуждата публика. Александър Прокопиев в статията си „Посмодернистичкиот синдром на Балканот” пише: „наш човек кој добил прилика да се движи низ универзитетските средини на Западна Европа, со жално запрепастување открива дека големото мнозинство студенти не може географски да ја лоцира Македонија. Оттаму, станува речи си илузорно од тие студенти да се очекува некое познавање на литературата што се созда-ва(ла) на оваа почва. Имаголошката проекција, пак, што оттука се емитира за нас (за Македонците и пошироко за Јужно-балканците) преку возбудливи и приемливи уметвички дела, на пример, филмовите на Манчевски (и Костурица) и драмите на Дуковски, исто така не придонесуваат кон афирмацијата на на-шиот креативен потенцијал и дострел.”27

Радичков, Чинго и останалите български и македонски майстори на перото развиват универсални теми, символи и пох-вати (в Речника на чуждите думи терминът универсален е об-яснен като общ), но подчинени на регионалния контекст, те се оказват изключително сложни и специфични за възприемане от небалканското и неславянското общество. Стига се до парадокс. Представянето на уникалното и характерното за нас, което в същността си е общочовешко, не възбужда интереса на запад-ния свят, който ни съветва именно така да се афирмираме пред него. Въпросът е какво ни пречи да бъдем популярни и разбра-ни.

В книгата си „Балкани и балканизъм” историкът Мария Тодорова, преподавател в Университета във Флорида, пред-ставя и анализира различните „дискурси” на запада спрямо Балканите. Тук въз основа на голям брой исторически, географ-ски и литературни текстове, на политически коментари и публицистични анализи стига до горчивия извод, че замръзналата представа за Балканите, изградена в общите си параметри около Първата световна война, през следващите десетилетия се пресъздава почти без изменения и действа като

27 Поповски Александар. Постмодернистичкиот синдром на Балканот. Во: Предавања на XXXV меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура. Скопје, 2003, с. 135-136.

55

дискурс… Тя твърди, че това е дълбоко загнездената линеарна вяра в превъзходството на подредената цивилизация над това, което е станало евфемистичен термин, означаващ варварство, архаични предразположния, изостаналост, дребни разправии, несъобразяващо се и непредсказуемо поведение28, т.е. въпреки универсалността си оставаме регионални, неразбрани или недоразбрани.

Резиме

1. Во полето на бугарската и македонската литературна

уметност Радичков и Чинго се едни од најзначајните претстав-ници. Тие се цврсто поврзани со корените, кои го посветиле своето творештво на националната судбина, и ја претставиле на неповторлив начин психологијата на своето племе, израснуваат во истински психолози на своите народи. Проблемот е дали успеваат да ја надминат оваа строго национална рамка и да се приближат до општочовечкото или остануваат во границите на регионалното.

2. За да се реши таа дилема во рефератот се анализира националниот пласт (елементите врзани со националниот код) во делата на двајцата писатели. Како суштина на тој слој се јавува глобалната тема во нивните текстови и симболната шема која го определува македонскиот и бугарскиот национален кос-мос, меѓутоа овде се трага по универзалните димензии на тие поими.

3. На кратко се представува рецепцијата на авторите во културниот простор на Македонија и Бугарија. Јордан Радичков и Живко Чинго не се непознати во двете литератури. Некои од творбите на Радичков се преведени на македонски, а Чинго моментално се преведува на бугарски јазик.

4. Во преодните етапи и заради заплашувањето од инва-зијата на туѓите културни цивилизцији, единствениот можен излез е да се зачекори по трагите на изгубената идентичност. Така се раѓа глобалната тема кај Радичков и Чинго - човечката судбина во процесот на тргање од коренот. Тие се обраќаат кон архетипот, кон искуството на минатото, кон фундаментот,

28 Тодорова Мария. Балкани и балканизъм. София, 1999.

56

за да воскреснат духот на еден свет кој умира, а кој треба да е меч во борбата против унификацијата. Оттука тргнуваат моти-вате за осаменоста, скитништвото, другоста, природата, познати во светската литература, но ставени во контекстот на регио-налното се развиваат како национални карактеристики.

5. По изјаснувањето на глобалната тема следува симбо-лната шема на македонскиот и бугарскиот национален кос-мос. Во неа главен акцент се става на детето, како виша морална вредност. По него доаѓа домот, како сакрален простор и неговиот симбол – синоним огништето персонификација на живата традиција. Со домот се поврзани и симболите – негови антоними патот и коњот, како ликови на движењето, ризикот, обновата, страста. И најпосле се наредува газдата, како чувар на родовата памет.

Во наведените архетипи е пронајдена и претставена фолклорно-националната и универзална семантика, која живее во текстовите на Радичков и Чинго.

57

Kurt GERALD

ESTETSKIOT POTENCIJAL NA ETNI^KI OBELE@ANATA STEREOTIPNOST VO ROMSKATA

LITERATURA VO MAKEDONIJA 1. Voved Od 1944 godina literaturata vo Makedonija se razviva spored na~elata na socijalisti~kiot realizam. Doktrinava ne samo {to gi definira estetskite pravila i tematsko-motivskite ramki (pred sè mislime na revolu-cionernite temi kako NOB, Ilindenskoto vostanie od 1903 god., Gra|anskata vojna vo Grcija), tuku i proizvede nov tip na univerzalen pisatel (\ur~inov: 1995). Me|utoa, poetikata na socijalniot i narodniot realizam so svoeto specifi~no makedonsko lice (regionalnost, oralnost, upotreba na narodni mudrosti, {ematizirani idei i figuri) s# pove}e se doveduva vo pra{awe vo tekot na 50-tite godini (Drugovac: 1990, 263). Namesto na socrealis-ti~kite i revolucinernite ideali, se insistira sè po-glasno na povtorno naglasuvawe na Jakobsonovata lite-rarnost t.e. s# pove}e se stava akcent na poeti~kata funkcija vo literarniot jazik i, so toa se doa|a do osloboduvawe na literaturata od nejzinata uloga kako ideolo{ki pomo{nik. Makedonija vo ovaa smisla u~estvu-va vo op{tojugoslovenskata diskusija koja{to doveduva do naso~uvawe kon modernizmot. Avtorskite stilski postap-ki, motivi i samosfa}awa vidno se oddale~uvaat od ideo-lo{kite propisi. Tie gi otkrivaat urbanite i egzisten-cijalisti~kite pristapi koi{to go potkopuvaat ofici-jalniot socijalisti~ki realizam. Literarnata original-nost i individualnost se zasiluva, a paralelno so toa se gubat granicite me|u literaturnite ànrovi.

58

Razvojot na makedonskata literatura po 1944 god., za razlika od onoj vo XIX vek i me|u dvete svetski vojni koj e standardiziran, se prosleduva generaciski (Drugo-vac: 1986, 1990; Stalev: 2003, G. Todorovski: 1990). Vsu{-nost istori~arite na literaturata se soglasuvaat deka Ko~o Racin so negovite Beli mugri go otpo~nuva litera-turniot razvoj, a kako negovi neposredni sledbenici se javuvaat Slavko Janevski, Aco [opov i Blaè Koneski. Vo sredinata na 50-tite godini vtorata generacija avtori (predvodena od Gane Todorovski) po~nuva da gi vospriema evropskite literaturi. Vo 60-tite se javuva tretata gene-racija, koja se naso~uva kon avangardizmot i modernizmot (Dimitar Solev, Vlada Uro{evi}, Petre M. Andreevski, @ivko îngo). êtvrtata generacija se postmodernisti i eklekticisti, od koja se ra|a edna generacija na „novi struewa“. Vakvata generaciska podelba, kako i ukaùva-weto, pritoa, na nekoi op{ti ideolo{ko-estetski atri-buti, pokaùva deka granicite se propustlivi. Toa zna~i deka mnogu avtori im pripa|aat na pove}e generacii. 2. Romskata literatura vo Makedonija Romskite pisatelki i pisateli ne samo {to $ pripa|aat na „literaturata na Makedonija“ (bez razlika kako e taa definirana), tuku sekoga{ , i pokraj toa {to se pove}e ili pomalku prifateni, se pretstaviteli na „ma-kedonskata literatura“29 Od edna strana, za romskata literatura, na~elno, vaàt sli~ni proceni i odredbi kako i za literaturata pi{uvana na makedonski jazik. Od druga strana, postojat golemi razliki:

29 Sè u{te duri i najva`nite romskite avtori ne se del od istoriite na makedonskata literatura (Drugovac: 1986, 1990; G. Todorovski: 1990). Nivnoto izostanuvawe sepak iznenaduva, za{to tie se naj~esto avtori koi pi{uvaat samo na makedonski jazik. Vo nekoi antologii na makedonskata literatura ne se zastapeni avtori koi pi{uvaat na albanski ili turski jazik, duri i koga ovie se ~lenovi na Dru{tvoto na pisateli na Makedonija i koga sebesi se smetaat za „makedonski pisateli“ (vidi i Salihu: 1997). Vo toj kontekst, ne e objasnivo zo{to romskite avtori koi pi{uvaat na makedonski jazik ne se zastapeni vo tie antologii.

59

• Ednostranost: Romskite avtori vo Makedonija denes pi{uvaat ili samo na makedonski ili i na makedonski i na romski jazik. Me|utoa, recepcijata na romskata literarna produkcija pi{uvana na makedonski jazik ostanuva ednostrana (unidirectional multilingualism, Fridman: 2001, 148). Toa zna~i: romska-ta literatura pi{uvana na makedonski jazik se zabeleùva, vsu{nost, sporadi~no, a romskata lite-ratura pi{uvana na romskiot jazik voop{to ne predizvikuva nekakva reakcija od strana na mnozinskata ~itatelska publika.

• Vremenska pomestenost: Nekoi romski avtori neposredno gi vospriemaat struewata i go pozna-vaat razvoj na makedonskata literatura, no ne se vo sostojba tie iskustva da gi prenesuvaat i da gi adaptiraat na specifi~nata sostojba na romskata zaednica (duri po 1965 godina, vo Makedonija se razviva, i toa vo mnogu stesneti uslovi, eden vid romska etnonacionalna sovest).

Koga se sporeduva so makedonskata literatura,

romskata literatura vo Makedonija na po~etokot na XXI vek se nao|a vo bitno poinakva polo`ba. Dodeka litera-turata na makedonskiot narod (slovenskata titularna nacija) „e vlezena vo edna faza na zabrzan kreativen raz-voj i svesno priklu~uvawe kon sovremenite evropski stru-ewa“ (\ur~inov: 2000, 177), romskata literatura se bori so te{ki tovari. Vo sferata na temite, jazikot i formata, taa sè u{te se naso~uva kon modeli koi{to so raspadot na socijalisti~kiot realizam is~eznaa od tekstovite na ma-kedonskite avtori. Preìvuvaweto na ovie estetski ostatoci od socrealizmot e „vinovno“ za dene{nata pojava na romska-ta literatura koja vo mnogu aspekti deluva kako da se „zamrznala“ vo 50-tite godini. Zadocnuvaweto t.e. vremen-skata pomestenost se manifestira i na nivoto na ànrot. Najgolemiot del od romskite avtori pi{uva poezija, dodeka prozni tekstovi re~isi i da nema. Imeno, mo{ne interesno e deka poezijata preovladuva vo make-donskata povoena literatura so dominantna tema na Narodnoosloboditelnata borba - NOB (Lant: 1953, passim).

60

Romskata borba za socijalna emancipacija strukturalno moè da se sporedi so edna vakva narodnoosloboditelna borba. Taa sè u{te trae i den-denes vidlivo ostava svoj pe~at vo literaturnoto kreirawe. Elementite na „zamrz-natata“ socrealisti~ka estetika vo romskite tekstovi najdobro se ogleduvaat vo specifi~niot, pove}esloen arsenal na stereotipnosta, nezavisno dali tekstovite se napi{ani na makedonski ili na romski jazik. Literaturnata kritika obi~no gi interpretira etni~ki obeleànite stereotipi kako estetski „nedos-tig“ koj{to eden dobar avtor znae da go izbegne. Me|utoa, vo literaturnite tekstovi pra{aweto ne se vrzuva so toa dali i kolku se „opravdani“ nekoi stereotipi, tuku so toa kako se upotrebuvaat tie. Toa zna~i deka me interesira nivnata pojava i funkcija vo tekstot, a na edno vtoro nivo i nivniot estetski potencijal. Imer O’Saliven gi sfa}a stereotipite kako eden vid „literaturna stenografija“. I tie, veli angliskiot imagolog, ja imaat zada~ata da ja predizvikaat, ili da ja otpo~nat „pretprogramiranata aktualizacija“ vo ~itate-lot (1989, 57). Literaturnata stereotipnost vo tekstovite na romskite avtori se javuva na~elno vo slednive tri tipovi: 1. Morfosintaksi~ko-retori~kiot stereotip: Pred sè, se raboti za stilski figuri (kako na primer anafora) koi se, pak, najvpe~atliviot vid vlijanie na usnata tradicija. Tuka posebno mislam na retori~kite re{enija koi gi davaat taà~kite i dodolskite pesni. Ovoj tip doa|a do poseben izraz koga romskite avtori kalkiraat delovi od nivnata makedonska retorika, bidej}i romskite tekstovi prete`no se preveduvaat, a ne prepejuvaat. 2. Toposite (images): Vo niv se vklu~eni pojavi na natsin-taksi~ka, diskurzivna stereotipnost koja gi prosleduva predrasudite, op{tite mesta, kli{eata za nekoi socija-lni grupi, kako na primer: „Ciganite se ne~isti!“ ili „Evreite se al~ni!“ ili „Balkanot e bure barut!“ itn. Ovoj vid imagolo{ka stereotipnost obi~no ne se pojavuva kako cela re~enica, tuku kako elipsa, kako {to e kolok-vijalnata skratenica „Cigo“.30 30 Polskiot semanti~ar Adam [af gi smeta vakvite primeri za „stereotipi koi{to parazitski se nakalemuvaat na zborot“ (1980, 109).

61

3. Klu~ni zborovi (key words): Za nivnoto otkrivawe ne postoi objektiven metod. Imeno, kako {to veli Ana Vie`bicka, tie se izvlekuvaat od tekstovite, bidej}i se smetaat za „etno-senzitivni“ ili „kulturno tipi~ni“ ili se prifa}aat kako takvi od strana na rodeni govoriteli (1997, 20). Vo moeto izlagawe jas se koncentriram na slednive grupi klu~ni zborovi:

• Ozna~uva~i na etnosot/grupata: toa se make-donski ili romski endonimi i eksonimi („Cigan“, „Rom“ i dr.).

• Amblemi: vo ovoj slu~aj se raboti za spontani navleguvawa na romskite zborovi vo makedonskite tekstovi (na primer romskiot zbor Barothan so zna-~ewe na „golem plo{tad, golema zemja“, koj e naslov i na makedonskata pesna!).

4. Intertekstualnost: Se raboti za etnokulturnata zadoenost (impregniranost) na mnogu tekstovi od romsko poteklo preku nekolku tipovi na @enetovata interteks-tualnost (transtextualité, 1982). Pred s#, toa se tipovi arhitekstualnost i hipertekstualnost (architextualité, hypertextualité). Pod niv @enet razbira taksonomi~na pri-padnost na ànrovi i vidovi tekst. Romskata poezija na nekolku nivoa pokaùva sistemski referencii kon folklorot. 3. Tekstovi, metod i cel Svoite teorisko-metodiski razmisluvawa bi sakal da gi obrazloàm vrz primer na dve zbirki poezija. Se raboti za Mahaatma – Mahaatma na Qatif Mefaileskoro De-mir. Taa izleze vo 1996 godina vo Skopje. Vtorata zbirka e Otvori gi vratite – Phrav o vudara na Sabri Demirov, koja, pak, izleze vo 1998 godina vo negoviot roden grad, Del~evo. Demirovata Mahaatma ne pretstavuva nekakva eksperimentalna poezija, tuku taa e manifestacija na tradicionalnoto lirsko „Jas“. Toj, preku eden vid koncepten album (razvien vo 35 pesni) gi izrazuva svoite jad i gor~ina nad romskata sudbina. Ovoj gest vsu{nost nikoga{ ne se ironizira, tuku, naprotiv, ponekoga{

62

dobiva agresivno-cini~en prizvuk. Vo istite tradicio-nalni formalni ramki ostanuva i Demirovata zbirka kratki prikazni Otvori gi vratite – Phrav o vudara. Taa e, pak, poelegi~na i potivka vo preciziraweto na romski-te motivi. Raznite tipovi, funkcii i zna~ewa na stereo-tipnosta bi sakal da gi demonstriram vrz osnova na kon-trastivni analizi na nekolku pesni na dvajcata avtora. 4. Kontrastivna analiza na poezija na Sabri Demirov i na Qatif Mefaileskoro Demir 4.1. Sabri Demirov: Otvori gi vratite – Phrav o vudara (1996)

SMRTTA NA CIGANOT E ROMESKORO MERIBE

Legnal vo bela postela Pašlilo ki parni pašlia Mu doa|a da vika avela leske te čhingarel, Glasot mu se izgubuva avazi pohari našalela Saka da skokne mangela te hutel

5 Silata go napu{ta O lakati le mukhela. Gi gleda okolu sebe Dikhela trujal peste Najbliskite, e majpašutnen, So matni nataèni o~i. Bisjajale dukhavne jakhencar. Kolku li pominale Kobor li nakhle bisavde rakja? nespieni no}i?

10 Pro{ka od milo i nemilo Afi taro lačho thaj bilačho Tiho Ciganot bara pohari o Rom rodela, Vo sobata ki bešarni Najmiloto, e majlačhe sinot e čhave

15 go saka! kamela! Nadvor vo dvorot Avrial ki avlin

Verniot prijatel vie o pakjavutno amal bašela, Jorgovanot navednal o jorgovani teljome do`dot go mie o biršim thovela, A sekoj pod pokriv se krie. a sakova telo učar pes garavela.

20 Srceto od vrem Avilo taro vakti na vreme ~uka ko vakti khuvela Stara majka phuri daj naja prsti kr{i, kuka... phagela, kukinela... Ciganot ve}e O rom akhe Ni{to ne slu{a khančik na šunela

Ku}ata se zatrese O kher pes tinangja 25 Decata se pla{at o čhave darana

@enite taàt o džuvlja rovena Site po red Sarine ko niče

63

Ciganot go pla~at e Romeske asva čhorena. Vo ciganskiot dvor an i romani avlin

Se izgubi veseliot takt, našalgjovela o zevkome takti 30 Go obvi mrak pakjargja le tunjariko

Go zameni posmrten mar{! Isthanargja le meribaskoro marši! (3-5) (4-6)

Etni~kiot topos Opozicijata pome|u makedonskoto „cigan“ i rom-skoto Rom ima izvonredna va`nost ne samo vo ovaa pesna, tuku i vo ramkite na celata zbirka. Pritoa tuka vleguvaat i site izvedenici od makedonskiot zbor „cigan“. Demirov bi moèl da go zameni ovoj tradicionalno negativno konotiran zbor so neutralniot slovenski „Rom“ odnosno so „romski“. No, toa ne go pravi! Zo{to? Pri~inite za vakvoto negovo postapuvawe bi gi protolkuval na ovoj na~in: Poimot „cigan“ vo romskata zaednica vo Makedonija ne se doìvuva so takva pejorativna kvalifikacija (kako na primer vo Srbija koga }e se re~e „Ciganin“ ili vo ê{ka cikán). Dokolku, pak, „cigan“ sepak se doìvee pejo-rativno, toga{ se raboti za sovesen refleks na etno-mimikrija koja, nasprema mojata vovedna terminologija, se nao|a to~no pome|u poimite topos i klu~en zbor. Neromskiot i lingvisti~ki vkalupeniot topos za Ciga-nite se primenuva namerno ironi~no. Tokmu zaradi toa vo romskiot prepev nastanuva ne{to {to bi go imenuval kako „semanti~na praznotija“. Eve zo{to: makedonskata ironija nu`no mora da ostane bez svojata zna~enska soodvetnost, bidej}i pejorativniot tovar, kako etni~ki obeleàna semantika, moè da se proizvede edinstveno vo jazikot na drugiot. Tokmu zaradi toa, romskata verzija se ~ita, i toa sekoga{ koga }e se pojavi zborot „cigan“ neutralno i ja nema ovaa dopolnitelna zna~enska dimenzija. Me|utoa, mnogu pova`no e deka Demirov so simu-liranovo uveruvawe (deka Romite se „vakvi“) sovesno vle-guva vo riskantna igra. Imeno, toj, kako i nekoi drugi romski avtori, pretpostavuva ~uvstvitelen ~itatel koj-{to vladee so site pravila na ovaa ironi~na igra. So drugi zborovi: avtori kako Demirov poa|aat od misleweto deka nivnite tekstovi na~elno zavr{uvaat vo racete na

64

odgovorni ~itateli t.e. vo racete na onie koi gi nemaat takvite predrasudi za Romite i koi vo simuliranata ironija vsu{nost ja prepoznavaat sopstvenata (hetero) imagologija. Imeno, ako ne go pravat ova, tie gi ~itaat makedonskite tekstovi na ist na~in kako {to Romite gi ~itaat romskite tekstovi: so etni~ki etiketi koi se, za nivniot poim „neutralni“. Toga{ poimot „cigan“ se ~uv-stvuva kako logi~na, nemarkirana varijanta zbor, a pejora-tivniot naboj {to avtor sovesno go aktivira, nu`no mora da oslabne vo obi~niot dobrovolen paternalizam. Kalkirawe Avela leske (2) e neposreden kalk na makedonskiot (ju`no-slovenskiot) frazem „mu doa|a“ i pretstavuva morfosin-taksi~ki stereotip. Me|utoa, toj sepak sluì i za ograni-~uvawe, bidej}i ne otstapuva od romskata sintaksa. Krat-kata zamenska forma doa|a po finitniot glagol, {to ne e slu~aj vo makedonskiot jazik (Fridman: 2001, 156; Borecki: 1996, 13). Me|utoa, postoi i kontraprimer: Koristeweto na nepromenliviot tranzitiven marker pes (19, 24) ukaùva deka moè da se dovede vo pra{awe duri i tretmanot na zamenkite koi{to se smetaat za rezistentni vo odnos na jazi~niot kontakt. Demirov ne samo {to pozajmuva leksi-kalno zna~ewe, tuku toj se koristi i so makedonska sintak-sa: refleksivna zamenka bi trebalo da dojde vo finalna pozicija, po finitniot glagol. Interogativnata partikula li e makedonizam (slavi-zam). Za razlika od subordinatorot te koj vo romskiot jazik e sosema prifaten balkanizam (2, 4 itn.). Romskiot prevod na celiot stih (18) e nemotiviran sintaksi~ki kalk na makedonskiot original koj e, bez ogled na reduplikacijata na objektot, nejasen. Pri~inata se dvete imenki od ma{ki rod, na koi kratkata zamenska forma go ritmi~ki moè da se odnesuva. Osven toa, glagol-skiot oblik „navednal“ na prv pogled izgleda kako l-forma. Vsu{nost se raboti za dijalektizam od pirinsko-male{evska grupa.

65

Sakova (19) e jasno kalkirano od makedonskoto „sekoj“.31 Drugi verni kalki se ju`noslovenskata sintagma od vreme na vreme koja se preveduva so pomo{ na turcizmot taro vakti ko vakti. Isto tolku verno se kalkiraat sintagmi kako „milo i nemilo“ (lačho thaj bilačho, 10) i drugi. 4.2. Qatif Mefaileskoro Demir: Mahaatma – Mahaatma (1996)

CRNILA KALIPA

Crna e utrobata Kalo si o andrunipe Od koja za~ekoriv kolestar me phirgjum, Crna e slikata Kalo si o tasviri [to za prv pat so avgo drom ja vidov, me dikhljum,

5 crna e zemjata kali si o phuv po koja gazam kolate piro čhivgjum, crni se stopalata kale si o tabanja od dolgoto talkawe taro lungo phiribe, crna e potta kalo si o teri 10 {to go mie moeto telo so mo badani thovela, crna e prikaznata kali si i paramisi za mojot narod baš o mlo džijani, crn e svetov kalo si o sumnal i negovata maska thaj leskoro javer muj, 15 crni se denovite kale si o dive {to ne gi pi{uvam, so len na hramonava, crni se mislite kale si o umde od miewe crno, taro thovibe kalo, crna e no}ta kali si i rat 20 kraj taraba crna uzal i taraba kali {to ostavi telo crno so badani kalo mukhlja

da go kolvaat te han le ~akvite crni! (34) o kaove kale! (35)

31 Sepak, treba da se kaè slednoto: Zamenkite vo arliskiot govor se vsu{nost site ili makedonizmi ili kalki (Borecki: 1996, 14). Tokmu поradi toa, Demirovoto upotrebuvawe na khančik e mo{ne zna~ajno. Vo eden kontekst kade retko koj bi go zabeleìl makedonskiot zbor „ni{to“ kako neobi~en ili markiran. Pra{aweto e zo{to Demirov go upotrebuva tokmu romskoto khančik? Dali se raboti za insistirawe na sopstveniot korenski vokabular ili za arbitraren izbor me|u isto prifaten romski ili makedonski zbor, ne moè so sigurnost da se kaè.

66

Kontrastivna retorika Avtorot gi prezentira makedonskata i romskata varijanti na pesnava bez strofi. Me|utoa, i vo ovaa pesna ima nekolku figuri koi predizvikuvaat naglasen morfosintaksi~ki paralelizam koj se odrazuva pred sè vo karakteristi~nite parovi stihovi. Vsu{nost, tie kako da gi diktiraat granicite me|u strofite. S# do 20 stih, sekoj vtor se voveduva so predikativnata pridavka „crn“/kalo ~ija polisemija se iskoristuva vo najgolema mera. Drèj}i se strogo do pravilata ovie po~etoci ne se ~isti anafori. Me|utoa, me|u dvata teksta (makedonskiot i romskiot) postoi morfosintaksi~ki paralelizam i so nego povrzana ritmizacija. Taka {to po~etocite se doìvuvat duri i kako morfolo{ko identi~ni frazi. Me|utoa, od 17 do 22 stih, strogiot paralelizam se probiva i zasiluva. Dis-ti{jata ne samo {to se voveduvat so derivacii na „crn“/kalo, tuku i zavr{uvaat so istite (epifora). Ovaa epanalepsa dopolnitelno se semantizira blagodarenie na upotrebata na asonanci „crni se mislite... kraj taraba crna... {to ostavi telo crno.“ Vistina, toa vaì samo za makedonskiot tekst. Tuka zvu~nosta jasno stoi vo centarot na vnimanieto, dodeka vo romskata varijanta taa e pove}e preveduva~ki priproiz-vod. Zaradi toa taa se ograni~uva na nekolku retki aliteracii (11, 21, 22). Arhitekstualnost Primerov e ilustrativen za Demirovoto me{awe na lirskite i epskite elementi. Kako vo narodnata balada sièto na romskata sudbina monumentalno se gradi i se doveduva vo kontrast so intimnoto doìvuvawe na lirskoto „Jas“. Na ovoj na~in li~nata tragedija se odigruva pred pozadinata na celiot narod (Sazdov: 1991, 27).32 Strukturata na narodnata balada se dopolnuva so elementi od taà~kite. Vsu{nost, strogiot paralelizam, pa duri i formalnata monotonija, se nao|a vo naglasena

32 Laments are characterized by their extreme emotional tension: grief is given full vent in the repetition of endless passages, which often lack stanzaic structure and almost never rhyme, and there is frequent use of exclamations and questions. An expression of important moments in a family’s life, these songs show evidence of folk beliefs and sometimes social and historical reality (Sazdov: 1991, 193).

67

sprotivnost kon improviziraniot i ~uvstvitelniot karakter na taà~kata. Vo isto vreme taa e otvorena za mnogu registri od razni sodràjni i formalni obele`ja. Zgolemenoto koristewe na klu~niot zbor „crn“/kalo, pak, doa|a kako ostvaruvawe na po~etno dadenoto, progra-matsko vetuvawe. Naslovnata matrica „Crnila“/Kalipa e polisemi~na, apstraktna mnoìna koja tokmu kako takva ja varira temata.33 Krajniot rezultat e opredmetuvawe na seop{toto „crnilo“ na romskata stvarnost. Vo makedonskiot i vo romskiot tekst zborot „crn“/kalo e gravitacionen centar na semanti~kata niza: taga, beznade`nost, kal. Gramati~-koto upotrebuvawe na ovoj zbor ne igra uloga. Kono-tativniot spektar e sekoga{, bez isklu~ok, negativen. Vo celata pesna pa|a v o~i konkretnata slikovnost, a istovremeno se izbegnuva metafori~kiot govor. So isklu~ok na crnata prikazna (11) site evocirani motivi se del od samata priroda ili od ~ove~koto telo koi{to moàt da pocrnat, da se zamra~at ili da stanat kallivi. Posebno sintagmite „crna e slikata“ (3) i „telo crno“ (21) se resemantizirani vo romskiot kontekst, imaj-}i predvid eden romski endonim. Romskata grupa, koja se naselila na Iberskiot Poluostrov (vo [panija i vo Portugalija) se vika Kalé t.e. „Crni“. Pridavkata „crn“ vo makedonskiot jazik zna~i i li~nost so temna koà. Ova svrstuvawe nasprema fenotipot, se razbira deka proiz-veduva i negativni sliki i mislewa koi{to ~esto pati gi imaat lu|eto so svetla za onie so temna koà. Zna~i, i vo ovoj kontekst heterokli{eata go manifestiraat diskur-sot za sopstvenata grupa, no i za vnatre{nite hierarhii vo ovaa grupa. Demir sovesno go koristi dopolnitelniot semanti~ki naboj na ovaa heteroimagologija.

33 Tokmu ova za Lord ja pretstavuva su{tinata na narodnata poezija: The „theme“ in oral-traditional epic, a repeated passage, is as characteristic of oral-traditional composition as is the formula and for the same reason, its usefulness (...) It is distinctive because its content is expressed in more or less the same words every time the singer or storyteller uses it. It is a repeated passage rather than a repeated subject (1991, 27).

68

BAROTHAN BAROTHAN [to mi ostana od So angjum taro Barothan? Barothan? Gnevot isturen Holi čhordi upral

vrz èlezoto o sastrn, Odot po kalta džajbe ki čik i trweto, thaj kare,

5 pleteweto na ìvotot dživdipaskoro katlibe odzemen od mladite pra~ki, lelo taro terne rovlika, lagata deka sum od krv, o hohavibe kaj sijum taro ratt, topliot ogan na tigrite, i tati jag e tigarengiri, dlankata podadena i palma dendi

za grst ìto, hari giveske, 10 igrata za zaborav, bisteribaskoro khelibe, lo{ite o~i na kobrata, o bilačhe jakha e kobrakere, pesnata na majka mi i gili me dajakiri za lulkata kraj rekata, baš i kuna uzal i lej, ve~nata èd po vistinata, savaktengiri truš pal o čačipe, 15 kricite na razdelbata o čhingara ulavibaskere i ... thaj ... ve~noto talkawe savaktengoro phiribe i ... thaj ve~noto veruvawe savaktengoro pakjavibe 20 deka sum od kaj sijum od Barothan! (12) Barothan! (13) Kontrastivna retorika So sinegdohata Barothan „golem plo{tad, golema zemja“ mnogu Romi ja narekuvaat svojata indiska pratatkovina. Naslovot Barothan ne e paratekstualno ukaùvawe34, tuku vaèn primer za vklu~uvaweto na odre-deni elementi vo vrska so mobilizaciskata ideologijata ili so procesot na romskiot Nation building. Vsu{nost, ne se raboti za neposreden import od dene{niot hindi-jazik, tuku za zbor od romskiot bazi~en re~nik. No, i vo makedonskata pesna poimov Barothan e naslov, i takov pretstavuva reprezentativen primer za

34 Za toa svedo~i i kolekcijata na romski narodni pesni od Petrovski (2001). Vo site 170 pesni nema nitu edna koja barem na~elno bi ja evocirala indiskata pratatkovina. Izrazot Barothan vo niv voop{to ne se pojavuva.

69

amblem. Vo ovoj slu~aj toj e spontan import od romskiot jazik, koj ne se doìvuva kako tu| zbor (so edna naglaska deka postojat realni {ansi da ostane i vo makedonskata leksika), tuku se prifa}a kako zbor koj dejstvuva zaradi svoeto nesfatlivo zna~ewe so poseben semioti~ki potencijal. So ovoj romizam vo makedonskiot tekst, Demir barem retori~ki ja istaknuva vrskata, duri ukaùva i na kontinuitet, me|u pratatkovinata i romskata zaednica vo dene{na Makedonija. I vo makedonskata verzija preki-natata vrska se premostuva zaradi konstruiraweto na homogena nacionalna istorija. Tokmu vo sosedstvoto na identi~nive naslovi jasno se razotkriva programasko-ideolo{ko naso~uvawe na pesnata. Stihovite (1-2) i (19-21) prostorno se oddale~eni od ostanatiot del na tekstot, a i motivski se isprepleteni. Preku uvodnoto retori~ko pra{awe, koe funkcionira kako kod, se vramuva sredniot del na pesnata. Toj e izgraden od apozicii. Paralelizmot me|u ovie re~enici e u{te ponaglasen preku polnoto otsustvo na predikati koi bi ja organizirale sintaksata. Vo 17 stiha nema nitu edna finitna glagolska forma, tuku samo pridavki-participi. Na pra{aweto {to ostanuva od Barothan se dava dolg deziluzioniran bilans (3-18), za vo poslednite tri stiha da dobieme ne sosem rezigniran odgovor: deka na poetot mu ostanuva veruvaweto koe sè u{te ìvee. Lirskoto „Jas“ sovesno go drì otvoren svojot odgovor. Pesnata go varira kolektivnoto pametewe na romskiot narod i zaedni~koto poznavawe na sopstvenata sudbina, pred s# na tradicionalnite zanaeti, osobeno obrabotuvaweto metal, potoa gataweto, no i na ~ekoreweto po ve~niot kal zaradi migraciite, na op{testveniot ìvot vo zaednicata. Ovie motivski sodrìni Demir gi konfrontira so emocionalniot obzor: bes, izoliranost, èlba za vistina itn. Vo sporedba so drugi primeri tuka moè da se zabeleì pomalku izrazena matri~nost. Demir vo Barothan ne upotrebuva anafori koi, inaku, se mo{ne ~esto zastapeni. Makedonskata i romskata verzija se odlikuvaat so gramati~ki paralelizmi. Stihovite se organizirani, za razlika od pove}eto drugite tekstovi,

70

naglaseno paratakti~ki. So isklu~ok na anafori~nata mini-cezura thaj ... thaj.../ „i... i...“ (16, 18), Demir voop{to ne upotrebuva svrznici i ne gi podreduva periodite od 3 do 19 stih. Edinstveniot isklu~ok e „lagata deka sum od krv“ (7). Intertekstualnost I pesnata Barothan/Barothan ne moè ànrovski da se prikloni kon eden edinstven model od narodnata poezija. Pri~inite za toa se nao|aat vo prividno spontaniot, elegi~en gest koj se provlekuva niz celata pesna. Od druga strana, imame mitolo{ko nastojuvawe, zaradi izgraduvaweto na nekoj etni~ki identitet, so {to indiskata pratatkovina se povrzuva so romskata istorija. Ovaa taà~ka e premnogu retorizirana: emocionalnata napnatost, vozdràniot lirizam i elegi~nosta $ go otstapuvaat mestoto na poetika vo ~ija pozadina se prepoznava epskata narodna balada. Ovie epski elementi, pak, se prezentirani preku hermeti~na slikovnost. Vo ovaa smisla tie se vo o~igledna sprotivnost so narodnata balada koja teì kon ednostavnost. Barothan/Barothan povrzuva elementi na razni modeli od narodna poezija. Sepak, pesnava ne moè ubedlivo da se identifikuva kako hipertekst koj bi bil rezultat na vidliva literarna transformacija. Sigurno ne e slu~ajno toa {to Demir so gramati~ki paralelizmi strogo ja strukturira vnatre{nosta na makedonskiot i romskiot tekst. No, vo isto vreme avtorot tuka ~uvstvitelno otstapuva od predlo{kite na narodnata poezija. Ova oddale~uvawe se odrazuva pred s# vo namaluvaweto na repetitivni strukturi. 5. Zaklu~ni zabele{ki Na kraj moram da dodadam nekolku tolkuvawa za mo`nite pri~ini za stereotipnosta vo romskata lite-ratura. Vo imeto na sopstvenoto pretstavuvawe, romskite avtori svesno-nesvesno gi eksploatiraat obrazloènite registri. Romskata avtoimagologija e, vsu{nost, ~esto refleks na neromskata heteroimagologija, zaradi faktot

71

deka mnozinstvoto ~itateli e s# u{te makedonsko. Pra{awevo, imeno, kako i pod kakvi uslovi literatur-niot tekst moè da se prodava, e od golemo zna~ewe tokmu zaradi seop{toto osiroma{uvawe, koe e u{te ponagla-seno vo romskata zaednica. Op{tiot vpe~atok e deka, so retki isklu~oci, zasega individualniot avtorski glas na romskata litera-tura kako sè u{te da go nema. Vo romskite tekstovi sè u{te preovladuva ubeduvaweto deka stabilnata komunika-cija so ~itatelot moè da se ostvari najdobro vrz osnova na poznatite pretstavi i stereotipnite formuli za Romite. Vedna{ treba da kaàm deka glavniot isklu~ok od ova pravilo, istovremeno e i najva`niot romski avtor vo Makedonija. Se raboti za Jusuf Sulejman (*1950), avtor na dosega devet knigi poezija, koj ja smeta imagolo{kata stereotipnost za ki~ koj{to romskite avtori go upotrebuvaat za da im se dodvoruvat na izdava~ite. No, za razlika od nego, grupa avtori na ~elo so Qatif Demir (*1961) smeta deka stereotipive treba da postojat vo romskite tekstovi s# dodeka se upotrebuvaat vo sekojdnevniot govor kako eden vid socijalen znak. No, nezavisno od toa deka postojat sprotivstaveni mislewa po odnos na ovaa tematika jasno mora da se kaè: Ograni~eniot registar na umetni~kite i estet-skite sredstva ne e slu~aen ili nesakan efekt, tuku edna od malkute vozmo`ni strategii od marginaliziranata polo`ba. Literaturava, se ~ini, s# u{te e pove}e sredstvo vo borbata za nacionalna i socijalna afirmacija, otkol-ku {to se smeta za avtorska i individualna potreba. Me|utoa, stereotipnosta na romskata literatura t.e. stilskite i estetskite „nedostatoci“ ne se nikako znak za nekakva civilizaciska inferiornost, tuku eden istoris-ki me|ustepen. Duri i najkanonskite kulturi, jazici i literaturi vo svetov ne nastanale preku no}. Bibliografija Primarni tekstovi: Demir, Qatif Mefaileskoro. 1996. Mahaatma – Mahaatma. Skopje:

Studentski zbor. Demirov, Sabri. 1998. Otvori gi vratite – Phrav o vudara. Del~evo:

Ilinden.

72

Pomo{na literatura: Amosi & Her{berg 1997 = Amossy, Ruth & Herschberg Pierrot, Anne. 1997.

Stéréotypes et clichés. Langue, discours, société. Paris : Nathan. Borecki 1996 = Boretzky, Norbert. 1996. „Arli – Materialien zu einem

südbalkanischen Romani-Dialekt“. Grazer Linguistische Studien 46, 1 – 30.

Vie`bicka 1997 = Wierzbicka, Anna. 1997. Unterstanding Cultures through their Key Words. New York/Oxford: Oxford University Press.

Drugovac, Miodrag. 1990. Istorijata na makedonskata knièvnost XX vek. Skopje: Misla.

Drugovac, Miodrag. 1986. Povoeni makedonski pisateli (2 t.). Skopje: Na{a kniga.

@enet 1982 = Genette, Gérard. 1982. Palimpsestes. La Littérature au second degré. Paris : Seuil.

Fridman 2001 = Friedman, Victor A. 2001. „Romani multilingualism in its Balkan context“. Sprachtypologie und Universalienforschung 54.2, 148 – 161.

\ur~inov, Milan. 1995. Makedonskata literatura i kultura vo kontekstot na poetikata na socijalniot realizam. Skopje: Kultura.

Lant 1953 = Lunt, Horace. 1953. „A survey of Macedonian Literature“. Harvard Slavic Studies 1, 363 – 396.

Lord 1991 = Lord, Albert B. 1991. Epic Singers and Oral Tradition. Ithaca/London: Cornell University Press.

O’Saliven 1989 = O’Sullivan, Emer. 1989. Das ästhetische Potential nationaler Stereotypen. Tübingen: Stauffenburg.

Petrovski, Trajko. 2001. Romski narodni pesni – Romane gilja. Skopje: Romano Ilo.

Salihu 1997 = Salihu, Salajdin. 1997. "Koliko se poznaju stvaraoci". www.aimpress.org 21. 12. Skopje: AIM Junior.

Sazdov 1991 = Sazdov, Tome. 1991. "Macedonian Folk Poetry, Principally Lyric". Oral Tradition 6.2-3, 186 – 199.

Sazdov, Tome. 2002. „Romskite narodni pesni od aspekt na poetikata i metrikata“, vo: Petrovski, Trajko (ed.). 2002. Duhovnata i materijalnata kultura na Romite (= Zbornik od I. Me|unaroden nau~en simpozium vo Skopje (7.-8. maj, 1998). Skopje: Romano Ilo, 9– 14.

Stalev, Georgi. 2003. Istorija na makedonskata knièvnost (2. del). Prvata polovina na 20. vek. Skopje: Institut za makedonska literatura.

[af 1980 = Schaff, Adam. 1980. Stereotypen und das menschliche Handeln. Wien/München/Zürich: Europaverlag.

73

Vesna MOJSOVA-ÊPI[EVSKA

DIJALO[KI KODIRANITE TEKSTOVI NA MAXUNKOV I DAMJANOV

Ovoj moj tekst se obiduva da govori za odnosot, za neprekinatata komunikacija i za samite prelevawa me|u tekstovite. Ako im se dobliùvame na onie koi se privrzanici ili barem vqubenici na postmodernite teorii, toga{ bezrezervno treba da gi prifatime od edna strana nivnata nedoverba vo metanaraciite, a od druga, nivnoto pra{awe za dijalogot protolkuvano kako pra{awe za razbiraweto na govorot na Drugiot. Zatoa i raskaùvaweto ne moè pove}e da se tretira kako individualna dejnost. Nieden raskaùva~ ne e nitu prv, veli Angelina Banovi}-Markovska vo svojata kniga Hipertekstualni dijalozi (Skopje: Magor, 2004), a nitu posleden, a so toa nitu avtonomen35. Nasproti strukturata na monolo{kite kodirani diskursi, otvorenata forma na narativen diskurs (kako {to se: raskazot Son i jave i minijaturite-raskazi Zaborav i Patuvawe site od Mitko Maxunkov i raskazot Preobrazbi od Sava Damjanov) gi neguva odnosite me|u avtorot i tekstot, me|u tekstot i recipientot, no pred i nad s# intertekstualnite, pa i intermedijalnite odnosi koi dopu{taat premin od eden vo drug sistem. So edna napomena deka i vo dvata slu~aja ne se raboti za tekstovi koi ja zagovaraat apsolutiziranata „smrt na avtorot“. Naprotiv vo niv go imame seprisutniot 35 Imeno sekoj avtor najprvin e slu{atel (ili ~itatel), duri potoa raskaùva~. I bidej}i literaturata e kreirana od zborovite na na{ite tatkovci, veli Liotar, raskaùvaweto sè pove}e prerasnuva vo kreirawe na narativno mnogubo{tvo, vo sozdavawe paganski tekstovi. Zatoa site nie (i raskaùva~i i ~itateli) stanuvame zbir od milioni bezna~ajni i seriozni prikazni, se naseluvame so glasovite na Drugite, so nivnite jazici i pisma. Pritoa od Nekoga{ni Edinstveni se preobrazuvame vo Dijalogizirani.

74

avtor koj posreduva me|u stvarnosta na tekstot i stvarnosta na samoto negovo ~itawe. Zatoa i ~itatelot, napolno zbunet od konstantnoto potencijalno prisustvo na avtorot, e istovremeno i napolno onevozmoèn da go razgrani~uva vistinitoto od la`noto. Ili ednostavno re~eno toj e, kako {to veli Tatjana Rosi}, vpletkan vo mreàta na kontekstualnite i tekstualnite mistifikacii36 na samiot tekst. I vo toj kontekst vo centarot na interesot }e bide samiot zbor ili pokonkretno negoviot vnatre{en ìvot, iako Maxunkov veli deka negovite misli se naj~esto sliki bez zborovi (od Son i jave)37, so {to kako ~itateli saka da ne stavi vo nekakva zamka. Za{to narednata situacija {to ja nudi e sostojbata na son vo koj, kako {to veli: celata ìvotna zagatka (na son) mi se ukaà vo vid na tri prosti re~enici (od Son i jave). A {to e re~enicata, ako ne, naredeni zborovi ili duri i samiot zbor. Zborot kako suptilen medium na socijalnata komunikacija, ne poznava gramati~ki pravila, no poznava, kako {to veli Banovi}-Markovska, ne{to {to slobodno moè da se sporedi so replikite od dijalogot, oti vo svojata najdlaboka osnova, toj e bilateralen38. A ovaa negova bilateralnost ja ~uvstvuva i Maxunkov koga veli: Temnina padna po zborovite kako zaborav, iznenaduvaj}i go ona {to vo niv be{e materijalno i nematerijalno (od raskazot Son i jave). Ovaa dvoglasnost na zborot ili poto~no sudirot na dva glasa, sfaten kako mikrodijalog, kako spor na du{ata i teloto, kako Jas i Ti, se manifestira i vo raskazite na Maxunkov i vo raskazot na Sava Damjanov Preobrazbi. Imeno i na Maxunkov i na Damjanov vo ~inot na pi{uvaweto preobrazbite im se neophodni za da go artikuliraat Drugiot vo sebe, a preku ~inot na ~itaweto

36 Tatjana Rosi}. “Pri~e budne no}i” vo Sava Damjanov. Povesti razli~ne: lirske, epske, no najvise neizrecive. – Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada, 1997, 126. 37 Site citati se prezemeni od knigata Mitko Maxunkov. Me|ata na svetot. – Skopje: Na{a kniga, 1985. 38 Angelina Banovi}-Markovska. Ibidem. ponatamu precizira: Koga }e se setam deka nekoja „tu|a vistina“ vlegla vo moeto vnatre{no pole, vo mojot videokrug , jas razvivam dijalogiziran vnatre{en monolog koj, nebare mikrodijalog, pokaùva deka zborovite se dvoglasni, deka vo sekoj od niv se slu~uva, vsu{nost, konflikt na glasovi.

75

toj niven Drug da mu go ponudat i na samiot ~itatel. I navistina kaj Damjanov toj spor se vodi me|u negovata du{a (koja kopnee da bide èna, dete, hermafrodit, embrion, ameba, ni{to`no su{testvo) i teloto (koe e vsu{nost ma`). Vakov spor vodi i Maxunkov koj pak kopnee sostojbata na sonuvawe da ja doìvee kako sostojba na budnost pri{to se dobiva vpe~atok na zabuna za{to toj redovno sonuva duri tripati: Zatoa ne malku se za~udiv koga celata ìvotna zagatka (nason) mi se ukaà vo vid na tri prosti re~enici. Se razbudiv (pak nason) i gi zapi{av prvite dve. No pred da ja zabeleàm i poslednata, i taka da dojdam do retkata ìvotna formula, nekoj (èna mi) me razbudi (vo eden tret son). (od raskazot Son i jave) Sino}a soniv son koj mi se ~ine{e dramati~no vaèn i vozbudliv, povaèn od celi decenii ìvot. Za seto vreme dodeka sonuvav imav nejasno ~uvstvo deka toj son ve}e sum go videl, mnogu odamna, pa sum go zaboravil; sega, vo tekot na edna edinstvena ve~er, go soniv, so sosema mali izmeni, tripati ... (od raskazot Zaborav) ili tripati vletuva od son vo son kako vo minijaturata Patuvawe. Nivniot vistinski ìvot zapo~nuva onoj moment koga mu dopu{taat na „tu|iot govor“ da go naseli jazikot na nivniot vnatre{en svet i so toa da sozdadat edna napnatost i krajno dinami~en odnos. Damjanov veli: ... Bio sam zato~enik sna, bio sam èna.39 I od ovaa po~etna pozicija dvata glasa ja zapo~nuvaat svojata borba za dominacija vo celiot tek na razgovorot. Negovite preobrazbi se pove}ebrojni, za{to i negovite kopneì se raznoliki. Taka Damjanov kopnee za ona {to ne e: ... Bio sam zato~enik sna, bio sam èna, za{to prirodata go darila so ma{kost. Kopnee i po ona {to nekoga{ bil: ... Bio sam zato~enik sna, bio sam dete; ... Bio sam zato~enik sna, bio sam embrion, zna~i za sostojbi vo koi nikoga{ ne moè da se vrati i po ona {to bi sakal da bide: ... Bio sam zato~enik sna, bio sam hermafrodit, so {to go potvrduva prisustvoto na ma{kiot i ènskiot princip vo

39 Site citati se prezemeni od knigata Sava Damjanov. Povesti razli~ne: lirske, epske, no najvise neizrecive. – Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada, 1997.

76

sekoe ìvo su{testvo: Ako bi neko zatraìo da pojasnim to, govorio sam da je bo`ja priroda u biti hermafroditska, da sadrì i mu{ki i ènski princip, pa je stoga u jednom specifi~nom teolo{ko-erotskom smislu samodovoqna i samostvaraju}a ... No kopnee i za ne{to {to nikoga{ ne moè da bide: ... Bio sam zato~enik sna, bio sam ameba. ... ... Bio sam zato~enik sna, bio sam Bi}e Ni{tavila., za{to vo prirodata ne se slu~ilo eden sloèn organizam da se transformira vo ednokleto~en, a ne daj boè, i vo su{testvo na ni{to`nosta. Kakvi se transformaciite kaj na{iot Maxunkov? Imeno toj startuva so edna neobi~na èlba da potrae sonot, a so toa i samata izmama deka toj son e vistinit kako i javeto: No slatko-bolnata melodija na sonot, stravot i morni~avosta {to se la~ea od nego, zaedno so neobi~nata èlba takvata izmama {to podolgo da trae, me doteraa, kako ezerskite branovi trevata, do utroto kako breg. (od raskazot Zaborav) Vo ova se prepoznava koncepcijata na poetikata, {to vo istorijata na evropskata moderna lirika ja zagovara u{te Rembo, a koja go naso~uva tekstot kon toa da go sogleda nevidlivoto i da go naslu{ne ne~uenoto. Ova e vozmo`no edinstveno preku edna sostojba na postojana budnost na avtorot. Vo toj kontekst budeweto koe za Rembo e edno prodolèno, postojano, beskone~no budewe, neograni~eno so ~inot na spieweto, i koe toj go narekuva bdeewe, e i sostojbata vo koja se nao|a i na{iot avtor. I od ovoj moment zapo~nuva razgovorot me|u sonuva~ot koj saka da bide razbuden za da moè da gi zapi{e sonovite: ... i bev sovr{eno siguren deka treba da stanam i celiot nastan da go zapi{am (od raskazot Zaborav) i sonuva~ot koj saka da ostane sonuva~, za{to tie sonovi go nosat vo sè pobudni sostojbi (vo raskazot Son i jave) i mu gi ovozmoùvaat preobrazbite ili podobro re~eno zastra{uva~kite promeni. Taka vo raskazot Son i jave toj sfa}a, naprvin deka e slep: Brgu sfativ deka ne moàm da gi otvoram o~ite, deka sum slep, Po~nav vo panika da gi palam svetlata. Mrak, mrak. Zar e mo`no?, pa potoa se ispani~uva deka moèbi e duri i mrtov: Sum umrel (navistina), sum oslepel, za na kraj tie sostojbi da se

77

izme{aat i naizmeni~no da se menuvaat: Ja budam soprugata. Bolen sum, $ velam, sum o}oravel. Sum umrel i da go dovedat do kone~niot zaklu~ok: Nigde me nema, ne, jas pove}e ne postojam. Kone~nata sostojba na nepostoewe i ni{to`nost ja imame i vo raskazot Zaborav: Tuka ve}e bev izmien i ni~ij, nepotreben i napolno prazen ... Ni{to, sovr{eno ni{to: slepa beznade`na belina ... Taka vo site ponudeni sliki na preobrazbi i Maxunkov i Damjanov uspevaat da spojat raznoviden imkompatibilen materijal: Utroto koga se razbudiv, se razbira, ne go najdov maloto stutkano liv~e na koe pi{uvav, i koe vo sekoj slu~aj bi go poznal, za{to toa bezdrugo ostana na vtoriot kat od sonot, dodeka jas se strupoliv v krevet od nekoe devetto sonuvawe koe dojde po belinata zad poslednata zaboravena re~enica. (od raskazot Son i jave) ... Bio sam zato~enik sna, bio sam embrion. Slu{ao sam maj~ino srce dok sam spokojno po~ivao u wenoj utrobi, dok sam za{ti}en plivao u wenim toplim sokovima. ... Bio sam zato~enik sna, bio sam embrion. Sklup~eni embrion koji se zadovoqava samim sobom, ali i telesnim dodirom, telesnim drhtajima svoga oca i svoje majke ... (od raskazot Preobrazbi) spoj so koj moàt da se sleat svetoto i profanoto: ... vo vozduhot se rasenuva{e i likot na edna èna {to se soblekuva pred da ja strelaat za da ostane ~ista i negibnata (od raskazot Zaborav); ... Bio sam zato~enik sna, bio sam èna. Zvali su me po prvom i posledwom, zvali su me Kurvom i sveticom, zvali su me belom neshvatqivom ti{inom; No za razlika od Maxunkov, Damjanov odi u{te podaleku i pravi spoj i me|u vozvi{enoto i pateti~noto, za da sozdade vpe~atok deka negovoto pismo se dviì po rabovite na animalnoto i vulgarnoto: ... Bio sam zato~enik sna, bio sam dete. Si}u{no malo stvorewe {to se instinktom ìvotiwe parilo sa bilo kim ko je to hteo ili zahtevao od wega. Vo ovie raskazi na Maxunkov i na Damjanov, dvajcata govornici istovremeno i vo eden ist mig izrazuvaat dve razli~ni intencii40: 40 Mihail Bahtin. O romanu. – Beograd: Nolit, 1989.

78

direktna – intencijata na likot koj zboruva (sonuva~ot koj saka da ostane sonuva~ kaj Maxunkov i maòt preobrazen vo èna, dete, hermafrodit, embrion, ameba, ni{to`no su{testvo kaj Damjanov) i indirektna – intencijata na avtorot (sonuva~ot koj saka da bide razbuden za da moè da gi zapi{e sonovite kaj Maxunkov, poto~no maòt kaj Damjanov). Dvata glasa, dvete smisli ili dvete ekspresii kako da znaat eden za drug, kako da razgovaraat me|usebno i istovremeno ja potvrduvaat distinkcijata me|u subjektot-govornik (u~esnik vo diskursot) i subjektot na govorot (ona Jas vo diskursot koe ja pretstavuva negovata subjektivnost). Zna~i ovaa pozicija vo raskazot na Mitko Maxunkov nudi edno Jas koe e vsu{nost e dvojno (Jas = sonuva~ koj saka da ostane sonuva~ + sonuva~ koj saka da bide razbuden). Sava Damjanov, pak, promovira edno Jas {to sodrì mno{tvo (Jas = ona {to sum + ona {to sakam da sum + ona {to sum bil nekoga{ + ona {to ne moàm da bidam nikoga{). No, raskazite na Maxunkov i sekako raskazot na Damjanov promoviraat i edno Jas koe ne ja poreknuva subjektivnosta, tuku samo go poni{tuva tradi-cionalnoto sfa}awe za edinstvenosta na taa subjek-tivnost. Taka ovie nivni preobrazbi stanuvaat tipi~en primer za rasloen Subjekt. A govorot na vaka rasloeniot Subjekt otkriva nekolku rolji: * Jas (koj e ~as sonuva~, ~as zapi{uva~ na toj son kaj Maxunkov ili èna, dete, hermafrodit, embrion, ameba, ni{to`no su{testvo kaj Damjanov, zna~i vo dvata slu~aja klasi~en Subjekt vo ~inot na sekoe iskaùvawe t.e. preobrazuvawe); * Vie (zamisleni ~itateli, isprovocirani, no otsutni sogovornici); * Tie (postojnite tekstovi od kulturata i ideo-logijata, kako otsutni diskursi na nekoj asimetri~en Drug, kako {to se poimite: strav, morni~avost, neobi~na èlba, ni{to – od rasakazot Zaborav; pratatkovina, zavetna gradina kade {to nabrav retki plodovi – od raskazot Patuvawe; son, jave, sekojdnevno ìvotno iskustvo, vnatre{na stvarnost, mrak, smrt – od raskazot Son i jave;

79

Majka – praroditelka na svetovite, Majka na rodenoto i nerodenoto dete, Kurva i Svetitelka, Padnata Du{a, Sre}a, Qubov, ve~en Nemir, Bog, Ni{to`nost, Temnina, Haos, Nesu{testvo, Igra na Sozdavaweto – koi Sava Damjanov gi pi{uva duri i so golemi bukvi) i * Toj (prisutniot zbor koj vsu{nost im gi ovozmoùva ovie preobrazbi, za{to likot zboruva za sebe i toa go pravi so pomo{ na svoite zborovi, obra}aj}i se samiot na sebe, toj istovremeno mu se obra}a i na svetot, no i na nekoj fiktiven i potencijalen sogovornik).

Koga dva, prostorno i vremenski oddale~eni teksta (raskazite na Maxunkov, objaveni vo 1985 godina, & pripa|a na sovremenata makedonska proza, a raskazot Preobrazbi od Sava Damjanov, pomesten vo negovata kniga od 1997 godina, ima svoe mesto vo srpskata sovremena proza), impliciraat dijalo{ki odnosi, toga{ tie potvrduvaat deka me|u niv postoi edna sovpadlivost vo temite, glednite to~ki ili likovite. Vakvite dijalo{ki odnosi go otvoraat i pra{aweto za tretiot vo dijalogot, za onoj takanare~en nadadresat, koj ne u~estvuva direktno, no koj go razbira tekstot. Vo toj kontekst vo dvata raskaza se javuva sostojbata na sonot od kade proizleguvaat tie preobrazbi i sostojbi, se javuva eden son koj retko koj se osuduva da go sonuva.

80

81

Goran MAKSIMOVI]

MAKEDONIJA U PUTNI^KIM ZAPISIMA SPIRE KALIKA

U ogledu je analiziran putopisni postupak Spire

Kalika u kwizi Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom (1894). Ukazano je na tri dominantna narativna obiqe`ja wegove proze: – putni~ke biqe{ke u formi izvje{taja o sedmodnevnoj turneji Beogradskog peva~kog dru{tva u Solunu i Skopqu u qeto 1894. godine, – monolo{ke lirske digresije i meditacije, podstaknute prirodnim qepotama i gra|evinama, koje je pisac posmatrao prilikom putovawa, – putopisne opserva-cije o qudima, podnebqima i gradovima, istorijske remi-niscenije, predawa o mjestima, dokumentovane studije o stanovni{tvu, koje su propra}ene i fotografijama prirodnih qepota i znamenitih gra|evina.

Kqu~ne rije~i: Beogradsko peva~ko dru{tvo, "put-ni~ke bele{ke", putopis, naracija, monolog, deskripcija, Makedonija, Vardar, Solun, Skopqe, Vrawe.

Obnovqena interesovawa srpskih putopisaca za prostore Makedonije naro~ito postaju intenzivna poslije Srpsko–turskih ratova 1875–77. godine i Berlinskog kon-gresa odrànog sredinom naredne 1878. godine. Poslije oslobo|ewa od Turaka i prisajediwewa srpskoj matici Ju`nog Pomoravqa i velikih gradova Ju`ne Srbije, kao {to su Ni{, Leskovac i Vrawe, na Makedoniju se i na Povardarje, kao i na Kosovo i ~itavu Staru Srbiju, u tada{wem nacionalnom i patriotskom zanosu gledalo kao na dijelove porobqenog i neoslobo|enog Srpstva. Zahva-quju}i tome ovi prostori su postali pravi izazov za puto-vawa i putni~ke zapise srpskih pisaca i wihova svje-

82

do~ewa o zemqi, qudima, podnebqu i jeziku, sve do po~etka Balkanskih ratova 1912. godine. Tri takva putopisa izdvajamo kao veoma zna~ajna i dragocjena za oblikovawe umjetni~ke, putopisne slike makedonskog podnebqa: kwigu Stojana Novakovi}a S Morave na Vardar (1886), Branislava Nu{i}a Kraj obala Ohridskog jezera (1894) i Spire Kalika Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom (1894). O kwizi Spire Kalika govori}emo podrobnije u na{em radu.

Sve {to danas moèmo re}i o u~enom Dubrov~aninu Spiri Kaliku nalazi se na poùtjelim i pra{wavim stranicama kwiga i ~asopisa HIH vijeka, a zapretano je dubokim zaboravom i nemarom savremenog doba prema znamenitim i vrijednim qudima iz na{e pro{losti. Rodio se u srpskoj gra|anskoj porodici u Dubrovniku sredinom 1858. godine. U rodnom gradu je zavr{io osnovnu {kolu i gimnaziju, a od 1876. godine studirao je klasi~nu filo-logiju u Be~u (1876–78) i Gracu (1878–79). Po zavr{etku studija radio je najprije kao u~iteq u Gra|anskoj {koli u Dubrovniku (1879–82), da bi iza toga pre{ao u Srbiju i slu`bovao kao nastavnik gimnazije u Ni{u (1882–89), gdje je zajedno sa Stevanom Sremcem i @ivanom @ivanovi}em prosvetno i kulturno uzdizao ovaj tek oslobo|eni grad. Od naro~itog zna~aja bila je wegova uloga u osnivawu Narod-nog pozori{ta u Ni{u 1887. godine. Srpsko dràvqan-stvo, Spira Kalik je dobio 1887. godine. Potom je radio kao profesor gimnazije u Kragujevcu (1889–90) i Kru{evcu (1891–92), da bi od 1892. godine, istovremeno kad i Stevan Sremac iz Ni{a, pre{ao u Beograd i postao profesor Prve beogradske gimnazije, sve do oboqewa od {izofre-nije i prerane smrti u du{evnoj bolnici u Trstu 1909. godine.

Za Kalika slobodno moèmo re}i da je bio poliglota i odli~an znalac jezika, jer je govorio gr~ki, latinski, wema~ki, francuski i italijanski, a prevodio je s latinskog i italijanskog jezika. Zahvaquju}i tome, hono-rarno je predavao francuski jezik u Vojnoj akademiji u Beogradu (1895–1909), a preveo je i tri znamenite i rado ~itane kwige onoga vremena, jednu istoriografsku raspravu, jedan uxbenik i jedno prozno beletristi~ko ostvarewe. Sa latinskog: @ivot slavnih vojskovo|a od

83

Kornelija Nepota (Beograd, 1897), te sa italijanskog jezika: Srpsku sintaksu Petra Budmana (Ni{, 1887, Beograd, 1892, 1897, 1901) i Srce od Edmonda de Ami~isa (Beograd, 1895, 1901, 1911, 1922). Pored svega toga, izgleda da je posebna i najve}a strast Spire Kalika bila muzika i horsko pjevawe. Odmah po dolasku u Beograd ukqu~uje se u rad Beogradskog peva~kog dru{tva, ~iji je tada poznati dirigent bio Stevan Stojanovi} Mokrawac. Bio je naj-prije wegov potpredsednik (1893–96), a iza toga i predsed-nik (1897–1909). Naro~ito su bila poznata dva gostovawa toga dru{tva: jedno na proslavu godi{wice Ivana Gundu-li}a u Dubrovniku 1893. godine, a drugo u Solun i Skopqe 1894. godine. Upravo sa tog drugog putovawa i nastale su "putni~ke bele{ke" Spire Kalika Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom, objavqene iste godine u Beogradu, u "[tampariji Petra K. Tanasko-vi}a – do Delijske ~esme".

U polemi~kom predgovoru, kojim nas Kalik uvodi u "putni~ke bele{ke" od Beograda do Soluna i Skopqa, iskazana je osnovna namjera pi{~eva da u kwizi ukaè na umjetni~ku i nacionalnu misiju Beogradskog peva~kog dru{tva, te da odgovori na besmislene palana~ke predra-sude o wegovom radu i prezriva ismijavawa i tobo`we saàqewe, kojima su ~esto bili izloèni ~lanovi hora. Spira Kalik posve}uje kwigu ènskim ~lanicama Beogradskog peva~kog dru{tva koje "retkom istrajno{}u i neobi~nom revno{}u pripomaù napretku dru{tva i izvo|ewu wegovih rodoqubivih zamisli".41 Iza toga ukazuje na aktivnosti dru{tva i dugoro~ne ciqeve. Vjerno svojoj programskoj devizi "Pesmom za Srpstvo" ovo dru{-tvo je za nekoliko godina pre{lo unakrst cijelu Srbiju "{ire}i srpske pesme i izvode}i ih u divnim i harmoni~-nim kompozicijama na{ih najomiqenijih umetnika: Mo-krawca, Marinkovi}a, Topalovi}a, Jenka, Havlasa itd." (V). Docnije je pronijelo iste pjesme u srpske krajeve izvan Srbije: u Mitrovicu i Novi Sad, u Dubrovnik, na Cetiwe,

41 Spira Kalik, Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom, Putni~ke bele{ke, [tamparija Petra K. Tanaskovi}a ‡ do Delijske ~esme, Beograd, 1894, str. 4. (Svi kasniji navodi uzeti su iz istog izdawa. Broj u zagradi nakon citiranog teksta ozna~ava preuzetu stranu).

84

u Solun i Skopqe. Da bi se, ohrabreno tim uspje{nim gos-tovawima, odvaìlo i na pohode u Pe{tu i Be~ "da tamo pred obrazovanom publikom dveju velikih svetskih metro-pola iznese srpske kompozicije i pokaè, da Srbija i u toj grani umetnosti zauzima znatno mesto"(VI).

Spira Kalik ne èli daqe da ulazi u raspravu (jer to nije ciq wegove kwige), o palana~kom mentalitetu, o pogubnom "crvu razdora", koji podgriza sve srpske ustanove i kao demon ometa Srpstvo da "smelo i re{itelno kora~a" putem umjetni~kog napretka, "koji svi kulturni narodi po{tuju i s najve}om zainteresovano{}u prate i potpo-maù"(VI). To je osnovni razlog {to u najve}im varo{ima u unutra{wosti ne opstaju pjeva~ke druìne, "te se usled toga po na{im selima ne ~uju lepo otpevane srpske pesme, ni po na{im crkvama skladno crkveno pevawe, koje zagreva du{u pobo`no{}u i privla~i pobo`ni svet Bogu na molitvu"(VII). [ta je tome krivo – pita se autor "putni~-kih beleàka" – da me|u na{om inteligencijom "ima vi{e qudi od ra~una, nego qudi od srca?" I {ta je to {to ih tjera da u "sujetnom precewivawu svoga znawa i zanimawa potcewuju znawe i zanimawe drugih?"(VII) Izbjegavaju}i daqu polemiku o navedenom problemu, Kalik mogu}i odgo-vor nudi u obliku pitawa: "Da ne leì tome uzrok u na{em pravcu obrazovawa i nastave?"(VII).

Mada naznaka iz podnaslova kwige Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom, da se radi o "putni~kim bele{kama", ukazuje na autorovu kwi-èvnu nepretencioznost i skromnost, jasno je da se radi o uspje{no osmi{qenom putopisu, u kojem su zanimqivo opi-sani doga|aji sa pjeva~ke turneje Beogradskog peva~kog dru{tva, zatim prostori Ju`ne Srbije, Makedonije i Povardarja, te naro~ito znamenitosti i qudi dva velika grada ovoga podnebqa Soluna i Skopqa. Otuda je u kwi-èvnom, putopisnom kazivawu Spire Kalika, mogu}e izdvojiti sqede}e narativne postupke: – prikazivawe sedmodnevnog putovawa i turneje Beogradskog peva~kog dru{tva u Solunu i Skopqu, {to je i bila po~etna namjera i ciq ove kwige, – meditativne digresije u formi unutra{weg monologa o prirodi, o gra|evinama, o istoriji, koje su slike s putovawa budile u pi{~evoj ma{ti i svijesti, – opis podnebqa i qudi sa uspje{nim

85

opservacijama prirode, sa legendama o mjestima, sa panoramskim prikazima gradova, sa dokumentovanim popisima wihovih ìteqa, sa fotografijama znamenitih gra|evina i prirodnih qepota.

U okviru prvog narativnog segmenta, posve}enog prikazu sedmodnevnog putovawa Beogradskog peva~kog dru{tva u Solun i Skopqe u qeto 1894. godine, dolazi do izraàja Kalikova umje{nost vo|ewa dinami~ne naracije i saète a efikasne opservacije horskih nastupa pjeva~kog dru{tva u Solunu, Skopqu i Vrawu, a zatim i prikaza prostora i qudi na èqezni~kom putu od Beograda do Vrawa i Skopqa, zatin dolinom Vardara preko Velesa i Demir kapije, do Soluna, a potom i povratak od Soluna do Skopqa i Vrawa, preko Leskovca i Ni{a do Beograda. Kalik, pri tome, naro~ito usmjerava pa`wu na prikaz qudi, koji su ih do~ekivali, pratili i ugo{}avali na tome putovawu. Poput srpskog konzula u Skopqu Todora Stankovi}a i vicekonzula Milojka Veselinovi}a, zatim srpskih industrijalaca iz Soluna, bra}e Alatini, srpskog konzula u Solunu, Vasiqevi}a, trgovca Antonija Jak{u, solunskog srpskog u~iteqa Vuka Ivani}a i sli~no.

Putovawe vozom kroz prostore neoslobo|enog Srpstva, kako se tada u jo{ uvijek ìvom patriotskom zanosu poslije 1878. godine govorilo za Makedoniju, pod-sti~e autora "putni~kih bele{ki" na raznovrsne reminis-cencije o istoriji, o savremenim danima i sudbini srpskog naroda u Povardarju, o pogubnom politi~kom stran~arewu u Srbiji i nedovoqnoj prosvetnoj brizi za podizawe srpskih {kola na prostorima tada{we Turske. U tim putopisnim segmentima dominira izlagawe u formi unu-tra{weg monologa, a dijelovi u kojima Kalik u vedroj no}i meditira o nebu i zvijezdama, o moru u Egejskom zalivu u Solunu i sli~no, prerastaju u lirsku prozu i uspje{nu poetizaciju prostora, koji upu}uju na nesumwivi a potisnuti pi{~ev pjesni~ki talenat.

Tre}i narativni postupak, u kojem su izloène putopisne opservacije Ju`ne Srbije sa Vrawem, Makedo-nije sa Skopqem i egejskog Povardarja sa Solunom, sa izlagawem legendi o pojedinim lokalitetima (kao {to je predawe o Mominom kamenu u Grdeli~koj klisuri, koje Kalik kazuje znatièqnim saputnicama iz pjeva~kog dru{-

86

tva), sa odli~nim opisima vardarske kotline, me|u kojima dominira prikaz Velesa i Demir kapije, sa panoramskim opisima Soluna, a potom i Skopqa, {to je propra}eno i odabranim fotografijama koje zna~ajno oboga}uju puto-pisni doìvqaj (Demir kapija na Vardaru, Trijumfalne kapije u Solunu, solunska ~ar{ija), sa nenametqivim poda-cima o broju stanovnika, nacionalnom sastavu, {kolama i zanimawu naroda, najbliì je putopisnom postupku u uèm smislu i najizrazitije pokazuje pi{~ev kwièvni talenat.

Putovawe vozom budi u piscu "putni~kih beleàka" razli~ite uspomene i razmi{qawa. Podsje}a ga na predjele Dalmacije, u kojoj je pjeva~ko dru{tvo prethodne godine boravilo, a ozvezdano nebo koje posmatra sa pro-zora kupea podsti~e u wemu pjesni~ku egzaltaciju i nacionalni zanos: "Oh! lepo li si, srpsko nebo, bilo da si nad Srbijom, bilo da si nad Dalmacijom ili Ma}edonijom, bilo da si nad Bosnom, bilo da te sunce obasjava, bilo da te mesec rasvetquje, ti si doista boànstveno delo!"(3–4). Patriotska osje}awa, nacionalna i kulturna misija Beogradskog peva~kog dru{tva u neoslobo|enim srpskim krajevima, neminovno name}u razmi{qawa i o srpskoj neslozi, o partijskim razmiricama i netrpeqivosti, koja daje neprijateqima snage da nas savladaju i potiskuju i tamo gdje su neuporedivo slabiji od srpskog naroda. Spira Kalik se zato u svojim putni~kim meditacijama i pita za{to cio srpski narod nije opijen ovom vrstom àrkog rodoqubqa koje krasi ~lanove Beogradskog peva~kog dru{tva, a Srbiju vidi kao lu~u Srpstva, "koja mora da bdi, da se ne utuli plam rodoqubqa u srcima neoslobo|ene bra}e tvoje, ti si Vestalka Srpstva, i kao {to je Vestalkama smrt pretila, ako se vatra ugasi, tako smrt i tebi preti, ako srpska srca prestanu biti za tobom"(5).

Iz takvog uzvi{enog raspoloèwa pisca "beleàka" je razbudio dolazak u Ni{ i prvo razo~arawe. Na @eqez-ni~koj stanici, u gradu gdje je godinama radio kao profe-sor gimnazije, putnike su do~ekali ~lanovi Jevrejskog peva~kog dru{tva, ali nikoga nije bilo iz ni{kog pje-va~kog dru{tva Branko. Spiru Kalika to zbuwuje i u nevje-rici se prisje}a kako su ih na veli~anstven na~in u toku pro{logodi{weg putovawa u Dubrovnik, du` pruge od Zemuna do Rijeke, do~ekivala pjeva~ka dru{tva da im sa

87

svojim zastavama i pjesmama poèle sre}an put, a ovdje u Srbiji vladala je apatija i nezainteresovanost.

Nastavak putovawa i prolazak kroz predjele "romanti~ne Grdeli~ke klisure", susret sa "Mominim kamenom", kao veli~anstvenim spomenikom prirode, koji podsje}a pisca i na predawe o postanku toga lokaliteta koje je ~itao u Mili}evi}evoj Kraqevini Srbiji, a zatim i lijep do~ek u Vrawu i ugovarawe horskog nastupa u ovome gradu, poslije povratka iz Soluna i Skopqa, znatno popravqaju prethodne sumorne utiske putnika koje su ponijeli iz Ni{a.

Poslije uspje{no prebro|enih nesporazuma sa tur-skim carinicima na granici u Zibev~u, zbog nepovjerewa i podozrewa prema notnim kwigama koje je pjeva~ko dru{tvo nosilo, ili prema kwigama koje su radi zabave nosili pojedini putnici (Kalik pomiwe pjesme Milutina Ili}a koje su bile u lijepom povezu i time dodatno podstakle sumwu carinika), ulazak u Makedoniju i prvo veliko nase-qe Kumanovo, putopisac saèto opisuje u formi izvje{-taja o broju stanovnika, nacionalnoj i vjerskoj zastupqe-nosti, te stawu srpskih osnovnih {kola, {to jasno upu}uje da se prethodno dobro informisao i pripremio neophodnu gra|u za pisawe "putni~kih beleàka".

Mada je u Skopqu do~ek Beogradskog peva~kog dru{-tva bio izuzetno prisan, zahvaquju}i trudu generalnog srpskog konzula Todora Stankovi}a i vicekonzula Miloj-ka Veselinovi}a, Kalik hotimi~no odlaè op{irnije pisawe o ovome gradu za kasnije, kad se poslije povratka iz Soluna budu smjestili u wemu i odràli ugovoreni kon-cert. Daqe putni~ke zapise i pa`wu pisac posve}uje Var-daru, kao najve}oj prirodnoj znamenitosti Makedonije i najqep{oj rijeci Balkanskog poluostrva: "Jedan moj drug uporedio je Vardar sa ènom, primetiv{i da je }udqiv kao i èna, sad miran i tih, sad opet bujan i silovit, ali uvek lep i ponosit"(19). Za najqep{u varo{ na pruzi Skopqe – Solun, putopisac progla{ava Veles, a po{to se ukratko osvrnuo na wegovo vizantijsko porijeklo (zvao se nekada Vilasora), detaqno opisuje divni poloàj, kakav se rijet-ko vi|a: "Leì na stranama dva velika gola brda, kroz koje proti~e Vardar i deli varo{ na dva dela, spojena me|u sobom mostovima. Ku}e dopiru do polovine ovih golih

88

brda i sve su sazidane u turskom stilu i ve}im delom i{arane. Voz prolazi sredinom varo{i kroz same ulice, stanica je udaqena od Velesa jedno po ~asa"(20). Na èqezni~koj stanici u Velesu, kroz razgovor sa dje~akom od kojeg je kupio testiju vode, Kalik se suo~ava sa posqedicama tada nagla{ene i uporne velikobugarske propagande u Makedoniji, koja je vr{ena kroz dobro organizovanu mreù bugarskih {kola. Kad je zapitao dje~aka da li je Srbin, ovaj mu je odgovorio da je Bugarin. Na dodatno pi{~evo pitawe, otkuda to, kad govori srpski kao i on, odgovorio mu je: "Takoj mi kazaja u~itel, da sum Blgarin, a tatko mi kaè da sum Srbin, kak i on"(21). Prirodne qepote u dolini Vardara potpuno su okupile pa`wu putnika, da bi poslije nekoliko ~asova putovawa nai{li na jo{ ve}u prirodnu znamenitost, na "veli~anstvenu Demir–kapiju", ~iji prosjek od stijena, koje su se savile nad Vardarom u obliku "vrata", podsje}a pisca na Si}eva~ku klisuru i na \erdap. Izlazak iz klisure ukazuje i na klimatske blagodeti ju`ne Makedonije, na mediteransko rastiwe, na smokve, na brojna stabla dudova koji se weguju radi svilarstva i sli~no.

Dolazak u Solun, u prijepodnevnim ~asovima, pos-lije 25 sati napornog qetweg putovawa, oraspoloìo je ~lanove Beogradskog peva~kog dru{tva, kako zbog lijepog do~eka koji su im priredili otpravnik srpskog konzulata Vasiqevi}, a zatim i bogati srpski trgovci iz ovog grada (me|u kojima pisac naro~ito izdvaja ~etvoricu bra}e Alatini koji su bili vlasnici pivare i fabrike leda u Solunu), tako i zbog udobnog smje{taja u hotelu "Impe-rijal", koji se nalazio na najqep{em mjestu u gradu "na samoj obali morskoj sa divnim izgledom na Solunski zaliv i na Olimp, koji leì na zapadu pomenutog zaliva"(28).

Susret Dubrov~anina Spire Kalika sa morem budi u wemu uzvi{ene emocije, uspomene i odu{evqewe, a zatim ga inspiri{e da oslika povr{inu zaliva u poslijepo-no}nim ~asovima: "Popeh se u sobu i otvorih prozor, da se nadi{em ~istoga morskoga vazduha, pre nego {to legnem. Mojim o~ima pruì se impozantan prizor. Ki{a be{e prestala a mese~ina rasterav{i oblake sija{e nad tihom povr{inom morskom i obasjava{e svojim srebrnim zraci-ma {iroki Solunski zaliv. Mrtva ti{ina vlada{e u pros-

89

toru, nikakvoga glasa sem potmuloga zujawa zrikavaca i no}noga daha; nad uspavanom prirodom spustilo se bilo neko tajanstveno veli~anstvo. A more – nikada mi se nije ono u~inilo veli~anstvenije od te ve~eri, ne znam da li je to bilo usled moga dobrog du{evnoga raspoloèwa ili usled toga, {to ga davno nisam gledao, pa sada sam tim ve}ma uìvao, kao {to ~ovek uìva, kada se posle dugoga rastanka na|e opet sa svojim starim dobrim prijateqem. Sada se ono odmara{e lavovskim odmorom; ni jedan vetri} nije uznemiravao wegovu plavu povr{inu, nije se ~uo ni jedan val, da se razbija o okolno stewe; izgleda{e kao ogledalo, u koje nebeski svod s uìvawem ogleda svoju lepotu"(32–33).

Sutra{wi dan pisac i ~lanovi pjeva~kog dru{tva iskoristili su za upoznavawe znamenitosti Soluna. Najprije posje}uju Srpski konzulat, na kraju Marine, u najqep{em dijelu Solunskog zaliva, a zatim su obi{li tursku ~ar{iju na ~ijem su se po~etku i kraju nalazile dobro o~uvane anti~ke trijumfalne kapije. Ona na jugozapadnoj strani je pripadala caru Hadrijanu, a ona na sjeveroisto~noj strani, ili na Vardar–kapiji, bila je djelo dvojice konzula, Oktavijana i Antonija. Crkva Svetog \or|a, koja je bila sazidana za vrijeme cara Konstantina, a arhitektonski znamenita zbog svog okrugloga oblika, bila je pretvorena u xamiju. Isto tako su bile pretvorene u xamije i starodrevne crkve Svete Paraskeve, crkva Dvanaest apostola i crkva Svetog Dimitrija, koje poti~u iz devetog vijeka. Posebnu qepotu Soluna ~inila je morska obala ili kej, poznata pod imenom Marina, koja se proteè sve do dijela varo{i Paradiza ili Kalamarije, gdje su se nalazile najqep{e bogata{ke ku}e i vile u Solunu. Kalik pa`qivo opisuje i divne kafane u tome dijelu grada, me|u kojima je bila najqep{a Alhambra, a zatim i zgradu Pozori{ta u kojoj je bilo predvi|eno odràvawe koncerta Beogradskog peva~kog dru{tva, te Kanli–kulu koju su sazidali \enovqani za odbranu od napada s mora, a Turci je poslije okrenuli u tamnicu. Prvoga dana boravka ~lanovi pjeva~kog dru{tva su bili u gostima i kod bra}e Alatini, bogatih Srba iz Soluna i posjednika fabrike piva i leda.

90

Sutra{wi dan, u nedjequ, Spira Kalik je iskoristio da u dru{tvu dama osmotri grad s mora. Iznajmio je jevrejske veslare i tek kad su se odvojili od obale i sa pu~ine sagledali Solun, mogli su shvatiti svu qepotu ovoga velikog lu~kog pristani{ta i trgova~kog centra na egejskoj obali. Grad je imao amfiteatralan oblik, a naro~ito su ga krasili starodrevni bijeli bedemi, te vizantijska tvr|ava opasana debelim dvostrukim bedemima i sa~iwena iz sedam omawih kula, zbog ~ega su je kasnije Turci i nazvali Jediluke. Kalik koristi ovaj panoramski opis grada i za navo|ewe podataka o ekonomskoj snazi i usponu Soluna, o ukupnom broju stanovnika, o nacionalnom sastavu. Pri tome se naro~ito osvr}e na brojnost Jevreja, te na wihovu potur~enu sektu Dunme, koja datira od 1667. godine, a osniva~ joj je bio u~eni rabin Sabatej Levi iz Jedrena. Privrènici sekte Dunme imali su skoro sav Solun u svojim rukama, jer su bili povla{}eni od turskih vlasti, bili su najobrazovaniji i najbogatiji, a predsednik op{tine je redovno biran iz wihovih redova.

Iza toga, Kalik sa beogradskim damama posje}uje Srpsku {kolu, koja se nalazila u Paradizu, te kroz razgovor sa u~iteqem Vukom Ivani}em upoznaje broj i {kolska dostignu}a srpskih |aka, ali i brigu {to srpske vlasti iz Beograda nisu preduzimale odlu~nije akcije za osnivawe srpskih gimnazija na ovim prostorima, u kojima bi se upisivali |aci po zavr{etku ove i osnovnih {kola u Bitoqu i Skopqu. "Nije lepo, gospodine, da Bugari, koji Ma}edoncima name}u svoju narodnost, imaju u Solunu vi{u gimnaziju i vi{u ènsku {kolu, u Bitoqu vi{u gimnaziju, u Skopqu niù a po ostalim ma}edonskim varo{ima svuda po neku sredwu {kolu, a da mi sem nekoliko osnovnih {kola ne otvaramo nigde ni jedan sredwi zavod. Na taj na~in nije ni ~udo, {to se malo pomalo od nas otu|uje ma}edonska mlade`, ma da ona, u prkos svima bugarskim i gr~kim spletkama i ujdurmama, jo{ dobro ~uva svoje srpsko ime i svoju srpsku slavu"(46).

Sam solunski koncert Beogradskog peva~kog dru{-tva, Kalik opisuje podrobno. Izvje{tava nas o brojnosti publike i znatièqi s kojom je i{~ekivala nastup ugledne srpske pjeva~ke druìne, o wenim reakcijama i odu{ev-qewu, o pjesmama koje su izvo|ene na koncertu (domi-

91

nirale su Mokraw~eve Rukoveti, ali i Topalovi}eva pjes-ma Oj, oblaci, Mendelsonova U {umi, te po jedna prigodna turska i bugarska pjesma, da bi koncert bio okon~an vijen-cem primorskih napjeva). No} poslije koncerta, pjeva~ko dru{tvo je provelo u prijatnoj ve~eri i razgovoru sa solunskim doma}inima, tako da se slavqe produìlo sve do zore. Iza toga im je preostalo samo da se brzo spreme i ukrcaju na voz za Skopqe. Rastanak na èqezni~koj stanici je bio dirqiv, doma}ini su zamolili beogradske goste da im jo{ jednom do|u u Solun, a oni su im u znak zahvalnosti na gostoprimstvu, na opro{taju otpjevali pjesmu Oj, u gori beli dvori.

Boravak u Skopqu bio je mnogo kra}i, tako da puto-pisac brzo i saèto opisuje prijem i pripreme za koncert, ~iji je raspored pjesama uglavnom bio sli~an kao i u Solunu. Osvr}e se na odu{evqewe brojne publike dok su slu{ali srpske pjesme, na poja~ane patriotske emocije i sli~no. Sutra{we predivno jutro u Skopqu, Kalik koris-ti za razgledawe i upoznavawe grada, a naporedo s tim ukratko se osvr}e i na wegovu istoriju od vremena kad je car Du{an Silni bio okruwen u wemu carskom krunom, preko austrijskih zaposjedawa grada 1682. godine i nepo-trebnog spaqivawa i uni{tavawa wegove drevne arhitek-ture, sve do savremenih dana i trgova~kog zna~aja koji je imao u turskoj imperiji. Naro~ito uspje{no Kalik opisuje panoramu Skopqa, koju je na dvije nejednake polovine presjecao mo}ni Vardar, a na desnoj obali krasio masiv Vodna, sa bogatim vinogradima. Iza toga, ~lanove pjeva~-kog dru{tva je sa odu{evqewem podstaknutim uspje{nim koncertom iz prethodne ve~eri do~ekao ruski konzul u Skopqu Lisijevi}, a potom su posjetili znameniti skopski Bezistan, smje{ten na lijevoj obali Vardara. Trgova~ka gu`va i mije{awe razli~itih jezika i nesvjesno podsje}aju pisca na stihove iz Danteovog Pakla, a takvo {arenilo stvari, qudi i atmosfere te{ko je bilo vidjeti ili pro-na}i na nekom drugom mjestu, a jo{ teè iskazati i opisati: "Sve to stoji onako bez reda i sisteme: svakovrsno jelo sirovo, pe~eno, kuvano, pokraj kazana, kova~kih spra-va, ~uvenih skopqanskih britava, manifakturalnih proiz-voda, stranoga i doma}ega platna, gotovoga odela seoskoga i varo{koga, lonaca i kalupxija, koji na svojim kalupima

92

doteruju u pre|a{wi pravilan oblik fesove prolaze}ega sveta za jedan metalik. Sve je to pome{ano vrevom, lupom zanata, gurawem, vikom trgovaca, koji nude svoj espap na svima mogu}im jezicima..."(64). U povratku, Kalik naro~i-to pa`qivo opisuje veliki kameni most na Vardaru, koji je sagra|en od bijelih blokova: "Most je ovaj prave rimske konstrukcije, visok, sagra|en na svodove, me|u kojima je sredwi najvi{i, tako da se preseca na dve padine, jedna se pu{ta levoj a druga desnoj obali. Kaldrmisan je i ogra|en kamenitom ogradom, metar visokom, a na sredini ima ~etvrtast balkon"(67). Interesantno je napomenuti, da pi-sac, koji je, ina~e, skolon istorijskim komentarima, ne pomiwe kad je sagra|en most, niti ko je wegov zadu`binar. Umjesto toga, nudi nam jedno imresivno pore|ewe. Dok su zastali jedan ~as na balkonu mosta i gledali u "~arobni Vardar", putopisca takva slika podsje}a na Mostar i sli~an doìvqaj koji je osjetio dok je gledao u Neretvu sa Staroga mosta. Jedinu razliku ~inile su okolne brojne vodova|e na Vardaru, koje su sluìle za navodwavawe skopskih ba{ti i vrtova.

Nakon odlaska iz Skopqa, pisac "putni~kih bele-àka" primjewuje tehniku putopisnog izvje{taja. Ukratko opisuje dolazak u Vrawe, saop{tava nam da je koncert u ovome gradu protekao uspje{no i pored umora pjeva~a od napornog puta, ali da su bili neprijatno iznena|eni malobrojno{}u publike. Tek po{to je sutradan krenuo u obilazak Vrawa, Kalik sa vi{e znatièqe opisuje pano-ramu grada, planinske masive i okolne bogate vinograde, a od gra|evina izdvaja znamenitu Krstatu xamiju, sazidanu na mjestu nekada{we crkve Svete Petke i "nazvanu krstatom, {to u strelici, koja je na vrhu munareta, ima krsti}"(75), te veliku i prostranu vrawansku crkvu koja je krasila ovaj grad.

Po{to je u Vrawskoj Bawi bila smje{tena èqez-ni~ka stanica, beogradska pjeva~ka druìna dolazi na ko~ijama u ovo bogato naseqe. Kalik to koristi da odu{ev-qeno opi{e predivni krajolik i iskreno zaàli {to niko od bogatih Srba nije pregao da ovdje podigne moderna i ure|ena kupatila, parkove i {etali{ta, koji bi u takvom prirodnom ambijentu bili neuporedivo qep{i od glaso-vitih evropskih bawa.

93

"Putni~ke bele{ke" Spire Kalika Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom, zavr{avaju se sli~no kako su i zapo~ete, pohvalom prega-la{tvu ènskih ~lanica hora i afirmisawem umjetni~ke, ali i nacionalne i patriotske misije dru{tva, koje je osnovano 1853. godine na podsticaj mladog Milana Milo-vuka, koji je do{ao u Beograd iz Pe{te, a snaàn zamah u radu dobilo deset godina kasnije sa dolaskom velikog muzi~kog pedagoga Kornelija Stankovi}a u Beograd, da bi u posqedwoj deceniji XIX vijeka, predvo|eno genijalnim Mokrawcem, doìvjelo najve}i ugled i slavu. Neposredni pregalac, u~esnik i svjedok tih aktivnosti bio je i sam Spira Kalik. Otuda su stranice Kalikove kwige jedna od autenti~nih potvrda neoborive istine o umjetni~kom i nacionalnom zna~aju, te o razvoju horskog pjevawa u Srbiji.

Kwièvne ambicije Spire Kalika su bile mnogo skromnije od postignutog krajweg umjetni~kog rezultata. Kad se iz dana{we nepristrasne pozicije stavi u drugi plan sve ono {to je u wegovoj putopisnoj kwizi nasqe|e vremena (polemika sa nedobronamjernim kriti~arima Beogradskog peva~kog dru{tva, uzvi{eni patriotski i nacionalni zanos), pred nama iskrsavaju izvrsne putopisne slike i utisci o Ju`noj Srbiji, o Makedoniji i Povar-darju, o Solunu i Egejskom zalivu. Kalik je po{ao od namjere da napi{e "putni~ke bele{ke" o muzi~koj turneji pjeva~ke druìne iz Beograda u Solunu i Skopqu, te da razbije zlobne predrasude koje su u prestonici optere-}enoj palana~kim predrasudama pratile rad ovog dru{tva, a na kraju je stvorio iznad svega umjetni~ko djelo, kwigu koja ide u red lijepih srpskih putopisa s kraja XIX vijeka.

94

95

Naume RADIÊSKI

MAKEDONSKITE HORIZONTI NA IVO ANDRI] Nurnat vo bosanskiot vremensko-egzistencijalen

vitel i sekoga{ vo procesot na negoviot suptilen raskaùva~ki tkae`, so nekoi od negovite ostvaruvawa, nobelovecot Ivo Andri} (1892 - 1975) ponekoga{ znae da bide kreativno dejstvitelen i nadvor od ovoj mnogustran, no za nego karakteristi~en, pa duri i prostorno i vremenski neograni~en kontekst. Osobeno e taka koga se vo pra{awe negovite dela {to izleguvaat nadvor od raskaùva~ko-romanesknoto jadro na negoviot opus: patopisite, eseite, „krajpatnite znaci“ itn. Zatoa i na{e-to interesirawe vo ovoj pristap najmnogu go privlekuvaat negovite patopisi i pred s# dva negovi patopisi vo vrska so Makedonija. No, najprvo nekolku marginalii {to izle-guvaat od poprecizno odredenava ramka.

Kako {to svedo~i samiot Andri}, negoviot prv knièven, raskaùva~ki obid, napraven u{te na negova petnaesetgodi{na vozrast, {to zna~i vo 1907 godina, bil povrzan so Makedonija. îtaj}i gi i podraàvaj}i gi toga{ raskazite na M. Gorki, vo negoviot prv raskaz glavni junak je bio neki Makedonac koji se, posle te{kog i burnog ìvota po Carigradu, Solunu i Skopqu, obreo odnekud u Sarajevu, gde uz ~a{u vina i cigansku svirku pri~a nepoznatom dru{tvu svoj burni ìvot, a sutradan zorom produùje putem podviga i lutawa.42 Ova zboruva deka i na sosema mladiot Andri} Makedonija ne mu bila nepoznata kako zemja na tragi~ni herojstva i progonstva, kakva {to vo tie godini bila poznata vo evropskiot svet i po{iroko. Za Makedonija, za nekoi makedonski gradovi, no

42 Ivo Andri|, Moj prvi susret sa delom M. Gorkog. Vo: Ivo Andri|, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andri|a, Udruèni izdava~i, dopuweno izdawe, Beograd, 1981, kwiga deseta, str. 32.

96

i za nekoi poimi {to se vo vrska so Makedonija, stanuva zbor vo pove}e tvorbi od Andri}eviot golem knièven opus. Taka, na primer, vo raskazot Pri~a o vezirovom slonu, nakuso, bi se reklo popatno, stanuva zbor za presmetkata na vezirot Xelaludin-pa{a so bitolskite begovi.43 Vaka popatno ili moèbi samo navidum popatno Makedonija, nekoi makedonski gradovi i sli~no, ne se nedopreni i vo nekoi od zapisite vo negovite Krajpatni znaci,44 potoa vo romanot Prokleta avlija,45 vo tekstot za Adelina Irbi,46 vo patopisniot tekst Na vest da je Brusa pogorela47 itn. Se razbira deka sega nema da gi registrirame site tie barem uslovno sitni beleèwa od koi, sepak, ne e nevozmo`no da se sostavi eden i navistina interesen mozaik.

Pokraj prestojuvawata vo Makedonija,48 glavno vo Ohrid, kako vo me|uvoeniot, taka i vo povoeniot period, ìvotot na Andri} so Makedonija go povrzuvaat i

43 Ivo Andri, Pri~a o vezirovom slonu. Vo: Ivo Andri, Nemirna godina, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga peta, str. 44-45. 44 Vidi: Ivo Andri, Znakovi pored puta, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga {esnaeseta, str. 389, 391, 413-414. Imam izvesna rezerva kon zapisot od 503 stranica koj zapo~nuva so iskazot: Seawe na jedno putovawe.... 45 Ivo Andri, Prokleta avlija, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga ~etvrta, str. 21. 46 Ivo Andri, Gospo—ica Adelina Irbi. Vo: Ivo Andri, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga deseta, str. 72-74. 47 Ivo Andri, Na vest da ja Brusa pogorela. Vo: Ivo Andri, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga deseta, str. 182. 48 Nemame podatoci za prvoto patuvawe na Andri} vo Makedonija. Spored patopisot Dolinom Radike, i daqe toa }e e verojatno nekade vo po~etokot od me|uvoeniot period. No, sudej}i spored Andri}eviot individualen karakter, nemame somnenie vo negovoto isprobuvawe i ispituvawe na makedonskata zemja, kako {to, spored samoto negovo svedo~ewe vo patopisniot tekst za Stalingrad, pravi i so ruskata zemja. Imeno, vo ovoj patopis pi{uva: Kad god do—em prvi put u jedan kraj, ja imam obi~aj da ispitam i oprobam zemqu na koju sam stupio, i to ne samo pogledom i vrhom od cipele, nego i da ja razmrvim pod svojim prstima, jer to je po~etak svakog poznavawa svega ostalog {to ìvi i postoji na tom tlu. (Ivo Andri, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga desetta, str. 163.)

97

prijatelstvata i kontaktite so nekoi Makedonci. Posebno e za istaknuvawe negovoto prijatelstvo so na{iot slikar Lazar Li~enoski, kako i so poznatiot pisatel od Stru{ko, An|elko Krsti}, so kogo go vrzuvalo dolgo i iskreno prijatelstvo. Kako i negoviot makedonski prijatel, slikarot L. Li~enoski, Andri} bil trajno voodu{even od makedonskiot prostor, od prirodata, od predelite vo Makedonija. Zatoa, na edno pra{awe za impresivnata i verodostojna slika na dolinata na Radika, koja {to avtenti~no ja prenesuva, no kreativno i filozofski ja promisluva vo patopisniot tekst Dolinom Radike, i daqe, toj }e odgovori: Veruvajte, toa ne e moja zasluga, tuku zasluga na rekata Radika {to ostava tolku poeti~en vpe~atok. I toa navistina be{e pri~ina {to kako patopisec nekolkupati se vra}av vo Makedonija. Po~uvstvuvav deka za nea treba ne{to da zabeleàm, da ostavam zapi{ano. I mi e àl {to ne moàm po~esto da odam.49 Nekoi lu|e od s. Labuni{ta, rodnoto mesto na A. Krsti}, kade {to toj gi pominal i poslednite godini od ìvotot, do skoro ja pametea posetata, koja, nekade okolu 1950-tata ili 1951-ta godina, Andri} mu ja napravil na Krsti} vo Labuni{ta.50

So tematskite preokupacii na I. Andri} so Makedonija, kako {to be{e najaveno, vistinski se oddeluvaat dva od negovite patopisi od periodot po Vtorata svetska vojna: Kraj svetlog Ohridskog jezera51 (1955) i Dolinom Radike, i daqe52 (1965). Iako ànrovski nedvosmisleno gi odreduvame kako patopisi, ne sme ni bez respektabilen odnos kon Andri}evoto odreduvawe kako predeli, {to zboruva ne samo za negovite ànrovski 49 Ivo Andri}, Ne go delam minatoto od sega{nosta, intervju daden na Risto Kuzmanovski, Nova Makedonija, god. XXIX, br. 9240, Skopje, 11 oktomvri 1972 godina, str. 9. 50 Spored usno iskaùvawe na Milorad Kuzmanoski, profesor po makedonski jazik, roden vo s. Labuni{ta, porane{en direktor na Osnovnoto u~ili{te vo s. Pe{tani, Ohridsko. 51 Ivo Andri, Kraj svetlog Ohridskog jezera, Borba, god. XX, br. 284, Beograd, 29, 30.XI i 1.XII 1955 god., str. 11. Preobjavuvan e vo izdanijata na negovite sobrani dela. 52 Ivo Andri, Dolinom Radike, i daqe, Politika, Beograd, 31.XII 1965, 1. i 2.I 1966, str. 4-5. Tekstot e preobjaven vo: Ivo Andri, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga deseta, str.243-247.

98

otstapki i sintezi, tuku i za negovite sfa}awa na poimot predel.53 [to se odnesuva, pak, do negovata preokupacija so Makedonija vo ovie patopisni tekstovi, vo edno intervju Andri} zabeleùva: Minav ne edno leto na Ohridskoto Ezero. I za vreme na ovie prestoi sekoga{ moèv da se uveram kolku Makedonija e zanimliva i po svoeto minato, i po svoite kulturni spomenici, i po svoite sega{ni napori, i po razvitokot. A osven toa makedonskiot ~ovek sekoga{ mi ostava{e vpe~atok na mnogu trudo-qubiv ~ovek. I toa me privlekuva{e.54 No, vo na{iov sega{en pristap kon Andri}a, sepak, poa|ali{teto ne ni e tolku vo mo`niot mozaik od negovite registrirawa, vo negovite beleèwa na makedonskite gradovi i drugi makedonski poimi, nitu vo pogore citiranite negovi odgovori na novinarski pra{awa, kolku vo negovoto daleku podlaboko, poosmisleno i posu{tinsko iskaùvawe, vo koe {to veli deka gradovite i predelite gi gleda niz svoeto doìvuvawe i kako del od sebe.55

Ako kako patopisec Ivo Andri} ne e nitu taka zadlabo~eno prou~uvan, a moèbi nitu taka visoko vrednuvan, kako {to e prou~uvan i vrednuvan kako raska-ùva~ i romansier, sekako, toa se dolì ne tolku na zna~itelno pomalata patopisna produkcija vo odnos na raskaùva~kata i romanesknata, kolku na specifi~nos-tite na negoviot patopis, odnosno bi rekle i na nede-livosta na patopisite od drugite negovi prozi. Zamis-luvaj}i gi samo kako edna alka me|u raskaùva~kata i eseisti~kata proza na Andri}, zabeleùvame deka, kako i vo ostanatite prozni ostvaruvawa, posebno vo raskazite, taka i vo patopisite e dlaboko vtkaena onaa suptilna poeti~nost so koja se karakterizira Andri}evoto tvore{tvo op{to. Zatoa, ne se neinteresni i onie konstatacii, spored koi Andri}evite patopisi obi~no gi

53 Vidi: Slobodan @. Markovi, Predeli u delu Ive Andria. Vo: Ivo Andri u svome vremenu, Nau~ni sastanak slavista u Vukove dane 22/1, Beograd, 1994, str. 21-26. 54 Ivo Andri}, Ne go delam minatoto od sega{nosta, intervju daden na Risto Kuzmanovski, Nova Makedonija, god. XXIX, br. 9240, 11 oktomvri 1972, str. 9. 55 Citirano spored: Dra{ko Re|ep, Staze, lica, predeli. Vo: Ivo Andri} u svetlu kritike, drugo izdanje, Izbor i redakcija Branko Milanovi}, Svjetlost, Sarajevo, 1981, str. 172.

99

dobivaat osobinite na raskazot ili na slobodnite razmisluvawa, poteknati od eden samo po~etno pato-pisen pottik, odnosno deka negovata silna raskaùva~ka i mislovna priroda ne mu dozvolila da se zadrì vrz prete`no deskriptivnata proza na klasi~niot pato-pis.56 Navistina, kako patopis vo nekoga{ voobi~aenata smisla ne moàt da se okvalifikuvaat ni ovie dva, nitu koj bilo od negovite patopisni tekstovi. Osloboduvaj}i se ne samo od faktografskata obvivka, tuku i od patoopi-{uva~kata hronologija i posledovatelnost, sepak, osobeno vo vtoriov tekst se zabeleùva deka so tie najvidlivi karakteristiki na patopisnata literatura i Andri}eviot patopis e povrzan s¢ u{te samo so tenkata ni{ka na osnovata i na potsetuvaweto, a celiot e nurnat vo vnatre{nosta na li~noto doìvuvawe...57

Za prirodata na svojot patopis, za negovoto sfa}awe na patopisot, samiot Andri} najpribli`no }e odgovori vo - barem za nas - najispolnatiot od negovite patopisni tek-stovi, ne patopisen zapis, kako {to go narekuvaat, tuku - pak za nas - patopis-esej ili patopis {to e i razmisluvawe za svoeto (na tekstot) nastanuvawe i za prirodata na svoeto postoewe, od kade {to izviraat i poetskiot odnos, spojuvaweto so prirodata i filozofskiot stav na avtorot za sopstvenoto prisustvo vo nea. Mislam, se razbira, na tekstot Dolinom Radike, i daqe. Andri} e patopisec koj go zaborava ili sosema na strana go stava dvièweto niz prostorot, a se koncentrira na i govori za svoeto soì-vuvawe, ako ne duri i za svoeto duhovno spojuvawe so pros-torot. Taka e bidej}i, pisati ga, - veli toj za patopisot - to zna~i, otprilike, videti u snu predeo ili grad koji smo nekad davno na javi gledali i doìveli, i ve˚ prili~no zaboravili, pa taj san onda kratko, a najboqe {to se moè, ispri~ati qudima svoga jezika, koji ˚e ga ~itati - ako se re{e da ga ~itaju- me{aju˚i ga sa svojim doìv-qajima, èqama i putovawima i dodaju˚i mu neizbe`no

56 Olga Stuparevi, Srpski putopis o Italiji. Vo: Uporedna istraìvawa 1, Institut za kwièvnost i umetnost, Beograd, 1976, str. 154. 57 Bo{ko Novakovi, Struktura Andrievog putopisa. Vo: Bo{ko Novakovi, Vihorno razdobqe, Matica srpska, Novi Sad, 1985, str. 177.

100

boje i sen~ewa svog trenutnog raspoloèwa.58 Za Andri-}a, imeno, i na eden generalen tvore~ki plan e specifi~na edna izvonredno suptilna, fluidna transpozicija me|u sonot i javeto. Vrz toj suptilen i nedofatliv ili so na{ite setila te{ko dofatliv misloven fluid toj i go sozdava celoto svoe delo. Smenata na sonot i javeto kaj nego, vsu{nost, e eden magistralen na~in da se pokaàt tesnite vrski me|u ona {to se saka i ona {to se doìvuva, me|u na{ata imaginativna vizija i realnata stvarnost, me|u na{ata du{a i svetot {to ne opkruùva, pi{uva D. M. Jeremi}.59

Andri}eviot patopis Kraj svetlog Ohridskog jezera ne moè a da ne se nudi i za edno paralelno analiti~ko ~itawe so drugi patopisi za ovoj grad i za ovoj kraj, osobeno so tekstovite na R. Petrovi} i M. Pavlovi}, no i na drugi sovremeni patopisci. Bez egzaltaciite i bez ekstazite na prviot, no i bez modernata, pove}e vremenska otkolku prostorna, vertikala na vtoriot, mol~eliviot sogovornik so prostorot, za kogo {to se dobiva vpe~atok deka pove}e i pred s¢ ~eka otkolku {to razgovara, vo svojot, vo nekoe drugo, podocne`no, vreme pi{uvan patopisen tekst nastojuva {to podlaboko i {to pocelosno da go doìvee i {to poopfatno da progovori ne tolku za, kolku so ubavinite na Ohrid i na Ezeroto. Izrazito kontemplativna priroda, prepu{taj}i £ se na retkata sopstvena mo`nost da gi naslu{nuva, da gi nasetuva najdlabokite treperewa na nekoj prostor, na nekoj predel, negoviot zanes, kako i sekoga{, }e ostane andri}evski: kolku {to }e bide posmiren na povr{inata, tolku }e bide podlabok, poìv, posuptilen, vo vnatre{nosta. Protkaen u{te i so vistinska poezija, so ìva poeti~nost, so dlaboka prirodna lirika, no u{te pozabele`livo mislovno prodlabo~en, ovoj tekst pretstavuva edna tivka, andri}evska, himna za ezeroto i za negovata okolina.

Kraj svetlog Ohridskog jezera e tekst {to e mozai~no strukturiran, odnosno komponiran od desetina

58 Ivo Andri, Dolinom Radike, i daqe. Vo: Ivo Andri, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga deseta, str. 244. 59 Dragan M. Jeremi, Ivo Andri. Vo: Dragan M. Jeremi, Prsti nevernog Tome, Nolit, Beograd, 1965, str. 35.

101

pomali i na posebna, pokonretna, poskoro bi rekle motiv-ska, otkolku tematska preokupacija posveteni celini. Ta-ka, niz desette sliki {to gi nudi vo ovoj patopis, avtorot vo isto vreme ostvaruva ili kreativno preobrazuva deset fragmenti glavno od sopstvenite viduvawa i doìvuvawa na Ezeroto, na gradot i na negovata okolina. Zapo~nuvaj}i so fragmentot za izvicite so koi se dovikuvaat ohrid-skite ribari, ne{to {to pretstavuva edna sekoga{ posto-e~ka, no ne sekoga{ vidliva preokupiranost na avtorot, vsu{nost, izrazuvaj}i se pove}e kako poet i kako mislitel otkolku kako patopisec vo konvencionalna smisla, An-dri} uspeva da go oddeli izvikot od negovata stvarna pojava, od negovoto pojavuvawe od/vo ustata na ribarot. Toa e dlaboko proniknuvawe u{te i vo samata psiholo{ka - ako ne i ne{to pove}e od psiholo{ka - su{tina na toj izvik.

Mukli uzvik kojim se ribari dozivaju i obave{tavaju od ~amca do ~amca pri izvla~ewu mreà. Ne{to kao a ili o, ali ne{to {to je na neodre—enom mestu u sredini izme—u ta dva glasa. To je par~e no˚i usred svetlog dana, iznad mineralno glatke i sjajne povr{ine jezera. Jednostavan skroman uzvik i u svojoj skromnosti divan, zbog svoje jednoslo`nosti i celis-hodnosti dostojan da se uporedi sa ma kojom velikom i lepom re~ju. Jedan jedini otegnut slog iz pesme koja je i pre i posle wega sva od nemog i drevnim pravilima utvr—enog rada i delawa. Tanak zvuk, stvoren i izvijen potre-bom, ali i ograni~en wom, uvek jednak, a nikad potpuno isti, kao ni lovina na srebrnastom dnu mreè. Uz svako izvla~ewe on se javi kao neophodan zvu~ni deo nemog posla i zalepr{a samo koliko je potrebno, a zatim legne u mokre prevoje sloène mreè i savijene uàdi, da se kod idu˚eg bacawa i va—ewa javi opet, u pravi ~as i na pravom mestu.

Zaista zavidna sudbina: postojati samo kao

neophodan i nepogre{an signal, kratak a re~it, u velikom ìvotnom orkestru qudskih re~i i glasova jednog kraja.

102

Biti jedino to i kao takav, po izvr{enom zadatku, nestati.60

Na ubavinite na samoto ezero, na negovata

isklu~itelna prirodna ubavina, avtorot gi posvetuva i dvete sledni sekvenci od negovoto ~itawe ili naslu{-nuvawe na pulsot na prostorot, kogo toj go ~ita kako edna beskrajna prikazna.61 A tie dve sledni sliki, se slikata, odnosno doìvuvaweto koga pri kapeweto vo ezeroto vo son~ev den, pri brzoto izleguvawe od vodata se sozdavaat kratkotrajni proyirni meuri {to dejstvuvaat kako dvojni ogledala, kako i slikata za pogledot nad ezeroto vo do`dliv den, za igrata na vinoìtoto na drugiot kraj od ezeroto.

Posvetuvaj}i vnimanie, pak, na rabotite okolu konzervacijata na crkvata Sveta Sofija, Andri}evata nabquduva~ka svest i kreativna imaginacija ne se zadr-ùva samo na sega{noto vreme na ovoj spomenik. Ovoj fragment ne e celosno ispolnet nitu so samoto doì-vuvawe na ovoj monument kako eden vremenski fenomen. Taka e bidej}i u jeci svodova nejasno se javqaju i brzo tonu note odricawa i zanosa minulih verovawa, isprepletene i pome{ane s pesmom ovozemaqske èqe i qubavi, s pregnu˚ima i nadama na{ih dana. A ispod wih, ~ini mi se, naslu˚ujem nejasne obredne tonove paganskih hramova ~iji su mramorovi zarobqeni duboko u zidovima ovog svetili{ta, koje je sluìlo tolikim epohama i nara{tajima.62 Svoite doìvuvawa na ovoj hram, svoite sliki avtorot ~udesno gi istkajuva od navevot na pesnite koi gi pejat mom~iwata {to rabotat na konzervacijata na crkvata. Andri} ne moè da ne progovori za ehoto na pesnata, za otpevnuvaweto na svodovite, odnosno za vol{ebnata akustika {to go vra}a vo minatoto i {to, vo isto vreme, se spojuva so negovata poetska du{a.

Od ovie i od slednite sekvenci od ovoj patopisen tekst, koi bi moèle da funkcioniraat i kako pesni vo

60 Ivo Andri, Kraj svetlog Ohridskog jezera. Vo Ivo Andri, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga deseta, str. 235-236. 61 Na istoto mesto, str. 241. 62 Na istoto mesto, str. 237.

103

proza, moè da se konstatira deka tie se rezultat na edna ne samo nepotpraveno poetska, lirska, tuku ne pomalku i mislovna doìveanost na Ohridskoto Ezero. So vakvite svojstva, ovoj tekst verojatno i najmnogu ja potvrduva konstatacijata na B. Novakovi} deka Andri}evite Predeli imaat od duhot, od stilot i od suptilnosta na majstorot raskaùva~, od edna, i na mislovniot analiti~ar, od druga strana.63 Verojatno malkumina patopisci uspeale taka dlaboko, no i taka avtenti~no da se vslu{aat vo ohridskata ezerska melodija i kreativno so takvo majstorstvo da go transformiraat toa doìvuvawe. No, na Andri} ne mu nedostasuva ni doìvuvaweto na prirodata i na ~ovekot {to e su{testven del od taa priroda, {to se sleal so nea. Vakvata doìveanost kaj nego e rezultat na negovoto tragawe po vrskite me|u izgledot na prostorot i doìvuvaweto, percepcijata kaj negoviot nabquduva~. Vo Andri}eviot tekst toa se manifestira nerazdelno od negovata seprisutna poeti~nost, od prefinetata ~istota i liri~nost.

Pokraj i niz seto toa, Andri} ostanuva vistinski zainteresiran i za realniot ìvot na ova podra~je, za negovata ìva, i tradicionalna i momentalna socijalna stvarnost, a posebno za ìvotot na maliot ~ovek. Taka, negoviot tvore~ki metod i ovde se potvrduva kako eden navistina elasti~en, raznoviden i bogat metod na prou~uvawe na ~ove~kata priroda, koj mora, so samoto toa, da bide konkreten i realisti~ki, {to bi rekol N. Milo{evi}.64 Me|u mnogute patopisci {to pi{uvale za Ohrid, nikoj taka realno, jasno, a vo isto vreme i taka lapidarno i taka lirski poneseno ne progovoril za ovoj kraj. Otkrivaj}i gi, neretko, karakteristikite na indivi-dualnoto preku kolektivnoto i, obratno, formiraj}i soznanija za kolektivnoto tokmu preku negovata neraz-delnost od individualnoto, Andri} }e uspee pove}e

63 Bo{ko Novakovi, Od pute{estvija do modernog putopisa. Vo: Izbor srpskog putopisa, predgovor, izbor i redakcija Bo{ko Novakovi, bibl. Srpska kwièvnost u sto kwiga, kw. 62, Matica srpska - Srpska kwièvna zadruga, Novi Sad - Beograd, 1961, str. 28. 64 Nikola Milo{evi, Jedan antropolo{ki vid Andrievog kwièvnog stvarala{tva. Vo: Savremena proza, priredio Milo{ I. Bandi, Srpska kwièvnost u kwièvnoj kritici 10, Nolit, Beograd, 1973, str. 267.

104

moèbi od koj bilo avtor pred nego, taka dlaboko, da ne re~am duri i so socijalno-psiholo{ki predispozicii, ana-liti~ki rezultatno da pristapi kon trudoqubivosta na ovie lu|e:

Ne treba mnogu pa da se sagleda jedna od karakternih crta ovda{weg ~oveka. To je wegova velika sabranost i sposobnost da se usredsredi i potpuno preda poslu koji radi. Wegova pa`wa ne luta i wegove ruke ne oklevaju. On ne misli na sebe, na stav koji ˚e zauzeti i na utisak koji ostavqa, nego samo i jedino na krajwi ciq svoga delawa, na plod koji treba da se rodi iz uporednog rada wegove misli i wegovih ruku. A wegova misao ne zavodi ga i ne tr~i pre vremena ka ciqu. On je sav, bez ostatka, prisutan u svakom trenutku svoga rada. Seqak koji se bavi oko svoga magareta, radnik koji obra—uje kamen pored gra—evine, ribar koji izvla~i mreù - svi su oni, ˚utqivi i dostojanstveni, povijeni nad svojim radom, kao da ga greju svojim dahom i svojom krvqu. Retko se gde u na{oj zemqi moè videti ~ovek tako srastao i sliven sa poslom koji radi, kao na obalama ovog jezera.65

Vo patopisot i, posebno, vo dvata negovi patopisa od Makedonija, Andri} se pokaùva i kako redok nabquduva~, vnesuva~, no i kako meditativen proniknuva~, analiti~ar, promisluva~ na smislata na vidikot {to e pred nas, tuku i na vidikot {to se o~ekuva ili {to se naslutuva. Dodeka vo onoj patopis {to nastanuva po ili {to e vo vrska so dolinata na Radika, vidikot {to se o~ekuva i {to se naslutuva i ostanuva i se sodrì tokmu vo o~ekuvaweto, vo patopisot za Ohrid o~ekuvaniot vidik, najposle, se pojavuva, se otvora koga ~ovek se iska~uva po strmnite ohridski ulici. Andri} e osobeno opsednat so aksiolo{-kata smisla, so vizuelnite karakteristiki, no i so duhot na specifi~nata ohridska ulica, so smislata na gradbata na ohridskata ku}a, so simbolikata na nejzinata ustre-menost kon viso~inata i kon svetlosta - za pogled i otvo-renost kon ezeroto, kon prirodata i kon svetot. No, bidej-}i tokmu patopisite od site literaturni ànri najte{ko

65 Ivo Andri, Kraj svetlog Ohridskog jezera. Vo: Ivo Andri, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga deseta, str. 239.

105

se tolkuvaat, a taka e bidej}i samite tie najmnogu zboru-vaat za sebesi, u{te edna{ za Andri}a so samiot Andri}:

Stojim i gledam, i samo mi je te{ko od pomisli da ˚e se morati si˚i odavde, spustiti se. Ali sad kad vidim kakav je jedinstven vidik razapet pred svakim prozorom svake od ovih tro{nih gra—evina, ja po~iwem bar donekle da razumevam fantasti~ni alfabet ovih izduènih ku˚a i neobi~no isturenih doksata. Ko se vi{e ispeo i boqe umeo i mogao da se izvije i nadnese nad druge, taj vi{e ima od ove lepote. I od zdravqa. Vaqda i od ugleda.66

Patopisecot Andri} e traga~ po nekoja osnovna, po nekoja sesodràjna to~ka, aspekt, pozicija, univerzalna ìà vo koja se vkrstuvaat svetlinite, svetlinite vo prostorot i svetlinite na duhot. Po taa to~ka traga za da moè od nea naj{iroko da go opfati sakaniot prostor - geografski ili vremenski - seedno. ... Taka i pogledot od poleto kon gradot, na krajot od ohridskiot patopis, za Andri} e pretstava vo koja e sleano s# ona {to e povrzano so nego. Ottuka i negovoto dlabokomisleno vnesuvawe vo mnogustranata, vo mnoguslojnata stvarnost na ovoj grad, vo isto vreme e i natamo{no ispituvawe na negovite tajni, neskrieni, a sepak tajni, no e u{te i kreativen dijalog so niv. Toa e vistinski koncentrirano tokmu vo zasvoduva~-koto i mnoguzna~no zavr{no iskaùvawe: A kad podignem glavu, preda mnom je stari Ohrid kao velika, uz ju`no nebo prislowena slika dubokog zna~ewa, koja mi sa svakim korakom biva sve blià i jasnija.67

Za razlika od Kraj svetlog Ohridskog jezera, za razlika od desette sekvenci od Andri}evoto "~itawe# na ovoj prostor, na deset godini podocna objaveniot tekst Dolinom Radike, i daqe skoro e nevozmo`no direktno analiti~ki da mu se pristapuva. Taka e moèbi najmnogu poradi toa {to i avtorot i tekstot, nasproti zgusnatite iskazi na voshitenost,68 preku nego najmnogu govorat za,

66 Na istoto mesto, str. 240-241. 67 Na istoto mesto, str. 242. 68 Edno takvo andri}evski staloèno, mirno, no dlabinski tainstveno i mudro otkrivawe i sebeotkrivawe izrazuva i sledniov re~eni~en iskaz: Uop{te, u ovom kraju ima mnogo boja i oblika koji ~oveka navode na misao da to nije obi~na zemqa, nego ostvaren san u kom se slutwe obistiwuju i èqe same od sebe ispuwavaju, ma koliko smele i

106

ako ne i so sebesi. Pa zatoa, treba li toj duri i da se interpretira? Dotolku pove}e {to vo ovoj tekst Andri} suptilno gi inkorporira i negovite sfa}awa za nastanuvaweto i za karakterot na patopisnite tekstovi. ... svoja nekada{wa putovawa - veli toj - treba zaista ~itati i odgonetati kroz se˚awa, i to po mogu˚nosti {to starija i daqa69 Dolinom Radike, i daqe e verojatno najzgusnatiot Andri}ev tekst - so zborovi naj{krtiot tekst na/od zboruvawe {krtiot avtor. I vo dvata za nas interesni negovi patopisi, me|utoa, fabulite se skrieni, no ponekoga{ nedvosmisleno se nayiraat zad postavata na poedini pejzaì ili kompozicii. Otkritijata ne se vr{at so slikite, tuku se kondenzirani vo samite sliki. Nad slikite sliki, vo slikite sliki, na slikite sliki...70 Osven toa, vo ovoj kus, vo ovoj neobi~en patopisen tekst prosto e zbien, so nekoja nesfatliva tvore~ka kompresija, celiot Andri}. Andri} novelistot, raskaùva~ot, eseistot, a verojatno najmnogu poetot i filozofot. No, tuka e i Andri} metafizi~arot, sonu-va~ot, me~tatelot, vozvi{eniot fantast itn., itn. Dali tajnata na ova leì vo faktot {to ova tvore~ko sebeis-kaùvawe e i doìvuvano i pi{uvano s¢ od me|uvoeniot period,71 pa do negovoto definitivno oformuvawe i objavuvawe (1965), a za seto toa vreme videnoto i doìveanoto se prodlabo~uvalo i se zgusnuvalo, no i se kristaliziralo. Ili tajnata moèbi e vo toa {to vo svoite patopisi, a posebno vo Dolinom Radike, i daqe e ostvaren eden najneverojaten, a kako {to potvrduva Andri}evoto iskustvo, sepak moèn na~in na sozdavawe (pa duri i na sozdavawe patopis). Barem onaka kako {to samiot Andri} ne bi rekle deka gleda kon vakviot vid sozdavawe, kolku {to bi rekle deka go praktikuva. Vo

neverovatne bile. (Dolinom Radike, i daqe. Staze, lica, predeli, cit. izdanie , str. 245). 69 Ivo Andri, Dolinom Radike, i daqe. Vo: Ivo Andri, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, kwiga deseta, str. 243. 70 Dra{ko Re|ep, Staze, lica, predeli. Vo: Ivo Andri} u svetlu kritike... str. 177. 71 Vidi: Ivo Andri, Staze, lica, predeli, Sabrana dela Ive Andria, dopuweno izdawe, Udruèni izdava~i, Beograd, 1981, str. 275-276 (Napomene).

107

duhot na za nego specifi~nite ànrovski otstapki, a u{te pove}e vo duhot na negovite ànrovski sintezi, i negoviot patopis e tokmu toa - kreativna sinteza. Sinteza pred s¢ na raskaùva~ki, lirski i ne retko dominantno eseisti~ki sostavki.

Spored zborovite so koi zapo~nuva tekstot, prvoto patuvawe na Andri} po dolinata na Radika moèbi bilo u{te porano od vremeto na nastanuvaweto na zapisot od 1938 godina,koj e vo osnovata na ovoj patopis: To je se˚awe na Radiku, reku lepog imena, i prvo mladena~ko putovawe wenom dolinom, pre mnogo godina. Sam, neispra˚en i nedo-~ekivan, ali u radosnom dru{tvu koje mi je moja ma{ta davala.72 Dodeka za nekakva kusa i konvencionalna inter-pretacija se skoro nepodatlivi i zapisot od 1938 godina, i zavr{nata varijanta na ovoj patopis, onolku kolku {to e samata doìvuvawe i ~uvstvuvawe na prostorot, tolku i samata moè da se doìvuva i ~uvstvuva, da se nasetuva, no ne i da se interpretira. Kakov bi moèl poinakov da bide i tvore~kiot i analiti~kiot dijalog so ovie pred s¢ i nad s¢ poetski sliki, no poetski sliki so neizbe`na reflek-sivna podloga i proniknatost, sliki od vidot na slednive nekolku redovi:

Ali ono {to je glavno i stalno i najzna~ajnije na ovom drumu, ma kuda on prolazio, to je da svaki vidik sa wega obe˚ava - more. Ne daje ga, ali poigrava wegovom slikom negde u daqini, i kad put pravo ide i kad zaokre˚e. I posle svake okuke, svaki novi vidik jo{ sigurnije obe˚ava neko jo{ veli~anstvenije more. Tako se vidici smewuju i obe˚awa rastu i zru. More se ne ukaè nikad, ali ste ga naslutili i zamislili toliko puta na horizontu da najposle ni sami niste sigurni dali ste putovali sa morem na vidiku ili samo kroz svoj san o moru, koje ~eka negde na jugu kao radosno obe˚awe.73

Treba li na ova da dodademe deka Andri} kreativno tkae od najprefinetata pre|a {to se ostvaruva negde na granicata me|u sonot i javeto i pretstavuva najvistinskiot spoj me|u niv, spoj me|u na{ite me~ti i vizii, od edna i strogosta, a neretko i surovosta na stvarnosniot poredok, od druga.

72 Na istoto mesto, str. 243. 73 Na istoto mesto, str. 247.

108

Primarno raskaùva~, raskaùva~ par excellence, vo svoite narativni prozi Ivo Andri} raskaùva, a ako ne raskaùva, toga{ toj razgovara. Drugo pra{awe, koe vo sega{niov pristap ne e mnogu va`no, e komu mu raskaùva, odnosno so kogo razgovara ili koj e negoviot slu{atel. No, vo patopisite Andri} naj~esto ~ita. Go ~ita i go promisluva, go tolkuva prostorot. Go ~ita neposredno, no mo{ne ~esto go promisluva posredno - preku se}avawata i preku sonot. I zatoa, negovite patopisi za Makedonija, a posebno vtoriot, gledani duri i nerazdelno od drugite negovi tvorbi od vakov karakter, pretstavuvaat isklu-~itelen spoj, simbioza na makedonskiot prostor i na Andri}evata tvore~ka, na Andri}evata lirizirana, no u{te pove}e mislovno prodlabo~ena imaginacija. Uporno neguvaj}i ja sopstvenata strast za otkrivawe,74 ostvaru-vaj}i kreativno proniknuvawe vo nekoi sloèni ìvotni vidovi i ne pomalku sloèni psiholo{ki i op{testveni obele`ja na ~ovekovoto bitie,75 vo svoite makedonski patopisi Andri} ostvaruva eden misloven dijalog so prostorot, go ~ita prostorot i razgovara so nego. Osobeno e taka koga e vo pra{awe negovoto ~itawe, odnosno nego-voto kreativno promisluvawe na horizontot, na horizon-tot {to se otvora so iska~uvaweto vo stariot Ohrid, odnosno na horizontot {to se pomestuva napred so spu{-taweto po dolinata na Radika. So seto toa, dvata teksta {to se glaven predmet na na{evo sega{no interesirawe, vleguvaat vo redot na najubavite i za tolkuvawe na Andri}a najinteresni patopisni, pa duri i ne samo pato-pisni negovi stranici.

74 Bo{ko Novakovi, Struktura Andrievog putopisa, ..., str. 158. 75 Na istoto mesto.

109

Sowa STOJMENSKA-ELZESER

INTERTEKSTUALNITE PREPLETI VO RASKAZITE NA OLIVERA ]ORVEZIROSKA

Zadr{kata na vnimanieto vrz raskazite na sovre-menata makedonska prozaistka Olivera ]orveziroska od nejzinata posledna prozna zbirka (S)pleteni raskazi, koja go predizvika vnimanieto na makedonskata knièvna javnost i so dobivaweto na nagradata na DPM za prozno ostvaruvawe vo 2003 godina, pretstavuva eden segment od poopse`noto nabquduvawe i analizirawe na intertekstu-alnite relacii na golem broj raskazi od makedonski avtori so raskazi na pisateli od balkanskiot krug na literaturi. Istraùvaweto na odnosot na makedonskata raskaùva~ka proza kon prozite vo drugite balkanski knièvnosti pokaà deka postojat golem broj primeri na narativi koi vo sebe ostvaruvaat transparenten dijalog so konkretni prozni dela (pred sè, raskazi, romani, esei i drugo), i koi insistiraat na voo~uvawe na intertekstu-alnata relacija, ja poso~uvaat i ja potenciraat vo svoeto narativno tkivo. Takvite raskazi gi narekovme “raskazi vo sprega”, zatoa {to nivnoto ostvaruvawe kako takvi, pomalku ili pove}e e povrzano so knièvnite dela so koi ja ostvaruvaat svojata intertekstualna relacija.

Ne treba da iznenaduva faktot {to me|u primerite najmnogu se sre}avaat inter-relacii pome|u tvorbi od na{ata sovremena raskazna produkcija i onie {to doa|aat od literaturite na nekoga{nite jugoslovenski kulturi, pome|u koi dominira srpskata. Toa e delumno rezultat na zaemniot preveduva~ki protok pome|u dvete literaturi {to e osobeno silen, no isto taka i na komunikacijata pome|u samite avtori, zaemnoto poznavawe na nivnite opusi, ta so toa i na kreativnoto proniknuvawe…

110

Makedonskata sovremena prozna pisatelka Olivera ]orveziroska vo svojot raskaz “Patuvawe bez pat”76 izveduva interesna intertekstualna relacija so romanot na srpskiot pisatel Vladislav Bajac Druidot od Sin-didun. Stanuva zbor za raskaùva~ko tkivo koe gi prep-letuva dvete raskazni ni{ki, tokmu vo duhot na bazi~niot impuls na ]orveziroska svoite raskazi da gi nare~e i da gi obedini pod zaedni~ki naslov (S)pleteni raskazi. Ovoj raskaz se ostvaruva kako splet, ili podobro re~eno, preplet od dve knièvni dela. Ednostavno, raskazot na ]orveziroska tolku dlaboko se nakalemuva vrz tekstot (vo slu~ajov roman, a ne raskaz) na Bajac, {to negovoto reci-pirawe direktno e povrzano so prethodno poznavawe na ~itatelot i na ova knièvno delo.

Inicijativen punkt na raskaznoto tkivo e zabele{kata upatena kon romanot na Bajac vo koja se veli deka toj necelosno go predal migot vo koj likot Sonija Tat Mab re{ava da go isprati na t.n. “patuvawe bez pat” Joan Breklien, glavniot ma{ki lik vo romanot. Zna~i, direktno se navleguva vo edna ve}e gotova prikazna i se intervenira vo nejziniot raskaùva~ki tek, se zadrùvaat nejzinite likovi, nejzinite osnovni raskaùva~ki ele-menti i parametri. Migot koga ~itatelskata aktivnost se preroduva vo nova kreacija, ]orveziroska go ozna~uva so nekolku kriti~ki intonirani i distancirani zabele{ki vo koi kaùva deka postoi ne{to {to “nesomneno Bajac go znae, no ne sakal da go upotrebi vo romanot…”77, za podocna da zabeleì: “toj ja isklu~uva taa ni{ka od svoeto raskaùvawe, ostavaj}i ja nedoprena kako narativna mo`nost”. Za da go potencira jadroto prezemeno od roma-not na srpskiot pisatel {to stanuva osnova na raskazot na na{ata prozaistka, taa }e navede i direkten citat od romanot, dokumentiraj}i to~no od koja stranica na koj konkreten makedonski prevod toa go pravi. Po navedeniot izvadok taa }e napi{e: ”Po ova, Bajac si prodolùva po svojata pateka, a nie po svojata”78. A patekata na raskazot na ]orveziroska se sosredoto~uva vrz motivot {to e 76 ]orveziroska, Olivera: (S)pleteni raskazi, Skopje: Magor, 2003, str. 31-36 77 isto, str. 31 78 isto, str. 32

111

istaknat vo samiot naslov, odnosno na toa deka Joan “vo isto vreme i otpatuval, i ostanal” – ostanal pokraj Sonija koja “go saka za sebe” i otpatuval za da se sretne so po~ituvaniot prijatel, so osvojuva~ot Aleksandar Make-donski.

Taa “bliskost {to realno gledano… voop{to ne postoi”, toa “vodewe qubov na dvajca {to strasno se sakaat vo svoite nepostoewa” go implicira tokmu knièvniot dopir, dopirot na dve tvore~ki imaginacii koi se vto-puvaat vo novo raskazno tkivo. Na izvesen na~in, pisatelkata na raskazot go “iskoristuva” romanot, odnosno eden negov motivski segment, kako osnova za proza koja tokmu ja problematizira isprepletenosta na raznite prikazni, ta so toa i na raznite knièvni tekstovi. Navra}aj}i se postojano na glavniot lik Joan Breklien direktno pozajmen od romanot na Bajac, i na motivot na negovoto “patuvawe bez pat” avtorkata zabeleùva: “Takvoto iskoristuvawe mu se dopa|a{e i nemu, inaku, verojatno sè bi se odvivalo poinaku otkolku {to se odviva ne samo vo romanot Druidot od Sindidun, tuku i vo raskazot “Patuvawe bez pat”. Migot na bliskost pome|u likovite od romanot, konstruirani spored edna psevdo-istoriska matrica, koi prodolùvaat vo druga konstela-cija da ìveat i vo raskazot na makedonskata prozaistka, e mig so neobjasniva mo} koja se reflektira vrz “raskazite {to }e se pi{uvaat vekovi i vekovi podocna”. So vakvite signali raskazot ovozmoùva tolkuvawe koe vo preden plan ja postavuva tokmu samata intertekstualnost, opstoj-bata na literaturata vo i niz samata sebe, iznedruvaweto na novi knièvni tvorbi od ve}e postoe~ki knièvni dela.

Se postavuva pra{aweto dali navistina e neophodno poznavaweto na romanot na Bajac za soodvetno prifa}awe na raskazot na ]orveziroska ili, na drug na~in problema-tizirano, kolku vlijae vrz recepcijata na ovoj raskaz poznavaweto na tekstot upotreben kako kreativna pred-lo{ka?! Dali onoj ~itatel {to go ima usvoeno romanot mnogu razli~no }e go prifati raskazot na ]orveziroska od onoj {to toa ne go ima storeno?

112

O~igledno, potrebata na avtorkata da se posluì so konkretniot roman na Bajac ima podlaboka motivacija od ednostavno upatuvawe na ~itatelot na negovo neizostavno ~itawe. Nesomneno, taa vo ulogata na ~itatel bila pone-sena od kvalitetite na ovaa proza, no vo nejzinata kreativna transformacija taa posluìla kako eden impuls za preoblikuvawe i sozdavawe novo, palimpsestno delo. Vo celiot opus na ]orveziroska provejuva ~uv-stvoto za drugite knièvni tekstovi (da potsetime, naslo-vot na nejzinata prva zbirka raskazi glasi Stradawata na mladiot lektor, Skopje: Kultura, 2000, koj vo samata formulacija krie voedno igra se poznatiot naslov na edno knièvno delo od Gete, no i dominacija na ~itatelskata pozicija i praktika. Pove}e nejzini raskazi se ostvareni kako kalemi vrz drugi poznati tekstovi od svetskata ili doma{nata, makedonska raskaùva~ka tradicija. Prezema-wata vo “Patuvawe bez pat”, na primer, opfa}aa cel motivski kompleks, eden konkreten narativen segment od raskaznoto tkivo na romanot na Bajac, kako i najva`nite knièvni likovi okolu koi se plete dejstvoto. Za razlika od toa, ima slu~ai koga prezemawata se ograni~uvaat samo na eden raskazen element, koj se oformuva kako speci-fi~en lajt-motiv na novonastanatata prikazna. Takov primer e raskazot od istata avtorka so naslov “[uta duwa”. Vo nego ]orveziroska se koncentrira vrz eden kus izvadok od Deponija na Slavko Janevski. Na samiot po~etok od raskazot se problematizira relacijata literatura-stvarnost, taka {to se veli: “Marija Misleva ne im veruva{e na knigite, iako mnogu saka{e da gi ~ita”. Verbata vo knigite stanuva centralen motiv vo raskazot koj avtorkata re{ava da go oblikuva preku postapka na specifi~en intertekst so ve}e spomenatoto delo na Janev-ski. Taa naveduva citat od nego vo koj se zagatnuva motivot na raskazot i, me|u drugoto, se veli deka gata~ki i predvi-duva~ki se ra|aat onamu kade {to: ”niz prozorecot na nekoja ku}a }e probie gran~e so cvet na vi{na ili duwa”. Vrz ovaa zabele{ka se nadgraduva ponatamo{niot tek na prikaznata vo koj likot Marija Misleva (obedinuva~ki lik na pove}eto raskazi na ]orveziroska) navistina ja predviduva smrtta na svojot vujko, otkako vo nejzinata soba

113

niz prozorecot }e se vovre rascvetano gran~e od duwa. Vo slu~ajot na ovoj raskaz ne se raboti za celosna sprega od dve prikazni, tuku ednostavno se iskoristuva eden mal segment od ednata prikazna kako lajt-motiv na drugata. Se-pak, nivnata relacija e ìva i kreativna, so jasni i pre-cizni naznaki za nejzino voo~uvawe i prifa}awe.

Malku porazviena intertekstualna relacija, vo duhot na tuka razgleduvaniot balkanski kontekst, se ostva-ruva vo raskazot na ]orveziroska nare~en “Migracija na sonot”. Kako knièvna predlo{ka na ovoj raskaz sluì knigata na srpskata biografka Liljana Vuleti} @ivotot na Anica Savi}-Rebac (@ivot Anice Savi}-Rebac), pokonkretno, nekoi del~iwa od nea vo koi se zboruva za odnosot na srpskiot pisatel Milo{ Crwanski kon ovaa poznata srpska poznava~ka i prou~uva~ka na anti~kata literatura, inaku negova sovremeni~ka. I ovoj raskaz se dviì vo preminite me|u sonot, pro~itanoto i novoras-kaànoto, a avtorkata toa najdobro go iskaùva preku konstatacijata: “Nekade blisku do srceto ~uvstvuvav kako poleka ja gubam kontrolata nad knigite {to gi ~itam, ili tie nad mene, ne znam, i sè po~esto mi se slu~uva da go ìveam pro~itanoto ili da go ~itam doìveanoto. Sè mi se izme{a i sè pomalku znam {to bile ne{tata dodeka bile razdvoeni”79. Na toj na~in ]orveziroska vo svoite osnovni poeti~ki opredelbi i preokupacii ja vklu~uva i postapkata na kreativno obra}awe kon lektirata, na transformacija i presozdavawe na pro~itanite tekstovi vo novi prozni sostavi. Samiot proces na ~itawe kon-kretna kniga stanuva del od raskazot, pa se veli: ”…Ja zatvoram knigata ne moèj}i da izlezam na kraj so ona {to mi go ‘pravi’…”, a malku podolu: ”Vistinata iste~e od knigata pretvoraj}i se vo lo~ka na podot {to doprva treba{e da se vpiva”.

Ona {to e zapi{ano vo knigata za qubovta na Crwanski kon Anica Savi} vo raskazot se pojavuva dupli-rano, i kako pro~itan izvadok, citat, no i kako pismo vmetnato vo narativniot tek na raskazot, za koe po igrata na slu~ajot ostanuva neotkrieno od kade poteknuva, no se sugerira fantasti~nata mo`nost deka tokmu Crwanski e toj {to zayvonil na vratata na junakiwata na raskazot i go 79 isto, str.71

114

ostavil qubovnoto pismo. Ovoj raskaz na ]orveziroska se odviva so prepletuvawe na tri raskazni ramni{ta: ram-ni{teto na prikaznata za Marija Misleva koja se nao|a vo Belgrad za da u~estvuva vo otvaraweto na edna izlo`ba; potoa, sonot za mrtvata tetka na koja ne i se znae grobot, i treto, niz dokumentarnite zapisi vo biografijata na Anica Savi} Rebac, koi vo raskazot se izvorno citirani. Taka, vo raskazot se ostvaruva uspe{na sinteza na prikaznata {to simulira realnost, so sonot i so knigata. Na toj na~in, po pat na sugestivna intertekstualna postapka, se dobiva fikcija so poseben kvalitet.

Za ]orvezirovska dijalogot me|u knièvnite dela e ne{to {to se podrazbira i {to e edna od najva`nite karakteristiki na nejzinata raskaùva~ka postapka. Pove}eto nejzini raskazi, kako {to pokaùvaat i izbranite primeri, se izgradeni vo sprega so drugi knièvni tekstovi. Toa moè da se dovede vo vrska i so nejzinata osnovna profesija lektor, koja go podrazbira, odnosno go ozna~uva ~itaweto. Toa e edna, no ne i edinstvena pri~ina, ~itaweto na tu|ata literatura za ]orveziroska da pretstavuva eden od najplodorodnite kreativni impulsi za nejzinoto tvore{tvo. Vo edno intervju na stranicite na edno ènsko popularno spi-sanie, taa istaknuva: “Mnogu me vozbuduva{e magijata na pleta~kata intervencija na starite xemperi. Majka mi umee{e da napravi ~udo od star xemper ili {al, znae{e da doplete ili da preplete tolku ubedlivo, {to staroto zasrameno se povlekuva{e pred nea. Verojatno ottamu doa|a mojata naglasena potreba dodeka pi{uvam da se potpiram na tu|ite pisma, da gi naniùvam na svoite raskaùva~ki igli i da gi dopletuvam po moe. Spletenite raskazi se pove}e dopleteni otkolku spleteni… Bez Crwanski, Sontag, Anica Savi}-Rebac, Bajac… bez â~an-ski i site knigi i avtori koi vtisnale sopstven ìg vo mene, mislam deka nitu bi moèla da pi{uvam, nitu, pak, da pletam. [to i da e”.80 Celata zbirka raskazi na ]orveziroska se potpira vrz metaforata na ènskata ra~na rabota, na pleteweto.

80 “Kolku pove}e sni{ta, tolku pove}e rabota” – intervju na Vawa Nikolovska so Olivera ]orveziroska vo spisanieto Nova èna, br. 627, mart 2004, str.38-40.

115

Takvata postapka moè da bide predmet na komparativni sogledbi vo odnos na sli~ni knièvni primeri vo drugi knièvnosti (na primer, da potsetime barem na knigata [tefica Cvek vo ~elusta na ìvotot od hrvatskata sovremena prozaistka Dubravka Ugre{i}, vo koja sozdava-weto prikazna se izveduva kako t.n. ”pa~vork” tvorba, koja podrazbira prikrpuvawe na razli~ni par~enca tkaenina vo edna edinstvena celina. Kaj obete avtorki, posegaweto po uslovno re~eno “ènskite” knièvni sredstva, e povr-zano i so potrebata da se istakne intimniot svetogled, koj ima svoi neminovni rodovi specifiki. Sepak, kaj ]orve-ziroska “pleteweto raskazi” mnogu posilno upatuva na problematikata na knièvniot intertekst, otkolku na uslovnata “ènskost” na pismoto. Metaforata na pletewe, dopletuvawe i isprepletuvawe mo{ne sugestivno ja dolovuva osnovnata postmodernisti~ka tendencija na raskazite na ]orvezi-roska - da se hranat od literaturata i da ja problematizi-raat do krajnost granicata realnost-fikcija, poto~no da gi vtopuvaat vo edno ìvotnite, izmislenite, otsonuva-nite i pro~itanite prikazni. îtaweto i pi{uvaweto literatura stanuvaat edinstven proces koj prerasnuva vo edna edintvena emotivno-intelektualna sostojba, a toa e qubov kon literaturata. Raskazite na ]orveziroska se i pottik i plod na ovaa sostojba.

116

117

Zdravko STAMATOSKI Bartosz DZIEWIAŁTOWSKI – GINTOWT

MAKEDONIJA VO OÎTE NA POLSKIOT PATOPISEC ANTONI MJE^NIK VO 1904 GODINA

I VO SVETLINA NA POSTASNOMSKATA REALNOST

Osobeno se raduvam {to po podolgo vreme se nao|am vo svojata mati~na sredina, srede svoite porane{ni profesori i sou~enici, a pogolem del od niv i sega{ni sorabotnici. Verojatno ne treba da istaknam {to ozna~uva za mene ovoj mig, t.e. tokmu vo mati~nata sredina da pro~itam tekst posveten na na{iot golem nacionalen praznik - ASNOM, sobir koj trajno gi postavi temelite na na{ata dràva i go nagradi naporot na bezbrojnite makedonski `rtvi od minatoto do dene{en den. Predmet na na{evo dene{no soop{tenie, koe go podgotvivme zaedno so pomladiot kolega Barto{ \evjaltovski od istiot, univerzitetot Adam Mickjevi~ vo Poznaw81, kade {to prodolì mojot profesionalen pat, e edna interesna bro{urka nastanata vo Polska to~no edna godina po drugiot slaven ilindenski mig od na{ata istorija, Ilindenskoto vostanie od 1903 godina. Verojatno malkumina vo Polska, kako i vo Makedonija pred to~no 100 godini bile vo mo`nost da dojdat do ovaa kni{ka. Sekako, ne ni sonuvale deka golem broj izvadoci od nea - vo vakov vremenski raspon - sosema slobodno i bez nikakva isprav-ka koga i da e, bi moèle da se primenat vo nekoi aktuelni dnevni glasila, spisanija, istorisko-literaturni publika-cii itn.

81 Del od fragmentite od bro{urkava, kako i nekoi od fusnotite vo tekstov, zaradi za~uvuvaweto simetrija so ogled na dvojnoto avtorstvo na statijava }e bidat pretstaveni na makedonski, a eden del na polski jazik.

118

Se raboti za kni{kata na Antoni Mje~nik vo origi-nalen naslov Macedonja i Macedończycy, nape~atena na 116 stranici od mal format vo pe~atnicata na izvesniot M. Arct vo Var{ava, koj istata godina izdal i kni{ka posvetena na Srbija pod naslov Serbja i Serbowie82. Mje~nik bil knièvnik i novinar, na preminot od XIX vo XX vek patuval po Balkanot i drugi zemji. Na samiot po~etok na XX vek informaciite {to za Makedonija i Makedoncite doa|ale vo polskata literatura i publicistika bile dosta reducirani83. Spored toa, i pokraj izvesnite propusti od terminolo{ka i druga priroda, ovaa kni{ka na 100-godi{ninata od nejzinoto nastanuvawe zasluùva da se sporedi ne samo vo svetlinata na asnomskite na~ela, ami i na ona {to vo periodot i pred, i po ASNOM pretstavuva op{testveno-politi~ki i kulturno-obrazoven ambient vo Makedonija.

U{te na vovednite stranici Mje~nik ja gleda Make-donija kako teritorija vo koja se odigruvaat krvavi kon-flikti, region vo koj se sudiraat sprotivstaveni interesi na stranski subjekti i kako rezultat na toa dosta realno prikaùva eden od najeksponiranite obrasci na makedon-skiot ~ovek vo sopstvenata istorija osven sindromot na emigracija, a toa se negovite postojani stradawa:

„Leje się tam teraz krew strumieniami, buchają płomienie palonych przez dzikiego Turka wsi i miast, rozlegają się krzyki rozpaczliwe mordowanych chrześcijan. Rozsrożył się muzułmanin i niszczy wszystko, na co wzrok jego padnie;

82 Vo 1906 god. Mje~nik bil sekretar vo redakcijata na spisanieto „Świat”, kade {to pi{uval recenzii, prikazi i statii. Izvesno vreme bil i politi~ki referent vo „Słowo”, a vo 1909 god. pi{uval vovedni statii za spisanieto „Dziennik Powszechny”, ~ij{to glaven urednik isto taka bil izvesno vreme. Vo 1918 god. vlegol vo sostav na redakcijata na „Kurier Warszawski”, funkcija {to ja vr{el do svojata smrt. Bil osnova~ i ~len na upravniot odbor na Dru{tvoto na knièvnici i novinari na Polska. Kako publicist prezentiral hristijansko-nau~na opcija, a vo pogled na novite struewa pokaùval skepticizam. Vidi vo: Polski Słownik Biograficzny, T. XX/1, Ossolineum 1975, s. 254. 83 Jednym z pierwszych polskich autorów piszących na temat dziejów słowiańskich Macedończyków w dzisiejszym rozumieniu tego pojęcia był Władysław Trąpczyński, który w pracy Albania i Macedonia. Kraj i ludzie (Warszawa 1903) zainteresował się problematyką powstań wyzwoleńczych w Albanii i Macedonii.

119

jeżeli nie będzie zmuszony ustąpić z tej ziemi, krwią nasiąkłej, to zostawi po sobie tylko zgliszcza i ruiny”84.

Otkako po ovie vovedni zabele{ki se zadrùva na bibliskoto poteklo na terminot Makedonija i na pravoto na povikuvawe na Makedoncite kon anti~koto nasledstvo od erata na Aleksandar Makedonski, Mje~nik zabeleùva, a {to nam kako lo{o iskustvo ni e sosema dobro poznato, deka skoro site balkanski dràvi i narodi istaknuvale pretenzii kon teritorijata na Makedonija vo celina ili pak na odreden nejzin del, pa taka ponatamu veli:

„ûdna e taa zemja kon koja nekolku narodi naedna{ istaknuvaat pretenzii, pomalku ili pove}e opravdani. Ja posakuva Grkot, potpiraj}i se na nikoga{ zaboravenoto istorisko pravo; za nea se bori i Bugarinot, imenuvaj}i se sebesi Makedonec tolku glasno, zatoa {to tuka u{te od vekovi se naselil; Srbinot pak tvrdi deka e toa negova zemja, zatoa {to taa nekoga{ vleguvala vo sostavot na carstvoto na Du{an Silni; a i planinecot albanski i Vlavot ne sakaat da bidat podolu od drugite. Vistinski haos - pekol od nekolku narodi nad koi sepak svoite du{egri`ni~ki krilja gi prostira Tur~inot, poznat po svoeto vladewee preku ogan, me~ i uni{tuvawe”85. Vo prodolènie, iznesuvaj}i gi pri~inite za ova toj

pi{uva: „Gdyby Macedonję, oprócz panujących tam obecnie Turków, zaludniał jeden naród, (...) sprawa byłaby łatwą do rozwiązania i nikogo ze spółczesnych nie obchodziłaby pod względem praktycznym historja przeszłości kraju. Ale ziemię macedońską trzymają w swych rękach od wieków aż trzy narody, oprócz Turków i garści Rumunów.”86.

84 Cyt. za A. Miecznik, Macedonja i Macedończycy, Warszawa 1904, s. 3. 85 Tamże, s. 4. 86 Tamże, s. 12.

120

Isto taka kriti~no avtorot gi ocenuva bugarskite pretenzii kon Makedonija:

„Kolku e i da se raboti za damne{ni vremiwa, koga carevite Simeon, [i{man i Samuil se narekuvale sebesi kako makedonski carevi, sepak dosega Buga-rite na prestanale da istaknuvaat pretenzii kon Makedonija. Taa zemja tie postojano ja smetaat za svoja i se stremat da ja prisoedinat kon sega{noto Bugarsko carstvo. Kolku i da se potpiraat na istoriskite prava na ova vladeewe, tolku pove}e nemaat pravo bidej}i istoriskite dokazi govorat na nivna {teta”87. Druga rabota e taa, {to barem mene dosega ne mi

bila poznata, deka (a)romanskite pretenzii kon Makedo-nija dokolku i postoele bi moèle olku ostro da bidat okarakterizirani od strana na stranski nabquduva~, pa taka Mje~nik na edno mesto veli:

„Spored misleweto na sovremenicite, a osobeno na agitatorite na pan-romanizmot, potomcite na ovie kolonizatori se dene{nite Kucovlasi raseani vo vkupen broj ne pove}e od sto iljadi i toa po planinskite delovi na Makedonija. Ottamu i izvo-rot na romanskite pretenzii kon ovoj sloj lu|e i kon delovite na Makedonija, zazemeni od nea”88. Spored Mje~nik, a {to go smetame za prv poseriozen

propust vo kni{kata, iako prethodno na nekolku mesta jasno ja oddeluva makedonskata nacija od gr~kata, edin-stvena dràva {to ima istoriski prava kon Makedonija e Grcija i dodava:

„[...] Nekako na ova ne zaboravaat nitu sovremenite Elini i vo toj duh agitiraat kako na makedonski teren taka i vo siot civiliziran svet [...]”, iako podocna Mje~nik se distancira od ova, pa veli: „Sekako, ovie podatoci ne se dovolni: tie se

87 Tamże, s. 65-66. 88 Tamże, s. 50.

121

edinstveno korisni za vodewe ednostrana polemika, ne{to {to pretstavuva prelevawe od prazno vo {uplivo”89. Strategijata kon Makedonija nare~ena od Mje~nik

prelevawe „od prazno vo {uplivo” e poznat gr~ki speci-jalitet (i kontinuitet!), koj kako {to gledame sega ostavi golemi posledici po makedonskata nadvore{na politika, nejzinata me|unarodna pozicija i „slobodata” na dvièwe na makedonskite gra|ani po svetot so besmislenata refe-renca BJRM.

Mje~nik e direkten svedok na Ilindenskoto

vostanie, pa e mnogu interesen podatokot {to go zabeleàvme kako povod za negovoto izbuvnuvawe. Imeno, toj na nekolku stranici detalno ukaùva na ekonomskiot moment i pritisok primenuvan od strana na osmanliskiot okupator kon makedonskoto hristijansko naselenie, pa zatoa tvrdi:

„Dzisiejsze powstanie ma swój realny podkład nie tyle może w stosunkach prawno-politycznych, ile w ekonomicznym stanie ludności pracującej, doprowadzanej systematycznie do ostatniej nędzy.”90. Pi{uvaj}i za odnosot na Turcite kon mesnoto

naselenie Mje~nik tvrdi deka: „Od damnina vo ovoj nesre}en region ne se smenilo ni{to: kaurinot (vo originalot e predaden kako |aur, zab.m.) za seto vreme od strana na Tur~inot e tretiran vulgarno, za nego toj e vol za rabotewe, koj od rano utro do docna nave~er bi trebalo da raboti i da bide zadovolen so samoto toa {to mu e dozvoleno da di{e ~ist vozduh”91. Eden od efektite na takviot pritisok, spored avto-

rot, e i promenata na verata, od hristijanska vo islam:

89 Tamże, s. 66. 90 Tamże, s. 8. 91 Tamże, s. 88.

122

„Oczywiście, że skutkiem tych ciężkich warunków, część ludności chrześcijańskiej, dla zabezpieczenia się od prześladowań, nie mających granic, porzuciła swoją rodzinną wiarę i przyjęła mahometanizm [...] za na edno drugo mesto da istakne: „Za volja na vistinata, Albancite ne go zagubile svojot voinstven duh, isto taka i svojot div karakter, no poleka go prifa}aa muhamedanizmot, na toj na~in stanuvaj}i pogolemi braniteli na novata vera vo pogolem stepen duri i od samite Turci”92. Mje~nik pred to~no 100 godini ukaùva i na nam

poznatite stavovi za preuranetoto krevawe na Ilinden-skoto vostanie, za {to me|u drugite se proiznesle i tak-vite veli~ini kako {to se Goce Del~ev i Krste P. Misirkov, pa veli:

„Vo momentov, Bugarite do{le do takvi ubeduvawa deka za niv edinstven spas moè da bide samo vooruèno vostanie protiv Turcite. Za taa cel tie po~naa da sozdavaat makedonski komiteti so bugarski karakter, nao|aj}i poddr{ka vo nacionalnoto carstvo”93. Ekonomskiot moment e prisuten i vo edno drugo

poglavje, kade {to avtorot poso~uva na u{te povisok stepen na steknuvawe dobivka, t.e. na pripadnici na drugi etni~ki grupi koi ova svoe „pravo” go koristele bezmilosno duri i kon samite Turci. Na str. 75 Mje~nik pi{uva:

„Grcite i Evreite, vo ~ii{to race glavno po~ivaat trgovskite i bankarskite interesi, ~esto pati gi napla}aat dolgovite od raznite pa{i i begovi, vo forma na zemji{na sopstvenost. Odvreme-navreme se slu~uva nekoi od turskite velikodostojnici dobrovolno da se li{at od svojot zemji{en imot. [...] Grcite pak iznajdoa na~in na izdr{ka otkako }e

92 Tamże, s. 102. 93 Vidi kaj: A. Mje~nik, cit. delo, s. 113.

123

kupat zemji{te ili }e go dobijat (kaàno so dene{en re~nik, zab.m.) vo kompenzacija. I re~isi vedna{ ja prenesuvaat sopstvenosta na manastirite, crkvite i u~ili{tata, koi potoa se oddrùvaat na smetka na svoite op{tini”94. Vo prodolènie, objasnuvaj}i ja podetalno ovaa

ekonomska zavisnost na raznite i razli~nite op{testveni sloevi, avtorot zaklu~uva: „Sekako, toj {to se otkaàl od sopstvenosta na svojot imot vr{i uloga na iznajmuva~, sreduvaj}i gi svoite smetki samo so administrativnata duhovna vlast”95 i potoa dodava deka „plodovite gi sobi-raat trgovcite regrutirani glavno od strana na Evreite i na tie u{te polo{i od niv, Grcite”96.

Spored nas, edno od najva`nite pra{awa {to gi raz-gleduva Mje~nik vo bro{urkata Macedonja i Macedończycy e tokmu ona {to poslednive godini, duri poslednive denovi èstoko ja razbranuva ne samo doma{nata javnost. Toa e pra{aweto za sudbinata na makedonskata Crkva, institucija koja so vekovi nanazad opstojuvala i stradala zaedno so makedonskiot vernik, a so ~ija{to sudbina - koj pomalku, koj pove}e - site nie Makedonci na nekoj na~in sme opsednati. Mje~nik na ovoj problem mu posvetuva posebno poglavje i vo nego go istaknuva zna~eweto voop{to na pravoslavnata Crkva, sekako pri toa i na Ohridskata arhiepiskopija za za~uvuvaweto na nacionalnata posebnost na balkanskite narodi. Taka na edno mesto toj veli:

„Ustrój Kościoła wschodniego, jego tradycją uświęcone prawa pozwalają na tworzenie się narodowych zarządów kościelnych, niezależnych zarówno jeden od drugiego, jak wszystkich razem od patrjarchy ekumenicznego. Postoi sepak eden fundamentalen ~len vo poredokot na isto~nata Crkva, a toa e deka samo nezavisnite dràvi moàt kaj sebe da organiziraat posebna crkovno-nacionalna uprava. Więc Rosja ma swoją odrębną organizację kościelną, ma ją Serbia, Rumunja i

94 Tamże, s. 75-6. 95 Tamże, s. 76. 96 Tamże, s. 79.

124

Grecja, jako jednostki państwowe niezależne. Nad kościołami tych państw ustaje przewaga administracyjna patrjarchów ekumenicznych.”97. Objasnuvaj}i ja ulogata na pravoslavnata Crkva gi

dava osnovnite razliki vo dogmite na Isto~nata i Zapad-nata crkva, ona {to vsu{nost ne moàt ili pak ne sakaat da go sfatat ~elnicite na sosednite pravoslavni crkvi na ~elo so samata Carigradska patrijar{ija, a {to pred to~no 100 godini ovoj polski publicist go ima zabele-àno: „Carigradskiot patrijarh e eden od pove}eto samos-tojni i nezavisni crkovni poglavari, t.n. primus inter pares//pierwszy wśród równych//prv me|u ednakvite, glavno so ogled na religisko-istoriskite tradicii koi {to se vo tesna vrska so ova98. [...} i {to e u{te pova`no, t.e. toa deka „vo pogled na sferata na svoeto vladeewe carigrad-skiot patrijarh ne moè da se sporeduva so rimskiot papa, komu fakti~ki direktno mu se podredeni site katoli~ki biskupi”99, a {to }e re~e deka na Isto~nata crkva ne ñ e poznata doktrinata na nepogre{livost na rimskiot papa. Vo ponatamo{niot del od tekstot, Mje~nik ukaùva na razli~nite kulturni vlijanija na bugarskata Egzarhija vo odnos na gr~kite, a koi vsu{nost - kako {to znaeme - se sveduvaat na isto i se od poguben karakter po statusot i slobodniot ìvot na Makedonskata crkva.

[to se odnesuva do jazikot, tuka Mje~nik pokaùva evidentna slabost, pa zatoa sosema malku vnimanie im posvetuva na jazi~kite problemi. Nema jasna koncepcija vo odnos na jazikot na naselenieto vo Makedonija a {to i ne bi trebalo da za~uduva so ogled na toa {to po orientacija toj e knièvnik i publicist. Me|utoa, u{te na po~etokot dava do znaewe deka postoi ogromna razlika me|u starogr~kiot i staromakedonskiot jazik pi{uvaj}i: „Język zatem pierwotny macedoński był narzeczem ogólnego języka helleńskiego – różnił się zaś od dialektu attyckiego w tym stopniu, w jakim język naszych Mazurów lub Krakowian różni się od literackiego języka polskiego”100 i istaknuva deka procesot na

97 Tamże, s. 95. 98 Tamże, s. 95. 99 Tamże, s. 94. 100 Cyt. za A. Miecznik, op. cit., s. 16.

125

evolucija na makedonskiot jazik zapo~nal so doa|aweto na slovenskite plemiwa na makedonska zemja, {to dovelo do nastanuvawe na nekolku posebni jazici.

Ona {to od aspekt na avtonomija na makedonskata dràva e interesno da se spomene e toa {to Mje~nik tvrdi deka na realizacijata na reformskite programi za taa cel, najmnogu popre~ila toga{nata me|unarodna situacija: „Dokolku ne be{e vojnata koja Rusija mora da ja vodi na Dale~niot istok protiv Japonija, verojatno bi do{lo do kompromisno re{enie, no pri sega{nata zapletkana politi~ka konstelacija ne e jasno kako bi moèlo toa da se re{i”101, [...] za vo prodolènie nedvosmisleno da ukaè na toa deka: „Autonomja dla Macedonji, przy przeprowadzeniu możliwie najściślejszego rozgraniczenia etnograficznego, byłaby rzeczą najsłuszniejszą w tym wypadku, gdyby ta prowincja miała stanowić nadal jedną z krain monarchji tureckiej. Natomiast wszelka inna ewentualność nie obyłaby się bez rozlewu krwi.”102. Na ovoj na~in avtorot pove}e ili pomalku svesno se nadovrzuva kon ustavot na Makedonskata Liga od 1880 godina, koja pretpostavuvala osnovawe avtonomna dràva na Makedon-cite so svoja avtokefalna Ohridska arhiepiskopija, vo koja bi bile garantirani site vidovi verski slobodi na religiite zastapeni vo Makedonija103.

Interesno e {to i eden drug Poljak, sovremeniot literaturen kriti~ar i nam dobro poznat kolega i prijatel Leh Mjodinski se proiznesuva za zagrozenosta na Makedonija od sosedite u{te vo 1999 godina i povtoruva:

„Razli~nite realni sostojbi, originalnata optika na getoto isto taka ne odbegnuva vo ovoj slu~aj od statusot na kulturna avtonomija kaj Albancite, Korzikancite, Baskite ili Luì~anite, no sepak relativno docniot civilizaciski napredok vo kore-

101 Tamże, s. 115. 102 Tamże, s. 115 – 116. 103 Stanuva zbor za ~lenovite od 57 do 62 na ovoj ustav, koj pri svojata podgotovka se potpiral vrz ustavot na Kralstvoto Belgija od 1831 r. i na [vajcarskata Konfederacja od 1874 god. Po{iroko kaj: Z. Stamatoski, Kwestie kultury w Konstytucji Ligi Macedońskiej z 1880 r. oraz 120 lat później, [vo:] Kulturowe konteksty integracji Europejskiej, konferencija odràna na 16-17.10.2003 g., Collegium Europaeum Gnesnense UAM 2003, s. 144-153.

126

lacija so staroslovenskiot mit na etni~koto pograni~je nad Vardar prezentira eden fenomen, na evropsko nivo - unikaten. Vo makedonskata nauka motivot na defanzivna kultura (podvle~enovo e moe, Z. S.) ~estopati bil i e razbiran tokmu vo kontekstot na jazi~nata realnost: teritorijata na negovata upotreba se stesnuva a proizleguva od administrativnite zabrani vo Grcija, otsustvoto na negova legitimizacija vo Bugarija, ograni~enata doma{na primena vo Albanija i napreduva~kata albanizacija od zapad na samata nezavisna Makedonija”104.

Namesto zaklu~ok, sakame u{te edna{ da obrneme vnimanie na sî ona {to se slu~uvalo vo Makedonija 40 godini po nastanuvaweto na ovaa publikacija, pa i do dene{en den. I pokraj oddelnite propusti i nedore~e-nosti vo kni{kata Macedonja i Macedo�czycy na A. Mje~nik, vrzani glavno za problemot okolu identitetot na Makedoncite, nema potreba da se povtoruva deka pogolem del od sporedenite fakti od pred to~no eden vek pot-tiknuvaat na vnimatelno razmisluvawe, na primer po~nu-vaj}i od podatocite za preuranetosta na Ilindenskoto vostanie, ili pak postojanata zagrozenost od strana na sosednite dràvi, ili pak moèbi da re~eme za ekonom-skiot moment, ili pak na ona {to se odnesuva na prizna-vaweto istorisko pravo na sopstvena Crkva, sloboda na veroispoved ili dràvna avtonomija; dali pak da se obrne vnimanie na ekonomskiot moment preku koj makedonskiot ~ovek sistematski se doveduva(l) vo sostojba da razmisluva za u{te edna od nizata ìvotni pote{kotii i na toj na~in u{te pove}e da mu se ote`ne negoviot bit?

104 Miodyński L., Powroty znaczeń. Aktualizacje tradycji kulturowych w literaturze macedońskiej po 1945 roku. Wydawnictwo Uniwersytetu Śląskiego. Katowice 1999, str. 44. Poso~uvame na trudovite na Mjodiwski vo koi toj detalno go obrabotuva makedonskiot kulturen model, i kako del od po{irokiot evropski areal, i kako unikaten model na vnatre{en plan, me|u drugoto vo: Miodyński L., Identyfikacja kulturalno-językowa Macedończyków a kod społeczny środowiska wielonarodowego, w: Język a tożsamość narodowa Słowian. Uniwersytet Jagielloński. Kraków 1999, str. 195-208.

127

I koga se raboti za ovaa godi{nina, na samiot kraj da si postavime pra{awe - dali istorijata tokmu na nas Make-doncite sudbinski mora da ni potvrduva deka „taa sekoga{ se povtoruva”? Smetam deka za da se dojde do vistinskiot odgovor, so seta po~it kon Antoni Mje~nik i negovite viduvawa, verojatno ne bi trebalo da ~ekame nekoi drugi vremiwa, pa nekoj drug patopisec za 100 godini povtorno da ni ukaè na toa. A poukite, se znae, bi trebalo sami da si gi izvle~eme!

128

129

Liljana TODOROVA

MAKEDONSKITE RELACII SO AVTENTI^NITE VREDNOSTI NA KNI@EVNIOT SVET NA

FRANKOFONSKA AFRIKA

Frankofonijata pretstavuva grupacija na zemji so razli~ni kulturni identiteti {to se povrzani preku nivniot zaedni~ki jazi~en izraz - francuskiot jazik Kako celina, tie zemji ve}e imaat steknato izvesen istoriski ôd. Nivniot razvoen pat oficijalno zapo~nuva od osnova~kata konferencija vo 1970 godina vo Niame, vo afrikanskata dràva Niger i, poto~no, od prviot samit na zemjite - ~lenki {to e odràn vo Pariz vo 1986 godina. Kako me|unaroden forum, frankofonijata e eden od civilizaciskite predizvici na ~ovekovoto dejstvuvawe kon oformuvawe na edna sovremena me|unarodna etika vo tehnologijata na komunikacijata me|u oddelnite geokul-turni identiteti. Vo ovie vkupno 55 frankofonski zemji od site kontinenti na svetot {to pretstavuvaat 9% od populacijata na zemjiniot globus (ne smetaj}i go tuka francuskiot heksagon), se sozdava edna, spored kanadskiot kriti~ar @erar Tuga, francuska pluralisti~ka litera-tura105, ili mno{tvo frankofonski nacionalni / avto-nomni literaturi. Prifa}aweto na francuskiot jazik kako zaedni~ki jazi~en izraz vo toj makrouniverzum od razli~ni / poedine~ni etnikumi usledilo od istoriski pri~ini, poradi kolonijalniot period {to go nametnal toj jazik, no i poradi sè u{te neoformenite nacionalni jazici kako normirani i literaturni. Jazikot vo knièv-nosta e, bez somnenie, kako {to Rene Velek naglasuva vo svojata „Teorija na literaturata“, gra|a kako {to e kamenot...no, bidej}i e tvorba na ~ovekot, vo nego e nabi- 105Tougas, Gérard, Les écrivains d’expression française et la France, Ed. Danöel,Paris,1973 : 9.

130

eno seto kulturno nasledstvo na edna jazi~na grupa106. Vo taa smisla, frankofonskite pisateli, vo slu~ajov ovde - afrikanskite, prifa}aj}i go kako nu`nost francuskiot jazik koj, me|utoa ima druga struktura i knièvna tradi-cija, sekako, se sudiraat so brojni problemi, kulturni, lingvisti~ki, a i op{testveno-ekonomski {to proizle-guvaat i od upotrebata na stranskiot jazik. Tie, zatoa, go prisposobuvaat svojot knièven izraz, vsu{nost sledat eden fenomen za{to sekoja zemja ima svoja realnost, sop-stveno kulturno nasledstvo, a toa neminovno bara i nivnata literatura da ima svoja boja {to }e se prepoznava, }e se po~uvstvuva i niz nivniot francuski jazik. Poinaku kaàno, izrazot }e treba da ja opfa}a celata taa nivna sopstvena civilizacija. Teorijata na Lisjen Goldman sli~nite vakvi fenomeni gi imenuva kako istraùvawe na avtenti~ni vrednosti vo eden neavtenti~en svet107.

Afrikanskite pisateli kako i knièvnite

prou~uva~i i samite go ~uvstvuvaat toa i gi otvoraat vakvite pra{awa so {to, poto~no, ja dopiraat temata za akulturacija. Taka, renomiraniot avtor od Bregot na Slonovata Koska, Amadu Kuruma, ova go smeta za afrikanski fenomen za{to, pi{uvaj}i gi svoite dela, toj vsu{nost misli na rodniot jazik malenke, a preveduvaj}i go na francuski, svesno go kr{i - kako samiot veli - toj klasi~en jazik proizlezen od latinskiot genij {to ne mnogu lesno se kalemi na afrikanskata du{a. Istaknatiot, pak, romansier od Gvineja, Tjerno Monenembo, ova izrazuvawe na francuski go smeta kako eden vid dvojna kultura vo koja doa|a do izraz negoviot usten na~in na izrazuvawe so drugi formi na metafori i drug zboroven materijal, a za eminentniot Leopold Sedar Sengor ova kulturno vkrstuvawe, ili melezewe (metissage culturel), ovaa afrikanizacija na francuskiot jazik e spontano te`neewe kon reljefnost i ubedlivost na kaànoto, kon nao|awe na eden integralen jazik (langage intégral) za izraz na sopstvena kultura so avtohtoni vrednosti.

106Rene Velek i Ostin Voren, Teorija knjizevnosti, Nolit, Beograd 107Lucien, Goldmann, Pour une sociologie du roman, Gallimard, Paris, 1964 : 30.

131

Vakvite paralelni procesi na zastapenost na izvorna vitalnost i na modaliteti na Drugosta, ne se karakteristi~ni samo za frankofonskite zemji ju`no od Sahara, taka nare~eni Zemji od Crna Afrika. I vo sever-noto podra~je na kanskiot kontinent, Magrebot, vo koe ponaglaseno se ~uvstvuva civilizaciskoto nasledstvo na arapsko-muslimanskiot pridones, se pi{uva edna litera-tura so frankofonski jazi~en izraz (pokraj onaa na arap-ski jazik ili na jazikot berbera) vo koja se ~uvstvuvaat posledicite od istoriskiot kontakt so Francija i dija-logot so kulturite od drugata strana na Mediteranot.

Ottuka i pri na{eto prosleduvawe ovde na rela-

ciite na Makedonija so ovoj knièven svet, neophodno e da ja imame predvid ovaa „dvojnost“ na avtenti~niot razvoj na afrikanskite knièvnosti: od edna strana usnata tradi-cija kako koren na nivnoto afrikanstvo i, od druga strana vlogot na nivniot kontakt so drugite / evropskite knièvni tradicii. Vo toj kontekst i na{iot pristap }e pretstavuva vsu{nost otvorawe na knièvna komunikacija me|u dve kulturolo{ki i istoriski razli~ni sredini so svoi knièvni procesi.

Samosvojnosta na afrikanskite frankofonski li-

teraturi se povrzuva so raznovidnoto i bogato kulturno nasledstvo {to, vo najgolem del, se oformuva vo ramkite na edna mitska percepcija na svetot, specifi~nite formi na op{testveno ureduvawe i istoriskiot razvoj vo ovoj del od Afrika vo koj silen pe~at ostava kolonijalnoto vreme. Na sli~en na~in i identitetot na makedonskata knièv-nost moè da se postavi kako pra{awe na nejziniot avtenti~en knièven razvoj koj, isto taka, neminovno nosi beleg od Otomanskoto petvekovno vladeewe, osobeno ako se ima predvid narodnoto tvore{tvo. Pri povlekuvaweto na nekolku komparativni linii vo svojstvo na rezultanti od nivniot me|useben kontakt vsu{nost i najdobro }e go prepoznaeme nivniot soodnos, dopirni to~ki, konstanti, sovpa|awa, paralelni ili razli~ni knièvni procesi, kako i mo`ni me|usebni inspiracii i pottici za prevodi, prepevi i sl.

132

Vo vakvite zbliùvawa {to zapo~nuvaat nekade po pedesettite godini na dvaesettiot vek, najgolema nosivost so svojot umetni~ki izrazen dostrel ima sekako knièv-nata paralela [opov - Sengor. Taa moè da se povle~e osobeno me|u poetski kreativniot afrikanski period na Aco [opov (zbirkata Pesna za Crnata èna) i nagla-seniot interes za makedonskoto poetsko iskustvo vo tvo-re~kiot pat na Leopol Sedar Sengor od vremeto na negovata potraga po magijata na zborot (verbalnata mag-ija) vo estetikata na makedonskoto narodno tvore{tvo i po sleanosta na taa magija so univerzalnoto. Ovoj interes na Sengor osobeno e intenziven pri negoviot prestoj vo Makedonija vo 1975 godina koga be{e oven~an so „Zlatniot venec“ na Stru{kite ve~eri na poezijata. Me|u make-donskoto knièvno podnebje i negroafrikanskata kultura toga{ be{e vospostaveno najbogato protkajuvawe: od edna strana me|u elementite od sistemot na simbolisti~kite vrednosti {to osobeno se vtemeluvaat vo afrikanskiot topos i semanti~kata, istoriskata ili magiskata mo} na maskite, feti{ite, totemite, boite, tam-tamot, korata, balafonot itn. i, od druga strana, elementite od „este-tikata na makedonskata narodna poezija“ koja Sengor ja be{e tolku dobro zapoznal i prou~il preku razgovorite so [opov, nejzinite prepevi na francuski jazik prven-stveno od Eèn Gilvik i analizite od @an Ruslo {to moè{e da ja razgleduva i sporedbeno so drugi poezii, kako na pr. so senegalskata i sl.

Vremenski poglednato pak ovie kontakti na make-

donskata kulturna sredina so afrikanskata umetnost dati-raat od gostuvaweto na teatarskata trupa „Afrikanski balet“ na profesorot Keita Fodeba od Gvineja vo 1954 go-dina vo Skopje, vo ramkite na nejzinata turneja niz Evropa vklu~uvaj}i ja i porane{nata jugoslovenska federacija. Toa be{e moment na vistinsko otkrovenie (Tome Arskov-ski,“ Razgledi“ br. 22/1954, str. 10) vo odnos na bitot na afrikanskiot narod, negovite legendi i predanija, rita-mot na tam-tamot na perkuzicionistite i muzikata na avtohtonite instrumenti, balafon, kora i dr. Potoa, pottiknatiot interes postepeno doveduva i do prviot ma-kedonski prevod od umetni~kata literatura, so romanot na

133

Kamara Laj Crnoto dete vo 1962 god. (vo prevod na Sveto Serafimov). Kamara Laj kako istraùva~ na izvorite na legendarnata istorija na afrikanskite narodi, mnogu uspe{no gi dolovuva vo romanot site vol{epstva na tradi-cionalna Afrika, no i probivot na modernite vremiwa {to nosat potreba, osobeno, za narodno prosvetuvawe i obrazovanie.

So vklu~uvaweto pak na poetite od frankofonskite zemji od Afrika vo programite na me|unarodniot fes-tival „Stru{ki ve~eri na poezijata“, pretstaveni se na makedonski jazik brojni u~esnici kako najzna~ajni pret-stavnici na poezijata od pove}e regioni: Angola (Antonio Kartozo, @oan Abel), Mali (Gausu Dijavara), Kongo (me|u drugite i îkaja U’Tmsi), Gana ( Atugvej Okaj), Gvineja (Roè Goto Zomu, Mamadu Tian Pun~u Dijalo, Sike Ka-mara, Abdulaj Fanie Ture), Senegal (Usman Samben, Amadu Lamin Sal, Lamin Diakate, pokraj Sengor) i dr. Od svoja pak strana ugledniot univerzitetski profesor i reno-miran poet M. T. Pun~u Dijalo, preku svoite posebni predavawa }e ja pretstavi vo pove}e zemji od Zapadna Afrika, makedonskata poezija kako „Poezija na pluralis-ti~ki anga`man“, uspevaj}i da ja dolovi du{ata i na na{a-ta narodna pesna i na na{ata sovremena poetska umetnost (me|u drugite, Mateja Mateski, Radovan Pavlovski).

I knièvnoto tvore{tvo na zemjite od Magrebot,

glavno po ovoj pat (Stru{kite ve~eri) }e gi motivira na{ite preveduva~i da bide pretstaven na mekedonski ja-zik i del od ovaa, op{to zemeno, magrepska literatura. Me|u drugoto, }e ja dobieme Sovremenata poezija na Al-ìr (vo prevod na Luan Starova), kako i na mnogumina u~esnici na Stru{kite ve~eri od Tunis (Abu Al Kasim A{ [abi), od Egipet (Nagib Surur), od Sirija (Ali Ahmed Said Esbe -Adonis, kako dobitnik na „Zlatniot venec“ na Ve~erite i dr.

Koga pak stanuva zbor za proznite dela od ovoj

afri~ki region, tie, iako poretko, sepak se pojavuvaat i na makedonski jazik. Po romanot Crnoto dete od Kamara Laj. {to ve}e go spomenavme, osobeno vnimanie pobudi romanesknoto delo na ugledniot marokanski pisatel

134

Tahar Ben @alun koj za svojot roman Svetata no} vo 1987 godina ja dobi „Nagradata Gonkur“. Romanot be{e preveden vo 1990 godina (od Anka \ur~inova) i makedonskiot ~itatel vo nego najde prikaz na ìvotot vo marokanskata sredina vo koja se prepletuvaat korenite na minatite tradicii i na novoto vreme. Preku soo~uvaweto na devoj-kata Zahra so site pre~ki i te{kotii vo ostvaruvaweto na nejzinoto pravo da go „ìvee“ svojot ènski identitet vo edna sredina optovarena so protivre~nosti, avtorot gi poso~uva i problemite na novite generacii {to se prekr-{uvaat niz brojni verski predrasudi i kompleksi.

Bez pretenzii da odime ovde vo podetalno retro-spektirawe na vakvoto interkulturno komunicirawe, }e odbeleìme u{te deka ovie relacii sledat eden dijalogi~-en princip i imaat svoi evolutivni pateki so intenzivni i pomalku intenzivni komunikaciski procesi. Ponekoga{ se vklu~uvaat i drugi formi za sredbi so osobeno su{tin-skite osobenosti na afrikanskite avtohtoni vrednosti {to go izrazuvaat dlabokoto vkorenuvawe na ovie narodi vo sopstveniot identitet. Osobeno podatlivi za takva afirmacija se pokaàa xez-festivalite kako {to e Skop-skiot, na koj na pr. gvinejskiot tradicionalist Mori Kante, nadaren so osoben refleks i umetni~ki usovr{en vo dijasporata (Pariz), ja dolovi na makedonskata javnost bogatata duhovna /muzi~ka tradicija na Afrika, pridru-ùvan od svojata kora i od virtuoznite perkuzicionisti. Na sli~en na~in i Senegalskite raperi „Dara Xej“ (prog-laseni, vo 2004 godina za najdobra afrikanska grupa), pri svoeto gostuvawe na Skopskiot xez-festival vo maj 2004 g., preku bogat kolorit i izobilna egzotika, gi prezentiraa tradicionalnite afrikanski ritmi i melodii, donesuvaj-}i pritoa i edno sveò i novo vladeewe so scenata {to soodvetstvuva na sovremeniot, dene{en, koncept za prezen-tirawe na ovie vrednosti. Ovoj prilog, motiviran od faktot na na{iot re~isi dvodeceniski interes i angaìrawe vo prou~uvaweto na knièvnata frankofonija, moè da se sfati kako inici-jalen pottik i, sekako, }e treba da se dopolnuva i so poprodlabo~eni analizi vo sporedbenata problematika

135

(kako na pr. specifi~no estetskite ili nacionalnite i kulturnite iskustva na ovie dve literaturi, makedonskata i frankofonskite afrikanski literaturi). Da odbele-ìme ovde deka, vo na{iot slu~aj, vo pribliùvaweto na ovie dve kulturi, frankofonijata si pobara eden priro-den pat za me|usebno povrzuvawe, za {to e mo`no pobogato zapoznavawe i pouspe{no sogleduvawe na svojata speci-fi~nost i svojot kulturen identitet. I seto ova, vo duhot na osnovnata koncepcija na Frankofonijata: da se bide faktor za neguvawe na pluralizam i razli~nost, nasproti sekakva tendencija za uniformnost, alienacija, prisvo-juvawe.

136

137

Георги СТАЛЕВ

СКИЦА ЗА КОМПАРАТИВНО ВИДУВАЊЕ НА ДРАМИТЕ

„ВАЛКАНИ РАЦЕ“ ОД САРТР И „ЦРНИЛА“ ОД ЧАШУЛЕ

Таканаречените „талкачки мотиви“ во народната усна

(поетска и раскажувачка) традиција биле и се често интересирање на науката од сите меридијани. Во однос, пак, на уметничката литература тие, барем кај нас, останале одвај ли не на загатките, на намеците за нив, сè иницирано, главно, во врска со мотивот на непрепознавањето содржан во основата на драмата „Парите се отеп(у)вачка“ од Ристо Крле и препознаен од драмските текстови „Недоразбирање“ (А. Ками) и „Изне-надување“ (К. Постворовски), кон кои се надоврзува малку по-доцна и драмата „Чест“ од В. Иљоски.

Изборот на нашава тема е и случаен и со намера! Случаен е затоа што една споредба се наметна сама од себе преку првиот наш контакт со објавата на преводот на драмата „Валкани раце“ од Ж. П. Сартр на македонски јазик (1972), а драмскиот текст „Црнила“ од К. Чашуле не се симуваше од репертоарите на театрите уште од 1960 г. (Според тогашното видување и мислење на театрологот, режисерот и артистот Илија Милчин, тоа беше „најдобриот македонски драмски текст напишан дотогаш“). Со намера е, едноставно затоа што постое-ше предизвик на феноменот сличности во различноста и разлики во сличноста.

Ж. П. Сартр стана светска творечка личност: филозоф и литературен творец кој ги доразви принципите (а и постулатите?) на егзистенцијализмот колку на филозофска толку и на книжевна база и кој, патем речено, во својот придружен текст кон францускиот превод на романот „Враќа-њето на Филип Латиновиќ“ од М. Крлежа, обрна внимание на никулците на тој ист егзистенционализам во делово на хрватскиот автор, најавуван од југословенска страна како

138

кандидат на Нобеловата награда. Ж. П. Сартр одби да ја прими веќе доделената награда (1969). Литературниот растеж му почнал со појавата на романите „Тегобност“ (1938) и „Ѕид“ (1939) во „кои дојде до израз неговото егзистенцијалистичко сфаќање за животот воопшто“ (Б. Настев), што се разбира ќе се протега и во сите други подоцнежни дела („Разумно доба“ од 1945 г., „Непогребани мртовци“ од 1948 г., „Ѓаволот и добриот бог“ од 1951 г., „Заточеници од Алтона“ од 1959 г.).

Егзистенцијализмот на Сартр ги опфаќа прашањата за смислата на човековото постоење, за апсолутната слобода на човечкото суштество со непризнавање на авторитетите (како продолжен рудимент на нихилизмот?), за надраснувањето на потребата од обично, секојдневно биолошко постоење итн.

К. Чашуле е за 15-тина години помлад автор, релативно "регионален" писател, можеби творечки поплодороден од Сартр, но со "несреќата" да се реализира на јазик што го зборуваат одвај 2 милиона и тоа раштркани Македонци по светот. Како автор на драмите „Вејка на ветрот“, „Црнила“, „Вител“, „Партитура за еден Мирон“ и многу, многу други вак-ви и романескни („Премреже“, „Имела“ итн.) текстови, тој неоспорно стои на чело на творечката хиерархија кај нас, со искуството, така да се каже, на сè што ни поминало преку глава и ни паднало врз грбот во текот на нашето егзистенцијално прпелкање, видено од сите можни агли: како небиднина, како херојски непокор, како братоубиствен хаос и што ли уште не, додека на планот на творештвото поминал К. Чашуле и низ соцреалистички утопизам, нурнал во психолошкиот реализам, се допрел уште како до егзистенцијализмот, бил модернист, постмодернист, витален низ шесте досегашни повоени маке-донски творечки круга, не останувајќи му должен на времето, иако по нешто загадочен и самиот низ тоа време.

Двата драмски текста „Валкани раце“ и „Црнила“

неоспорно имаат нешто многу заедничко. Врз база токму на ова, би можеле да им ги замениме насловите или, пак, да одат под исто заглавие, затоа што и во двата случаја доминантната идеја, имено, е валканата игра (валканите раце) на протагонис-тите. Се работи за две групи илегалци со апсолутно идентични моментни задачи. Кај Сартр тоа се припадници на комунис-тичката партија како дел од организацијата на Отпорот против германскиот фашистички окупатор кои конкретно на своја рака, на свој ризик треба да спроведат атентат врз својот регионален

139

раководител, сметајќи дека неговата готовност и, пред сè, активност за создавање коалиција со довчерашниот сојузник на окупаторот е чисто предавство што треба најенергично да се казни со револуционерни мерки. За таа цел е пронајден млад илегалец (Иго) кој од своја страна има потреба од себедока-жување токму во онаа смисла дека биолошкото самоодр-жување, без повисоки цели е најголемиот апсурд пред кој е ставена единката. Атентатот ќе биде извршен не без перипетии. Атентаторот ќе биде двапати казнет: еднаш од страна на судските власти поради убиство на граѓанин, вторпат (и најжестоко) од своите, од организаторите кои не се начисто дали атентаторот ја извршил својата задача од субјективни или од објективни причини (што, можеби, и не е најбитното!), односно дека младиот човек убил личност која, подоцна, повисоката инстанца на Партијата ја оценила како мошне способна и со оправдани постапки за доброто на Отпорот... И, како што тоа не би требало да се случува, а се случува, туѓите „грешки во чекорот“ ќе мора друг да ги плати!

Во „Црнила“ групата што го подготвува атентатот врз Ѓорче Петров е врховистичка: според извесни историски реалии од времето на Тодор Александров (Иванов во драмата). И овде е пронајден млад атентатор со преголема доверба во Организаци-јата. Нему Ѓорче Петров, инаку, му е идол и личен добротвор, но тој не знае (и не сака да знае!) кого треба да го ликвидира и ќе ја изврши совесно својата задача. Но, затоа пред фактот кого тој го убил ќе си пресуди самиот себеси, обесувајќи се во царскиот градски парк.

Дејствието и во двете драми се одвива во илегала, во

конспиративни stanbeni простории. Сартр воведува на сцената 12 лица, од кои две, Франц и Шарл, се речиси статисти (инаку, во ролја на егзекутори или телохранители на атентаторската групација). Кај Чашуле имаме 8 лица. Половината од нив имаат свој пандан во другата драма. Сартровиот Луј е Чашулевиот Луков: раководни лица во организирањето на атентатите. Драматуршката поставеност на овие два лика е апсолутно идентична. Ролјата на Луков, сепак, е понагласена. По психо-лошка линија, Луј е цврсто уверен во потребата од итен атентат, додека Луков најсовесно учествува во подмолноста на реа-лизацијата, знаејќи дека други патишта не постојат вон од окрвавеното тло. Валканите раце на Луј ќе се појават на крајот; крвавите раце на Луков ни се пред очите за целото време. Иго,

140

според основната задача, е исто што и Младичот во „Црнила“. Но, сега авторите ќе постапат сосема различно: кај Сартр младиот атентатор ќе ја понесе целата тежина на драматичниот товар и ќе стане најглавниот протагонист на сцената, носител на целото дејствие: од неговата волја ќе зависи сè. Кога тој би ја имал само улогата (задачата) на Чашулевиот Младич, драма кај Сартр би немало! Во Иго е комплексот (и во двете негови основни значења) на егзистенцијализмот: тој се определил за страната на оние кои според логиката на класната борба не им припаѓал; сè што сторил дотогаш (а и тоа што допрва ќе треба да го реализира) е резултат на незадоволството од самопот-чинетоста на човековата личност на разни „барања“ од општеството, од власта, од самиот живот, па дури и од природата! Заталкан во сопствените душевни лавиринти тој не знае дали е љубен, ни дали е вљубен, ни што може, што не може да се стори за да се најде себеси, ни дали е подготвен, дали не е подготвен и дали сака или не сака да го изврши атентатот за кој самиот се определил!... Во крајна линија не е начисто до крајот на дејствието или дали сака или не сака понатаму да живее. Крајот го определуваат „опстојателствата“ (како што би рекол нашиот Константин Миладинов). Младичот кај Чашуле е сосема малку присутен на сцената: колку да се сфати неговата поврзаност со Ѓорче Петров во споредба со трагедијата што треба да се случи. И двете стории се книжевни фикции: Кај Сартр во функција на анализата (или синтезата) на суштествените елементи на егсистенцијализмот преку еден од повеќето ликови во неговото творештво; На К. Чашуле му била потребна романтичарска подлога и сосема малку зборови од страна на идниот атентатор кој на сцената ќе ни раскаже дел од трагичните сеќавања на зулумите што ги доживеало мало мом-ченце „уште од турско“, со ролјата на Ѓорче Петров во тие доживувања... Како физичка жртва, раководителот Хедерер би бил во ролјата на Ѓорче Петров. И тука авторите дијаметрално се разликуваат во своите пристапи кон овие дејствувачки лица. Подобро речено, во "Црнила" од таа страна, не постои дејствувачко лице туку само една, веќе легендна, каријатида на бастионот којашто треба да се минира за дефинитивен пад на македонштината. Хедер, пак, е мошне активен, особено на политички план; тој се има здобиено од некаде со искуство или, пак, неговата интуиција е премногу силна, не во смисла дека не може да згреши туку грешката, доколку и ќе се направи, да мине со што е можно побезболни последици. Имено, и неговата

141

коалиција би требало да ги избегне илјадниците непотребни жртви. Атентатот и идната жртва комуницираат живо, разго-вараат, си ги откриваат меѓусебно своите слаби страни до точка на заемни симпатии... Атентаторот ја засакува жртвата и со тоа како да му се потприближува на Младичот од „Црнила“. Сè додека... Таа точка „сè додека“ и психички се покажува најреле-вантна, иако е, можеби, најнеобјаслива... И тој што „чувствува потреба да се покорува“ ќе се покори, но не пред авторитетот туку пред сопствената потсвест!

И во двата драмски текста постои по еден Иван. Сартровиот е мошне епизодно лице, диверзант (од видот на нашиот Н. Ј. Вапцаров). чашулевиот е поразвиен, речиси до половина лик. И тој е атентатор од најозлогласен вид, со ролја во случајов на Казанова кој е задолжен за г-ѓата Христова (Нада): да глуми вљубеност пред навистина вљубената жена во него. А е на прагот и тој вистински да се вљуби, од што го отргнуваат строгите опомени на Луков.

Што се однесува до женскиот персонаж, и тука имаме избалансираност: покрај Неда (жртвата на Луков и на Иван) ќе се појави една сосетка, љубопитничка, без која ништо не би $ недостигало на драмата. Неда е млада сопруга на терорист, но очигледно (релативно) оддалечена од работата на Организа-цијата, а со самото тоа и, природно, запоставена од мошне плашливиот стуткан сопруг, кого што ни соборците не го почитуваат особено. Но, по сè што ќе се случи, Луков ќе се обиде да $ се приближи како на најлесна жена и таа ќе го застрела!... И кај Сартр ќе сретнеме две женски лица: Олга, при-падничка на Отпорот, и самата атентатор во обид (фрла бомба во моментот кога Хедерер преговара за коалицијата, но експлозијата останува без ефект), со извесни симпатии кон Иго, дури и негова заштитничка, но мошне критична спрема постап-ките на младиот човек. Жесика, пак, како и Неда, е типичен претставник на женскиот род што се однесува до ролјата што природата $ ја доделила. Можеби таа не е вамп-жена, но не би била предалеку од тоа. Сартр $ доделил поголем простор и таа е често на сцената, го провоцира својот сопруг од психолошки аспект, а го предизвикува Хедерер, повеќе од кокетирајќи со него. Ќе стане ли таа повод за неговото убиство?... Тоа ни на убиецот Иго нема да му биде јасно.

Она што нема никаков пандант кај Сартр, тоа е Фазлиев: едно сосема дезориентирано лице, апсолутно изгубено за себе, до гуша заглибено во кал и крв под влијание на средината, но

142

кое повеќе од потсвесно насетило дека друга сила владее со него; Фазлиев е ретко кога трезен, но и во пијанството знае да зборува, иако немоќен да стори било што полезно. Меѓутоа, завршната сцена му припаѓа токму нему: кога Неда го убива Луков, тој најрешително ја презема врз себе вината за убиството и со романтичната, по малку патетична, но ефектна реплика – „Белким уште не умрел Македонецот во мене!“ го заокружува драмското дејствие, жртвувајќи се себеси, знаејќи дека и тоа е малку за сопствено искупување.

Драмата „Валкани раце“ е напишана во 7 слики; „Црнила“ – во 4 дела. Сартр, во однос на самото дејствие, се определил за ретроспективен период: неговата Прва слика го прикажува враќањето на Иго од затвор во станот на Олга, во вид на Пролог, интродукција, по што следи сè што се случувало во тоа магепсано коло од можни невозможности. Кај него идниот атентатор и, донекаде, Хедерер интроспективно се „самоанализираа“, првиот препознавајќи нешто во себе, но не можејќи да се одгонетне; вториот, познавајќи речиси сè, но не успевајќи да се извлече, благодарејќи на сопствената небреж-ност... Чашуле го води дејството во континуитет. Во „Валкани раце“ има двајца мртви: недостатно за класично сфатена трагедија. Во „Црнила“ се четворица, а трагедијата лежи во македонскот народ.

Што се однесува до дијалозите, Французинот претпочите кратки, искричави искази. Тие напати, можеби, изгледаат наметнати, но во основата ќе се сфати дека секогаш се функционални. Жесика и Иго понекогаш личат на оние наши „две луди млади“ што се надитруваат и како да се несвесни за сериозноста на преземената задача што претстои пред младиот човек. Содржински најсуштествени се средбите на Иго со Хедерер, но стануваат и најкомплицирани во психолошка смисла. К. Чашуле ги пушта своите протагонисти јасно да се доискажат низ подолги реплики, не оставајќи место за двоуме-ње кај реципиентот. Во оваа смисла Сартр го води дејствието низ непредвидливости, а кај Чашуле сè е прецизирано. И покрај овие реплики, двајцата автори се, секој на свој начин, ангажирани, држат до своите тези, малу или повеќе тенден-циозно, но до границите на прифатливото.

143

Јелена ЛУЖИНА

СЛИКИТЕ И РЕФЛЕКСИИТЕ НА АМЕРИКА ВО СОВРЕМЕНИОТ МАКЕДОНСКИ ТЕАТАР

Не само во последниве години и/или децении, туку со децении наназад, фамозната Америка како сосема да се има изместено од ТАМУ кај што и е местото, за да се „разлее“ (во буквална, но и во метонимиска, ама особено во смисла на политичката сила и моќ) на сите четири страни од остатокот на светот. Доколку, се разбира, светот сè уште има сите четири страни. Овој застрашувачки процес, кој колоквијално се именува како глобализација (и, како што сведочиме, од ден на ден се повеќе акцелерира!), еден од најлуцидните коментатори на нашето време одамна го има дијагнистицирано мошне духовито - како процес на кокаколизацијата на планетата. Доколку продолжи, демек – процесот, по извесно време сите ќе се prehranuvame (главно) со хамбургери, ќе пиеме (главно) кока кола и ќе зборуваме (течно) англиски. Колку што се сеќавам, оваа убиstvena дефиниција датира некаде од средината на седумдесеттите години, кога премиерно беше искажана во една од врцкавите и навидум ефемерни/„не-сериозни“ колумни што odnosниот автор сè уште ги објавува во елитните италијански неделници под истата егида - „Diario minimo“. Да, се разбира, odnosниот автор е Умберто Еко. Во текот на изминативе децении – како што гледаме со свои очи, но и чувствуваме на своја кожа! – своите темелни вредности фамозната Америка продолжува да ги дисеминира сè поинтензивно, поуспешно (циниците би рекле: особено во Ирак!) и, де факто, незапирливо. Американскиот начин на живот, американскиот сон, американската економија, амери-канската висока технологија (особено воена!), американ-скиот (наводен) либерализам, американската демократија, американскиот патриотизам и редица други американски предности суверено ги освојуваат старите и нови дестинации,

144

наметнувајќи се – со сета силина/нааканост на американската моќ - како универзални и незаменливи. Ниту критичноста што кон митот за ваквата идилична американска убавина (Ame-rican Beauty) го искажуваат одредени интелектуалци-скептици – да речеме: мојот омилен филозоф Ноам Чомски; ниту пак цинизмот што кон истата таа убавина (American Beаuty), го демонстрираат одредени филмски автори (да речеме: последниот победник на Канскиот фестивал, Мајкл Мур, автор на сурово вистинитиот „Фаренхајт 9/11“); уште помалку горчливоста со која својот „страв-од-Америка“ го театра-лизираат многубројни драмски автори – меѓу кои и редица талентирани Македонци, тешко влијае врз планетарниот конзу-меризам на реалната „содржина“ на мираж-от што денес се именува како Америка. Имагологијата, специфична дисци-плина на компаративната книжевна наука, која се занимава со претстава за други народи и култури, што ја артикулираат и пласираат одделни литературни дела, својот есенцијален поим image/имаж (слика) радикално го заменува со поимот mirage – што ќе рече привид, прелага, фатаморгана, фикција, лажна слика... Она што, во бодријаровската терминологија се именува симулакрум. Симулација, вели Бодријар, подразбира препра-вање „дека го имаме она што всушност го немаме“. Дека тоа што ни се привидува, божем, навистина и постои. Со други зборови:

и циничните филозофи, и радикалните филмаџии, и емо-тивните писатели и сите што на кој било активен начин го третираат глобалниот феномен што се нарекува American Beauty (на пример, концептуалистот Енди Ворхол, кој, преку своите славни колажни постери, овој феномен го коментира мошне експлицитно – некогаш тоа се кажувало „ангажирано“), сите, та дури и тривијалните холивудски продуценти на конзумеристичките серии за масовна употреба (од-поне-делник-до-петок), сите, служејќи се со различни изразни сред-ства и/или следејќи ги различни естетички постулати, фамоз-ната Америка де факто ја тематизираат на сосема идентичeн начин.

Како фикционална слика за истата таа фамозна Амери-ка, која – споредена со реалниот свет/живот на обичната Америка – драстично се разликува не само во железарниците во Гери - Индијана (локација од битовата пиеса „Парите се оте-пувачка“), туку и на тротоарите од њујоршката Петта авенија. Америка од масовните медиуми, телевизиските серии, вестите

145

на CNN, Америка од говорите на нејзините слаткозборни лиде-ри (вклучително и нејзините поклисари, англиски: butlers) и од рекламите за кока кола фактички е Америка-мираж.

* Со мираж-от/мираж-ите на Америка македонската драматика и македонскиот театар експлицитно се занимаваат веќе седум децении. За македонската театрологија оваа консте-лација претставува голема тема, која бара и сериозно истра-жување, но и уште посериозна интерпретација. Меѓутоа, оваа „скратена“ приgoda овозможува, само, евидентирање на клуч-ните топоси преку кои седумдеценискиот интерес на македон-ските драматичари кон овој специфичен темат успеал да се артикулира. При разгледувањето ќе бидат tretirani шест драмски текстови на авторите родени во широкиот opseg од седум деце-нии: Ристо Крле (1900-1975), Васил Иљоски (902-1995), Коле Чашуле (1921), Горан Стефановски (1952), Дејан Дуковски (1969) и Југослав Петровски (1969). Според хронолошкиот ред на нивното прво изведување на сцените на македонските театри, мираж-ите на Америка ќе се разгледуваат во драмите „Парите се отепувачка“ (1938/39), „Чест“ (1953), „Вејка на ветрот“ (1957), „Тетовирани души“ (1985), „Буре барут“ (1994) и „Елешник“ (1999). Овие шест драми сосема очебијно им припаѓаат на три различни стилски формации: првите две („Парите...“, „Чест“) претставуваат екла-тантни битови пиеси; двете „средни“ („Вејка“, „Тетовирани души“) се успешни примери на модернистичките драмски/теа-тарски аквизиции, додека последниве две („Буре барут“, „Елеш-ник“) несомнено ја поддржуваат постмодернистичката драм-ска/театарска парадигма. Во битовската фаза од развојот на македонската драма-тика, која, во голем број примери, нагласено ја театрализира токму таканаречената социјална/национална проблематика, пе-чалбарството се артикулира како еден од мошне фреквентниte, та дури и доминантни топоси. Впрочем, од последната декада на 19-от век и, особено, на почетокот на 20-от, печалбарството е еден од основните модуси на македонската егзистенција – фак-тот што натуралистичката драматуршка матрица, каква што е битовската, не можеше да не го респектира, транспонирајќи го во својот доминантен темат. Во таков контекст, Америка се

146

наметнува како стереотип за ветената земја. Спациотем-поралниот корпус на битовите пиеси – „Парите се отепувачка“ е, можеби, најуспешната од сите нив! – преку овој стереотип и ја ефектуира својата приказна; имено, „вистинските“ дејства на сите овие пиеси фактички се случуваат ТАМУ, во драмски-от/драматуршкиот макрокосмос (во идеална, митска Америка, којашто НИКОГАШ не се гледа, ама постојано се „привидува“ – како мираж), додека последиците од тие дејствија директно се пренесуваат ОВДЕ, во сценскиот микрокосмос во кој ликовите агираат според импулсите што постојано доаѓаат од онаа ДРУГА СТРАНА. Драмата за несреќниот Ангеле (која, во жанровска смисла, сериозно се доближува до најсофистици-раната трагедија од антички тип), е фатумска и – затоа – целосно неизбежна: тоа е драма на откорнатникот Антеј што своеволно ја оставил ама, со тоа, автоматски и ја загубил својата роднокрајна почва – всушност, својот идентитет. Лишен (еднаш) од идентитетот, Ангеле е осуден најпрвин на непре-познавање (за сите свои роднини, дури и за мајка му и татко му, тој е само странец, чијашто личност се поистоветува/идентифи-кува исклучиво со моќта и вредноста на американското злато!), а потоа и на страшната смрт. Истото проклетство на губење идентитет – развиено и потврдено преку целосно непрепознавање од неговите најблис-ки, мајката и сопругата, го детерминира и Стефан, кутриот „Американец“, повратник од драмата „Чест“. По 17 години откорнатост (исто колку што отсуствува и Ангеле!) и тој е само излишен странец. Бидејќи, како странец („Американец“ што, згора на сето, дури и „малку спечалил“!), тој ќе се осмели „машки“ да посегне по она што, според патријархалните кано-ни, би требало неприкосновено да му припаѓа само на „автен-тичниот“, „домороден“, „од-Господ-благословен“ маж – имено, по честа на сопствената жена, која, измачена од долгото чекање, не може да не го предизвика најстрашното: смртта. Смртта на Стефан е безмалку фатумска: тој загинува од раката на мајка си! Во „Вејка на ветрот“ – која театрологијата ја дефинира како прва македонска модерна драма – Америка веќе не е ТАМУ, туку е трансферирана директно во сценскиот микрокос-мос. Имено, драмата на нејзините троjца протагонисти, „затек-нати“ во оваа клаустрофобична пиеса („во која не се случува ништо, ништо освен бранувањата на духот“) станува bukvalno „американска“: не само што е лоцирана во автентичен амери-кански контекст (според дидаскалиите: „во еден хотел за живе-

147

ење, какви има премногу во американските големи градишта“; Чашуле, 2002:63), туку и нејзиниот проблем е „автентично“ американски. Имено, драмата го тематизира таканаречениот американски сон, ама на начин кој сурово ги демитологизира неговите основни параметри, разоткривајќи ги како фиктивни, привидни, лажни... За прв пат во македонската драматика, Америка е екразирана, деконструирана, прокажана... И тоа на сопствениот терен. Америка веќе не е митско место што ги исполнува желбите и ги остварува соништата – Америка е страшна. Таа е фикција, прелага, мираж, симулакрум. Триесеттина години по субверзивната „антиамерикан-ска“ театарска кампања што „Вејка“ радикално ја отвора, дра-мата „Тетовирани души“ истата дополнително ќе ја раз-вие/разигра во 1985. Пишувајќи ја својата пиеса и како свое-виден полу-постмодернистички коментар на добра-стара „Веј-ка“, дури би можело да се рече и како нејзиното своевидно „продолжување“, Горан Стефановски дејствието го остава ТАМУ (во фамозната Америка), обидувајќи се – дури и buk-valno: така kako што определува еден од протагонистите, Вој-дан, да функционира како истражувач-антрополог – „преку него“ (читај: преку интригантната драматуршка функција што треба да ја исполнува !) да ги „истражува“ причините за тажните животни разврски на ликовите („нашиците“) што некогаш се обиделе да ја најдат пустата среќа. И да ја освојат „ветената земја“. Се разбира, и нивната Америка се потврдува како прелага, фикција, привид, мираж. Дека оваа опсесија со фаталните (фикционални) „амери-канади“ ја споделуваат и македонските драматичари од најмла-дите генерации докажува и извонредната постмодернистичка рециклажа на драмата „Чест“, која, безмалку педесет години по „оригиналот“, супериорно ја испишува Југослав Петровски во својот – засега – најдобар текст „Елешник“ (1999). Сепак, само една од постмодерните македонски драми, кон „вечната“ и „глобалната“ тема на „американската убавина“ (American Beauty) ќе умее да $ пристапи на еден нов и автен-тичен начин: ироничен, дури и саркастичен. Во прашање е начин што веќе не ја демистифицира/екразира/деконструира самата суштина на митот за „американската убавина“), туку начин кој радикално ги первертира нејзините „типични слики“ (стереотипи, клишеа). Таканаречената „американска сцена“ во пиесата „Буре барут“ од Дејан Дуковски, инаку нумерирана со znakovniot број 9 (деветтиот круг на пеколот!), саркастично е

148

насловена како „Соба со поглед“. Во таа клаустрофобична соба (сцена), стуткана (пак) во некој евтин американски хотел, двајца во секоја смисла изместени/неприsposobени „нашинци“-марги-налци (Кирил и Мане), лежат затрупани со „стандардните“ аме-рикански симболи/клишеа (кока-кола, телевизор, празни кутии од хамбургери, виски, неонски реклами), чекајќи – бесцелно и сосема рамнодушно – покрај нив да помине животот. Безмалку како и антијунаците на култниот роман „Треинспо-тинг“/”Trainsppoting” на Ирвин Волш:

„Америка. Денес овде, утре во Лас Вегас. Задутре, задутре у пичку матер. Овде не можеш да речеш судбина. Ти си судбина. Те бива, не те бива. Добиваш, губиш. Имаш, немаш. (...) Гледај Америка. Илјаду светла. Неонки. Звуци. Живот“. (Дуковски, 2002:101) Вкратце: мираж !

Дека Америка не е некоја голема среќа, напротив, суге-рираат цели купишта релевантни книжевни наслови (вклучи-телно и некои драмски), потпишани од цели легии најрес-пективни автори, не само европски. Фактот што безмалку сите тие наслови/автори постојано го варираат своето тескобно чув-ство кон оваа „голема тема“ – несомнено една од најголемите теми на нашата епоха! – не смее да се багателизира. Напротив, тој факт мора максимално да се респектира и да се изучува.

Еден од тие автори, на еден свој краток/мал роман со експлицитен наслов „Америка“, дополнително му допишал и профетски поднаслов: „Човек што исчезнува“. Името на тој чо-век – „неприспособлив“ Европеец, што во големата Америка бара нешто што не може да најде (нешто што, можеби, воопшто и не постои !) – започнува со знаковnata буква К. Романот е, несомнено, амблематски: макар што е објавен како послeдна од трите тестаментарни книги на својот автор („Процес“ е објавен во текот 1925, „Замок“ кон средината на 1926 а „Америка“ во 1927 година !), во програматска/поетичка смисла тој им е вис-тински претшасник – имено, пишуван е во текот на 1912.

Во истата таа година, на патот кон фамозната Америка, потонал еден од најголемите симулакруми на нашата циви-лизација, бродот „Титаник“.

Да, за оние на кои сè уште не им текнало: името на odnosниот автор е Франц Кафка.

149

Литература: Дуковски, Дејан (2002) Буре барут, во: „Драми“, Скопје:ПроАртс Иљоски, Васил (1988) Чест, во: „Одбрани драми и есеи“, Скопје:Мисла Kafka, Franz (1980) Amerika (prev.), Zagreb:Zora Крле, Ристо (1976) Парите се отепувачка, во: „Македонската драма меѓу двете светски војни“ (избор), Скопје:Македонска книга Петровски, Југослав (2003) Елешник, во: „Соломонов печат“, Скопје: „О“ продукција Стефановски, Горан (1987) Тетовирани души, во: „Одбрани драми“, Скопје:Мисла Чашуле, Коле (2002) Вејка на ветрот, во: „Драми, 1“, Скопје:Матица

150

151

Nada PETKOVSKA

SEMEJSTVOTO VO BALKANSKITE DRAMSKI LITERATURI

Semejniot ìvot, odnosite vo ramkite na edno semej-

stvo e edna od prastarite temi vo dramskata literatura, i vo tragedijata i vo komedijata.

Tragi~noto, kako fundamentalna kategorija na tea-tarskata/dramskata estetika, opfa}a pove}e razli~ni zna~ewa, no vo anti~kata tragedija, spored Aristotel, najvisok stepen na tragi~nost se postignuva koga „strada-wata se vr{at me|u svoi lu|e, kako na pr. koga brat ubiva brata, ili sin tatka si, ili majka sina si ili sin majka si ja ubiva ili se gotvi da ja ubie ili da stori nekoe drugo sli~no (zlo delo)...“ (Aristotel:1990,55).

Anti~kata tragedija, vsu{nost, naslonuvaj}i se na poznatite mitovi, glavno obrabotuva problemi od semej-nite tragedii ( na Ajdip, Agamemnon, Tezej), a sudirite se so dolgoro~ni posledici na pove}e generacii od edno semejstvo.

Za razlika od minatoto, vo dvaesettiot vek, se javuva edna moderna forma na tragedijata, vo koja transcendentnosta e, pred sè, socijalna, odnosno psiholo{ka. Namesto likot da se pot~inuva na nekakvi bo`ji naredbi, toj sega se bori protiv silite na op{testvoto na koe pripa|a ili so svoite vnatre{ni traumi predizvikani od anomaliite na semejniot ìvot. Tragi~noto po~nuva da prima edna ~ove~ka ili socijalna forma, pri {to, pred sè, se manifestira kako blokaà od strana na op{testvoto i otsustvo na perspektiva. Vo ramkite na socijalniot kompleks na blokatori, vo dvaesettiot vek sè podominanten stanuva politi~kiot element, politikata kako klu~en (nadvore{en, fatalen) faktor koj dobiva mo} da odlu~uva za ìvotot na ~ovekot.

152

Poslednata instanca na tragi~noto, {to se pojavuva vo sredinata na dvaesettiot vek, e domenot na apsurdot. No vo site navedeni vidovi na manifestacii na tragi~noto, naj~esto, toa se prekr{uva niz semejnoto jadro, opravduvaj}i ja i do denes aktuelnosta na Aristotelovata konstatacija.

Vo makedonskata dramska produkcija, vo periodot na procutot na tn bitovo-socijalna drama, patrijarhalnoto semejstvo e mo{ne zna~ajna ramka vo koja se odviva dramskoto dejstvo. Taa dobiva tragi~ni dimenzii vo Pari-te se otepuva~ka, kade stanuva zbor za ispolnuvawe na Aristotelovata definicija za tragi~noto vo ramkite na semejstvoto. Ne pomalku tragi~na vo ovaa smisla e i Pe~albari od A. Panov, kade tragikata se realizira pre-ku aktot na zaminuvaweto na pe~alba, {to go uni{tuva pe-~albarot, i êst od V Iqoski, ne{to podocna.

Kaj slednata generacija – za mo{ne karakteris-ti~en semeen sudir so tragi~ni dimenzii, stanuva zbor kaj K. â{ule - vo Vejka na vetrot. Pove}eto dramski avtori od ovaa generacija (T. Arsovski, B. Pendovski, M. Nedelkovski), - vo sredi{teto na svojot interes glavno go postavuvaat odnosot na edinkata i op{testvoto, pri {to, sepak, prikaùvaat i sliki od semejniot ìvot - (semejstvoto na Dra{ko Karovski vo Paradoksot na Dio-gen, vo Stottiot ~ekor od T. Arsovski, vo Potop, i osobeno vo Naslednici na B. Pendovski, vo Pe{tera od M. Nedelkovski, Pluto od I. To~ko). No vo najgolemiot broj dramski dela nastanati vo sedumdesettite, pa i vo osumdesettite godini, ne se raboti za intimen semeen konflikt, za ~isto psiholo{ko razijduvawe na razli~ni karakteri, za netrpelivosti i sudiri od li~en karakter, tuku pove}e za sudir na razli~ni ideolo{ki pogledi, na razli~ni politi~ki opcii, koi se reflektiraat i na kohezijata na semejniot ìvot.

Vo ovoj slu~aj, na{iot interes e, pred sè, naso~en na ponovata dramska produkcija vo po{irokiot region na Balkanot, kade poslednite decenii na dvaesettiot vrek se mo{ne indikativni za eden specifi~en tretman na semejstvoto, koe, izloèno na nepovolnite op{testveno-politi~ki okolnosti, pokaùva sè poizraziti tendencii

153

na raspa|awe, odnosno povtorno stanuva jadro na inten-zivni tragi~ni sudiri.

Kaj generacijata makedonski dramski avtori {to tvori vo ovoj period – semejstvoto kako predmet na inte-res e mo{ne zna~ajno vo dramite na Goran Stefanovski, Jordan Plevne{, kako i vo deloto na Sa{ko Nasev.

Raspa|aweto na semejnoto jadro kako glavna tema e najmarkantno prisutno vo dramite Divo meso, Let vo mesto i Hi-Fi, od Goran Stefanovski.

Dramata Divo meso (1979) e drama za polo`bata na Makedonija vo predve~erieto na Vtorata svetska vojna, kade ovoj presvrten period vo nejzinata istorija e pretstaven preku tragedijata na edno tipi~no makedonsko semejstvo. Stanuva zbor za tekst napi{an spored princi-pite na moderniot realizam, so nazna~ena sredina i vreme, so razvieni likovi. Vo sredi{teto na dramata e likot na tatkoto Dimitrija, koj so site sili se trudi da go so~uva semejstvoto i starite patrijarhalni vrednosti, (prika-àno preku proslavata na semejnata slava). Majkata Mari-ja e lik so labilna psiha, izma~uvana od viziite za divoto meso (simbol na zloto {to doa|a odnadvor), {to se nafa}a na grloto i koe po sekoja cena treba da se isfrli. Trojcata nivni sinovi pretstavuvaat tri mo`ni reakcii na trau-mati~nata polo`ba vo koja se nao|a semejstvoto (kako del na op{testvoto): pijanstvoto (Simon), potcenuva~kata slu`ba vo germanskata firma (Stevo) i revolucionerniot otpor (Andreja).

Let vo mesto (1981) tematski navleguva u{te podla-boko vo makedonskata istorija – vo 1878 god. Tuka, isto taka, se tematizira raspa|aweto na edno makedonsko semej-stvo ~ija sudbina e neraskinlivo povrzana so sudbinata na manastirot vo koj ìveat i okolu koj se pletat mreìte na trite propagandi - gr~kata, srpskata i bugarskata. Ovoj izvonredno bogat tekst zafa}a mnogu aspekti od sudbinata na Makedonija i Makedonecot od krajot na devetnaeset-tiot vek, {iroka panorama na egzistencijalni problemi, polarizirani na dvajcata bra}a - Efto i Mihailo. Osnovna karakteristika na odnesuvawe na Efto, na nego-vata egzistencija, e stravot od okolnostite vo koi e posta-ven (turskata vlast), {to go pravi nesposoben za sekakva akcija, i go degradira do ubiec na sopstveniot brat.

154

Mihajlo, realiziran pove}e kako simboli~no-alegori~na figura, otkolku kako realen lik e negova sprotivnost. Toj e sonuva~, {to od majka si ja nasledil mo}ta na vizijata. Dodeka kaj Sultana taa vizija sekoga{ e mra~na, kaj Mihajlo, oblagorodena so ~uvstvoto za umetnosta, vizijata na idninata e pretstavena kako mo`nost na simboli~niot let, odlepuvawe od ni{to`nosta vo koja go postavile istoriskite okolnosti. Preku likot na la`-niot hiromant Angele, ovaa ideja za ve~niot kopne` po letot e iskaàna so oksimoronskata opredelba - let vo mesto. Ve~niot kopne` po letot, {to za Makedonecot sekoga{ zavr{uva kako let vo mesto se potvrduva so tragi~niot kraj i na dvata lika - Angele gine od kur{umot na kajmakamot, a Mihajlo od noòt na sopstveniot brat. Mnoèstvoto idei i problemi i vo ovaa drama na Stefa-novski, glavno se prekr{uvaat vo fokusot na semejstvoto - ~ij normalen ìvot e onevozmoèn od nadvore{nite (politi~ki) pre~ki. Stanuva zbor za tipi~na tragi~na struktura koja se realizira preku sudirot na dvajcata (neednakvi bra}a), preku ubistvo vo ramkite na semej-stvoto. Ako vo Divo meso sinovite ideolo{ki se raziduvaa, na krajot tie sepak ja pokaàa svojata splotenost, dodeka vo Let vo mesto, razli~nite sfa}awa doveduvaat do semejna (i nacionalna) tragedija.

Semejstvoto e prikaàno vo mo{ne specifi~na forma i vo piesata –parabola na G.Stefanovski, Hi - Fi. (1982) Toa e drama, kako {to ukaùva i naslovot, za visokite ìvotni vrednosti, no i za razli~nite tolku-vawa na nivnoto zna~ewe od trite generacii vo edno semejstvo. Za najstarata (dedoto), koja ne moè da se oslo-bodi od preìveanite iskustva vo vrska so Inform-biroto, tie se povrzani so stroga disciplina i pokornost, za srednata (majkata), vo prv plan e postavena va`nosta na materijalniot uspeh vo ìvotot i li~nata sloboda, dodeka tretata generacija (vnukot, odnosno sinot Matej), ne uspe-va ni da dojde do sopstveni re{enija, do sopstveni vred-nosti, zatoa {to u{te na samiot start na ìvotot e uni{-tena od gledi{tata na dvete prethodni generacii, i – seka-ko simboli~no - zavr{uva kako degeneriran transvestit.

J.Plevne{, zaedno so G.Stefanovski go obeleùva periodot na dramskoto tvore{tvo od osumdesettite i

155

devedesettite godini na minatiot vek. Negovoto delo pri-kaùva mo{ne originalni, globalni vizii, preku koi sekoga{ korenite na sè {to se slu~uva vo Makedonija, gi bara vo evropskite centri na mo}ta. No i pri vakvata evropocentristi~ka orientacija, vo negovite drami, pove}e ili pomalku naglaseno, sepak e prisutno i pra{a-weto na (raspadnatoto) semejstvo, vrz koe se manifestira odot na svetskata istorija.

Vo prvata drama Erigon (1982), semejnata tragedija e zastapena vo viziite na Isidor Solunski vo bolnicata za bezdomnici vo Pariz, pri {to centralno mesto zazema se}avaweto za rasturenoto semejstvo i raskopanoto do-ma{no ogni{te vo rodnoto selo. Ovoj splet na se}avawa ne samo {to ja odreduva negovata (li~na) tragi~na sudbina, tuku zboruva i za edna golema tragedija na Makedoncite od Egejska Makedonija - propasta na Gra|anskata vojna vo Gr-cija i sudbinata na makedonskite semejstva, koi se razde-leni i raseleni na razli~ni strani niz zemjite na Isto~na Evropa. Ottuka i centralnoto pra{awe vo dramata, os-novnata ideja - za izgubeniot identitet na Makedonecot, za {to se vinovni golemite evropski sili.

Ju-antiteza (1985) e eden od retkite makedonski dramski tekstovi vo koi se tematizira po~etokot na raspa|aweto na Jugoslavija, preku semejstvoto Filipovi} od Belgrad. Negovata struktura e takva {to pretstavuva presek na jugoslovenskoto op{testvo, taka {to vo osno-vata na dramata e tezata za Kulata Vavilonska, kako aluzija na podelenosta na jazicite vo Jugoslavija, kako osnovna pri~ina za sudirite na narodite i narodnostite. No, kako {to naglasuva Plevne{, ne se raboti samo za razlikata vo jazicite od nacionalen, tuku, pred sè, i od ideolo{ki aspekt ({to se ilustrira so zanimawata na ~lenovite na ova semejstvo).

R (1987) e drama za poznatata tema za Revolucijata {to gi jade sopstvenite deca, ovojpat videna od aspektot na Makedonecot: komunistot/revolucioner Avram e strelan zatoa {to ukral {i{e zejtin za decata bolni od ka{lica. Negovata egzekucija e izvr{ena pred da uspee na alfa-betskiot kurs da ja predade najzna~ajnata bukva - R (revo-lucija). Istoto pra{awe se problematizira i preku nego-

156

viot sin - akterot Maksim Brodski, {to ja igra ulogata na Robespjer vo dramata na Bihner - Dantonovata smrt.

Dramata na Plevne{ se gradi so postojano ispre-pletuvawe na minatoto i na sega{nosta na semejstvoto Brodski, na realnoto i fantazmagori~noto, {to doveduva do neobi~noto finale: Brodski zavr{uva obesen na ~igata na scenata, zatoa {to, od edna strana e optovaren od nezavr{enata bitka i tragi~nata smrt na negoviot tatko, a od druga, i od sopstvenata bitka za pravilnoto razbirawe na teatarot, na negovata umetnost, no i na sopstveniot identitet.

Raspadot na semejstvo vo dramite na J. Plevne{ e prikaàn kako rezultat na politi~kite procesi, na nemirnite godini vo Jugoslavija po Vtorata svetska vojna, vo koja dojdoa do izraz site vidovi podelbi – jazi~ni, ideo-lo{ki, politi~ki, na koi ne im odolea ni semejstvoto, no, kako {to istaknavme i ponapred, i na po{irokiot kon-tekst na nepovolnite sostojbi vo Evropa i vo svetot.

Semejstvoto igra zna~ajna uloga i vo strukturata na dramite na S. Nasev, koj vo svoite dramski tekstovi e, pred sè. preokupiran so sekojdnevieto na obi~niot ~ovek. Vo dramite îja si (1991), Grev ili [pricer (1992), Pozi-tivno mislewe (1997), Nasev, preku nepretencioznite sliki na maliot ~ovek, koj nema nikakva mo} da vlijae na ona {to mu se slu~uva, prikaùva nekoi presudni momenti od sovremeniot ìvot (skopskiot zemjotres, smrtta na Tito, raspa|aweto na Jugoslavija). Za nego e karakteris-ti~no {to golemite temi od ìvotot gi predava na edno-staven na~in - kako presek na sekojdnevieto {to se sostoi od navidum obi~ni, no vo su{tina egzistencijalni prob-lemi vo ìvotot na semejstvoto: qubovta, èlbata za uspeh vo ìvotot... Negovite likovi od periferijata na gradot i na ìvotot se nositeli na mali semejni tragedii bez ka-tarza, bez olesnuvawe i bez pozitivna perspektiva – zatoa {to i fatumot {to gi odreduva i samiot e siten, sostaven od mnogu nebitni elementi, no sepak dovolno mo}en da pre-dizvika propast. ^lenovite na semejstvoto vo vakvite uslovi se preslabi da napravat ne{to vo svoja polza, nikoj nema dovolno sila da pokrene ne{to, da izmeni na podob-ro, zatoa {to i vo ovoj slu~aj

157

- semejstvoto gi trpi nadvore{nite impulsi, koi go tur-kaat nekade, nezavisno od voljata na negovite ~lenovi.

Vo mo{ne specifi~nata istorija na bugarskiot tea-tar, koj sè do 1989 godina e vo znakot na eden zadocnet soc-realizam i ideologizam, pri {to padot na politi~kiot sistem predizvika vistinska duhovna kriza, promenata na sociokulturnite okolnosti donese promena i vo dramsko-to pismo. Novata generacija dramski pisateli, rakovodena od eden nov senzibilitet, so nov na~in na izrazuvawe, po-nudi i nov pogled na ìvotot i ~ovekot. Se javuva interes kon intimnata sfera na poedinecot, na negoviot odnos kon semejstvoto. Vo svojot osvrt za sovremenata/ najnovata bugarska drama K. Nikolova (Mlada bugarska dramaturgija. Sum, 2002/ IX.). izvlekuva kako mo{ne karakteristi~en eden interesen problem/motiv, {to go opredeluva kako motiv na ‘zapostavenite roditeli’. Vo piesata Od drugata strana na S. Stratiev, stanuva zbor za zemja vo koja postoi praktika starite i beskorisni roditeli da se frlaat niz prozorecot. Od trite prikaàni lika najvpe~atliva e sud-binata na majkata, ~ii trojca sinovi zaminale vo Amerika, pa sega nema koj da ja isfrli na drugata strana. (êsto-pati, kako {to istaknuva Nikolova, likot na roditelite ‘se pokriva’ so likot na tatkovinata: kaj S. Stratiev, vo dramata Zimskite naviki na zajacite, toa e postignato preku prikaùvaweto na ku}ata, gradena od mnogu gene-racii, no sepak ostavena nedovr{ena od sinovite {to zaminale na pe~alba.)

K. Iliev piesata Kuculan ili vol~ja Bogorodica ja gradi vrz motivot za vra}aweto na sinot kaj napu{tenata majka. No toj prerasnuva do motiv za kone~noto vra}awe i za smrtta, zatoa {to na patot za doma, junakot gine vo soobra}ajka, {to za nego pretstavuva kone~no oslobo-duvawe od suetata, ambicijata, i od site ìvotni stegi. Vo ekspresionisti~koto komponirawe na fabulata, ‘voskres-natiot’ e prikaàn kako vistinski sloboden ~ovek. Tuka se vbrojuva i piesata na S. Canev, Pir za vreme na demo-kratijata, kade motivot na zaboravenite roditeli e obra-boten na originalen na~in: likovite gi nosat imiwata na poznati bugarski carevi, za da se pokaè deka so tekot na vremeto nositelite na slavnite imiwa se izrodile vo tragi~no-groteskni figuri.

158

Posebno interesna od ovoj aspekt e piesata na J. Da~ev, pod naslov Pansion za ku~iwa, koja raskrstuva, spo-red Nikolova, so ‘trite osnovni mitologemi’ niz koi vo sovremenata bugarska drama se projavuva motivot za „vinata na sinot“: napu{teniot tatkov dom, rasturenoto semejstvo, i zaminuvaweto na decata „po svetot.“ I ovde dejstvoto se odviva vo stara, raznebitena i pusta ku}a, koja sodrì bogata semejna istorija, koja deteto {to se vra}a ja pretvora vo zasolni{te za bezdomnici: lu|e i ku~iwa.

Na krajot na dvaesettiot vek i na po~etokot na dvaeset i prviot, novite generacii dramski avtori ve}e ne go zafa}aat motivot za „vinata na sinot“, zatoa {to, spo-red Nikolova, domot e ve}e napu{ten od nivnite predci. No, toa ne zna~i deka semejstvoto e nadvor od interesot na dramskite avtori, tuku, pred sè, deka stanuva zbor za sosema poinakva dramska produkcija, za koja najsoodvetna opredelba bi bila - bliskosta do teatarot na apsurdot.

Taka, vo pove}e tekstovi na najmladata generacija dramski avtori stanuva zbor za Beketovska situacija na osameni, stari parovi, vo apsurdno preispituvawe na smislata na izminatiot ìvot preku neobi~en, obesmislen dijalog.

Vo dramata Edna dobra èna vo edna lo{a zima Plamen Dojnov. prikaùva edna apsurdna situacija na ~e-tiriesetgodi{en bra~en par, vo edna ‘lo{a zima’. Lajtmo-tivot na celata piesa e toplinata, kako izvor na ìvot, kako spas od ladnata zima. No toplinata e i sinonim na qubovta i razbiraweto vo brakot, pa koga niv gi snemuva, bra~niot par zamrznuva.

Interesno e {to i Emil Rahnev vo dramata Grav semejstvoto go gleda na sli~en na~in - preku apsurdnata situacija vo koja se na{ol bra~niot par, ovojpat na 70-godi{na vozrast, ~ii deca se nekade niz svetot. Ako lajt-motiv na prethodnata drama be{e toplinata, koja se gubi, ovde gi ima pove}e: gravot (postojanoto jadewe grav), qu-bovta, neverstvoto, problemot na tatkovstvoto, no i posto-janoto navra}awe na êhov, preku ~ii likovi (pred sè, preku Elena Andreevna) ovoj par oscilira pome|u prizem-noto i vozvi{enoto, banalnosta na sekojdnevieto i nerea-liziraniot, no ìv son.

159

Karakteristi~en za piesata e tipi~niot apsurden dijalog, ~ii koreni se nao|aat u{te kaj êhov, vo tn. Dija-log na gluvi, t.e dijalog realiziran preku zafa}awe neza-visni temi, bez nikakvi dopirni to~ki.

Taa: Kolku deca imavme? Toj: Dve. Taa: I kade se sega tie? Toj: Po svetot. Taa: Zo{to ne se javuvaat? Toj: Mnogu se daleku. Taa: Kolku daleku? Toj: Dovolno, za da ne se javat. Taa: Treba da go smenime perdeto. Toj: Perdeto mi se dopa|a. Sekoga{ mi se dopa|alo. Gotov li e? Taa: U{te ne. Toj: Navistina treba da go smenime perdeto. Taa: Kolkupati si me izneveril? Toj: Samo edna{. Vsu{nost, u{te edna{. Taa: Gravot, sigurno e gotov.

( Mlada bugarska dramaturgija: Sum, 2002/IX,107) Dramata dosledno ja za~uvuva cikli~nata forma na

teatarot na apsurdot - so kraj identi~en na po~etokot - beskrajnoto jadewe grav, kako simbol na banalnosta.

Piesata potsetuva na edna postara makedonska drama od Dimitar Solev (1965), pod naslov: Bamji ili hibiskus eskulentus, kade isto taka se raboti za ostaren bra~en par, smesten vo podrum so otfrleni stari raboti, situacija koja asocira na Stolovi od E. Jonesko, no i na dramite na A. Strindberg.

Vo sovremenata srpskata drama, denes edna od mnogu aktuelnite avtorki vo Evropa i vo Amerika, B. Srbljanovi}, vo svoite drami dava mnogu originalna slika na problemite vo semejstvoto, osobeno vo Semejni prikazni i Pad.

Dramata Pad (1999), {to od kritikata e opredelena kako piesa pome|u @ari i Majakovski, hrabra i virulentna objava na zajaknuvaweto na mo}ta na bra~niot

160

par na {efot na dràvata Milo{evi} i negovata sopruga, vsu{nost, e alegori~na piesa koja na pove}e nivoa ja razgleduva aktuelnata sostojba vo Srbija i Crna Gora. Padot na dràvata (politi~ki, nacionalen, eti~ki) se dolì, spored Srbljanovi}, na nekolku klu~ni faktori: na zajaknuvaweto na crkvata i nejzinite idei za ‘nebesniot narod’, {to samo podgreaja la`ni nadeì za semo}ta na nacijata, za neuni{tlivosta na narodot nasproti zakanite na celiot svet. Vtoriot element e vlasta na Milo{evi} i uveruvaweto deka }e moè da ja ogradi zemjata od site nadvore{ni procesi, za da ja povede onamu kade {to saka toj. I sekako – samata Evropa kako mo{ne biten faktor {to na site ovie procesi odgovori so razru{uvawe na zemjata. Site ovie faktori, vklu~uvaj}i ja i televizijata, kako eden od re{ava~kite mediumi vo nastanatiot sudir, {to dovedoa do formiraweto na eden specifi~en narod-niot/nacionalniot duh, Srbljanovi} gi analizira preku deluvaweto vrz semejnoto jadro. Semejstvoto/ majkata go ubiva hendikepiraniot/nepodobniot sin, no zatoa e podgotvena da rodi nov narod i institucii na dràvata. Majkata na semejstvoto e simbol na sozdava~ot na eden nov narod, kogo }e go ogradi so bockava ìca, za nikoj da ne moè ni da izleze ni da vleze vo negoviot krug/zemja. Crkvata upa|a nepovikana vo domovite za da ja {iri idejata za pogubnosta na ‘varvarskoto’ evropskoto vlija-nie, i za da gi jakne nacionalnite mitovi za nebesniot narod , povikan da ja {titi Evropa.

Sinot Jovan, koj stanuva od mrtvite, e simbol na progonetiot sin, na obespraveniot, zatoa {to ne se vklo-puva vo planovite na svoite roditeli, na crkvata i na dr-àvata. Vo krugot {to negovata majka go ogradi, toj vklu-~uva tu{evi so otroven gas – krugot stanuva koncentracio-nen logor, vo koj se ubivaat nepoèlnite, nepodobnite. Toj }e izbri{e sè, celoto minato, }e se promeni i }e is~ezne vo svetot, za da go zaboravi maj~iniot jazik, nastanite, zemjata, i s# {to e povrzano so nea iako vo celiot toj proces sepak ima i malku nostalgija. Spored zakonot na posilniot, sekoj mora da se pokori na novite vremiwa, na novata Evropa, pa makar toa da zna~i sledewe na tu|i direktivi. Osven navedenite aluzii na @ari i Majakov-ski, zavr{nite sceni so tangoto {to go igraat pretstav-

161

nicite na crkvata (najglasnite zastapnici za ~uvawe na starite hristijanski vrednosti), piesata aludira na Tango na S. Mroèk, kade antologiskata scena na igrawe tango, {to e simbol na kompromisot na avangardata i stariot poredok, na visokite celi i primitivniot duh koj vo sekoj sudir od vakov vid se javuva kako pobednik, se naglasuva so zborovite: „Igrajte tango za novata Evropa!“ A vo novata Evropa, vo novite vremiwa {to nadoa|aat, nad seta taa krv, nad site tela na padnatite }e se izgradi cvetna aleja, avtopat, i eden ogromen supermarket, a do nego - edna voena baza i golema interplanetarna stanica. Koj ne se pla{i, }e poleta, koj ne moè, vedna{ neka se udavi. Toa e pora-kata na ovaa izvonredno interesna i aktuelna drama na Srbljanovi}, izgradena vrz kli{eata na istorijata, ve}e registrirani i vo literaturata, so koi taa si poigruva, davaj}i pritoa gor~liva slika na semejstvoto, kako osno-ven molekul na op{testvoto, koe se transformira spored globalnite procesi, ili poto~no - se raspa|a, rastrgnato od razli~nite idei za idninata na dràvata. I na krajot u{te dva mo}ni simboli na tie degradira~ki procesi vo koi se gubi identitetot - avtopatot i supermarketot (kako {to e naslovena i edna od nejzinite najnovi drami) – kako odraz na se poizrazitata èlba za begstvo i potro{uva~-kiot mentalitet koj gi prekriva /zamenuva drugite potre-bi - kako nacionalnata pripadnost, patriotizmot, sopstve-nata kultura i identitet.

Dramata Semejni prikazni (1998), kako {to upatuva naslovot e moèbi najpokazatelna za na{ava tema, zatoa {to B.Srbqanovi} vo nea uspeva da go prikaè jadroto na edno sovremeno, i slobodno bi rekle, balkansko semejstvo. Originalnosta na tekstot e {to inaku banalnite, poznati semejni sceni ovde se prikaàni kako naivna detska igra.

Od aspektot na takvata postapka, fragmentarnosta na scenite deluva sosema uverlivo, a istovremeno go op-ravduva naglaseniot naturalizam vo detalite, dodeka glavniot vpe~atok e sepak edna gor~liva ironija zatoa {to malite protagonisti so edna maksimalna doslednost prikaùvaat surovi sceni od sekojdnevieto. Tuka sè pove}e semejni prikazni, vsu{nost tipi~ni semejni situacii od vremeto na poslednite voeni slu~uvawa vo Srbija (Bel-grad) i, karakteristi~no za site e – nasilnoto odnesuvawe,

162

semejnite karanici {to izbuvnuvaat bez pogolem povod, podlo`nosta na ènata, na koja i decata moàt da $ vikaat, kade }erkata e nesre}a i tro{ok, a tatkoto go ima posledniot zbor. Vo oddelni sceni se zafateni i drugi agli na bra~niot ìvot - kako trkata za pari, za smetka na eden normalen ìvot, i zaedno so nea - stravot tie da ne se izgubat, {to vnesuva dopolnitelna surovost vo odnosite me|u ~lenovite na semejstvoto, pred sè, na nivo ma`/èna. Originalnata postapka ovozmoùva me{awe na pove}e sinopti~ki to~ki, na svetot na decata i svetot na vozras-nite, na igrata i realnosta. No zaedni~ka osobenost na site delovi e tragi~niot kraj - site delovi zavr{uvaat so katastrofa, so smrt na roditelite, predizvikana od niv-nite deca. “Junacite na ovaa drama ne se siroma{ni nitu po karakterot nitu po sekojdnevniot ìvot. Toa se gra|ani na edna propadnata zemja.”-zabeleùva avtorkata.

Vo sredi{teto na dramata na crnogorskiot pisatel Igor Bojovi}, Div~e (Sè e dobro {to }e zavr{i dobro/ Heppy end) (1994) , igrana i vo Royal Court Theatre vo London), e postaveno semejstvoto Vasiqkovi} (tatkoto Vasilie-Vaso, majkata Marija, i petnaesetgodi{nata }erka Jefi-mija-Div~e). Glavna osobenost na semejnite odnosi e suro-vosta, nasilstvoto, {to go generira, pred s#, tatkoto, no koe stanuva stil na odnesuvawe na site. Toa ne e samo rezultat na negoviot nasilen/balkanski karakter, tuku i na negovata obzemenost od propagandite za osloboduvawe na Bosna. Tatkoto nema vreme ni sluh za doma{nite prob-lemi, pred sè, za sostojbata na svojata }erka, koja e breme-na. Grotesknosta na situacijata kulminira so ~inot na ubistvoto na tatkoto od Div~e i nejziniot prijatel Joca. Taa ra|a mrtvo dete. Edinstvena svetlina vo ovoj semeen pekol e navestuvaweto deka pome|u Div~e i Joca, i pokraj postojanite karanici, sepak postoi qubov. Vojnata ja zasiluva potencijalnata balkanska sklonost kon surovost vo semejnite odnosi, na ma{kata dominacija, koja, osobeno vo prisustvo na prijatelite i alkoholot, izbiva vo prv plan, stanuva dominanten model na odnesuvawe. Balkan-skoto, poto~no primitivnoto sfa}awe na ~esta podraz-bira otkaùvawe od onoj ~len na semejstvoto, koj gi naru-{il patrijarhalnite principi na odnesuvawe (Div~e), na-mesto da mu se pruì qubov i poddr{ka. Nadvore{nata

163

surovost, ideologijata na voeni nacionalisti~ki presmet-ki se prenesuva vo najsuptilnite semejni odnosi me|u roditelite i decata. Ottuka i nevoobi~aenata razvrska na dramata - so tatkoubistvo, no toa ne e rezultat od èlbata za vospostavuvawe na harmoni~en poredok, tuku e rezultat na moralniot haos vo koj dominira nagonot za samoodrù-vawe.

Vo slovene~kata drama na krajot na vekot sè u{te se aktuelni pretstavnicite od (relativno) postarata genera-cija, so najmarkantnoto prisustvo na D. Jovanovi~, D. Zajc, ne{to pomladiot D. Jan~ar, i M. Zupan~i~.

Vo kontekstot na na{ava tema se ~ini najinteresen opusot na D. Jovanovi~, kaj kogo nao|ame najrazli~ni vidu-vawa na semejnite problemi, od pove}e aspekti, so razli~-ni postapki. U{te vo Osloboduvaweto na Skopje, Jovano-vi~ progovori za denovite na okupacijata na eden poinakov na~in, preku originalnoto viduvawe na ovoj period od istorijata, preku o~ite na edno dete. I pokraj mnogute nejasni situacii {to se ispre~uvaat pred deteto, se ocrtuva jasna slika na semejstvo za vreme na okupacijata, koe ne gi izdrùva isku{enijata, pritisokot na nadvore{-nite okolnosti, {to se premnogu surovi za da moè toa da gi nadmine bez pogolemi posledici.

Dve mo{ne suptilni viduvawa na semejniot ìvot vo periodot od krajot na deveesettite godini Jovanovi~ ponuduva vo dramite Viktor ili denot na mladosta i Yid, ezero.

Viktor ili denot na mladosta e parafraza na poz-natata drama na Roè Vitrak, Viktor ili deca na vlast, pa taka hipokrizijata na kapitalisti~koto op{testvo vo dramata na Jovanovi~ e pretstavena kako hipokrizija na socijalisti~koto semejstvo na visokite funkcioneri. Vo vakviot ambient prerano sozreaniot Viktor mora da umre, zatoa {to nikoj nema dovolno vreme da se pozabavi so negovite psihi~ki i fizi~ki problemi. Vo senkata na la`nite socijalisti~ki vrednosti, so izobilstvo kapita-listi~ko-malogra|anski maniri, vo nesovr{enosta na eden sistem koj ne funkcionira ni na mikro, ni na makro plan, mladata generacija e zadu{ena, neusli{ena, iako ima mo} najjasno da gi sogleda rabotite,

164

Yid, ezero e dramski tekst so sosema poinakov karakter. Tuka nema nikava politika, duri ni op{testve-nite okolnosti nemaat nekakvo pogolemo zna~ewe za emo-tivnite problemi vo slovene~koto semejstvo od intelektu-alno-umetni~kite krugovi. Ovaa neobi~na piesa ima ele-menti na apsurdot, na Strindbergovskata bitka me|u polo-vite, vo {to biten argument stanuva tatkovstvoto. Jovano-vi~, kako vistinski teatarski majstor, gradi izvonredno interesen tekst vo koj za celo vreme te~e paralelno dejstvo (vo podelenata ku}a na dvajcata sopru`nici, taka {to site nastani se videni od dvoen agol, od dvojna per-spektiva - od maòt i od ènata, a preku nivnite dijalozi se razotkriva i tragi~nata sudbina na nivnite sosedi. Vo vremeto na pojavuvaweto na dramata se {pekulira{e so vistinitosta na prikaànite nastani, {to se povrzuvaa so odredeni poznati slovene~ki umetnici, no nastrana od toj fakt, stanuva zbor za bogat dramski tekst vo koj preku is-prepletenite sudbini na dvata bra~ni para se razotkriva hipokrizijata na bra~nite vrski, na proklamiranite slo-bodi vo brakot, koi koga }e se realiziraat, doveduvaat do nesogledlivi, katastrofalni posledici za site ~lenovi na semejstvoto, ne isklu~uvaj}i gi ni decata. Dodeka edniot bra~en par e totalno fizi~ki uni{ten, drugiot e uni{ten psihi~ki - traumatiziran od neodgovorenite pra{awa, povrzani so sudbinata na tragi~no zaginatite sosedi. Jovanovi~ vo ovoj tekst na eden mo{ne suptilen na~in, neoptovaren od politi~ki naslagi, detalno ja analizira strukturata na brakot vo sovremenoto slovene~ko op-{testvo, prikaùvaj}i ja kako apsurdna, kade vladee total-no nedorazbirawe pome|u maòt i ènata.

Ve}e vo Balkanskata trilogija, kako {to navestuva naslovot, politikata, t.e novite balkanski vojni povtorno so seta mo} navleguvaat vo negovoto tvore{tvo. Se raboti za tipi~ni postmodernisti~ki dela sozdadeni vrz dram-skata tradicija: Antigona, Zagatkata na Hrabrost i Koj go pee Sizif, {to ~inat svoevidna tematsko-idejna celina, no koi sepak se razli~ni spored pristapot. Spored T. Ker-mauner, tuka stanuva zbor za dve krajnosti, koi gi zacrtu-vaat granicite na slovenskiot i na evropskiot svet: grani-cite me|u plemenskoto zaedni{tvo, arhai~nosta, mitot,

165

haosot-vojnata, i postmodernata, simulacijata. ( D. Jovano-vić, 1997).

Za pojdovna to~ka na Antigona Jovanovi~ gi zema anti~kite tragedii: Sedummina protiv Teba na Ajshil, Antigona od Sofokle, Fenikijki od Evripid i Antigona od A. Smole. Spored Kermauner, bidej}i gleda deka tradi-cionalniot svet se deli na par~iwa, i samiot pi{uva drami sostaveni od par~iwa, delovi, partali, sceni: dra-mata stanuva scenario, skoro sinopsis.

Na ovie osnovi, pred s#, vrz mitot za Edip i za negovoto semejstvo, Jovanovi~ go nadovrzuva sovremeniot problem na nastanite od 1990-92 godina, na haosot na voj-nata. Bratoubistvoto (na Polinejk i Eteokle) se prika-ùva kako mediumski nastan - sekoj od bra}ata istovre-meno e i reporter za televizijata, koj gi komentira svoite postapki, no od aspekt koj e interesen za {irokata pub-lika - kako boks-me~, {to spored Kermauner dobiva karak-ter na generalna ludizacija. So toa se postignuva i detra-gizacija, potkopuvawe na tragedijata, koja nema mo} da de-luva katarzi~no. I od likot na majkata - Jokasta e odze-mena tragi~nosta: da se bide majka na dva sina {to me|u-sebno se ubivaat – toa e edinstveniot ostatok na me|u~ove~kite odnosi. Ovaa tragi~na majka kako ve}e da e izmorena od svojata tragi~na uloga - taa ne moè da izdrì pove}e, i se moli, povtoruvaj}i ja molitvata kako rasipana plo~a, Bogorodica da ja zeme kaj sebe.

Drugiot del na tragedijata, pod naslov Zagatkata na Hrabrost, (aluzija na Brehtovata Majka Hrabrost) isto taka se odnesuva na nastanite vo Bosna, pri {to majkata Marija, kako i Ana Firling, se obiduva da proìvee vo voeniot haos. Tuka se prepovtoruva dilemata na Breht - dali maliot ~ovek moè da zaraboti od vojnata, koja vo krajna linija e eden golem biznis? I vo ovoj slu~aj odgovorot e negativen - Bosanskata majka hrabrost Marija ne samo {to ne zarabotuva (vojnata e bizniz za golemite , a ne za malite lu|e) tuku go gubi i svoeto semejstvo.

Marija: Premnogu izgubiv. Ako smetam od polovinata na juni do po~etokot na avgust, vo dva i pol meseci – go izgubiv maòt, ku}ata, edniot sin, drugiot sin, tretiot stana invalid, devoj~eto mi e nezgrièno. Sekoj ne{to izgubil, ili dete, ili ma`, ili brat, ama

166

tolku kolku jas – nikoj! Nema takov! Toa ne e normalno, ne e pravi~no, ne e ni{to!

Irena: Vdovicata ne e ve}e èna, vdovica e. ( D .Jovanović: 199, 76)

Zagubata na sinovite ima za posledica gubewe na statusot na majka. Gubeweto na statusot na majka ima za posledica zaguba na hrabrosta!

Katica: Mama go natepa ùpnikot koga dojde da $ kaè deka tato umre….Koga ùpnikot dojde da kaè za Borot, pla~e{e, taka {to mora{e da ja te{i. Koga ùpnikot dojde da kaè/ da nè izvesti za Petar, donese rakija i dvajcata pieja. @upnikot se napi/opijani, taka {to mu be{e lo{o i povra}a{e, no mama be{e sosema trezna. Koga pak ùpnikot dojde da kaè deka Dino e ranet, go bakna v ~elo, vo edniot obraz, vo drugiot obraz, vo rakata i re~e: Fala ti, Boè.

( D. Jovanović: 1997, 79) Ova maestralno stepenuvawe na primaweto na

bolnite nastani ja pokaùva nemo}ta na ~ovekot pred smrtta, koja se nadvisnuva kako tragi~en fatum, so koja mora da se pomiri.

Vo Zagatkata na Hrabrost Jovanovi~ paralelno vodi pove}e sièjni linii i sredini: pokraj sudbinata na Marija, ja prikaùva i teatarskata sredina vo koja se podgotvuva prikaùvaweto na Brehtovata Majka Hrab-rost, so likot na glavnata akterka Irena, reìserot i drugiot personal vo teatarot. Ottuka, bitna za dramata e sudbinata na u{te edna èna, akterkata Irena (ènite otsekoga{ go ~inele jadroto na semejstvoto). Iako sovre-meni~ki, Marija i Irena se sosema razli~ni. Problemot na Irena e {to ne go razbira „grubiot sekojdneven ìvot“, te{ko $ e sosema da se slee so likot na Majkata Hrabrost, da se „sprijateli so golite dejstva i so posledicite na tie dejstva“.

Brehtovskata distanca, a istovremeno i postmoder-nisti~kata avtoreferentnost Jovanovi~ ja realizira preku komentarite na Reìserot i dilemite na Irena, koja ne moè da se ‘vìvee’ vo ulogata na Marija, no

167

istovremeno ne moè da ostane na potrebnata distanca od toj lik.

Irena: [to mi e gajle za poentata! Mene ne me

interesira vojnata kako vojna, koj ja planira, nadgleduva, vodi i zo{to. Toa go znaeme! Mene me interesira taa èna, nejziniot obid, taa vo{liva vojna da ja zaobikoli, za da gi so~uva svoite deca. Nejzinata hrabrost!

Reìserot: Vicot e vo toa, deka takvo ne{to voop{to nema.

Irena:[to nema? Reìserot: Hrabrost. Nema hrabrost, taa e

ìvotno. Samo nagoni, nikakva psihologija! Zna~i, nejze okolnostite ja napravile ìvotno… ( D. Jovanovič: 1997, 52 )

Irena se obiduva da ja razbere tragedijata na

Marija, no taa vo svojot naiven skepticizam gi doveduva pra{awata do apsurd – nikoj konkretno ne e vinoven za propasta na semejstvoto - ludite voda~i gi izbira ludiot narod, taka {to kone~niot vinovnik moè da bide samo Bog, no toj nikoga{ ne odgovara na pra{awata na smrt-nicite.

Vo ovaa mo{ne sloevita drama Jovanovi~, vrz osnova na Brehtoviot tekst, nadgraden so mnogu aktuelni, no i op{to~ove~ki ve~ni dilemi, go razgleduva problemot na sovremenoto eks jugoslovensko semejstvo vo poslednite vojni. Sudbinata na edna nova Majka Hrabrost - Marija od Bosna, za koja nikoj ne e kriv, no koja e tolku tragi~na {to preminuva vo apsurd na samata egzistancija.

Problemot na semejstvoto vo sovremenite uslovi vo hrvatskata drama se sre}ava kaj pove}e avtori od mladata generacija. A. Srnec Todorovi}, vo dramata Mrtva svadba, ponuduva eden interesen aspekt na semeen ìvot. Preku neobi~nata struktura na tekstot i u{te poneobi~nite likovi, (mrtva majka {to se ~uva vo ormanot, tatko-pijanica, }erka so suicidni nameri i mladoènec, koj ìvee so bolna èna o~ekuvaj}i ja nejzinata smrt, za da moè da se oèni), avtorkata dava apsurdna vizija za brakot, koj vsu{nost ne se realizira, no ostanuva kako nedostièn kopne` da pulsira vo celokupnata atmosfera

168

na dramata. Tekst {to ne e parodija, ne e klasi~na apsurdna slika na odredena sostojba, no koj e od seto toa po malku, i zatoa mo{ne interesen kako specifi~no doìvuvawe na brakot i semejstvoto.

Mladoènecot: Prekrasno utro!Ne ~eka nov

ìvot.Novi stol~iwa, novi kreveti, ~isti prozorci. Tatkoto.Bidete sre}ni. Mladoènecot: Sre}a vo ~evlite i vo ~a{ite. Tatakoto: Sre}a vo lebot. Mladoènecot:Sre}a vo redovnite bakneì. Tatkoto:Sre}a vo redovnite obroci. Mladoènecot:Vo redovnite vdi{uvawa. Tatkoto:Di{ete umereno! (S. Nik~evi}, 2002, 77) Niz ovoj dijalog na Mladoènecot i na Tatkoto, se

parodira bra~nata sre}a, a vo replikite na Mladoè-necot, preku kli{eata za bra~niot ìvot se izrazuva pateti~en kopne` po domot:

Mladoènecot: Nedelni pro{etki vo parkot.

Nie dvajcata i decata. Se drìme za race. Decata xvakaat slatki. Minuva~ite se nasmevnuvaat zad nas. Glasovite na na{ite deca se oddale~uvaat. Nivnite sjajni o~i. Na{ite o~i vo nivnite… Zaminuvame vo dale~ini. Na{iot dom nè dovikuva od temninata. (S. Nik~evi}, 2002,82) Vo celata situacija na dramata, so ve}e nabe-

leènite osobenosti na likovite i situaciite, ovie repliki deluvaat apsurdno, kako parodija na eden svet na vrednosti koi ve}e ne se mo`ni…

U{te edna avtorka, Lada Ka{telan, vo dramata Poslednata alka, tekst {to kako i prethodniot, pretstavuva mo{ne karakteristi~en ènski rakopis, progovoruva za smislata na intimnite, qubovni i semejni vrski. Originalnosta na tekstot e vo (virtuelnoto) soo~uvawe na tri generacii èni- babata, majkata i }erkata/vnukata, no na ista vozrast - na vozrast od 36 godini, taka {to tie voop{to ne se prepoznavaat me|u

169

sebe. Na zaedni~kata proslava na rodendenot imaat mo`nost da gi iznesat svoite problemi, svoite razmis-luvawa za smislata na qubovta i brakot, vernosta, sekako, sekoja od aspektot na svoeto vreme (na vremeto na sop-stvenite 36 godini.) Avtorkata go potencira magiskoto zna~ewe na ovaa brojka, no isto taka go naglasuva i faktot deka toa se onie godini vo ìvotot koga

bi trebalo s# da e ve}e otpo~nato, bi trebalo ve}e da se slu~uva, da se napnuva, ispolnuva, ostvaruva.

Vo tie godini ènite ve}e imaat deca vo u~ili{te, maìte gi imaat svoite tajni qubovnici.

I s# e kako {to treba da bide. ( S. Nik~evi}: 2002, 136-137)

t.e toa se godinite koga e prerano za otkaùvawe, premnogu docna za ~ekawe, godini koga ve}e }e zapo~nat da se postavuvaat klu~nite ìvotni pra{awa. Dramata na A. S. Todorovi} e interesno razmisluvawe za smislata na brakot, i za razlika od prethodnoto, no i od pove}eto razgledani primeri, optimisti~ko viduvawe na idninata na semejnite vrski. Avtorkata ja naglasuva smislata na nadovrzuvaweto na semejniot sinxir, na sinxirot na postoeweto. Bez razlika {to sekoja generacija e poinakva od prethodnite - tajnata na ìvotot ostanuva vo ramkite na vrskata na maòt i ènata i deteto na povidok. Toa e drama so tipi~en èn-ski aspekt - so simbolikata na brojkite (36), avtorkata sugerira deka ~ovekot e nedeliv element od kosmosot, no istovremeno i del od sinxirot na postoeweto, vo koj vleguva so svoeto poteklo i so potomcite {to }e sledat, a to~no ènata e klu~nata alka vo toj neraskinliv sinxir na postoeweto.

Poa|aj}i od poznatata Aristotelova definicija za

tragi~noto, spored koja, najtragi~ni efekti se dobivaat koga konfliktot }e gi zafati ~lenovite na edno semejstvo, se obidovme da napravime eden presek na sostojbite vo sovremenoto balkansko dramsko tvore{tvo to~no od ovoj aspekt.

170

Iako ovoj kratok osvrt e, pred sè, navestuvawe na edna mo{ne zna~ajna tema, zatoa {to navedenive pra{awa ostavaat mo`nost za mnogu poobemni istraùvawa od ovoj aspekt, sepak }e se obideme da izvle~eme nekolku bitni zaedni~ki karakteristiki: Vo modernata i postmodernata drama, onaka kako {to taa se razvi vo balkanskite prostori, moè da se zabe-leì deka stanuva zbor za tendencija kon univerzaliza-cija, kon voop{tuvawe (poto~no - kon naglaseno {ema-tizirawe) na dramskite situacii, pa vo taa smisla i semejstvoto, naj~esto, se razgleduva kako del od globalnata {ema na me|u~ove~kite odnosi, zavisni, pred sè, od poli-tikata, od rasporedot na silite na mo}ta, na koi e podlo-èno i semejstvoto. Zatoa, kako i vo prethodniot, i vo ovoj period - (krajot na dvaesettiot vek), vo dramskata lite-ratura ostanaa nezafateni pra{awata od ~isto intimen karakter, pra{awata {to ja ~inat su{tinata na eden ìvoten mikro-plan, presuden za sfa}aweto na smislata na ìvotot na ~ovekot. Osven mali isklu~oci, ostanuva op{tata konstatacija deka ~ovekot na Balkanot, pred sè, e traumatiziran od nadvore{nite okolnosti, (i, se razbira, od svoeto tradicionalno nasledstvo) od ona {to go ~ini svetot, sfaten kako dràva, politika, ideologija, a kako sè u{te da ne se svrtel kon svojata dlaboka vnatre{nost, kon preispituvaweto na prefinetite ni{ki na ~oveko-vata psiha, kade zna~ajno mesto zazema pred sè ìvotot vo semejstvoto. Slikata na semejstvoto ne samo vo makedonskata dramska produkcija, tuku i po{iroko vo regionot na Balkanot, za pogolemiot broj dramski avtori od krajot na dvaesettiot vek pretstavuva odraz na eden op{t proces na razni{uvawe na vrednosnite sistemi, vo koi e vklu~eno i semejstvoto.

Zaedni~ka osobenost na ovaa produkcija e deka preku semejstvoto se prikaùvaat politi~kite, istoriskite i ideolo{kite pra{awa/problemi, odnosno semejstvoto e sredi{te niz koe se prekr{uvaat ovie pra{awa, istovre-meno razni{uvaj}i ja negovata stabilnost. Kaj pove}e dramski avtori semejstvoto pretstavuva model na aktuel-nata op{testveno/politi~ka struktura, odnosno mo{ne karakteristi~no, za dramskite avtori od regionot na

171

Balkanot e {to devijantnite semejni odnosi, se prika-àni kako direkten odraz, direktna posledica na devijant-nite sostojbi vo op{testvoto, pred s#, na najnovite voeni nastani vo porane{na Jugoslavija

Vo site razgleduvani balkanski literaturi, mo{ne karakteristi~ni se i problemite na generaciska razli-ka/generaciski sudiri (roditeli-deca), koi naj~esto dove-duvaat do tragi~ni posledici.

Za prikaùvawe na vakvite sostojbi ~esta e postap-kata na remitizacija na anti~kite i bibliskite mitovi za semejnite sudiri, so aluzii na sovremenosta.

Kaj grupa avtori vo najnovite ostvaruvawa vo bal-kanskata dramska produkcija, od samiot kraj na dvaeset-tiot vek, problemot na semejstvoto kako ve}e sosema da se napu{ta. Na preden plan izbivaat nekoi drugi dimenzii na sovremenoto ìveewe: op{toto nezadovolstvo od ak-tuelnite sostojbi vo Balkanskite zemji se izdignuva do sfa}aweto za apsurdnosta na ~ovekovoto postoewe, {to vo dramite se realizira kako prikaz na raspad na semejstvoto na alienirani, obezli~eni edinki, t.e semejstvoto sosema se marginalizira, a vo preden plan e postavena apsurdno otu|enata edinka, ostavena na milost i nemilost na dviè-weto na silite vo svetot . Sosema se retki primerite za nekakvi svetli pers-pektivi, za optimisti~ko viduvawe na odnosite vo semej-stvoto, t.e za navestuvawe nade` deka tie i ponatamu se mo`ni vo vid na harmoni~na zaednica.

Literatura:

1. Aristotel: Za poetikata. Skopje, Kultura, 1990. 2. S. Nik~evi}: Antologija na sovremenata hrvatska drama.

Skopje, Fakultet za dramski umetnosti, 2002. 3. Mlada bugarska dramaturgija. Sum, spisanie za umetnost,

[tip, 2002/ IX. 4. M. Korvin: Dictionnaire encyclopedique du Théâtre. Paris,

Larousse/VUEF, 2001. 5. P.Pavis: Dictionnaire du Théâtre. Paris, Editions sociales, 1980. 6. N. Petkovska: Dramatur{ki ~itawa. Skopje, FDU, 2003.

172

7. N. Petkovska."Makedonskata sovremena dramska literatura." Vo: Teatarot na po~vata na Makedonija od antikata do denes. Prilozi za istraùvawe na istorijata na kulturata na po~vata na Makedonija. Kn.13. Skopje, MANU, 2004. 179-215.

8. N. Petkovska: Noviot pesimizam vo makedonskata i vo balkanskite literaturi. XXXVI Nau~na diskusija vo ramkite na Me|unarodiotn seminar za makedonski jazik, literatura i kultura, Ohrid, 11-13. 2003. Skopje, Univerzitet "Sv.Kiril i Metodij", Me|unaroden seminar za makedonski jazik, literatura i kultura, 2004, 623-639.

9. De L ' Adriatique à la mer Noire. Paris, Maison Antoine Vitez, 2001. 10. D.Jovanovič Balkanska trilogija. Ljubljana, Cankarjeva yaložba, 1997.

R E Z I M E

Poa|aj}i od poznatata Aristotelova definicija na tragi~noto, spored koja najtragi~ni efekti se dobivat koga konfliktot }e gi zafati ~lenovite od edno semejstvo, se obidovme da napravime eden sumaren pregled na sostojbite vo sovremenoto balkansko dramsko tvore{-tvo od aspektot na zastapenosta na semejnite sudiri. Zaedni~ka osobenost na ovaa produkcija e deka preku semejstvoto se prikaùvaat politi~kite, istoriskite i ideolo{kite pra{awa/problemi, odnosno semejstvoto e sredi{te niz koe se prekr{uvaat ovie pra{awa, isto-vremeno razni{uvaj}i ja negovata stabilnost. Kaj pove}e dramski avtori semejstvoto pretstavuva model na aktuel-nata op{testveno/politi~ka struktura, odnosno mo{ne ka-rakteristi~no, za dramskite avtori od regionot na Balka-not e {to devijantnite semejni odnosi, se prikaàni kako direkten odraz, direktna posledica na devijantnite sos-tojbi vo op{testvoto.

173

Ана СТОЈАНОСКА ПАТУВАЊЕТО КАКО МОТИВ ИЛИ ПРИЧИНА ЗА ЕДНА

ПОИНАКВА ДРАМАТУРГИЈА – Со примери од овде и од таму –

Театарот (вклучително и драматургијата), во втората

половина на ХХ век перманентно го карактеризира една појава/феномен едноставно, логично наречена интеркул-туралност. Тенденциите да се откриваат непознатите култури, средини, се соединуваат со потребата да се патува, да се осознава другото, непознатото. Во современата театрологија, ваквите тенденции се познати со едно општо именување интеркултурален театар. Интеркултуралниот театар, мошне актуелен во последните децении на ХХ век, па и до денес, се афирмира, se детерминира и se дескрибира преку неколку клучни концепти. Еден од тие концепти, клучни точки, теориски топоси (покрај традицијата, културниот идентитет, размената и преземањето), е и патувањето или ововремениот номадизам, искористен во максимата преку познавањето на Другиот запознај се себеси! Современиот номадизам (Кенет Вајт, Номадски дух, 1995) не се темели само на физичкото заминување, туку и на она што е поинакво – менталното, духовното заминување и запознавање со другоста. Патувањето, или (н)ововремениот номадизам, претпоставува заминување по сопствена волја, со желба да се истражува, da se запознава, да се разменуваат информации.

Македонската драматургија и македонскиот театар имаат свои ПАТУВАЧИ! Тие патувачи се распространети по целата напишана и ненапишана македонска театарска историја. Најч-есто биле принудени да патуваат (од разни причини ја напуштале земјава), или пак, самите биле иницијатори и инспиратори за патување. Анализирајќи ги историските пода-тоци за македонските драмски автори дојдов до некои интерес-ни сознанија, кои се презентирани во текстов.

174

Поради динамиката и активноста на театарот како процес на создавање на уметничко дело, размената, запозна-вањето, истражувањето се во сржта на театарот. Но, и поради глобалниот развој на човештвото и познатата кибернетичка максима „светот како глобално село”, патувањето и запознава-њето на другата култура е потпомогнато од мас–медиумите и од можноста за глобалното комуницирање.

Патувањето подразбира излегување од сопствената култура / традиција / идентитет, одење кон новото, непознато, неоткриено.

Патувањето, посебно патувањето во група (братство) води кон запознавање на аспектите од новата култура, кои ako се компатибилни се внесуваат во новите уметнички дела на патувачот.

Првата иницијатива за оваа студија потекнува од едно случајно забележување во текот на препорочитот на некои од драмите на македонските автори. Сосема на крајот од драмата (не многу често) авторите ги запишуваат и местата каде овие драми се настанати. Од друга страна, некои од драмските автори кои работат и денес, и кои за моја среќа ги познавам, знам каде сè патувале и што сè носеле од тие патувања.

Читајќи ги драмите, читајќи ги биографските белешки за авторите, критиките за претставите, театролошките и драматолошките студии за тие драми, дојдов до интересни заклучоци, кои придонесоа да се постави темата на студијата зададена во насловот.

И многу светски автори патувале од различни причини. Во текот на ХХ век, во однос на театарот, овие патувачи, ги согледале придобивките од интеркултуралниот театар и масов-но ги користеле и gi користат, до денес.

И кај македонските и кај светските драмски автори, во оваа приgoda наречени патувачи се детектираат два различни типа на кои се искористува патувањето. Јас за оваа приgoda ги нареков: патување како мотив и патување како причина. И од двата типа се развиваат неколку препознатливи и оформени теми што го карактеризираат таквиот начин на пишување. Тоа се:

1. Односот кон матичната култура 2. Односот кон другата/туѓа култура 3. Револуција, пропаганда, авангарда 4. Македонштина/националност

175

5. Печалбарство 6. Преземени теми

Секоја од овие теми може да се препознае кај повеќе

драмски автори и од овде и оттаму. За потребите на истражувањето што му претходеше на ова патување, анали-зирани се творештвата на само неколку драмски автори: Војдан Чернодрински, Коле Чашуле, Јордан Плевнеш, Горан Стефа-новски, Жанина Мирчевска и Дејан Дуковски од македонската драматургија. И Лорд Гордон Бајрон, Оскар Вајлд, Антон Павлович Чехов, Федерико Гарсија Лорка, Бертолт Брехт, Гијом Аполинер, Семјуел Бекет, од светската драматургија. Ова не е конечната листа, меѓутоа мораше да се ограничам со цел студијата да се развива во согласност со тенденциите за концизност и прецизност.

Од обемниот опус на овие патувачи, анализирани се драмите на ниво на текст, и тоа текст како текстура (ткаење) што е имплементирано во самата претстава. Причината е затоа што драмскиот текст како примарна карактеристика ја има самата претстава/изведба. Или, како што во една приgoda се изјаснува познатиот театарски режисер, познат проучувач на интеркултуралниот театар и ПАТУВАЧ – Еуџенио Барба, кој вели дека: зборот текст, пред да се однесува на пишаниот или говорениот текст, печатен или во ракопис, значел „ткаење“. Вака гледано не постои претстава која не содржи текст. (Barba, 1996: 68)

Текстот како текстура/ткаење е еден од клучните теориски топоси во обемните студии на Роланд Барт – еден од најеминентните проучувачи на книжевноста во ХХ век.

Тргнувајќи од претходно изнесените промислувања, анализата на опусот на овие неколкумина патувачи, ја започ-нувам со поставување на две премиси: Патувањето како мотив и патувањето како причина за една нова драматургија. Премиса бр.1: ПАТУВАЊЕТО КАКО МОТИВ КАЈ ПАТУВАЧИТЕ

Патувањето како мотив е обемна тема, чии основни координати се насочени кон тоа патувањето да биде темати-зирано во драмскиот текст. Не, само што авторот на драмскиот текст патувал туку и патувањето станало неговиот основен мотив. Најчесто се тематизира или se проблематизира причи-

176

ната за патувањето, новооткриената култура, односот кон неа, односот кон носителите на таа култура, а не ретко и се коментира со одредена социјална нишка. Накратко, патувањето како мотив се сретнува во драмите во кои се тематизира или se проблематизира самото патување. Тоа најчесто се печалбар-ските теми, патувањето како иницијација, односот кон туѓата култура и преземените теми.

Печалбарството е една од темите на заминувањето. Во македонската драматургија оваа традиција–феномен започнува со Војдан Чернодрински. Во 1903 година, во екот на Илинденското востание, во месец август, на страниците на весникот „Автономна Македонија“, Војдан Чернодрински ќе ја објави новата верзија од драмата Мајстори. Тоа ќе биде инаугурација на темата на печалбарството во нашата драмска литература, кон која ќе се навраќаат многумина наши драмски автори. (Алексиев, 2000: 377)

Војдан Чернодрински бил патувач. Роден во 1875 година во село Селци, Дебарска Жупа, својот живот го минал во патувања. И тоа не еднократни, екскурзивни, туку преселбени, семејни, студиски. Од 1886 до 1909 година, а и подоцна, променил неколку места на живот: Охрид, Солун, Софија, Србија, Грац, Софија, Берн, Скопје, Битола, Кукуш...

Од читањето на биографските белешки се забележува дека Војдан Чернодрински своите нови пиеси ги пишува за време на долгите и исцрпувачки турнеи, при што неговите трупи се соочуваа со севозможни тешкотии поради лошите превозни средства и отсуството на соодветни сали, најчесто настапувајќи по кафеани, училишта и слично. (Алексиев, 2000: 376) И уште еден друг патувач пишувал за време на своите турнеи со патувачка театарска трупа. Федерико Гарсија Лорка во Мадрид, 1931 година, ја формира својата патувачка трупа „Барака“. И дел од своите драмски текстови пишувал за време на турнеите по Шпанија. Тематиката во драмите на Черно-дрински напишани за време на патувањето, рe~isi секогаш се поврзани со матичната земја што ја напуштил и од којашто тргнал да патува. Во претходно споменатата Мајстори, тој пишува токму за и против патувањето–печалбарството. Истата тематика се сретнува и во Македонска емиграција (1898). Проучувачите на драматургијата на Војдан Чернодрински, речиси секогаш ја истакнуваат врската со автобиографските елементи во драмите. Тоа би било уште една причина повеќе за да може да се анализира оваа проблематика. Колку повеќе

177

патува, заминува, авторот добива поголема можност да ги согледа нештата од поинаква перспектива. Не, само во темати-ката, туку и во начинот на кој се пишувани драмите. И кај Чернодрински и кај Лорка се препознава промената. Промена во стилот, во начинот на градење на синаксата, градењето на драмските ситуации и сл.

Коле Чашуле патувањето како мотив го користи при правењето на изборот за пишување. Како што на едно место ќе напише исклучителниот познавач на драматургијата на Коле Чашуле, д–р Нада Петковска, изборот секако е одреден од фактот што писателот извесни појави ги смета за поинтересни и позначајни од другите, поради што и сака да му го сврти вниманието на читателот. (Петковска, 1996: 1999) И што е многу позначајно, истовремено, и со самиот избор на животните појави што го врши авторот се манифестира и судот за тие појави, и на тој начин веќе се навестуваат неговите идеи. (Петковска, ibid.)

Коле Чашуле патувал најчесто како амбасадор на својата земја. Бил амбасадор во Торонто (1952), Боливија (1963–1965), Перу (1971–1975), Бразил (1978–1981). Од тие патувања носел со себе, што и го покажува неговото творештво, понесувал и теми и мотивации да се пишува поинаку. „Вејка на ветрот“ ја пишува во Торонто, 1953 година, а ја завршува во Скопје 1956 година. Во 1958 година посетува двомесечен курс по американска драматургија на Салзбуршки семинар за амери-кански студии. Re~isi секоја од неговите драми настанува за време и по патувањето. За разлика од Чернодрински, во драма-тиката на Чашуле може да се детерминираат различни мотиви кои го проблематизираат патувањето. Најевидентна е и проме-ната на стилот и на градењето на драмската структура. Посто-ењето на однапред промислена свесност за тоа што се придобивките од патувањето функционира во корелација со идеите на времето во кое се напишани драмите. Политичката актуелизација е уште една од придобивките на патувањето. Затоа што да се биде во средиштето каде што се создава − тогаш во светски рамки – актуелната драматика (САД), е придо-бивка повеќе во драматиката на Чашуле.

И Јордан Плевнеш денес е амбасадор на својата земја во Франција, Португалија, и во УНЕСКО. Роден во село Слоешти, Демирхисарско, 1953 година, од 1988 година живее и работи во Париз. Од своите патувања $ се враќа на македонската тема – македонштината. Во сите драми на Плев-

178

неш оваа тема заедно со револуционерните и пропагандистич-ки, авангардни тематики е еден од резултатите на запознава-њето со другото/туѓото. Своите најпознати драми ги пишува во Париз, надвор од дома. А ги играат македонските театри. Само Еригон, 1982, Југословенска антитеза, 1987 и Mazedonische Zustande, 1987 се пишувани во Македонија. Откривањето на Париз, на неговиот уметнички живот, средбата со многу интригантни фигури на современиот театар, ме носат со мисла дека придонеле да се промени „нешто“ во драматургијата на Плевнеш. Тоа нешто, најчесто е мотивот од патувањето да се искористи во сопствената драматика. Последната негова драма Последниот ден на Мисирков, напишана во 2003 година и изведена во Македонија, по повод стогодишнината од смртта на големиот македонски лингвист Крсте Петков Мисирков, е само уште еден показател колку Плевнеш $ е близок на родната земја откако ќе замине од неа.

Македонските печалбари преку еден вид на рециклирана форма се препознаваат во некои од драмите на Горан Стефановски (Тетовирани души, 1985) и Дејан Дуковски (Буре барут, 1994, ММЕ кој прв почна, 1996). И двајцата се патувачи. Сега и двајцата не живеат во Македонија, само одвреме–навреме ја посетуваат. Нивното драмско писмо пре-трпе одредени измени.

Печалбарството, за она што пишуваат македонските драматичари, како да е чисто македонска рожба. Светските автори патувањето го користат како мотив, за да покажат, da упатат на некои свои ставови.

Патувањето како иницијација, како начин на себеиз-градба го препознаваме во драматиката на Жанина Мирчевска. Жанина Мирчевска денес живее во Словенија. Нејзините драмски текстови се поставувани на тамошните сцени. Ова исклучително женско драмско писмо патувањето го дефинира како иницијација, што се детектира и во текстот Крајот на атласот, 1992. Патувањето е во основата на темата. Меѓутоа, она што е од особена важност за македонската театрологија е начинот на кој тој евидентно „поместен“/зачуден свет се раѓа од самото патување.108

108 Целта на овој текст не е да ја пренесе содржината на драмските текстови, туку да ја покаже промената во драмското писмо. Затоа и на содржината $ е посветено многу малку простор. Авторот на текстот се насочи кон однапред

179

За разлика од ова драмско писмо, за Чехов патувањето е секогаш заминување. Лично, за него, патувањето е и имагина-тивен премин од матичното занимање – лекар, кон секојднев-ното пишување. Роден во Украина, во местото Таганрог, како што пишуваат неговите биографи и историчарите на театарот, тој пишува и објавува во Петроград, Москва, а најмногу на Јалта. За Чехов, да се отпатува значело да се пишува. Иници-јацијата е чисто авторска. Авторот ја користи како почетен двигател, иницијална каписла за да ја почне својата приказна. Во неговите драми, да се отпатува значи да се освои неосвоивото. Таков е примерот со една од најамблематските драми на Чехов Три сестри, кога на крајот скоро магиски се повторува (како и во целиот текст): Москва, Москва!

Премиса бр.2: ПАТУВАЊЕТО КАКО ПРИЧИНА ЗА НОВА ДРАМАТУРГИЈА – Промена во драмското писмо откако ќе се отпатува, а подоцна и промена по враќањето.

Патувањето како причина, како елемент – трансмитер, кој упатува на некои ставови на авторите, најрадикално е искористено во драмите Добриот човек од Сечуан и Кавкаски круг со креда, 1948, на Бертолт Брехт, кој ги напишал упатувајќи на состојбите во својата Источна Германија. Истоветно искористена причина е и во драмата на Коле Чашуле Како што милувате: Оставка на еден карипски министер за внатрешни работи или достага на највисоката власт, 1973–1977 и се разбира, во Партитура за еден Мирон, 1966.

Во времето на нацизмот, Брехт ќе ја напушти Германија. Ќе биде прифатен од повеќе европски земји, а најпосле ќе емигрира во САД, во 1945г., за во 1949 година повторно да се врати во неговиот Источен Берлин. Историчарите на театарот забележале дека теоријата и практиката на она што Брехт ќе го нарече „епски театар“ созреваат посебно во периодот на неговото прогонство и враќањето во комунистичката земја. (DÀmico, 1972: 460)

Пишувањето на драмскиот текст, според некои од проучувачите на современиот театар е цртање контури и цртички на можните светови и патот на пренесувањето –

направено истражување, чии резултати се презентирани токму овде. Затоа и анализата е повеќе културолошка, отколку драматолошка.

180

преместувањето на референците и начинот на нивно давање од можен свет во друг можен свет. (Šuvaković, 2001: 103)

Токму такви можни светови, именувани со номенкла-тура на некои веќе постојни и можни светови, создаваат и Брехт и Чашуле, како резултат на користењето на патувањето како причина да се создаде нова драматика. Кај Чашуле, во гореспо-менатите драми, можниот свет е „фантастичен“, надвор од реалноста која би упатувала кон неговата матична земја, меѓутоа алузијата постои. Затоа што дали е Кавкас или Кариби, авторите упатуваат на својата земја. Со тоа на патувањето му се придодава уште една димензија – политичноста. Да се биде политичен, ангажиран, значи, за овие автори да се придонесе кон подобро согледување на стварноста во земјите од кои потекнуваат.

Во 1998 година, откако Горан Стефановски заминува да предава драматургија на Christ Church College, на Универзи-тетот во Кент, Англија и на Институтот за драма во Стокхолм, Шведска (како визитинг професор), го напушта Дебар маало од своите драми и сето она што се поврзуваше со тематиките во дотогашното, обемно, популарно творештво и се насочи кон еден друг вид драматургија. Таму ги пишува Euralien, 1998 година, сценарио за театарски проект во изведба на 50 актери и 13 режисери, порачано од „Интеркулт“, Стокхлом и изведено во состав на Европската културна престолнина – Стокхлом. На пат за Багдад, изведен во денс–театарот Greencandle, Sadler`s Wells, Лондон, 1999. Хотел Европа, концепт, сценарио и драматургија за европски театарски проект, во режија на девет режисери од Источна Европа, копродукција на „Интеркулт“, Стокхлом и на фестивалите во Виена, Болоња, Бон и Авињон, 2000. Everyman, 2003 година, изведен и во Англија и во Србија, а ќе биде праизведен и во Македонија, оваа есен (Драмски театар – Скопје, во режија на Деjан Дамјановски). Секој од овие драмски текстови на Горан Стефановски е поинаков од претходните, оние што ги напишал во Македонија. Ако претходно, светот на драмите на Стефановски се концен-трираше на семeјството, на основниот општествен нуклеус и тоа македонското семјество, во Македонија, или надвор од неа (Тетовирани души), тогаш новата драматика на Стефановски е насочена кон некои општи, светски, глобални, но и универзални тематики. Очигледно дека патувањето, заминувањето е причина повеќе да се создаде тој нов свет. Причина која може да се

181

етикетира како номинална, затоа што ги менува од корен претходно востановените авторски принципи.

Сличен е примерот и со неговиот ученик – Дејан Дуковски. Откако ќе замине од Македонија ги пишува Дракула, прoизведена во Словенечко народно гледалишче – Марибор, Словенија, 2003 година. Потоа, Другата страна, праизведена во Копенхаген, Данска во Театар „План – Б“, 2004 година, и праизведена во Македонија (Драмски театар – Скопје, во режија на Слободан Унковски, октомври, 2004). Заминувањето од матичната земја за Дејан Дуковски значи откривање на другото и негово преземање во сопствената драматика. За разлика од Горан Стефановски, новата драматиката на Дејан Дуковски, не ги прекинува контактите со претходната. Разликата е и во квантитативната продуктивност. За разлика од Стефановски, Дуковски не пишувал многу откога заминал од матичната земја. Освен двата драмски текстови, го напишал и сценариото за филмот Како лош сон (заедно со режисерот Антонио Митри-ќески), базирано на драмата ММЕ кој прв почна (2004). Причина да се промени начинот на согледување на светот, кое подоцна ќе се пренесе и на драмското писмо, е самото патување. Дејан Дуковски, патува постојано онаму каде се поставуваат неговите драми. Ја има таа чест и привилегија да биде најиграниот македонски автор надвор од Македонија. Според одредени теориски топоси актуелизирани во оваа тема, неговото драмско писмо и понатаму треба да претрпи одредени измени, кои би требало да бидат евидентни понатаму.

Харизматичниот драмски автор, еден од татковците на

театарот на апсурдот – Семјуел Бекет е уште еден патувач, кој исто како и другите, патувањето го користи како причина за да создаде една нова драматургија. За Бекет средбата со Џејмс Џојс во Париз била причина да се промени дотогашниот начин на пишување. Од една страна, тој го променил своето место на живеење, од родната Ирска, во Париз, и во тој град сретнува уште еден свој „земјак“, специфичниот Џејмс Џојс. Оваа заедничка средба, во Париз во годините пред Втората светска војна, придонесува да се промени не само начинот на живот, туку и начинот на создавање. Бекет, како што е општо познато, е роден во место во близина на Даблин, во Ирска, во англо–ирско семејство, 1906 година. Дипломира italijanski и фран-цуски јазик. Конечно ќе се пресели во Париз 1937 година. Пи-шувал на француски јазик, а потоа своите драми ги преведувал

182

на англиски. Ако го исклучиме ирскиот како мајчин јазик, Бекет не само што пишувал една нова, поинаква драматургија, туку пишувал и на други, туѓи јазици. За него патувањето не е само промeна на драмското писмо, туку е и промена на начинот на живот. Средбата со Џојс (како уште еден патувач познат во книжевноста) ги менува почетните импулси во неговиот начин на пишување. Се менува и стилот, и izraznite средства. Апсурдот, поточно драмата на апсурдот е резултат на овие не-гови истражувања. Во неговите драми не се патува, туку се че-ка. Се тематизира обратната страна на патувањето – чекањето на некој што треба да дојде од патување. Не само во Чекајќи го Годо, туку и во Крајот на играта, Среќни денови и во другите драмски текстови, ликовите на Бекет се во мирување. Мирува-њето е транспонирано обратно пропорционално на патувањето.

Во светската драматургија ваквите патувачи се многубројни. Гијом Аполинер или Грофот Вилхелм Аполи-нарис Вон Кастровицки, роден во Рим 1880 година, во Париз ќе ја напише својата драма „Дојките на Тиресија“, 1918 година (умира истата година). За него патувањето значи откривање на цел еден уметнички систем, кој ќе продолжи преку уметноста на надреалистите. Оскар Вајлд дендистичкиот писател од Ирска, во Париз ќе ги напише двете свои најпознати драми Са-лома, 1891 и Важноста да се биде сериозен, 1895. Од ова се препознава и причината преку патувањето да се открие и светот на создавањето. За овие автори тоа е Париз. И не случајно, затоа што Париз во тој период бил центар на уметничкиот свет.

Патувањето како причина за поинаквата драматургија е специфична хипотеза. Може да значи и откривање нови светови (не само како теми во пишувањето, туку и како начин на живот), и откривање на нови изразни средства, нови јазици, нови култури. Секогаш кога ќе се отпатува, не само што подобро се запознаваме себеси туку и можеме да ги видиме нештата од поинаква перспектива.109 КОНКЛУЗИЈА/ЗАКЛУЧОК

По сè што беше кажано, останува да се заклучи, дали може да се открие во што е различна драматиката по

109 Поинакво како термин во оваа студија е преземен од Жан Бодријар.

183

патувањето и кои се новите елементи (содржински, на база на градење на драмскиот текст, јазикот на кој се напишани)?

Се разбира дека може да се открие промената. Направената анализа тоа и го покажува. Во зависност од тоа дали станува збор за мотив или причина, промена постои. Разликувањето на мотив и причина е само методолошка постапка која помага во текот на истражувањето. Ова е интересна проблематика за секој истражувач, без разлика на која научна област $ припаѓа. Средбата со новото, непознатото, другото, секогаш придонесува да се создаде една нова, поинак-ва драматургија. Промените најчесто се во тематиките, моти-вите, но и во начинот на пишување и во стилот на авторот. Патувањето како osobenost на интеркултуралниот театар, е и мотив и причина да се создаде една нова драматургија. Литература

1. Barba, Eugenio; Savareze, Nikola (1996), Tajna umetnost glumca, Beograd: FDU;

2. Бодријар, Жан (1995), Америка, Радикално поинаквување, Cool memories, Скопје: Темплум.

3. DÀmico, Silvio (1972), Povijest dramskog teatra, Zagreb: Nakladni zavod MH;

4. Кошка–Хот, Рајна (прир.), (2003), Различни гласови – Антологија на современа британска драма, Скопје: Магор;

5. Лужина, Јелена (1995), Историја на македонската драма – Македонската битова драма, Скопје: Култура;

6. Лужина, Јелена (1996), Македонската нова драма, Скопје: Детска радост;

7. Лужина, Јелена (прир.), (2000), Македонска крвава свадба – Сто години подоцна, Скопје: Матица Македонска;

8. Maljković, Zoran (ur.), (2002), 500 Drama, Zagreb: Mozaik knjiga; 9. Петковска, Нада (1996), Драмското творештво на Коле Чашуле,

Скопје: Детска радост; 10. Списание СУМ, бр.35/2002, Штип; 11. Театарот на македонската почва – енциклопедија (2002), Скопје:

ФДУ (ЦД ром); 12. Театролошка дата–база (1999–2004), Скопје: Институт за

театрологија; 13. Heilpernm John (1989), Conference of the Birds – The Story of Peter

Brook in Africa, London: Methuen Drama; Šuvaković, Miško (2001), Paragrami tela/figure, Beograd: CENPI.

184

185

Мирослав КОУБА БЕЛОРУСКИТЕ МОТИВИ ВО ЈУЖНОСЛОВЕНСКАТА

ПРЕРОДБА (Рајко Жинзифов и Белорусите во поширок контекст)

„Толькі свабоду ён прагне бясконца,

каб на руінах турэцкай няволі сцяг вызвалення ўзняўся, сцяг волі.“

Винценты Дунін-Марцінкевич: Славяне в XIX веке

Вовед во белоруската преродба • Проблемот на бело-руската самостојност • Етнонимот „Белоруси“ • Јануарското востание и Белорусите • Белорускиот печат • Јануарското востание во Белорусија и Априлското востание во Бугарија

Од повеќе факти се чини дека преродбенскиот процес,

низ којшто поминува голем дел од европските мали нации, е во својата основна типологија доста сличен. Кај повеќе мали нации се претставува како еден од основните моменти на Преродбата –афирмацијата на националниот идентитет. Процесот на оваа афирмација траел кај Македонците подолго отколку што кај другите словенски народи. Основниот проблем на национал-ното будење во македонската средина е сврзан со проширување на националната мисла од неколку поединични нови просве-тители и преродбеници кон народот во поширока смисла.

Во следново излагање ќе се средоточам околу некои сличности на македонската и на белоруската Преродба, или, поточно кажано, на некои заемни импулси, коишто покажуваат проблематично создавање на националниот идентитет кај нај-младата група на источноевропските нации.110

За да можеме да ги разбереме следниве клучни термини,

110 Hroch, Miroslav: V národním zájmu, Nakladatelství Lidové noviny, Praha

1999

186

пред сè, сфаќањето на етнонимот Македонец и Белорусин од компаративна и контрастивна гледна точка, би требало да се покажат некои основи податоци за белоруската и јужносло-венската (македонската) Преродба.

Словенските народи се наоѓаат во текот на XIX век во различна форма на ропство – политичкото, културното или духовното. Турското ропство кај јужните Словени станало историски и културен феномен, во којшто се појавува заедничка борба против османските Турци и против Грците-фанариоти од една страна, и национални движења од страна друга. Борба за слобода може да биде синоним на овие народно-ослободителни процеси. Копнежот за слободата кај јужните Словени се поја-вува како мит и како реалност. Во овие културни, духовни, политички, временски и просторни граници продолжува афир-мацијата на словенските идентитети во смисла на создавање на друго, одделно соседство.

Слична во многу аспекти била ситуација во Украина, каде што веќе споменатото „одделно соседство“ претставувало едно барање излeз од преплеткани патишта на полски, руски и регионални украински културни и историски влијанија.

Со комплицирана ситуација можеме да се сретнеме исто така во полскиот XIX век. Полјаците имале богат литературен процес, нивната култура била на високо ниво, од многу порано го имале решено и јазичното прашање – во сите погледи Полјаците припаѓале кон полно развиени нации со големи културни дострели. Затоа суштината на нивната Преродба е поврзана пред сè со борба за националното и политичкото ослободување. Што уште повеќе – во полската култура има големо значење загубената политичка независност на старата Жечпосполита. Со обнова на оваа некогашна славна полска држава биле поврзани практички сите пројави на националното движење (Востанието 1831 г., 1863г. итп.). Од редица типично полски пројави можеме да ги споменеме пред сè емиграцијата – политичко-културна, и економска од една страна и месијаниз-мот, вера во извонредно послание на полскиот народ, од страна друга. Цврсто се вкоренила претстава на полскиот народ, кој-што како Исус Христос се жртвувал за другите. Ова многу точ-но го илустрира и Норман Дејвис (Norman Davies): „Polskie powstania z początku XIX wieku miały na celu przywrócenie do życia ukrzyżowanej Rzeczypospolitej Polski i Litwy. Inspiracją były dla nich mistyczne wizje z poezji romantyków, przekonanie, że Polska - ‘Chrystus narodów‘ - doczeka swojego ‘trzeciego dnia‘:

187

Chwała Tobie, Chryste Panie! Lud, który chodził Twym śladem, Co Twoim cierpiał przykładem, Z Tobą święci zmartwychwstanie.“111 Уште покомплицирана и поспецифична ситуација имаме

кај Белорусите. Во белоруската стварност можеме да најдеме многу паралели со основните црти на македонскиот XIX век. Релативно доцна се развива белоруската национална свест (може уште подоцна отколку кај Македонците), која со себеси носи ред важни општествени проблеми. Туѓо ропство компли-цира слободен национален развој. Во таа смисла белоруската Преродба во вистинското сфаќање доаѓа до израз допрва на почетокот на ХХ век. Во центарот на општествениот и култур-ниот живот, којшто се развива уште побавно и понесигурно, се претставува, слично како во Македонија, селото. Создавањето на белорускиот литературен јазик е исто така овде, во источно-словенските територии, основано врз народната книжевност. Белоруската традиција е основана повеќе од народни анонимни шеги, сатири, пародии и историски или битови песни, меѓу кои посебно место имаат т.н. „бунтовнички песни“ на народниот поет Павел Бахрим.112 Меѓутоа, интересно е дека народниот елемент се појавува во белоруската средина во определена антитеза кон првите пројави на белоруската литература созда-вана од страна на шлахтата, која на читателите им го нудела пред сè преводот (преписот) на Енеида (Aeneida) од Ровински. Во таа смисла целосно се покажува заборавеноста на Белору-сите – многу слично како што можеме да го видиме тоа кај Македонците и Бугарите.

Условите за општествениот живот не дозволувале поши-рок и послободен развој. Како што веќе беше покажано на дру-го место, поделбата на Полска претставувала за белорускиот народ само формална промена на ропството. Царската Русија, присоединувајќи ги белоруските области заедно со територии на бившата Полска, всушност ја оставила власта над Белорусија

111 Davies, Norman: Europa. Rozprawa historyka z historią, Znak, Kraków 2001, с. 879 a odtud dále: Brodziński, Kazimierz: Na dzień Zmartwychwstania Pańskiego r. 1831, in: Brodziński, K.: Dzieła, tom I, Wrocław 1959, с. 239

112 Wollman, Frank: Slovanství v jazykově literárním obrození u Slovanů, Brněnská universita, Filosofická fakulta a Státní pedagogické nakladatelství, Brno 1958, с. 123

188

во рацете на полската шлахта. Заедно со тоа во Белорусија доаѓале руските царски администратори. Со нивната присут-ност биле зацврстувани царската власт и позиции во Бело-русија.

Условите за белоруската Преродба навистина во сите погледи биле значително ограничени. Во овој контекст можеме да зборуваме речиси само за т.н. „гутарки“ како единствена пројава на белоруската преродбенска култура. Сепак, „гутарки-те“ доаѓале во Белорусија под влијанието на полските „gawędy“.

Заедно со тоа исто така романтичкото истражување на фолклорот и етнографија доаѓа на Бела Рус значително подоц-на. За неговиот врв во секој случај можеме да сметаме книга во три тома Белaруссы (Белорусите) на Јевгениј Ф. Карски (J. F. Karskij), стручњак не белоруските проблеми. Делото на Карски излегува допрва во ХХ век и до ден денешен припаѓа меѓу најдобрите книги за Белорусија.

Покрај овие појави на народната уметност и несмели почетоци на белоруската фолклористика можеме да се сретнеме во историјата на белоруската книжевност уште со еден многу интересен културен феномен – т.н. Белоруска школа на полскиот романтизам, која во определена смисла го претставувала овдешен романтизам и, меѓу другото, негувала полско-белорускиот билингвизам. Под нејзиното покровител-ство работеле пред сè Јан Чечот (Jan Czeczot), Владислав Сиро-комла (Władysław Syrokomla), Јан Боршчевски (Jan Borszczew-ski), Вницес Каратински (Wnices Karatynski) и Артем Вијарига-Доревски (Artem Wiaryga-Dorewski). Творбата на петмината претставители на белоруско-полската романтичка школа сепак не покажува поголеми уметнички вредности, иако нејзиното историско значење е многу важно.113

Многу интересна била посока, којашто се трудела за спасење пред сè на „кривичкото“ и „литвинското“ наречие. Ова движење сè уште не било во вистинска сушност белоруско, но треба да се истакне во врска со оживување на белоруската реч во почетните фази на белоруската Преродба. Оваа посока, средоточена околу двата „белоруските“ дијалекти, претставу-вала во определена смисла голем чекор напред и во смисла на белоруското национално движење. Вистинската Преродба во белоруската средина започнува допрва по 1905 г., кога

113 Hrala, Milan; Fojtíková, Eva a kol.: Slovník spisovatelů – Sovětský svaz I.,

Odeon, Praha 1978, с. 70

189

резултатите на Револуцијата покажуваат некои нови можности за општествен развој.

Еден од најкарактеристичните автори на јужносло-венската Преродба, Рајко Жинзифов, е многу интересна личнoст, која ја симболизира ситуацијава во македонско-бугарскиот простор и во врска со белорускиот проблем.

Рајко Жинзифов стоел во врска со белоруските прашања на јасни позиции. Во неговото дело можеме да пронајдеме само неколку белешки за Белорусите или за пројавите на белорускиот идентитет. Во достапни извори и врз основа на неговото собрано публицистичко дело можеме да пронајдеме само три забелешки на топонимот „Белая Русь“.114 Без поголемо сомневање можеме да констатираме дека Жинзифов не прифаќал било кои пројави на белоруската самостојност. Но, во белорускиот случај тој не размислувал така со намера да го поткрепи рускиот царски хегемонизам (како што тоа може да се види малку или повеќе кај неговиот став кон украинскиот проблем), туку едноставно во неговото време „белоруството“ (белоруското самосознание) не било толку моќно и цврсто, за да некој од руските преставители на тогашните културни елити би можел да се сети за него. Уште помалку тоа важи за културни дејци во Македонија и Бугарија.

Во таа смисла, положбата на Полјаците и Белорусите во белешките и коментарите на Р. Жинзифов е сосема различна, поинаква, од гледна точка на неговите лични ставови и симпатии кон двете нации. Но, положбата на Полјаците и Белорусите е доста слична – а можеби и сосема иста од гледна точка на типологијата на словенското ропство. Белорустие во сфаќањата на Рајко Жинзифов имаат карактер на нација во регионална смисла. Можеме да зборуваме дури за источно-словенското „национално тројединство“. Ова можеме да го илустрираме со извадок од еден коментар на Рајко Жинзифов, кој е посветен на прашањето на полското Јануарско востание: „повстанцы обещают (…) золотые грамоты, сулящие золотые горы, обещающие неслыханную свободу, чуть ли не эдемские блаженства, разумеется под широким покровительством ‘инте-лигентной’ части поляков, так и рассыпаются ими среди коре-

114 Жинзифов, Райко: Публицистика (том I – II), съставили Цвета

Унджиева, Дочо Леков и Илия Конев, Издателство на Българската академия на науките – Институт за литература, София 1979, с. 94, 95 а 114

190

нного народа Великой, Малой и Белой Руси...“.115 Единството на руската нација била за Жинзифов и во оваа смисла сосема неоспорна.

На ова место сосема на кратко треба да го покажеме веќе споменатиот аспект на заборавенбоста на Белорусите, коj создава една паралела со османската сфера на јужнословен-ската Преродба и, уште, слично како и на Балканот, е синоним на задоцнет културен и општествен развој. Оваа заборавеност е типолошки иста со македонското прашање. И овде доаѓа до израз нација (народ) која никогаш во миналото немала сопствена државност; нација, чијшто јазик бил угнетуван и чиешто црковно прашање било комплицирано од ред внатреш-ни влијанија (православието во оваа средина ја имало многу често противбелоруската обоеност).

Како израз на оваа заборавеност треба да се разбира исто така „заборавениот“ етноним Белорусин – белоруски. Во пошироко користење овој етноним започнал да навлегува допрва во време, кога биле надминати сите тенденции и сите напори на рускиот царизам да ги елиминира било кои регио-нализми.116 Од друга страна, треба да се истакне дека повторно проширување на терминот „Бела Рус“ е во оваа средина резултат на помоќен национален идентитет. Ова тврдење можеме да го документираме пак со еден цитат: „Кансалiдацыя беларускага этнасу ў нацыю суправаджалася ростам нацыяналь-ной самосвядомасці. З другой паловы XIX ст. усё больш актыўна ўжываюцца назва ‘Беларусь’ і этнонім ‘беларусы’. Паводле перапису 1897 г., беларускую мову роднай личыла 74% насельніцтва Беларусі. Этнонім ‘беларусы’ паступова выцясняў лакальныя тэрміны тыпу ‘літвіны’, ‘чарнорусы’.“117

Така, терминот белоруски во поширока културна и општествена свест не само во самата Белорусија, но и во странство доаѓа дури кон крајот на ХIХ и почетокот на ХХ век. Ако Рајко Жинзифов зборува за Белорусите, има со сигuрност предвид само еден од клонови на рускиот народ. Во врска со

115 Жинзифов, Райко: Публицистика, том I (…), s. 114 и тука белешка:

„День“, № 25, 22 юли 1863 г. 116 Користење на историскиот топоним Бела Рус било со царската

наредба на Никола I забрането (1840 г.). Воведен бил терминот „Северозападен крај“.

117 Новік, Я.К.; Марцуль, Г.С.: Гісторыя Беларусі ў двух частках, частка І (Ад старажытных часоў – па люы 1917 г.), Выдавецтво „Універсітэцкае“, Мінск 1998, с. 389-390

191

тоа не ги сретнуваме кај него ниту регионалните термини како „Литвините“ или „Чернорусите“. Треба да имаме предвид дека за разлика од полското прашање, каде што полската нација, литература и јазик биле веќе афиримирани, во белоруската средина сето тоа го немало. „Белорусизмот“ се наоѓал на самиот почеток на својот пат кон иднината – слично како што македонизмот. Во оваа смисла, Рајко Жинзифов тешко можел да го прифати наполно белорусизмот.

* Многу важна улога во белоруско-руско-македонските

(бугарските) односи има феноменот на востанието. Овој феномен е поврзан исто така со Рајко Жинзифов. Туѓото ропство, општо земено, во словенскиот свет било во определена смисла „знак на времето“. Во оваа смисла не можеме да зборуваме само за полските востанија 1831 и 1863 г. Во поширок контекст би требало да се мисли исто така за бугарското Априлско востание 1876.

Во двете полски востанија учествувале повеќе или помалку исто така Белорусите. Во борбата на Полјаците ја вложувале и својата надеж, тие верувале дека полската победа би можела да претставува за нив определена форма на автономија. Но во секој случај верувале во крај на руското угнетување на белорускиот општествен и културен живот. Во белоруската средина сепак доаѓа до поделбата на општеството. Белорусите се поделиле на застапници и на противници на полското востание. Како резултат на Јануарското востание се сметало идното обновување на старата Жечпосполита во границите од 1772 г. Со тоа, сепак, населението на белоруските губернии не сакало да се согласи. Белоруското население се наоѓало под доста силно влијание на противвостаничката руска пропаганда (или агитација).

Така, не само од анализи на Рајко Жинзифов излегува дека македонскиот поет и преродбеник многу добро знаел за ова поделба на белоруската јавност. Жинзифов позитивно преценува тој факт, дека Јануарското востание немало во Белорусија поголеми шанси на успеh. Го покажува оној дел на белоруската јавност, кој останал во оние востанички времиња верен на стариот ред, и истакнува, дека: „(...) народонаселение и Белой и Малой и Великой Руси, готовое по первому мановению броситься в огонь и воду за веру, за целость и единство русской державы, - выйдет победителем из всех

192

затруднений и опасностей.“118 И овде, пак, Жинзифов го нарекува белоруското и

украинското етникум само како „народонаселение“. Бело-руските приврзаници на полското востание биле во сфаќањаta на Р. Жинзифов подразбирани како издајници на правата вера и на правиот, вистинскиот народ.119 Овие погледи биле објаву-вани исто така во белорускиот печат, кој бил, сепак, официјален – значи, под царскиот надзор.

Меѓу официјалните органи имале свое посебно место Губернские ведомости, кои излегувале со дозвола на обласни вице-губернатори. Сред белоруската интелигенција сепак нема-ле поширока читателска јавност.120 Другиот весник, кои ја дополнува интересната проблематика на белоруската преродба во сите нејзини контакти кон словенскиот Југ, е весникот Епархиальные ведомости.121 Излегувањето на овој весник било во голема мера под влијанието на борбите меѓу белоруските православни и католици после полското востание 1863 - 64.122 Како првиот независен и единствен легален литературно-политички весник се појавил допрва во 1886 г. весникот Минский листок.123

На ова место треба да се забележи дека белорускиот народ с# уште во 60 – 80 години на ХIХ век немал литературна, кодифицирана форма на јазикот. Слично како во Македонија (а на Балканот во општо), и во Белорусија се појавуваат овие односи меѓу културата, јазичното прашање и државниот строј како во затворениот круг.

Во врска со Р. Жинзифов сосема јасно се појавува мошне видлива антитеза – од една страна Жинзифов зборува за оп-штословенското ропство, но од друга страна не води сметка дека со своите негативни погледи кон народноослободителнаta борба на католичкиот дел на Словенството во определена смисла го негира заедничкото општословенско движење за сло-бода.

Во оваа смисла како многу интересна паралела меѓу полската и јужнословенската борба за национална и

118 Жинзифов, Райко: Публицистика, том I (…), с. 95 и белешка: „День“, № 16, 20 април 1863 г.

119 на исто место, с. 70 и белешка: „День“, № 6, 8 февруари 1863 г. 120 Новік, Я.К.; Марцуль, Г.С.: Гісторыя Беларусі (…), частка І, с. 400 121 на исто место, с. 400 122 на исто место, с. 400 123 на исто место, с. 401

193

општествено-културна слобода се јавува Априлското востание, во коешто Жинзифов многу верувал. Како мошне интересен може да се смета не само контекстot на рефлексиите на Априлското востание во белоруската (и украинската) јавност. Овие рефлексии раскажуваат за сосема друго сфаќање на феноменот „востание“. Ова можеме да го илустрираме со една белешка на рускиот истражувач Д. В. Мелцер, кој пишува, дека: „В подкрепа на българския народ се вдигнаха цяла прогресивна Русия. Априлското въстание намерило широк отклик в белоруските губернии.“124 Овде може да се види различното разбирање на полското и бугарското востаничко дбижење. Мелцер понатаму продолжува: „Прогресивната част на общес-твото, отхвърлайки субективните цели на царизма, заедно с рус-ките демократични кръгове решително се изказвала за оказване безкористна помощ на балканските славяни.“125 Интересно е, дека оваа подкрепа и солидарност на руските демократски кругови ги немало исто така во полското Јануарско востание со неговите секундарни пројави во Белорусија…

Затоа, можеме да зборуваме за индиректни контакти меѓу Јануарското востание во Полска и Априлското востание во Бугарија (и неговиот одзив во Македонија). Ова можеме да го видиме - иако временска разлика меѓу нив е 13 години и двата региона се наоѓаат во сосема оддалечени краишта на словен-скиот свет. Тоа го потврдуваат исто така зборовите на Д. В. Мелцер: „Многобройни материали говорят, че много белоруски революционери, особено тези, които се намирали в емиграция, оказвали всестранна подкрепа на националноосвободителното движение на българския народ“126. Априлското востание значило за белоруската емиграција една голема надеж, која не била по загубеното Јануарско востание реализирана. После него, оваа духовна надеж била префрлена на било кое востание на било кој поробен словенски народ. Не е сигурно, дали Жинзифов знаел за оваа индиректна врска меѓу словенските востанички дејности. „Литвините“ и „Чернорусите“ биле дел од велкорускиот народ, единствен слободен словенски народ со посебна државност, затоа немало повод да органазираат било

124 Мелцер, Д. Б.: Априлското въстание 1876 г. и белоруската общественост, in: Българското възраждане и Русия, Наука и изкуство – Институт за история при Българската академия на науките, Институт за славяноведение и балканистика при АН на СССР, София 1981, с. 81

125 на исто место, с. 81 126 на исто место, с. 81

194

кое востание. Од руската гледна точка биле „Литвините“ и „Чернорусите“ слободни на ист начин како „Велорусите“. И во оваа смисла ги сфаќал и Рајко Жинзифов.

* Рајко Жинзифов како еден синоним на македонската

(јужнословенската) Преродба понекогаш директно, понекогаш индиректно - преку својот интерес за политичкиот развој во Белoрусија, Украина и Полска ja покажува идентичноста на состојба на речиси сите словенски нации во време на ропството. Од друга страна може да се каже дека исто така во литературен развој има некои сличности - со посебен осврт кон романтизам, којшто се појавува со доста слична поетика не само кај Жинзифов, туку исто така кај другите автори од овој период на историјата на македонската литература и кај младите белoруски поети и литерати од втората половина на XIX век (на пример Винценти Дунин-Марцинкевиќ и др.).

195

Stana SMIQKOVI]

PRIRODA I ЖIVOTIWSKI SVET U BAJKAMA VIDOJA PODGORCA I DESANKE MAKSIMOVI]

Bogatstvo pesni~ke re~i bajke, wena ne`nost i

ìvotni optimizam ~ine ovu kwièvnu vrstu aktuelnom i uvek novom. Doìvqaji detiwstva, ushi}ewa sveìvotnim i sveprisutnim u kosmosu i mikrosvetu biqaka i ìvotiwa inspiri{u pisce, kao i ìvot svakog novog stvorewa, patwe, personificirane boli i radovawa ìvotiwa, ptica i biqaka.

Nenaru{ena priroda balkanskih prostora, zapam-

}ena iz detiwstva celog ìvotnog i radnog veka opsedala je V. Podgorca i D. Maksimovi}. Oni su joj se neprekidno, i uvek iznova vra}ali, odu{evqavali se wenim lepotama iz kojih je klijao zdrav ìvot. Od izvanrednih opisa reka i {umskih bistrih izvora, kladenaca, vrela, virova, rose kojom se umivaju ptice, trave i insekti, od vode koja je ìvotvorni sok, opisa planina, {uma, cve}a i ostalog biqa, pisci svu svoju poetsku i ìvotnu energiju daruju bajci kao apsolutnoj tvorevini duha. U gra|ewu bajkovito-simboli~nih slika oni koriste sva znawa onda kada wihova ~ula najednom oìve, usplamte sve sa ciqem slavqewa ìvota i lepota u wemu. Tim lepotama otkrivaju se tajne srca i du{e prirode: razgr}u}i mra~ne hodnike pronalaze gorske grgoqave potoke, oslu{kuju {umove koje stvara nemirna priroda patuqaka koji se umivaju i ogledaju u bistroj i hladnoj vodi {umskih izvora. ûju govore i razgovore cve}a, drve}a i ptica. Slu{aju kako ìvot ni~e u hiqade i hiqade oblika. Najednom se otvaraju tajanstvene kapije bajke iza kojih se naziru scene ìvota u bezbroj varijanti. Tu su ptice koje se umivaju pre no {to }e otpevati prvu jutarwu pesmu, wihov razgovor kroz }u}orewe, `vrgoqewe i dogovor o gra|ewu gnezda i

196

odgajawu mladunaca. One prirodu upotpuwuju svojom lepotom, kao i sitne bubice i insekti. Tu su i gmizavci i druge ìvotiwe koje se me|usobno razumeju i dopuwavaju, ~iji govor i sâm mladi ~italac razume. Nad svim tim doga-|awima u bajci caruje harmonija i ~udesnost jer sve funk-cioni{e kroz poeziju koja ima magi~nu mo}.

Najlep{e slike oblikovane poetskim jezi~kim sredstvima naziru se iz bajki ovih pisaca u kojima otkrivaju svoju bezgrani~nu qubav prema ~oveku i prirodi. Dramatika sudbina junaka, nemiri simbolizovani u stremqewu visinama i daqinama, susreti sa fantas-ti~nim i mitskim bi}ima iz folklora, mitologije i religije, predstavqaju suptilne kontakte pomenutih pisa-ca sa ukupnim svetom i ìvotom u wemu. Tako, osim ìvotiwa i biqaka, u wihovom okruèwu ìve i govore patuqci, skrivaju se bauci, prolaze ratoborni carevi sa vojskama, ispovedaju se igra~ke, govore jagode, mravi, lep-tiri, p~ele, zmije... Prepli}e se forma bajke i legende, mita i pri~e, a nad svim tim elementima gospodari vrhov-na lepota harmonije koju priroda uspostavqa.

V. Podgorec u svojim kwigama Skazni i D. Maksimovi} u vi{e zbirki bajki pi{u od srca i daruju bogatstvo svojih misli budu}ima, neguju}i smisao ìvqe-wa i postojawa, zalaze}i u tan~ine ìvota i izvla~e}i, na taj na~in, uvek nove i sveè sokove, mogu}a otkrovewa ovoga ìvota. Dugim lirskim monolozima, dijalozima i opisima, osmi{qavali su ovi kwièvnici bajke i u wima bezbroj oblika i slika ìvota. Grade}i bajku, izgra|ivali su i ~udesnost u woj. Mladi ~italac }e se ushititi ~ita-ju}i bajke i pronalaze}i u wima kamewe i zagonetne pe}i-ne u kojima se kruni{e car patuqaka krunom od kamenog cveta. Patuqci beru raznobojne ~a{ice cve}a kako bi se napili i opili {umskom hladnom vodom. Re~itim i originalnim metaforama i personifikacijama razgr}u se {ume - duga~ki hodnici, otvaraju se zmajevi dvori, nazire se zmaj koji devojku pod pazuhom nosi. Tu je i zmija mlado-èwa koji skida zmijsku ko{uqicu kako bi se pretvorio u prekrasnog momka, p~ela medarka koja ure|uje sloèni ìvot p~eliwih rojeva, slavuj belorepi i ptica {arenog kquna koji svojom pesmom nadvisuju red i rad. Nad svim ovim doga|awima i ~udima sedi usud, skida zvezde sa neba i

197

baca ih u vodu. Voda nosi zvezde, mesec ih prati i plete svoje rumenkaste mreè kako bi ulovio sve ono {to se sa visine moè videti i ~uti. Kad se stvori prividni mir i sve zaspi, jave se neke gorske ~esme koje po~iwu svoje no}ne pesme namewene vili koja povija i quqa dete, namewene sitnom ìvotiwskom svetu koji samo no}u pronalazi smisao ìvqewa. Tada se sve svetlosti ugase, ali je tu svitac koji, poput no}nog svetionika, pronalazi izgubqene puteve mravima, {turcima, pticama i insek-tima. U samu ranu zoru veseli pti~ji orkestri probude {u-mu, biqke, vetrove, vodu, grlicu, divqu kru{ku ili starog patuqka koji èli da kaè tajnu o dugove~nosti. Ne izostaje ni starac bele brade sa punom torbom pri~a o znanom i neznanom, vi|enom i doìvqenom. Wihove pesme pozdravqaju no}ne ~uvare - mesec i zvezde, a onda sav svet koji èqno i{~ekuje svetlost.

Nemu{ti jezik kojim govore ìvotiwe i biqke oduvek je ~oveku bio zagonetan. Taj svet ìvi svojim ìvo-tom koji se manifestuje pokretima, pogledom; bol i radost izraàva se samo kliktajem, zavijawem, a odlazi sa zemqe kao {to odlazi suza, rosa ili oblak. Iskustva poneta sa prirodnih izvora - {uma, reka, planina, Podgorec i Maksimovi} ve{to su upleli u svoje pesni~ke kreacije. Duh koji se kod wih za~eo za mla|ih dana ìvota, zvuk koji se urezao u detiwstvu, kroz ìvot je dobijao novija zna~ewa i filozofsko-humanisti~ku dimenziju. Zbog toga je najve}i broj bajki vezan za najsitnije stvorove koji ìve svojim ìvotom, za prirodu ~iji je deo sam ~ovek, ptice koje su simboli kosmi~kih nepomu}enih visina, mitolo{-ka i fantasti~na bi}a koja imaju specijalni bajkovito-pesni~ki status u bajci.

Iako samostalne tvorevine, neke bajke V. Podgorca i D. Maksimovi} podse}aju na narodne po odre|enim elementima. Tome doprinosi pripoveda~ki ton, sugestiv-nost u pri~ama, motivi, kompozicija. Jedna od takvih bajki D. Maksimovi} je Bajka o labudu D. Maksimovi}, ili Bajka o cvr~ku V. Podgorca.

U Bajci o labudu pesni~ka misao odvodi ~itaoca u svet koji je nesvakida{wi, u predele koji mame i op~iwavaju svojom lepotom. Bajka o Sneàni, kraqici zime, na originalan na~in pribliàva deci wen mio lik.

198

Toplina srca koja izbija iz simboli~ne kraqice zime predstavqa brigu za{to je labud, kraq lepotana me|u pticama crn, tuàn i usamqen {to se uo~ava iz wegovog pogleda i na~ina letewa. Dramati~na sudbina, nemir simbolizovan u nemiru ptice velika je drama koju samo ~ovek moè da shvati i saop{ti. Sve je, zaista kao u nekoj bajci: i zimski ambijent, i mesto gde se radwa de{ava, stan kraqice zime, razgovor sa srebrnim zvezdama koji }e pomo}i labudu da odagna tugu. Boja je simbol najdubqeg preìvqavawa kao i najboqeg saznawa da se mrak du{e le~i te{ko, a da je put do svetlosti dug i krivudav. „Skriven u no}i, ispovedao se tiho kraqici zimi: - Sve je oko mene belo - i drve}e, i àbe, i zveri, i ti, mila kraqice; samo sam ja od no}i crwi. Zato me mori tuga.“

[irina du{e crnog labuda ne dozvoqava ìvot bez smisla i radosti. Duboka tuga bi}e odagnata tek onda kada srebrne zvezde po{aqu jato pahuqica koje }e obojiti cr-nog labuda. Granice sveta su se razmaknule, nestalo je tuge, a bela boja koja je zavladala prostranstvima simbolizuje slobodu i nevinost kojom se odlikuje duh ~oveka sa bajkom u sebi.

Lirska priroda pisca Podgorca mogla je dubqe da zaroni u svet ~udesa koja se otkrivaju u snu, ma{ti ili pri putovawu. Samo treba razgrnuti ko{uqu detiwstva, kako kaè pisac, pa prona}i sve ono {to le~i du{u i brani od zaborava: i pri~u o cvr~ku koji je nesre}an kad ne ~uje zvuke svoje violine, i sudbinu mravqeg carstva, p~elu Me-darku, i grlicu sa dobrim srcem, neposlu{no ma~e... Sve to stanuje i biti{e u brodu snova, {umskoj kolibi, kosovim pri~ama, bajci o smejku, u sun~evoj pesmi, vodenici, na putu od stvarnosti do ma{te, od ìvota do snova o sre}i. Takva je bajka o cvr~ku i wegova, kao i Askina ìvotna igra: „Toa be{e najubavata pesna {to nekoga{ ja ~ul mravjiot narod. Nea ja ispeja vistinski umetnik od dnoto na svoeto srce. Sli~na na ~ista nokna dzvezda nad ìtno pole, sli~na na son~ev potok, se lee{e, i se pobeduva{e, se pop-lavuva{e so svojata vol{ebna ubavina. “

Nema bajke - isti~u D. Maksimovi} i V. Podgorec, bez patuqaka, ~arobwaka, vila i drugih mitolo{kih i fantasti~nih bi}a. Kwièvnici jednom od tih izmi{-qenih bi}a pripisuju osobinu da mogu sa~uvati i preneti

199

tajne ptica, gmizavaca, izvora i biqaka kao i stanovnika morskih i planinskih beskraja. Bajkoviti okvir omogu}ava filozofirawe o ìvotu i ~e`wi da se ìvot ne pomuti ve} produì psihi~ki i fizi~ki. Tome }e doprineti iskustvo taloèno milenijumima, i ono se ne sme izgubiti iz vida i zaboraviti. Ako je istinsko, mora se prenositi generacijama koje dolaze jer je to te`wa da se duhovni kontinuitet ìvota produì kako bi se od niza beo~uga napravio ìvotni lanac.

Pripoveda~ka tehnika, kojom se ovi kwièvnici sluè, vodi ~itaoce u svetove {uma i biqaka, ìvotiwa, do ~udnovatih i ~udotvornih izvora o kojima su folklo-risti razli~itih naroda sveta ma{tali. Taj put pripo-vedawa osvetqava mnoge tragove drevne kulture, otkriva verovawa i nade - ve~ite izvore koji su i u najteìm trenucima svojom ìvotno{}u vra}ali posustalu veru u bitisawe. Zato {uma ìvi svojim ìvotom i redom. Reke i izvori ùbore, ali to nisu obi~na oticawa vode, to je melodija koja dopire do dna du{e junaka - ~oveka koji je razumom tuma~i. to je zvono koje opomiwe, a bajka postaje velika pozornica ìvota. „U pesmi izvora patuqak ~u neke neobi~ne zvuke koji se javqaju samo jednom u sto godina, u ~asu kada izvor postaje ìvotvoran, kada wegova voda moè da podmladi za ~itav qudski vek onoga ko je se napije.“

Razmi{qawe o sudbini kao qudskoj pratiqi, ~udes-no je do~arano u bajkama ovih pisaca. Jo{ je ~udesnije verovawe ~oveka o zlatnom cvetu paprati koji se rascve-tava jednom u sto godina, i to u Ivawskoj no}i. Mo}i tajan-stvenih sila koje vladaju ~ovekom i prirodom, bajkovitim nitima povezuju misao pisca sa mukom patuqka koji je tu da iskaè tajnu pred smrt.

Zna~ajno mesto u bajkama D. Maksimovi} i V. Pod-gorca zauzimaju ptice. Kao simboli visina i daqina, one su najboqi vesnici prole}a, ali i ose}awa koja personi-ficiraju duboke nesre}e. Bajke o grlici, i jednog i drugog pisca, predstavqaju beskrajne drame iz kojih ptice - i ~ovek mogu iza}i samo tu`nom melodijom. Grlice razgo-varaju me|u sobom pti~jim jezikom o beskrajnoj tuzi koji wihov pti~ji rod moè da zadesi - kao i qudski. Bol za izgubqenim muèm postala je ve}a od svake boli. „I

200

potona kutrata ptica vo bezmerna taga... Nema ni{to postre{no od toa da ostana{ bez svojot drugar so kogo si delel i zlo i dobro - misle{e. I svetliot, {irokiot pro-leten den potemne vo nejzinite o~i. Go gleda{e poleto polesno so son~evoto zlato, gi gleda{e zelenite nivje i cvetnite poqani naokolu, no, ni{to ne ja raduva{e. Misle{e deka nejzinata taga e pogolema od celiot svet i pote{ka od planinata nad nea.“

Desanka Maksimovi} pi{e bajke o pticama koje smatra pesnicima {uma, simbolima visina i daqina, vesnicima najlep{eg godi{weg doba - prole}a. Treba pomenuti bajku Grli~ina tu`balica koja se ~ita s posebnom pa`wom jer otkriva veliku alegoriju ìvota. Sa dosta detaqa i slika kojima oìvqava rascvetane livade, D. Maksimovi} oslu{kuje razgovore ptica. Dijalozi su neponovqivi jer sadrè najiskrenije klice prijateqstva i qubavi, a monolog grlice u vidu tu`balice podse}a na najlep{e stranice svetske kwièvnosti: na Antigoninu tu`balicu kojom oplakuje svoj mladi ìvot prerano uga{en, ili tu`nu staru pesmu kraqa Nala koji oplakuje smrt prijateqa. Glas se ~uje do neba, a vrhunska melodija o~arava ~ak i okrutne, kao {to je slu~aj sa vukom u Andri}evoj pri~i Aska i vuk. Ose}awa koja teku direktno iz srca li~e na sna`ne vrtloge: „Opet je svanuo dan, a me|u {umskim mnogim glasovima nema wenog glasa. Druguju ùne sa zebama, kopci sa jastrebovima, samo ja nemam vi{e svog prijateqa.“

Najtu`nija pesma koja moè dirnuti i prijateqa nagnati da izatka najfiniji traktat o prijateqstvu, je pesma grlice koja je postala naj~istiji simbol vernosti.

Bajke koje neguju V. Podgorec i D. Maksimovi} predstavqaju filozofsko-humanisti~ki traktat o smislu ìvota, postojawa i trajawa. Oni u tekstovima bajki antropomorfoziraju biqni i ìvotiwski svet kopna i mora. Sve to doprinosi razumevawu jezika koralnih grado-va i sitnih morskih ìvotiwa. Morskom dnu pripisane su osobine ìvih bi}a i tom prilikom do{la je do izraàja sva uzajamnost koja u svetu biqaka i ìvotiwa postoji.

D. Maksimovi} i V. Podgorec u bajkama otkrivaju bezbroj ìvotnih tajni, tajnama bude nemire koji op~iwavaju du{e bi}a. Tako deca i odrasli shvataju: @i-

201

vot prikazan u bajkama u vidu bezbrojnih rukavaca oti~e i ostavqa nagomilane mudrosti. Te mudrosti i radosti iskazane su poeti~nim zapisima, melodijama pti~jeg cvr-kuta, ùborewem {umskih potoka, glasovima i pokretima bubica i leptiri}a, {umorewem prirode. Sveìvotna energija pisaca iskori{}ena je da saop{ti misli ~oveka i sveta, razmi{qawa, radosti i tuge dece - glavnih junaka bajki. Tako devoj~ica moli talas da joj povrati izgubqeno blago, ~oban~e poziva labuda koji je posrednik izme|u sve-ta realnosti i vodenog sveta, vetrovi prizivaju vesnike prole}a, bubamara decu koja veselo tr~e po livadama i ba{tama èle}i da dohvate i uhvate sve lepote koje se naziru. Svetloliki mesec vodi qude nebeskim stepenica-ma i pokazuje svoje tajne obe}avaju}i da }e od najrazli~i-tijih {ara izatkati slike i senke koje }e uzbu|ivati de~ju ma{tu.

202

203

Ranka GRÊVA

MOTIVOT NA BRAKOLOMNICA VO ROMANITE „EFI BRIST“ OD FONTANE I „ANA KARENINA“

OD TOLSTOJ I OBID ZA SPOREDBA SO MAKEDONSKIOT

SOVREMEN ROMAN

Idejata za komparativno analizirawe na dvata vrvni romana od germanskata i od ruskata knièvnost na XIX vek, Fontaneoviot „Efi Brist“ i Tolstoeviot „Ana Karenina“ mi se nametna pri prepro~ituvaweto na Tol-stoeviot roman i na negovata mnogu poznata i ~estopati citirana vovedna re~enica, koja glasi: „Site sre}ni semejstva si prilegaat edno na drugo, sekoe nesre}no semejstvo e nesre}no na svoj na~in“.

Tokmu razli~jeto vo doìvuvaweto na bra~nata nesre}a, koe vo sebe gi vplotuva individualnite karakte-ristiki na protagonistite, no i kulturnite i sociolo{ki aspekti na op{testvoto vo koe se odvivaat dvete roma-neskni tragedii i koi gi predestiniraat individualnite reakcii na zasegnatite li~nosti, se dovolno podatliv i interesen materijal za edna sporedbena studija.

Pred da gi navedeme aspektite na analizata, dozvo-lete najnapred da gi definirame navedenite romani vo kontekst na knièvnoto tvore{tvo na dvata avtora.

Romanot „Efi Brist“, objaven vo 1895 godina po {estgodi{na naporna rabota, se vbrojuva vo grupata na takanare~enite „romani za èni“ (Frauenromane), i so nego Fontane u{te edna{ ja potvrdil svojata izvonredna sposobnost da pronikne vo site nijansi od trepetite na ènskata du{a. Ovoj roman kriti~arite go narekuvale i najzna~aen od site negovi romani, vreduvaj}i go vo nizata svetski romani na XIX vek, koi go tematiziraat brako-lomstvoto, kako {to se Geteoviot „Izbor po srodnost“

204

(Wahlverwandschaften), Floberoviot „Madam Bovari“ (Ma-dame Bovary) i Tolstoeviot „Ana Karenina“ (Anna Kare-nina).

Avtorovata inspiracija proizlegla od edna vis-tinska afera vo berlinskoto op{testvo, koja kako roma-neskno siè moèbi i ne bi bila dovolna da go povle~e vo sferata na fikcionalnoto oblikuvawe zaradi sli~nosta i zdodevnosta {to ja predizvikuvaat mnogute op{topoznati qubovni prikazni, kako {to imal obi~aj samiot da re~e, tuku proizlegla od negoviot poinakov interes: „Aber der Gesellschaftszustand, das Sittenbildliche, das versteckt und gefährlich Politische, das diese Dinge haben, … das ist es, was mich sehr daran interessiert“. (No op{testvenata sostojba, moralo-tvornoto, skrienoto i opasno politi~koto, {to gi imaat vo sebe ovie ne{ta, ... toa e ona {to me interesira kaj niv.127 A na ramni{teto na ènskata psiha, qubopitnosta mu e predizvikana zaradi prirodnosta {to im e svojstvena na romanesknite prototipovi vo koi, kako {to samiot veli, se vqubuva ne zaradi nivnite doblesti, tuku zaradi nivnata ~ove~nost, odnosno zaradi nivnite slabosti i grevovi.128

Spored zapisite vo dnevnikot i opse`nata kore-spondencija so prijatelite, kako i spored dnevni~kite zapisi na èna mu,129 po zavr{uvaweto na romanot „Vojna i mir“ Tolstoj se nosel so idejata da napi{e roman za never-na sopruga od visokoto op{testvo, koja }e ja prikaè so site nejzina stradawa, no nema da ja osudi kako vinovna. Idejata, nastanata vo 1870 godina, toj po~nuva da ja realizira duri tri godini podocna, vo faza na izrazito pesimisti~ko raspoloènie, nastanato pod vlijanie na [openhauerovata pesimisti~ka filozofija, koja tie godini mu bila preokupacija. Interesno e, pritoa, da se zabeleì deka i toj, kako i Fontane, vo prikaznata za bra~noto neverstvo, poto~no vo nevernata sopruga, gleda zdodeven, banalen lik, od koj saka {to pobrzo da se oslo-bodi. Ona pak {to go privlekuva, i go tera da napreduva vo ostvaruvaweto na zamislenata cel, e dominantnata ideja za

127 Fonaten,Theodor: Effi Briest, Stuttgart, Philipp Recl.jun., 1969, S. 341 128 op. cit. 341 129 Babovi}, Miroslav: Ruski realisti XIX veka, kqiga II, Beograd, Svetozar Markovi}, 1983, str. 342-3

205

semejstvoto, odnosno za op{testveno akceptiranata forma na brak.

Namerata za, kolku {to e mo`no, poseopfatno prikaùvawe na institucijata brak, Tolstoj vo svojot roman, vo sporedba so Fontaneovata ednonaso~nost, ja rea-liziral posloevito, fikcionaliziraj}i tri semejstva {to se kontrastno i paralelno prikaàni (Karenini, Oblo-nski i Levini) sozdavaj}i, pritoa, ~etiri razli~ni qubov-no-bra~ni relacii: najnapred relacijata na op{testveno prifaten, formalno uspe{en, no su{tinski porazitelen brak me|u Ana i Karenin; op{testveno skandaloznata, neprifatena, osuduvana i osuetuvana qubovna vrska me|u Ana i Vronski; od po~etokot do krajot na romanot neuspe{niot brak na Stiva i Doli, brak vo koj maòt si go zema pravoto postojano da ja izneveruva soprugata, pri {to naiduva na premol~ena tolerancija od op{testvoto, i stradalni~kite, neuspe{ni obidi na soprugata da se izbori za svojot bra~en integritet; i kako najoptimis-ti~ka, i op{testveno i individualno blagoslovenata har-moni~na bra~na vrska me|u Kiti i Levin, brak vo koj vla-dee Tolstoevoto moralizatorsko na~elo deka svoeto mesto vo op{testvoto soprugata treba da go bara vo doma{nite obvrski, grièj}i se za soprugot i decata, a na maòt mu e dadeno da se griì za duhovno i materijalno povozvi{enite ne{ta.

Izrazitata Tolstoeva intencija za fasetirano prikaùvawe na bra~nite mo`nosti otsustvuva kaj Fon-tane. O~igledno e deka toj si postavil za zada~a da prika-è samo eden bra~en tip, edna edinstvena bra~na prikazna, koja }e bide paradigmatska za op{testvenite duhovni i materijalni normi na pruskoto blagorodni{tvo vo negovoto vreme. Vo negoviot roman ne naiduvame na drugi bra~ni formi, koi bi sluèle za sporeduvawe, ili pak kako pozitiven primer {to bi vlevale optimizam.

Kompoziciskiot romanesken pristap e razli~en u{te vo samiot voveden del: kaj Fontane akcentot e staven na bra~nata geneza, kaj Tolstoj pristapot e direkten, in medias res, ~itatelot se voveduva vo edna postojna situ-acija.

Imeno: glavniot ènski lik od Fontaneoviot roman, e sedumnaesetgodi{no devoj~e, koe ìvee vo sre}na

206

semejna opstanovka, opkruèno so roditelskoto vnimanie i qubov. Od nevinata igra so drugarkite, Efi e ottrgnata ne po sopstvena èlba, tuku zaradi le~ewe na tu|i frus-tracii: onaa na majka $ koja zaradi op{testven presti` go napu{tila mom~eto {to go sakala i se omaìla za posoodvetnata partija, i onaa na baronot In{teten, koj ne moèj}i da ja dobie majkata ja kompenzira zagubata ènej}i se so }erkata. I seto toa vo ramkite na op{tes-tveno prifatenite normi. Ili, kako {to toa direktno }e go formulira pastorovata sopruga, romanesken lik koj e nositel na liberalisti~kite avtorovi stavovi: ,,Ja, ja, so geht es. Natűrlich. Wenn es die Mutter nicht sein konnte, muß es die Tochter sein“ (Ako ne moè{e da bide majkata, mora da bide }erkata. Poznato e. Starite familii se dràt me|u sebe...)130

Za sklu~uvawe na brakot me|u Ana i Karenin doznavame mnogu malku. îtatelot gi zapoznava koga se ve}e vo brak i imaat dete. Avtorot samo beglo n# infor-mira deka Karenin odvaj re{ava da se èni, otkako okoli-nata mu dava do znaewe deka zaradi ~estite sredbi so Ana vo op{testveno opkruùvawe, bi & go naru{il ugledot na devojkata ako ne ja pobara za èna. Toj, isto kako {to e toa In{teten za Efi, e poèlen zaradi op{testveniot status, makar {to ne bi bil emocionalno favoriziran bra~en kandidat.

Zaedni~kiot imenitel na dvata braka e otsustvoto na predbra~na, a podocna i bra~na qubov, neophodna za opstojuvawe na brakot. Na pra{aweto na drugarka $ dali In{teten e vistinskiot izbor, Efi odgovara: „Geiß ist er der Richtige, Das verstehst du nicht, Herta. Jeder ist der Richtige, Natűrlich muß er von Adel sein und eine Stellung haben und gut aussehen.” („Se razbira deka e vistinskiot. Sekoj e vis-tinskiot. Jasno, mora da e blagorodnik, da ima polo`ba i dobro da izgleda“.131

Op{testvenite preduslovi, zadovoluva~ki vo obata slu~aja, se pokaùvaat kako nedovolni za ponatamo{noto opstojuvawe na brakovite, sklu~eni po diktat na op{testvenite normi. Nezadovolenata ènska intima, vo

130 Fontane, Theodor, op. cit 17 131 Citiranite mesta se prevedeni od avtorot na trudov spored navedenoto originalno delo.

207

~ie proniknuvawe i ~ie prikaùvawe se ogleduva majstorstvoto na dvata romansiera, go zema svojot tribut i se odnesuva odmazni~ki kon racionalniot del na likovite. Dvete romaneskni heroini se mladi i ubavi èni omaèni za mnogu postari maì za koi brakot i ènata se samo pomo{no sredstvo za iska~uvawe po skaliloto na kari-erata. Vo prvata faza od brakot, vakvite maì, iako pretstavuvaat surogat na vistinskata zamisla za maòt i brakot, sfateni se kako op{testven kompliment. Koga majka & ja pra{uva Efi {to o~ekuva od brakot, taa veli deka bi sakala da ima statusno ednakvo postaven partner, bi sakala ne`nost i qubov, no ako toa ne moè da go dobie, makar {to qubovta, spored zborovite na tatko & e samo prazno drdorewe, toga{ bi sakala bogatstvo i otmen dom. Ona pak, so {to ne moè da se pomiri, ona {to ne moè da go izdrì e zdodevnosta. Zdodevnosta se pokaùva kako poguben faktor vo emocionalniot ìvot na Efi, presadena kako bilka da ìvurka vo duhovnata praznina na provinciskata Kesinska sredina. Racionalno vnima-telniot soprug gi ispolnuva formalnite barawa na zaed-ni~koto ìveewe, no spored strukturata na li~nosta ne moè da vospostavi emocionalna relacija so èna si.

Otsustvo na emocionalna vrska, na duhovna srod-nost, registrirame i kaj Karenin. Negovoto duhovno stude-nilo go pravi nemo}en da sfati tu|i ~ove~ki ~uvstva, vklu~uvaj}i gi i onie na èna si, {to ja pravi Ana nesre}na. Vo brak so prozai~en , pragmati~en ~ovek , taa se ~uvstvuva pritesneta, zagu{ena.

Zaedni~kite crti koi i Fontane i Tolstoj im gi davaat na svoite romanesni ma{ki fikcionalni likovi se slednive: postari sopruzi, koi vo brakot gledaat op{test-vena investicija za nadgraduvawe na li~niot status, karieristi vo najbeskompromisnata smisla na zborot, gotovi da gi `rtvuvaat site svoi li~ni èlbi vo ime na profesionalniot i op{testven uspeh, pragmati~ari na koi im e tu| sekakov oblik na liri~nost i sentimental-nost.

I pokraj izrazito sli~nite individualni osobini na sopruzite od dvata romana, {to vo golema mera go fundira motivot za bra~noto neverstvo na soprugite, neverstvoto se slu~uva od razli~ni pojdovni pozicii: Efi

208

Brist go izneveruva soprugot zaradi potrebata od ispol-nuvawe na prazninata od duhovnata i emocionalna pusto{. Ana Karenina go pravi toa od èlbata da ja zadovoli svojata potreba od duhovna srodnost, od qubovna liri~-nost. Za prvata, vrskata e efemerna, ìvotna epizoda {to saka da ja zaboravi bidej}i ja potsetuva na neprostliv grev, za drugata toa e ostvaruvawe na soni{tata, pra{awe na integritetot na li~nosta. Efi ne & se predava vo celost na avanturata, taa duri i ne se vqubuva vo majorot Kram-pas, oènet ~ovek so dve deca. Za Ana, Vronski stanuva ponatamo{na smisla na nejzinoto bitisuvawe.

Obajcata, i In{teten i Vronski se oficeri, del od vojni~kiot establi{ment na svoite zemji, nau~eni bespogovorno da go po~ituvaat profesionalniot vojni~ki poredok, no nasproti toa, na privaten plan, tie se slobo-doumni maì za koi qubovnata avantura e edna od mnogute formi na ìvoten avanturizam. Qubomornata, nedover-~iva sopruga na In{teten, koja, poznavaj}i go maà si postojano go drì na oko, kako i zdobienata luzna od duel zaradi edna porane{na qubovna avantura, {to za posle-dica go ima malku potsvitkanoto ramo, ne go spre~uva vo potragata po novi avanturi, za{to za nego ìvotot bez predizvici e besmislen. Vronski pak, e odgledan vo semejstvo vo koe libertinaàta e modus vivendi. Vo mladost majka mu bila otmena, privle~na dama so bezbroj qubovni avanturi za koi znaela celata ruska aristo-kratija. @ivoten stav koj nekriti~ki go prezel i sinot. Nemu mu e tu|a sekakva pomisla za brak, a koketiraweto so privle~nite dami po salonite e samo del od voobi-~aenata op{testvena igra koja e cel sama po sebe. Toj i ne pomisluva deka so svojata galanterija i so otvorenoto dodvoruvawe op{testveno }e ja onevozmoì mladata, naiv-na i vqubena Kiti [~erbetska, koja, zaedno so svoeto semejstvo o~ekuva toj da se izjasni. Za nego oènetite maì se banalni, glupavi i sme{ni su{testva, vrzani edinstveno za soprugite, mesto, kako nego, da bidat neza-visni, veseli i gotovi na postojano novi avanturi.

Nasproti predizvikot otelotvoren vo zagado~nosta, privle~nosta, predizvikot na onoj drugiot, apsolutniot antipod na soprugot, se ispre~uva prazninata, necelosnata realiziranost na ènskite likovi: vo brakot tie se samo

209

soprugi i majki, ne èni. Kaj niv ostanuva nezadovolena potrebata da ja potvrdat svojata ènstvenost vo najpo-zitivnata smisla na zborot, i toa ne zaradi nedovolnata ènstvenost, tuku zaradi nesoodvetnosta na bra~niot partner. So svoite postapki dvata lika vr{at zamena na svoite prvobitno hipertrofirani funkcii: biolo{kata, maj~inskata na Ana, i sociolo{kata, samo èna na maà si na Efi, tie ja zamenuvaat so pozicija na èni qubovnici, Ana vo otvorena, za op{testvenite krugovi iritira~ka forma, Efi, vo potajna, skriena forma. Me|utoa, bi bilo premnogu ednostrano koga pri~inata za neuspehot na brakot i bra~noto neverstvo bi ja svele samo i isklu~ivo na neuspe{nata relacija ma`-èna, ili pak na priv-le~nosta {to ja nudi qubovnata avantura. Kontekstual-nata ramka e mnogu po{iroka i me|u drugoto gi opfa}a: op{testvenata sredina, moralnite normi, institucijata brak itn.

inot na brakolomstvoto direktno vlijae vrz ponatamo{nata sudbina na ènata i predizvikuva mnogu ponatamo{ni problemi. Neverstvoto, vo preden plan pretstavuva direkten atak na brakot i semejstvoto. Na op{testven plan ovoj ~in pretstavuva navreda na pi{aniot i obi~ajniot patrijarhalen moral, sankcioni-ran i preku misleweto na okolinata i preku zakonite na dràvata koja ja {titi institucijata brak. Maìte se olicetvorenie na op{testvenata sevkupnost. Op{testvoto se za{tituva sebesi za{tituvaj}i ja bra~nata institucija. Op{toomilenata petrogradska dama Ana Karenina stanu-va predmet na salonsko ozboruvawe i e podloèna na op{ta osuda; taa e izop{tena od site javni manifestacii, nejze $ se zatvoreni site petrogradski domovi. Duri i nejzinata snaa i bliska prijatelka Doli Oblonska, na koja $ pomaga posreduvaj}i vo bra~niot spor so neverniot soprug, samo delumno nao|a razbirawe za Aninoto never-stvo, za potoa potajum da ja izrazi svojata rezerva sosredo-to~uvaj}i se kon problemite na domot i semejstvoto. Duhoven presvrt e evidenten i kaj gospo|a Oblonska, majka mu na Vronski, koja od prvobitnoto oboùvawe na Ana, dijametralno go menuva stavot kon nea vo momentot koga uviduva deka vrskata na sin $ so op{testveno nepri-

210

fatliva èna moè da mu ja ruinira karierata i da mu go uni{ti ugledot vo op{testvenite krugovi.

Osudata na op{testvoto e pogubna i za vrskata, za sre}ata na Ana i Vronski. Kako op{testveno neprifat-liva dvojka tie se celosno izolirani i taa izolacija pote{ko ja podnesuva Vronski otkolku Ana. Toj ne moè da si go zamisli ìvotot bez voobi~aenoto op{testveno opkruùvawe, bez niedna od formite na ìveewe na koe naviknal, a toa e nespoivo so negovata opredelba za Ana. Ana se obiduva da go odvoi od svetot, duri i od majka mu i brat mu, trudej}i se taa, kako poedinka, so seta svoja qubov, da mu go zameni svetot, bezuspe{ni napori koi poprimaat utopisti~ki dimenzii.

Ostricata na op{testvenata osuda e pogubna i za Efi Brist. Od momentot koga maòt slu~ajno otkriva za nejzinoto neverstvo, do krajot na nejziniot ìvot taa e op{testveno izop{tena li~nost. Za nea zatvoren ostanuva ne samo domot na I{teten, tuku i roditelskiot dom. Vo pismoto {to $ go ispra}aat roditelite, izvestuvaj}i ja za svojot stav vo vrska so nejzinoto neverstvo se veli: „Svetot, vo koj ìvee{e, }e ti bide zatvoren. A toa {to e najta`no za nas i za tebe (i za tebe, kolku {to te pozna-vame) - e deka }e ti bide zatvorena i roditelskata ku}a; ne moème da ti ponudime mirno mesto vo Hoen Kremen, mirno pribeì{te vo na{ata ku}a, za{to toa bi zna~elo da ja izolirame ku}ava od cel svet, a nie sme odlu~no protiv da go storime toa. Ne deka premnogu zavisime od svetot i deka zboguvaweto so ona {to se narekuva „op{testvo“ bi ni se ~inelo apsolutno nepodnoslivo, ne, ne zaradi toa, tuku ednostavno zatoa {to znaeme da razli-kuvame {to e {to, i pred cel svet, ne moàm da te po{tedam od praviot zbor, sakame da ja pokaème na{ata osudata na toa {to go stori, ti, na{eto edinstveno i mnogu sakano dete. . .“132

I preku reakcijata na roditelite, koi po defini-cija bi trebalo da zastanat vo odbrana na svoeto edin-stveno dete, op{testvoto, ~ij del se tie, go sankcionira nedozvolenoto kr{ewe na op{testvenite normi.

Vo dvata romana e evidentno deka kako privrzanici na nevernite soprugi se pojavuvaat op{testveno perifer- 132 Fontane, Th. op.cit. str.289

211

ni i irelevantni li~nosti: sluginkata Rozvita vo „Efi Brist“, koja i samata doìveala nesre}na qubovna avan-tura i se ~uvstvuva op{testveno ìgosana i Levinoviot na smrt bolen brat vo „Ana Karenina“. Bolesta vo ovoj kontekst dobiva Ni~eovski dimenzii, za{to taa, spored Ni~e gi pravi lu|eto pomudri, po~uvstvitelni, so pogo-lemo razbirawe za makite na bolniot. Tokmu zatoa toj ima razbirawe za Ana.

Kr{eweto na bra~noto tabu ima za posledica i posegawe po svetosta na maj~instvoto, ja zagrozuva sigur-nosta na deteto rodeno vo brak so soprugot. Decata stanu-vaat `rtvi na roditelskiot egoizam. Tie se staveni vo pozicija na nemo}ni su{testva koi naprazno polagaat pravo na celosta i intaktnosta na roditelskiot dom i na roditelskata grià. I pokraj toa {to maj~inskata dimen-zija na Ana e mnogu posilno naglasena od onaa na Efi, i taa pravi napori da go za{titi i da go zadrì pokraj sebe sina si, ne se otkaùva od qubovnikot, od pravoto na qubovna samoopredelba zaradi tolku sakaniot sin. Qubovta na ènata drì prevlast po odnos na maj~inskata qubov i svesta na konsekvencite.

Moralizatorskoto svojstvo im e prisu{to i na dva-ta sopruga. I In{teten i Karenin potsvesno im se odmaz-duvaat na nevernite soprugi vospituvaj}i gi decata, Ser-joà i Anika, so seta strogost na ~inovni~kata psiholo-gija, vo duhot na moralno ispravni individui kaj koi otu|uvaweto od majkite e dominanta.

Traumata {to }e ja doìvee Serjoà koga majka mu }e go napu{ti domot e sublimirana vo negovoto odbivawe da ja spomenuva majka si, ta duri i da misli na nea. Koga vujko mu, dojden da posreduva vo razvodot na Ana i Kare-nin, }e go pra{a, pri slu~ajnata sredba, dali se se}ava na nea, toj odgovara: „-Ne, ne se se}avam -, brzo odgovori Serjoà i, otkako pocrvene, gi navedna o~ite. I ve}e ni{to vujkoto ne moè{e da slu{ne od nego.“ A koga vospituva~ot po polovina ~as go nao|a voznemirenoto dete, toa komentira: „Ostavete me. Se se}avam, ne se se}avam... [to go interesira? Zo{to me potsetuva? Osta-vete me na spokojstvo! - mu se obrati toj, ne na vospituva-~ot, ami na celiot svet.“ Reakcija, {to re~ito zboruva za bolnata distanciranost na deteto od spomenot na majkata.

212

Vo krajna linija ja osuduva postapkata na majka si i zasta-nuva na stranata na tatka si, vsu{nost i toj go olicetvo-ruva principot na moralnost.

Psihologijata na pruskiot militarizam, evidentno prisutna vo sevkupnoto odnesuvawe na Gert fon In{te-ten, po nadolna linija se prenesuva i na }erkata Anika, koja, po zaminuvaweto na majkata, e prepu{tena na nego-vata grià i vospituvawe. Koga Efi, kazneta me|u drugoto i preku nemo`nosta da ja gleda }erka si, kone~no }e izdejstvuva sredba so nea, doìvuva ogromno razo~aruvawe sfa}aj}i deka pred sebe ima poslu{na kukla, produkt na tatkovata dresura, dete koe ne razmisluva, a u{te pomalku ~uvstvuva, deka e vospituvano da se distancira od majka si, i zatoa sega, vo razgovorot so nea, ja ~uvstvuva kako tu|inka i na sekoj nejzin predlog za ponatamo{ni sredbi, kako nekoj avtomat poslu{no ja povtoruva od tatka si nau~enata re~enica „Ja, wenn ich darf“ (Da, ako smeam).

Iako dvata sopruga imaat mnogu sli~ni karakterni crti vo smisla na ambicioznost, karierizam, duhovno studenilo, pragmati~nost vo postapkite, otsustvo na sen-timentalnost, dosledno sproveduvawe na principot na moralnost, podlo`nost na javnoto mislewe itn. , postoi golema razlika vo nivniot na~in na manifestirawe na bolkata i povredenoto dostoinstvo na soprug, odnosno na ~esta, otkako }e doznaat za neverstvoto na soprugata. Vo ovoj biten element Fontane i Tolstoj koncepciski najmnogu divergiraat.

Fontaneoviot Gert fon In{teten doznava za never-stvoto sosema slu~ajno, nasilno otvoraj}i ja fiokata od rabotnata masa na otsutnata sopruga za da najde zavoj so koj }e ja prevrze povredenata }erka i pronao|aj}i gi qubov-nite pisma od svojot garnizonski prijatel Krampas do èna mu. Negovata reakcija e beskompromisna. Toj bez raz-misluvawe se razveduva od Efi, i ja odzema }erkata i go predizvikuva Krampas na dvoboj za da si ja spasi ~esta. Pri prezemaweto na ovie radikalni ~ekori nego ne go vodi samo ~uvstvoto na povredena ma{ka sueta, na izgubeni qubovni i bra~ni iluzii, tuku najmnogu i pred s# impe-rativniot princip na pruskiot op{testven moral. Toj e samo edinka vo strogiot sistem na moralni normi i za da opstane kako takva mora da gi po~ituva normite na

213

op{testvoto. Individualnosta ovde otstapuva pred op-{tosta. Dokaz za ova tvrdewe e soop{tenieto {to mu go pravi na svojot pretpostaven po zavr{uvaweto na dvobojot vo koj toj go usmrtuva Krampas i reakcijata na pretpos-taveniot koj veli deka In{teten postapil kako ~esen ~ovek vo odbrana na svojata vojni~ka ~est. Od op{testven aspekt, no ne i od individualno ~ove~ki, pomalku va`no, ili skoro neva`no e {to vakvoto negovo odnesuvawe ne samo {to ja unesre}uvaat soprugata, se reperkuiraat vrz deteto koe e osudeno da ìvee samo so eden roditel, tuku, za ironijata da bide pogolema, krajno go unesre}uvaat i In{teten, ~ij ìvot stanuva besmislen, a negovata sovest optovarena so ubistvoto, makar vo op{testveno toleri-rani ramki, na negoviot prijatel od mladosta so kogo go vrzuvaat mnogu spomeni.

Karenin, naprotiv, postepeno uznava za neverstvoto na soprugata. Vo ovaa po~etna faza toj ja predupreduva Ana da bide diskretna vo svoite postapki za da ne mu na{teti nitu nemu, nitu na sinot, nitu na semejstvoto vo celina. Kaj nego nema naglost vo postapkite, racional-noto, celishodnoto, izbiva vo preden plan. Duri i Ana e v~udovidena od negovata reakcija. Makar {to go smeta za bes~uvstvitelen, zaradi {to & e odvraten, toj smognuva sili da se izdigne nad individualnata navreda, nad povredenata ma{ka sueta i navredata na ~esta, i vo ime na opstanokot na semejstvoto i go prostuva neverstvoto. Nego Tolstoj go izdignuva na nivo na idealizirana moralna li~-nost, dotolku pove}e {to mu gi pridodava atributite na trpelivost i takti~nost, na toj na~in {to so dobrina i razbirawe smeta deka so toa ne }e go spasi od propast samo semejstvoto, tuku i Ana. Kako ispraven hristijanin, nemu mu e va`no nejzinoto spasuvawe. Spored crkovnite zakoni razvedena èna ne moè da stapi vo drug brak se dodeka prviot ma` e ìv. Koga bi $ dal razvod toj bi $ ovozmoìl da ìvee vonbra~no so Vronski, i so toa bi ja izloìl na rizik, pokraj osudata na op{testvoto, da bide neza{titena od eventualno napu{tawe od qubovnikot.

Vo ovie delumno altruisti~ki pobudi na Karenin vmetnati se i razmisluvawata za statusot na sinot i li~niot status. Toj ne $ go dava na Ana tolku sakaniot sin, bidej}i se pla{i od negovata vtorostepena pozicija vo

214

eventualniot nov brak na Ana i Vronski, osobeno podrede-nosta po odnos na nivnite idni deca. So razvodot bi bil razni{an i negoviot sopstven status, zarad {to toj vo golema mera i go tolerira neverstvoto, makar {to op{tes-tveniot skandal i bez toa neizbe`no se reperkuira vrz negovata kariera.

Obidite na Karenin da ja vrazumi Ana i da ja vrati vo semejnoto gnezdo Tolstoj mnogu ~esto gi kontrastira so postapkite na Vronski, koj isto taka uporno se bori za nejzinata qubov i privrzanost. Ovde moè da se re~e deka obata oponenti ja gubat bitkata na podolgi pateki: Kare-nin, i pokraj site negovi humani postapki, za koi Ana mu oddava priznanie baraj}i od Vronski da ja po~ituva negovata ~ove~ka veli~ina, Vronski i pokraj qubovta i vinata {to ja ~uvstvuva kon Ana i po nejzinata smrt, ~uv-stvo koe doveduva do negoviot obid za suicid, a pri krajot na romanot i vo negovoto zaminuvawe vo srpsko-turskata vojna, {to odnovo e aludirawe na obid za samoubistvo.

Na qubovnikot na Efi, na majorot Krampas, Fon-tane mu pridava mnogu pomala va`nost. Toj vo celoto romaneskno siè ima epizodna funkcija i e samo dokaz za neodr`livosta na brak sklu~en isklu~ivo vrz principot na zadovoluvawe na op{testvenite potrebi i zanemaru-vawe na ~ovekovata individualnost. Relativiziraweto na ~inot na neverstvoto imame i vo razmisluvaweto na In-{teten za vremeto vo koe maòt go otkriva neverstvoto. [to ako toj za toa namesto po sedum uznael po deset, dvaeset ili pove}e godini. Postoi li zakon za zastaruvawe na neverstvoto kako {to e toa za nekoe kaznivo delo?

Kaznata {to ja dobivaat Efi Brist i Ana Karenina za kr{eweto na bra~noto tabu ne ja izrekuvaat so svoite postapki samo sopruzite, decata i op{testvoto vo celina, tuku si ja nametnuvaat i samite tie. @iveej}i osameno samo so vernata sluginka i ku~eto Rolo vo milionskiot, ottu|uva~ki Berlin, bez bliski i prijateli, prepu{tena sama na sebe, ostavena neprekinato da razmisluva za svo-ite postapki, Efi doìvuva nerven slom, se nao|a na kra-jot na silite i roditelite, po nagovor na doma{niot lekar koj go predviduva nejziniot kraj, ja prifa|aat vo svojot dom. Na smrtnata postela taa ja zamoluva majka si, kako uteha, prostuvawe i ~in na pomiruvawe, da mu pora~a na

215

In{teten deka imal pravo {to postapil taka kako {to postapil, deka sepak bil dobar ~ovek, blagoroden onolku kolku {to moè da bide blagoroden nekoj {to ne umee da saka.

ûvstvoto na vina ne ja napu{ta Ana Karenina vo tekot na celiot roman. Toa e o~ito i vo nejzinite najsre}-ni momenti koga e vo Italija so Vronski i koga potajum se pra{uva kako moè da bide sre}na koga gi ostavila maòt i sinot i go izgubila ugledot vo op{testvoto. Pokaz za ~uvstvoto na vina e i nejzinata posledna svesna misla pred da se frli pod vozot, koga veli: „Gospodi, prosti mi!“ Ja bara li pro{kata zaradi toa {to go storila ili zaradi samoubistvoto {to e sprotivno od duhot na hristijan-stvoto?

Vinata kako moralna kategorija, avtorite ne ja lociraat samo kaj ènskite likovi koi gi kr{at op{tes-tvenite normi vo potraga po li~nata sre}a, tuku mnogu pove}e vo licemernata postavenost na obi~ajnite i pi{a-ni zakoni na op{testvoto, koi, vo duhot na Rusoovata teza deka ~ovekot se ra|a kako prazna tabla, a op{testvoto ja zapi{uva sodrìnata, so seta svoja surovost ne go priznava pravoto na poedinecot da ja odbere i sozdade svojata li~na sre}a, tuku bezmilosno gi sankcionira postapkite koi otstapuvaat od odnapred zacrtanite pravila na odnesuva-we.

Poslednata, ne pomalku zna~ajna sli~nost me|u dva-ta romana ja nao|ame vo paraboli~nata zavr{nica.

Prikaznata za Efi Brist zapo~nuva radosno i zavr{uva ta`no vo roditelskata ku}a, vo neuspe{niot obid, kako {to veli majka i, od }erka na vozduhot da stane dama vo op{testvoto, od sferata na prirodnata indivi-dualnost da se prefrli vo sferata na krutite op{tes-tveni normi.

Ana Karenina ja sretnuvame na èlezni~ka stanica vo blagorodna misija da go spasi bratoviot brak zagrozen od negovite neverstva. Nejzinata prikazna zavr{uva na istata èlezni~ka stanica otkako samata taa stanuva bra-kolomnica vo potraga po individualnoto pravo na qubov i sre}a.

Namerata da go kontrastiram motivot na brako-lomstvo od dvete navedeni dela so nekoe delo od make-

216

donskata knièvnost, ostana nerealizirana zaradi sled-nive objektivni okolnosti:

- prvo, zaradi op{topoznatata evolutivna diskri-panca me|u germanskata i ruskata literatura na 19. vek od edna strana i na makedonskata od druga

- vtoro, zaradi, bi rekla, nedovolnata emanci-piranost na makedonskata literatura na 20. vek.

Vo otsustvo na soodvetno delo od na{ata literatura na 19 vek, se obidov da najdam surogat vo sovremenata make-donska literatura.

Za àl, se potvrdi moeto prethodno soznanie, deka vo sovremeniot makedonski roman, barem kolku {to mi e mene poznato, motivot na brakolomnica ne e obrabotuvan.

Vo dvata ponovi romana, romanot „Drugata“ od Lil-jana Eftimova133 i ,„Akvamarin“ od Tawa Uro{evi}134, motivot brakolomstvo e vistina obraboten, no toa „pra-vo“, soobrazno na makedonskata patrijalhalna tradicija, i vo romanesknata sfera im e dadeno na ma{kite likovi.

Vo „Drugata“ neverstvoto e prikaàno niz glednata to~ka na izneverenata sopruga, vo „Akvamarin“ niz opci-jata na auktorijalniot raskaùva~, koj, me|u drugoto, ne-pristrasno go opi{uva i popatnoto neverstvo na central-niot lik, sinot vo potraga po is~eznatiot tatko belogar-deec.

Se nadevam deka konstatiraniov motivski deficit }e bide dovolna provokacija za novi knièvni sozdavawa vo koi ovoj motiv }e bide obrabotuvan spored viduvaweto i na maòt i na ènata.

133 Skopje, Jugoreklam, 2002, 229 134 Skopje, Magor, 2004, 265

217

Vasil TOCINOVSKI

POETSKI PARALELI KOÔ RACIN - HRISTO BOTEV

Vo tvore~kata laboratorija nezavisno od vremeto i

prostorot koi sami po sebe gi podrazbiraat op{test-venite i kulturnite okolnosti, mnogu ne{ta stanuvaat zaedni~ki imenitel kako „pretopuvawe“, „izvor“, „vli-janie“ ili „bogatstvo“ vo delata od razli~ni avtori. Dali kusata i jasna formula „opi{uvawe na eden pat“ pokaùva i dokaùva nekoi zakonomernosti ne samo vo procesot na sozdavawe na edno delo, tuku i vo krajniot rezultat na estetskata dimenzija kako identifikacija. Vo toa patu-vawe treba da se minat site „granici“ koi se elementaren preduslov vo namerata deka ni se dopa|a da go „spore-duvame“ ovoj „pat“ so onoj od decidniot iskaz na Montew so li~noto priznanie: „Jas ne go prikaùvam su{testvoto, tuku pominuvaweto“. Toa be{e i patot na na{eto doa|awe do mo`nite poetski paraleli me|u Ko~o Racin i Hristo Botev.

Prifa}aj}i ja poukata za edinstvoto na ìvotnite i tvore~kite vrvici vo opstojbata na ~ovekot i na tvorecot, najnapred prebaravme pone{to po nivnite biografii. Vedna{ treba da zebeleìme oti na toa sami po sebe upatuvaat vrednosnite knièvno-istoriski vistini za dvajca golemi i daroviti poeti koi imaat osnovopo-lo`ni~ko mesto i zna~ewe vo konstituiraweto na nivnite nacionalni literaturi i pretstavuvaat znak na identi-fikacija na nivno vgraduvawe vo golemoto semejstvo na svetskite literaturi. Ko~o Racin e roden na 22 dekemvri 1908 godina, kako prva ro`ba vo semejstvoto na Apostol i Marija Solevi. Hristo Botev, prviot sin na u~itelot Boto Petkov i Ivanka Drenkova e roden na 25 dekemvri 1847 godina. I edniot i drugiot zaskitaniot kur{um gi

218

nosi vo ve~nosta Racin na 13 juni 1943 godina, Botev na 2 juni 1876 godina. Makedonskiot poet zaokruìl tri i pol decenii ìvot, a bugarskiot poet stignal do sopstvenata 29 godina, bez da ja dopre kako sre}a barem tretatata decenija od edna{ i kratko dadeniot ìvot. Vo zaedni~-kite imeniteli na mesecite kako elementarni, no i relevantni podatoci od nivniot ìvot gi odvojuvaat celi {est decenii vremenska distanca rasposlana od tragi~-nata pogibija na Racin do doa|aweto na Botev na svet-linata od denot. [to bi bilo koga kako poeti na burni epohi bi gi obedinuvale i nekolku zaedni~ki godini.

Aktivno vklu~eni vo revolucionernite dvièwa bile postojano sledeni i progonuvani. Racin patuval i prestojuval, toa podrazbira i ìveel vo Belgrad, Zagreb, Sofija, a Botev pak vo Bukure{t, Braila, Odesa. Memlivite i mra~ni zatvori, isto taka, se edinstven imenitel vo izoduvaweto na patot za izboruvawe na sopstvenite nacionalni i socijalni prava i slobodi. Rabotat vo pe~atnici, izdavaat i ureduvaat revolucioner-ni vesnici i glasila, preveduvaat, pi{uvaat i sozdavaat. Racin sorabotuva i se javuva kako reìser vo dramskata grupa na URS-ovite sindikati vo rodniot Veles, a Botev u~estvuval vo teatarskata grupa na Dobri Vojnikov.

Nitu Ko~o Racin, nitu Hristo Botev nemaat bogat poetski opus. A se vtemeluva~i na makedonskata i na bugarskata literatura, koi tokmu po nivnite imiwa se identifikuvaat i visoko se vrednuvaat vo svetot. So sopstvenata isklu~itelna poetska darba i so presudnoto vlijanie na narodnata pesna tie makedonskiot i bugar-skiot maj~in zbor magi~no go presozdadoa i go vozdignaa vo trajna estetska vrednost na kolektivnoto memorirawe ne samo vo svoite narodi, tuku i vo svetot. Vrednosna ilustracija za toa se podatocite na po triesetinata posebni izdanija od nivnata poezija na razli~ni jazici vo svetot.

Poetskata darba e posvetena na borbata i revolu-cijata. Prvata strofa na „Kopa~ite“,1) pee za taa borba, za vekovnite narodni stremeì za sloboda i idnina i za neuni{tivata verba vo sre}nata utre{nina. „Se kati no}ta crna! / Se ruti karpa - mrak! / i petli v selo peat / i zorata se zori - / nad karpa v krv se mie / i temninata pie /

219

silno / svetnal / den!“ Staven vo aktivna pozicija poetot direktno go povikuva na borba „crniot narod“. Zemjata na deda Bogomil e rovka, meka i nababrena za rod, iskonski i taa gi povikuva motikite „na trud, na rabota“. Nad vekovnata tradicija se nadgraduva glasot na poetot za koj Dimitar Mitrev zapi{uva: „Zapoznat od osnova so pra{awata na op{tata teorija na iskustvoto, toj arno znae{e deka povikot na novata poezija e: novata sodrìna ja goni novata forma i samiot toj trgna kon istoto. Najrano postignato go gledame toa vo „Kopa~ite“, kade Racin dostigna dejstvitelno edna nova sodrìna, oble~ena vo edna nova forma. I samiot stih tuka e daden vo eden nov, „majakovski“ stroj, vo edna udarni~ka metrika.

Ako i da se sretnuva vo nekoi strofi gubewe na ritamot i nepravilnost na rimata, kako i da ne dostigna eden polnokrven revolucioneren patos i pogled na eden konkretno izjaven revolucioneren poet, ako i da ne zastana iscelo na pozicijata na umetni~ko-realisti~na vrednost od prvo zna~ewe za na{ata nova poezija. Toa {to toj ni go ostavi e najranoto ukazanie, deka toj mnogu napred }e ode{e“.2) So drevnata vistina deka poetite-revolucioneri i pripa|aat na idninata. Direktno e obra}aweto i na Botev vo „Elegija“ do „siroma{niot narod“ so pra{awe „koj tebe v taa ropska kolevka de ni{ka“ i mu pee laòvna pesna so poraki da trpi i oti taka }e si ja spasi du{ata. Novoto vreme i povikot odek-nuvaat i se razglasuvaat na site strani vo tretata strofa: „Toj li? - kaì mi. Ml~i naroda! / Gluho i stra{no grmjat okovi, / ne ~uj se od tjah glas za svoboda; / namr{ten samo s glava toj so~i / na sgan izbrana - rojak skotove, / v sjurtuci, v resi i slepci s o~i“.3)

Bogatata emocionalnost niz univerzalni poraki i dimenzii se posvedo~uva vo zavr{nata strofa. „Se kati no}ta crna! / Se ruti karpa - mrak! / i petli v selo peat / i zorata se zori - / nad karpa v krv se mie / i temninata pie / silno / svetnal / den!“ Nemirnata, dramati~na i nesigurna epoha, mnogute stradawa i isku{enija, op{to~ove~kata, bi rekle, tragedija Botev decidno ja pokaùva vo tretata strofa na „Elegija“: „So~i narodt, i pot ot ~elo / krvav se lee na kamk groben; / krstot e zabit v ìvo telo, / r`da razjada glozgani kosti, / smok e zasmukal ìvot naroden, /

220

smu~at go na{i i ~u`di gosti!“ Poetite go sozdavaat celosnoto edinstvo me|u poezijata i ìvotot. Nivnata visoka eti~nost e i vo kaùvaweto na site vistini i porazii. Vo pesnata „Ne li bevme...“ Racin zavr{uva so stihovite: „Koj napravi, koj napravi / utre da sme - na dve strani! // Ne li bevme, ne li bevme / eden za drug radost silna, / radost lumna i po{tumna? // Kako stana, kako stana / eden za drug - da sme rana!“ Vo svojata „Elegija“ Botev pokaùva: „Toj li il njakoj negov namestnik, / sin na Lojola i brat na Juda, / predatel veren i ìv predvesnik / na novi tegla na siromasi, /

nov krdàlija v nova poluda, / koj prodal brata, ubil ba{ta si?!“ Poetite peat otvoreno i glasno, bez nikakvi pritesnuvawa i ograni~uvawa, neposredno i energi~no, sekoga{ so naglasen li~en ton, pa taka pesnite naj~esto se monolo{ki, pretstavuvaat obra}awe do narodot i gi odrazuvaat negovata verba vo idninata, vo prosperitetot, pokaùvaat oti slobodata se ra|a i se ~eli~i vo tragizmot na borbata, vo stradawata i vo gnevot. Robovite i poni-ènite ne sme samo nie, i ne sme samo tuka, pee Racin vo „Kopa~ite“, tie se bezbrojni milioni nasekade vo svetot. „Da bide ~estit denot / i prvata ni stapka / u prviot ni vek! / ]e mine silen ek / }e bsne sonce zlatno - / po sekade na svetot / }e zgine sramno gnetot - / }e lsne ìvot nov!“ Perspektivite na istoriskiot razvitok, neminovnata pobeda na revolucijata i verbata vo idninata na ~ove{-tvoto, i Botev gi odrazuva vo zavr{nata strofa na „Ele-gija“: „A bednijat rob trpi, i nie / bez sram, bez ukor, broime vreme, / otkak e v homot na{ata {ija, / otkak okovi vla~i naroda, / broim, i s vjara v tuj skotsko pleme / ~akame i nij red za svoboda!“ Gramati~kiot znak izvi~nik i kaj edniot i kaj drugiot poet ne e samo otvoren povik na bunt, na vozdignuvawe od vekovniot ropski son, tuku i silno izrazena verba vo ishodot na borbata i vo svetlata idnina na ~ove{tvoto.

So ve}e naglasenata bogata emocionalnost Ko~o Racin nepovtorlivo e letopisec na op{testvenata real-nost vo pesnite „Kopa~ite“, „Denovi“, „Lenka“, „Pe~al“, „Selska maka“, „Tutunobera~ite“, „Pro{tavawe“, „Utroto nad nas“, „Na Struga du}an da imam…“, i Hristo Botev vo „Borba“, „Elegija“, „Mojata molitva“, „Patriot“, „Stran-

221

nik“, „V mehanata“, „Poslanie“, „Za{to ne sm?…“, „Gergov-den“. Se pee za nacionalnoosloboditelnata borba vo „San-danski“, „Do eden rabotnik“, „Tutunovi bera~i“, „Pro{-tavawe“, „Utroto nad nas“, „Tatun~o“ kaj Racin i vo „Pris-tanala“, „Hajduti“, „Na pro{tavane“, „Zadade se oblak tmen“, „Do moeto prvo libe“ kaj Botev. Avtorite gi identifikuvame ne samo po temite i motivite, po peewata za ajdutite i komitite, za otkornaticite i pe~albarite, tuku i po sli~nite i ne retko identi~ni naslovi na tvorbite.

Vospevaweto i ovekove~uvaweto na istoriskite junaci ne e samo nemerliva i vozvratena qubov kon sonce-qubivite i pravdoqubivite ~eda na tatkovinata, tuku vo nego poetite gi razdipluvaat i sopstvenite sudbini. Racin toa go pravi vo poemata „Sandanski“, „Balada za nepoznatiot“, „Tatun~o“, „Ispanska balada“, „Pesna za karamfilot“, „Smrtta na asturiskiort rudar“, a Botev vo „Haxi Dimitar“, „Obesvaneto na Vasil Levski“, „Delba“, „Majce si“, „Km brata si“, „Borba“, „V mehanata“. Vo „Balada za nepoznatiot“ Racin pee za grobot na nepoznatiot junak vo bitolskoto pole zaginat vo Prvata svetska vojna. „Leì od vojna svetovna, / leì - i ve}e zemjosal - / silno go taga izela / zadeka tuka zaginal“. Botev vo svojata posveta na „Haxi Dimitar“ vo tretiot katren pee: „Leì junak, a na neboto / slnceto sprjano srdito pe~e; / v taz robska zemja! [te da zagine / i toja junak… No mlkni, srce!“ I kaj Racin do grobot na nepoz-natiot junak nema nikoj. Nad nego se samo vi{noto nebo i stu{enata vrba. Poetite gi otkrivaat ~udesnite, bi rekle magi~ni sliki na prirodata. „V polno} se nad nim drvjata / od àlba silna svivaa - / gorskite bistri ezerca / v silna svetlina svetea“

kaj Racin i kaj Botev „Nastane ve~er - mesec izgree, / zvezdi obsipjat svodt nebesen; / gora za{umi, vjatr povee, - / Balkant pee hajdu{ka pesen!“ Neobi~noto dobiva mit-ski dimenzii vo {estiot katren na „Balada za nepoz-natiot“. Vo toa gluvo vreme se otkriva nova slika. „I od nim - samovilite / edna po edna idea - / od grob do grob go digaa / junak do junak - na oro“. I osmiot katren od“Haxi Dimitar“ vo koj „I samodivi v bjala promena, / ~udni,

222

prekrasni, pesen poemnat,- / tiho nagazjat treva zelena / i pri junakt dojdat, ta sednat“.

Junakot e besmrten. Antologiskite stihovi na Botev sodràni vo pettata strofa „Toz, kojto padne v boj za svoboda, / toj ne umira: nego àlejat / semja i nebe, zvjar i priroda, / i pevci pesni za nego pejat“ ne se samo stihovi koi naiuzust se govorat i se prepovtoruvaat, se prezemaat kako svoi, se himna za junakot, borbata i slobodata, tuku se stihovi upateni do svetot kako uka i pouka, kako zakana i opomena, kako tatkovinski amanet. Kako eden od ~elni-cite na sovremenata makedonska literatura, Ko~o Racin nesomneno vo svojata generacija e najdosledniot i ostva-ren „botevec“, sekako uverlivo toa potvrduvaj}i go so stihovite:

„Koj umrel za tatkovinata i za ~ove~ki pravdini - kade vas, bratko, ne ginel, so vas do vekot ìveel. Vie mu pesna peete, vie go s pesna àlite - taka se site ra|ate i taka si umirate!“ Po porakite, Racin ima da postavi i pove}e pra{a-

wa. Zo{to padnav jas, zo{to me proniza kur{umot, zo{to me zemja pritisna i za kogo ludo zaginav. Vedna{ pa|a vo o~i oti poetot ne gi postavuva pra{awata vo ime na nepoznatiot junak za kogo pee, komu mu ja posvetuva svojata pesna, tuku pra{awata gi postavuva vo svoe ime.Vo niv, kako {to pogore zapi{avme, poetot ja razotkriva sopstve-nata sudbina. I u{te pove}e, toj ja pretskaà sopstvenata smrt, be{e vidovit da ja predvidi nejzinata besmisla, apsurdnost i paradoksalnost. Ottuka sledi i direktnoto obra}awe: „Kaète, bra}a, kaète, / kaète - pa pominete - / mene me ni{to ne diga, / mojata smrt e - karakamen!“ Toa obra}awe, taa smisla za pogibijata od koja vra}awe nema, go imame i kaj Botev. „Kaì mi, sestro de - Karaxata? / De e i mojta vjarna druìna? / Kaì mi, pak mi vzemi du{ata,- / az iskam, sestro, tuk za zagina!“ Neminovno krajot e

223

sodràn vo zavr{nite katreni. „Pusto ostana poleto, / pusto zazori zorata- / ~emree v pole vrbata, / ~emree - taì nepoznat“ kaj Racin i „No smna ve~e! I na Balkana / junak leì, krvta mu te~e,- / vlkt mu bliè qutata rana, / i slnceto pak pe~e li - pe~e!“ kaj Botev.

Pi{uvaj}i za makedonskata tema kaj Racin i Vapcarov, zadrùvaj}i se na ovaa Racinova pesna, Gane Todorovski odreduva: „Nepoznatiot vojnik, zaginat popusto i ludo e povalen v grob od crna smrt („mojata smrt e karasmrt!“). Vo negoviot iskaz se vmetnati i razmislite: „Te{ko na tija, gorko im, / taka {to ginat na vojna!“, niz koi Racin nastoi da se proiznese indirektno na onaa prastara tema, koja Horacie ja ovekove~i niz stihot „Prekrasno i ~esno e da se umre za tatkovinata“. Sekako, zna~ajno e duri i toa {to Racin uspeva da go vovede zborot i poimot tatkovina vo svojata poezija. Voveduvaj}i go toj, za Makedoncite inkriminiran zbor vo toga{nite uslovi na ìvot, Racin mu vtisnuva razgrnata zna~enska dimen-zija, t.e. deka tamu vo Makedonija, vo poleto bitolsko, lu|eto so pesna gi vospevaat onie {to zaginale za tatko-vinata i za ~ove~kite pravdini. Na Makedonija vo sovre-menite uslovi na borba, t.e. vo Racinovoto vreme, i treba-at novi takvi „delii - odbor junaci, za tatkovina padnati“, ta avtorot ne propu{ta da podvle~e deka takvite do vekot }e ìveat so narodot. Vpro~em, samiot Racin e eden od niv“.4)

So poezijata avtorot ja ispi{uva i sopstvenata lirska avtobiografija. Tekstovi vo koi }e najdeme mnogu-brojni podatoci i fakti koi gi nema nitu vo eden drug dokument, zapis ili se}avawe, bilo kakva kniga ili isto-rija koi ne moèle da ne go zapi{at vo sebe vlogot na poetot. Kon obra}aweto do Stefan vo „Pesna za karam-filot“ Racin vnatre{niot monolog ne moèl da ne go kaè i glasno:

„No, ete, misli{ Stefane, deka ni ovenee

zasekoga{. Na{iot ìvot taka e me|osan, rabotilnica i -

grob. A cvetot bez svetlina, bez prostor Sudbina e na sekoj cvet da umira.

224

I ti si ~ini ~udna i nemila mojata vedrina I te boli ne{to dlaboko vo dnoto. Ne znae{, Stefane, deka cvet~eto na{e ne venee I deka vo mrakot gori i sjae“. Vo pesnata „Obesuvaweto na Vasil Levski“ naspre-

ma porazitelnata slika vo koja zimata ja pee svojata zla pesna, dodeka vetri{tata po poleto gi gonat trweto, a studot, i mrazot, i pla~ot bez nade` „tebe ti navevaat àl vo srceto“ vo zavr{nata strofa, Botev vo prvite dva kat-reni ima li~no obra}awe kon tatkovinata. Pra{uva zo{to taka tagovno, milno pla~e, pa mu se obra}a i na gavranot, taa ptica prokleta, na ~ij grob tamu taka grozno graka. I odgovorot niz vozdi{ka oti znae, majkata pla~e za{to si crna robinka, i zatoa {to tvojot „sve{ten glas, majko, / e glas bez pomo{, glas v pustina“.

Poetot najskri{nite i najtrajni poraki gi ostava vo zborovite i sekako me|u redovite od svoite tvorbi. Patuvaat taka tie niz vremiwata i prostorite. Se presozdavaat i se vozobnovuvaat, ne retko se identifiku-vaat i se odreduvaat kako vo na{iov primer so Ko~o Racin kogo go imenuvame kako poet so Bodevski duh. Da bide toa taka imalo dostapno vremenska distanca za proverka i preispituvawe, za{to po celi {est decenii od pogibijata na Hristo Botev, prviot sin vo domot na u~itelot vo Kalofer, na svet do{la i prvata ro`ba vo doma{noto ogni{te na vele{kiot grn~ar Apostol Solev. Magijata na golemiot duh i nesekojdnevnata poetska darba si se vselu-vala vo srceto i vo mislite na odbranite kako mo`nost vozvi{enoto i ~udesnoto da moàt postojano

da se javuvaat i da opstojuvaat za radosta i za sre}ata na ~ove{tvoto, ìvotot i svetot. A i kako potvr-da pove}e na drevnoto pravilo deka literaturata nepos-redno izvira i go odrazuva ìvotot, no pritoa, otsekoga{ bila i ostanuva ne{to pove}e od obi~niot, od samiot ìvot.

Takvi se ìvotnite i tvore~ki vrvici na Ko~o Ra-cin i na Hristo Botev vo tradicijata i kontinuitetot na makedonskata i na bugarskata literatura i kako nivni pre-zenti vo trajnite vrednosti na svetskata literatura.

225

1. Stihovite se prezemeni od Ko~o Solev Racin,

Poezija, Izbrani dela, izbor, redakcija i predgovor Gane Todorovski, izd. Na{a kniga, Skopje, 1987.

2. Dimitar Mitrev, Kosta Racin, Kosta Racin, Pesni, Skopje, 1945.

3. Antologi na b lgarskata poezi, tom 1, s staviteli Simeon anev i Sabina Bel eva, izd. Fondaci Horizonti, Sofi, 1993, str. 34-46. Zaradi ~itlivosta na tekstot zameneti se glasovite, odnosno bukvite od bugarskiot pravopis.

4. Gane Todorovski, Podaleku od zanesot poblizu do bolot, izd. Misla, Skopje, 1983, str. 124-125.

226

227

Ilija VELEV VIZANTISKITE KNI@EVNICI PROTAGONISTI

NA RACIONALISTI^KOTO UÊWE I MAKEDONSKATA

ISTORISKO-KNI@EVNA TRADICIJA

Minatata godina, na jubilejnata XXX-ta Nau~na konferencija, gi prezentiravme sopstvenite istraùvawa za vizantiskite knièvnici protagonisti na isihas-ti~koto u~ewe i reflektiraweto na vakvoto tvore~ko iskustvo vo makedonskata istorisko-knièvna tradicija. Ovaa godina ja nadopolnuvame vakvata komparativna pretstava za vizantisko-makedonskite knièvni vrski i vlijanija so vizantiskite knièvnici protagonisti na racionalisti~koto u~ewe. Ve}e naglasivme deka vo XIV vek idejnite konfrontacii me|u misti~niot ekspre-sionizam na isihastite i sholasti~niot avtoritet na razumot na racionalistite nemaat avtenti~en izraz na pri~ina i na posledica za me|usebno sprotivstavuvawe, tuku vakvata ideolo{ka arena imala svoevidna istoriska posledovatelnost. Ovde isto taka }e povtorime deka, poli-ti~ko-administrativnata podelba na dvata mo}ni hristijansko-dogmatski i ideolo{ki bloka na Istok i na Zapad vo 1054 godina kone~no go zacvrstil procesot na me|usebno distancirawe, {to pove}e vekovi nanazad bil vo funkcija na zaemno oddale~uvawe. Toa bilo pri~inata u{te vo tekot na XII vek da se razbudi nov duh vo dogmatskite i filozofski ideologii kaj dvata teolo{ki tabora, olicetvoren preku „misti~niot individualizam“ pokrenat so stihijnite migracii na krstonosnata era. Noviot duhoven ambient go potsilil politi~kiot presti` na Zapad, a predizvikaniot vizantiski hendikep na voen plan posluìl kako definitivna pri~ina vo 1204 godina da se raspadne mo}nata Isto~no-rimska imperija. Po

228

obnovata na Imperijata vo 1261 godina ve}e se ~uvstvuval poluvekovniot diskontinuitet, vo koj prolatinskite aspi-racii za vlijanie ostavile vidlivi posledici. Vakvata sostojba bila sogledana i od strana na vizantiskiot imperator Mihail VIII Paleolog (1261-1282), koj & posvetil zna~ajno vnimanie na crkovnata organiziranost, pa od politi~ki pri~ini napravil obid da mu se dobliì na Rim i da vospostavi crkovna unija. Taka, silum ja nametnal unijata na vizantiskoto sve{tenstvo na Crkov-niot sobor vo Lion 1274 godina, a so toa samo ja prediz-vikal {izmata vo pravoslavnata crkva. Vo negovata voeno-politi~ka strategija se vklopuvala i polo`bata na avtokefalnata Ohridska arhiepiskopija, koja poseduvala golem avtoritet kaj Carigradskata patrijar{ija za{to se smetala za duhovna nasledni~ka na Justinijana Prima. Po nametnuvaweto na unijata so papstvoto vo Vizantija se razgorile silni duhovni konfrontacii, pri {to Andro-nik II (1282-1328) - naslednikot na Mihail VIII Paleolog - bil prinuden da se pomiruva so pravoslavnoto sve{ten-stvo, poni{tuvaj}i go dogovorot sklu~en so papstvoto. So toa neprijatelstvoto me|u Vizantija i Zapad u{te pove}e se zgolemilo. Vakvite politi~ki i crkovni okolnosti na prostorot kade {to se revitalizirala vizantiskata drà-va i nejzinite centri na duhoven i kulturen presti` dove-le na op{testvenata scena da nastapi svoevidno idejno i duhovno raznoglasie. Zateknatata situacija naloùvala i isto~no-pravoslavnata ideologija da bara sovremena razvojna akomodacija, za da se potkrepi standardot na svojot teolo{ki dogmatizam i da se neutraliziraat zaìveanite prolatinski duhovni i idejni protektorati. Se javila potrebata od pro{iruvawe na teolo{kite i na drugite idejni opservacii, da se baraat novi probivni duhovni modifikacii. Nametnatite seriozni pretpos-tavki za idejno i za duhovno obnovuvawe vo op{testvenite odnosi gi sprotivstavile edna protiv druga dvete aktuel-ni ideologii: mitskiot ekspresionizam na isihastite i sholasti~niot racionalizam na Bernard Varlaam (ok. 1290-1350) i na Grigorij Akindin (ok. 1300-1349) – Make-donski Sloven od Prilep. Se pokrenala 10-godi{na (1341-1351) mo{ne silna i vlijatelna rasprava, koja ne bila samo bogoslovska tuku gi odrazuvala i po{irokite politi~ki

229

konturi na vizantiskoto op{testvo. Ovaa rasprava e poznata kako isihasti~ki spor, ~ii posledici bile ìvi re~isi do krajot na XIV vek. Sudirite se soo~uvale na pove}e crkovni sobori, svikuvani tokmu za razre{uvawe na isihasti~kiot spor. Site subjekti vo op{testvoto bile vklu~eni vo odnosnata konfrontacija, po~nuvaj}i od crkvata, preku dràvnite vladeteli, pa s# do knièv-nicite, umetnicite i filozofite.

Vpro~em, prakti~nite konfrontacii se odvivale na terenot na Makedonija. Najprvo isihazmot se pretstavil kako mona{ko u~ewe, no otkako se izboril za status na aktuelno u~ewe razvil novi formi na vlijanie: teolo{ko-dogmatski, filozofski i knièvno-tvore~ki. Bernard Varlaam do{ol vo Solun kade {to se sudril so zabrzaniot prodor na asketskiot misticizam na isihastite. Tie u~ele deka avtoritetot na razumot trebalo da vleze i vo teolo-gijata, za poprecizno da se objasni su{tinata na Boga. Ovoj spor dobil politi~ka boja i vnatre vo Vizantija, taka {to Joan Kantakuzin bil na stranata na isihastite od Sveta Gora, a Ana Savojska go poddrùvala racionalizmot na Varlaam i na Akindin drèj}i do kompromisnata pozicija so zapadnata crkva. Sepak, pobedil misticizmot na isihas-tite, za{to verskata i voop{to sociolo{kata po~va vo Vizantija i vo ju`noslovenskite sredini ne bila plodna za proniknuvawe na racionalisti~kite tendencii.

Vo XIV vek isihastite glavno go animirale razvojot na misti~ko-asketskite pogledi, preku koi trebalo da se potvrdi veruvaweto po misti~en pat da se dojde do bogo-spoznanieto. Isihazmot klonel kon su{tinata na iracio-nalisti~kata filozofija, ~ija{to doktrina bila podre-dena na dogmatskiot i na eshatolo{kiot aspekt na rasuduvawe. Nasproti isihazmot, su{tinata na svetot i spoznanieto racionalistite gi nabquduvale preku t.n. nadvore{na (mirska) filozofija, a izvesni rezervi proja-vuvale kon t.n. vnatre{na (verska) filozofija na isi-hastite. Ednostavno, preku razumot ~ovekot se dobliùval do bogospoznanieto, {to zna~i deka trebalo da se spoznae Bog, a ne da se klonelo kon izedna~uvawe so Nego. Vakviot dogmatski i bogoslovski anga`man profiliral i nov tvore~ki knièven odnos na sodrìnski, strukturen i stilski plan. Va`no e da se istakne i toa deka

230

racionalisti~kite idei nudele alternativen priod na razmisluvawe, a kako takvi ne bile nastrana od formi-raweto novi razvojni tendencii vo knièvnosta. Vlija-telnite nasoki bile koncentrirani kon zbogatuvawe na formalnite motivski preokupacii, kon transmisija na ànrovskiot sistem, kon razvojot na kriti~kiot model, kon pottiknuvaweto na narodnata inspiracija preku fol-klornite prezentacii, i sl. Konkretno, ovoj racionalizam profiliral novi idejni tendencii, {to trebalo da se vo kompromis so op{testvenite predizvici na razvieniot feudalizam.

Op{testvenite i voenite okolnosti vo Vizantija od toa vreme go naloùvale makedonskiot prostor kako najpogoden teren za proklamirawe na isihasti~koto i racionalisti~koto u~ewe, a pokraj Carigrad kako vlijatelni centri se izgradile Sveta Gora, Solun, Ser, Skopje i dr. Reafirmacijata na osovremenoto racio-nalisti~ko u~ewe ja aktivirale pove}e istaknati dejci, a vo ovoj slu~aj }e se zadrìme na pova`nite pretstavnici koi }e ja proektiraat i pretstavata za negovoto vlijanie vo vizantisko-makedonskite knièvni vrski.

Varlaam Kalabriski (ok. 1290 - 1350) bil istaknat vizantiski bogoslov, diplomat i filozof − osnova~ na ideite za sholasti~niot racionalizam vo isto~no-pravoslavnata dogmatika i ideen protivnik na isihastite. Svojot mona{ki podvig go po~nal vo Kalabrija, kade {to se vospital vo isto~no-pravoslaven duh. Tokmu od tie pri~ini ja napu{til Italija, pa vo 1327 godina do{ol vo Carigrad kade {to stanal igumen na manastirot Soter i drèl predavawa na univerzitetot. Kako istaknat bogo-slov i u~en filozof bil prifaten od vizantiskiot carski dvor na Andronik III (1328 - 1341), komu vo 1334 godina i mu stanal svoeviden diplomat za pregovarawe za unijata so pratenicite na papata. Toga{ napi{al 21 delo protiv Latinite, od koi edno e pe~ateno vo patristi~kite zbor-nici. Negovata diplomatska aktivnost vo korist na Vizan-tija prodolìla i vo 1339 godina, zaminuvaj}i vo Aviwon na povtorni pregovori za unijata. Za ova svoe diplomatsko patuvawe Varlaam se podgotvil mo{ne seriozno. Toa se gleda spored so~uvanite rakopisi so negovi govori vo Carigradskiot sinod, od koi edniot go oddràl pred da

231

zamine na pat, a drugiot bil nacrt verzija za ona {to treba da go zboruva pred papata Benedikt XII i fragment od samiot govor. Pri prestojot vo Aviwon se zapoznal so poznatiot poet Petrarka, na kogo mu gi prenel prvite poznavawa za vizantisko-gr~kiot jazik. Izvesno vreme prestojuval na Sveta Gora, kade {to se zapoznal so novite tendencii na isihastite. U{te na samiot po~etok toj go osudil misticizmot na isihastite kako ereti~ko u~ewe blisko do masilijanstvoto. Toj gi napadnal isihastite na ~elo so Grigorij Palama pred patrijarhot Joan XIV Kaleka (1334 - 1347), a po negovo barawe se svikal i sobor vo Carigrad. Na nego Varlaam nastapil so racionalis-ti~ki stavovi po odnos na osnovnoto pra{awe za polemika okolu su{tinata na energijata i bo`jata svetlina. Na ovoj Sobor bile osudeni u~ewata na Palama i na isihastite, no na naredniot Sobor vo 1341 godina Varlaam bil porazen i bil osuden na mol~ewe. Toa mnogu go razo~aralo, pri {to doìveal celosna teolo{ko-dogmatska transformacija - pritoa vra}aj}i se vo Italija i tamu stavaj}i se na stranata na idejnata platforma protiv koja porano se borel. Vo Italija go dobil upravuvaweto nad biskupijata \era~i. Po~nal da pi{uva traktati i pisma vo koi go branel ona {to porano go negiral: primatot na Rim i tolkuvaweto na ishodot na sv. Duh spored zapadnata dogmatika. Prodolìl da pi{uva filozofski, matemati~-ki i astronomski raspravi. Vo istoriografijata ~esto se spomenuva negovoto delo za Presmetuvaweto na pomra-~uvaweto na sonceto (Ethica secundum Stoicos), polemikata za pomra~uvaweto so Ptolomej i 6 knigi za aritmetikata (Λογιστικη). Sepak, golem del od negovoto bogato filozof-sko, bogoslovsko i op{to polemi~ko delo nastanato vo periodot pred da se vrati vo Italija bilo uni{teno, za{to toa vaèlo za sprotivno od oficijalnite kanonski platformi, vo ~ija osnova leèle isihasti~kite pobed-ni~ki proklamacii. Zatoa i otsustvuvaat negovite dela po sodrìnite na srednovekovnite rakopisi. Za zapoznavawe so negovite pogledi edinstveno sluàt isihasti~kite antivarlaamski polemi~ki sostavi, koi masovno se prevele na slovenski jazik i se prepi{uvale po makedon-skite i po drugite ju`noslovenski rakopisi. Nie ne ja otfrlame konstatacijata deka delata na Varlaam bile

232

popularni vo vizantiskata i vo makedonskata duhovna i knièvna sredina, pa duri tie i se prevedduvale na slovenski jazik. No, po negoviot poraz i po porazot na negoviot naslednik i u~enik Grigorij Akindin – Prilep-ski tie bile uni{tuvani i prenebregnati. So sigurnost se znae deka negovite kratki spisi (21) protiv Latinite bile prevedeni na slovenski jazik i se prepi{uvale vo razni zbornici so antilatinska sodrìna. Zaradi proglasuvawe-to na "Varlaamovata eres" podocna i ovie tvorbi se istis-nale od prepi{uva~kata praktika. Sepak, vakov prepis w na~elstvy papiny se registrira vo rakopis od poslednata ~etvrtina na XIV vek, a istiot sostav se prepi{al i vo Zbornikot na Vladislav Gramatik od 1469 godina (Zagreb, HAZU IIIa 47, l.572b-579b).

Grigorij Akindin (okolu 1300 - 1349) bil Makedonec roden vo Prilep. Se {koluval kaj najistaknatite vizantiski filozofi, retori~ari i knièvnici. Visokoto obrazovanie go steknal vo Solun, koj vo toa vreme bil golem i afirmiran centar {to im soperni~el na Carigrad i na Atina. Svojata filozofska i bogo-slovska nadgradba ja steknal kaj toga{nite avtoriteti Toma Magister, Grigorij Palama, Bernard Varlaam i drugi, koi bile glavnite protagonisti na aktuelnite ide-jni tendencii za toa vreme − sholasti~niot racionalizam i mitskiot ekspresionizam. Gramati~koto iskustvo go steknal vo Beroja. Bil isklu~itelna knièvno-istoriska i filozofska li~nost, koja dala golem vlog vo razvojot na vizantiskata, na makedonskata i po{iroko na op{tohris-tijanskata racionalisti~ka misla. Negovata mislovna i tvore~ka aktivnost se sovpa|a so aktuelnata za toa vreme konfrontacija me|u ideologiite na mitskiot ekspresio-nizam (~ii protagonisti bile isihastite) i na sholasti~-niot racionalizam (animiran od Bernard Varlaam). Vo po~etokot toj se obiduval da gi soobrazi iskustvata od isihastite i racionalistite, podednakvo slu{aj}i gi predavawata na isihastot Grigorij Palama i na racio-nalistot Bernard Varlaam. Od prviot se zapoznal so su{tinata na platonizmot, elinskite mitovi i teosof-skata mistika, a od vtoriot mu stanala pobliska sholas-tikata na Duns Skot, Vilem Okanski i Rajmund Lul. Pr-vi~noto negovo kolebawe bilo nadvladeano so opredelbata

233

da se poddrùva racionalisti~koto u~ewe na Varlaam. Po porazot na Varlaam na Soborot od 10 juni 1341 godina Akindin bil direktno vklu~en vo sporot protiv isihas-tite, pottiknat od vizantiskiot patrijarh Joan XII Kaleka da pi{uva protiv dogmatskite i filozofski stavovi na Palama. Serioznosta na polemikata go motivirala Pala-ma da napi{e poseben pamflet od 621 stih protiv Akin-din, kade {to go narekuva „ov~ar“, {to vo toa vreme ozna-~uvalo grdo ime za navreduvawe na Slovenite od strana na Vizantijcite. Tokmu vakviot odnos kon Akindin ni dava za pravo da pretpostavime deka ve}e vo XIV vek vo Vizantija kon celoto makedonsko naselenie se imalo tretman kako kon Sloveni, iako del od toa naselenie go so~inuvalo domorodnite Makedonci koi ne bile celosno slovenizi-rani. Samiot primer so Grigorij Akindin, koj se stavil na raspolagawe da & sluì na vizantiskata imperija i da stane predvodnik vo afirmacijata na racionalisti~kite tendencii tokmu na vizantiskata op{testvena scena, gi potvrduva na{ite konstatacii deka s# u{te vo Makedonija imalo Makedonci za koi slovenstvoto ne bilo narodnosna identifikacija. No, verojatno politikata na Vizantija (po nejzinata obnova vo 1261 godina navamu) bila onoj sociolo{ko-istoriski faktor koj na Makedonija i na Makedoncite im go priop{tila slovenstvoto kako op{t identitet, izedna~uvaj}i go so permanentniot antivizan-tizam na tamo{no naselenie (domorodni Makedonci ili slovenski doselenici) koe ve}e imalo razvieno zaedni~ko ~uvstvo za posebna dràvnost spored istoriskoto iskustvo na Samuilovoto t.n. slovensko carstvo.

Isihasti~ko-racionalisti~kiot spor predvoden od Grigorij Palama i od Grigorij Akindin dobil {iroka bogoslovsko-filozofska, no i op{testvena dimenzija − provociraj}i i politi~ka konfrontacija vnatre vo Vizan-tija. Na stranata na isihastite i Palama se opredelil Joan Kantakuzin, a na stranata na racionalistite i Akindin zastanale caricata Ana Savojska i patrijarhot Kaleka. Toga{ u~eweto na Akindin steknalo po{iroka poddr{ka i dobilo oficijalen status. Na Soborot vo 1345 godina povtorno bilo potvrdeno za poispravno racio-nalisti~koto u~ewe na Akindin, a Palama doìveal u{te eden poraz vra}aj}i se vo zatvor. No, pottiknati od mo}ta

234

na Kantakuzin, op{testveno-politi~kite okolnosti vo Vizantija izgradile novi odnosi i interesi. Toa bilo pri~inata caricata Ana da se svrte na stranata na isihastite, pa na noviot svikan Sobor vo 1347 godina se osporilo u~eweto na Akindin i bilo proglaseno kako {tetno za pravoslavnata bogoslovska dogmatika. Ve}e na sledniot Sobor vo 1351 godina Akindin se poistovetil kako istomislenik so Bernard Varlaam i bil anatemisan.* Sepak, kone~niot ideolo{ki poraz na sledbenicite na racionalizmot na Varlaam i Akindin se zaklu~il na Soborot vo 1368 godina, na koj protagonistot na isihazmot Grigorij Palama (solunski mitropolit) bil kanoniziran za svetitel. Me|u osudenite i progonetite sledbenici na u~eweto na Akindin vo izvorite se sre}avaat: monah Teodorit, Piropul, Fodul, Prohor Kidon, i drugi − a me|u niv sekako deka imalo i od redot na makedonskite bogoslovi, knièvnici i obi~ni monasi.

Grigorij Akindin bil isklu~itelen teolog, filo-zof i knièvnik vo ~ii{to javni nastapi i knièvni dela se pretstavuval kako dlabok mislitel i polemi~ar so racionalno ~uvstvo. Postavuvaj}i se na stranata prota-gonist na racionalisti~kite idei, toj ne gi poddrùval formite na ve}e otkrienite filozofski i kulturolo{ki pogledi vo zapadnata civilizacija − kako {to bil obvinet od negovite protivnici, isihasti~kite misti~ari. Napro-tiv, toj pravel obid da gi definira novite humanisti~ki i renesansni projavi i istite da gi akomodira vo pravoslav-no-dogmatskata teorija i su{tina. Zatoa i kako Makedonec tretiran za Sloven uspeal da stane poznat vo Vizantija, no i da se izdigne visoko vo vizantiskoto op{testvo kako eden od naju~enite teolozi i filozofi vo toa vreme. Op{testveno politi~kata kriza vo centarot na Vizan-tiskata imperija bila pri~inata poligonot za sudirot me|u ideite i razvojnite tendencii da se dislocira na makedonskiot teren. Vo Makedonija intenzivno se odvivala op{tata razvojna tendencija na teologijata i na dogmatikata, za{to vo isto~nite provincii Vizantija go izgubila vlijatelniot mehanizam. Vo makedonskite centri se centralizirala introspekcijata na vizantiskata i na * Kako eretik Akindin se spomenuva i vo Sinodikot na car Boril, vo Palauzovskiot prepis od krajot na XIV vek.

235

ju`noslovenskata tradicija, pri {to se nametnale inte-gralni razvojni nasoki. Vo Sveta Gora i vo Solun prestojuvale najistaknatite pretstavnici na mitsko-isihasti~kite i na sholasti~no-racionalisti~kite idei za toa vreme. Vo predizvikanite idejni konfrontacii se vklu~uvale i slovenskite monasi od svetogorskite manas-tiri - dobro podgotveni teolo{ki i filozofski mislite-li. Golem interes projavuvale i slovenskite u~enici vo Solun, koi gi sledele predavawata na istaknatite idejni protagonisti od dvete sprotivstaveni idejni strani. Ete, tokmu makedonskiot "Sloven" od Prilep Grigorij Akin-din se izdignal i do rangot nositel na ednata idejna strana vo ve}e spomenatata konfrontacija na dominantnite ideo-logii od toa vreme.

Re~isi site dela na Akindin se odnesuvale na spo-rot me|u isihastite i racionalistite. Negovite dela gi izrazuvale racionalisti~kite idejni tendencii, od koja pri~ina bile masovno zabranuvani i uni{tuvani kako ereti~ki tvore~ki pojavi. Zatoa i ne e celosno sogledan korpusot na negovite filozofski i knièvni dela. Eden del od niv ostanale vo rakopis, a podocna se objavuvale od strana na istraùva~ite. Glavno negovo delo e [estte prigovori protiv eresta na Palama. Evidentirani se u{te nekolku sostavi, od koi popoznati se: pet Knigi protiv Varlaam, dve Palamini ispovedenija na verata, mnogubrojni pisma, 509 jampski stihovi za zabludite na Palama, Govor ispraten do patrijarhot Joan Kaleka vo po~etokot na sporot i drugi. Nemu mu se pripi{uva i avtorstvoto na deloto Za su{tinata i energijata, ~ij{to broj na knigi e me|u 6 i 8. Vo 1616 godina se izdale samo prvite dve knigi od strana na Jakob Grecer, a istoto izdanie go prepe~atil opatot @. P. Miw vo 1865 godina (Vidi: Patrologia Graeca, tom 151). Svoeviden istorio-grafski prilog kon ovoj tekst dade i J. Filoski, koj vo 1972 godina prona{ol primerok od ova delo vo venecijan-skata biblioteka Marciana, pod signatura Ms. Gr. Z. 155, kade {to deloto sodrèlo {est knigi. Pritoa, Filoski go objavi tekstot paralelno so prethodno objaveniot od J.Grecer i @.P.Miw i vr{i izvesni korekcii na pora-ne{nite gre{ki vo objavata (Vidi: Jani Filovski, Bele{-ki kon deloto ΠΕΡΙ ΟΥΣΙΑΣ ΚΑΙ ΕΝΕΡΓΕΙΑΣ od Grigorij

236

Akindin, @iva antika, tom 1, Skopje 1973, str.33-67). Me|utoa, vo naukata s# u{te ostanuva otvoreno pra{aweto − dali e ova delo na Grigorij Akindin?

Od pozicija na protagonist na porazena ideologija, Grigorij Akindin s# u{te stoi vo izoliraniot prostor na istoriskite ideolo{ki soobrazuvawa. Zna~eweto na nego-voto delo e golemo za vizantiskata i za makedonskata tradicija pri vlijanijata na racionalisti~kite tendencii vrz idniot razvoj na duhovniot i na kulturniot ìvot. Racionalizmot na Akindin vo osnovata bil teolo{ki, no negovata su{tina proveala renesansni oblici na civili-zaciska transformacija.

Pokraj glavnite protagonisti na racionalizmot Varlaam i Akindin, vakvite idei bile {ireni i bile afirmirani od brojni teolozi, filozofi i knièvnici koi se smetale za nivni sledbenici. Toa svedo~i deka racionalizmot se steknal so status na avtonomen filo-zofski i kreativen pravec, {to regrutiral golem broj priklonici. Me|u niv bil i Nikifor Humnost (ok.1250-1327), koj vo vremeto na imperatorite Mihail VIII (1261-1282) i Andronik II (1282-1328) bil nazna~uvan na visoki funkcii. Glavno e poznat kako avtor na propovedi, a se registriraat u{te negovite dogmatski traktati, filozof-ski spisi, retori~ki dela, pofalni slova, polemiki, nadgrobni natpisi i epistolarna zbirka od 172 pisma. Negovite racionalisti~ki pogledi se identifikuvaat vo traktatot protiv latinskite dogmi ('Ανασκευη), vo filo-zofskite dela pi{uvani protiv Platonovoto u~ewe i protiv neoplatonistite (glavno isihasti), kako i vo spe-cijalnoto delo za Platonovata platforma na rasuduvawe 'Αντιϑετικος προς Πλωτινον περι ψυχης.

Interesen e primerot so carigradskiot patrijarh Joan XIV Kaleka (1334-1347), koj{to vo 1341 godina na junskiot sinod go osudil Bernard Varlaam na }utewe zara-di negovite racionalisti~ki idei, no naskoro padnal pod vlijanieto tokmu na racionalisti~kite razvojni tenden-cii {to gi izloùval Grigorij Akindin i se svrtel protiv misticizmot na isihastite. Toa go nateral da go osudi glavniot protagonist na isihazmot Grigorij Palama i da naredi toj da bide zatvoren. Verojatno ovoj cari-gradski patrijarh bil preokupiran pove}e so razdvi-

237

ènite politi~ki nastani na dvorot na Vizantija {to gi predizvikuval Joan Kantakuzin (1341-1355), pri {to zazemenata strana na racionalistite kaj nego imala politi~ki karakter. Sepak, toj aktivno se vpu{til vo teolo{ko-dogmatskite raspravi pi{uvaj}i antipalamit-ski spisi, za koi se veruva deka se izgubeni (ili deka se uni{teni po porazot na racionalizmot i proglasuvaweto na isihazmot za oficijalna dogmatska ideologija). Isto taka zna~ajni se i negovite patrijar{iski akti, a posebno zna~ewe ima negoviot govor pri krunisuvaweto na impe-ratorot Joan V Paleolog (1341-1376).

Vedna{ po Varlaam i Akindin, poistaknat protivnik na Grigorij Palama bil Joan Kiparisiot, koj na polemi~kata arena me|u isihastite i racionalistite sta-pil vo vremeto na Joan Kantakuzin (1341-1355). Ovoj istaknat vizantiski teolog i filozof bil revnosen pod-drùva~ na racionalisti~kite idei, pri {to doìveal pove}e progonstva. Pri krajot od svojot ìvot se razo~aral zaradi porazot na racionalisti~koto u~ewe i zaminal vo Rim, priklonuvaj}i & se na zapadnohristijan-skata katoli~ka doktrina. Negovoto glavno delo Παλαµι−τικαι παραβασεις vo pet knigi predizvikalo golemi polemiki, pri {to duri i Joan Kantakuzin se obidel da im kontrira na proiznesenite idei. Poslednata petta kniga direktno bila naso~ena protiv stavovite na isihas-ti~kiot protagonist Nil Kavasila, koj bil vo slu`ba na dvorot na Joan VI Kantakuzin, a stanal i mitropolit vo Solun. Od ovoj avtor se poznati i drugi antiisihasti~ki dela, no se naglasuvaat i negovite devet filozofski himni vo proza posveteni na Boga. Vo latinski prevod e so~uvano i negovoto sistematsko rezime na teologijata.

Leoncio Pilat bil od Kalabrija, a svoite filozof-ski i teolo{ki pogledi gi izgradil kako u~enik na kala-briecot Bernard Varlaam. Toj e poznat kako prv u~itel po gr~ki jazik vo Firenca, kako prijatel na Boka~o i kako prv preveduva~ na Homer na latinski jazik. Prevodot go napravil po preporaka na poznatiot poet Petrarka, no za àl analizite pokaùvaat deka vo nego otsustvuvaat elementarnite estetski kriteriumi. Umrel vo 1366/'67 godina.

238

Na stranata na u~eweto na Varlaam zastanal i kalu-|erot Isak Argir, koj svoite racionalisti~ki pogledi gi prezentiral vo posebni teolo{ki raspravi. No, kako opredelen racionalist svoeto vnimanie go naso~il kon istraùvawa od oblasta na astronomijata. Tokmu so tie dela toj go skrenuva vnimanieto na sovremenite medijavis-ti. Taka, poznati se negovite dela Predanie za postoe~-kite persiski kanoni za astronomijata, Rasprava za novite sinodi~ki i panselenski kanoni, upatstva za izra-botka na astrolab, opis na son~evite i na mese~evite ciklusi, kako i sholii (objasnuvawa) kon matemati~kite dela na Euklid od Aleksandrija od IV vek p.n.e., Klaudij Ptolemej od sredinata na II vek i dr.

Kon protagonistite na racionalisti~koto u~ewe se priklonil i Nikefor Gregor (1290/'91-1359/'60). Na 20 godi{na vozrast do{ol vo Carigrad, kade {to u~el kaj Joan XIII Glikis i kaj Teodor Metohit. Kako obrazovan ~ovek steknal po~it na vizantiskiot dvor, pri {to vo 1326 godina bil nazna~en za pratenik na srpskiot dvor. Diplomatskata kariera ne mu traela dolgo, pa po dve godini padnal vo nemilost i im se posvetil na studiite. Negoviot ugled se potvrdil pri edna javna debata so Bernard Varlaam, no toa bilo presudno da se formiraat negovite racionalisti~ki pogledi. Vo tekot na najsilnoto razgoruvawe na idejnite konfrontacii stanal nepriko-snoven antiisihast i protivnik na Palama, za {to bil zatvoren vo manastirot Hora vo periodot me|u 1351 i 1355 godina. Negovoto sestrano obrazovanie go podredilo me|u retkite i pogolemi polihistori, poznava~ na site nau~ni disciplini. Poznata e negovata Rimska istorija vo 37 knigi, {to pretstavuva dopolnuvawe i prodolènie na Istorijata od Georgi Pahimer (1242-ok.1310) vo 13 knigi so hronologijata na periodot me|u 1255 i 1308 godina. Gregorovata istorija se zadrùva na periodot me|u 1204 i 1359 godina, a delot {to e napi{an za periodot me|u 1351 i 1359 godina pretstavuva dokumentarno memoarska tvorba za istorijata na kontraverzite na isihastite i na Grigorij Palama. Racionalisti~kite idei toj gi manifestiral i vo dvete Antiretikoi protiv Palama. Toj bil avtor i na hagiografski tvorbi, {to bile sobrani vo specijalen panegirik. Tie se ~itale vo crkvite, a za medijavistite se

239

dostapni samo del od niv koi se prezentirani vo forma na neliturgiskoto predavawe. Negovite racionalisti~ki pogledi se sogleduvaat u{te i od golemata korespodencija, oddelni govori, {kolski deklamacii, biografii, nekro-lozi, filolo{kite egzegezi, gramati~kite i astronom-skite spisi, i sl.

Sepak, najdoslednite sledbenici na Varlaamoviot i na Akindinoviot racionalizam se bra}ata Dimitrij i Prohor Kidon.

Dimitrij Kidon (ok. 1324 - 1397/98) bil u~enik na solunskiot mitropolit Nil Kavasila (ok. 1300 - ok. 1363), a na Solunskiot univerzitet zavr{il humanitarni studii. Kako obrazoven ~ovek bil nazna~uvan na visoki dràvni funkcii kaj pove}e vizantiski vladeteli. Patuval vo Italija, a pod vlijanie na tamo{nata sredina go primil racionalisti~kiot metod na razmisluvawe vo vrska so glavnite za toga{ bogoslovski pra{awa. Vo Vizantija bil na stranata na racionalistite, potkrepuvaj}i go u~eweto na svojot pomlad brat Prohor Kidon (ok. 1330 - 1368/69). Verojatno se razo~aral od pobedata na isihasti~kite idei, pri {to vo 1360 godina preminal vo rimokatoli~kata vera. Duri bil prinuden da se preseli vo Venecija, kade {to prestojuval vo periodot me|u 1390 i 1396 godina. Vo poslednite godina - dve (1397/1398) mu se vratil na pravoslavieto, a svojot ìvot go zavr{il na Krit. Na knièven plan se zanimaval so preveduvawe, bogoslovsko-dogmatski, polemi~ki i filozofsko-asketski raspravi, pisma i drugi sostavi. Latinskiot jazik go nau~il preveduvaj}i ja raspravata protiv arapskata filozofija na Toma Akvinski (1224/25 -1274) Summa contra gentiles i negovoto glavno delo Summa theologica, vo koe leì osnovata na katoli~kata teologija. Za vizantiskata sredina gi prevel i delata na Avrelij Avgustin (354 - 430), Fulgentij (467 - 533), Anselm od Kenterberija (1033/34 - 1109) i dr. Napi{al golem broj na sostavi i pisma vo odbrana na svojot brat Prohor Kidon i protiv isihasti~koto u~ewe na Grigorij Palama. Poznata e negovata filozofsko-asketska rasprava De contemnenda morte, dve apologii, religiozen testament, dve besedi upateni na Joan VI Kantakuzin, dve drugi opomeni so koi povikuva na otpor protiv Turcite i obedinuvawe so

240

Latinite, pove}e propovedi, i sl. Interesno e da se spo-menat i negovite dela {to gi napi{al po preminuvaweto vo rimokatoli~kata vera. Toga{ negovite dela se posve-tuvale vo odbranata na latinskoto u~ewe. Negovite bogo-slovski razmisluvawa bile upateni protiv deloto na Maksim Planud (ok. 1255 - 1305) Κεϕαλαια za ishodot na sv. Duh, no i protiv svojot u~itel Nil Kavasila - branej}i go u~eweto na Toma Akvinski i sholasti~kite metodi.

Prohor Kidon (ok. 1330 - 1368/69) bil roden brat na Dimitrij Kidon. U{te vo mladite godini se zamona{il vo Velikata lavra na Sveta Gora. Tamu se na{ol vo popri{teto na bogoslovsko-filozofskite raspravi za dominacija na isihasti~koto ili na racionalisti~koto u~ewe. Prohor zastanal vo odbrana na racionalisti~kite u~ewa {to gi proklamirale Bernard Varlaam ili Grigorij Akindin. Zaradi svojot antipalamitski stav duri bil i ekskomuniciran od carigradskiot patrijarhot Filotej Kokin (ok. 1300 - 1379), inaku rodum od Solun. Branej}i gi racionalisti~kite stavovi, toj go sledel primerot na svojot brat Dimitrij vo prevodite na delata od pozna~ajnite latinski teolozi. Pred s#, prevel pove}e dela od Toma Akvinski i nekoi od Avgustin. Vsu{nost i ne se slu~ajni brojnite izvadoci i citati od Akvinski vo negovoto glavno delo Za su{tinata i energijata (Περι ουσιας και ενεργειας). Zaedno so brata si Dimitrij gi izloìle osnovnite gledi{ta na nivnoto racionalis-ti~ko u~ewe. Napi{al i pove}e pomali antiisihasti~ki sostavi, florolegii so izbor od sli~en vid na tekstovi, apostolarni sodrìni, itn. Postoi somnevawe deka od nego proizleglo i deloto Za karakteristikite na Otecot i Sinot koi se nao|aat vo Boga (Περι της εν τωϑεω πατροτητος και υιοτητος), {to mu se pri-pi{uva i na racionalistot Joan Kiparisiot, koj tvorel vo istiot period.

Dvajcata bra}a Kidon izdignale pogolem broj sled-benici na racionalisti~koto u~ewe, koi ne se pokorile na porazeniot status na taa filozofska i teolo{ka koncepcija na rasuduvawe. Me|u poistaknatite u~enici na Dimitrij Kidon bile Manojlo Hrisolor (ok. 1350-1425) i Maksim Hrisoberg (kraj na XIV vek - ok. 1430). Dvajcata mu pripa|ale na krugot bliski do imperatorot Manojlo II

241

Paleolog (1391-1425). Manojlo Hrisolor bil negov pisar, a kako negov pratenik oti{ol na Zapad da bara pomo{ protiv Turcite. Tamu ja prifatil katoli~kata teolo{ka doktrina i stanal kardinal. Negovata popularnost se izrazila do toj stepen, {to Kolu~o Salutati go pokanil da stane profesor po gr~ki jazik vo Firenca. Po kratko prestojuvawe vo Milan i Pavija vo 1403 godina se vratil vo Carigrad, za naskoro da zamine vo Anglija. Pri negovata rabota vo Firenca go napi{al deloto Pra{awa za gr~kiot jazik, {to pretstavuvalo eden vid prva gr~ka gramatika na Zapad. Poznat e i negoviot latinski prevod na deloto Dràva od Platon, {to podocna go prerabotil negoviot u~enik Uberto De~embrio. Negovite teolo{ki spisi se prikloneti kon racionalisti~kite pogledi, no od zapadnohristijanska proveniencija. Vpe~atlivo e i nego-voto pismo do vizantiskiot imperator Joan VIII (1425-1448), vo koe vr{i sporedbi me|u stariot i noviot Rim. Maksim Hrisoberg gi formiral svoite filozofski i teolo{ki pogledi spored delata na Toma Akvinski, koi vlijaele da stane dominikanec. Svoeto dousovr{uvawe go realiziral na studiite vo Venecija i vo Padova, za da se vrati na Krit i da se vpu{ti vo èstoki polemiki so protivnicite na Latinite za pra{aweto okolu ishodot na Svetiot Duh.

Vo tesna vrska so Dimitar Kidon bil i Manuel Kaleka, koj{to bil u~itel po gramatika i retorika vo Carigrad. Nivnite bliski kontakti bile zasnovani vrz srodnite racionalisti~ki pogledi, koi{to Kaleka gi pri-fatil studiraj}i Aristotelova filozofija, u~ej}i go latinskiot jazik i ~itaj}i gi delata na Toma Akvinski. Toj javno gi manifestiral svoite antiisihasti~ki (anti-palamitski) pogledi, za {to bil prinuden da go napu{ti Carigrad vo 1396 godina i da zamine na Krit i vo Italija. Pri negovoto povtorno vra}awe na Istok, toj stanal dominikanec. Vlijanieto na sholastikata e najvpe~atlivo vo negovoto delo Za verata i principite na katoli~kata vera. Poznato e i negovoto delo Za bitieto i za dejstvuvaweto Bo`jo. Svoite polemi~ki traktati gi naso~il vo deloto Protiv Grcite i vo invektivot protiv Josef Vrienij - pravoslavniot misioner na ostrovot Krit.

242

Na krajot }e go spomeneme u{te Georgi Pelago-niski, koj rabotel vo vtorata polovina na XIV vek. Toj bil pelagoniski mitropolit, pri {to negovata dejnost se povrzuva so Makedonija. Se postavil na stranata na prota-gonistite na racionalisti~kite tendencii i stanal golem protivnik na isihasti~koto u~ewe predvodeno od Grigorij Palama. Ostanale neobjaveni negovite dela protiv u~ewe-to na Grigorij Palama, Propovedta za Postot, kako i Legendata - kade {to nikejskiot vladetel Joan III Vatac (1222 - 1254) go zamenil so sv. Joan Milosrdni.

Poznato e deka isihasti~ko-racionalisti~kiot spor zavr{il vo korist na afirmacijata na misticizmot, a racionalizmot ostanala kako porazena ideologija. No, i toa e poznato deka isihazmot nema da izvr{el tolkavo vlijanie ako ne se pojavilo u~eweto na kalabriskiot monah Bernard Varlaam, a podocna i na negoviot u~enik Grigorij Akindin. Vo osnovata nivniot racionalizam bil teolo{ki, no preku negovite su{tini provejuvale novi humanisti~ki i renesansni oblici na civilizaciska transformacija. Sepak, racionalisti~kite tendencii vo isto~nopravoslavnata sredina makar i kako projava odra-zile svoeviden istoriski vpe~atok. Osnova za toa e soznanieto deka ~ovekot s# pove}e se staval vo centarot na mislovnata i na tvore~kata percepcija. Vakviot socio-lo{ki koncept va tvore{tvoto bil su{tinski da pobudi projava na nov humanizam. Tokmu zaradi nepoznavawata na istoriskite proekcii za kulturna emancipacija na li~nosta ~esto gi naveduva istraùva~ite da opredeluvaat nekakvi vremenski ramki za da se identifikuva konkreten tvore~ki proces ili pravec. Humanisti~kite tvore~ki projavi vo XIV vek kaj isto~no-pravoslavnata tradicija ja dale podlogata humanizmot da se karakterizira kako filozofski i kulturno-knièven termin, a po nivnite otstapki pred misticizmot ovoj termin samo bil repro-gramiran od strana na italijanskite humanisti K. Salu-tati i L. Bruni. Ovoj humanisti~ki pristap na prezen-tirawe i na vospriemawe se postavil vo pozicija da se sprotivstavi sovremenoto vreme na srednovekovieto. Toga{ humanizmot se povrzal so renesansata, kako nov odnos kon ~ovekot, razli~en od religiozniot lik. Novata humanisti~ka pojava dobila svoj odraz i vo Makedonija,

243

kako i vo drugite isto~no-pravoslavni kulturi. Vo nejziniot razvoj podednakvo participirale mitskite eks-presionisti~ki pretstavi i racionalisti~kite sredstva na logikata. Preku dejnosta na Bernard Varlaam vo Make-donija posredno se prenele i nekoi izblici od rene-sansnite pobudi vo Italija, pritoa prisposobuvaj}i gi na makedonskata duhovna i kulturna tradicija. Vo Italija toj im bil u~itel na Fran~esko Petrarka, Monatij Lilat, Peruxino, a Boka~o zboruval za nego so revnosen voshit. Sepak, izvesni vlijanija na vakvite tvore~ki pravci doa|ale i kako vlijanie na slobodnite trgovski patuvawa i na ìvata komunikacija so Dubrovnik.

244

245

Rade JORDANOV

KNI@EVNI PARALELI VO RAZVOJOT NA MAKEDONSKATA I FRANCUSKATA LITERATURA

OD POJAVATA DO KRAJOT NA XV VEK Pri razgleduvaweto na dvete srednovekovni kni-

èvnosti se opredeluvame za hronolo{ko - ànrovski metodolo{ki priod, bidej}i i dvete knièvnosti nemaat precizni granici.

Sintagmata sreden vek, koga stanuva zbor za knièven period ne e najoptimalno dadena. Spored fran-cuskite istori~ari na knièvnosta vo pogled na periodi-zacijata treba da se napomene deka i pokraj nekoi nes-porno zaedni~ki crti, knièvniot sreden vek ne pretsta-vuva nikako edinstvena epoha i mora da se podeli na dva perioda. Edniot od prvite po~etoci t.e. od IX do XIV vek koj vremenski se poklopuva so po~etokot i razvojot na feudalizmot i drugiot period koj go opfa}a XIV i XV vek koj vo sebe nosi novi te`neewa, op{testveno-politi~ki i umetni~ki. Prvite pi{ani spomenici na romanskiot jazik datiraat od krajot na VIII i po~etokot na IX vek. Prviot vistinski spomenik na romanski jazik ne e knièven.Toa e poznatiot tekst na Strazbur{kite zakletvi od 842 god. Tekstot e napi{an na romanski i na germanski {to e od golemo zna~ewe za romanskata i germanskata filologija. Od IX vek so~uvana e i edna mala crkvena pesna Kanti-lena za Sveta Eulalija, napi{ana moèbi kako prevod ili prerabotka na nekoja latinska pesna no iako e bez nekoi posebni umetni~ki pretenzii, taa e zna~ajna po toa {to gi pretstavuva prvite stihovi na noviot jazik. Od X vek postojat dve dolgi religiozni pesni Hristovata maka i @ivotot na Sv. Leè napi{ani vo osmerci. Od po~etokot na XI vek e so~uvan ìvotopisot na eden svetec, @ivotot na Sv. Aleksie, koj e prv francuski poetski tekst koj

246

do{ol do nas vo svojata prvobitna redakcija.Ova zna~ajno delo e sostaveno i so umetni~ki pretenzii koi kako {to e ~est slu~ajot vo ìtijata na svetcite, se me{ale so religioznite potrebi, zbogatuvaj}i gi. Podocne`nite ver-zii - prerabotki na ovaa pesna, koi se mnogubrojni, se so poslaba vrednost. Toa se najstarite so~uvani spomenici na francuskata knièvnost i pripa|aat na crkovnata.

Francuskite juna~ki epovi sekako se najubaviot, najkarakteristi~niot i najbogatiot knièven rod vo prvata faza na feudalnoto op{testvo vo Francija so so~uvani preku 80 juna~ki epovi so 70.000 - 80.000 stihovi. Vo site, pomalku ili pove}e, se ~uvstvuva hristijanskiot spiritualizam i juna~ki-feudalniot idealizam.Od niv izvira patriotskoto ~uvstvo izrazeno preku vernosta za kralot i svojata zemja, verskoto ~uvstvo, predadeno vo odnos na crkvata i feudalnata pot~inetost, zaosnovana na poloènata zakletva.Ovie juna~ki epovi imale ogromno vlijanie i golema popularnost pred {iroka i raznovidna publika, peeni od ònglerite po zamocite, pred crkvite i na pana|urite. Nivniot ogromen uspeh dovede do pro{i-ruvawa, prerabotki, vnesuvawe obi~ni elementi koi dove-le do nivna dekadencija.Taka so vreme se pove}e ja gubele svojata prvobitna sila i ubavina, kako vo pogled na formata taka i vo sodrìnata. Vo XV vek tie se pi{uvaat vo proza, a nivnite adaptacii prodolùvaat se do XVIII vek. Najuspe{na i najpopularna od site francuski juna~ki pesni sekako e Pesnata za Roland.Originalniot rakopis ne e so~uvan, osven vo podocne`ni prepisi, prerabotki i prevodi. Pesnite se {irat vo rakopisite, se prerabo-tuvaat, se pro{iruvaat, se javuvaat prozni verzii, davaj}i im karakter na romani. So pojavata na pe~atnicite, vo XVI vek ovie prozni prerabotki }e se pe~atat kako popularni romani koi }e se ~itaat sè do XIX vek.

Koga mina prvata faza na borbenoto voodu{evuvawe od XI vek, interesot na slobodnoto blagorodni{tvo i klericite stanuva sè pobroen i se svrtuva kon drugi domeni. ]e se baraat dela vo koi ~istata fikcija }e se prepletuva so najraznovidni podatoci od ìvotot so koi srednovekovniot ~itatel te`nee da se obrazuva. Zatoa vo XII vek se razviva isto taka narativna knièvnost, no po

247

tematika i forma razli~na od juna~kata epika, osobeno onaa od herojskiot period.

Za da se razbere postanokot na kurtuaznata knièv-nost i motivite vo nea treba da se ima vo predvid srednovekovnoto znaewe na ~ovekot od toa vreme zapoz-navawe na rimskata odnosno latinskata knièvnost i jazik. Mnogu srednovekovni romani pretstavuvaat tokmu preod od anti~kite kon pravata dvorska knièvnost. Taka e primerot so najstariot Romanot za Aleksandar koj pret-stavuva tipi~en primer za vrska pome|u epskata knièv-nost i dvorskiot roman.Sleduvaat Romanot za Teba podoc-na Romanot za Enea, Romanot za Troja koj imal najgolem uspeh i bil najmnogu preveduvan i prerabotuvan. Kretjen de Troa dvorski pisatel dade nekolku romani koi za àl ne se so~uvani i e prviot golem francuski pisatel koj izleze od temninata na anonimnosta.Toj e isto taka za~et-nik na ciklusot za takanare~eniot Svetiot Gral, sadot vo koj se nao|ala Isusovata krv i za negovoto barawe so {to Kretjen navleguva vo misti~nata simbolika. Po negovata smrt mnozina go prodolìja ovoj roman i pridonesoa za izrazito hristijansko tolkuvawe na Gralot. Podocna ima-lo i prozni prerabotki. Sovremenik na Kretjen bila prvata poznata francuska poetesa Mari de Frans ~ii{to motivi gi crpela od keltskite i bretonskite usni pri-kazni. Da gi spomeneme i avanturisti~kite romani koi sodràt mnogu malku vol{ebno i natprirodno i poblisku se do realnosta, na~inot na ìvot i obi~aite od XII i XIII vek. Siroma{en vo epskata poezija, Jugot dade golem pri-dones vo dvorskata lirika. Lirskata poezija na Jugot ja neguvaa trubadurite, a na Sever truverite. So~uvani se okolu 400 trubadurski pesni, a za pove}e od 100 se znae nivnoto toponimsko poteklo. Vo po~etokot na XIII vek so preo|aweto kon proznoto izrazuvawe, istoriografijata i hronikite po~nuvaat da dobivaat svoj kone~en i vistinski oblik. Francuskiot XIII vek e i vo znakot na narativnata knièvnost so silen crkoven karakter preku ìvotot na svetcite napi{ani na naroden jazik; toa e vreme na hagiografiite, no toa e isto taka period na t.n. gra|anska knièvnost koja e nasprema feudalniot duh, vite{tvoto, religiozniot i patriotskiot ideal nasproti sentimental-niot i prefinetiot duh se ra|a gra|anskiot duh, koj e sati-

248

ri~en, vesel pa duri i navredliv.Na ovaa knièvnost pripa|a poznatiot Roman za lisicata i mnogubrojnite prikazni so satiri~na sodrìna. Kon gra|anskata knièv-nost $ pripa|a i lirskata poezija, osobeno vo Severna Francija. Taka se pojavuvaat pastoralite i religioznata drama. Ovie dela bile igrani pred sve~eniot den i vo niv se sre}avaat poznatite ûda za Teofil, za Sveti Nikola.

Didakti~nata i alegori~nata francuska knièv-nost moè da se pretstavi vo najpoznatiot Roman za rozata, pi{uvan od razli~ni avtori i od okolu 22 000 stihovi.

Neposrednata zavisnost na knièvnoto i voop{to duhovnoto tvorewe ne e tolku zabeleìtelno kolku od op{testvenite slu~uvawa vo francuskoto op{testvo i knièvnost od IX i XV vek. Starite rodovi bile vo deka-dencija, golemite op{testveni promeni, oskudni talenti, sepak toa e epoha koja dade nekolku tvorci koi zasluù-vaat da bidat spomenati kako Gijom de Ma{o, Esta{ de [am, Kristina de Pizan, Alen [artie, [arl Orleanski, Fransoa Vijom koj e i prv pretstavnik na modernata poezija ~ie{to delo }e go krunisa francuskoto sredno-vekovno knièvno tvore{tvo najavuvaj}i gi idnite poet-ski ostvaruvawa vo slednite vekovi. Vo ovoj period dramskite pretstavi za {iroka publika bile omileni so cel da gi zadovolat potrebite na toga{niot ~ovek, pa taka teatarot na XIV i XV vek }e bide religiozen i komi~en. Kako poseben vid na religiozni drami se mirakulite, misteriite, koi vo XVI vek ve}e bile zabranuvani od cr-kovnite lu|e ili od strogo obrazuvanite vernici.Ova e period i na pojava na farsi odnosno komedii, period na hroniki, memoari, patepisi.

Pismenosta kaj Slovenite na ovie prostori imala pobrz i podrug proces, zatoa pojavata na svetite bra}a Kiril i Metodij koj dobro go znaele jazikot na Makedonskite Sloveni od okolinata na Solun go vnele vo osnovata na literaturniot staroslovenski jazik i izvr-{ile epohalno delo za site Sloveni. Vo knièven pogled, po nivnata smrt ostanale mnogu aktivni tvorci me|u nivnite u~enici. Na terenot na Makedonija vo Ohridskiot centar se mnoèle prepisite, prevodite, prerabotkite na zna~ajnite srednovekovni tekstovi od site knièvni

249

rodovi. Pod vlijanie na op{tohristijanskite vizantiski hagiografii }e nastanat lokalnite makedonski hagiogra-fii. Od XIV i XV vek kulturno-knièvniot pat na Make-donija se odviva vo novi pravci i situacii {to gi nametna turskoto vladeewe na Balkanot so za~uvano celokupno bogatstvo. Popularnosta na hagiografiite se gleda vo dlabokite tragi vo makedonskoto narodno tvore{tvo i denes.Golema popularnost imale i apokrifnite sostavi, srednovekovnite romani i raskazi nai{le na pogodna po~va za priem i razvoj. Knièvnata istorija beleì normalno paralelen razvoj na specifi~nite srednove-kovni knièvni tvorbi i od prevodna i od originalna priroda. Osobeno vnimanie zasluùvaat ranite prevodi od gr~ki na staroslovenski jazik koi bile podloga za novi prepisi, obrabotki, prevodi vo drugi sredini. Ohridskata arhiepiskopija od nejzinoto sozdavawe vo X vek do nej-zinoto ukinuvawe vo 1767 godina odigrala grandiozna uloga vo neguvawe na makedonskoto narodno ~uvstvo, bit i kulturniot i prosvetno knièvniot raste`. Kon krajot na XIV vek Makedonija e pod tursko vladeewe {to doveduva do zna~itelna stagnacija no sepak kulturniot kontinuitet skromno se odrùva vo manastirskite i crkovnite centri. So ~esti poàri, ru{ewe, grabeì se gubelo za~uvanoto rakopisno nasledstvo koe denes go ima vo mnogu evropski crkovni centri i muzei i biblioteki i arhivi nasproti rasko{nite zamoci i kralski dvorovi na Zapad, ovde, na ovie prostori vo ovie crkvi i manastiri }e se odrùva pod svetlinata na sve}ata pismeniot, knièvniot i kul-turniot kontinuitet. Panonskite legendi se vistinski primeri za knièvni hagiografii spored manirot na op{to hristijanskite vizantiski hagiografii i primer za sozdavawe za slovenskite lokalni hagiografii. Brojni se nivnite prepisi, prevodi i obrabotki. Na svetite Kiril i Metodij, Kliment i Naum Ohridski im bile posveteni i slu`bi. Staroslovenskiot jazik pokraj latinskiot i gr~kiot bil ~etvrtiot oformen literaturen jazik vo Evropa (gotskiot vo IV vek, anglosaksonskiot vo VII -IX vek, starogermanskiot vo VIII i staroslovenskiot vo IX vek). Istoto e i so prevodot na Biblijata od Metodija, od koj postar prevod e samo gr~kiot, latinskiot i gotskiot. Metodij gi prevel i Kirilovite knièvni sostavi. Me|u

250

prvite knièvni tekstovi bile crkovnite – bibliskite kako prevodi od gr~ki na staroslovenski jazik. @anrov-ski, bibliskite tekstovi se javuvale kako: starozavetni, evangelija, apostoli, psaltiri, parimejnici a me|u litur-giskite – mineite (mese~ni i prazni~ni), triodnite, sred-novekovni tekstovi, prolozite ili sinaksarite, okto-isite, slu`bite bile dosta omileni i primenuvani vo na{ata sredina. Sveti Kliment Ohridski gi postavi temelite na Ohridskiot knièven centar i Makedonskata pravoslavna crkva. Karakteristi~ni se negovite pohvalni i pou~itelni slova. Osobeno se istaknuva negovata Pohvala na Kiril filozof kade {to do izraz doa|a negovata poetska darba. Kako prodolùva~i na tradicijata i knièvnite rodovi nao|ame vo likovite na Konstantin Bregalni~ki, Crnorizec Hrabar, Prezviter Kozma. I kaj nas e poznata op{tohristijanskata za Sveti Aleksej, poznat vo mnogu redakcii i verzii ili drugite hagiografii na Sveta Marija Egipetska, Sveti \or|i Kapadokiski, Sveti Dimitrija, Sveti Nikola, Sveti Pavle, Sveti Petar i drugi. Srednovekovna Makedonija bila vaèn krstopat me|u Istok i Zapad na ~ij{to teren se sozdavale rani prevodi i obrabotki na zna~ajni vizantiski dela. Vo na{ata sredina mnogu bile prisutni i apokrifnite sostavi koi bile prevedeni od gr~kata knièvnost. Najkarakteristi~en ciklus so ovie tekstovi se nao|a vo poznatiot Tikve{ki zbornik. Verzii od srednovekovnite romani i raskazi kaj nas doa|ale od Istok, osobeno preku gr~kata knièvnost a bile prisutni i verzii od Zapad. Kultot za Bogorodica e zabeleàn vo mnogu raskazi a na Zapad bile brojnite Bogorodi~ini mirakuli. Koga stanuva zbor za srednovekovnite knièvni ànrovi neodminlivi se karakteristi~nite verzii na Razumnikot. Toa se tekstovi vo vid na pra{awa i odgovori vrz sodrìni od Biblijata. Paralelno se javuva i Fiziologot eden vid na enciklopediska srednovekovna zoologija. I drugi srednovekovni istoriski ànrovi se prisutni kako prevodi od drugi sredini ili kako originalni kako: letopisi, hroniki, hronografii, hrono-lo{ki tablici-istorikii, rodoslovi i dr. Od istoriskite spisi nao|ame primeri na pismovnici, pisma, poslanija, ili epistolii, pravni gramoti ,zapisi, patopisi odnosno

251

patopisni bele{ki. XIII –ot vek bil eden od najzna~ajnite periodi na starata makedonska knièvnost. Osobeno bil poznat Lesnovskiot manastir so negovata dejnost, kade {to rabotele pove}e tvorci, pi{uva~i i preveduva~i. I vo XV i XVI vek i pokraj te{kite op{testveni okolnosti i tur-skoto ropstvo starata makedonska pismena tradicija pro-dolùva i natamu so brojni knièvni dejci vo Kratov-skiot i Slep~enskiot knièven centar i drugi. Literatura:

1. Paul Zumthor,Histoire littéraire de la France médiavale,VI –XIVe siècles,Paris 1954

2. \orgi,Pop-Atanasov, Re~nik vo starata makedonska literatura, Makedonska kniga, Skopje 1989

3. Robert Bossuat,Le Moyen Age,Paris,1955 4. Jean Charles Payen Le Moyen Age T. / Des origines à 1300,T.II, 1300-

1480 Littérature française .Collection dirigée par Claude Pichois,Paris,1970,1971

5. Dobrila Miloska,Srednovekovni knièvni tvorci, Menora, Skopje, 2001

252

253

MAKEDONSKIOT ROMAN KON KRAJOT NA XX VEK

254

255

Намита СУБИОТО ЗАОКРУЖУВАЊЕ НА ЦИКЛУСОТ ЦРНО СЕМЕ ОД ТАШКО ГЕОРГИЕВСКИ

Романот Исчезнување (1998) е последниот објавен роман од богатиот прозен опус на Ташко Георгиевски. Во него забележуваме очигледни сигнали за поврзување со претходните четири романи од овој автор – од тнр. циклусот, односно „импресивниот белетристички проект” (Матевски 2002: 69) Црно семе135, со неколку раскази136, а со него се поврзува и автобиографскиот роман Кајмакчалан (1992) та дури и нефикционална проза одн. дневникот Плочата на животот. Истовремено, во романот Исчезнување се забележуваат некои иновации во однос на другите романи од циклусот Црно семе, пред сè на структурално и на макростилистичко ниво: ауторе-ференцијалост, истакнување автопоетика, (експлицитна) авто-цитатност и друго (имплицитно) интертекстуално поврзување (Јуван 1990) со многумина текстови од прозниот опус на овој автор.

Со анализа на структурата и стилистичките особености на романот Исчезнување во релација со другите романи од циклусот Црно семе ќе се обидеме да покажеме дали за овој роман можеме да речеме дека претставува заокружување на циклусот Црно семе, и ќе се прашаме дали со овој роман се затвора „отворениот круг” (Георгиевска-Јаковлева 1997) на структурата и поетиката на романите од овој циклус.

Прозниот опус на Ташко Георгиевски меѓусебно се поврзува пред сè тематски (Ивановиќ, Стојановиќ, Георгиевска-Јаковлева, Павловски) и стилистички. Од аспект на сижето и

135 Циклусот Црно семе вклучува следниве романи: Црно семе (1966), Змиски ветар (1969), Време на молчење (1979), Рамна земја (1981). 136 На пр. Расказ за нашето предградие од збирката Ние зад насипот (1957), Вториот влез, Под сите катови прозорец без стакло, Жени, Суви ветрови од збирката Суви ветрови (1964).

256

ликовите се поврзуваат неколку раскази со романите од циклусот Црно семе: на пр. девојчето Лина од расказот Девој-ката од мојот расказ од збирката Суви ветрови се појавува и во текстот Купче топлина во улицата од збирката Куќа под Калето. Во расказот Девојката од мојот расказ се работи за некој вид одговор, коментар односно пастиш на расказот Купче топлина во улицата од страна (субјективна перспектива) на главниот лик – девојчето Лина. Имено, таа го чита расказот Купче топлина во улицата и го коментира. Т. Георгиевски во расказот Девојката од мојот расказ вклучува и експлицитни автоцитати одн. идентични фрагменти од расказот Купче топ-лина во улицата (Гроб на ридот, Скопје, Мисла, 1988, стр. 78):

„одеа еден до друг како да се враќаа од погреб. Старецот

се свиткал малку од она што си ги ставил рацете одзади и уморно ги влечеше нозете по калдрмата, старицата беше постара, ниска и дебелушкава и затоа одвај одеше; меѓу нив скокаше нивната внучка но тоа нејзино поттрчување беше многу болно.”...

со тоа што „на ново“ (стр. 85) ги запишува во заграда и

без интерпункција, што претставува своевидна (графо)стилис-тичка диференцијација.

Слични поврзувања има и помеѓу расказот Жената на мојот братучед од збирката Куќа под Калето и Непознатиот од истата збирка; еден од ликовите - девојката Евгенија од расказот Под сите катови прозорец без стакло се појавува и во текстовите Вториот влез та Жени (сите три раскази од збирката Суви ветрови) и во романот Исчезнување, а непосредно, односно без експлицитен сигнал на името, туку само како „ќерката на Ангелина” и во романите Змиски ветар та Време на молчење.

*

Првите четири романа од циклусот Црно семе на Ташко

Георгиевски се структурирани слично како и кратките прозни форми односно раскази од овој автор: тие фабулативно се отворени и незавршени, оти приказните за луѓето и настаните во нив најчесто не се доведени до крај, што претставува своевидна согласност со доминантните мотиви на патување и враќање како динамични принципи, независни од завршокот на

257

фабулата (Павловски 2000: 64). Романите од овој циклус се самостojни, сосема функционални дела. Меѓусебно се повр-зуваат така што во нив се појавуваат исти книжевни ликови, во нив се препознаваат делови на некоја поширока единствена приказна. Читателot за да ја разбeре мотивацијата на ликови не треба да ги прочита сите романи, зашто секој од романите вклучува доволно сигнали за логичен и ненарушен ток на фабулата..

Романот Црно семе вклучува доволно, но и минимално такви сигнали – или, како што вели В. Андоновски „прикриени индиции” (1997: 293). Дигресиите, ретроспекциите и реминис-ценциите во овој роман се редуцирани на неколку најбитни детали со коишто се проширува психолошкото време на романот (Стојановиќ: 130). Психолошкото време на романот е фикција, а токму со помош на фикцијата главниот лик може да опстане во неподносливата реалност одн. фактичност.

Додека во романот Црно семе во преден план се појавува индивидуалецот, во останатите романи од овој циклус Ташко Георгиесвки ја прати судбината на колективот. Во романите Змиски ветар, Време на молчење, Рамна земја и Исчезнување се забележуват комбинација на епскиот раскажувачки принцип со елементите на интензивната медитативно-асоцијативна пос-тапка, со што авторот ја мултиплицира реалноста (Стојановиќ: 135). На ваков начин, читателот може да ги следи приказните за ликовите во романите од различни перспективи – да ги набљу-дува од подалеку или со одделните ликови од поблиску да ја доживува нивната мака.

Во романот Змиски ветар Георгиевски тргнува од при-казната на ликот Дине Бочаров и неговото семејство, но кога и тие ќе станат бегалци, нивната судбина станува дел од судбината на колективот. Ташко Георгиевски со прецизноста ги слика внатрешните конфликти на поединците, нивните односи во рамките на семејствата, односи помеѓу семејства и релации помегу бегалците и припадниците на власта. Освен ликовите како што се Дине Бочаров и Доне Совичанов (главниот лик од романот Црно семе), убавата Ангелина со мајка и Тина, во овој роман се појавуваат уште некои нови ликови коишто влегуваат и во романите Време на молчење, а пред сè во Рамна земја и Исчезнување: ќерката на Ангелина, бабата Петра и дедото Костадин Мурџови, сестрите Пелагија и Добра, Дора и Борис Биџов, Марко Посков и други.

258

Во романот Време на молчење забележуваме јака симболизација (мачки, аловото веленце, огниште), што придо-несува кон поинтензивна драматизација на односите помеѓу ликовите. Овој роман всушност го поврзува романот Змиски ветер со Време на молчење и ја зајакнува неговата мотивација, а истовремено (со доаѓањето на Доне во Војводина, со неговата средба со жена му и другите бегалци) го подготвува теренот за уште еден роман – Рамна земја.

Во романот Рамна земја се преплетуваат судбините на некои од веќе познатите ликови од поранешните романи на циклусот Црно семе со судбините на некои нови ликови137 што се појавуваат со нив во ист простор – Војводина. Во Рамна земја е опишан најдолг временски период138 од сите романи во овој циклус, и тоа во вид на контраст помеѓу статичноста на мирната богата рамнина од една страна и внатрешната тензија на субјектите коишто тешко се приsposobуваат од друга страна.

Во (за сега) последниот роман на Ташко Георгиевски Исчезнување се поврзани сите романи од циклусот Црно семе, автобиографскиот роман Кајмакчалан, дневнiкот Плочата на животот и неколку раскази. Во него забележуваме преплетување на најмалку две наративни нивоа. Првото ниво претставува логично продолжување на романот Рамна земја (составено од 19 глави и епилог), додека второто ниво е автобиографија на авторот (7 глави). Двете нивоа се изменуваат во oddelните глави и навидум се независни еден од друг, дури и неповрзани. Но, се работи за комбинација на фиктивно преобликуван фактивен материјал и чисто документарно фактивен материјал, односно за текстот што настанал на основа на реални историски настани од есента 1951 година до есента 1952 година. Првото и второто ниво се разликуваат стилистички, па би можеле да речеме дека всушност се работи за два текста во еден: за уште еден роман од циклусот Црно семе, тука и таму прекинуван со фрагментите на дневникот од авторот. Се поставува прашањето: која е улога на автобиографскиот текст во овој роман? 137 Т. Георгиевски во делото Плочата на животот набројува 71 ликови на романот Рамна земја (стр. 602-603). 138 Романот би можеле да го поделиме на четири делови коишто претставуваат четири години: од почетокот на 1948. година до крајот на 1952. година. Во првиот дел е опишана зимата, во вториот пролетта, во третиот летото и четвртиот есента – со мошне функционални пејсажи што сликаат психолошки состојби на поединечни ликови и на колективот.

259

Освен тоа, првото или фикционално ниво би можеле пак да го поделиме на два слоја: првиот слој е приказната за бегалците вратени од Војводина во Скопје (глави: 1, 3, 6, 7, 8, 10, 11, 13, 16, 19, 22, 23, 24, 26 и епилогот); а вториот дел е приказната на бегалците што останале во Војводина (глави: 5, 9, 14, 17, 20, 25). Во рамките на ова ниво, двата слоја исто така се менуваат во одделните глави, но сепак се поврзани (најмногу преку фиктивна одн. халуцинантна комуникација на бабата Петра со веќе починатиот дедо Костадин и преку писмата помеѓу двете пријателки: Чана пишува од Скопје, а Пелагија одговора од Војводина). Двата слоја се зависни еден од друг. Во главата 26, кога Пелагија доаѓа во Скопје и се сретнува со останатите ликови на романот забележуваме израмнување на двата слоја, додека во епилогот се соединуваат двата слоја и со второто одн. автобиографското ниво.

Автобиографското ниво, во коешто неколкупати се појавуваат автоцитати – фрагменти од оригиналните белешки одн. дневнички записи на Ташко Георгиевски или од објавениот дневник Плочата на животот, запишани во курзив (во главите: 2, 4, 12, 15, 18, 21 и 27), понудува доволно сигнали од коишто можеме да заклучиме дека писателот самиот себе се трансформирал во книжевен лик – гимназијалец Атанас, а како ликови од романот се појавуваат и неговиот татко (берберот Цанде), мајка (Вета), сестра (Александра) и некои други. Упатувањето на читателот на авторовите литературни преокупации, идеи и стилистички постапки можеме да го забележиме во двете нивоа: во автобиографското преку некои „записи од Дневникот”, во фикционалното ниво – преку ликот на гимназијалецот Атанас. Токму преку автобиографското ниво (што ја вклучува автореференцијалноста) идеите на младиот писател (определување за создавање уметничка слика за реалните историски настани и судбини на бегалците од Егејска Македонија) се споени со нивната успешна реализација на зрелиот писател – што претставува своеидно заокружување на прозниот циклус на овој автор. Со автобиографското ниво на романот Исчезнување авторот го објаснува односот помеѓу реалноста (документарноста) и имагинацијата (уметничкото преобликување) односно дава одговор на прашањето за односот помеѓу реалноста и имагинацијата во неговите дела, за релацијата историја, документарност, вистински настани наспрема литературно одн. уметничко формирање, а тоа најсугестивно го прави токму на последната страница од

260

романот (370), каде можеме да забележиме на кој начин тој дошол до информации – коишто подоцна ги трансформирал во уметнички текстови:

„Атанас не присуствуваше на таа сцена кога Пелагија и

Танаско му овозможиле на дедо Костадин да ги чакне своите очи со очите на бабата Петра и во мигот таа се пресели во неговиот свет, ама подоцна сите зборуваа за тоа па нему му се чини дека и тој бил таму и дека присуствувал на тој мистериозен чин.”

А на самиот крај на романот Исчезнување Ташко Геор-

гиевски ја истакнува автопоетичката идеја (370): „Навистина, што се случува со мене? Се прашува

поначесто Атанас, ама сè понаретко го отвора Дневникот за да прибележи нешто. Тој е во една посебна состојба на духот во која веќе нема граница меѓу реалноста, миговната, и онаа реалност што сака да ја претвори во фикција. Најпосле сфати дека стои пред еден огромен предизвик за што треба и добро да се подготви. Дневникот го раскрилуваше само во доцните часови на ноќта, ама една тетратка постојано имаше под мишка било каде да тргне. Да се тргне од Малечката Пелагија и Малечкиот Доне!...”

**

Освен преку препознавање на истите ликови и фраг-

ментите од сижето, текстовите на Ташко Георгиевски, пред сè во цикусот Црно семе се поврзуваат и преку јаки позиции на текстот односно јазли (Катиниќ-Бакаршиќ), како што се инкоативни (воведни) и финитивни (завршни) реченици139, архетипски симболи (ветар на дедовците, огниште, земја, коски), и клучни сцени (настани) коишто Ташко Георгиевски ги интензивира со повторување, што е истовремено и една од 139 Финитивниот фрагмент на романот Време на молчење на пр. претставува значаен јазол во рамките на интертекстуалното поврзување на романите од циклусот Црно семе бидејќи директно на него се надоврзува почетокот на (приближно) втората третина од романот Рамна земја (додека крајот на романот Змиски верат директно се поврзува со почетокот на романот Рамна земја).

261

стилски доминанти на неговата постапка. Во прозата на Ташко Георгиевски домирира интратекстуална симболизација, но бидејќи некои симболи (магла, корени, ѕид, огниште, коски, гроб) се појавуваат во повеќе неговите текстови можеме да речеме дека се работи и за интертекстуална симболизација - но само во рамките на текстовите на овој автор. Клучните сцени односно настани (како јазлите во текстовите) придонесуваат кон мотивацијата на текстот, кон (пред сè) психичката кон-кретизација на ликовите, и ни даваат сигнализација за интер-текстуалното поврзуванје со другите текстови (од истиот автор). Интересно е дека авторот клучните настани (или слики) често ги 'запишува' и во меморијата на ликовите, така што тие се повторуваа преку реминисценции или ретроспективи. На ваков начин тие добиваат дополнителни димензии и подлабоко значење, а ликовите стануваат пореални бидејќи тие со себе носат спомени и фрустрации од 'спопственото минато'.

Повторувањето како доминантната стилска фигура во прозата на Ташко Георгиевски се забележува на синтаксичкото и текстуалното та на интертекстуалното ниво.140 Со повто-рување авторот нагласува важност на одредените настани односно илустрира интензивност на фрустрациите, на емоцио-налните преокупации на ликовите. Со секој нареден (повторен) опис на некој настан (најчето) непријатните спомени на лико-вите стануваат уште поинтензивни, пострашни и понекогаш постигнуваат димензиите на опсесија или параноја. Ова се случува и поради доминантната интровертираност на ликовите бидејќи тие не можат /не сакаат своите проблеми да ги поделат со другите односно да се растревожат преку комуникација.

***

Романот Исчезнување на Ташко Георгиевски претставува

истовремено и крај и почеток на неговиот романескен циклус Црно семе, а во него забележуваме и некои структурни и стилистички иновации во овој циклус, на пр. комбинацијата на фикционалното и автобиографското ниво; на фиктивно 140 Повторувањето на интертекстуалното ниво се забележува преку повеќекратно опишување на одредените настани: на пр. испитување на Доне Совичанов се споменува неколкупати во романот Црно семе, трипати во романот Време на молчење и во романот Рамна земја. Во тој контекст можеме да го споменеме и силувањето на Добра и Пелагија и паранојата на Дине Бочаровски.

262

преобликуван фактивен материјал и чисто документарно фактивен материјал. Автореференцијалноста и упатувањето на читателот на авторовите литературни преокупации, идеи и стилистички постапки можеме да забележиме во двете нивоа: во автобиографското ниво преку некои дневнички записи на авторот, а во фикционалното ниво – преку ликот на гимна-зијалецот Атанас одн. автопортретот на авторот во младите години. Бидејќи последната страница од последниот роман на Ташко Георгиевски Исчезнување завршува токму со истак-нување автопоетички идеи на младиот писател Атанас којшто се определува како да ја напише приказната за бегалците од Егејска Македонија – која веќе е напишана на многумина стра-ниците од неговиот прозен опус – би можеле да кажеме дека овој роман всушност претставува своевидно заокружување на прозниот опус на овој автор или барем заокружување на рома-нескниот циклус Црно семе..

Од друга страна, ни со последниот роман од Ташко Георгиевски, Исчезнување, не се затвора кругот на неговиот прозен опус во смисла на раскажувачки материјал одн. Незавр-шените фабули: сè уште не се знае што ќе се случи со еден од главните ликови во романите Црно семе, Време на молчење и Рамна земја – Доне Совичанов; а се наговестува и можноста за приказната на Егејците да се настави со опишување на судбините на идните генерации: „Да се тргне од Малечката Пелагија и Малечкиот Доне!...” Цитираните дела од Ташко Георгиевски: Црно семе I, II. Скопје: Македонска книга, 1987 (Црно семе, Змиски ветар, Време на молчење, Рамна земја). Плочата на животот. Скопје: Македонска книга, 1988. Гроб на ридот. Скопје: Мисла, 1988 (одбрани раскази од збирките Ние зад насипот, Суви ветрови, Куќа под Калето) Кајмакчалан. Скопје: Детска радост, 1992. Исчезнување. Скопје: ЗУМПРЕС, 1998.

263

Литература Радомир ИВАНОВИЌ 1987: Егзистенцијалните романи на Ташко Георгиевски. Во: Ташко Георгиевски, Црно семе II, Скопје: Македонска книга. Стр. 221-235. Marko JUVAN 1990: Teorije medbesedilnosti. Primerjalna književnost, 1. Стр. 27-45. Мирољуб М. СТОЈАНОВИЋ 1995: Деобе и сеобе Ташка Георгиевског. Ниш: Просвета: Народне новине. Лорета ГЕОРГИЕВСКА-ЈАКОВЛЕВА 1997: Отворен круг: поетика на романите на Ташко Георгиевски. Скопје: Култура: Институт за македонска литература при Филолошки факултет „Блаже Конески”. Венко АНДОНОВСКИ 1997: Црно семе. Структурата на македонскиот реалистичен роман. Скопје: Детска радост. Стр. 273-315. Борислав ПАВЛОВСКИ 2000: Во потрага по изгубениот идентитет. Во знакот на компаративно читање. Скопје: Матица македонска. Стр. 60-72. Матеја МАТЕВСКИ 2002: Пред големата тема на Ташко Георгиевски (Повод романот „Исчезнување”). Искушенијата на идентитетот. Скопје: МАНУ. Стр. 69-74.

264

265

Данијела КОСТАДИНОВИЋ

ФАНТАСТИКА У РАВНОЈ ЗЕМЉИ ТАШКА ГЕОРГИЕВСКОГ

АПСТРАКТ: Рад се заснива на анализи појаве и порекла фантастичних елемената и њиховом типолошком одређењу у роману Равна земља Ташка Георгиевског. КЉУЧНЕ РЕЧИ: фантастика, фантастично, надреално, жанр, приповедач, чисто чудно, чисто чудесно, фантастично чудно, фантастично чудесно, инструментално чудесно, религијска фантастика, пројекције сакралног.

1. Македонску прозну књижевност карактеришу извесне развојне специфичности које је одвајају од осталих јужнословенских књижевности. Њен развојни пут кретао се доста споро, уз велика осциловања и без жанровске или стилске разновидности. Ретардираност и неконтинуираност у развоју македонске прозне књижевности детерминисани су друштвено-историјским и политичким околностима, које су за последицу имале кодификацију македонског језика тек 1945. године. Све до Балканских ратова Македонија је била под турском влашћу и под знатним утицајем Србије, Бугарске и Грчке на културни, књижевни, па и политички живот. У таквим историјским (не)приликама она је природно била без школа, без књижевних весника и часописа, без националних и културних институција које би омогућиле и развијенији књижевни живот. Писана реч била је доста скромна, а многи писци оглашавали су се на српском или бугарском језику. Једини континуитет у развоју имало је усмено народно стваралаштво, па стога и не чуди што се на простору Македоније прво појављује фолклорни модел реалистичке поетике са обиљем романтичарских елемената у време када је овај модел у осталим јужнословенским књижевностима, а о европској и да не говоримо, био већ увелико потиснут или присутан само као илустрација ретроградног стилског анахронизма. Ослањање на фолклор и

266

присуство фолклорних елемената у македонској прози посве је разумљиво стога што није било готово никакве писане традиције, није постојао нити један роман написан македонским језиком (први роман Село иза седам јасенова Славка Јаневског објављен је 1952. године), а о књижевнонаучној мисли скоро да нема ни помена (требало би указати на Предисловие Хаџи папа Теодосија Архимандрита Синаитског уз књигу Утјешение грешним Кирила Пејчиновића, на предговор Константина Миладинова Зборнику браће Миладиноваца Български народни песни, на рад Рајка Жинзифова неколку зборови за творбите за Бугарин Раковски, и слично). Додуше, у XIX и почетком XX века било је извесних покушаја у домену приповедне прозе, углавном путописног или мемоарског карактера (поменимо приповетку Прошедба Рајка Жинзифова или Аутобиографију Григора Прличева).

Почетак XX века доноси извесне промене у развоју македонске прозе. Крсте Петков Мисирков објављује дело За македонцките работи 1903. године, које ће касније бити узето и као једно од основних полазишта за нормирање македонског језика и правописа. Исте године десио се и Илинденски устанак, који је означавао неуспешан покушај Македонаца да дођу до слободе. Са Илинденским идеалом и Мисирковим културним програмом ствараоцима су се отворили нови путокази. Међутим, тек крајем 50-их и почетком 60-их година XX века отварају се нови приповедачки светови, што је делимично било омогућено и стишавањем конфронтације између `модерниста` и `реалиста`. Сада долази до усложњавања жанровских и наративних облика и македонска проза у целини, у пуном смислу речи, доживљава свој врхунац и превладава раскорак у односу на остале јужнословенске књижевности. С појавом снажних стваралачкх индивидуа попут Ташка Георгиевског, Живка Чинга, Петра М. Андреевског, Владе Урошевића, који уносе иновације у ондашњу македонску прозну реч дајући јој одличја самосвојности, полако нестаје и онај жал за заостајањем, који је до 60-их година притискао просторе македонског литерарног поднебља. У односу на своје претходнике (Јована Бошковског, Сталета Попова, Ђорђи Абаџиева и других), писци овог круга издвајају се изразитом сраслошћу са тлом из кога потичу, миметичком конвенцијом у којој удео имају историјске, идеолошке, политичке и моралне димензије времена у којем се крећу јунаци њихових дела, проширивањем семантичких поља, гротескним, смеховним и

267

амбивалентним доживљајем света и човека, приповедањем које поседује експресивност блиску интимистичкој поезији, интерполирањем монолога и солилоквија у наративно ткиво, уношењем фантастичних, магичних, алегоријских, метафорич-них и пародијских елемената, а регионална сеоска тематика ослобађа се дотадашњих окова локалног и уздиже на општи ниво.

Ташко Георгиевски на македонску романескну сцену ступа 1960. године романом Људи и вуци, којем је претходила збирка приповедака Ми иза насипа из 1957. године. Две године након објављивања првог романа појављује се и други под називом Зидови (1962). Потом су уследили Црно семе (1966), Змијски ветар (1969), Црвени коњ (1975), Време ћутања (1979, Равна земља (1981) и Ишчезавање. У свим романима доминира ''егејска тема''. Егејска тематика је по заступљености, заправо, централна, конститутивна особина стваралачког опуса Ташка Георгиевског у којем се презентовање и развој ликова врши у драматичним историјским околностима грађанског рата у Грчкој, резолуције Информбироа и годинама после Другог светског рата. Ако се зна да је сам Ташко Георгиевски доживео сличну судбину као јунаци његових дела141, онда се лако може објаснити и његова окренутост ка нерешеним македонским националним и културним питањима, јер му је историјска грађа послужила као стварносна подлога за књижевно моделовање. Из овога се да приметити како уметнички ангажман Ташка Георгиевског, тако и историјски, идеолошки, али и лични.

2. Предмет овог рада је испитивање и типолошко одређење елемената фантастике у роману Равна земља Ташка Георгиевског, који припада пенталогији Црно семе. Пре но што се упустимо у детаљнију анализу елемената фантастике у поменутом роману, осврнућемо се на нека од теоријских промишљања о појму фантастике-фантастичног и фантастике узете као засебни књижевни жанр. Станиша Величковић у раду Фантастика – супстанца, поступак жанр под појмом

141 Ташко Георгиевски је рођен 1935. године као шесто, најмлађе дете Тине и Александра у селу Кронцелеву у Егејској Македонији. Тамо уписује грчку основну школу, која је због грађанског рата престала са радом. Са своје две сестре када му је било само 11 година 1946. године бежи у Југославију у Старавину у Вардарској Македонији, а одатле прелази у Гаково недалеко од Сомбора. Своја искуства о расељавању народа из Егејске Македоније у земље источне Европе касније је уметнички уобличио у својим приповеткама и романима.

268

фантастично подразумева „оно што је невероватно и необично, што садржи иреалне и чудесне елементе, визије будућности, све оно што не може да се објасни природним законима.“142 Разматрање Станише Величковића о фантастици блиско је оном које је изложио Цветан Тодоров у Уводу у фантастичну књижевност, који сматра да је фантастичност „неодлучност што је осећа биће које зна само за законе природе када се нађе пред на изглед натприродним догађајима“, при чему Цветан Тодоров нарочити нагласак ставља на термин неодлучност.143 Пишући о фантастици у српској књижевности XVIII и XIX века, Душан Иванић истиче да је она „дио фикционалне књижевности, фантастика тематизује суочавање двају поредака, природног и натприродног (стварног и нестварног), доводи у питање провјерљиву слику свијета, односно претпоставља могућност другачије устројеног свијета од онога које људско искуство и закони природе потврђују. Стога је фантастику могуће дефинисати и одричним аристотеловским категоријама, као подражавање ствари какве нису биле, нити су могуће у емпиријском поретку свијета.“144 Бавећи се проблемом фантастике у српском предромантизму, Сава Дамјанов у књизи Корени модерне српске фантастике сматра да је најпотпуније и концепцијски најдоследније одређење фантастичке литерарне праксе на нивоу саме текстуре понудио Јовица Аћин у Пауковој политици. Прихватајући Аћиново гледиште, Сава Дамјанов истиче да књижевно-фантастичним остварењима сматрамо оне текстуалне целине које не припадају појму mimesisa (плато-новског „доброг“ mimesis-a, схваћеног као подражавање, имитација ствари и њихових парадигми), односно по логици и у моделу фантазме (при чему овде термин ''модел'' – за разлику од претходног разматрања – треба разумети искључиво у књижевно-теоријском значењу).145

142 Станиша Величковић, Фантастика – супстанца, поступак, жанр, Зборник радова Филозофског факултета у Нишу, серија Српски језик и књижевност, свеска 2-3, Универзитет у Нишу, Ниш 1991-1992, стр. 74. 143 Cvetan Todorov, Uvod u fantastičnu knjiiževnost, Pečat,, Beograd, 1987, str. 29. 144 Душан Иванић, Фантастика у српској књижевности 18. и 19. вијека (типолошка разматрања), у: Модели књижевног говора, Нолит, Београд, 1990, стр. 5. 145 Сава Дамјанов, Корени модерне српске фантастике, Матица српска, Нови Сад, 1988, стр. 52.

269

У раду ћемо се бавити анализом следећих проблема фантастичног дискурса Равне земље:

1. пореклом и појавом фантастичних елемената; 2. типовима фантастике. По броју ликова, по психолошкој сугестивности,

изразитости роман Равна земља је, без сумње, најкомплексније дело Ташка Георгиевског, којим је успео да успешно помири модерне поступке (Зидови, Људи и вуци) са класично-реалис-тичким (Црвени коњ, Време ћутања), уносећи притом у њих и неке битне модификације. Роман би се могао окарактерисати као полифонијски, објективни свет сагледава се из позиције више субјеката, па на тај начин добијамо различите представе о истом историјском времену, људима и збивањима, што, са друге стране, доприноси уверљивости приповедања. Равна земља има мозаичну структуру: почиње завршним поглављем романа Змијски ветар, а развојни пут Донета Совичановог, alias Андониса Совичаниса, у Саракинову Донета Ћосог, једног од главних носилаца фабулног тока пенталогије, који је започет у Црном семену, настављен у Времену ћутања, може се пратити и у Равној земљи, где се појављује негде при крају прве половине романа. На основу изнесеног, јасно је да се роман Равна земља не може подвести под жанр фантастичне литературе. Фантас-тика се у њему појављује само као један од елемената наративне структуре који има одређене значењске, симболичке, па и психолошке конотације.

3. Појава и порекло фантастичних елемената у Равној земљи као и у претходним романима пенталогије Црно семе у уској је вези са тематиком која је у њима третирана. Станов-ници Егејске Македоније су из друштвено-политичких разлога (грађански рат у Грчкој, тортура грчких власти, стварање нове Југославије) били принуђени да напусте земљу својих предака. Најпре су били пребачени у логоре у Старавини и Долненима да би потом завршили у војвођанском селу Гакову, у равној земљи потпуно другачијој од оне у којој су до тада живели. Егејске Македонце дочекала је у Гакову густа магла и дебео снег, празне куће толико различите од оних у њиховим селима, уре-ђено гробље у којем су се људи сахрањивали у блату и води, опет ни налик њиховом. С друге стране, самог Донета дочекала је у Гакову пустош свитања кад нигде никог нема на улици. Све то је већ водило сумњи да ново одредиште може бити и нови завичај и учврстило уверење избеглица да је нова земља, која се пре појављује као привиђење у магли, доказ више о њиховој

270

измештености и беззавичајности. Симболика равне земље која „плива на води“, „привида у магли“ уткана је у унутрашњу драматичност романа, а настаје у додиру личног, колективног и надличног, надреалног. Управо је то укрштање омогућило поја-ву фантастичних и бајковитих елемената, а неке од изразито реалних сцена у роману (нпр. Донетово буђење у Гакову у кући пуној деце) попримају одличја фантастичних прича.

Основу фантастике у Равној земљи чине мотив страха и несигурности и мотив смрти. Смрт их може заробити у тој равници удаљеној преко толико планина и преко толико небеса од костију прадедова. Овде бисмо се могли позвати на Фројдово тумачење узнемирујућег чуђења које се везује за појаву слике која води порекло из детињства индивидуе и расе. Најпре се суочавамо са страхом избеглица од непознатог простора. Магла и дебео снег у Гакову као и поглед који не запиње ни за једну узвишицу означавају нешто неочекивано испуњавајући их чуђењем и истовремено појачавајући у њима бојазан да су пристигли у нигдину. Интензивнији страх потиче од мисли да су запосели туђу земљу и да ће се староседеоци кад-тад вратити. Јер, они који су оставили светилиште и гробове предака и сами ће једног дана доћи. На другој страни, присутан је страх проузрокован неизвесношћу егзистенције на туђем простору и стрепња да вековни национални простор остаје пуст. С тим у вези је и слобода избора која им је била ускраћена. Ови страхови се усложњавају добијајући опсесивне размере и воде ка појави фантастичних елемената који се у роману градативно нижу један за другим, а кулминацију достижу у затварању старца Костадина у вагон на слепом колосеку који би требало да га врати натраг у завичај, у масовном лудилу и надреалном страху Егејских Македонаца који је за последицу имао панично бежање из равнице.

Мирољуб Стојановић у књизи Деобе и сеобе Ташка Ге-оргиевског, пишући о целокупном стваралачком опусу овог аутора, истиче: ''Померање списатељског интересовања Ташка Георгиевског са реалности догађања на реалност доживљавања стварности, дакле, ка метастварности, омогућило је појаву фата-листичког и елементе чуда и фантастике без којих унутрашњи свет и доживљај немају ни дубину ни атрактивност стварно психолошког.''146

146 Мирољуб Стојановић, Деобе и сеобе Ташка Георгиевског, Просвета Ниш/Народне новине, Ниш, 1995, стр. 100.

271

Појаву чуда, фантастичних и надреалних сцена, ипак, најбоље илуструју речи самог приповедача:

„Може се рећи да су сви Егејци били обузети неким лудилом које је било на самој граници између разумног и неразумног, између логичног и нелогичног, па су зато неки догађаји добијали надреалне димензије. Готово да су се сви нашли пред пролазношћу и несигурношћу тренутка као да су били уљуљани у неки непрекидни сан из којег се нису могли разбудити, али и дубље утонути у њега. Изгледа да мало шта зависи од њихове воље и напора, као да нетко други повлачи конце и они се понашају као марионете у сандучићу путујућег казалишта.“147

Функција приповедача у Равној земљи је од нарочитог значаја, посебно у оним деловима обележеним фантастичним или надреалним појавама. Он приповеда из аукторијалне приповедачке ситуације трећег лица једнине и појављује се као посматрач и опсерватор. Његова тачка гледишта (point of view) не ретко се спаја са тачком гледишта ликова. У нашем случају приповедање у трећем лицу једнине много је прихватљивије од приповедања у првом лицу једнине. Сами ликови могу говорити и неистину или представити догађаје на начин на који их они виде. Приповедач, пак, а то ће у даљем тексту бити још више истакнуто, до коначних закључака долази реалним сагле-давањем целокупне ситуације и на основу више различитих прича, тако да се његова реч нужно и не мора проверавати, па отуда потиче и висок степен поверења читалаца према припо-ведачу.

4. Иако је свака типологија релативна, често насилна и вештачка, у другом делу рада настојаћемо да типолошки одре-димо фантастичне сцене у Равној земљи. Притом смо се руково-дили књигом Цветана Тодорова Увод у фантастичну књижев-ност. Цветан Тодоров истиче да је неодлучност читаоца први услов фантастичног, односно да фантастично траје све дотле док траје неодлучност заједничка јунаку и читаоцу у односу на оно што је представљено у делу и том приликом даје поделу на: 1. чисто чудно; 2. фантастично чудно; 3. фантастично чудесно; и 4. чисто чудесно.

У Равној земљи уочили смо следеће сцене чудног, надреалног и фантастичног:

147 Taško Georgievski, Ravna zemlja, Veselin Masleša,, Sarajevo, 1985, str. 165-166. Preveo Borislav Pavlovski.

272

1. магла у коју ступају Македонци; 2. гробље у блату и води; 3. земља која плива на води; 4. гласови светаца у цркви; 5. прича о ђаволима и непознати глас из ормана; 6. мишеви који излазе из свиње; 7. појава Богородице са дететом на рукама на прозору; 8. страшило које ноћу излази из бунара; 9. тиква велика као воденични камен; 10. клип кукуруза величине једног метра; 11. Донетов лет на ћилимчету. Појава беле густе магле, дебелог снега, гробља у блату и

води и саме земље која плива на води могла би се подвести под одредницу чисто чудног, односно, како је указао Цветан Тодоров, причају се догађаји који се могу објаснити правилима које признаје разум, али су на овај или онај начин, невероватно запањујући, јединствени и уѕнемирујући, неуобичајени, па због тога и код јунака и код читаоца изазивају реакцију сличну оној коју смо сретали у фантастичним текстовима.148 Егејске Маке-донце у Гакову дочекује бела магла и мраз. Аветињски бела боја и мукла тишина приближавају текст жанру хорора и стравичном призору непознате земље дају надреалне димензије. Маглу разбија непознати, промукао глас, па се визуелном у уводној слици придодаје акустично у следећој. Вођени страхом и спонтаним функционисањем духа, истискивањем на повр-шину онога што је дубоко запретано у подсвести, људи се не усуђују да напусте вагоне: ''Колико су нас пута преварили да смо стигли некуда, а оно никуда!'' изговара један од јунака Дине Бочаровски. Врата вагона су забрављена и изгледало је као да су и ручка и врата заварена за вагон, што је, такође, у функцији симболичког знака да нова земља није и не може бити завичај. Потом се чују гласови и других Егејаца, Ангелине, Пелагије и Костадина и неко нејасно шуморење. Дочекује их непознати човек у кожуху и на колима их одвозе кроз маглену завесу. Страх расте. Његовом порасту доприносе и огромне куће у селу, разбијених прозора и потпуно празне. Даље их пут црним браздама води ка салашу где су куће биле необично обојене белим, плавим и жутим бојама и прибодене на бела платна. Бела и црна боја у уводном делу наизменично се смењују и појачавају ионако стравичан призор. У уводној слици не дешава 148 Cvetan Todorov, navedeno delo, str. 51.

273

се ништа натприродно. И магла, и дебео снег, и куће прибодене на бела платна могу се рационално објаснити. Чудно настаје као производ реакција јунака и искључиво је везано за осећања јунака, а не за постојање натприродних феномена. Наиме, стварност је преточена у чудно-реалистични доживљај јунака, који постојећу стварност прилагођавају властитој визији. Све што је ново и непознато скрива у себи мистерију, а било који природни, у погледу узрока тешко објашњиви догађај, код егејског фолклорног човека изазива страх и стрепњу да ће иза тога уследити казна. У Динету Бочаровском је већ у уводним странама романа постојала дубоко уврежена мисао да никада ништа неће бити њихово осим страдања. Изложени магли, блату и снегу, Егејски Македонци то доживљавају као казну за грешку коју је колектив починио. А грешка, која има све ознаке фаталног, налази се у напуштању родног тла. Притом треба имати у виду да се егејски човек не одваја од колектива, већ да судбину заједнице којој припада доживљава као своју властиту. Ташко Георгиевски овде не успоставља јасну границу између реалног и иреалног, стварног и привидног. Овакав поступак послужио му је као изузетно средство за филозофскоо и психолошко предочавање егзистенција Егејских Македонаца.149 Садржину овог призора чини тајна, необјашњиво, необично и неприхватљиво. Она је повезана са искуством појединца и искуством колективне традиције и проистиче из запитаности Егејаца пред светом и животом на новом простору који се доима ''туђим'' и ''узнемирујућим'' и коначно из њихових сусрета са необичним и необјашњивим. То, у крајњој инстанци доводи до изазивања неодлучности, страха и ужаса, несигурности и збуњености. Сумња, недоумица и неодлучност одликују све ликове, па је и сам читалац на граници између веровања и неверовања, иако је описану појаву могуће објаснити прихват-љивим природним законима.

Сцена у којој старац Костадин Муџов у својим лутањима наилази на гробље, такође се може уврстити у тип чисто чуд-ног. Она се може пратити преко вербалног вида текста, односно ''виђења'' и то ''двосмисленог виђења'', синтаксичког вида текста, то јест начина на који лик реагује на виђено и семан-тичког вида текста, који се односи на опажање и бележење тог опажања. Последње би понајбоље одговарало опозицији

149 Видети о томе у књизи Данијеле Костадиновић, Психолошко у романима Абаџиева и Георгиевског, Филозофски факултет, Ниш, 1999.

274

стварно-привидно, јер се не догађа ништа натприродно. Костадин Муџов види гробље на крају сеоске улице и то у њему изазива осећај зачуђености и збуњености, јер се мртви увек сахрањују даље од живих, а ови су покопани у самом селу и најшири пут води ка њима. Упоредо са чуђењем појављује се и страх да ће се њихови потомци пре или касније вратити и то преноси својој жени Петри и унуцима, а потом и осталим ликовима. Костадин такво гробље доживљава као чудо и та ''слика гробља у равници, завијеног у снијег, као отеклина на бијелом тијелу зиме. И пита се да му се то није причинило, можда тамо нема гробља? Тог му се дана многе ствари при-чинише невјероватним, сигурно му се причинило и гробље! Али ако мртви леже под самом површином снијега, незакопани, нагрђени!''150 Костадинова несигурност: стварност или привид, преноси се и на читаоца. Читалац застаје пред том загонетком која га доводи у стање неодлучности у погледу решења које треба изабрати. Костадинов говор је двосмислен и изван домашаја провере истинитости. У даљем тексту, страх старца Костадина након сусрета с гробљем на коме га је запањило откриће да се иза самог површинског слоја крије вода у којој се кости распадају и да само беле мермерне плоче сведоче о почившима, донекле разбија наше недоумице у веродостојност испричаног. Након сусрета с гробљем, страх старца Костадина добија надреалне размере. Он потиче од мисли да су он сам, као и његов народ запосели туђу територију. Ту је и страх да ће га смрт заробити у тој равници која ''плива на води''. Расцеп у његовој личности се од тог тренутка све више увећава, а кулминацију достиже у Костадиновом паничном бегу од гроба у мочвари у напуштени вагон на слепом колосеку, што ће његови сународници окарактерисати као ''лудило''. У старцу Костадину заправо су сви почетни импулси опсесивног носталгичног осећања Егејских Македонаца и ускоро његово ''лудило'' прераста у општи и паничан страх од неке фиктивне силе која прети да угрози њихов опстанак у Гакову.

Сусрет старца Костадина с гробљем уводи нас у ново чудо, такође мотивисано страхом од непознатог. То чудо је овога пута везано за саму равницу у коју су приспели:

''Јој! Уздахну нека жена. Па нас су нагурали на комадић земље која плива на води! Ајде, не лупетај! Викну један дубок глас, вјеројатно изашао из мушких уста, међутим, сви су 150 Ташко Георгиевски, Равна земља, стр. 23.

275

осјећали да је жена у праву. У пространству пред њиховим очима, одмах до њих, равница као свака друга равница, чак с брежуљцима, хумцима, браздама, међама, дрвећем, травом, али колико су очи досезале даље, све је то нестајало, и у линији обзорја пењало се, не према горе, у небо, него је изгледало као да плава копрена небо потискује према доље рубове простора. Отуда утисак да је село на некаквом комаду земље који плива на нечему.''151

Егејски Македонци били су принуђени да напусте завичај. Питање слободне воље било је у потпуности искљу-чено. Са друге стране, нова комунистичка власт и нови друш-твени поредак окреће леђа свим дотадашњим вредностима. Примитивни фолклорни човек још увек није у стању да посматра себе као индивидуу која може бивствовати одвојено од заједнице. Његова примарна жеља је да постане син достојан својих предака и да врлине које је од њих наследио преда својим потомцима. Култ предака и предаја врлина код прими-тивног човека преовлађују над индивидуалним. Само испуњење највишег етичког захтева – предаје врлина, животу сваке нове генерације може обезбедити смисао.152 С обзиром на то да се доласком у равну-чудну земљу такво значење губи, а и нови друштвени поредак га делимично негира, примитивни човек у свему види знак Господа и очекује да иза тога знака уследи оправдана казна. У Гакову имамо двојни сукоб: сукоб између устројства (родно тло, традиција, Бог, свеци, религија) и рас-тројства (равна земља, непознат, туђ простор, нова власт). Исто-времено, реч је и о моралном сукобу. Повратак у завичај је симбол јасновидности (зато се све више Егејаца окупља на Донетовом црвеном ћилимчету и гледа ка југу, ка завичају), а његово онемогућење доводи до афективног помрачења духа (масовна психоза и бег из равнице). То је условило и на изглед фантастичне појаве у стварности и то пре свега у религијској сфери. Свеци који говоре у цркви, демони који шетају улицама, слика Богородице на прозору. Оне би се могле подвести под тип религијске фантастике или пројекције сакралног. Наведене сцене би према типологији Цветана Тодорова припадале типу фантастично чудног. Наиме, реч је о догађајима који изгледају

151 Исто, стр. 56. 152 Видети о томе у књизи Пола Дила, Симболика у Библији, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови Сад, 1991.

276

натприродно током читаве приче, али добијају разумно објашњење.

Говор светаца у цркви припада типу пројекције сакралног и типу фантастично-чудног. Фантастика је моти-висана страхом избеглица да ће их Господ казнити зато што улазе у туђу цркву и зато што су се огрешили о свеце, јер су фреске покрили платнима спуштеним уз све зидове. Једино се Божја слика у централном кубету није могла покрити. Међу избеглицама се приповедало да су се лично уверили да при пролазу покрај цркве чују неке гласове и лупање. Сеоска врачара Тина Шиникова Петри директно, али готово нечујно, приповеда: ''...Због тога што људи у цркви...у туђу цркву се не улази, тако да знаш, јадна Петроо, и отада, дакле, знаш, кад су као рој сви навалили унутра, е, кажем ти, то је само од тога...и сада тамо унутра...кажу да су врата закључана, а свеци говоре као људи, боже, опрости ми! Чуло се и једно ааа и једно трааас и хо-хо-хо, драга Петра, а Анђели су полудјели, ето ти!''153

У овом делу текста читалац је увучен у свет ликова и њиховог опажања и донекле се поистовећује са њима. Он још увек не зна прави одговор и време неизвесности управо даје тексту фантастично одређење. Читалац се приклања ''општем'' мишљењу да свеци заиста говоре и да се то дешава управо у тренутку када се о догађају приповеда, а познато је да се садашње време везује за фантастично. Убрзо добијамо рационално објашњење од приповедача за кога се има утисак да се налази ''унутар'' повести и да познаје право стање ствари. Он нам нуди рационално објашњење. Није реч о натприродном феномену, већ напросто о заблуди: у цркви су радили омладинци Пене Кирове који су завесама покривали свеце и анђеле. Често су ноћу улазили и излазили, понекад би се гласно смејали, па су се онима који су пролазили поред цркве привиђали као оживљени свеци. На крају се гледиште читалаца спаја са ''нормалним'' објашњењем приповедача. Иза ове фантастичне епизоде крије се морална осуда оних који су скрнавили светињу, што је равно богохуљењу. То ће нарочито доћи до изражаја у следећем сегменту, у причи о попу, Тушимки и непознатом гласу из ормана.

Полазну основу ове сцене чини пренаглашена полна жеља попа према Тушимки, у даљем следу испуњена чак и порнографским детаљима. Сексуалном односу између попа и 153 Ташко Георгиевски, Равна земља, стр.73.

277

Тушимке претходила је прича неке старице о ђаволима који у белим ризама лете горе-доле по селу. Нема никакве сумње да је помињање ђавола у вези са разблудним свештениковим пона-шањем које се косило са моралним кодексима хришћанске мистике. Претерана свештеникова сексуална жеља је изразито негативно вреднована. У прилог томе иде и чињеница да када се ђаволи појављују као чувари добра и морала и имају упозора-вајућу улогу, онда треба очекивати да сам свештеник буде кажњен. Током сексуалног односа са Тушимком, из ормара до-пире неки непознати глас који има карактер опомињућег:

''Жена се почела смијати, идући с дјететом према већем ормару. Овдје, дједе попе, у ормару! Гдје другдје, јер, ако дође, ех..., онај... док уђе у собицу... док се сјети гдје нас може наћи... запијеват ће пијетлови! И спусти маленог на врата ормара и он заламата ножицама, а жена се, да ли случајно или намјерно, нагузи па је поп био савладан изненадном страшћу што је бујала у његовом тијелу, јер је видио да жена испод хаљине нема ништа. И, умјесто да оде, завуче руку тамо гдје није смио ни помислити од стида. Ох, уздахну жена, мој малени Тушко! И размакну ноге. Кажеш да врагови лете улицом, драга невјесто? Дахтао је поп иза ње. Нису то пусте ријечи, снахо, крижа ми, врагови... бијели и лете... лете! А жена стење, ваља дијете по ормару и виче Мајчино, колики курац, ох, Тушко мој, а тако, тако... чим нам поп дође дома... мило... милено! И управо тада јави се из ормара мушки глас. Што ти је, драга жено, колики је курац израстао нашем дјетету, драга, гром те убио, отвори врата да видим! Од чега су се попу пресјекла кољена, мантија је сама спузнула према доље и покрила му срамоту, и док се у ормару нешто тешко превртало и стењало, успио је да сакупи снаге и јурне кроз врата.''154

Хришћанство снажну и претерану сексуалну жељу и нагоне осуђује, тако да свештеника, оног који би требало да проповеда морал и добро, називају најпогрднијим именом, именом ђавола: „...поп је летио улицом, црна мантија је вијорила за њим, дјеца која су се још увијек играла на улици завришташе и посакриваше се по кућама. Врагови!“155 Свеште-ника је стигла заслужена казна. Гони и Коста, такође љубав-ници Тушимке, разоткрили су његову сексуалну игру и он је,

154 Ташко Георгиевски, Равна земља, стр. 97. 155 Исто, стр. 97.

278

обријане браде и без свештеничке мантије, лутао селом скри-вајући се од избеглица.

За разлику од претходног примера у којем се приповедач појављује у улози демистификатора, сада ту улогу преузима лик, односно сама Тушимка од које сазнајемо да из ормана није допирао глас никаквог натприродног бића, већ да је она у орману скривала мужа страхујући да га не одведу у рат.

Убрзо након разблудног свештениковог чина појављује се Богородица са дететом у рукама на прозору. Сава Дамјанов истиче да је пројекција сакралног директно везана за свете личности – главне јунаке или за кључне ликове хришћанског митоса (анђеле, Христа, Богородицу...), те да она у тексту егзистира као непосредно испољавање и реализација једног аутентичног фантастичног система збиље: фантастика се ту не формира постепено, него се одједном и целовито опредмећује као реалитет, у потпуности се успостављајући као јединствен принцип текстуалне стварности.156 Богородица се појављује од-једном и неочекивано. Њена појава је психолошки мотивисана. Већина Егејских Македонки, осим Рисе, под утицајем нове власти, одвојила се од своје деце због оскудице у храни и послала их у градске домове. Материнска љубав повезана са грижом савести и кајањем због учињеног дела узрокује и фан-тастичну пројекцију Богородице – вишег бића надмоћнијег од човека које има утицај и на његову судбину. Треба се запитати о значењу ове фантастичне слике. Богородици се верује, она је та која све види и зна, која брине и штити и у њеном одразу на прозорском окну прелама се судбина свих мајки. И чудо са Богородицом на крају добија рационално објашњење. Богоро-дица се створила на стаклу због влаге кад су почеле кише, од тога што га је домаћица пре тога брисала петролејом и касније се појавила слика у боји која ни по чему није подсећала на Богородицу.

Типу фантастично-чудног припадају и епизоде када је врачара Тина Шиникова видела мишеве како излазе из свиње, затим тиква велика као воденични камен и клип кукуруза величине једног метра. Ташко Георгиевски и овде доследно спроводи поступак фантастичног онеобичајења. Врхунац је прво појављивање чуда, без икакве претходне припреме или најаве. На пример, Тина Шиникова одлази да нахрани свињу и док сипа кукуруз види миша како излази из свиње: „Боже! С 156 Сава Дамјанов, наведено дело, стр. 161.

279

леђне стране, из једне рупе, искочило је цијукајући десетак мишева!“157 Затим натприродно на извесно време нестаје или се замењује другим иреалним појавама. Сам крај не садржи више нити један елемент натприродног, јер га уклања говор припове-дача и закони логике којима се он руководи. О свему ономе што је узбуђивало и узнемиравало људе приповедач извлачи реалне закључке, с том разликом што му ликови не верују, а сам чита-лац је на граници – веровати или не. Приповедач чудне догађаје редовно повезује са другим збивањима. Тако на пример, са доласком људи у село разумљиво је да су се намножили мишеви, а пошто није било мачака, није било ни ништа необич-но што су се налазили у салу непокретних свиња. Увећане димензије тикве и кукуруза посве су разумљиве, јер је земља била заиста плодна. За Егејце, дошле из камењара и неплодних безводних равница у којима је пшеница расла до колена, а тиква била величине две песнице, то је морало представљати чудо.

Роман Равна земља завршава се на бајковит начин – Донетовим летом на црвеном ћилимчету, чиме је читавом делу дата ванвременска димензија: „...он је нестао, изгубио се, пос-љедњи пут су га видјели како се с Танаском враћа са станице! Нитко ништа не зна о њему, а Танаско, знаш га, смије се, каже не тражи га, видио сам га кад је одлетио на ћилимчету, ишао је да посједи тамо код њега, на прагу, и није га сустигао, пред очима му се дигао и побегао према обзорју гдје је умирао дан!“158

Сцена Донетовог лета на ћилимчету припада типу чисто чудесног које се најчешће везује за бајку и може се подвести под подтип који је Цветан Тодоров назвао инструментално чудесно. Код инструментално чудесног појављују се мале направе, техничка савршенства неостварива у описаним време-нима, али ипак савршено могућа. Чудесни инструмент као што је летећи ћилим има дугу традицију у источњачкој литератури и већ смо га сретали у Шехерезадиним причама из 1001 ноћи. Чисто чудесно се не може објаснити. Прави циљ Донетовог путовања на црвеном ћилимчету представља потпуније изра-жавање свеопште стварности. Овај лет поприма симболичку димензију, а роману даје универзално значење.

157 Ташко Георгиевски, Равна земља, стр. 216. 158 Исто, стр. 274.

280

РЕЗИМЕ Роман Равна земља Ташка Георгиевског не припада

жанру фантастичне литературе. Фантастика се у њему појав-љује као уметнички поступак којим се остварују неке ствара-лачке интенције аутора: зачењске, филозофско-симболичке, психолошке. Порекло и појава фантастичних елемената пове-зани су са егејском тематиком, са страдањем и сеобом станов-ништва из Егејске Македоније у Војводину. Основу фантастике чине мостив страха и несигурности и мотив смрти. Фантас-тично, чудно, чудесно искључиво су резултатреакције јунака који постојећу реалност прилагођавају властитој визији ствар-ности.

281

Sneàna S. BAШÂREVI]

ПЕТ СИМБОЛА У СРЕБРНИМ СНЕГОВИМА ЖИВКА ЧИНГА

(Долина, небо, ветар, очи, снег - кључни чиниоци

симболизације)

Recepcija simbola u romanu Сrebrni snegovi @iv-ka înga dovела је do dvostepene semanti~ke interpre-tacije: locirawa odre|ene celine u okviru prikazanog sve-ta dela i prepoznavawa {ifrovane oznake u toj celini. Испитивање сематичких компоненти открило је скривене смислове који се нису могли директно извести. Текст је оцењиван поетолошки и стилски. Аутор закључује да је пrojekat romana zasnovan na psiholo{kim pitawima odnosa ~oveka i sredine u kojem vladaju simboli~ne odredbe. Teìna simboli~ne kreacije razre{ena je tuma-~ewem magije slike. Анализирани су кqu~ni чиниоци simbolizacije: долина, небо, ветар, очи, снег. Inter-pretacija je sluìla kao spona izme|u simbola i ostvarewa.

Kqu~ne re~i: simbol, магијски реализам, долина, небо, ветар, очи, снег

Појава прозаисте Живка Чинга везана је за савремену

македонску књижевност. Обрађујући опште теме о животу на селу у послератном периоду, усмеравајући се на битку између старог и новог, Чинго пише крајње једноставно, у духу народног казивања.

282

Унутрашња струтура романа Сребрни снегови159 свестрано, артистички и драматично комуницира са психо-лошком оптиком савремене књижевности. Свако поглавље садржи по једну микротему, експлицитно дату као нараторов говор. Роман је испричан у првом лицу, у форми сећања сеоског ђака, с временске дистанце од двадесет година. Наратор говори о давно прошлом времену, обрађујући дететов доживљај света тако да поново пред нама оживи. То је романескни поступак који свет детињства боји поетски.

Констатујући да се сimboli160 nalaзe u stilu, priзoru i atmosferi romana, тумачимо кqu~nе procesе simbo-lizacije: долина, небо, ветар, очи, снег, ~ije univerzalno zna~ewe zadràva osnovnu funkciju i bogati se antro-polo{kim kontekstom u motivaciji prostora, vremena i likova. Схема у којој посматрамо симболе је: увод - симбол - тумачење - остварење.

Recepcija simbola u romanu Сrebrni snegovi dovоди нас do dvostepene semanti~ke interpretacije: locirawa odre|ene celine u okviru prikazanog sveta dela i prepoz-navawa {ifrovane oznake u toj celini. Пrojekat romana zasnovan је na psiholoшkim pitawima odnosa ~oveka i sredine u kojem vladaju simboli~ne odredbe.

За потпуно разумевање света дела неопходан је увид у ауторова поетичка размишљања и тежњу за стварање особите симболике. Чинилац поетске атмосфере дела је природа. Уметничким обликовањем и транспоновањем природе на

159 Сребрни снегови (1966) јесте дело сложене симболичко-метафоричке структуре. У тематском погледу представља особени спој традиционалног и савременог прозног текста и круну пишчевог стваралачког рада. Од 26 поглавља овог романа за децу многе од њих су написане тако да би могле стајати самостално. Роман је показао пишчево изванредно познавање дечје психологије, али је намењен и одраслима. За потпуно тумачење потребна је предспрема, јер је обична дескрипција замењена психолошком анализом, а хронологија збивања је испреплетана. 160 Симбол (у преводу са грчког знак) је материјални, чулно видљиви знак који има више значења и изражава нешто друго од онога што се на њему непосредно опажа. Термин који је од првобитног значења ''докуменат, знак распознавања, легитимација'' претрпео измену и у којем долази до метафизичког споја видљивог с невидљивим. Књижевно дело се схватило као надсимбол, суперзнак који естетски делује тиме што својом појавом упућује на велика подручја идејног света. Јединствена симболика целине појединачног дела саздана је од већег или мањег броја појединачних симбола. (Речник књижевних термина, ''Романов'', Бања Лука, 2001,772.)

283

симболичан начин аутор гради препознатљиви чинговски ма-гијски реализам161, којим сугерише везе и односе човека са светом које се дају наслутити и сазнајно одредити. Назначени проблем доводи у питање читаочев рационални став према стварима и људима:

''О, та наша долина! Одасвуд ограђена брдима, планинама, беспућем; зими мучаљива и тамна као гроб. Далеко од целог света, где се није знало ни за живе ни за мртве. Где се, кад човек умре, говорило: ''Спасао се!'' 162 Индикативна је та естетичка и сложена позиција знака

долина. Она означава претежно место одакле нико никада неће изићи, изгубљено у тами и студени, место које походе чудо-вишта и демони који киње покојнике. Долина се може тумачити и са становишта психлошке и етичке анализе, у којој функцију психе предочава неки персонификовани лик, а међупсихичка радња сублимације или изопачења исказује се деловањем лико-ва. Долина овде, према томе, изражава и објашњава стање психе која је подлегла у борби са неманима, било да их је покушала потиснути у подручје несвесног, или је прихватила да се с њима поистовети у некој свесној настраности.

Небеске слике у роману, јављају се у сижеима везаним за несрећу заједнице и индивидуе. Дешава се пропаст неба и небеских тела:

'' Небо, дотад чисто, убрзо поче да се замућује, да се по-лако мрешка на јужној страни. На хоризонту се начич-каше мали, густи облачићи, налик планинским печур-кама. Затим мало-помало, они почеше да расту, да се тање, да се кидају и тако полако одвајају од хоризонта, да се дижу све више и више.''163

161 Стилска техника примењена у овом роману у основи је реалистичка. Аутор течно прича причу о неком необичном и занимљивом догађају, то приповрдање чини утисак уверљивости и животности, али у току самог приповедања дешава се преображај, а да га читалац у почетку није ни свестан. Причање се прелива преко животне веродостојности и стреми симболичним циљевима. Тако проширује границе реализма. Чинго је реализам прожео симболичним немирима и изградио оригиналну форму. 162 Ж. Чинго, Сребрни снегови,''Народна књига'', Београд, 1973, 23. 163 Ж. Чинго, Сребрни снегови, ''Народна књига'',Београд, 1973, 52.

284

Слика носи пренесено значење сеоске катастрофе пове-зане са Генкином алијенацијом, која је споља наметнута. Друш-тво је учитељицу искључило без милости и много нуткања, са намером да јој онемогући повратак. Слику из свакодневног живота аутор је увео у роман посредством симбола неба, чији извор може бити у народној епици. Небо повезано са судбином постаје место великих поремећаја; небо одређује судбину, зато апокалиптични догађаји на њему предсказују исте такве догађаје на земљи. Занимљиво је поредити ову слику са иска-зима усмених песама које говоре о некој катастрофи. У песмама Женидба Максима Црнојевића и Смрт Сењанина Ива, нала-зимо сличне примере:

''Дје ми беше на небу јасан месец потамнио, И дје се ведро небо на четворо распукнуло!''164

* * *

''Санак снила Иванова мајка ђе је Сење тама попанула ђе се ведро небо проломило...''165

У Женидби Марка Краљевића, на предлог млетачког дужда који подрезумева кршење кумовских обичаја невеста од-говара:

''Под нам' ће се земља провалити, а више нас небо проломити.''166

По предању, вероватно, сличну симболичку функцију има и ветар, носилац несреће. Чинго пише:

''Тих дана у долини је владала нека необична, дубока тишина. Увек је тако пред јесењу буру, и ми смо чекали. Задува нека црна, нечиста ветрушина. По пољу, у воћњацима, а нарочито у баштама и на путевима, све је

164 В. Богишић, Српске народне пјесме из најстаријих, највише приморских записа, Београд, 1878, 52. 165 В. С. Караџић, Српске народне пјесме III, Београд, 1977, 31. 166 В. С. Караџић, Српске народне пјесме II, Београд, 1977, 55.

285

захватио неки велики ковитлац, већ се осећао нови, хладан талас.''167 На трагу смо, дакле, народних веровања и поетике

народног певача, по којима ветар доноси болести и дува са другог света. У словенској митологији ветар се појављује одне-куд, тачније дува са планине, која је место демона. Ветар најав-љује значајан догађај и долазак неке промене. Тако основни аспект романа постаје ослобађање живота од устајалости и уплитање у промене. На тој линији аутор ствара скалу људских судбина и дилема. Главни лик, Генка Илиеска, као и сви други ликови имају слабости и врлине:

''Господе, како је била занесена, некуд одлутала, далеко! Имала је велике, плаве очи (а сама је била необично мала, чудна), кажем, имала је велике и светле очи, које су много подсећале на наше небо у пролеће, после кише, после буре, кад се оно сасвим избистри и постане високо и плаво. Такве неке добре и радосне очи је имала Ген...''168 Очи су симбол интелектуалног опажања, активности и

будућности, а плава боја симбол чистоте и пута у бесконачност. Ова два типа слика (небеска карастрофа и опис субјекта) се комбинују и то доводи до низа акција које у роману следе једна за другом:

1.долазак учитељице у село, 2.отпор сељака, 3.тиха патња учитељице, 4.недужно страдање. Драматика судбине жене као биолошког и друштвеног

бића, коју промена средине обележава и угушује, примарна је слика и идеја Чинговог романа. Симболика очију сеоске учитељице даје визуелну експресију и дубинску психолошку суштину њеног карактера који је толико снажан и сугестиван да оставља неизбрисив утисак.

167 Ж. Чинго, Сребрни снегови, ''Народна књига'',Београд, 1973, 82. 168 Исто,14.

286

Кроз роман се осећа и поетски акценат који представља чин афирмације живота:

''Опазиш тада најтајанственију, најдражу слику - по теби пада неки лаган, мекан снег, милује ти лице, можда је то мајски трешњев цвет! - то су сребрни снегови - као да је оживео мајчин глас и теби се низ лице сливају сузе радоснице, обузиме те нека велика радост, која се ни са чим на овој земљи не може мерити, пријатељу. О, кротко, о прелепо детињство!''169 Израз блиске виталистичке, експресионистичке душев-

ности, потиче из насловне синтагме170 сребрни снегови. Два представљена знака171: сребро и снег као мисаоне одреднице спајају се у смисловну метафору романа. Сребро и снег су доминантни знакови за чистоту сваке врсте, слично чистоти савести, искрености и исправности деловања. Симболика Сребрних снегова потиче из света и свести пишчевог детињства. Она није само зачета или условљена тим светом, већ је садржана у драми преживљенога и супстанцијалном осећању једне људске реалности која се отуђује и поново налази. Симболи готово никада немају карактер поенте у Чинговим делима, већ коинцидирају са низом других елемената инспиративне грађе. Ako је чињеница да савремена књижевност nastaје u vreme kad se intezivno prou~ava priroda jezi~kih znakova i mewa pogled na prirodu kwièvnih tekstova, извесно је да је ту odgovor na pitawa sa kojima smo se suo~ili. Prou~avaoci prirode jezi~kih znakova su posebnu pa`wu posvetili odnosu izme|u jezi~kih znakova i onoga {to se wima ozna~ava, jer je to put da se objasni na~in na koji dva

169 Ж. Чинго, Сребрни снегови, ''Народна књига'',Београд, 1973, 155. 170 Група елемената у тексту која има свој смисао. Односи међу њима зову се синтагматски односи.. (Речник књижевних термина, ''Романов'', Бања Лука, 2001,779.) 171 То су материјалне чињенице које су способне да понесу неко значење или неки смисао. У њима се дешава сусрет субјекта и објекта. Речи су материјализовани ентитети и представљају знакове. У начелу, такве природе су и литерарни текстови. Они су својеврсни сложени знакови. Увид у знаковну природу омогућује нам да са више разумевања пратимо и освајамо свет литературе, један од најсложенијих знаковних система. (У књизи: П. Милосављевић, Теорија белетристике, ''Просвета'', Ниш, 1993,40.)

287

zasebna sistema fenomena stupaju u sloèni odnos. Jasno je da се ~italac Чингове прозе mora probijaти kroz mreù симбола. Ta~nije, tuma~e}i их, on neprestano izlazi iz wih i vra}a се unutra, ali tako da ni u jednom trenutku ne zabo-ravi celovitost teksta. Jer, nije va`no само ono na {ta nas симбол upu}uje, ve} i na~in prizvanog ~itao~evog prisustva u тексту i to kako on doprinosi izgra|ivawu weговog smisla. Sli~ne симболичне одредбе можемо naћи и u Чинговим делима: Пасквелија, Нова Пасквелија и Велика вода. Samo pa`qivo ~itawe i analiza sимбола otkriva skri-venije smislove koji se ne mogu direktno izvesti, jer umet-ni~ka tvorevina je govor u kojem je vaàn deo zna~ewa pre-}utan. Konkretno pona{awe симбола unutar jezi~kog poqa романа Сребрни снегови pokazuje da je semanti~ko zna~ewe udaqeno od logi~kog jezi~kog pona{awa kakvo nalazimo u svakodnevnom govoru. Анте Поповски објашњавајући своју поетику у песми Она каже да се у песми увек налазе две песме и да песма ''није она сама'', и зато ''сама себе пише, сама себе чита''. Односно, песма је, како пословички саопштава своју поетику, ''сама себи врата - сама себи кључ''. То је аспекат са којег се може разумети симболика романа Сребрни снегови.

Литература

1. Барт, Ролан, Књижевност, митологија, семиологија, ''Нолит'', Београд, 1979.

2. Бергедер, Оливије, Симболика, ''Књижевна заједница Новог Сада'', Нови Сад, 1988.

3. Ђурчинов, Милан, Нова македонска књижевност, Нолит, Београд, 1988.

4. Еко, Умберто, Симбол, ''Народна књига''/''Алфа'', Београд, 1991. 5.Јеврић, Милорад, Македонски роман о рату и револуцији, Јединство, Приштина, 1989.

5. Jaus, Х. Р., Estetika recepcije,Beograd, 1975. 6. Јунг, Човек и његови симболи, ''Младост'', Загреб. 1973. 7. Кулишић, Шпиро, Српски митолошки речник, Етнографски

институт САНУ, ''Интерпринт'', 1998. 8. Купер, Џин Кембел, Илустрована енциклопедија традиционалних

симбола, ''Просвета/Нолит, Београд, 1986. 9. 10.Македонска књижевност, Просвета, Београд,1968. 10. Maрино, Aдријан, Mодерно, модернизам, модерност, Народна

књига, Београд, 1997.

288

11. Милосављевић, Петар,Теорија белетристике, Просвета, Ниш, 1993. 12. Исти, Логос и парадигма, Требник, Београд, 2000. 13. Палавестра Предраг, Уметност и симболичке форме, Веселин

Маслеша, 1989. 14. Речник књижевних термина, Романов, Бања Лука, 2001. 15. Рот, Никола, Знакови и значења, ''Нолит'', Београд, 1982. 16. Свеска симбола, приредио, Бора Ђоковић, Београд, 1980. 17. Чинго, Живко, Сребрни снегови, Народна књига; Београд, 1973. 18. Чукић, Зоран, Оазе, Никшић,1986. 19. Chevalier Jean/Gheerbrant, Alain, Rječnik simbola, Nakladni zavod

Matice hrvatske, Zagreb, 1983. Часописи:

1. Израз, бр.2, Свјетлост, Сарајево, 1974. 2. Књижевна историја: часпоис за науку о књижевности, бр. 119,

Институт за књижевност и уметност, Београд, 2003. 3. Освит, бр.21,год.7, Лесковац,1998.

ПЕТ СИМБОЛА У СРЕБРНИМ СНЕГОВИМА ЖИВКА ЧИНГА

(Долина, небо, ветар, очи, снег - кључни чиниоци симболизације)

Recepcija simbola u romanu Сrebrni snegovi

@ivka înga dovела је do dvostepene semanti~ke interpretacije: locirawa odre|ene celine u okviru prikazanog sveta dela i prepoznavawa {ifrovane oznake u toj celini. Испитивање сематичких компоненти открило је скривене смислове који се нису могли директно извести. Текст је оцењиван поетолошки и стилски. Аутор закључује да је пrojekat romana zasnovan na psiholoшkim pitawima odnosa ~oveka i sredine u kojem vladaju simboli~ne odredbe. Teìna simboli~ne kreacije razre{ena je tuma~ewem magije slike. Анализирани су кqu~ni чиниоци simbolizacije: долина, небо, ветар, очи, снег. Interpretacija je sluìla kao spona izme|u simbola i ostvarewa.

Kqu~ne re~i: simbol, магијски реализам, долина, небо, ветар, очи, снег

289

Slavica SRBINOVSKA

ROMANITE NA SLOBODAN MICKOVI] VO MAKEDONSKATA LITERATURA NA KRAJOT OD XX

VEK

...@ivotot e edna neprekinata minlivost, ne{to {to postojano e minatost, ne{to {to

ìvee od toa {to samoto sebesi se poni{tuva i se grize, ne{to {to samoto na sebesi si

protivre~i.( ...) Samo so pomo{ na mo}ta minatoto da se upotrebi vo korist na ìvotot

i od ona {to e kone~no odnovo da se sozdava istorija, ~ovekot stanuva ~ovek...

...ôvekot mora da ima mo} i povremeno da ja primenuva, da go kr{i i da go rastura minatoto za

da moè da ìvee: taa mo} ja postignuva so toa {to istorijata ja stava pred sud, ja podloùva

na ma~no ispituvawe i kone~no ja osuduva, me|utoa sekoe minato zasluùva da bide osudeno-

za{to toa e taka so ~ove~kite ne{ta ... Fridrih Ni~e

Poa|aj}i od ovie razmisluvawa izvle~eni od studi-

jata na Fridrih Ni~e pod naslov Za korista i {tetata na istorijata za ìvotot, jas se nadovrzuvam na pred-metot na preokupacija, diskusiite za krajot na 20 vek, zna-~i se nadovrzuvam na ona {to e ve}e istorija i so toa zavr-{enost, a niz taa bliska kone~nost se fokusiram vrz àn-rot roman.

Spored Geteovite opredelbi, dadeni vo predgovorot napi{an od avtorot na citiranata studija, najzna~ajno e da se poso~i zna~eweto na fenomenot vreme, a delata od mi-natoto koi se sè u{te aktivni, posebno onie od sferata na umetnosta, ne se opredeleni samo kako pojavi so sopstvena

290

pou~na ramka, bidej}i, tie se vo taa smisla odbivni i mo{-ne stereotipni, komentira Gete, pobitno e ovie minati i stari ne{ta svojata vistinska funkcija da ja dobijat i vo vremeto koe na niv se se}ava, odnosno da ne bidat odredeni samo kako ne{ta koi nastanale vo minatoto. Vistinskite dela ne moàt bidat zna~ajni samo kako istorija, tie zna~at ne{to ako moàt vo idninata na sekoja nova sega{-nost da pretstavuvaat pottik i nejzino opravduvawe .1

Kone~no, raspravata za literaturata od edna zavr-{ena stoletna etapa, vramena vo period ozna~en kako kraj na 20-tiot vek, vo sega{nosta, po~etokot na 21 vek, podrazbira soo~uvawe na razli~ni vremenski ritmi, prviot na istorijata i vtoriot na sega{nosta, prviot na krajot na 20 vek, vtoriot na prvite godini od po~etokot na 21 vek. Distancata e mnogu mala, me|utoa vrskata proek-tirana kako odnos na dve sosema sprotivni vremenski to~ki, onaa na kraj na eden vek i drugata na po~etok na drug vek, ukaùva na daleku pozna~ajni ne{ta; tie se odnesuvaat na su{tinskata korelacija pome|u istorijata, ona {to zavr{ilo i ne postoi i sega{nosta, a toa zna~i ìvotot.

Vo duhot na vremeto, a toa se prvite godini od poslednata decenija na 20 vek, zna~i devedesettite godini, osobeno zna~ajna stanuva relacijata istorija-sega{nost. Vo toj vremenski interval, se ~ini, deka, najkonkretno se soo~uvaat ovie dve dimenzii na postoewe vo koe tranzicijata go odreduva i go karakterizira ru{eweto na eden i vospostavuvaweto na nov politi~ki poredok. Toa e tranzicija od edna istoriska, zavr{ena faza na postoewe vo sosema nova i sè u{te neizdiferencirana faza vo sozdavawe. Tokmu ovoj kontekst go isfrla zasilenoto pokrevawe na memorijata na nacijata za trajnite vred-nosti izrazeni niz principot vistina. Tokmu tie, kako vpro~em i celata stvarnost koja tranzitira, dlaboko se preispituvaat vo kontekstot na ona {to zavr{ilo i se destruiraat vo kontekstot na ona {to zapo~nuva, odnosno tie povtorno se konstruiraat ili se rekonstruiraat, postojano se vo vitelot na nivnoto vospostavuvawe ili nivnoto poni{tuvawe vo pluralniot svet na razli~no 1 Fridrih Ni~e, O koristi i {teti istorije za ìvot, Svetovi, Novi Sad, 2001, 5.

291

opredeleni politi~ki grupacii od koi sekoja nastojuva da gi zaposedne i da gi promovira kako na~ela zadadeni od vistinskata gledna to~ka. So ogled na toa, vistinata e dadena vo nejzinata pluralnost i kontinuirana izomorf-nost vo odnos na stvarnosta.

Vo stvarnosta so dominanten avtoritet iskaùvawe-to na zna~ewata pod zakrila na mo}ta ja prenebreguva pluralnosta od jazici i vizii, tie egzistiraat vo prevo-dot na zna~ewata opfateni odnovo vo eden avtoritaren iskaz. Vo momentot na ru{ewe na avtoritarnata mo} naj-prvo se isfrla na preden plan raznoli~nosta od jazici, kulturni vrednosti i nivnoto nadreduvawe vo fazata na prevrednuvaweto ili nivnoto podreduvawe.

Tokmu vo situacijata na zasilena proliferacija na perspektivi za toa {to e vistinito, romanot, sosem opravdano, so sopstvenata polifoni~na, dijalogi~na pri-roda dozvoluva kontinuirana refleksija po odnos na stvarnosta, onaa istoriskata kako i onaa sega{nata vo mo}niot paralelizam od vremenski tekovi koi moè da gi vospostavuva pod zakonot na fikcijata i nejzinite impe-rativi. Na strukturalen plan, toj niz takvata refleksija postepeno ja potisnuva prikaznata, za da mu se predade na zavodlivoto preispituvawe na raskaùvaweto vo negovata sopstvena imanencija.

Poa|aj}i od takvi pretpostavki go poso~uvam tvo-re{tvoto na Slobodan Mickovi} vo koe niz hermenevti~-ki, interpretaciski uvid i so voo~uvawe na isklu~ivosta na negovoto zna~ewe za razvojot na makedonskiot romanot kako vid, }e moè da se ukaè na edna posebna linija vo koja dominira ovaa refleksivna dimenzija vrzana za sovremenoto preregistrirawe i prevrednuvawe na krite-riumite za vistina, stvarnost, fikcija, moral.

Potvrduvweto na taa refleksivna dimenzija doa|a do izraz vo onaa produkcija koja dominantno se opredeluva za dijalogot pome|u istorijata i sega{nosta. Takva e specifi~nata linija na korelacii koja Mickovi} ja razviva vo odnos so dale~noto minato, ona vrzano za periodite pred doseluvawe na Slovenite ili voop{to pred po~etokot na hristijanstvoto (romanot Aleksandar i smrtta izdaden na krajot od 20-tiot vek/1992) ili ona povrzano so podocne`niot period od istorijata odredena

292

kako istorija na dominacija na Otomanskata Imperija (na primer Marko Krale, od po~etokot na 21-ot vek).

So takvata koncepciska postavenost na linijata tekst-kontekst vo koj relacijata istorija – sega{nost stanuva opredeluva~ka, i ~itatelot go razviva svojot reflektira~ki, prevrednuva~ki odnos kon specifi~nos-tite na istoriskite fenomeni i nivnoto zna~ewe koe go dobivaat vo sega{nosta vo koja toj ìvee. Od tamu proiz-leguva strukturata koja su{tinski go odreduva ponata-mo{niot tek na razvoj na makedonskiot roman, imeno vo romanite na Mickovi} ìvee raskaùvaweto koe stanuva dominanta opredelena so svojata postojana otvorenost, razigrana dvosmislenost i sloèna naplastenost so naglaseni pretenzii da zavr{i, odnosno da bide zapi{ano. So prisustvoto na dimenzijata na postojano treperewe na naracijata vo smisla na ìvot odreden so preispituvawa, ostanuva postojana fiksiranosta na fokusot za naratorot postaven vo edno damne{no, istoriski zavr{eno verme za koe samo ~itatelot }e bide vo sostojba da gi razviva sopstvenite sovremeni refleksii:

... Komu sega da mu se obra}am. Ovie trabi papirus ve}e nikomu ne mu pripa|aat. Gi pro~ituvam, prvpat sega vo ovie dena, otkako razbrav za tvojata smrt. Mi se ~ini kako da gi pi{uvala tu|a raka, kako da sum gi zaboravil zborovite {to sum gi pi{uval samiot. Po~nav da pi{uvam pred edna godina. Pi{uvav vo ovaa izminata godina {to gi deli va{ite smrtti, tvojata i na Aleksandar. I sega gledam deka trebalo da pi{uvam poinaku i podrugo. Treba sega da dopolnam i da pojasnam. Da si pojasnam sebesi pred sè. Zo{to toga{, prvite denovi, sedev kaj Ramez vo malata sala na teatarot i go sledev sekoe negovo dvièwe so koe go par~osuva{e teloto na Aleksandar. Sedev zdrven i vko~anet, i mi se ~ine{e deka kako {to se kasapi toa telo taka se raspa|a i carstvoto. Mislev, ~inam sega, deka toa be{e ona najva`noto {to sum sakal tolku detalno i to~no da mu go prikaàm na u~itelot. A sega sfa}am oti toa ne bilo najva`noto.

Ona {to me stapisuvalo, {to me obzemalo e ne{-to {to sega doprva go sogleduvam. Koga Aleksandar go podgotvuvaa za va`niot prestoj me|u bogovite sè pove}e go

293

snemuvalo onoj Aleksandar {to go znaev, {to mi be{e poznat i go prestoruvaa vo nekoe nepoznato, tu|o bitie.

A me snemuva{e i mene i ìvotot {to go znaev. Sè se menuva{e – i lu|eto, i navikite, i vremiwata. Toa go razbiram duri sega i gledam deka seto toa se slu~uvalo okolu mene, a jas sum bil vo sredinata na tie promeni. Jas.“ (266-267)

„Ako sum ispolnet so stesnetost i strav pred lu|eto, tuka me|u ~etirive yida, so belinata na papirusov pred mene imam hrabrost da bidam onakov kakov {to nikoj ne me znae. Site moi besni izblici (...) bea samo probivi na mojata zamol~ana strast za mo} i vlast {to so godini mi preminuvala kako òlta bolest od Aleksandar.“(269)

Zna~itelnoto nadreduvawe na naracijata, nasproti

prikaznata, upatuva na preispituvaweto na site mo`-nosti za zavr{uvawe na mislata, za utvrduvawe na vis-tinata i za nejzino zapi{uvawe, nejzino zaokruùvawe. Nadredenoto raskaùvawe dozvoluva dominacija na otvo-renosta i nezavr{enosta, odnosno dozvoluva identi-fikacija na naracijata so potragata. Dvosmislenosta i subjektivnosta, nemo}ta da se zavr{i, vo romanite na koi ukaùvam, se objasnuva i so edna daleku posu{tinskata dimenzija na otvoren dijalog so site formi na zakosteneta pojmovna fiksacija koi vo svojata kone~nost gi poni{-tuvaat site drugi pateki na poinakvo sogleduvawe na pojavite, kako onie vo minatoto, taka i ovie vo sega{-nosta. Romanot koj mu dava prednost na naratorot koj gi problematizira site pretenzii da se fiksira vistinata za istoriskite slu~uvawa i istovremeno istata da se dovede vo pra{awe, kaj Mickovi} se pretvora vo konstantna ref-leksija za toa {to e vistina i vo naglasuvawe na feno-menot na dekonstruirawe i postojanata revizija na ona {to bilo. Vo taa smisla, romanite, Aleksandar i smrtta i Marko Krale, prviot od krajot na 20-tiot vek i vtoriot od po~etokot na 21 vek, gi izdeluvam kako fenomeni koi samo go naglasuvaat pluralnoto egzistirawe na individu-umot koj sopstvenoto identifikuvawe i soznanija za vistinata ne moè da gi zaokruì vo edna kone~na realnost od osobenosti dodeka opstojuva vo sega{nosta na

294

ona {to go ìvee. Edinstveno ~inot na pismena fiksacija ja dozvoluva poslednata mo`nost za zapirawe na beskone~-nata potraga vo pluralnoto tkivo od vistini za toa {to e stvarnosta i vistinata. Toa se romani vo koi raska-ùva~ite ja prosleduvaat niz individualna, pristrasna vizura sopstvenata prikazna, me|utoa so pretenzii da interveniraat vo nea i so mo} vo istata da ukaùvaat na nejzinoto relativizirawe kako vistinita prikazna, iako kone~nata cel na sekoj od raskaùva~ite (Arhidej vo Aleksandar i smrtta, ili Dobromir Kalen, Krstan Krul, Gavril Kana ili Vasilij vo Marko Krale) niz samata prikazna koja nastojuvale da ja zatvorat so pismoto, ostanuva da opstojuva kako nezavr{eno raskaùvawe so naglaseni dvosmislenosti i potreba od perspektivata na Drugiot vo odnos na kogo ja gradat vistinata na svojot pismen zapis ili svoeto raskaùvawe. Eve kako funkcio-nira pristranata i preispituva~ka svest na Arhidej vo Aleksandar i smrtta:

„Site tie tituli bea prazni, bez nikakvo zna~ewe. Gi dobivav samo za da mu odobruvam na Aleksandar... Mnogumina me smetaa za mudar i itar. No jas dobro znaev deka ne sum nitu ednoto, nitu drugoto. No ne sakav nikoj da zabeleì deka ne sum, u{te pomalku deka znam oti ne sum. Toa be{e edna od izmamite vrz koi se krepe{e mojot ìvot vo senkata na Aleksandar. O, ne mi e mene uteha, no zaradi vistinata }e napi{am: i mnogumina drugi, bez-brojni ìvoti minale taka prazno, so laèn blesok, za mali ili pogolemi uslugi {to mu gi napravile na mo}-niot car, ili za ustite polni pofalbi za negovite dela ili za vernosta {to mu ja iskaùvale. “(276)

Ili raskaùvaweto na Vasilij vo romanot Marko

Krale: „Ako Gavril Kana ne razbral, jas razbrav, jas gre{-

niot Vasilij, sve{tenik, sluga bo`ji. Kako duovnik i vo manastir Treskavec, a sega vo crkvata Sveti Nikola (...) bev ispovednik na Volka{in kralot i na Marko Krale, jas ete, razbrav {to bidnalo.“ (75)

295

Romanite na Mickovi} podednakvo go otvoraat problemot na identifikacija. Tie niz neposrednite i, re~isi, prirodni sostojbi na refleksija za ona {to se pottiknuvaat na situacii na raskaùvawe vo forma na postojana revizija na ona {to bilo. Na toj na~in ovoj romanesknen opus ja osloboduva strukturata od strogo vrzanata relacija prikazna i raskaùvawe po linearen tek, so pravilni fle{bekovi i pottiknuva razvoj na roman koj se ostvaruva na ramni{te na naracijata i so nepo-sredna vrzanost za likot na naratorot. Tuka raskaùva-weto ìvee niz samorefleksiite na jas po odnos na ona {to edinstveno go pravi, a toa e raskaùvaweto i zapi{uvaweto, pri {to toa „jas“ se razobli~uva vo pluralnosta na sopstveniot podvièn i balansira~ki individuum markantno postaven do mo}ta (Aleksandar, Krale Marko) i predaden na sopstvenite moralni i psiho-lo{ki preispituvawa vo pozicijata nasproti avtoritetot i nasproti kolektivot. So toa ovoj romanesken opus, na radikalen na~in, go problematizira soodnosot pome|u jas i drugosta. Vo niv, individuumot, izveden kako samostoen psihi~ki sistem uporno stoi nasproti kolektivitetot, iako i samiot e nu`no obeleàn kako individuum edinstveno preku kolektivitetot i vo zavisnost od nego.

Naratorot vo ovie romani dobiva sosema slobodna pozicija na posmatra~ so individualni specifiki, pozi-cija koja podocna }e bide pove}estrano iskoristuvana od drugi romansieri vo makedonskata knièvna tradicija, imeno toa e narator koj pred sè se vrzuva za sopstvenite umstveni fantazii fokusirani vrz ~inot na raskaùvawe. Toa se naratori koi vo sopstvenata reflektira~ka situ-acija ru{at sekoj vid na stereotip vo pogled na recep-cijata na minatoto. Tuka se pravi fikcionalno dozvolena proliferacija od perspektivi na reflektirawe po odnos na figurite na Aleksandar Makedonski ili Marko Krale vo nivniot originalen vid na pretstavuvawe. So takviot pristap sekoj vid na tipolo{ko pretstavuvawe se rastura pred raskaùvaweto koe se realizira so izbor na speci-fi~na perspektiva na narator/lik koj vo imaginarnata ramka na romanot se pribliùva do odredenata istoriska figura na Aleksandar ili Marko Krale, sosema li~no i individualno. Taka se favorizira romanesknata verzija

296

koja primarno go pottiknuva interesiraweto na ~itatelot vrzano za samiot fenomen naracija, a paralelno so toa i za subjektiviziraniot vid izvedbi na vistinata niz li~na perspektiva na doìvuvawa na avtoritetot vo stvarnosta.

Pi{uvaweto i pismoto vo svojstvo na avantura niz vremeto koja dozvoluva da se voobli~i sopstveniot odnos kon stvarnosta, vo romanite na Mickovi} stanuva i svoe-vidno poso~uvawe na transformaciite od psiholo{ki vid. Imeno, tuka naratorot ja vodi sopstvenata bitka za osvo-juvawe na podra~jeto na nesvesnoto, na smetka na svesno prifatenite i nametnatite istoriski paradigmi. Isto-vremeno, ovoj romanesknen opus poso~uva edna dimenzija na nezapirlivo, oslobodeno dejstvuvawe na ramni{teto na raskaùvaweto koe ne moè da izneveri po odnos na indi-vidualniot iskaz za pojmovno sovladuvawe na stvarnosta i vospostavuvawe na vistinata. I pokraj sè, naratorot vo ovoj fikcionalen univerzum sekoga{ osvetluva edna te-gobna nemo} na krajot od site napori preku koi posakuva sopstvenata vistina da ja zavr{i so nejzinoto kolektivno i univerzalizira prifa}awe:

„Ona {to go znam me frla vo teòk o~aj, a ona {to ne go znam, od ona {to se slu~uva zad mene ili {to go gledam, a ne go vi|avam i ne go razbiram, sigurno bi pad-nal vo beznade`na nepodvi`nost. No, ve}e sum nepod-vièn...“(Aleksandar i smrtta, 300-301)

Toa se svetovi vo koi se poentira na tegobnosta vo sovladuvawe na iskustvoto koe odnovo ne zadovoluva so sopstveniot rezultat, odnosno iako vo nego e prisutna per-spektiva na eden svedok koj sosem subjektivno i vo soglasnost so sopstvenite pristrasni i individualni, privatni i intimni orientacii prezentira eden zavr{en svet, paralelno so nego se impliciraat site sprotivsta-veni perspektivi koi „jas“ polnopravno gi registrira vo romanot:

„I celiot ovoj moj vtor ìvot mi pomina kako eden dolg svetol den vo koj naedna{ sum se razbudil, novoroden kako ve}e vozrasen i sloboden ~ovek. Osloboden od minatoto, od se}avawata i ropstvoto, od poslu{-nosta, od omrazata. Osloboden od sebesi. I sega vo osum-deset i pettata godina, me stemnuva vo toj ist den koga povtorno ja zemam pisalkata samo za da kaàm deka deka seto ona {to sum go pi{uval, {to sum go pravel i sum go

297

ìveel pred ovoj dolg pedeset godi{en den, za mene ne bilo, ne postoelo, deka go pre~krtuvam toa so edna dolga crta niz sredinata na pi{anoto vo site vrzopi papi-rus.“ (Aleksandar i smrtta, 324)

Ili vo romanot Marko Krale vo koj naratorot Vasi-lij dobiva mo} za seznae~ki prodor vo mislite na likot Marko Krale:

„Znaev i od porano deka toa }e se slu~i, zo{to go znaev, vo du{ata go znaev, Marko. Znaev deka e, iako navidum tvrd i temerut, vo du{ata ~ovekoqubec, pa i soàliv. I zatoa, vo ova te{ko vreme, Marko Krale mene me sedna do sebe, me zede prv do sebe, a site druzi gi ot-strani. (...) Marko vleze vo crkvata. Vo pripratata gorea dve sve}i...”I jas sum i nejas’, pomisli Marko. Vedna{ mu iskrsna porazuva~kata misla deka, ako e taka, toga{ toj i ne znae koj e.(75)“

Ovie romani dejstvuvaat tokmu vo pravec na kris-

talizirawe na odredeni momenti od istoriografijata koi se selektirani od avtorot. Istite, iako izvle~eni od istoriografski zapisi i povtorno obraboteni so subjek-tivno organizirawe na minatoto vo eden roman za roma-not, vo naracija za naracijata, odnosno kako individualna proekcija na istoriografskiot diskurs, davaat naglaseno subjektivno dimenzionirawe na soznanieto za minatoto. So ovie romani se vospostavuva izvesna simultanost vo odnos na vremenskite tekovi na sega{nosta i minatoto, posebno vo ramkite na kontekstot koj ja negira sega{nosta ili ja destruira sega{nosta na smetka na izbrani frag-menti od istorijata.

Linda Ha~on govori deka odnosot kon minatoto ~esto se manifestira preku nostalgija, preku potrebata za egzil od sega{nosta i za vpu{tawe vo imaginacijata za zavr{eno minato koe se vospostavuva simultano so sega{-nosta.2 Pa, spored toa i spored ona {to Xejms Filips go objasnuva, ova ne e produkcija koja go problematizira „Odiseevoto nostalgi~no dvièwe vo prostorot kon

2 Linda Hutcheon, „Irony, Nostalgia and Postmodern“, Methods for the Study of Literature as Culture Memory:Text, Studies in Contemporary Literature, Serries ed. C.C.Barfoot and Theo D’Haen, Leiden 16-22 August, Amsterdam/Atlanta, 1997, 189-207.

298

doma“, toa e situacija na „nostalgi~no i bolno Prustovo tragawe po zagubenoto vreme, ona koe e kone~no, zavr{eno vreme, me|utoa koe opstojuva beskrajno daleku.“3 Mo`nosta za negovoto vra}awe ja vospostavuva vakviot vid na roma-neskna praktika koja niz imaginarnata vizija na narato-rot go oblikuva raskaùvaweto vo romanot od krajot na dvaesettiot vek za preku raskaùvaweto da izvede sovr-{ena proekcija na paradigmata za krajot na edna poli-ti~ka struktura i nejzinata zamena so nova koja e vo faza na sozdavawe, a {to vo konkretniov slu~aj podraz-bira raskaùvawe za krajot na vladeeweto na Aleksandar Makedonski ili za vremeto na vladeewe vo vazalnata (kolonijalnata) pozicija i krajot na vladeeweto na Marko Krale. Sekako, vo takvata produkcija prosvetluva izrazi-tiot moment na ru{ewe na ednodimenzionalnosta na vistinata, potoa ru{eweto na vrednosnite orientacii i kone~no otvorawe na slikata na svetot vo koj perspek-tivite se vo sudir, imeno individualnata i onaa univer-zalnata se razminuvaat. Zatoa so romanite na Mickovi} se problematizira dominantnata ideolo{ka matrica od krajot na vekot bazirana vrz idealizirawe na selek-tiranite nastani od minatoto, onie za Aleksandar Veliki, a vo po~etokot na 21 vek i onie za Marko Krale. Preku dvete istoriski figuri se vospostavuva paralelizam od ~itawa na iskustvoto, ona vo koe monolitnata figura na eden avtoritet pa|a i sè se rastura i ona vo koe opstojuva stvarnosta na ìveewe vo vazalen, kolonijalen odnos so site psiholo{ki premreìwa na figurata koja se nosi so funkcijata na vazal, samiot Marko Krale.

I tokmu vo romaneskniot prostor na koj poso~uvam se pravi osloboduvawe od site nametnuvawa na stereo-tipot na odrednoto znaewe i se pravi mesto za razli~nosta i za drugosta vo soo~uvaweto so minatoto, a preku nego i so sega{nosta. Toa e romanesknen svet vo koj i samiot reflektira~ki subjekt na otvorenata naracija stanuva predmet na refleksija vo glavata na ~itatelot koj pravi nova reprodukcija na prezentiranoto bidej}i ishodot na sekoja prezentacija kaj Mickovi} zavr{uva so edna izrazita dvosmislenost na soznanijata od potragata po

3 James Phillips, „Distance, Absence and Nostalgia,“ Don Ihde and Hugh J. Silverman, eds., Descriptions, (Albany:SUNYP, 1985), 65.

299

vistinata. Toa e predizvik na naracijata koja se tema-tizira vo romanot i se pretvora vo provokativen prostor za nova naracija na idniot interpretator vo lanecot na interpretativni zavrtki.4

Romanite naglaseno pretendiraat da ja izvedat i da jaosmislat celinata na ìvotot koja stanala maksimalno problemati~na, samo {to ishodot na takvite osmisluvawa sekoga{ opstanuva na linijata koja vodi od tekstot do ~itatelot. A celinata koja na formalen plan se oblikuva-la vo roman ostanuva da opstojuva na pragot na site idni preispituvawa na ~itatelot. Zatoa romanite na Mickovi} se izdeluvaat so onoj vozbudliv identifikaciski moment na preispituvawe na sega{nosta preku minatoto, odnosno so simultanosta na soo~uvaweto na toa minato so sega{-nosta, so {to zapo~nuva potragata koja vodi nadvor od stesnetiot prostor na sekojdnevjeto.

Naratorite kaj Mickovi} vleguvaat vo krugot na onoj poznat dijalo{ki napliv od mo`ni prevrednuvawa na nekoga{niot ìvot, odnosno na ìvotot od koj se otsustvuva za da se raskaùva i za da se pi{uva za nego. So nivnata interpretaciska pozicija tie se postojano vo eden prividen ìvot, „ìvot vo senka“ i ìvot sveden na „pasivnata“ sostojba na narator na prikaznata za „tu|ite ìvoti“ koja nastanuva so nu`noto hermenevti~ko rasto-janie od tie ìvoti. So toa romanot ja naglasuva mo}ta na naracijata da relativizira ili da gi poni{tuva avtoriranite pozicii koi nasilno se borat za sopstvenoto odrùvawe.

Niz sopstvenata ànrovska identifikacija so dija-logi~nosta, ironijata i negacijata na avtoritetot, ovie romani go isklu~uvaat podelenoto tretirawe samo na tekstovite na romanite ili samo na kontekstite, tie go pokaùvaat izvonrednoto zna~ewe na pragmati~nata di-menzija kako i na isklu~itelnoto zna~ewe na prepletot od perspektivi i dijalogot na tekstovi, a vo taa smisla posebno me|utekstovnata relacija koja se realizira na linijata istoriografija - roman. Samiot tekst, negovata vnatre{na kompozicija, kaj Mickovi} stanuva vid na

4 Se pravi aluzija na studijata na [o{ana Felman, „Okretaj interpretativnog zavrtwa,“ prev. Branko Kova~evi}, Polja, XXXIV, XXXV, XXXVI (1988/1989), br.357,359-360,361.

300

sprotivstavuvawe na edna dolga tradicija na raskaùvawa koi vo makedonskata kultura se glavno realisti~ki fokusirani, za vo sopstvenata avtoreferencijalnost, negovata forma od romaneskni realizacii da dostigne to~ka na splotenost na vnatre{noto, dlabinskoto i povr{inskoto, na prikaznata i nejzinata naracija, i za da gi soedini i dvete, nadvore{noto i vnatre{noto, tekstot i kontekstot.

Kone~no, ovie romani go pottiknuvaat razmis-luvaweto za toa deka ne stanuva zbor samo za romaneskna produkcija na krajot od vekot vo koja doa|a do varijacii vo strukturata na vnatre{nite odnosi, tuku za izraziti transformacii vo socijalniot sistem koi pottiknuvaat imaginarni strategii na pomesteno ~itawe na stvarnosta zarobena vo politi~kiot diskurs na sekojdnevjeto. Od tamu toj naglasen preplet na istoriografskiot, politi~kiot i knièvniot diskurs so refleksivni naplastuvawa na dve afektivni dimenzii koi podednakvo egzistiraat vo make-donskata literatura od krajot na vekot i prodolìtelno se razvivaat vo po~etokot od 21 vek: nostalgijata kon minatoto i izrazito ironi~nata komponenta nastanata kako rezultat na doìvuvawe na ras~ekorot od zna~ewa proizlezeni od soodnosot na minatoto i sega{nosta vo tekstot na romanot. I tuka se ogleda razmisluvaweto na Hejden Vajt za ironijata kako transideolo{ki fenomen, za toa kolku taa soodvetstvuva na su{tinata na romanot koj se slu~uva, pred sè, kako ironija i negacija so mo`nost da gi vklu~i site perspektivi i da go otvori poleto na svojot prostor za proliferacijata od razli~nite ubeduvawa. 5

So sopstvenata romaneskna produkcija, Mickovi} upatuva na edna nadliterarna dimenzija na poimawe na stvarnosta. Toj go problematizira sloèniot fenomen na raznovidnost na ìvotot sogledan niz mno{tvoto od aspekti od koi nitu eden ne e e celokupen i ne pretstavuva ispolnetost. Diferenciranoto postoewe na posebnite podra~ja vo zaednicata edinstveno moè se nadgraduva so celinata koja se obezbeduva samo so formata roman.

5 Hayden White,„The Value of Narrativity in the Representation of Reality“, Narratology:An Introduction, ed. Susana Onega and Jos# Angel Garcia Landa, Longman,London and New york, 1996, 273.

301

Mickovi} vo taa smisla pottiknuva ~itawe niz pluralnost od sistemski referenci sozdavaj}i od ~itatelot figura na romansier. Tekstot i strukturata koja se nudi so ovie romani sekoga{ iznuduva lanec od interpretativni ~itawa i novi, odnosno prodolèni re/produkcii. Paralelno so toa, Mickovi} gi soedinuva, vo izvonredna verzija, ~itatelot koj uìva i interpre-tatorot koj stanuva mo}en so sopstvenata intelektualna pozadina od znaewa. Romanot na Mickovi} otkriva kako samiot ànr se oddale~uva od verzijata na romani koi se odnesuvaat kon stvarnosta, bidej}i za nego ne e tolku zna-~ajna stvarnosta kako podra~je na naracija, tuku nasproti nea onoj bolen ras~ekor koj se sozdava pome|u pretstave-nata stvarnost i stvarnosta, a toa zna~i pretstavenata vistina i vistinata:

„Vo tie tri dena gi prepro~ituvav moite papi-rusi. Be{e toa prikazna {to ja napi{al nekoj Arhidej Potivov, zbuneto i vxa{eno ~ove~e, zagubeno vo svojata beda i nesre}a. So taga se prise}avav na nekoi od onie no}i koga sum zapi{uval nekoi delovi. Me rastaì pak najmnogu vesta za smrtta na Aristotel. Pomisliv po tolku godini kako na svetlo mesto vo mojot ìvot...

Star~e kako ja krepi{ starosta - mi re~e (crnobr-adiot ma`), (...) zatoa {to starosta sigurno (e) so mod-rini i mornici koga vo mladosta si imal tolku beden i gnasen ìvot kakov {to si opi{al.

-...Sum go zaboravil. - Ne - (...) si go sokril od sebesi. Vistinata ja otkriva{e negoviot vtren~en i

vàren pogled. Taka mi se otkri deka i ovie pedeset godini koi gi smetav i im se raduvav kako na svetol den , mi pominaa vo senka, vo senkata na Aleksandar.

I eve gi pi{uvam ovie zborovi na noviot jazik na pergament. Za da traat. Da trae taa vistina, taa prokoba na mojot mal, gnasen ìvot {to sum go proìveal pokraj Aleksandar, koj toj mi go sozdal i mi go vodel. Eve duri gi ~ekam niv, go pi{uvam ova gorko priznanie deka nema samozalaùvawe, nema begawe, nitu spas. I vo vtoriot moj ìvot, jas bev rob. Bev senka na Aleksandar. Mu go sokriv grobot, no doa|aa do mene glasovi deka mu bil napraven vo Memfis veli~enstven pogreb, deka e pogreban vo Aleksandrija...A od ovoj ~ovek

302

prv pat go slu{nav zborot koj }e me sledi i po smrtta... Toj go nare~e, toj nego go nare~e Aleksandar Veliki. (324,325,326)

Toa e ànrovska nasoka koja vo makedonskata

literatura upatuva na osvestuvaweto na postapkite vo pravec na istaknuvawe na nivnata sopstvena mo} niz koja ona {to bilo neosvesteno, ili sosema nevidlivo stanuva vidlivo, ona {to ostanalo neobeleàno ili pak e napra-veno nesogledlivo stanuva o~igledno. I sekako, moralnata dimenzija koja sosema aktivno vklu~ena vo ovie tekovi na raskaùvaweto poso~uva kolku e podloèn subjektot na manipulacija pri sekoj obid da mu pristapi na jazikot i da sozdade sopstvena diskurzivna verzija na vistinata za slu-~uvawata. Posebno, koga se raboti za istoriski slu~uvawa i pozicijata na avtoritetite, a pokraj niv i prikaznite na obi~nite lu|e vo tie istoriski slu~uvawa (Aleksandar Veliki, Marko Krale) .So sopstvenite romani, Mickovi} povlekuva granica vo odnos na postavuvaweto na novi nasoki vo romanesknata produkcija, posebno vo odnos na onaa koja stoi zad nego, za vo sloèniot polikontekstua-len svet da poso~i na mno{tvoto od sistemi na iskaù-vawe so dinamika na postojani prevrednuvawa, politi~ki, istoriski, socijalni, knièvni.

Paralelno so razvienata napnatost pome|u narato-rot i negovata sopstvena naracija, prisutno e i soznanieto deka prikaznata treba da se zaokruì, me|utoa so nejzinoto zaokruùvawe ne e prisutno i zadovolstvoto od ona {to e ostvareno. Krajot na prikaznata go donesuva soznanieto za toa deka sekoj obid za vostanovuvawe na vistinata sekoga{ propa|a, a preku nego pretenzijata da se zatvori prikaznata ostanuva neispolneta, toa e sekoga{ prikazna koja nasproti formalnata celokupnost pret-stavuva dokaz za su{tinskoto izneveruvawe na univerzal-noto kon koe se te`nee.

Mickovi} go intenzivira problemot na oformu-vaweto na prikaznata i tuka go locira svojot interes onaka kako {to se otvora prostor i za ~itatelskoto interesirawe za edna verzija na oformenata raskaàna celina, a so nea i za ponudenata perspektiva. Osobeno e zna~aen ~inot na narativizacija koga dale~ni periodi od

303

vreme go posreduvaat kulturniot kontekst na slu~uvawa vo romanesknata prikazna, kako {to e toa slu~ajot so romanot Aleksandar i smrtta i kulturniot kontekst vo koj ovoj nov roman ja dobiva svojata stvarnost, krajot na 20-tiot vek.

Romanite na Mickovi} go postavuvaat pra{aweto na kristalizacija na problemite koga nastanite se raskaùvaat i koga im se dava zna~ewe, nasproti prirodniot impuls za raskaùvawe na koj upatuva{e Rolan Bart. Kone~no, toj go postavuva pra{aweto za toa kako se oblikuva edno ~ove~ko iskustvo i kako mu se dava zna~ewe, odnosno kako zna~eweto koe dobilo svoja istoriografska vrednost niz raskaùvaweto se preveduva vo roman vo koj formata na zna~eweto e izdignata na ramni{te na eti~ki i human proekt i e postavena nad ramni{teto na ~isto kulturolo{ki problem. Romanot, kone~no, taka gi sovladuva razlikite na kulturolo{kite konteksti i dobiva svoja osobenost kako vid na pretstavuvawe na zna~eweto, a ne zna~ewe na poedine~en nastan. Romanite na Mickovi} se pojavuvaat vo odreden period i so sopstvenoto postoewe go otvoraat problemot na zna~eweto koe so naracijata preminuva od domenot na istoriografijata vo sferata na fikcijata za pritoa da ja prenese transkulturnata poraka za prirodata na podelenata realnost vo koja univerzalnoto e sekoga{ odredeno od samiot subjekt i negovata pers-pektiva na interpretacija i manipulacija.

Poso~enite romani govorat za prisustvo na narativen kapacitet vo makedonskata literatura, a so toa i za prisustvo na mno{tvo od zna~ewa vo dijalogot vospostaven so minatoto. Niz takvata romaneskna prak-tika e prezentirana konkurencijata od zna~ewa sozdadeni niz razli~ni vremenski ritmi na kulturata na ovoj pros-tor. Preku ovoj vid narativi, sega{nosta koja sekoga{ docni, se polni so smisla. Toa se romani koi se izdig-nuvaat nad kontradiktornosta na narativite za pojavite za da ukaàt tokmu na vistinata za takvata kontradik-tornost.

Strukturata na romanite naglaseno go kristalizira fenomenot na ras~ekor pome|u prikaznata i raskaù-vaweto, potoa ja otkriva tendencijata za regresivna

304

svrtenost kon dale~nite prikazni, onie od istorio-grafijata, za da istite postaveni vo romanot se razvivaat preku raskaùvaweto koe ja dviì prikaznata po nejzi-niot zaokruùva~ki tek. Tuka razlikata pome|u prikaz-nata i raskaùvaweto se identifikuva kako razlika na dva vremenski ritma, minato i idnina. Soglasno so tragite koi gi ostava stvarnosta i nastanot vo nea sledi pretstavuvaweto koe vo romanite na Mickovi} ja otkriva celata kompenzaciska priroda na raskaùvaweto. Toa raskaùvawe, pak, te`nee da zaokruì celina. Vo su{tina stanuva zbor za pretstavuva~kata osobenost niz koja povratno, me|utoa so naglaseno imaginativen karakter, se vospostavuva odnos kon nekoga{nite nastani koi go dobivaat svoeto simultano, diskurzivno opstojuvawe vo eden sosema nov kontekst vo koj tie se ~itaat sosema poinaku.

Subjektot na znaewe dobiva prednost nad subjektot na dejstvuvawe, pa od perspektivata na subjektot na zna-ewe, postapkite na subjektot na dejstvuvawe se pokaùvaat kako problemati~ni, ~esto, tie se sogledani kako zabluda koja se nadminuva so novi otkrivawa koi se vospostavuvaat niz postapnosta na avtorefleksiite na naratorot/lik za napi{anoto. Taka, narator ja oblikuva klu~nata drama bazirana vrz problemot pi{uvawe i raskaùvawe. So toa, romanot sosema direktno go postavuva problemot na stvarnosta na diskursot zavisna od odredeni subjektivni predispozicii, a teloto i formata na tekstot se dovedeni vo odnos so kontekstot na tranzicija, podednakvo biten za vremeto po smrtta na eden vladetel, po smenata na edna ideologija so nova, po ru{eweto na eden sistemski poredok od ubeduvawa i ocrtuvawe na patekite na tran-zitirawe kon noviot poredok od krajot na vekot.

So ovaa praktika se pokaùva na~inot na koj problemati~no funkcionira celiot mehanizam na soz-davawe i recepcija, naratorot, kako {to se potvrduva e nu`no vrzan za sopstvenata ideolo{ka matrica na poi-mawe na stvarnosta, isto kako {to i ~itatelot e zavi-sen od istata pozadina {to e u{te edna potvrda za toa na koj na~in ~ovekot moè da se odnesuva i da ja vostanovuva vistinata, da go interpretira minatoto i da se iskaùva po odnos na negovoto zna~ewe. Toa e

305

klu~nata dimenzija koja ovie romani so metaistorio-grafska kodiranost ja isfrlaat na prv plan.

So naglasena svrtenost kon diskursot na istorio-grafijata, Mickovi} go bara izlezot koj niz romaneskniot svet vodi do vostanovuvaweto na odredena smisla. Zatoa prifa}aweto na ovie romani kako produkt na odreden op{testven kontekst vo koj se ru{i edna politi~ka stvarnost i se preminuva kon druga, istovremeno podrazbira prifa}awe na odnosot kon minatoto niz sega{nosta vo koja se osvestuva soznanieto deka sekoja prifatena zakonitost vo odnos na minatoto pret-stavuva samo edna verzija na vistinata koja e proizvod na diskriminacija na nekoi drugi soznanija i vistini. Toa e ~in na vospostavuvawe korespondencija so sostoj-bite koi od sopstvenata poedine~nost vo istoriografijata ja dobivaat svoja posebnost vo fikcijata, imeno poka-ùvaat sostojbi na kraj na edna epoha i premin kon neizdi-ferencirana nova faza od razvojot, sostojbi na mo} i nemo}, na vazalno, kolonijalno egzistirawe i na nezavisno mo}no nadreduvawe...

Mickovi} voveduva edna izvonredno zna~ajna dimen-zija na soo~uvawe so zavr{enite i minati fazi od postoeweto na nekoga{nite svetovi i poredoci na make-donskata kulturna scena preku sopstvenata romaneskna produkcija, pritoa nadminuvaj}i ja doìvuva~kata rela-cija so tie svetovi na ramni{te na prikazna, i, prefe-riraj}i edna sovremena post-sostojba na moralna i ~ove~-ka, dlaboko intimna drama razviena vo odnos so narato-rot/lik koj preku sopstvenata naracija go postavuva mo-ralniot problem na iskaùvawe za odreden svet i poredok i za sopstvenoto mesto vo nego. Soglasno so Vajtovata dilema za toa, dali moème da raskaùvame bez da moralizirame, kaj Mickovi} se vozdiga psiholo{kata drama na naratorite koi odat nasproti neproyirnata slika na stvarnosta. Kone~no svetot na tranzicii e neverojatno podatliv so svojata pluralnost od mo`nosti, samo {to toj istiot postoi kako svet ili kosmos edinstveno toga{ koga e raskaàn, odnosno niz toj narativen diskurs stanuva realnost so sopstveno zna~ewe. Jazot koj postoi pome|u posakuvanoto i zakonot, pome|u individulnoto i op{toto poso~uva na realnosta koja traga

306

po perspektivi niz koi moè da bide narativizirana i so toa pretstavena.6 Krajot na 20 vek e edna takva realnost.

Naracijata preku istoriografijata i romanot sozdava preplet od ni{ki koi go otkrivaat razvojot koj se ostvaruva niz lucidni otvorawa na prazninite, procepite, povremeno, transformiraj}i se vo napor za preispituvawe na nekoja poinakva prikazna za istoriskiot nastan, a posebno za ~ovekot postaven vo istoriskite okolnosti na koi uporno nastojuva da im dade zna~ewe preku sopstvenata naracija za niv.

Vo svetot na beznade`no sudrenite interesi, romanot na Mickovi} od krajot na vekot, kako i onoj od po~etokot na dvaeset i prviot vek, Aleksandar i smrtta i Marko Krale, ostanuva da dejstvuva kako inventivno i smislotvorno pole na koe so sopstvenata ideolo{ka naso~enost ~ovekot moè da mu se sprotivstavi na univerzalnoto i da go vospostavi posebniot perspektiven model vo prilog na samiot sebesi i sopstvenata individualnost. Najgolemo vloùvawe se postignuva vo domenot na ~itatelskata interpretacija na pojavite. Preku ovie romani, ~itatelot se osvestuva za ona {to e nadmo}na raznovidnost na ìvotot nasproti stereo-tipnata zakotvenost vo normata ili proizvedenata i na-metnatata vistina. Tokmu taa mno{tvenost od perspektivi koja oìvuva vo romanite na Mickovi} stanuva potenci-jalno mo}na, podrazbira izobilstvo i zna~i beskone~nost vo ozna~uva~kite mo`nosti sekoga{ otvoreni za ~itate-lite i za konsumentite na istoriografskite fakti pret-staveni niz naracijata na romanot, niz prizmata na privatniot svet na poedinecot i so toa su{testveno pomesteni od cvrstata to~ka na normata so koja se odrùva istoriografijata na sekoja oddelna kulturna zaednica. Me|utoa, poradi toa moèbi, daleku poprovokativni i po-sloèni, posebno vo vremeto so osvesteno soznanie za zasekoga{ urnatata za{tita od avtoritetot.

6 Ibid., 276.

307

Јасмина МОЈСИЕВА-ГУШЕВА

ПРОИЗВОЛНОСТА НА БИОГРАФИЗМОТ На прв поглед, се чини дека синтагмата произволен

биографизам има разнородни, меѓусебно спротивни функции кои звучат оксиморонски противречно. Вообичаеното меха-ничко сфаќање според кое биографизмот се дефинира како вештина или уметност на опишување на животот што се базира врз прецизни, документирани податоци не ја зема предвид отвореноста и незавршеноста на процесот на уметничкото оформување. Врз основа на одредени елементи (несигурноста на податоците, релевантноста на интерпретацијата) тој може да се определи и како уметнички и како документарен жанр кој не е фиксиран ниту само за едниот или другиот контекст. Противречноста помеѓу фактографската „сигурност“ и „proiz-volnost“ на естетската организација на биографизмот, не само што не може да се разреши, туку се покажува како негово иманентно симбиотично својство. Оваа сложена симбиоза е особено видлива кога биографизмот навлегува во структурата на книжевните дела. Воведувајќи го во своите дела, писателите го согледуваат комплексното богатство што го нуди овој метод и свесно се залагаат за мешање на естетското со факто-графското и обратно.

Водени од својата бујна имагинација и природната склоност кон загадочните парадокси, писателите ја намет-нуваат „стратегијата на привидот“. Таа се користи како сред-ство на книжевна мимикрија во процесот на „претворање“ на нефикционалниот текст во фикционален. Но, истовремено тие го истакнуваат и атрубутот на вистинитоста, сигурноста, про-верливоста и веродостојноста, предизвикувајќи впечаток на егзакност на интерпретацијата.

Ваквите методолошки принципи на мешање на вистини-тоста и привидот, на објективноста и фикционалноста ја чинат естетиката на играта и во романот „Разговори со Спиноза“ на младиот македонски автор Гоце Смилевски, овогодинешниот

308

македонски кандидат за наградата Балканика. Тој не само преку стратегијата на играта, туку и преку изборот на темата (био-графијата на холандскиот филозоф Спиноза) во манирот на постмодернистичкиот сомнеж, си поигрува со самиот чин на претставувањето, на пишувањето и читањето. Актуализирајќи ги Спинозините размисли за природата на сознанието, за привидот и вистинитоста, за вечноста и минливоста, за бескрајот и ограниченоста, авторот успева да проговори за испреплетениот паралелизам на реалноста и имагинарноста во книжевните дела. Бидејќи разликувањето на вистинитото и лажното е можно само во вистината, односно само со помош на вистината, или како што Спиноза ќе рече „вистината е норма за себе и за лажноста“172, авторот Гоце Смилевски не се ни обидува да постави остра граница меѓу светот на имагинарното и биографското.

Тој тргнува од добро познатата традиционална определба дека книжевните дела кои за своја основа ги користат биографските записи би трабало да соодветствуваат на реалноста. Тие во себе ја содржат реалноста која е веќе офор-мена како посебен дискурс со свои специфични карактерис-тики. „Животните текови во нив - како што ќе напише Кордиќ173 во својата книга Автобиографско раскажување - се втиснати како референци на апсолутната смисла“. Но не забо-рава дека, раскажувачката форма во која тие текови се втис-нуваат претпоставува еден слободен простор отворен кон има-гинарното. Исто така има предвид дека биографизмот, како што нагласува Пол де Ман е „фигура на читање или разбирање која се поврзува со објектот кој недостасува“174, кој треба да се опише користејќи се со имагинацијата. При тоа секој спомен на отсутното се предефинира, преработува дури и со внесување на неочекувани интервенции кои кај Смилевски главно се движат околу сексуалните мечти на Спиноза упатени кон неговата ав-тентична љубов од биографијата - Клара Марија. Земајќи ги предвид сите овие определби, тој стрпливо ја гради својата приказна создавајќи една нова стварност.

172 Etika II, стр, 43 173 Kordić, Radoman. Autobiografsko pripovedanje, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 10. 174 De Man, Pol. Autobiografija kao raz-obličenje,Književna kritika br.2, 1988, str. 121, Rad, Beograd.

309

Во таа нова стварност паралелно егзистираат презе-мените знаења од авторитети од различни времиња (од Спиноза, од Жил Делез, од Библијата, од Чарлс Дарвин, од Стефан Хавкинг, од Маргарет Јурсенар и др.) комбинирани со авторовите имагинативни размисли кои по стилот многу нали-куваат на Маркес или Цепенков. Во неговото писмо евидентна е интертекстуалната преплетеност на повеќе дискурси што ја произведуваат таканаречената „референтна илузија“ која реал-носта ја супституира со претставата за неа. Забележително е дека сите текстуални поместувања кај него, вклучувајќи ги и стилските се добро вклопени создавајќи една поинаква реалност што може да се определи како монтажа на биографското и имагинарното.

Притоа авторот реализирајќи различни тактики и стратегии, не ја менува само биографијата на Спиноза, туку ги менува и традиционалните претстави за спознанието, за знае-њето, за значењето на смислата на самиот акт на творењето. Новосоздадената реалност од неговиот роман истовремено делува и егзактно и произволно двоумејќи се помеѓу историс-ката интерпретација и постмодернистичкиот книжевен концепт на изместена реалност. Пред сè изместеноста се чувствува како што и самиот автор признава во „нарушената хронологија на настанокот на некои од концептите на Спиноза. Кога тој им говори за нив на Клара Марија и Јоан, овие концепти уште биле во зародиш...„175. Изместеноста се чувствува и на глобално ниво, во разликата помеѓу времето на пишувањето и времето на случувањето. Се работи за временска дистанца од три и пол века, простор доволен за крупни промени во толкувањето на настаните, за менување на гледните точки на актантите, за преформулирање и превреднување на настаните од позиција на сегашната перспектива на мислење. Таа е неизбежна и на нивото историска приказна - биографска приказна во строгата смисла на зборот, иако тие обично се толку испреплетени што тешко можат да се разделат. Настаните од овие две приказни, кои претпоставуваат и различни вистини, онаа на евреите што го екскомуницирале и христијаните што го обвинувале за атеизам и неговата, контрапунктно се менуваат и дополнуваат, креирајќи нова реалност. Авторот е ставен во позиција да ја ревидира реалноста, да ги обедини сите реалности доведувајќи

175 Смилевски Гоце, Разговор со Спиноза, Дијалог, Скопје, 2 002 год, стр. 226.

310

ги на едно повисоко ниво на една трансцедентална објективност. Објективноста пак на секој текст се манифестира преку предвидливоста на наративните единици, преку белеш-ките од времето на случувањето што ги користи авторот, преку постојаната логика на раскажувањето, како и преку редукцијата на наративните постапки. Во романот на Смилевски, пред-видливоста на наративот е очигледна бидејќи авторот се држи до биографското сценарио. Како што и самиот наведува, тој ги користи податоците од некои биографии за Спиноза напишани од неговите современици Maksimilian Lucas, John Colerus, и од подоцнешните автори Margaret Gullan –Whur, Stiven Nadler, особено од неговиот најпознат биограф Gilles Deleuze, како и писмата од него-самиот и за него. Додека логиката на нарацијата на повеќе места е нарушена со постапката на очудувањето која е присутна секогаш кога се раскажуваат некои настани поврзани со силна емотивна напнатост, како на пример при описот на првата жена на Спинозиниот татко – болникавата Рaхела кога на крајот на животот станувала се послаба и послаба така што „кога седнувала на вратата од куќата морала да става камења во џебовите за да не ја одвее ветрот“, а кога умрела „луѓето кои го капеле нејзиното мртво тело раскажуваа дека било полесно од крило на галеб“176 или на пример возбудливата приказна за Аксипитер Бигл „кој под нужно убивање не подразбирал убивање за пари, туку единствено за знаење“. Во Венеција убил еден маг кој во рацете држел запис според кој од живата можело да се направи злато, а не му го давал записот, во Лајпциг еден розенкројцер кој не сакал да му го даде каменот со кој се постигнувало невидливост, во Париз некој масон кој тврдел дека поседува карта со која се стигнува таму каде што не постојат простор и време, а во Лондон еден кабалист кој тврдел дека со калта од неговиот двор може да се направи Голем, но не му давал да ја пречекори влезната порта.“177 Евидентно е дека очудувањето се употребува како копнеж за остварување на неостварливото и сведочи за егзистирањето на непретпоставеното. Ваквите својства се наоѓаат во основата на неговата функција, иста како и онаа на фантазијата што секогаш ги разбудува мисловните содржини кои остваруваат рамнотежа помеѓу потребите на личноста и стварноста што ги поставува ограничувањата.

176 Ибид, стр. 16. 177 Ибид, стр. 39.

311

Имагинарните елементи поттикнати од потребата за мечтаење секогаш се спојуваат со фактографските или биографските еле-менти кои се одговорни за објективноста на секое уметничко дело. Нивната испреплетеност е меѓусебно условена и поврзана како причината со последицата, како внатрешноста со надво-решноста, кои произлегуваат едни од други исто како што областа на фикцијата е репродуцирана од референцијалниот однос кон стварноста. Размислувањата во оваа насока водат до констатацијата дека она што ја разликува фикцијата од ствар-носта е објективноста која во уметничките продукти најчесто е поместена.

И повторно да се вратиме на објективноста на романот на Смилевски која е нарушена со употребата на различни наративни постапки. На пример, целиот роман е напишан во вид на дијалог помеѓу читателот и книжевниот лик на Спиноза. Преку оваа стратегија на игра со идентитетите читател, лик, се засилува субјективноста на целиот текст, се постигнува макси-мална отвореност на восприемањето и толкувањето. Секој пасус од романот силно го потенцира обраќањето кон Другиот, кон читателот кој е активен сведок во збиднувањата. Романот започ-нува со нарација во јас форма за да продолжи во форма на дијалог со читателот кој слободно може да го впише своето име во оставените празни места. Овој бахтиновски концепт на дија-логичност, на комуникативност со читателот, остава простор за приозволно надополнување кое секогаш е проследено со сомнежот околу веродостојноста.

Тоа двоумење е продлабочено со уште неколку стра-тегиии. Со постапката на истовремено убедување и разу-бедување на читателот преку естетската игра на оспорување и афирмирање на изнесените докази. Како и на макро план, преку преработката на иста тема, дури и со истите реплики, во драмскиот текст печатен во рамките на романот под ист наслов, што отвoра можност за различна интерпретација и дава постмодерен ефект на сомнеж во самото писмото и потен-цијалот на означувањето. Во драмскиот текст се повторуваат основните особини од примарното романескно ниво, при што двата текста врз основа на аналогија на нивните основни црти се одликуваат со сличност, но и со различност произлезена од жанровскиот приод. Преку ваквиот експеримент на идентична, но сепак различна приказна се преиспитува статусот на книжевното знаење и јазичниот израз. Целата оваа игра меѓу фактографијата и фикцијата продолжува и во третиот дел -

312

рецензијата од авторот насловена „Зошто Спиноза? Наместо поговор“, која му дава автореферентна боја на целиот проект и го засилува сомнежот во претставувањето. Токму со постапката на автореферентност се нагласува длобокиот дисбаланс меѓу животот и уметноста, меѓу реалноста и фикцијата која секогаш се сфаќа како конструирана форма. Преку свесниот говор за своите постапки, авторот покажува свест и за конструирањето на уметничките дискурси воопшто. Затоа ќе заклучиме дека, темелното промислување над проектот „Разговор со Спиноза“, вклучувајќи ги авторецензијата и драмскиот текст, не само што не упатува кон сомнежот на претставувањето, туку и ја потвр-дува познатата констатација на Карл Попер за произволноста на историзмот и несигурноста на фактографијата.

313

Nata{a AVRAMOVSKA

ISTORIOGRAFSKI QUBOPIS (makedonskiot ènski roman vo op~ekoruvaweto na

vekovite) Sintagmata „op~ekoruvawe na vekovite“ vo konteks-

tot na romanite na Olivera Nikolova ja ozna~uva temati-zacijata na istoriskoto postoewe na ènskiot subjekt vo Makedonija od krajot na 19 vek (vo romanot Kuklite na Rosica), kako i vo zaemnoto ogleduvawe na Makedonkata od po~etokot na 20 vek vo liceto na onaa od krajot na vekot vo romanot Adamovoto rebro.

Nekomu moèbi }e mu se ~ini teoriski iznasilena kontekstualizacijata na dvata romani na Olivera Nikolova, Adamovoto rebro (2000) i Kuklite na Rosica (2003) vo edinstvenata zna~enska ramka na prosleduvawe na istoriskoto traewe na Makedonkata od krajot na 19 vek do denes. Iako navidum sosem razli~ni, sepak, ovie dva roma-na zaemno se ogleduvaat na sli~en na~in kako {to se ogleduva raskaùva~kata vo prvo lice na romanot Adamo-voto rebro vo fiktivniot lik na romanot {to samata go sozdava: advokatkata pisatelka koja ìvee na zaodot na 20 vek, nasprema neostvarenata vo qubovta Tinka od Kumanovo koja ìvee vo prvite decenii na 20 vek. So svojata struktura na roman vo roman, Adamovoto rebro na Olivera Nikolova avtoreferencijalno se oglasuva i vo odnos na sopstvenata literarna (ànrovska) su{nost, no i vo odnos na svojata su{nost na ènsko pismo.178 Imeno, zapra{ana za temata na nejziniot roman, sovremenata

178 Smetam deka tokmu prenebregnuvaweto na bitno avtorefere-ncijalnata romaneskna struktura e pri~inata {to vo recepcijata na Jasna Koteska ovoj roman na Nikolova e ozna~en kako quboven herz roman (J. Kotevska: Makedonsko ènsko pismo, 2002/2003:195-206, Makedonska kniga, Skopje).

314

Makedonka, advokatka so uspe{na kariera i majka na dva vonbra~ni sina, odgovara: „Sakam da pi{uvam za qubovta„, rekov. „Ete, nekoi velat deka e toa ènska tema. A sepak, u{te sum nere{itelna. Moite junaci postojano ja baraat onamu kade {to ja nema. @iva tragedija. Sè nekoi ta`ni akordi, gospod da ~uva!„ frcnav podbivno so jazikot. (2000:165)

Ovaa sovremena Makedonka, koja se javuva kako subjekt na prvoto ramni{te na iskaùvaweto vo romanesk-ata struktura i kako implicitna avtorka na vramenoto raskaùvawe za neostvarenata qubov na Tinka, vo prika-ànata stvarnost na ramkovnoto raskaùvawe, spored nejzinite zborovi, dejstvuva motivirana od dve ne{ta: „da donese doma pari pove}e otkolku da imala pokraj sebe ma`“ i da se realizira kako tvorec – „nebare pisatelot bil samiot gospod bog {to povtorno ja sozdaval zemjava“ (:6). Pritoa, taa e fascinirana od sposobnosta na nekoi ‚drugi lu|e“, pred sè èni („se razbira“, veli) da se „izdignat“ i „oddale~at“ od sekojdnevnata stvarnost za koja{to pretpolaga deka gi zadu{uva kako i nea samata. Vo vakvoto motivirawe na nejzinoto dejstvuvawe prepoz-natliv e nejziniot natprevar so maòt i na planot na zarabotuvaweto i na poleto na vozvisot na duhot nasproti sopstvenata vkorenatost vo primordijalniot lik na rodil-ka i samohrana vospituva~ka. Temata na borbata na polo-vite ovde u{te na samiot po~etok $ e pridruèna na temata na qubovta, ta i natamu, vo faltite na avtore-ferencijalnata romaneskna struktura tie vozdejstveno se razvivaat. Vo ovoj zna~enski kontekst e ostvarena i ram-kovnata romaneskna metafora pozajmena od svetot na prirodata: imeno borbata na belata i na crnata vo{ka vo ovo{tarnikot na D. Pritoa, i vo vramenata romaneskna prikazna, dvata sopru`ni~ki odnosi vo ìvotot na Tinka svojot razvoj i presvrti gi doìvuvaat spored principot na „spoenite sadovi„: koga edniot sopru`nik pa|a so duhot, drugiot se isprava mo}en i surov nad nego.

315

Za odnosot kon qubovta, pak, sovremenata Makedon-ka, avtorka na vramenata romaneskna prikazna, u{te na samiot po~etok na romanot, veli:

Toa treba{e da bide qubovna prikazna za nekakva Tinka od po~etokot na vekov, a qubovta kako pojava kaj mene predizvikuva{e naj~esto kontradiktorni ~uvstva koi vo pogolem del klonea kon podbiv. Taka rabotata mi se zako~i. Podbivot ne e produktiven, negovata priroda e stati~na. Mnogumina verojatno iskusile. (:2000: 8) Potragata na sovremenata makedonska pisatelka po sopstvenoto avtorsko pismo, taka, u{te na samiot po~etok e postavena kako aktivno preispituvawe na nejzinata pozicija vo odnos na qubovta. Prikaznata za prikaznata za nesre}nite qubovni izbori na Tinka od po~etokot na 20 vek se odviva sukcesivno so razotkrivaweto na site „ogradi“ {to sovremenata i emincipirana pravni~ka/pisa-telka gi ima postaveno pome|u sebe i drugiot – na zaodot od istoto stoletie. Kone~no, ona {to navistina bespo{-tedno se preispituva e emancipiranata pozicija na pisa-telkata, nejzinata sloboda od pripa|awe, od zavisnost, od patetika, pri {to nejzinata pisatelska ume{nost na vìvuvawe vo fiktivnite likovi i storii mo{ne ve{to se izedna~uva so nejzinata ìvotna ume{nost na preze-mawe razli~ni ulogi vo sopstveniot ìvot. Prelevaweto na podatocite od stvarnosta i fikcijata na sovremenata pisatelka se ~ini, no samo navidum, deka e vo funkcija na razotkrivawe na procesot na pisatelskoto sozdavawe. Toa ednakvo e vo funkcija na razotkrivawe na fikcionaliza-cijata na stvarnosta na sovremenata pisatelka i na nejzinoto begstvo vo razni ulogi. Na primer, izmislenata prikazna za zlatnoto sinxir~e, {to sovremenata advokat-ka i pisatelka $ ja servira kako intimna ispoved na svojata daktilografka, }e se preseli kako mra~na i sud-binska tajna na qubovnoto nedorazbirawe vo ko{marnite se}avawa na od nea sozdadeniot lik Tinka, no ottamu, ne pomalku ko{marno }e se pojavi kako temno seni{te i vo stvarnosta na pisatelkata na pragot na novata qubovna vrska so nejziniot partner D. od advokatskata kancelarija. Novoto lice na qubovta }e ja presretne so liceto na

316

nejziniot sopstven prezir kon stvarnosta na intimniot spomen ili, pak, na negovata ispoved. Brojni se primerite na zaemnata razmena na situacii i detali pome|u ramni{-tata na romanesknata stvarnost (ramkovnata naracija) i romanesknata fikcija (vramenata naracija). Ona {to, me|utoa, popre~uva ovie dve ramni{ta da se vliznat vo odnosot na ogledalna proekcija, zna~i ona {to ja obezbeduva asimetrijata na avtoreferencijata, e tokmu istoriografskata perspektiva – konkretniot istoriski kontekst vo koj se ispi{uva sudbinata na Tinka. Op{tes-tveniot/kulturen mig vo makedonskite gradovi (Veles, Kumanovo, Kriva Palanka, Prilep) vo prvite dve decenii na 20 vek, {to e vonredno plasti~no doloven vo vrameniot tekst na romanot, gi razotkriva qubovnite i sopru`ni~ki premreìwa na Tinka od Kumanovo vo kontekstot na niv-nata specifi~na op{testvena kodiranost. Likovite na vrameniot tekst, Tinka, nejzinata nesudena qubov Vojdan, {to }e ja otkrie ve}e maèna za ugledniot vele{kiot aza Nikola Stojmenov, kako i nejziniot vtor soprug, Gligor Poto~ki od Kumanovo, vo svoite izbori se prikaàni so ogled na mo`nostite {to im gi dopu{ta sociokulturniot mig, a i so ogled na sudbinskite presvrti {to gi nosi nespokojnoto vreme na zaodot na Turskata Imperija, a potoa i na Balkanskite vojni, kako i na Prvata svetska vojna. înam deka ova e prv roman vo makedonskata litera-tura koj, osvetluvaj}i go istoriskiot kontekst na po~e-tokot na 20 vek, progovoruva i gi preispituva alterna-tivite na makedonskata èna vo nejzinata kopne`liva su{nost. Se razbira deka ova preispituvawe na kodot na qubovnosta vo makedonskata zaednica od po~etokot na minatiot vek e ostvarena vo otkrivaweto na zaemnoto qubovno ili sopru`ni~ko vozdejstvo pome|u maòt i ènata, no centralnata perspektiva vo ovoj roman, vo odnos na koja se osvetluvaat i perspektivite na trojcata maì {to }e go ~inat nejziniot ìvot – e ènskata perspektiva na Tinka. Vo ovaa prigoda samo zagatnuvaj}i ja sopostavenosta na ma{ko-ènskite odnosi vo prika-àniot svet na romanot, odnovo }e potsetam na soodnosot na ramkovniot i vrameniot romanesken tekst (avtore-ferencijalniot aspekt na romanot), kako i na istoriskata perspektiva kako vtemeluva~ka za introaktivniot odnos

317

{to se vospostavuva me|u stoèrnite ènski likovi na romanot Adamovoto rebro: pisatelkata i Tinka, od nea sozdadeniot lik od po~etokot na vekot. Vo asimetrijata na introekcijata, bez ogled {to Tinka e sozdadena od frag-menti na ~uenoto i videnoto {to ja ~inat stvarnosta na sovremenata pisatelka, istoriskata distanca pome|u bes-pra{alniot kontekst na sovremenosta i po~etokot na 20 vek – gi izostruva razlikite na sociokulturnoto vtemelu-vawe na obata ènski lika, a nivnata qubovnost ja dobiva svojata eksplikacija vrz fonot na op{testveniot kontekst vo ramkite na daden istoriski mig. Duri vo odnosot kon Tinkiniot quboven ìvot koj, sozdavaj}i go, voedno i go proìvuva, sovremenata pisatelka uspeva, ednostavno re-~eno, da ja nadmine svojata pozicija na slobodna od qubov i da ja osvesti svojata sloboda na izbor na qubovta. Vero-jatno tokmu soo~uvaweto so kone~nosta na Tinkinoto zaemno proma{uvawe so Vojdana ja prinuduva da go sogleda i sopstvenoto postoewe vo kontinuitetot na vremeto. Istoriskiot tek na vremeto vo ovoj roman, spoznaen vo intuicijata na tvore~kiot ~in na advokatkata-pisatelka, e zna~aen aspekt na promisluvaweto na su{nosta na èns-kata qubovnost. Drugiot aspekt e svetot na prirodata, so koj{to se splotuva advokatkata-pisatelka vo svojata tvore~ka osama vo rodnata ku}a na kolegata D. vo Novo Selo. Ovoj aspekt, me|utoa, vo ovaa prigoda svesno go pre-nebregnuvam, sakaj}i da upatam na genezata na sledniot, najnoviot, roman na Nikolova: Kuklite na Rosica. Po pro~itot na Kuklite na Rosica, so nejasna intuicija mu se navrativ na ~itaweto na romanot Adamovoto rebro, nebare tamu treba da go baram klu~ot, vo razmislite za qubovta, a vo potraga po totalizira~-kiot romanesken plan na eden navidum hronolo{ki i {i-roko rasposlan pregled na emigranskiot ìvot na Make-doncite vo Sofija. I navistina, go pronajdov vo sukce-sijata na dve odlomki od razgovorite na sovremenata advo-katka-pisatelka so svojot porane{en qubovnik S. i so pisatelot B. Vo edna prilika na intimna ispoved S. }e zaklu~i: Bilo vojna i lu|eto se mrazele me|u sebe, se pla{ele edni od drugi i se kodo{ele, zatvoreni vo sebe a zatvoreni i pred drugi, i vo takvi okolnosti me|useb-

318

noto predavawe na dvajca izgledalo sosem poinaku, nebare za{titeno so znak na bo`ja naklonost... i najgnasnite oblici na seksot zali~uvaat na torèstva koi vo bor-bata za ìvot triumfiraat protiv zloto, a vo ime na ìvotot. Moèbi edinstveno taka i treba da se gleda na tie ne{ta (2000:86). Inspirirana od ovaa misla, vo svojot podocneèn razgovor so pisatelot B., pisatelkata mu odgovora: „Pomestete, ako sakate, nekoja od najgrdite qu-bovni storii vo vreme na kakva bilo opasnost, vojna li, pogrom, ili duri i elementarna nepogoda, i }e vidite na {to }e vi zali~i taa. Dekorot e mnogu biten. Duri i ako e la`na, takvata qubov }e ima blesok na voznesenie. Ako pak ja gubite – o, taa toga{ dostojno $ parira i na Isu-sovata samo`rtva“. (2000:91) Kuklite na Rosica se svoeviden istoriski roman vo koj se tematizirani makedonskite sostojbi vo poslednite dve decenii od 19 vek od perspektivata na nemata Rosa, odnosno Rosica. Poslednava formulacija ja poso~uva dominantnata raskaùva~ka perspektiva, dodeka izmenata na objektivniot raskaùva~ki plan (re~nikot na kalen-darskite godini: 1879, 1889, 1899) i subjektivniot plan na raskaùvaweto (vrameniot tekst pod kalendarski ozna-~enata godina), bi moèla da bide predmet na edno pode-talno prosleduvawe na strukturata na raskaùvaweto vo romanot.179 Hronolo{ki, vo zasebni poglavja tematizirani se redum godinite: 1879, 1889 i 1899. Dejstvoto na romanot se odviva glavno vo Sofija, a zapo~nuva so patuvaweto na Rosa vo pridru`ba na Andon kon Sofija, upatena tamu za pomo{ni~ka vo ku}ata na nekoga{niot Ohridski arhiepi-skop Natanail Ku~evi{ki, od strana na negovata majka, starata Bojki}eva. @ivotnoto premreè na Rosa, raka na srce, zapo~nuva porano, so sramnuvaweto na nejzinoto rodno selo Bu~in od strana na Turcite, i so nejzinata li~na i semejna tragedija. Sestra $ e zaklana od Turcite,

179 Izmenata na objektivniot i subjektivniot plan na raskaùvaweto e dinamizirana i vo ramkite na podvedeniot tekst pod re~nikot na kalendarskata godina. Prosleduvaweto na ovoj problem se uslo`nuva dopolnitelno i so vidlivoto prisustvo na obemna arhivska, avtobiografska i istoriografska gra|a, {to, dopolnitelno e fikcionalizirana vo kontekstot na romanesknata struktura.

319

taa samata ostanuva ìva, so osakateno telo i du{a, so prese~en jazik, prvin ìvee vo ku}ata na svojata kuma vo Prilep, potoa vo Ku~evi{te, za najposle da bide ispra-tena daleku od doma, vo tu|ata sofiska sredina, vo koja za potkrepa go ima samo likot na svojot pridru`nik Andon, {titenik i veren pridru`nik na stariot Ohridski Arhi-episkop, Natanail, i samiot so potkastren polet po neuspehot na Kresnenskoto vostanie. Vo likot na Rosica mnogukratno e markirana dezorientiranosta na makedon-skiot emigranski subjekt vo lavirintot na urbanata so-fiska sredina. Nejzinoto oskvernaveno i osakateno telo na èna dopolnitelno ja markira nejzinata ènska „dezo-rientiranost„ vo svetot na ideolo{kite zna~ewa. Vo skromniot dom na Natanail, vo sofiskata nasel-ba Ja~bunar, naselena od Makedonci, vo zapletkanite odnosi na zaemna nedoverba pome|u dvajcata pomo{nici na Natanail, Andon (Makedonec) i Milan (Bugarin), kako i vo odnos na sosetkata Kristina, Bugarka so makedonsko poteklo, Rosica (taka od Rosa ja ima{e prekrsteno Andon), zapo~nuva da go otkriva lavirintot na op{testvenata sofiska scena vo koja opstojuvaat Makedoncite, od razli~-ni pri~ini prebegani na oslobodenata od Turcite bugarska teritorija. Nejzinata nemost se pokaùva kako dobar sojuznik koj $ dava izvesen imunitet i mo`nost da bide prenebregliv svedok na mnogu sredbi i razgovori: vo domot na ve}e snemoèniot Natanail Ku~evi{ki po neuspehot na Kresnenskoto vostanie, kako i vo Ra{idovata meana Ciganski car, svrtali{teto na makedonskata emi-gracija vo Sofija (vo koja ednakvo zao|aat makedonskite sobira~i na narodni umotvorbi, kako i mladite socija-listi od druìnata na Glavinov). Me|utoa, slikata na nemosta na Rosica ima vsu{nost podlabok ideolo{ki kontekst vo prezentacijata na socijalniot status na ènata, {to ovde samo bi go nazna~ila. Po sovetot na Andon (na kogo }e se potpre vo svojata ranlivost, i poradi toa {to toj i bez zborovi uspeva da gi slu{ne nejzinite misli), taa dolgo }e tai deka umee da se sluì so pismoto. Taa mo}, kako da $ kaùva{e Andon, bi moèla da ja ~ini opasna vo o~ite na lu|eto. ]e se pokaè, vsu{nost, deka so taa mo} taa }e stane – bez da saka i bez da znae – opasna za

320

lu|eto od nejzinata blizina. Vo la`noto ~uvstvo deka ovladeala so manipulativnata mo} na pismoto, a so namera da go spasi od zalo`ni{tvo sira~eto Raj~o, za kogo taa i Ra{id se griàt po smrtta na negovata majka, Rosica }e ispi{e i }e dostavi nekolku izmisleni imiwa na donatori na vostanieto, a vo ime na Ra{id – {to ovoj }e go plati so glavata. Na Rosica $ ostanuva natamu da ìvee so tragi~noto ~uvstvo na vina, ovojpat nao|aj}i zakrila vo domot na Pop Spirkovi, ugledno makedonsko semejstvo vo Sofija. Svoite misli i doìvuvawa, me|utoa, Rosica ve}e odamna ima nau~eno da gi izrazuva so praveweto kukli. Kuklite na Rosica se nejzinata intima, nejziniot razgovor so sopstvenite misli, ~in vo koj gi rastajnuva svoite doìvelici pri sredbite so tie lu|e. (Na sli~en na~in, vo tvore~kiot proces na pi{uvaweto za qubovta i advokat-kata-pisatelka go rastajnuva svojot odnos kon qubovta.) Me|utoa, i vo svojot „tajnopis“ (kuklite), Rosica }e bide izmanipulirana vo svojata bezrezervna predadenost na qubovta kon Andon. Noviot ìvot {to go nosi vo sebe (rezultat na edinstven mig na navrapito i brutalno pot~i-nuvawe na nejzinoto telo na maticata na erotskata strast), }e $ ja pot~ini voljata i }e $ go zamati pogledot ustremen kopne`livo kon zaedni~kata idnina so Andon. Ona {to, pritoa, Rosica ne go gleda, e vrskata pome|u Andon i matnite nastani na grabnuvaweto na Raj~o, ubistvoto na Ra{id, na~inot na koj taa e iskoristena kako kodo{ za sredbite na Makedoncite vo Sofija, patekite na nivnoto dvièwe, ja previduva i lagata so koja Andon }e ja upati vo ]ustendil, vo periodot koga tamu me|u ranetite se nao|a i Goce Del~ev, pa taa kone~no, presre}na {to povtorno e vo Sofija, go voveduva Andon vo ku}ata vo koja ilegalno prestojuva Goce (po vrieòt na negovata konfrontacija so glavu{ite na Centralniot Komitet). Na zaminuvawe, prese~ena vo poletta na sre}nata zamisla deka tokmu taa i nejzinata kukla go vodat Andona do prepoznavawe na likot na Goce me|u sobranite na tavanot, ima samo u{te tolku vreme da sfati {to zna~i sovpa|aweto na ovoj mig so migot koga zad nejzinite ple}i siot Ja~bunar se stresuva „kako lu{pa od jajce„: „Gredite skrckaa vrz male~koto tavansko sobi~e, crvojadinata bra{nesto se issipa vrz glavite, nekakvo

321

tropawe po skalite, tr~awe, grubo otvorawe na vratata, re~isi kr{ewe, vikawe {to se oddale~uva{e i se vra}a{e, odyvonuva{e do nepodnosliva bolka. Taa po~na da tr~a, da bega, da is~eznuva, Bogorodice, Bogorodice, no po nea tr~aa i ja kasaa o~ite na Vasil, na Pavle, na Goce, ja kasaa vo tilot, vo ple}ite, po nozete, i ti li, Rosice, zar i ti, Rosice, zar i ti, i o~ite prskaa nebare sr~i, draskaa, se~ea, paraa od nea, Bogorodice, o Bogorodice...„ (2003:323) Po ovaa slu~ka Rosa is~eznuva. Slednata prolet, koga }e okopnat snegovite, selanite }e ja pronajdat zdrve-na, so poduen mev i ispruèni noze, kraj edna buka na kraj-grani~niot pojas. Vo nejzinite pazuvi selanite }e pronajdat ubava kukla na koja e zaka~eno liv~e ispi{ano so edinstven zbor: Rosa. Toa e prvata ènska kukla {to ja ima napraveno Rosa, prvata kukla {to ja ima potpi{ano, otfrlaj}i go po pove}e od dvaeset godini imeto Rosica, {to pred stasuvaweto vo Sofija $ go dade Andon. Na pra-got na smrtta, so silata na odrekuvaweto od prangite na slepata predadenost vo qubovta, Rosica povtorno go pro-nao|a svojot identitet i umira ozna~uvaj}i go – so ideo-lo{kiot ispis na pismoto i so „tajnopisot“ na praveweto kukla – upatena nazad, doma. Izoden e dolg pat na istorisko biduvawe na Makedonkata koe go deli ovoj ispis na Rosica od onoj na sovremenata pisatelka od romanot Adamovoto rebro. No edna od osnovnite tezi na ovoj pro~it se sostoi tokmu vo utvrduvaweto deka romanite na Olivera Nikolova, vsu{nost, ja ispi{uvaat linijata na toj izoden pat pome|u Rosa – onemena, izgubena vo lavirintot na urbaniot sofis-ki prostor, porazena robinka na qubovta, prelaàna i navedena na sebeneprepoznavawe, potoa, Tinka -- {koluvana vo Solun za u~itelka (koja, me|utoa, po maà~kata }e gi zapusti knigite) i sovremenata advokatka so dve vonbra~ni deca – koja vo ispisot na qubovta traga po avtenti~niot izraz na sopstvenata qubovna su{nost. Ona {to pritoa Olivera Nikolova go ispi{uva vo svoite romani e vsu{nost kolektivnata ènska memorija na iskusuvawe na qubovta i na nejziniot ispis. Ideolo{kata vkrstenost na pismoto i istorija-ta/istoriografijata e zna~enskoto prese~i{te nad koe-

322

{to Olivera Nikolova ja raspreduva ènskata istorio-grafska povest. Teloto, tekstot i traumata180 – se trite zna~enski jadra, {to go definiraat totalizira~-kiot romanesken plan vo diegetskiot univerzum na Niko-lova. Ottuka proizleguva i negoviot bitno avtoreferen-cijalen aspekt. Imeno, romanite na Nikolova – i pri niv-niot istoriografski ispis - se voedno i pogled kon ènskoto pismo, negova avtotematizacija. Me|utoa, utvr-duvaweto na avtoreferencijalnite aspekti na romanes-kniot svet na ovaa avtorka doprva otvora prostor za is~i-tuvawe na vkrstenosta na nivnite aspekti na istoriograf-skoto i qubopisot.

180 Pod istiot naslov godinava e publikuvana knigata na Andrea Zlatar, vo koja se zanimava so ènskata proza vo hrvatskata knièvnost (Andrea Zlatar: Tijelo, tekst, trauma, Ljevak, Zagreb, 2004).

323

Марија ЃОРЃИЕВА МАКЕДОНСКИОТ РОМАН НИЗ ПРИЗМАТА НА

ПОСТМОДЕРНИСТИЧКАТА ИНТЕРТЕКСТУАЛНОСТ

Со оглед на можностите и насоките што ги нуди

интертекстуалноста и во рамки на книжевно-уметничката продукција и во рамки на нејзината книжевно-научна вери-фикација, овој текст ќе се фокусира врз онаа димензија на интертекстуалноста што ја разоткрива и ја афирмира во светлина на интерпретативна стратегија, оперативна во книжев-ната компаратистика. Определбата за интертекстуалноста како аналитички ориентир, применет во толкувањето на маке-донскиот роман од епохата на Постмодерната има неколку мотиви и цели:

- да понуди нов критериум за теориско промислување на овој жанр во македонската литература, кој, во истовреме, ќе биде параметар и верификатор на неговите струк-турни промени;

- да ги посочи можностите за компаративна контексту-ализација на македонската романенскна продукција во современите европски книжевни текови;

- да ја потенцира податливоста за интерпретативна апли-кација на современите книжевни теории и врз репре-зенти од македонскиот романенскен корпус. На тој начин, практично, ќе бидат потврдени симултаноста и двојството на интертекстуалноста и како уметничка практика и како теорија.

Поставувањето на романескната интертекстуалност како

конкретен предмет на интерес (наспроти и/или наместо интер-текстуалноста во останатите книжевни родови и видови) поаѓа од премисата за постоење извесна конвергентност и блискост

324

помеѓу генералните ориентации во концептот на интертексту-алноста и во природата на романенскниот жанр. Имено, и во обата е препознатлива идентична динамичност, мобилност и продуктивна скептичност кои се разоткриваат низ мани-пулациите со комплексот трансформативни стратегии. Тие се ориентирани кон перманентно и континуирано надгледување, преиспитување, превреднување и промислување на утврдените конвенции, кодови, форми и значења во книжевноста, но и на сето она што во одредена културална интеракција станува семи-отички кодирано искуство.

Во таа смисла, интертекстуалноста се пројавува и се проследува како претпоставка на револуционерната еволуција на романот: таа уште повеќе ја аксцелерира и ја катализира неговата иманентна жанровска предиспонираност кон критичко и самокритичко поставување спрема книжевната околина и спрема сопствените веќе остварени облици. Интертекстуалните процедури и техники го инсталираат тој активитет во конкрет-ните романенскни текстови на најмалку две рамништа: во неговата релација со самиот себеси и во релација со другите текстови. На тој начин, интертекстуалноста ги отелотворува и ги афирмира базичните елементи на романенскниот жанр во Бахтиновска смисла – неговата спонтаност, недовршеност и капацитет за сопствено континуирано рекреирање. Со оглед на ваквата комплементарност, романенскната интертекстуалност се манифестира како еден од привелигираните и експлоатира-ните видови, варијанти и верзии на интертекстуалноста во доменот на книжевноста; се манифестира во знакот на продук-тивен стимулатор на книжевно- уметничкиот развој и на реа-ниматор на карневалското јадро на книжевноста.

Дворскиот поет во апарат за летање (1996) од Влада Урошевиќ и Папокот на светот (2000) од Венко Андоновски се текстовите-парадигми преку кои ќе се егземплификуваат osobenostite на интертекстуалноста, пред сè во нејзината постмодернистичка варијанта. Она што е заедничка, интерпре-тативна база за двата романа тоа е употребата на цитатноста како доминантен модел на нивно интертекстуално структу-рирање.

Цитатниот модел во Папокот на светот ги инкорпорира елементите на она што во теоријата на Дубравка Ораиќ-Толиќ се именува како вакантна (празна) цитатност, обележана со отсуство на односот на интертекстуална еквиваленција помеѓу цитатот и прототекстот. Псевдоцитатноста и парацитатноста се

325

двата подвида вакантност, во зависност од тоа дали постои или не постои реален прототекст (Ораиќ, 1990: 18). Во согласност со оваа типологија181 во романот на Андоновски доминира псев-доцитатната варијанта, која се користи со техниката на пронајден ракопис, техника која, несомнено, станува актуелна и атрактивна по планетарниот хит на Умберто Еко, романот Името на розата (1980). Папокот на светот е конструиран како типично цитатен облик текст во текст, со експлицитно назначување и интегрално, „автентично“ вградување на туѓите, цитатно повикани прототекстови (предговорот на приредува-чот; приредениот ракопис, т.е. псевдо-романот Папокот на светот, како постхумно објавена книжевна мистификација; судско сведочење; поговор-рецензија; дополнение-коментар кој се однесува на уште една, поетска мистификација; псевдо-стихозбирката Енигма и приватно писмо). Во цитатната целина на романенскниот текст, овие цитирани текстови имаат хетероген статус на пара-текстови, мета-текстови, хипо-текстови и хипер-текстови (Женет, 1982: 2-16 ).

Во романот Дворскиот поет во апарат за летање е инсталиран моделот на каталошка цитатност, обележан со: глобална цитатна релација, во смисла на тоа дека прототекстот не се идентификува со поединечен и конкретен, авторски текст, туку со институцијата на современата и на модерната цивили-зација и со цитатната постапка на каталогизација/каталошка монтажа (Ораиќ, 1989: 157). Авторот ги користи топосите и конвенциите на научната фантастика (темата на т.н. посткатас-трофичен свет и темата на паралелните светови) за да го мотивира присуството на цивилизацискиот корпус како пред-лошка (глобална цитатна релација) и на синхронијата на раз-личните цивилизациски остатоци по пат на каталошко попи-шување (монтажна цитатна постапка). "Институцијата на совре-мената цивилизација е срушена и сега остана само исцрпно да се инвентаризираат нејзините расфрлани делови" (Ораиќ, 1989: 158). Цитатниот архив во романот ја спроведува таа инвентари-зација како потврда на состојбата на "онтолошка имплозија" во постмодернистичката култура, со тоа што ги нивелира сите онтолошки граници и ја елиминира и физичката (просторно-

181 Psevdocitatite i mistifikaciite se poso~eni kako osnovni formi na postmodernisti~kata intertekstualnost i od strana na Pavao Pavli~i} vo Moderna i postmoderna intertekstualnost, vo Umjetnost riječi, Zagreb, 1989, br.2-3 str.36

326

временска) и вредносната логика, што, впрочем, е сигнали-зирано и во самиот наслов на романот.

Имајќи го предвид ваквото цитатно-интертекстуално структурирање на овие романи, се поставува прашањето за функционалноста на ваквата структура, не само во контекст на авторската поетика туку и во поширокиот контекст на постмодернистичка поетика. Меѓу другото, тоа значи иденти-фикување на метатекстуалните реперкусии на интертекстуални-те модели вградени во текстовите на Андоновски и Урошевиќ. Во согласност со ставот на словачкиот теоретичар Антон Попо-вич дека „во односот спрема традицијата секоја авторска стратегија е метатекстовна операција на повисоко рамниште“ (1982: 26) интертекстуалните постапки на двајцата македонски романисери се ослободени од секаква наивна игра, насочена кон ефектот на необичност и желба за трендовска актуелност. И покрај бројните констатации за „исцрпеност“, резигнираност, скептичност и песимизам со кои се обременува или за кои се обвинува уметничката практика на Постмодерната, пост-позицијата на чисто хронолошка последователност, па и на затекнатост, во никој случај не ја редуцираа таа практика на пасивност, стерилност и непродуктивност.Напротив, со посред-ство на интертекстуалните техники и средства се обезбедува продуктивно преосмислување по пат на "претворање на критичката енергија на скепсата во творечка енергија на катар-зата" (Палавестра, 1983: 15).

Во тие метатекстуално-автореференцијални свртувања кон традицијата, кон нејзиниот уметнички корпус, овие романи, меѓу другото, се ориентираат кон преиспитувањето и преосми-слувањето на веќепонудените наративни модели. Во таков случај, она што добива приоритет, тоа е позицијата од која се воспоставува дијалогот и начинот на кој тој ќе се води. "Сосема е сигурно дека јазикот на постмодернистичката епоха ќе биде присилен да биде метајазик во смисла на цитатен јазик, а духовната основа ќе биде иронијата" (Жмегач,1991:407). Впро-чем, сите интертекстуални варијанти во современата литература покажуваат идентична ориентација, чија позадина е несомнено метатекстуална: говорот да се претвори во раз-говор за веќе постоечкото, раскажувањето да се сведе на пре-раскажување, креацијата на ре-креација, а сето низ процесот на комбинаторно искушување и испрашување на можностите на раскажувачка-та/творечката потенција воопшто. „Нам не ни е битно она што се повторува, туку нè интересира начинот на кој се сегмен-

327

тирани компонентите на текстот, и потоа како тие сегменти се кодирани со цел да воспостават систем на постојани компо-ненти“ (Еко, 1986: 25).

По однос на метатекстуалните модалитети, односно начинот на кој се организира и се спроведува коментарот на традицијата, теоретичарите нудат неколку насоки: едни ја посо-чуваат иронијата (Умберто Еко, Гордана Слабинац, Ихаб Хасан, Виктор Жмегач, Линда Хачон), други пародијата (Линда Хачон), а трети пастишот (Фредерик Џејмсон) како преферен-тен облик на постмодернистичкиот дијалог. Позицијата што ја застапува Линда Хачон (инаку блиска до ставовите на Умберто Еко) се однесува на потенцирање на двојнокодираната пост-модернистичка практика на репрезентација и на иронизација, на афирмирање и на испрашување. Канадската компаратистка, анализирајќи ја постмодернистичката проза, ги обединува аспектите на интертекстуалноста, иронијата и пародијата, чија синтеза ја открива постмодернистичката парадоксална контра-дикција на признавање на континуитетот низ димензијата на неговото проблематизирање. „Пародијата е перфектна пост-модернистичка форма, која на некој начин, парадоксално, го инкорпорира и го предизвикува она што го пародира“ (Хачон: 1988: 11). „Иронијата ги обележува разликите од минатото, но интертекстуалните ехоа симултано работат да ја афирмираат - текстуално и херменевтички врската со минатото“ (Хачон, 1988:125).

Во Дворскиот поет во апарат за летање ефектот на пародично-ироничното двојство на „негување и на испрашу-вање“ е остварен преку жанровското комбинирање на „висо-ката“ и на „ниската“ книжевност, што имплицира симултана употреба и поткопување на познатите конвенции од двата вида уметност. Во структурата на еден уметнички, романенскен текст, авторот ги инсталира конвенциите и постапките на наведените тривијално-популарни облици, градејќи ја нара-цијата во првите четири глави во знакот на нивните тематски комплекси. Во последната глава, во која се оголува интер-текстуалната постапка, тој ги поткопува еднаш афирмираните жанровски кодови преку нивното иронично-пародично субвер-тирање: крајот на романот го изневерува хоризонтот на очеку-вање што беше ветен на неговиот почеток, затоа што приказ-ната не се расплетува во согласност со наративните конвенции и постапки артикулирани во претходните глави. Научно-фан-тастичните теми се „оголени“ низ ретроактивна мотивација, но

328

на начин кој ги прави учесници во свесна и пресметана манипулација: се сугерира дека сето тоа е само облик на поигрување, што резултира со конструкцијата слика во слика, текст во текст, приказна во (филмска) приказна, но и текст за текстот, приказна за приказната (за снимањето на филмот). Според Ихаб Хасан, постапката на „хибридизација или мутабилното повторување на жанровите“ (низ пародијата, травестијата, пастишот) е еден од начините преку кои се реали-зира комуникацијата помеѓу Постмодерната и традицијата: „Со ова се доаѓа до поинакво сфаќање на традицијата според кое континуитетот и дисконтинуитетот, високата и популарната култура се испреплетуваат не за да имитираат, туку за да го прошират минатото во сегашноста“ (1987: 28). Идентичен став за интертекстуалните импликации на овие процедури среќаваме и кај хрватскиот теоретичар Павао Павличиќ, според кого основната функција на постмодернистичката интертекстуалност лежи во намерата на новиот текст да му се додадат веќе постоечките значења, односно да се афирмира старото и веч-носта на старото (1989: 37).

Позицијата од којашто се прави и се осмислува ова иронично ревидирање на традицијата е свеста на постмодер-нистичкиот уметник за онтолошкиот релативизам на епохата, свест што допушта книжевноста „во отсуство на битни принципи/парадигми да се свртува кон играта, меѓуиграта, дијалогот, алегоријата, т.е. кон иронијата“ (Хасан, 1987: 27). Иронијата, како доминантен модус на интертекстуално облику-вање во постмодернистичката литература станува метатекстуал-но функционална и оправдана токму на рамништето на коешто се пројавува како знак на ре-креативна самосвест. Таа, пак, самосвест е перманентно присутна во творечкиот процес: на самиот почеток, кога авторот е интертекстуално самосвесен за неизбежниот дијалог со традицијата, та затоа, творечки ја интегрира во сопствениот текст; и во текот на реализацијата на интертекстуалната релација, со самото тоа што се одлучува за стратегии на намерно поигрување со постојните облици, кои потоа треба да ги ре-интегрира во новиот контекст. Значи, се работи за свест за неминовното прифаќање на она што е дел од постоечкиот корпус, но и за самосвест, што се манифестира низ потребата од избор на сопствена авторска, активна стратегија, како единствно можен начин на креирање во актуелниот миг. Оттаму, Гордана Слабинац ја посочува двојната метатекстуална функција на постмодернистичката иронија, која се препознава

329

во односот кон традицијата, но и во односот спрема сопстве-ниот текст (1990: 118-119). Постапката на цитатна каталогизација може да се земе и како реализатор на основната цел на Постмодерната за сеоп-штото преосмислување и испитување, пред сè во знакот на онтолошката доминанта на постмодернистичката литература, за којашто говори Брајан Мекхејл (1989: 286).

„Живееме во еден свет во кој ништо не е сигурно. Освен едно; дека не можеме да задржиме ништо трајно . . .Ова е еден стравотен свет во кој сè се распаѓа. Ништо не може да остане цело, ништо докрај доследно на себеси, ништо исполнето со смисла.“182

Во текстот на Урошевиќ вградувањето на моделот на

научната фантастика, поточно темата на паралелните светови е само повод за да се воведе една онтолошка тематика, за да се постави прашањето за границите меѓу постоечкиот и непосто-ечкиот свет, значи и на границите на самиот постоечки свет. Во испреплетувањето на книжевноста и на стварноста (со посредство на транссемиотичките цитати во каталошката цитатност) во прашање се доведуваат и светот на книжевноста и светот на стварноста. Ако, според Мекхејл, текстот развива стратегии со кои на преден план ќе ги постави онтолошките прашања, тогаш каталогизацијата ги открива можностите преку кои уметничкиот текст, односно фикцијата воопшто, станува облик на имагинарно создавање на светот или облик на „онтокреација“, како текстовна „архивизација на изгубениот свет“ (Ораиќ, 1989: 157). Идентичен аспект на испрашување на границите помеѓу световите постои и во романот на Андо-новски, тематизирано на релација уметност-неуметност-псевдо-уметност. Генерално, метатекстуално-автореференцијалните зафати во анализираните романи, проследени низ наведените интер-текстуални релации и постапки, остваруваат двојна функција на обнова/преиспитување на моделот на раскажување и на консти-туирање/афирмација на моделот на теориска фикција. Манипулацијата со моделите на тривијалната литература, освен тоа што ги реализира „синтагматско-комбинаторните“ интертекстуални модели во Постмодерната и нивните ориен- 182 Uro{evi}. Dvorskiot poet vo aparat za letawe. str.157

330

тации кон преосмислување на минатото, станува сигнифи-кативна и на друго, автореференцијално, односно метатексту-ално рамниште: имено, како интертекстуална варијанта жанров-скиот микс во истовреме станува и модус на автотематизација на книжевноста, затоа што „жанровската свест е недвосмислен знак за преокупираност на литературата со себеси“ (Павличиќ, 1989: 42). Во таа насока, со постмодерните амалгамирања помеѓу високата и ниската уметност фокусот е поставен врз сондирање и преосмислување на творечката потенција, факт што е кон-статиран од повеќе автори: Миливој Солар го одредува како обид за „обнова на раскажувањето“ (1988: 14), а Виктор Жмегач како можност да се сочува „исказот на оригиналност“ во услови кога е изгубена секаква „спонтана иновација“ (1991: 401). Според Умберто Еко, станува збор за нужната употреба на раскажувачка маска и цитатна референца како авторска стратегија во епохата во којашто пишувањето станува залуден напор во борбата со стереотипите (Еко, 1985: 182).

Во секој случај, основната смисла на оваа трансгресија на жанровските граници е имплицирана од генералниот песи-мистично-скептичен став на постмодернистичката литература. Во услови кога резигнирано се констатира неизбежното посто-ење во бескрајниот простор на déjà, кога се респектира конти-нуитетот на традицијата, кога книжевноста ги актуелизира онтолошките проблеми и прашања, кога се констатира „исцр-пеност и истрошеност“ на сите можности и облици, лите-ратурата, реално, сé повеќе, се соочува со сомнежот во поглед на понатамошните развојни можности и насоки на книжевното творештво. Меѓутоа, ако таквата состојба сепак не е повод за очајување, како што охрабрува Џон Барт во својот есеј Книжев-ност на исцрпеноста, ако „книгите секогаш говорат за други книги, а секоја приказна ја раскажува веќе раскажаната приказ-на“ (Еко,1985: 182) тогаш, недвосмислено, решението кон кое треба да прибегне постмодернистичкиот уметник е потрагата по нови модуси и ефекти на кажување на познатото, на истото. На тој начин, постмодернистичкиот песимизам станува продуктив-но прилагодување кон состојбата, што во крајна линија ќе ре-зултира и со своевидно хедонистичко адаптирање кон актуелни-от миг: „Според пост-модерната естетика задоволството треба да произлегува од фактот дека серијата можни варијации е по-тенцијално бескрајна “ (Еко, 1986: 25).

331

Во ваквиот став лежи и една од точките во која се интерсектираат постмодернистичката поетика и концептот на интертекстуалноста, точка во која се реализира нивното идентично барање: препрочитаното и преосмисленото да се издигнат до степен на креативен акт: „А впрочем денес се раскажува сешто. Можеби тоа се само приказни.“183 Влада Урошевиќ во својот роман интегрира неколку различни жанров-ски модели, наративни стратегии и конвенции, чиј спој во структурата на текстот треба да понуди регенеративен ефект. Затоа, суштината и смислата на нивната постапка не треба да се бара во насока на доследно применување и почитување на применетите раскажувачки кодови и конвенции, ниту во насока на нивно радикално отфрлање, туку во насока на нивна ре-интерпретација, во контекст на иронично испрашување и иску-шување на границите на нивната употреба.

Еден модалитет на (авто)тематизирање на книжевноста е понуден и во романот Папокот на светот. Конвенцијата на пронајден ракопис и техниката на приредувачка маска (интер-текстуалните и паратекстуалните аспекти) се искористени како автореференцијално конструирање на текстот со подалечни, метатекстуални реперкусии. Се соочуваме со „имплицитната автометатекстуалност“ (Ораиќ, 1993: 137), бидејќи таквата пос-тапка, всушност, е искористена како повод и параван за да се проблематизира книжевноста и за да се испрашува моделот на раскажување, што, во дадениов случај, се конкретизира со пра-шањето за творечкиот акт, за границите оригинална-плагијарна книжевност, за односот книжевност-критика, книжевност-пуб-лика.

Автометатекстуалното исчитување на Папокот на светот е имплицирано двојно:

- на рамниште на сугерирање на двојната природа на дискурсот - референтна и автореферентна. Во согласност со теоријата на Крешимир Немец, за автореференцијалноста како експонент на романенскната самосвест, цитатната структура на Папокот на светот покажува во колкава мера романот може да биде самосвесен за сопствениот медиум-печатен текст/книга. Во тој контекст, свое оправдување наоѓаат и цитатната доми-нанта и постапката на приредување туѓ ракопис и паратекстови-те, бидејќи сите тие се стратегии на потенцирање на графичката страна на текстот. „На тој начин на читателот му се сугерира 183 Uro{evi}. Dvorskiot poet vo aparat za letawe. str.135

332

дека печатениот текст припаѓа на едно рамниште на искуството, со него создадениот фикционален свет на друго, а проверливата стварност на трето“ (Немец, 1993: 120).

- на рамниште на наративните постапки, односно начи-ните на кои е артикулирана нарацијата во романот. Раскажу-вачкиот облик за кој се одлучил Андоновски може да се сведе под одредницата дедуктивна нарација, која е детерминирана со „превласт на приредувачот и на раскажувачката самосвест, која од аспект на средување туѓи ракописи ќе завладее со приказ-ната и со раскажувањето“ (Јерков, 1991: 169) Во романот, граден според моделот на експлицитна цитатност, нарацијата е практично сведена на цитирање туѓи текстови, чие присуство се оправдува со нивната партиципација во нечиј приредувачки труд, а пак романенскната приказна се деривира од и преку интеракцијата и координацијата на текстовните извори. Како што, впрочем, забележува и хрватскиот писател и теоретичар, уметноста денес е лишена од амбициите да биде сведоштво или обид за промена на стварноста, та затоа се свртува кон сопствената историја и кон сопствените ресурси за, со нивна помош, да се обнови себеси, да се преиспитува себеси и да ги искушува своите конвенции (Павличиќ, 1989: 34).

Во тие рамки, во Папокот на светот референцијално-миметичката ориентација кон светот е заменета со автореферен-цијалната свртеност кон текстот, кој пак е виден како текст составен од други текстови: уметничкиот текст на Андоновски е генериран низ цитирањето туѓи текстови, добиени преку препишување на други текстови, кои најверојатно се интер-текстуално ехо на други текстови и така во бесконечно мулти-плицирана низа. Јукстапонирањето на различните цитати, кои се во меѓусебна сижејна интеракција станува начин да се истражат, да се споредат, да се сопостават, да се комбинираат различните можности и облици на раскажување. Во согласност со тоа се конципира и нарацијата во романот, каде што „постои само раскажувачкиот материјал“ (вистинските или лажни прототекстови) од кој ќе се дедуцира приказната, а самото раскажување/дедукција станува „внатрешно испрашување на принципите на приказната“ (Јерков, 1991: 169).

Жанровските компилации и прераскажувањето/цитира-њето на туѓите приказни/текстови исполнува идентична функ-ција и доведува до истиот ефектот на „обнова на раскажувањето “. „Духот на раскажувањето излезе на сцената на романот за да покаже дека сè што може да се каже е кажано, но морало да се

333

повтори...Од духот на раскажувањето, кој ги обезбеди сите култури со приказни се раѓа поетиката која ќе ги обнови, ќе ги толкува и одново ќе ги направи уметнички битни“ (Јерков, 1991: 184). Со тоа постмодернистичкиот роман ја надминува честопати сугерираната апокалиптична визија за сопствениот крај, токму како што вели Џон Барт, проговарајќи за крајот.

Во една генерална смисла, метатекстуалните коментари што постмодернистичката литература ги гради и на интер-текстуално и на автореференцијано рамниште, ја конципираат оваа проза во знакот на она што Марк Кари го означува како теориска фикција, односно фикција со критичка и/или теориска намера, чија цел е да го "води романот до наратолошка територија, во истражување на теоријата на фикцијата преку пишување фикција" (1998:53). Станува збор за можноста авто-референтните и хетерореферентните стратегии, т.е. интер-текстуалните процедури воопшто да посредуваат во инста-лирањето на теориско-критичките рефлексии во романот, кои ќе ја означат неговата наратолошка свест, меѓутоа не од вообичаената метајазична, критичка дистанца, туку од иманен-тно интертекстуално и метатекстуално рамниште.

И двајцата автори, предмет на нашава анализа, го носат во себе тоа двојство и биографски и творечки: од една страна, тие се афирмирани теоретичари и практичари на фикцијата (универзитетски професори, книжевни критичари/теоретичари и писатели), а од друга страна, своите романи ги структурираат според моделот на „перформативна наратологија“ (Кари,1998: 52). Типолошки, Дворскиот поет во апарат за летање и Пап-окот на светот се подведуваат под одредницата романенскна фикција, но тие недвосмислено ја интегрираат во себе и критичката димензија, како облик на нагласена метатекстуал-ност. И двајцата автори, честопати, во своите текстови инкор-порираат експлицитни изјави, кои вообичаено претставуваат дел од дискурсот на критиката/теоријата, меѓутоа, интегрирани во романенскно-наративната форма тие го губат статусот на строго академски, метајазични изјави.

Во насока на перформирање на интертекстуално-мета-текстуалните интенции на романот како носител на „нарато-лошко знаење“ односно како теориско-критички рефлексии, во Папокот на светот индикативна е постапката на двоен комен-тар по однос на цитираната мистификација: еден некомпетентен (предговорот на приредувачот) и еден компетентен (поговорот на рецензентот), чии заклучоци се наполно идентични – иска-

334

жуваат резервираност околу уметничката валидност на текстот. Но, на повисоко рамниште тоа ефектуира и метатекстуално, ка-ко критика на одредени реални состојби во македонската кни-жевна средина, произлезени од „отсуството на учење по пат на макотрпна писателска и теориско-стручна работа.“184

Во текстот на Андоновски интенционално е поставува-њето на приредувачот и на неговиот лаички коментар, чија цел е да се евидентира не само појавата на давање стручни квали-фикации од страна на нестручни лица (критика на критиката или подобро речено на квази-критиката), туку и за да се евидентира степенот на деградираност на естетските вредности во уметничкото дело, во услови кога неговите уметнички недо-следности се очигледни и низ семантичкото исчитување на текстот од страна на „наивниот“ читател, или како што тоа е прикажано во романот, кога дури и сметководителите стануваат свесни за наратолошките пропусти. Вториот коментар, рецен-зијата на доцентот по литература, се состои во научна елабо-рација и аргументација на она што веќе беше констатирано од страна на приредувачот, пред сè бројните пропусти од нара-толошка гледна точка. Рецензијата, паратекстуално интегрирана во романот, исполнува метатекстуална функција, што, секако е во склад со барањето на Ролан Барт: „Нека и самиот коментар биде текст“ (1986: 1109). Рецензентскиот осврт станува метако-ментар на она ниво на коешто се разоткрива како апостро-фирање на оние чија стручна компетентност ја допушта таквата хиперпродукција и квазипродукција. Тоа се потврдува и со фактот што доцентот по литература одлучил да го рецензира второто издание на романот, затоа што што се двоумел дали треба да прифати да расправа за дело кое е апсолутно сомни-телно, односно се граничи со плагијаризам (критика на крити-ката по порачка):

„Точно е дека тој роман освои две крупни литературни

награди, но моја должност, како на критичар-рецензент е да говорам отворено за делото, неоптоварен од признанијата. Јас дури искрено се чудам како критиката и луѓето во жиријата не ги виделе досега овие пропусти. Дали тоа, Ве молам, значи дека во оваа земја никој, освен доцентите по литература не чита книги и не се занимава со логика?!“ 185

184 Andonovski. Papokot na svetot. str. 319 185 Andonovski. Papokot na svetot. str. 321

335

„Идејата за критиката како интертекстуална, а не

метајазична релација е она што ги обединува теориските фикции на границата меѓу фикција и критика. Интертексту-алноста поставува модел на референцијалност кој не може да дистингвира помеѓу референцата кон светот и референцата кон другите текстови, додека текстуалноста е исткаена во сè“ (Кари, 1998: 70). Ваквиот сплет на релации и постапки и семантичките интенции кои лежат во нивната основа ја откриваат вистинската природа на постмодернистичката проза, која е неизбежно интертекстуална и метатекстуална. "Во таквата книжевност, ка-де што е најважен односот на текстот спрема текстот, на лите-ратурата спрема литературата, на преден план неизбежно избива оној тип текстови во коишто таквиот однос најпотполно се воспоставува. А таквите текстови се секако критичките тек-стови, металитературата воопшто. Навистина, текстовите за книжевноста се, може да се каже, водечка книжевност на постмодерното време" (Павличиќ, 1989: 41).

Цитатноста како доминантен и конститутивен принцип во структурирањето на Папокот на светот и Дворскиот поет во апарат за летање станува повеќекратно функционална, но секојпат во насока на демонстрирање на интертекстуалните, па и на пошироките постмодернистички концепции:

1. На рамниште на интертекстуална релација: во услови кога современоста нуди бројни примери за "бескрајната уметничка, научна и животна цитатност" (Ораиќ, 1990: 210), романите на македонските автори, предмет на нашата анализа, илустрираат една од хиперцитатните варијанти преку која се манифестира типичното постмодернистичко релативирање на границите во сите насоки: уметност-стварност, уметност-неуметност /псевдоуметност. Во Папокот на светот тоа се реализира преку постапката на цитатно калемење и компи-лирање на хетерогените текстови, покажувајќи при тоа како еден псевдокнижевен текст (роман) и еден животен текст или текст од/за животот (дневник) може да се инсертираат во друг уметнички (кон)текст, да се најдат во непосредно соседство, да се прелеваат, во смисла да имаат идентична содржина, а нивните ликови идентична судбина, откривајќи ја можноста едното да го препишува и да го содржи другото или да се огледува во и да се угледува на него, едниот да биде Клучалница, а другиот Клуч.Таквата структура на романот наоѓа своја поткрепа и во тезата на Брајан Мекхејл за онтолошките

336

доминанти со кои се преокупира постмодернистичката проза, и, во тој контекст, особено со прашањето за импликациите од спротивставувањето и нарушувањето на границите помеѓу различните светови (1989: 286-287). Во уметничкиот текст под наслов Папокот на светот од „реалниот“ автор Венко Андо-новски се интегрираат неколку експлицитни интекстови-умет-нички, псевдоуметнички и „транссемиотички“ со што се добива една мултиплицирана цитатна конструкција, од типот текст во текст во текст...според принципот china boxes. Цитирани се две книжевни мистификации: едната, псевдороманот Папокот на светот, (кој не случајно има идентичен наслов како и „реал-ниот“ уметнички текст на „реалниот“ автор), компилиран од различни уметнички, неуметнички и полууметнички текстови; другата е псевдостихозбирката Енигма, која пак е микстура на песни од македонски автори.

Во романот на Урошевиќ тој ефект е остварен преку архиварската каталогизација, каде што „се негираат причинско-последичните врски помеѓу цитатите, текстовите, културите и подрачјата на стварноста, се негира нивната временско-прос-торна омеѓеност и одредена онтолошка модалност, но тоа повеќе не се прави за да се негира смислата на севкупната европска уметност и култура, туку за да се презентираат модерната и современата европска цивилизација во лудилото обесмислени цитати“ (Ораиќ, 1989: 157). „Светот стануваше огромен, таинствен, ги ширеше своите граници до в бескрај“186, коментира еден од јунаците во романот. Хрватската теоретичар-ка, во обидот да ги дефинира процесите на онтолошки нивелации во постмодернистичката книжевност и култура, се определува за метафората „perpetuum mobile“, со објаснување дека: генерално, постмодерната состојба е состојба во која не постои никакво цврсто упориште, никаква идеја или пак стварност кон која би се ориентирале, која би нè насочувала, па, од тие причини, допуштено е движењето в бескрај (Ораиќ, 1996: 119).

2. На рамниште на метатекстуална функција, која е во служба на илустрирање на постмодерната критичко-превредну-вачка ориентација. Моделот на вакантна цитатност во Папокот на светот се открива во светлината на своевиден коментар за актуелните случувања во книжевно-уметничката и во

186Uro{evi}, Vlada. Dvorskiot poet vo aparat za letawe. Skopje, Kultura, 1996, str.106

337

книжевно-научната сфера, во смисла на критичко превред-нување на параметрите што владеат и во творечката продукција и во нејзината критичка верификација. Каталошката цитатност во Дворскиот поет во апарат за летање меѓу другото, го потенцира и вредносниот релативизам на Постмодерната. Многу често јунаците во романот ја потврдуваат сопствената немоќ за верификација на случајно предизвиканите асоцијации или на перципираните предметите како дел од сопственото цивилизациско, а пред сé уметничко минато и наследство (тоа се однесува, на пример, на цитатите од Одисеја на Хомер и од Леди Магбет на Шекспир). Од една страна, целта е да се евидентира процесот на обезвреднување и на обесмислување на кој се подложени уметничките вредности, вклучително и уметноста во целина, во рамките на она што Фредерик Џејмисон го означува како „свет на плошноста, плиткоста и површноста“ (1988: 195) но, која во услови на информатичко-медиумската револуција и експанзија почнува да ја губи својата некогаш централна позиција. „Во современото општество нашето искуство со уметностите е генерално преку нивните технолошки репродукции. Новите артистички медиуми на XX-тиот век - филмот, ТВ, видеото се базирани на технолошките методи на репродукција“ (Ален, 2000: 182). (Оттаму, не случајно една од темите во романот на Урошевиќ го отвора прашањето за улогата на моќта на визуелните медиуми - сликата, ТВ, сателитскиот пренос). Во таквиот свет, вред-ностите на автентичната уметничка продукција остануваат неидентификувани и неверификувани како вредност, дури се и обезвреднети во услови на нивното префункционализирање, како во случајот со античката статуа на Нике од Самотрака пренаменета во предмет за ставање крпи за бришење под.

3. И, конечно, цитатната интертекстуалност станува сиг-нификативна и на рамништето на коешто го експлицира моде-лот на илустративната цитатност (Ораиќ, 1990: 43-51) во Постмодерната. Илустративноста во постмодернистичкиот ро-ман се манифестира во потребата да се илустрираат туѓите текстови, кон кои се поставува репрезентативно, а со цел да ги преосмисли, да ги превреднува и да ги сочува на едно ново рамниште. Следствено на тоа, коментирајќи ги туѓите текстови (метатекстуалност), постмодернистичкиот роман ќе се толкува и себеси во намерата да ја ре-афирмира сопствената релевантност во актуелниот миг и да се придружи кон веќе постоечкиот книжевно-уметнички корпус (автореференцијал-

338

ност). Во духот на „постмодерните парадокси“, анализираните романи токму со посредство на интертекстуалните процедури ја сугерираат сеопштата поврзаност на различните текстовни ос-тварувања и го сугерираат неминовното постоење на текстовни предлошки, односно на традицијата воопшто.

Литература 1. Allen, Graham, Intertextuality, The New Critical Idiom. London and New

York, Routledge, 2000 2. Barth, John, "Književnost iscrpljenja," Književna smotra, Zagreb, 1980, br.

37, стр. 98-103 3. Barthes, Roland, "Teorija o tekstu", Republika, Zagreb,1986, br.9-

10,стр.1098-1120 4. Genette,Gérard, "Cinq types de transtextualité, dont l'hypertextualité",

Palimpsestes. La littérature au second degré, Paris, Seuil, 1982, стр. 7-19 5. Eco, Umberto,"Napomene uz Ime ruže", Delo, Beograd, 1985, br. 3/4, стр.

167-185 6. Еко, Умберто,"Иновации и репетиции меѓу модерната и

постмодерната естетика", Трета програма на Радио Скопје, 1986, бр. 26, стр.13-28

7. Žmegač, Viktor, Povijesna poetika romana, Zagreb, GZH, 1991 8. Jerkov, Aleksandar, Od modernizma do postmoderne, Priština:

Jedinstvo/Gornji Milanovac:Dečje novine, 1991 9. Currie, Mark, "Theoretical fiction", Postmodern Narrative Theory, St.

Martin's Press, New York, 1998, стр. 51-71 10. McHale, Brian, "Postmodernistička proza", Delo, Beograd, 1989, br. 4-5

стр. 275-294

339

11. Nemec, Krešimir, "Autoreferencijalnost i romanenskna samosvijest", Intertekstualnost & autoreferencijalnost, ur. Dubravka Oraić-Tolić i Viktor Žmegač, Zagreb, Zavod za znanost o književnosti Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, 1993, стр. 115-125

12. Oraić-Tolić Dubravka, "Citatnost u avangardi i postmoderni", Umjetnost

riječi, Zagreb, 1989, br. 2-3, стр. 149-163 _________________, Teorija citatnosti, Zagreb, GZH, 1990 _________________, Paradigme dvadesetog stolječa, Zagreb, Zavod za

znanost o književnosti Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, 1996 13. Палавестра, Предраг, Критичка књижевност, Београд, Просвета,

1983 14. Pavličiċ, Pavao, "Moderna i postmoderna intertekstualnost", Umjetnost

riječi, Zagreb,1989, br.2-3, стр. 3-50 15. Popovič, Anton, "Opozicija prototekst-metatekst", Delo, Beograd, 1982, br.

2, стр. 22-40 16. Slabinac,Gordana,"Metatekstualne funkcije ironije i groteske u avangardi",

Republika, Zagreb, 1990, br. 9-10, стр.115-126 17. Solar, Milivoj, "Obnova i kritika mitske svijesti o jeziku u romanu

postmodernizma", Postmoderna-nova epoha ili zabluda, ur. Ivan Kuvačić/Gvozden Flego, Zagreb, Naprijed, 1988, стр. 9-16

18. Hassan, Ihab, "Pluralizam u postmodernisitčkoj perspektivi", Quorum,

Zagreb 1987, br. 3-4, стр. 23-41 19. Hutcheon, Linda, A Poetics of Postmodernism, London and New York,

Routledge, 1988

340

341

Qubinka DONEVA

DIV(-iot) ZANES NA ATANAS VANGELOV Vo knigata Zabraneto ~itawe, Dubravka Ugre{i},

veli: „Kako pisatel, kopneam po svojot ~itatel“. „Kako ~itatel kopneam po svojot pisatel“. I sekoj ~itatel kop-nee po svojot pisatel. Vo odredena faza od svojot ~ita-telski vek, se sre}avaat ~itatelot i pisatelot. Verojatno tokmu vo ovaa ~itatelska faza, ne slu~ajno i jas se sretnav so mojot pisatel. I po pro~ituvaweto na negovata kniga kaj mene ve}e ni{to ne e isto vo odnos na ~itaweto. Od sè ona {to me razdviì od ovaa kniga toa i }e se vidi.

Istata Dubravka Ugre{i}, pak vo istata kniga, veli: „Kakva pravda, koga lo{ite knigi sè pove}e se „nadu-vuvaat“, a dobrite se premol~uvaat?“ Od izleguvaweto na Div zanes (2002), barem jas ne sum sretnala nekoja kritika, osvrt ili ne{to sli~no za Div zanes na Atanas Vangelov. Jas, Qubinka Doneva, makedonski ~itatel na makedonska kniga, go dobiv Div zanes i bezmerno mu se raduvam. Kako dete na novo xixe! Vsu{nost, mojata radost e eden zanes. Predizvikan od tvore~kiot zanes na Atanas Vangelov vo taa kniga. A i tvoreweto e zanes kako {to zanesot e sos-tojba na tvorewe. „Zanesot dodava, ne moè da bide zanes ako ne dodava. Moè da se na narekuva toa iluzija, vera, ideja ili cel. Jas }e ja nare~am (taa sila) sosem prosto: div zanes, bez koj ne bi moèl ~ovek. Toj se razlikuva po sila, no ne i po narav“. Zanesot e ~uvstvo. A na ~uvstvata im se veruva. Tie se potvrda na iskrenost. Div zanes e najpre-cizniot naslov za sè ona {to e smesteno na 400 stranici me|u dvete korici. A dobriot naslov e „Kako dobra {if-ra: zaveduva, ne naveduva“. No toa ne e zaveduvawe na pogre{en pat, tuku tokmu zaveduvawe. Da se vturne ~ita-telot so siot zanes, div moèbi, vo is~ituvaweto na osoznavaweto na eden drug (moèbi) poinakov svet, no i na

342

samiot sebe. Zanesot kako sostojba na duhot ili moèbi i na du{ata, na srceto, e sostojba koja nadvor „bara bina i publika“. Kakva, zavisi od naravata i obemot.

Knigava e sostavena od edinaeset lirsko-filosov-ski naslovi, od koi deset se so po dva naslova, a samo eden so tri. Toj naslov neslu~ajno e Svedenija. Dodatok. Vsu{-nost, ova obemno delo e toa, Svedenija. Vo niv avtorot }e nè stavi vo dilema dali e to~no toa {to go kaùva deka: „Ima pove}e sklonost kon ubavinata, a pomalku kon to~nosta“. Sepak, se ~uvstvuva edna mazna izbalansiranost i na dvete. Div zanes na Atanas Vangelov e kniga {to prvin se ~ita so eden zanes, lakomo. Toj zanes ve nosi vo vtoro ~itawe so osobeno dlaboka qubopitnost, èlba, strast i kopne` po razgatki. Bidej}i ~uvstvuvate deka imate pred sebe eden rasko{en vrutok od znaewe {to }e vi ja osveì èdta za nadgradba na sopstvenoto znaewe za sebe, od eden drug agol. Toa znaewe, toj izblik na kusata re~enica, ra|a zavidlivost. Kreativna. Pottiknuva~ka. Knigata ve vle~e, ve nosi so svojata dlaboka motiviranost niz gustata, stegnata kompozicija, nadovrzuvaj}i gi sosema spontano i najprirodno ne{tata edno vo drugo i edno so drugo. Ja potvrduva narodnata „zborovite se kako cre{i, fati{ edna, se zaka~uvaat mnogu“. Vo zborovite na ovaa kniga „nema, ’|urluk’“. No, verba volant, skripta manet (zboro-vite letaat, zapi{anoto ostanuva). Zapi{anoto vo taa kniga e mnogu ne{ta zapi{ani od i za ìvotot. Za celiot makedonski 20 vek, no i so seriozno zavleguvawe (so poseb-no odbrani nau~ni metodi, prakti~no primeneti) vo drugi vremiwa (od antika, sreden vek, prosvetitelstvo, roman-tizam) i vo drugi (evropski) prostori (Rusija, Francija, Germanija). I toa ne {to bilo i kade bilo, tuku tokmu tamu i tokmu sè nu`no i va`no. Ova e kniga koja ve tera da ìveete so nea, da $ se navra}ate, da istraùvate, za{to istraùvaweto e o~igledno, a „o~iglednoto e mo{ne ostroumno, napraveno nevidlivo“. Se odnesuva i na mina-toto, i na sega{nosta, a spored ona me|u redovite i na idninata. Na{a. Za da se „pro~ita” DZ na Atanas Vange-lov, potrebno e i mnogu predznaewe. Ova e kniga za seri-ozni (pro-) ~it (-uv) a~i. Po pro~ituvaweto znaete mnogu pove}e. Imate ~uvstvo deka mnogu temni zavesi vi se trgnale od pred o~i i vozdivnuvate od bolka za{to

343

„znaeweto boli“, za{to „blaèni se samo bednite po duh“. Ona {to go kaùva, go kaùva preku sliki na situacii i lu|e, lu|e vo situacii. A „sekoja niza konkretni sliki, bara svoja generalizacija“. Ova {to go kaùva avtorot i go primenuva. Od niza konkretni sliki, pravi generalizacija na istoto. Za site konkretni sliki i za seto generalizi-rawe avtorot ima i znaewe i argument. I znaewe – argument. Govori odmereno, razborito, ne napa|a, ne fali. Analizira. Iskreno. Za{to „iskrenosta splotuva“ i taa mu e najva`na. A sekoj od nas ima svoj iskren pogled. Iako „sekoj pogled iskrivuva“, ovaa kniga ni sozdava iluzija, n# uveruva deka vo nea avtorot go gleda svetot objektivno, takov kakov {to e, trezveno, nepristrasno. Vsu{nost, toj napravil sè da mu veruvame. Atanas Vangelov go pi{uva Div zanes mesto nas koi se pla{ime ~ovekot {to go nosime vo sebe da go oslobodime, da gledame od visoko za{to „da e malce ~ovek na rid ka~en, poj}e gleda od tie pod ridot“. Prikaznata po~nuva so kaùvaweto na Argir von Doiran (nare~en Girca) za negovata prva sredba so kniga na stihovi i fotografija od bugarskiot poet Geo Milev, poliglot i iden doktor po filolo{ki nauki, prijatel na Teodos Antigon von Doiran. Dvajcata prijateli se dve li~nosti so „predikat” (kako {to veli Girca). Toj predikat ne e slu~aen, tuku debelo zasluèn, dobien vo Romanija. Vo fusnota, avtorot govori za zaslu`ni Make-donci po evropskite zemji, potkrepuvaj}i go toa so nau~nite istraùvawa na golemiot istori~ar A. Matkov-ski. Dokaz deka nam, drugite, ni delele priznanija koga doa|a situacija da ni delat milost, a „svirepost i onaka si imame“ me|u sebe. Ona von Doiran e va`no. Za{to i „prezimeto e ona koe pobrzo kaùva za kogo stanuva zbor, otkolku li~noto ime“. Teodos von Doiran e sin na Antigon von Doiran. Teodos ja otvora svojata ìva kniga na svetot. Toj e ~ovek koj ima sekakvi knigi: za ognot, za karpite, za divinata, za drvjata, за тревите,...

Токму такви книги, сместени во само една слика или дури и реченица, наоѓаме во Див занес. Сеќавањето е навраќање и на смртта на бабата, која како и секој човек „никако не сака да умре“. Притоа сфаќаме дека „ние ги напуштаме мртвите, не тие нас“. Асоцијацијата е очигледна, алузијата исто така, а „алу-зијата е пристојност и деликатност. Тоа што можеш да го

344

кажеш на фин начин не мораш на простачки и дрзок. Треба да знаеш меѓутоа дека алузијата не исклучува јасност". Низ целата книга Атанас Вангелов го потврдува тоа. Алузијата ја користи на различни начини и во прикажување на различни ситуации и слики. Притоа тој е деликатен, но јасен. И искрен над сè. Внимателно, со концентрација на еквилибрист се движи со алузијата (наизглед) лесно и едноставно, затоа што е искрен. Оти што е животот без искреност?! А „главен закон е законот на животот“. Животот пак си има свој континуитет. „Конти-нуитетот дише само кога има сродност со разлики и разлики со сродност“. Таква е сродноста на континуитетот во времето (Антигон, Теодос, Гирца). Често генерациите сакаат да го мену-ваат светот, посочувајќи ги разликите кои скокаат и стануваат гласни.

Во првите три наслови тече сеќавањето за училишnите денови на говорителот, неговата прва книга на којашто се сеќава мошне јасно. Тоа не е буквар, туку антологија. И веќе со тоа читателот го менува својот однос кон раскажувачот. Тоа е книга што оставила силен печат врз младата личност. Се сеќава на сините и црвените букви од книгата. Веќе бојата на буквите на самиот почеток од романов напоменува дека и во оваа книга (кој знае да ја прочита) читателот ќе се соочи со двете стрanи на истото нешто. Таа симболика на сината, студена, трезвена боја на разумот која смирува како езерото и на црвената како страв или возбуда што наидува ќе тече понатаму како против-положност во целата книга. Авторот соумева на сините, мирни нешта да им даде страст, огин, возбуда. Тој ја знaе точката на возбудата. На црвените пак, не им ја одзема страста, туку знае да ја смири и да ја канализира, да ја успокои страста, објаснувајќи мошне стрпливо и движејќи се лесно, вешто, сигурно и суптилно низ моќната шума од детали. Гео Милев од таа книга е клучниот лик што го поврзува овој свет и оној. Поетот кој е мошне близок со Теодос Антигон и кој е директен и активен учесник во настаните (а индиректен) во книгата. Тој сиот е од црвени букви, во занес, див, со страст. Наспроти него е неговиот пријател Теодос. Гео се служи со очите на возбудата. А „кога се гледа со очите на возбудата, вие сте на две места истовремено. Наспроти него, „дедо зборуваше некако рамно-душно и меко“. Значи трезвено. Гео Милев е поет, лексикограф, полиглот и интелектуалец со страст, но како војник е само „старши подофицер“. Гео Милев е таков во една ситуација,

345

бидејќи има склоности, во друга ситуација е друг. Преку Гео Милев, Атанас Вангелов проговара и за многу македонски премрежја, ситуации, за луѓе од минатото, директни учесници и творци на историјата кои биле исто со занес како и Гео. Лицето Гео Милев е и личност и затоа лик-инструмент преку кој ќе се покаже историската неправда што му е нанесена на еден македонски поет, на Венко Марковски. Нему „оној свет“ му подметнува памфлет и така го одмакедончува неговиот занес и го сvrтува на спротивна страна. Гео пак е авторитет кому треба да му се верува зашто е компетентен. Тој е германски ученик, но за своите германски професори знае да каже дека па и не се којзнае што. Слично на Гео Милев и нашиот Блаже Конески ќе си го каже своето мислење за своите професори. Поетот знае да ги спознае работите поубаво од обичниот човек и токму за тоа не случајно токму Gео Милев е појдовна точка. Зборувајќи за овој германски ученик АВ, со германска точност, дисциплина, ред и педантност (познавајќи го сето тоа) зборува за сè што ни става на увид, а се однесува на 20 век. Во освртот кон Сведенијата АВ (како впрочем и во цела книга) користи аналитички методи на претпоставки и противставувања, со логички извлечени заклучоци, дискретни и директни сило-гизми, сведенија на сведенијата. Тоа го прави со силата „на авторитет кој се следи“. А тоа е авторитет на зналец, на научник аналитичар и структуралист кој своето теоретско знаење на најубав можен начин го применува практично во својот роман. Неговиот поетски немир исто така избликнува овде на најубав можен начин. Од реченица во реченица се чувствува и дарба и знаење и мерка. Земајќи си обврска да го доближи 20 век до читателот, виден од многу агли, авторот успева да нè доближи до (и во) дното на зборовите. А „оној што не знае(л) или што не сака(л) да се спушти до дното на зборовите, тој никогаш не може да разбере каква сила се крие во зборовите. Тие управува(ле)ат. Токму тие решава(ле)ат, што и како ќе прави некој во ситуација“. И вo нашата желба да дојдеме до дното на зборовите од Див занес се појавува проблем со нив. Зашто речиси сите од книгава, се туркаат, се пикаат кон врвот од пенкалото, се наметнуваат убедени дека токму тие се тие без кои не се може да се објасни таа книга. Во таа наезда од зборови остануваме затечени од прашањето како да се редо-следат. Зашто она за што се обидуваме да проговориме е многу повеќе од толкување слики од различен агол на гледање. Повеќе

346

е од среќавање луѓе, настани, ситуации, повеќе од доближување на вредностите на македонската и европската литература. А колку ќе разбере човек зависи од тоа „колку сакаш да раз-береш“. И „можеш да разбереш некого и нешто само кога сакаш". А ова се однесува посебно на луѓето во турбулентни и критични ситуации на војни, несреќи, зла. Во времиња и ситуации кога човек се бори да преживее. А „секој човек кој се борел да преживее станува друг човек. Во таа борба умира(л) не само подобриот дел од неговото лице, туку и подобриот дел од неговата душа. Полошиот дел повеќе издржува(л)!“ Истото ова се однесува и на народите. Народот се тие поединци чиjшто подобар дел умира. Тоа е затоа што никој „не сака да умре“. Само по тоа сме исти и само „гробот порамнува“. Зборувајќи за преживувањето на полошиот дел на човекот, авторот наоѓа оправдување за сите човекови слабости и го разбира зошто во одредени ситуации е слаб. Вели:“...по малку старински речено имате со еден збор разбирање“. Тоа разбирање за слабите го имаат пред сите силните, длабоки личности како тие од Див занес. Гео Милев е еден од нив кој заради ситуација учествува во војната иако ја мрази. А војната гази пo душата на светот. Според Достоевски, дека газиш по душата на светот „кажува(ла) детската солза пролеана". Досега употребивме многу цитати извадени од самата книга. Ќе ги користиме нив и понатаму во разгледувањето на Див занес затоа што сме убедени дека така ќе можеме нешто повеќе да кажеме зашто цитираме реченици кои носат длабочина, знаење, мудрост. Сметаме дека се посебно погодни „да ги разуверат и нају-порните скептици“ дека ова што го говориме за Див занес на А. Вангелов е токму така. Зашто иако е фикција вам ви се чини токму така. Авторот вели: „човек се служи со туѓа уста кога му се допаѓа нешто кое го рекла таа. Кога му се допаѓа, тоа е некако негово". Тој се повикува на докажани авторитети што се потврдиле и го издржале судот на времињата.

Потребно е првин огромно знаење, па концентрација, максимална и енергија, сето тоа да се вкомпонира и со точност и со убавина за да заведе, да збогати, да поучи, да научи, да облагороди. Затоа цитираме пак: „Му кажав сè. Во детали му кажaв каква златна жица се Сведенијата на мојот дедо Теодос Антигон von Doiran, во кои навлегов. Има ликови и судбини во нив оцртани. Па потоа како сето тоа е завиено во атмосфера.“ И токму таа златна жица низ романот се разлева и филигрански се

347

згустува контрaпунктирајќи и блескајќи одвнатре. Така е во Див занес. Атмосферата е таква што читателот не е начисто што е уметничка(та) фикција на писателот, а што стрварност. За малку. Се уверува во наредната страница дека сè е вистина. Сè се одвивало токму така. А чувствува, се убедува дека е така, затоа што сè е поткрепено со умешност, со многу знаење за минатото, за сегашноста, за животот. Таква поткрепа писателот нуди во зборовите на големи луѓе, потврдени авторитети. Ним им се верува зашто „секој голем човек (бај Теодосе) знае да претвора очај во вера и срам во гордост“. Најважното што авторот го кажува како уметничка вистина го поткрепува со научна вистина и податоци, преку фусноти, за кои пак може да се напише посебна студија. Само писател од посебен ков употребува толку објаснуваwa, обработки, анализи. Во освртот на Сведенија дивиот занес се обработува како посебно поглавје. Не случајно тој момент е поместен речеси на средината на романот, значи има централно место. Синтагмата Див занес е употребена како основа (но и нешто повеќе) да се објаснат многу збиднувања, настани и ситуации во општеството, но и да се протолкуваат нечии постапки, отстапки, покорност, покор-ливост и слично. Во оваа клучна синтагма едниот збор, занес, е стожерот околу кој се врти сè, а ортомата е атрибутот кој затега или отпушта. Див занес на Вангелов е аналитичка дијахронија и поетска хроника на 20 век, но и синхронија, слика на препоз-натливост и блискост. Близина. Слична на таа што авторот ја кажува за Б. Конески: „Земете ги песните на Конески. Копнете ваму и таму, дајте му доверба на случајот. Со што се соочувате? Само со близина која прави повеќе од vас. Поправо, со небески сфери кои ги имало кај Пушкин и Русите“. Чувство на таква близина постигнува и Атанас Вангелов преку Див занес. Читателот се среќава со луѓе од „оној свет“. Значајни, па иако можеби на прв поглед не е така, по длабокото „копкање“, ќе му потврди дека тоа се „небески сфери“. Не само заради страдањето кое е една состојба во која „човек страда кога трага, но и трага кога страда“. Тоа е истоветно со страста, а коренот на двата збора го потврдува тоа. Човек ја чувствува таа близина и заради невидливата тупаница што авторот ја внесува меѓу страниците, а заради патриотизмот. Тој пак има „два сурата: еден ангелски, милолик и друг ѓаволски, рогат“. Тој рогатиот е како тој на Германецот Рихард Демел со кој се соочил Гео Милев. А таков е и патриотизмот на неговиот современик и

348

сонародник генералот од Првата светска војна, В'лков кој наредува физичко истребување, сотирање во корен на сите македонски интелектуалци, сотирање до целосно пеплосување, до геноцид. Таквиот „патриотизам“ авторот го подложува на длабока анализа, на вивисекција преку анализа на gерманската гордост која се претвора во агресија, во црно знаме на смртта. А „смртта прави намерни работи и од случајни и небрежни“. Во Див занес сè е патриотизам. Ова дело и е резултат на еден стамен, здрав патриотизам зацврстен со многу труд, истражу-вање, знаење, зрелост. Тоа е скенирање на 20 век иако се чини бегло, но всушност мошне внимателно одбрано што и како ќе се каже. Авторот употребува многу модални зборови да каже повеќе. Изнесува повеќе објективни гледања за една работа и не само еден агол на гледање. Со таквиот уметнички пристап спречува приговор и противречење. Има многу расправи, разложувања, теоретски разработки и критички осврти и мини есеи за македонската, но и за европската литературa. Посебно за руската и француската (а и за германската). Во тие навраќања, е кажано малку, а „кажано е сè“. Потврдено е дека знаењето е моќ. Откако ќе се исчита Див занес, непотребно е да се исчитаат огромни томови литературна критика за да се сфати суштината на авторите што vo Див занес ги споменува Вангелов. А не се ни малку, ни неодминливи. И како што само тој (струк-туралистот, вивисекторот, Атанас Вангелов) знае, си го кажува не своето субјективно, а професионално мислење. Искрено. Пред нас не дефилираат, а живеат, не ликови, личности, огромен број, а многумина од нив и наши современици што ги знаеме, па ги препознаваме во книгата. Од такви, кои се „една симпатична збрка, жална“, преку musca invectiva, musca domestica која е една мува специјалист за „лактомахија“ (патем, овде мошне речито А.В. сецка, ситни, образложува, па зглобува, составува, потврдува. Чиста вивисекција.), преку: „како и да е „р“-то е кај него најмногу упадливо. Другото е само просек и сивило, класично. Би бил дури и безличен без тоа“. Но, Атанас Вангелов исто така зборува за поедини автори со восхит до апологија на нивната уметност. Со вистински кратки фалбо-спеви како што е случајот со литературата на Чинго. Тие фалбо-спеви и апологии се конкретни, а оној што ги заслужува е спом-нат со полно име и презиме. „Чинго беше беспоштеден како Исак Бабељ.“ Сите ги „засени во еден налет. А и некако при-родно засени. Откако засени, Чинго стана тврдина. Освен тоа

349

беше и златоуст“. И сосем лесно и едноставно, многу логички, златоустиот Чинго, Атанас Вангелов го поврзува со златоустиот Св. Климент и Охрид и неговото свето слово, колку да потсети на континуитетот. Таква ода, таква апологија како за Чинго, сосем дискретно, но и мошне отворено авторот ќе каже и за „колосот Денко Драганов“ именувајќи го и со неговото вис-тинско име Гане Тодоровски, во контекст на поезијата, а како паралела со лирската градина на еден Конески. Не е одмината ни македонската драма. Тоа не се белешки на некој од лико-вите. Сè е кажано во една прекрасна форма и атмосфера на дол-ги, лесни (не секогаш) боемски кафеански седенки и уметнички диринчења најчесто во кафеаната на Нове Јолески, т.е. „Кај Јоле“, боемското собиралиште на скопската уметничка елита.

Едно богатство од теми е овој роман. Ако речеме историски, не е, љубовен не е, општествен не е, а сепак е сето тоа во едно. Овие есенцијални литературни забелешки што ги искажува авторот се мошне смели и можеби некој во нив ќе препознае еден агресивен однос. Може некој ќе ги дефинира како загатки, заплети, зборови со шифри и слично. Може некој овде ќе препознае јасна потреба од духовна надмоќ: „Инфан-тилна хистерија по духовна надмоќ, класична“. И следствено на тоа ќе каже дека „зад тоа се крие цинизам и само цинизам.“ Но авторот не бега од тоа. Дури отворено, исповедно, доблесно и самоуверено, искрено признава: „Не велам дека немало леви нешта кај мене, откачени. Не одрекувам сосема. Не гледам ни зошто да се скрива тоа. Не може да се игнорира и да се биде на страна на вистината истовремено“. Мошне отворено за авторите што ги споменува кажува: „Толку знае, толку прави“. Има сликари, музичари, политичари, интелектуалци, универзитетски професори, а најмногу писатели од втората половина на 20 век кои на преминот во третиот милениум наместо со активна авангардност, се однесуваат со индигнација. Примерот на авто-рот на Див занес може да им биде сосем логичен патоказ.

Интелигенцијата од овој период најверојатно се оние луѓе претставници на генерациите од 50-те години на 20 век. Понесена од учењето на Фоербах, таа генерација не само што сака(ла) да го објаснува, туку сака(ла) и да го менува светот. Кај нас тоа е генерација што доаѓа диво, скитски. Како и други пред неа, сфаќа дека светот „дефинитивно е променет“. А него го промениле нашите родители. „Нашите родители беа носители и учесници. Тие беа во темелите“. А „темелот на овој свет е оној свет“. Темелот на секој свет е оној свет. А ако сакаш да го

350

менуваш светот „тебе ти треба позиција“. Генерацијата што сака промени иако го има Фоербах, нема позиција. Свесна е дека нивните родители се вградиле во она време, во темелот, иако не биле којзнае какви луѓе со знаења. Сепак, успеале „од лошо да влезат во добро“. Нивните потомци со сиот свој жар и желба за промени се срамат од своите родители, а тој срам е всушност „срам од себеси“. „Тој што се срами од себеси е нула, ништо“. Ништото ништо донесува.

Самокритички, претставник на таа генерација ќе рече: „Нашата (младост) се совпадна со еден општ гест, инаeт и аро-ганција, сето тоа под капата на ароганцијата“. Многу е веро-јатно со тој op{t гест да се совпаднала и младоста на авторот. А авторот преку својот јунак кажува, дава повод, тема, аргумент за разговор, па ги повикува: меѓутоа, ама, но (има многу но во Див занес)... го објаснува тоа со многу за и против, вака и поинаку, па на крај заклучува, изведува, сведува. И веќе на читателот му е јасно дека се вдлабочува во четиво кое има дебела подлога што поткрепува да се верува дека сè произлегува од сè и сè се вградува во сè. Меѓу другото... и дека еден свет произлегува од друг, т.е. овој свет произлегува од оној. Кој е овој, а кој оној свет, кој „привлекува и убива истовремено, иако можеби го нема?!“ Одговорот секој сам си го пронаоѓа. Зборувајќи за креаторите на општествените состојби, за луѓе на позиција, за луѓе кои значат нешто во општеството, авторот го става на увид директното создавање на историјата. Истовремено, ткае нова свилена и златна жица, кажувајќи ги своите размисли (професионални, но и на стрaствен читач) за убавините на rуската и fранцуската литература. Го кажува само главното, зашто како што вели: „... сè што е главно, бара малку примери“, ама „примери со десет усти кои зборуваат одеднаш“. И не трупа податоци. За да не го затрупа главното, оти „трупањето затрупува“. Книгава не бара, туку нуди мошне внимателно и будно читање. Заведува. Затоа што читателот присуствува на прекрасни часови по теорија на литературата и литературна критика. Практично, Див занес е роман - прирачник или поточно роман - учебник по литература.

Авторовиот приод кон задачите што си ги поставил, ви се наметнува беспоговорно. Се фаќате себеси како ve обзема токму тој негов аналитички стил, како „ве турнал во некој див и незапирлив занес“ и ви сугерира за да го ... сугерирате, секако. Крупните потези ги користи само за нешта кои не ги допираат небеските сфери. Кога зборува за љубовта, за поттикот, за

351

емоциите што човека го прават различен, избликнува Атанас Вангелов поетот. Вонредните описи на убавините на Кара планина, потсилени со длабока лирска рефлексивност, персони-фицираните поетички слики на езерото и над сè топлата, црвена возбуда на љубовта, на оваа книга покрај атрибутите учебник и прирачник и ги додаваат епитетите на поезија во проза со рефлексивна и философска поетика. Тоа е поетска и поетичка хроника на 20 век (симфонија и) полифонија. И како многу други автори и тој го внесува својот роден крај во литературата и ја исправа неправдата што Дојран не е споменат „ни во народната, ни во ненародната литература". И не е претенциозно да се каже дека со Див занес, Атанас Вангелов испишува Дојранијада, своевидна епопеја заради сеопфатноста на маке-донскиот 20 век, низ слики со луѓе. „Сите луѓе во Дојран со чија помош го видов првпат јасно тој див занес, мене ми се видоа слични на оние кај Хомера. Слични одвнатре. Тој див занес е некоја, нивна Дојранијада“, вели на едно место авторот. Тие луѓе не се обичниот просечен човек. Тие се македонствујуш-чите Дојранци и други. Тие се сонцељубивите, тие се луѓе со занес. Тоа се врвни интелектуалци, луѓе кои втиснале трага во своето време и подалеку, на својот простор и пошироко. Тоа се елитни не ликови, а лица и личности кои го живеат својот занес и (за, во) со него создаваат. Стаменити се, здрави мажи, вонредни, прекрасни умови, вонсериски иако со ситни човечки слабости. Ја креираат сегашноста што одминува и станува историја. Кога зборува за историјата вели: „Значи изнесувам структури. Нафрлам структура. Само тоа нафрлам, in grosso modo (наспроти литературата, кадешто ликовите во романот ги нарекува супстанци)“.

Искрен и палав каков што е, тој е „самокритичен со нагласен самопрекор за својата палавост“, но не отстапува. Умот е тој кој го става човека пред избор. А изборот е различен. Ако „човек е ставен пред изборот човештина или корист, тој постапува како лајно. Гази по човештината за да стекне лична корист. А тоа води кон пропаст“. Тогаш врз лице во блесок, паѓаат сенки. Ако се доаѓа до победа, до блесок, се доаѓа преку многу фактори и нема неважни. Читателот ги препознава своите современици (според изборот што го направиле), препознава лица (дали и личности) од современото општествено-политичко милје, ги препознава од сцената на која царува занесот. На лицата што во времето непосредно пред излегувањето на романот му даваа(т) печат на нашето живеење, авторот им

352

одржува лекција од етика зборувајќи за оние прекрасни умови со див занес, од НОВ. И пак нагласува дека темелите на овој свет (во мир), се во темелите на оној (во војна и жртви). Во времиња кои пијат крв и земаат глави, живеат Јосиф Јосифовски-Свештарот и Цветан Димов. Тоа време-сениште и ги зема. Тие стремеле за влез во добро. И тие се од време како она на Гео Милев и Теодос Антигон. И се успеало со коските на такви да се премости лошото, да се влезе во доброто. Но и „од добро се влегува во лошо“. Тоа се случува како што вели авторот: „Кога ситна боранија станува тајфа“, а тајфата фаланга со занес за радикални промени. Меѓу луѓето е така: „Едни служат, други се служат“. Но „доаѓаат моменти кога оној што се служел почнува да служи“. Така се создаваат материјали за нови сведенија. И ако се направи паралела меѓу Сведенијата од буарето на Теодос von Doiran, со оние две кутии документи (и нешто повеќе) за нови сведенија, ќе ни биде јасно што „некогашната трагедија се претвора во фарса.“ Во тој контекст е и нашата поставеност меѓу немањето избор и погрешен избор. Од една страна грчевитата желба за Европа (таа е онаа истата од почетокот нa 20 век и почетикот на романот) од друга способноста, умот и упорната работа што од Ника Чемерика прават Ники Крамер, успешна Македонка во Европа. Очи-гледно неслучајно е ракометарка. Ники е метафора на борбе-ност, полнокрвност и исполнетост. Покрај сè, останува своја, убава, умна, вредна, напредна. Таа е врската меѓу овој и оној свет. Поимот „оној свет” е повеќезначаен. Тоа е живиот нас-проти светот одамна мртов; масите наспроти креаторите на општествената стварност (и животот на тие маси); светот на слабите, наспроти оној на силните; овој на социјализмот и оној на капитализмот; овој на колорит и сиромаштија наспроти оној студенобогатиот; балканскиот наспроти оној од Европа. Во сето ова cпротивставување има еден изразито сериозен пристап кон сè. Восхитува големиот број ликови, случки, слики, докумен-ти, професионални оценки и слично. И покрај многуте ликови со видливи човечки слабости, голем е бројот на ликови, силни личности како Џеко Џитка: „Сè шо влеве уф Џеко, стануве Џеко. Уф се шо влеве Џекто, устаневе билег ут него“. Атанас Вангелов, од своето дело, многу храбро, прави сцена за да го покаже занесот во толку варијанти колку што има и ликови. Материјалот на таа сцена, на таа бина е цврст: искреноста, обврската и честа. Во својот занес, авторот е на страната на правдата (има многу докази за тоа во романот). А „не може да

353

се игнорира и истовремено да се биде на страната на правдата“. Таа цврста градба, покрај што е функционална, етички и естетски е особено примамлива. Компарациите се своевидана поезија, речита, сугестивна, раскошна, исто kolku и поетичките описи, метафорите, деталите. Тоа е уметност par exelence, каде што сè е со мерка, чисто, уредно обоено, впечатливо, со ритам кој се дише, кој ја полни душата, покрај тоа што го нахранува духот. „Душата пак има своја мерка и строгост, а телото своја попустливост. Не може да се очекува од човек натчовечка издржливост“. Особено впечатлив е коравиот (непран) чорап како метафора за душата која се втиснува во свеста на читателот како „усвитен жиг во живо месо“. И детаљот е во службан на функционалната естетика. Токму затоа е спомнат еден карактеристичен и неслучаен детаљ-јаворот. Симбол и метафора, синоним за Дојран кој е реален, кој постои. Тој некако му доаѓа и како извор и како метафора (стариот, разгранет јавор) на духот на Дојран. Од неговите гранки (и во наши дни) се случуваа(т) важни настани од кои се храни Дојранскиот занес и дух како тој на Христифор Жефарович, Теодосиј Синаитски, Антон Панов, Ѓоr|и Абаџиев, Христо Андонов-Полјански, Исидор Папо, Теодос Антигон, Гирца, Ники, ... Тоа се претставници на македонскта духовна елита која го одржува континуитетот. Верен на тој дух и во име на тој континуитет, авторот го наоѓа „кључот от чилик“, за да ѕирне(ме) во ризницата на историјата, да ни ја подотвори (море, сосем отвори) вратата и блесокот на тој дух doјрански и македонски да нè зплисне со сиот сјај на еден занес од време во кое од лошо се влегувало во добро. Но, и занес-опомена. Со силата на својата дарба на научник и уметник, а над сè умешник, Атанас Вангелов прави реконструција идентична на животот, поречита и од самиот живот. Затоа што моќта на дис-кретен, а сугестивен наратор со мерка, ве тера да му верувате безрезервно. Затоа што кажува многу. Кажува сè. Нечии престапи не се премолчени. Но на престапниците не покажува со прст. Зашто „тој што покажува, пред сè за себе кажува“. Оти на престапите „во основа им се додава по нешто за да се осудат“. Оној што додава си го потхранува егото и чувството на сигурност. А престапи имало секогаш и секаде. И во толку фалениот ни социјализам. Светот на социјализмот е спротив-ставен на капитализмот. Истокот на Западот, но и нашот соција-лизам на рускиот. Нашиот социјализам со сите благодати, со сето денешно чувство (не без резигнација) дека ние сепак сме

354

живееле во социјализам во однос на таа „напредна“ Европа. Капиталистичка. А капитализмот не го интересираат потекло и припадност. Тој знае i „вештачки да спакува некои работи и да ги пласира... Ако види интерес. Интерес.“Интерес, само гол интерес е капитализмот.“ Настаните пак од европската соција-листичка сцена (60-те години од минатиот век) се презентирани со едноставна суптилност на научник и истражувач, пасио-ниран. Со обврска. Споменат е рефератот на Хрушчов и него-виот став по однос на Тито, а во врска со Сталин. Хрушчов ја вратил вербата во социјализмот со својот реферат. Атанас Вангелов зборува (преку рефератот за Хрушчов) за сериозноста и силата на авторитетите на кои им се верува и кои соција-лизмот ги негува(ше), („Денко Драганов беше голем љубител на подробности, познат, со пасија.“). Авторот го следи подемот на општеството во социјалистичка Југославија која во 70-те е навистина силна. Нараторот е претставник на тие генерации, па може да му се верува кога вели: „Јас знаев, на пример, кон почетокот на 70-те години (и тоа до најмали подробности) што сакам и како сакам... но не знаев што е тоа што пречи. Потоа почнав да дознавам“. Откривањето на тоа што пречи е она што тој знае дека го сака. Оној пак што чувствува дека нешто му пречи се соочува со конформизам. Но, антиконформизмот е она што ве дефинира и ве наредува кај оние што се држат до принципот да се биде, не да се има. Мотото да се биде е ѕвез-дата водилка на божествените, на македонствујушчите. Со својот живот тие бранат туѓи животи, а тоа е божествено. Нивните идеали, саможртва и хероизам, како што и доликува (и дури е должност) авторот ги издигнува на степен на документ, што всушност и се, бидејќи преку уметничката стварност, делува постварно од самата стварност. Со тоа, им се оддолжува во име на сите нас им подига споменик во македонската намачена душа. И тие (и многумина слични на нив), веќе не се само борци за слобода, тие се многу повеќе. Тие се самата слобода (па читателот го менува својот однос, авторот овде одржува лекција по паметење и чествување). Затоа што: „Ми дек биве некуј да ти носе слубуда на диско? Ми слубудата е кути брашно. Слубудата е брашно. Имиш брашно, имиш слубуда. Немиш брашно, немиш слубуда“. Наспроти ваквите има и херои, кои останале живи, плаќајќи со алтани за своите глави. Има и такви пак, кои останале живи и продолжуваат да бидат херои во мирот. Прекрасниот Гриша Громов е компетентен да коментира постапки и ситуации. Рационален,

355

искусен и свој, тој ја познава длабочината на зборовите и не ги злоупотребува и не се расфрла со нив.

Има многу историја, многу социологија на диплома-тијата, многу интелектуална и интелектуалистичка и философ-ска проза во ова дело. Има иронија и почит, има еден став пристрасен, но два аналитички со аргумети за и против. Ова дело не е прозивка, туку повеќе повик до современата македон-ска интелигенција да се предаде себеси во прегратките на занесот независно див или скротен. Од тука и впечатокот дека уметничката акрибија на Атанас Вангелов се стопува со научната и обратно. И не може (и добро е што е така) да се прави граница помеѓу. Зашто уметничката вистина ви остава впечаток на документација на животот во уметнички облику-вана форма.

Вангелов рошка по архивите на историјата со вештина на страстен истражувач и исто така по душата и духот на луѓе со занес. Чепка по книгите и за нас исчитува и испишува роман-документ. Ни нуди уметничка, историска читанка во која се сублимирани, згустени, огромен број судбини и настани на поединци и на цел еден народ. Таквата длабока и широка сеопфатност, поетска обоеност, разложност, понудена е преку еден „ефикасен и страшен“ стил истовремено. Ова е книга во која е присутна една „блага дрскост која вознемирува со силата на авторитетот кој се следи“.

Неговите кратки и едноставни реченици со точност на микронска прецизност, насочени како нишан кон одредени нешта погодуваат и ослободуваат. Посебно кога станува збор за нечиј и физички и психолошки портрет. Тој кажува и прерас-кажува, а не остава впечаток дека се прави најпаметен (а најпаметен е). Неговото нишанење во самата суштина на нештата и разложувањето на таа суштина, а потоа прине-сувањето на истата со ново, чисто лице, ве ослободува, но и обврзува. Вангелов, храбар каков што го знаеме, не се снебива да удри по интелектуалните квазипатриоти. Не се воздржува да удри по „слабоста и расипаноста кои се брат и сестра“, но и по нивните „први братучеди бездушноста и безогледноста“. Сосем лежерно покажува нечии видливи карактеристики (лактомахи-јата како начин на живеење, како стил, животен). Во Див занес на Атанас Вангелов има епика, широка, занесна; има лирика, длабока, волшебна, поезија. Има драма. И како содржина на самата книга, на животот, но и критичко-теоретски и раскажу-вачко- поетски однос кон сето тоа. И токму затоа ова е една

356

жестока книга. Див zanes na Atanas Вангелов е онаа квинти-сенција (Аристотеловска) на 20. век, презентирана со суптилно вешто движење во надмоќта на деталите. Таа квинтисенција е златната жица на Сведенијата на Теодос Антигон von Doiran. Ова е роман-сведенија, кој почнува со вовед во сведенија, све-денија и документи и материјали за нови сведенија.”има исти луѓе во различни светови и исти светови во различни луѓе“.

Покрај користењето na литературниот јазик употребата на francuskiot, bugarskiot, српскиот и над сè на необично интересниот певлив dојрански дијалект, долеваат нов блесок во текстот. Тој текст пак, и авторот долеваат повеќе во буренцето на вашата гордост. Тоа е книга која ве тера да живеете со неа, да и се навраќате, да истражувате. Вселува во вас блага возне-миреност, гордост и ви го проширува погледот. Ви иде да веру-вате дека широчината и питомоста, раскошот на мириси (мор-ски) и бои, езерото на Дојран се тие што се поттикот да се проз-бори вака.

Ваков каков што е во Див занес, Атанас Вангелов е вистински анtипод на современиот западен писател за каков што зборува (повторно) Дубравка Угрешиќ во своето “Забра-нето читање“.

357

PROPU[TENI REFERATI OD XXX NAU^NA KONFERENCIJA

358

359

Biljana MALENKO

JAZI^NIOT IZRAZ VO TEKSTOVITE NA DIMÊ MALENKO

Na 2 avgust 1944 g. na I zasedanie na ASNOM e

re{eno makedonskiot jazik da bide slu`ben vo makedon-skata dràva. Vo vrska so ovoj datum direktno se povrzani u{te drugi dva datuma:

Дatumot na donesuvaweto na re{enieto na Narod-nata vlada na Federalna Makedonija za makedonskata azbuka - 5 maj 1945 g., kako i datumot na donesuvaweto na rezolucijata za oformuvawe na pravopisot na makedon-skiot literaturen jazik - 2 juni 1945 god.,

Da se donesat dve vakvi zna~ajni, a moèbi i najzna~ajni odluki za makedonskiot narod, sigurno ne bilo ni ednostavno ni lesno. No, kolku bilo te{ko da se oformat ovie dva dokumenta, moèbi e u{te pote{ko da im se dade ìvot.

Odedna{ sè ona {to be{e zapi{ano vo ovie dokumenti treba{e da se pokaè i dokaè vo praktikata, vo sekojdnevniot ìvot na Makedonecot. Treba{e da se sogleda {to e storeno, kolku e storeno, dali e dobro ili lo{o, {to treba ponatamu da se napravi.

Vo toj moment site bea u~enici, site moraa da ja sfatat teìnata na zada~ata koja im be{e dodelena i koja moraa da ja ostvarat.

Imaj}i ja predvid novosozdadenata situacija - pod itno treba{e da se oformi kadar koj }e moè da ja ostva-ruva nastavata na makedonski jazik, no ednovremeno toj ist kadar i samiot da bide sposoben da obu~uva, pedago{ki i obrazovno da vospituva i da u~i novi generacii u~enici.

„Ovaa imperativna potreba gi sobra onie lu|e {to dotoga{ se zanimaa so pra{awata na svojot jazik, kako i onie {to prakti~ki rabotea so jazikot, ta taka – filo-

360

lozi, pisateli i ùrnalisti u{te od noemvri 1944 godina po~naa da diskutiraat po pra{awata na na{iot literaturen jazik“187 - pi{uva Krum To{ev.

Ovde sakam pred s# da se zadràm na sostojbata na u~itelite, kako {to be{e Dim~e Malenko, koi trgnuvaj}i od svojot sopstven jazi~en izraz, pred s# doma{niot, dijalektot, koi za kuso vreme trebaa da ja izvr{uvaat u~itelskata dol`nost, no ednovremeno go ~uvstvuvaa svoeto jazi~no nepoznavawe, no ja ~uvstvuvaa i potrebata da se sozdava literatura, koja tolku im be{e potrebna na site.

Dim~e Malenko, roden ohri|anec, spa|a tokmu vo ovaa prva povoena generacija na{i prvi u~iteli i pisateli. Toj saka{e da dade i svoj pridones vo razvitokot na makedonskiot literaturen jazik, no i vo sozdavaweto na originalna makedonska literatura (Zbirkata pesni MA^NICI ja sozdava{e vo periodot od 1939-1944), PARKOT NA JONOVCI (1973), OHRIDSKA NARODNA PESNA I PRIKAZNA, kako {to samiot veli Kako nastanale nekoi ohridski lirski narodni pesni, romanot SLOBODOQUBNI ÔVEKOQUPCI, kako i romanot VOZNEMIREN VODOSVOD, kako i mnogu drugi statii objavuvani vo toga{nite spisanija za jazik i literatura).

Denes }e razgledame dva negovi originalni teksta - pesnata „Portret“ i raskazot „Likvidatorka“, koi gi dobiv od negovoto semejstvo, a za koi nemam informacija dali se objaveni, kako i prvite prilozi {to se objaveni vo prvite broevi na spisanijata Makedonski jazik i Literaturen zbor (1952-1957).

Prviot tekst e pesnata „Portret“. Taa e posvetena na Andon Dukov, ma{inopis, 48 stiha, i e napi{ana vedna{ po smrtta na Andon Dukov.

Pesnata „Portret“ ima i podnaslov, staven vo zagradi - na hudo`nikot Andona Duketo, i najverojatno e pi{uvana na ma{ina so bugarska azbuka, odnosno otsustvuvaat bukvite j, x i } (boii, tvoiot, kaldìa, vardìa, ~u`dà, odàreni, ke).

Ovaa pesna sodrì 48 stiha.

187 Krum To{ev, Pet godini razvitok na na{iot literaturen jazik, MJ, god.I, broj 5, Skopje 1959, s.107

361

[to se odnesuva do glasovnite promeni moè da go zabeleìme slednovo:

1. kako i za drugite zapadni govori, taka i za ohridskiot, karakteristi~na e upotrebata na fonemata /v/. Vo ovoj tekst sre}avame primeri kade {to taa se gubi: vo intervokalna pozicija (~oek, otpoj}e, ostai, Tatkoj-nata), od mnoìnskata nastavka -ovi (sinoj, studoj, snegoj, kaloj, do`dòj); no se javuva kako /f/ mesto /h/ vo formite za mnoìnskite formi na minatite opredeleni vremiwa -vte (rekofte, befte), a se javuva i vo glagolskite obrazuvawa na -v-, odnosno formata za sega{no vreme vo 1 l.ed. glasi kadrosvam (eden primer).

2. fonemata /j/ od grupata -ija isto taka se gubi, pa ima: Albania, kaldìa, Makedonia, agonia, vardìa; no e sekundarno dobiena (od vokalnite grupi ee, ae vo glagolskite formi za sega{no vreme vo 1 l. mnoìna) vo primerite sejme, razvejme, pejme, znajme.

3. prisustvo na konsonantska grupa sm: pesma; 4. {to se odnesuva do edna~eweto po zvu~nost,

postoi dvojstvo: redki, predsmrtni, no i potsinati, kako i pri edna~eweto na krajot od zborot: predlogot od > ot: „ot ìva boja, ot taze po taze vo vazna“, no i prgav, ubav, zdrav;

5. gubeweto na nekoi glasovi, pa i slogovi, kako {to e kaj zamenkite za{ i {o, i kaj svrznici: otu, ot,, ko, zato.

Od pravopisen aspekt pointeresno e slednovo: 1. komparativnata forma ja pi{uva oddelno od

pridavkata (po-aren, po-ubav, po slab), odnosno prilogot (po taze).

2. isto taka, za poetska tvorba e neobi~no da se upotrebuva skratenica i toa na samiot po~etok - Ne sum spec. po boii i po ~etki.

3. {to se odnesuva do upotrebata na golemata bukva, osven vo situaciite kade {to e normalno da se napi{e, taa e i namenski upotrebena - za personificirawe na apstraktni poimi, kako {to se Tatkojnata, Zemja Makedonska. Interesno e i zapi{uvaweto na imeto na cve}eto Kara-Ormansko o~e - sloènka so crti~ka i dvata sostavni dela se napi{ani so golemi bukvi.

362

Od morfolo{ki aspekt go zabeleàvme slednovo: 1. kako dijalektna crta na ohridskiot govor se

javuva nastavkata -t, vo 3 l. ed. sega{no vreme, pa ottuka: ~init, umirat, esapit, ìvit.

2. zastapeni se i ~lenskite morfemi -ot i -ov: tvojot portret, pesmava moja, ìvotive, smrta.

3. li~nata zamenka za direkten predmet za ènski rod glasi e mesto ja: E ostaj Tatkojnata, slobodna }e e naprajme, {o e esapit dar; a za ma{ki rod i mesto gi - ìvotive }e i dajme.

4. zaradi poetsko-stilski potrebi, upotrebeni se i slednive mnoìnski formi: smrti, rani i krvi.

Od leksi~ki aspekt, pointeresni leksemi se: imenkite ramnenstvo, domen, deviz, obnoska; pridavkite pobedno, skapnat (zn. umoren) àr, ma~ni~ki i glagolot klicame.

Raskazot „Likvidatorka“, vo rakopis, sodrì 12 stranici. Ne moème to~no da go opredelime periodot koga e napi{ana, bidej}i nema datum, no spored sodrìnata, kako i spored jazi~nite osobenosti, smetame deka e napi{ana vo prvite povoeni godini (1945-50).

Ovoj tekst e malku podolg od prethodniot, a ovde }e pretstavime samo nekoi pozabeleìtelni crti. Tie se: a) od fonolo{ki aspekt: 1. odnosot me|u fonemite k-}: 2. /}/ e napi{ana pred /e/, samoglaskata od pred red, pa ima

}ecot, de}emvri, Ma}edonka, no ima i keif - so /k/; dodeka vo nastavkata za glagolskiot prilog -j}i ima dvojstvo, pa se sre}ava i kako -j}i i kako -jki: nasleduvajki, povrzuvajki, sovetuvajki, pra{ajki, ostavajki, maznej}i, zaboravaj}i, doveduvaj}i, sluèj}i, pove}e.

3. fonemata /v/ se sre}ava vo: ~avki, bav~ul~iwa, mov~iwa, mevlem, pamvuk, borevme, kako /f/ vo nif.

4. {to se odnesuva do fonemata /l/ taa se javuva vo primerite lubi-lubat, dodeka, vo eden mal del od tekstot {to e napi{an na ma{ina za pi{uvawe, kako qubi. Palatalnoto l se pi{uva so /q/ vo: iqadagodi{niot i voqa.

5. fonemata /y/ se sre}ava vo: yid~iwa, solyi, a vo imeto na edna detska igra ima xizdija.

363

6. isto taka, interesno e {to mnoìnskata nastavka za imenki od sreden rod glasi -iwa: bav~ul~iwa, mov~iwa.

7. fonemata /j/: vo inicijalna pozicija pred /e/ ja ima vo imeto na edna detska igra jesir, dodeka vokalnite grupi, vo koi vtor element e samoglaskata /a/ se javuvaat bez /j/, no i so /j/, pa ima: kriea, sekoa, izu~ia, ~ia, zaboravia, i postojani, ovija èni, nekoja, ~ujat. Samo vo primerot pretprijatije, vo finalna pozicija, ima /j/ pred samoglaskata /e/.

8. zamenata na z-`: |e`viwa, mazot, kaza (m. kaà). 9. za razlika od prviot tekst, vo ovoj {to e napi{an so

raka, ja ima grafemata /|/: |e`viwa, tu|i, ma|ija. 10. /g/ m. /h/: geroinava. 11. /~/ m. /c/: ~erpea, a vo ovoj primer 12. mesto vokalno r /er/. 13. postoi dvojstvo, odnosno primer vo koj otsustvuva

fonemata /h/: iqadagodi{niot, no i so nejzino prisustvo - hiqada devet stotini ~etirieset osma-deveta.

14. se gubi /v/ vo konsonantskata grupa /vn/, pa ima: natre{no.

15. edna~ewe po zvu~nost, isto taka nedosledno se zabeleùva, pa imame primeri od dvete situacii, so beleàno i so nezabeleàno edna~ewe po zvu~nost: odkoga, sladka, yid~iwa, plo{tad~e, proizvodstvo, no i: raskaleni uli~ki, otselilo, otpuska, otpobrgu, natfrluval.

16. {to se odnesuva do udvoenite samoglaski, osobeno vo mnoìnskite formi na sega{noto vreme, re~isi redovno tie se uprostuvaat, t.e. ima samo edna samoglaska: posetuvat, preìvele, se rasprsnuvat, opismenuvaat, da igrat, ìvat, se sakat, da ~itat, a se ~uva vo leksemata saat; dvojstvo ima kaj pokaznata zamenka za ènski rod: ova svoja rabota, i ovaa godina. Vo eden primer, pak, samiot avtor si dodal u{te edno /a/: pa ima slikat (koreg. u{te edno a);

17. interesno e {to vo ovoj tekst intervokalnoto /v/ vo nastavkata /-uva/ skoro redovno se beleì, pa imame: ka~erisuva, zboruvav, pristapuva{e, opismenuva, popravuval, vo leksemata {iva~ka, a se gubi od mnoìnskata nastavka -ovi: sanoite, zboroi, kako i od

364

glagolot pravi -praele, prae{e; /v/ ne preminuva vo /f/ vo mnoìnskite formi na minatite opredelni vremiwa, pa ima: opismenavme, borevme.

18. konsonantskata grupa /p~-/ se javuva bez inicijalnoto /p/: ~enka; b) od morfolo{ki aspekt: 1. mo{ne ìva e upotrebata na trojniot ~len, pa

ottuka ima: prvion, vtorion, tretion, negoviot, pomaliot, pomalive, pogolemkive, na{iov raskaz, na{ava stvarnost, snaive;

2. upotrebata na -t (3l.ed. sega{no vreme): ne fatit, vlezit, kulanderisat, kandisat, no vo eden primer samiot si go precrtal ova /t/, da gi slikat (koreg. bez t);

3. isto taka, mo{ne ìva e i upotrebata na zbirnata mnoìna, pa ima: vra}eto, rodniwe, ma{iwe, o~iwe.

4. akuzativnata forma na zamenkata za ènski rod glasi e (sega da e pra{a{), a m. dativnata od tie, ja upotrebuva mu: na maìte v ku}i mu se razotvora{e muabet, na site mu gi znae damarite.

5. dominira i-glagolskata grupa (odnosno glagolite od e-grupa > vo i-grupa): }e dojdi{, nej}i, da ne moì, }e zemi{, grabni{, znait, moì{, nekoj drva sadil;

6. turskata nastavka /-lak/ se javuva kako /-lok/: java{lok.

7. ìva e i nastavkata /-nie/: osnovanie, uvaènie, postiènija, zadocnenie;

8. interesni se i pridavskite obrazuvawa od imenkite Voska (mesnost vo Ohrid) - voskanskiot, korzo - korzovskite {eta~i;

9. u{te pointerseni se feminitivite: terzica, pobednica, koleginica. v) od leksi~ki aspekt: 1. moème slobodno da kaème deka pokraj

narodnite i dijalektnite leksemi (golem broj leksemi od turskiot jazik, kako {to se ~oxuci, kumiwa, jesir, binek, selamet, sefteto, izmet, kajmakli kafe, minsofa), zabeleìtelna e leksikata na novoto vreme, pa zatoa ima: koga sonceto i pravi primopredaja na mese~inata, raspredelenieto, agitacija, kontrola, kursistki, dover-

365

ba, otpuska, uvaènieto, {e}ernata da`ba, aktivistka, reonski afeìwa, dekuraìranost, postojanstvoto.

2. interesni se i pridavskite obrazuvawa: zdogovor-no mesto, strelesti o~i, kravaj~esto vo liceto, kukles-ti o~i, pospretnati, bajamesti o~i, kalemlija nos.

[to se odnesuva do pravopisot vo vtoriot tekst moème da kaème deka za razlika od prviot, komparativ-nite i superlativnite formi se pi{uvaat zaedno (najsta-riot, najgolemiot, pomaliot, najubava, najblizok, poma-live, pogolemkive, poarno), negacijata, pak, oddelno od glagolskite formi (da ne moì da dojdi), a sleano so glagolskata pridavka i gl. imenka (neopravdani, neopfa-nata, neidewe).

Interesno e {to e pravilno upotrebena golemata bukva: Ohrid, Gorna ~ar{ija, Stru{ki pat, U~kale, samuilova doba, Tur~inki, Albanki, Komisijata za borba protiv nepismenost, Mesokastransko maalo, Nova godi-na, kako i pi{uvaweto na broevite (nad trieset i sedum, sto i sedumdeset i ~etiri, {eeset i pet, {eeset i dve, sto i dvaeset knigi, dvegodina~e, osven ~etirieset i pet godi{na èna,).

Kratkata zamenska forma /ti/ zaedno e napi{ana vo primerot kaj svekrvati, a oddelno vo primerot mnuka ti. Ovde sakavme da pretstavime samo del od jazi~niot izraz na Dim~e Malenko. Za nas be{e interesno da razgle-dame originalni tekstovi vrz koi postoi samo avtorska intervencija, pa zatoa i na kraj od tekstot avtorot, koj sigurno go podgotvuval za pe~atewe, napi{al Se molite za odgovor vo vrska so nedostatocite. So ovaa molba moèbi mislel i na tekstualni i na jazi~ni nedostatoci. Od iznesenovo moème da go konstatirame slednovo: imaj}i go predvid periodot koga se sozdadeni ovie teks-tovi, stanuva zbor za eden izgraden jazi~en izraz, vo koj se prisutni elementi na sopstveniot govor, no i elementi svesno vgradeni za pribliùvawe kon centralnite govori, streme` koj vo toj moment moèl da se postigne so visoko-razviena jazi~na svest. Vo periodot {to sleduva, po osloboduvaweto i po donesuvaweto na normativite za upotrebata na makedon-skiot jazik, Dim~e Malenko pokaùva osobena grià za razvitokot na jazikot, za negovata pravilna upotreba, kako

366

i za razvitokot na nastavata po literatura. Toa se gleda pred s# od negovite statii i sitni prilozi objaveni vo prvite broevi na spisanijata za jazik i za literatura Literaturen zbor i Makedonski jazik, (1952-1957), poto~no, toa moè da se vidi i od samite naslovi na negovite prilozi - za jazikot: Gre{ki vo pismenite zada~i, U~eni~kiot jazik slabo leksi~ki raste, Jazikot vo kolekcijata {to sodrì 12 najubavi i najpoznati bajki, Re~enici so izostaven prirok i dr., a od literaturata - za nego se interesni narodnite pesni, poto~no ohridskite, kako {to se na primer: Edna lirska pesna od intimniot ìvot vo Ohrid, Kako nastanala pesnata Fan~e ojde vo Kali{~a, Ra{anec vo narodnata pesna, Pesna za dertot na Osman-beg.

Vo ovie svoi prvi raboti za jazikot toj ukaùva glavno na:

gramati~kite i leksi~kite nedostatoci (na li~nata zamenka za 3 lice, akuz. ja-e; ispu{tawe na nekoi glasovi vo zborovite - {to e karakteristi~no za sekojdnevniot razgovoren jazik, kako i upotrebata na stari formi: me`xa, ve`xa, vre}~a i dr.; kako {to samiot veli za„proiznesuvaweto na nekoi glagolski formi“; odnosot na fonemite v - f: kave-kafe, vavrika-fabrika i dr.; nepi{uvaweto na -t na krajot na zborot kaj apstraktnite imenki od ènski rod: boles, rados; vo upotrebata na brojot kaj zamenkite: koj=koi, svojte=svoite).

Svoite zabele{ki toj gi klasificira spored dijalektnata osnova, poto~no, gre{ki vo ohridskiot, stru{kiot, resenskiot itn.

Koga se raboti za leksi~kite nedostatoci na u~enicite, Dim~e Malenko ukaùva na upotrebata na sr-bizmite (doprinos, zapeta, hvala, pojam), na neupotrebata na makedonskite zborovi koi{to s# u{te ne zaìveale vo jazikot na u~enicite (nastan, su{nost, su{testvo, potoa, sosed, obleka, sprotivnost i dr.; a i na neupotre-bata na terminologijata od strana na u~itelite (kako {to se naporednik, utoka itn.).

Dim~e Malenko, isto taka, ukaùva i na golemata potreba od Golemiot re~nik koj }e im pomogne na u~itelite i na u~enicite „za obogatuvawe na na{iot literaturen jazik“, „no dotoga{, sekako ne treba da se stoi

367

so skrsteni race, ami so site sili treba da se raboti na li~no usvojuvawe na re~ni~koto blago, {to pridonesuva za zgolemuvawe na jazi~nata kultura na u~enikot“188.

Vo prviot broj na spisanijata LZb Dim~e Malenko, zadrùvaj}i se na re~enicite so izostaven prirok, uka-ùva na problemite {to gi imaat u~itelite, odnosno kako {to veli toj „ima momenti koga nie predava~ite, se nao-|ame vo nezgodna polo`ba, nemame za o{to da se fatime, i nie toga{ se fa}ame za slamka. Zatoa, ose}avaj}i ja sami te{kotijata, se sluìme ili so zemeni nazaem primeri od tu|ite jazici, ako moème da gi adaptirame (..), ili so ona {to }e ni dojde prvo do raka“189.

Dim~e Malenko kako prakti~ar, isto taka, ukaùva na problemite i potrebite {to gi imale toga{nite u~iteli, dava svoj pridones i vo odnos na metodikata za izveduvawe na nastavata po predmetot maj~in jazik,

Dim~e Malenko spa|a vo onaa prva generacija u~iteli i pisateli, kako {to veli Krum To{ev „Osloboduvaj}i se malku po malku od formite i izraznite sredstva na na{ata narodna poezija i zemaj}i go od nea ona {to e vo nea najceno - objektivnosta, vistinitosta, klasi~-nata prostota i so~niot jazik, taa pobara novi poetski sredstva, novi jazi~ni kombinacii“190.

188 Dim~e Malenko, U~eni~kiot jazik slabo leksi~ki raste, MJ, god IV, br. 4, Skopje 1953, s.94 189 Dim~e Malenko, Re~enici so izostaven prirok, Literaturen zbor, god. I, broj 1, Skopje 1954 s. 48. 190 Krum To{ev, Pet godini razvitok na na{iot literaturen jazik, MJ, god. I, br. 5, Skopje 1950, s. 108;

368

369

Dragi STEFANIJA

60 GODINI PRAVOPISEN @IVOT 1.

Pred 60 godini i nekoj den makedonskiot parlament ASNOM, iscimen vo borbata za sloboda na Makedonija go donese re{enieto deka „vo makedonskata dràva kako slu`ben jazik se zavedue makedonskiot naroden jazik“. Vo eden tekst od Blaè Koneski „Kako rabotevme na azbukata i pravopisot“ objaven vo „Nova Makedonija“ vo avgust 1974 (datumot ne go znam bidej}i imam samo ise~ok od vesnikot bez zapisi za datumot) }e pro~itame: „…Kako neodloèna zada~a po toa se postavuva{e da se izvr{i kodifikacija na na{iot literaturen jazik. Mnogumina so pogolema ili pomala podgotovka za taa rabota, no so podednakvo blagoroden entuzijazam, bea pokaàle gotovnost da prido-nesat za ustanovuvaweto na negoviot definitiven oblik. Ne treba da se zaboravi deka vo te{kite uslovi na fa{isti~kite zatvori na{i politi~ki zatvorenici ìvo go diskutirale toa pra{awe i sozdale proekti za make-donskata azbuka i pravopis.“ Za potoa da prodolì deka vo septemvri 1944 godini rabotel vo redakcijata na vesnikot „Mlad borec“ vo selo Vranovci, Vele{ko, kade {to bil smesten Glavniot {tab na makedonskata vojska. Se spom-nuva na u{te eden vaèn podatok: „Se se}avam deka toga{ ve}e ima{e eden tekst so naslov Vremeni pravila za makedonskiot jazik. Ne znam dali se ima so~uvano od nego nekoj egzemplar. Toa pretstavuva{e nedovolno izdràn obid, no posluì kako dobar povod za diskusiite po jazikot {to se odrà vo Vranovci, ako se se}avam dobro, vo oktomvri 1944 godina… Nave~er, pri svetlost od petrolejska lamba, sednati pove}eto na rogozina nazemi, so redok àr se raspravavme za toa kakva treba da bide

370

na{ata azbuka i kako da se ustanovi makedonskiot literaturen jazik.“ ]e bide interesno, na 60-godi{ninata od izleguvaweto na prviot makedonski pravopis, dogodina, nekoj od kolegite da se vpu{ti po arhivite i da gi najde, da gi donese i da gi razgleda tie Vremeni pravila… Belkim ne ja doìveale sudbinata na starite kirilokli-mentovi tekstovi od 9-ot vek? 2.

Ama ova sevo ne go velam tuku-taka. Pri~ini za toa ima pove}e. Vo ovaa statija na pokojniot akademik Blaè Koneski ima interesni podatoci za toa kako se do{lo do idejata za normite na literaturniot jazik i makedonskiot pravopis, za diskusiite, slogite i neslogite na ~esto menuvanata pravopisna komisija, no edinstveniot koncen-zus za prifa}awe na centralnite govori kako osnova za knièvniot jazik. Iako ~udno izgleda toa {to mnogu~le-nata i mnogumenuvana pravopisna komisija ne go po~itu-vala doslovno misleweto na Misirkov deka konturite na makedonskata jazi~na norma ne se samo na linijata i od okolinite na Veles, Prilep, Bitola, tuku prodolùvaat do Ohrid. A to~no toa e poznato deka toj makedonski kul-turen svetilnik e centar na edna mileniumska pismena tradicija od Kliment i Naum, do genijalnosta na Prli~ev i podvigot na struànite Dimitar i Konstantin i folklornite nepovtorlivosti na Kuzman [apkarev. Pa duri i prviot, ako e navistina prv makedonski otpe~aten tekst, Daniiloviot ~etirijazi~nik nosi ohridski beleg. Vo toj govor i folklornite i knièvnite zapisi ottamu, }e sretneme mnogu kultivirana i rafinirana re~enica, koja{to ja nema vo drugite kraevi, nitu vo centralnite i so toa, moèbi, bi se postignal pogolem i poizgraden jazi-~en stil {to nosi mileniumski tragi. Da kaàm, ova se samo razmisluvawa kako }e be{e, ako be{e poinaku. A i taka iskustvoto so makedonskiot literaturen jazik zacrtan od pravopisnata komisija ja izdrà probata na vremeto i toj go pokaà svoeto opravduvawe. Za toa golema blagodarnost na taa pravopisna komisija. A takvo bilo i misleweto na mnogu ~lenovi od pravopisnata komisija, i ne samo od nea, tuku i od javnosta makedonska. Me\utoa,

371

golemi i raznoglasni bile diskusiite za azbukata. Za toa akademik Blaè Koneski }e napi{e: „Moàm da kaàm deka poostri kontraverzi ima{e vo odnos na sostavot na azbukata, a pomalku vo odnos na mnogu posu{testveno pra{awe za samite formi, za sistemot na literaturniot jazik…“ I tuka moème da postavime pove}e pra{awa: dali ovaa i vakva azbuka gi so~uva po~etnite formi na raznovidni fonemi koi{to bea i denes se prisutni vo jazikot? Dali trite pravopisi vo poslednive {est dece-nii gi zadràa site morfolo{ki predlozi? Dali pravo-pisnite normi gi po~ituvaa site pravopisni i pravogo-vorni normi vo podra~jeto na leksikata, posebno pri koristeweto na narodniot zbor od site dijalekti? 3.

Odgovorot na ovie pra{awa ne e ni lesen, ni ednozna~en, nitu pak samo pozitiven, kako {to ne e nitu samo negativen. Zo{to?

Po pra{aweto za azbukata, dali e dobra ili lo{a, profesorot Krum To{ev u{te toga{ na pravopisnata komisija }e re~e deka moèbi dene{nata azbuka ne e sovr{ena, ama po 20-30 godini }e dojdat lu\e koi{to }e popravat toa {to ne ~ini. Da dodademe deka nitu edno pismo, duri i ideografskoto ne e idealno i 100% ne go ozna~uva izgovorot na zborot. Na{ata azbuka generalno go opravda svoeto postoewe, so koe e napi{ana ogromna lite-ratura, silna nauka, pismo {to se upotrebuva na mnogu u~ili{ta i univerziteti vo Makedonija i nadvor od nea. Toa e neosporen fakt {to raduva i osmeluva. No dali navistina so na{eto pismo moème da gi odrazime site fonemski varijacii, koi{to realno postojat vo makedon-skiot jazik. Mislam deka ne! 4.

Ne znam kolkupati go postavuvam pra{aweto javno i na pove}e sobiri deka vo dene{niot jazik zaradi na{ata inertnost go zagubivme mekoto l, za{to toa i pred tvrdite vokali (u, a, o) se izgovara tvrdo kako i pred mekite samo-

372

glaski i i e. Mislam deka glavnata pri~ina za toa e nekri-ti~noto primawe i primena na q (kako i na w) so koe ozna-~uvavme, kako {to ozna~uvame i denes dvaesetina zborovi, glavno so koren qub…(qubov, qubopiten, qubezen itn.) i izmislivme u{te sostav lj (rolja, volja, Biljana), a nema{e ni{to da fali ako pi{uvavme isto i ljubov, ljubopoten, ljubezen, kako i rolja, volja . Toga{ ne }e moèvme da go zatvrdime mekoto l! [teta! Epasbir.. Im se veruva{e na pravopisnite pravila deka pred i i e, l se izgovara meko. Da napomnam duri i nekoi profesori na samata makedonis-tika go zatvrdnuvaat mekoto l pred vokalite od preden red!

I da prodolàm. Imam ise~ok od Jazi~noto kat~e na blagorodniot makedonist Blagoja Korubin od ne znam koja godina objaveno vo Nova Makedonija pod ime LE, LI, QA, QO, QU(za mekoto l vo razni pozicii), vo koj, kako odgovor na nekoj gospodin Drobicki, objasnuva… „Te{ko-tijata vo nau~uvaweto na toa si ima…, podlaboki pri~ini, od koi nekoi se sodràni vo samata jazi~na stvarnost, a nekoi i vo samoto re{enie za bukveniot znak Q. Istiot ovoj znak go ima i vo srpskata azbuka, kako {to znaeme, ta lu|eto naviknati da se sluàt so taa azbuka, a i so toj jazik, mu ja dadoa istata vrednost nemu i vo makedonskiot jazik. A ja nema toj taa vrednost vo nego, t. e. glasot {to go ozna~uva taa bukva vo makedonskiot jazik nema ednakov izgovor so toj glas vo srphrv. jazik. Tuka e osnovnoto nedo-razbirawe“ (podvlekol D.S)…, a potoa prodolùva: „Za da go objasnime toa, nie ovoj pat pribegnuvame kon onaa malku neobi~na tehnika {to ja istaknuvame vo naslovot: LE, LI, QA, QO, QU. Kon ovoj red moème da gi dodademe u{te i: LJA, LJU, LJE. Vo site ovie slogovi go imame mekoto l, so ednakov izgovor (ili skoro so ednakov). Toa zna~i deka kako }e go izgovorime L vo LE, taka }e go izgovorime i vo QA, QO itn. Na primer: leb, lice, Qame, Qoko, Qube, - vo site ovie zborovi po~etniot glas L ima ist izgovor, iako e vo poslednite tri obeleàn so drug znak. Isto taka e so glasot L i vo ovie zborovi: pile, mali, beqa, Koqo, pequ{ - - vo site niv toj ima ist izgovor, iako obeleàn vo poslednite tri so druga bukva. Zna~i moème da izvle~eme eden vakov zaklu~ok:

373

L pred E, I se izgovara kako Q pred A, O, U; ili obratno Q pred A, O, U se izgovara isto kako L pred E, I.” Dragi moj Korubine, velam kako {to bi rekol na{iot narod: utre sabajle, ili malo morgen, kako {to re~e nekoj pred godini. I ti, kako i jas bevme ubedeni deka so taa bukva, i ne samo so taa, re{enieto ni e utnato, ama ti bara{ kvaziobjasnuvawe, a jas re{enie: da se isfrli nepotreb-noto Q i da se zameni so LJ! Za{to beleèweto na ista glasovna vrednost so dva raznovidni znaci go naru{uva elementarniot fonetski princip na makedonskiot pravopis: pi{uvaj kako {to slu{a{ i ~itaj kako {to e napi{ano, najvredniot princip na staroindiskata ling-visti~ka {kola: sandhi. Ne smeeme edno da pi{uvame, drugo da izgovarame. Osven toa, jazik koj{to ima malku ili voop{to nema dvojni znaci e poprecizen, porazbirliv i podolgotraen. Takva e na{ata namera za ovoj problem. 5.

I taka po red nekriti~ki, sudej}i po sè, politi~ki go primivme i w, iako po site lingvisti~ki zakoni fonem ne moè da bide ako go nema vo site pozicii. A vo make-donskiot jazik go nema vo startna pozicija (osven vo tu|i zborovi), pa i vo finalna (i povtorno vo tu|i zborovi). I taka, mesto W da se vovede sostavot NJ i nikomu ni{to nema da mu fali. Nitu da se somneva i se pla{i kako jas. Koga rabotev na makedonski re~nici, posebno na frek-venten, otkako se publikuva „Maliot makedonsko-slove-ne~ki re~nik”, i koga gi prebroiv bukvite utvrdiv deka makedonskata azbuka ima 30. Si pomisliv, so strav, sum ispu{til serija zborovi na w. Ama se ute{iv koga vidov deka nitu tritomniot makedonski re~nik nema nitu eden zbor {to po~nuva so w.

Da napomnam deka i vo Hrvatska se razmisluva za namaluvawe na brojot na abecednite znaci kako {to se dubletite LJ, NJ. 6.

So pani~en strav mnogumina povikani i nepovikani jazi~ni dobrodeteli se zgrozuvaa od pomislata za

374

voveduvawe na › (golemiot er, jor) vo na{ata azbuka, smetaj}i go do den-dene{en za bugarski znak.

Zarem vo samite tipi~no srpski ligaturi: q i w ne postoi er, navistina sokrien maliot ‹, ama er, kako znak za omeknuvawe. A od toj debel ili tenok ER se pla{ea pred s# politi~arite i politiziranite ~lenovi na pravopisnata komisija za da ne se pribliùvame kon bugarskoto pismo, a se pribliìvme kon srpskoto, primaj}i go dvapati skrieniot znak za mekost, maliot er - ‹ ( l+‹=l‹, n+‹=n‹, mesto da go upotrebuvame golemiot er -›, kako Rusite, Ukraincite, Belorusite, pa i Bugarite.

Ne razbiram do den-dene{en zo{to na jazikot mu se odzema eden op{toupotrebliv, univerzalen znak, kako xoker vo kartite, kako proteza vo ortopedijata ili stomatologijata, znak {to moè da odigra nekakva uloga za popolnuvawe praznina, omeknuvawe, poluvokal, zatemnet, reduciran vokal. Za{to i tamu kade {to stavame visoka zapirka za ozna~uvawe na vokalnoto r = ,r, mnogu e te{ko i nelogi~no zapirka da ozna~uva bukva, odnosno glas. U{te pogolem otpor kon toj op{toslovenski znak ili znaci vnesoa na{ite dijalektolozi, koi{to izmis-luvaa nekakvi umlajtunzi, vokali so po edna, dve-tri to~ki gore, za da ja pokaàt redukcijata na vokalnosta, kako da se notni zapisi, a ne izgovor. ûda bo`ji! Zarem tvorcite na glagolicata i kirilicata bea glupi i }e go upotrebea nepotrebniot tovar na tie najprecizni op{toslovenski pisma, kakvi {to gi nemaat drugite jazici, so koi{to moè{e najprecizno da se pi{uva i den-denes na site slovenski jazici.

Od druga strana, ne prifa}aj}i go erot, koj{to sekako }e go smetavme pove}e za ~ist vokal, a ne poluvokal, a u{te pomalku za konsonant, }e ja zgolemevme muzikalnosta na jazikot. Kako? Vaka. So namaluvaweto na odnosot na konsonantite sprema vokalite, }e se pribliùvavme kon idealniot zakon za otvorenite slogovi (konsonant + vokal, vokal + konsonant), iako ne }e go postignevme nitu staroslovenskiot ili latinskiot pro-sek od pribli`no 50 vokali: 50 konsonanti. Ama jazikot }e ni be{e pomelozvu~en, iako i sega{niov ne ni e lo{, ako

375

gi isklu~ime gr~eweto so vokalnoto r kako vo ,r`, ,r\a, ,rì ili akaweto vo vetar, Petar, tapan, Jano (J,no – kvart vo Ohrid), saklet, alal (kaj nas turcizam izveden od starohebrejskoto aleluja), gre{kite so nastavkata – lak: pijalok mesto pijalak, sefalok mesto sefalak itn. Nesomneno e ve}e docna da se bara doslednost i vo zamenata na nazalot Î (on) kako {to e redot so A, ama ne nasekade, za{to gi dobivme ve}e zatvrdenite formi so u: krug, mudrost, oru`je, otsustvo, otsuten, sudbina. Kaj mnozina, duri i visokobrazovani lu\e im doa\a da go izgovarat ili da go napi{at so A na mestoto od U!

Iako e nadvor od ovoj kontekst, odamna ~uvstvuvav otpor okolu imeto na carot na ìvotnite: lavot!. Po site principi stariot jat ili dvojnoto e, e zameneto e. Ovde zamenata e so a! I od ubavoto lev ni ispadna lav. Ne li~i knièvniot ruski car – Tolstoj da go nare~eme Lav Tol-stoj. Ne odi, grdo e. Toj si e Lev Tolstoj. 7.

Eden od principite vrz koj se grade{e i denes raste leksikata na makedonskiot jazik be{e oti }e se zemat zborovi ne samo od centralnite govori otkade {to e osno-vata na normiraniot jazik, tuku od celata jazi~na terito-rija. Iako vo osnova ovoj princip e zapazen, sepak mnogu zborovi od perifernite makedonski dijalekti se ispu{te-ni, preskoknati i zameneti so nekakvi kalki od tu|i zaem-ki ili se direktno tu|i. Se spomnuvam na eden zbor, a toj vo literaturniot jazik glasi ~amec, a vo mojot kraj glasi kaj~e. Ako go upotrebev potcrtaniov, nekoi lektori mi go popravaa, iako i edniot i drugiot se pozajmeni od turskiot jazik. Vo Struga i okolnite krajbre`ni sela za ~amec se upotrebuva ~udesniot zbor ~un, ~un~e (dem., a vo Ohrid i Ohridsko toa golemo kaj~e {to sluì za lovewe ribi i transport na stoka i lu|e, ve}e is~eznat od upotreba i moè da se vidi samo vo muzej, kako suvenir ili na fotografija), e nasleden i transformiran od starosloven-skiot jazik. A nie, ete, go pozajmivme od Srbite toj turci-zam. Neli Skopje e poblizu do Srbija, a stru{ko-ohrid-skiot leksem e daleku?! A da ne zboruvame za zborovi nadvor od dràvnite granici na Makedonija, vo egejskiot,

376

pirinskiot ili albanskiot makedonski etnos. Se pla{ev-me kako boèm, pla}ame carina i toa za na{i, makedonski proizvodi na duhot!

Moàt da se nabrojat i stotici propu{teni zborovi od vakov tip. Za toa ne treba da se bara samo kaj na{ite prvi leksikografi. Tie napravija kolku {to moèa. A moèa i pove}e. Nejse. I vaka ne e lo{o. Ama, sekako vina treba da se bara i kaj na{ite dijalektolozi, koi{to pove}e se zanimavaa so strukturata na govorite, a pomalku so nivnata leksika, {to moè{e da se vklopi vo makedon-skiot leksi~ki fond. Mi se ~ini deka edna od zada~ite na idnite dijalektolozi e da beleàt i zborovi, smesteni kako re~nik, so tolkuvawa na zna~eweto na zborovite. Toa bi bila i zada~a na pomladite makedonisti da go zbogatuvaat makedonskiot re~nik od celata jazi~na teritorija. A ne treba da se zanemari i leksi~kiot fond na narodnoto tvore{tvo.

Dopi{ano: Moèbi i ovie pravopisni problemi }e ni gi re{at Amerikancite, nametnuvaj}i ni ja „dobrovol-no“latinicata, koja }e ja prifatime „dobrovolno“ kako Ohridskiot dogovor!

377

Du{ko BOGDANOVSKI

NASPOREDNATA UPOTREBA NA TERMINITE LITERATURA I KNI@EVNOST I NA NIVNITE

FORMI VO PRAKTIKATA

Nezapirliviot òd na tvore~kiot duh na poleto na literaturata voop{to postignuva zabeleìtelni uspesi na doma{no, regionalno i me|unarodno ramni{te, pri {to toj stanuva sè po~esto prepoznatliv za qubitelite na uba-viot zbor. So toj ~in na tvorewe se zbogatuva i leksi~kiot fond na jazikot, a so toa i terminolo{kata opredelenost, uto~netost, definiranost na zborovite, nazivite i sl.

Na toj pat na bogatstvo na formi i na izrazni sred-stva vo praktikata se sre}avaat i termini so isto ili so re~isi isto zna~ewe, koi nasporedno se upotrebuvaat. Takov e slu~ajot so terminite literatura i knièvnost i nivnite formi, koi }e bidat predmet na natamo{noto moe izlagawe.

Za da se elaborira poop{irno ovaa materija, pot-rebno be{e da gi evidentirame mo`nite formi sodràni vo oddelni leksikoni, re~nici, knigi, napisi i sl. i da ponudime izvesni re{enija za nivnata upotreba vo sekoj-dnevnata praktika.

I

Vo prodolènie }e gi evidentiram mo`nite formi

na ovie dva termina. Imeno, vo Leksikonot na stranski zborovi i izrazi

od Milan Vujaklija (Leksikon stranih re~i i izraza, Prosveta, Beograd) se notirani slednive formi:

literatura (lat. Litteratura) knièvnost, pismenost uop{te; naro~ito: lepa knièvnost, pesni{tvo; stru~na literatura ona koja obuhvata samo pojedine struke (na pr:

378

tehni~ka, medicinska, muzi~ka, vojna, filozovska, pedago{ka literatura).

literaran (lat. Litterarius) koji se odnosi na kwige, koji je u vezi sa kwigama, koji spada u pismenost; kwièvan, koji ima kwièvne vrednosti, koji je od zna~aja po kwièvnost; literarna istorija istorija pismenosti i kwièvnih dela jednog naroda.

literat (lat. Litterator) onaj koj se bavi kwièv-no{¾u, koji poznaje kwièvnost, kwièvnik.

Re~isi so isto zna~ewe tie se evidentirani i vo Golemiot re~nik na stranski zborovi od Bratoqub Klai} (Veliki rje~nik stranih rije~i, Zora, Zagreb, 1974):

litera (lat. Littera) slovo; literarno – doslovno, bukvalno.

literatura (lat. Litteratura) pismo; napi{an tekst) 1. u {irokom smislu rije~i knjièvnost, t.j. sva pisana i {tampana djela (znanstvena, umjetni~ka, filozofska i sl.) pojedinog naroda, neke epohe ili ~itavog ~ovje~anstva; 2. u svakom smislu - umjetni~ki proizvodi izraèni rije~ima, t.j umetni~ka literatura, beletristika; 3. sva dijela, sva knjièvna gra|a o nekom predmetu, pitanju; literatan-rna-rno-knjièvni, koji se odnosi na knjièvnost itn.

Vo Re~nikot na ruskiot jazik od S. I. Oègov (SlovarЬ russkogo ЯzЫka „SovetskaЯ ЭnciklopediЯ“, Moskva – 1973) ne e evidentiran terminot knièvnost i negovite formi tuku samo literator – pisatelЬ, publicist; literatura, literaturniЫŭ ЯzЫk i sl.

Terminot knièvnost ne e odbeleàn i vo Bugarsko-srpskohrvatskiot re~nik, od Marin Mladenov (Nolit, Beograd, 1967), no samo: knièven prid. knièvni ~ ezik knièvni jezik – knièvno nasledstvo knièvno nasle|e, dodeka za drugiot termin se notirani slednive formi:

literator m. literatorka `. stru~wak za kwièv-nost, kriti~ar ili istori~ar kwièvnosti.

literatura `. kwièvnost, literatura, beletris-tika – hudoèstvena, politi~eska, nau~na, {und kwièv-nost – teorija na literaturata teorija kwièvnosti itn.

literaturen prid. kwièvni – literaturno spisanie kwièvni ~asopis.

Vo Bugarsko-makedonskiot re~nik, od M. Mladenov, D. Crvenkovski, B. Blagoevski (Prosvetno delo – Skopje,

379

Nolit – Beograd, 1968), isto taka, ne e notiran terminot knièvnost, no samo: kniòven prid. literaturen - ~ ezik literaturen jazik – knièvno nasledstvo literaturno nasledstvo; na~itan.

Drugiot termin e odbeleàn so slednive formi: literaturen prid. literaturen – literaturna isto-

rija, literaturna istorija – literaturna kritika – lite-raturna kritika – literaturno te~enie literaturen pra-vec itn.

Odnosnite termini vo Srpskohrvatsko–makedon-skiot re~nik od \. Milo{ev – B. Grui}, M. ]orvezirovski – B. Blagoevski – A. Xukeski (Prosvetno delo – Skopje, Obod – Cetiwe, 1964) se odbeleàni na sledniov na~in:

knjièvan a. literaturen, knièven (knjièvna nagrada, nagrada za literatura – knjièvnik pisatel, knièvnik – knjièvnost, literatura, knièvnost (isto-rija knjièvnosti, istorija na literaturata, na knièv-nosta).

literarni a. literaturen, literaren (literarni istori~ar literaturen istori~ar – literarni kriti~ar literaturen kriti~ar) – literatura f. literatura.

Re~nikot na makedonskiot jazik (tom. I, Skopje, 1961) upatuva na koristewe samo na terminot literatura i na negovite formi:

knièven–vna adj v. literaturen knièvnost f v. literatura literaren-rna adj literarni, knjièvni literat i literator m. Literat, knjièvnik literatura f literatura 1. knjièvnost 2. bibliografija o

odre|enom predmetu literaturen – rna adj knjièvni, literaturen jazik

knjièvni jezik. So Pravopisot na makedonskiot literaturen jazik

(Prosvetno delo, Skopje, 1986) ovie dva termina i nivnite formi semanti~ki se ramnosilni, {to zna~i se odbeleàni dvata vo nivnite formi.

knièven, knièvniot, knièvnost, knièvnosta. literat i literator, literatura, literaturen,

literaturniot.

380

II

Sostavuva~ite na re~nikot na makedonskiot jazik

(Todor Dimitrovski, Blagoja Korubin, Trajko Stamatoski) i negoviot redaktor – po~ituvaniot profesor Blaè Koneski ostanaa dosledni na upotrebata na terminot literatura i na negovite formi vo nivnata pove}edeceniska lingvisti~ka dejnost.

- Vo knigite „Jazikot na{ dene{en” (I-VI) na sega pokojniot Blagoja Korubin se sodràni slednive nazivi na oddelni poglavja: Makedonskiot literaturen jazik i negovata norma, Literaturnite jazici deneska i griàta za niv, Za stihijata i svesta vo razvitokot na literaturni-ot jazik, Prakti~nata problematika na makedonskiot li-teraturen jazik (kniga I, Na{a kniga, Skopje, 1969 godi-na), Litaraturniot jazik kako nacionalna norma, Izgra-denosta, stabilizacijata i {irokoto usvojuvawe na nor-mite na makedonskiot literaturen jazik (kniga II „Lite-raturen zbor“, Skopje – 1976); Za literaturnojazi~nata norma vrz primerot na makedonskiot literaturen jazik (kniga III „Studentski zbor“ – Skopje, 1980) itn.

- Vo referatot na po~ituvaniot lingvist Trajko Stamatoski, podnesen na XXXV me|unaroden seminar za makedonski jazik, literatura i kultura (Ohrid, 5 avgust 2002 godina), pod naslov „LINGVISTI^KOTO DELO NA BLA@E KONESKI“ se sre}avaat izvonredni podatoci od terminolo{ki aspekt, t.e. ostanuva dosleden i den denes na upotrebata na terminot literatura.

Eve nekolku navodi od referatot: - „… So kakvo samo ~uvstvo za perspektiva se

izdigna vo ovoj dokument narodniot makedonski jazik do statusot na literaturen jazik“.

- „… Se pretstavi prv pat javno pred po{irokata kulturna javnost so predavaweto na Narodniot univerzitet (26 maj 1945) Makedonskata literatura i makedonskiot literaturen jazik i ostavi nepodelen vpe~atok na seriozen prou~uva~ i mislitel? “

- „… Sledniot golem trud na Koneski e Gramatika na makedonskiot literaturen jazik vo dva dela …“

381

- „ … Koneski ja napi{a kni{kata Makedonskiot jazik vo razvojot na slovenskite literaturni jazici (1968, 35 str.). Osnovnata ideja na ovoj tekst e da go pokaè patot na nastanuvaweto na makedonskiot literaturen jazik …“ itn.

III

Pisatelskata asocijacija na kulturni dejci sè po~esto gi upotrebuva i obata termina i nivnite formi, vo zavisnost od svojot subjektiven odnos kon niv. Taka, na XXXIV me|unaroden seminar za makedonski jazik, litera-tura i kultura (Ohrid, 13-14 avgust 2001 godina), podneseni se referati za Zbornikot na Miladinovci so slednive naslovi:

- „Zbornikot na bra}ata Miladinovci i srednovekovnata makedonska knièvnost“; i

- „Zbornikot na makedonski narodni umotvorbi na bra}ata Miladinovci – kniga nad knigite vo makedonskata literatura“, ili

- „Dimitar Mitrev i knièvnata kritika“; - „Mestoto na Dimitar Mitrev vo makedonskata

kultura i literatura“; - „Nacionalnata boja vo literaturnata kritika na

Dimitar Mitrev“. êsti se slu~aite koga ist avtor gi upotrebuva

nasporedno vo ist tekst, a ponekoga{ i vo ista re~enica, {to e neprirodno i nedozvolivo. Primeri (istata kniga):

- „Dodeka italijanskata literatura mu pripa|a na krugot na „golemite“ evropski knièvnosti… makedonskata literatura, zaedno so sosednite balkanski i ju`noslovenski literaturi…, se odlikuva so svojata, atipi~nost i izdelenost tokmu vo odnos na evropskiot normativen kod“;

- „So svoeto strasno istraùvawe na literaturniot fenomen …, Dimitar Mitrev ne be{e samo osnova~ na makedonskata kritika… tuku i eden od najvidnite pretstavnici na knièvnata kriti~ka misla vo SFRJ …“.

Kako odgovor od oddelni pisateli na odnosnoto pra{awe slede{e nivnoto mislewe deka terminot knièvnost e so po{iroko zna~ewe od terminot

382

literatura; deka srednovekovnite dela ne pretstavuvaat literatura vo vistinskata smisla na zborot, a za nivnata neposredna upotreba vo ist tekst na re~enica e poradi izbegnuvawe na nivnoto povtoruvawe (taftologija) vo re~enicata, iako za toa se izmisleni zamenkite.

IV

Na krajot, a vrz osnova na pogore iznesenovo, da

konstatirame slednovo: - za stru~nite oblasti: tehni~ka, medicinska,

muzi~ka, voena, filozofska i sl. se koristi terminot literatura (stru~na, medicinska, filozofska itn.);

- za naveduvaweto na koristenite dela, knigi i sl. za opredelen referat, u~ebnik i sl. se koristi terminot literatura (na pr: konsultirana literatura, koristena literatura, literatura i sl.);

- pri pi{uvaweto na dela od najrazli~en vid bi bilo upatno da bide zastapen samo eden termin vo ist tekst po izbor na avtorot, bidej}i toa go dozvoluva pravopisniot re~nik, no ne i nivna nasporedna upotreba vo ist tekst. Vo naukata za jazikot se veli deka „postojat oddelni dubletni formi, kako na primer: polza – korist, zdobiva – steknuva i dr., no deka treba da se izbegnuva nivnata nasporedna upotreba vo ist tekst“.

Bi bilo korisno da se razvie i soodvetna diskusija okolu navodite i nivnata elaboracija vo ovoj referat, so {to bi se pridoneslo za natamo{nata rabota na jazi~nite redaktori i na preveduva~ite na dela od stranski jazici.

Literatura: Milan Vujaklija Leksikon stranih re~i i izraza, Prosveta – Beograd Bratolub Klai~ Veliki rje~nik stranih rije~i, Zora - Zagreb, 1974; S. I. Oègov Slovarъ russkogo яzыka; Marin Mladenov Bugarsko-srpskohrvatski re~nik, Nolit – Beograd, 1967; M. Mladenov, D. Crvenkovski, B. Blagoevski Bugarsko-makedonski re~nik, Prosvetno delo – Skopje, Nolit – Beograd, 1968; \. Milo{ev, B. Grui}, M. ]orvezirovski Srpskohrvatsko-makedonski re~nik, Prosvetno delo - Skopje, Obod - Cetiwe, 1964;

383

B. Blagoevski, A. A~eski Re~nik na makedonskiot jazik, tom I, Skopje, 1961; Pravopis na makedonskiot literaturen jazik, Prosvetno delo, Skopje, 1986; G. Korubin Jazikot na{ dene{en, kniga I, II i III, XXXIV me|unaroden seminar za makedonski jazik, literatura i kultura, Ohrid, 13-14 avgust 2001 godina.

384

385

Georgi STALEV

ISTORISKIOT ILINDEN VO MAKEDONSKATA LITERATURA

Do neodamna se smeta{e deka po naslovenoto pra-

{awe makedonskata individualna knièvnost e daleku po-skromna po estetski kvalitet i po kvantitet od reali-zaciite vo na{ata narodna poezija. No, za kratko vreme sostojbite se podizmenija, a statistikata pokaà i na di-menziite na taa promena.

]e padne v o~i deka vo ova usno izlagawe nema da stane zbor za nekoi duri i najzna~ajni avtori i dela, a toa se dolì na me|usebniot dogovor so nekoi od u~esnicite na godina{nava nau~na konferencija koi poopstojno }e go iznesat svoeto viduvawe, da re~eme, za delata na V. êrnodrinski, N. Kirov–Majski, \or|i Abaxiev i drugi.

No, me|u prvite, sepak }e mora da bide spomenat tokmu Nikola Kirov–Majski so negovite dve pesni od periodot 1902–1904 i so Manifestot na Kru{evskata Republika od avgust 1903 g. Pesnite se „Vojvoda Vele Markov“ i „Pitu Guli“ i dvete napi{ani na makedonski naroden jazik i vo duhot na narodnata poezija: prvata vo osumslo`nici (osmerci) od vidot (5+3), vtorata od drugata varijanta (4+4), konkretno:

Zagrme nebo/zasvetka, (5+3) Zafu~i te{ka/ planina...(5+3) Odnosno Mlad junak si/ kow izvede, (4+4) Napoi go/ s rujno vino...(4+4) Ne navleguvaj}i vo estetskite vrednosti na ovie ( i

vakvi) negovi stihotvorbi (a gi ima, no na drugi motivi i pove}e), sepak treba da se odbeleì versifikatorskoto umeewe na nivniot avtor i ~istotata na jazikot na koj se ispeani i taka prifateni od narodot kako svoi, narodni pesni! Samo po sebe se razbira deka tokmu tie i takvi,

386

toga{, ispeani od u~esnik vo vostanieto, bile obnarodeni i {ireni mnogu brzo. Za spomenatiot Manifest, isto-rijata se ima iskaàno vo vrska so negovite celi i sodr-ìni, iako ostana nebulozata dali imeno toj tekst, podoc-na inkorporiran vo dramata „Ilinden“ (za koja deneska ovde stanuva zbor) e onoj, originalniot, pro~itan na denot na proglasuvaweto na Kru{evskata republika kako pro-glas i povik za borba protiv zaedni~kiot neprijatel {to go ~uvstvuvale hristijanite, no i del od siroma{noto mus-limansko naselenie vo Makedonija.

Na vakov na~in reagiral i Marko Cepenkov: „Redeweto na dedo Marko Cepenkov“, „Majka Makedonija gi sovetuva svoite ~eda da vostanat protiv tiranijata na Turcite“, „Makedonsko taèjwe“, „Proklamacija na Georgi vojvoda za vostanie“, „Mir~e Vojvoda“, „Gligor Vojvoda“ i drugi ~ie{to dejstvo za sudbonosnite pred-ilindenski i ilindenski denovi navistina ne ni e poz-nato, no ostanale pesnive kako svedo{tvo, objaveni vo pe~atot vo Bugarija od 1905 i 1906 god. Iako so tematika ne tolku direktno povrzana so Vostanieto, kon stihotvor-bive bi moèlo da se priklu~i i negovata drama „Crne Vojvoda“ koja, kako {to e poznato, bila napi{ana porano i bez nekoja osobena vrska so Makedonska krvava svadba od V. êrnodrinski, osven i pak nezavisno od nea vo izborot na temata. Site ovie Cepenkovi tekstovi se napi{ani na makedonski naroden jazik, {to ne zna~i deka ne pi{uval i na bugarski. Za sodrìnata, temite i motivite na vakvata poezija re~ito govorat samite naslovi na so~inenijava.

Od toj period neizostaveno treba da se spomenat i poetite – borci Atanas Razdolov (1872–1931), Lazar Pop –Trajkov (1878–1903), Arsenij Jovkov (1884–1924). Site troj-ca pi{uvale na bugarski jazik.Site trojca mislele so makedonska glava, no vo ovaa smisla Razdolov bil so mnogu ~ista makedonska nacionalna svest, iskaùvajki go toa vo sekoj moèn moment. Toj i ne moèl da pi{uva na drug jazik od pri~ina kako i drugi sofiski kruò~nici N. Vap-carov, S. Matrakalev (@arov), A. Popov i drugite, so is-klu~ok na Venko Markovski i Kole Nedelkovski, a tie pri~ini bile: nepostoewe na makedonski literaturen jazik, {kolovka vo tu|i u~ili{ta, osobeno pak, bliskosta na isto~nomakedonskite govori do bugarskiot, taka {to i

387

nemal nekoja posebna potreba (da se potsetime na misla od Misirkov!) od poznavaweto na nekoj od „pocentralnite“ makedonski nare~ja! U{te vo 1898 god. ja objavil stiho-zbirkata „Svoboda ili Smrt“ {iroko prifatena od u~es-nicite vo podgotovkite za vostanie. Razdolov mu bil mnogu blizok sorabotnik na Goce Del~ev: od kurirska vrska so drugite revolucionerni punktovi i raznesuva~ na oru`je do li~en pridru`nik, a i nemu i za ìvot i po smrtta na legendarnava li~nost mu povetil nekolku svoi stihotvorbi. Zaedno so oru`jeto poetot gi delel i svoite pesni ( po spomenatata zbirka, vo Jambol ja otpe~atil i vtorata svoja pozna~ajna kni{ka poezija „Buntovni pesni na revolucioner – emigrant“ 1905 god. No nekoi od stiho-tvorbite se pe~ateni i kako letoci na samo dve stranici!). Objavuval i bro{uri vo koi nedvosmisleno, duri i izri~no pi{uval za samobitnosta na makedonskoto ime i na makedonskiot narod. Samiot Goce Del~ev gi prifatil negovite kni{ki so golema simpatija. (Me|utoa A. Raz-dolov skr{en od tragedijata na Makedonija i od semejnite nesre}i se samoubil vrz grobot na svojata sopruga!)

Lazar Pop–Trajkov e avtor na poemata „Lokvata“ i „Vinari“ a toa e i edinstvenata negova so~uvana, podocna za prvpat objavena knièvna tvorba. Vo naslovot se poso-~eni dvete lokacii vo Makedonija na koi{to se odvivala borbata na 31 maj 1903 god., a vo koja u~estvuval i poetot: toga{ zaginale trinaesetminata komiti – ~etata na Di~o Antonov Popovski – a ovoj nivni vojvoda se samoubil za da ne im padne ìv vo racete na du{manite, no izgleda i deka ne moèl da ja izdrì zagubata na drugarite. Dvaeset dena podocna Lazar Pop–Trajkov uspeal da ja zavr{i poemava vo mestoto Berik, kaj svoeto rodno selo, kaj Kondovi livadi (kako {to e zapi{ano vo izdanieto na Kosturskoto blago-tvoritelno bratstvo od Sofija od 1940 godina, {to be{e se so~uvalo vo bibliotekata na Stale Popov). Taa sodrì 252 stiha organizirani vo 63 katreni, glavno rimuvani ABAB i, vo osnovata deseterci. Podelena e vo tematska smisla na dva dela: vo prviot e otslikana samata borba, a vtoriot pretstavuva navidum digresija od glavnata tema so poetova osuda na ramnodu{nosta na Evropa sprema make-donskiot stradalni~ki narod i so negovata uverenost deka borbite }e prodolàt so u{te pogolema è{tina do is-

388

polnuvawe na ona hamletovsko „da se bide ili ne“ . Lazar Pop–Trajkov ne e iskusen stihotvorec( ni oddaleku kako Arsenij Jovkov), no uspeal da sozdade oìveana freska na nastanot {to samiot i fizi~ki i duhovno dlaboko go doìveal. (Da se potsetime deka vo edna od slednite vakvi borbi poetot bil pote{ko ranet, no odbil da go ispratat na operacija vo Sofija, ostavajki pismeno svedo{tvo: „Ne! Mene me ~eka pat: }e se vratam tamu od kade {to trgnav, }e odam da go vidam uàsot vo Kostursko“. ]e se vratam pri svoite. Mu se doveril na svojot dol`nik, Kote od Rula, istiot onoj Kote Ristov kogo {to Lazar dvapati go spa-suval od sudot na VMRO. Toj, pak, za da se potvrdi kojznae po koj pat „makedonskiot sindrom“, se razbira ne za posle-den pat! Mu ja presekol glavata na nemo}niot ~ovek i mu ja predal za grst zlatnici na gr~kiot mitropolit Germanos Karavangelis, a bogoqubecov ja fotografiral mrtvata glava na mladiot ~ovek i toj fotos i deneska sluì kako dokaz za ~ovekovoto ot~ovekuvawe! Lazar Pop–Trajkov, bezdrugo, so~inil i drugi tvorbi. No u{te samo edna se so~uvala vo se}avaweto na narodot( pesna za seloto D`mbeni) koja{to ovde onde moè da se ~ue kako narodna pesna. Taka ìveat i nekolku fragmenti od poemata, „sosema pomakedon~eni“. Deneska postojat tri celosni prepevi na ova delo na sovremen makedonski (knièven) jazik: od Ta{ko Sarov, Blaè Koneski i Stojan Risteski – {to samoto od sebe svedo~i za negoviot dene{en predizvi-kuva~ki status.

Arsenij Jovkov e u~esnik vo vostanieto, na svojata edvaj 19–godi{na vozrast. Gi preìveal site toga{ni sudiri, pa i trite posledovatelni vojni kako bugarski vojnik. Poezija zapo~nal da pi{uva na samiot premin od eden vek vo drug, a vo 1905 god. ja objavil svojata prva stihozbirka „Prokletina“, vsu{nost, poema , a potoa i u{te najmalku ~etiri kni{ki: „Komitski son“, “Razdel-ba” i drugi. Na bugarski jazik preveduval i dela od svet-skata klasika (i toa pogolemi poetski tvorbi kako, na primer âjld Harold!. Bil mo{ne soliden poznava~ i na posloènata versifikacija. Dobar del od negovata poezija e svrten kon ilindenskite nastani, a celosno i romanot vo stihovi Ilinden koj dosega e objavuvan samo vo pokrat-ki fragmenti, a manuskriptot deneska se ~uva vo fondot

389

na MANU. Toj ve}e posluìl za nekolku pove}e fragmen-tarni elaboracii, a prv kaj nas, po 1924 god., osvrt napravi knièvniot kriti~ar Dimitar Mitrev. Uvidot vo ova poetsko delo pokaà deka toa ima nad 2000 stiha organizi-rani vo katreni, klasi~ni rimuvani, so prete`no dvanae-setere~kiot trohej vo nivnata struktura. Fabulata mu e razviena, so isprepletenite sudbini na junacite, dodeka na fonot postojano se nao|a inspirativniot duh na Marko Krale. Deloto ne e publikuvano vo celina i ne e prevedeno (prepeano) na makedonski jazik.

Blagodarejki na pedantnite nau~ni istraùvawa na Gane Todorovski, Blaè Ristovski, Vasil Tocinovski, Stojan Risteski i drugi na{ata javnost se zdobi so novi soznanija za tvorci i nivni tvorbi povrzani so na{ava tema, no ograni~enovo vreme ne ni dozvoluva pogolem komoditet so koj{to bi se polzuvale vo slu~aj na idno pretstavuvawe vo posebni zbornici (koi i po sferi bi bile impozantni!)

Ilinden e odrazen i kaj re~isi site na{i sofiski kruò~nici: kaj nekogo naivisti~ki, kaj nekogo zanaetski rutinirano, no samo kaj N. Vapcarov suptilno, mislovno, ma{ki dostoinstveno, angaìrano i kriti~ki. Dodeka pove}eto od niv, glavno asocijativno go spomenuvaat vostani~kiot Ilinden i negovite korifei, izrazuvaj}i ja svojata apstraktna odu{evenost od nivnata borba i od nivnite revolucionerni likovi, Venko Markovski vo pove}e navrati poetski (se pokaà i dramatur{ki) se navrati na ovaa golema tema vo prvite dve svoi stiho-zbirki („Narodni bigori“ i „Oginot“) i dvete objaveni vo Sofija, 1938 god. Pove}e kvaziromanti~no, apostrofiraj-}i nekoi od poznatite istoriski li~nosti, nekoi svoi izmisleni junaci pa duri i devojki na koi ropstvoto im do{lo preku glava, pa povikuvaat:...trgni, da trgneme,/site pu{ki da zememe /vremeto do{lo, ne ~eka ...Taka reagira i vojvodata, taka isto i sinot vo razgovorot so majkata koj ne gi slu{a nejzinite prepla{eni soveti i, se razbira, naramuva pu{ka, zaminuvaj}i so komitskata druìna u tie gori zeleni. Poambicozni mu se poemite „Goce“ (1939) i „Ilinden“ (1940), a takva treba{e da bide i istonaslove-nata drama „Goce“ (1951), napi{ana vo jamb stihovi. Prvo-poso~enava poema e sostavena od 16 kratki peewa so

390

prete`no katrenski strofi (12 pesni), so metri~ka struk-tura na stihovite poznata od narodnata poezija, so ugledu-vawe (do pozajmuvawa) na drugi nejzini izrazni sredstva. Vo ovaa tvorba celata sodrìna moè da se svede pod sin-tezata na psiho–fizi~kite osobenosti na glavniot junak Goce Del~ev od pettata strofa na prvata pesna:

„Po srce majka nadminal, po tvrdos tatka dostasal, oko mu iskri tre{nici, vera mu merka ne meri“ Se raboti za edna zadocneto romanti~arska poema

sozdadena vo antiromanti~no vreme. Toa {to moè da ja podopravda, sepak, e nastojuvaweto na poetot da go sledi (vo ona vreme) sovetskiot socrelisti~ki trend, pottiknat neposredno od Todor Pavlov koj toga{ imal pozitiven stav po odnos na makedonskoto pra{awe, a krevaj}i go na piedestal Venka Markovski so cela kniga {to ja posvetil na negovite dve prvi stihozbirki... Za poemata „Ilinden“ ovde }e zboruva popodrobno drug u~esnik na Sobirov ( se nadevam so pomoderen pristap od na{ava uprostena infor-macija). Na{ op{t vpe~atok za toj tekst bil i ostanuva deka se raboti za stihuvan proglas, za stihuvano rezime na istoriskiot nastan, a versifikaciska osobenost mu e t.n. skalest (iskr{en) stih {to go upotrebi prv V. Majakovski, a po nego crnogorskiot poet R. Zogovi} i N. J. Vapcarov... Dramata „Goce“ spored koja e komponirana i prvata make-donska opera od Kiril Makedonski) be{e povod za defini-tivna detronizacija na V. Markovski od poetskiot vrv. Obemnata postpremierna kritika na Dimitar Mitrev be{e pove}e ideolo{ki akcentirana, no vo nea ima{e i pogled vrz nekoi estetski neotpornosti na deloto ({to od dene{na gledna to~ka kojznae dali bi bile zemeni predvid). Vo sekoj slu~aj ova delo moè da se podvede pod znakot bitovo istoriska drama {to od na{ata me|uvoena dramska knièvnost se razlikuva po stihuvanata forma i so potenciraweto na istoriskata rolja na Goce Del~ev. Patem da obeleìme deka V. Markovski vo istoimenata poema i vo ova dramsko delo za prvpat vo makedonskata literatura od individualen karakter go oìvuva likot na najaktivniot deec na prvata VMRO. I, pak patem re~eno: ako nekoj saka{e navistina da go rehabilitira ovoj poet,

391

moè{e onie 70.000 germanski marki i ne tolku da gi vloì vo restartirawe tokmu na dramata Goce, a ne vo grubo–ideolo{kiot proekt, tekstot na Srbinovski. So pregolema uverenost moè da se kaè deka pretstavite }e te~ea i deneska, i ne tolku poradi V. Markovski, kolku poradi potrebata na {irokiot makedonski auditorium svoj da go gleda svoeto: dokaz ni se „Begalka“ , „Svadba“ od V. Iqoski, „Solunskite patrdii“ na M. Popovski.

Nikola J. Vapcarov be{e, bez somnevawe, najsilnata tvore~ka li~nost me|u dosega spomenatite avtori. Do v~era bugarskata politika i politiziranata knièvna kritika manipuliraa okolu negovata nacionalna pripad-nost, sluèj}i se so falsifikati i besmisleni tolkuvawa na negovata poezija i pokraj tolku jasnite negovi opredel-bi. Vo posledno vreme tamo{nata nauka sfati deka e ap-surdno da se krie toa {to ne moè da se skrie i prizna deka poetot i krugot okolu nego vo Sofija bile so ~isto makedonsko nacionalno soznanie (Todor Balkanski), me|u-toa prefrluvaj}i ja topkata na drug teren: deka N. Vapca-rov, sledovatelno i A. @arov , A. Popov i drugite kruò~nici bile predavnici na svojot bugarski narod ... Na{iot narod pak veli ”Mrtva usta da se nasmee!...” Vo poezijata na N. Vapcarov ~esto se sre}avaat apostro-firawa na ilindenski istorisko–toponimski priznaci vo funkcija na potsiluvawe na makedonskoto nacionalno ~uvstvo kaj poetot, a vo pesnata „Ilindenska“ toj èstoko gi obvinuva vinovnicite za predvreme krenatoto vostanie {to se pretvori vo makedonska narodna tragedija:

“Vinata ne be{e na{a : taa kaj drug se krie“

veli gnevniot poet, ukaùvaj}i na faktot deka tokmu grdite sili so svoeto licemerie gi predizvikaa toj ma-sakr: tie zasluùvaat:” grst kal po suratot”, no se pokaà deka narodot obi~en so svojata krv vnese ( so toj Ilinden) sopstvena sodrìna vo svojata istorija. Utre{nite make-donski revolucioneri }e se identifikuvaat so legendar-niot Pitu Guli , so juna~niot Nikola Karev: i bi taka kako {to veli biblijata se prisetuvame da re~eme, na Kuzman Josifovski Pitu, na Borka Taleski, Mir~e Acev, Cvetan Dimov... U{te vo toa vreme, vo vremeto na bujatata sila na fa{izmot, N. Vapcarov za svojata tatkovina

392

Makedonija gromoglasno izvika deka: „Slobodata ja sakame i bez protektorati!“ i za taa sloboda, za ~ove~kite pravdini zagina edna godina pred Ko~o Racin.

Edna prezentacija na tema Ilinden i makedonskata literatura ima{e na vremeto Dimitar Mitrev so svoj tekst i mal izbor panorama od sme{ani vidovi i rodovi. No toga{ na{ata knièvnost be{e skudna i relativno lesno moè{e da se podgotvi takva kni{ka. Deneska toa e daleku pote{ko bez specijalen proekt, dokolku ne bi sme se zadovolile so improvizacija ili so tekstovi {to ni se pri raka. Izvesen napor ima vloèno Tamara Arsovska so nejzinata kniga „Ilindenski raskazi“ izdanie na Kultu-ra od Skopje, 2001god. Vo nea se zastapeni tekstovi od: Atanas Razdolov (Stojan Vojvoda), Stojan Hristov (O~i-te na mojot dedo, Kambana), \or|i Abaxiev (Tabakerata , Sablerskite fabrikanti, Dvajcata drugari, Kako Vele go spasi Goceta Del~ev, Gospodin Modijano, Poslednata sredba, – za koi ve}e be{e spomenato po ne{to), Angel @arov (Vo crkvata), Ivan To~ko (Na Me~kin Kamen), Radoslav Petkovski (Ra{anec), Slavko Janevski (Prikas-ki za kowot {to qubel vino, Cer, Smrt), Jordan Leov (Dlaboka rana), Jovan Bo{kovski ( Vreme za odmazda, Vreme za pro{ka ), Aco Filip ( Zakopani zvezdi , Sedum presudi), Meto Jovanovski (Zadgrobniot ìvot na Srme-na Srmoboèva), Gligor Popovski (Drvarite), Simon Drakul (Smrtta na konzulot)... Patema da spomeneme deka ovoj avtor na Ilindenskata epopeja $ posveti nekol-kutomen roman, ... ili smrt, {to ostana, taka da se kaè, neelaboriran od strana na na{ata kritika. Takva elabo-racija ovde, i sega, bi bila pove}e od nevozmo`na. No, kritikata mu go dolì toa na ve}e po~inatiot avtor! , Cane Andreevski (Ostanuvame na Noòt), Kata Misirkova Rumenova (Predzornina na Ilinden), Vidoe Podgorec (Pirinski car), Trajan Petrovski (Saga za Dejan–vojvoda, Pobratimite âulevi), Kiro Donev (Nedo-pirliviot od Kozica, Zlostorstvoto vo Drenovskata Klisura), Atanas Vangelov (Senkata na Petar Manxukov), Velko Nedelkovski (Solunskite atentatori, Borjan, visok kako bor) i Krste â~anski (Oko). Raskazite na \or|i Abaxiev ve}e bea predmet na dene{noto vnimanie. Tekstovite, vo celina pogledano, se od avtori {to

393

pripa|aat na pove}e generacii. Kaj pove}eto od niv razlikite vo pristapot ne se golemi, so isklu~ok na pri-merite kaj Slavko Janevski, Atanas Vangelov, Krste â~anski i Trajan Petrovski. Vremeto na sozdavaweto na raskazot za Kowot {to vino piel se sovpa|a so svrtu-vaweto na S. Janevski kon kukulinskata tema i kon kukulinskiot iskaz (no vo nekoja vidlivo poblaga forma): tekstot na A. Vangelov e tipi~en esej pod prevezot na postmodernisti~kiot manir; kaj K. â~anski samo vremeto e identifikuvano kako ilindensko dodeka motivot e vonvremenski ili eèvremenski, univerzalen: sudeweto na ènite – besnici, zgarjasani po ma` vo otsustvo na nivni-te stopani pe~albari a vo vreme predvostani~ko; prilozi-te na Trajan Petrovski, isto taka vo dosluh so najnovite nastojuvawa, ja pokaùvaat tendencijata – redeweto na in-formacii da prerasne vo pretpostaven raskaz itn. [to se odnesuva do sovremenata makedonska poezija, bi moèlo da se re~e deka nema na{ poet koj ne mu posvetil stihovi na legendarniot Ilinden: od Blaè Koneski so negovite deneska ne mnogu po~ituvani Ilindenski melodii i (uslovno) Devstvenici, preku sar-kasti~noto viduvawe na noòt i bratoubistvenite katil-stva od Kainavelija, i Evangelieto spored Itar Pejo i ne samo do M. Renxov, ^. Jakimovski, T. âlovski, R. Ja~ev, J. Koteski... Vo ovaa smisla nezaobikolen e Ante Popovski, letopisecot na zemjava makedonska i mnogu drugi. Za razlika od sostojbite vo raskazot, vo poezijava s# e vo znakot na onie transpozicii od nekoga{noto kon novoto, i ne tolku vo smisla so duhot na dedovcite vo nas kolku so asocijaciite od istorijata kon (vo) sega{nosta.

394

395

Goran MAKSIMOVI]

MAKEDONIJA U PUTNI^KIM ZAPISIMA SPIRE KALIKA

U ogledu je analiziran putopisni postupak Spire

Kalika u kwizi Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beograd-skim peva~kim dru{tvom (1894). Ukazano je na tri domi-nantna narativna obiqe`ja wegove proze: ‡ putni~ke biqe{ke u formi izvje{taja o sedmodnevnoj turneji Beo-gradskog peva~kog dru{tva u Solunu i Skopqu u qeto 1894. godine, ‡ monolo{ke lirske digresije i meditacije, pod-staknute prirodnim qepotama i gra|evinama, koje je pisac posmatrao prilikom putovawa, ‡ putopisne opservacije o qudima, podnebqima i gradovima, istorijske reminisce-nije, predawa o mjestima, dokumentovane studije o stanov-ni{tvu, koje su propra}ene i fotografijama prirodnih qepota i znamenitih gra|evina.

Kqu~ne rije~i: Beogradsko peva~ko dru{tvo, "put-

ni~ke bele{ke", putopis, naracija, monolog, deskripcija, Makedonija, Vardar, Solun, Skopqe, Vrawe.

***

Obnovqena interesovawa srpskih putopisaca za

prostore Makedonije naro~ito postaju intenzivna poslije Srpsko-turskih ratova 1875-77. godine i Berlinskog kon-gresa odrànog sredinom naredne 1878. godine. Poslije oslobo|ewa od Turaka i prisajediwewa srpskoj matici Ju`nog Pomoravqa i velikih gradova Ju`ne Srbije, kao {to su Ni{, Leskovac i Vrawe, na Makedoniju se i na Povardarje, kao i na Kosovo i ~itavu Staru Srbiju, u tada{wem nacionalnom i patriotskom zanosu gledalo kao na dijelove porobqenog i neoslobo|enog Srpstva. Zahva-

396

quju}i tome ovi prostori su postali pravi izazov za putovawa i putni~ke zapise srpskih pisaca i wihova svjedo~ewa o zemqi, qudima, podnebqu i jeziku, sve do po~etka Balkanskih ratova 1912. godine. Tri takva puto-pisa izdvajamo kao veoma zna~ajna i dragocjena za oblikovawe umjetni~ke, putopisne slike makedonskog podnebqa: kwigu Stojana Novakovi}a S Morave na Vardar (1886), Branislava Nu{i}a Kraj obala Ohridskog jezera (1894) i Spire Kalika Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom (1894). O kwizi Spire Kalika govori}emo podrobnije u na{em radu.

Sve {to danas moèmo re}i o u~enom Dubrov~aninu Spiri Kaliku nalazi se na poùtjelim i pra{wavim stranicama kwiga i ~asopisa HIH vijeka, a zapretano je dubokim zaboravom i nemarom savremenog doba prema znamenitim i vrijednim qudima iz na{e pro{losti. Rodio se u srpskoj gra|anskoj porodici u Dubrovniku sredinom 1858. godine. U rodnom gradu je zavr{io osnovnu {kolu i gimnaziju, a od 1876. godine studirao je klasi~nu filo-logiju u Be~u (1876-78) i Gracu (1878-79). Po zavr{etku studija radio je najprije kao u~iteq u Gra|anskoj {koli u Dubrovniku (1879-82), da bi iza toga pre{ao u Srbiju i slu`bovao kao nastavnik gimnazije u Ni{u (1882-89), gdje je zajedno sa Stevanom Sremcem i @ivanom @ivanovi}em prosvetno i kulturno uzdizao ovaj tek oslobo|eni grad. Od naro~itog zna~aja bila je wegova uloga u osnivawu Narodnog pozori{ta u Ni{u 1887. godine. Srpsko dràv-qanstvo, Spira Kalik je dobio 1887. godine. Potom je radio kao profesor gimnazije u Kragujevcu (1889-90) i Kru{evcu (1891-92), da bi od 1892. godine, istovremeno kad i Stevan Sremac iz Ni{a, pre{ao u Beograd i postao profesor Prve beogradske gimnazije, sve do oboqewa od {izofrenije i prerane smrti u du{evnoj bolnici u Trstu 1909. godine.

Za Kalika slobodno moèmo re}i da je bio poli-glota i odli~an znalac jezika, jer je govorio gr~ki, latin-ski, wema~ki, francuski i italijanski, a prevodio je s latinskog i italijanskog jezika. Zahvaquju}i tome, hono-rarno je predavao francuski jezik u Vojnoj akademiji u Beogradu (1895-1909), a preveo je i tri znamenite i rado ~itane kwige onoga vremena, jednu istoriografsku

397

raspravu, jedan uxbenik i jedno prozno beletristi~ko ostvarewe. Sa latinskog: @ivot slavnih vojskovo|a od Kornelija Nepota (Beograd, 1897), te sa italijanskog jezika: Srpsku sintaksu Petra Budmana (Ni{, 1887, Beo-grad, 1892, 1897, 1901) i Srce od Edmonda de Ami~isa (Beograd, 1895, 1901, 1911, 1922). Pored svega toga, izgleda da je posebna i najve}a strast Spire Kalika bila muzika i horsko pjevawe. Odmah po dolasku u Beograd ukqu~uje se u rad Beogradskog peva~kog dru{tva, ~iji je tada poznati dirigent bio Stevan Stojanovi} Mokrawac. Bio je naj-prije wegov potpredsednik (1893-96), a iza toga i pred-sednik (1897-1909). Naro~ito su bila poznata dva gosto-vawa toga dru{tva: jedno na proslavu godi{wice Ivana Gunduli}a u Dubrovniku 1893. godine, a drugo u Solun i Skopqe 1894. godine. Upravo sa tog drugog putovawa i nastale su "putni~ke bele{ke" Spire Kalika Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom, objavqene iste godine u Beogradu, u "[tampariji Petra K. Tanaskovi}a ‡ do Delijske ~esme".

U polemi~kom predgovoru, kojim nas Kalik uvodi u "putni~ke bele{ke" od Beograda do Soluna i Skopqa, iskazana je osnovna namjera pi{~eva da u kwizi ukaè na umjetni~ku i nacionalnu misiju Beogradskog peva~kog dru{tva, te da odgovori na besmislene palana~ke pred-rasude o wegovom radu i prezriva ismijavawa i tobo`we saàqewe, kojima su ~esto bili izloèni ~lanovi hora. Spira Kalik posve}uje kwigu ènskim ~lanicama Beo-gradskog peva~kog dru{tva koje "retkom istrajno{}u i neobi~nom revno{}u pripomaù napretku dru{tva i izvo|ewu wegovih rodoqubivih zamisli".191 Iza toga ukazuje na aktivnosti dru{tva i dugoro~ne ciqeve. Vjerno svojoj programskoj devizi "Pesmom za Srpstvo" ovo dru{-tvo je za nekoliko godina pre{lo unakrst cijelu Srbiju "{ire}i srpske pesme i izvode}i ih u divnim i harmo-ni~nim kompozicijama na{ih najomiqenijih umetnika: Mokrawca, Marinkovi}a, Topalovi}a, Jenka, Havlasa

191 Spira Kalik, Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom, Putni~ke bele{ke, [tamparija Petra K. Tanaskovi}a ‡ do Delijske ~esme, Beograd, 1894, str. 4. (Svi kasniji navodi uzeti su iz istog izdawa. Broj u zagradi nakon citiranog teksta ozna~ava preuzetu stranu).

398

itd."(V). Docnije je pronijelo iste pjesme u srpske krajeve izvan Srbije: u Mitrovicu i Novi Sad, u Dubrovnik, na Cetiwe, u Solun i Skopqe. Da bi se, ohrabreno tim uspje{nim gostovawima, odvaìlo i na pohode u Pe{tu i Be~ "da tamo pred obrazovanom publikom dveju velikih svetskih metropola iznese srpske kompozicije i pokaè, da Srbija i u toj grani umetnosti zauzima znatno mesto"(VI).

Spira Kalik ne èli daqe da ulazi u raspravu (jer to nije ciq wegove kwige), o palana~kom mentalitetu, o pogubnom "crvu razdora", koji podgriza sve srpske usta-nove i kao demon ometa Srpstvo da "smelo i re{itelno kora~a" putem umjetni~kog napretka, "koji svi kulturni narodi po{tuju i s najve}om zainteresovano{}u prate i potpomaù"(VI). To je osnovni razlog {to u najve}im varo{ima u unutra{wosti ne opstaju pjeva~ke druìne, "te se usled toga po na{im selima ne ~uju lepo otpevane srpske pesme, ni po na{im crkvama skladno crkveno pev-awe, koje zagreva du{u pobo`no{}u i privla~i pobo`ni svet Bogu na molitvu"(VII). [ta je tome krivo ‡ pita se autor "putni~kih beleàka" ‡ da me|u na{om inteli-gencijom "ima vi{e qudi od ra~una, nego qudi od srca?" I {ta je to {to ih tjera da u "sujetnom precewivawu svoga znawa i zanimawa potcewuju znawe i zanimawe dru-gih?"(VII) Izbjegavaju}i daqu polemiku o navedenom prob-lemu, Kalik mogu}i odgovor nudi u obliku pitawa: "Da ne leì tome uzrok u na{em pravcu obrazovawa i nasta-ve?"(VII).

Mada naznaka iz podnaslova kwige Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom, da se radi o "putni~kim bele{kama", ukazuje na autorovu kwi-èvnu nepretencioznost i skromnost, jasno je da se radi o uspje{no osmi{qenom putopisu, u kojem su zanimqivo opi-sani doga|aji sa pjeva~ke turneje Beogradskog peva~kog dru{tva, zatim prostori Ju`ne Srbije, Makedonije i Povardarja, te naro~ito znamenitosti i qudi dva velika grada ovoga podnebqa Soluna i Skopqa. Otuda je u kwièvnom, putopisnom kazivawu Spire Kalika, mogu}e izdvojiti sqede}e narativne postupke: ‡ prikazivawe sedmodnevnog putovawa i turneje Beogradskog peva~kog dru{tva u Solunu i Skopqu, {to je i bila po~etna namjera

399

i ciq ove kwige, ‡ meditativne digresije u formi unut-ra{weg monologa o prirodi, o gra|evinama, o istoriji, koje su slike s putovawa budile u pi{~evoj ma{ti i svijesti, ‡ opis podnebqa i qudi sa uspje{nim opservaci-jama prirode, sa legendama o mjestima, sa panoramskim prikazima gradova, sa dokumentovanim popisima wihovih ìteqa, sa fotografijama znamenitih gra|evina i pri-rodnih qepota.

U okviru prvog narativnog segmenta, posve}enog prikazu sedmodnevnog putovawa Beogradskog peva~kog dru{tva u Solun i Skopqe u qeto 1894. godine, dolazi do izraàja Kalikova umje{nost vo|ewa dinami~ne naracije i saète a efikasne opservacije horskih nastupa pjeva~kog dru{tva u Solunu, Skopqu i Vrawu, a zatim i prikaza prostora i qudi na èqezni~kom putu od Beograda do Vrawa i Skopqa, zatin dolinom Vardara preko Velesa i Demir kapije, do Soluna, a potom i povratak od Soluna do Skopqa i Vrawa, preko Leskovca i Ni{a do Beograda. Kalik, pri tome, naro~ito usmjerava pa`wu na prikaz qudi, koji su ih do~ekivali, pratili i ugo{}avali na tome putovawu. Poput srpskog konzula u Skopqu Todora Stan-kovi}a i vicekonzula Milojka Veselinovi}a, zatim srp-skih industrijalaca iz Soluna, bra}e Alatini, srpskog konzula u Solunu, Vasiqevi}a, trgovca Antonija Jak{u, solunskog srpskog u~iteqa Vuka Ivani}a i sli~no.

Putovawe vozom kroz prostore neoslobo|enog Srpstva, kako se tada u jo{ uvijek ìvom patriotskom zanosu poslije 1878. godine govorilo za Makedoniju, pod-sti~e autora "putni~kih bele{ki" na raznovrsne reminis-cencije o istoriji, o savremenim danima i sudbini srpskog naroda u Povardarju, o pogubnom politi~kom stran~arewu u Srbiji i nedovoqnoj prosvetnoj brizi za podizawe srp-skih {kola na prostorima tada{we Turske. U tim puto-pisnim segmentima dominira izlagawe u formi unutra{-weg monologa, a dijelovi u kojima Kalik u vedroj no}i meditira o nebu i zvijezdama, o moru u Egejskom zalivu u Solunu i sli~no, prerastaju u lirsku prozu i uspje{nu poe-tizaciju prostora, koji upu}uju na nesumwivi a potisnuti pi{~ev pjesni~ki talenat.

Tre}i narativni postupak, u kojem su izloène putopisne opservacije Ju`ne Srbije sa Vrawem, Makedo-

400

nije sa Skopqem i egejskog Povardarja sa Solunom, sa izla-gawem legendi o pojedinim lokalitetima (kao {to je pre-dawe o Mominom kamenu u Grdeli~koj klisuri, koje Kalik kazuje znatièqnim saputnicama iz pjeva~kog dru{tva), sa odli~nim opisima vardarske kotline, me|u kojima domi-nira prikaz Velesa i Demir kapije, sa panoramskim opi-sima Soluna, a potom i Skopqa, {to je propra}eno i odab-ranim fotografijama koje zna~ajno oboga}uju putopisni doìvqaj (Demir kapija na Vardaru, Trijumfalne kapije u Solunu, solunska ~ar{ija), sa nenametqivim podacima o broju stanovnika, nacionalnom sastavu, {kolama i zanima-wu naroda, najbliì je putopisnom postupku u uèm smislu i najizrazitije pokazuje pi{~ev kwièvni talenat.

Putovawe vozom budi u piscu "putni~kih beleàka" razli~ite uspomene i razmi{qawa. Podsje}a ga na predje-le Dalmacije, u kojoj je pjeva~ko dru{tvo prethodne godine boravilo, a ozvezdano nebo koje posmatra sa prozora kupea podsti~e u wemu pjesni~ku egzaltaciju i nacionalni zanos: "Oh! lepo li si, srpsko nebo, bilo da si nad Srbijom, bilo da si nad Dalmacijom ili Ma}edonijom, bilo da si nad Bos-nom, bilo da te sunce obasjava, bilo da te mesec rasvetquje, ti si doista boànstveno delo!"(3-4). Patriotska osje}a-wa, nacionalna i kulturna misija Beogradskog peva~kog dru{tva u neoslobo|enim srpskim krajevima, neminovno name}u razmi{qawa i o srpskoj neslozi, o partijskim razmiricama i netrpeqivosti, koja daje neprijateqima snage da nas savladaju i potiskuju i tamo gdje su neupo-redivo slabiji od srpskog naroda. Spira Kalik se zato u svojim putni~kim meditacijama i pita za{to cio srpski narod nije opijen ovom vrstom àrkog rodoqubqa koje kra-si ~lanove Beogradskog peva~kog dru{tva, a Srbiju vidi kao lu~u Srpstva, "koja mora da bdi, da se ne utuli plam rodoqubqa u srcima neoslobo|ene bra}e tvoje, ti si Ves-talka Srpstva, i kao {to je Vestalkama smrt pretila, ako se vatra ugasi, tako smrt i tebi preti, ako srpska srca prestanu biti za tobom"(5).

Iz takvog uzvi{enog raspoloèwa pisca "beleà-ka" je razbudio dolazak u Ni{ i prvo razo~arawe. Na @e-qezni~koj stanici, u gradu gdje je godinama radio kao pro-fesor gimnazije, putnike su do~ekali ~lanovi Jevrejskog peva~kog dru{tva, ali nikoga nije bilo iz ni{kog

401

pjeva~kog dru{tva Branko. Spiru Kalika to zbuwuje i u nevjerici se prisje}a kako su ih na veli~anstven na~in u toku pro{logodi{weg putovawa u Dubrovnik, du` pruge od Zemuna do Rijeke, do~ekivala pjeva~ka dru{tva da im sa svojim zastavama i pjesmama poèle sre}an put, a ovdje u Srbiji vladala je apatija i nezainteresovanost.

Nastavak putovawa i prolazak kroz predjele "ro-manti~ne Grdeli~ke klisure", susret sa "Mominim kame-nom", kao veli~anstvenim spomenikom prirode, koji pod-sje}a pisca i na predawe o postanku toga lokaliteta koje je ~itao u Mili}evi}evoj Kraqevini Srbiji, a zatim i lijep do~ek u Vrawu i ugovarawe horskog nastupa u ovome gradu, poslije povratka iz Soluna i Skopqa, znatno popravqaju prethodne sumorne utiske putnika koje su ponijeli iz Ni{a.

Poslije uspje{no prebro|enih nesporazuma sa turskim carinicima na granici u Zibev~u, zbog nepovjere-wa i podozrewa prema notnim kwigama koje je pjeva~ko dru{tvo nosilo, ili prema kwigama koje su radi zabave no-sili pojedini putnici (Kalik pomiwe pjesme Milutina Ili}a koje su bile u lijepom povezu i time dodatno podstakle sumwu carinika), ulazak u Makedoniju i prvo veliko naseqe Kumanovo, putopisac saèto opisuje u for-mi izvje{taja o broju stanovnika, nacionalnoj i vjerskoj zastupqenosti, te stawu srpskih osnovnih {kola, {to jas-no upu}uje da se prethodno dobro informisao i pripremio neophodnu gra|u za pisawe "putni~kih beleàka".

Mada je u Skopqu do~ek Beogradskog peva~kog dru{-tva bio izuzetno prisan, zahvaquju}i trudu generalnog srp-skog konzula Todora Stankovi}a i vicekonzula Milojka Veselinovi}a, Kalik hotimi~no odlaè op{irnije pisawe o ovome gradu za kasnije, kad se poslije povratka iz Soluna budu smjestili u wemu i odràli ugovoreni koncert. Daqe putni~ke zapise i pa`wu pisac posve}uje Vardaru, kao naj-ve}oj prirodnoj znamenitosti Makedonije i najqep{oj ri-jeci Balkanskog poluostrva: "Jedan moj drug uporedio je Vardar sa ènom, primetiv{i da je }udqiv kao i èna, sad miran i tih, sad opet bujan i silovit, ali uvek lep i pono-sit"(19). Za najqep{u varo{ na pruzi Skopqe ‡ Solun, pu-topisac progla{ava Veles, a po{to se ukratko osvrnuo na wegovo vizantijsko porijeklo (zvao se nekada Vilasora),

402

detaqno opisuje divni poloàj, kakav se rijetko vi|a: "Le-ì na stranama dva velika gola brda, kroz koje proti~e Vardar i deli varo{ na dva dela, spojena me|u sobom mos-tovima. Ku}e dopiru do polovine ovih golih brda i sve su sazidane u turskom stilu i ve}im delom i{arane. Voz pro-lazi sredinom varo{i kroz same ulice, stanica je udaqena od Velesa jedno po ~asa"(20). Na èqezni~koj stanici u Velesu, kroz razgovor sa dje~akom od kojeg je kupio testiju vode, Kalik se suo~ava sa posqedicama tada nagla{ene i uporne velikobugarske propagande u Makedoniji, koja je vr{ena kroz dobro organizovanu mreù bugarskih {kola. Kad je zapitao dje~aka da li je Srbin, ovaj mu je odgovorio da je Bugarin. Na dodatno pi{~evo pitawe, otkuda to, kad govori srpski kao i on, odgovorio mu je: "Takoj mi kazaja u~itel, da sum Blgarin, a tatko mi kaè da sum Srbin, kak i on"(21). Prirodne qepote u dolini Vardara potpuno su okupile pa`wu putnika, da bi poslije nekoliko ~asova putovawa nai{li na jo{ ve}u prirodnu znamenitost, na "veli~anstvenu Demir-kapiju", ~iji prosjek od stijena, koje su se savile nad Vardarom u obliku "vrata", podsje}a pisca na Si}eva~ku klisuru i na \erdap. Izlazak iz klisu-re ukazuje i na klimatske blagodeti ju`ne Makedonije, na mediteransko rastiwe, na smokve, na brojna stabla dudova koji se weguju radi svilarstva i sli~no.

Dolazak u Solun, u prijepodnevnim ~asovima, poslije 25 sati napornog qetweg putovawa, oraspoloìo je ~lanove Beogradskog peva~kog dru{tva, kako zbog lijepog do~eka koji su im priredili otpravnik srpskog konzulata Vasiqevi}, a zatim i bogati srpski trgovci iz ovog grada (me|u kojima pisac naro~ito izdvaja ~etvoricu bra}e Alatini koji su bili vlasnici pivare i fabrike leda u Solunu), tako i zbog udobnog smje{taja u hotelu "Imperi-jal", koji se nalazio na najqep{em mjestu u gradu "na samoj obali morskoj sa divnim izgledom na Solunski zaliv i na Olimp, koji leì na zapadu pomenutog zaliva"(28).

Susret Dubrov~anina Spire Kalika sa morem budi u wemu uzvi{ene emocije, uspomene i odu{evqewe, a zatim ga inspiri{e da oslika povr{inu zaliva u poslijepono}-nim ~asovima: "Popeh se u sobu i otvorih prozor, da se nadi{em ~istoga morskoga vazduha, pre nego {to legnem. Mojim o~ima pruì se impozantan prizor. Ki{a be{e

403

prestala a mese~ina rasterav{i oblake sija{e nad tihom povr{inom morskom i obasjava{e svojim srebrnim zraci-ma {iroki Solunski zaliv. Mrtva ti{ina vlada{e u pros-toru, nikakvoga glasa sem potmuloga zujawa zrikavaca i no}noga daha; nad uspavanom prirodom spustilo se bilo ne-ko tajanstveno veli~anstvo. A more ‡ nikada mi se nije ono u~inilo veli~anstvenije od te ve~eri, ne znam da li je to bilo usled moga dobrog du{evnoga raspoloèwa ili usled toga, {to ga davno nisam gledao, pa sada sam tim ve}ma uìvao, kao {to ~ovek uìva, kada se posle dugoga rastan-ka na|e opet sa svojim starim dobrim prijateqem. Sada se ono odmara{e lavovskim odmorom; ni jedan vetri} nije uznemiravao wegovu plavu povr{inu, nije se ~uo ni jedan val, da se razbija o okolno stewe; izgleda{e kao ogledalo, u koje nebeski svod s uìvawem ogleda svoju lepotu"(32-33).

Sutra{wi dan pisac i ~lanovi pjeva~kog dru{tva iskoristili su za upoznavawe znamenitosti Soluna. Naj-prije posje}uju Srpski konzulat, na kraju Marine, u naj-qep{em dijelu Solunskog zaliva, a zatim su obi{li tur-sku ~ar{iju na ~ijem su se po~etku i kraju nalazile dobro o~uvane anti~ke trijumfalne kapije. Ona na jugozapadnoj strani je pripadala caru Hadrijanu, a ona na sjeveroisto~-noj strani, ili na Vardar-kapiji, bila je djelo dvojice kon-zula, Oktavijana i Antonija. Crkva Svetog \or|a, koja je bila sazidana za vrijeme cara Konstantina, a arhitekton-ski znamenita zbog svog okrugloga oblika, bila je pretvo-rena u xamiju. Isto tako su bile pretvorene u xamije i sta-rodrevne crkve Svete Paraskeve, crkva Dvanaest apostola i crkva Svetog Dimitrija, koje poti~u iz devetog vijeka. Posebnu qepotu Soluna ~inila je morska obala ili kej, poznata pod imenom Marina, koja se proteè sve do dijela varo{i Paradiza ili Kalamarije, gdje su se nalazile naj-qep{e bogata{ke ku}e i vile u Solunu. Kalik pa`qivo opisuje i divne kafane u tome dijelu grada, me|u kojima je bila najqep{a Alhambra, a zatim i zgradu Pozori{ta u kojoj je bilo predvi|eno odràvawe koncerta Beogradskog peva~kog dru{tva, te Kanli-kulu koju su sazidali \eno-vqani za odbranu od napada s mora, a Turci je poslije okre-nuli u tamnicu. Prvoga dana boravka ~lanovi pjeva~kog

404

dru{tva su bili u gostima i kod bra}e Alatini, bogatih Srba iz Soluna i posjednika fabrike piva i leda.

Sutra{wi dan, u nedjequ, Spira Kalik je iskoris-tio da u dru{tvu dama osmotri grad s mora. Iznajmio je jev-rejske veslare i tek kad su se odvojili od obale i sa pu~ine sagledali Solun, mogli su shvatiti svu qepotu ovoga velikog lu~kog pristani{ta i trgova~kog centra na egej-skoj obali. Grad je imao amfiteatralan oblik, a naro~ito su ga krasili starodrevni bijeli bedemi, te vizantijska tvr|ava opasana debelim dvostrukim bedemima i sa~iwena iz sedam omawih kula, zbog ~ega su je kasnije Turci i nazvali Jediluke. Kalik koristi ovaj panoramski opis grada i za navo|ewe podataka o ekonomskoj snazi i usponu Soluna, o ukupnom broju stanovnika, o nacionalnom sas-tavu. Pri tome se naro~ito osvr}e na brojnost Jevreja, te na wihovu potur~enu sektu Dunme, koja datira od 1667. go-dine, a osniva~ joj je bio u~eni rabin Sabatej Levi iz Jed-rena. Privrènici sekte Dunme imali su skoro sav Solun u svojim rukama, jer su bili povla{}eni od turskih vlasti, bili su najobrazovaniji i najbogatiji, a predsednik op-{tine je redovno biran iz wihovih redova.

Iza toga, Kalik sa beogradskim damama posje}uje Srpsku {kolu, koja se nalazila u Paradizu, te kroz razgo-vor sa u~iteqem Vukom Ivani}em upoznaje broj i {kolska dostignu}a srpskih |aka, ali i brigu {to srpske vlasti iz Beograda nisu preduzimale odlu~nije akcije za osnivawe srpskih gimnazija na ovim prostorima, u kojima bi se upi-sivali |aci po zavr{etku ove i osnovnih {kola u Bitoqu i Skopqu. "Nije lepo, gospodine, da Bugari, koji Makedon-cima name}u svoju narodnost, imaju u Solunu vi{u gimna-ziju i vi{u ènsku {kolu, u Bitoqu vi{u gimnaziju, u Skopqu niù a po ostalim ma}edonskim varo{ima svuda po neku sredwu {kolu, a da mi sem nekoliko osnovnih {ko-la ne otvaramo nigde ni jedan sredwi zavod. Na taj na~in nije ni ~udo, {to se malo pomalo od nas otu|uje ma}edon-ska mlade`, ma da ona, u prkos svima bugarskim i gr~kim spletkama i ujdurmama, jo{ dobro ~uva svoje srpsko ime i svoju srpsku slavu"(46).

Sam solunski koncert Beogradskog peva~kog dru{-tva, Kalik opisuje podrobno. Izvje{tava nas o brojnosti publike i znatièqi s kojom je i{~ekivala nastup ugledne

405

srpske pjeva~ke druìne, o wenim reakcijama i odu{evqe-wu, o pjesmama koje su izvo|ene na koncertu (dominirale su Mokraw~eve Rukoveti, ali i Topalovi}eva pjesma Oj, oblaci, Mendelsonova U {umi, te po jedna prigodna turska i bugarska pjesma, da bi koncert bio okon~an vijencem pri-morskih napjeva). No} poslije koncerta, pjeva~ko dru{tvo je provelo u prijatnoj ve~eri i razgovoru sa solunskim do-ma}inima, tako da se slavqe produìlo sve do zore. Iza toga im je preostalo samo da se brzo spreme i ukrcaju na voz za Skopqe. Rastanak na èqezni~koj stanici je bio dirqiv, doma}ini su zamolili beogradske goste da im jo{ jednom do|u u Solun, a oni su im u znak zahvalnosti na gos-toprimstvu, na opro{taju otpjevali pjesmu Oj, u gori beli dvori.

Boravak u Skopqu bio je mnogo kra}i, tako da puto-pisac brzo i saèto opisuje prijem i pripreme za koncert, ~iji je raspored pjesama uglavnom bio sli~an kao i u Solu-nu. Osvr}e se na odu{evqewe brojne publike dok su slu{a-li srpske pjesme, na poja~ane patriotske emocije i sli~no. Sutra{we predivno jutro u Skopqu, Kalik koristi za raz-gledawe i upoznavawe grada, a naporedo s tim ukratko se osvr}e i na wegovu istoriju od vremena kad je car Du{an Silni bio okruwen u wemu carskom krunom, preko austrij-skih zaposjedawa grada 1682. godine i nepotrebnog spaqi-vawa i uni{tavawa wegove drevne arhitekture, sve do sav-remenih dana i trgova~kog zna~aja koji je imao u turskoj imperiji. Naro~ito uspje{no Kalik opisuje panoramu Skopqa, koju je na dvije nejednake polovine presjecao mo}-ni Vardar, a na desnoj obali krasio masiv Vodna, sa boga-tim vinogradima. Iza toga, ~lanove pjeva~kog dru{tva je sa odu{evqewem podstaknutim uspje{nim koncertom iz prethodne ve~eri do~ekao ruski konzul u Skopqu Lisije-vi}, a potom su posjetili znameniti skopski Bezistan, smje{ten na lijevoj obali Vardara. Trgova~ka gu`va i mije{awe razli~itih jezika i nesvjesno podsje}aju pisca na stihove iz Danteovog Pakla, a takvo {arenilo stvari, qudi i atmosfere te{ko je bilo vidjeti ili prona}i na nekom drugom mjestu, a jo{ teè iskazati i opisati: "Sve to stoji onako bez reda i sisteme: svakovrsno jelo sirovo, pe~eno, kuvano, pokraj kazana, kova~kih sprava, ~uvenih skopqanskih britava, manifakturalnih proizvoda, stra-

406

noga i doma}ega platna, gotovoga odela seoskoga i varo{-koga, lonaca i kalupxija, koji na svojim kalupima doteruju u pre|a{wi pravilan oblik fesove prolaze}ega sveta za jedan metalik. Sve je to pome{ano vrevom, lupom zanata, gurawem, vikom trgovaca, koji nude svoj espap na svima mogu}im jezicima..."(64). U povratku, Kalik naro~ito pa`-qivo opisuje veliki kameni most na Vardaru, koji je sagra-|en od bijelih blokova: "Most je ovaj prave rimske kon-strukcije, visok, sagra|en na svodove, me|u kojima je sred-wi najvi{i, tako da se preseca na dve padine, jedna se pu{-ta levoj a druga desnoj obali. Kaldrmisan je i ogra|en ka-menitom ogradom, metar visokom, a na sredini ima ~et-vrtast balkon"(67). Interesantno je napomenuti, da pisac, koji je, ina~e, skolon istorijskim komentarima, ne pomiwe kad je sagra|en most, niti ko je wegov zadu`binar. Umjesto toga, nudi nam jedno imresivno pore|ewe. Dok su zastali jedan ~as na balkonu mosta i gledali u "~arobni Vardar", putopisca takva slika podsje}a na Mostar i sli~an doìvqaj koji je osjetio dok je gledao u Neretvu sa Staroga mosta. Jedinu razliku ~inile su okolne brojne vodova|e na Vardaru, koje su sluìle za navodwavawe skopskih ba{ti i vrtova.

Nakon odlaska iz Skopqa, pisac "putni~kih bele-àka" primjewuje tehniku putopisnog izvje{taja. Ukratko opisuje dolazak u Vrawe, saop{tava nam da je koncert u ovome gradu protekao uspje{no i pored umora pjeva~a od napornog puta, ali da su bili neprijatno iznena|eni malo-brojno{}u publike. Tek po{to je sutradan krenuo u obi-lazak Vrawa, Kalik sa vi{e znatièqe opisuje panoramu grada, planinske masive i okolne bogate vinograde, a od gra|evina izdvaja znamenitu Krstatu xamiju, sazidanu na mjestu nekada{we crkve Svete Petke i "nazvanu krstatom, {to u strelici, koja je na vrhu munareta, ima krsti}"(75), te veliku i prostranu vrawansku crkvu koja je krasila ovaj grad.

Po{to je u Vrawskoj Bawi bila smje{tena èqez-ni~ka stanica, beogradska pjeva~ka druìna dolazi na ko~ijama u ovo bogato naseqe. Kalik to koristi da odu{ev-qeno opi{e predivni krajolik i iskreno zaàli {to niko od bogatih Srba nije pregao da ovdje podigne moderna i ure|ena kupatila, parkove i {etali{ta, koji bi u takvom

407

prirodnom ambijentu bili neuporedivo qep{i od glasovi-tih evropskih bawa.

"Putni~ke bele{ke" Spire Kalika Iz Beograda u Solun i Skopqe s Beogradskim peva~kim dru{tvom, zavr-{avaju se sli~no kako su i zapo~ete, pohvalom pregala{-tvu ènskih ~lanica hora i afirmisawem umjetni~ke, ali i nacionalne i patriotske misije dru{tva, koje je osnova-no 1853. godine na podsticaj mladog Milana Milovuka, koji je do{ao u Beograd iz Pe{te, a snaàn zamah u radu dobilo deset godina kasnije sa dolaskom velikog muzi~kog pedagoga Kornelija Stankovi}a u Beograd, da bi u posqed-woj deceniji XIX vijeka, predvo|eno genijalnim Mokraw-cem, doìvjelo najve}i ugled i slavu. Neposredni prega-lac, u~esnik i svjedok tih aktivnosti bio je i sam Spira Kalik. Otuda su stranice Kalikove kwige jedna od auten-ti~nih potvrda neoborive istine o umjetni~kom i nacio-nalnom zna~aju, te o razvoju horskog pjevawa u Srbiji.

Kwièvne ambicije Spire Kalika su bile mnogo skromnije od postignutog krajweg umjetni~kog rezultata. Kad se iz dana{we nepristrasne pozicije stavi u drugi plan sve ono {to je u wegovoj putopisnoj kwizi nasqe|e vremena (polemika sa nedobronamjernim kriti~arima Beogradskog peva~kog dru{tva, uzvi{eni patriotski i nacionalni zanos), pred nama iskrsavaju izvrsne putopisne slike i utisci o Ju`noj Srbiji, o Makedoniji i Povar-darju, o Solunu i Egejskom zalivu. Kalik je po{ao od nam-jere da napi{e "putni~ke bele{ke" o muzi~koj turneji pje-va~ke druìne iz Beograda u Solunu i Skopqu, te da raz-bije zlobne predrasude koje su u prestonici optere}enoj palana~kim predrasudama pratile rad ovog dru{tva, a na kraju je stvorio iznad svega umjetni~ko djelo, kwigu koja ide u red lijepih srpskih putopisa s kraja XIX vijeka.

408

409

Radomir V. IVANOVI\

VELIKI POREDAK PESNIKOVOG BI\A

Psihologija stvarawa i filozofija egzistencije u amanetnoj kwizi poezije Anta Popovskog

(Sveta pesma)

Georgi Stardelovu

"Umetnost je tamna èqa svih stvari; sve one hoÊe da

budu slike na{ih tajni".

Rilke

Uvod

U prvih desetak zbirki poezije, objavqivanih u periodu od ~etiri decenije (1955-1995), renomirani make-donski pesnik Ante Popovski (1931-2003) prevashodno traga za antropolo{kim odgonetkama stvarawa i egzis-tencije, dajuÊi prednost regionalnom nad univerzalnim.192

192 Prvim pesmama Popovski se javqa jo{ kao sredwo{kolac. U kwièvni ìvot stupa po~etkom pedesetih godina. Do kraja pro{log veka objavio je zbirke pesama: "Odblesoci" (1955), "Vardar" (1958), "Nepokor" (1964), "Kamena" (1972), "Tajnopis" (1975), "Qubopis" (1980), "Sina pesna" (1984), "Nenaslovena" (1988) i "Providenija" (1995). TakoÚe je objavio i kwigu sredwevekovnih zapisa - "Glas od damninata" (1985) i zanimqivo koncipiranu esejisti~ku kwigu - "Okoto, svetlinite" (1996).

Interesovawe savremenika za poeziju ovog pesnika pokazuju brojni i znala~ki koncipirani izbori iz wegove poezije: "Makovi" (1966,1969), "Triptihon" (1966), "Koren edinak" (1979,1985), "Rodopis" (1983), "Neobjatija" (1981), "Pesni" (1988), osobito "Izbrana dela " u

410

Analiti~ari koi su se seriozno bavili ovim segmentom makedonske poezije (Dimitar Mitrev, Dimitar Solev, Miodrag Drugovac, Georgi Stardelov, Atanas Vangelov, Slobodan Mickovi}, Sreten Perovi}, Rade Siljan, Sande Stoj~evski, Aleksandar Petrov i mnogi drugi) jednoglasno su zakqu~ili da postoje tri faze stvarala~ke meta-morfoze ovog pesnika. MeÚutim, posmatrano sa stanovi{-ta psihologije i filozofije stvarawa, moè se zakqu~iti da se radi o celovitom poetskom korpusu, mozai~no sastavqenom. Celovitost korpusa se naro~ito isti~e uko-liko iz wegovog kreativnog i intelektualnog obiqa izdvojimo mali broj relativnih ideografskih ili simbo-li~kih ~vori{ta u kojima se bez te{koÊa mogu ubicirati osnove pesnikove paradigmatike i sintagmatike, na~in wegovog pevawa i mi{qewa, odnosno bitne premise inten-cionalnog i lingvisti~kog luka. Svestan ~iwenice da je neizqe~ivo oboleo, udovoqavajuÊi stvarala~kom nagonu i preostalim vreme-nom intenziviranoj ambicioznosti, Popovski je pola decenije (od zbirke "Providenija", 1995, do kraja 20 veka) posveÊ en ostvarivawu amanetnog projekta lirsko- epskog speva "Sveta pesma" (2001). U taj projekat on je uloìo maksimum fizi~ke, kreativne, intelektualne i intuitiv-

tri toma, koje je priredio Slobodan MickoviÊ: "Poezija" (1990), "Okovano vreme" (1991) i "Me|u ìvotot i znacite" (1991), kao i "Drvo {to krvavi" (1991) i autorski izbor "Ti{ina" (1994) - na makedonskom jeziku. Dvadesetak izbora poezije Popovskog izdato je na stranim jezicima: na srpskohrvatskom - "Samuil" (1963), "Tiho leto" (1973), "Pesme - Pesni", dvojezi~no izdawe (1977), "Ogwena" (1978) i "Pesme" (1989); na italijanskom (1972); na albanskom (1975,2000); slovena~kom (1976); rumunskom (1981); gr~kom (1983); turskom (1991,1996); engleskom (1994,1996); poqskom (1998) i francuskom jeziku (2000). Osim toga,wegove pesme i ciklusi pesama objavqivani su jo{ i na nema~kom, {panskom, kineskom, hindu, bugarskom, maÚarskom i drugim jezicima, kao i u nizu antologija, od kojih izdvajamo "Antologiju svetske poezije" (Atina, 1982), koju je priredila Rita Bumi Papa.

411

ne energije, u potrazi za najbitnijim ontolo{kim zagonet-kama stvarawa i egzistencije, dajuÊi prednost univer-zalnom nad regionalnim. VeÊ sama promena "ta~ka gle-di{ta" ukazuje na ~iwenicu da se pesnik ovoga puta ne zadovoqava uobi~ajenim, poetskim opisom egzistencije, nego da svim tvora~kim potencijalom nastoji, uz primeru anti~kih principa (entelehije i sinergije), da se domogne - esencije, kako poetske tako i egzistencijalne.193

Sli~na nastojawa, ali izraèna u znatno mawoj meri, pokazana su u amanetnim kwigama poezije Aca [opova "Drvo na ridot" (1983) i Blaà Konevskog "Crn oven" (1993). MeÚutim, one se po silini tvora~kog zamaha i elementarnosti kreativne i intelektualne energije, u vrednosnom smislu, ne mogu vaqano meriti sa amanetnom kwigom Popovskog "Sveta pesma" (2001), po~ev{i jo{ od intencionalne faze, od etimona - "Dolina na jadrite yvez-di", sastavqenog od preko hiqada stihova. Na teleo-lo{kom planu posmatrano, promena "ta~ke gledi{ta" A. Popovskog u drugom poetskom korpusu, koji ~ini "Sveta pesma", ogleda se u tome {to je prvi devet zbirki pesama posve¢eno poetemama, kojima je primaran Orfi~ki mit, dok je "Sveta pesma", kao drugi poetski korpus, in extenso posve¢ena mitemama i filozofemama, kojima su primereni Antejski i Prometejski mit. Istini za voqu, potrebno je re¢i da pesnik u eksplicitnim izjavama (esejima, pogovorima zbirkama ili kwizi eseistike "Okoto, svetlinite", 1996), nije dvojio mit od poezije.194

193 U kratkom ali sadrìnskom predgovoru "Za mojata Sveta pesna" (str. 5-6) Popovski najprije tvrdi: "[to ima povozvi{eno i psveto od toa svojot razum i svojata du{a da gi opita{ vo jazikot na svojot narod?", potom svedo~i o sopstvenom "sakralnom po{tovawu jezika", da bi na kraju, obavestio ~itaoca o gigantskoj zamisli - spevu koji ¢e, prema pi{~evom predviawu, sadràti 40 pevawa (oko 22 000 stihova). U prvom tomu te zamisli - Svetoj pesmi (Makedonska akademija na naukite i umetnostite, Skopje, 2001) objavqena su prva 22 pevawa (9085 stihova, na 490 stranica zborni~kog formata). U inicijalnoj fazi radni naslov speva bio je - "Dolina na jadrite yvezdi", koji je docnije zamewen mnogo primerenijim i indikativnijim - "Sveta pesna". 194 U predgovoru zbirci "Qubopis" (1980) Popovski najpre pi{e: "Denes tragite na pepelta vodat to~no vo toj predel vo koj lesno se raspoznavaat zapretanite (ne izgasnatite!) ogni{ta na prvata sredba

412

TakoÚe je primetno da se autor poetikom, autopoetikom i metapoetikom deklari{e kao pristalica eliotovski shva¢enog zakona filijacije, odnosno kao privrènik zakona logogonije (stvarawa sveta pomo¢u re~i), jer po wegovom najdubqem uverewu "zborovite najdaleku dosegnuvaat". Amanetnom kwigom poezije Popovski je izrazio sopstveno, "dlaboko metafizi~ko nespokojstvo", s obzi-rom na to da je u woj ispevao himnu @ivotu i himnu Smrti istovremeno (kao dva ravnopravna entiteta). U okvirima tradicionalno shva¢ene literaturologije sve tri vrste intencija Popovskog (intentio operis, intentio auctoris i intentio lectoris ) mogle bi se svesti u jedinstvenu, bahtinovsku shva¢enu kategoriju -hronotop (spoj hronosa i toposa),195

so vidlivoto", a na drugom mestu rezolutno zapisuje: "a poezijata i mitit e edno isto". Popovski je u tre¢oj, najzrelijoj fazi stvarala~ke metamorfoze (koja obuhvata zbirke pesama: "Sina pesna" - 1984, "Nenaslovena" - 1988, i "Providenija" - 1995 ), po~eo da tuma~i arhetip, odnosno arhetipsko mi{qewe - kao "ma|epsano dejstvo", tako da je sasvim u pravu esteti~ar i literaturolog Georgi Stardelov kada u najobuhvatnijoj monografiji o Popovskom do danas ( "Veli~anija", \ur|a, Skopje, 2000, str. 280 ) izdatoj kao sedmi tom wegovih "Izbranih dela", tim povodom tvrdi da je arhetip "apsolutna materija na pozijata". 195 U obimnoj raspravi "Form∫ vremeni i hronotopa v romane. O~erki po istori~eskoŸ poƒtike", objavqenoj u kwizi M. M. Bahtina "Vopros∫ literatur∫ i ƒstetiki (IssledovaniÔ razn∫h let)", "Hudoèstvenna® literatura" - ( Moskva, 1975, str.234 -407), autor kategoriju hronotop, koja postoji i u drugim oblastima duhovnih delatnosti, u okviru literaturologije defini{e na slede˚i na~in:"SuÈestvennu¥ vzaimosvÔz√ vremenn∫h i prostranstvenn∫h otno{eniŸ, hudoèstvenno osvoenn∫h v literature, m∫ budem naz∫vatÝ hronotopom (~to zna~it v doslovnom perevóde - "vremÔprostranstvo"). Termin hronotop upotrebÔetsÔ v matemati~eskom estestvoznanii i b∫l vveden i oboslovan na po~ve teorii otnositelÝnosti (ÏŸn{teŸna). Dl® nas ne vaèn tot specialÝnìŸ smìsl, kotorìŸ on imeet v teorii otnositelÝnosti, mì perenesem ego sÓda - v literaturovedenie - po~ti kak metaforu (po~ti no ne sovsem); nam va`no v∫ra~enie v nem nerazr∫vnosti prostranstva i vremeni (vrem® kak ~etvrtoe izmerenie prostranstva). Hronotop m∫ ponimaem kak formalÝno - sodràtelÝnuÓ kategoriÓ literaturi (m∫ ne kasaems® zdesÝ hronotopa v druguh sferah kulÝtur∫)", str. 234 - 235.

413

kao oznake interakcije poetike vremena (a) i poetike prostora (b). Otuda je sasvim u pravu Georgi Stardelov kada u monografiji "Veli~anija"(2001) tvrdi: "Za Ante Popovski, imeno, poezijata ne e samo vremenska, tuku isto tolku i prostorna umetnost". ImajuÊi na umu samo pesnikov, do danas nedovoqno analizovani, sadràjno i formalno bogati amanetni spev "Sveta pesma", ~ini nam se da je za vaqano, a to zna~i i interdisciplinarno i multidisciplinarno (uz primenu postulata relacijske teorije) tuma~ewe i razumevawe svih sadrànih, sugerisanih i skrivenih, paradigmatskih i sintagmatskih odnosa bilo veoma va`no analizovati: najpre odnos literarnog (a) i ideolo{kog diskursa u spevu (b); zatim odnos dve vrste refleksivnosti: lirske (a) i filozofske (b); kao i dve, po na{em mi{qewu najbitnije oblasti duhovne delatnosti, koje uveliko {ire i pesnikovo i analiti~arevo "poqe duha": psihologiju stvarawa (a) i filozofiju egzistencije (b). Sa stanovi{ta poetike, estetike i filozofije kwièvnosti nama se ~ini presudnim pesnikov napor (kreativni, intelektualni i intuitivni) da dopre do najdaqih etimona i nedoma{enih smisaonih dubina aksiologije, gnoseologije i ontologije, oblasti kojima se Popovski bavio kao pesnik, a ne kao filozof; oblasti koje on metafori~nim jezikom imenuje kao: "Qubopis", "Providenie" i "Tajnopis". Ukratko re~eno, pesnik je amanetnu kwigu posvetio BiÊu sveta, BiÊu stvarawa i BiÊu stvaraoca, {to bez posrednika ukazuje na ambicioznost ovog, jedinstveno zami{qenog, retko sretanog i na neobi~an na~in realizovanog stvarala~kog projekta, u nacionalnim i nadnacionalnim okvirima

O~evidno, Bahtin stvarala~ki hronotop smatra sugestivnim i produktivnim u oblasti kwièvnosti i nauke o woj, te mu upravo stoga i posve˚uje toliku pa`wu, osobito kada je u pitawu primewena ravan prou~avawa. Zanimqivo je , tako™e, da je autor najve˚i deo rasprave (str. 234-391) napisao 1937-1938 godine, ali da su najnovija analiti~ka iskustva, saop{tena u zavr{nom delu rasprave - "ZaklÓ~itelÝnìe zame~ani®", napisao tek 1973 godine (str. 391 - 407).

414

posmatrano. Re~eno jezikom filozofije i filozofije nauke, radi se o Velikom poretku pesnikovog biÊa.

1. PSIHOLOGIJA STVARAWA

Potstaknut koliko potrebama vremena toliko i potrebama izraàvawa vi{estrane i nesumwive daro-vitosti, A. Popovski je tokom pet decenija neposustalog kwièvnog rada (1953 - 2001) postao jedan od najistak-nutijih makedonskih poligrafa, onih koji kwièvnu poli-grafiju koriste i kao vid ispoqavawa stvarala~kog nago-na i kao moguÊnost za saop{tavawe meusobno razno-rodnih, ìvotnih i stvarala~kih vizija. Podatak da je sas-tavio, izabrao i preveo, sam ili u koautorstvu sa drugim autorima, dvadesetak antologija pesni~kih izbora, meu kojima su i kwige: Maka Dizdara, Euenija Montalea, Ivana V. Lali¢a, Agjeja, êslava Milo{a, Alihaja, Josifa Brodskog, Jorgosa Seferisa, Janisa Ricosa, Odisejasa Elitisa, kao i posebnih prevoda: Vi{eslave [imborske, Hansa Magnusa Encensbergera, Dereka Volkota, Artura Lundkvista, Tomasa [apkota, Umberta Eka, Nikite Sta-neska i drugih, - ve¢ sam po sebi ukazuje na potrebu kompa-rativnoesteti~kih istraìvawa, budu¢i da se , nolens - volens , u sredi{tu tako koncipirane analize, koja insistira na pove¢anom stepenu egzaknosti, naÚe odnos produkcijskog i recepcijskog modela, tj. izbor jedne od ~etiri teorije koje se tim odnosom bave.196 Kao {to je poznato , pred analiti~arem su ~etiri moguÊnosti izbora: mimeti~ka teorija (koja prou~ava odnos dela i sveta), potom pragmati~ka teorija (koja prou~ava odnos dela i ~itaoca), odnosno ekspresivna

196 Teorijskim aspektima ove problematike i tematike iscrpno i sistemati~no smo se bavili u ogledu "Estetika i teorija tuma~ewa u delu Umberta Eka (Otvoreno djelo: Granice tuma~ewa)" objavqenom u meÚunarodnom zborniku radova - "Kritika danas" - (Institut za strane jezike, Podgorica, 2004) i studiji "Poetika i noetika Viktora BorisoviÊa [klovskoga u tuma~ewu Vuka FilipoviÊa", objavqenoj u ~asopisu "Ba{tina" (LeposaviÊ, sv.16, 2004, str.13 - 43) i kao separat, te radoznalog ~itaoca upuÊujemo na wih.

415

teorija (koja stavqa akcenat na autora) i na kraju, objek-tivna torija (koja stavqa akcenat na samo delo). U ovakom koncipiranom radu mi smo se opredelili za objektivnu teoriju, jer je ona ne samo najnu`niji izbor nego je istovremeno i najprimerenija predmetu istraìvawa, buduÊi da je za iscrpqivawe svih zvu~ewa i zna~ewa "Svete pesme" potrebna ~itava monografija, kako bi se prakti~no ostvarijo Besjerov osnovni zahtev - da se pisawem stigne do vidqivog.197 Popovski je, kako sam eksplicitno kaè, izazvao jezik na svere{avajuÊi dvoboj. On je nastojao da amanetnom kwigom nadma{i sopstveni tvora~ki potencijal, da znatno nadopuni i bespogovorno obogati kako konkretnu tako i virtuelnu energiju poetskog jezika, da NOVOM KWIGOM NAPI[E Kwigu sveta, Kwigu - svepesmu, koja bi zame-nila sve ostale kwige, odnosno da stvori Svetu kwigu (TreÊi zavet), kojom bi se mogao naslutiti ako ne i odgonetnuti sav postojeÊi, vidqivi i nevidqivi, racio-nalni i iracionalni svet, svi wegovi fenomeni i noumeni. Embrion takvog estetskog, filozofskog i kreativnog opredeqewa nagovestio je Popovski svojevremeno kratkom i efektnom pesmom "Kobna": "Vreme se otvara i po~iwe u meni da govori PrevodeÊi me u nebo, u tu`nu ispovest U molitvu posle koje u pustiwi pada ki{a. Vreme se otvara i prastarim jezikom odgoneta Oìqak po oìqak ranu za ranom zapis du{e I zato {to je zemqa zamirisala na mene".

197 O poeziji A.Popopovskog pisali smo do sada u dva maha, sa razli~itih analiti~kih aspekata: najpre u ogledu "Osobeni poetski svet", objavqenom u kwizi "Makedonski pisci i dela"(Narodna kwiga, Beograd, 1979, str. 59 - 75), a potom u ogledu "Lirski paralelizmi u poeziji Du{ana KostiÊa i Anta Popovskog", posledwi put izdatom u kwizi "Du{an KostiÊ "("Pegaz" - "Zmaj", Bijelo Poqe, Novi Sad, 2003, str. 175 - 191), koja pretstavqa sedmi zavr{ni tom na{ih "Izbranih dela" ( u wima su zastupqene jo{ i monografije o Wego{u, Qubi{u, Marku Miqanovu, kraqu Nikoli, R. RatkoviÊu i Mihailu LaliÊu).

416

Na radikalno preina~ewe sopstvene psihologije stvarawa Popovski je, bez ikakve sumwe, bio iniciran izvanrednim Rilkeovim esejem o prirodi umetnosti, te se pouzdano moè tvrditi da postoi potpuna saglasnost makedonskog pesnika sa nema~kim, koji tim povodom ispisuje nekoliko desetina re~enica u vidu poeti~ke, esteti~ke i filozofske apoftegme:

"Umetnost je tamna èqa svih stvari; sve one hoÊe da budu slike na{ih tajni. Rado se otresaju svog uvelog smisla da bi ponele neku od na{ih te{kih ~e`wi. One se, dakle, stvari, pojave, tiskaju u na{a uzdrhtala ~ula i èdne su da budu povodi za na{a oseÊawa. One beè iz konvencije, one hoÊe da budu ono {to mi smatramo da jesu, a ne ono {to stvarno jesu. Zahvalno i predano sluèÊi, hoÊe da ponesu nova imena kojima ih obdaruje umetnik. One su kao deca koje mole da ih povedemo na put; neÊe sve shvatiti ali hiqade rasutih i slu~ajnih utisaka Êe se jednostavno i lepo nalaziti na wihovom licu. Tako isto stvari èle da stoje pred priznawima umetnika, kad ih on izabere za povod svoga dela, preÊutkujuÊi i odajuÊi u isto mah tamne ali obrubqene wegovim duhom, kao i mnoga raspevana lica wegove du{e, toje pozvawe koje umetnik razabire, èwe stvari da budu wegov jezik. On je taj koji Êe ih iz te{kih i besmislenih oblika konvencije uzdiÊi u velike poretke svoga biÊa".198 Osnovna intencija Popovskog u "Svetoj pesmi" dala bi se definirati kao stvarala~ko, natprirodno nastojawe da sve sopstvene i tuÚe konvencije pretvori u nove, smislene i lepotom proète pesni~ke intencije, u skladu sa poznatim AndriÊevim stavom da bi trebalo teìti daleko i visoko, a da Êe pri tome rezultati doÊi sami po sebi. Popovski je "Svetoj pesmi" podario

198 Srodno mi{qewe o prirodi umetnosi i prirodi umetnika saop{tio je Boris Pasternak, te se ono u potpunosti moè primeniti na stawe u kome se Popovski nalazio pi{uÊi sopstvenu Cantika sacra "Za mene je umetnost obuzetost, umetnik je obuzet ~ovek, dirnut, za~uÚen stvarno{Êu, svakodnevnim postojawem, koje ìvoj, sna`noj recepciji izgleda jo{ vol{ebnije, ba{ zbog posedovawa takvog neulep{anog, prozai~nog elementa". Ina~e je poznato Pasternakovo mi{qewe, saop{teno u romanu "Doktor @ivago", da Jezik i Govor pretstavqaju posledwu oazu smisla i lepote.

417

celokupan ulog biÊa, biÊa bez ostatka, kako bi rekli fiozofi egzistencijalisti. Stoga i amanetna kwiga nije ni{ta drugo do li posledwe rvawe Sudbinom, sa neu-mitnim Fatumom nestajawa, sa uzaludnom Nadom, ê`wom i Utopijom - da se moè izbeÊi neumitno i ostvariti neostvarivo!!! Sam Popovski svoju poetiku naziva "vnat-re{nim pismom", pri ~emu prevashodno misli na odvajawe poetskog od nepoetskog, odnosno na zakonitosti endo-topije (biti u stvarima) i egzotopije (biti izvan wih).

Stvarala~kom destilacijom poetskog fluida svaka re~ uveÊava sopstvenu radijacionu moÊ, svoju ekspresiju i impresiju, postajuÊi semema u smislu o kome pi{e Majkl Rajfater. Novi deskriptivni sistem podrazumeva specifi~no trajawe u vremenu, kaè on i tim povodom dodaje:

"Sekoj zbor e semema, sloèn sistem od me|usebno svrzani semanti~ki svojstva ili semi preku edna nivna nepromenliva sintaksa; tie semi moàt da se aktuali-ziraat pod formata na leksi~ki pretstavuvawa (...) Bidej-}i aktualizacijata e sekoga{ mo`na, sememata moè da se sfati kako po~etok na nekoj iden tekst, a prikaznata kako ekspandirana semema vo koja na prostornite sintagmi im e pridodadena i temporalna dimenzija. Ponatamu, sekoj ele-ment od deskriptivniot sistem stoi vo metonimiski odnos so nukleusniot zbor" (1990).

Diskusiju o specifi~noj poetskoj temporalnosti u poeziji A. Popovskog zapo~eli smo stoga {to se u "Svetoj pesmi" kao ni u jednoj drugoj kwizi pesama pokazuje proìmawe razli~itih vrsta vremena (od iskona do kona). Jedno od wih ima prvenstvo. Radi se o bibliski shvaÊenom Pra - vremenu (Uhrzeit), u kome je do{lo do stvarawe sveta, bilo uz pomoÊ logogonije, bilo uz pomoÊ fotogonije, bilo uz pomoÊ teogonije. Na to upuÊuju stihovi poput sledeÊeg: "I samiot se obiduva{e da vleze vo predelite // na iskonite". Kao {to smo veÊ imali prilike da kaèmo, u kwizi "Wego{eva psihologija i filozofija stvarawa"

418

(1997),199 radi se o meÚusobnom odnosu Boga kao Velikog demijurga (deus absconditus) i Pesnika kao Malog demijurga (deus revelatus). U najveÊoj moguÊoj meri wih povezuje samo stvarawe kao vrhunaravni smisao postojawa. Stoga ne ~udi kao {to s pravom tvrdi poznati psiholog Pol Dil u kwigama "Simbolika u gr~koj mitologiji" i "Simbolika u Bibliji" ("Univerzalnost simboli~kog jezika i wegovo psiholo{ko zna~ewe"), to {to poput mnogih prethodnika i Popovskog vi{e interesuje Bog - Stvaralac nego Bog - sudija i Bog - otac.200

U uvodnoj - Pesmi I: "Kain i Avel" (stihovima 220 - 227) Popovski eksplicitno svedo~i o poloàju Boga kao Velikog demijurga i Adama kao Malog demijurga; odnosno o prvom stvaraocu kao subjektu neograni~enih, a o drugom subjektu kao stvaraocu ograni~enih moÊi. Oni se javqaju kao dva usamqena biÊa, a poznato je da je samoÊa oduvek pretstavqala veliku temu i veliku inspiraciju svake autenti~ne poezije:

199 Najpre smo objavili monografije "Wego{ev poetski govor" ("Dnevnik", Novi Sad, 1991) i "Wego{eva psihologija i filozofija stvarawa" (Gradska biblioteka, Novi Sad, 1997), a potom i kwigu "Wego{eva poetika i estetika" ("Zmaj", Novi Sad, 2002), u koju su inkorporirane obe prethodno objavqene kwige. Najnovije izdawe "Petar Drugi PetroviÊ Wego{", objavqeno kao prvi tom "Izabranih dela" ("Pegaz" - "Orfeus", Bijelo Poqe - Novi Sad, 2003, str. 554) obnovqeno je sledeÊim prilozima: "@rtvovawe i samo`rtvovawe" (str. 385 - 414), "Stradawe i stvarawe kao vertikale humaniteta" (str. 415 - 432) i "Molitva kao zavjetno pismo (Biblijski alegorizam u Wego{evoj meditatvnoj poeziji)", str. 433 - 455. 200 U odeqku "Bog - tajna i ime 'Boga' " Dil pi{e o va`nosti "nadsvesne lingvisti~ke mudrosti" i tom prilikom preporu~uje neke od merila vaqanosti: "Postoji , meÚutim jedino merilo vaqanosti koje izmi~e svim pravilima semantike. Ono se temeqi na jednoj latentnoj mudrosti jezika koja daleko nadma{uje wihovu uobi~ajenu upotrebu. Enigmatski zatvorena u korene pojmova, lingvisti~ka mudrost je jedna psiholo{ka pred - nauka koja - ba{ kao i mitska mudrost - moè biti samo nadsvesnog porekla" (str.51). Dil s pravom tvrdi da Jezik velikim delom pripada sferi nadiskustvenog, tako da je on "duàn da imenuje i ono {to je neimenqivo". Uostalom, pi{e nadaqe Dil, i sama leksema ex - sistere doslovno zna~i - biti istisnut iz tajne ili transcendencije.

419

"Stoev jas, Adam, samo so nevinosta moja i so silata na Slovoto vo mene: Slovoto mi be{e svetlina so koja gledav, klu~ so koj gi odgatnuvav site senki - osven mojata i senkata na Sozdatelot. Niv moè{e da gi odgatne samo Toj za{to jas i bez toa ostanav samo senka na negovite soni{ta."201

Prema o~ekivawu, sve pesnikove simpatije su na strani Adama kao stradalnika, buduÊi da se wegova pobuna ne zavr{ava ni mirewem, ni fatumom `rtvovawa, ni tragawem za posledicama praiskonskog greha. Qudsku stvara~ku energiju, duh koji stvara i du{u koja pati, i daqe karakteri{e neuteìva èqa za saznawem, koju Popovski metafori~no imenuje kao Drvo ìvota ili Drvo saznawa. No, bez obzira na stvarala~ku moÊ i moÊ usaoseÊavawa, problemi i daqe ostaju delimi~no re{ivi, ali zato aporije ostaju apodikti~ki nere{ive, te nije nikakvo "hibridno ~udo" to {to iza osmi{qenog pitawa uvek ostane vi{e upitnika nego uzvi~nika (odgonetki). Popovski, pre svega ostalog, misli na Drvo saznawa, kada je re~ o biblijskoj ravni tuma~ewa, ali i na Drvo ìvota,

201 U produètku citiranog pasaà Popovski elaborira mitolo{ku temu o usamqenosti kako makrokosmosa (Boga) tako i mikrokosmosa (Adama), pri ~emu je vi{e nego evidentno da ono {to spaja dva stvarala~ka biÊa (kosmi~ki i planetarno) istovremeno ih i razdvaja.To je jo{ jedan paradoks vi{e u pesnikovom na~inu pevawa i mi{qewa, naj~e{Êe graÚenom na binarnoj logici i neo~ekivanim antinomijama (str. 228 - 238):

"Slovoto mene mi be{e edinstvena sloboda no i okrvaven me|nik koj me dele{e od Sozdatelot: vo no}ite, niz zorite, kve~erinite - se ni{aa samo na{ite senki, negovata i mojata; i bea staveni dve trpezi - negovata i mojata: ednata na nebesata - drugata na zemjata; Sozdatelot na edna trpeza,sam so sebesi, jas na drugata trpeza,u{te posam od sebesi... ".

420

kada je re~ o mitolo{koj ravni tuma~ewa. Naime, od davnina je poznato da Drvo u svim mitologijama pret-stavqa kosmi~ki model (ono otelotvoruje i ~oveka i sve ~etiri strane sveta); Krst na kome je raspet ~ovek zbog preteranih htewa, vidnih naro~ito u etici i egzistenciji. Ukratko, Drvo je dendromorfno boànstvo i u paganstvu i u hri{Êanstvu, te se ono moè uzeti kao mesokosmos (biÊe koje povezuje makrokosmos i mikrokosmos). Ranije spomenutoj kategoriji - logogoniji, pesnik sada pripaja i zakonitost - fotogonije (stvarawe sveta pomoÊu svetlosti), tako da mu Slovo / Pismo / Jezik / Govor / Mi{qewe ostaje kao posledwe uto~i{te smisla:

"Slovoto mi be{e svetlina so koja gledav klu~ so koj gi odgatnuvav site senki".

Svako stvarawe, meÚutim, istovremeno ili naiz-

meni~no prati i proces pre-sazdavawa, o ~emu svedo~i distih:

"Pismoto ostava{e svoi luzni niz vremeto - rakata vrz oblicite".

Slovo / Logos, zakqu~uje pesnik u izvanredno krei-

ranoj amanetnoj kwizi, pretsavqa "Most me|u mo`noto i nemo`noto". Radi se o specifi~noj stvarala~koj meta-morfozi: oblik → prostor → vreme, uz ~iju pomoÊ, in ultima linea, najdubqi pesimizam i agnosticizam ("crna Êirilica" i "crni znak na ~elu") bivaju dovedeni u kakvu-takvu ravnoteù sa stoi~kim optimizmom, graÚenim na stvarala~kim moÊima (Slovu / Logosu). Popovski se, o~igledno, opredelio da stvori "moÊnu sintezu". On se sluì svim dostupnim mu znawima i postupcima mode-lovawa sveta i sveta umetni~kog dela pri ~emu naj~e{Êe koristi "jezik istine" (episteme), a mnogo reÚe "jezik ubeÚivawa" (doxa). êste su direktna ili indirektna pozivawa na biblijske gnome ili apoftegme, kao {to je ona o Jeziku ("ne ìvi ~ovjek o samom hqebu, no svakoj rije~i koje iz usta Bo`jih").

421

Osnovu psihologije stvarawa ~ini apsolutno pove-rewe u ìvotnu i stvarala~ku misiju koju stvarawe obav-qa, pri ~emu se delovi binarnih opozicija u na~inu peva-wa i mi{qewa A. Popovskog ne daju odvojiti. Wima, naime, vlada princip dijalektike i meÚusobne, prirodne i logi~ke zavisnosti (jedan od primera binarne logike pretstavqa afazija i re- afazija). Granice meÚu polovima binarnih oponenata veoma su fluidne. One ujedno omoguÊuju, u pojavnom i transcendentnom obliku, izvesno preplitatawe pojava i procesa, tuma~ewa sa raznorodnih "ta~aka gledi{ta", u zavisnosti od konteksta u kome se saop{tavaju. Uzmimo kao primer ~esto elaborirano simboli~ko ~vori{te - san:

"Znae{e i toj deka ona koe se sonuva e povistinsko od ona {to postoi i deka se {to postoi - postoi samo vo imeto".202

Na taj na~in se odnosi stvarawa i egzistencije

(realne i imaginarne) uveliko uslo`wavaju, osobito ukoliko se ~itav stvarala~ki proces poveè sa poetskom temporalno{Êu, o kojoj zanimqivo pi{e Slobodan TomoviÊ u kwizi "Filozofija vremena"(1997).203 202 U kojoj meri i u kom smeru se razastiru pojedina simboli~ka ~vori{ta najboqe Êemo pokazati na~inom elaboracije veÊ spomiwanog ~vori{ta - san. U petoj i najobimnijoj pesmi - "Sami sebesi i zemja i krst" navedeno je na desetine vrsta sna: san - pismo, san - molitva, noÊni sni, iznenadni sni, nerazumqivi sni, vetroviti sni, sni koji ulaze, sni koji izlaze, narodni sni, istorijski sni, zli sni, dobri sni, sni mrtvih, sni ìvih, vreme "velikih nesanica" (stradawa), "skràvi sni", bogati sni, jedri sni, zvu~ni snovi, ukradeni sni i drugi. Po mi{qewu pesnika, va`nijim od jave i sna on smatra kwièvnu javu i kwièvni san, jer oni obitavaju u specifi~nom kontekstu, vremenu i prostoru. 203 TomiÊevu kwigu objavili su zajedni~ki cetiwski "Obod" i podgori~ki "Unireks" 1997 godine. Autor tvrdi da je "Vrijeme stalni prelazak iz nebiÊa u biÊe", navodeÊi na desetine tuih definicija (Aristotela, sv. Avgustina, I. Wutna, I. Kanta, [openhauera i drugih). On takoe defini{e desetine razli~itih vrsta vremeni-tosti: "temporalni minimum", "fizi~ka praznina", "temporalni maksimum", "kauzalitet vremena", "protok energije", "hroni~ko vrije-me", "hronolo{ka menzura", "hronolo{ki sistem", "transcendentalni shemat", "analogno vrijeme" i sli~no. U "Zakqu~ku" kwige (str.109 - 116) ponudio je 109 modela / podmodela u kojima se promi{qa vreme.

422

Posmatrano u tom kontekstu, osnovno stanovi{te Popovskog o odnosu stvarawa i trajawa postaje bliskije i prihvatqivije, osobito u delovima lirsko-epskog speva posveÊenog ovoj tematici i problematici:

"za{to tragite na zborovite ìveat podolgo i od du{ata i od racete {to gi napi{ale niv". Ukoliko je ta~na pesnikova konstatacija -da onaj

koji je stvorio ne{to, nikada vi{e neÊe biti sam- onda se bez te{koÊa moè zakqu~iti da je on pripadnik delatne filozofije ("îni i biti!"), odnosno da je zagovornik one ideje po kojoj ~iwewe / stvarawe nije samo put osmi{-qavawa ovozemaqske i onozemaqske sfere nego isto-vremeno i put prevladavawa smrti i ni{tavila. Pesnik je, takoÚe, zastupnik ideje po kojoj se svaka energija (a meÚu wima i stvarala~ka) moè samo transformisati iz jednog oblika u drugi, ali ne moè netragom nestati. Stvarawe Poezije je po wegovom najdubqem uverewu, - "~ovekovata ve~nost".

Kao pristalica estetske epifanije (iznenadnih otkriÊa uz pomoÊ "probqeska duha"), osnovnu kosmi~ku, planetarnu i stvarala~ku energiju Popovski nalazi u dijalektici sazdavawa i pre-sazdavawa, {to je najboqe pokazano u Pesmi XII -"Prvin nie odevme po sabjata - a potem sabjata po nas" (str. 265, st. 5034 - 5052). Ne{to daqe (na str. 280) nalazimo sredi{we mesto ne samo ovog pevawa nego i lirsko-epskog speva u celini, u distihu koji pretstavqa mesto sa "izdignutim zna~ewem", upravo stoga {to se moè smatrati indikativnim nadtekstom:

"telesnata smrtnost koga se presozdava{e vo duhovna besmrtnost".

U pitawu su ~etiri ideografska ~vori{ta: energija,

materija, duh i du{a, o kojima Êe vi{e re~i biti u nrednom odeqku, posveÊenom istovremeno i filozofiji stvarawa i filozofiji egzistencije. ZahvaqujuÊi stvarawu, ~ovek nije samo "pulvus et umbra" nego je i "sveto i dugove~no

423

pismo", pod shvatqivom pretpostavkom da se radi o autenti~nom umetni~kom delu i autenti~nom umetniku i da je prisno i neotuÚivo usvojena poznata latinska sentenca: "Mors janua Vitae" (Smrt nosi @ivot).

2. FILOZOFIJA EGZISTENCIJE

Po~etak rasprave o filozofiji stvarawa i filozo-fiji egzistencije u amanetnoj kwizi "Sveta pesma" (2001) Anta Popovskog posvetili smo odnosu dvaju kulturnih modela. U prvom redu radi se o odnosu Istoka kao "amorfne civilizacije" i Zapada kao "kristalne civilizacije", tj. o odnosu "misti~nog isto~wa~kog univerzalizma", koji je stvaraocu poput Popovskog mnogo bliì, i "zapadwa~kog graÚanskog idividualizma" koji mu je mnogo daqi; dok se u drugom redu radi o odnosu narativnog (patrijarhalnog) i graÚanskog (skriptivnog) modela kulture. Za nas najinteresantniji proces wihovog meÚusobnog preplitawa u dva kulturna i civilizacijska areala: na Balkanu i u Mediteranu, o ~emu zanimqivo pi{e Fernan Brodel.204

U prvom poetskom korpusu (sastavqenom od devet zbirki poezije) Popovski uveliko koristi tradiciju i jednog i drugog kulturnog modela, uz napomenu da mu je veoma bliska i tradicija folklorne imaginacije, odnosno vizantijska tradicija, otelotvorena u velikom broju sredwevekovnih vrsta i ànrova, koje je negovala i ~ija je dostignuÊa koristio Popovski.205 204 U znamenitoj kwizi "Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa Drugog" ("Geopoetika" - CID, Beograd - Podgorica, 2001, u prevodu Vidaka RajkoviÊa i Marine VukiÊeviÊa), ~ije je prvo izdawe objavqeno u Parizu 1949 godine, Fernan Brodel tvrdi da se sve osobine isto~nog i zapadnog kulturnog modela najvidnije manifestiraju u grani~nim podru~jima. Videti takoÚe i zanimqivo koncipiranu kwigu Predraga MatvejeviÊa "Mediteranski brevijar" (Grafi~ki zavod Hrvatske, Zagreb, 1987), koje je izdavana vi{e puta i prevedena na italijanski jezik (Milano, 1987). Autor je najavio skoro objavqivawe i "Jadranskog brevijara". 205 Uputno je vidjeti kwige: "Rije~nik biblijske teologije" (Kr{Êanska sada{wost, Zagreb, 1988), koji je uredio Xavier Leon Dufour sa saradwicima, a preveo Mate Kri`man, "Azbu~nik srpskih sredwevekovnih kwièvnih pojmova" –or™a Trifunovi˚a ("Nolit",

424

U pitawu je "voqa ànra" koja, kao {to s pravom tvrde S. S. Averincev i K. Giqen, ~esto biva sna`nija od "voqe autora". KoristeÊi moderna dostignuÊa savremene versologije, u kojoj posebno mesto dobija supra-versifi-kacija, potom genologije, u kojoj posebno mesto dobijaju "samorazumqiva polazi{ta", kao i naratologije, u kojoj posebno mesto dobija odnos lirske i epske naracije, -zakqu~ili bismo da amanetni spev "Sveta pesma", kao i svaka druga Kwiga sveta, u nejednakoj meri obuhvata sva tri kwièvna roda - liriku, epiku i dramu. Pri tome su dominantne prve dve, tako da se spev moè definisati kao lirsko-epski, sa ~estom i ritmi~kom smenom lirske i epske naracije. Uz to je veoma va`no naglasiti da obe vrste naracije sluè istom ciqu ili sistemu ciqeva -otkrivawu najdubqeg smisla nastajawa, postojawa i nestajawa, odnosno procesu geneze i palingeneze, tj. otkriÊu elementarnih ontolo{kih zagonetki.

Odnos lirske i epske naracije presudan je u svakoj vrsti rasprave o odnosu pesni~ke slike i poetske ideje, koje su u spevu "Sveta pesma" tako meÚusobno isprepletene da bi se u kona~noj kategorizaciji morao odvajati stih po stih, strofa po strofa , strofoid po strofoid i odse~ak poodse~ak. Pre svega ostalog, ovaj spev karakteri{e strofi~na razlistalost. Pesni~ke slike, mahom vizuelne, meditativne i sinesteti~ke, uglavnom su posveÊene lirizaciji speva, ta~nije literarizaciji doìvqaja pojavnih i latentnih procesa; dok su poetske ideje, meÚu kojima preovladavaju one posveÊene integralnoj slici sveta (a u wenom okviru i integralnoj stvarala~koj viziji), panteizmu i pankalizmu, uglavnom su posveÊene egzistenciji. Prva vrsta refleksije (lirska) upuÊuje na proces estetske epifanije (iznenadnih, ali brilijantnih otkriÊa, koja ~esto pripadaju sferi emocionalisti~kog doìvqaja sveta), a druga vrsta refleksija (filozofska) upuÊuje na otkrivawe zakonitosti po kojima svet

Beograd, 1990), @. le Gofa "Za druga~iji sredwi vek. Vreme rad i kultura na Zapadu" (1977), Umberta Eka "Umetnost i lepo u estetici sredweg veka" (1992) i Nortropa Fraja "Veliki kod(eks) - Biblija i kwièvnost" ("Prosveta", Beograd, 1985), sastavqenu iz dva dela: "Poretka re~i" i "Poretka tipova".

425

egzistira, bilo da je re~ o realijama (konkretnom), bilo o idealijama (virtuelnom svetu). Ukratko re~eno, lirske refleksije naj~e{Êe nalazimo u asocijativnim nizovima, koje funkcioni{u po malo poznatim stvarala~kim meha-nizmima (buduÊi da jedno inspirativno jezgro raÚa drugo), dok filozofske refleksije naj~e{Êe nalazimo u dogaÚaj-nim nizovima.

Posluìmo se primerima. U Pesmi VI - "Krstici son~eva svetlina", veÊ na samom po~etku nalazimo izvanredno kreiranu pesni~ku sliku u stihovima 2203 - 2212:

"odminatoto jave: pe{teri vo koi dogovor so Novalis se vkrstuvaa prsti i ptici i se pravea streli. Tie pe{teri bea polni so violetovi dovici na znajni i neznajni, so harfi i kavali, skakulci i bumbari, so palavi reki koi nosea pred sebe i snopja i krstici, i srpja i sorovi, bea polni so deca ka~eni na crveni pastuvi koi bodiwaa nakaj letnite ognovi vo planinata: visoko nad yvezdite - nisko pod soni{tata"

a neposredno potom i sugestivno ostvarenu poetsku

ideju u stihovima 2213 - 2222 koji neposredno slede iza prethodno navedenog primera:

"Se dopirav i sebesi i prodolùvav da baram za{to drugo ni{to i ne znaev nitu pak nekoj ili ne{to mene me znae{e. Se dopirav i sebesi se ~ip~ev, pla{ej}i se samiot vo sebe i niz sebe da ne se zagubam; nepovratno vo ni{toto i bez sebesi da ne bi da stignam. Kopneev po toj praplamen na site ognovi i po taa prapesna na site pesni koi nikoga{ ve}e nema da se ispeat".

U kompozicionoj i konstruktivnoj shemi zavetnog

pisma "Sveta pesma" presudan je odnos fragmentacije

426

speva na uè lirsko-epske celine, kao i odnos integracije uìh lirsko-epskih celina u veÊe i obuhvatawe, po~ev{i od pesme, preko poeme do speva u uèm smislu i speva u {irem smislu. Iz 22 indikativno naslovqena pevawa mogu se izdvojiti ne samo pojedina~ne poeme nego ~itavi nizovi poema posveÊeni opsesivnoj tematici i motivici (takve su poeme posveÊene Zemqi, Re~i, Kamenu, Ikoni, Kosti, Vremenu, Oblicima, SamoÊi, Mostu, Mitu i mnogim drugim).206

Pri tome vaqa istaÊi vidnu ispoqenu cikli~nost ili mozai~nost konstrukcione i kompozicione sheme, jer je svako od 22 pevawa u spevu komponovano na istovetan na~in: na prvom mestu se nalazi "Prolog", sastavqen od onih stihovanih celina, obeleènih brojevima, u kojima se krije osnovna pesnikova poruka, odnosno zbir paradig-matskih osa koje indiciraju sadràj i sugestije pojedinog pevawa, {to istovremeno zna~i i vrednovawe; zatim sledi jedna ili vi{e poema inkorporiranih i pevawe epa in continuo, jer samo tako obuhvatna lirsko-epska forma, poput speva, moè pesniku eruptivnog talenta omoguÊiti iskazivawe svih darova od kojih je sastavqen wegov nesumwivi talenat; na kraju, kao treÊi, pe~atom izdvojeni deo dolazi "Epilog", kojim se rezimiraju sadràji po pesnikovoj skrivenoj sugestiji, pretstavqaju ujedno i kompozicioni prsten svakog pojedina~nog pevawa.207

206 Vi{e od svih drugih analiti~ara i kriti~ara Georgi Stardelov u monografiji "Veli~anija" (2000) insistira na epskim komponentama u prvom poetskom korpusu Popovskog. Sopstvenu sklonost ka poemi kao lirsko-epskom ànru pokazao je Popovski nizom veoma uspe{no kreiranih poema, kao {to su: "Samuil", "Vardar", "Karaorman", "Me~kin kamen", "Son~ogledi" i drige. Mada je ovladao i kratkom poetskom formom (osobito u pesmi "Kobna"), sa sigurno{Êu se moè tvrditi da poema pretstavqa najprimereniji obrazac za ispoqavawe pesnikove kreativne, intelektualne i intuitivne energije. 207 O zna~ewu procesa uokviravawa, u koji ubrajamo i kompozicioni prsten, veoma zanimqivo pi{e ruski nau~nik Boris A. Uspenski u kwizi "Poetika kompozicije", koja je zajedno sa kwigom "Semiotika ikone" objavqena na srpskohrvatskom jeziku, u prevodu i sa predgovo-rom Novice PetkoviÊa ("Nolit", Beograd, 1979). Kada je u pitawu eps-ka naracija analiti~aru je od velike pomoÊi trotomna kwiga Pola Rikera "Vreme i pri~a" (Pariz,1983, 1984, 1985), zajedno sa kwigom "Ziva metafora" (Zagreb, 1981). Uputno je videti kwigu E. B. Grin

427

Ukoliko je re~ o filozofiji stvarawa, neophodno je

egzaktnom analizom ukazati na stvarao~evu "kriti~ku svest", visoko razvijenu, jer on izdvajawem "Prologa" i "Epiloga" kao mesta sa izdignutim zna~ewem, odnosno kao mesta u kojima se nalazi ìà ideografskog ili simbo-li~kog ~vori{ta, èli a posteriori da sumira, oceni i preoceni domete sopstvenog tvora~kog potencijala u odreÚenom lirsko-epskom segmentu speva, u pojedina~nom slu~aju; odnosno domete sopstvenog tvora~kog potencijala u celokupnom spevu; a na indirektan na~in i u oba poetska korpusa koji ~ine wegov opus. Pri tome wegova prik-rivena ambicija usmerena je na ocenu i procenu sopstvenog doprinosa kwièvnom razvoju eufoni~nog makedonskog jezika. Ujedno, pokazuju se i wegove primarne kwièvne simpatije, od kojih najzna~ajniju pretstavqa delo Blaà Koneskog.208Pro{irivawe pomenutog kon-teksta sa makedonske nacionalne okvire mora biti predmet posebnih, specijalisti~ki zasnovanih, kompara-tivnokwièvnih studija i rasprava.209

"Filozofija ti{ine" (Wujork, 1940), u kojoj su na zanimqiv na~in konfrontirana nau~na saznawa i misti~ka iskustva Istoka i Zapada. 208 Dve ranije izdate monografije o Koneskom , objavqene na srpskohrvatskom i makedonskom jeziku istovremeno - "Poetika Blaà Koneskog" (Beograd - Qubqana, 1982, i Skopje, 1982) i "Govor pun darova (poezija Blaà Koneskog)"-(Nik{iÊ, 1988, i Skopje, 1988) inkorporirane su u na{oj najnovijoj kwizi "Mesta i mudrost (Poezija i poetika Blaà Koneskog)"-"Zmaj" Novi Sad, 2004, str.380. Ranije objavqenim kwigama u najnovijoj su dodati prilozi (studije i ogledi) koji su nastali u meÚuvremenu (1988- 2004). 209 Relativno je veliki broj citata koji je Popovski inkorporirao u poetski spev, smatrajuÊi ga veoma plasti~nim i adaptivnim. Svi citati moraju biti razmatrani sa stanovi{ta rasprave o intertekstualnosti, odnosno teorije citatnosti (obrazac pretstavqa kwiga Dubravke OrajiÊ-ToliÊ "Teorija citatnosti" (Zagreb, 1990), odnosno weno redigovano izdawe na nema~kom jeziku "Das Zitat Literatur und Kunst. Versuch einer Teorie" (Wien, 1996). Osim Biblije, Popovski koristi tekstove ili spomiwe imena sledeÊih stvaralaca ili mislilaca: Homera, [ekspira, Novalisa, [agala, Dimitra Kondovskog, Eriha Frida, Pitagoru, Lajbnica, Pen~eva, Miltona, Ferenca Juhasa, Sen Xon Persa, Borhesa, Oktavija Paza, L. da Vin~ija, Jehudu Amihaja, Arhimeda, Horacija, Euklida, Kandinskog, Teda Hjuza, Platona, upravo nabrojanim redom, a neke ~ak

428

Umesto sredwevekovnih, op{teusvojenih principa,

kao {to su tihovawe, molitva i meditacija, Popovski je izabrao: usamqivawe, posveÊivawe i stvarawe, jer mu jedino oni garantuju dosezawe "filozofije vlastitih dubina" (Innerlichkeitsphilosophie). BaveÊi se uskoodreÚenim vremenskim odse~kom (istorijom sveta u vreme Adama i Eve, odnosno Kaina i Avela, vi{e nego istorijom svetih dela), tj. uskoodreÚenim ciqem ili sistemom ciqeva - da na jednom vremenskom odse~ku pokaè univerzalnost svih proteklih civilizacija, koje podjednako tokom istorije prati praiskonski greh (Adam i Eva) i mit o bratoubistvu (Kain i Avel), Popovski je "Svetom pesmom" uspeo da u svet beletristike, literaturologije, komparativistike i kulturologije uvede novu vrstu bibliognostike, {to ilustrirano pokazuje strofa preuzeta iz Pesme XVIII -"Kopnee{e sebesi da se vdvoi" (st. 7261 - 7267):

"Site bukvi, zaedno, stoeja povisoko od vselenskata svest, sekoja samoglaska, posebno, be{e nadinteligentno su{testvo: niz niv se ostvaruva{e potresniot predizvik na sudbinata: da se voskresne pred da se - umre!"

Mawe zainteresovan za probleme teologije i teo-

zofije, a vi{e za probleme egzistencije, mitologije i poetologije, pesnik je u potpunosti usvojio Hegelovo na~elo - "Istorija sveta jeste sud sveta" (Weltgechichte ist Weltgericht), pri ~emu osnovni zadatak Malog demijurga nije da sudi koliko da stvara, tuma~i i obja{wava vidqive i nevidqive procese i pojave. Ukoliko je na{a pretpostavka ta~na, a nadamo se da jeste, tada bi se, uslovno dabome i uz veliki broj dodatnih ograda, moglo zakqu~iti da drugi poetski korpus A. Popovskog ("Sveta pesma") moè biti roman u stihovima, ta~nije lirsko- epska drama prepuna

i vi{e puta. Na izvore kori{Êewa ~esto upuÊuje fusnotama. Ponekad se intertekst prepoznaje i bez navoÚewa izvora (na primer, Popovski je sasvim sigurno koristio esej I. AndriÊa o mostovima, na str. 366 speva).

429

dramske tenzije, koja upravo raÚa drama stvarawa i drama ìvqewa. U svetlu endotopije posmatrano, bitnu novinu u stvarala~kom postupku Popovskog ne pretstavqa geno-lo{ka inovacija koliko eruptivna tvora~ka energija koja ne gubi intenzivnosti ~ak i u slu~ajevima kada je lirsko-epska naracija vidno osiroma{ena, kada, zbog ponavqawa izvesnog broja slika i ideja, inspirativne oske postaju o~igledne.210 Koliki je zna~aj Re~i kao kosmi~ke, plane-tarne, civilizacijske i istorijske energije najre~itije svedo~i Pesma III - "Zborot. Patrijarhot" ili wen najre-prezentativniji katren (st.1125 - 1128):

"Zborot be{e edinstven patrijarh koj go predvode{e svojot narod i koj mu gi objasnuva{e znacite niz koj mu gi proniknuva vo idninata".

Za razliku od Koneskog, na primer, koji sve oblike

duhovnih delatnosti smatra ravnopravnim, Popovski o~igledno prednost daje umetni~kom stvarawu, i to bez ikakvih dilema ili polilema.

U amanetnoj kwizi "Sveta pesma" pesnik je vi{e pa`we poklawao interiorizaciji nego eksteriorizaciji stvarala~kog, lirskog i epskog subjekta, {to tako�e pretstavqa bitnu novinu novoizabranog stvarala~kog

210 Stroga kwièvnoestetska klasifikacija izdvojila bi kao najreprezentativnije delove speva: Pesmu I - "Kain i Avel", Pesmu III - "Zborot. Patrijarhot", Pesmu IV - "Vtroeni kameni vrati", Pesmu VI - "Krstici son~eva svetlina", Pesmu VII - "Koskite potpevnuvaat: vrati mi go nere~enoto", Pesmu X - "Vini i damnini", naro~ito Pesmu XI - "Golema preselba na oblicite", koja pretstavqa sam vrh ove literarne graevine, zatim Pesmu XII - "Prvin nie odevme po sabjata - a potem sabjata po nas", Pesmu XVII - "Mostovi, qubovni mapi i znamiwa", Pesmu osamnaestu - "Kopnee{e sebesi da se vdvoi" i Pesmu XXII - "Vreme kako isu{en smil", uz neophodnu napomenu da su pojedina pevawa ujedna~eno ostvarena u svim segmentima, a neka neujedna~eno. Na drugoj, nereprezentativnoj strani nalazi se nevelik broj pevawa, kojima pesnik nije potvrdio ambicioznost stvarala~kog projekta: Pesma II - "Zemjata ne qubi zborovi", Pesma XIV - "Beli vetrovi so crveni grivi" i Pesma XV - "Skrij se vo osama".Sva ostala pevawa nalaze se izmeu ove dve grupe, blià prvoj nego drugoj grupi pevawa.

430

prosedea. Wegov subjekat je - homo viator. On se neuobi-~ajenom lako˚om kre˚e prostorima sopstvene intime, ali u predelima mitologije, istorije, Biblije, samo wemu znanih prostora i vremena. Pri tome wegovu "ta~ku gledi{ta" oboga˚uje nesvakida{wa patwa i tragi~no ose˚awe ìvota, {to se, izme�u ostalog, vidi u trostrukom procesu hibridizacije: 1. hibridizaciji kultura, 2. hibridizaciji jezika i 3. hibridizaciji ànrova, o ~emu je zanimqivo pisao M. M. Bahtin. Po svemu sudeÊi, Popovski je s apsolutnim poverewem prihvatio neke od sugestija ruske formalisti~ke {kole (na ~elu Jakobsonom i [klovskim), osobito kada je re~ o dve premise koje se odnose na stvarala~ki postupak kao glavni subjekt beletristi~kog dela (a) i upotrebu zaumnog jezika (b), o ~emu i sam neposredno svedo~i u Pesmi XI - "Golema preselba na oblicite" (st. 4626 - 4628):

"Kako zapo~na taka i ne prestana golemata preselba na oblicite: niz se}avaweto, preku duhot i se do zaumnoto".

Kreativno, intelektualno i intuitivno Popovski je

duboko svestan zakona dijalekti~nosti u svih sferama materijalne i duhovne kulture. SmatrajuÊi da je svaki oblik veÊ sam po sebi {ifra, on se deklari{e kao pristalice stare latinske sentence po kojoj se ~itav univerzum reprezentativno pretstavqa u najmawem delu. U tu svrhu on stvara ~itav niz binarnih opozicija kao umetni~ku i nau~nu potvrdu navedenih zakonitosti i moguÊnosti otkrivawa novih (slika i oblik; svitak i palimpsest; pokretne i nepokretne forme; ~ast i nagon i sl.). Pri tome glavno ideografsko ~vori{te pretstavqa palimpsest, kao oznaka istorijskih i civilizacijskih naplavina koje moramo otkriti, protuma~iti, klasikovati i dodati im nova, subjektivna tuma~ewa, kao potvrduzakona dijalekti~nosti pevawa (kao "prvog osnova") i mi{qewa (kao"posledweg ra~unawa"), kao {to kaè M. Hajdeger u kwizi "Pevawe i mi{qewe"(Beograd, 1982). U tom smislu Popovski savremenom i potencijalnom recipijentu nudi takvo obiqe uspelih i neo~ekivanih asocijacija da ih je nemoguÊe savladati ~ak i

431

pri vi{ekratnom ~itawu. U pitawu je veoma sloèn odnos arhiteksta, genoteksta, fenoteksta, teksta, konteksta, metateksta, interteksta, pa i parateksta, da bi smo ovom problemu vaqalo posvetiti obuhvatnu raspravu.211 Osnovna svrha postojawa svih vrsta oblika je - da stvaraju nove oblike, i to je proces koji te~e in continuo i koji sluì kao krunsko obja{wewe za{to kwige poput "Svete pesme" nisu i ne mogu biti nikada zavr{ene, uprkos postojawu apriorne koncepcije, nastale jo{ u intencijalnoj fazi nastajawa speva. To se najboqe vidi u katrenu Pesme XI - "Golema preselba na oblicite" (st. 4414 - 4418):

"Skri{um i se otimaa na mislata, ja napu{taa i ja ostavaa sama da osmisluva novi i nepoznati oblici".

Po svemu sudeÊi, ne sluì stvarawe stvaraocu, nego

se stvarawe sluì stvaraocem kao medijumom, na {to je svojevremeno ukazivao jo{ i Koneski, izme�u ostalih. 211 Kategoriju intertekst uvela je u upotrebu Julija Kristeva. O odnosu svih navedenih kategorija uputno je videti kwigu Zorana KonstantinoviÊa "Intertekstualna komparativistika" ("Narodna kwiga", Beograd, 2002). Na srpski jezik je nedavno prevedena kwiga Mike Bal "Naratologija" ("Narodna kwiga ", Beograd, 2000), ~iji je izvorni naslov "Teorija o naratologiji" (1977). Navedeni autori tvrde da intertekst veoma doprinosi podizawu nivoa literarnosti i {irewu zna~ewa "poqa duha", vajtovski shvaÊenog.

432

Zakqu~ak

Kao retko koja druga kwiga u savremenoj makedonskoj kwièvnoj produkciji, lirsko - epski spev "Sveta pesma" (2001) Anta Popovskog moè da posluì istovremeno i kao izazov u tuma~ewu produkcionog modela i kao izazov u tuma~ewu recepcijskog modela, s obzirom na to da se radi o ekovski shvaÊeno otvorenom delu na koje treba primeniti poperovski shvaÊeno objektivno saznawe.212 Prenenesemo li ovaj zahtev iz teorijske u primewenu ravan prou~avawa, uvideÊemo kako se vidno pomeraju i "smireno" ili "~isto kontemplativno" saznawe (koje je svojstveno nauci) i "dinami~no saznawe", koje prati "kretawe saznatog" (koje je svojstveno umetnosti), kako kaè Dmitrij S. Liha~ov u ogledu "Umetnost i nauka (Misli)". Srodno mi{qewe saop{tio je i Vladan Desnica u teorijskom ogledu "Zapisi o umetnosti (iskustva i refleksije)", ~ime nas upu¢uje na zna~aj autopoeti~kih, eksplicitnih iskaza A. Popovskog, saop{tenih u wegovoj kwizi esejistike "Okoto, Svetlinite" (1996).213

212 BuduÊi da se u sredi{tu rasprave nalazi interakcija produkcionog i recepcijskog modela, potrebno je nanovo reÊi da se sva zvu~ewa i zna~ewa ne mogu apodikti~ki ("iscrpiti bez ostatka"). Na tu okolnost skrenuli smo pa`wu ~itaocu u odelu "Nauka o umjetnost kao oblici modelovawa stvarnosti (prilog filozofiji nauke)", objav-qenom u na{oj kwizi "Kwièvno oblikovawe stvarnosti" - (Institut za srpsku kulturu, LeposaviÊ, 2003, str.173 - 194) kao pogovor, u kome smo posebnu pa`wu posvetili kwigama Umberta Eka "Otvoreno delo" (1962) i Karla R. Popera "Objektivno saznawe" (1979). Osnovni ciq stvaralaca i mislilaca u posledwim decenijama je da smawe jaz izmeÚu pojedinih oblasti duhovnih delatnosti, kao i da provere odrìvost hipoteza uz pomoÊ sledeÊih principa: potvrÚivawa (confirmation), potkrepqivawa (corroboration) i opovrgavawe (falsifikation). 213 Navedenoj interakciji posvetili smo dovoqno pa`we u mono-grafiji "Po sun~anom satu (Poetika i estetika Vladana Desnice)"- (ITP "Zmaj" - Zadu`bina "Petar Ko~iÊ", Novi Sad - Bawa Luka, 2001, str. 312). Vredna pa`wa je kwiga Mirka Zurovca "Umjetnost kao istina i la` biÊa" ("Matica srpska", Novi Sad, 1986), u kojoj autor raspravqa o filozofskim i estetskim sistemima Karla Jaspersa, Martina Hajdegera, @an - Pol Sartra i Moris Merlo - Pontija.

433

TakoÚe je o~ito da amanetnom kwigom Popovskog dominira tragi~na vizija ìvota i da joj je, kao protivteà, supostavqena "stoi~ka stvarala~ka vizija ". Na taj na~in je bar u izvesnoj meri ublaèn "topos tragi~nosti", bilo da je re~ o ejdetskom (u slikama) bilo o logi~kodiskurzivnom na~inu mi{qewa (u pojmovima). Po na{em mi{qewu, pesni~ka slika sluì da se parali{e tragikom obojena i razorna poetska ideja, ~esto saop{tena u vidu poetske ili filozofske apokalipse. BuduÊi da se esej javqa kao drugostepena kategorija u na~inu pevawa i mi{qewa A. Popovskog, odmah nakon poezije, to je jasno {to stvaralac i mislilac nastoji da u amanetnoj kwizi smawi jaz ili ukine granicu izme�u poetskog i proznog govora. Time tuma~imo ~esto prisutnu visoku retori~nost ili visoku ~ujnost amanetnog ili zavetnog teksta, zatim upotrebu logaedskog stiha i besedovog stila kako ~italac ne bi bio izlagan "mukama vi{eg reda", kao {to kaè êslav Milo{ u programskoj pesmi "Ars poetica":

U ogledu "O intertekstualnom pristupu u srpskoj kwièvnosti (Metod i perspektive)" Zoran Konstantino-viÊ predlaè da se pojam citat zameni pojmom reminis-cencija. Novi pojam je, svakako, delotvorniji od pret-hodnog. On upuÊuje na postupak neposrednog podseÊawa, a istovremeno sluì i kao sinonim za ozna~avawe novog centra inicijacije zvu~ewa i zna~ewa.214 Autor je doista bio sreÊne ruke, jer se pojam reminiscencija moè s podjednakom smisleno{Êu primeniti na prvi i, naro~ito na drugi poetski korpus A. Popovskog. Ona, reminis- Zurovac tvrdi da nas na svim putevima analiti~kog isleÚivawa umetnosti prate nizovi metafizi~kih pitawa. 214 KonstantinoviÊev ogled "O intertekstualnom pristupu u srpskoj kwièvnosti (Metod i perspektive)" objavqen je najpre u zborniku radova "Liber amikorum" (Filozofski fakultet - ITP "Zmaj", Novi Sad, 2001, str. 139 - 148). Treba spomenuti i ranije objavqenu KonstantinoviÊevu kwigu "Uvod u uporedno prou~avawe kwièvnosti" (Srpska kwièvna zadruga, Beograd, 1984). Autor ukazuje na meÚusobne razlikepojedinih poddisciplina: op{tu kwièv-nost (litterature generale) i uporednu kwièvnost (litteratute comparee), kao i na tri vrste komparativnih prou~avawa: 1. prou-~avawe genetskih ili kontaktnih veza (imagologija), 2. prou~avawe tipolo{kih analogija i 3. prou~avawe interdisciplinarne povezanosti.

434

cencija u "Svetoj pesmi" najpre pokazuje su{tinski va`ne premise intencionalnog i lingvisti~kog luka (a); potom, uz wenu pomoÊ se lak{e, brè i sistemati~nije otkrivaju novodosegnuti "dubinski slojevi" amanetnog speva (b); takoÚe se lak{e i brè moè sa~initi katalog poetskih ideja (v); a, na kraju, brè i lak{e se mogu registrovati relevantna simboli~ka ~vori{ta.

Na takvu vrstu intencije upuÊuje Popovski ne samo svakim stihom 22 "Prologa" i 22 "Epiloga nego i onim paradigmatskim osama koje sluè kao vertikalne ose zna~ewa ili "objediwavajuÊa na~ela", sa shvatqivom i predvidqivom "zaleÚinom tuma~ewa". Tako na primer, veoma su ~esti pasaì posveÊeni filozofiji prirode (lirsko-epskom panteizmu), kao i procesima estetizacije slike i ideje (poetskom pankalizmu), jer svaka slika ili ideja neposredno zavisi od kwièvnoestetskih dometa umetnine. Eklatantan primer spoja panteizma i pankalizma nalazimo u Pesmi IV- "Vtroeni kameni vrata" (st. 1275 - 1287):

"Sami ~ekorea i tie: go odgatnuvaa {epotot na plodovite duri zreeja, prepoznavaa koja svetlina vo koja doba kon koj koren na cvetovite dote~uva, go raspretuvaa ognot i vo pepelta negova i sebesi se raspoznavaa sred golemata mese~ina zastanata nad gumnoto vo dvorot koga ~ukaa po nebo i veeja yvezdi!" Kao po{tovalac gr~ke, slovenske, afri~ke i azijske

mitologije, Popovski iz wih preuzima ~etiri kosmo-tvorna elementa: zemqu, vatru, vodu i vazduh, ali im potom kao nadredni pripaja i Re~ kao kosmotvorni element. Ona, Re~, Sluì kao kqu~ ili kao {ifra pomoÊu koje se mogu odgonetnuti "site znajni i tajni pisma pod sonceto...".

435

"Znajni i tajni" znaci nisu samo Re~i nego i pojedine grafeme od kojih su sastavqene, tako da i kroz elemente Re~i / Pisma i kroz samu Re~ / Pismo i kroz wihove spojeve u smislene re~enice, emanira kosmi~ka, plane-tarna i tvora~ka energija konkretnog i virtuelnog poet-skog govora, obogaÊenog novim moguÊnostima, jer kako je tvrdio jo{ Aristotel -moguÊnosti su uvek ne{to vi{e od realnosti. Osim procesa verbalizacije i vizuelizacije teksta, Popovskom je i veoma stalo i do ispoqavawa grafi~ke energije, koja ne prebiva samo u Re~ima / Pismu nego i u elementima, odnosno u prostoru koji razdvaja te elemente. Na to bez posrednika ukazuje pesnik u drugom delu Pesme V - "Sami sebesi i zemja i krst". U predelima BiÊa razaznaju se "vol{ebna pisma", bilo da je re~ o procesu aktualizacije, bilo o procesu problematizacije slike i pisma, uz napomenu da je Popovskom vi{e stalo do problemskog nego do sistemskog.215 Na kraju, nije na odmet ukazati na jo{ jedno kreativno i esteti~ko opredeqewe Popovskog po kome u stvarawu, kao {to je tvrdio jo{ Lav Vigotski, znatnu ulogu imaju racionalni podsticaji i postupci, ali to ne zna~i da su iz wega iskqu~eni i iracionalni. Do ove konstatacije smo do{li nakon vi{ekratnog vraÊawa tzv. "tamnim", nedovoqno jasnim ili "nagorelim mestima" u amanetnoj kwizi "Sveta pesma". Takva mesta pokazuju va`nost zakona opalizacije ili opalescencije koji Êe, moguÊe, potencijalnim korisnicima pruàti mnogo vi{e

215 Nave{Êemo kao ilustraciju jedan pasa` iz Pesme VI - "Sami sebesi i zemja i krst" (st.1588 - 1598):

"Tamu, vo predelot me|u a i o i me|u o i e, vo predelot na Bitie, go razbiraa nejasno zapi{anoto vol{ebno pismo na mladite yvezdi i doa|a do zaklu~ok deka vo toj predel mislata so svetlosni godini tr~a pred vremeto i deka tamu sekoj si ima i svoja svetlina i svoj pat."

436

povoda za hermeneuti~ku ili alternativnu interpretaciju nego {to to pruà savremenicima (uzmimo samo u obzir dve trijade: Prazbor, Zbor i Nadzbor, u prvom, i Vreme, Ve~nost i Nadvreme, u drugom slu~aju).

Zajedno sa Popovskim, hteli bismo na taj na~in da ukaèmo na zna~aj zakona aleatornosti ili izbora modela ~itawa kojim bi istovremeno i u podjednakoj meri bili zadovoqni i stvaralac i ~italac. Za preciznu analizu "Svete pesme" analiti~ar mora biti posebno pripremqen, obrazovan, senzibilan i ne sme robovati metodolatriji. Jednom re~ju, on mora biti sa-stvaralac, mora pronaÊi dejstvene i zapretane izvore konkretne i virtuelne energije poetskog govora; mora otkriti pesnikovu "riznicu jezika" ili "depo verbalne energije"; mora ukazati na posebno va`ne oznake poetske verbalizacije, verbalizacije sveta i kwièvnoestetske domete, a da pri tome ne o{teti Filigransko tkawe slike i ideje, posveÊene @ivotu kao realnosti i Smrti kao pretpostavci, {to u ostalom pokazuju i st. 2772 - 2777 Pesme VII - "Krstici son~eva svetlina":

"Zatoa na zborot ako mu go zamaglite zna~eweto - od nego }e ostanat samo tragi na izgoreno: mrtva dolina, jaglenosan glas, izvalkana hartija, mrtvaja... Mrtvaja...".

Pesnik ìvi re~ima, kako bi rekao Qeskov. Wegovo

delo, ukoliko je autenti~no, pretstavqa produèni oblik egzistencije, na ~emu pesnik insistira sledeÊom tercinom zavr{ne, Pesme XXII - "Vreme kako isu{en smil" (st. 8548 - 8550):

"Im stanuva{e se pojasno deka }e ìveat niz zborot i za{to ìvotot e pokratok od zborot".

Amanetnom lwigom ili lucidno spevanim lirsko-

epskim spevom "Sveta pesma" (Cantica sacra) Ante Popovski

437

je ispunio u velikoj meri svoj pesni~ki zavet i odreÚen deo rilkeovski shvaÊenog zahteva -da svoje re~i "iz te{kih i besmislenih oblika konvencije uzdigne u velike poretke svoga biÊa". "Sveta pesma" je doista autenti~na Kwiga ìvota, Kwiga qubavi i Kwiga mudrosti, moÊnog i nepo-novqivog, privremenog opro{taja od @ivota. Wome se pesnik samosvesno, definitivno i trijumfalno uputijo stazom trajawa - u Nezaborav.

- Rezime - U prvih devet zbirki poezije (1955 - 1995), koje smo

nazvali prvim poetskim korpusom Anta Popovskog (1931 - 2001), pesnik je prevashodno tragao za antropolo{kim zagonetkama stvarawa i egzistencije, dajuÊi prednost regionalnim nad univerzalnim. Amanetnu kwigu "Sveta pesma" (2001), koja pretstavqa lirsko-epski spev, sastav-qen od 22 pevawa i blizu desetak hiqada stihova, nazvali smo drugim poetskim korpusom Popovskog. U wemu je pesnik, ulaùÊi maksimum "stvarala~kog biÊa", tragao za ontolo{kim odgonetkama stvarawa i egzistencije, dajuÊi prednost univerzalnom nad regionalnim.

Na{ rad smo podelili na pet delova: "Uvod", 1. Psihologija stvarawa", 2. Filozofija egzistencije", "Zakqu~ak" i "Bele{ke". PrimewujuÊi zahteve objektivne teorije, dajuÊi prednost relacijskoj nad supstancijalnom teorijom, pokazali smo neskrivenu pesnikovu ambiciju da napi{e amanetnu ili zavetnu Kwigu sveta, Kwigu sve-pesmu ili Svetu kwigu, koja bi sadràla sve one paradigmatske i sintagmatske ose do kojih je Popovski bilo stalo tokom punih pet decenija stvarawa. Stoga je tri najzna~ajnija ideografska ~vori{ta posvetio: usamqivawu, posveÊivawu i stvarawu, bilo da je re~ o dijahronoj, bilo o sinhronoj ravni tuma~ewa.

Lirsko-epskim spevom "Sveta pesma" (Cantica sacra) Popovski je ispunio svoj zavet i ostvario van serijski autenti~no delo u savremenoj makedonskoj poeziji napisav{i Kwigu ìvota, Kwigu qubavi i Kwigu mudrosti istovremeno.

438

439

Стана СМИЉКОВИЋ НЕПРОЛАЗНА ЛЕПОТА ЛИРСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА

ЈУЖНЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ

"Месечино, царева девојко, што не грејеш д'њу како ноћу!"

Старовременска јужносрбијанска и македонска лирска народна песма кроз векове живи и говори o дубини душе и слободи срца човека. Она осветљава скривене жеље, спутане страсти, луде снове, страхове и лепоте. Лепоте доживљаја света и свега онога што око човеково види, a сила срца осети и предосети. Открива жудње и боли, патње и радости, рађања и страдања. Скривеним поетским знацима објашњава и осветљава тегобни живот, борбе тајанствених светова душа, снагу мисли и ума, доживљаја живота. Доживљаји живота откривају далеке светове и мудрости старина, наталожено искуство које се у безброј облика јављало и јавља стварности и савременом човеку.

Како се нама јавља глас лирског јунака из давно насталих и у више варијанти забележених песама? Да ли заиста дух народног певача и јунака тако дуго може да живи и преноси специфичну садржину и мелодију? To потврђују песме различитих збирки са српског и македонског говорног подручја. Језик дијалекта, његова мелодија и акценат на посебан начин сликају менталитет, обичаје, веру и наду у спасење. "Играјте, појте, девојке", "Момче, перјаниче, црн ти образ био", "Јелено, Солун девојко, не држи главу високо", " Каде се је чуло, видело", " Стамено, &ш*г шарено"... стихови су који дочаравају неке од наведених особина. Човек се обраћа човеку, природи, живо-тињама, небеским телима и појавама, предметима, води, цвећу. Пита се шта се то чудно дешава и изазива страхове, стрепње, радости, болове. Пита се и даје одговоре језгровитим и метафо-ричним стиховима у којима има боје, звука и мелодије јужно-србијанске и македонске средине. Има и узлета, најчешће лир-ских дијалога са члановима породице, али и са осталима, падова и узвика. Нису мимоиђени ни бајковито-чудесни елементи који чине лирски оквир неких песама:

440

" Расти, расти мој боре зелени, да се пењем на твоје врове, да ја видим моје мило драго..."

Ha македонском: "Стројници вино пијее, девојка слуга служеше со бисер-венец

на глава. Бисерје се ронеше свекар си чаша расеше..." Лирски догађаји уткани су у садржине многих песама и

омогућавају да разноликост певања народа ових јужних крајева дође до изражаја. Човек пева у свакој прилици, боље речено, ствара песму и када му је најтеже. Јака осећања у појединим моментима рађала су врхунске песме. Могу се издвојити тужбалице, љубавне, сватовске, песме са историјским сећањима и др. Лирске приче o историјским догађајима народни певач је добро упамтио и обликовао драматичним стиховима.

"Прошетала ми сирота Јана, прошетала ми крај црно море, што мије нашла мраморна плоча, и си сопаса од бело срце, од бело срце свилени појас, и си опаса мермерна плоча..." или:

"Што Морава мутна течи, мутна течи свакувечер? Да л' девојке пла тно белив ? Ил' невесте вуну перев ? Нит 'дево/ке платно белив, нит невесте вуну перев, но сејмени сабље мијев."

Духовне вредности које су македонског и јужносрбијан-ског човека очувале од свакојаких зулума и нереда представљају светињу пред којом се ти паћеници клањају. Зато загонетке душе, тајне мисли и снови o животу, као и тежња да се у свакој прилици буде бољи. тече од сваког стиха и строфе песме, независно од врсте. Зато песма представља рад, љубав, живот, и смрт. Теме су универзалне, из њих избија патина и звук који дају специфичну мелодију и припрев. Из њих се наслућује туга и борба, лепота и смрт, љубав и страдање. У основи сваке песме присутна је животна филозофија стваралаца. Њихове вековне креације и наталожене мудрости уче животу и опстанку. Из песимизма извире оптимистички крик који тежи да спасе човекову душу и продужи joj трајање. И тамо где има смрти, патње и страдања, има живота: живот је у песми која се наставља и изграђује у мислима или машти потомака.

На први поглед једноставне, песме поседују необичну чудесност која се граничи са фантазијом и сном. Ево примера:

" Нишна се благајабука, јудари цара Јусера, из цара излете пиле, на крило изнесе књигу, на књигу црно писано... "

"Поминувам, заминувам, пусти порти затворени, прелазени, преградени, со две сламки, 'ржаном; Моме спиет среде дворје Среде дворје на одорот.

441

Над глава му бардак вода, во бардакот киско цвеке. He сум вода да прелеам, не сум змиа да се проврам, не сум еленда прескочам, не сум пиле да прелетам." Највећи број песама има љубавну тематику. Млади се

заволе, али, увек се јави препрека: или су то родитељи, или је гора и вода која их раставља, војска или печалба. Доминантни мотив у њима је лепота девојке или момка и незаобилазни детаљи: густа коса, алтан чело, црне очи, куке веће, бело лице. Потребан је само уздах оних који уживају у природној лепоти: "Ух, ала имаш бело лице!"

Иако у песмама има туге и патње, у њима има и светлости, месечеве светлости. Сјајна месечина осветљава поља и долине река, a сјајнија од месечине је лепота девојака које, у сенкама ноћи, тихом песмом осветљавају душу. Оне светле у својој психичкој снази, као и у физичкој, носе воду са шумских извора или беле платно на реци и језеру. Интензитету њихових осећања доприносе птице и животиње, нарочито соколи и коњи. И они су, на известан начин очевици догаћаја далеко од села и старијих. Соко лети у гори зеленој, тражи хлада и студене воде, коњи путују и носе коњанике, момке патнике до скривених извора на којима he ce њихове очи опијати белином девојачког лица и жаром црних очију:

" Вода ми се пије песмуда запојем, Песмуда запојем, глас да ми се чује, Гласдами се чујепреко белиграда!"

У овим, као и у другим стиховима, заблистале су слике природних појава којима се открива снага и жеља лирских јунака који у нетакнутој природи виде сјај росе, или се загледају у жубораве потоке који симболизују проток живота. Прате и дотоке вода ослушкујући у њима мелодије крајева и предела са којих се спуштају у низине. Природа говори својим немуштим језиком, a њену мелодију разуме само веселник или патник, нека душа која у свакој сенци, сваком покрету тражи лепоту. To није скривена лепота, видљива је онима који умеју у њу да се загледају дубље но што су бистри извори, сјајнији покаткад и од најсјајније јутарње звезде или белог месечевог зрака.

Највидљивије су светлости душа лирских јунака песама насталим на овим врлетним просторима. Манифестују

442

се у различитим приликама и граде јединствену космичку хармонију. Престају да живе овосветски-крећу као омађи-јани просторима ванземаљским из жеље да осете најфиније трептаје који се могу сагледати само духовним очима. Прозори света се њима отварају јер умеју да их угледају и тамо где их не очекују. Те чари које човека опчињавају и за трен, али само за трен улепшавају живот. Има се утисак да се никада из мисли и ума српског и македонског народа неће истргнути сазнање да је девојка лепша и од звезде, месеца и сунца. Она својом лепотом може сагорети и турско и каурско и начинити од њих суво дрво јаворово. Изнад свега плени девојачка душа којој је у песмама дато прво место. Она опија, рањава, снажи; од ње се болује, бежи, враћа, пада у севдах, умире, игра, бисер ниже, по гори ходи. Све је то живот који тече и из којег зрачи воља да се достигне оно што испуњава човека у потрази за лепотама:

"Што се сјаји, Дуде, месечина, што сукоњи, Дуде, зајашење, што сумоме, Дуде, за крадење!"

"Девојко, девојко, моме црнооко, не стај спроти мене, изгорев за тебе! Гори лудо, гори, гори да изгориш, горида изгориш, пспелда се сториш..."

Када лепота опчини и човека звуци који избијају, мелодија речи и стихова понесу, човек изађе из себе, заборави све што га тишти у реалности, предаје се духовном свету: спаја неспојиво-небо и земљу. Мелодија настала на земљи, усправно се пење до ведрог неба. Јавља се ехо: ведро небо загрмело.

Фантастични су стихови са митским елементима из којих се сагледава не само магични сјај небеских тела, већ и њихов персонифицирани живот: Сунце је у своме "ходу" застало зачу-ђено догађајем који је сагледало на земљи; у другим песмама љути се девојкама што су лепше од њега. Ту су и звезде чији сребрнасти сјај на трнутак усталаса емоције, али и затрепере када треба јасније да осветле радоснике. Месечина је као царева девојка која достојанствено посматра призоре и чини равнотежу између Сунца и звезда.

He само светлост, већ и звици многих добрих песама показују велику снагу која је била кадра да створи стихове незаборава. Све у њима трепери од неког унутрашњег живог звука који је дочаран вокалима и звучним сугласницима. Краткоћа песама и згуснутост стихова још више доприносе да се та песничка мелодија најпре доживи, па онда схвати. Звук носе речи, речи казују емоције, мелодија са враћа срцу.

443

Невидљиви круг се стално окреће, шири и сужава око човека. Он покушава и успева да уђе у њега и изађе, размахне се. У тренуцима највећих усхићења, звук и човек лебде ка свемогућем и немогућем:

"Под ноћ ми магла припала, Дунуше але ветрови, Дигоше маглу под небо. Виде се лојзе загорско, По њега шета Загорка. Бел Boj се тулбен белеје, Бел вој се вистан лелеје, жут вој се дукат жутеје"

Народни песник, наивни стихотворац, гради тако прецизне поетске слике са пуно смисла и мајсторства. Ниже он стихове који по својој згуснутости израза могу да се мере са најбољим остварењима других великих и песмом надахнутих народа. Вредне су помена и песме o Краљевићу Марку које у јужносрбијанској и македонској лирици стварају други слој o јунаку-емоционални. Таква је, између осталих, "Марко седи на високу кулу" у српској и "Марко и Цвета" у македонској лирици у којима је мотив женидба и удадба малолетних. У првој песми Марко је задивљен лепотом и физичком снагом девојке. Она коси детелину-босиљак. Уздах Марков је дубок и искрен, казује исконску жељу ожењеног мушкарца да поред себе има још једну гиздаву девојку-стара жеља са новим доживљајем лепоте. И разумевање жене у попуности као и њен предлог да је узме за сина који је још у пеленама. У македонској песми Марко се разболео на смрт одмах после женидбе. Жеља да види девојчицу-вереницу Цвету јача је од патријахалних осећања. Последњи поглед, испуњена жеља и смрт Марка. Једна смрт повлачи другу-умире Цвета. Персонифицирана слика на крају говори o љубави која се тек рађала. Да ли има драматичније животне игре од ове која је узбудила човека у песнику, или песника у човеку да испева, затужи над судбинама?

Живот под Турцима доносио је многа зла, неправде и несреће. Проблем турчења постао је централни у многим лирским и епским песмама. Љубав између младих различите вере увек је изазивала драму. Али душа и срце не знају за разлику у вери, како се понекад лирским јунацима ових песама чинило:

"Гајтано, моме мори, Гајтано, Гајтан ти веђе, мори, на чело! Куде си била, Гајто, д'н'ске? В'зден ти очи, море не видо, Ни залак лебац, мори, неједо!"

444

Опчињен лепотом младе Гајтане, Турчин заборавља на стварни живот. За њега је она једини и прави доживљај света и збивања у њему. Дијалог између лирских јунака открива чудо: Српкиња жали због растанака са лепим турским спахијом који ће морати да оде у свет. Саопштење девојке и Турчинов поглед без коментара говори колико знаци у животу вреде, колико песнички знаци психичког простора омогућавају јунацима да искажу своје најдубље мисли и осећаје.

Несумњиво је, исповеда се лирски јунак, трагика у свему што је лепо, што се воли, што постоји. Животне манифестације не могу остати саме за себе, оне су увек праћене песмом, речју, звуком. Појави се и по које зрнце хумора да би се народу ставило до знања да у животу није све црно, као у песми "Ој Струмо". Али у печалбарским песмама, којих има много, болови достижу врхунац. Једна од песама на српском и македонском језику је "Јован из Станбола". Лирски десетерац дочарава бол човека-печалбара који се после дуго година враћа са зарађеним белим парама, a не затиче жену. Скривена љубав која је у даљини тињала, и поред патријахалног васпитања и осећања достиже врхунац у моменту када је млади печалбар изашао хитро на чардаке да пронаће љубу. Разочарење исказано болним питањима одсликава дубок емоционални свет човека паћеника-јужњака, печалбара. "Мајка има жали да ти каже"-поента је пуна животне филозофије обичног човека навикнутог да се у реалности мири са постојећим стањем, a y скривеном свету душе пати и ломи се.

Амбијент породице и растанка због одласка у комите, хајдуке, војску представљен је лирским сценама бола. Жалост је све, бол и туга, растанак, одлазак, неповрат, плач. To je реалност коју лирски јунак прихвата. Морање које рађа грч, стах, ишчекивање. Ишчекивање је богато мислима, мисли рађају врсне слике које је само танана природа човека могла да испева. Подсећање да he, све што је вредно, и духовно нестати, једино може остати у мислима вољених: сунце које ће огрејати, није сунце, то је бело лице чија ће светлост допрети до вољене. Ветар који he подухнути подсећа на благу душу човека који је у реалном свету дужан да се са тиранијом бори, a poca које ће заросити- TO he бити крупне сузе као круна свеукупног бола. Зато:

" A ко умрам, да не жалаш да не жалаш, да не пла чиш"

445

служи као опомена и завет. Даљине одзвањају, чини се, уздасима нема краја, a полустихови који се понављају, појачавају драматику.

Лирска песма и јунаци у њој, настала на топлом југу тужна је, загонетна, симболична и пуна. Својим специфичним вићењем света, песничким знацима, открива оно што оку обичног човека измиче. Остаје звук који ће нас враћати прошлом времену и човеку у њему. Те такве песме више нема у народној креацији, ишчезла је пред надолазећим временом и приликама. Остао је записани текст који нас увек може повести човеку и животу прошлости, који врсним лирским сликама и тоновима, макар за тренутак разгрне душу, и сазна оно што је резултат најдубљих осећања-патњу, тугу, тешко кад радост. Јер све иде са песмом и враћа се песми.

Documents

POEZIJATA NA ANTE POPOVSKI · staroslovenski jazik, so osnova na literaturniot staroma-kedonski (staroslovenski) jazik na ju`nomakedonskiot dijalekt od okolinata na Solun. Ante Popovski