POL SPIKER Socijalna politika: teorija i praksa · Pol Spiker SOCIJALNA POLITIKA: teorija i praksa Prevele s engleskog Natalija Perišić Jelena Vidojević Fakulteta političkih nauka

POL SPIKERSocijalna politika:

teorija i praksa

IzdavačUniverzitet u Beogradu

Fakultet političkih nauka

EdicijaKatedra

Za izdavačaProf. dr Ilija Vujačić

UrednikProf. dr Slaviša Orlović

Pol Spiker

SOCIJALNA POLITIKA:

teorija i praksaPrevele s engleskogNatalija PerišićJelena Vidojević

Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Naslov originalaPaul Spicker

Social Policy: Theory and Practice© Paul Spicker 2014

© Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka, 2013

SADRŽAJ

Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

1. Uvod: Priroda socijalne politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Priroda socijalne politike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Šta je socijalna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Šta socijalna politika izučava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 Zašto je socijalna politika važna. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 Socijalna politika i druge akademske discipline. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 Upotreba teorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Izučavanje socijalne politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28

PRVI DEO: SOCIJALNA POLITIKA I DRUŠTVO

2. Društvena redistribucija blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 Pojedinac u društvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 Društvene mreže. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 Uključenost i isključenost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44 Stigma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 Društvo i socijalna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48

3. Nejednakosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 Struktura nejednakosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 Klasa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 Status . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 Moć. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53 Raspoređivanje identiteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55 Nejednakost i društvena struktura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56 Nejednakost u resursima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59

6 Pol Spiker ▸ Socijalna politika: teorija i praksa

Redistribucija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 Redistribucija i jednakost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66

4. Problemi i rešenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 Socijalni problemi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 Društvena reakcija na socijalne probleme. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 Targetiranje: usmerenost politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74 Pojedinci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 Domaćinstva i porodice. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 Zajednice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Blokovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 Javnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82 Društvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 Individualni i kolektivni pristupi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 845. Potrebe i blagostanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 Dobrobit . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 Potrebe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Grupe ljudi u stanju potrebe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 Potrebe u životnom ciklusu. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94 Ograničenje svakodnevnih aktivnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 Rizik, ranjivost i nesigurnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Potrebe i odgovori. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1056. Indikatori – kvantifikovanje socijalnih pitanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 Mere i indikatori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 Ozbiljnost problema: učestalost, rasprostranjenost, distribucija i intenzitet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110 Prebrojavanje: nabrajanje i popis . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 Predstavljanje indikatora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 Anticipiranje promena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118 Uzročna analiza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 Prognoze, predviđanja i planiranje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121

DRUGI DEO: POLITIKE7. Javna politika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131 Priroda politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131 Formalni procesi: pravo i država . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 Upravljanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 Država i socijalna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 Socijalne usluge. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144 Poređenje politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147

SADRŽAJ 7

8. Države blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151 Države blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151Faktori razvoja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153 Modeli društvene redistribucije blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156 Režimi blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157 Obrasci u razvoju država blagostanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 Objašnjenja razvoja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164 Izvan države: globalizacija i socijalna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1699. Principi i vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 Principi i vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172 Normativne vrednosti u socijalnoj politici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174 Funkcije socijalne politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ideologija i socijalna pomoć . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179 Političke ideologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182 Levica i desnica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18710. Strategije redistribucije blagostanja u društvu . . . . . . . . . . . . . . . . 190 Strategije i metode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190 Status quo – kako s njim . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 Tržišta i dekomodifikacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192 Rezidualizam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 Selektivnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 Socijalna zaštita i solidarnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201 Univerzalnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 Država blagostanja: sveobuhvatnost sistema . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20511. Politika u praksi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 Analiza politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 Ciljevi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212 Vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214 Zadaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215 Metode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219 Implementacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221 Ishodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224 Analiza politika za praksu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225

TREĆI DEO: SOCIJALNA ADMINISTRACIJA: ORGANIZACIJA I OBEZBEĐIVANJE BLAGOSTANJA

12. Sektori blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229 Društvena raspodela blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229 Uloga javnog sektora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231


Privatni sektor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232 Dobrovoljni sektor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 234 Uzajamna pomoć . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236 Neformalni sektor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236 Pluralizam blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 237 Upravljanje: partnerstvo i organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239 Koordinacija i partnerstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 240 Ugovori o javnim uslugama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241 Kvazitržišta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 243

13. Organizacija javnih službi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 248 Javne službe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 248 Birokratija u socijalnoj sferi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 251 Organizacione uloge. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 254 Birokrate . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 254 Profesije i poluprofesije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257 Menadžment . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 258 Radikalne alternative . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260 Podela rada: koordinacija sistema blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261

14. Dobijanje vrednosti za novac. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 266 Upravljanje resursima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 266 Isplativost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 270 Efikasnost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273 Distributivni uticaj politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 278

15. Pružanje usluga. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 282 Proizvodnja blagostanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 282 Prioriteti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 283 Racionalizacija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 285 Pravičnost i proceduralna pravda. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291 Regulisanje potražnje za uslugama. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 294 Pružanje usluga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297

16. Primanje socijalnih naknada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 300 Kraj primanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 300 Zahtevi: potražnja, potrebe i prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 302 Proces podnošenja zahteva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 304 Troškovi podnošenja zahteva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 308 Izbor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 310 Prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 311

SADRŽAJ 9

Osnaživanje korisnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 313 Razvijanje kontrole od strane korisnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 317

17. Administrativni proces. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 Umetnost mogućeg. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 322 Administracija u praksi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 326 Analiza kompleksnih procesa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 333 Praćenje implementacije politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 336

ČETVRTI DEO: METODI I PRISTUPI U SOCIJALNOJ POLITICI

18. Istraživanje za politiku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 345 Istraživanje politike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 345 Proces istraživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 348 Metodologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 349 Operacionalizacija problema . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 352 Kvalitativno i kvantitativno istraživanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 355 Sakupljanje podataka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 357 Odabir metoda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 360 Analiza podataka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 363 Etička dimenzija istraživanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 365 Kritika istraživačkih metoda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 367

19. Dokazi i politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 369 Upotreba empirijskih dokaza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 369 Evaluacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 372 Metode evaluacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 374 Analiza politika i službi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 381 Pristupi evaluaciji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 383

20. Socijalna politika u praksi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 385 Primena socijalne politike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 385 Veštine potrebne za socijalnu politiku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 389 Socijalna politika kao profesija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 392 Socijalna politika kao javna služba. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 393 Socijalna politika kao etička delatnost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 395

Dodaci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 401

Rečnik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 406

Indeks pojmova. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 420

Koncipiranje i implementiranje socijalne politike u savre-menim okolnostima uslovljeno je političkim, demo-grafskim i socijalnim promenama, kao i što predsta-vlja jednu od oblasti javnih politika koja je u najvećoj meri obeležena ekonomskim odlukama. Karakter i pravac reformi socijalne politike u različitim političkim platformama i u jav-nim debatama obeležavaju potrage za modelima promena koji bi se prilagodili uslovima sve prisutnije tržišne konkurencije, na međunarodnom planu, uz pritiske očuvanja socijalnih stan-darda, na nacionalnom. Knjiga koja je pred vama, Socijalna politika: teorija i praksa, namenjena je međunarodnoj čitalačkoj publici, ali je podjednako primenljiva i u konkretnim naciona-lnim okvirima.

Profesor Pol Spiker, autor knjige, predaje na Univerzitetu Robert Gordon u Škotskoj. Tokom svoje akademske karijere, napisao je šesnaest knjiga i preko osamdeset naučnih članaka, posvećujući posebnu pažnju temama, poput organizacije siste-ma socijalne zaštite, dugotrajne nege, položaja psihijatrijskih pacijenata, problema stigmatizacije korisnika socijalnih usluga, stambene politike i strategija borbe protiv siromaštva, posebno onima koje se realizuju na lokalnom nivou.

Treće izdanje njegove knjige Socijalna politika: teorija i praksa na srpskom jeziku, izlazi gotovo istovremeno sa izdanjem na engleskom jeziku. Ona je prvenstveno namenjena studentima osnovnih i diplomskih studija socijalne politike i socijalnog rada

PREDGOVOR


Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, dok će značajne uvide u njoj pronaći i studenti ekonomije, političkih nauka, sociologije i socijalne administra-cije. Struktura, aktuelnost i relevantnost tema, kao i stil kojim je pisana, učiniće je korisnom, ali i zanimljivom i profesionalcima iz prakse.

U godinama kada je većina udžbenika iz oblasti socijalne politike koncipira-na tako da predstavlja prikaz praktične primene socijalnih politika u određenom nacionalnom kontekstu, Pol Spiker vraća se bazičnim pitanjima i konceptima koji su omeđali područje socijalne politike kao akademske discipline, ali i praktične društvene delatnosti i determinisali pravac u kojem se ona kretala. Multidiscipli-narni pristup i neobična širina koja je prisutna u radu ovog autora, čini ovu knjigu posebno dragocenom – ona nas uči kako da razmišljamo i postavljamo pitanja o socijalnoj politici.

Ovo izdanje predstavlja ambiciozni pokušaj da se, pre svega sistematično, izlo-že i definišu osnovni koncepti socijalne politike, prikaže geneza, kao i osnovne od-like same discipline, sa posebnim naglaskom na odnos (međuzavisnosti) sa drugim naučnim disciplinama, uspostavljanje sistema društvene redistribucije blagostanja, kao i načina na koji je sistem organizovan u različitim državama ili grupama dr-žava. Razmatranja socijalne administracije u teoriji i praksi, odsutna u domaćoj literaturi, propraćena su konciznom analizom koncepata osnaživanja i unapređenja položaja korisnika. Autor je upravo nastojao da prikaže kompleksnost izazova koji su se nalazili, ili se i dalje nalaze, pred praktičnom primenom socijalnih politika, kao i da ukaže na moguće načine njihovog prevazilaženja. Kratak rečnik osnovnih pojmova predstavlja dodatnu vrednost ove knjige, a indeks pojmova trebalo bi da omogući studentima da se lakše „snađu” u njoj.

Beograd, decembar 2013. Natalija Perišić Jelena Vidojević

GLAVA 1

UVOD: Priroda socijalne politike

U Glavi 1 razmatraju se:▸ Priroda socijalne politike▸ Zašto je socijalna politika važna▸ Socijalna politika i druge akademske discipline▸ Izučavanje socijalne politike

PRIRODA SOCIJALNE POLITIKE

Šta je socijalna politika

Nastanak socijalne politike vezuje se za izučavanje socijal-nih službi i država blagostanja. Ona se razvila iz socijalne administracije, discipline koja je trebalo da pripremi profesionalce za rad u socijalnim službama. Jedan od najpozna-tijih opisa ove discipline dolazi iz pera Dejvida Donisona:

Studije socijalne administracije uspostavljene su u Velikoj Britaniji, pre Prvog svetskog rata... i bile su namenjene onima koji se pripremaju da uzmu učešće u mnogobrojnim oblicima društvenih i dobrotvornih aktivnosti... Socijalne usluge su i dalje nešto čemu oni (studenti) posvećuju najviše pažnje.


To znači da su takođe zainteresovani za životne uslove ljudi, procese koji vode ka prepoznavanju ljudskih potreba i problema, uspostavljanju i razvoju organizovanih mehanizama za zadovoljavanje tih potreba i rešavanje problema i uticaja koji soci-jalne usluge i socijalne politike imaju na životne uslove ali i društvo uopšte.1

Izučavanje socijalne politike započeto je na ovaj način i socijalne usluge su i dalje važne za razumevanje njenog osnovnog predmeta izučavanja. Pod socijalnim uslugama obično se podrazumeva socijalno osiguranje, stanovanje, zdravstvena zaštita, socijalni rad i obrazovanje – „velika petorka“ – s nekim drugim uslugama koje se bave sličnim pitanjima, poput zaposlenosti, zatvora, pravnih usluga, bez-bednosti zajednice... pa i odvoda. Odvodi (ne smemo ih mešati sa kanalizacijom) zaslužuju da im se posveti posebna pažnja. Oticanje površinske vode važno je kontrolisati kako bi se sprečile poplave, ograničili problemi koje izazivaju insekti, i time onemogućilo širenje zaraza.2 Ako postoji zainteresovanost za ne naročito dramatične ili emocionalno uzbudljive teme koje su važne i život mogu učiniti boljim (teme koje se istovremeno uzimaju zdravo za gotovo kada ne predstavljaju problem, dok s druge strane, život mogu učiniti nepodnošljivim), onda odvodi predstavljaju sasvim dobru temu.

Ova knjiga se uglavnom oslanja na praksu, ali se ne može svoditi samo na nju.Donison dalje nastavlja:

Uža definicija kaže da se socijalna administracija bavi izučavanjem razvoja, struk-ture i načina delovanja socijalnih službi. Šire posmatrano, ona predstavlja pokušaj primene društvenih nauka... na analizu i rešavanje dinamičnih i promenjivih soci-jalnih problema. Oba značenja moraju biti podjednako zastupljena i izučavana, kako bi imala vrednost.3

Prekretnicu u razvoju socijalne politike predstavlja esej Ričarda Titmusa iz 1955, „Social Division of Welfare“.4 Titmus je tvrdio da je nemoguće razumeti efekte socijalne politika ukoliko se posmatraju izolovano od ostatka društva; u društvu postoji mnogo drugih kanala putem kojih se obezbeđuje redistribucija blagostanja. To pitanje je, na primer, pokrenuto i u eseju Hilari Rouz, „Sexual Division of Welfare“, u kojem ona tvrdi da je nemoguće razumeti uticaj koji neka politika ima na položaj žena ukoliko se ona ne stavi u odgovarajući društveni

1 D. Donnison et al., 1965, Social policy and administration revisited, Allen and Unwin, London, str. 1.2 Pogl. npr. S. Cairncross, E. Quano, 1990, Surface water drainage in urban areas, u: J. Hardoy,

S. Cairncross, D. Satterhwaite (ur.), The poor die young, Eathscan, London.3 D. Donnision, 1961, The teaching of social administration, British Journal of Sociology 13 (3),

citirano u: W. Birrell, P. Hillyard, A. Murie, D. Roche (ur.) 1971, Social Administration, Penguin, Harmondsworth, str. 9.

4 R. Titmuss, 1955, The social division of welfare, u: Essays on ’the welfare state’, Allen and Unwin, London, 1963.

UVOD: Priroda socijalne politike 15

kontekst.5 Činjenica da je danas veće interesovanje za socijalnu politiku u odnosu na socijalnu administraciju, odražava opštu tendenciju kod profesionalca iz prakse, koji su znatno manje zainteresovani za detalje funkcionisanja određenih službi nego za šire domete određenih mera i politika.

Iako praktična pitanja koja su se ranije nalazila u središtu pažnje, nisu baš uvek tretirana kao ključna i centralna za predmet istraživanja, nisu se u među-vremenu izgubila. Naprotiv, uvećala su se. Pitanja poput strateškog planiranja, upravljanja, partnerstva i participacija korisnika sastavni su deo rečnika centralne i lokalnih vlasti svakodnevno. Razvio se i novi administrativni jezik koji obuhvata teme poput procene potreba, indikatora performansi, ciljeva i revizije. Osim toga, svedoci smo razvoja čitavog niza novih koncepata – poput osnaživanja, davanja glasa i kvazitržišta. Razvile su se i nove tehnike i veštine, koje podrazumevaju i promene u kompjuterskoj tehnologiji, ali i fokus grupe, interaktivni pristup kon-sultacijama, i participativno istraživanje. I dok je većina stručnjaka angažovanih u socijalnoj politici počela da gubi interesovanje za socijalnu administraciju, to područje raste, razvija se i menja se.

Šta izučava socijalna politika

Socijalna politika i administracija istovremeno se bave problemima i poli-tikama; ciljevima ali i sredstvima za njihovu realizaciju. Prema Titmusu, glavna područja na koja bi trebalo da bude usredsređeno istraživanje i o kojima bi trebalo učiti jesu:

„1. Analiza i deskripcija formulisanih politika ali i njihovih posledica, kako planiranih tako i neplaniranih.

2. Izučavanje strukture, funkcije, organizacije, planiranja i administrativnih procesa institucija i organizacija, istorijski ali i komparativno.

3. Proučavanje društvenih potreba i problema, pristupa uslugama, njihovom korišćenju i ishodima, transakcija i transfera.

4. Analiza prirode, odlika i distribucije socijalnih troškova i narušenog bla-gostanja.

5. Analiza distributivnih obrazaca i obrazaca alokacije u upravljanju-resur-sima-kroz-vreme i uticaja koji imaju na socijalne usluge.

6. Studija uloga i funkcija izabranih predstavnika, profesionalaca, službenika i interesnih grupa tokom delovanja institucija socijalne zaštite, kao i procena njihovih performansi.

7. Proučavanje socijalnih prava građana kao onih koji socijalne usluge čine mogućim, participirajući u njihovoj realizaciji ali i koristeći ih.

5 H. Rose, 1981, Rereading Titmuss: the sexual division of welfare, Journal of Social Policy 10(4) str. 477–502.


8. Proučavanje i uloga vlade (centralne i lokalnih) kao alokatora vrednosti i prava na društvenu svojinu kako je ono definisano u socijalnom i uprav-nom pravu i drugim kanalima za donošenje pravila.6

Socijalna politika je oduvek imala jasan cilj. Ona je prvenstveno bila name-njena profesionalcima i službenicima zaposlenim u javnim službama kojima su bila neophodna znanja o problemima i procesima sa kojima će se suočavati u praksi. Ona je vremenom proširila oblast interesovanja, ali je i dalje glavno težište ove discipline na praktičnim i primenljivim stvarima. Iako Titmusovo objašnje-nje ove naučne oblasti pretpostavlja uvažavanje implikacija znatno šire socijalne politike, to važi samo u kontekstu razumevanja potreba, problema i nelagodnosti kojima su građani izloženi. Mnogi će tvrditi, poput Taunija, da je problem siromaš-tva, istovremeno i problem bogatstva. Orton i Roulingson su, na primer, tvrdili da je „pravo vreme da teoretičari socijalne politike bogataše učine sastavnim delom svoje agende“.7 Međutim, istina je da se studije socijalne politike nisu suštinski bavile bogatstvom, i da materijali koji se izučavaju na kursevima u okviru odeljenja za socijalnu politiku i objavljuju se u relevantnim naučnim časopsima iz oblasti socijalne politike obično ne uključuju analizu položaja relativno privilegovanih, osim u slučajevima kada žele da ukažu na suprotnosti koje postoje u društvu. Postoji dobar razlog za to: proučavanje životnih stilova bogataša govori jako malo ili gotovo ništa o onome što nam je neophodno u praksi. Pojedinci koji se pripre-maju za javnu službu zainteresovaniji su za one koji su u nepovoljnijem položaju, za deprivaciju i socijalnu zaštitu.

U suštini, socijalna politika se bavi izučavanjem socijalne zaštite i socijalnih usluga. Glavna područja koja socijalna politika izučava jesu:

• Mere i administrativna praksa u oblasti zdravstvene zaštite, socijalnog osi-guranja, obrazovanja, službi za zapošljavanje, aktivnosti lokalne zajednice i upravljanja stanovanjem;

• Uslovi koji doprinose narušavanju blagostanja građana, uključujući posto-janje invaliditeta, nezaposlenost, mentalno oboljenje, intelektualna omete-nost, i starost;

• Socijalni problemi, poput kriminala, zavisnosti i raspada porodice;• Pitanja koja su povezana s društveno nepovoljnim položajem u kojem se

neko može naći, poput rase, roda i siromaštva; i• Kolektivni odgovor na ove okolnosti. Ovo se najčešće interpretira u kontek-

stu odgovora „države blagostanja“, međutim u različitim državama podjed-nako bi se moglo odnositi i na uzajamnu pomoć, volonterske aktivnosti ili industrijsku organizaciju.

6 R. Titmuss, 1968, Commitment to welfare, Allen and Unwin, London, str. 20–24.7 M. Orton, K. Rowlingson, 2007, A problem of riches, Journal of Social Policy 36 (I) str. 75.


O ovoj naučnoj oblasti moglo bi se izvesti nekoliko generalizacija. 1. Socijalna politika se bavi blagostanjem. Koncept blagostanja koristi se na

različite načine. U najširem smislu, blagostanje može označavati „dobrobit“ i u tom kontekstu pod njim se podrazumevaju beneficije dostupne pojedincima i gru-pama, i ovo shvatanje se najčešće koristi u ekonomiji; ljudi su unapredili svoje „blagostanje“ onda kada su se uvećala njihova materijalna dobra i to vodi do većeg zadovoljstva. Međutim, ideja, nešto uže shvaćena, odnosi se i na različite oblike kolektivnih davanja koja bi trebalo da zaštite blagostanje ljudi. „Socijalna zaštita“ se često odnosi na čitav niz usluga koje obezbeđuje država (trebalo bi imati na umu da se pojam „društvena redistribucija blagostanja“ ponekad koristi, posebno u ameri-čkoj a odskora i u britanskoj literaturi, za određeni oblik beneficija, najčešće means-tested koje su namenjene isključivo siromašnim građanima.) Ne postoji „ispravan“ način upotrebe ovog termina, i konfuziji dodatno doprinosi činjenica da ljudi koji pišu o ovom konceptu, upravo i žele da ga upotrebljavaju na različite načine.

Često se „dobrobit“ u najopštijem značenju smatra predmetom socijalne politike. Fiona Vilijams, na primer, predmetom ove naučne discipline smatra izu-čavanje „odnosa između blagostanja i društva, i različitih stanovišta o najboljim načinima da se maksimizira blagostanje u društvu“.8 Hartli Din piše:

Razmislite na trenutak o stvarima koje su vam naophodne da biste život učinili vrednim življenja: osnovne usluge, poput zdravstvene zaštite i obrazovanja; sred-stava za izdržavanje, poput zaposlenja i novca; vitalnih ali neopipljivih stvari, poput ljubavi i sigurnosti. Sada, razmislite o načinima na koje one mogu biti organizo-vane: od strane vlade i državnih organa; uz pomoć privrednika, društvenih grupa, humanitarnih organizacija, lokalnih udruženja i crkve; kroz aktivnosti lokalne zajednice, porodice i bližnjih. Razumevanje svega ovoga, upravo predstavlja pred-met socijalne politike.9

Ovde se ne slažem s Hartlijem.10 Socijalna politika je zainteresovana za dobro-bit, ali ne u svim njenim oblicima. Ona nije previše zainteresovana za sve aspekte dobrog života; bez obzira što on govori o „vitalnim i neopipljivim stvarima“, ona malo govori o ljubavi, partnerstvu i negovanju emocionalnih odnosa. Ona čak nije previše zainteresovana ni za „društvene odnose koji su neophodni za ljudsku dobrobit“11; ovo uključuje potrebe, ali izgleda da uključuje i studije porodice, pri-jateljstva, religije, slobodnog vremena, trgovine i zabave, i proučavanje društvenih odnosa u ovom opštem smislu mnogo više je predmet interesovanja sociologije a ne socijalne politike. Naprotiv, ispravnije je reći da se socijalna politika bavi

8 F. Williams, 1989, Social policy: a critical introduction, Polity, Brighton, str. 13. 9 H. Dean, 2005, Social Policy, Polity, Brighton, str. 1 – 2.10 P. Spicker, 2004, Saving social policy, Policy World 1 (1) 8–9; H. Dean, What next for social policy?,

http://www.jiscmail.ac.uk/cgi-bin/webadmin?A2=social-policy;3328cad7.0412 11 Dean, 2004.


ljudima kojima je dobrobit smanjena ili ugrožena – ljudima koji imaju konkretne potrebe i suočavaju se sa konkretnim problemima – i uslugama koje bi to tre-balo da im obezbede. Problemi na koje je socijalna politika usredsređena jesu, između ostalog, siromaštvo, loše stambene prilike, mentalna oboljenja i invaliditet. Međutim, granice su često nejasne zato što se ljudske potrebe moraju sagledavati u kontekstu pogodnosti koje su drugima dostupne; naše shvatanje adekvatnih životnih uslova, zadovoljavajućih prihoda ili dobrog zdravlja oblikuje način na koji posmatramo ljudske potrebe ali i definišemo probleme.

2. Socijalna politika se bavi politikama. Socijalna politika nije suštinski zainte-resovana za proučavanje socijalnih, političkih i ekonomskih odnosa, problema, ili institucija kao takvih, mada se njen predmet preklapa sa svim ovim, i prevazilazi ga; ona je zainteresovana za ovaj tip problema zato što su oni važni za razumevanje politike i prakse. Socijalna politika se ne bavi proučavanjem ishrane kao takve, ali je zainteresovana za regulativu i način redistribucije hrane; nije neposredno zainteresovana za razvoj dece, ali jeste za obrazovanje i usluge pružanja pomoći i podrške deci; ne bavi se fizičkim zdravljem, ali jeste zainteresovana za politike koje promovišu zdravlje i izdvajanja za zdravstvenu zaštitu. Granice između različitih oblasti interesovanja dosta su maglovite i veliki broj pitanja nalazi se u sivoj zoni. Ono što je najvažnije za razumevanje svake politike jeste njeno poreklo, ciljevi koje nastoji da postigne, proces primene i rezultati. Ukoliko prihvatimo stanovište da bi socijalnu politiku trebalo izučavati kao zasebnu naučnu disciplinu, a ne kroz specifična pitanja kojima se bavi, poput ishrane ili zdravlja, neophodno je prikazati zbog čega je važno razmatrati određene segmente politike i administracije koji su zajednički za različita pitanja. Ovo je nešto što i ova knjiga nastoji da učini.

3. Socijalna politika se bavi socijalnim problemima. „Socijalno“, u pojmu socijalna politika ne bi trebalo mešati s politikama koje regulišu društveni život: socijalna politika nije preterano zainteresovana za, na primer, radio-difuziju, kupo-vinu, religijska uverenja iako su i ta pitanja izuzetno važna za društveni život. „Socijalno“ u ovom kontekstu implicitno ukazuje na to da je za određene soci-jalne probleme često predviđen društveni odgovor. Određeni elementi blagostanja po svojoj prirodi nisu društveni, već su privatni (poput ljubavi i prijateljstva), ili prevazilaze granice društvenog (poput nacionalne ekonomije ili međunarodnih odnosa). Oni se ponekad preklapaju sa određenim područjima socijalne politike, ali nisu primarno njen predmet interesovanja.

4. Socijalna politika jeste primenjena naučna disciplina. Klasifikovanje soci-jalne politike kao primenjene naučne discipline, nije isto što i tvrditi da se bavi društveno relevantnim pitanjima – to važi i za druge društvene nauke; ona je pri-menjena zato što istovremeno nudi rešenja na ta pitanja. Socijalna politika ima tri karakteristična načina delovanja. Prvi podrazumeva da je ona istovremeno zainte-resovana za rešavanje konkretnih problema ali i njihovu analizu, za krajnje ishode kao i za procese koji do njih vode. Ukoliko znanje ne možemo praktično primeniti,


postavlja se pitanje koja je onda njegova svrha uopšte. Drugo, ona gotovo uvek polazi od analize problema i tek nakon toga utvrđuje koje metode i pristupi naj-bolje odgovaraju. Treća odlika koja proizlazi iz prethodne dve, jeste da je socijalna politika multidisciplinarna nauka. Razmatrajući širok opseg situacija i polazeći od samih problema a ne od raspoloživih metoda, ukazuje na postojanje raznovrsnih načina za njihovo rešavanje. Iako će određene metode biti prikladnije, njihov izbor će biti uslovljen širim kontekstom; ne postoji samo jedan put do istine.

Njen predmet istraživanja je dosta širok zato što socijalna politika obično nastoji da razume društvene reakcije smeštajući ih u određen kontekst. Ovaj kon-tekst može biti različitog karaktera – istorijski, socijalni, ekonomski i psihološki, i ovo su samo neki od njih. Ali proučavanje konteksta nije središte socijalne politike, čak i ni kada je to posebno interesantno studentima socijalne politike. Ovo je važno zbog potrebe za razlikovanjem socijalne politike od drugih disciplina, i olakšavanja razumevanja ograničenja samog predmeta izučavanja. Socijalna politika se ne bavi izučavanjem tema iz oblasti društvenih nauka koje su same po sebi značajne. Studije kulture, roda, globalizacije jesu značajne, ponekad čak i esencijalne za razumevanje konkretnih politika i uopšte načina reagovanja na određeni problem, ali one same po sebi nisu adekvatna zamena za studije socijalne politike.

Okvir 1.1 Ričard Titmus (Richard Titmuss)

Ričard Titmus je bio profesor socijalne administracije na Londonskoj školi za eko-nomiju i političke nauke od 1950. pa sve do svoje smrti 1973. (njegova poslednja knjiga, Social policy1 objavljena je posthumno). Socijalna administracija izučavala se na univerzitetima i ranije, pre Titmusa – na Londonskoj školi ekonomije pre Prvog svetskog rata – ali Titmus je učinio daleko više od svih drugih i po pita-nju definisanja njenog predmeta ali i uspostavljanja odgovarajućeg metoda. Titmusovo stanovište bilo je pod snažnim uticajem moralnog kolektivizma hri-šćanskog socijalizma, ali i empirijske praktičnosti fabijanske socijalne misli. On je odbacio formalizam ekonomske teorije i pozitivistički pristup za koji se verovalo da je vrednosno neutralan a koji je dominirao sociologijom tokom pedesetih godina. On se zalagao za disciplinu koja bi objedinila empirijske dokaze s jakom osnovom u normama i vrednostima. Nije bilo dovoljno pokazati da je neko sta-novište moralno superirono; moralo je da bude praktično, ali i korisno. Njegovo najambicioznije delo, The Gift Relationship, ima ishodište u njegovom empirijskom pristupu, ali ne i u samoj argumentaciji; on je pokušao da pokaže da davanje krvi nije samo moralnije od prodavanja krvi, nego je takođe i praktičnije; više krvi se daje i ona je boljeg kvaliteta, nego u državama gde se ona prodavala.2

1 R. Titmuss, 1974, Social policy, George Allen and Unwin, London.2 R. Titmuss, 1971, The gift relationship, Peguin, Harmondsworth.


Zbog čega je socijalna politika važna

Zbog čega je socijalna politika i dalje pretežno usredsređena na socijalne usluge i na koji način se može opravdati ovakav izbor predmeta? Najočigledniji razlog jeste praktične prirode: ljudi koji su zainteresovani za socijalne usluge i koji žele profesionalno da se angažuju u srodnim oblastima, logično žele što više da saznaju i nauče o njima. Ali pored toga, postoje i drugi razlozi – ništa manje važan je i taj da se socijalna politika bavi pitanjima koja su ljudima važna u svakod-nevnom životu. Socijalne politike su važne: one utiču na način na koji ljudi žive. Ono što socijalnu politiku čini krajnje uzbudljivom jeste činjenica da se ona bavi izučavanjem ozbiljnih socijalnih problema, načinom na koji oni mogu biti rešeni, i ispituje strategije praktične primene dobijenih odgovora. Socijalnom politikom se najčešće bave ljudi zabrinuti zbog društvenih nepravdi, i žele da ih isprave.

Nije jednostavno dokazati za bilo koju naučnu disciplinu da je stvarno važna i neophodna. Ono čime se bave može biti relevantno, ali to ne znači da njihovo izu-čavanje obezbeđuje neki konkretan doprinos. Siromaštvo, samoubistvo, invaliditet ili nasilje u porodici ne bi trebalo da se izučavaju iz čiste zabave ili radnoznalosti. Njihovo bolje razumevanje važno je tokom ličnog razvoja i usavršavanja studenata,

To što je radije pisao eseje umesto dugih elaborata,3 otežava iznošenje sveobu-hvatnog prikaza njegovog učenja. Najvažnija pitanja kojima se bavio u svojim radovima jesu neuspeh tržišta, neadekvatnost isključivo selektivnih socijalnih službi i superiornost kolektivnog i univerzalnog prisutpa. Tržište je doživljavalo neuspeh zato što ekonomske beneficije koje je ono obećavalo – poput informa-cija, kvaliteta i izbora – nisu mogle biti pouzdano obezbeđene u određenim obla-stima poput, recimo, zdravstvene zaštite. Zastupnici selektivnih usluga patili su od „administrativne naivnosti“4 – oni pretpostavljaju da poseduju potpunije infor-macija od drugih, takođe, usluge ne stižu do onih kojima su namenjene, i često su praćene stigmatizacijom i dezintegrišuće deluju na društvo. Kolektivni pristupi bili su neophodni jer su predstavljali efikasan odgovor na ove probleme i osim toga, što je možda još važnije, promovisali su društvenu integraciju i participaciju u društvu – procese koji se odskora određuju kao „socijalna inkluzija“.Politika i normativni okvir promenili su se neverovatnom brzinom dok se teorij-ska argumentacija razvijala presporo. Aktuelnost Titmusovih dela delimično pro-izlazi i iz uloge koju je imao u definisanju socijalne politike, ali i aktuelnosti tema koje je identifikovao i kojima se bavio: odnos između države i društva, sukob tržišne filozofije i kolektivističkih odredaba, konflikt između selektivnih i univer-zalnih pristupa u socijalnoj politici, i usredsređenost na distributivna pitanja prili-kom razmatranja određene politike.

3 Pogl. npr. R. Titmuss, 1963, Essays on the „welfare state“, Allen and Unwin, London.4 R. Titmuss, 1967, Universal and selective social services, u: The Philosophy of Welfare, Allen and Unwin,

London, str. 138.


ali nije uvek najjasnije kakvu korist od toga imaju lica o kojima je reč. Moguće je identifikovati tri centralna argumenta za izučavanje socijalnih problema.

• Socijalna politika predstavlja važan deo profesionalne pripreme. Oni koji je izučavaju najverovatnije će biti angažovani u nekoj od sledećih oblasti – socijalni rad, zdravstvena zaštita, stanovanje ili obrazovanje – gde će dolaziti u kontakt s ljudima koji su u nekoj od već pomenutih situacija, a koju će oni bolje razumeti.

• Oni koji su izučavali socijalnu politiku, i sami su znatno doprineli procesu kreiranja politika. Istina, oprezna i umerena istraživanja znatno manje utiču na kreiranje politika nego ona oštra, koja udaraju ispod pojasa, i na to ćemo se uskoro vratiti, ali brojni su slučajevi u kojima su istraživanja socijalnih problema prilično uticala na kreiranje zakonske regulative: primer za to u Velikoj Britaniji predstavljaju istraživanje siromaštva koja su sproveli But i Rauntri12, Bejli o socijalnoj zaštiti13, ili Rou i Lambert o institucionalizovanoj dečjoj zaštiti.14

• Socijalna politika može pomoći da se promeni način na koji ljudi razmišljaju o određenim pitanjima i problemima. Ovaj argument može se koristititi u odbranu svake akademske discipline. Ljudi na koje će ona sigurno najviše uti-cati jesu studenti koji je izučavaju; socijalna politika predstavlja ne samo niz naučnih disciplina već poseban oblik društvenog iskustva. Kroz ove ljude, ona utiče i na društvo; ovakve studije pomažu promenu društvenog ponašanja i sta-vova. Kao i mnogi drugi profesori, i dalje naivno verujem u važnost studiranja i učenja uopšte, i njegove sposobnosti da menja način na koji ljudi razmišljaju. Bolje razumevanje nekog socijalnog problema, čini ga komplikovanijim. Kao deo tog procesa, pojednostavljena rešenja i ideološke dogme moraju se odba-citi; to će značiti da će se ljudi prvo upoznati s različitim stanovištima o odre-đenom pitanju pre nego što odaberu najadekvatnije. Knjige poput ove trebalo bi da podstaknu preispitivanje izvesnosti kojima smo okruženi.

SOCIJALNA POLITIKA I DRUGE AKADEMSKE DISCIPLINE

Činjenica da je socijalna politika problemski orijentisana, podrazumeva da su pristupi i metode koje primenjuje odabrani tako da odgovaraju predmetu istraži-vanja, a ne obrnuto. Socijalna politika se dosta oslanja na saznanja drugih naučnih

12 C. Booth, 1889, Life and Labour of the People in London, Macmillan, London; B. Rowntree, 1901, Poverty: a study of town life, Policy Press, Bristol, 2000.

13 M. Bayley, 1973, Mental handicap and community care, RKP, London.14 J. Rowe, L. Lambert, 1973, Children who wait, Association of British Adoption Agencies, London.


disciplina prilikom rešavanja problema iz prakse. Ona, ističe Donison,15 „nije dis-ciplina; to je oblast u kojoj se mnoge discipline sažimaju“. Priručnik na ovu temu iz sedamdesetih socijalnu politiku opisuje kao oblik „primenjene društvene nauke“ koja nastoji da definiše svoj odnos s brojnim naučnim disciplinama.16 Takvo odre-đenje i danas se smatra adekvatnim, iako se neki autori, poput Fione Vilijams i Pita Alkoka, odlučuju da socijalnu politiku definišu kao posebnu disciplinu.

Granice između socijalne politike i drugih naučnih disciplina često su neja-sne. Najčešće se socijalna politika izučava paralelno sa sociologijom, socijalnim radom ili političkim naukama, i određuje se kao „javna politika“.

Sociologija. Kej Džouns je tvrdila da socijalna politika počinje na samom „problemskom kraju sociologije“17, i ima mnogo sociologa koji i dalje socijalnu politiku smatraju zavisnom od sociološkog metoda. Piter Taunsend koji je tvdio da mu je teško da odvaja18 sociologiju od socijalne politike, identifikovao je obla-sti u kojima je došlo do širenja predmeta interesovanja, uključujući „distribuciju prihoda, bogatstva i javne rashode; promenjive obrasce industrijske i socijalne strukture; uticaj koji promene imaju na radnike i porodice.“19 To znači da se soci-jalna politika širi i na polje sociologije; Taunsend je tvrdio da, ne samo da postoje bliske veze između sociologije i socijalne politike, već i da je razumevanje socijalne politike neophodno za širu sociološku analizu.

Sociologija se takođe menjala. Naglašavanje nenormativne socijalne analize u mnogim slučajevima ustupilo je mesto kritičkom stavu, s fokusom na već uka-lupljene društvene nejednakosti. Postoje brojne britanske institucije gde je izuča-vanje socijalne politike postalo mikrokosmos sociologije zbog bavljenja socijalnim pitanjima poput rase, roda, seksualnosti i kulture, ali previđajući pitanja poput formulisanja i razvoja politike, socijalne administracije, ili način pružanja usluga. Ukoliko se ovo previđanje dogodi, to znači da su neki značajni delovi socijalno-političke agende izostavljeni, i shodno tome, studenti nisu adekvatno pripremljeni za praksu.

Socijalni rad. Socijalna politika razvila se kao akademska dopuna socijalnom radu, i njihovi predmeti su tradicionalno povezani. Međutim, tokom vremena njihova povezanost je polako iščezavala. Majkl Hil piše da:

povezanost između socijalne politike i socijalnog rada pretenduje da ograniči pred-met istraživanja socijalnog rada prenaglašavanjem socijalne patologije i mera koje su neposredno usmerene ka ugroženima. Ono što je odlikovalo studije socijalne

15 D. Donnison, 1975, Social policy and administration, George Allen and Unwin, London, str.13.16 Birrel et al., 1971.17 Citirano u: R. Pinker, 1971, Social theory and social policy, Heinemann, London, str. 4.18 P. Townsend, citirano u: A Walker, A. Sinfield, C. Walker, 2011, Fighting poverty, inequality and

injustice, Policy Press, Bristol, str. 13.19 P. Townsend, 1995, The rise of international social policy, Policy Press, Bristol, str. 7.


politike u Velikoj Britaniji tokom poslednjih godina bila je želja da se distanciraju od bliske identifikacije sa socijalnim radom...20

Mnogi koji predaju socijalni rad, uzvratili su istom merom. U intelektualnom smislu, što je ironično, predmeti proučavanja tokom poslednjih 30 godina još više su se približili. Socijalni rad je manje fokusiran na socijalnu patologiju nego što je to ranije bilo, dok se i praksa socijalnog rada takođe promenila, pomerajući se s indivi-dualističkog modela profesionalnog socijalnog rada, na upravljanje negom. S ovom promenom, znatno veći naglasak je i na upravljanju socijalnim uslugama, na pitanju za koje se donedavno smatralo da u potpunosti pripada oblasti socijalne politike i administracije, ali i društvenog konteksta u kojem se politika kreira. Akcenat na veštine i metode intervencije koje postoje unutar socijalnog rada, i dalje predsta-vljaju korisnu dopunu veštinama i saznanjima do kojih dolazi socijalna politika.

Ekonomija. U nekim državama studije socijalne politike smatraju se sastav-nim delom ekonomije, dok je uticaj ekonomskih pristupa u ovoj disciplini sve veći. Iako ekonomisti zauzimaju sve važanije mesto u socijalnoj politici,21 stu-dije socijalne politike nisu oduvek poklanjale ekonomiji proporcionalnu pažnju. Tradicionalni pristup klasičnih ekonomista je teorijski: polazeći od nekih opštih pretpostavki u vezi sa ljudskim ponašanjem, ekonomisti dalje predviđaju efekte različitih podsticaja. Argumenti su nejasni, često i apsurdni.22 Međutim, uprkos tome, ovaj pristup je bio izuzetno značajan u praksi zato što rešenja koja ekono-misti formulišu često postanu sastavni deo politika. Primer za to jeste diskusija o strukturnom prilagođavanju, u Glavi 8. Osim toga, bilo je ekonomista koji su pokušavali da stvarnost oblikuju prema teorijskim modelima – jedan od osnovnih predloga nove desnice bio je da bi ekonomske i političke institucije trebalo refor-misati u skladu s vizijom o slobodnom tržištu. 23

Ekonomske teorije izložene u udžbenicima iz ekonomije, ne odražavaju u potpunosti ono što ekonomisti čine u praksi.24 Većina onoga što ekonomisti profe-sionalno čine u vezi sa socijalnom politikom, vrlo je slično radu drugih analitičara politika – primeniti teoriju kako bi se nešto razumelo, pratiti šta će se nakon toga dogoditi i pronaći način da se to objasni, uz istovremeno identifikovanje i pro-veru različitih opcija koje su na raspolaganju. Konvencionalna ekonomska teorija ostavlja utisak izvesnosti odgovora; međutim, život se retko odvija prema onome što je napisano u udžbenicima, predviđanja su često pogrešna, i uopštavanje bez određenih rezervi ili kvalifikacija je nemoguće.

20 M. Hill, 1996, Social policy: a comparative analysis, Prentice Hall, Hemel Hempstead, str. Xiii.21 N. Barr, 2012, The economics of the welfare state, Oxford University Press, Oxford; M. Todero,

S. Smith, 2011, Economic development, Pearson, Harlow.22 Videti P. Spicker, 2013, Reclaiming individualism, Policy Press, Bristol, posebno Glava 3.23 Videti e. g. F. Hayek, 1948, Individualism and economic order, University of Chicago Press, Chicago.24 Videti e. g. J. Sachs, 2006, The end of poverty, Penguin, Harmondsworth.


Javna politika. Ograničenja i pristupi socijalne i javne politike mogu biti defi-nisani na relativno sličan način. Minog o javnoj politici piše sledeće:

Potraga za opšteprihvaćenom definicijom javne politike podrazumeva sintezu soci-jalne i ekonomske politike i političke teorije... Javne politike utiču na ekonomiju i društvo, i shodno tome, zadovoljavajuća definicija javne politike mora nužno obja-sniti međusobnu povezanost države, politika, ekonomije i društva. Ovo je takođe razlog zbog kojeg predstavnici mnogih ’disciplina’ – ekonomije, politikologije, sociologije, antropologije, geografije, planiranja, menadžmenta, čak i primenjenih nauka – dele interesovanje i doprinose izučavanju javne politike. 25

Međutim, ipak su velike razlike u oblastima interesovanja i konkretnog pred-meta proučavanja. Javna politika je prevashodno zainteresovana za izučavanje samog praktično-političkog procesa. Dok je s druge strane, socijalna politika pre-vashodno zainteresovana za sadržaj politika. Javna politika se može baviti proce-som onoliko koliko ima uvid u njega; socijalna politika je zainteresovana za pro-ces onoliko koliko on pruža uvid u sadržaj. Javna politika je važna za stručnjake različitih naučnih disciplina jer im je neophodno poznavanje praktično-političkog procesa; socijalna politika koristi znanja iz različitih disciplina jer je to jedini način da se problemi kojima se ona bavi razreše. Ovo ima određene implikacije za samu agendu; javna politika se bavi penzijama, odbranom ili energetskom politikom, zato što predstavljaju primere procesa koji je u neposrednoj vezi sa predmetom, ali ne bavi se izvedenim pitanjima poput siromaštva ili ljudskim potrebama kao takvim.

Postoji još čitav niz posebnih naučnih disciplina koje ostvaruju važan dopri-nos, između ostalog, istorija, epidemiologija, geografija, menadžment, psihologija, filozofija i pravo. Jedna od odlika socijalne politike jeste kameleonstvo; ima ten-deciju da usvaja određene odlike disciplina sa kojima se nalazi u neposrednom kontaktu. Postoje, međutim, oblasti na koje se socijalna politika uopšte ne oslanja, i možda bi bilo korisno prikazati neka od područja s kojima je blisko povezana, paralelno s onima sa kojima nema previše sličnosti. Jedan deo njih je predstavljen u Tabeli 1.1. Sadržaj tabele trebalo bi razmotriti s izvesnom rezervom koja je ranije pomenuta – mali je broj pitanja sa kojima socijalna politika uopšte nema dodirnih tačaka – ali uvek postoje izuzeci.

Efekat upotrebe različitih pristupa jeste takav da se ponekad u okviru soci-jalne politike fomulišu ideje bitno različite od predmeta istraživanja, zato što one nigde drugde suštinski ne pripadaju. Altruizam, stigma, socijalna prava, siroma-štvo ne izučavaju se samo u okviru socijalne politike, ali često se značenja koja im se pripisuju razlikuju. Socijalna politika se koristi specifičnom literaturom, a ove koncepte definiše na jedan poseban način.

25 M. Minogue, 1993, Theory and practice in public policy and administration, u: M. Hill (ur.) The policy process, Harvester Wheatsheaf, Hemel Hempstead, str. 10.


Tabela 1.1 Socijalna politika i društvene nauke

Odnosi Procesi Problem područja InstitucijeSociologijaZajednička interesovanja

Rod Socijalizacija Devijantnost Porodica

Posebni interesi Lični odnosi Društvene interakcije

Vojna moć Religijske grupe

EkonomijaZajednička interesovanja

Tržište rada Recesija Ekonomska nejednakost

Javna potrošnja

Posebni interesi Tržište novca Trgovina Preduzeće Banke i finansijske institucije

PolitikologijaZajednička interesovanja

Moć Zakonodavstvo Odnosi između rasa Government

Posebni interesi Političke promene Glasanje Međunarodni odnosi Partijska strukturaPsihologijaZajednička interesovanja

Prodruštveno ponašanje

Dečiji razvoj Promena stavova Psihijatrija

Posebni interesi Ponašanje grupe Mentation Percepcija –Socijalni radZajednička interesovanja

Odnosi između radnika i klijenta

Zaštita u zajednici

Zlostavljanje dece Socijalna zaštita

Posebni interesi Funkcionisanje porodice

Savetovanje Grupna interakcija –

Okvir 1.2 Društvene nauke i socijalna politika

Socijalna politika se određuje kao primenjena naučna discplina jer se koristi metodama društvenih nauka kako bi opisala, analizirala i vrednovala politiku. Međutim, socijalna politika se tu ne zadržava. Ona, takođe pokazuje interesovanje za uspostavljanje i razvoj određenih politika – utvrđujući kako određene politike deluju, ispitivanjem efekata i predlažući praktična rešenja. Opravdanost mnogih naučnih disciplina iz oblasti društvenih nauka proističe upravo iz verovanja da će razumevanje određenog problema, ujedno i ukazati na način njegovog rešavanja. Mnogi sociolozi uspešno izbegavaju ovakve tvrdnje1, međutim, ponekad i eminentni naučnici potpadnu pod njen uticaj; Entoni Gidens je, na pimer, pisao, „što bolje razumemo razloge raširenosti siromaštva... veća je verovatnoća da će politike koje se primenjuju za njegovo smanjivanje biti

1 Pogl. npr. H. Lauder, P. Brown, A. Halsey, 2004, Sociology and political arithmetic, British Journal of Sociology, 55(1) 3–22.


efikasnije“.2 Pauson i Tili navode da analitičari pokušavaju da pronađu „gene-rativni mehanizam“ (niz uzročnih veza) kojima će biti moguće objasniti šta se dešava, i šta će biti polazna osnova za identifikovanje odgovarajućih odgovora.3Ovaj pristup je sporan iz tri razloga. Prvi proističe iz kompleksnosti društvenih fenomena. „Siromaštvo“ nije jedan problem, već mnoštvo problema istovremeno. Ovo je slučaj i sa nekim drugim, podjedanko komplikovanim pitanjima poput – kriminala, nezaposlenosti, zavisnosti, mentalnih oboljenja, itd. Verovatno su upravo zbog toga i teški. Ukoliko su problemi kojima se bavi socijalna politika slo-ženi, ideja da je moguće identifikovati generativne mehanizme koji su u njihovoj osnovi sasvim je neizvesna. Prvi zadatak društvenih nauka jeste da identifikuje probleme koji su predmet proučavanja; sam proces podrazumeva razlaganje kom-pleksnih pitanja na probleme od kojih su sačinjeni, a tek nakon toga se utvrđuje veza koja postoji između njih. Objašnjenja dolaze kasnije, ukoliko ih uopšte i bude. Čak i kada postoji jasno identifikovan problem, moguće je istovremeno razma-trati više a ne samo jedan generativni mehanizam. Uzmimo kao primer slučaj zatvaranja lokalne firme i rast broja nezaposlenih. Sagledavanje situacije može podrazumevati poznavanje sektora privrede unutar kojeg firma posluje, lokalno tržište rada, sistem socijalne zaštite, stanje nacionalne ekonomije ali i među-narodnu trgovinu. Relativno jednostavan problem sada deluje složenije ukoliko razmatramo generativne mehanizme. Ukoliko je moguće identifikovati uzroke u društvenim naukama, to obično podrazumeva čitav niz faktora koji su doprineli nekom problemu, a znatno ređe direktne mehanizme. Treći problem se ogleda u tome što čak i ukoliko je neki problem u potpunosti shvaćen, ne mora nužno uslediti rešenje. Put ka razumevanju problema, ne mora biti i put njegovog rešavanja. Ukoliko upadnete u bunar, poznavanje zakona gra-vitacije je beskorisno, dok ni razmatranje samog pada neće biti od prevelike kori-sti. Isto važi za razumevanje problema siromaštva, nezaposlenosti ili nejednako-sti, njihovo rešenje se neće samo od sebe prikazati. Postoje mere za koje se veruje da funkcionišu – ekonomski rast kao rešenje problema siromaštva4, javni radovi kao rešenje za problem nezaposlenosti5 ili uticaj koji socijalno osiguranje ima na resurse6 – ali oni ne govore previše o uzrocima, već samo o ishodima.Društvene nauke na drugačiji način obezbeđuju odgovore. Proces razumevanja analiziranja i objašnjavanja problema ima suštinski značaj za prikupljanje i odabir dokaza. Deskriptivne tvrdnje retko su same po sebi značajne; važnost činjenica određuje njihova veza s nekim širim kontekstom. Socijalnoj politici su društvene nauke neophodne kako bi to bilo moguće. Metode i pristupi koji se koriste u društvenim naukama mogu biti neprocenjivi; međutim, čak i dobro objašnjenje je nepouzdano u obezbeđivanju sigurne osnove za formulisanje politika. Neophodna je tesna saradnja socijalne politike i drugih društvenih nauka.

2 A. Giddens, 1989, Sociology, Polity, Cambridge, str. 23.3 R. Pawson, N. Tilley, 1997, Realistic evaluation, Sage, London, posebno Poglavlje 3.4 D. Dollar, A. Kraay, 2000, Growth is good for the poor, na http://www.worldbank.org/researc/growth/

pdfiles/growthgoodforpoor.pdf; P. Spicker, 2007, The idea of poverty, Poverty Press, Bristol.5 H. Hopkins, 1936, Spending to save, Norton, New York; K. Subbarao, C. del Ninno, C. Andrews,

C. Rodriguez-Alas, 2012, Public Works as a Safety Net, World Bank, Washington.6 W. Korpi, J. Palme, 1998, The paradox of redistribution, American Sociological Review 63(5) 661–687.


UPOTREBA TEORIJE

Teorija socijalne politike najčešće se ne izučava kao posebna akademska dis-ciplina, iako su u okviru različitih studijskih programa socijalne politike zastu-pljeni kursevi primenjene političke ili socijalne teorije. Posmatrano s praktične strane, upotreba teorije olakšava razumevanje suštine politika i omogućava razu-mevanje načina na koji ljudi razmišljaju polazeći od opštih principa pa do prakse. Profesionalci bi trebalo da znaju ne samo koji su problemi, već i šta o njima misle predstavnici vlasti, službenici i radnici i koje aktivnosti se smatraju legitimnim za njihovo rešavanje. Postoji dobar razlog zašto izučavanje socijalne politike počinje teorijom: teorija obezbeđuje okvir za razmatranje pitanja, i u izvesnom smislu kri-terijume na osnovu kojih će se odrediti šta je relevantno od informacija iz prakse.

Teorija se sastoji od deskripcije, analize i normativne procene. Jedna od osnovnih svrha teorijske deskripcije jeste da obezbedi bazu za kategorizaciju i klasifikaciju fenomena. Centralni pristupi koji se koriste prilikom klasifikacije zajedničkih faktora jesu:

• Upoređivanje realnosti s idealom, poput države blagostanja ili koncepta slo-bodnog tržišta;

• Identifikovanje kategorija na osnovu teorijskih kriterijuma, poput distink-cija između univerzalnih i selektivnih socijalnih davanja, ili racionalizacija ponude i potražnje (distinkcija koja direktno proizlazi iz ekonomske teorije);

• Upotreba heurističnih kategorija. Ovo je akademski termin koji se upotre-bljava da bi se uključila pravila i kategorije koje se smatraju prikladnim, korisnim, koje proističu iz empirijskih istraživanja ili neposredno iz prakse. Primer predstavlja distinkcija između različitih tipova organizacija, budžeta ili načina upravljanja; veliki broj nabrojanih kategorija u ovoj knjizi pripada tom tipu.

• Porodična sličnost odnosno grupisanje sličnih klastera ideja zajedno – primer koji se nalazi u ovoj knjizi jeste diskusija o siromaštvu izložena u Okviru 5.1; i

• Relativni pristupi, razlikovanje se vrši suprotstavljanjem različitih situacija – država sa visokom i niskom potrošnjom, muškarci i žene, položaj osoba sa invaliditetom i onih bez invaliditeta itd.

Analiza se obično realizuje u dve faze. Prva faza podrazumeva razbijanje kompleksnih pitanja na sastavne delove što ih čini manje složenim i jednostavnijim za razumevanje. Zatim sledi druga faza u kojoj se identifikuju odnosi između tih elemenata. Klasifikacija olakšava obe faze dok istovremeno, analiza omogućava da se utvrdi koja klasifikacija je relevantnija i zašto.

Socijalna politika je zainteresovana za promenu sveta, ne samo za njegovo razumevanje. Ona se oslanja, neuobičajeno za društvene nauke, na evaluaciju


– izvodeći zaključke o konkretnim okolnostima. Ove evaluacije uslovljene su pri-menom odgovarajućih normi – očekivanih ishoda, standarda ili pravila na osnovu kojih se prosuđuje o politici i praksi. Ovo može da znači nekoliko različitih stvari jer norme koje se primenjuju mogu biti moralne ili tehničke, utvrđene od društva ili „eksperata“. „Siromaštvo“, „beskućništvo“ ili „mentalno oboljenje“ ne predstav-ljaju jednostavno deskripciju niza tehničih okolnosti; to su termini koji imaju važan emotivni i politički efekat, i način njihovog definisanja umnogome zavisi od toga kakve mere se predlažu. Tip normi koje se pritom koriste, sadrži mnogo više od jednostavih deskripcija na osnovu kojih će se prosuđivati o samim politikama; one su istovremeno i moralni koncepti.

Kada se teorija upotrebljava adekvatno, ona pomaže da se pojasne ideje i promišljanja o socijalnoj politici, i da se identifikuju raspoložive opcije. Ponekad, nažalost, teorija onemogućava razumevanje: neki slavni teoretičari – Fuko je jedan od najboljih primera – kompleksnim idejama se bave tako da one mogu imati više različitih značenja. Ovo nije od prevelike koristi studentima ili profesionalcima iz prakse koji pokušavaju da razumeju šta se zapravo dešava. Postoje dva značajna testa za procenu teorija. Prvi, dobra teorija izbegava ambivalentnost – kaže šta misli i ne ostavlja čitaocu da sređuje haos. To nije uvek jednostavno u socijalnoj politici, pošto su mnogi termini – poput blagostanja, zajednice, zdravlja, nege ili potrebe – deo svakodnevnog života, pa tako svaki čovek poseduje neko svoje shvatanje šta oni predstavljaju. Shodno ovome, pisci bi trebalo da pojasne termine koje koriste kako bi se izbegla pogrešna tumačenja. Drugo, teorija bi trebalo da olakša razumevanje problema. Trebalo bi da bude lucidna i pristupačna. Ukoliko nije dovoljno jasna ili sveobuhvatna, onda nije ni dovoljno dobra.

IZUČAVANJE SOCIJALNE POLITIKE

Nije uobičajeno da se u knjigama iz oblasti socijalne politike diskutuje siste-matično o metodama i pristupima socijalne politike, delimično zbog toga što se smatra da je to na samoj periferiji jedne akademske discipline, ali i zato što nije uvek konzistentno sa fokusom na konkretnoj politici. Namera ove knjige jeste da uspostavi teorijske osnove za razumevanje socijalne politike – ali i da pomo-gne da se uspostavi odnos poštovanja prema socijalnoj politici kao naučnoj dis-ciplini koja je sama po sebi dragocena. Ipak, ona nije sveobuhvatna; ovu knjigu je neophodno čitati sa svojevrsnim predznanjem o socijalnim službama, agencijama i problemima sa kojima se konkretna država suočava.

U završnom delu knjige, ponovo se vraćam metodama i tehnikama socijalne politike. U međuvremenu, studenti kojima je ova tema nova trebalo bi da se upo-znaju s relevantnom savremenom literaturom i istraživanjima u oblasti socijalne


politike kako bi stekli predstavu šta je to što ova disciplina izučava. Način prouča-vanja siromaštva umnogome se promenio tokom proteklih dvadeset pet godina, pomerajući predmet istraživanja s uskog fokusa ekonomskog aspekta i prihoda domaćinstva prema širem, bogatijem razumevanju. Drezeova i Senova knjiga, Hunger and Public Action je provokativna, uznemirujuća knjiga koja koristi isto-rijsku, politikološku i ekonomsku argumentaciju.26 Dreze i Sen tvrde da ljudi ne gladuju zato što nema dovoljno hrane tamo gde oni žive, već zato što ne mogu da ostvare pravo na hranu koja je već tu. Vlade, politička prava i demokratske struk-ture mogu ovo da promene. The Millenium Survey u Velikoj Britaniji, primenjuje poseban metod istraživanja radi identifikacije i razumevanja načina kako ljudi vide siromaštvo i kakav odnos imaju prema njemu; pitaju građane šta oni smatraju osnovnim, i nastoje da utvrde ko su ljudi koji ne mogu sebi da priušte to osnov-no.27 Voices of the Poor Svetske banke obuhvata istraživanja iz zemalja u razvoju u kojima se siromašni ispituju o svom iskustvu i stvarima koje su im bitne.28 Kao rezultat toga, objavljena je jedna od najboljih knjiga o siromaštvu.

Ovo su sve primeri iz relevantnih knjiga i izveštaja. Međutim, tokom posled-njih nekoliko godina, primetno je odstupanje od upotrebe akademske literature u konvencionalnom smislu. Socijalna politika se oduvek nalazila u tzv. sivoj zoni kada je u pitanju literatura, oslanjajući se uglavnom na relativno kratke pamflete i izveštaje, a znatno manje na knjige i akademske časopise. Širenje interneta je ovaj materijal učinio svima dostupnim: pravila prema kojima deluju socijalne službe, izveštaji lokanih vlasti, izveštaji o radu različitih organizacija. Veći deo ovog posla je efemeran, pošto se pitanja kojima se bavi posmatraju kroz aktuelne politike. Bilo bi dobro, na samom početku, pregledati ovaj materijal jer može koristiti za razumevanje aktivnosti ljudi angažovanih u oblasti socijalne politke.

26 J. Dreze, A. Sen, 1989, Hunger and public action, Clarendon Press, Oxford.27 D. Gordon, L. Adelman, K. Ashworth, J. Bradshaw, R. Levitas, S. Middleton, C. Pantazis, D. Patisos,

S. Payne, P. Townsend, J. Williams, 2000, Poverty and social exclusion in Britain, Joseph Rowntree Foundation, York.

28 D. Narayan, R. Chambers, M. Shah, P. Petesch, 2000, Voices of the poor, World Bank/Oxford Uni-versity Press.

Teme za razgovor

Da li se socijalna politika u principu razlikuje od drugih oblasti javne politike, na primer energentske, ekološke ili kulturne politike? Da li je neophodno da se zasebno izučava?

PRVI DEO:

SOCIJALNA POLITIKA I DRUŠTVO

U Glavi 2 razmatraju se:▸ Društvena redistribucija blagostanja▸ Pojednac u društvu▸ Društvene mreže▸ Uključenost i isključenost▸ Društvo i socijalna politika

DRUŠTVENA REDISTRIBUCIJA BLAGOSTANJA

Blagostanje se mora razmatrati u kontekstu konkretnog društva. Ova tvrdnja predstavlja aksiom u većini radova iz oblasti socijalne politike, ali je ipak na ivici trivijal-nosti – govori veoma malo o tome kako ljudi žive, ili šta bi to učinilo njihov život boljim. Njen značaj proizlazi ne toliko iz onoga šta govori, već iz onoga što negira. Najveći deo literature iz oblasti ekonomije i politikologije zasnovan je na individua-lnim premisama. Bentam je, na primer, pisao:

GLAVA 2

BLAGOSTANJE I DRUŠTVO


Zajednica je fiktivno telo koje čine pojedinci za koje se smatra da je konstituišu kao kada bi bili njeni članovi. Šta je prema tome interes zajednice? – zbir interesa nekoliko članova koji je čine.1

Ukoliko ovu tvrdnju prihvatimo kao istinitu, trebalo bi da se fokusiramo na pojedinca a ne na društvo. Ekonomija kao disciplina započinje idealističkim modelom individue a ne prikazom prespektiva društva i može se tvrditi da to nije neophodno ni analizi socijalne politike. Metodološki individualizam koji je jedan od centralnih pristupa u ekonomskoj analizi, polazi od pretpostavke da su ljudi individue i da se društveno ponašanje sastoji od kombinovanih preferencija mnoš-tva pojedinaca koji se ponašaju krajnje individualistički. Ekonomija kao disiplina polazi od idealnog modela individue a ne od pregleda društvenih perspektiva i shodno tome, može se tvrditi da ni analize za socijalnu politiku to takođe ne bi trebalo da čine. Međutim, može biti pogrešno baviti se samo postupcima pojedi-naca u procesu socijalne isključenosti drugih. Neophodno je baviti se i društvenim aktivnostima i odnosima. Veze se ne uspostavljaju samo među ljudima; veze se mogu uspostaviti i između ili unutar organizacija, poput vlade i privrednih subje-kata, ili administracije i profesionalaca iz prakse koje se ne mogu svoditi na odnose između neposredno uključenih pojedinaca.

Logično, blagostanje je društveni koncept. Neke pretpostavke u vezi s ovim će se znatno lakše formulisati ukoliko termin „blagostanje“ iz prve rečenice ovog dela, zamenimo nekom drugom rečju: „X se mora razmatrati u društvenom kon-tekstu“. Ova fraza zvuči potpuno smisleno ukoliko umesto X upotrebimo pojmove poput „stanovanja“, „zdravstvene zaštite“ ili „obrazovanja“. Međutim, ukoliko ovaj termin zamenimo pojmovima poput „centralno grejanje“, „medikamenti“ ili „stu-dije biologije“, koji su srodni, a opet nešto konkretniji, onda fraza i nema pre-više smisla. Poenta je u tome što prva grupa termina već podrazumeva određeni društveni sadržaj; dok druga grupa ne podrazumeva. Blagostanje je društveni koncept; pretpostavlja se da ima društveni sadržaj; i shodno tome se vrši njegova normativna evaluacija. Razumevanje društvenog konteksta je, shodno tome, deo procesa razumevanja socijalne politike.

Društveni kontekst i različiti odnosi koje ljudi unutar društva uspostavljaju jesu složeni. Nemoguće je u knjizi poput ove identifikovati sve te različite odnose, ali srećom, to i nije apsolutno neophodno – ovo nije uvod u sociologiju. Ono što bi knjige poput ove trebalo da čine, jeste da izlože osnovne koncepte relevantne za socijalnu politiku i pokažu na koji način su oni povezani.

Ovo je komplikovan i donekle sporan proces. Jednu stvar bi trebalo imati na umu tokom ovog procesa a to je da su praktično svi koncepti u studiji društva potencijalno sporni: ne postoje opšteprihvaćene definicija pojmova „pojedinac“,

1 J. Bentham, 1789, 1962, An introduction to the principles of morals and legislation, u: M. Warnock (ur.), Utilitarianism, Colins, Glasgow, str. 35.

Socijalna politika i društvo 35

„porodica“ ili „zajednica“, već za njih postoji veliki broj različitih određenja. Ovo otežava racionalnu diskusiju o politikama koje su usmerene ka porodici ili zajed-nici: pitanje koje se odmah nameće jeste, „šta to znači“? Kako se saznanje o ovom području diskursa razvija, pitanje postepeno postaje sve konfuznije, nema previše prostora za izvesnost.

POJEDINAC U DRUŠTVU

Ljudska bića. Prva, i najočiglednija stvar koju možemo reći o ljudima jeste da su ljudska bića – poseduju telo, fiziološke potrebe, poput potrebe za hranom, vodom i skloništem, i imaju ljudske potrebe, koje, na primer, podrazumevaju kontakte s drugim ljudima. Bilo je pokušaja da se „blagostanje“ interpretira isključivo u „bio-loškom“ smislu, nezavisno od društvenih okolnosti: ljudima je potreban određeni broj kalorija dnevno, određena količina vitamina, vode itd. i shodno tome, njihovo blagostanje podrazumeva dostupnost svih ovih elemenata. One predstavljaju predu-slov „preživljavanja“ i kvalifikuju se kao „bazične potrebe“.2 Piter Taunsend je oduvek bio kritički nastrojen prema ovakvoj vrsti argumentacije koja se obično upotrebljava kako bi se opravdao krajnje minimalistički pristup blagostanju: za siromašne, piše Taunsend, ova tvrdnja „implicitno podrazumeva sasvim skromne benefiicije dostu-pne u industrijskim društvima koje su i više nego dovoljne da omoguće zadovolja-vanje osnovnih potreba.“3 Koncept fizičkog opstanka ne bi trebalo olako odbacivati, ako ni zbog čega drugog onda zbog značaja koja pitanja poput ishrane i snadbevanja pijaćom vodom imaju za ljudska bića: Lipton se zalagao za „biološki“ pristup siro-maštvu zbog ogromnog broja ljudi u zemljama u razvoju koji nisu u mogućnosti da zadovolje osnovne fiziološke potrebe.4 Međutim, biološki pristup nikada nije dovo-ljan: hrana koju ljudi unose ne može se svoditi samo na pitanje hranjivih sastojaka, već i šta je društveno prihvatiljivo kao hrana (insekti, psi i pacovi imaju nutritivnu vrednost), dostupno i jestivo (trećina svetske populacije ne može da svari mlečne proizvode koje ostatak svetskog stanovništva s lakoćom unosi).

Uglavnom se biološki karakter ljudskih bića podrazumeva – sve do trenutka kada pitanje naše fiziološke prirode ne postane deo političke argumentacije, odno-sno kada argumenti iz oblasti biologije postanu sporni. Ljudsko telo ima važnu ulogu u ostvarivanju blagostanja, i literatura iz oblasti socijalne politike koja obrađuje

2 P. Spicker, S. Alvarez Leguizamon, D. Gordon (ur.), 2007, Poverty: an international glossary, Zed, London.

3 P. Townsend, 1985, A sociological approach to a measurement of poverty – a rejoinder to Professor Amartya Sen, Oxford Economic Papers 37, str. 664.

4 M. Lipton 2001, Poverty concepts, policies, partnership and practice, u: N. Middleton, P. O’Keefe, R. Visser (ur.), Negotiating poverty, Pluto Press, London.


ovaj odnos je u porastu.5 Za ljude koji žive u ekstremnom siromaštvu, telo pred-stavlja nešto najdragocenije što poseduju; mogućnost da proda svoj rad, da se kreće, udružuje sa drugim ljudima, najčešće zavisi od fizičkih atributa koje osoba poseduje, poput lepote ili fizičke snage.6 U razvijenim zemljama, pitanja koja su fokusirana na ljudsko telo su drugačija, ali ipak krucijalna; uključuju invaliditet, izgled, zdravlje i seksualnost. Istovremeno, ovi argumenti nisu suštinski pa čak ni principijelno, biološki; moraju se posmatrati u društvenom kontekstu.

Individue. To da smo „individue“ jeste opšteprihvaćeno, mada nije uvek dovoljno jasno šta bi to trebalo da znači. Ne živimo u izolaciji od drugih ljudi; odrastamo u porodicama, i način na koji se razvijamo i živimo bitno je uslovljen drugim ljudima i odnosima sa njima. Neka gledišta o individualizmu su deskrip-tivna: ona naglašavaju da uprkos tome što se čovek rađa i odrasta u društvu, nje-govo razmišljanje i ponašanje je nezavisno. Fridrih Hajek je pisao:

Ne postoji drugi način da se razumeju društveni fenomeni, osim putem našeg razumevanja individualnih postupaka usmerenih ka drugim ljudima koji su vođeni njihovim očekivanim ponašanjem.7

Ali istovremeno je bio dosta kritičan, tvrdeći da:

Najsmešnija zabluda koja se često može čuti je verovanje da individualizam postu-lira (ili bazira svoje argumente na sledećoj pretpostavci) postojanje izolovanih ili potpuno samostalnih pojedinaca, umesto da polazi od čoveka čija je celokupna priroda karaktera determinisana njegovim životom u društvu.8

Individualizam je istovremeno i deskriptivni pojam ali i moralni koncept – proističe iz uverenja da bi svaku osobu trebalo posmatrati nezavisno od društve-nih odosa. Ovo je u prošlosti smatrano radikalnom doktrinom koja je dovodila u pitanje uspostavljeni društveni poredak; stavljajući naglasak na svaku osobu pojedinačno, otežano je pronalaženje opravdanja za socijalne strukture koje vrše pritisak na ljude i otežavaju im lični razvoj. U modernom društvu, dobar deo ove radikalne namene je potisut. Individualisti smatraju da ono s čime se susrećemo jeste proizvod individualnih akcija, ne bi trebalo da pokušavamo da utičemo na rezultate.9 Individualizam je postao konzervativna doktrina – opravdanje za odr-žavanje postojećih društvenih struktura a ne sredstvo kritike.

Individualizam je međutim i dalje važan kao način razmišljanja o društvu. I dalje su prisutne brojne društvene strukture koje vrše pritisak na pojedine grupe

5 Pogl. npr. K. Ellis, H. Dean (ur.), 2000, Social policy and the body, Macmillan, Basingstoke.6 D. Narayan, R. Chambers, M. Shah, P. Petesch, 2000, Voices of the poor: crying out for change, World

Bank/Oxford University Press.7 F. Hayek, 1948, Individualism and economic order, University of Chicago Press, Chicago, str. 6.8 Hayek, 1948, str. 6.9 Pogl. npr. F. Hayek, 1976, Law legislation and liberty, RKP, London.

Socijalna politika i društvo 37

unutar društva; liberalno učenje je odigralo važnu ulogu u borbi protiv seksizma i rasizma. Verovatno bi fundamentalna kritika seksizma bila da u njemu rod pobija individualne osobine žena, i pretpostavlja da žene igraju određene društvene uloge. „Liberalni feminizam“ – stanovište da bi žene i muškarci trebalo da imaju jednake mogućnosti – jeste važna grana feminističe misli.10

Ne manje važna je i uloga individualizma kao analitičkog pristupa. Metodološki individualizam ima centralno mesto u mnogim ekonomskim učenjima, a posebno u mikroekonomiji – odnosno teoriji o načinu na koji se određeni delovi društva ili privrede ponašaju. Polazi se od pretpostavke da ukoliko određeni broj ljudi samo-stalno donesi odluke, onda postoji velika verovatnoća da će ekstremna stanovišta biti poništena; moguće je razmišljati o „prosečnom“ pojedincu, i predviđati kole-ktivno društveno ponašanje ispitujući ponašanje upravo ove osobe.11 Ovo je bio efektivan način argumentovanja, međutim, prate ga i neke opasnosti: prosečnog čoveka, homo economicusa ne bi trebalo poistovećivati s ljudima iz realnog života. Verovatno je tačno, na primer, da potražnja za zdravstvenom zaštitom opada s pora-stom troškova zdravstvenih usluga, ili da vlasnici zemljišta, generalno, reaguju na finansijske podsticaje: ali ono što iz ovoga ne proizlazi jeste da mi imamo saznanje kako će se svaki pacijent ili vlasnik zemljišta ponašati, a u socijalnoj politici je jako važno upravo ponašanje različitih manjina. Metodološki individualizam postaje politički opasan, kada ekonomisti pretpostave da će se svi ponašati na isti „racio-nalan“ način. Pošto to neki ne čine12, pretpostavka da će određena mera povećati blagostanje, može biti poptuno pogrešna.

Lica. Pojam „lice“ nema isto značenje kao pojmovi „individua“ ili ljudsko biće. Neke organizacije su pravno tretirane kao „lica“; poseduju neka prava, poput prava da sklapaju ugovore ili preduzmu pravne akcije, dok istovremeno, nekim ljudskim bićima može biti ukinut isti status. U sociologiji, lica se uglavnom defi-nišu u kontekstu društvenih odnosa koje uspostavljaju – uloga koje igraju, i veza sa drugima.13 Ljudi koji su odsečeni od društvenih odnosa, poput ljudi koji su institucionalizovani zbog demencije, mogu postati nevidljivi.14

Ljudska bića su društvene životinje, i shodno tome, postoje društveni aspekti ljudskih potreba. Društveni kontakti (ili „pripadanje“), ljubav, reprodukcija i život sa drugima se takođe smatraju bazičnim potrebama ljudi. Tvrdeći da su ljudi druš-tvena bića, polako se približavamo važnom saznanju, da je njihovo blagostanje

10 M. Humm, ur., 1992, Feminism, Harvester Wheatsheaf, Hemel Hempstead, Glava 7; J. A. Ko-urany, J. P. Sterba, R. Tong (ur.), 1993, Feminist philosophies, Harvester Wheatsheaf, Hemel Hempstead.

11 I. M. D. Little, 1957, A critique of welfare economics, Oxford University Press, Oxford.12 S. Keen 2011, Debunking economics, Zed, London, str. 70–72.13 R. Dahrendorf, 1973, Homo sociologicus, Routledge and Kegan Paul, London.14 E. Miller, G. Gwynne, 1972, A life apart, Tavistock, London; P. Spicker, 2000, Dementia and social

death, Self Agency and Society 2(2) 88–100.


definisano u kontekstu društva čiji su deo. Ukoliko želimo da unapredimo blago-stanje ljudi, može biti korisno razumeti način na koji ljudi žive, i kako bi socijalna politika uticala na te okolnosti.

DRUŠTVENE MREŽE

Porodica. Porodica je verovatno najznačajnija socijalna jedinica u modernom društvu, ponajviše zbog toga što predstavlja osnovu za najveći broj socijalnih interak-cija; većina ljudi živi u porodicama sa drugim ljudima. Međutim, koncept porodice daleko prevazilazi ovo određenje; pojam maskira čitav niz različith funkcija koje porodica tradicionalno obavlja. Centralni element jeste uloga koju porodica ima u životu dece – porodica je važna za socijalizaciju ili pripremu pojedinaca za život u društvu – ali porodica je podjednako značajna i za razvoj čitavog niza odnosa – uključujući partnerske, roditeljske, prijateljske ili ljubavne; i odnosi između odra-slih članova porodice – poput odnosa između odrasle dece i njihovih ostarelih rodi-telja – koji mogu biti ključni za samu politiku.15 Pomoć koju država obezbeđuje porodici je generalno posmatrano uspostavljena oko obrasca pomoći koju pružaju članovi porodice – vlade moraju uzeti u obzir činjenicu da je pomoć koju pružaju članovi porodice obično znatno veća od one koju mogu obezbediti socijalne službe.16

Pojam porodice se međutim koristi, doduše u nešto širem značenju, za različite oblike domaćinstva u kojima ljudi, povezani rođenjem ili brakom, žive zajedno, ali i za znato šire mreže srodnika – koje uključu

Documents

POL SPIKER Socijalna politika: teorija i praksa · Pol Spiker SOCIJALNA POLITIKA: teorija i praksa Prevele s engleskog Natalija Perišić Jelena Vidojević Fakulteta političkih nauka