Pravni i Ekonomski Polozaj zena u Srednjevekovnim Gradovima Na Primorju

Pravni i ekonomski poloaj ena u srednjem veku na Primorju ( K

Pravni i ekonomski poloaj (samostalnost) ena u srednjem veku u gradovima na Primorju sa akcentom na Kotor i Dubrovnik

Poznata je injenica da su ene srednjeg veka (samo tada?) bile podreene, ne samo javno ve i na privatnom planu, drutvu u kojem je dominirao mukarac i odgovarajua moralna ideologija tog doba, javno usmerena protiv enske slobode. Da li je, i kako, ena srednjovekovnog Kotora, bila pravni subjekat? Da li je mogla nastupati kao ekonomski samostalna i kako je mogla da dela u svetu ekonomije i trita toga doba? Ovo su osnovna pitanja koja elim problematizovati i na koja elim dati odgovor u ovom radu.

S obzirom na gore postavljena pitanja smatram da bi bilo najpogodnije i poglavlja ovoga rada podeliti po sledeim kategorijama. Pre svega, u prvom poglavlju, elim problematizovati pitanje pravnog poloaja ena u srednjovekovnim gradovima Primorja. U ovom poglavlju posebnu panju usmeriu na jednu vrlo interesantnu pojavu. Re je o robinjama. Drugim poglavljem u predstaviti povezanost braka, miraza i klase sa pogledom na enu i njenom pozicijom u drutvu. Bitnost miraza je kljuna u ovom odnosu. Povezanost sudbine ena sa visinom njenog miraz, i sa klasom kojoj pripada, ukazae nam i na opcije za izbor branog druga, ako se to uopte izborom moe nazvati, jer ona svakako nije ta koja bira. U treem poglavlju panju osvrem na poseban tip ena koje su odluivale, iz ovih ili onih razloga, da se posvete Bogu, molitvi i izoluju se od profanog sveta. Upravo emo iz razloga pristupanja samostanu i uspehu i brzini prilagodjavanja strogom, pokajnikom i isposnikom nainu samostanskog ivota, moi da imamo stvarnu sliku poloaja ena srednjeg veka, kao odnosa celog drutva prema njima. Da li je bilo vanije udati se ili imati odgovarajui miraz... elela sam da, kroz odnos ena prema religiji i crkvi, pokaem koliko je isti bio uzrokovan drutvenim, neproskribovanim, sankcijama a koliko zaista iskrenim, duboko linim emocijama i potrebama. Naroiti naglasak stavljam na razloge odlaska nemalog broja ena u samostane. Poglavlje etvrto posvetiu pregledu poloaja ena i kvaliteta njihovog ivota zavisno od poloaja i drutvenog statusa. Upravo u ovim kategorijama imaemo uvid u udeo ena u ekonomskom ivotu tog doba na Primorju. Prevashodno u se osvrnuti na poslove kojima su se bavile ene u srednem veku u primorskim gradovima, kao i na njihov ekonomski poloaj uopte. Imaemo, dakle, ene iz sloja posluge, kao i iz gradjanskog stalea. Ali medju najinteresantnijim svakako spada sudbina robinja i sluavki.

Da li je ena ispunjavala svoju socijalnu, ekonomsku i pravnu ulogu samo onda kad se udala i kad je ostajala pokorna mukim lanovima porodice, muu, sinu, starijim enama, ali i celom drutvu? Da li emo moi da kaemo da je srednjevekovno drutvo bilo mukog (vladajueg) roda i koliko se, ako uopte, razlikuje od savremenog, tzv. slobodnog i open-minded drutva? Sva ova pitanja ve odavno su predmet brojnih rasprava kako u feministikim krugovima tako i u okviru rodnih studija i, maltene, svih socijalnih nauka. Smatram da prouavanje rodnih odnosa kroz istoriju mogu, izmedju ostalog, da nam prue uvid u njihov dijahroni (dis)kontinuitet kao i da nam pomogne da bolje razumemo njihovu prirodu i kvalitet na sinhronom nivou.

I Pravni poloaj ena srednjeg veka u Kotoru i Dubrovniku

Da li se moe prihvatiti analogija po opozicionim parovima - privatno : javno = kua : druvo = ena : mukarac? Na veliku alost, ne samo da je ovakav sled binarnih parova postojao u osnovi srednjevekovnog ivota ljudi ve, neemo pogreiti, ako konstatujemo i njegov neprekidni kontinuitet do dananjih dana.

Svet ene u kom je ona navodno imala neku dozu slobode i potovanja, bio je njen kuni, porodini svet. Ali, ak i udovici koja je bila navodno samostalna, u praksi su joj sva prava ograniavali blii srodnici, i uvek bi se neko naao ko e u njeno ime delovati. Takvo stanje je bilo drutveno prihvatljivije, iako joj je samo drutvo davalo ta, navodna, prava i samostalnost. O pravnoj slobodi moe se govoriti samo kod slobodnih ena. Ali, i dalje, ne moemo se osloboditi povinovanju roditeljima pre, i muu posle, udaje.

Kako autorka Blehova elebi navodi, vea samostalnost priznavana je enama koje nisu imale roditelje niti brae, ili udovicama. Sestre koje su ostale bez roditelja mogle su da se nagode oko podele imetka, samo uz asistenciju dvojice uglednih mukih roaka. Kotorski Staut se bavi pravnim poloajem ene u pogledu zatite njene linosti i imovine, na prvom mestu miraza. Ovde neemo zalaziti dublje u rasprave o mirazu i drugoj imovini ena, ali svakako se neizostavno mora ukazati da je miraz, po Statutu, ali i u praksi, neprikosnovena imovina ene.

Dok se devojka ne uda, oeva volja je za nju zakon. Ovo je bilo vaee pravilo ne samo u Kotoru ve i u celoj Evropi srednjeg veka. Kad se uda, ena postaje potovanija u drutvu ali i dalje pokorna muu. Bilo kako bilo, mukarac je uvek ispred ene, bio joj on otac, brat, mu, rodjak, dever, epitrop... ak i na sudu, kad je upravo ena bila pravni subjekat, nije imala pravo da sama istupa i brani se. To je, naravno, inio njen mu.

Medjutim, malo svetlosti i traak nade unosi nam Duanka Dini Kneevi, konstatacijom da je drutveni razvitak polako ruio neke brane i granice. Vremenom su dakle, ak i neudate devojke izlazile u javnost i zauzimale su odredjeni drutveni poloaj. Pored njihovog imena se, recimo, u XIV veku, pie ime oca ili brata. Slina situacija odvija se paralelno i u Kotoru, jer se u arhivskim spisima nailazi na nekoliko ugovora o sklapanju poslova ili pak podizanju optunica, a koje su sklapale neudate ene. Statut je taj koji zabranjuje eni da bude svedok na sudu. Iznimno, u sluajevima kad nije bilo mukih svedoka, ene su mogle da svedoe na sudu.

Ipak, mogue je govoriti o nekim pravnim sposobnostima ena srednjeg veka. Ona je mogla, na primer, vraati dug. Kako su muevi esto bili odsutni s obzirom na prirodu poslova i estih putovanja, ene su esto bile ovlaene da ih zastupaju u poslovima. Tanije, one su bile njihovi prokuratori. ene su bile prokuratori i muevima i sinovima ali, esto, i drugim osobama po potrebi. Pravo srednjeg veka je davalo enama mogunost da budu i epitrope nad onim to pokojnik ostavlja potomcima i naslednicima. Samim tim bile su dune da zaostavtinu podele kako je pokojnik to testamentom eleo.

Sa druge strane, kotorski Statut je predvidjao kazne za napad, zavisno od staleke pripadnosti napadnute. U Dubrovniku je situacija ipak drugaija jer se tamo kanjavalo podjednako, bez obzira kojem staleu ena pripada. Jednako je bila ona robinja ili plemkinja. Kada govori o enama, dubrovaki Statut ne pravi razliku izmedju ena razliitog drutvenog sloja, sve su bile jednake pred zakonom.

Na ovom mestu je interesantno pomenuti i mogunost da je kod Vlaha, u okolini Dubrovnika, ena mogla da bude na vrhu katuna. Taj sluaj nam navodi profesorka Djurdjica Petrovi, govorei o Jeleni katunarki koja je spaavala 4 Vlaha koje su dubrovake vlasti optuili za napad i pljaku dve dubrovanke. Jelenina zakletva je imala punu zakonsku snagu kao sredstvo potvrdjivanja istinitosti iskaza. Pravna snaga njenog zaklinjanja ovde se ne dovodi u pitanje, ak naprotiv, nuno je. Ova katunarka nije usamljen primer ene na elu katuna.

U ovom radu akcenat stavljam na poloaj ena u srednjevekovnim gradovima Primorja. U arhivama ovih gradova imamo najvie primera kazni za silovanje ena. U Kotoru, za silovanje robinje kazna je iznosila 50 perpera, za silovanje sluavke 100 perpera, silovanje puanke 500 perpera, a vlastelinke 1000 perpera. Oito je da u Kotoru, ak ni ene jedne spram drugih nisu posmatrane jednako. Najgori i najtei pravni poloaj, medju enama, imale su robinje. Robinja je bila kompletno vlasnitvo svojih gospodara, i samo ukoliko bi bile oslobodjene mogle su da odu. One same se nisu ni smele obratiti sudu i tuiti nekoga, ma kako da im je taj naudio, sem ako na sudu nije posredovao njihov patron. U suprotnom, bile su kanjavane. U kotorskom Statutu postojale su storge kazne za robove. Recimo, ako rob pobegne od gospodara i ovaj uspe da ga nadje, imao je gospodar puno pravo da sa robom radi ta god je hteo. Ukoliko bi se rob drznuo i udario vlastelina, udaran mu je peat na lice, iban je i vodjen kroz grad.

Posluga je imala pravnu zatitu za razliku od robinja. One su i stupale u, da kaemo, radni odnos kao sluavke odgovarajuim ugovorom, kojim je propisana duina, kvalitet i vrednost njihove slube. Za razliku od robinje, sluavka je mogla podii tubu na sudu pa ak i svedoiti na sudu u korist svoje drugarice.

Sluavke su pripadale kategoriji pravno slobodnih, a ekonomsko nezavisnih i to je bila glavna distinkcija izmedju njih i robinja. Sluavke su imale pravo ak i da tue svoje poslodavce ako ih na kraju slubovanja ne bi isplatili. Po isteku slube mogle su da odu gde god ele. Druga pravna kategorija medju enama strankinjama kod dubrovakih Vlaha srednjeg veka, o kojima pie profesorka Djurdjica Petrovi, jako sline sluavkama, bile su keri siromanih roditelja. One, pravno slobodne od rodjenja, upuivane su da idu trbuhom za kruhom, u potragu za sigurnijom egzistencijom.

Zapoljavanje po kuama, iako je trebalo, nije uvek bilo praeno ugovorom koji bi nastao u kneevoj kancelariji. Poslodavac je redovno morao davati sluavkama hranu, odeu, obuu i izvesnu sumu novca. Na to su imale pravo nakon odredjenog vremena sluenja u kui, ali esto su pred njih stavljani zahtevi koje one nisu mogle da ispune. Zato je beanje sluavki, naroito onih vlakog porekla u Dubrovniku, bila redovna pojava. Poslodavci su esto morali da garantuju novoj porodici za sluavke koje su im prodavali.

Ovde treba pomenuti i prostitutke koje su veoma esto napadane od strane i mukaraca i ena, zadobijale su brojne telesne povrede i bile su potkradane. Njihov posao, koliko su mukarci voleli i koristili se tjelesnim uicima koje su im pruale, toliko su ih i prezirali te nasiljem izraavali svoje neodobravanje.

Ipak, prostitucija je tolerisana samo u okviru jasno ogranienih delova grada, gde je prostitutkama jedino i bilo dozvoljeno da ive. Najvei broj napada na prostitutke bi se odigravao u ovom kraju pod okriljem noi a napadai su bili, bez razlike, ljudi iz svih drutvenih slojeva. Da ne kaemo da su moda pripadnici bogatih, uglednih porodica bili i najei napadai i zlostavljai prostitutki. U veoma malom broju sluajeva gazde bi stale u zatitu ovih ena, ali najee to nije bio sluaj. Retki su primeri da su napadai bivali kanjeni, uglavnom bi se izvuki iz sluaja bez ikakvih posledica.

Zakljuak koji e nam se nametnuti, vezano za pravi poloaj ena, naroito posle saznanja iznetih u narednom poglavlju, jeste da je ena srednjevekovnog Kotora i Dubrovnika bila privredno jako aktivna ali uloga u javnom ivotu joj je bila, maltene, beznaajna. Statuti su davali prava muu nad enom. ena se u ovom periodu ne javlja kao pravna individua.

II Brak, miraz, klasa i ena

U sociolokim krugovima vlada duboko uverenje da statusne grupe iskljuuju meovite brakove. I u savremenom drutvu, koje vai za drutvo otvorenih klasa, npr. SAD, brakovi se uglavnom sklapaju unutar klase kojoj se pripada. Pravilo endogamije, iliti venati se sa sebi ravnima, homogamni brak na liniji klasne pripadnosti, sreemo i danas, a naroito je bio prisutan u srednjem veku.

Spreavanjem odredjenih oblika komunikacije meu pripadnicima razliitih klasa, naroito zabranama meusobnih venavanja, podie se sve vea barijera i sve nepremostiviji jaz meu slojevima u drutvu. Nedozvoljavanjem sklapanja brakova dvoje ljudi razliite klase, spreava se i stvaranje srodnikih veza i drugih drutvenih odnosa te dve klase. Ispostavlja se da je ovaj metod najuspeniji za odravanje distance i istoe slojeva.

Takva je situacija barem u istoriji evroazijskog kontinenta, dok, recimo u Africi, stvari ipak stoje drugaije. Iako se statusni brakovi u Africi i danas po nekada sklapaju izmeu prijatelja u vladajuim grupama, mnogi plemii sklapaju brakove sa puankama. Mukarci afrikog kontinenta uzimaju proporcijalno veoma mnogo ena iz drugih drutvenih slojeva za svoje supruge. Ovaj sistem, kako ga je autor teksta nazvao, otvorenog konkubijuma koji je karakteristian za Afriku, u velikoj je suprotnosti sa branim sporazumima u evroazijskim dravama, bilo da se radi o kastinskom ili klasnom sistemu. Na naem kontinentu ljudi se ve vekovima uzimaju sa sebi ravnima, klasno posmatrano. ak je ea i hipergamija udavanje ena za bogatije mukarce, nego hipogamija, koja je ustvari maksimalno osujeivana tokom istorije. Upravo ovo je dovelo do onoga to je Tejlor nazvao izolacijom grupa.

U Africi, razliite drutvene grupe povezuju se meovitim brakovima, to apsolutno ostavlja pozitivne implikacije na njihov drutveni sistem. Naime, u Africi bez mediteranskog pojasa, za razliku od Evrope, nema miraza. Isto tako, afrike drave imaju jednostavne sisteme ratarstva, ne poseduju plug za obradu zemlje, niti koriste toak. Tako, gazdama zemlje istu su mogli da obrauju njegovi robovi ili slobodni ljudi, ali u Africi nije postojao odnos vlasnik-najamnik, niti bilo ta slino kmetstvu i napoliarstvu. Odnosi izmeu ljudi nisu zasnivani na razlici u zemljoposednitvu ve na jaini miia i fizikoj snazi. Odatle i mala potreba za individualizovanjem prava i njegovim prenoenjem na potomke, za razliku od Evrope i Azije gde je taj elemenat jako bitan.

S druge strane, u Evropi, da bi se sauvao drutveno-ekonomski poloaj potomaka, nasledna prava, vlasnitvo je sa roditelja moralo da se pronosi na decu. Devojci je otac ostavljao miraz kojim je ona sticala mua istog poloaja, koji ju je mogao izdravati onako kako joj dolii, ili je pak mirazom i muevljevom zaostavtinom mogla da se i sama pristojno izdrava ako bi ostala udovica. Dakle, monogamija je u Evropi povezana sa ovim specifinim nainom prenoenja vlasnitva.

Upravo iz svih ovih razloga, pojedinana, lina sudbina i elje devojaka stasalih za udaju bile su od sekundarnog znaaja, a moda ni takvog. I u Kotoru i u Dubrovniku roditelji i posednici su bili ti koji su pregovarali o braku, odreivali miraz i datum venanja. Nije nikakva tajna da ljubav u sklapanju barkova nije bila primarna, ak ta vie bila je nebitna, te moemo rei da su brakovi bili interesnog tipa. Ukoliko bi ljubav kod dvoje mladih prevagnula i oni sklopili tajni brak, oboje bi snosili materijalne i drutvene posledice. Ne samo keri, ve i sinovi esto su bivali razbatinjeni i iskljueni iz nasledstva.

Idealnim se smatrao brak dvoje mladih jednakog drutvenog i materijalnog ranga. Kako navodi autorka Blehova elebi, specijalitet plemikog drutva u Kotoru je bilo uzajamno povezivanje istaknutih kua. Ipak, da bi sve to moglo da se ostvari najvanije je bilo da devojka ima odgovarajui miraz. On je bio njena neprikosnovena imovina i najvanija stavka u branom ugovoru. Mirazom se udavala, obezbeivala decu i sebe ako bi ostala udovica, zapoinjala poslove i dobijala drutveno priznanje. Bio je obiaj, kako u Veneciji i Dubrovniku tako i u Kotoru, da sestre dobiju miraze jednakih vrednosti. Ukoliko se radilo o sluavkama, esto bi im gospodari dodeljivali miraz, a neretko ih i udavali. Miraz je imao presudnu ulogu bilo da se ena udala ili ne, tj. da je odlazila u samostan, jer je upravo zahvaljujui visini miraza mogla da ue u odreeni samostan i mirazom se izdrava. Iz sledeih poglavlja, sagledano na konkretnim primerima, bie jasna uloga i bitnost miraza za sudbinu i ivot ena u srednjevekovnim gradovima Primorja.

III Odnos prema religiji i stupanje u samostan prezrenje sveta ili prezrene od sveta?

Vera i pobonost su bile osnovne karakteristike duha srednjevekovnog drutva uopte. Crkva i njeni velikodostojnici imali su velikog uticaja na formiranje identiteta ljudi kao i na njihov ivot, s obzirom da su se crkveni zakoni potovali i imali veliku zakonodavnu snagu. Kotorski Statut je obezbedio potovanje verskih naela tako to je, recimo, kanjavao novano bogohuljenje, a ako krivac nije mogao da plati sledilo je vezivanje na stub srama na Sahat-kuli na glavnom gradskom trgu. Ipak, Ilija Sindik napominje da je uloga crkve u organizovanju grada Kotora bila znatno manja nego to je to sluaj u italijanskim srednjevekovnim gradovima. Jedan od razloga je slaba, ili barem manja u odnosu na Italiju, ekonomska baza crkve u Kotoru.

Nas ovde svakako interesuju razlozi zbog kojih bi se neko odluio na pristupanje u samostan. Naroito je interesantno kako je redosled podsticaja postavila autorka Blehova elebi, a rekli bismo, ne bez razloga. Podsticaji su, suma sumarum, bili sledei:

1. siromatvo kod puanki

2. veliki broj enske dece, te nemogunost udaje za pripadnika odgovarajueg stalea zbog insolventnosti roditelja nedovoljno velikog miraza

3. verske pobude

4. zavet roditelja Bogu da e dete dati u manastir ako preivi, ako ga dobiju... Ovde emo staviti i razlog smrt mua

5. sklanjanje kerke iz razloga ugroenosti ili njenog nepodobnog (nemoralnog) ponaanja

Ukoliko bi kerka pobegla u manastir, s obzirom da je ovu mogunost predviao kotorski Statut, roditelji bi imali jednako obaveze kao i da su je dragovoljno poslali u isti. Roditelji su ak morali da pokrivaju trokove ivota onih keri koje su odluile da ive pokajnikim ivotom ali van samostanskog kompleksa, tzv. treoredice. Taj prihod roditelji bi im obezbedjivali testamentom. Kako navodi autorka Blehova elebi, mnogo vei procenat je onih devojaka koje su ne svojom, ve voljom roditelja, i to pod prinudom i silom, stupale u samostane. Devojke su se davale u samostane i kao veoma mlade, nepunoletne, a ukoliko bi stupale posle 12. godine, Tridentski koncil je naredio da je ispita ordinarijus, kako bi se iskljuila mogunost nedobrovoljnog prihvatanja samostanskog naina ivota.

Sa druge strane, zreli ljudi su se najee povlaili u samostane iz isto vjerskih razloga. Vladalo je duboko uverenje da, ne samo redovnice, ve i laici mogu biti blagosloveni, ali ipak redovnicama samostana davano je mnogo vie nade za milost nakon zemaljskog ivota. Mnogi su pred kraj ivota odlazili u samostan, to je smatrano veoma plemenitim inom. U zrelo doba ene su se esto prikljuivale tercijarima kod kojih je dranje line imovine bilo ne samo dozvoljeno nego i poeljno za pokrivanje trokova ivota. Pokorniki ivot ih nije liavao da budu u kontaktu sa svojom decom i porodicom.

Ako malo veu panju usmerimo na statusno svetovno poreklo asnih sestara videemo da su one uglavnom poticale iz plemikih porodica. Naime, u srednjem veku samostan je shvatan kao odgajalite i sklonite za prekomernu ensku decu iz aristokratskih porodica. Neki redovi su odgajali, i medju sobom imali, samo plemike erke. Kod drugh reova bilo je samostana za aristokratsku decu odvojenih od samostana za puku decu, i to tek na vrhuncu srednjeg veka. Prvi samostani su bili namenjeni samo za aristokratsku decu. U skladu sa ovim konstatacijama, zakljuujemo da se razlozi pod br. 1 i br. 2 ustvari odnose na kasniji period u razvoju samostana i njihovog postojanja u srednjevekovnom Kotoru. Iz stavki rukopisnih Pravila zakljuuje se da je ivot u samostanu bio jako strog i zahtevao ogromna odricanja i pokornitvo. Sve to su uspevale da podnesu devojke, ali i mukarci koji su neretko odlazili u samostane, koji su tu doli iz istih religijskih pobuda i ljubavi prema Bogu. Svi ostali morali su ulgati dodatne napore i dobijati osetljive i stroge vodje kako bi se uklopili u ovaj potpuno nov i drugaiji pokajniki nain ivota.

Kao to je ve pomenuto, Kotor nije bio strogo religiozni i duhovni srednjevekovni centar. Pobonost je imala svoju praktiniju formu, mada je bilo ena koje su pristupale samostanu svojom sopstvenom odlukom. Svi su izgledi da su tekve bile velika manjina. Neudata to zbog niskog miraza, to zbog nemogunosti da se uda za eljenog jer nije njegovog stalea, to zato to je nemoralnim ponaanjem osramotila porodicu, ena je esto nalazila utehu u strogom pokajnikom samostanskom ivotu. Vremenom je samostan, od prvenstveno mesta za one koje preziru svet, postao mesto za one koje je svet prezreo.

Autorka Blehova elebi navodi i jo jedan interesantan razlog zbaog kojeg su se roditelji odluivali da daju svoje keri u samostane. Nadali su se da e u samostanskom kompleksu biti sigurne. Sigurne od mukog sveta. Medjutim, ni asne sestre, ma koliko izolovane bile od ostatka sveta, nisu bile potedjene od nasilnitva, kako objesnih pojedinaca tako i neprijateljskih vojski koje su ruile i palile samostane.

Kada kucne sudnji as naeg zemaljskog ivota ili barem kada osetimo da se on neumitno pribliava, kae se, i najtvrdje due omekaju. Upravo iz tog razloga testamenti su savreno ogledalo koje reflektuje odnos srednjevekovog stanovnitva prema crkvi i prema duhovnom ivotu. Crkva postaje predmet arke vere i nade, u njoj, ali i poklanjanjem njoj, trai se spas, zalog za siguran i srean ivot, tamo gde pravednici poivaju. Jedan od naina na koje su ene srednjevekovnog Kotora koristile novac u pokuaju da spasu duu, a koji je bio jako popularan medju katolikim vernicima, jeste hodoae. Samo tokom 1450. godine u leto, iz Kotora su 4 ene hodoasnice krenule za Rim. Hodoaa su zahtevala sredstva. Autorka Blehova elebi, u sluaju Stojne, bive sluavke Miha Siti, koja je pisala testament uoi polaska u Rim, naglaava da sigurno moemo govoriti o njenom drutvenom usponu, jer se time izjednaila sa imunim gradjanstvom. Ono to istie ova autorka, a po malo okantno za savremena shvatanja, jeste da su ene, neretko, pare za hodoaa zaradjivale prostitucijom u toku putovanja. Po autorki, u to vreme nije bilo toliko paradoksalno koristiti se neasnim sredstvima zarad postizanja verskih, svetih ciljeva. Ipak, o ovom nainu zaradjivanja o Kotorankama hodoasnicama nema podataka u arhivskoj gradji, ali to svakako ne iskljuuje ovu mogunost.

Najuestalije je bilo ostavljati novac crkvi testamentom. Novac je ostavljan ili tano odredjenom sveteniku, crkvi ili za gradjenje nove crkve. U najveem broju testamenata je ostavljana odredjena suma novca per mal ablato, mal toleto, tj. za nepravde hotimine i nehotimine od strane umirueg nainjene za ivota.

Oni koji su iole bogatije iveli, zavetavali su crkvi testamentom i nekretnine. Na primer, Dome, udovica Mia Iesije, crkvi sv. Tripuna zavetala je vinograd u Stolivu. Interesantno je da su ene esto ostavljale novac svom duhovnom vodji. Duhovnog oca imali su mnogi gradjani a kako su se ostvarivali prisni odnosi tokom ivota, gradjani su eleli, ostavljanjem novca, da se duhovnicima zahvale.

Iz ove saeto izloene arhivske gradje moemo zakljuiti da su ene kroz vrlo materijalne i svetovne stvari pokuavale i jedino tako uspevale da definiu svoj odnos prema Bogu, duhovnosti, crkvi i zagrobnom ivotu. Jedino bi kroz novane priloge i darove uspevale da obezbede molitve za svoju duu toliko i toliko puta, u toj i toj crkvi, tokom odredjenog perioda nakon sopstvene smrti. Ne bih rekla da je razlog ovom materijalistiko-vulgarnom odnosu prema sakralnom uzrok bio u eninoj nemogunosti da se drugaije postavi, ve u samom sistemu i nainu koji je i sama crkva srednjeg veka jedino razumela. Re je svojevrsnom duhovnom pravilu. Druge mogunosti nisu ni uzimane u obzir jer, ivot posle smrti obezbedjujemo ovde na Zemlji, i to po tano utvrdjenim pravilima. To je ono to je smrtnica mogla da uradi, i emu su posezale, kao to se vidi iz testamenata, mnoge ene srednjevekovnog Kotora.

IV Poslovi ena u srednjem veku i njihov ekonomski poloaj

Uee ena u privredi i aktivnost u ekonomiji zavisila je od njihovog drutvenog poloaja. Kako na celom Primorju tako i Dubrovniku, postojalo je vie kategorija ena u odnosu na pravni i ekonomski poloaj, ali emo ih ovde svrstati u sledee:

ekonomski i pravno slobodne vlastelinke i puanke

pravno slobodne ene kmetova i slukinje

bespravne - robinje

Koliko se moe saznati iz izvora, ene kmetova imale su, u odnosu na imovinu mueva, potpuno ista prava kao i muevi sklapale su ugovore i preuzimale obaveze zajedno sa njima ili pak odvojeno.

ene, medju ekonomski i parvno slobodnim emo, i u Kotoru i u Dubrovniku, sretati kao zakupnice. Zemlju su zakupljivale uz pristanak svoga mua ili samostalno, ako je re o udovicama, ili ako je mu odsutan. Meu zakupcima najee su ene vlastelinke koje bi obradjivale zemlju putem nadniara ili su je pak dalje davale drugima u zakup.

U Dubrovniku se pored ena koje su pored poslova u kui, i to jako esto, imale i neko svoje zanimanje. Vrlo esto, one su bile pekarke. Meenjem i peenjem hleba za potrebe grada u srednjem veku bavile su se poglavito ene, ali je taj posao bio strogo kontrolisan od strane Optine komune. Neke od ena su imale i svoju pe za peenje hleba, ali kako su one bile teko materijalno pristupane, neke su morale da ulau i svoj miraz, ali i to samo uz optinsko doputenje.

Vezenje i sviloprelstvo zanimanja su koja su, barem kako se ini po dokumentima, bilamnogo razvijenija u srednjevekovnoj Srbiji nego na Primorju, ali se i tu spominju i smatramo ih jako vrednim. U Dubrovniku su mnogobrojne ene koje su se bavile vezenjem raznih ukrasnih predmeta koulja, jastunica, prekrivaa... Medju mnogobrojnim zanatlijama XIV veka u Kotoru se pominje i jedna sviloprela. Dobroslava sviloprela se pominje u notarskoj knjizi iz 1333. godine, kako je pozajmila odredjenu svotu novca nekoj drugoj eni. Verovatno da je Dobroslava prela kudeljice od vlakana svilenih buba koje su gajene u primorskim i drugim krajevima nae zemlje. Za Dobroslavu se moda moe rei i da je bila vezilja. U dubrovakim dokumentima nialazimo na ene koje su se bavile preradom lana. Neke, poput Bratoslave, ene krmara, davale bi preradjeni lan nekom trgovcu da ga on prodaje za njih, uz odredjenu dobit.

Medju poslovnim enama u Dubrovniku istiu se ene koje su se bavile trgovinom. Prodavale bi svoje proizvode na pijaci ili u svojim duanima. Ve krajem XV veka, duani su veinom poveravani samo enama. A pored duana enama su poveravane esto i krme. U njima se prodavalo vino, esto i slana riba. Od svih kotorskih krmara u XIV veku, najvie se pominje Miloslava krmarica. U dubrovakom Statutu se, u odredbama o prodaji vina, spominju samo ene. Iz istog izvora vidi se da su krmarice primale platu a da im je vlasnik krme, ukoliko i same nisu bile vlasnice, morao obezbediti i hranu.

Po mom linom oseaju, najinteresantnije, a po najmanje se o njima govori, bile su ene koje su radile kao posluga u bogatim porodicama a koje nisu bile slukinje ve robinje i ekonomski i pravno bez ikakvih prava, bile su potpuno vlasnitvo gospodara. Istoriji nije nepoznato da su u XIII veku Kotor i Dubrovnik bili glavne trnice roblja. Najvie se trgovalo bogumilima iz Bosne, retki su oni iz Srbije. Ali u Kotoru su poznata dva sluaja ropkinja Arapkinja. Svaka plemika i iole bogatija trgovaka i zanatlijska porodica, imala je barem po jednu, ako ne i vie ropkinja.

Iako je prodaja robova, u prvom redu hriana, bila strogo zabranjena i kanjiva zakonom, predstavnici mletake vlasti u Kotoru kupovali su robinje i u prvoj polovini XV veka. Posle Arapkinja, bogumile su dostizale najveu cenu. Prema ugovorenoj ceni i ugovoru o kupoprodaji, dve devojice robinjice iz Bosne, pokrtene bogumile, prodate su kotorskom providuru za po 15 zlatnih dukata. Arpkinje su imale najveu cenu, te je kotorski providur, Paolo Kontareno, 1438. godine kupio Saracenku crnu koja je imala svega 13 godina, za 30 zlatnih dukata. U ugovoru stoji da je ova robinja iskljuivo i sigurana samo njihova imovina, i da samo oni imaju pravo sa njom postupati kao sa svakom svojom stvari koju su legalno kupili.

Ropkinje su u Dubrovniku vrlo esto inile deo miraza. Ropkinje se u Kotoru daju u miraz i 1332. godine, i posle ove godine zabeleeni su sluajevi, ali to vie nije bilo obavezno kao do tada. esto su zalagane i kao dug koji gospodar nije mogao da plati. Vremenom je postajao sve uestaliji ugovor o oslobadjanju ropkinja. esto su im zabranjivali, nakon oslobadjanja, da stupe u slubu kod drugih gospodara. Na sline ugovore o oslobadjanju robova pod odredjenim uslovima nailazimo u Italiji. Oslobadjane su ropkinje i uz odredjenu novanu otplatu. Ponekad se ropkinja oslobadjala tako to je umesto sebe davala neku drugu ropkinju. Tako zakljuujemo da su ropkinje esto i same imale svoje ropkinje.

Sudbina ropkinja nakon oslobadjanja najverovatnije je bila takva da su, veina njih bez ikakvih sredstava za ivot, bile primorane da stupe u slubu kod nekog drugog gospodara. Svakako, kako je ropstvo kao kuna posluga bilo institucija u srednjem veku, onda je naalo mesto u Statutu Dubrovnika. Pravo gospodara nad robovima je bez ikakvih ogranienja. Bilo je tu i novanih kazni, i ibanja, osuda na smrt, zavisno od greke koju je robinja poinila.ak ni brak osoba u poloaju robova nije mogao da se odigra bez dozvole gospodara...

Ali, konano, od poetka XIV veka poinje da opada broj ropkinja te ih sve vie zamenjuje slobodna radana snaga. Najvei broj ena je stupao u slubu kod italijanskih trgovaca ali pod vrlo nepovoljnim uslovima i za minimalne plate. Ovi su ih trgovci esto dalje prodavali i na njima dosta zaradjivali, te se pitamo koja je u stvarnosti razlika postignuta? Pored toga, ove ene su se najee vezivale za ceo ivot za porodice u kojima su slubovale, te su se time sasvim pribliavale ropkinjama. Ali, kako navodi Duanka Dini Kneevi, razlika je, ipak, moda ne ba toliko vidljiva, koliko sutinska. One za rad dobijaju koliku toliku naknadu i predstavljaju prelaz od ropkinja ka slobodnoj posluzi.

Krajem XIII veka, u dubrovakim porodicama, posluga u kui je uglavnom sainjena od slobodnih ena. Pregled njihovih prava i poloaja lako moe navesti na pomisao da je poloaj slukinja bio jako primamljiv, jer su devojke ak sticale i miraz. Ipak, gospodari nisu bili naroito blagonakloni prema slukinjama te se nailazi na dosta zahteva slukinja koje trae od kneza da ih oslobodi ugovorenih obaveza jer se gospodar loe odnosi prema njima.

U Kotoru je u prvoj polovini XIV veka bio jako veliki broj slukinja, s obzirom da je veliki bio i broj bogatih i imunih porodica koje su mogle da imaju poslugu. Najvei broj slukinjica je doivotno radilo kod jednog istog gazde, tj. porodice i to uglavnom za jako malu naknadu. Sve se svodilo na izdravanje a poneke su dobijale i prigodan miraz. to se tie miraza u Kotoru, on se u najveem broju sluajeva sastojao od oko 30-50 perpera, tunika, srebrnog nakita, nekada i nekoliko grla stoke. Dakle, situacija je slina kao u Dubrovniku.

Ono to nama uliva jo malo nade za veru da su imale bolju sudbinu u odnosu na njihove predhodnice, jeste informacija du su slukinje mogle da, pored poslova za gazde, rade po neto i za sebe: da peru tudji ve, da iste tudje kue i podrume, iste mistija i iznose pepelnice...

Jo jedna jako interesantna podgrupa posluge jesu dojilje. U Kotoru ih je bio veliki broj a najbitnije je da su dojilje bile jako potovane i privilegovane u odnosu na sve ostale sluavke. Pored svega, priroda njihovog posla je bila znatno drugaija od ostalih koje su ene srednjeg veka obavljale. Taj posao imao je moralnu i emotivnu teinu, kako za dojilju tako i za dojenad. Ona je bila zamena za majku u jako nenim i osetljivim godinama dece. Dojenje je trajalo minimum godinu a maksimum 3 godine, te nije teko razumeti oseajnu vezu koja je nastajala u tom vremenskom periodu. S druge strane, moralni ugled dojilja je bio veliki zato to je asocijacijska veza dojilja sa srednjevekovnim idealom celog srednjevekovnog drutva, Bogorodicom, bila neizostavna. Veza dojenadi koja su odrasla sa svojim dojiljama je dokumentovana i ostavljanjem novca za molitve i za majku i za dojilju, u podjednakim iznosima.

Pored toga to su neke dojilje dovodjene u kuu i dobijale slubu iskljuivo radi dojenja, ipak je najvei broj njih u isti mah obavljao i ulogu sluavke i ulogu dojilje, pa esto i one koja se brine o neijem vaspitanju.

Da je postojala jaka veza ne samo odraslih ljudi koji su bili svojevremeno dojeni i njihovih dojilja nego i obratno, svedoi sledei podatak koji iznosi autorka Blehova elebi. Naime, izvesna Stoislava koja je bila dojilja u kui poznate kotorske porodice Bolica, u svom testamentu je raspodelila svu svoju imovinu koju je trebala da dobije od svojih gospodara, tako to je izvesnu sumu dala za molitve za sebe i sestru, neto malo u dobrotvorne svrhe a sve preostalo ostavila je petorici sinova Bolica koje je dojila. Dakle, vezanost dojilje za porodicu kod koje je provela radni vek je neizmerna i iskrena. Uglavnom se dojilje ne pominju kao udate ene niti kao ene sa svojom decom.

Ono to karakterie poloaj dojilja jeste da su smatrane radnom snagom u podredjenom poloaju, ali i kao dobri duhovi kotorskih porodica kod kojih su radile. Bile su potovane od strane i dece i njihovih roditelja.

Obrtanje novca, na kojem se u savremenoj ekonomiji zasniva opstanak mnogih investicionih fondova, banaka, firmi, nije bilo strano ni enama srednjevekovnog Dubrovnika. Naime, esto su ene svoj miraz, kao svoju nepovredivu i neprikosnovenu svojinu, davale u zajam kako pojedincima tako i Optini. Medju zajmodavcima jo poetkom XIV veka jako je veliki broj ena, a one su najee zajmove davale privatnim licima jer se zajam od Optine jako teko i sporo naplaivao.

Jo jednu paralelu sa svremenim periodom vidimo u ueu ena u kupoprodaji nekretnina koje su imale u okviru miraza ili koje su njima ostajale po smrti supruga. Ipak , za svaku transakciju i kupoprodaju koju bi obavila, ena je morala da ima dozvolu Velikog vijea, i plus pristanak mua, ukoliko je bila udata. Uee ena u prodaji kua je krajem XIII veka bio gotovo jednak sa brojem mukaraca. U kupovini istih mukarci su jo uvek gotovo dvostruko dominirali.

ena koja se nezaobilazno mora pomenuti kada se ve govori o enama srednjevekovnog Dubrovnika i Kotora, jeste Filipa Meneti, ki bogatog Kotoranina Tome Pauli de Toma, estog poslanika srpskih kraljeva u Dibrovniku. Filipa se udala za bogatog Dubrovanina Martina Manetia. Svu svoju imovinu Martin Maneti je ostavio Filipi i sinu Tomi. Filipa je tako raspolagala jako velikim posedima i novcem. Imala je viliki broj dunika, retko je uspevala da dugove i naplati pa je morala da vodi i veliki broj parnica i tubi. Ona je uivala veliki ugled kako u Dubrovniku tako i u Kotoru te je veoma esto odredjivana za epitropu u testamentima mnogih gradjana.

Naroito ene Dubrovnika, a neretke i Kotoranke, u srednjem veku ostvarivale su znaajne ekonomske odnose koje su vezivale Italiju i nae zemlje Balkana. Posebno intenzivni odnosi bili su izmeu Dubrovnika i Ankonitanske Marke. Ti odnosi su podrazumevali uee ena u dva smisla: kao aktivne uesnice, ali i kao predmete trgovine. Prvenstveno dosta je ena koje su, kao rodjake koje ive u Dubrovniku, bile postavljane za prokuratore (zastupnice) firmi svojih rodjaka. Jo interesantnije je da su ene Dubrovnika esto bile finansijeri stanovnika Marke ali su se i, u obrnutom smeru, Dubrovani koristili novanim blagodatima ena iz Marke.

Pored aktivnih uesnica tu su bile i robinje i sluavke. Robinje su kupovane naroito u Kotoru i Dubrovniku od strane italijanskih bogataa a slukinje su, kao kunu poslugu, iznajmljivali stanovnici Marke privremeno nastanjeni u Dubrovniku. Izvestan broj ena iznajmljivanih kao posluga koje su odlazile u Marku, uglavnom, bi se tamo nastanjivao trajno.

Tuna je injenica du se neke od tih ena, pod pritiskom bede i neimatine i potrebom za preivljavanjem, u Italiji poinjale se baviti i prostitucijom. Uglavnom bi poele raditi u krmama gde bi pruale irok dijapazon usluga, i na to se obavezivale ak i ugovorom sa poslodavcem. Bilo je i onih koje bi kao ene niskog morala dolazile u Italiju ali bi, od trenutka doseljavanja napustile takav nain ivota i zarade i poinjale se baviti drugim, asnijim poslovima. Po pitanju proseka seksualnog ponaanja stanovnitva, prostitucije i nasilja prema enama Dubrovnik je poetkom XV veka bio jednak sa ostalim centrima Evrope, to e rei da su ove tri kategorije bile zastupljene u velikom procentu. Ni prostitucija ni seksualno nasilje usmereno na ene nisu bili oficijelno zabranjeni, te su u praksi vie nego esto tolerisani.

Kako se vidi iz ovde izloenog, moemo rei da su ene srednjevekovnog Kotora i Dubrovnika imale itekako bitnu ulogu u privredi grada i razvoju ekonomije. ak se vidi da su u nekim privrednim granama bile na jednakom nivou poslovanja kao i mukarci. Najvei broj ena, od najniih do najviih slojeva, bavio se najrazliitijim poslovima, bile su jako samostalne, sposobne i snalaljive. Ekonomska osnova enama je bio prevashodno njihov miraz, te se oko njega vrti i cela sudbina ena. Visina miraza i (ne)srea da budu rodjene kao ropkinje ili vlastelinke bile su dve osnovne putanje odredjivanja kvaliteta sudbine ena srednjeg veka. Ipak, ne mogu se oteti impresiji da iskustvo ropkinja, ali i prostitutki, ostaje jedan veliki oiljak na moralnom obrazu srednjeg veka i njegovih gradjana, na Primorju i u celoj Evropi. Jo uvek, najveem broju naunih i kulturolokih krugova Evrope je mrzno da se osvrnu i pogledaju svoju sliku od pre koji vek...

Zakljuak

Jo uvek u naunom svetu nedostaju radovi koji izbliza opisuju stvarni, svakodnevni ivot ena srednjeg veka. Pionirski radovi na ovom planu su svakako radovi Lenke Blehove elebi i Duanke Dini Kneevi. Moda je oteavajua okolnost veini istraivaa ove oblasti bila nedostatak dokumentacije, izvora i velika vremenska udaljenost ispitivanog perioda u odnosi na savrmeno doba. Ipak, i pored gradje koju su mnogi istraivai koristili (a re je prvenstveno o arhivskoj), teme, glavna problematika i zakljuci se razlikuju. U najveem broju radova emo niai na posmatranje poloaja ena u okviru dijalektike patrijarhat : matirjarhat. Problematika je mnogo dublja i komleksnija, te nije dovoljno samo istraiti da li je ena bila potlaena u tradicionalno-patrijarhalnom smislu, niti da li je bila povlaena u matrijarhalnom smislu...

Moda su ovi radovi upravo primeri pokreta koji se javio u antropologiji, a pod uticajem feminizma, iji cilj je bio preispitivanje postojeih nalaza, a vodjenih idejom o mukom ovinizmu koji je vladao u nauci. Po pristalicama ove struje, stvrani poloaj ena ni danas ni u prolosti nije mogao biti objektivno ispitan i sagledan upravo jer se problem posmatrao kroz patrijarhalnu prizmu.

Kako je tekao dan srednjevekovne ene? Kakve je imala ciljeve i ideale? emu je stremila? ta ju je inilo srenom? Kada bi se rastuila? ta joj je drutvo omoguavalo, ta dozvoljavalo a ta uskraivalo? Postoji li vekovni kontinuitet elja i potreba ena koji traje do danas? U ovom radu akcenat je stavljen na njen drutveni poloaj, na njenu poziciju u drutvu, ekonomiji, pravu.

Izuavanje istorije ena se uglavnom odvijao zasebno od izuavanja istorije porodice. Kako su zapoeta u feministikim krugovima, ova izuavanja su dalje usmeravana, protiv akademske misaone tradicije i teila su da oforme novu naunu tradiciju, za razliku od istorije porodice. Dodue, istorija porodice je moda imala slian cilj, ali je on od samog poetka bila deo tadanje akademske tradicije.

U radovima na koje sam se ovde pozivala moemo da vidimo veliki uticaj feministikih istraivanja i pokuaja izvlaenja odredjenih ena revolucionarki i nekih neuobiajenih sudbina kao nain da se one kao nesvakidanje za to doba, sauvaju od drutvenog zaborava, ve i da se tim potezom pokua usmeriti panja javnosti i nauke da je moda vreme da dosadanje stavove i shvatanja o istoriji ena konano treba preispitati i nanovo promisliti. Vremenom se interes skoncentrisao na svakodnevni ivot ena u prolosti zavisno od stalea kome su pripadale. Ekonomski poloaj ena ih je razotkrio kao veoma bitne i aktivne ekonomske subjekte, kao to je pokazano i primerima u ovom radu.

Ja bih ovaj rad okarakterisala kao pokuaj da se blie shvati i sagleda kultura i svakodnevica ena u srednjevekovnim gradovima na primorju, kao i ekonomske, drutvene i moralne posledice. Znaaj ovog metoda jeste upravo u tome to i oni najvei i oni najmanji u istoriji prvenstveno ive u svakodnevici i u sopstvenom drutvu. Ma koliko izgledala ta kultura marginalna, ona u sebi nosi elemente na osnovu kojih moemo da shvatimo da li zaista postoji vekovni kontinuitet ili pak bitna diferencija izmedju pravnog i ekonomskog poloaja ena u srednjem veku i tzv. slobodnog, gradjanskog drutva dananjice.

Upravo na ovoj relaciji Edvard orter zakljuuje da su ene zapoljavanjem postajale sve vie nezavisne, sa potrebom da tu nezavisnost izraze i u intimnim odnosima, seksu, braku, porodici uopte. Uoljivo je da su ene dananjice, u komparaciji sa enama srednjeg veka, ipak napredovale kada je po sredi kvalifikacija posla i radna hijerarhija, ali je uporedni napredak porodine situacije izostao.

enama koje se, iz ovog ili onog razloga nisu uspele udati, uglavnom su izlaz nalazile u samostanu. Pokazali smo koji su bili razlozi ulaska u samostan ali brzina prilagodjavanja tom nainu ivota, ustvari, najbolje otkriva koje su pobude bile u osnovi. Visina miraza, tj. njegovo (ne)postojanje, odredjivala je sudbinu devojaka i posle ena. Kako je srednji vek, rekli bismo, sav u znaku religije i odanosti crkvi, samim tim je ipak odreeni broj i mukaraca i ena zaisigurno stupao u samostan iz iskrene ljubavi prema Bogu i sa ciljem spasenja.

Sa druge strane, ene su preko novca i svetovnih stvari pokuavale da definiu svoj odnos prema Bogu, crkvi i zagrobnom ivotu. Kroz novane priloge i darove su obezbeivale molitve za svoju duu. Mnoge su, ak i one koje nisu bile naroito imune, odlazile na hodoaa.

Statuti, i kotorski i dubrovaki, davali su prava muevima nad enama. ena se u ovom periodu ne javlja kao pravna individua. Ona uglavnom ne moe da sklapa ugovore niti da svedoi na sudu bez prisustva ili zastupnitva supruga. Njene mogunosti i odnos drutva prema njoj bio je regulisan njenim pravno-ekonomskim statusom. Dok su robinje bile ekonomski zavisne i pravno bezpravne, sluavke su bile ekonomski zavisne ali pravno slobodne. Pravno i ekonomski slobodne su bile ostale ene. Ali i o realnosti i istinitosti ove kategorije se da raspravljati.

Videli smo da je bio vrlo irok dijapazon poslova kojima su se ene srednjevkovnih primorskih gradova bavile. Njihov udeo u ekonomiji toga doba je neupitan, a svesni smo da je njihovu ekonomsku osnovu za poetak poslovanja bio upravo miraz. Institucija srednjevekovnog miraza bio je osovina oko koje se vrteo ivot svih, i devojaka, i roditelja, i mueva i dece. Svakako je da je ivot ena tog doba bio daleko od idilinog stadiuma. Upravo nas podaci o robinjama i prostitutkama u to uveravaju.

U komparaciji sa gradjanskim drutvom uoavamo razlike na ekonomsko-pravnom planu. I bolji i kvalitetniji poslovi su danas dostupni enama a obrazovanje svakako podjednako kao i mukarcima. U pravnom smislu, ena je, kao i mukarac, jednako ljudsko bie i gradjanin date drave. Moralni kodovi su znatno drugaiji nego u srednjem veku kao i odnos prema religiji i crkvi. Ali ipak, ostavljam otvorenim za dalja razmatranja, komparacije u okvirima porodinih modela, i stvrane slobode ena i njihovog prihvatanja kao jednakih mukoj polovini populacije.

Literatura:

1. Blehova-elebi, Lenka, Hrianstvo u Boki 1200-1500, NMCG, Istorijski institut Crne Gore, Podgorica, 2006

2. Blehova-elebi, Lenka, ene srednjevekovnog Kotora, CID, Podgorica, 2002

3. Gudi, Dek, Klasa i brak, Radjanje moderne porodice, dr Anelka Mili, Societas, Beograd, 1988

4. Dini-Kneevi, Duanka, Poloaj ena u Dubrovniku u XIII i XIV veku, SANU, Beograd, 1974

5. Kovijani, Risto, Kotorski medaljoni, Beograd, 1980

6. Kreki, Baria, Prostitution and sexual violence in Dubrovnik at the beginning of the fifteenth century, Istraivanja 16, Filozofski fakultet u Novom Sadu, odsek za istoriju, Novi Sad, 2005

7. Mili, Andjelka, Radjanje modorne porodice, Societas, Beograd, 1988

8. Petrovi, Djurdjica, Dubrovake arhivske vesti o drutvenom poloaju ena kod srednjevekovnih Vlaha, Istorijski asopis, knjiga XXXII, Prosveta, Beograd, 1986

9. Rokai, Petar, ene u odnosima Dubrovnika i Ankonitanske Marke u srednjem veku, Istraivanja 16, Filozofski fakultet u Novom Sadu, odsek za istoriju, Novi Sad, 2005 Lenka Blehova elebi: ene srednjevekovnog Kotora,, 315.

Ibid, 316.

Ibid, 317.

Duanka Dini Kneevi, Poloaj ena u Dubrovniku u XIII i XIV veku, Beograd, 1974, 127.

Ibid, 131.

Lenka Blehova elebi, ene..., op. cit, 320.

Duanka Dini Kneevi, op. cit, 125.

Djurdjica Petrovi, Dubrovake arhivske vesti o drutvenom poloaju ena, Istorijski asopis, knjiga XXXII, Beograd, 1985, 12.

Ibid, 9.

Risto Kovijani, Kotorski medaljoni, Beograd, 1980, 59 60.


Djurdjica Petrovi, op. cit, 10.

Ibid, 18 19.

Baria Kreki: Prostitution and sexual violence in Dubrovnik at the beginning of the fifteenth century, Istraivanja XVI, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 2005, 133.

Dek Gudi, Klasa i brak, Raanje moderne porodice, dr Anelka Mili, Societas, Beograd, 1988, 115.

Ibid, 115.

Ibid, 118.

Ibid, 121.

Ibid, 123.

Ibid, 124.

Lenka Blehova elebi, ene..., op. cit, 18 19.

Ibid, 36 37.

Ibid, 41.

Ibid, 52.

Lenka Blehova elebi, ene srednjevekovnog Kotora, CID, Podgorica, 2002, 239period u razvoju samostana i njihovog postojanja u srednjevekovnom kotoru.tana za puku decu, i to tek na vrhuncu srednjeg veka.

Ibid, 245.

Blehova elebi, Hrianstvo u Boki 1200-1500, Pobjeda, NMCG, Istorijski institut Crne Gore, Podgorica, 2006, 105.

Lenka Blehova-elebi, ene..., op.cit, 246.

Lenka Blehova-elebi, Hrianstvo..., op.cit, 105.

Ibid, 110.

Ibid, 117.


ibid., str. 254.

Ibid., str. 275.

Ibid, 275.

Ibid, 278.

Ibid, 279.

Ibid, 282.


Ibid, 5.

Ibid, 7.

Ibid, 9.

Risto Kovijani,op. cit, 117.

Duanka Dini-Kneevi, op. cit, 9.

Ibid, 10.

Risto Kovijani, op. cit, 69.


Risto Kovijani, op. cit, 59-64.


Duanka Dini Kneevi, op. cit, 13. i Risto Kovijani, op. cit, 61.

Risto Kovijani, op. cit, 63.

Duanka Dini-Kneevi, op. cit, 13.

Ibid, 15.

Duanka Dini-Kneevi, op. cit, 16. i Risto Kovijani, op. cit, 59 60.

Duanka Dini-Kneevi, op.cit, 17.

Ibid, 18.

Ibid, 21.

Risto Kovijani, op. cit., 65 66.

Ibid, 67 68.


Lenka Blehova-elebi, ene..., op. cit, 194.

Ibid, 195.

Ibid, 197.


Ibid, 199.

Duanka Dini Kneevi, op.cit, 29.

Ibid, 37 40.

Ibid, 53 59.

Dr Petar Rokai, ene u odnosima Dubrovnika i Ankonitanske Marke u srednjem veku, Istraivanja XVI, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 2005.

Ibid, 206

Ibid, 209.

Baria Kreki, Prostitution and sexual violence in Dubrovnik at the beginning of the fifteenth century, Istraivanja XVI, Filozofski fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 2005, 126 129.

Andjelka Mili, Radjanje moderne porodice, Societas, Beograd, 1988, 37.

Ibid, 36.

Ibid, 36.

Ibid, 37.

Ibid., str. 32.

Ibid., str. 33.

Documents

Pravni i Ekonomski Polozaj zena u Srednjevekovnim Gradovima Na Primorju