Glavni pretres i presuda

Optužnica – zloupotreba službenog položajaRepublika SrbijaOPŠTINSKO JAVNO TUŽILAŠTVO u NišuKt.br.221/03 07.07.2003. godine, Niš

OPŠTINSKI SUD U NIŠUN i š

Na osnovu čl.46. st.2. tač.3. i čl.257. st.2. ZKP-a podižemO P T U Ž N I C U

ProtivJelić Ivana, iz Niša, ulica Svilarska broj 162, rodjenog 17.02.1951. godine u Rastovici, opština

Doljevac, od oca Janka i majke Vidosave rodjene Djurović, državljanina SCG-a po zanimanju diplomirani ekonomista, oženjenog, otac dvoje dece, sa završenim Ekonomskim Fakultetom, vojsku služio 1978. godine u Nišu, vodi se u VE Niš, sa mesečnim primanjima od oko 15.000 dinara, vlasnik stana od 50 m , neosudjivanog shodno izveštaju Sekretarijata Unutrašnjih poslova Doljevac broj 235-1195/03 od 7.5.2003. godine,

Š T O J E:U periodu od 19.01.2000. godine do decembra meseca 2002. godine u Nišu, u ulici Zivka Davidovića

broj 64, u prostorijama preduzeća TP "Nišava", kao odgovorno lice – direktor preduzeća TP "Nišava" iskorišćavanjem svog službenog položaja i ovlašćenja pribavio za preduzeće "CAPITOL", iz Niša, ulica Nušićeva broj 25 imovinsku korist u iznosu od 157.040,30 dinara na taj način što je sa direktorom i vlasnikom preduzeća "CAPITOL", u Nišu Tepavica Dušankom zaključio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji dana 19.01.2000. godne kojim daje u podzakup lokal u Nišu, ulica Djuke Dinića broj 2, vlasništvo JP "Poslovni Prostor", a koje se na osnovu ugovora o zakupu broj 136/92 od 28.101992. godine, zaključenog izmedju preduzeća TP "Nišava" i JP Poslovni prostor nije mogao izdati u podzakup te po osnovu ugovora o poslovno tehničkoj saradnji nije izdao nalog svojoj finansijskoj službi da fakturiše navedeni ugovor a po osnovu kog ugovora je preduzeće Capitol koristilo navedeni prostor bez naknade, i tako pribavilo imovinsku korist u naznačenom iznosu za koji iznos je preduzeće TP "Nišava" oštećeno jer je snosilo troškove podzakupa,

- čime je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz čl.242. st.4. u vezist.1. KZRS.P R E D L A Ž E M

Da se pred tim sudom zakaže i održi glavni javni pretres na koji pozvati:1. Javnog tužioca,2. Okrivljenog Jelić Ivana sa označene adrese,3. Svedoke direktora preduzeća "Capitol", Tepavica Dušanku, sa sedištem u Nišu, ulica Nušićeva broj

25, Svetlanu Milosavljević šefa knjigovodstva u TP " "Nišava", ulica Živka Davidovića broj 64, ovlašćenog predstavnika oštećenog JP "Poslovni prostor, Niš 2, Ul. Ćirila i Metodija broj 2-a.

Da sud tokom dokaznog postupka sprovede izvodjenje dokaza čitanjem izveštaja iz KE za okrivljenog Jelić Ivana, te rešenja o registraciji kod Trgovinskog suda u Nišu, broj 12149/02, odluke upravnog odbora TP "Nišava", broj 1180/1A, od 24.07.1998. godine, odluke upravnog odbora o razrešenju broj 1157/1 od 28.11.2002. godine, ugovora o zakupu poslovnog prostora broj 136/92 od 28.10.1992. godine, ugovora o poslovnoj tehničkoj saradnji od 19.1.2000. godine, specifikacije sa fakturama JP Poslovni prostor , JP Vodovod i Kanalizacija za period 2000,2001,2002., analitičke kartice nosioca mesta troškova za period od 2000,2001,2002, kao i fakture TP "Nišava" broj 493 od 19.12.2002. godine.

O b r a z l o ž e nj eČinjenice i okolnosti bliže opisane u dispozitiv ove optužnice proizilaze iz predloženih dokaza i

podataka utvrdjenih tokom sprovedenog istražnog postupka.Saslušan od strane istražnog sudije na zapisniku od 20.5.2003. godine okrivljeni Jelić Ivan priznaje

izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, te navodi da je kao direktor i vlasnik TP" "Nišava"", zaključio ugovor o poslvono tehničkoj saradnji sa preduzećem "CAPITOL", i dozvolio da oni u poslovnom prostoru koji je njegovo preduzeće koristilo u ulici Djuke Dinića broj 2, koristi za plasman svoje robe. Navodi da je ugovor o poslovnoj tehničkoj saradnji koji je zaključio sa firmom "Capitol", nije bio realizovan u tom smislu što roba koju je nudilo preduzeće "CAPITOL" nije našla plasman tako da je taj prostor korišćen samo 2-3 meseca a nakon toga zatvoren, s tim da su proizvodi ostali te da preduzeće Capitol nije radilo sve do decembra 2002. godine do kada je i važio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji. Takodje

Glavni pretres i presuda

navodi da preduzeće Capitol nije plaćalo ništa na ime podzakupa a troškove zakupa plaćalo je TP "Nišava" čiji je u to vreme on bio direktor, te da nije imao saglasnosti JP Poslovni prostor , da bilo kome ustupa navedeni poslovni prostor.

Saslušana od strane istražnog sudije na zapisniku od 6.2.2003. godine svedok Milosavljević Svetlana inače knjigovodja u preduzeću TP "Nišava" navodi da služba kojom ona rukovodi i evidentira sve ugovore koje zaključuje njena firma sa drugim pravnim licima, nikada nije evidentirala ugovor o poslovnom tehničkoj saradnji sa preduzećem "Capitol" i isti nije zaveden u kjigovodstvo preduzeća TP "Nišava".

Saslušana od strane istražnog sudije na zapisniku od 24.6.2003. godine Tepavica Dušanka navodi da je sa vlasnikom i direktorom preduzeća "Nišava" Jelić Ivanom zaključila ugovor o podzakupu poslovnog prostora u Nišu, u ulici Djuke Dinića broj 2, te je postignut dogovor da preduzeće "Capitol", plaća troškove po uplatnicama Info-stana na ime preduzeća TP " "Nišava" ", a da preduzeća "CAPITOL", uloži sopstvena sredstva u adaptaciji tog prostora. U martu mesecu 2003. godine u ovaj poslovni prostor došli su predstavnici TP "Nišava" i predstavnik Poslovnog prostora , te je preduzeće Capitol iz istog prostora iseljeno.

Saslušana od strane istražnog sudije na zapisniku od 27.6.2003. godine predstavnik JP "Poslovni Prostor ", Ličić Vera navodi da je navedeno preduzeće imalo zaključen ugovor o zakupu poslovnog prostora sa TP "Nišava" iz Niša, ul. Djuke Dinića broj 2, da je bez njihove saglasnosti zakupac trećem licu dao u podzakup navedeni prostor te je u februaru mesecu 2003. godine izvršena primopredaja poslovnog prostora.

Imajući u vidu navedeno smatram da su se u radnjama okrivljenog Jelić Ivana stekla sva bitna obeležja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz čl.242. st.4. u vezi st.l. KZ RS, za koje je okrivljeni u potpunosti krivično odgovoran jer je kao uračunljiva osoba postupao sa umišljajem kao oblikom vinosti u odnosu na isto zbog čega je ova optužnica opravdana i na zakonu zasnovana.

Zamenik javnog tužioca

Glavni pretres i presuda

Krivična presuda I stepena – teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva

K. br. 359/02U IME NARODA

OKRUŽNI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija Vere Savković, kao predsednika veća i sudije Slobodana Perića, kao člana veća, sa sudijama porotnicima Srđanom Đurić, Nebojše Rajkovića i Jovanović Milunkom, kao članovima veća, sa zapisničarem Petrom Lazović, u krivičnom predmetu protiv optuženog ĐURIŠIĆ PAVLA, zbog krivičnog dela teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169 stav 2 u vezi člana 168 stav 1 KZ RS, rešavajući po optužnici OJT-a u Beogradu KT- 265/02 od 31. 5. 2002 godine, koja je precizirana dana 3. 12. 2002 godine, po održanom glavnom i javnom pretresu na dan 3. 12. 2002 godine u prisustvu optuženog i njegovog branioca advokata Veljka Arsića, te zamenika OJT-a Svetlane Petrović, doneo je, sledeću

P R E S U D UOptuženi ĐURIŠIĆ PAVLE zvani “Đura” iz Lazarevca ulica Dvoržakova 54, rođen 29. 8. 1977 godine u

Beogradu od oca Slavka i majke Nade, devojačko Radulović, po zanimanju trgovac, Srbin, državljanin SRJ, neoženjen, bez dece, završio Trgovačku školu, vojsku služio 1998. godine u Prištini, vodi se u VE SO Lazarevac, zaposlen u PP "Dionis", sa mesečnim primanjima od 15.000,00 dinara, osuđivan,

KRIV JEŠto je:Dana 03. 04. 2002 godine oko 15 časova u Beogradu u prodavnici “Komision Master” koja se nalazi u

ulici Njegoševa br. 32, upotrebom sile i pretnje da će neposredno napasti na život i telo oštećenog Odalović Petra pokušao da od istog oduzme novac u iznosu od 10. 000 eura, u nameri da ovim prisvajanjem pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, na taj način što je zajedno sa svedokom Aksić Ljubomirom, od koga je prethodno zatražio da konvertuje 22. 000 DEM u euro, i koji ovo nije mogao da uradi, već ga je povezao sa oštećenim Odalovićem, na taj način što su zajedno došli do radnje u kojoj ih je čekao oštećeni Odalović Petar, te nakon što je oštećeni prebrojao novac koji je stavio na sto u eurima i dao okrivljenom da ih on prebroji, koji je nakon prebrojavanja novac vratio na sto i munjevito reagovao rekavši obojici “Lezite dole, pobiću vas”, te kako svedok nije legao, a oštećeni Odalović Petar je skočio sa stolice prema optuženom, za koje vreme je optuženi Đurišić zakačio svojom levom rukom svedoka Aksić Ljubomira, koji je ovaj udarac blokirao neznajući da li je pokušao da ga udari ili da dekoncentriše kako bi uzeo novac, da bi istog trenutka optuženi Đurišić ispod jakne izvadio pištolj “CZ M-57”, kalibra 7,62mm, fabrički broj C 172260 i uperivši u pravcu oštećenog Odalovića ispalio dva projektila od kojih ga je jedan pogodio u predelu leve prednje strane grudnog koša na udaljenosti od 20cm, te ga sa umišljajem lišio života i pobegao u nepoznatom pravcu i novac nije uzeo, jer je bio sprečen od strane svedoka Aksića koji je bio pored okrivljenog i oštećenog Odalovića,

– čime je izvršio krivično delo teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169 stav 2 u vezi člana 168 stav 1 KZ RS.

Pa ga sud primenom članova 5, 33, 38, 41 i 50 KZ JugoslavijeO S U Đ U J E

na kaznu zatvora u trajanju od 15 (petnaest) godina. U ovu kaznu zatvora optuženom se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru po rešenju istražnog

sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. br. 300/02 od 05. 04. 2002 godine, a koji se optuženom računa od 04. 04. 2002 godine, kada je lišen slobode, pa nadalje.

U smislu člana 69 KZ Jugoslavije od optuženog se oduzima jedan pištolj marke “CZ M-57” kalibra 7,62mm, fabričkog broja C 172260 i jedan magacin – okvir za pištolj marke “CZ M-57” sa pet komada metaka kalibra 7,62mm.

Obavezuje se optuženi da na ime troškova krivičnog postupka isplati iznos od 29. 000,00 dinara, kao i na ime paušala iznos od 10. 000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Oštećena Odalović Slavica za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva upućuje se na parnični postupak.

O b r a z l o ž e nj eOptužnicom OJT-a u Beogradu KT-265/02 od 31. 5. 2002 godine koja je precizirana na glavnom pretresu dana 3. 12. 2002

godine stavljeno je na teret optuženom Đurišić Pavlu izvršenje krivičnog dela teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169 stav 2 u vezi člana 168 stav 1 KZ RS.

Optuženi Đurišić Pavle saslušan u prethodnom postupku i na glavnom pretresu u svojoj odbrani je naveo da je negde u januaru mesecu 2002 godine zajedno sa svojom verenicom Savić Lidijom došao u Beograd, u nameri da iznajme neki lokal ili stan i da tu

Glavni pretres i presuda

žive neko vreme, jer se njegova devojka bavila gledanjem u tarot karte te joj je bila potrebna prostorija u kojoj bi ovo obavljala. Naveo je, da su iznajmili stan, a potom se vratili za Lazarevac da bi uzeli svoje lične stvari i ponovo 22. ili 23. 3. 2002 godine doselili za Beograd. Objasnio je da je u sledećih desetak dana on išao po gradu i upoznavao ljude i reklamirao Agenciju koju je otvorila njegova devojka, te je u jednom kafiću u Beogradu i upoznao izvesnog Mihajlovića koji se bavio građevinskim radovima i da su oni kroz zajednički razgovor došli do toga da je ovom Mihajloviću trebalo da se pretvori 22. 000 nemačkih maraka u euro, te da je optuženi se ponudio da mu on to obavio preko jednog dilera, obzirom da je prethodno bio upoznao nekog uli čnog dilera. Objasnio da ovaj mladić nije želeo da promeni novac u banci po zvaničnom kursu obzirom da bi od dilera dobio veći iznos novca.

Dalje, je objasnio da je otišao u ul. Savski trg i da je potražio dilere koje je od ranije znao, ali da njih nije pronašao, te da je prišao jednom nepoznatom dileru i rekao mu da želi da promeni iznos od 22. 000 DEM u eure, ili pak u neku drugu važeću valutu, pa da se interusuje kolika je provizija, da mu je taj diler rekao da on ne poseduje toliku sumu novca, ali da može da pokuša da pronađe nekoga ko će da mu promeni ovaj novac, da su potom jedan drugom dali brojeve mobilnih telefona i dogovrili se da čuju za otprilike jedan sat.

Optuženi je objasnio da ni u tom momentu niti kasnije kod sebe nije imao iznos od 22. 000 nemačkih maraka, jer ih nije ni uzeo od Mihajlovića pošto je dogovor sa Mihajlovićem bio da mu se on javi i obavesti o tome koliki bi iznos novca dobio za iznos od 22. 000 nemačkih maraka.

Takođe, je objasnio da ga je taj diler pitao da li on ima kod sebe taj iznos novca i u kojim apoenima, a da mu je on odgovorio da ga nema ali da će novac doneti onog momenta kada se dogovore o zameni novca i rekao mu je da novac ima u apoenima od 100 DEM, a to je znao obzirom da mu je to prethodno rekao Mihajlović.

Dalje, je naveo da je pozvao telefonom Aksića da su se našli u jednom kafiću gde su popili piće, da mu je potom ovaj diler Aksić rekao da pođe za njim, te da su došli do jedne zgrade i tada mu je ovaj diler rekao da treba da siđe niz stepenica u jednu kancelariju te su sišli stepenicama do kancelarije obzirom da je svedok Aksić na tome insistirao, a naveo je da mu je on prethodno predložio da se zajedno sa tim dilerom nađu u nekom kafiću kako bi se prethodno dogovorili oko provizije, te da bi on mogao da stupi u kontakt sa Mihajlovićem i obavesti ga o ovom dogovoru i da sazna da li će Mihajlović da za taj iznos i tu proviziju menja novac ili ne. Međutim, pošto je svedok Aksić insistirao da to bude u kancelariji ovog dilera i da odu do te kancelarije on je na to i pristao.

Dalje, je objasnio da je kod sebe imao torbicu malu mušku, a za pojasom pištolj marke “CZ M-57” kalibra 7,62mm koji je držao iza leđa sa desne strane oko struka, da je ovaj pištolj nosio stalno sa sobom i da je u pištolju bilo otprilike 6-7 metaka.

Dalje, je objasnio da je tada sa Aksićem ušao u malu radnju u kojoj je ugledao jedno lice koje je sedelo za stolom, da u momentu ulaska taj sto za kojim je sedeo sada pokojni Odalović je bio njemu desno ali tako što je on bio okrenut prema stolu i prema čoveku koji je sedeo za tim stolom da bi se upoznali, da je udaljenost između njih dvojice bila otprilike oko 1m, da je Odalović sve vreme sedeo, a on stajao i da je svedok Aksić stajao polulevo od optuženog otprilike između Odalovića i njega što znači od optuženog na udaljenosti od oko pola metra a da je cela prostorija otprilike veličine oko 3m2.

Dalje je objasnio da od tog momenta razgovor se odvijao između njega i oštećenog Odalovića i to tako što je on oštećenom rekao da je došao u vezi zamene novca i dogovora koji je svedok Aksić imao sa optuženim. Objasnio je, da ga Odalović nije pitao ni koliko ima novaca ni da li uopšte taj novac ima kod sebe, niti u kojim apoenima, niti bilo šta u vezi sa novcem, te da je on pretpostavio da mu je prethodni dogovor između Aksića i optuženog, Aksić ispričao.

Naveo je, da mu je oštećeni Odalović rekao da za 22. 000 DEM može da dobije iznos od 10. 100 eura, i 1. 982,00 konvertibilne marke, da je Odalović izvadio novac, stavio na sto i rekao mu da prebroji novac, da je optuženi to i učinio i to tako što je prebrojao iznos od 10. 100 eura, a da konvertibilne marke nije brojao jer oštećeni ove marke nije ni stavio na sto, da pošto je optuženi prebrojao novac, vratio ih je na sto, Odalović je ponovo počeo da računa i tada mu rekao da treba da dobije nešto manji iznos konvertibilnih maraka od prethodnog iznosa, te da ga je on na to pitao “Kako bre sada manji”, a da mu je oštećeni Odalović rekao da nije dobro sračunao i da je u tom momentu počela rasprava. Objasnio je da je njemu ovaj iznos bio bitan jer je to bila njegova ugovorena provizija.

Dalje, navodi da u tom momentu Odalović naslanja ruke na sto i u pola podignutom položaju iz sedećeg ka stojećem okrenut ka optuženom govori mu “Boli me kurac, hoćeš li da menjaš novac, danas, sutra, prekosutra ili nikada, više mi je pun kurac vas, do grla ste mi”, pri čemu je objasnio da je Odalović prilično korpulentan i krupan muškarac i da je on po njegovom pokretu stekao utisak da je krenuo ka njemu kako bi ga izbacio napolje, da je za sve ovo vreme svedok Aksić stajao bez ikakve reakcije, te da je oštećeni Odalović dalje nastavio da govori “Ličiš mi na policajca mislim da si policija” i krenuo da izađe od stola kada je optuženi zaključio da se kreće ka njemu.

Na glavnom pretresu je objasnio da je oštećeni Odalović prošao pored stola i krenuo ka njemu i da u tom momentu svedok Aksić takođe zamahuje rukom, te je stavlja na rame optuženog te da u tom momentu optuženi gura svedoka Aksića i govori “ Bežite od mene”, te u tom momentu vadi pištolj koji mu je stajao iza leđa u pojasu, desnom rukom, repetira ga da bi u prethodnom postupku naveo da nije uperio pištolj u Odalovića, a na glavnom pretresu je naveo da je pištolj uperio u pravcu Odalovića na visini grudi optuženog, u kom momentu dolazi do opaljenja iz pištolja, naime da je pištolj opalio kada ga je repetirao. Dalje optuženi u svojoj odbrani navodi da, ne može da opredeli kako je došlo do opaljenja pištolja da se ne seća da li je povukao okidač ili ne, već da je svestan da je došlo do opaljenja, da nije video šta se dešava sa oštećenim, niti je video da li se oštećeni Odalović zateturao, da posle ovog svesno opaljuje još jedan metak, u desno, gledajući iz pravca gde je stajao optuženi, prema mestu na kome se niko nije nalazio i da je pogodio kesicu od čipsa.

Dalje, objašnjava da ne zna da li je svedok Aksić pokušao da ga zaustavi u ovome, a da se samo seća da je svedoka odgurnuo pre nego što je izleteo iz radnje i pobegao. Objasnio je, da je ovo uradio jer je bio uplašen za svoj život u momentu kada se oštećeni podigao i krenuo ka njemu obzirom da je on bio krupan čovek i po njegovoj proceni znatno jači od optuženog, da kod oštećenog Odalovića kao ni kod svedoka Aksića nije video niti pištolj niti bilo kakvo drugo oružje ili oruđe.

Takođe, objašnjava da je novac uzeo i prebrojao prosto refleksno jer je imao naviku da radi sa parama i da broji novac i da bi video da li se radi o originalnom novcu, da on ni jednog momenta iako je brojao novac nije rekao o štećenom da nema novaca kod sebe jer do tog dela razgovora nisu ni došli. Ali da pretpostavlja da je oštećeni Odalović mislio da on kod sebe ima novac i zato ga je i brojao i dao njemu da ga izbroji, a da on posle brojanja novca nije rekao oštećenom da on nije došao da uzme novac i da ga menja već je samo došao na dogovor i da iz tog razloga je upravo novac i vratio na sto, da novac nije uzeo niti je imao nameru da isti uzme.

Dalje, je objasnio da je posle ovoga došao u iznajmljeni stan gde je bila njegova devojka Lidija i neki svedok za koga jedino zna da živi u Železniku, da im je rekao da se pakuju i da je uradio nešto strašno, da se on presvukao, da je javio jednom svom poznaniku iz Čačka da će doći kod njega, da je zaista i otišao u Čačak i pištolj kojim je pucao predao ovom mladiću a da mu je on za to dao

Glavni pretres i presuda

100 eura, seo na autobus i vratio se za Beograd i da su ga po dolasku u Beograd uhapsili. Takođe je naveo da je za taj dan imao rezervisane dve autobuske karte Čačka za Beograd za svoju devojku i njega. Objasnio je da u momentu kada su ušli u ovu prostoriju gde se nalazio pokojni oštećeni, prostorija je imala vrata za koja misli da

su bila zatvorena, ali da nisu bila zaključana. Radi pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja sud je u dokaznom postupku izveo sledeće dokaze:Saslušao svedoka Aksić Ljubomira, sudskog veštaka dr. Savić Zorana, sudskog veštaka Miroslava Đorđevića, pročitao nalaz i

mišljenje sudskog veštaka dr. Slavka Čolića, a u dopuni dopunskog postupka sud je izveo sledeće dokaze: pročitao potvrdu o privremeno oduzetim predmetima GSUP Beograd od 10. 04. 2002 godine, veštačenje vatrenog oružja GSUP Beograd od 11. 04. 2002 godine, pročitao iskaz oštećene Odalović Slavice, iskaz svedoka Savić Lidije, izvršio uvid u crtež lica mesta GSUP Beograd od 10. 04. 2002 godine, pročitao zapisnik o veštačenju sudskog veštaka Slavka Čolića od 25. 4. 2002 godine, mišljenje Komisije veštaka Medicinskog fakulteta – Instituta za sudsku medicinu od dana 19. 4. 2002 godine, izveštaj iz kaznene i prekršajne evidencije GSUP Beograd od 17. 7. 2002 godine, na ime optuženog.

Odbranu optuženog Đurišić Pavla kao i izvedene dokaze, sud je svestrano analizirao i cenio i to kako svaki dokaz pojedinačno, tako i u vezi sa ostalim izvedenim dokazima, te je utvrdio činjenično stanje kao u izreci ove presude.

Iz iskaza oštećene Odalović Slavice supruge pokojnog oštećenog Odalović Petra sud je utvrdio da u braku sa pokojnim Odalovićem ima dvoje maloletne dece, da nije bila očevidac događaja kada je njen suprug ubijen. Da, ističe odštetni zahtev koji nije mogla da opredeli, i da se pridružuje krivičnom gonjenju optuženog.

Iz iskaza svedoka Aksić Ljubomira sud je utvrdio da je on očevidac događaja od dana 03. 04. 2002 godine u Beogradu da je optuženog upoznao u Beogradu gde on inače radi kao diler deviza, da je bila subota i da se nalazio u ul. Savski trg, da mu je oko 14 časova prišao nepoznati mladić i pitao ga da li bi mogao da mu zameni nemačke marke za eure ili konvertibilne marke, da je rekao da on ima iznos od 22. 000 maraka da mu je svedok odgovorio da je to velika suma novca i da će pokušati da mu nađe nekoga ko ima toliki novac, te da su posle toga razmenili broj mobilnog telefona i dogovorili se da se čuju otprilike za jedan sat.

Iz iskaza ovog svedoka sud je utvrdio da je optuženi tom prilikom imao kod sebe jednu tobricu i da kada ga je pitao da li on ima novac da je optuženi razgrnuo jaknu pokazajući i govoreći “Tu je i nikakvih problema nema”, da ga je svedok pitao u par navrata da li ima novac kod sebe i da je svaki put dobio isti odgovor, da je rekao da je u njegovom interesu da što pre završi jer se njemu žuri i da je spominjao nekog Mihajlovića koji ima svoju firmu, kao i da mu je rekao da je novac u apoenima od 100 DEM.

Dalje, sud je utvrdio da je on potom pozvao oštećenog Odalovića i da mu je on rekao da može da izvrši zamenu i da oni mogu da dođu kod njega, što je on saopštio optuženom i da je optuženi pristao da odu kod oštećenog u radnju, da ni jednog momenta nije predložio da taj diler dođe u kafić da bi se tu našli i izvršili posao oko novca.

U međuvremenu pošto im je oštećeni Odalović rekao da će oko 15 časova biti u svojoj radnji on i optuženi su otišli u kafić i popili piće i tada mu se optuženi predstavio kao Zoran i da radi za neku građevinsku firmu i da trenutno izvode neke poslove u Banja Luci, a da je vlasnik te firme Mihajlović i da taj novac pripada Mihajloviću te da će i on od zamene novca nešto zaraditi.

Dalje, sud je utvrdio iz iskaza ovog svedoka da iz celog razgovora sa optuženim jasno proizilazilo da on ima novac kod sebe i da kod dilera treba da odu da bi zamenili novac a ne da bi se dogovarali oko neke buduće zamene pa tek naknadno da optuženi donese novac da bi se zamenio, da mu optuženi nije pokazivao novac ali da je rekao da ga ima kod sebe.

Dalje, sud je utvrdio da su njih dvojica zajedno otišli kod oštećenog Odalovića u radnju, da se radi o maloj radnji oko 10m2 trouglastog oblika i da se sužava na suprotnu stranu od ulaza, da je oštećeni Odalović sedeo za stolom sa desne strane od ulaza, da je svedok ušao i stao desno od Odalovića, a da je optuženi stajao naspram Odalovićevog stola, da je Odalović optuženom rekao da je upoznat sa onim šta optuženi želi da uradi i da mu je rekao da je spremio 10. 100 eura i da ga je pitao da li mo že ostatak da mu da u konvertibilnim markama, na šta je optuženi odgovorio da mu to odgovara.

Dalje, sud je utvrdio iz iskaza ovog svedoka da je potom oštećeni Odalović u više navrata brojao eure i kada je izbrojao da je pružio optuženom da ih i on prebroji, a da pre nego što je to uradio oštećeni svedok se obratio optuženom rečima “Evo evri su tu, daj ti svoj novac”, da optuženi novac nije vadio već je rekao da nema problema, da je posle toga izbrojao evre i da uopšte nije spominjao konvertibilne marke niti bilo šta u vezi sa njim da li je to dovoljan ili nedovoljan iznos, već da je u sledećem momentu spustio eure na sto i rekao “Lezite dole pobiću vas”, da je u tom momentu optuženi svedoka gurnuo svojom levom rukom u predelu lakta svedoka, tako da je svedok odstupio jedan korak, da se oštećeni Odalović podigao sa stola i krenuo ka ivici stola na levu stranu ka svedoku gde je jedino i mogao proći, ali da je već u sledećem momentu bio pogođen, da svedok nije znao da li ga je optuženi kada ga je zakačio levom rukom hteo da udari ili pak dekoncentriše ili da iskoristi priliku i uzme novac sa stola, da, pre nego što je došlo do pucnja nikakve svađe niti prepirke između optuženog i oštećenog nije bilo da nikakav razgovor oni nisu vodili niti se vređali ili psovali, da se sve dešavalo velikom brzinom, da je odmah u sledećem momentu čuo još jedan pucanj, da svedok nije video odakle je optuženi izvukao pištolj, da je ugledao krv na ustima oštećenog, da je u sledećem momentu munjevitom brzinom optuženi pobegao iz radnje, da je novac ostao na stolu da je oštećeni pao na pod, da je kasnije on zajedno sa još jednim licem pokušao da pomogne oštećenom pozvao hitnu pomoć i policiju.

Takođe, sud je utvrdio iz iskaza ovog svedoka da on nije video pištolj ni u ruci optuženog niti zna odakle ga je isti izvukao, da dok je optuženi brojao novac torbica mu je bila ispod leve miške na levoj strani da je oštećeni bio u stojećem stavu kada je optuženi pucao na njega i da su obojica bili okrenuti jedan prema drugom.

Iz iskaza svedoka Savić Lidije sud je utvrdio da ona nije bila očevidac događaja od dana 03. 04. 2002 godine, da se ona bavi vidovnjaštvom, da je zajedno sa optuženim došla u Beograd i da iznajmili stan, i tu ostali kako bi ona obavljala posao.

Ova svedokinja u svom iskazu je navela da im je dana 03. 04. 2002 godine bio u poseti njihov poznanik Jovanović Siniša koji živi u Železniku, da optuženi nije bio u kući, da kada se vratio rekao je da idu za Čačak, da su ona i Jovanović išli autobusom sa kartama koje su bile kupljene za nju i optuženog, da je optuženi spakovao ranac i otišao pre nje i Jovanovića, da kada ga je ona upitala zašto idu odvojeno da je on odgovorio da se nešto desilo ali da joj ništa o tome nije rekao da su ona i Jovanović otputovali za Čačak autobusom a da je optuženi stigao nešto kasnije. Takođe, svedok je u svom iskazu navela da joj ništa nije poznato u vezi činjenice da li je optuženi sa sobom ranije nosio pištolj i da li ga je spornom prilikom imao, da joj nije spominjao nikakve ljude koje je upoznao u Beogradu niti bilo kakvo lice pod prezimenom Mihajlović, niti bilo koje druge ljude.

Iz potvrde o privremeno oduzetim predmetima GSUP Beograd od dana 10. 04. 2002 godine sud je utvrdio da je od Slavković Jovana oduzeto vatreno oružje pištolj marke “CZ M-57” kalibra 7,62mm TT i okvir za pištolj marke “CZ M-57” sa 5 komada metaka.

Iz veštačenja vatrenog oružja GSUP BEograd odeljelje kriminalističke-tehničke od 11. 04. 2002 godine sud je utvrdio da je izvršeno veštačenje vatrenog oružja čaure i zrna vezano za smrt ošt. Odalović Petra u Beogradu dana 03. 04. 2002 godine, da je na veštačenje dostavljen pištolj marke “CZ M-57” kalibra 7,62mm fabrički broj C 172260, čaura nađena na licu mesta, košuljica zrna

Glavni pretres i presuda

nađena na licu mesta, delovi košuljice zrna nađene na licu mesta i deo olovno- antimonskog jezgra zrna nađenog na licu mesta. Iz ovog veštačenja utvrđeno je da je izvršeno uz korišćenje komperativnog mikroskopa u cilju identifikacije, te je vršeno probno

pucanje iz ostavljenog oružja, poređene te čaure i zrna sa spornim, te je nakon izvršenog pregleda utvrđeno da pištolj marke “CZ M-57” kalibra 7,62mm fabričkog broja C 172260 je delimično ispravan, da je iz njega moguće opaljenje metka poluautomatskom paljbom, na oružju su ispravni mehanizmi za kočenje, ubacivanje metaka, okidanje i izbacivanje čaura, da se delimična ispravnost ogleda u tome da ponekad dolazi do zastoja prilikom izbacivanja čaura i ponovnog ubacivanja metka u ležište cevi. Da sporna čaura od metka kalibra 7,62 h 25mm pronađena na licu mesta pri vršenju uviđaja u jednom komadu upoređena sa čaurom od metka ispaljenih iz pištolja prilikom probnog ispaljenja u potpunosti se podudaraju sa opštim individualnim karakteristikama na tragovima koje ostavlja udarna igla, čelo zatvarača izvlakač i izbacivač čaura.

Dalje, sud je utvrdio da na pregledanoj košuljici zrna poredeći na komperativnom mikroskopu tu košuljicu sa zrnima od metaka koji su ispaljeni iz ovog pištolja radi probe utvrđeno je da postoji potpuna podudarnost opštih i individualnih karakteristika koja se ogleda u broju, širini i nagibu polja i žljebova, a podudarnost individualnih karakteristika se ogleda u istovetnosti tragova na poljima i žljebovima koji se javljaju usled oštećenosti unutrašnje cevi.

Iz mišljenja veštaka sud je utvrdio da je sporni pištolj delimično ispravan te da je iz njega moguće opaljenje metaka poluautomatskom paljbom da su ispravni mehanizmi za kočenje, ubacivanje metaka, okidanje i izbacivanje čaure, da delimična ispravnost se ogleda u tome da ponekad dolazi do zastoja prilikom izbacivanja čaura i ponovnog ubacivanja metka u ležište cevi. Da je sporna čaura pronađena na licu mesta ispaljena je iz spornog pištolja. Da sporna košuljica zrna koja je nađena na licu mesta potiče od metka ispaljenog iz spornog pištolja.

Iz zapisnika o veštačenju Agencije za veštačenje Savić od dana 064. 2002 godine sud je utvrdio da prilikom nanošenja prostreline na telu pokojnog oštećenog upotrebljen je pištolj marke “CZ M-57” kalibra 7,62mm fabričke oznake C 172260.

Da pregledom predmetnog pištolja od strane veštaka balističara konstatovano je da je pištolj delimično ispravan što se ogleda u činjenici da ponekad dolazi do zastoja prilikom izbacivanja čaura i ponovnog ubacivanja metka u ležište cevi.

Da konstatacija da ponekad dolazi do zastoja prilikom izbacivanja čaure iz pištolja odgovara stanju na licu mesta, naime, prilikom uviđaja pronađena je samo jedna čaura iako su opaljena dva metka, najverovatnije da je čaura od drugog ispaljenog metka ostala u pištolju i zato nije pronađena na licu mesta.

Da rastojanje sa koga je izvršeno ispaljenje u telo pokojnog oštećenog je najverovatnije ispod od 20cm o čemu govore tačkaste oguljotine oko ulazne rane u predelu leve strane grudnog koša koji je opisao obducent, naime samo ispaljivanje sa rastojanja koja su manja od oko 20cm nesagorele i delimično sagorele barutne čestice mogu da penetriraju kožu, praveći tačkaste oguljotine oko ulazne rane.

Da mesto gde se nalazio oštećeni Odalović u momentu zadobijanja prostreline u predelu grudnog koša je najverovatnije mesto gde se nalaze tragovi krvi unutar prodavnice “Komision Master” označeni brojem 5 na fotografiji, da u prilog toga govore i oštećenja od proboja projektila na kartonskoj kutiji koja se nalazi na polici iza njihovih leđa, da visina oštećenja na kutiji od poda i pravac proboja kroz kutiju nisu konstatovani od strane kriminalističkog tehničara, međutim ona se najverovatnije može uklopiti u putanju projektila koji je prošao kroz levu stranu grudnog koša oštećenog, što znači da u momentu zadobijanja prostreline oštećeni je najverovatnije bio u stojećem položaju na mestu prodavnice gde se nalaze tragovi krvi označeni pod brojem 5, da projektil je nakon prolaska kroz njegovo telo mogao naneti oštećenja na kartonskoj kutiji koja se nalazila na polici iza leđa oštećenog.

Da je u predelu unutrašnje strane središnjeg dela desne natkolenice kod oštećenog konstatovana je plitka povreda koja je nastala od fragmenta raspadnutog projektila, da je poznato da se projektil kalibra 7,62mm usled energije raspada prilikom udara u tvrdu podlogu, što se dogodilo i u konkretnom slučaju, te da je prilikom ispaljenja u pločice na tlu jedan od fragmenata pogodio unutrašnju stranu desne natkolenice oštećenog.

Iz skice lica mesta GSUP Beograd od dana 03. 04. 2002. godine, sud je utvrdio da se događaj odigrao u komisionu Master u suterenu objekta “Master” 03. 04. . 2002 godine. Da je spoljašnji pregled tela oštećenog izvršen dana 3. 4. 2002 godine.

Iz mišljenja lekara veštaka dr. Jovana Ristića specijaliste sudske medicine od dana 04. 04. 2002 godine sud je utvrdio da je smrt nasilna i nastupila je neposredno usled unutrašnjeg i spoljnjeg iskrvavljenja iz razorenih velikih krvnih sudova, organa i tkiva grudnog koša koji su razoreni duž kanala prostreline projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja.

Da rana u predelu prednje leve strane grudnog koša je ulazni otvor, a rana u predelu desne strane leđa je izlazni otvor prostreline, da se radi o prostrelu projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja iz relativne blizine.

Da pravac strelnog kanala je: spreda na unazad, sleva u desno i odozgo lako prema dole, da povrede u predelu unutrašnje strane desne natkolenice je nastala delovanjem fragmenta prethodno rasprsnutog projektila.

Iz nalaza i mišljenja komisije sudskih veštaka Medicinskog fakulteta – Instituta za sudsku medicinu u Beogradu od dana 19. 4. 2002 godine koju su sačinjavali prof. dr. Ljubomir Aksić i docent dr. Jovanka Savić sud je utvrdio da na osnovu svih raspoloživih podataka dobijenih prilikom spoljašnjeg pregleda leša oštećenog, zapisnika o uviđaju, skice lica mesta i predmetne fotodokumentacije i drugih podataka koji su sadržani u spisima može se zaključiti da se predmetni događaj verovatno odigrao na sledeći način: da u momentu zadobijanja navedene prostreline grudnog koša oštećeni se nalazio u nekom od uspravnih položaja (o čemu svedoči i izgled i raspored tragova krvi na odeći posebno na pantalonama) kada je bio uglavnom prednjom stranom tela donekle bočno iskošenom sleva u desno prema ustima cevi predmetnog pištolja, kada se njegova osa cevi nastavi na pravac kanala prostreline grudi (čiji je smer bio spreda unazad sa levo u desno i odozgo lako prema dole).

Da na osnovu tragova krvi u vidu postojeće lokve krvi, kao i drugih tragova krvi na licu mesta, nalaza čaure, košuljice, zrna, delova košuljice zrna i dela jezgra zrna može se zaključiti da se predmetni događaj odigrao unutar prostorije komisiona “Master”.

Iz iskaza sudskog veštaka Zorana Savića koji je saslušan na glavnom pretresu a pošto je prethodno slušao odbranu optuženog, te gledajući način kako je optuženi objasnio kako je izvadio pištolj, repetirao i usmerio prema oštećenom veštak se izjasnio i u odnosu na ove navode te je sud iz iskaza veštaka utvrdio da to u potpunosti odgovara mogućnosti da je pištolj doveden u stanje kada se iz njega može izvršiti opaljenje, odnosno da je metak doveden u cev i da je u isto vreme došlo i do zapinjanja udarača, da nakon takvog stanja pištolja dovoljno je delovati silom na okidač da do opaljenja dođe, da je veštačenje koje je obavljeno od strane Odeljenja kriminalističke tehnike u Beogradu gde je i konstatovano da je pištolj funkcionalno ispravan sem da ponekada dođe do zastoja prilikom izbacivanja čaure, odnosno ubacivanja metka u ležište cevi, međutim da prilikom identifikacije predmeta iz čaure koja je uzeta sa lica mesta kao i košuljice projektila veštaci su morali vršiti probna ispaljivanja iz oružja, te ukoliko bi došlo do nekakvog zastoja, neregularnosti ispaljivanja ili samoispaljivanja veštaci bi to svakako konstatovali u nalazu kao što je konstatovana i neispravnost koja je napred bila opisana, a čega u nalazu nema.

Takođe, iz iskaza ovog veštaka sud je utvrdio da konkretan pištolj predstavlja uobičajeno oružje za koje je potrebna uobičajena

Glavni pretres i presuda

sila da bi došlo do ispaljenja a što iznosi od 20-40 Njutna, odnosno 2-4kg, što znači da se ne radi o nekom specijalnom oružju koje bi reagovalo samo na dodir ili na neku manju silu, takođe sud je utvrdio i da je udaljenost pištolja i tela oštećenog bila oko 20cm.

Iz izveštaja iz kaznene i prekršajne evidencije GSUP-a Beograd od dana 17. 7. 2002 godine sud je utvrdio da je optuženom Đurišić Pavlu presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu Km. br. 5/93 od 19. 3. 1993 godine zbog krivičnog dela teške krađe iz člana 166 KZ RS izrečen pojačan nadzor roditelja uz pomoć i kontrolu organa starateljstva, te da je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu K. br. 561/99 od 6. 4. 2001 godine prema optuženom izrečena uslovna osuda zbog izvršenja krivičnog dela krađe iz člana 165 stav 1 KZ RS i to tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 4 meseca i rok proveranja od 2 godine.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka dr. Slavka Čolića psihijatra od 28. 11. 2002 godine sud je utvrdio da je optuženi osoba prosečne intelektualne sposobnosti sa emocionalno nestabilnom strukturom ličnosti, da kod njega nema kliničkih simptoma koji bi ukazivali na postojanje toksikomatske zavisnosti od opojnih droga.

Da, u vreme izvršenja krivičnog dela koje mu se stavlja na teret nisu nađene neki psihopatološki poremećaji koji bi umanjivali njegovu sposobnost da shvati značaj dela i mogućnost da upravlja postupcima, te mu nije potrebno psihijatrijsko lečenje.

Analizirajući napred izvedene dokaze sud je stao na stanovište da je iskaz svedoka Aksić Ljubomira jasan, ubedljiv i nedvosmislen, te ga je sud u potpunosti prihvatio, takođe i pismenim dokazima koji su izvedeni u dokaznom postupku sud je poklonio veru a naročito nalazima i mišljenjima sudskih veštaka koji su izvedeni u ovom krivičnom postupku, kao i iskazima veštaka koji su saslušani na glavnom pretresu, našavši da su svi ovi veštaci nalaze i mišljenja kao i komisija veštaka dale jasno i u skladu sa pravilima nauke i struke te da su međusobno saglasni, a saglasni su i sa ostalim izvedenim dokazima kojima je sud poklonio veru.

Odbranu optuženog Đurišić Pavla sud nije prihvatio našavši da je ista usmerena na izbegavanju ili umanjenje njegove krivične odgovornosti, a u suprotnosti je sa dokazima kojima je sud poklonio veru.

Pre svega, sud nije prihvatio odbranu optuženog u delu u kome je naveo da je imao nameru da zaista izvrši zamenu novca za neko lice pod prezimenom Mihajlović i to tako što će to lice njemu dati iznos od 22. 000 DEM, a on ovaj novac kod dilera pretvoriti u marke ili neku drugu valutu.

Ovo stoga što optuženi nije mogao da sudu pruži dokaze o ovom licu pod prezimenom Mihajlović niti njegovo ime niti njegovo prebivalište, boravište ili bilo koju drugu činjenicu na osnovu koga bi sud mogao stupiti u kontakt sa ovim licem i istog pozvati da bude saslušan u svojstvu svedoka u toku krivičnog postupka te je sud našao, da postojanje ovakvog lica uopšte nije dokazano.

Sem toga pitanje je zašto bi neko ovako veliki novac dao optuženom da on izvrši zamenu, a i takođe zašto on lično ne bi obavio zamenu novca pod istim uslovima, jer je to moguće i dozvoljeno obaviti u menjačnicama, a ako je i tačno da prilikom zamene kod dilera se dobija neki veći procenat, zašto bi bilo potrebno da neko drugi umesto samog tog lica koje poseduje ovaj novac obavlja ovakvu delatnost, a ne on.

Dalje, optuženi u svojoj odbrani navodi da on svedoku Aksiću je objasnio da treba da izvrši zamenu veće količine novca, pa da se interesuje da li on može da izvrši tu zamenu, pa kada mu svedok kaže da će se on potruditi da nekoga nađe, pa to i čini, dogovaraju se da idu kod pokojnog oštećenog, kako optuženi u svojoj odbrani navodi da bi se dogovorili oko eventualne zamene novca, a kako svedok Aksić u svom iskazu navodi da bi izvršili zamenu novca.

Po oceni suda neprihvatljiva je odbrana optuženog da ukoliko se optuženi već dogovorio sa svedokom Aksićem da svedok nađe nekoga ko bi imao veću količinu novca kako bi izvršio zamenu 22. 000 DEM i kada mu svedok Aksić kaže da je to lice pronašao da on odlazi da bi se ponovo dogovarao sa tim licem odnosno ovde pokojnim Odalovićem o toj zameni novca, a ne i da izvrše zamenu.

Pri ovome stoji činjenica koju je sud utvrdio iz iskaza svedoka Aksićada kada je on pitao optuženog da li kod sebe ima novac da je optuženi u više navrata razgrnuo svoju jaknu i pokazao na tašnicu koju je nosio za strukom rukama što je nedvosmisleno ukazivalo da se novac upravo nalazi u toj tašnici, kao i da je rekao “Tu je i nikakvih problema nema”, a takođe na pitanja svedoka Aksića u kojim apoenima on ima novčanice DEM, optuženi mu je odgovorio da su to apoeni od po 100 DEM. Prema tome po oceni suda sasvim bi bilo nelogično da svedok Aksić a kako to u svojoj odbrani navodi optuženi, pita optuženog u kojim apoenima ima novac koji nije kod optuženog nego eventualno neki novac koji se nalazi kod nekog trećeg lica za koga je potpuno neizvesno da li će ga doneti ili ne i da li će ga menjati.

Dalje, sud takođe ne prihvata odbranu optuženog i u delu koji se odnosi na deo njegove odbrane gde objašnjava događaj koji se dešava u momentu kada silaze u prostorije u kojima je radio pokojni oštećeni i u kojima je trebala biti izvršena zamena novca.

Naime, optuženi u svojoj odbrani je naveo da je oštećeni izbrojao novac, da je taj novac stavio na sto da bi ga optuženi izbrojao, da mu je prethodno rekao da će dobiti i iznos od 1. 982,00 konvertibilne marke koje mu pripadaju prilikom ove zamene, ali da bi posle toga ponovo počeo da računa i rekao mu neki iznos koji je manji i koji nije odgovarao optuženom, zbog čega dolazi do svađe između njih dvojice u kom momentu se oštećeni ustaje i počinje da vređa optuženog rečima “Boli me kurac, hoćeš li ti da menjaš novac danas, sutra prekosutra ili nikada više već mi je pun kurac vas”, a što je naravno uplašilo optuženog obzirom da je oštećeni bio prilično krupan i korpulentan muškarac te da je on zbog toga stekao utisak da je krenuo ka njemu da ga izbaci napolje, te da on u sledećem momentu vadi pištolj koji mu je stajao u pojasu iza leđa desnom rukom prethodno rekavši oštećenom “beži od mene”, a onda repetira pištolj kada dolazi do opaljenja pištolja a tek potom svesno opaljuje još jedan metak sa strane te posle ovoga beži iz radnje.

Ovakvu odbranu optuženog sud ne prihvata iz razloga što svedok Aksić koji je bio prisutan celom toku događaja objašnjava da nikakve rasprave niti svađe između optuženog i svedoka nije bilo već da je oštećeni Odalović u više navrata brojao eure kada ih je izbrojao pružio je optuženom da ih on prebroji, da je tada svedok Aksić rekao optuženom “Evo evri su tu daj ti sada novac”, ali da optuženi novac nije vadio već da je rekao da nema problema, da nikakve priče niti svađe u vezi konvertibilnih maraka nije bilo, da ni u jednom momentu nije došlo do bilo kakve rasprave ili neprijatnog razgovora, da optuženi nije spominjao konvertibilne marke da ni jednog momenta nije rekao da je to dovoljno ili nedovoljno, već kada je optuženi izbrojao novac da je stavio novac na sto i u sledećem momentu povikao lezite dole pobiću vas, da je u tom momentu optuženi svedoka gurnuo rukom u predelu lakta, tako da je on odstupio jedan korak, da se oštećeni Odalović podigao sa stola i krenuo ka ivici stola gde je jedino mogao i da prođe, ali da je u sledećem momentu oštećeni bio pogođen, da on dok je gledao u Odalovića koji je padao u sledećem momentu je čuo još jedan pucanj, da je optuženi istrčao, a da je novac ostao na stolu.

Takođe, sud ne prihvata ocenu optuženog Đurišić Pavla u delu u kome je on naveo da u momentu kada on repetira pištolj dolazi do opaljenja, a da on nije svestan kako je došlo do opaljenja pištolja da li je on povukao okidač ili ne već samo zna da je došlo do opaljenja.

Ovo stoga, što je pištolj a kako su to naveli veštaci Odeljenja kriminalističke tehnike tako i sudski veštak Savić Zoran bio funkcionalno ispravan sem što je ponekad dolazilo do zastoja prilikom ubacivanja čaure pištolja odnosno ubacivanja metka u ležište

Glavni pretres i presuda

cevi. Takođe, veštak je jasno rekao da konkretni pištolj predstavlja uobičajeno oružje za koje je potrebna uobijačena sila da bi došlo do ispaljenja a koja iznosi od 20-40 Njutna odnosno 2-4 kg, što znači da se ne radi o nekom specijalnom oružju koje bi reagovalo samo na dodir ili neku manju silu, a da je dolazilo do zastoja, neregularnosti ispaljivanja ili samoopaljivanja ili bilo šta slično na pištolju to bi bilo konstatovano, a kako nije navedeno u nalazu veštaka, to neispravnost pištolja u tom smislu nije bilo.

Prema tome obzirom na detaljne nalaze i mišljenja veštaka ovakva odbrana optuženog da je u momentu repetiranja došlo do samoispaljenja iz pištolja u potpunosti je neprihvatljiva. Pri ovome stoji i činjenica da je optuženi posle ovoga ispalio još jedan metak potpuno svesno u svoju desnu stranu.

Takođe, neprihvatljiva je odbrana optuženog da je posle svađe sa oštećenim on se podigao i krenuo prema optuženom da bi ga izbacio iz radnje, obzirom da je svedok Aksić jasno rekao da nikakve svađe između njih nije bilo već da je u jednom momentu optuženi kada je pare izbrojao i vratio na sto rekao “lezite dole, pobiću vas”, zbog čega se oštećeni podigao od stola jer i po nalazu i mišljenju sudskog veštaka kako balističara tako i veštaka sudske medicine, oštećeni u momentu ispaljenja se nalazio u nekom od uspravnih položaja a taj položaj je detaljno objašnjen u nalazu komisije veštaka Instituta za sudsku medicinu.

Takođe, pri svemu ovome stoji i činjenica koju je naveo optuženi u svojoj odbrani da je on za taj dan imao kupljene dve autobuske karte za Čačak za njegovu devojku i njega, iz čega se može zaključiti da je ceo događaj on unapred planirao.

Takođe sud je u dokaznom postupku izveo dokaz saslušanjem svedoka Savić Lidije, devojke optuženog, pa sem činjenice koje je sud u presudi naveo da iz njenog iskaza utvrdio, u ostalom delu sud nalazi da je ovaj iskaz bez ikakvog uticaja na drugačiju odluku u ovoj krivično pravnoj stvari.

Kod ovakvog činjeničnog stanja a imajući u vidu sve napred navedeno Okružni sud je na nesumnjiv način utvrdio da je optuženi Đurišić Pavle u vreme, na mestu i na način kako je to bliže opisano u izreci ove presude pokušao da od oštećenog oduzme novac upotrebom sile i pretnji da će napasti na njegov život i telo, a u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, sa umišljajem lišio života oštećenog, ne uzevši novac jer je bio sprečen od strane prisutnog svedoka, obzirom da je optuženi zakačio svojom levom rukom svedoka Aksića, koji je ovaj udarac blokirao.

Pravno kvalifikujući ovako na nesumnjiv način utvrđeno činjenično stanje sud je našao da se u radnjama optuženog Šurišić Pavla stiču sva bitna obeležja krivičnog dela teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169 stav 2 u vezi člana 168 stav 1 KZ RS.

Ovo s toga, što je optuženi upotrebom sile prema oštećenom i pretnjom da će neposredno napasti na život i telo oštećenog pokušao da od oštećenog oduzme novac u iznosu od 10. 100 evra, u nameri da prisvajanjem novca pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, preduzimajući radnje koje su tačno navedene u izreci ove presude, pri čemu je sa umišljajem lišio života oštećenog.

Sila koju je optuženi preduzeo je bila sila jakog intenziteta i to dovoljno jaka da spreči svaki otpor oštećenog. Naime opaljenje iz pištolja upravo predstavlja dejstvo mehaničke sile na telo oštećenog, a kojom prilikom je oštećeni i lišen života.

Što se tiče pretnje koju je optuženi preduzeo prema oštećenom ona se ogledala u tome što je kada je izvadio pištolj a nakon prebrojavanja novca uperio isti prema oštećenom i rekao njemu i svedoku “Lezite dole pobiću vas”, a što predstavlja pretnju da će neposredno napasti na život i telo oštećenog, a što je kasnije optuženi i realizovao.

Obzirom da je prilikom izvršenja razbojništva oštećeni lišen života, bez obzira na činjenicu što optuženi novac nije poneo sa sobom stoji krivično delo teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169 stav 2 KZ RS. Na postojanje ovog krivičnog dela ne utiče činjenica da li je samo razbojništvo dovršeno ili pak samo pokušano.

Optuženi prilikom izvršenja ovog krivičnog dela je postupao sa direktnim umišljajem koji se sastojao u svesti i volji da se izvrši oduzimanje stvari radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi upotrebom prinude odnosno silom i pretnjama prema oštećenom da će se neposredno napasti na život i telo, a takođe kojom prilikom je sa umišljajem oštećenog i lišio života.

Stoga, sud nije mogao prihvatiti pravni stav branioca optuženog u završnoj reči da optuženi nije imao umišljaj u odnosu na pucanje iz pištolja, te se ne može raditi o postojanju svih bitnih elemenata koji su potrebni za krivično delo teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169 stav 2 KZ Jugoslavije, obzirom da optuženi je voleo da nosi oružje sa sobom a nije želeo u konkretnom slučaju da izvrši opaljenje iz oružja, već je slučajno došlo do opaljenja.

Ovo stoga, što je sud na nesumnjiv način utvrdio umišljaj optuženog i u odnosu na pribavljanje protivpravne imovinske koristi prilikom pokušaja oduzimanja tuđe stvari – novca uz upotrebu sile i pretnje, tako i umišljaj u odnosu na lišenje života oštećenog, a obzirom na napred detaljno utvrđeno činjenično stanje u vezi samog momenta načina i mesta opaljenja prvog i drugog metka, kao i situaciju koja je ovom prethodila. Pri svemu ovome stoji činjenica da ni oštećeni kao ni svedok koji su se nalazili u prostoriji zajedno sa optuženim nisu kod sebe imali niti oružje niti bilo kakvo drugo oruđe, kao i činjenica da prostorija u kojoj su se nalazili a što i sam optuženi u odbrani navodi, nije bila zaključana, a da se optuženi nalazio na samom ulazu u prostoriju te je mogao bez ikakvog problema da izađe iz prostorije.

Takođe, sud nije prihvatio pravni stav iz završne reči branioca u kome je naveo da u konkretnom slučaju može se eventualno raditi o krivičnom delu ubistva iz nehata, obirom na činjenicu da oštećeni nije lišen života u situaciji kada je učinilac postupao iz nehata u odnosu na radnju izvršenja i u odnosu na smrtnu posledicu, što znači da za postojanje krivičnog dela ubistva iz nehata je potrebno da kod optuženog postoji nehat kako u pogledu objektivno, tako i u pogledu subjektivne strane bića krivičnog dela.

Naime, u konkretnom slučaju optuženi nije postupao iz nehata iz razloga koji su detaljno napred objašnjeni kod utvrđivanja čieničnog stanja, a takođe nije postupao nehatno i u odnosu na smrt oštećenog. Ovo stoga, što kako je to napred navedeno do opaljenja iz pištolja nije došlo slučajno, niti pak bez dejstva optuženog na okidač, niti pak zbog bilo kakvog kvara na pištolju, a o čemu su se detaljno izjasnili sudski veštaci, već svesnim delovanjem optuženog na okidač pištolja.

Što se tiče stava odbrane u delu u kome navodi da za postojanje ovog krivičnog dela neophodno je da je kod optuženog postojala namera da se pribavi protivpravna imovinska korist, a da protivpravna imovinska korist u konkretnom slučaju nije pribavljena, obzirom da optuženi novac nije uzeo iako je bio u situaciji da ga uzme, i ovaj stav je neprihvatljiv.

Ovo stoga, što je nesporno da optuženi novac nije uzeo međutim, stoji činjenica da je svedok Aksić sprečio optuženog da uzme novac, jer se nalazio bliže novcu, te da bi optuženi uzeo novac morao je prići i spustiti se, a svedok je stajao bliže novcu, a pri čemu stoji činjenica da posle opaljenja kada je optuženi video šta je uradio uplašio se, i ne uzevši novac istrčao iz prostorije. Pri svemu ovome stoji nesporna činjenica da optuženi dolazi kod oštećenog radi zamene novca a da novac nema kod sebe, a da bi u par navrata na prethodna pitanja svedoka Aksića pokazao prema torbici koju je imao oko struka i rekao mu da je novac tu i da nema nikakvih problema i kao najvažnija stoji činjenica da je optuženi rekao “lezite dole pobiću vas”– iz čega sledi namera da uzme novac.

Odlučujući o vrsti i visini krivične sankcije u odnosu na optuženog Đurišić Pavla sud je imao u vidu sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti iz člana 41 KZ Jugoslavije, a koje stoje na strani optuženog.

Glavni pretres i presuda

Od olakšavajućih okolnosti na strani optuženog sud je cenio činjenicu da je optuženi mlad, da je izrazio kajanje i žaljenje zbog celog događaja.

Od otežavajućih okolnosti na strani optuženog sud je cenio raniji život optuženog u smislu da je optuženom kao maloletniku izrečen pojačan nadzor roditelja uz pomoć i kontrolu organa starateljstva 1993 godine, a da je bio osuđivan 1999 godine presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu i to u oba slučaja zbog imovinskih krivičnih dela. U konkretnom slučaju optuženi je izvršio takođe imovinsko krivično delo, što znači istovrsno krivično delo kao i prethodna i koje je izvršeno u kratkom vremenskom periodu u odnosu na prethodna. Takođe, od otežavajućih okolnosti na strani optuženog sud je cenio i činjenicu da se radi o izuzetno teškom krivičnom delu koje je u porastu u našoj zemlji u poslednjim godinama.

Stoga je, sud optuženog Đurišić Pavla osudio na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina našavši da je ova kazna srazmerna težini izvršenog krivičnog dela i prouzrokim štetnim posledicama, te da će ostvariti svrhu kažnjavanja kako u odnosu na optuženog, tako i na planu generalne prevencije.

U kaznu zatvora optuženom se uračunava vreme koje je proveo u pritvoru, po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. br. 34/02 od 05. 04. 2002 godine a koji se optuženom računa od 04. 04. . 2002 godine kada je lišen slobode, pa nadalje.

U smislu člana 69 KZJ od optuženog je oduzet jedan pištolj marke “CZ M-57” kalibra 7,62mm fabrički broj C 172260 i jedan okvir magacin za pištolj marke “CZ M-57” sa 5 komada metaka kalibra 7,62mm.

Takođe, optuženi je obavezan da na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 29. 000,00 dinara, a koji troškovi se odnose na ime obavljenih veštačenja u ovom krivičnom postupku i to komisije veštaka od strane Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, te veštaka Agencije za veštačenje Savić i sudskog veštaka neuropsihijatra dr. Slavka Čolića.

Takođe, sud je obavezao optuženog da na ime paušala plati iznos od 10. 000,00 dinara, a koji iznos je određen prema dužini trajanja i složenosti ovog krivičnog postupka, te imovinskim prilikama optuženog.

Sud je oštećenu Odalović Slavicu za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva uputio na parnični postupak, obzirom da sud nije imao podataka za presuđenje u ovom delu.

Sa svega izloženog odlučeno je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJASavković Vera

ZapisničarLazović PetraPOUKA O PRAVNOM LEKU:Protiv ove presude dozvoljena je žalba Vrhovnom sudu Srbije u roku od 15 dana od dana prijema, a preko ovog suda.

D-na:Presudu dostaviti:– upravi Okružnog zatvora u Beogradu– optuženom Đurišić Pavlu preko uprave Okružnog zatvora u Beogradu– državnom tužiocu– oštećenoj Odalović Slavici– braniocu optuženog adv. Veljku Arsiću.

S u d i j a,

Glavni pretres i presuda

Krivična presuda II stepena – teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva

Kž. I 483/03

U IME NARODAVrhovni sud Srbije u Beogradu, u veću sastavljenom od sudije: Marka Markovića, predsednika veća,

Jovana Jovanovića, Sime Simića, Slaviše Markovića i Jovane Pantić, članova veća, sa sudskim savetnikom Anom Jovanović zapisničarem, u krivičnom predmetu optuženog Đurišić Pavla, zbog krivičnog dela iz čl. 169 st. 2 u vezi čl. 168 st. 1 Krivičnog zakona Republike Srbije, rešavajući o žalbama Okružnog javnog tužioca u Beogradu, optuženog i njegovog branioca, izjavljenim protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. 359/02 od 03. 12. 2002. godine, na sednici veća održanoj 07. 05. 2003. godine, doneo je

P R E S U D UŽalbe Okružnog javnog tužioca u Beogradu, optuženog Đurišić Pavla i njegovog branioca se

ODBIJAJU kao neosnovane i presuda Okružnog suda u Beogradu K. 359/02 od 03. 12. 2002. godine, POTVRĐUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Navednom presudom oglašen je krivim i osuđen Đurišić Pavle, zbog krivičnog dela teškog slučaja razbojničke kraše i razbojništva iz čl. 169 st. 2 u vezi čl. 168 st. 1 KZ RS, na kaznu zatvora u trajanju od 15 (petnaest) godina, u koju kaznu je optuženom uračunato vreme provedeno u pritvoru od 04. 04. 2002. godine. Na osnovu čl. 69. KZ SRJ, od optuženog je oduzet pištolj "CZ M-57" kalibra 7,62mm, fabrički broj C172260 i jedan okvir za pištolj marke "CZ M-57" sa 5 metaka kalibra 7,62mm. Istom presudom optuženi je obavezan da plati 29. 000,00 dinara na ime troškova krivičnog postupka i 10. 000,00 dinara na ime paušala.

Protiv ove presude Okružni javni tužilac u Beogradu, optuženi i njegov branilac, advokat Arsić Veljko iz Zemuna, su blagovremeno izjavili žalbe.

Okružni javni tužilac prvostepenu presudu pobija zbog odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se pobijana presuda preinači, tako da se optuženom izrekne najstroža kazna.

Branilac optuženog prvostepenu presudu pobija zbog povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da se pobijana presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili da se preinači, tako da se optuženom izrekne blaža kazna.

Optuženi u žalbi nije naveo osnove po kojima pobija prvostepenu presudu, a iz žalbe proizilazi da presudu pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Nakon isteka roka za žalbu, optuženi je 16. 03. 2003. godine, podneo dopunu žalbe, u koju predlaže da se pobijana presuda ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U dopuni žalbe, optuženi je zahtevao da prisustvuje sednici veća drugostepenog suda.

Odgovora na žalbu nije bilo. Republički javni tužilac Srbije je u podnesku Ktž. 529/03 od 27. 03. 2003. godine, predložio da se

žalba optuženog i njegovog branioca odbiju kao neosnovane, a žalba Okružnog javnog tužioca uvaži. Vrhovni sud je održao sednicu veća, pa je nakon razmatranja spisa predmeta, pobijane presude,

navoda i predloga u žalbama Okružnog javnog tužioca, optuženog i njegovog branioca i predloga Republičkog javnog tužioca, našao da su žalbe neosnovane. Pri tome, Vrhovni sud nije održao sednicu veća u smislu čl. 375 ZKP-a, jer je predlog optuženog za održavanje javne sednice veća stavljen u dopuni žalbe tj. , nakon isteka roka za žalbu.

Ispitujući prvostepenu presudu u smislu čl. 380. st. 1 ZKP, Vrhovni sud nije našao da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka, niti povreda krivičnog zakona, na kojoj pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano se žalbama optuženog i njegovog branioca pobija prvostepena presuda, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U vezi toga svi žalbeni navodi svode se na osporavanje činjenice utvrđene u prvostepenoj presudi:da je optuženi hice ispalio u nameri oduzimanja novca od oštećenog, sada pokojnog Odalović Petra.

Odlučne činjenice da se događaj nije odigrao kako je to isticao u odbrani optuženi pred prvostepenim sudom, a koja se ponavlja i u žalbama optuženog i njegovog branioca, prvostepeni sud je utvrdio na osnovu iskaza svedoka očevidca događaja Aksić Ljubomira, a koji iskaz je nakon suočenja sa optuženim, od strane prvostepenog suda ocenjen kao jasan, ubedljiv i nedvosmislen.

Iz iskaza navedenog svedoka proizilazi, a kako je to prvostepeni sdu pravilno i utvrdio, da je optuženi

Glavni pretres i presuda

sve vreme svedoka uveravao da kod sebe ima novac u razmenu, da kritičnom prilikom nije bilo prepirke između optuženog i oštećenog, sada pokojnog Odalovića, da je Odalović izbrojao novac i pružio optuženom, da je optuženi izbrojao novac i spustivši ga na sto povikao:"lezite dole, pobiću vas", da je nakon toga optuženi gurnuo svedoka, a oštećeni Odalović se podigao i krenuo ka ivici stola, te da je čuo dva pucnja, a potom video da Odalović pada na zemlju i da je optuženi pobegao iz radnje. Pri tome, iz iskaza svedoka proizilazi da optuženi nije mogao da uzme novac, obzirom na njegov položaj i mesto gde se nalazio novac.

Nadalje, činjenično stanje u pogledu vremenske i prostorne analize događaja potvrđeno je i nalazima i mišljenjima veštaka, balističara, i lekara veštaka, specijaliste sudske medicine.

Kod ovakvog stanja stvari, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je optuženi upotrebom sile prema oštećenom pokušao da oduzme novac u iznosu od 10. 100 Eura da je u tome bio sprečen od strane prisutnog svedoka Ljubomira Aksića te da se posle ispaljenih hitaca, kada je video šta je učinio, uplašio i potom pobegao.

Za ovakvo utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je naveo detaljne razloge na strani 12, 13, 14, 15 i 16 prvostepene presude.

Kako se u žalbama optuženog i njegovog branioca u odnosu na postupak pred prvostepenim sudom, a u pogledu odlučnih činjenica ne iznose novi dokazi i činjenice, to Vrhovni sud nalazi da se neosnovano pobija prvostepena presuda, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, imajući pri tome u vidu razloge prvostepenog suda.

Neosnovano se žalbom branioca optuženog pobija prvostepena presuda, zbog povrede krivičnog zakona i stim u vezi navodi da se pod uslovom da je prvostepeni sud pravilno utvrdio odlučne činjenice u radnjama optuženog stiču obeležja krivičnog dela ubistva iz nehata iz čl. 49 KZ RS.

Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio krivični zakon, kada je našao u opisanim radnjama optuženog stiču sva bitna obeležja krivičnog dela iz čl. 169 st. 2 u vezi čl. 168 st. 1 KZ RS. Prema tome, sledi, da je optuženi u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, umišljajno lišio života oštećenog kako to proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenoj presudi. S tim u vezi, se neosnovano navodi u žalbi branioca optuženog da veza između prinude i namere oduzimanja stvari nije dokazana, i da, se, saglasno tome, u radnjama optuženog ne stiču obeležja krivičnog dela za koje osuđen.

Žalbom branioca optuženog se neosnovano pobija prvostepena presuda i zbog odluke o krivičnoj sankciji.

Zapisničar Predsednik veća – sudija

Glavni pretres i presuda

Krivična presuda I stepena -– zloupotreba službenog položaja K.br.881/2003

U IME NARODA Opštinski sud u Nišu, u veću sastavljenom od sudije Radovana Savića kao predsednika veća i sudija

porotnika Antić Petra i Bjelajac Snežane kao članova veća u krivičnom predmetu protiv okr. Jelić Ivana zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz 61.242. st.4. u vezi st.1. KZ RS, a po optužnici III OJT-a u Nišu Kt.br.221/03 od 7.7.03. godine, po održanom javnom, glavnom pretresu dana 31.10.03. godine u prisustvu zamenika OJT-a Ane Pavlica, okr. Jelić Ivana, branioca adv. Siniše Vatavuka, dana 31.10.2003. godine doneo je i javno objavio

P R E S U D UOkr. Jelić Ivan iz Nišu, ul. Svilarska br.162, rodjen 17.2.1951. godine, u Rastovici, Doljevac, od oca

Janka i majke Vidosave, rodjene Djurović, Crnogorca, državljanina SCG, ekonomiste, oženjenog oca dvoje dece, sa završenim ekonomskim Fakultetom, vojsku služio 1978. godine u Nišu, vodi se u VE , zaposlen u preduzeću TP "" "Nišava"", sa mesečnim primanjima od oko 10.000 dinara, vlasnik stana od 50 m2, neosudjivan, bez podataka o prekršajnoj evidenciji, ne vodi se drugi krivični postupak.

Kriv je što je:U periodu od 19.1.2000. godine do decembra meseca 2002. godine, u Nišu u ul. Živka Davidovića

br.64, u prostorijama preduzeća TP " "Nišava"", kao odgovorno lice-direktor preduzeća TP " "Nišava"" iskorišćavanjem svog službenog položaja i ovlašćenja pribavio za preduzeće "Capitol" iz Niša ul.Nušićeva br.25, imovinsku korist u iznosu od 157.040,30 dinara, na taj način što je sa direktorom i vlasnikom preduzeća "Capitol" u Nišu Tepavica Dušankom zaključio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji dana 19.1.2000. godine, kojim daje u podzakup lokal u Nišu Ul. Djuke Dinić br.2. vlasništvo JP "Poslovni Prostor" a koji se na osnovu ugovora o zakupu br.136/92 od 28.10.92. godine zaključenog izmedju preduzeća TP " "Nišava"" i JP "Poslovni Prostor" nije mogao izdati u podzakup, te po osnovu ugovora o poslovnotehničkoj saradnji nije izdao nalog svojoj finansiskoj službi da fakturiše navedeni ugovor a po osnovu kog ugovora je preduzeće "Capitol" koristilo navedeni prostor bez naknade, i tako pribavio imovinsku korist u navedenom iznosu za koji iznos je preduzeće TP " "Nišava" " oštećeno jer je snosilo troškove podzakupa,

čime je izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. st.4. u vezi st.1. KZ RS,pa mu sud primenom napred navedenog zakonskog propisa i čl.5,33,38,41,51,52 i 53. OKZ-a izriče

U S L O V N U O S U D UKojom mu utvrdjuje kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci, a koja kazna se neće izvršiti ukoliko

okrivljeni za vreme od 2 (dve) godine ne izvrši novo krivično delo.Na osnovu čl.206. ZKP-a, oštećeni JP "Poslovni Prostor" Niš 2, upućuje se na parnicu radi

ostvarivanja imovinsko pravnog zahteva.Na osnovu čl. 193. i 196. ZKP.a, okrivljeni se obavezuje da sudu na ime paušala plati iznos od 4.000

(četiri) hiljade dinara u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

O B R A Z L O Ž E Nj EOptužnicom OJT-a u Nišu Kt. br, 221/03 od 7.7.03. godine, okr. Jelić Ivanu stavljeno je na teret

izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz čl.242. st.4. u vezi st.1. KZ RS, sa predlogom da se oglasi krivim i kazni po zakonu.

Okr. Jelić Ivan u svojoj odbrani datoj u prethodnom postupku od 20.5.2003. godine, te na zapisniku o glavnom pretresu održanom dana 31.10.03. godine, naveo je da je bio direktor TP " "Nišava"", da je zaključio ugovor o poslovnotehničkoj saradnji sa preduzećem "Capitol", da je dozvolio da oni u poslovnom prostoru koji je njegovo preduzeće godinama koristilo u ul. Djuke Dinić br. 2, koriste za plasman svoje robe, da je lokal u Djuke Dinića korišćen kao skladište robe za njihovu prodavnicu koja se nalazi na uglu Kralja Aleksara i ul. Djuke Dinića a gde se prodaju tepisi, posteljina i druga metražna roba. Izjavio je da je poslednjih 12 godina u našoj državi stanje bilo kakvo jeste u periodu inflacije, te je taj prostor bio prazan zato što nisu imali robu da drže u njemu kao što se to činilo u dobrim vremenima. Naveo je da ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji koji je zaključen sa firmom "Capitol" niie bio realizovan , da roba koju je firma „Capitol“ nudila nije našla plasman, da je taj prostor korišćen samo 2 do 3 meseca, da je zatvoren zbog

Glavni pretres i presuda

lošeg plasmana robe, da su oni zadržali svoje proizvode, da nisu radili sve do decembra 2002. godine, do kada je inače važio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji. Rekao je da preduzeće Capitol nije plaćalo ništa na ime podzakupa, da je troškove zakupa plaćao TP " "Nišava"" čiji je on bio direktor, da nije imao saglasnost JP "Poslovni Prostor ", da bilo kome ustupa poslovni prostor TP " "Nišava"" iz Niša ul . Djuke Dinića br. 2, kao i da mu je prestao mandat na mesto direktora TP " "Nišava"" u novembru 2002. godine, te da je od tada nerasporedjen u istom preduzeću. Naveo je da mu je poznato da "Capitol" izneo svoje stvari iz poslovnog prostora u ul. Djuke Dinića br.2, u decembru 2002. godine, da je tada sporazumno raskinut ugovor o zakupu tog poslovnog prostora između TP " "Nišava"" i JP"Poslovni prostor ", tako da je poslovni prostor vraćen JP "Poslovnom prostoru ". Naveo je da mu je kao odgovornom licu i direktoru TP " "Nišava"" bilo poznato da se ne mogu davati u podzakup prostorije dobijene od JP "Poslovni Prostor" na osnovu ugovora o zakupu, da je takodje tačno da je kao direktor zaključio ugovor o tehničko poslovnoj saradnji sa preduzeće "Capitol", da je tačno da svojoj finansiskoj službi nije dao nalog da se navedeni ugovor fakturiše a po osnovu kog ugovora je preduzeće koristilo napred navedeni prostor bez naknade. Dodao je da je direktor od 1995. godine, da je prodavnica u ul. Djuke Dinića ni pre ni posle njegovog dolaska na to mesto nije bila u funkciji, da je iznos nadoknade za zakup bio jako nizak, da su oni očekivali bolja vremena, te da je to bio razlog zašto nisu bili raskinuli ugovor o saradnji sa Poslovnim Prostorom kao i da je ugovor bio zapravo pokušaj da se taj objekat stavi u funkciju u čemu se nije uspelo.

U dokaznom postupku sud je na saglasan predlog stranaka izveo dokaz čitanjem iskaza svedoka Tepavica Dušanke dat u prethodnom postupku od 24.6.2003. godine, iskaz predstavnika oštećenog JP "Poslovnog Prostora" Ličić Vere od 27.7.2003. godine, datog u prethodnom postupku, iskaza svedoka Milosavljević Svetlane datog u prethodnom postupku od 2.6.2003. godine, te na zapisniku o glavnom pretresu od 31.10.03. godine, rešenja o registraciji kod Trgovinskog suda u Nišu br.12149/02, odluke Upravnog Odbora TP "Nišava" br.1180/1A od 24.7.1988. Odluke Upravnog Odbora o razrešenju br.1157/01 od 28.11.02. godine, ugovora o zakupu poslovnog prostora br.136/02 od 28.10.92. godine, ugovora o poslovno tehničkoj saradnji od 19.1.2000. godine, specifikacije sa fakturama JP "Poslovni Prostor ", JP "Vodovod i kanalizacija" za period 2000,2001,2002, godina, analitičke kartice nosioca troškova za period 2000,2001,2002, godine, fakture TP"Nišava" br.493 od 19.12.2002. godine, kao i izveštaja iz KE za okrivljenog.

Sud je rešenjem donetim na glavnom pretresu dana 31.10.03. godine odbio predlog branioca okrivljenog da se u dopuni dokaznog postupka u svojstvu svedoka sasluša Čujić Jovo a na okolnost da se nalazio u društvu Tepavica Dušanke prilikom zaključenja ugovora o poslovno tehnickoj saradnji kao suvišan, imajući u vidu da je iz ostalih izvedenih materijalnih dokaza tokom ovog krivičnog postupka nesumnjivo utvrdjeno činjenično stanje u ovoj krivično pravnoj stvari,

Iz iskaza svedoka Tepavica Dušanke datog na zapisniku u prethodnom postupku od 24.6.03. godine, sud je utvrdio da je ista upoznala tadašnjeg predsednika Opštine Nikolu Mandića i razgovarala sa njim o problemu firme, te da joj je on rekao da postoji mogućnost da se nadje neki poslovni prostor da bi joj se izdao, da je pregovarala sa predsednikom Opštine krajem 1999. godine, da je on našao lokal u ul. Djuke Dinić br. 2, na kome je zvanično zakup imalo preduzeće TP " "Nišava"", da joj je Nikola Mandić objasnio da je on svoja lična sredstva uložio u adaptiranje tog prostora, da mu je ona na ime uloženih sredstava isplatila dinarsku protivvrednost u iznosu od 3.000 DEM, da ju je Nikola Mandić upoznao sa tadašnjim direktorom " "Nišava"" Jelić Ivanom sa čijim predzećem, a uz njegovu saglasnost, je zaključila ugovor o podzakupu tog poslovnog prostora, da nikakav novac nije dala Jelić Ivanu, da je postojao dogovor izmedju nje i njega da ona plaća po uplatnicama "Infostana" na ime njegovog preduzeća, kao što je gradjevinsko zemljište i ostalo, da uloži sopstvena sredstva u adaptiranje tog prostora i da ne plaća nikakvu zakupninu TP " "Nišava"". Rekla je da je prodavnicu proizvoda čijim se prometom njena firma bavi uredila, da su uneli neke njihove proizvode, da su u posed poslovnog prostora ušli januara 2002. godine, da je imala nekih porodičnih problema, da je tek u oktobru 2002. godine promenila kompletan sanitarni čvor u tom prostoru, da je uvedena nova električna instalacija, saniran problem sa fekalijama koje su isticale iz stana sa I sprata. Navela je da je u januaru 2003. godine prodavnica trebala da počne da radi, ali da su je pozvali iz TP " "Nišava"", da je tu bio neki novi direktor, da su tražili da se iseli iz poslovnog prostora, da su u martu 2003. godine došli predstavnici TP " "Nišava"" i "Poslovni Prostor" i da su iselili sve stvari koje su bile u predmetnom poslovnom prostoru. Izjavila je da je u njenoj firmi bio predstavnik TP " "Nišava" da bi se odgovorili da ona napravi specifikaciju svih troškova i onoga sto je uložila u predmetni poslovni prostor. Dodala je da je Jelić Ivana dva puta videla u životu i to u prostorijama preduzeća čiji je on bio direktor , a da ju je poslao tadašnji predsednik Opštine Nikola Mandić zbog dogovoranja o poslovnom prostoru kao i kada je došla i potpisala ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, te da ga više nikada nije

Glavni pretres i presuda

videla, nije mu dala nikakav novac niti je on od nje tražio bilo kakav novac, kao i da je dinarsku protivvrednost od 3.000 DEM dala Nikoli Mandiću u Opštini izmedju dva susreta sa Jelić Ivanom.

Iz iskaza predstavnika oštećenog JP "Poslovni Prostor", Ličić Vere od 27.6.03. godine datog u prethodnom postupku, sud je utvrdio da je JP "Poslovni Prostor " imao zaključen ugovor o zakupu poslovnog prostora sa TP "Nišava", iz Niša u ul. Djuke Dinić br.2, da je bez njihove saglasnost zakupac izdao trećem licu pod zakup poslovni prostor, da je u februaru 2003. godine izvršena primopredaja tog poslovnog prostora kao i da se pridružuju krivičnom gonjenju i ističu oštetni zahtev u iznosu od 24.327,00 dinara.

Iz iskaza svedoka Milosavljević Svetlane datog u prethodnom postupku od 22.6.2003. godine, te na zapisniku o glavnom pretresu od 31.10.03. godine, sud je utvrdio da je ista zaposlena na mesto knjigovodje u preduzeću TP " "Nišava""od 1984. godine a šef knjigovodstva je od 1996. godine, da služba kojom ona rukovodi evidentira sve ugovore koje zaključi njihova firma sa drugim pravnim licima, da ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa preduzećem "Capitol" nikada nije zaveden u njihovom knjigovodstvu, da je prvi put čula za tu firmu kada je policija došla u njihovo preduzeće da bi pregledala knjige, da je tada dala izjavu, kao i da joj je poznato da su držali poslovni prostor u ul. Djuke Dinić br. 2, i da joj nije poznato šta se kasnije dešavalo sa lokalom. Navela je da nije dobila nikakav nalog za fakturisanje troškova vezano za ugovor o poslovno tehničkoj saradnji od strane tadašnjeg direktora Jelića, da joj je kao šefu računovodstvene službe bilo poznato da su od "Poslovnog Prostora " dobijali uredno fakture na iznos od 5.000 dinara mesecno u to vreme, da ne može da se seti da li su oni njima uredno uplaćivali iznose na ime zakupa, Dodala je da prodavnica u ul. Djuke Dinić br. 2, nije donosila prihod, kao i da od 1994. godine pa nadalje ta prodavnica nije u funkciji, kao i da je bila u svakodnevnim teškoćama i da je to bilo pitanje opstanka preduzeća.

Uvidom u rešenje o registraciji kod Trgovinskog suda u Nišu br.12149/02, sud je utvrdio da je Ivan Jelić dana 25.11. upisan kao vršilac dužnosti direktora koji ima pravo zastupanja preduzeća sa neograničenim ovlašćenjima i kao VD direktora ima pravo zastupanja preduzeća u spoljno trgovinskom prometu sa neograničenim ovlašćenjima.

Uvidom u Odluku Upravnog Odbora TP "Nišava" br.1180/1A od 24.7.1998. godine, sud je utvrdio da je na sednici Upravnog Odbora TP " "Nišava"" donesena odluka da je nakon završenog konkursa raspisanog za mesto direktora TP "Nišava" izabran dosadašnji vršilac dužnosti direktora Ivan Jelić, diplomirani ekonomista, koji će tu dužnost obavljati u naredne 4 godine počev od 1.8.1998. godine.

Uvidom u Odluku Upravnog Odbora o razrešenju dužnosti VD Direktora, sud je utvrdio da je na sednici Upravnog odbora održanog dana 28.11.02 doneta sledeća odluka: da se Ivan Jelić, diplomirani ekonomista razrešava dužnosti VD Direktora zaključno sa 28.11.2002. godine, a za novog VD Direktora imenuje Bačić Stojan, diplomirani ekonomista sa neograničenim ovlašćenjima, zastupanjem unutrašnjim i spoljnim i sa mandatom od 6 meseci.

Uvidom u Ugovor o zakupu poslovnog prostora br.136/02 od 28.11.02 sud je utvrdio da je zakupodavac javno preduzeće "Poslovni prostor " iz Niša, a da je zakupac TP "Nišava"" koje prima u zakup poslovnu prostoriju koja se nalazi u Nišu u ul. Djuke Dinić br. 2, u prizemlju površine 27 m2, koja se sastoji iz jedne prostorije a koristiće se kao lokal prodavnica i koji teče od 1.11.2002. godine.

Uvidom u Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji od 19.1.2000. godine, sud je utvrdio da je ugovor zaključen izmedju TP "Nišava" koga zastupa direktor Jelić Ivan i "Capitol" Niš koga zastupa direktor Dušanka Tepavica.

Sud je takodje izvršio uvid u specifikacije sa fakturama JP „Poslovni Prostor JP "Vodovod i kanalizacija" za period od 2000., 2001., 2002. godine, analitičkom karticom nosioca troškova za period 2000., 2001, 2002., godinu, te fakturu JP „“ br. 493 od 19.12.2002. godine.

Uvidom u izveštaj iz KE i PE za okrivljenog, SUP Doljevac br.235-2826/03 od 31.10.2003. godine, utvrdjeno je da isti do sada nije osudjivan i prekršajno kažnjavan.

Ceneći odbranu okrivljenog datu na zapisniku od 20.5.2003. godine u prethodnom postupku, te na glavnom pretresu od 31.10.2003. godine, sud je istu prihvatio nalazeći da je logična, uverljiva, u skladu sa ostalim izvedenim materijalnim dokazima, budući da okrivljeni nije osporio odlučne činjenice navedene u izreci presude, te da je bio svestan da mu kao odgovornom licu i direktoru preduzeća bilo poznato da se prostorije koje su dobijene na osnovu Ugovora o zakupu ne mogu davati u podzakup, kao i da pri zaključenju ugovora o poslovno- tehničkoj saradnji nije svojoj finansiskoj službi dao nalog da navedeni ugovor fakturiše a po osnovu kog ugovora je preduzeće "Capitol" koristilo napred navedeni prostor bez naknade, te tako pribavilo imovinsku korist u naznačenom iznosu od 157.040,30 dinara..

Pravnom analizom napred utvrdjenog činjeničnog stanja, sud je našao da su se u radnjama

Glavni pretres i presuda

okrivljenog Jelić Ivana stekla sva bitna objektivna i subjektivna obeležja bića krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz čl.242. st.4. u vezi st.1. KZ RS, odnosno da je okrivljeni u vreme, na način i na mestu kako je to opisano u izreci presude u periodu od januara 2000. do decembra 2002. godine, kao odgovorno lice-direktor, iskorišćavanjem službenog položaja i ovlašćenja pribavio za preduzeće "Capitol" imovinsku korist od 157.040,30 dinara, tako što je sa direktorom "Capitol" i vlasnikom preduzeća zaključio ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji kojim je u pod zakup dao lokal u Nišu u ul. Djuke Dinića, inače vlasništvo JP "Poslovni Prostor", a koji se na osnovu ugovora o zakupu izmedju TP " "Nišava"" i JP "Poslovni Prostor" nije mogao izdati u podzakup, kao i da, na osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, nije izdao nalog svojoj finansiskoj službi da fakturiše navedeni ugovor a po osnovu kog ugovora je firma "Capitol" koristila navedeni prostor bez naknade, te tako pribavila imovinsku korist u naznačenom iznosu, za koji je preduzeće "Nišava" oštećeno.

Sud je iz napred navedenog utvrdio da je okrivljeni krivično delo izvršio sa direktnim umišljajem, da je bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje, a kako nije bilo okolnosti koje bi isključivale njegovu krivičnu odgovornost to ga je sud oglasio krivim i kaznio po zakonu.

Prilikom odlučivanja o izboru, vrsti i visini krivične sankcije koju bi trebalo primeniti u konkretnom slučaju, sud je imao u vidu sve okolnosti iz čl.41. OKZ-a, i to kako olakšavajuće tako i otežavajuće, pa je od olakšavajućih okolnosti na strani okrivljenog uzeo u obzir činjenicu da okrivljeni do sada nije osudjivan, te da je porodičan čovek. Otežavajućih okolnosti na strani okrivljenog nije bilo.

Sud nalazi da će se svrha izricanja krivične sankcije predviđena čl.5. OKZ, postići primenom čl. 51. 52. i 53. OKZ.a, izricanjem uslovne osude kojom je okrivljenom utvrdjena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci. Istovremeno odredjeno je da se izrečena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme od 2 godine ne izvrši novo krivično delo, nalazeći da ovako izrečena sankcija po svojoj vrsti i visini u potpunosti odgovara stepenu društvene opasnosti, nastupelim posledicama i stepenu krivične odgovornosti kao i da će se ovom sankcijom uticati na okrivljenog i druge potencijalne učinioce krivičnih dela da ih u buduće ne vrše.

Na osnovu čl.206. ZKP-a, oštećeni JP "Poslovni Prostor", Niš, upućuje se na parnicu radi ostvarivanja imovinsko pravnog zahteva, imajući u vidu da podaci ovog krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov za presudjenje u istom.

Na osnovu čl. 193. i 196. ZKP.a, okrivljeni se obavezuje da sudu na ime paušala plati iznos od 4.000 dinara u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, a imajući u vidu trajanje i složenost ovog krivičnog postupka.

Zapisničar Predsednik veća – sudijaBranka Brkić Radovan Savić

POUKA O PRAVNOM LEKU: Protiv ove presude dozvoljena je Žalba Okružnom sudu u Nišu u roku od 15 dana a preko ovog suda

Glavni pretres i presuda

Krivična presuda II stepena – zloupotreba službenog položajaKž.br.116/2004

U IME NARODAOkružni sud u Nišu, u veću sastavljenom od sudija: Marije Erdeg kao predsednika veća, Irfana

Alijagića i Olivere Đerić, kao članova veća, uz učešće stručnog saradnika Danijela Vuleva kao zapisničara, u krivičnom predmetu protiv okr.Jelić Ivana, zbog izvršenja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242 stav 4 u vezi stava 1 KZ RS, postupajući po žalbi branioca okrivljenog advokata Siniše Vatavuka iz Niša, izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Nišu K.br. 1081/03 od 31.10.2003.godine, po održanoj sednici veća na dan 12.02.2004.godine, doneo je sledeću

P R E S U D UODBIJA SE kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Jelić Ivana advokata Siniše Vatavuka iz Niša,

pa se presuda Opštinskog suda u Nišu K.br. 1081/03 od 31.10.2003.godine, POTVRĐUJE.

O b r a z l o ž e nj ePresudom Opštinskog suda u Nišu K.br. 1081/03 od 31.10.2003.godine, okrivljeni Jelić Ivan, oglašen

je krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242 stav 4 u vezi stava 1 KZ RS, te mu je primenom odgovarajućih zakonskih propisa izrečena uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci, i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 2 godine po pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo.

Istom presudom okrivljeni je obavezan da sudu na ime paušala plati iznos od 4.000,00 dinara u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Branilac okrivljenog Jelić Ivana, advokat Siniša Vatavuk iz Niša podneo je žalbu protiv navedene presude i to zbog svih zakonskih razloga, kojom je predložio da se preinači presuda Opštinskog suda u Nišu K.br. 1081/03 od 31.10.2003.godine, i da se okrivljeni oslobodi optužbe.

OJT u Nišu je svojim dopisom Ktž.198/2004 od 29.01.2004.godine, predložio da Okružni sud u Nišu odbije žalbu branioca okrivljenog Jelić Ivana, kao neosnovanu.

Okružni sud u Nišu je održao sednicu veća na kojoj je razmotrio sve spise predmeta, pobijanu presudu, koju je predhodno ispitao u smislu člana 380 ZKP-a, kao i žalbu branioca okrivljenog Jelić Ivana, te dopis OJT- a u Nišu, pa je našao:

Žalba je neosnovana.Prvostepena presuda ne sarži bitne povrede krivičnog postupka niti povrede krivičnog zakona na koje

Okružni sud u Nišu kao drugostepeni uvek pazi po službenoj dužnosti u smislu člana 380 stav 1 tačka 1 i 2 ZKP-a.

U pogledu navoda iz žalbe branioca okrivljenog koje se odnosi na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i odluke o krivičnoj sankciji, drugostepeni sud je cenio i ove navode kada je ispitivao prvostepenu presudu, pa je našao da su navodi iz žalbe branioca okrivljenog u odnosu na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i odluke o krivičnoj sankciji neosnovani, pošto u prvostepenoj presudi takvih povreda nema.

Branilac okrivljenih u delu žalbe koji se odnosi na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje analizira dokaze izvedene tokom glavnog pretresa, međutim te dokaze je prvostepeni sud u toku pretresa cenio i u presudi je dao jasnu i logičnu analizu dokaza, te se navodima iz žalbe i činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda ne dovodi u sumnju. Neosnovani su navodi iz žalbe branioca okrivljenog, da kod okrivljenog nije bilo namere pribavljanja imovinske koristi bilo za sebe ili drugog već da se radilo o komercijalnom ugovoru, te da nikakva šteta za imovinu pravnog lica pravno nije nastupila, odnosno da preduzeće «Capitol» nije pribavilo imovinsku korist za koje je preduzeće «Nišava» oštećeno, obzirom da ni preduzeće «Capitol» nije koristilo navedeni prostor niti je zaživeo ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa preduzećem "Nišava". Takođe su neosnovani navodi branioca koje iznosi u svojoj žalbi da se u konkretnom slučaju radi o građansko-pravnoj odgovornosti, a ne o krivično-pravnoj odgovornosti na strani okrivljenog.

Pravnom analizom dokaza izvedenih u toku krivičnog postupka prvostepeni sud je pravilno našao da se u radnjama okrivljenog Jelić Ivana stiču sva bitna objektivna i subjektivna obeležja bića krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242 stav 4 u vezi stava 1 KZ RS, te da je za preduzeće « Capitol » pribavio imovinsku korist od 157.040,30 dinara, dajući mu u podzakup lokal u Nišu u ulici Đuke Dinića inače vlasništvo JP «Poslovni prostor», koji na osnovu ugovora o zakupu između PP "Nišava" i JP «Poslovni prostor» nije mogao izdati u podzakup, a po osnovu kog ugovora je preduzeće « Capitol »

Glavni pretres i presuda

koristilo navedeni prostor bez naknade i tako pribavilo imovinsku korist u naznačenom iznosu za koje je preduzeće «Nišava» oštećeno. Prvostepeni sud je iz napred navedenog utvrdio da je okrivljeni krivično delo izvršio s direktim umišljajem, te da je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, a kako nije bilo okolnosti koje bi isključivale njegovu krivičnu odgovornost, sud ga je oglasio krivim i kaznio po zakonu.

U pogledu odluke o krivičnoj sankciji prvostepeni sud je utvrdio sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za izbor, vrstu i visinu krivične sankcije i iste cenio i pravilno postupio kada je našao da su ciljevi specijalne i generalne prevencije postignuti izricanjem uslovne osude odnosno utvrđivanjem kazne zatvora u trajanju od 6 meseci, a koja kazna se neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme od 2 godne ne izvrši novo krivično delo. Ovo sve uzimajući u obzir sve okonosti iz člana 41 OKZ-a i to kako olakšavajuće tako i otežavajuće, pa je od olakšavajućih okolnosti od strane okrivljenog uzeo u obzir činjenicu da okrivljeni do sada nije osuđivan, te da je porodičan čovek, dok otežavajužih okolnosti na strani okrivljenog nije bilo. Žalbom branioca okrivljenog se ovakav zaključak prvostepenog suda ne dovodi u sumnju niti se ističu nove činjenice ni okolnosti koje bi bile od značaja za izbor vrste i visine krivične sankcije, tako da je u ovom delu u odnosu na krivičnu sankciju, žalba branioca okrivljenog neosnovana.

Usled svega iznetog, a na osnovu člana 388 ZKP-a, doneta je odluka kao u izreci

Zapisničar: Predsednik veća-sudija Danijel Vulev Marija Erdeg

Glavni pretres i presuda

Osuđujuća presuda – novčana kazna – po optužnom predloguK.br.1423/03

U IME NARODA

Opštinski sud u Vranju, u veću sastavljenom od sudije Vesne Stanković kao predsednika veća i sudija porotnika Nazmije Krasnići i Dalibora Dašića kao članova veća, sa zapisničarem Marinom Simić, u krivičnom predmetu protiv okr. Krstić Rajka, zbog krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja iz čl.195. st.3. u vezi st.2. KZ RS, po optužnom predlogu OJT-a u Vranju Kt.br.459/03 ođ 6.11.2003. godine, na glavnom pretresu održanom dana 29.12.2003. godine u prisustvu okr. Krstić Rajka, mal. ostećene Lukić Sandre, zakonskog zastupnika mal. oštećene Lukić Sandre, Darka Lukića, a u odsustvu zastupnika javne tužbe, doneo je i javno objavio sledeću:

P R E S U D UOkr. Krstić Rajko iz Vranja, ul Pionirska br.31, rodjenog 18.7.1973. godine u Šidu, od oca Milana,

majke Danice, devojačko Bogdanović, državljanin SCG, Srbin, mašinski tehničar, zaposlen u JP "Prevoz" u Vranju, neoženjen, bez dece, pismen, završio srednju mašinsku školu, služio vojsku 1991/92, u Kanjiži, vodi se u VE SO Vranje, vlasnik je kuće u Vranju od 150 kvadrata, sa mesečnim primanjima u iznosu od 15.000 dinara, neosudjivan, prekršajno kažnjavan dva puta iz oblasti bezbednosti javnog saobraćaja,

KRIV JEŠto je:

Dana 26.6.2003. godine oko 12 časova u Vranju u ul. Blaže Jovanovića kod kućnog broja 26, na autobuskom stajalištu "Belića" ugrozio javni saobraćaj pa je doveo u opasnost građane, upravljajući autobusom marke "Ikarbus", vlasništvo JP "Prevoz", nepridržavajući se saobraćajnih propisa, pokrenuo vozilo sa stajališta, prethodno se ne uverivši da li su sva vrata zatvorena, iako je bio svestan da usled ovakvog njegovog činjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držao da ona neće nastupiti ili da će je moći sprečiti, pa je tako kada je ostećena Lukić Sandra otpočela izlazak sa zadnjih vrata iz autobusa i levom nogom već zakoračila na kolovoz, okrivljeni Krstić zatvorio sva vrata autobusa, usled čega je desna noga oštećene ostala zaglavljena na zadnjim vratima i u nastavku vožnje vukao oštećenu po kolovozu, usled čega je ona zadobila lake telesne povrede u vidu oguljotine, u predelu leve lopatice, oguljotinu u bliže neodredjenom sedalnom predelu i oguljotinu u bliže neodredjenom predelu stopala leve noge.

- čime je izvršio krivicno delo ugrožavanja Javnog saobraćaja iz čl.195. st.3. u vezi st.2. K2 RS.

Pa ga sud primenom navedenog zakonskog propisa i čl.5.33.38. OKZ

O S U Đ U J ENa novčanu kaznu u iznosu od 12.000,oo (dvanaesthiljada) dinara, koju je dužan da plati u roku od 30

dana od dana pravosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.Ukoliko se novčana kazna ne bude mogla naplatiti ni prinudnim putem ista će se zameniti kaznom

zatvora tako što će se svakih započetih 200,oo (dvesta) dinara novčane kazne računati kao 1 dan zatvora.Na osnovu čl.193. i 196, ZKP-a, okrlvljeni se obavezuje da sudu na ime paušala plati iznos od

3.000,oo (trihiljade) dinara, a na ime troškova krivičnog postupka iznos od 4.200,oo (četirihiljadedvesto) dinara, a sve u roku od 30 dana od pravosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

O b r a z l o ž e nj eOptužnim predlogom OJT-a u Vranju, Kt.br.459/03 od 6.11.2003. godine, okr. Krstić Rajku stavljeno je

na teret da je izvršio krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja iz čl. 195. st.3. u vezi st.2. KZ RS, sa predlogom da se oglasi krivim i kazni po zakonu.

Okr. Krstić Rajko u svojoj odbrani datoj na zapisniku u prethodnom postupku od 16.9.2003. godine, te na glavnom pretresu održanom dana 29.12.2003. godine, naveo je da je kritičnom prilikm upravljao autobusom marke „Ikarbus“ oznake 201, donacija vlade Japana. Saobraćao je na liniji 7 iz pravca grada ka Banji. Kada je ušao u ul. Blaže Jovanovića, približavajući se stajalištu i prilikom gledanja u unutrašnji retrovizor, uočio je da se u autobusu nalazi 8 putnika, napominjući da ta ulica vodi uz brdo gledano iz njegovog pravca kretanja, a na samom stajalištu stoji krivina ulevo. On ne može da se izjasni kolika je ta uzbrdica, ali nije mala. Kada je ušao u stajalište zaustavio je autobus, otvorio sva vrata i čekao da putnici izadju. Usled krivine ulevo a s obzirom da se radi o zglobnom autobusu u svom desnom retrovizoru ne može da vidi šta se dešava na III i IV vratima. S obzirom da je u autobusu bilo malo putnika zadržao se na stajalištu i više nego što treba, misleći da su svi putnici izašli. U autobusu su ostala 2 putnika. Tada je

Glavni pretres i presuda

zatvorio vrata inače u autobusu postoji kontrolna lampa koja reguliše rad vrata, kada se vrata zatvore lampa se gasi u suprotnom lampa bloklra kočnicu i autobus ne može da krene. A s obzirom da se ista ugasila, ispustio se vazduh iz kočnica, te je okrivljeni stavio autobus u prvu brzinu i krenuo. Kada je prešao od prilike dužinu autobusa, što je oko 17m, i kada se zglob autobusa ispravio pogledao je u desni bocni retrovizor i video na zadnjim vratima devojčicu kojoj se noga zaglavila izmedju dve gume zadnjih vrata. Devojčica je bila okrenuta ledjima kolovozu. Kada je to primetio odmah je zaustavio autobus a u istom momentu kada je nju uočio u ogledalu začuo je njen vrisak. Za tih 17m, razvio je brzinu od 10 do 15km/h. Odmah je otvorio sva vrata i izašao iz autobusa a devojčica je već ustala. Prišao joj je i pitao da li da pozove hitnu pomoć, ali ona je napustila lice mesta sa još dve žene i njenim bratom. Sačekao je na stajalištu još koji minut i kako se niko nije pojavio nastavio je vožnju ka Banji. Dodao je i to da se tehnička ispravnost autobusa ne proverava svaki dan, već samo ukoliko sam vozač da neku primedbu na ispravnost vozila. Prethodnog dana on nije vozio autobus već njegov kolega. I kada je došlo do kontakta to mu je bila predzadnja tura. Napomenuo je da niko od putnika koji su ostali u autobusu nije skrenuo pažnju na devojčicu.

U dokaznom postupku sud je saslušao oštešćenu mal. Lukić Sandru, u prisustvu zakonskog zastupnika oca Lukić Darka, svedoka Dimitrijević Janju, te na saglasan predlog stranaka izveo dokaz čitanjem zapisnika o uvidjaju saobraćajne nezgode Ku. 8322/03 SUP-a Vranje od 26.6.2003. godine, izveštaj iz KE za okrivljenog SUP-a Vranje od 21.11.2003. godine, izveštaj iz PE za okr. SUP-a Vranje od 17.10.2003. godine, izvršen je uvid u foto dokumentaciju i skicu lica mesta saobraćajne nezgode od 26.6.2003. godine SUP-a Vranje, lekarski nalaz Klinike za plastičnu hirurgiju VMA ođ 30.6.2003. godine kao i nalaz i mišljenje sudskog veštaka dr. Petra Jovića od 29.9.2003. godine.

Iz iskaza oštećene mal. Lukić Sandre datog u prethodnom postupku na zapisnik od 16.9.2003. godine i na glavnom pretresu dana 29.12.2003. godine u prisustvu zakonskog zastupnika oca Lukić Darka, sud je utvrdio da je kritičnog dana oštećena sa svojim mladjim bratom ušla u autobus koji saobraća na liniji 7 i to na Trgu oslobođenja u nameri da odu kući u Banju. Ušli su na srednja vrata a u autobusu nije bilo mnogo putnika i zajedno sa bratom sela je na predzadnje sedište u desnom delu autobusa. Inače boluje od hemipareze sa desne strane i usled toga se sporije kreće. Kada su pristali u stajalište u ul. Blaže Jovanovića 28, ustala je sa sedišta tek kada je autobus stao na stajalište. Njen brat je izašao a ona se približila zadnjim vratima. Kada je stala na zadnji stepenik autobusa levom nogom je zakoracila na kolovoz dok joj je desna noga ostala na zadnjem stepeniku. U tom momentu zatvorila su se vrata autobusa i zaglavila joj desnu nogu. Autobus je odmah krenuo i vukao ju je 50-60m po kolovozu. Njen brat je odmah počeo da viče kao i ostali putnici. Nakon toga vozač je otvorio vrata, ona je ustala. U tom momentu naišla je njena komšinica Dimitrijević Janja i odvela je do kuće. Nakon cega se obratila školskom lekaru a potom prebačena na Kliniku za plastičnu hirurgiju gde je ostala 4 dana. Usled kontakta je imala oguljotinu sa leve bočne strane, leve ruke i na ledjima i zadnjici. Pantalone su joj bile iscepane i imala je oguljotinu na levom skočnom zglobu. Dodala je i to da postoji blaža uzbrdica ali iza samog stajališta gledano iz pravca kretanja ne postoji nikakva krivina, ni ulevo nl udesno, već autobus nastavlja kretanje pravo. Vozač je izašao iz autobusa i pitao da li je dobro ali ne može da se seti da li joj je ponudio pomoć. Krivičnom gonjenju protiv okrivljenog se pridružuje, a imovinsko pravni zahtev ne ističe.

Iz iskaza svedoka Dimitrijević Janje datog u prethodnom postupku na zapisnik od 16.9.2003. godine te na glavnom pretresu dana 29.12.03 godine, sud je utvrdio da se kritične prilike nalazila na svojoj terasi kada je čula vrisku. Pogledala je autobus koji je započeo kretanje, videla je devojčicu koja je bila zaglavljena na zadnjim vratima, tako što je licem bila okrenuta ka kolovozu i koju je autobus vukao. Prepoznala je devojčicu po kikicama da je u pitanju Lukić Sandra i uočila njenog brata koji je dozivao. Odmah je sišla i kada je prišla stajalištu Sandra je već bila ustala, a autobusa nije bilo tako da vozača nije ni videla. Izjavila je i da na tom delu postoji uzbrdica gledano iz pravca kretanja autobusa a iza stajališta na oko 10m gledano iz pravca kretanja autobusa postoji raskrsnica sa ul. Aleksandra Belića a autobus nastavlja put pravo. Na Sandri je uočila oguljotine i to sa cele desne strana tela i bile su joj iscepane pantalone i majica. Odvela je Sandru kod školskog lekara gde je previjena. Nakon toga pozvala je njenu majku i tada je Sandra prabačena na Kliniku za plastičnu hirurgiju.

Čitanjem zapisnika o uvidjaju saobraćajne nezgode Ku.8322/03 SUP-a Vranje od 26.6.2003. godine, uvidom u foto dokumentaciju skice lica mesta saobraćajne nezgode od 26.6.2003. godine, sud je utvrdio da je do nezgode došlo dana 26.6.2003. godine oko 12 časova u Vranju u ul. Blaže Jovanovica kod br.6, na autobuskom stajalištu "Belića". Da je kolovoz ul. Blaže Jovanovića širine 7m, i od ul. Koste Nadja vodi u usponu i kod br.26 prelazi u blagu levu krivinu. Sa leve i desne strane pored kolovoza izgradjeni su parkinzi širine 5m, a dalje desno trotoar širine 2m. Ispred raskrsnice postavljen je saobraćajni znak za

Glavni pretres i presuda

obeležen pešački prelaz. Opis lica mesta izvršen je u smeru kretanja autobusa VR 620-66, gledano od pravca ul. Koste Nadja prema ul. Ljubiše Miodragovića.

Uvidom u lekarski nalaz Klinike za plastičnu hirurglju VMA, prof. dr. M. Dandić od 30.6.2003. godine, kao i u nalaz i mišljenje sudskog veštaka dr. Petra Jovića od 29.9.2003. godine, sud je utvrdio da je mal. ostećena Lukić Sandra zadobila sledeće telesne povrede: oguljutonu u predelu leve lopatice, oguljotinu u bliže neodredjenom predelu leve nadlaktice i leve podlaktice, oguljotinu u bliže neodredjenom sedalnom delu, oguljotinu u bliže neodredjenom predelu stopala leve noge. U sudsko medicinskom smislu ove povrede pojedinačno i zbirno kvalifikuju se kao laka telesna povreda.

Sud je u potpunosti prihvatio ovakav nalaz i mišljenje sudskog veštaka, nalazeći da je dat stručno, argumentovano i u skladu sa pravilima struke.

Uvidom u izveštaj iz KE SUP-a u Vranje od 18.11. 2003. godine, utvrdjeno je da okrivljeni nije osudjivano lice. Uvidom u izveštaj iz PE SUP-a Vranje, od 17.10.2003. godine, utvrdjeno je da je okrivljeni dva puta prekršajno kažnjavan iz oblasti bezbednosti javnog saobraćaja.

Ceneći odranu okrivljenog datu tokom ovog krivičnog postupka, sud istu nije prihvatio budući da je ista nelogična, neuverljiva i u suprotnosti sa iskazom maloletne oštećene Lukić Sandre datim u toku ovog krivičnog postupka u prisustvu zakonskog zastupnika Lukić Darka, koju je sud u potpunosti prihvatio kao doslednu, logičnu i uverljivu. Iz istog je utvrđeno da se oštećena nalazila na zadnjim vratima autobusa kojim je okrivljeni upravljao, da u autobusu nije bilo gužve, da je u trenutku kada je zakoračila jednom nogom na kolovoz ulice zatvorio vrata na autobusu, usled čega joj je desna noga ostala zaglavljena na vratima, i u nastavku ju je vukao po kolovozu usled čega je zadobila lake telesne povrede. Ovakav iskaz oštećene potkrepljen je i navodima svedoka Dimitrijević Janje, koja je kritičnom prilikom sa terase na prvom spratu videla kada je vozač otpočeo radnju kretanja autobusa i da je pri tom oštećenoj ostala zaglavljena desna noga u zadnjim vratima autobusa, te da ju je na taj način autobus vukao. Takodje odbrana okrivljenog u suprotnosti je sa zapisnikom o uvidjaju saobraćajne nezgode SUP-a Vranje, te uvidom u skicu lica mesta iz kojih je nesumljivo utvrdjeno da na kolovozu ul. Blaže Jovanovića i pravca ul. Koste Nadja ka ul. Ljubše Miodragovića, a na autobuskom stajalistu, ne postoji krivina usled koje bi zadnji deo zglobnog autobusa bio van vidnog polja okrivljenog koji je autobusom upravljao kritičnom prilikom. Takodje, odbrana okrivljenog je neuverljiva iz razloga što je nesumnjivo, kako iz same odbrane okrivljenog, tako i iz iskaza oštećene, utvrdjeno da kritičnom prilikom u autobosu nije bilo gužve, odnosno da je bilo samo nekoliko putnika, te da je isti mogao imati dobru preglednost u unutrašnjosti autobusa.

Analizom utvrdjenog činjeničnog stanja, sud je našao da je osnovni uzrok za nastupanje ove saobraćajne nezgode nepropisna vožnja okrivljenog koji je ugrozio javni saobraćaj, doveo u opasnost građane, upravljajući autobusom marke "Ikarbus" vlasništvo JP "Prevoz", ne pridržavajući se saobraćajnih propisa, tako što je pokrenuo vozilo sa stajališta prethodno se ne uverivši da li su sva vrata zatvorena, i ako je bio svestan da usled ovakvog činjenja može nastupiti zabranjena posledica ali je olako držao da ona neće nastupiti ili da će je moći sprečiti, pa tako kada je oštećena otpočela izlazak sa zadnjih vrata autobusa i već zakoračila na kolovoz, okrivljeni je zatvorio sva vrata autobusa usled čega je desna noga oštećene ostala zaglavljena na zadnjim vratima i u nastavku voženje vukao oštećenu Lukić Sandru po kolovozu, usled čega je ona zadobila lake telesne povrede. Ocenjujući psihički odnos okrivljenog prema učinjenom krivičnom delu, sud je našao da je on bio svestan da ovakvom vožnjom može prouzrokovati saobraćajnu nezgodu ali je olako držao da do iste neće doći u čemu se prevario, pa je došlo do predmetne nezgode, što ga čini izvršiocem krivičnog dela u stanju svesnog nehata, dok se nastupanje lakih telesnih povreda kod oštećene takodje pripisuje nehatu okrivljenog.

Pravnom analizom napred utvrdjenog činjeničnog stanja, sud je našao da su se u radnjama okrivljenog stekla sva objektivna i subjektivna obeležja bića krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz čl,195. st.3. u vezi st.2. KZ RS, a naime, da je okrivljeni u vreme, na mestu i na način kako je to bliže opisano u izreci presude, ne pridržavajući se saobraćajnih propisa, ugrozio život ljudi te je prouzrokovao saobraćajnu nezgodu u kojoj je oštećena zadobila opisane lake telesne povrede.

Prilikom odlučivanja o izboru vrste i visine krivične sankcije koje treba primeniti prema okrivljenom, sud je imao u vidu sve okolnosti iz čl.41. OKZ-a. Od olakšavajućih okolnosti sud je imao u vidu korektno držanje pred sudom od strane okrivljenog, te činjenicu da se radi o licu koje do sada nije osudjivano. Od otežavajućih okolnosti na strani okrivljenog sud je uzeo u obzir činjenicu da je okrivljeni do sada dva puta prekršajno kažnjavan

Ceneći sve okolnosti pod kojim je krivično delo izvršeno, stepen krivične odgovornosti okrivljenog, imajući u vidu gore nabrojane olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog, sud je našao da sve te okolnosti zajedno predstavljaju osobito olakšavajuće, pa primenom odredbi o ublažavanju kazne iz čl.42. i

Glavni pretres i presuda

43. OKZ-a, okrivljenom ublažio kaznu po vrsti te mu je za krivično delo izrekao novčanu kaznu u iznosu od 12.000,oo dinara, nalazeći da je izrečena kazna srazmerna težini učinjenog krivičnog dela, te stepenu krivične odgovornosti, da će se njome uticati na okrivljenog i druge učinioce krivičnih dela da ih u buduće ne vrše, te da će se upravo ovom visinom kazne ostvariti svrha kažnjavanja iz čl.33. OKZ-a, odnosno da će pored specijalne biti zadovoljeni i ciljevi generalne prevencije.

Ukoliko se novčana kazna na bude mogla naplatiti ni prinudnim putem ista će se zameniti kaznom zatvora, tako što će se svakih započetih 200,oo dinara novčane kazne računati kao jedan dan zatvora.

Na osnovu čl.193. i 196. ZKP-a, okrivljeni se obavezuje da sudu na ime paušala plati iznos od 3.000 dinara, a imajući u vidu složenost i dužinu trajanja krivičnog postupka, a na ime troškova krivičnog postupka iznos od 4.200 dinara i to na ime troškova veštačenja od strane veštaka medicinske struke, a sve u roku od 30 dana od dana pravosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Zapisničar Predsednik veća sudija Marina Simić Vesna Stanković

POUKA O PRAVNOM LEKU: Protiv ove presude možese izjaviti žalba u roku od 8 dana od dana prijemaiste Okružnom sudu u Vranju, preko ovog suda

Glavni pretres i presuda

Žalba branioca optuženog na prvostepenu presuduOpštinskom sudu u Čačku

ZA OKRUŽNI SUD U ČAČKUČačak

Protiv presude Opštinskog suda u Čačku K.br.856/2003 od 4. septembra 2004. godine, kojom je opt.Petar Stepić, zaposlen na mestu magacionera u preduzeću "Auto-Čačak" u Čačku, zbog krivičnog dela nesavesnog rada u službi iz člana 245. Krivičnog zakona Republike Srbije, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci, na osnovu člana 363.stav 1. i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku, u zakonskom roku, optuženi izjavljuje

ŽALBU1. zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka2. zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja3. zbog povrede krivičnog zakona, i4. zbog odluke o krivičnoj sankciji

Obrazloženje Prema zakonskom opisu krivičnog dela nesavesnog rada u službi iz člana 254. KZ RS, radnja tog

krivičnog dela određena je alternativno i može se sastojati: u kršenju zakona ili drugih propisa ili opštih akata, propuštanju dužnosti nadzora ili očigledno nesavesnom postupanju u vršenju službe na drugi način. Međutim, iz izreke pobijane presude ne vidi se koji je od tih alternativnih oblika radnje ovog krivičnog dela u konkretnom slučaju utvrđen. pošto se u dispozitivu presude samo navodi da je optuženi neažurnim vođenjem evidencije o izdavanju rezervnih delova prouzrokovao nestanak sredstava koja se u presudi navode. Pri tome se uopšte ne vidi da li je optuženi bio svestan, odnosno da li je bio dužan i mogao biti svestan, da usled takvog neažurnog vođenja evidencije rezervnih delova može nastupiti imovinska šteta za njegovu firmu. Bez utvrđivanja elementa svesnosti, nema ni krivičnog dela nesavesnog rada u službi iz člana 245. KZRS. Iako je oblik vinosti optuženog veoma važna činjenica za pravilno presuđenje ove krivične stvari, prvostepeni sud u izreci, a ni u obrazloženju, svoje presude, nije izneo svoje stavove i ocene u pogledu vinosti optuženog u odnosu na to krivično delo. Pobijana prvostepena presuda je, dakle, manjkava u tom delu jer prvostepeni sud nije izvršio pravnu kvalifikaciju dela tj. da li je optuženi delo učinio sa umišljajem ili iz nehata i, ako jeste, o kom se obliku umišljaja ili nehata radi u tom slučaju.

Navedeni nedostaci u izreci prvostepene presude, kao i nekvalifikovanje oblika vinosti u obrazloženju, čine tu presudu nerazumljivom i nedostatnom, jer spadaju u krug bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tač.11. ZKP-a, zbog čega ona kao takva ne može u pravnom sistemu opstati kao validan pravni akt i treba je ukinuti.

Sem toga, ukazujemo da činjenično stanje na kojem se zasniva pobijana presuda nije potpuno i egzaktno utvrđeno. Prvostepeni sud nije razjasnio subjektivni odnos optuženog, tj. pitanje njegove svesti i volje kako u odnosu na radnju, tako i u odnosu na posledicu krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Izvodeći pogrešan zaključak da je "optuženi očigledno nesavesno postupao pri neažurnom vođenju evidencije o izdavanju rezervnih delova", prvostepeni sud implicite zaključuje da je od svesno i grubo kršio propise i zanemarivao obaveze znajući da usled toga može nastupiti teža posledica u vidu imovinske štete za firmu. Ali, dokazi izvedeni na glavnom pretresu ukazuju da manjak rezervnih delova kojima je rukovao optuženi, nije rezultat grubog kršenja službenih obaveza i zanemarivanja službene dužnosti od strane optuženog, već da je do njega došlo stoga što optuženi nije bio dovoljno obučen za rukovanje magacinom, što je bio preopterećen i zato što je bio bolestan. U prilog toga idu i izjave svedoka saslušanih na glavnom pretresu, koji su ustvrdili da je po njihovom znanju, optuženi svoje poslove obavljao odgovorno, savesno i uredno. I sam prvostepeni sud u pobijanoj presudi konstatuje "da je optuženi godinama važio za savesnog rukovaoca magacina i da nije bilo primedbi na njegov rad". Prema tome, očigledno se pravilnom i svestranom ocenom izvedenih dokaza dolazi do suprotnog stanovišta od onog koje je izveo prvostepeni sud tj. da inkriminisano ponašanje optuženog nema atribute nesavesnog rada u službi iz člana 245. KZRS.

Pogrešno i nepravilno utvrđeno činjenično stanje povuklo je za sobom i posledicu u vidu povrede odredaba materijalnog krivičnog prava i kvalifikovanja radnji optuženog kao krivičnog dela nesavesnog rada u službi iz člana 245. KZRS, iako za to nije bilo potrebnih elemenata.

Glavni pretres i presuda

Naime, manjak materijalnih sredstava u magacinu predstavlja, sam po sebi, građanskopravni delikt koji povlači materijalnu odgovornost rukovaoca tih sredstava. Krivična odgovornost dolazi u obzir tek onda kada je njegova zloupotreba motivisana koristoljubljem, a u konkretnom slučaju ne postoji niti jedan dokaz koji bi ukazivao na "zloupotrebu" i na "koristoljublje" na strani optuženog.

Manjak materijalnih sredstava nastao usled nesavesnog vršenja poverenih poslova, s druge strane, predstavlja povredu radne dužnosti i podleže disciplinskoj odgovornosti, a samo očigledno zanemarivanje praćeno težim posledicama može se kvalifikovati kao krivično delo. Nijedan od tih uslova u ovom slučaju nije ispunjen.

Prema tome, u radnjama optuženog koje su opisane u dispozitivu pobijane presude, nisu sadržana ni objektivna ni subjektivna obeležja krivičnog dela iz člana 245. KZRS.

Stajući na suprotno stanovište, prvostepeni sud je povredio krivični zakon na štetu optuženog. Iz svega napred iznetog proizlazi da nema osnova za oglašavanje optuženog krivim za krivično delo

iz optužnice, pa samim tim ni za njegovo kažnjavanje.Za slučaj, pak, da drugostepeni sud oceni da je pobijana prvostepena odluka pravilna i da nema

razloga za njeno ukidanje, ukazujemo da je i sama odluka o krivičnoj sankciji nepravilna. Mladost optuženog i njegovo iskreno držanje pored sudom, njegov raniji uzoran život, stepen njegove krivične odgovornosti kao i sve okolnosti pod kojima je krivično delo izvršeno, ukazuju da je u konkretnom slučaju bilo osnova za izricanje uslovne osude. Takvom krivičnom sankcijom u potpunosti bi se postigla svrha kažnjavanja jer je za optuženog, da više ne vrši krivična dela, bilo dovoljno i samo upozorenje uz pretnju kazne. Ni jedna relevantna okolnost utvrđena u postupku ne ukazuje da je neophodno izvršiti izolaciju optuženog iz sredine u kojoj živi i radi i izložiti ga posebnom tretmanu u zatvorskim uslovima.

S tim u vezi, treba imati u vidu i to da je izrečena zatvorska kazna u trajanju od osam meseci previsoka, s obzirom na olakšavajuće okolnosti utvrđene u pobijanoj presudi, kao i činjenicu da je sud kao otežavajuću okolnost optuženom, utvrdio konzumiranje alkoholnih pića na radnom mestu iako ta činjenica nijednim verodostojnim dokazom nije potvrđena u provedenom krivičnom postupku.

imajući sve navedeno u vidu,predlažemo

da Okružni sud, kao drugostepeni, ukine presudu prvostepenog suda i predmet vrati istom sudu na ponovno suđenje, ili da preinači presudu prvostepenog suda tako što će optuženog osloboditi od optužbe ili mu izreći uslovnu osudu.

Zahtevamo da Okružni sud, u smislu odredbe člana 375. stav 1. ZKP-a blagovremeno obavesti branioca optuženog o sednici veća.

Branilac,

_____________________

Glavni pretres i presuda

predlog za zaključenje sporazuma o priznanju krivice

VIŠEM JAVNOM TUŽILAŠTVU U BEOGRADUPREDLOG ZA ZAKLJUČENJE SPORAZUMA O PRIZNANJU KRIVICE

Branioci okr. Petra Perića predlažu da se sa optuženim zaključi sporazum o priznanju krivice na taj način što bi optuženi, uz ispunjenje zakonskih uslova za zaključenje sporazuma , bio osuđen na kaznu zatvora od 3 godine u koju kaznu mu se uračunava i vreme koje bi proveo u pritvoru do zaključenja ovog sporazuma, s tim što bi nakon zaključenja sporazuma optuženom ukinuo pritvor, a na izdržavanje kazne bi bio upućen u redovnom posupku.

O b r a z l o ž e nj eOptužnicom VJT u Beogradu stavljeno je na teret okr. Petru Periću da je izvršio kriv.

delo silovanja iz člana 178 st. 3. u vezi st. 1 KZ RS.Ne polemišući sa navodima optužnice koja je stupila na pravnu snagu, i ne upuštajući

se u odbranu okrivljenog i osporavanje navoda optužnice, ističemo da iz opisa dela u samoj optužnici nije navedena ni jedna okolnost koja bi ukazivala da je ovo delo izvršeno na naročito ponižavajući način. Naime, prinuda na obljubu po definiciji podrazumeva postojanje sile ili pretnje, a činjenice na koje ukazuje oštećena da je taj odnos bio vIšestruk i da je trajao duže vreme, ne govori o posebno ponižavajućem načinu izvršenja kriv. dela već se evenatualno ima ceniti kao okolnosti osnovnog dela koje se cene prilikom odmeravanja kazne.

Nesporno je da su se optuženi i oštećena poznavali dve-tri godine, da je po rečima oštećene njihov odnos bio korektan, uz međusobno uvažavanje koje je naročito ispoljavao okrivljeni uvažavajući oštećenu kao ženu i svoju partnerku.

Činjenica da je veštačenjem preko veštaka neuropsihijatra kod oštećene od ranije utvrđeno postojanje neuropsihijatrijskiog oboljenja manično depresivne psihoze, odn. bipolarnog poremećaja, za koje oboljenje je, u određenim fazama, karakteristično jačanje libida i seksualnog nagona u najmanjem, u vezi čega takvo ponašanje, sa aspekta muškog partnera, može biti shvaćeno kao inicijativa za grublji seksualni kontakt.

S druge strane, svesni da ovaj događaj može u krajnjem, ipak sadržati elemente prinude na obljubu, u konfliktu shvatanja dobrovoljnosti seksualnog kontakta od strane okrivljenog i oštećene, a u nameri da se ovaj krivično-pravni događaj reši sa najmanje štete po učesnike, i to pre svega po oštećenu, razumevši da sporazum o priznanju krivice govori i o kritičkom odnosu optuženog prema preduzetim radnjama, za koje je moguće da nije bio svestan da nema pristanak oštećene, predlažemo da se predloženi sporazum usvoji, te da je ovakav predlog u saglasnosti sa procesnom ekonomijom, interesima zaštite pravnog poretka i same oštećene.U Beoradu, dana 21.02.2012.