POUKE PREPODOBNOG SERAFIMA SAROVSKOG Zbog čega se osenjujemo krsnim znakom

O Bogu O tajni Svete Trojice

O razlozima dolaska Isusa Hrista u svet O veri O nadi

O ljubavi prema Bogu O strahu Božijem

O čuvanju saznatih istina O mnogoslovlju

O molitvi O suzama O pečali

O čamotinji i uniniju O očajanju O bolestima

O trpljenju i smirenju O milostivosti i milostinji

O dužnostima i ljubavi prema bližnjima O dužnostima potčinjenih prema pretpostavljenima

O neosuĎivanju bližnjih O opraštanju uvreda

O brizi za dušu Čime treba opskrbljivati dušu

O miru duševnom O čuvanju mira unutarnjeg

O čuvanju srca O raspoznavanju dejstava u srcu

O svetlosti Hristovoj O pomislima i telesnim pokretima

O pažnji prema sebi samome Protiv izlišne brižnosti

O podvizima O pokajanju

O postu O odolevanju iskušenjima O osamljivanju i ćutanju O bezmolviju (tihovanju)

O životu delatnom i umno-sazrcateljskom Kakav treba da bude nastojatelj

O pričešćivanju Svetim Tajnama Hristovim Saveti budućim monasima

Još dva čudna saveta Prep. Serafima Sarovskog Akatist Prep. Serafimu Sarovskom Molitva Prep. Serafimu Sarovskom

Tropar i kondak Prep. Serafimu Sarovskom Kratko molitveno pravilo Prep. Serafima Sarovskog

ZBOG ČEGA SE OSENJUJEMO KRSNIM ZNAKOM?

Zbog čega se mi osenjujemo krsnim znakom? Krsnim znakom se osenjujemo tj.

krstimo se, prvo radi toga da bi taj znak na nama video Bog. Da, braćo Bog vidi kada se

mi krstimo, kada stavljamo na sebe znak krsta. A neki od vas se krste nemarno,

brzajući, i nimalo se ne udubljuju u to što čine! Greh je tako krstiti se! Valja se krstiti sa

pažnjom i strahopoštovanjem. Kažeš - nema sile u krstu?! Nije tačno, ima u krstu sile, i

to velike, kada se krstiš kako treba - sa verom i strahopoštovanjem, i misleći o tome šta

zapravo činiš. Krsni znak je znak zbog koga Bog obraća Svoju pažnju na nas i zbog koga

na nas izliva Svoju spasonosnu dobrotu. Krsni je znak onaj pečat zbog koga Bog prima

naše molbe. Moliti se, znamenujući se krsnim znakom, znači moliti se, iskati nešto u ime

Isusa Hrista: "Ja nisam došao sam, mene je Isus Hristos poslao k Tebi, Gospode! A da je

to stvarno tako, svedoči pečat Njegov na meni - krsni znak!"

Ako, pak, misliš, čoveče, da u krstu nema sile, zašto se onda uopšte i krstiš? Ili

nikako ne stavljaj na sebe krsta, i onda će svi znati da nisi Hrišćanin, ili ga stavljaj onako

kako treba: ne brzajući, sa strahopoštovanjem i pažnjom, udubljujući se u to što činiš!

Znači, mi se osenjujemo krsnim znamenjem da bismo privukli na sebe blagodat

Božiju.

I još se krstimo toga radi da bi to video lukavi, naš neprijatelj - đavo. Da, braćo,

neka i lukavi vidi kako se mi osenjujemo krsnim znakom, neka vidi zato što on taj znak

ne voli. Kao što se boji Samog Isusa Hrista, tako se isto lukavi boji i znaka Hristovog -

Krsta. Krst je najpouzdanije oružje protiv đavola, najjača zaštita od njega, najoštriji mač

protiv - neprijatelja... Krsni znak čuva nas i štiti od svake neprijateljske sile. Kada

valjano stavimo na sebe krsni znak, onda nas Anđeo Hristov čuva i štiti. Đavo beži od

krsnog znaka, a Anđeo nam na krsni znak prilazi.

Najzad, mi se krstimo i radi toga da bismo pred drugima ispovedali Isusa Hrista,

Koji je raspet na Krstu - da, neka ljudi vide Koga mi to ispovedamo, u Koga verujemo, u

Koga se nadamo, Koga volimo, Koga poštujemo! A tebe je, međutim, ponekad stid da se

prekrstiš! Znaš li ti kakav greh time činiš? To znači da se stidiš što si Hrišćanin - stidiš se

što pripadaš Hristu, što u Hrista veruješ, u Hrista se nadaš, Hrista poštuješ i voliš!...

Ne, nemoj se stideti da priznaš da si Hrišćanin, da si Hristov, inače će se Isus

Hristos postideti da te prizna Svojim na Strašnom sudu Svome i neće hteti da te primi u

Carstvo Nebesko.

Prema tome, mi se krstimo radi toga da bismo pokazali da smo Hrišćani, da bi to

video Bog, da bi video Anđeo-Čuvar naš, da bi video lukavi i da bi ljudi videli da smo

Hrišćani.

Po tome kako se čovek krsti, može se odrediti i kakav je Hrišćanin. Čak se može i

ovako reći: "Kako se ko krsti, tako i veruje"!

U duhovnom životu u svemu se počinje od malog. Ko ispuni malo, utvrđuje se u

većem. Iz majušnog semena strahopoštovanja izrasta veliko stablo hrišćanske

pobožnosti.

(preveo sa ruskog: R.L.)

sadržaj

O BOGU

Bog je oganj koji zgreva i razbuktava srca i utrobe. Dakle, ako u svojim srcima

osećamo hladnoću, stud koja dolazi od đavola, jer je đavo studen, to prizovimo

Gospoda i On će doći i zgrejati srce naše ne samo savršenom ljubavlju prema Njemu

nego i prema našim bližnjima. Toplina izgoni stud dobromrsca.

Oci su napisali, kada su ih pitali: traži Gospoda, ali ne ispituj gde živi.

Boga ne nazivaj Pravičnom Sudijom, veli Prepodobni Isaak, jer na tvojim delima

ne vidi se Njegova pravosudnost. Neka Ga je David i nazivao Pravosudnim i

Pravednim, no Sin Njegov pokazao nam je da je Bog više - dobar i milostiv. Gde je

pravičnost suda Njegovog, kada smo mi bili grešnici a Hristos je umro za nas (Isaak

Sirin, slovo 90).

Gde je Bog, tamo nema zla. Sve što od Boga potiče, odiše mirom i korisno je duši, i

privodi čoveka smirenju i

samoosuđivanju.

Bog projavljuje Svoje čovekoljublje prema nama ne samo onda kada činimo dobro,

nego i onda kada Ga žalostimo i prognevljujemo - kako dugotrpeljivo snosi On

bezakonja naša i, kada kara, kako milostivo kara!

Što je čovek savršeniji pred Bogom, to (vernije) hodi Njegovim tragom, a u

svetlosti Istine Bog mu javlja Lice Svoje. Jer, pravednici, u meri u kojoj ulaze u sazrcanje

Boga, vide na ovom svetu Lik Njegov kao u ogledalu, a tamo vide javljenje Istine.

Ako ne znaš Boga, nemoguće je da se u tebi probudi i ljubav prema Njemu, i Boga

ne možeš ljubiti, ako Ga ne vidiš. A viđenje Boga dolazi od bogopoznanja, jer sazrcanje

Boga ne prethodi bogopoznanju.

O delima Božijim ne treba rasuđivati puna stomaka, jer pri punom stomaku nema

viđenja tajni Božijih.

sadržaj

O TAJNI SVETE TROJICE

Da bi pogledao u Svetu Trojicu, treba da se za to moliš Svetom Vasiliju Velikom,

Svetom Grigoriju Bogoslovu i Svetom Jovanu Zlatoustom, koji su o Trojici učili, jer

njihovo zastupništvo može na čoveka privući blagoslov Presvete Trojice. Toga, pak, da

sam u Trojicu pravo gledaš, treba da se čuvaš.

sadržaj

O RAZLOZIMA DOLASKA ISUSA HRISTA U SVET

Razlozi dolaska u svet Isusa Hrista, Sina Božijeg jesu:

a) Ljubav Božja prema rodu ljudskom, jer "Bog tako zavole svet da je Sina Svoga

Jedinorodnog dao za njega." (Jn. 3, 16)

b) Vaspostavljanje u palom čoveku lika i podobija Božijeg, kako o tome peva Sveta

Crkva (1. kanon na Roždestvo Gospodnje, pesma 1: "Onoga koji je bio po liku Božijem,

pa je prestupljenjem propao, koji je otpao od najboljeg, božanstvenog života, ponovo

obnavlja premudri Tvorac".

v) Spasenje ljudskih duša, jer "ne posla Bog Sina Svoga u svet da sudi svetu no da se

Njime svet spase." (Jn. 3, 17)

Dakle, i mi, sledujući cilju Iskupitelja, Gospoda našeg Isusa Hrista, treba da svoj

život provodimo saglasno Njegovom božanstvenom učenju, da time zadobijemo

spasenje duša svojih.

sadržaj

O VERI

Pre svega potrebno je verovati u Boga, jer "onaj ko prilazi Bogu, treba da veruje da

Bog postoji i da nagrađuje one koji Ga traže" (Jevr. 11, 6).

Vera je, po učenju Prepodobnog Antioha, početak našeg sjedinjavanja sa Bogom:

onaj ko istinski veruje, kamen je hrama Božijeg, pripravljen za zdanje Boga Oca,

uznesen na visinu silom Isusa Hrista, tj. krstom, blagodaću Duha Svetoga.

"Vera, pak, bez dela je - mrtva", a dela vere jesu - ljubav, mir, dugotrpljenje,

milost, smirenje, odmor od dela svojih, kao što je Bog od dela počinuo, nošenje krsta i

život po duhu. Samo takva vera priznaje se za istinsku. Prave vere nema bez dela. Onaj

ko istinski veruje, neizostavno ima i - dela.

sadržaj

O NADI

Svi koji imaju čvrstu nadu u Boga, uzvode se k Njemu i prosvetljuju sijanjem

večne Svetlosti.

Istinska i mudra nada ogleda se u tome da čovek nimalo ne brine za sebe, i to iz

ljubavi prema Bogu i radi dela dobrodetelji (vrline), znajući da o njemu brine Bog. Ako,

pak, čovek sam brine za svoje poslove i Bogu se molitvom obraća samo onda kada ga

snalaze neizbežne nesreće, ne videći u sopstvenim snagama sredstvo kadro da ih

odvrati, pa tek tada počne da se nada u pomoć Božiju - ta je nada sujetna i lažna.

Istinska nada ište samo Carstvo Božije, a uverena je da će joj i sve zemaljsko, što joj je

potrebno u ovom prolaznom životu, biti darovano. Dok tu nadu ne stekne, srce naše

neće moći da ima mira ni pokoja. Tek ta nada umiriće ga i u njega uliti radost. O njoj su

upravo poklonjenja dostojna i presveta Usta rekla: "Hodite k Meni svi koji ste umorni i

natovareni, i Ja ću vas odmoriti!" To znači da će umorni i natovareni nadu svoju položiti

na Gospoda i da će tako naći olakšanje u trudu i strahu svome.

U Jevanđelju Lukinom rečeno je o Simeonu: " I bi mu obećano Duhom Svetim da

neće videti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnjeg" (2, 26). Pravedni starac nije gasio nadu

svoju, no je čekao preželjenog Spasitelja i, s radošću Ga primivši na ruke svoje, rekao: "

Sada me otpuštaš da idem, Vladiko, u preželjeno Carstvo Tvoje, jer sam primio nadu

svoju - Hrista Gospodnjega".

sadržaj

O LJUBAVI PREMA BOGU

Onaj ko je stekao savršenu ljubav, živi u ovom životu kao da ga i nema, jer se

smatra tuđincem u svetu vidljivom, sa trpljenjem iščekujući nevidljivo. On se sav

izmenio u ljubav prema Bogu i zaboravio je svaku drugu ljubav.

Ko ljubi sebe, ne može da ljubi Boga. A ko ne ljubi sebe iz ljubavi prema Bogu, taj

ljubi Boga.

Onaj ko istinski ljubi Boga smatra se strancem i došljakom na zemlji, jer u svome

stremljenju ka Bogu dušom i umom sazrcava Njega Jedinoga.

Duša, ispunjena ljubavlju Božijom, u vreme izlaska svoga iz tela, neće se ubojati

kneza vazdušnoga, no će sa Anđelima uzleteti kao iz tuđine u otadžbinu svoju.

sadržaj

O STRAHU BOŽIJEM

Čovek koji se poduhvatio toga da pređe put unutarnje pažnje, pre svega treba da

ima strah Božiji, koji je početak premudrosti. U njegov um treba da su svagda urezane

proročke reči: "Služite Gospodu sa strahom i radujte Mu se sa trepetom" (Ps. 2, 11). On

treba da ide tim putem krajnje obazrivo, ispunjen strahopoštovanjem prema svemu

sveštenom, a nipošto nemarno. U protivnom, treba da se boji da se na njega ne primeni

reč Božija: "Proklet da je čovek koji nemarno tvori delo Gospodnje!" (Jerem. 48, 10).

Obazrivost sa strahopoštovanjem neophodna je ovde zbog toga što je ono more (tj. srce

sa njegovim pomislima i željama, koje smo dužni očistiti pomoću pažnje), veliko i

prostrano, i što u njemu žive bezbrojni gadovi, to jest mnoge pomisli sujetne,

nepravedne i nečiste, nakot zlih duhova.

Strah Božiji stiče se kada se čovek odrekne od sveta i svega u svetu, i sve svoje

misli i osećanja usredsredi samo na zakon Božiji, i sav se pogruzi u sazrcanje Boga i

osećanje blaženstva, obećano Svetima.

Ne možemo se odreći sveta i doći u stanje sazrcanja, ako ostajemo u svetu, jer dok

se strasti ne stišaju, ne možemo steći mir duševni, a strasti se neće stišati, dok nas

okružuju predmeti koji ih bude. Da bismo došli do savršenog bestrašća i dostigli

savršeno bezmolvije (tihovanje) duše, treba mnogo da se podvizavamo u duhovnom

razmišljanju i molitvi. A kako bismo u sazrcanje Boga mogli da se pogruzimo svecelo i

spokojno i da se učimo zakonu Njegovom, i svom dušom se ka Njemu uznosimo

plamenom molitvom, ako ostajemo usred neućutne graje strasti, koje međusobno ratuju

u svetu?! Svet leži u zlu.

Ako se ne oslobodi od sveta, duša ne može iskreno da ljubi Boga. Jer je sve

svetsko, po rečima Prepodobnog Antioha, za nju kao pokrivalo (koje je odvaja od Boga).

Ako mi, veli isti učitelj već živimo u tuđem gradu i ako je već naš pravi Grad

daleko od njega, zašto se zadržavamo u tuđini i tu sebi stičemo polja i kuće? I kako

ćemo zapevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj?! Ovaj svet je oblast onog drugog, tj.

kneza veka ovog (Slovo 15).

sadržaj

O ČUVANJU SAZNATIH ISTINA

Bez nužde ne treba drugome otkrivati srce svoje. Meću hiljadu moguće je naći

samo jednoga koji bi sačuvao tvoju tajnu. Kada je mi sami ne čuvamo u sebi, kako se

možemo nadati da će je sačuvati drugi.

Sa čovekom duševnim, treba govoriti o stvarima ljudskim, a sa čovekom koji ima

razum duhovni, treba govoriti o stvarima nebeskim.

Ljudi ispunjeni duhovnom mudrošću, rasuđuju o duhu nekog čoveka shodno

Svetome Pismu, gledajući jesu li njegove reči saobrazne volji Božijoj, i potom o njemu

zaključuju.

Kada se desi da se nađeš meću ljudima u svetu, o duhovnim stvarima ne treba

govoriti, osobito ako kod njih ne primećuješ želju da te slušaju. U tom slučaju, treba

slediti učenje Svetog Dionisija Areopagita (u knjizi o Nebeskoj jerarhiji, gl. 2): postavši

sam božanstven od poznanja božanstvenih stvari, i u tajnosti uma svoga sakrivši

svetinju od neosvećenog naroda, čuvaj je, jer - kako Pismo kaže - nije dobro pred svinje

baciti čisti, svetoliki i skupoceni nakit duhovnog biserja. Treba držati na umu reč

Gospodnju: Ne mećite bisera svoga pred svinje da ih ne izgaze nogama svojim i,

vrativši se, ne rastrgnu vas" (Mt. 7, 6). Zbog toga na sve načine treba da se trudiš da

skrivaš u sebi riznicu darova Božijih. U protivnom, izgubićeš ih i nećeš ih više naći... A

kada potreba iziskuje ili stvar dotle stigne, treba otvoreno delovati u slavu Božiju,

shodno reči Božijoj: "Ja proslavljam onoga koji je Mene proslavio" (1. Car. 2, 30), zato što

se put već otvorio.

sadržaj

O MNOGOSLOVLJU

Već i samo mnogoslovljenje sa onima koji žive životom drugačijim od našeg,

dovoljno je da rastroji unutarnjost pažljivog (duhovno sabranog) čoveka. Najžalosnije

od svega je što time može da se ugasi onaj oganj koji je Gospod naš, Isus Hristos, došao

da baci u zemlju (našeg) srca: jer, ništa tako lako ne tuli oganj, koji Duh Sveti udahnjuje

u srce monahovo radi osvećenja duše, kao saobraćanje i mnogoslovljenje i razgovor,

izuzev onoga koji nam je na uzrastanje poznanja i približavanje Bogu (Isaak Sirin, slovo

8).

Zbog toga je radi sačuvanja unutarnjeg čoveka potrebno nastojati da uzdržavamo

jezik svoj od mnogoslovlja, jer mudar čovek drži se ćutanja (Prič. 11, 12) i koji pazi na

usta svoja, čuva dušu svoju (Prič. 13, 3)...

Pre nego što saslušamo reči nekoga o nekoj stvari, ne smemo odgovarati, jer

"odgovarati na reč pre nego što je čujemo, bezumlje je i sramota." (Priče, 11, 12).

sadržaj

O MOLITVI

Molitva je - put ka Gospodu. Prizovimo Ime Božije i spašćemo se! Ako nam ime

Božije bude na usnama, spašćemo se.

Molitva nam više od svega pribavlja blagodat Duha Svetoga, zato što nam je

svagda pri ruci, kao oruđe za njeno sticanje. Dveri molitve otvorene su svima - i

bogatom i siromahu, i uglednom i neuglednom, i moćnom i slabom, i zdravom i

bolesnom, i pravedniku i grešniku.

Onaj ko je istinski rešio da služi Gospodu Bogu, treba da se vežba u sećanju na

Boga i neprestanoj molitvi Isusu Hristu, govoreći umom: "Gospode, Isuse Hriste,

pomiluj me grešnog!" U popodnevnim časovima, može se ova molitva govoriti ovako:

"Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, molitvama Bogorodice, pomiluj me grešnog!" Ili se

može pribegavati baš k Presvetoj Bogorodici, moleći se: "Presveta Bogorodice, spasi

nas!" (ili govoreći anđelski pozdrav: "Bogorodice Djevo..."). Čovek koji se u tome vežba i

kloni rasejanosti i čuva mir savesti, može da se približi Bogu i sa Njim sajedini. Jer, po

rečima Isaaka Sirina (Slovo 69), mi se Bogu ne možemo približiti, osim uz pomoć

neprestane molitve.

Možeš, dakle, sasvim dobro da se pri radu moliš, u hodu isto tako, pa čak i u

postelji. Glavno je da neprestano u srcu prizivaš Gospoda svoga i da ne zaboravljaš da

se pred Njim i Njegovom Presvetom Majkom klanjaš do zemlje.

Prizivanjem Imena Božijeg naći ćeš pokoj, dostići čistotu duhovnu i telesnu, u tebe

će se useliti Duh Sveti, Istočnik sviju dobara, i On će te rukovoditi u svetinji, u svakom

blagočašću (pobožnosti) i čistoti.

Načine molitve veoma je dobro razvrstao Sveti Simeon Novi Bogoslov

(Dobrotoljublje I, str. 62 - Slovo o trima načinima molitve). Njeno dostojanstvo, pak, vrlo

je dobro izobrazio Sveti Jovan Zlatousti. Veliko je oružje molitva, veli on, blago

nepropadivo, bogatstvo nikada neiscrpivo, luka bezbedna, molitva je uzrok tišine,

koren i istočnik i mati neprebrojnih dobara.

Da bi se stekao dar molitve, potrebno je mnogo (s)trpljenja. Ko odbija da stekne

(s)trpljenje, uzalud je postao monah. Kao što vojnik ne ide u rat bez oružja, tako ni

monah ne može da počne svoj manastirski život ako se ne naoruža (s)trpljenjem... Bez

molitve monah umire kao riba bez vode. Od monaha koji ne zna da vrši Isusovu

molitvu - ništa. Bog sluša um naš, pa otud oni koji spoljašnju molitvu sa unutarnjom ne

povežu, i nisu monasi nego - nagorele glavnje.

Ako se na molitvi desi da se umom zanesemo i da nam đavo potkrade misli, treba

da se smirimo pred Gospodom Bogom i da molimo za oproštaj: Gospode, rečju, delom,

mišlju i svim svojim osećanjima sagreših Ti!..."

U crkvi na molitvi stoj zatvorenih očiju sa unutarnjom pažnjom, a oči otvaraj samo

ako te hvata uninije, ili ako te san pritisne i navodi na dremež - tada oči treba da

upravljaš na ikonu i sveću koja pred njom gori.

Gledajući na sveću koja gori, osobito kada stojimo u hramu Božijem, podsećajmo

se na početak, tok i kraj svoga života, jer kao što se sveća topi, tako se svakim trenom

skraćuje i život naš, približavajući se kraju. Ta misao pomoći će nam u hramu da nam

pažnja manje luta i da se molimo usrdnije i da nastojimo da život naš pred Bogom liči

na sveću od čista voska, koja ne odiše nečistotom primesa...

Treba vazda nastojati da se misleno ne rasejavamo, jer se kroz rasejavanje misli

duša udaljava od sećanja na Boga i ljubavi Njegove, po dejstvu đavola. Kako kaže Sveti

Makarije: sva briga našeg protivnika jeste da našu misao odvrati od sećanja na Boga i

straha Božijeg i ljubavi (Slovo 2, gl. 15).

Kada um i srce budu sjedinjeni u molitvi i kada se misli duše više ne budu

rasejavale, srce će se zgrevati toplinom duhovnom, u kojoj će prosinuti Svetlost

Hristova, ispunjavajući mirom i radošću unutarnjeg čoveka.

Za sve treba da zahvaljujemo Bogu i treba da se predajemo volji Njegovoj. Bogu

takođe treba da prinosimo sve svoje misli, reči i dela, i da nastojimo da sve to služi

samo bogougađanju.

sadržaj

O SUZAMA

Svi sveti monasi koji su se odrekli sveta, celoga su života plakali u očekivanju

večne utehe, po uveravanju koje nam je pružio Spasitelj sveta: "Blaženi oni koji plaču,

jer će se utešiti" (Mt. 5, 4). Isto tako i mi treba da plačemo radi otpuštanja greha naših. U

to nas uveravaju reči Porfironosnoga (cara Davida): "Koji hode, hođahu i jadikovahu,

bacajući semenje svoje. Kada, pak, budu dolazili, doći će sa radošću, noseći snopove

svoje" (Ps. 125, 6). I reči Svetog Isaaka Sirina: "Okvasi obraze svoje plačem očiju svojih,

da počine na tebi Duh Sveti i omije te od skvrni zloće tvoje. Umilostivi Gospoda svoga

suzama, da dođe k tebi!" (Slovo 68, O odrečenju od sveta).

Kada na molitvi plačemo, pa nas spopada neki smeh - to dolazi od đavoljeg

lukavstva. Teško je shvatiti potajno i prepredeno delovanje našeg neprijatelja.

Srce onoga kome teku suze umiljenja, obasjavaju zraci Sunca Pravde, Hrista Boga.

sadržaj

O PEČALI

Kada zao duh pečali ovladava dušom, on je ispuni tugom i neprijatnošću i ne

dozvoljava joj da savršava molitvu sa dužnim usrđem, smeta joj da se bavi čitanjem

Svetog Pisma sa potrebnom pažnjom, lišava je krotosti i blagodušja u saobraćanju sa

braćom i rađa odvratnost prema bilo kakvom razgovoru. Jer, duša ispunjena pečali,

postajući kao bezumna i van sebe, ne može spokojno da prima ni dobar savet niti da

krotko odgovara na postavljena pitanja. Ona beži od ljudi kao od vinovnika njenog

smućenja a ne shvata da je uzrok njene bolesti u njoj samoj. Pečal je crv srca, koji grize

majku koja ga rađa.

Pečalni monah ne uzdiže um k sazrcanju i nikada ne može da savršava čistu

molitvu.

Ko je pobedio strasti, pobedio je i pečal. A pobeđeni strastima, neće izbeći okove

pečali. Kao što se bolnik prepoznaje po boji lica, tako se i onaj, kojim vlada strast,

otkriva po pečali.

Ko ljubi svet, njemu nije moguće da se ne pečali (ne žalosti). A ko je prezreo svet,

svagda je veseo.

Kao što oganj očišćuje zlato, tako i pečal po Bogu očišćuje grehovno srce.

sadržaj

O ČAMOTINJI I UNINIJU

S duhom žalosti nerazdvojno deluje i čamotinja. Ona kako primećuju Oci, napada

monaha oko podneva i proizvodi u njemu tako strašno nespokojstvo, da mu nesnosno

postaje i mesto življenja i braća koja sa njim žive, a prilikom čitanja bude se u njemu

neka odvratnost i često zevanje i silna glad. Po nasićenju stomaka, demon čamotinje

nanosi na monaha pomisli da iziđe iz kelije i sa nekim progovori, predstavljajući mu da

se drugačije ne može izbaviti od čamotinje, nego kroz neprestan razgovor sa drugima. I

monah savladavan čamotinjom sličan je suvom granju na vetru, koje se zamalo

zaustavi, a onda opet biva njime vitlano na sve strane. On je kao bezvodni oblak, vijan

vetrom.

Ovaj demon, ako ne može već monaha da izvuče iz kelije, počinje da mu razvlači

um za vreme molitve i čitanja. "Ovo ne stoji dobro", vele mu pomisli, "a ono onde, treba

stvari srediti..." A sve to đavo čini toga radi da um učini beskorisnim i besplodnim.

Ova se bolest leči molitvom, uzdržanjem od praznoslovlja, prinudnim

rukodeljem, čitanjem slova Božijeg i trpljenjem. Zato što se rađa malodušja i besposlice i

praznoslovlja.

Onome ko započinje život monaški, teško je da izbegne čamotinju, jer ga ona prva

napada. Zato se pre svega treba čuvati nje, pomoću strogog i bespogovornog

ispunjavanja svih obaveza koje se nalažu poslušniku. Kada tvoji poslovi teku u

propisanom poretku, čamotinja neće naći mesta u srcu tvome. Čama savladava samo

one kod kojih dela ne idu svojim tokom. Poslušanje je, dakle, najbolji lek protiv ove

najopasnije bolesti.

Kada te savlada čamotinja, govori sebi, po učenju Prepodobnog Isaaka Sirina:

"Opet si željan nečistote i postidnog života!" I ako ti pomisao kaže - "veliki je greh tako

ubijati sebe", ti joj reci: "Ubijam sebe zato što ne želim da živim nečisto. Umreću ovde da

ne bih video istinsku smrt duše svoje pred Bogom. Bolje mi je da ovde umrem nego da

živim u svetu rđavim životom. Ja sam pretpostavio ovakvu smrt gresima svojim.

"Ubiću" (grešnog) sebe zato što sam zgrešio Gospodu, i neću više da Ga prognevljujem.

Zar da živim daleko od Boga? Ovu ću gorčinu podneti, da se ne lišim nebeske nade. Šta

će Bog imati od moga života, ako budem živeo hudo i prognevljivao Ga? (Slovo 22).

Jedno je - čamotinja, a drugo - mučenje duha zvano uninije. Čovek, ponekad,

dopada takvog duhovnog stanja da mu se čini kako bi mu lakše bilo da uništi sebe ili da

bude bez ikakvog osećanja i ikakve svesti, nego da dalje ostane u tom mučnom stanju

čije razloge ne vidi. Treba zato da pohita da iziđe iz njega. Čuvaj se duha uninija, jer se

od njega rađa svako zlo (Varsonufije, Odgovori 73, 500).

Postoji uninije priridno, uči Sveti Varsonufije, koje dolazi od nemoći, i postoji

uninije koje potiče od besa (demona)... Hoćeš da znaš koje je kod tebe po sredi? Proveri,

dakle: besovsko uninije dolazi pre nego što bi čovek, ustvari, trebalo da sebi da odmora.

Jer, kada ko namerava da izvrši neko delo, pre nego što ispuni trećinu ili četvrtinu toga

dela, uninije ga navodi da ga ostavi i prestane. Tada ne treba slušati (našaptavanja),

nego valja savršiti molitvu i sedeti nad započetim sa trpljenjem. Neprijatelj, pak, kada

vidi da čovek tvori molitvu, udaljiće se zato što ne želi da daje povoda za molitvu

(Varsonufije, Odgovori 562, 563, 564, 565).

Kada je Bogu ugodno, kaže Sveti Isaak Sirin, da baci čoveka u velike žalosti, On

mu dopušta da padne u ruke malodušja. Malodušje u čoveku rađa snažnu silu uninija,

od koga on okuša duševnu tegobu, i to je predokušanje geene. Kao posledica toga

dolazi dolazi duh izbezumljenja, od koga dolaze hiljade iskušenja: smućenje, jarost,

hula, jadanje na svoj udes, razvraćanje pomisli, preseljavanje iz mesta u mesto, i slično.

Ako pitaš koji je uzrok tim boljkama, reći ću ti: tvoja nemarnost, to što se nisi pobrinuo

da im potražiš leka. Jer, za sve to jedan je lek, uz čiju pomoć čovek ubrzo nalazi utehu u

duši svojoj. A koje je to lekarstvo? Smirenoumlje srca. Ničim drugim, osim

smirenoumljem, čovek ne može da razruši bedem tih poroka... Uninije se kod Svetih

Otaca naziva i dokonošću, lenjošću i razlenjenošću.

sadržaj

O OČAJANJU

Kao što se Gospod brine o našem spasenju, tako i đavo nastoji da dovede čoveka

do očajanja.

Duša uzvišena i stamena ne očajava u nesrećama, ma kakve da su one. Naš život

je kao neki dom iskušenja i muka, ali mi nećemo odstupiti od Gospoda, dok On ne

naredi našim mučiteljima da nas ostave i ne budemo oživljeni sopstvenim trpljenjem i

stamenim bestrašćem.

Izdajnik Juda bio je malodušan i neiskusan u borbi i zbog toga je neprijatelj, videći

njegovo očajanje, navalio na njega i naterao ga da se obesi. Ali, apostol Petar, kamen-

stanac, kada je pao u greh, budući iskusan u borbi, nije očajavao i nije izgubio

prisebnost duha, nego je prolio gorke suze iz srca punog žara, i neprijatelj, kada je

Petrove suze (pokajanja) ugledao, kao da mu je oganj oči opržio, pobegao je daleko od

njega sa bolnim krikom.

Dakle, braćo, uči Prepodobni Antioh, kada nas bude spopalo očajanje, ne

pokorimo mu se, nego ukrepljujući se i ograđujući svetlošću vere, sa velikom

odvažnošću, recimo lukavom duhu: "Šta je nama do tebe, od Boga otuđeni begunče sa

nebesa i slugo lukavi?! Ti nam ništa ne smeš učiniti. Hristos, Sin Božiji, ima vlast i nad

nama i nad svima. NJemu smo sagrešili, i pred NJim ćemo se i opravdati. A ti,

pogubniče, udalji se od nas! Ukrepljivani Časnim NJegovim Krstom, mi gazimo tvoju

zmijsku glavu!" (Ant., Slovo 27).

sadržaj

O BOLESTIMA

Telo je sluga, duša carica, i zato je milost Gospodnja kada se telo iznurava bolešću,

jer od toga slabe strasti i čovek dolazi k sebi. I sama telesna bolest se ponekad rađa od

strasti.

Odbaci greh i bolesti će te ostaviti. Jer, one nastaju od greha, kako tvrdi Sveti

Vasilije Veliki (Slovo, o tome da Bog nije uzrok zala, str. 213). Otkuda bolesti, otkuda

telesne povrede? Gospod je stvorio telo a ne bolest, dušu a ne greh. Šta je od svega

korisnije i potrebnije? Sjedinjenje sa Bogom i opštenje sa NJim pomoću ljubavi. Gubeći

tu ljubav, mi otpadamo od Boga, a otpadajući od NJega, podvrgavamo se različnim i

mnobrojnim bolestima.

Glavobolja nastaje od nespokojnog i neprimerenog rada naših misli.

sadržaj

O TRPLJENJU I SMIRENJU

Svagda treba trpeti što god nas snađe, Boga radi sa blagodarnošću.

Naš je život - jedan minut u poređenju sa večnošću, i zato "stradanja sadašnjeg

vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti" (Rimlj. 8, 18).

Ćutke podnosi kada te neprijatelj žalosti, i Gospodu otkrivaj srce svoje.

Kada ti neko vređa čast ili ti čast uskraćuje, na sve načine nastoj da mu oprostiš,

po rečima Jevanđelja - "i koji tvoje uzme, ne išti." (Lk. 6, 30)

Kada nas ljudi ruže, treba sebe da smatramo nedostojnima pohvale. Kada bismo

pohvale bili dostojni, svi bi nam se klanjali.

Mi svagda i pred svima treba da unižavamo sebe, sledujući pouci Svetog Isaaka

Sirina: "Unizi sebe i ugledaćeš slavu Božiju u sebi".

Zato, zavolimo smirenje i ugledaćemo slavu Božiju. Jer, gde se toči smirenje, tamo

se i slava Božija toči.

Da nema svetlosti, sve bi bilo mračno - isto tako i bez smirenja, u čoveku ničega

nema osim tame.

sadržaj

O MILOSTIVOSTI I MILOSTINJI

Treba da budemo milostivi prema ubogima i strancima - o njima su se mnogo

starali veliki svetilnici i Oci Crkve.

Na sve načine treba da nastojimo da ispunimo reč Božiju: "Budite, dakle, milostivi

kao i Otac vaš što je milostiv" (Lk. 6, 36). I opet: "Milosti hoću a ne žrtve" (Mt. 9, 15). Na

te spasonosne reči razumni paze, a neprosvećeni ne paze, i zato je rečeno: "Ko škrto seje,

škrto će i žnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će i žnjeti" (2. Kor. 9, 6).

Primer Petra Milostivog (Prolog - 22. septembar), koji se, budući isprva veliki škrtac,

bacio u besu hlebom na jednog upornog prosjaka, može da nas pobudi na to da budemo

milostivi prema bližnjima.

Milostinju treba da činimo sa dobrim duševnim raspoloženjem, shodno pouci

Svetog Isaaka Sirina - "ako nešto udeljuješ potrebitom, neka davanju tvome prethodi

veselje lica tvoga i blagim rečima teši njihovu žalost".

sadržaj

O DUŽNOSTIMA I LJUBAVI PREMA BLIŽNJIMA

S bližnjima se treba ophoditi sa blagošću, ne ožalošćujući ih, čak, ni svojim

izgledom. Kada se čoveka gnušamo ili ga žalostimo, tada kao da se na naše srce

navaljuje neki kamen.

Duh uznemirenog ili uninijem obuzetog čoveka treba da se trudimo da obodrimo

rečju ljubavi.

Žednima daj da piju, gladnima da jedu!...

Brata koji greši, pokrij, kako savetuje Sv. Isaak Sirin (Sl. 89, l. 169): "Prostri rizu

svoju na grešnika i pokrij ga!"

Mi svi potrebujemo milosti Božije, kao što peva Crkva: da Gospod nije u nama, ko

bi se mogao živ sačuvati od neprijatelja ljudskog, koji je ujedno i čovekoubica.

U svome odnosu prema bližnjima, treba da budemo, kako rečju tako i mišlju, čisti

i prema svima podjednako prijazni, inače ćemo život svoj učiniti beskorisnim.

U meri u kojoj neko sam duhovno napreduje, on i dobija dar razumevanja

ljudskih slabosti.

Za uvredu koju nam nanesu drugi, ne samo da ne treba da se svetimo, nego,

naprotiv, treba još da je od srca opraštamo, makad nam se srce tome i protivilo.

Mi treba da ljubimo bližnjega ne manje nego sebe same, po zapovesti Gospodnjoj:

"LJubi bližnjeg svoga kao sebe samog!"

Ali, (bližnjega) ne treba da ljubimo tako da ljubav prema njemu izlazi izvan

granica umerenosti i odvlači nas od ispunjavanja prve i glavne zapovesti, tj. zapovesti o

ljubavi prema Bogu, kako o tome uči Gospod naš Isus Hristos u Jevanđelju: "Ko ljubi

oca ili majku više od Mene, nije Mene dostojan... I ko ljubi sina ili kćer više od mene,

nije Mene dostojan!" (Mt. 10, 37)

O ovom predmetu veoma dobro rasuđuje Sveti Dimitrije Rostovski: "Onde se

ispoljava neiskrena čovekova ljubav prema Bogu, gde se tvar izjednačava sa Tvorcem,

ili gde se više poštuje tvar od Tvorca. A iskrena i istinska ljubav pokazuje se tamo gde

se samo Stvoritelj ljubi iznad svega stvorenja i svemu pretpostavlja".

sadržaj

O DUŽNOSTIMA POTČINJENIH PREMA PRETPOSTAVLJENIMA

Ne treba se mešati u poslove pretpostavljenih i suditi o njima. Time žalostimo

veličanstvo Božije, od kojega vlasti bivaju postavljene: jer, "nema vlasti da nije od Boga

a vlasti što postoje od Boga su ustanovljene" (Rimlj. 13, 2).

Ne treba se suprotstavljati vlasti u dobru, da ne sagrešimo pred Bogom i ne

izložimo se NJegovoj pravednoj kazni: protiveći se vlasti, Božijoj se zapovesti

protivimo; oni, pak, koji se (vlasti) protive, greh primaju.

Pretpostavljenima treba biti poslušan, jer čovek poslušan kroz poslušnost veoma

napreduje u izgrađivanju sopstvene duše, pored toga što zadobija razumevanje stvari i

dolazi u umiljenje.

sadržaj

O NEOSUĐIVANJU BLIŽNJIH

Ne treba nikoga osuđivati, makar i sopstvenim očima video čoveka da čini greh ili

propada u prestupanju zapovesti Božijih, po reči Božijoj: "Ne sudite da vam se ne sudi"

(Mt. 7, 1). I opet: "Ko si ti da tuđeg slugu osuđuješ? Svome gospodaru on stoji ili pada;

ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi" (Rimlj. 14, 4). Mnogo je bolje vazda držati

na umu ove reči Apostolove: "(Zato) koji misli da stoji, neka pazi da ne padne (1. Kor.

10, 12). Jer, nije izvesno koliko smo vremena kadri da prebivamo u dobrodetelji, kao što

kaže Prorok, koji je to iskustvom doznao: " I ja govorah u izobilju svome: neću posrnuti

do veka... Ti odvrati lice Svoje i ja se smetoh".

Zašto mi osuđujemo braću svoju? Zato što se ne trudimo da poznamo same sebe.

Ko je zauzet (u)poznavanjem samog sebe, on nema kada da čini zamerke drugima.

Osuđuj sebe i prestaćeš da osuđuješ druge.

Same sebe treba da smatramo najgrešnijima od svih i svako rđavo delo da

opraštamo bližnjem, a da mrzimo samo đavola koji ga je prelastio (obmanuo). Dešava

se da nam izgleda da drugi čini zlo, a u stvari je to što čini, shodno njegovoj dobroj

nameri, - dobro. Pritom vrata pokajanja ostaju otvorena svima, i neizvesno je ko će pre

na njih ući - ti koji osuđuješ ili onaj koga osuđuješ.

sadržaj

O OPRAŠTANJU UVREDA

Za uvredu, ma kakva da nam je nanesena, ne treba da se svetimo, nego, naprotiv,

treba da je opraštamo od srca, makar nam se ono tome i protivilo, ubeđujući ga slovom

Božijim: "Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac, vaš neće oprostiti

vama sagrešenja vaša" (Mt. 6, 15). I još: "Molite se za one koji vas vređaju i gone" (Mt. 5,

44).

Srce ne treba hraniti zlobom ili mržnjom prema bližnjem koji je u neprijateljstvu sa

nama, no valja nastojati da ga ljubimo i, koliko je moguće, da dobro činimo, sledujući

učenju Gospoda našeg Isusa Hrista: "LJubite neprijatelje svoje, činite dobro onima koji

vas mrze" (Mt. 5, 44). Dakle, ako budemo nastojali, koliko smo u stanju, sve to da

ispunimo, možemo da se nadamo da će božanstvena svetlost brzo zasijati u dušama

našim, otkrivajući nam put ka Gornjem Jerusalimu.

sadržaj

O BRIZI ZA DUŠU

Čovek je telom nalik na zapaljenu sveću: sveća mora da sagori, a čovek da umre.

Ali, duša je ljudska besmrtna, i zato mi više brige treba da vodimo o duši nego o telu:

"Jer, kakva je korist čoveku, ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi? Ili, kakav će

otkup dati čovek za dušu svoju?, za dušu za koju, kao što se zna, otkupnine nema?! Ako

je samo jedna duša, po sebi, dragocenija od čitavoga sveta i carstva svetskog, još je

neuporedivo dragocenije - Carstvo Nebesko.

Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatousti, Kiril Aleksandrijski, Amvrosije

Milanski i drugi su od mladosti bili devstvenici. Sav je njihov život bio pretvoren u

brigu o duši a ne o telu. Tako i mi treba sve svoje staranje da usmerimo na dušu, a telo

valja da potkrepljujemo hranom samo radi toga da ono pomaže potkrepljivanju duha.

Ako samovoljno iznurimo svoje telo do toga stepena da nam se iznuri i duh, takvo

mučenje biće nerasudno, makar se i preduzimalo radi sticanja dobrodetelji.

Ako Gospodu Bogu bude ugodno da čovek iskusi na sebi bolesti, On će mu dati i

moć trpljenja. Dakle, neka bolesti dolaze ne od nas samih no od Boga.

sadržaj

ČIME TREBA OPSKRBLJIVATI DUŠU

Dušu je potrebno opskrbljivati rečju Božijom, jer je reč Božija, kako kaže Grigorije

Bogoslov, hleb anđelski, kojim se hrane duše gladne Boga. Više od svega treba da se

vežbamo u čitanju Novoga Zaveta i Psaltira... Od toga nastaje prosvetljenje u umu, koji

se izmenjuje božanstvenom promenom.

Veoma je korisno baviti se čitanjem reči Božije u osami, i pročitati svekoliku

Bibliju sa razumevanjem. Samo zarad takve vežbe, ne računajući druga dobra dela,

Gospod Svojom milošću ne ostavlja čoveka, no ga ispunjava darom duhovnog

razumevanja.

Kada čovek opskrbi dušu svoju rečju Božijom, ispunjava se razumevanjem toga

šta je dobro a šta zlo.

Čitanje reči Božije treba da se obavlja u osami zato da bi se um čitačev udubio u

istinu Svetoga Pisma, i primao za njega toplinu koja u osami rađa suze. Od tih suza,

pak, čovek se zgreva i ispunjava duhovnim darovima, koji naslađuju um i srce,

neiskazivo.

Takođe je dušu potrebno snabdeti i znanjima o Crkvi, o tome kako je ona od

početka do danas očuvana, šta je pretrpela u ovo ili ono doba. To treba znati ne iz želje

da upravljamo ljudima, nego za slučaj da se susretnemo sa mogućim neprilikama.

Reč Božiju treba čitati zapravo u prvom redu za sebe, da bismo zadobili duševni

mir, po učenju Psalmopesnika: "Veliki mir imaju oni koji ljube zakon Tvoj!" (Ps. 118,

165)

sadržaj

O MIRU DUŠEVNOM

Ništa na svetu nije bolje od mira u Hristu - u njemu se poništava svaka borba

vazdušnih i zemnih duhova: " Jer ne ratujemo mi protiv krvi i tela, nego protiv

poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe podnebesnih."

(Ef. 6, 12)

Znak je razumne duše da čovek pogružava um u sebe i ima delanje u srcu svome.

Tada ga blagodat Božija osenjuje i čovek prebiva u mirnom nastrojenju, a uz pomoć

ovoga i u nastrojenju nadnebeskom: u mirnom, to znači sa dobrom savešću; u

nadnebeskom - jer um sagleda u sebi blagodat Svetoga Duha, po reči Božijoj: "U miru je

mesto NJegovo." (Ps. 75, 3)

Može li čovek da se ne raduje, videći sunce telesnim očima? A koliko veća radost

nastaje kada čovek unutarnjim, (duhovnim), očima ugleda Sunce Pravde, Hrista. Tada

se uistinu raduje anđelskom radošću. O tome je Apostol rekao: "Naš je život na

Nebesima" (Filip. 3, 20).

Kada neko živi u mirnom nastrojenju, on kao da kašičicom zahvata duhovne

darove. Imajući mirno nastrojenje duha, i budući osenjivani blagodaću Božijom, Sveti

Oci su dugo živeli.

Kada čovek dođe u stanje mira, on iz sebe i na druge može da izliva svetlost

prosvetljenja razuma. On pre svega treba da ponavlja reči proročice: "Neka ne izlaze iz

usta vaših reči ohole" (1. Sam. 2, 3). I reči Gospodnje: "Licemeru, izvadi najpre brvno iz

oka svojega i tada ćeš videti da izvadiš trun iz oka brata svojega" (Mt. 7, 5).

Ovaj mir je kao neko bescen-blago Gospod ostavio učenicima Svojim uoči smrti

Svoje, govoreći: "Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam" (Jn. 14, 27). O njemu takođe

govori i Apostol: "I mir Božiji koji prevashodi svaki um, neka sačuva srca vaša i misli

vaše u Isusu Hristu." (Filip. 4, 7)

Mi, dakle, treba da sve svoje misli, želje i dela usredsređujemo na to da

zadobijemo mir Božiji i sa Crkvom svagda vapimo: "Gospode Bože naš! Daj nam mir!"

(Is. 26, 12).

sadržaj

O ČUVANJU MIRA UNUTARNJEG

Na sve načine treba da se trudimo da sačuvamo mir duševni i da se ne

uznemiravamo zbog uvreda i žalosti koje nam drugi nanose. Zato svakako treba da se

trudimo da obuzdavamo gnev i, pomoću pažnje, um i srce da sačuvamo od nedoličnih

pokreta. Zbog toga žalosti i uvrede koje nam drugi nanose treba podnositi hladnokrvno

i naučiti se takvom raspoloženju duha da se to što nam drugi čine ne dotiče ne samo

nas, nego ni drugih. Vežbanje u tome može čovekovom srcu da pribavi tišinu i pretvori

ga u obitalište Samoga Boga.

Sliku takvog bezgnevlja mi vidimo kod Grigorija Čudotvorca, od koga je neka

bludnica na javnom mestu tražila platu za greh koji je on sa njom tobože počinio. On se

na ženu nije nimalo naljutio, nego je krotko rekao nekom svom prijatelju: "Daj joj cenu

koju traži". Tek što je primila nepravednu platu, ženu je napao demon, a onda je

Svetitelj demona od nje odagnao molitvom.

Ako ne možemo da se ne razbesnimo, to u krajnjoj liniji treba da obuzdamo jezik,

po Psalmopesniku: "Smetoh se i ne govorah" (Ps. 76, 5). U tome za obrazac može uzeti

Svetog Spiridona Trimituntskoga (Prolog - 12. decembar) i Svetog Jefrema Sirina (28.

januar). Prvi je ovako podnosio žalost: kada je po naređenju grčkog cara ulazio u

dvorac, neki od slugu, koji su se nalazili u palati, smatrajući ga za prosjaka, narugao mu

se i nije ga puštao unutra, a onda ga je još i udario po obrazu; Sveti Spiridon, budući

nezlobiv, po reči Gospodnjoj, okrenuo mu je na to i drugi (Mt. 5, 39). Prepodobni Jefrem

Sirin, posteći u pustinji, ostao je bez hrane nespretnošću svoga učenika, na sledeći način:

učenik koji mu je nosio hranu, usput slučajno razbije sud sa hranom; Prepodobni, pak,

videvši kako se ovaj rastužio, rekao mu je: "Ne žalosti se, brate, jer ako hrana nije htela

da dođe k nama, to ćemo mi poći k njoj"; i pošao je, seo pored razbijenog suda i,

sakupljajući hranu, pojeo je - tako je bezgnevan bio!

A na koji se način gnev pobeđuje, može se videti iz žitija Pajsija Velikog (19. juni),

koji je Gospoda Isusa Hrista, kada mu se bio javio, molio da ga oslobodi gneva. Hristos

mu je tada rekao: "Ako hoćeš da gnev i jarost ujedno pobediš, ništa ne poželi, nikoga ne

mrzi i ne ponižavaj!"

Da bismo sačuvali mir duševni, treba da od sebe odgonimo uninije i da nastojimo

da imamo radostan duh a ne žalostan duh, po reči Sirahovoj: "Pečal mnoge ubi i od nje

nema koristi!" (Sirah 30, 25)

Kada je čovek u velikoj oskudici što se tiče stvari potrebnih telu, teško je pobediti

uninije. Ovo se, naravno, odnosi na slabe duše.

Za očuvanje duševnog mira treba takođe na sve načine izbegavati osuđivanje

drugih. Neosuđivanjem i ćutanjem se čuva mir duševni: kada se čovek nalazi u takvom

nastrojenju, dobija božanstvena otkrivenja. A da bismo se izbavili od osuđivanja, treba

na sebe paziti i ni od koga ne primati uzgredne misli i biti za sve mrtve.

Radi sačuvanja duševnog mira treba češće ulaziti u sebe i pitati se: gde sam ja? Pri

tome treba paziti da telesna čula, osobito čulo vida, služe unutarnjem našem čoveku i

ne razvlače dušu čulnim predmetima: jer, blagodatne darove primaju samo oni koji

imaju unutarnje delanje (molitveno straženje) i bdiju nad dušama svojim.

Kada se, pak, čovek, stara da ima srce smireno i da misli čuva u miru, tada sve

zamke neprijateljeve ostaju nedelotvorne, jer gde je mir pomisli, tamo počiva Sam Bog.

"U miru je", kazano je, "mesto NJegovo".

sadržaj

O ČUVANJU SRCA

Mi neprestano treba da čuvamo srce svoje od nepristojnih pomisli i utisaka, po

reči Solomonovoj: "Svakim čuvanjem kojim se može čuvati, čuvaj srce svoje, jer iz njega

izlazi život." (Prič. 4, 23)

Od svagdašnjeg čuvanja srca rađa se u njemu čistota u kojoj se vidi i ogleda

Gospod, po tvrđenju večne Istine: "Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti." (Mt. 5, 8)

Ono najbolje što nam se u srce utočilo, ne treba iz njega da izlivamo bez potrebe;

jer ono što smo sabrali samo onda može biti bezbedno od vidljivih i nevidljivih

neprijatelja, kada se čuva u nutrini srca.

Srce samo tada previre, budući razbuktavano božanstvenim ognjem, kada njime

teče voda živa. Kada se ono izlije, srce se hladi i čovek se mrzne.

sadržaj

O RASPOZNAVANJU DEJSTAVA U SRCU

Kada čovek prima nešto božanstveno, srce se njegovo raduje; a kada prima

đavolsko, smućuje se.

Hrišćansko srce, kada primi u sebe nešto božanstveno, ne potrebuje drugi neki

dokaz sa strane da mu je to baš od Gospoda došlo, nego samim delovanjem primljenoga

uverava se da je to - sa Nebesa: jer u sebi oseća plodove duhovne: ljubav, radost, mir i

drugo (Gal. 5, 22). Tome nasuprot, đavo, i da se pretvori u anđela svetlosti (2. Kor. 11,

14), ili predstavi blagolikim mislima, (tako deluje da) srce čovekovo ipak svejednako

oseća neku nejasnoću i nemir u mislima. Objašnjavajući to, Sveti Makarije Egipatski

govori: "Makar nam đavo i svetla viđenja pružao, on ipak dobro dejstvo na nas preko

njih ne može vršiti - to je izvesni znak njegovog " masla". Dakle, čovek može da pozna

među tim raznoobraznim delovanjima u svome srcu šta je božanstveno a šta đavolsko,

kako o tome piše Sveti Grigorije Sinait: po delovanju možeš poznati da li je svetlost koja

je prosijala u duši tvojoj, Božija ili satanina...

sadržaj

O SVETLOSTI HRISTOVOJ

Da bismo primili i u srcu osetili Svetlost Hristovu, potrebno je - koliko je moguće -

odvratiti se od vidljivoga. Očistivši prethodno dušu pokajanjem i dobrim delima, pri

iskrenoj veri u Raspetoga, pošto zatvorimo oči telesne, treba da um pogruzimo u srce i

vapijemo, bez prestanka prizivajući ime Gospoda našega Isusa Hrista. Tada će čovek,

po meri usrđa i revnosti pred LJubljenim, nalaziti naslađenje u prizivanom imenu, a to

nasleđenje će mu zatim pobuditi želju da ište i više prosvetljenje.

Kada um kroz takvo vežbanje utone u srce, zasijaće tada u njima Svetlost

Hristova, osvetljavajući dom duše naše božanstvenim osijanjem, kako u ime Božije

govori Sveti prorok Malahija: "A vama koji se bojite imena Mojega, zasijaće Sunce

Pravde!" (4, 2). Ova je Svetlost, ujedno i Život, po reči jevanđelskoj: "U NJemu beše

Život i Život beše Svetlost ljudima." (Jn. 1, 4)

Kada čovek unutarnje sagledava Svetlost večnu tada njegov um biva čist i nema u

sebi nikakvih čulnih predstava no, sav budući udubljen u sazrcanje (sagledanje)

nestvorene Dobrote, zaboravlja sve čulno i ne želi da ga vidi u sebi no želi da se skrije u

utrobu zemlje samo da se ne liši tog istinskog dobra -Boga.

sadržaj

O POMISLIMA I TELESNIM POKRETIMA

Ako se ne saglašavamo sa zlim pomislima, koje nam našaptava đavo, dobro

činimo.

Nečisti duh ima jak uticaj jedino na ljude strasne, a one koji su se očistili od strasti

napada samo sa strane ili spolja.

Zar može čovek u mladim godinama da gori a da se ne uzmućuje plotskim

pomislima!... Ali, treba se moliti Gospodu Bogu da iskra poročne strasti utrne u samom

začetku. Tada se u čoveku neće rasplamsati plamen strasti.

sadržaj

O PAŽNJI PREMA SEBI SAMOME

Ko hodi putem duhovne pažnje, ne treba da veruje svome srcu nego je dužan da

dejstva svoga srca i život svoj proverava - jesu li mu u skladu sa zakonom Božijim i sa

stvarnim životom podvižnika, koji su kroz taj podvig prolazili. Tako se lakše možemo i

od lukavoga izbaviti i istinu jasnije videti.

Um čoveka sa unutarnjom pažnjom (čoveka duhovno sabranog i budnog) je kao

stražar ili nedremovni čuvar unutarnjeg Jerusalima. Stojeći na visini duhovnog

sazrcanja, on gleda čistim okom na protivne sile koje prilaze i napadaju dušu njegovu,

po reči Psalmopesnika: "I na neprijatelje moje pogleda oko moje" (Ps. 53, 9). Od oka

njegovog nije skriven đavo koji "kao lav riče koga će da proždere" (1. Petr. 5, 8), kao ni

oni što napinju luk svoj da "ustrele u mraku prave srcem" (Ps. 10, 2). Zbog toga takav

čovek shodno učenju božanstvenog Pavla, uzima "sveoružje Božije da uzmogne

odupreti se u dan zli" (Efes. 6, 13), i tim oružjem, koje sadejstvuje blagodati Božijoj,

odbija vidljive napade i pobeđuje nevidljive ratnike.

Ko hodi ovim putem, ne treba da se osvrće na uzgredne glasine od kojih glava

može da se napuni beskorisnim i sujetnim pomislima i uspomenama, a treba da bude

prema sebi duhovno pažljiv. Na tom putu naročito je potrebno ne gledati na tuđa dela,

ne misliti i ne govoriti o njima, po Psalmopesniku: "Ne pričaju usta moja o delima

ljudskim" (Ps. 16, 4). Treba moliti Gospoda: "I od tajnih (grehova) mojih očisti me i od

tuđina poštedi slugu svoga." (Ps. 18, 13; 14)

Čovek treba da osobitu pažnju posvećuje početku i kraju svoga života, a prema

srednjem razdoblju životnom, u kome doživljava sreće i nesreće, treba da bude

ravnodušan.

Da bismo sačuvali pažnju potrebno je da se povučemo u sebe, po reči Gospodnjoj.

"I nikoga na putu ne pozdravljajte" (Lk. 10, 4), tj. da bez nužde ne govorimo sem ako

neko takoreći juri za nama da bi čuo nešto korisno.

Starcima i braći koju susrećeš, izražavaj poštovanje poklonima do zemlje, držeći

oči svagda zatvorene.

sadržaj

PROTIV IZLIŠNE BRIŽNOSTI

Izlišna brižnost za stvari žitejske svojstvena je čoveku neverujućem i

malodušnom. Teško nama, ako se - brinući se sami o sebi - nadom svojom ne

utvrđujemo u Bogu koji se o nama stara! Ako mi vidljiva dobra kojima se koristimo u

sadašnjem veku, ne pripisujemo NJemu, kako možemo očekivati od Boga dobra koja su

nam obećana u veku budućem? Ne budimo tako maloverni nego bolje "ištimo pre svega

Carstvo Božije, a sve drugo pridodaće nam se", po reči Spasiteljevoj (Mt. 6, 22).

Bolje nam je da preziremo ono što nije naše tj. vremeno i prolazno, a da želimo

ono što jeste naše, tj. nepropadljivost (netljenje) i besmrće. Jer kada postanemo

nepropadljivi i besmrtni, tada ćemo se udostojiti vidljivog bogosazrcanja kao Apostoli

prilikom božanstvenog Preobraženja Gospodnje, i priopštićemo se nadumnom

sjedinjenju sa Bogom, kao i nebeski umovi. Jer, bićemo podobni Anđelima, i sinovi

Božiji, "budući sinovima Vaskrsenja." (Lk. 20, 36)

sadržaj

O PODVIZIMA

Uopšte uzev, ne bismo smeli da preduzimamo podvige preko mere, nego treba da

se nastojimo da nam naš prijatelj, telo naše, bude odano i sposobno da tvori dobrodetelj.

Treba hoditi srednjim putem, "ne udaljavajući se ni desno ni levo od njega" (Prič. 4, 1) i

dajući duhu duhovno, a telu telesno, ono što mu je potrebno u ovom prolaznom životu,

i ono što se zakonom zahteva u društvenom životu, po reči Sv. Pisma: "Dajte ćesarevo

ćesaru, a Božije Bogu." (Mt. 22, 21)

Pravi monah nikada ne smišlja sam sebi podvige, njegovi podvizi proizlaze

pretežno iz poslušnosti igumanu, odnosno duhovnom ocu, tj. preko njih Samom Duhu

Svetom.

Nije monah onaj ko se lenji i rado spava, kao što ni onaj nije vojnik ko iz straha da

ne pogine tokom borbe pada na zemlju i bez otpora polaže oružje i predaje se u ropstvo

neprijatelju.

Treba snishoditi duši svojoj u nemoćima njenim i manama, i trpeti svoje

nedostatke, kao što trpimo nedostatke bližnjih, naravno, pazeći da se ne olenjimo i

svagda sebe podstičući na bolje.

Ako si pojeo suviše hrane ili nešto slično učinio, poneo si se shodno ljudskoj

slabosti. Ali, to nek te ne uznemirava, nego se hrabro kreni ka ispravljanju, a u

međuvremenu nastoj da sačuvaš mir duševni, po reči Apostola: " Blažen onaj ko ne

osuđuje sebe za ono što nađe za dobro" (Rimlj. 14, 22). Isti taj smisao imaju i reči

Spasiteljeve: "Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko"

(Mt. 18, 3).

Telo izmoždeno podvizima ili bolestima treba krepiti umerenim snom i

umerenom hranom i pićem, ne gledajući čak ni na vreme. Isus Hristos je, po vaskrsenju

kćeri Jairove iz smrti, naredio da joj "daju da jede" (Lk. 8, 55).

Iskušenik je kao komad platna koje valjar gnječi, udara, nogama gazi, pere i ispira

da bi postalo belo kao sneg. U podnošenju ponižavanja, uvreda i nevolja čisti se duša i

postaje kao srebro u vatri očišćeno... Prava monaška mantija je smireno podnošenje

progona i kleveta. Nema ničeg većeg od poslušnosti...

Ako nas ko rečju ili delom uvredi, a mi to podnesemo sa radošću, onda smo

izvršili - najveći podvig!

Onome ko svoje bolesti podnosi strpljivo i blagodarno, bolest će se uzeti umesto

podviga, pa čak i kao nešto više od podviga!

Do trideset pete godine tj. do polovine našeg zemaljskog veka, veliki je podvig za

čoveka da sebe sačuva, i mnogi se u tim godinama ne održe u dobrodetelji no skrenu sa

pravoga puta - za svojim željama, kako o tome svedoči Sveti Vasilije Veliki: "Mnogi su

mnogo sabrali u mladosti, pa potom, kada su se našli na sredini života, nisu podneli

buru iskušenja koju su protiv njih podigli duhovi lukavstva, nego su sve izgubili". I zato

da ne bismo doživeli takav žalosni preokret, treba da se takoreći stavimo na terazije

samoispitivanja i pažljivog bdenja nad sobom, po učenju Svetog Isaaka Sirina: svaku

stvar u svome životu priliči nam da izvagamo kao na terazijama.

Svaki uspeh u bilo čemu treba da prinosimo Gospodu i sa Prorokom da govorimo:

" Ne nama, Gospode, ne nama no Imenu Svome daj slavu!"

sadržaj

O POKAJANJU

Onaj ko želi da se spase uvek valja da ima srce spremno za pokajanje i

skrušavanje: "Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poništeno ne odbacuje Bog"

(Ps. 50, 19). U takvoj skrušenosti duha čovek sa lakoćom može da bezbedno prolazi kraj

lukavih zamki đavola, čije su sve snage upravljene na to da smute duh čovekov i u toj

smutnji da poseju svoj kukolj, po reči jevanđelskoj: "Gospodaru, nisi li ti dobro seme

sejao na svojoj njivi? Otkuda, dakle, kukolj? A on reče im: 'Neprijatelj to učini." (Mt. 13,

28)

Početak pokajanja rađa se od straha Božijeg i pažnje prema sebi, kako govori Sveti

Mučenik Vonifatije: strah Božiji je otac pažnje, a pažnja - mati unutarnjeg spokoja. Strah

Gospodnji budi usnulu savest, koja čini da duša, kao u nekoj vodi čistoj i nepomućenoj,

sagledava svoju nezgrapnost - tako se rađaju klice i razrastaju koreni pokajanja.

Mi celoga života svojim padovima grehovnim žalostimo veličanstvo Božije pa

smo zato i dužni da sa smirenjem prosimo u Gospoda oproštaj dugova svojih. A može li

oblagodaćeni čovek posle pada da se podigne kroz pokajanje? Može! Po

Psalmopesniku, "otisnuh se da padnem, ali me Gospod prihvati" (Ps. 117, 13). Kada je

Sveti Prorok Natan razobličio Davida u grehu njegovom, ovaj se pokajao i dobio

oproštaj (2. Car. 12, 13). Pogodan je za ovo i primer jednog pustinjaka, koji je, pošavši za

vodu, kraj izvora pao u greh. No, vrativši se u keliju, on je uvideo svoje sagrešenje i opet

počeo da provodi podvižnički život, kao i pre. Vrag ga je smućivao, predočavajući mu

težinu greha i starajući se da ga odvuče od podvižničkog života. No, vojnik Hristov

postojavao je na svome putu. Ovaj slučaj Bog je onda otkrio nekom blaženom ocu i

zapovedio mu da u greh palog brata proslavi zbog takve pobede nad đavolom.

Kada se iskreno kajemo u gresima svojim i obraćamo Gospodu svome Isusu

Hristu svim srcem. On nam se raduje, priređuje svetkovinu i saziva na nju prijazne Mu

Sile, pokazujući im drahmu, koju je opet pronašao, tj. carski lik Svoj i podobije (u nama

pokajnicima). Podigavši na pleća zabludelu ovčicu, On je privodi k Ocu Svome. U

obitalište sveradosnih Bog nastanjuje i dušu čoveka koji se pokajao, zajedno sa onima

koji od NJega nisu ni odbegli. I zato ne budimo leni da se obratimo milostivome Vladici

našem brzo, i ne predajmo se lakomislenosti i očajanju, zbog teških i neizbrojnih

grehova svojih. Očajanje je najpotpunija radost za đavola. Ono je greh k smrti.

Pokajanje za neki učinjeni greh, između ostalog, sastoji se i u tome da ga čovek

više ne čini. Kao što za svaku bolest postoji lečenje, tako i za svaki greh postoji

pokajanje.

sadržaj

O POSTU

Utemeljitelj hrišćanskoga podviga, Spasitelj naš Isus Hristos, uoči stupanja na

podvig iskupljenja roda ljudskoga, ukrepio je Sebe dugotrajnim postom. I svi

podvižnici, počinjući da služe Gospodu, naoružavali su se postom i nisu drugačije

stupali na put Krsta no sprovodeći - post.

Mi ne treba da umrtvljujemo svoje telo, nego svoje strasti.

Post se ne sastoji toliko u tome da se jede retko koliko da se jede - malo.

Nerazuman je onaj posnik koji iščekuje određeni čas, a onda se za trpezom sav predaje

nenasitoj nasladi, i telom i umom. Što se tiče hrane, treba se čuvati i toga da ne budemo

probirljivi, gledajući koje je jelo ukusno a koje nije...

Hranu uopšte treba uzimati svakoga dana toliko da se telo ukrepi i bude prijatelj i

pomoćnik duše u vršenju dobrodetelji (vrline). Inače, može da se desi da od iznurenja

tela, i duša zanemoća.

Ne može svako da primi na sebe strogo pravilo uzdržanja ili to da se liši svega što

mu može poslužiti za olakšanje nemoći.

Petkom i sredom, naročito u vreme četiri velika posta, hranu uzimaj jednom

dnevno, a Anđeo Gospodnji će se priljubiti uz tebe.

sadržaj

O ODOLEVANJU ISKUŠENJIMA

Dolično je i potrebno biti dete a ponekad lav - lav, pak, naročito onda kada protiv

nas ustaju strasti ili lukavi dusi. Jer, mi "ne ratujemo protiv krvi i ploti, no protiv

poglavarstava i vlasti i kneza tame ovoga sveta, protiv duhova zla podnebesnih." (Efes.

6, 12)

Mi treba uvek pažljivo da motrimo na napade đavola. Ta, zar se uopšte možemo

nadati da bi nas on ostavio na miru, kada nije ostavio ni samog Utemeljitelja

hrišćanskog podviga i Začetnika i Ispunitelja naše vere, Gospoda Isusa Hrista. Sam

Gospod je rekao apostolu Petru: "Simone, Simone! Satana ište da vas vije kao pšenicu!".

Dakle mi smo dužni svagda sa smirenjem da prizivamo Boga i da mu se molimo,

da ne dopusti da budemo u iskušenju koje je iznad naših snaga, nego da nas izbavi od

lukavoga. Jer, kada Gospod čoveka ostavi samome sebi, đavo je gotov da ga samelje,

kao mlinski kamen pšenično zrno.

sadržaj

O OSAMLJIVANJU I ĆUTANJU

Sebe, pre svega, treba ukrašavati ćutanjem, jer Amvrosije Milanski veli: video sam

da se mnogi spasavaju ćutanjem, a mnogogovorljivošću nijednoga ne videh da se

spasao. I opet neki od Otaca kaže da je ćutanje tajanstvo budućega veka, dok su reči

oruđe ovoga sveta.

Ti samo sedi u keliji sa pažnjom duhovnom i u ćutanju, i na sve načine nastoj da

se približiš Gospodu, a Gospod je spreman da te od čoveka učini Anđelom. "Na koga ću

pogledati? Samo na krotkoga i ćutljivoga, koji trepti pred rečima Mojim", veli Gospod

kroz proroka Isaiju (Isa. 66, 2).

Kada prebivamo u ćutanju neprijatelj naš, đavo, ništa ne može da naudi

skrivenom čoveku srca - tako treba razumeti ćutanje umom.

Onaj ko prolazi ovakav podvig (ćutalništva), svu nadu svoju nek položi na

Gospoda Boga, po učenju Apostola: "Sve svoje brige položite na njega, jer se On stara za

vas". U tom podvigu čovek treba da biva postojan, sledujući primeru Svetog Jovana,

ćutalnika i pustinjaka (Prolog - 3. decembra), koji se, hodeći tim putem, hrabrio ovim

božanstvenim rečima: "Neću te ostaviti niti ću od tebe odstupiti" (Jevr. 13, 5).

Ako nije moguće da stalno prebivamo u osami i ćutanju, živeći u manastiru i

vršeći poslušanja koja nam je naložio nastojatelj, bar izvesno vreme treba da, prestavši

od poslušanja, posvećujemo samotovanju i ćutanju, i za to malo Gospod Bog neće

propustiti da nam nispošlje blagodatnu silu Svoju.

Od samotovanja i ćutanja rađaju se umiljenje i krotost. Delovanje krotosti u srcu

čovekovom može se uporediti sa onom tihom vodom Siloamskom, koja teče bez šuma i

zvuka, kako kaže o njoj prorok Isaija: "Voda Siloamska što teče tiho" (Isa. 8, 6).

Prebivanje u keliji i ćutanju, upražnjavanju molitve i danonoćnom učenju zakona

Božijeg čini čoveka blagočastivim, jer po rečima Svetih Otaca, kelija monaška je kao peć

vavilonska, u kojoj se nađoše ona tri mladića.

sadržaj

O BEZMOLVIJU (TIHOVANJU)

Savršeno bezmolvije (tihovanje) jeste krst na koji čovek treba da raspne sebe sa

svim strastima svojim i pohotama. No promisli, koliko je Vladika naš, Isus Hristos,

pogrda i uvreda prethodno pretrpeo i potom uzišao na krst. Tako i mi ne možemo da

uziđemo do savršenog bezmolvija (tihovanja) i da se nadamo svetome savršenstvu, ako

ne postradamo sa Hristom. Jer, veli Apostol, "ako sa NJim stradamo, sa NJime ćemo se i

proslaviti". Drugoga puta nema. (Varsonufije, Odgovor 342).

sadržaj

O ŽIVOTU DELATNOM I UMNO-SAZRCATELJSKOM

Čovek se sastoji od duše i tela, pa zbog toga i njegov životni put mora da se sastoji

od radnji telesnih i radnji duhovnih, od delanja spoljašnjega i unutarnjeg delanja duha

bogomislija i bogozrenja, tj. duhovnoga sazrcanja.

Put delatnog života sastoji se od posta, uzdržanja, bdenja, preklanjanja kolena i

drugih telesnih podviga, koji čine onaj uzani put žalosti koji, po reči Božijoj, "vodi u

život večni".

Put duhovno-sazrcateljnog života sastoji se u uzdizanju uma k Gospodu Bogu,

srdačnoj pažnji, umnoj molitvi i, preko vežbanja u tome, napokon, u sazrcanju

duhovnih stvarnosti.

Svako ko želi da vodi život duhovni, treba da počne od života delatnog a potom

da pređe na duhovno-sazrcateljni, jer se bez delatnoga do ovog drugog života ne može

stići. Delatni život služi za očišćenje od grehovnih strasti i uzvodi nas na stepen

delatnog savršenstva, i time nam utire put ka duhovno-sazrcateljnom životu.

Ovome, pak, treba pristupati sa strahom i trepetom, sa skrušenjem srca i

smirenjem, mnogo istražujući Sveto Pismo i, ako ga je moguće naći, pod rukovodstvom

nekog iskusnog Starca, a ne drsko i samovoljno.

Ako je, pak, nemoguće naći nastavnika, treba se rukovoditi Svetim Pismom, jer

Sam Gospod nam zapoveda da se iz NJega učimo, govoreći: "Istražujte Pisma, jer u

njima imate život večni".

Svaka je duša hrišćanska ljubljena nevesta Hristova i Hristos svaku vodi samo

NJemu znanim putevima ka spasenju.

sadržaj

KAKAV TREBA DA BUDE NASTOJATELJ

Nastojatelj treba da bude savršen u svakoj dobrodetelji i da je osećanja svoje duše

obučio dugim učenjem rasuđivanju o dobru i zlu (Jevr. 5,14). Treba da bude vičan

Svetom Pismu i da se dan i noć poučava zakonu Gospodnjem. Takvim vežbanjem može

da stekne dar rasuđivanja o dobru i zlu.

Istinsko poznavanje dobra i zla moguće je imati samo onda kada podvižnik

blagočašća saosećajno iskusi buduću osudu i predokusi večno blaženstvo, što se u

blagočastivoj duši, u ovdašnjem zemaljskom životu, savršava na tajanstven način u

Duhu.

Pre nego što ovlada rasuđivanjem o dobru i zlu, čovek nije sposoban da napasa

slovesne ovce, ali ni beslovesne - zato što bez poznanja dobra i zla mi dejstva lukavoga

ne možemo da razumemo.

Kao pastir slovesnih ovaca nastojatelj treba da ima dar rasuđivanja da bi u

svakom slučaju mogao davati korisne savete svakome ko njegovu pouku potrebuje,

kako kaže Petar Damaskin. Nije svak kadar da pruži savet onima koji ga traže nego

samo onaj ko je od Boga primio dar rasuđivanja i, od dugotrajnog prebivanja u

podvigu, stekao prozorljiv um.

Nastojatelj takođe treba da ima dar pronicljivosti, da bi iz sklopa sadašnjega i

prošloga mogao da proviđa buduće i unapred uviđa zamke neprijateljeve.

Nastojatelj treba da se odlikuje ljubavlju prema svojim potčinjenima. Jer istinskog

pastira, po rečima Jovana Lestvičnika, odaje ljubav prema svome stadu. LJubav je

nagnala i Vrhovnoga Pastira da se razapne na Krst.

Bratiji budi ne otac nego majka...

Čedoljubiva majka ne živi radi ugađanja sebi nego radi ugađanja deci. Ona

nemoći nemoćnih snosi sa ljubavlju - kada joj deca padnu u kaljugu, čisti ih i umiva

blagom rukom, i oblači u bele i nove haljine, obuva, greje, hrani, stara se o njima, teši ih

i na sve načine nastoji da ih uspokoji, da se od njih ne čuje ni najmanji jecaj, a takva deca

bivaju blagoraspoložena prema majci svojoj. Tako i svaki nastojatelj treba da živi - ne

ugađajući sebi nego bivajući ugodan potčinjenima. On je dužan da bude snishodljiv

prema njihovim slabostima, da nemoći nemoćnih nosi sa ljubavlju, bolesti grehovne da

isceljuje milosrđem, da pale sa prestupa svoga krotko uspravlja, da one koji su se

ukaljali skvrni kojeg bilo poroka, mirno očišćuje i omiva, nalažući im post i molitve,

pored molitava i postova koji su zajednički za sve; svojom poukom i primernim

životom treba da ih odeva u odežde dobrodetelji, da neprestano bdi nad njima,

svakojako da ih teši i na sve načine štiti mir njihov i pokoj, da se među njima ne čuje ni

najtiši jecaj niti ropot. A tada će i oni revnosno težiti da svome nastojatelju obezbede mir

i pokoj.

sadržaj

O PRIČEŠĆIVANJU SVETIM TAJNAMA HRISTOVIM

Izuzetno važno i neophodno za spasenje duše svakoga Hrišćanina je pričešće

Svetim Hristovim Tajnama, i to što češće to bolje! Smućivati se zbog svoje nedostojnosti

i zbog toga se uklanjati od pričešća Sv. Tajnama grehota je.

Kada bismo mi i okean ispunili suzama svojim, ni tada ne bismo mogli da se

odužimo Gospodu za ono što na nas izliva besplatno.

Blagodat koja nam se daje kroz Sveto Pričešće tako je velika da bi se čovek, kada bi

bio i još toliko nedostojan i grešan, očistio i obnovio, ako samo sa smirenjem i svešću o

svojoj grešnosti pristupa Gospodu.

Ko se pričešćuje taj će se svugde spasti, a onaj ko se ne pričešćuje - ne verujem.

I kada bih na kolenima morao da se vučem do crkve, ja bih to činio - samo da ne

ostanem bez Svetog Pričešća.

Jednoj udovici, koja je strašno tugovala zbog toga što joj se suprug pred smrt nije

ispovedio i pričestio, o. Serafim je rekao za utehu: "Ne tuguj zbog toga, radosti moja, ne

misli da će zbog toga duša njegova poginuti! Bog samo može da sudi koga će čime da

nagradi ili kazni. Pokatkad biva ovako: ovde na zemlji čovek se pričešćuje, a Gospodu,

u suštini ostaje nepričešćen; drugi, pak, želi da se pričesti, ali se zbog nečega njegova

želja ne ispuni - takav se na nevidljiv način udostojava Svetog Pričešća preko Anđela

Božijeg!"

sadržaj

SAVETI BUDUĆIM MONASIMA

1. Svakodnevno meti svoju izbu, da ti u njoj bude dobar vazduh.

2. Pristavljaj jutrom i večerom samovar i grej vodu, domećući ugljen, jer vrela

voda čisti dušu i telo.

3. Uči se umnoj molitvi srdačnoj, jer je Isusova molitva svetilnik puteva naših i

zvezda vodilja ka nebesima. Uobičajenoj Isusovoj dodaj molitvu: " Bogorodicom,

pomiluj me!"

4. Samo spoljašnja molitva nedovoljna je. Bog pazi na um naš i zato monasi koji ne

sjedinjuju spoljašnju molitvu za unutarnjom i nisu monasi nego nagorele glavnje.

5. Kao ognja geenskog čuvaj se čavki namackanih (žena), jer one često carske

vojnike čine robovima sataninim.

6. Pamti da je istinska mantija monaška - blagorazumno podnošenje kleveta i laži

protiv nas: da nema žalosti, ne bi bilo ni spasenja.

7. Sve radi sasvim tiho i postepeno, i ne odjedared. Dobrodetelj nije kruška, ne seje

se odjednom.

sadržaj

JOŠ DVA ČUDNOVATA SAVETA PREP. SERAFIMA SAROVSKOG

Jeromonah Sarovske pustinje Savatije, u shimi Stefan, pričao je:

"Bio sam duhovni otac dveju devojaka - jedne mlade, iz trgovačke porodice, i

druge, već u godinama, iz porodice plemićke. Ova poslednja je još od mladosti gorela

ljubavlju prema Bogu i želela da se posveti monaškom životu, ali su se njeni roditelji

tome svejednako protivili. Jednom tako dođu one k ocu Serafimu da dobiju od njega

blagoslov i spasonosne savete. Pritom, devojka plemkinja bila se odlučila da traži

blagoslov za stupanje u monaštvo.

Ali, otac Serafim, naprotiv, uzme da je savetuje da stupi u brak, govoreći: "Život

bračni Samim je Bogom blagosloven, matuška! U njemu samo oboje treba da čuvate

supružansku vernost, mir i ljubav, i ti ćeš biti srećna. A u monaštvo nema za tebe puta.

Monaški život je težak i ne mogu ga svi podneti".

Drugu, pak, mladu devojku Starac je sam (čak i neupitan) blagoslovio da postane

monahinja i čak joj naznačio manastir u koji treba da stupi.

Čuvši od Starca savet sasvim suprotan njenoj želji, stara devojka se tako ožalostila,

da se prema njemu potpuno ohladila, a to je i mene u početku pokolebalo. Mnogo sam

se čudio i nisam shvatao zašto Starac devojku u godinama odvlači od tako spasonosnog

puta kome je od mladosti težila, i zašto za taj put blagosilja onu mladu.

Ali, uskoro zaista se zbilo onako kako je predskazao prozorljivi Starac.

Devojka plemkinja, ma koliko je gorela ljubavlju prema monaškom životu, u

svojim poznim godinama stupila je u brak i bila potpuno srećna u bračnom životu,

povrativši čvrsto poverenje u oca Serafima. A mlada devojka je zaista stupila u onaj

manastir za koji je dobila blagoslov od oca Serafima".

sadržaj

AKATIST

PREPODOBNOM SERAFIMU SAROVSKME ČUDOTOVORCU

Kondak 1.

Izabrani čudotvorče i predivni ugodniče Hristov, brzi pomoćniče i molitveniče

naš, prepodobni oče Serafime, veličajući Gospoda koji te je proslavio, pevamo ti

pohvalnu pesmu. Ti, pak, imajući veliku slobodu pred Gospodom, od svih nevolja

oslobodi nas, koji ti kličemo:

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Ikos 1.

Tvorac anđela izabra te s početka da svojim životom proslaviš predivno ime Svete

Trojice. Ti si bio uistinu anđeo na zemlji i serafim u telu, jer se život tvoj prosvetio kao

presvetla buktinja večnog Sunca Pravde. Mi, pak, gledajući tvoje prehvalne trudove, sa

pobožnošću i radošću ovako ti govorimo :

Raduj se, pravilo vere i blagočašća!

Raduj se, obrascu krotosti i smirenja!

Raduj se, preslavno veličanje vernih!

Raduj se, pretiho utešenje žalosnih!

Raduj se, omiljena pohvalo monaha!

Raduj se, živućim u svetu predivna pomoći!

Raduj se, Ruske države slavo i zaštito!

Raduj se, tambovskog kraja svešteni ukrase!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 2.

Videvši tvoju ljubav prema monaškom životu mati tvoja, prepodobni oče

Serafime, poznade svetu volju Gospodnju u pogledu tebe, pa te kao savršen dar prinese

Bogu, blagoslovivši te na tesni monaški put svojim svetim krstom, koji si do konca svog

života nosio, projavljujući time svoju veliku ljubav prema raspetome za nas Hristu Bogu

našem. NJemu svi sa umilenjem kličemo : Aliluja.

Ikos 2.

Tebi je, sveče Božiji, darovan nebeski razum, jer od mladosti svoje nisi prestajao

da razmišljaš o nebeskom. Ostavio si očev dom carstva Božijega radi i NJegove pravde.

Zbog toga primi od nas ove pohvale:

Raduj se, grada Kurska bogoizabrano čedo!

Raduj se, roditelja blagočastivih prečasna mladico!

Raduj se, jer si vrline svoje majke nasledio!

Raduj se, jer te je ona naučila pobožnosti i molitvi!

Raduj se, na podvige od majke krstom blagosloveni!

Raduj se, jer si ovaj blagoslov do smrti kao svetinju čuvao!

Raduj se, jer si očev dom radi Gospodnje ljubavi ostavio!

Raduj se, jer sve lepote ovoga sveta nisi ni za šta smatrao!

Raduj se, prepodobš Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 3.

Sila Višnjeg te je uistinu od mladosti čuvala prepodobni. Kada si sa visine hrama

pao, Gospod te sačuvao nepovređenog, a kada si stradao u ljutoj bolesti, Sama Vladičica

sveta ti se javila, donoseći iscelenje sa nebesa, zato što si od mladosti verno Bogu služio,

neprestano mu kličući: Aliluja.

Ikos 3.

Imajući revnost za podvig ravnoanđelskog monaškog života, uputio si se u sveti

grad Kijev radi poklonjenja prepodobnim pečerskim ocima. Primivši iz usta

prepodobnog Dositeja naredbu da svoj put upraviš u Sarovsku pustinju, iz daleka si

verom celivao to sveto mesto i, naselivši se tamo, svoj život si bogougodno i okončao.

Mi, pak, diveći se takvom Božijem promišljanju o tebi, sa umilenjem ti uzvikujemo:

Raduj se, jer si se odrekao svetske sujete!

Raduj se, jer si nebesku otadžbinu plameno zaželeo!

Raduj se, jer si Hrista svim srcem zavoleo!

Raduj se, jer si blag Hristov jaram na sebe uzeo!

Raduj se, jer si ispunjen savršenim poslušanjem!

Raduj se, verni čuvaru svetih Hristovih zapovesti!

Raduj se, jer si svoj um i srce u Bogu molitveno utvrdio!

Raduj se, nepokolebivi stube blagočašća!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 4.

Utišavši buru zlih napasti, prošao si čitav tesni i skorbni put monaškog podviga,

zatvorništva, ćutanja i mnogonoćnog bdenja. Uzrastajući tako blagodaću Božijom iz sile

u silu, od delanja ka bogoviđenju, preselio si se u gornje obitelji gde sa anđelima Bogu

pevaš: Aliluja.

Ikos 4.

Slušajući i gledajući tvoj sveti život, prepodobni oče Serafime, sva tvoja bratija ti se

divila, a oni koji su ti dolazili, poučavahu se od tvojih reči i podviga, slaveći Gospoda,

divnog u svetima svojim. I mi svi te sa verom i ljubavlju hvalimo, prepodobni oče, i

uzvikujemo ti ovako:

Raduj se, jer si celog sebe Gospodu na žrtvu prineo!

Raduj se, jer si uzišao na visinu bestrašća!

Raduj se. dobri i verni slugo nebeskog Domaćina!

Raduj se, nepostidni zastupniče naš pred Gospodom! Raduj se, neuspavljivi

molitveniče naš pred Bogorodicom!

Raduj se, pustinjski krine predivnog mirisa! Raduj se, neporočni sasude Božije

blagodati! Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 5.

Božanska svetlost obasjala je tvoje stanište, prepodobni, kada ti je, dok si bolestan

ležao na samrtnom odru, sama Prečista Djeva došla sa svetim apostolima Petrom i

Jovanom i, dodirnuvši tvoju glavu, rekla: "Ovaj je od našeg roda". Iscelivši se trenutno,

zahvalno si zapevao Gospodu: Aliluja.

Ikos 5.

Videvši tvoj čist i svet život, prepodobni Serafime, neprijatelj roda ljudskog ushte

da te pogubi: izazva protiv tebe zle ljude koji te bezakono namučiše i ostaviše jedva

živog. Ti si, pak, sveti oče, sve kao krotko jagnje podneo, moleći se Gospodu za one koji

su ti nažao učinili. Zbog toga ti svi mi, diveći se takvoj tvojoj nezlobivosti, kličemo:

Raduj se, jer si u krotosti i smirenju podražavao tvog Hrista Boga!

Raduj se, jer si svojom nezlobivošću pobedio duha zlobe!

Raduj se, usrdni čuvaru duševne i telesne čistote!

Raduj se, pustinjače, blagodatnim darovima prepuni!

Raduj se, bogoproslavljeni i prozorljivi podvižniče!

Raduj se, predivni i bogomudri nastavniče monaha!

Raduj se, pohvalo i radosti Svete Crkve!

Raduj se, slavo i ukrase Sarovske obitelji!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 6.

Sarovska obitelj propoveda o tvojim podvizima i trudovima, bogonosni ugodniče

Hristov. Ti si njene šume i lugove oblagouhao molitvom, podražavajući proroka Božijeg

Iliju i Krstitelja Gospodnjeg Jovana. Pokazao si se kao izdanak pustinje mnogoplodan

darovima Svetog Duha ,čijim dejstvom si učinio mnoga i preslavna čuda, podstičući

verne da pevaju Bogu , Darodavcu dobara: Aliluja.

Ikos 6.

Prosija u tebi novi bogovidac, sličan Mojsiju, blaženi Serafime. Ispunjavajući

neporočno služenje oltaru Gospodnjem, udostojio si se da vidiš Hrista gde ide u hramu

zajedno sa besplotnim silama. Diveći se takvom Božijem blagovoljenju prema tebi,

pevamo ti ovako:

Raduj se, preslavni bogovidče!

Raduj se, Trosunčanom svetlošću ozareni!

Raduj se, verni služitelju Presvete Trojice!

Raduj se, ukrašeno stanište Svetoga Duha!

Raduj se, jer si telesnim očima video Hrista sa anđelima!

Raduj se, jer si u zemnom telu predokusio rajsku sladost!

Raduj se, Hlebom života nasićeni!

Raduj se, pićem besmrtnosti napojeni!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 7.

Hoteći da preko tebe ljudima javi svoju neizrecivu milost, Čovekoljubivi Gospod

te pokaza kao istinsku bogosvetlu svetlost. Ti si, pak, delima i rečima sve privodio

blagočašću i ljubavi Božijoj. Zbog toga te, prosvećeni sijanjem tvojih podviga i nasićeni

hlebom tvog učenja, usrdno veličamo i Hristu, koji te je proslavio, kličemo: Aliluja.

Ikos 7.

Videći u tebi novog izabranika Božijeg, verni ti izdaleka pribegavahu u nevoljama

i bolestima. Ti ih pak, opterećene nevoljama, nisi odbacio nego si točio iscelenja, pružao

utehu i zastupništvo u molitvama. Zbog toga se po svoj Ruskoj zemlji raširi glas o

tvojim čudesima, a tvoja duhovna čeda te ovako slavljahu:

Raduj se, pastiru naš dobri!

Raduj se, milostivi i krotki oče!

Raduj se, naš brzi i blagodatni lekaru!

Raduj se, naših nemoći milosrdni iscelitelju!

Raduj se, hitri pomoćniče u bedama i nevoljama!

Raduj se, preslatki umiritelju smetenih duša! Raduj se, jer si buduće video kao

sadašnje! Raduj se, prozorljivi izobličitelju tajnih sagrešenja!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 8.

Divno čudo vidimo na tebi prepodobni, jer si kao nemoćan i umoran starac

hiljadu dana i hiljadu noći prebivao u molitvi na kamenu. Ko je u stanju da iskaže tvoj

napor i borbu koju si, blaženi oče, pretrpeo, uzdižući ruke svoje Bogu, pobeđujući

mislenog Amalika i pevajući Gospodu: Aliluja.

Ikos 8.

"Sav si čežnja, sav si sladost, najslađi Isuse", uzvikivao si u molitvama, oče, u

svom pustinjskom bezmolviju. Mi, pak, pomračeni sujetom i u gresima provevši sav

svoj život, pohvaljujući tvoju ljubav prema Gospodu, ovako ti uzvikujemo:

Raduj se, zastupniče spasenja onima koji te hvale i poštuju!

Raduj se, jer grešnike privodiš ispravljenju!

Raduj se, predivni zatvorniče i ćutljivče!

Raduj se, usrdni molitveniče za nas!

Raduj se, jer si pokazao plamenu ljubav prema Gospodu!

Raduj se, jer si ognjem molitve vražije strele popalio!

Raduj se, neugasiva svećo koja u pustinji sija molitvom!

Raduj se, svetilniče koji gori i svetli duhovnim darovima!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 9.

Sva priroda anđelska zadivi se čudnom prizoru, jer se Carica neba i zemlje javi

starcu zatvorniku zapovedivši mu da prekine svoje zatvorništvo i da ne zabranjuje

pravoslavnim da mu dolaze, nego da sve nauči da Hristu Bogu pevaju: Aliluja.

Ikos 9.

Mnogorečiti besednici ne mogu iskazati krepost tvoje ljubavi, blaženi, jer si sebe

predao služenju onima koji ti dolaze, ispunjavajući naredbu Bogomajke. Kolebljivcima

si bio blagi savetnik, slabima utešitelj, zabludelim krotko urazumljenje, bolesnima lekar

i iscelitelj. Zbog toga ti pevamo:

Raduj se, jer si se iz sveta preselio u pustinju da bi stekao vrline!

Raduj se, jer si se iz pustinje vratio u obitelj, da bi posejao seme vrlina!

Raduj se, blagodaću Duha Svetog osenjeni!

Raduj se, krotosti i smirenja ispunjeni!

Raduj se, čedoljubivi oče onima koji ti priticahu!

Raduj se, jer si rečima ljubavi svima obodrenje i utehu pružao!

Raduj se, jer si one koji ti dolažahu nazivao radošću i blagom!

Raduj se, jer si se zbog svoje svete ljubavi udostojio Nebeskog Carstva!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 10.

Dostigavši končinu svog spasonosnog podviga, svoju svetu dušu si na

kolenopreklonoj molitvi predao u ruke Božije. NJu sveti anđeli iznesoše gore pred

Presto Svedržitelja da bi sa svima svetima predstojao u slavi nevečernjoj, pevajući

zahvalnu pesmu najsvetijem od svetih - Slovu: Aliluja.

Ikos 10.

Stena svim svetim i uteha monasima - Presveta Djeva ti se pred tvoju končinu

javila, saopštavajući ti tvoj skori odlazak Bogu. Mi, pak, diveći se takvoj poseti Majke

Božije, uzvikujemo ti:

Raduj se, jer si u lice gledao Caricu neba i zemlje!

Raduj se, jer si od NJe primio vest o preseljenju na Nebo!

Raduj se, jer si pravednom končinom pokazao svetost svog života!

Raduj se, jer si na molitvi pred ikonom Majke Božije predao svoj blaženi duh!

Raduj se, jer si bezbolnim odlaskom ispunio svoja proroštva!

Raduj se, vencem besmrtnosti rukom Svedržitelja ovenčani!

Raduj se, jer si sa svima svetima nasledio rajsko blaženstvo!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 11.

Uznoseći neprestanu pesmu Presvetoj Trojici, prepodobni, čitavim životom svojim

si se pokazao veliki podvižnik pobožnosti, zabludelim na urazumljenje, bolesnim

dušom i telom na iscelenje. Mi, pak, blagodarni Gospodu za takvu NJegovu milost

prema nama, uvek kličemo: Aliluja.

Ikos 11.

Svetlotočivi svetilnik bio si za života, bogoblaženi oče, a po smrti si zasijao kao

svetlozarno svetilo Ruske zemlje, jer iz časnih moštiju svojih točiš struje čudesa svima

koji ti sa verom i ljubavlju pritiču. Stoga ti i mi, kao toplom molitveniku za nas i

čudotvorcu, uzvikujemo:

Raduj se, jer te je Gospod proslavio mnoštvom čudesa!

Raduj se, jer si svojom ljubavlju zasvetleo čitavom svetu!

Raduj se, verni sledbeniče Hristove ljubavi!

Raduj ce, uteho svima kojima je potrebna tvoja pomoć!

Raduj se, neiscrpni izvore čudesa!

Raduj se, iscelitelju bolesnih i potrebitih!

Raduj se, celebne vode kladenče!

Raduj se, jer si sve krajeve naše zemlje ljubavlju obuhvatio!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 12.

Poznavajući tvoju blagodat i veliku smelost pred Bogom, mi ti se, prepodobni oče,

molimo : moli se toplo Gospodu da sačuva Crkvu svoju od neverja i raskola, od nevolja

i napasti, kako bismo Bogu, koji nam preko tebe čini dobro, pevali: Aliluja.

Ikos 12.

Praznujući tvoje proslavljenje, blažimo te, prepodobni oče, kao moćnog

molitvenika, utešitelja i zastupnika našeg pred Gospodom, sa ljubavlju ti uzvikujući:

Raduj se, pohvalo Crkve Pravoslavne!

Raduj se, štite i ogrado naše otadžbine!

Raduj se, putovođo koji sve upravljaš ka nebesima!

Raduj se, zaštitniče i pokrovitelju naš!

Raduj se, jer si silom Božijom mnoga čuda učinio!

Raduj se, jer si svojom rizom mnoge bolesne iscelio!

Raduj se, jer si sve đavolske zamke savladao!

Raduj se, jer si divlje zverove svojom krotošću pokorio!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Kondak 13.

O, predivni Božiji ugodniče i veliki čudotvorče, prepodobni oče Serafime, primi

ovo naše malo moljenje koje ti u pohvalu prinosimo. Stojeći sada pred prestolom Cara

nad carevima, Gospoda našeg Isusa Hrista, moli se za sve nas da obretemo milosrđe

NJegovo u dan Suda, da mu u radosti pevamo: Aliluja. (TRIPUT)

Kondak 1.

Izabrani čudotvorče i predivni ugodniče Hristov, brzi pomoćniče i molitveniče

naš, prepodobni oče Serafime, veličajući Gospoda koji te je proslavio, pevamo ti

pohvalnu pesmu. Ti, pak, imajući veliku slobodu pred Gospodom, od svih nevolja

oslobodi nas, koji ti kličemo:

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

Ikos 1.

Tvorac anđela izabra te s početka da svojim životom proslaviš predivno ime Svete

Trojice. Ti si bio uistinu anđeo na zemlji i serafim u telu, jer se život tvoj prosvetio kao

presvetla buktinja večnog Sunca Pravde. Mi, pak, gledajući tvoje prehvalne trudove, sa

pobožnošću i radošću ovako ti govorimo :

Raduj se, pravilo vere i blagočašća!

Raduj se, obrascu krotosti i smirenja!

Raduj se, preslavno veličanje vernih!

Raduj se, pretiho utešenje žalosnih!

Raduj se, omiljena pohvalo monaha!

Raduj se, živućim u svetu predivna pomoći!

Raduj se, Ruske države slavo i zaštito!

Raduj se, tambovskog kraja svešteni ukrase!

Raduj se, prepodobni Serafime, sarovski čudotvorče!

sadržaj

MOLITVA PREP. SERAFIMU SAROVSKOM

O prečudesni oče Serafime, veliki sarovski čudotvorče, svima koji k tebi

pribegavaju brzoposlušni pomoćniče! U dane zemaljskog života svoga niko od tebe

prazan i neutešan ne ode, no svima na sladost bi viđenje lica tvoga i slatkoubedljivi glas

reči tvojih. Uz to, još i dar isceljenja, dar prozrenja i dar izlečenja duša bolesnih obilan se

u tebi javi. Ni kada te Bog prizva od zemaljskih trudova k nebeskom upokojenju, ljubav

tvoja prema nama ni onda ne presta i nemoguće je izbrojati čudesa tvoja koja se

umnožiše kao zvezde nebeske: jer se po svim krajevima zemlje naše ljudima Božijim

javljaš i daruješ im isceljenje. I mi sa njima vapijemo ti: O pretihi i prekrotki ugodniče

Božiji, smeli pred Bogom molitveniče, koji nikada ne odbacuješ one koji te prizivaju,

uznesi za nas dobromoćnu molitvu svoju k Gospodu Sila, da ukrepi zemlju našu, da

nam daruje sve dobropotrebno u ovom životu i sve korisno za spasenje duše, da nas

ogradi od padova grehovnih i nauči nas istinitom pokajanju da bez prepreka uđemo u

večno Nebesko Carstvo, gde ti sada u nezalaznoj slavi sijaš, i da tamo pevamo sa svima

Svetima Živonačalnu Trojicu u vekove vekova. Amin.

sadržaj

TROPAR I KONDAK PREP. SERAFIMU SAROVSKOM ČUDOTVORCU

Tropar, gl. 4.

Od mladosti si Hrista zavoleo, blaženi, NJemu jedinome plameno si zaželeo da

služiš, neprestanom molitvom i trudom u pustinji si se podvizavao i, umiljenim srcem

stekavši ljubav Hristovu, ljubljeni si izabranik Majke Božije bio. I zbog toga ti mi i

vapijemo:

Spasavaj nas molitvama svojim, Serafime, Prepodobni Oče naš!

Kondak, gl. 2

Lepotu sveta i sve propadivo u njemu ostavivši, Prepodobni, u sarovskom si se

obitalištu nastanio. I angelski tamo poživevši, za mnoge si put ka spasenju postao: zbog

toga te i proslavi Hristos, oče Serafime, i darom isceljenja i čudotvorstva obogati. Zato ti

i mi kličemo:

Raduj se, Serafime, Prepodobni Oče naš!

Veličanje

Blaženim te nazivamo, Prepodobni oče Serafime, i poštujemo uspomenu tvoju,

nastavniče monaha i sabesedniče Angela!

sadržaj

KRATKO MOLITVENO PRAVILO PREP. SERAFIMA SAROVSKOG

Ustavši od sna, neka svaki Hrišćanin stane pred svete ikone i pročita ove molitve:

1. Molitvu Gospodnju ("Oče naš") - tri puta;

(Oče naš, Koji si na Nebesima, da se sveti Ime Tvoje, da dođe Carstvo Tvoje, da bude volja

Tvoja i na zemlji kao što je na Nebu. Hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše

kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Jer je

Tvoje Carstvo i sila i slava Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin).

2. Molitvu Bogorodici ("Bogorodice Djevo") - tri puta.

(Bogorodice Djevo, raduj se, blagodatna Marija! Gospod je s tobom. Blagoslovena si ti

među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje, jer si rodila Spasitelja duša naših. Amin.)

3. Simvol Vere - jednom.

Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca Neba i zemlje i svega vidljivog i

nevidljivog.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jednorodnog, od Oca rođenog pre svih

vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog (a) nestvorenog,

Jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;

Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s Nebesa i ovaplotio se od Duha Svetoga i

Marije Djeve i postao čovek;

I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben;

I Koji je vaskrsao u treći dan po Pismu;

I Koje se vazneo na Nebesa i sedi s desne strane Oca;

I Koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Carstvu NJegovome neće biti

kraja.

I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se zajedno sa Ocem i

Sinom obožava i slavi, Koji je govorio kroz Proroke.

U Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu.

Ispovedam jedno Krštenje za otpuštenje grehova.

Čekam vaskrsenje mrtvih.

I život budućega veka. Amin.

Izvršivši ovo pravilo, neka se zanima poslom na koji je postavljen ili prizvan. A

dok radi u kući ili putuje, gde god da se nalazi, neka tiho izgovara Isusovu molitvu:

"Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!" ili Gospode Isuse Hriste,

Sine i Logose (Slovo) Božiji, Bogorodice radi, pomiluj me!".

Ako je, pak, okružen ljudima, neka, baveći se svojim poslom, samo umom govori:

"Gospode, pomiluj!".

Pre ručka neka izvrši gore opisano jutarnje pravilo.

Posle ručka, obavljajući svoj redovni posao, neka tiho izgovara:

"Presveta Bogorodice, spasi me grešnoga!" ili "Bogorodice Djevo...".

I neka tako nastavi do samog počinka.

Odlazeći na spavanje, neka opet očita gore ukazano pravilo, ograđujući se krsnim

znakom, tiho ili samo umno izgovarajući "Isusovu molitvu" dok ne zaspi.

Držeći se toga pravila moguće je dostići meru hrišćanskog savršenstva, jer su

naznačene tri molitve - temelj Hrišćanstva: prvu nam je dao sam Gospod, i ona je

obrazac sviju molitava; drugu je doneo sa Neba Arhangeo Gavrilo, kao pozdrav

Prečistoj Djevi Mariji, Majci Gospodnjoj; Simvol Vere sadrži u sebi ukratko sve

spasonosne dogmate Pravoslavne hrišćanske vere.

Pored ovog molitvenog pravila, Sveti Serafim svakome je savetovao i čudotvornu

molitvu " Bogorodice Djevo" - da svaki dan pažljivo pročita odjednom sto i pedeset

puta. Svako ko je po savetu Oca Serafima držao ovo pravilo, ostao mu je zahvalan

čitavog života.

Po smrti Sv. Serafima pronađena je u njegovoj keliji sveska sa opisima čuda koja

su se događala onima što su se držali ovoga pravila.

sadržaj

POUKE PREPODOBNOG SERAFIMA SAROVSKOG

ŠTAMPANO IZDANJE

Naslov originala: Radosti moja, Hristos Vaskrse! Ţivot, čuda i pouke Prep. Serafima Sarovskog

Blagoslov: Mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski AMFILOHIJE

Izdavač: SVETIGORA - Izdavačka ustanova, Mitropolije Crnogorsko-primorske

Urednik: Protojerej Radomir Nikčević Prevod s ruskog: Vesna Nikčević Korice: Mirko Toljić

Štampa: Štamparija Mitropolije crnogorsko-primorske "Sveti Vasilije Ostroški" - Nikšić

Izdato: 2001. Mesto: Cetinje

Prikazane strane: 107-194

INTERNET IZDANJE

Objavljeno: 21. oktobar 2008. Izdaje: © Svetosavlje.org

Urednik: prot. LJubo Milošević Osnovni format: Vladimir Blagojević

Digitalizacija: Stanoje Stanković Korektura: Ivan Tašić

Dizajn stranice: Ivan Tašić