Sadraj: POJAM I VRSTE BRAKA U RIMSKOM PRAVU2BRAK SA MANUSOM3ZAKLJUENJE I RAZVOD BRAKA4BRAK BEZ MANUSA5ZAKLJUENJE I RAZVOD5LICNI I IMOVINSKI ODNOSI BRANIH DRUGOVA7MIRAZ I DONATIO ANTE NUPTLAS9VRSTE BRAKA11EKONOMSKI ASPEKTI BRAKA12LITERATURA:14

POJAM I VRSTE BRAKA U RIMSKOM PRAVU

U svim patrijarhalnim drutvima sa zatvorenom kunom privredom, brak se shvata uglavnom samo kao sredstvo, put da se obezbede radna snaga i potomci, koji e produiti ivot porodice. ena je pritom vie objekt nego subjekt, pa je potinjenost muu karakteristika njenog poloaja u porodici. Rimska varijanta ovakvog braka jeste brak sa manusom. Njega sreemo na poetku rimske istorije i on se zadrava kao vladajui oblik braka sve dok osnovurimskog drutva predstavlja zatvorena kuna privreda. U toku druge polovine republike, paralelno sa razvitkom robne proizvodnje i robno-novnane privrede, to znai potiskivanjem i razbijanjem zatvorene kune privrede, razvija se novo shvatanje braka, novi poloaj ene u porodici i novi lini i imovinski odnos izmedju branih drugova, to sve skupa stvara novi braqni odnos, novu vrstu braka brak bez manusa. Ali, brak sa manusom se nije sasvim izgubio, ve se, zakljuivan u formi confarreatio, odrao jo dugo u jednom uzanom krugu porodica nobila koje su pretendovale da u svojim rukama dre najviia svetenika zvanja. Brak mez manusa je bio u primeni sve do kraja rimske istorije, ali to ne znai da je on u toku druge polovine republike dobio svoj definitivni oblik i ostao nepromenjen do kraja. Naprotiv, on je u periodu republike dobioo samo svoje osnovne konture, zadravajui mnoge elemente nasledjene iz prolosti. Njih se u toku principata i dominata postepeno oslobadjao pa je tek u periodu domminata, dobrim delom pod uticajem hrianstava, dolo do shvatanja braka kao ravnopravne zajdnice mua i ene, koju Modestin definie na sledii nain: nuptiae sunt coniunctio maris et feminae et consortium omnis vitae, divini et humani iuris communicatio. ( Brak je veza mua i ene, doivotna zajednica, ustanova boanskog i ljudskog prava ).

BRAK SA MANUSOM

Manus ena paterfamilijasa i ene svih njemu potinjenih lica imale u vreme kada je vladjui oblik porodice bio familia poloaj keri. Udajom su izlazile iz porodice svojih roditelja ili gubile status lica sui iuris ako su ga imale, i dolazile u porodicu svoga mu, odnosno pod vlast njegovu ili njegovog paterfamilijasa. Ta vlast nazivala se manus, pa se i brak koji je tada zakljuivan i koji je dovodio enu u taj poloaj, nazivao manus-brak, ili brak sa manusom. Manus inae znai: ruka. Rimljani su esto uzimali ruku za simbol vlasti i svojine, pa su i nazive mnogih ustanova vezanih za pribavljanje ili gubljenje vlasti ili svojine izveli iz naziva ruke. Po svojoj sutini i sadrini manus se ne razlikuje mnogo od patria potestas. Postojale su ipak neke razlike. Udate ene su u staromm Rimu uivale veliko potovanje, pa su uivale i posebnu zatitu. ena paterfamilijasa je imaa u porodici poloajdomaice i odgovarajuu vlast naredjivanja mladjim enama i deci. Bila je zabranjena paterfailijasu svaka prodaja u ropstvo ena koje su pod njegoim manusom, a mogao ih je ubiti samo u dva odredjena sluajaL u sluaju preljube i sluaju pijanstva. Manus je nastajao zakljuenjembraka a gasio se razvodom braka. Usled smrti paterfamilijasa manus se gasio samo onda ako je umrli bio njen mu. U svim drugim sluajevima manus je prelazio na novog paterfamilijasa. Tako, na primer, ako je umrli paterfamilijas bio deda njenog mua, manus e prei na njegovog oca, ako umre i otac, prei e na mua, tek smru mua se definitivno gasi.

ZAKLJUENJE I RAZVOD BRAKA

Da bi se mogao zakljuiti brak koji ius civile priznaje, bilo je potrebno da budui brani drugovi nisu u srodstvu kkoje predstavlja branu smetnju,da svaki od njih ima ius conubi, i da svaki od njih ima odredjeni uzrast. Brak se nije mogao zakljuiti izmedju agnatskih srodnika svih stepena, krvnih srodnika u pravoj liniji svih stepena i krvnih srodnika u pobonoj liniji do etvrtog stepena. Ius combii, tj. Pravo da za srodnika u pobonoj liniji do etvrtog stepena. Ius conubii, tj. Pravo da zaklljue brak koji ius civile priznaje, imali su samo rimski gradjani ( cives ) i latini veteres. Brak peregrina je bio regulisan njihovim soopstvenim pravom. Samo pojedini pergrini su, za izvesne zasluge dobijali ius conubii. U prvo vreme ga nisu imali ni plebejci to je bilo jedno od poslednjih prava koje su izvojevali. U pogledu uzrasta traio se pubertas. Manus brak se zakljuivao u formi coemptio, ili confarreatio. Coemptio je kupovina ena u formi mancipacije. Confarreatio je zakljuenje braka uz religijski obred i prinoenje na rtvu hleba, izgovaranje odredjenih rei i odredjeni ceremonijal. To je osnovna, najvie primenjivana i najvie rimska forma za zakljuenje braka. Ona sadri u sebi u stvari religijski obred i ceremonijal koji se ena oslobadja svog ranije porodinog religiskog kulta i privodi porodinom ognjjitu, a to znai porodinom religijskom kultu i precima, muevljeve porodice. Ovom formom su mogli da se slue samo patriciji. Ako je brana zajednica zasnovana bez formalnosti coemptio i confarreatio, onda se ona pretvarala u brak sa manusom tek poto je ena provela godinu dana neprekidno u muevljevoj kui. Za ovakav manus brak govorilo se da je nastao upotrebom . Brak se mogao rastaviti samo voljom mua ili njegovog i eninog paterfamilijasa. ena nije mogla sama razvesti svoj brfak. Nsu zahtevani za razvod braka nikakvi drugi uslovi nego da se izvri forma suprotna onoj u kojoj je brk zakljuen: diffareatio, ako je brak bio zakljuen u formi confarreatio, a prividna prodja ene, ako je bio zakljuen na drugi nain.

BRAK BEZ MANUSA

ZAKLJUENJE I RAZVOD

Stara forma za zakljuenje braka ceomtio je iezla iz upotreba jo u toku druge polovine republike, a religijska forma confarreatio se zadrala samo kod nekih porodica nobila koj su i dalje odravale manus brak. Novi brak, brak bez manusa nije preuzeo nijednu od starih formi. Zapravo, pravo nije ni zahtevalo ispunjenje nekih formalnosti da bi brak bez manusa nastao i bio punovaan. Zato je bio dovoljan faktiki zajedniki ivot branihdrugova i njihov affectio maritalis, tj. Dokazana elja da se ta zajednica smatra brakom. Afectio maritalis moraju imati suprunici lino, to znai da ih sada roditelji ne mogu oeniti protivno njihovoj volji, kao to su to po starom ius civile mogli. Ipak se za valjanost braka traila saglasnost paterfamilijasa suprunika i to za mukarca je saglasnost morao dati i otac i njegov pater familias, ako je otac bio alieni iuris, a za devoku samo pater familias. To se objanjava injenicom da enidba mukarca ini da u porodicu ulaye deca rodjena iz tog braka, koja e eventualno biti naslednici paterfamilijasa i mladoenjinog oca. Rimsko pravo pak nije htelo da neko ima za naslednikalica koja su ula u porodicu protiv njegove volje. Kad je u pitanju devojka, ona udajom izlayzi iz kue i ne dovodi u nju naslednike zato je dovolna saglasnost paterfamilijasa. U dominatu se poinje traiti i saglasnost majke suprunika a roditelji se mogu prisiliti da daju pristanak, ako to neopravdano odbijaju. Iako nije zahtevana nikakva forma za zakljuenje braka, u praksi su vrlo esto, pre zakljuenja ili u momentu zakljuenja braka, odravane porodine sveanosti i religijski obredi koji su na vidan nain obeleavali affectio maritalis. Medju njjima najvanija je veridba (sponsaalia ) koja je bila vrlo rairena. U poetku ona se obavljala u formi stipulacije, zakljuene izmedju paterfamilijusa buduih supruga, koja je radjala utuivu obavezu da do brane zajednice zaista i dodje. Docnije se zakljuivala prostim sporazumom i radjala je samo bavezu na naknadu tete ako do braka ne dojde.Affectio maritalis se vrlo esto manifestovao i zakljuenjem pismenog ugovora o mirazu ( instrumentum dotale ). Ipak je u praksi esto bilo vrlo teko utvrditi da li kod mukaraca i ena koji ive zajedno postoji affectio maritalis ili ne, pa prema tome da li njihova zajednica ima smatrati brakom ili konkubinatom, jer je ui konkubinat isto tako trajna veza izmedju mukarca i ene kao i brak. Pitanje je vrlo vano jer ivot u konkubinatu nije davao eni ni drutveni poloaj mua ni imovinska i nasledna prava prema njemu a deca rodjena u konkubinatu smatrana su vanbranom. Da se tekoe oko toga izbegnu, stvorena je za vrme dominata, pretpostaka po kokjoj s, uvek kada ovek i ena istog drutvenog poloaja ive zajedno, ima smatrati da su u braku. Za vreme Justinijana ova pretpostavka je proirena i na sluajeve kada ovek i ena razliitog drutvenog poloaja ive zajedno. Justinijan je propisao da lica senatorskog reda illustres i lica koja ele svoj konkubinat da pretvore u brak, moraju uvek sainiti pismeni ugovor instrumentum dotale. Da bi mogli da zakljue brak, od buduih suprunika se trailo da imaju ius conubii. Samo sada ius conubii ima drugo znaenje nego ranije. Poto je lex Canuleia (445. God.pre n.e.) ukinou zabranu zakljuenja braka izmedju patricija i plebejaca, uvedena je zabrana zakljuenja braka izmedju oslobdjenih robova i slobodno rodjenih gradjana. Ona je ukinuta 18. God. Pre n.e., ali je ostala i dalje u vanosti za lanove senatroskog reda. U vreme dominata je i ova zabrana ukinuta, a ustanovljena je zabrana za lanove senatorskog reda da zakljue brak sa licima rdjanov morala i licima koja obavljaju poniavajuezanimanje. Justinijan je ukino i ovu zabranu, tako da se u njegovom pravu ius conubii ne pominje kao poseban uslov za zakljuenje braka. Prema tome, imati ius conubi znailo je ne biti obuhvaen ni jednom od ovih zabrana. Za valjanost braka traio se isti najmanji uzrast suprunika kao i u manus-braku: 12 godina za enu i 14 godina za mukarca. Brak je bio zabranjen izmedju svih srodinika u pravoj liniji, a u pobonoj liniji bio je zabranjen u poetku do estog strepena a docnije je ta zabrana svedena samo na sordnike do treeg stepena. Pred kraj republike i dvorodno srodstvo ( affinitas ) je postalo prepreka za zakljuenje braka time to je zabranjen brak izmedju svekra i snaje i tate i zeta. Docnije je ta zabrana prirena i na devera i snaju i zeta i svastiku.Brak je bio zabranjen jo u nekoliko specijalnih sluavea. Tako Avgustov lex Iulia de adulteriis, je zabranio brak izmedju brakolomnika i njegove sauesnice. Jedna senatska odluka za vreme Marka Aurelija zabranila je brak izmedju tutora ili njegovog sina i pupile. Zabranjen je brak izmedju guvernera provincije i ene iz te provincije itd. Brakovi zakljueni protivno nekoj zabrani su apsolutno nitavni. Njogov ponitenje se moe traiti uvek i moe ga traiti svako ko za to ima interes. Poniten brak je nitav od momenta zakljuenja, a deca rodjena u takvom braku smatraju se, od momenta ponitenja, vanbranom.Razvod braka ve pred kraj republike postaje vrlo lak. On se moe izvriti bilo saglasnou oba supruga ( divortium communi consensu ) bilo jednostranom voljom svakoga od njih ( repudium ). Imperatori su vrlo rano poeli da ograniavaju ovu slobodu. Jedan od Avgustovih kadukarnih zakona je propisao da se jednostrano raskidanje braka mora izvriti predajom pismene izjave o raskidu drugom suprugu pred sedam sveoka. Ako razvod nije izvren uz ove formalnosti, inicijator razvoda je bio strog kanjavan. I hrianska crkva je nastojala da nametne izvesna ogranienja razvodu braka. Ako je brak prestao smru mua, ena se nije smela udati pre nego to prodje tempus lugendi ( vreme aljenja, tugovanja ) koj traje 10 meseci. Ako je brak presto razvodom nije bio propisan nikakav rok za ponovnu udaju ene. Usled toga je mogao nastupiti turbatio sanuinis ( meanje krvi ) tj. Moe biti nejasno da li je otac deteta, rodjenog u prvim mesecima novoga braka ene, prvi ili drugi mu. Zato je propisano da je razvedena ena duna prijaviti muu trudnou najkasnije 30 dana po razvodu. Hrianstvo je proirilo temupus sugend i na sluaj razvoda braka i produilo rok na 12 meseci. Deca razvedenih roditelja, po principima patrijarhalne porodice, ostajala su u svakom sluaju u oevo kui. Tek je Justinijan propisao da deca, u sluaju razvoda braka pripadaju onome roditelju koji nije kriv za razvod.

LICNI I IMOVINSKI ODNOSI BRANIH DRUGOVA

Posle apsolutno podredjenog poloja, koji je manus-brak nametnu eni, Rimljani su sa brakom bez manusa otili sasvim u suprotnu krajnost, proglaavajui skoro potpunu nezavisnost iravnopravnost branih drugova i u linim i u imovinskim odnosima. Brak se zakljuujue saglasnou volja suprunika i traje dok ta volja kod obe stranke postoji. Zbog ovakovog shvatnaj braka, udaja ene nije povlaila nikakve promene u njegnom linom poloaju, niti u njenoj pravnoj i poslovnoj sposobnosti. Ona je zadravala status koji je ranije imala a imovinom, ako je je ranije imala, je upravljala i raspolagala na isti nain kao i pre udaje. Hrianski imperatori perioda dominata inili su velike napore da ovako liberalno shvatanje braka izmene i branu vezu to je mogue vie uvrsti. Sa istim nastojanjem je i hrianska crkva poela sve vie da se mea u zakljuenje i razvod braka i uzajamne odnose suprunika. Rezultat tih nastjanja bio je taj da se u pravnim tekstovima V i VI veka n.e. consensus i affectio maritalis pojavljuje samo kao nuan uslov za nastanak braka, koji, ako je jedanput nastao, traje i proizvodi pravnom odredjena dejstva nezavisno od volje suprunika. To je u znatnoj meri uvrstilo branu zajednicu, ograniilo slobodu razvoda i nametnulo izvesne nove line i imovinske obaveze suprunicima. Ipak je brak i u vreme kada je bio najslobodnije shvaen, u drugo polovini repubike i prvim vekovima principata, radjao izvesna uzajamna pravi i obaveze izmedju branih drugova, koji su ograniavali njihovu potpunu slobodui nezavisnos u linimm i imovinskim odnosima. ena je dobijala drutveni poloaj i domicil mua. Mu je imao pravo da zahteva od ene da ivi u njegovoj kui. Ovo njegovo pravo bilo je sankicionisano posebnim pravnim sredstvom (interdictum de uxore exhibenda vel ducenda ) koje se moglo upotrebiti protiv eninih roditelja ili drugih lica koja zadravaju enu kod sebe. Brani drugovi duguju uzajamno potovanje i vernost i uzdravanje od svakog akta koji bi doveo u pitanje opstanak braka. Neverstvo ene se smatralo krivinim delom, za kkoje je u avgustovo vreme postojala actio popularis, tj. Tuba koju je mogao podii svaki gradjanin, a u periodu dominata, za vreme hrianskih imperatora, je pravo njene upotrebe ogranieno samo na mua. Neverstvo mua povlailo je samo gubitak prava na tubu protiv ene, ako je i ona uinila neverstvo. U IV veku n.e. pojavljuje se prvi put u istoriji Rima bigamija kaoo krivino delo sa vrlo tekim kaznama.

MIRAZ I DONATIO ANTE NUPTLAS

I u imovinski odnosima su pravo i obiaji nametali uvek izvesne uzajamne obaveze suprunicima. Mu je uvek bio obavezan da izdrava porodicu i enu na nain koji odgovara njegoom imovnom stanju i drutvenom poloaju. ena, pak, ako je imala imovinu, ili njen pater familias, morala je dati jedan njen deo muu ad susinenda onera matrimonii ( da bi mu olakala teret izdravanja porodice ). U poetku je to bila samo moralna obaveza nemetnuta obiajima, ali je od Avgusta postala pravna obaveza ene ( ako je sui iuris ) odnosno njenih roditelja i predaka. Ovaj deo imovine nazivao se miraz ( dos ) i bio je povrgnut specijanom reimu upravljanja i raspolaganja od strane mua. Ostala enina imovina nazivala se bona parapherna i bila je na njenom, od mua nezavisnom , upravljanju i raspolaganju. Sa druge strane obiaji su nametali obavezu muu koji je primio miraz, da obezbedi njegovo vraanje eni za sluaj prestanka braka i da joj, pre ili pri zakljuenju braka, uini specijalne vrste pokona ( donatio ante ili propter nuptias ) koji e joj obezbediti izdravanje za sluaj razvoda braka. Brak bez manusa je radjao i uzajamna, u raznim periodima razliita, nasledna prava suprunika.Miraz (dos) se uvek zakljuivao ugovorom. U poetku se to radilo formalnim verbalnim kontraktom dotis dictio a kasnije i prostom saglsnou volja ( pactum doti ) ili samim aktom predavanja miraznih dobara muu. U poetku je miraz ulazio definitivn u imovninu mua, ali kada su uestai razvodi, nametnula se potreba da miraz bude vraen. enino pravo da trai povraaj miraza moglo je postati neostvarljivo usled toga to je mu bio vlasnik miraznih dobara i mogao ih, za vreme trajanja braka otudjiti. Zato je jednim zakonom iz vrmemena Avgusta oduzeta muu mogunost da otudji izvesna nepokretna mirazna dobra. Istovremeno je praksom uvedeno da se mu pri zakljuenju braka specijalnim ugovorom ( cantio rei uxoriae ) obavee da e po prestanku braka vratiti miraz. Docnije je stvorena pretpostavka da su suprunici, ako nisu zakljuili ugovor o povrauju miraza, zaboravili da urade, pa je propisano da se i u tom sluaju moe specijanom tubom ( actio rei uxoriae ) traiti povraaj miraza, isto kao da je i ugovoren. Za vreme Justinijana ustanovljne je preutna hipoteka sa prvenstvnim redom u korist ene na celokupnoj muevljovo imovini za obezbedjenje miraza. U sluaju povraaja miraza razliito se postupa ako postoji ugovor, arazliito ako nema ugovora: a) Ako nema ugovora, ena ne moe traiti povraaj miraza ako je testamentom ili poklonom primila od mua onoliko koliko vredi miraz. Ako postoji ugovor, ona moe istovremeno traiti miraz i zadrati poklon. b) Ako nema ugovora, mu nije bio duan odjendom vratiti miraz ve u anuitetima. C) Ako je bilo ugovora mu je morao vratiti ceo miraz, a svoj aevntualna potraivanja prema eni traiti specijalnim tubama. Ako nije bilo ugovora, on je mogao pri povraaju miraza zadrati vrednost odnetih stvari, vrednost pokolna uinjenih eni, jedan deo miraza u sluaju da je brakk prestao eninom krivicom , po jedan deo miraza za svako dete i nune trokove koje je uinio za odravanje miraznih dobara. D) Ako nije bilo ugovora ena ima prvenstveno pravo naplate u sluaju prezaduenosti mua. Donatio ante nuptias ( predbrani poklon ) je davao mu ili njego pater familias. On je u poetku preoen us vojinu ene. Docnije je mu samo obeavao da e, us luaju razvoda braka ili u sluaju svoje smrti,preneti svojinu obeanih stvari na nju. Justinijan je propisao da donatio ante nuptias ( on ga sada naziva donatio propter nuptias ) moe mu dati samo ako je dobio miraz, da mora po vrednosti biti ravan mirazu i da seoe dati ne samo prebraka, kao to je to u poetku bilo, ve i u toku trajanja braka. Stvari obene kao pokon ostaju u svojini mua, ali ih, isto kao i mirazna dobra, ne moe otudjiti dok brak traje. U sluaju da ena umre pre mua, enini naslednici nemaj u pravo nasledja na ovim stvarima - one ostaju muu, ali su brani drugovi mogli i drukije ugovoriti. Pravo ene na pokonjenim stvarima zagarantovano je hipotekom na muevljovj imovini, ali ova hipoteka nema prvenstveni red.

VRSTE BRAKA

Brakovi su se, s obzirom na to da se pojavljuju u razliitim kulturama, pojavljuju u brojnim oblicima. Obino se dele po broju partnera, pripadnosti partnera odreenoj drutvenoj grupi odnosno instituciji pred kojom se sklapaju.prema broju partnera na: monogamni brak(izmeu dvoje partnera, najee jednog mukarca i jedne ene) i poligamni brak(izmeu vie od dvoje partnera), koji se moe pojaviti kao: poliginija, brak izmeu jednog mukarca i vie ena poliandrija, brak izmeu jedne ene i vie mukaraca grupni brakizmeu vie mukaraca i vie ena istovremenoprema tome pripadaju li partneri istoj drutvenoj grupi (pleme,nacija,klasa,verska zajednica) na: endogamne, tj. izmeu pripadnika iste drutvene grupe egzogamne, tj. izmeu pripadnika razliitih drutvenih grupaprema tome da li se sklapaju od strane duhovne (vjerske) ili svjetovne vlasti: crkveni brak graanski brakOstale vrste brakova sudogovoreni brak, koji izmeu partnera sklapaju lanovi njihove porodice (poseban je oblikdjeji brak), a koji takoe moe bitiprisilni brak(poseban je oblik tzv.otmica nevesta). Oblik braka specifian zaijitski islamjeniqahiliprivremeni brak, a uanglosaksonskoj pravnoj tradicijipostoji i institucija tzv.neformalnog braka(Common-law marriage).Institucije sline braku su i tzv.divlji brak, ali iprobni brak(kome je primarna svrha ustanoviti sposobnost ene da raa). UFrancuskojje, pak, pod vrlo specifinim uslovima, mogue sklopiti brak s preminulom osobom, tzv.posthumni brak. Ta je institucija u tome slina kineskom obiaju poznatom kaokineski brak duhova.

EKONOMSKI ASPEKTI BRAKA

Institucija braka je od samih poetaka imala primetnu ekonomsku komponentu, a koja se ogledala u tome da je dolazak branog druga u novu zajednicu s jedne znaio poveanje njenih resursa u obliku radne snage, odnosno njenog poveanja, ukoliko je re o eni koja je u stanju roditi potomstvo, odnosno dodatnu radnu snagu. S druge strane, dolazak novog branog druga je novoj zajednici takoe mogao predstavljati teret, bilo dodatnu osobu za uzdravanje ili osobu koja kao udovica/udovac nasljeuje porodinu imovinu. Nastojanje da se ti problemi ree je stvorio celi niz obiaja i institucija kao to su kupovanje neveste ili miraz, koji su se, u odreenim oblicima i u nekim drutvima, ouvali do dananjeg dana.U modernim dravama, ija zakonodavstva brane drugove tretiraju kao pojedince, a ne lanove ire porodice, brak predstavlja temelj za imovinska prava, ali i obaveze suprunika. Sistemi tzv. kontinentalnog prava su stvorili institut tzv. brane steevine koji pretpostavlja da imovina koji za vreme braka stiu suprunici predstavlja njihovo zajedniko vlasnitvo; taj se institut ogleda i u zajednikim bankovnim raunima, kreditnim karticama i sl. Neki pravni sistemi, pak, dozvoljavaju branim drugovima da sami odrede to ulazi, a to ne ulazi u branu steevinu, odnosno da zadre zasebne imovine; u poslednje vreme se u tu svrhu koristi institut predbranog ugovora. U sluaju razvoda se brana steevina deli, a u sluaju smrti nekog od suprunika je u veini zemalja nasleuje preivjeli brani drug, a tek potom djeca.Brani status esto moe imati uticaja i na odnos drave prema nekom pojedincu u smislu njegovih financijskih obaveza ili prava. Klasian primer predstavlja Rimsko Carstvo u doba cara Augusta koji je nametanjem visokih poreza za nevenane osobe nastojao poveati broj brakova, a zajedno sa njim i broj djece. S druge strane, udane ene u modernim dravama obino tee stiu pravo na socijalnu pomo, s obzirom da se pretpostavlja kako e ih izdravati mu. Drave, ovisno o ciljevima vlastite fiskalne politike, mogu za neke osobe i domainstva uvesti vie ili nie porezne stope zavisno o tome da li su one u braku ili ne.Ekonomski aspekt braka se takoe moe iskazati i kroz fenomen hipergamije, odnosno traenja branog druga koji posjeduje vie materijalnih resursa, a koji je sve donedavno bio karakteristian prvenstveno za ene. U nekim sluajevima su ekonomski obziri primarni, a ponekad i jedini motiv za sklapanje braka, bilo da je rije o poreznim povlasticama ili sticanju prava za boravak u nekoj zemlji (pri emu je posebno poznat primer tzv. naruenih nevesta iz zemalja biveg SSSR-a). Ukoliko su takvi motivi prisutni kod oba partnera, tada se govori o lanom ili fiktivnom braku.

LITERATURA:

1) Rimsko Privatno Pravo Dr Dragomir Stojevi ( izdanje 1981. God. )2) Wikipedia (http://sh.wikipedia.org/wiki/Brak#Vrste_brakova)

1