Pol Ven - Porodica i Ljubav u Rimskom Carstvu

8/20/2019 Pol Ven - Porodica i Ljubav u Rimskom Carstvu

1/57

PORODICA I LJUBAV

U RIMSKOM CARSTVU

Pol Ven


2/57

Paul Veyne

La famille et l’amour sous le Haut-Empire romain in: Annales. Economies, Societes, Civilisations, vol. 33, n° 1, janvier-fevier 1978, pp. 35-63

© EHESS, Paris

Original Title:

I * 5'pos, 2012. Sva prava zadržana. Ova publikacija se ne sme,

.. cet ni ili u delovima, umnožavati, preštampavati, fotokopirati,

skenirati i postavljati na internet bez odobrenja izdavača.

■ghts reserved. No portion of this publication may be

e: 'gg jced or transmitted in any form or by any means, electronic

mechanical, including photocopy, recording, scanning, or any

; :"Tiation or storage retrieval system, without permission in

vr :ing from the publisher, except in the case of brief quotations

embodied in critical articles and reviews.

Pol Ven

PORODICA I LJUBAV U

RIMSKOM CARSTVU

Prevod sa francuskog

Sonja Šešlija

j Hay«tfco oiitjie.hš i

Karpos2012


3/57

IKie&oi i | 1 L J HB „CTeBaH CpeMau" Hhlu

Ooh a OAerbeH=acTpyHHeKhbnre

llllllllilllllllllllu h b : M-142680

cnr: II 3875 5

Sadrža j :

1. Porodica i ljubav u Rimslcom carstvu .................................................11

2. „U istoriji nema racionalnosti“

Razg ovor sa Polo m V e n o m ..................................87

3. Biblio grafi ja Pola V e n a ........................................101

4. Indelcs im e n a .........................................................105


4/57

PORODICA I LJUBAV

U RIAASKOM CARSTVU

U sećanje na Pjera Boansea


5/57

Između epohe Cicerona i vladavine dinastije An-tonina1, dogodio se veliki i zanemareni događaj:promena seksualnih i bračnih odnosa; nakon tepromene, paganski seks ualni moral je poistovećen sa

budućim hr išćans kim bračnim moralom. Međutim,ta se promena dogodila nezavisno od bilo kakvoghrišćanskog uticaja; već se završila u doba kada senova religija širi, a ima razloga da se poveruje da suhrišća ni sami preuzeli novi moral iz vremena sutonapaganizma. Ovde ćemo dati skicu nekoliko odlika teevolucije. Kao što se može videti, istorija koja će se

ovde ispričati se u mnogo čemu razlikuje od onogana šta se uglavnom svodi istorija rimske porodice:na usitnjavanje rodovskog sistema2i slabljenje očevemoći. Činjenične detalje i sistem đokaza ostavićemoza neko ambicioznije izdanje.

*

Nije reč o tome da je klasična koncepcija rimskeseksualne istorije netačna: ona predstavlja samo

najmanji deo istine, i štaviše, česlo se predstavljalana vrlo shematski način. Za početak, evo nekolikoreči o tome.

Klasična slilca (nestajanje starog gentilskog ure-

1 Rimska dinastija iz doba principata, koja je brojala šestcareva i vladala od ubistva Doinieijana (96. n.e.) do ubistvaKomoda (192. n.e.). - Prim . ur.2 Franc. systeme gentilice, od lat. prideva gentilicius (ple-menski, rodovski). - Prim. ur.

[11]


6/57

PolVen

đenja) previše uprošćava činjenice. Počev od 2. velcap.n.e. porođica je nuklearna (nucleaire): mladenci: e stanuju kod glave klana. Prema Le Pleu (Le Play),patrijarhalna porodica jednako postoji u istorijskom

Ri mu koliko i u doba Starog režima (Ancien regime)u Francuskoj. Uplela su se tri problema: a) veličinaporodice (ona je nuklearna), b) struktu ra prava (očevautoritet može da se sprovodi na deci i unu cima kojine žive kod njega) i c) mesto glave porodice u global-nom društvu.

Pravilo je da svak o domaćinstv o ima svoj krov nadglavom. Očev autoritet se, s jedne strane, sastoji od

običaja koji predstavljaju etnografsku zaostavštinuprimera radi, otac je taj koji ide da potraži babicukada mu se ćerka porađa, a ne muž); s druge strane,sastoji se od jedn e bitne stvari: nasleđivanja dobara.Nikakav „očinski instinkt“ ne nagoni oca da svoja: bra ostav i svojoj deci; naprotiv, razba štinjen je ne-

dostojnog sina bio je čest postupak. Što se ostalogtiče, deca nisu imala nikakve prednosti u odnosuna druge članove porodice, a mnogo plemića nije ni

- r ž i l o ka tome da ima potomstvo. Zaveštalac testa-nienta je manje mislio na to kalco da prenese svojadobra na svoje sinove nego kako da ih prenese nar.ekoga od svojih agnata ili kogna ta3 koji su ih do-sioini; krvna srodstva su manje bitna od onih kojamogu da se biraju: od atle i toliko česta usvajanja; cilj:-stamenta nije tolilco u prenošenju dobara koliko u

Lat. agnatus/cognatus, rođaci. -Prirn. ur.

H2]

Porodica i Ijubav u Rimskom carstvu

određivanju duhovnih sledbenika, koji primaju dobra k ao sredstv o za pravljenje vla stitog dela; sem to-ga, testament je manifest kojim zaveštalac dokazujesvoj smisao za vrednosti tako što umnožava poklone

pute'm zaveštanja (veliki pisci su primali zavetne po-klone (fr. legs) od svojih čitalaca; a Plinije Mlađ i (63 -113. n.e.), kog je za Tacita (56-117. n.e.) vezivalo pri-

jateljsko suparništvo, krajičkorn oka je pazio d a Tacitne primi veće pohvale od njega od strane poštovanihobožavalaca). Što se vaspitanja tiče, odnosi izmeđuroditelja i dece bili su jedn ako daleki, kao do skora unašem Fobu r Sen-Žermenu4. Kada je neki Rim ljanin

iniao želju za očinstvom, 011 je više voleo da usvojituđe dete ili da odgaja sina roba ili napušteno dete,nego da automatski uzme sina kog je sam napravio.Opasnost od mogućeg razbaštinjavanja je teško pri-tiskivala decu: navode se slučajevi gde su plebejskitribuni povlačili ,,pobunjenički“ zakon nakon što suim očevi zapretili da će ih razbaštiniti. Odatle dolazihladnoća u odnosima između očeva i sinova: otac neželi da sebi veže ruke time što će da održava senti-

mentalne odnose sa svojom decom; mladog plemićapodiže njegova dadilja (nutrix ) i njegov nutritor, ane njegovi roditelji; možda su seljaci voleli bebe, alisu u aristokratskom društvu mlade žene vezle da

bi ubile vrem e (b ar u najtrađicionalnijim porodica-ma), i nisu tetošile decu. Odatle potiče i začuđujuća

4Faubourg Saint-Germain, otmeni deo Pariza u kom je živeo veliki broj francuske aristokratije . - Prim. ur.

[13]


7/57

Pol Ven

učestalost oceubistava (u doba carstva se praktiko- valo ča k legalno oceubistvo, tako što je sin pođizaooptužbu za uvredu (lese-majeste) protiv oca): na tose gledalo više kao na velilci društveni porok koji

je lako objašnjiv, nego na međuličnu dramu koja jeprotivna prirodi. Zapravo, osim hladnoće odnosa istraha od lišavanja nasleđstva, postojao je drugi fak-tor: dokle god mu je otac živ, Rimljanin je, bio onsedamdesetogodišnjak ili senator, zapravo bio ma-ioletnik koji nije mogao da izvrši čak ni najjedno-stavniji sudski akt bez pristanka oca. Međutim, po-lovina dece ostalo je bez oca pre dvadesete godine.Odatle ogromna sudbinska nejednakost: polovinamuškaraca je već sa 20 godina bila glava porodicedok je druga po lovina predstavljala m aloletnike kojisu bili i dvostruko stariji od pripadnika prve polo-

vine. Poređenje ov ih previše nejed nakih sudbina jesvakako m oralo da pojača želju za osvetom i revolt.

Recimo, usput, da se malo šta ima usvojiti odameričkog psihoanalitičkog kulturalizma: nećemozaključiti da je Marko Aurelije (161-180. n.e.) bio edi-

povac zato što je imao oca (kog jedva da je spomin- jao), zapravo očuha (koji mu je služio više kao ogleda-lo nego kao Super-ego), dadilju i nutritor-a. IstorijaIjudskih grupa, istorija pojedinaca, ne oslanja se na:ipove: ona je individualna, a ono što preobražavaedan narod, ne mora da utiče na preobražaj nje-

zovih suseda.5 Iz toga proističe da su izvesne kri-Jedni će iz ovoga zaključiti da je istorija pojedinca i po-

rodice manje određena od elemenata fizičke građe i onih

{14}


tike metode koja se koristi u psihoanalizi, zapravonepravedne; u okviru istog domena, „isti“ uzrocine stvaraju uvek iste posledice, a dva pojedinca ilidva naroda mogu reagovati veoma različito na istu

situaciju. Psihoanaliza je istorij-ska nauka. Ali tadakulturalizam gubi svaki smisao: svi m uškarci koji suodgojeni na isti način nemaju isti Edipov kompleks,isto kao što se i svi narodi koji imaju istu infrastruk-turu ili su dostigli isti tehnički nivo, ništa manje nerazlikuju među sobom.

Presudna stvar za evoluciju porodice nije moć ocaunutar porodice, već naprotiv, njegova moć u global-

nom društvu, odnosno izvan porodice. Međutim,to je (putem neočekivanog posredovanja, kao što ćese videti) za posledicu imalo potpuni bračni i sek-sualni preobražaj tokom prva dva veka naše ere: saseksualnošću koja je u našim očima delovala jed-nako egzotično kao seksualnost u drevnom Japanu,prešlo se na seksualnost i bračne odnose koji su, svedo skora, još uvek bili naši. Taj preobražaj - na ko-

jem nikad ne bismo mo gli previše insistirati - pre-

thodio je hrišćanstvu i nema nikakve veze s njim:hrišćanstvo je usvojilo seksualni moral kasnog pa-ganizma koji mi nazivamo hrišćanskim seksualnim

koje stičemo rođenjem; drugi će zaključiti da pravi otac iočevo ime čine dve stvari (M. Safouan, Etu des sur l’CEdipe, Edition du Seuil, 1974, str. 124-129, primenjuje ovu važnurazliku na kritiku kulturalizma); treći će zaključiti da decaimaju više potrebe za očinskom i majčinskom pažnjom, negoza ocem i majkom. A neki će posurnnjati u sve ovo.

115)


8/57

PolVen

moralom, isto kao što je usvojilo latinski jezik: onoga ni na koji način nije izmislilo.

Kako objasniti tu evoluciju koja se dogođila unu tarpaganizma, a koja obuhvata period od Ciceronovog

doba (10 6-43. p.n.e.) do doba Antonina? M ogući od-govor je da je ona vezana za prelazak sa konk urentskearistokratije (vrsta feudalizma u kojem su postojalasvirepa nadmetanja između klanova) na aristokrati-

ju državne slu žbe (aristocratie de service), u kojoj sekarijera građila tako što su se održavali dobri odnosisa onima na ravnoj nozi. Odatle potiče i preobražajljudskog tipa: glava klana ima više odvažnosti, au-

toriteta, sposobnosti samopotvrđivanja od jednogplemića, koji služi svog vladara i mora da se smeškastaleškim parnjacima. Prvi bez kajanja odbija svojuženu, sluge i paževe, male ( pa edag og ia, capil lati) ili velike (exoleti ); drugi koji ne izdaje naređenja uglobalnom društvu, nema snage ni samom sebi danaredi: stoga je potrebno da sebi izmisH seksualnii bračn i moral, kako bi mu disciplin a ponovo došlaspolja i kako ga ne bi mučila vlast koje se plaši; sem

toga, sada kada po rodu nije nimalo plemenitiji odđrugih i poštuje one koji su mu ravni po položaju,kako da na njega u pratnji svoje žene gledaju kao nanekoga ko je iznad njih, kada je, na kraju krajeva, ita žena jednako plemenita kao i on? Tako se iz dobaprevaranata ili upravitelja trgovačkih preduzećaprelazi u doba imperijalnih državnih službenika kojineguju dostojnost poštovanja: takav je kasni pagan-

116]


ski moral, koji se još naziva i hrišćan ski m oral braka.Kao što se vidi, taj moral je proistekao iz psiholo-

škog posredovanja. Dostojnost poštovanja ne služi dada primer proletarijatu kako bi počeo da radi, umesto

da vodi ljubav. On ne služi ni da racionalno pomognedržavnim službenicima da izgrade karijere (obja-šnjenje u duhu lepih poslova - beaux travaux Nor-

bera Eliasa): ovaj moral je ps ihološka rea kcija nadruštveno stanje; on u sebi nema ništa strateško.Kako više neina autoritet koji mu garantuju vred-nosti globalnog društva, visoki državni funkcionerpostaje stidljiv: 011 sebi traži moralni zakon (u kom

će seksualnost biti skrojena po meri patrona in-stitucija) i više se ne usuđuje da naređuje svojojženi. Stoga izmišlja mit 0 bračnoj ljubavi kako biniu povlađivali a da on čak i ne izdaje naredbe. Nemože se biti glava porodice ako se ne vlada sobomu globalnom društvu. Kao što se vidi, postoji pravopsihološko posredovanje: broj psihološki mogućihreakcija 11a različite d ruštvene situacije je ograničen,a te realccije nisu funkcionalne: vršioci radnje rade

ono što mogu, a ne 0110 što bi bilo racionalno. Nemanikakve racionalne koristi od nevaranja žene kadaste čovek koji gradi karijeru tako što poštuje 0110 kojisu mu ravni po položaju: ali kada se karijera takogradi, onda od važnost da se život živi po svojoj volji,gubi legitimitet u društvu. To upućuje na činjenicuda psiliološke reakcije ne moraju uvek da se poduda-raju sa društvenim strukturama. Jednoj društvenoj

[17]


9/57

PolVen

strukturi mogu đa odgovaraju dva održiva morala(takav je bio slučaj sa francuskim plemstvom u 18.

veku), i obrnuto, isti moral se može naći u veom arazličitim društvenim uređenjima: takozvani hri-

šćanski seksualni m oral se nalazi kod buržoazije 19. veka i kod plem ićk ih državnih službenika u doba Antonina, lcoji su ga zapravo i izm islili. Kao i telo,duša može da zauzme samo ođređen broj položaja;neka izvijanja su joj nemoguća ili teška, a neki stavo-

vi ne mogu postati rešenje za mase.

Sličan preobražaj se, takoreći oduvek, đogađao u

narodu, kod slobodnih i siromašnih ljudi: kako su bili u potlačenom položaju, oni su počeli da ponovograde dostojanstvo tako što su sami sebe potiskivali(autorepresija); ovakva reakcija naroda koja se pre-tvorila u plebejski konzervatizam, jeste glavni razlogseksualne represije koja će vekovima trajati. Repre-sija je autorepresija zato što žrtva nije u potpunostipasivna: vlast nema magični dar da natera ljude dapoveruju i da čine ono što ona želi da veruju i čine, i

to baš onda kada ona to zahteva od njih. Međutim,žrtva nije ni potpuno aktivna: bilo bi zaista krajnjeironično kada bismo rekli da zatvorenik koji zauzi-ma malo udobniji položaj na svom robijaškom ležajuu ćeliji, slobođno preuzima odgovornost za svojusudbinu. Između aktivnosti i pasivnosti, postoji itreći pojam, a to je reaktivnost: p olitička poslušnost,samouzdizanje potlačenih, ,,ozlojeđenost“ („ressenti-

[18)


ment“) (ne u smislu ,,revolta“ već „sumornog nasla-đivanja ili nemoćne srdžbe“), na kraju krajeva,čitava iđeologija je sačinjena od reaktivnih stavo-

va. Objektivna ,,primena“ nije presu dna što će reći

da ona ne omogućava da se automatski i bez kon-teksta predvide reakcije potlačenog: ovaj potlačeniće se pobuniti i postati revolucionar, onaj đrugi ćesebi iznova izgraditi dostojanstvo tako što će postati„dobar radnik“, toliko drag Šarlu Pegiju i njego-

vom patronu, i koj i „voli svoj posao“. Reaktivnost,unutrašnja gimnastika, ne menja ništa u objektivnojrealnosti ugnjetavanja; naprotiv, ona potlačenompruža „sekunđarne dobrobiti“, odnosno njegovo dos-tojanstvo u očima gospodara, bogova i njega samog;ove sekundarne dobrobiti nisu materijalnog tipa:one su ,,imaginarne“ (imaginaire - u Lakanovomsmislu) ili ,,simbolične“ (symbolique - u Burdije-ovom smislu). Svakako da ta ,,večna“ mogućnostreaktivnosti daje najrazličitije rezultate, u zavisnostiod epohe. Jer, isprva taj luksuz reaktivnosti nije svi-ma bio dat: da bi ponovo izgradili svoje dostojanst-

vo pod pritisko m seksualne autorepresije, trebalo je pripadati kategoriji slobođnih etičkih čin ilaca,to jest, kategoriji građana; unutrašnja iskrivljenjanekog roba nikoga ne bi zanimala i bila bi shvaćenakao prepotentnost. Sein toga, nije reč samo 0 želji zaautorepresijom: opet bi trebalo znati šta valja činitipovodom toga, a to bi moralo biti različito od epohedo epohe, u zavisnosti od seksualnog ,,diskursa“ vre-

[19]


10/57

PolVen

mena. Plebejska autorepresija, selcsualni moralizamu Juvenalovom stilu, doveo je, na primer, do toga dase stvori izvesna asimetričnost između homoseksu-alnosti i heteroseksualnosti, i to u korist ove druge:

upravo je u višoj klasi nepristrasnost gotovo najpot-punija; međutim, ta asimetričnost ostaje svedenogzamaha, homofili su se izvrgavali ruglu, ali ih nisuspaljivali žive, jer tada još nije bila izmišljena idejao protivprirodnoj seksualnosti: kao što ćemo videti,išlo se samo do toga da se kod ljudi osuđuje njihova,,mekuštvo“ (la molesse), a postojale su i slabost i goreod homofilije. Stoga je, d akle, tačno da većin a dru gih

etničkih grup a homoseks ualnost ne doživljava tolikotragično kao Zapadnjaci; ali nije ništa manje tačnoda gotovo nigde nije postojala potpuna simetričnostizmeđu te dve ljubavi; jer, plebejska želja za realc-tivnom autorepresijom je najrasprostranjenija stvarna svetu, naravno posle nemaštine, a koja je upravozbog nje i nastala.

Hrišćanski seksualni moral će, s jedne strane,samo preuzeti program seksualne moralnosti koju je

izmislila aristokratija državne službe u doba ranogrimskog carstva; s druge strane, on će se osloniti nasklonost ka reaktivnosti koja je bila prisutna međuslobodnim plebsom, i to tako što im nudi novi pro-gram. Narodni seksualni moral je već uveliko biopod represijom: sveti grčki zakoni su pokazali da senarod i bogovi nisu šalili sa pobačajem i nečistotom.U izvesnom smislu, hrišćanstvo će učiniti da se ple-

(20)


bejski moral ,,popne“ u aristokratiju, isto kao što jeRuso, slobodni građanin Ženeve, a ne njen patricije,primenio narodni moral na aristokratiju svoga vre-mena; on je hteo da majke same doje svoje bebe:

filozof Favorin iz Arla (80-1 60. n.e.) je želeo isto to,Plutarh (4 6-120 . n.e.) takođe.

Međutim, pre hrišćan a su istu tu dvostruku oper-aciju uspeli da sprovedu stoici - učitelji aristokrati-

je ili na rodn i propovednici, savetodavci ili autoriuvredljivih spisa. Zbog toga se novi moral shvata kaostoički: ukoliko legitimn o ne pripada stoicizmu, onda

bar pripada sto icima. Kao što je već rečeno, on pri-

pada spoljašnjoj istoriji doktrine, njenoj sociološkojsvrsi, više nego njenoj unutrašnjoj istoriji i koncep-tualnoj koherenciji.

Seneka (provincijalac i homo novus, koji je pro-totip tog plemstva državnih službenika) i Epiktet susvojoj plemenitoj publici propovedali moral koji jeova publika očekivala i već imala. Bilo bi lako po-kazati kako je taj, naizgled stoički, seksualni moralzapravo stran duhu stoicizma (sećamo se kako je

stoik Hrisip (279-206. p.n.e.) svom budućem Mu-dracu govorio o umetnosti voljenja efeba). Reč jedakle o unutrašnjoj interpolaciji stoicizma; ili, ako

više volimo, o transformaciji sto icizm a u društvenimoral: više se ne obrazuju Mudri, već se potvrđujudobri građani, a drugi usklađuju svoje ponašanjeprema njima. Razume se po sebi da nijena filozofijane može sama biti uzrok razvoja: jer tada bi trebalo

[21]


11/57

Pol Ven

objasniti zašto je ta filozofija usvojena i poštovanado poslednjeg slova (dok bi tako jeđnostavno bilonapraviti kompromis sa ,,slovima“). Ista primedba

važi i za hrišćanstvo: tra nsformacija selcsualnosti

se ne može objasniti uticajem hrišćanstva pošto jeproblem u tome zašto se u ovom području pokoriloNebu, umesto da se traži kom promis s njim.

Što se ostalog tiče, pitanje je vrlo odlučno rešeno:s\ e transformacije selcsualnosti i bračnih odnosa suse dogođile pre hrišćanstva. Dve glavne transfor-macije podrazumevaju prelazak sa biseksualnosti

na reproduktivnu heteroseksualnost; i prelazak izdruštva u kojem brak uopšte nije institucija name-njena čitavom društvu, u društvo gde se „samo posebi podrazumeva" da je brak institucija koja pred-stavlja osnovu svih društava (talco se bar verovalo) idruštva u celini.

IJ paganskom društvu se, čak i u višoj klasi, nijesvako venčavao. Nije bilo potrebno venčati se da bise vodila ljubav, uzevši u obzir da ča st nije predstav-

Ijala vrlinu. U brak se stupalo samo iz jednog ra-zloga: ukoliko ste hteli da svoje bogatstvo p renesetena svoju decu, pre nego da ga date bliskim rođacimaili usvojenim sinovima. Zbog toga je rimska vlađaponekad morala da preklinje građane da stupe u

brak ka ko bi od ržala vladajuću klasu, um esto da sezadovolje srećnim životom u svom haremu (jer surimski plemići imali harem sluškinja i paževa): deca

[22]

Porodico i Ijubav u Rimskom carstvu

koju su rađale njihove sluškinje, zapravo nisu bilaslobodna vanbračna deca već su nasleđivala statussvojih majki, odnosno bila su robovi isto kao i one,a ne slobodni građani kao njihovi očevi. Štaviše,

prećutno pravilo je htelo da niko nikad ne napravini najmanju aluziju na čestu činjenicu da su mnogimladi robovi zapravo bili sinovi svojih gospodara.Sklapanje braka se u stvari podudaralo sa privatnimciljem: preneti baštinu na svoje potomke pre nego nadruge članove porodice ili na sinove prijatelja; kao isa politikom kaste: održati građansku kastu.

Zatim, nisu sve društvene klase praktikovale skla-panje braka. Ukoliko niste imali baštinu koju trebada prenesete, nije bilo nužno venčati se, a ako ste bilirob, to je bilo čak i nemoguće. Bilo bi pogrešno zami-šljati da su česti razvodi i slobodna zajednica privi-legije ili poroci viših klasa i da je u krovinjaraina ićumezima bračni moral uobičajeno vladao kao po-sledica normalnosti ljudske prirode: u Rimu je pre

bilo obrnuto. U srednjoj klas i u gradovima, brak jedaleko manje učestao od tipa zajednice koju latinisti

nazivaju konkubinatoin, a za koju se pokazalo da jereč o običnom nezakonitom braku, o slobođnoj za- jedn ici. Šta više: čini se da je nesta bilnost urbanihparova bila dos ta zastupljena i da je razv od bio čest:u današnje vreme je čest razvod isto tako popularanfenomen u islainskim zemljama.

Kako je brak prestao da bude institucija ,,klase“ iuspeo da se nam etne čitavom društvu ? To je problem

[23]


12/57

Pol Ven

čije ćemo izučavanje na staviti negde đrugde. Skreni-mo pažnju samo na senzacionalni Tertulijanovtekst,

Ad uxo rem , II, 8, l, koji pokazuje lcalco je olco 200.godine, brak robova postao opšta stvar (i to ne samo

među hrišćanima); naznačimo i to da su u 1. veku robovi sa pla ntaža živeli prom isku ite tno (kak o svedočiKolumela (1. vek n.e.), pisac dela o poljoprivredi iseoskom životu); kasnije su, prema Digestaina (kojenavode slučaj jednog afričkog gazdinstva), živeli uparovima. Podsetimo se na kratko da rimski braknije javni čin. On čak nije ni pravosuđni čin! To jesamo činjenično stanje obeleženo ceremonijom. To

ćinjenično stanje za sobom povlači pravne posledice,direktne (đeca će biti legitimna) ili refleksne (tribuniće odlučiti o dodeljivanju miraza u slučaju razvoda ispora): a li sam p o sebi, brak p redstavlja samo privat-nu ceremoniju, proslavu. Tako su u 1. veku postojalislučajevi homoseksualnih brakova, i to ne samo uslučaju cara Nerona (54-68. n.e.). Isto talco je bilolako uvesti brak kod robova: pravo nije trebalo dase menja; za gosp odara je bilo đovoljno da odobri da

se održi mala proslava povodom sklapanja zajednicesvojih slugu.Individualna i društvena generalizacija braka u

prva dva veka naše ere, objašnjava se transformaci- jom morala za koju se sigurno zna: svirepi suparničkioligarsi postaju odane sluge države. Brak vojnika,nočevši od Septimija Severa (193-211. n.e.), trebalo

bi da se sagle da u toj perspe ktivi promene morala.

(24]

Porodico i Ijubav u Rimskom carstvu

Odjednom, biografski značaj braka bitno raste.U doba Republike, brak rimsko g plemića (ukoliko

se venčavao) bio je samo jedan od brojnih ugovorakoje je pravio: to nije bio centralni događaj u njego-

vom životu , niti „osnivanje ognjišta“. Žena isto tak o više nije bila bo žanstvo nižeg reda, gospodaricakuće; bila je m aloletnica kojom upravlja muž, baš kaošto je upravljao svojiin mušterijama i oslobođenimrobovima. Pa ipak, poštuje je i malo tuče, samo uizuzetnim prilikama, a i tada samo udarcem stopalau stomak, kako bi uvredio rasplodnu životinju, a neda bi je isprebijao kao u slučaju deteta kada dobija

ćušku od oca; to će biti način na koji hrišćani tuku.Ovo poštovanje postoji iz dva razloga: udata žena niu kom pogledu ne zavisi od svog muža, ali nastav-lja da zavisi od svog oca, koji ju je samo pozajmiozetu, kao i lijen miraz; uk oliko je žena nezadovoljna,ona će se razvesti, odnoseći sa sobom svoj miraz.Iz toga proizilazi da je supruga minorno stvorenje

bez dosleđnosti i da venčanje nije centralni događaju životu. Na to se nadovezuje činjenica da „molije-

rovska“ teskoba neverstva nije postojala: ono štosu ova minorna stvorenja radila gotovo da nije bilo

važno. Zapravo, otac je bio više be san od supruga:on je taj koji ostaje istinski gospodar seksualnostisvojih kćeri; zakon ga je obavezivao da ubije ćerkupreljubnicu isto kao i ljubavnika. A bračna ljubo-mora nije bila ono što je postala danas: u slučajupreljube, kažnjavao se uljez koji se podsmevao do-

[25]


13/57

Pol Ven

brom ugleđu kuće; manje se misli lo na kažnjavanjeneodgovornog bića kao što je žena preljubnica. To je

više bila osveta glave porođ iee , koji sm atra da je usvojoj kući gospođar, nego uvređenog muža. Posle

je, za vrlo kratlco vreme , ravnodušni oproštaj za-menio tu strogost poglavara klanova; upravo je tajoproštaj u očim a vladajuće klase, kao i u očima sena-tora Tacita, bio pravi rimski moral, moral predalca.Sloboda običaja rimske aristokratije jedan vek pre i

jedan vek posle nove ere, nije bio sporedni niti sra-motni fenomen koji je zvanično bio zanemaren: to

je bio događaj koji je po svojoj gra đi u potpun osti bio saglasan sa senatorskom doktrin om . Kada jeCezar oterao svoju ženu, zbog sumnje da ga je pre-

varila, i pod izgovorom da „žena Cezara treba da bude osoba u koju se ne može posumnjati", smatralisu ga, ne za rogonju ili ljubomorka, već za snoba, zaneku vrstu Lorda Bajrona kojem je toliko sitničavostalo do dobrog ugleda unutrašnjeg izgleda svojekuće da bi najurio služavku zbog zrnca neobrisaneprašine. Sloboda običaja u Ciceronovo doba, kao i

ona u doba Vespazijana (69-79. n.e.), prevazilazeslobođu običaja u Francuskoj 18. veka. Sve što sezahteva od žena jeste da rađaju decu: najslobodnijedame (kao na primer Julija, Avgustova ćerka) su uisto vreme i najplodnije supruge. Što se ostalih tiče,muževi su dobrovoljno, iz drugarstva, pozajmljivali

jedn i drug im a najplodnije žene. Ljubavna strastpostoji (iz knjige Denija de Ružmona - nema se šta

[261


zapam titi os im principa istorije osećan ja6); 011a jekonceptualizovana: smatra se za afekat sui generis, a ne za ispad čulnog vezivanja; pretvorena je u mit:ljubavnik se izjašnjava, ako ne kao vitez, onda ba-

rem kao gladijator svoje gospe; 011a je uzdignuta, aline kao izvor podviga (na način viteške ljubavi), nitikao ontološko proširenje ili kao izvor promene usvo-

jenih vred no sti (na način moderne ljubavi), već kaoizvor političkih tragedija: Antonije i Kleopatra nisu

juna ci neke izuzetne anegdote, ali su tip ični pri ine-ri. Ljubav stiče svoje romantično dostojanstvo kadanavodi ljubavnike da rizikuju svoje živote za neki

viši cilj, da bi spozna li po lit ičku moć. Nalazimo se u Bajazitov om7 svetu ili pre u svetu helenskih dvoro- va. Sigurno bi bilo smešn o da se jedan ser stavlja ukojekakve situacije zbog neke žene; to prestaje da

bude smešn o samo pod dva uslova: uk oliko mu je

6Upor. D. de Ružmon, Ljubav i Zapad, prev. M. Komnenić,Karpos/Službeni glasnik, 2011. - Prim . ur.7 Referira na Vivaldijevu operu „Bajazet“ iz 1735, odnosnoistorijske događaje koji su je delimično inspirisali. Nakon

pobede nad Bajazitom, tatarski kan Tamerlan ga zatvarau tamnicu u Bursi i dok čeka na njegovo pogubljenje, za-ljubljuje se u Bajazitovu ćerku Asteriju. Tamerlan je otudaspreman da pomiluje Bajazita, ali je otac Asteriju obećaogrčkom princu Androniku, kog je Tamerlan želeo da postaviza vizantijskog cara, ukoliko mu dozvoli da se oženi IrinomTrapenzuntskom. Asterija pokušava da ubije Tamerlana,u tome je jednom osujećuje ljubomorna Irina, a đrugi putBajazit koji ne prozire njene nainere. Nakon Bajazitovogsamoubistva, Tamerlan se ženi Irinorn, a Asteriju i vizanti-

jski tron prepušta Androniku. - Prim. ur.


14/57

PolVen

žena ravna po društvenom statusu i ukoliko ga tastrast nagoni na preduzimanje velikih rizika ili muomogućava da mnogo dobije.

To znači da „ljubav pozajmljuje svoje ime beskraj-

nom broju trgovina koje joj se pripisuju i u kojima onaučestvuje isto koliko i dužd u onome što se đogađa u

Veneciji": u aristokratskom svetu, rečju strast se čestonadmeno označava svaka vrsta veze zasnovane nanajrazličitijim interesima, pa između ostalog i ljuba-

vnim, a naročito na polit ičkim interesima. Jedna vezaistovremeno počiva na hiljađu interesa, a političkaintriga je maliom bila glavna među njima. Nakon

što je Odisej pobedio Kirku, on joj nudi neku vrstupolitičke saradnje i prema Odiseji joj kaže: „Dođi,neka smešteni u moj krevet i nakon što postanemoIjubavnici, možemo konačno da se pouzdamo jednou drugo!“ Uzevši ovo u obzir, bilo bi neopravdanonegirati postojanje strasti u Avgustovo doba (30.p.n.e. - 14. n.e.) ili za vreme Anton ina kao i u bilokoje drugo doba; pored svih preterivanja, koncep-tualizacija, mistifikacija i književne mašte, uvek je

bi lo zločina iz strasti , seljana koji su kopn ili od tugezato što nisu uspeli da dobiju ruku izvesne devojkeiz njihovog sela i viđenih građana lcoji su se samisebi čudili što za konkubinu već tri godine imaju istusluškinju i što su za njom izgubili glavu. Uvek je bilostrasnih veza, kak vo god d a je bilo njihovo značenje,dostojanstvo i društveni status koji su poprimale.

Blistavi primer toga je tragična priča o Mesalini

[28]


i _- 48. n.e.), koja nije bila ono što tašti narod mis-li.REvo jedne carice koja, premda je bila supruga

viadajućeg cara, ništa ma nje nije želela da se udaza jednog konzula u kog je do ludila bila zaljublje-

na i za kog se i udala. To nas podseća da nije bilonićeg jednostavnijeg od rastavljanja od supružnika,uzevši u obzir da brak nije bio nikakav javni nitipravni akt: bila je dovoljna jedna reč, nije čak biloneophodno obavestiti bračnog sadruga o već spome-nutom rastavljanju, jer to nije bio nikakav zvaničančin; međutim, privatni čin kakav je bio brak, ipak jeza sobom povlačio neke pravne posledice, a naročito

miraz: da bi pokazala da se razvela od cara, Mesa-* Valeria Messalina je bila treća žena cara Klaudija (41-54.n.e.), 30 godina mlađa od njega. Izvori o njoj govore izuzetnonegativno, kao pohlepnoj, vlastoljubivoj i čak nimfomanki.Satiričar Juvenal navodi kako se nudila kao prostitutka podimenom Lycisca (od lat. lupa (vučica), što je bio sinonimza prostitutku) i nosila pri tom periku da je ne prepoznaju.Plinije (Naturalis historia) iznosi cla je Mesalina izazvala11a takmičenje najpoznatiju rimsku prostitutku; dok je ovanakon 25 muškaraca odustala, Mesalina je do zore imala

seks. Seneka, s druge strane, u drami Octavia (po iinenuMesalinine ćerke, prve Neronove žene) o njoj ne govorinegativno. Po nekima je izašla na loš glas zbog ambicija

Agr ipine Mlađe (15 -59 . n.e.), sledeće Klaudijeve žene, koja je htela da osujeti stupanje na tron Britanika, Mesalininogzakonitog sina sa Klauđijem, u korist Agripinog sina Nerona.Njena udadba za konzula Gaja Siliusa koštala je oboje životai pogubljeni su 48. n.e., a od senata je dodatno osuđenana damnatio rnemoriae. Klaudije je, navodno, pošto su gaobavestili 0 njenoj smrti, samo nastavio mirno da ispija pićeu društvu. - Prim. ur.


15/57

Pol Ven

lina je uzela nazad novčani iznos u visini svoga mi-raza; nakon drame, jedan deo carskog nameštaja senašao u konzulovoj lcući, u kući njenog novog muža.Što se tiče ostavljenog cara, Klaudija, on zanema-

ruje ili namerno želi da ne primeti da njegova ženaima muža sa titulom: uzevši u obzir slobodu običaja,uzevši u obzir da za razliku od mnogih drugih paro-

va iz tog vre mena car i carica nisu živeli zajedno,ta supružnička predusretljivost nimalo ne čudi u 1.

veku, isto k ao što nas ne bi čudila ni u 18. veku.Ono što je iznenađujuće jeste to što je Mesa-

lina, nezađovoljna svojom vezom koja je trajala nazadovoljstvo tri strane, želela da se uda za konzula:Klaudije to već nije mogao da podnese. Ali zašto

je htela da se uda za njega? Zato što je ova mlađažena od dvadeset četiri godine, koja je opisana kao

bestidnica (ali to je Juven al, čovek iz naroda, kojitranskribuje strast u pojmovima preterane senzual-nosti), zapravo bila osećajna osoba, zaljubljeni ro-mantik. Tada su se savetnici princa uzbunili usledsvog ograničenog racionalizma: činilo im se nevero-

vatnim da jedna carica stupi u taka v beskoristan inedozvoljen brak, ukoliko u tome nema nelce poli-ticke intrige koja ima za cilj da svrgne vladajućegcara. Međutim, nije je bilo, a to je događaj potvrdiopomalo kasno: Mesalina je autentični slučaj ludeljubavi; m eđutim, verovali su da u tome postoji intri-ga i Mesalina je p latila životom.

Kad smo već kod toga, zašto je Mesalina bespo-

[30]


govorno želela da se uda za konzula, kada je od togaimala tako malo koristi? I zašto Klaudije, koji jepodneo neverstvo svoje žene, nije mogao da podnesenjenu ponovnu udaju? Zato što se ne treba obmanji-

vati previše rac ion aln om ide jom o bračnim ulozima.Naravno, postoji rimska aristokratija poput visoke

buržoazije opisan e u Tomu Džonsu9: najupadljiviji bračni ulog jes te premeštan je dobara: reč je o tomeda se izazove, ili naprotiv, spreči ovo premeštanje.Zna se da je veliki rimski izum, brak sine manu za-pravo imao za cilj da zadrži dobra u devojčinoj po-rodici: muž nije vlasnik dobara svoje žene i da isto

tako nije ni njihov naslednik: brak ne podrazumevanikakvu promenu vlasništva: svaki gens ženi svojekćeri ali pri tom zadržava svoju imovinu. Kada se ovoima u vidu, svesni ciljevi braka (miraz, mogućnostda se vodi Ijubav, pravo da se kod kuće ima uglednaosoba koja više nema nikakvu moć ili sluškinjica)nisu samo ovi navedeni. Jer, slobodna zajednica,odnosno ,,konkubinat“, sve je to već pružao. Samo,

brak ima tu prednost u odnosu na slobodnu zajedni-

cu, što se generalno doživljava ako ne kao p ravni čin(vrlo malo društava je bilo pravno uređeno), a ono

ba r kao institu cija. Međutim, institucije, titule , za-kletve supruge i supruga, potiču iz jednog arhaičnogi čak regresivnog stadijuma gde reči, simboli i titule

9 Ref. na roman Tom Jones (1749) engleskog pisca HenryaFieldinga (1707-1754), u koin opisuje nedaee heroja Džonsa ipritom daje bogatu sliku o engleskom životu i običajima višeklase. - Prim. ur.


16/57

Pol Ven

zamagljuju realnost: ,,biti“ muž, otac, nositi taj na-ziv, daleko je više nego imati pređnosti koje iz togzvanja proističu, i upravo zbog toga ljudi dosta be-skorisno nastavljaju da se venčavaju; deca su pro-

drla u tu simboličnost porodičnih odnosa (može seposumnjati u Edipa, ali je mnogo teže posumnjatiu realnost rimske „porodice neurotičara", na prim-er ). Institucije nisu jedno stavne alegorije stvarnihodnosa, njihovi koreni sežu mnogo dublje, isto kaošto su mašta i simboli daleko više arhaični od in-telekta i nisu njegov odraz. Kad smo već kod toga,ćovečanstvo nije osuđeno na večitu arhaičnost, a da

bism o uverili konzervativne duhove, recim o ovo: ve-lika rasprostranjenost konkubinata među urbanompopulacijom (studija Žana Plasara, Rimski konku- binat11, ostaje suštinska) dokazuje da je arhaizam uRimu bio u opađanju, isto kao i u našem društvu.

Vrlo velika sloboda običaja aristokratije ranogrimskog carstva, kao i urbanog plebsa, nema ništasa emancipacijom žene i njenim uzđizanjem: žene

Sigmund Frojd u kratkom eseju iz 1909. „Porođični roman

neurotičara“ govori o svojevrsnom otuđenju od rođiteljaputem fantazija neurotične dece lcoja imaginiraju da su usvo-

jen a deca ili da su njihova braća ili sestre od drugih roditeljai si. „Ova neurotična deca većinom su deca koju su roditeljikažnjavali zbog nedopuštenih polnih radnji i koja se sad svo-

jim fantazijama svete roditeljima." Upor. S. Frojd, Porodični roman neurotičara i drugi spisi, prev. J. Aćin, Beograd 2011,str. 23-26. - Prim. ur.

Upor. Jean Plassard, Le con cubinat romain sous le Ilau t Empire, 1921.

(321


jesu i ostaju mino rna stvorenja koja ne bi znala nida prevare muža koji pre svega sanja o mirazu. Dveanegdote u nastavku će to bolje opisati od dugačkoggovora.

Za vreme svakog obroka kod Petronijevog Trimalhio-na, zvanice koje je pozvao, a koje su kao i on oslobođenirobovi, bile su u unutrašnjem razdoru: obožavale suTrimalhiona jer su se u njemu divili sebi samima,

jer je njegov finansijski usp eh slava za čitavu kastuoslobođenih robova; u isto vreme su ga prezirali zatošto je daleko bogatiji od njih i zato što veruje da impričinjava zadovoljstvo kada irn do detalja priča o so-pstvenom bogatstvu. Oslobođeni robovi su donekleu sličnoj situađji kao crnci u SAD koji se iz kolek-tivnog narcizma dive uspeliu „crnih milionera“, o ko-

jem crnačka štampa priča sa posebnom naklonošću,i koji ga preziru iz lične ljubomore. Ovaj unutrašnjirazdor oslobođenih robova je bio utoliko gori jer jeTrimalhion pozv ao i nekoliko slobodnih ljuđi, protivčijeg prezira su svi morali da ostanu solidarni. Poštonisu mogli da verbalizuju svoju razapetost, gosti su

se zadovoljili jednim poduhvatom: do kje Fortunata,Trimalhionova žena, poredila svoj težak nakit samanje teškim nakitom žene jednog od zvanica, ovajposlednji se „krišom diže, podiže Fortunatu za nogei priljubljuje je uz krevet; oh! - viče ona, dok osećakako joj se tun ika pođ igla iznad kolena". Osvetivši semužu o vim opon ašanjem silovanja, zbog kog se nikonije naljutio, naš oslobođeni rob se vraća na svoje

133)


17/57

Po! Ven

mesto. Ova kratka, nema epizoda koja se nije pono- vila ni u jed nom antičkom spisu, pokazuje k akvom jedijaboličnom lucidnošću psiholog Petronije otkrivaopodsvesnu logiku ponašanja, čak iako intelektu-

alna građa toga vremena nije mogla da mu omogućida rečima do đetalja opiše tu logiku. Oponašanjesilovanja: nalazimo se u društvu u kojem, s punimpravom, gospodar pokazuje svoju nadmoćnost nadpotčinjenima tako što koristi njihove žene; vlasnik,kada odlazi na svoje posede, spava sa ženom svogzemljoradnika (jer „nema ničeg sramotnog u iz-

vršavanju onoga što gospodar na redi“, govorila jeposlovica robova), gazda spava sa ženom svoga klije-nta, šef partije, pa zvao se on i Oktavijan, spava saženom svojih poručnika i sa carevom ženom, bilo dase car zove Kaligula ili Domicijan, i nastoji da istoto učini i sa ženama senatora. A povremeno i bo-govi oponašaju ljude.12M už se zbog toga ne bi uvre-dio, pa se tako ni Trimalhion nije uvredio: žene su

beznačajna bagra čiji postupci i strasti ne bi mogleda kompromituju muškarce koji se, budući da su

iznad njih i da su važne osobe, bave ozbiljnim stvari-ma. U savremenom svetu se ova epizoda iz Sa tiriko - na transponuje na sledeći način: američki crnac koji

večera kod crn ca milionera, završava večeru, pre-moren od oslobađanja od podsvesn ih težnji, tako štoimitirajući boksera „premlaćuje" tinejdžera-pozera- sina svog domaćina. Sa ženama i đecom se može

- Josephus Flavius, Ant. Jud., XVIII, 3,72.

[34]


šsliti bez posleđica.Ono što se naziva emancipacijom žena, to u Rimu

rredstavlja pluralistički ,,điskurs“ u kojem je slučajsjedinio odsustvo trađiđje zatvaranja (ginekej, ha-

rem), sistem m iraza i bračni prezir; kasnije će setome,kao posledica novog morala aristokratije državnihslužbi, đodati i mit o bračnoj ljubavi kao osećanjekoje se podrazumeva i koje je obavezno (naravno,ne govorim o bračnoj Ijubavi kao o osećanju koje se

bira, već koje je indukovano): od tada mu ževi osećajuda ih žene kompromituju. Iz svega ovoga proističe

jedn a zabavna posledica: neustručavanje s kojim se

novac nudi najiskrenijim ženama. Svaki seksualniodnos zahteva prigodan poklon: reč je o kurtoazn omgestu, a ne o prećutnoj prostituciji; đarna sa dvorase baca ispred cara i potpuno uslišava njegove želje(cidamare): princ naređuje da joj se d a nešto u izno-su današnjih 800.000 franaka. Adolescenti su, čak ioni koji pripadaju aristokratiji, zarađivali džeparactako što su prodavali svoje usluge. Kada neko u vi-sokoj klasi ima ljubavnicu, njoj se obezbeđuje pen-

zija (annua), ali to ne znači da je ona „izdržavanažena“. Da bi se dođvorilo nekoj ženi, recept je bio

jedn ostavan: treba ponuditi ve lik u sum u. Svakakoda je čak i u naše vrerne logično da se strast merifinansijskim žrtvovanjem na koje nas tera. Naravnoda odnosi žudnje i novca nisu tako jednostavni (usvetu venčanja, u Rimu, jedna od veoma popularnihigara bilo je preoblačenje u prostitutku niže klase i

[35]


18/57

PolVen

druženje u bordelu, da bi se videlo kakve će to po-sledice da ima i koliko su mušterije bile spremne daplate). Naravno, u na šem starom p lemstvu, ljubavni-ci su dobrovoljno plaćali dugove svojih ljubavnica ili

muževa, a dame su se smeškale ljubavniku koji im je nudio „kral jič inu ogrlicu“: međutim , lju bavnikakoji bi im ponudio novčani iznos u vrednosti te isteogrlice bi izbacile na ulicu. Pa ipak, 11 Rimu nije po-stojao srednjovekovni prezir prema bogatstvu kojese ogledalo u novcu: čak se ni sami senatori nisulibili da pruže ruk u kako bi đobili napojnicu. Uprkossvemu tome, čistota duše s kojom su rimske damenaplaćivale svoje usluge čuva u sebi delić neukro-tive originalnosti, naročito kada uzmemo u obzirmirnoću s kojom su to sebi priznavale. To je čistotaduše svojstvena deci, kao u slučaju Fortunate: naisti način mi ne oklevamo da tutnemo đetetu pareu ruke ,,đa kupi sebi bonbone“, dok s druge strane,njegovom ocu nikalco ne možemo da damo napoj-nicu. Rimsko odsustvo licemerja, kada je u pitanjunovac, ne svođi se samo na to da što vernije odslika-

va stvarne stavove koji bi bili naši. To licem erje nijenaše licemerje: ono odgovara drugačijim stavovi-ma. Da bi prihvatanje novca postalo sramno, bićepotrebni ratnici iz srednjeg veka, kao i da stoicizami hrišćanstvo izmisle moral unutrašnjih vrlina, kaošto ćemo malo dalje videti, isto kao što je izmislilo isliku bračnog para.

Pre nego što se taj novi moral umešao, neki drugi

[36]


raktori „em ancipacije žene“ su u velikom svetu stvori-li slobodu običaja koja se može uporediti sa onomkoja je postojala na dvoru Starog režima u Francu-skoj; običaji poznog rimskog carstva neće biti manje

slobodni, već će biti zaogrnu ti velorn puritanizma: udoba ranog rimskog carstva taj veo ne postoji, što ćereći da je efektivni moral vremena bio sačinjen oddva morala koja su bila otvoreno deklarisana.

Kao i uvek, sloboda običaja podrazumeva koeg-zistenciju dva morala koji se međusobno tolerišu iod kojih je jedan zaista slobodan, dok drugi ostajetradicionalan i strog; izbor između ova dva morala

je individu alan, u zavisnosti od snage autonomijesvakog ponaosob. Zbog toga se u periodu spomenuteliberalizacije običaja moglo stvoriti toliko svedočenjakoja teže da dokažu da je liberaliza cija samo pokaza-telj svedočenja koja nastoje da d okažu da je liberali-zacija stvarna; istina je da umesto da postoji jedanmoral, zapravo postoje dva: to je slučaj sa dobrimrimskim društvom, kao što će biti slučaj sa sve-tom Pr inceze de Klev 13, gde je svako mogao da bira

između galantnog dvorskog života (gde su ljubavnei političke intrige bile bez izuzetka pomešane, kao u Aleksa nd riji, An tio hiji i Rimu) i innogo ozb iljnijeg imirnijeg života, kaka v je izabrala junakinja Madam

13 La Princesse de C leves; francuski roman anonimno objav-ljen 1678. godine, koji se danas smatra klasičnim i prethod-nicom psihološkog romana. Za njegovog autora se smatraMadam de Lafajet. - Prim. ur.

137]


19/57

PolVen

de Lafajet (Madame de La Fayet.te, 1634-1693); jer, kaošto je pisao njen ljubavnik Larošfuko (1613-1680),

vrlina je kod žena zapravo ljubav prema miru. Sveove karakteristike se nalaze i kod rimskih istoričara

Tacita i Svetonija.Prvi vek je dalde imao galantan život, kurtoazan,

strastven, sa dvorskim proslavama ukrašenim obe-ležjima dam a koje je car voleo; neki senator je ljubiocaričinu cipelu, zatim ju je tražio kao nagradu i nosio

je na svojim grudim a; neki drugi se bacao na kolenapred jednom od svojih robinja ili je imao burnu vezuu nekoliko epizođa sa svojim starim pažem. Oda-tle i potiče očekivana reakcija, slična onoj iz našeg

Satiričn og Pa rnasa14, odnosno antipetrarkizam,mizoginija kada viteško potčinjavanje damamapostaje previše teško za muškarce. Najsilovitije licetakvog antipetrarkizma se ogleđa u pre-zrivom ter-oru veštice, perfidne, uznemirujuće, crne žene: to jeKanidija kod Horacija, crna poput woman coloured ill (bolesno obojene žene) iz Šekspirovog soneta CX-LIV... ili poput pauka kog je kastrirao psihoanalitičar

Abrah am ; ona je veštica je r ima moć da naruši od- brambeni mehanizam mu škarca i da u njemu pod-stakne uznemirujuće čudnu zazo rnos t (Unheimli -ches) o kojoj govori Frojd.15

4 Le Parnasse satyrique ; zbirka „opscenih” tekstova, nasta-lih u vreme Luja XIII, oko 1625, i koju je napisala grupa liber-tinskih pesnika. - Prim. ur.5 Ova tema veštice, uznemiruju će crne žene koja nagriza

psihičku energiju inuškarca tako što mu narušava karakter-

[381


Još jedn a tema koja je draga antipetra rkizmu16 jeste žensko ponašanje lcoje će se kasnije nazvatihisteričnim. Stoički filozof Epiktet (50-138. n.e.)i Valerije M aksim17 iznose da je zabrana koja je iz-

data ženama da se ne mešaju u važne stvari, učinilada one svu svoju brigu usmere na ulepšavanje sebe;kako nemaju nikakvu moć, pospešuju ambicioznostsina ili muža, ili se međusobno takmiče, ali više za

nost i budi u njemu natprirodne strahove, veoma je česta uantičko doba; ona se podudara sa autentičnim psihološkimiskustvom: ove misfits (neprilagođenosti) dva nesvesnauma koje se susreću, i iz tog susreta jedan izlazi potrešeni uništen, ne moraju biti toliko retki; taj potres se ogleđa u„uznemirujućim" prestravljenostima, koje je naivna Antikapripisivala vradžbinama. Stoga je zanimljivo pomenuti dasavremeni ljudi izgleda zaboravljaju ovu temu, iako 011a jošuvek odgovara stvarnosti, ukoliko poverujem u ispovestikoje su mi poverene; to pokazuje da književna psihologijatretira samo mali deo mogućih teina (ali u različitiin epo-hama, ona ne tretira iste teine), dok psihologija, naravno,

još uvek nije stig la sve da istraži . Ne bi treb alo mešati strahod veštice (sa gotovo neurotičnom najezdom Unheimliches koju je pokrenuo) sa banalnom mizoginijom, sa horrorfemi-

nae, jednog Seneke (koji je više voleo exoleti od žena) koja jemanje-više homoseksualna, ili jednog Jeronima u Aduersus Jovinianum.16Svojevrsna književna parodija, popularna u barokno doba, ukojoj se neuzvraćena ljubav prema neđostižnoj ljubljenoj ženiironično preokreće u opevavanje njene ružnoće i prolazne lepote.Italijanski renesansni pisac Pietro Aretino (1492-1556) naročitose ismejavao petrarkističkom iđealizovanju žena. - Prim. ur.17 Manje poznati rim ski pisac lcoji je delovao u vreme caraTiberija (14-37. n.e.). - Prim. ur.

(39J


20/57

PolVen

simbolične nego za stvarne dobrobiti. Dve najvećenevolje u koje se najviše sumnjalo bile su senatorovažena koja je nastojala da se p osluži uticajnošću svogamuža i žena ili ljubavnica guvernera provincije koja

se đogovarala sa avanturistima i sa lokalnim com- pr ad or es kako bi od provincijalaca iznu đivala bakšiši ucenjivala ih.

Još jedno „histerično“ ponašanje je neprekidna tuga;kada neka žena ima poteškoća u odnosu sa okolinom ilisa vlastitim karakterom, i kada nosi teret međ uljudskihodnosa, ona koristi od lazak neke bliske osobe na onajsvet da se zakloni iza neprekidne tuge, isto kao što bise u nekoj drugoj epohi povukla u manastir. Seneki-

na Uteha za Ma rkiju (De Consolatione ad Marciam)govori o isuviše zaštitnički nastrojenoj majci koja ćetako dobro urediti da njenom sinu nijedna žena nasvetu ne oduzme nevinost, zbog čega mu se na licuodslikavala verska, afektirana ozbiljnost usled koje

je vr lo rano bio iza bran za velik e svešteničke škole iusled koje će, čak i oženjen, nastaviti da živi u kućisvoje majke. On je preminuo, a njegova majka se

zatvorila u neprekidnu žalost koja nije prestala dasmeta okolini.Međutim, ,,histerično“ ponašanje koje je naj-

više rasprostranjeno na zem aljskoj kugli ipa k nije bilo ponašanje Rimljank i: želim da govor im o pas-kalovskom zadovoljstvu koje se sastoji u smeštanju

vlastitog dosto jan stva među veliki broj đece, o toj„teskobi praznih materica“ o kojoj govori jedan is-

[40]


lamski istoričar seksualnosti. Imati troje dece bio jeposlovički optimum ili maksimum: rimska država

privilegovala majke troje dece kako bi one bilešto brojnije. Kao što je A lfred Sov i18bio ljubazan da

mi napiše: „Shodno onome što danas znamo o spo-sobnosti razmnožavanja ljudske vrste, populacijaCaistva se morala mnogo više umnožiti i preći svoje

granice“.I jedna reč o kontracepciji. Van svake sumnje je

cla su je koristili; ali koju su proceduru primenjivali?Jedna izdvojena aluzija, koja se od nosi na c aricu Sa-

binu, u Epito mi o carevim a istoričara Aurelija Vik-tora (oko 320 -390 . n.e.), čini se da upućuje na to da

je procedura zavisila od žene a ne od muškarca; činimi se da običaj ritualnog pranja posle vođenja lju-

bavi (aquam sumere ) '9 nagoveštava da je upotreba vode, koja nije obične čistoće (jer ljubavni tekstovine bi aludirali na taj detalj da je bio nebitan), ali koja

je ritualna („ići u ha mam “ je u islamu bio eufem izamza „voditi ljubav“), mogla da prikrije kon traceptivnuproceduru: tokom istorije, hladna voda je mogla da

ima jednaku važnost za žene koliko je coitus inter- ruptus imao za mu škarce.20

18Alfred Sauvy (1898- 1990), francuski demograf, etnolog iistoričar, poznat po radovima o francuskoj ekonomskoj is-toriji. - Prim . ur.19Reference kod: Paul Brandt, Ovidii de arte amatoria erkldrt, sveske I do III, 96 i 620.20 Pronašao sam dva teksta za koja ini se čini da dokazujupostojanje ženske kontracepcije: Tertulijan, De virginibus

[411


21/57

Pol Ven

Zatim, napuštanje dece. Neželjena deca robovasu se ubijala kao što mi davimo mačiće ( Philogelds,n° 57 Thierfelder), slobod na deca koja nisu poželjnase napuštaju. Ono što je važno u tome, jeste da to

nije samo ponašanje svojstveno siromasima (i boga-ta klasa takođe napušta decu), kao i to da nije reč o

vanbračnoj dec i koja su na taj način napuštena. Sva-kako, Avgust je odgovoran za napuštanje Julijinogdeteta, Klaudije isto tako za napuštanje Klaudije,

vanbračne ćerke njegove prve žene Urgulan ile , i tađeca su bila ostavljena ispred samih vra ta carske pa-late... Ali istraživanje reči adgnatus (u smislu: „kasnoi ođen“) i postum us kod pravnika , kao i dve Tacitoveindirektne aluzije, pokazuju da su se i u najbogati-

jim ku ćama napuštala neželjena deca čije bi rođenjeporemetilo stečene pozicije za podelu baštine među

budućim nasledn icima. U grčk im ili he lenističkimtekstovima (Pap. Oxy. 744, Apulej) se takođe može

videti da su se, na jedan uopšten način, napuštalasva deca koja iz bilo kog razloga nisu bila željena, ane samo deca nastala u bedi i preljubi. Plutarh od-

bacivanje dece pripisuje žel ji rodite lja da ,,poguraju“svoje potomke i da im ostave što je više m oguće nov-ca. To će reći da je kod njih ođbacivanje dece imaloistu ulogu kao što kod nas ima abortus: mi se pitamoda li ćemo zadržati dete, a oni su se pitali da li će ga

i člandis, XIV, 4 (XIV, 6, Borleffs, koji nije u pravu kađa mislida je u tome prepoznao aluziju na čedomorstvo); i Sv. Jer-onim , Lettre XXII, 13 init. Ali ovde nije pravo mesto da se otome raspravlja.

142]


iizali. Na to se nađovezuje da su vlasti ponekadpianirale da određenih godina narede da sva deca,iz r.ekog razloga, budu napuštena po svom rođenjuJulije Marat apud Svetonija21). Don eti odluku da

određene godine sva novorođenčad napuste, bilo je isto kao kada bi se danas organizovalo otvaranjeklinika za abortiranje ili sterilizaciju u Kini, Japanui Indiji. Isto tako se dogadalo da roditelji napuštajusvoiu decu u znak političkog (kada je Neron dao seda ubije njegova majka Agrip ina 59. n.e.) ili verskogprotesta (kada je preminuo general Germanik 19.g.n.e., kako bi protestovali protiv nepravde bogo-

va). Novorođenčad predstavlja obnavljanje, proizvodprirode koji se u ljudsko društvo prima samo uzizričitu odlu ku22. Iz toga su prois ticale dve posledice:napuštenu decu su sakupljali trgovci robljem, pa su

21 Svetonije u poglavlju o Avgustu navodi starije g istoričaraJulija Marata: Nekoliko meseci pre Avgustovog rođenja uRimu se na jednom javnom mestu dogodilo čudo kojim jeobzanjeno da će priroda Rimljanima podariti cara; Senat jeu strahu odlučio da se nijedno dete rođeno u toj godini nesme podizati. Muškarci čije su žene bile trudne pobrinuli su

se da odluke Senata ne budu pravosnažne. - Prim. ur.22Uporedite ono što Dionisije iz Halikarnasa piše o ver sacrum-u:„Kada neki grad ne bi mogao da nahrani sve svoje stanovnike...onda bi se nekom bogu posvetila čitava generacija potomakaodređenog godišta i poslali bi ih u neki drugi kraj da žive... Ne-koliko aborigenskih gradova se, videvši da im je predeo pre-naseljen, povelo za ovim običajem te su svu novorođenčad kojasu došla na svet tokom te godine posvetili bogu. Na kraju krajeva,nisu mogli da se pomire s tim da ih ubiju, to su smatrali krajnjenečovečnim".

[43]


22/57

Pol Ven

stoga ona bila uobičajeni izvor za snabdevanje robo- vima (previše se m isli na trgo vin u varvarima na gra-nicama carstva, a uopšte se ne misli na ovo, premdaapologete 2. i 3. veka to stalno ističu). Druga posledi-

ca: često su detetu koje je bilo napušteno ili prodatomajka ili rođitelj pružali dislcretnu zaštitu: odatle ipotiču biografije koje podsećaju na D’Alamberovu...ili na Agatoklovu kod Diodora. Treba pročitati, naprimer, u Svetonijevoj De Illustribus gramm ati- cis, biografije Antonija G nifa23 ili Gaja Melisa24; ili,u Tertulijanovom Ad nationes, I, 16, 13, porodičnudramu 11 doba prefekture pretora Fuscijana [odn. u

vreme cara Komoda, 18 0-19 2. n.e.].25

Gotovo da smo govorili samo 0 višim klasama, alito je zbog toga što su one najpoznatije. No, ostavimolagan opis književnih i umetničk ih krugova sa njiho-

vom tradicionalnom slobodom običaja (glavni tek st

Gramatičar Antonius Gnipho je po svedočenju Svetonijarođen u Galiji kao slobodno dete, ali su ga se roditelji odrekli. Oslobođio ga je ,,otac“ koji ga je pronašao i podigao. - Priin. ur. " Gramatičar Gaius Melissus je rođen u Spoletiumu, kao slobo-dan, ali su ga se roditelji, zbog međusobnog neslaganja, odrekli.

Zalaganjem i brigom čoveka koji ga je usvojio i podigao, dobio jeizuzetno obrazovanje. Kasnije je oslobođen i uživao čak Augus-i o v u naklonost, kako svedoči Svetonije. - Prim. ur.-5 Tertulijan navodi slučaj dečaka iz dobre rimske familijekoji je otet i prodat kao rob u Grčkoj. Potom je kao odraslimlađić prodat na pijaci robova u Rimu, a kupio ga je njegovrođeni otac, koji ga je, ne znajući da mu je to sin, koristio zaseksualne usluge. Kada je otac slučajem saznao da mu je to bio sin, oduze o je sebi život, a sina je grad ski prefe kt Fuscijanosuđio zbog povrede običaja. - Prim . ur.

[441


bi bile Horacijeve Ode). Jedina poznata k lasa, poredaristokratske, bila je siromašna gradska klasa, ona okojoj su govorili Ovidije ili Marcijal. Pomisili bismoda se nalazimo u Rimu u doba Hipolita Tena26, ili u

Napulju u doba Ba rnabuta27: bile one udate ili ne,ženama iz naroda je dopušteno da se izdržavaju odsvojih čari; pa ipak, plaćali su ih zato što su bili njiho-

vi ljub avnici, ali nisu im bili ljubavnici zato što su ihplaćali. Ono što je u vezi s tim bitno jeste da su m orali javno pravo to smatrali legitimnim: nalazimo se udruštvu u kojem se seksualna ponašanja menjaju uskladu sa društvenim klasama. Rimski seksualnimoral, nije moral u modernom smislu reči; on se tiče

statusa, a ne vrlina; spoljašnjih gestova, a ne interi-orizovanih odbojnosti. Mi imam o nešto slično što jepreživelo i što spada u taj domen lepog ponašanja,a to su psovke. Mlade rimske devojke nisu učile dacrvene od izvesn ih tema i da o d toga prave tabu: svešto se od njih zahtevalo jeste gest lepog ponašanja,odnosno da preko lica namaknu skut svog ogrtačakada prolaze pokraj neke prijapske slike (doduše,

taj su gest morale veoma često da prave jer je takvihslika bilo na svakom ćošku). Što se ostalog tiče, sme- jale su se tom e i to poprilično rableovskim smehom:ali, morale su da naprave taj gest, ništa više od toga;

26Upor. putopise H. Taine-a, Voyage en Italie: Naples et Rome, 1876. - Prim . ur.27Referira se na de loA. O. Barnabooth (1913) francuskog pisca

Valerija Larboa (1881-1957)- ~ Prim-Prev-

[45]


23/57

PolVen

nije se radilo o internalizovanju morala čeđnosti.Takvi su bili Rimljani iz slavne epohe. Što se tiče

Rimljana iz doba dekadencije, ili onoga što se takonazivalo, oni su bili izuzetno moralni i svakako su

imali više dece. Tokom 2. veka, čednost, to jest, od- bijan je seksa van brak a, postala je vrl ina : dovoljno je da se podsetim o primera Marka Aurelija , duše zakoju se s pravom kaže da je predhrišćanska, da bise čitaocu nagovestila dub ina preobražaja. Transfor-macija takmičarskog načina funkcionisanja u glo-

balnom dr uš tvu je povu kla za sobom tra nsformaciju bračnih odn osa i proširivanje in stitu cije brak a na svedruštvene klase, kao i transformaciju seksualnosti.

Odnosi između muževa i žena postaju ođnosi bračneljubavi, a osećanje je obavezno a ne po izboru: to jeposlušnost iz Ijubavi. Stoga afektivni o dnosi izmeđusupružnika postaju tema o kojoj više nema prava dase govori; u doba Republike, svak i supru žnik je imaoodređenu ulogu koju je trebalo da igra, a čim je tauloga odigrana, afektivni odnosi između supružnikasu bili onakvi k akv i su mogli biti: sa ženom se slagalo

dobro ili loše, a ako se slagalo loše, nije bilo ni sramo-tno niti neukusno to reći. U doba Carstva, ne dolaziu obzir da se čuje da neki nesklad može da postojiizmeđu supružnika, jer od tada se smatra da i samofunkcionisanje brak a počiva na dobrom slaganju i nazakonu srca. Tada se rađa nova ideja: o ,,paru“ gos-podara i gospodarice kuće koji svuda idu zajedno izajedno su pozvani u mondenski život. Ukoliko su

[46]


u stvarnosti supružnici razdvojeni astronomskomudaljenošću, ceremo nijal plemenite udaljenosti i ot-mene strasti čini svetom njihovu zajedničku sliku uočima drugih (Plinije Mlađi). Eto „morala para“

Od tada se seksualni odn osi teorijski ograničavajuna područje braka. Seksualni život počinje sve kas-nije i kasnije: između Republike i doba Marka Au-relija, praktikovanje seksa među mladima teorijskinestaje, a to je u velikoj meri u vezi sa progresivn imuspostavljanjem pravnog pojma punoletnosti; sek-sualne aktivnosti se više ne započinju sa četrnaestgodina, što je doba kada se uzima muška toga: sve

više se nastoji da se seksua lni odnosi svedu na b rak;svedočenje lekara, od Celza do R ufusa iz Efesa i Sor-ana je veoma jasno. Iz tog doba, isto tako, potiče 1sakralizov anje zabrane incesta. Intenzitet te zabranenema ništa od jednog prirodnog zakona, niti od ap-solutnosti nekog načela; ta zabrana je ljudska stvarkoja je veoma empirijska: ispod vrlo oštrih zabra-na, stvarni intenzitet zabrane varira od društva dodruštva. Isto tako, nije dovoljno izučiti koji su to

srodnički odnosi zabranjeni: treba uzeti u obzir istepen intenziteta zabrane. U Rimu nije bio redakslučaj incesta između majke i sina, ili sestre i bra-ta; podrazumeva se da je bio osuđivan, ali nije po-dizao neprikosnoveno užasavanje, kao kod nas: kodsatiričara, 011 predstavlja pred met šale ili sarka zma,predmet kvalitetnih kleveta; incest je bio ozbiljnijiod preljube, ali na kraju, to je bila greška iste vrste,

[47]


24/57

Pol Ven

a ne napad na prirodu. Možemo pretpostaviti da seneprikosnoveno užasavanje od incesta ustoličilo to-kom poslednjih vekova Carstva i da je u vezi sa svimtransformacijama koje ovde izučavamo.

Sva seksualnost se svodi na bračne ođnose i nareprodukciju, na ,,prirodu“: abortus postaje zločin;moralisti preporučuju majkama da same doje svoje bebe. Osećanja po slobodnom izboru se mešaju saosećanjima koja su indukovana: svaki strastveni od-nos mora da se podudara sa prirodnim odnosom, to

jest , društvenim , uz rizilc da se shvati lcao besmislen;ono što bismo mi nazivali seksualnim perverzijama,osim homofilije, koju je Seneka vrlo dobro prihvatao(taČno je da je bilo dobrih razloga za to), doživljavalase kao besmisleni ispad čulnosti ili kao vrhunacstultitia-e, u stoičkom smislu reči: u svojoj gluposti,muškarci nastoje da komplikuju prirodu, zimi želeruže, više vole da plove (iako im je priroda dala sto-pala da hodaju po kopnu), više vole da osvetle noć;kada priroda od nekog miljenika napravi odraslogmuškarca, oni nastoje da ga nateraju da se depilira,

iako je prerastao doba efebskih igara, piše Seneka.Odatle i potiče osuda ljubavne strasti. U drevnomstoicizmu, osuđivali su je zato što je bila oprečnaeudemonističkom racionalizmu Mudraca. Kod Seneke

je osuđivana zato što se ne podudara sa prirodnimodnosima (porodičnim, društvenim) ili ih ugrožava.I Ielenističke filozofije, a samim tim i stoicizam, sebisu za cilj odredile stvaranje Mudraca, ođnosno po-

(48)


jedinca koji je revnostan barem ka da je reč o opisi- vanju sveta opštim idejama; međutim , sreća Mu-draca se doživljava kao samođovoljnost, autarhija,kao namirenje prirodnih potreba. Sreća se sastoji u

ponovnom uspostavljanju ravnoteže, u popunjavan- ju nedostatka: kada se dostigne, svaka afektivnostmora da nestane; tako stvari stoje i u epikurejstvuili u stoicizmu, kao i u ortođoksnom frojdizmu: ljud-sko biće je isključivo u odnosima sa samim sobom;njegovi afekti su pleasure-seeking, a ne object-seeking prirode; postoji izvesna količina ili lista potrebakoje bi trebalo da budu namirene, isto kao što kodFrojda postoji ograničenje i čuvanje energije libida

koja doprinosi očuvanju Ja (primarni narcizam) iliočuvanju ,,obje-kta“: pojedinac se ne izbavlja samod sebe, to jest, kada konačno dobije ono što želi,svaka afektivnost mora da nestane. Nezamislivo jeda ostane u stanju afektivne tenzije kada ima onošto želi: ako ipak ostaje u takvom stanju, ukolikoto posedovanje ne može da okonča njegovo strast- veno stanje, ili čak ako postoji izgovor da ga žel jenipredmet ,,ostrašćuje“, te se zbog toga njegovo stras-tveno stanje pojačava, onda je ta ostrašćena osobaglupa: strast je protivna prirodi; apsurdno je prola-ziti kroz sva ta stanja kada imamo ono što želimo.Ovaj racionalizam sreće, po princi-pu homeostaze,odn. održavanja stanja ravnoteže, na kraju dovodido toga da je svaki erotski afekat žarko dupliranje

jedin ih ,,prirodnih“ odnosa , ljubavi prem a ženi, deci,

[49]


25/57

PolVen

prijateljima (odnosno mušterijama ili političkimsaveznicima). Intenzitet koji ne bi jeđnostavno biosimptom nedostatka je nezamisliv ili neprihvatljiv.Strast ima još dve apsurdnosti: ona se ne odnosi

na specifičan predmet koji je moguće zameniti i odkog se zahteva samo da ispuni određene uslove, dađonese izvesno zadovoljenje, već na predmet koji je

bespotrebno indiv iđu alizo van (iako bi deset dru gihpredmeta iste vrste jednako dobro poslužili). Dru-ga apsurdnost: strast je mučenje, ona je stanje kojeprotivureči samo sebi, što je užasno, jer u monističkojontologiji, u providencijalističkoj metafizici, sasvim

je nemoguće da mreže Bića ne budu skladno orga-

nizovane i da se događaju kratki spojevi; ukoliko sedogađaju, to je p rotivno p rirodi.

Može se razumeti kako taj monistički i homeosta-tički racionalizam može da posluži kao podrška mora-lu poslušnosti iz ljubavi i moralu bračne seksualnosti:kod Seneke i lcod njegovog nećaka Lukana28, postojan-

je supružničke ljubavi nije više neka srećna okolnost,v e ć norma čije se ostvarenje podrazumeva; kod njega,sporazum između supružnika nije više stanje stvarikoje se eventualno dodaje supružničldm odnosima,

već predstavlja osnovu tih odnosa. Bilo bi lako polca-zati kako asketski morali (neopitagorejstvo, srednjo-

' Marcus Annaeus Lucanus (39-65 n.e.), rimski pesnik, rođenu Kordobi. Iako je 60. osvojio nagradu za panegirik Neronu (narakmičenju Neronia), isti mu je zabranio objavljivanje, jer je bioljubomoran na njegov talenat. Prinuđen na samoubistvo 65.g.n.e. - Prim. ur.

[50]


vekovni platonizam) predstavljaju estetsku varijacijutog morala: asketa je dendi moralnosti; onda se možerazumeti uspeh tog asketizma u dobrom društvu toga

vremena: asketizam je jed ini individualni uspeh koji

ostaje moguć u moralizujućem društvu, a po svojojprirodi, taj podvig predstavlja eleganciju; asketa jeponekad banalan29, ali se razlikuje od drugih i to činisa žarom: kao Apolonije iz Tijane.30

Istovremeno nestaje i ono što se pogrešno nazivaantičkom hom oseksualnošću, a što je zapravo bisek-sualnost; stoik Epiktet je ovde putokaz: kod njega većpostoje argumenti protiv homofilije - ponašanja bez

biološke svrhe i be z podrške priro dnog stvaranja; paipak je svet koji on opisuje još uvek potpuno biseksu-alan svet u kojem u bračnom ugovoru treba naglasitida suprug neće uzimati ,,ni konkubinu, ni mladića“(Pap. Tebt. 104): „Voleti ženu ili dečaka“, ključna for-mula antičke ljubavi, kod njega se može pročitati na

još šest mesta (posle rrjega, č itaćem o je jo š kod Plo-tina, zatim ponekad kod poslednjih pagana, čuvara

antičke tradicije, kao što je na primer Makrobije31).29U orig. prudhommesque; prerna Sully Prudhomme-u (1839-1907), francuskiom sentimentalističkom piscu i pesniku, pr-

vom dobitniku Nobelove nagrade za knj iževnosti, koji je danasi u samoj Francuskoj praktično zaboravljen. - Prim. ur.30AjroMomoi; 6 Tuaveut;, oko 40- 120. n.e., poreklom iz Tijaneu Kapadokiji; filozof pitagorejske trađicije o kom su kružilelegende, kcje su neobično sliČne potonjim žitijima svetaca. - Prim. ur.31 Ambrosius Theodosius Macrobius (circa 385/390 - nakon

[51]


26/57

Pol Ven

Ne mora se reći da helensko-rimska pisma opisujusvet u kojem je biseksualnost potpuno prirodna; astvarnost koju opisuju istoričari je, isto tako, bisek-sualna: svako je dozirao svoje sklonosti, a istoričari

su saopštavali da li je ta osoba imala više izraženusklonost ka jednoj ili drugoj ljubavi. Marko Au-relije, budući otac veoma brojne porodice, pripisujesebi čast „da nije taknuo ni Benediktu ni Teodota“,

jedn u od svo jih slu škinja i jedn og od svo jih robova;dakle, reč je o tome da nije imao želju za tim. Ovedve ljubavi nisu bile dve različite vrste, niti su bilekriterijum za razvrstavanje pojedinaca po klasama:to je bila samo n evažna osobenost, jedna od mnogih,

isto kao i strast za trke u cirkusu ili za pantomimu;homoseksualnost u modernom smislu reči, odnosnoodbijanje drugog pola, sama po sebi nije bila ništađrugo do ekstremni deo te nevažne duge šarolikosti;Seneka je u Fed ri prvi lcoji je od homo seksualno sti uužem smislu reči, napravio zasebnu boju i pripisaoioj sa kralizovanje majke.

Istoriju biseksualnosti u Rimu valja napisati iz po-četka: naročito je netačno ono što se govori o njenojlegalnoj represiji (homofilija kao takva neće biti po-:isnuta pre 3. veka naše ere). Nije tačno da „grčka"Ijubav u Rimu potiče iz Grčke: kao više od jednog

430. n.e.), rimski gramatičar i neoplatoničar, izuzetnog obra-zcvanja. Poznat po delima Sciturncilia (u kom opisuje razgovors jeđne gozbe s kraja 4. veka), neoplatoničarskom komentaruCiceronov sp\sa Somnium Scipionis, koji će u srednjem veku biti

jeđn o od najomiljenijih antičkih dela. -Pr im . ur.

[52]


sredozemnog dru štva i to sve do naših dana, Rim ni-kada nije ljubav prema ženam a suprotstavljao Ijubaviprema mladićima: Rim je aktivnost suprotstavio pa-sivnosti; biti aktivan značilo je biti muško, ma kaka v

bio pol partn era. Dovoljno je čitati pesn ika Katula(1. p.n.e.) da bi se saznalo za to. Katon Stariji (234-149. p.n.e.) se nikada nije bunio protivlepih mladićai homofilije: jedino je nalazio da je skandalozno tošto su se, po ugledu na Grke, davale ekstravagant-ne sume novca da bi se nabavio mladi rob; sličniekstravagantni troškovi po pitanju gastronomije sukod njega podsticali istu indignaciju, i to opet zbognovca. Ono što je pak tačno, jeste da se homofilija

u Rimu helenizovala: pored antičkih odnosa homo-filije između mladih momaka ili između gospodarai roba, pojavljuje se mondenski običaj dodeljivanjalepog mladića ili dodeljivanja mladih paževa. Svaka-ko da se postavlja veliki problem: da li je dozvolje-no imati slobodne adolescente iz dobrih porodica,i to po modelu grčke ljubavi prema efebima? Hoćeli rimska vežbališta postati dvorovi ljubavi? Jer, u

Grčkoj je ,,pasivna“ homofilija bila sramotna (slav-no je nekoga pentrirati (sabrer), ali je sramotno bitipentriran (etre sabre), ali postoji jedan izuzetak:adolescenti, zbog svojih mladih godina, mogu bez

bruk e da budu pasivni; slična nežnost je sra motnasamo kod zrelih muškaraca. Da li će adolescentimaplemićima biti dopušten galantan život? Zvaničnone; ali je zapravo ljubav prema efebima b ila jedn ako

[53]


27/57

Pol Ven

raširena u Grčkoj kao i u Rimu. To je, međutim, biorabu. Ostaje činjenica da je homofilija gotovo po pra-

vilu bila prisutna u školam a (Horacije) i da je velik aroditeljska muka bila u tome da se pronađe škola u

kojoj običaji njihovih potomaka nisu ugroženi: jed-na od obaveza učtivosti bila je i uljudnost da se toobaveštenje saopšti prijateljima. Nije se loše gleda-lo na homofiliju kod mlađe gospode, slobodnih porođenju, već na njihovu pasivnost (podsetimo se daie seksualni moral u potpunosti zavisio od statusa:rimski moral je etika zasnovana na ,,naređenjima“).Reč impudicus, čiji je smisao zadugo bio nepoznat,zapravo predstavlja eufemizam za ,,pasivnost“.

Može se pogoditi odakle, kod onih koji su nadah-nuti antikom, potiče pogrešna ideja da bi „grčka“ljubav u Rimu bila doprinos helenizacije: ta idejapotiče iz doba u kom se verovalo da je biseksual-nost izuzetak, a ne osnovno stanje u lcom živi ve-ćina čovečanstva (hrišćanske zajednice su činileizuzetak). Ono što iznenađuje nije biseksualnost, većnjena zabrana. U Rimu, problem ljubavi prema efe-

bima nije bio seksualne , već etničke prirode: okleva-lo se sa usvajanjem grčkih takmičenja (u kojima suljudi iz dobrih društava silazili u arenu) namestolatinskih igara (u kojima su u arenu silazili samoprofesionalci koji su smatrani jeftinim a - isto kaokomedijaši iz 17. veka). Kad smo već kod toga, istiadolescenti su, kao i njihovi očevi, mogli da imaju zarnomka sve paževe koje su hteli.

f54]


Najbolji dokaz da je biseksualnost prirodna da-tost, dok je homoseksualnost stvar kulturološkogizbora, jeste to što čak i u društvima u kojiina jehomofilija uspešno zabranjena, ta zabrana nikad

nije postala duboko usađena. Pojedinci, nesumnji- vo, nem aju hoinofiln e želje, misle na homofili ju sužasom i ubeđeni su da bi im se smučilo ako bi jeupražnjavali: ako bi je pak stvarno praktivali, ne biim se smučilo. Ukratko, o potiskivan ju i o zabranam a

valja imati nijan siranu ideju. Primera radi, zab ran ekoje se tiču ishrane, postaju duboko ukorenjene:ukoliko se nelci etnolog iz naučne obaveze upusti u

jedenje gusenica, ovom će mučeniku nauke pripasti

muka. Sa seksualnim zabranama stvar se odigravadrugačije: ubeđeni smo da će nam pripasti m uka, alizapravo nam ne pripada. I to iz dobrog razloga: makoliko čudno delovala ova tvrdnja, reč je o tome dane postoji čulna ili afektivna razlika između te dveljubavi; pre je reč o tome da vrste koje možemo darazlikujemo unutar Ijubavnog života, nikako ne ko-responđiraju s razlikom u polovima. Iskustvo homo-

filije može da zavara, ,,turistički“ govoreći: ono sasvim po dseća na heterofiliju , a to ima četvorostruk upouku: 1. razume se d a je homofilija mogla biti toli-ko rasprostranjena u antičko doba; njena zabranaistorijski pravi problem; 2. trebalo bi ra zlikovati naj-manje dve vrste zabrana; postoji vrsta zabrane kojane prodire duboko u društvo, a koja je ipak veomauspešna: ona pojed incima o duzim a želju i ideju se se


28/57

Pol Ven

upuste u proveru da li su njene granice imaginarne;3. biseksualnost nikako ne predstavlja prevaziđenui parađoksalnu etapu u formiranju mladog pojedin-ca: to je aktuelna mogućnost kod odraslih, čak i u

društvima u kojima je homofilija zabranjena. Ona je aktueln a ča k i kod pojedina ca koji ne osećajupotrebu niti želju za njom. Usudimo se da kažemoda je ono što Frojd ponekad govori o biseksualnostii homoseksualnosti, verovatno trošno;32 4. ukolikoželimo da shvatimo Stare (i njihove svađe sa Mode-

52Zna se da Frojd nije zaokružio svoje viđenje biseksualnos-ti. Jedna beleš ka viNelagodnosti u kulturi odražava njegovenesigurnosti. Neki istoričar bi možda bio upućen da preferi-ra verziju ideja koju je izneo u članku iz 1920. godine: ,,[U]klanjane polne inverzije ili homoseksualnosti... nije lako...to uspeva samo u naročito povoljnim okolnosima, pa i tadauspeh se uglavnom sastoji u tome da se osobi, koja je bilaograničena na homoseksualnost, oslobodi do tada blokiraniput ka suprotnom polu, dakle, da se ponovo uspostavi njenapuna biseksualna funkcija... Mora se reći da se i normalnaseksualnost zasniva na jednom ograničavanju objektnogizbora i uopšte rečeno, pretvaranje jednog potpunog razvi-;enog homoseksualca u hetoroseksualca, nema mnogo većih

:zgleda od obrnutog poduhvata, samo se ovo poslednje iz va-ljanih praktičnih razloga nikada ne pokušava. (Freud, Psy- chose, nevrose et perversion, str. 249; citat prema: S. Frojd,„Psihogeneza jednog slučaja...“, u: Paranoja i homoseksualnost, Beograd, 2003, str. 105-106). U Uvodu u narcizam [Pour introduire narc issme, Freud, La vie sexuelle , str. 94)čitale su se vrlo različite stvari; još toliko takvih će se čitatiu Konačnoj i heskonačnoj An alizi (Die endliche und unend- liche Analijse, 1937).

(561


rnima), valjalo bi da se naviknemo na ideju da sek-sualna zadovoljstva nisu samo polna; obe ljubavimogu da imaju različite ukuse, u skladu sa svačijimapetitima, ili isti ukus: one nemaju različitu suštinu.

Sve u svemu, ukoliko želimo da razumemo zašto je homofili ja, ili ba rem muška hom ofilija, bi la mn o-go više rasprostranjena u antici nego u naše doba,dovoljno je da je pripišemo biseksualnosti a ne ho-moseksualnosti u pravom smislu reči: homoseksu-alci svakako nisu bili brojniji; to je bila biseksual-nost koju društvo nije suzbijalo. U najmanju ruku,to je Prustovo obrazloženje u Nestaloj Alb er tini :

„Nakon hiljadu devetsto godina, svaka je običajnahomoseksualnost“, u kojoj ćemo videti biseksual-nost, „nestala; jedino što je od nje ostalo je neuroza.Upravo ta homoseksu alnost koja opstaje uprkos pre-prekama, koja je sramotna i žigosana, jeste jedinaprava...“. Pretpostavljam, ukoliko se današnji ljudimogu smatrati istima kao što su nekada bili, da sudve trećine naših savremenika zapravo biseksualci(koji to mogu i ne moraju znati: odsustvo želje ništane dokazuje) i da je bar svaki deseti više ili manjeisključivo homoseksualac; postoje li onda, iz razlogasimetrije, isključivi heteroseksualci? Evo šta sma-tram da je teško: teško ih je kvantifikovati.

Iz svega ovoga ne bi trebalo da zaključimo da je an-tika bila raj u kom nije postojala represija. Naprotiv.Moral tog vremena nije izinislio pojam ljubavi pro-

[571


29/57

Pol Ven

tivne prirodi:33ali je s druge strane taj moral izmisliopojam ,,mekoće“ Machism o je bio još nepodnošljivijiu antičko doba nego što je to u naše doba: jedna po-lovina biseksualaca, i to ona aktivn a polovina, prezi-

rala je drugu polovinu jer ih je smatrala mekanim,slabašnim; međutim, te dve polovine su se slagalekada su prezirom zasipa-li žene koje su volele i ženei muškarce koji su zbog mekoće voleli žensko zado-

voljstvo; opakost toga doba se sastoja la u tome dasu izvesni stoici bili osuđivani zbog toga što su po-tajnu mekoću previše nadoknađivali razmetljivošćuprenaglašenog muževnog ponašanja. Seksualnostantičkog doba i našeg doba su dve različite strukturekoje nisu ni u kakvom međusobnom odnosu i čak

Da bismo u antici pronašli osećanje užasa pred homofili-;om, trebalo bi se osvrnuti na jevrejslte tekstove (Josif Fla- vije, Jud ejsk i rat, (Flavius Josephe, Guerre des Juifs) IV, 9,562, povodom Titove opsade Jerusalima) i na hrišćansketekstove (Salvijan iz Marseja (Salvien de Marseille), De gu- bernatione Dei, VII, 17, 164 s., Migne, P. L., LIII, 145-148,povodom vandalske opsade Kartagine: da li je Salvijan čitaoJosifa?). Isti taj Salvijan nam saopštava da su prostaci unutar

rimske vojske pripadnicima čete činili uslugu koju su mor-narski početnici činili matrozima u ratnim mornaricamaoivilizovanih nacija. Veliki hrišćanski tekst o seksualnostisu Laktancijeve Božanske institucije (Ins titutions Diuines),

VI, 23. Ovaj tekst je vrlo blizak starom moralu: prostitucija;e greh, pederastija je još veći, ali najveći od svih grehova idalje ostaje fellatio; pagani nisu ništa drugačije rasuđivali:~ellatio i kunilingus su bili sramotni u njihovim očima, jerumesto da penetrira, onaj koji pruža felacio se stavlja naraspolaganje seksualnom partneru, odnosno, služi ga.

[58]


se ne mogu ni superponirati: oni se ne podređujukontinuumu veće ili manje represije u zavisnostiod uopštene fikcije, već od fikcije koja je raciona-lna i optimistična. „Diskursi" o seksualnosti koji

se nadovezuju mogu se porediti sa geografsko-istorijskim kartama koje pokazuju stanje sveta urazličitim dobima: u svakom veku je granična linijaneočekivan a i čudna; ona ne odslikava dublju logiku

več ite b orb e između repres ije i želje: to bi bilo previšelepo. Što se mene tiče, ne zaključujem da je potrebnoto što je potrebno i da ostaje samo da se poslušnoprihvate konvencije ili „diskursi" svog doba: bašobrnuto, zaključujem da ne bi trebalo dopustiti da

nas prevare pseudo-racionalizmi onih koji se izdajuza velikodušne i moralne; jer, etička toplina je uveksumnjiva; zašto kukati za pravima, propovedati ihi zahtevati? Zar nije jednostavnije samo ih uzeti?Treba ih sprovoditi smelo, da se u vama ne oseti ninajmanja sumnja u sebe same, ili ćete morati da sezadovoljite mrvicama sa stola (vrlinska indignacija

je uvek bila sumnjičena da nije ništa drug o do obr-

nuto poniženje). Niko se ne usuđuje da izusti reč otome iz straha da ne bude ismejan. Ali, za ime sveta,nemojmo racionalizovati i ne opravdavajmo.

U Rimu ,,diskurs“ o seksualnosti (podsećam da kodFukoa ta varljiva reč diskurs nema ništa zajedničkosa onim što je ,,rečeno“ i sa tortama sa šlagom kojenam semiologija i lingvistika serviraju, već da, na~protiv, pređstavlja ono što je pređkonceptualno i

[59]


30/57

Pol Ven

neizrečeno) ne suprotstavlja reproduktivnu seksual-nost i seksualnost „protivnu prirodi“, i to suprotstav-Jjanje nije bilo stvar morala: on je suprotstavljaočinjenicu - penetrirati i biti penetriran (sabrer/ etre

sabre) - a to suprotstavljanje je bilo sram no (upravo zbog toga će seksualni moral varirati u skladudruštvenim statusom: jedan rob se neće stideti

zato što je pasivan). Model iz kog je potekla ta sek-sualnost je, sasvim jednostavno, odnos gospodara: njegovih podređenih (supruga, paževi, robovi); to

je seksualnost silovanja: kao takva, ona će trajatinajmanje do 18. veka, a potiče iz očigleđno krajnjekrhke distinkcije između onoga što se naziva ak-

tivnost i pasivnost. Jer, ako za model uzmemo činpenetriranja, uloga žene će biti pasivna. Ukolikouzmemo model jedenja, uloga žene će biti aktivna- upravo zbog toga muškarci imaju strah od „na-zubijene vagine“. Sramotno je staviti se na raspola-ganje seksualnom partneru: to je stav roba. Odatledolazi zanimljiv detalj: u Rimu je postojalo sramot-no seksualno ponašanje, apsolutno sramotno, tolikosramotno da se svako pitao Jko bi to mogao da radi“;nieđu epigramatičarima je bila krajnja uvreda biti..;edan od tih“: reč je o pružanju kunilingusa, a to

je ponašanje koje je dosta prisutno kod satiričara iztog doba, isto kao što je homofilija prisutna kod fran -cuskih šansonjera. Mogu se čak navesti prime ri onihsramotnika koji su upražnjavali tu aktivnost, a kojisu uzaludno pokušavali da svoju sramotu maskiraju

(60]


manjom sramotom - izdavali su se za pasivne ho-mofile! Silovanje takođe zauzima značajno mesto utom društvu; bez stida se osobe maltretiraju i siluju,a za silovanu osobu se smatra da je u tome svemu

uživala. Nemezijanova poezija (3. v. n.e.), koja je je-dan od retkih svedočanstava lcoji nam daju uvid uljubav seljančica, prikazuje dva mlada čobanina kojisu zaljubljeni u istu mladu seljančicu; vrebaju jena lcrivudavom putu i obojica je siluju: prava idila.Zadovoljstvo žene se potpuno ignoriše, ili se pret-postavlja; ono je tematizovano samo u odnosimasa ženama slobodnih običaja (oslobođenih robinja),koje treba zavesti, kao i u odnosima sa damama iz

visokog druš tva koje vode slobodan i galantan život,o kojima je već b ilo reči.

Ak tiv an je i, stoga, dostojan hvale, seksualni part-ner kog služe, ali samo ako je muškarac; za osudu

je onaj ili. ona koji se stavlja ju na uslugu drugom e.Ključna reč ovakve seksualnosti je: „biti na usluzi“.To se lako uočava ako se izučavaju, kroz vekove,

vredno sti koje su pripisivane jedn om od ljubavnihpoložaja: equus eroticus (erotski konj). U današnjedoba, ženi je na silu dekolonizovana, na francuskinačin, odnosno talco što je asimilovana i integri-sana: muškarac, pokajnički kolonizator, ne želi sebiegoistično da priušti ižuzetnost prijatnog grča; želida ga i žena doživi, i da ona kojoj je nekada bilaoduzeta nezavisnost, sada postane jednaka sa gos-podarom i da pod onim što se naziva orgazam,

[61]


31/57

Pol Ven

doživi isti grč kao i njen kolonist: odatle potiče orto-Joksnost orgazma koja čini da se legitimno žudi za..novim ljubavnim neredom“34. Iz ove perspektive

je equus eroticus jedan od najboljih načina da žena

sebi priušti zadovoljstvo; a istovremeno, on simboli-zuje preokret odnosa između starog koloniste i onekoju je dekolonizovao, jer ne bismo umeli prev iše dasimbolizujemo velikodušna mišljenja. U današnjedoba, equus eroticusje pozitivno vrednovan. Ni kodRimljana nije bio ništa manje vrednovan, ali upravoiz suprotnih razloga: sluškinja dolazi kod svog gos-podara, nehajno se pruža na krevet, jer je na usluzimuškarčevom zadovoljstvu; rimsld prozni pisac Ap-

ulej (125-180. n.e.) ili slike iz Pompeje ođlično prika-zuju da se ta poza sm atrala za nešto na jprefmjenije uljubavi. Naposletku, između antike i našeg doba, odSeneke (4. p.n.e. - 65. n.e.) do sekso loga

Documents

Pol Ven - Porodica i Ljubav u Rimskom Carstvu