PRAVNI OKVIR AGRARNE POLITIKE EVROPSKE UNIJE (*)

 

Autor: mr Dušan Dabović

 Summery

Uvod Istorijat

Definicija i instrumenti zajedničke agrarne politike

Reforme zajedničke agrarne politike

Zajednička agrarna politika i Svetska trgovinska organizacija

Agenda 2000

Zajednička agrarna politika i proširenje Evropske Unije

Zaključak

Fusnote

Uvod

Poljoprivredi je u procesu stvaranja evropske zajednice dat poseban značaj, naročito u prvoj fazi razvoja Zajednice, kada su sećanja na ratne oskudice bila još uvek sveža. Stoga je Zajednička agrarna politika Evropske unije (ZAP) nastala prvenstveno iz težnje da se zajednici obezbedi sigurnost u hrani, sa kontrolisanim cenama i kvalitetom. Na toj osnovi, zajednica je, u dugom periodu, kroz zaštitne cene, pružala snažnu finansijsku podršku proizvodnji osnovnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Tokom 1980-tih, ova proizvodnja je u velikoj meri premašila potrebe unutrašnjeg tržišta, tako da je zajednička agrarna politika, od 1992. godine, u fazi reformi, sa ciljem da se smanje izdvajanja iz zajedničkog budžeta i proizvođači uglavnom prepuste tržišnim uslovima, uz usmeravanje finansijske podrške na ekstenzivnu proizvodnju, zaštitu okoline i razvoj zaostalih regiona.

Sadašnji značaj zajedničke agrarne politike ne predstavlja samo odraz najvećeg udela u budžetu Unije (oko 50 odsto), već i broja poljoprivrednika (6,7 miliona), površine poljoprivrednog zemljišta (130 miliona hektara), kao i simboličkog značenja ove oblasti i prenesenog suvereniteta po ovom pitanju sa nacionalnog nivoa na nivo zajednice (1). Osim toga, značaj zajedničke agrarne politike se zasniva i na činjenici da je u direktnoj relaciji sa zajedničkim tržištem i Evropskom monetarnom unijom, što predstavlja dve osnovne oblasti na kojima se zasniva evropska integracija.

Pravnu regulativu zajedničke agrarne politike čine sporazumi o uređenju zajednice, koji utvrđuju opšte ciljeve, principe i mehanizme zajedničke agrarne politike, kao i posebni propisi kojima se regulišu pojedina konkretna pitanja u oblastima proizvodnje, trgovine i prerade poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda (2).

Istorijat

Rimski sporazum kojim se konstituiše Evropska ekonomska zajednica, iz 1957. godine, sadržavao je odredbe o poljoprivredi, ali mehanizmi zajedničke agrarne politike tada nisu bili definisani. Sporazum je samo utvrdio ciljeve zajedničke agrarne politike (član 39.) i deklarisao da je poljoprivreda uključena u zajedničko tržište.

Koncept mehanizama zajedničke agrarne politike je usaglašen na Stresa konferenciji u julu 1958. godine, a 1960. godine, prihvaćen od strane šest tadašnjih država članica (3). Dve godine kasnije, EZ je usvojila inicijalni paket mera u oblasti poljoprivrede, uključujući određivanje šest sektora koji će biti podložni zajedničkoj organizaciji tržišta (4). Osim toga, osnovan je Poljoprivredni garantni fond i utvrđena finansijska pravila. čime je postavljena osnova za politiku cena i tržište poljoprivrednih proizvoda.

Od tada, u ovoj oblasti je sprovedeno niz reformi, od kojih su najznačajnije: Sporazum o konstituisanju Evropske zajednice (1992. godine); Sporazum GATT kao rezultat Urugvajske runde (1994. godine); i Agenda 2000 (1999. godine).

Definicija i instrumenti zajedničke agrarne politike

Pravna osnova zajedničke agrarne politike EU definisana je članovima 32. do 38. Sporazuma o konstituisanju Evropske zajednice. Ranije članove 44, 45. i 47. Sporazum je poništio kao prevaziđene.

U članu 33. (raniji član 39.) stav 1. Sporazuma postavljaeni su dugoročni ciljevi koje bi trebalo da postigne zajednička agrarna politika. To su: 1) Podizanje poljoprivredne produktivnosti promovisanjem tehničkog progresa, uz osiguranje racionalnog razvoja poljoprivredne proizvodnje i optimalnog korišćenja faktora proizvodnje, posebno radne snage; 2) Obezbeđivanje povoljnog životnog standarda za poljoprivrednu populaciju, naročito podizanje primanja osoba lično angažovanih u poljoprivredi; 3) Stabilizacija tržišta; 4) Sigurnost snabdevanja; i 5) Sigurnost da će se potrošači snabdevati po prihvatljivim cenama.

Da bi se omogućilo ostvarivanje postavljenih ciljeva, članom 34. je propisano osnivanje zajedničkih organizacija tržišta (ZOT) koje, u zavisnosti od proizvoda, mogu biti u formi zajedničkih pravila o konkurenciji, u formi obavezne koordinacije nacionalnih tržišnih organizacija, ili pak u formi evropske tržišne organizacije. Od šest proizvoda za koliko su na početku šezdesetih godina bile uspostavljene, ZOT sada obuhvataju skoro sve poljoprivredne proizvode, odnosno grupe proizvoda. Time su postavljeni osnovni instrumenti zajedničkog tržišta poljoprivrednih proizvoda, koji sprečavaju prepreke u unutrašnjoj trgovini i održavaju zajedničku carinsku barijeru prema trećim zemljama.

Pri tom, tri osnovna principa, definisana još 1962. godine, na kojima se bazira zajednička agrarna politika i, samim tim, zajedničke organizacije tržišta su:

1. Jedinstveno tržište koje ima dva značenja: a) primenu (na poljoprivredne prozvode) pravila o slobodnom proteku roba između zemalja članica, i b) određivanje zajedničkih cena i pomoći, bez obzira gde je sedište ekonomskog subjekta. Korektna primena ovog principa zahteva zajedničko regulisanje cena, isplaćivanja pomoći i pravila konkurencije, harmonizovane propise o zdravstvenom osiguranju i administrativnim procedurama, kao i zajedničku spoljnotrgovinsku politiku;

2. Prioritetnost Unije: Ovaj princip se obezbeđuje aktivnostima na dva nivoa: a) kroz davanje prioriteta poljoprivrednim proizvodima iz Unije u odnosu na uvozne proizvode i b) kroz zaštitu unutrašnjeg tržišta od poremećaja izazvanih nekontrolisanim uvozom poljoprivrednih proizvoda sa niskim cenama, kao i od poremećaja na svetskom tržištu. Osnovni cilj ovog principa je da zaštiti proizvodnju unutar Unije od ugrožavanja uvozom iz trećih zemalja. Za sprovođenje datog cilja kao mehanizmi zaštite koriste se posebne uvozne dažbine i izvozni povraćaji. Ovi mehanizmi se ne primenjuju za sve osetljive proizvode, već samo za one sa najvišom stopom zaštite, dok se za ostale primenjuje standardni sistem carinskih dažbina. Međutim, ovaj princip nikada nije primenjivan apsolutno i bezuslovno, što potvrđuje i nekoliko izuzetaka (npr. Lome Konvencija, Opšti sistem preferencijala, koncesije mediteranskim zemljama, ili, poslednji, Sporazum o poljoprivredi Urugvajske runde GATT, koji je doveo do nestanka varijabilne posebne dažbine i snižavanja podsticaja izvoza po vrednosti i količini čime se umanjuju prioritetnost Unije u pogledu konkurentnosti na domaćem i svetskom tržištu).

3. Finansijska solidarnost: Troškovi koji proizilaze iz primene zajedničke agrarne politike moraju biti podeljeni među svim zemljama članicama, bez obzira na njihov nacionalni interes.

Stoga je još 1962. goidine osnovan Evropski poljoprivredni garantni i usmeravajući fond (5), koji se sastoji od Garantnog odseka i Odseka za usmeravanje. Nakon Agende 2000 Garantni odsek u potpunosti i ekskluzivno finansira troškove zajedničkih organizacija tržišta, odnosno mere koje imaju za cilj regulisanje poljoprivrednog tržišta Unije, kao i povraćaje od izvoza u treće zemlje. Zavisno od proizvoda, aktivnosti mogu biti u formi interventnih cena, podrške proizvodnji (premija), kompenzacione pomoći za smanjenje proizvodnje, ili u vidu pomoći za skladištenje. Osim toga, ovaj odsek finansira i zaštitu bilja i životinja, propagiranje zajedničke agrarne politike i druge aktivnosti, kao što su neki vidovi podrške ruralnom razvoju (osim u okviru Zajedničke inicijative za ruralni razvoj). S druge strane, Odsek za usmeravanje omogućava kontinuirano finansiranje zajedničkih i nacionalnih mera ruralnog razvoja na osnovu Zajedničke inicijative za ruralni razvoj. Savet je 1992. godine odlučio da sva izdvajanja za poljoprivredu budu obuhvaćena Fondom, osim izdvajanja za ribarstvo, kao i za naknadu zemljama članicama za smanjenje cene lagerovanja poljoprivrednih proizvoda. Namera je bila da se time ograniče izdvajanja za poljoprivredu na udeo u ukupnom budžetu.

Reforme zajedničke agrarne politike

U prethodnom periodu, zajednička agrarna politika je uspela da postigne inicijalne ciljeve koji su joj postavljeni: povećana je proizvodnja, podignuta produktivnost, stabilizovano je unutrašnje tržište, osigurano snabdevanje i zaštićeni proizvođači od turbulencija na svetskom tržištu. Međutim, uporedo sa pozitivnim, pojavili su se i negativni efekti ovih mera. Pre svega, proizvodnja je u velikoj meri nadmašila potrebe unutrašnjeg tržišta stvarajući ogromne robne viškove, tako da su izdvajanja za podršku poljoprivredi eksponencijalno rasla. Iz tog razloga, zajednička agrarna politika je u svojoj četvorodecenijskoj istoriji prošla kroz nekoliko reformi.

Do prvog pokušaja reforme ZAP došlo je samo deset godina nakon njenog uspostavljanja. Naime, 1968. godine, Komisija je objavila «Memorandum o reformi ZAP», poznat kao i «Menšoltov plan» (prema Siko Menšoltu, tadašnjem potpredsedniku Komisije odgovornom za sprovođenje zajedničke agrarne politike). Plan je predviđao smanjenje broja zaposlenih u poljoprivredi i ukrupnjavanje poljoprivrednih poseda, kako bi se povećala produktivnost.

Tokom 1972. godine, u ZAP su uvedene strukturne mere, sa ciljem da se modernizuje oblast poljoprivrede. Međutim, pored kontinuiranih strukturnih izmena tokom naredne decenije, osnovni problem je i dalje ostao – odnos ponude i potražnje na tržištu poljoprivrednih proizvoda nije bio izbalansiran, rezultujući neprekidan porast robnih viškova. Stoga je Komisija 1983. godine, utvrdila radikalnu reformu koja je bila predstavljena dve godine kasnije kao Zeleni papir na temu «Perspektive zajedničke agrarne politike» (1985.). Zeleni papir je imao za cilj da izjednači ponudu i tražnju, da uvede nove načine redukovanja proizvodnje u najugroženijim sektorima i da analizira alternativna rešenja za budućnost ZAP. Evropski savet je 1988. godine, prihvatio paket reformskih mera, uključujući «vodič poljoprivrednih troškova», koji je ograničio procenat izdvajanja za poljoprivredu od ukupnog budžeta zajednice.

Komisija je 1991. godine, sa Rej Mekšerijem kao Komesarom za poljoprivredu, iznela dva predloga za diskusiju o razvoju i reformi ZAP. Ovi predlozi su bili osnova za politički dogovor o reformi ZAP, koji je Savet usvojio 21. maja 1992. godine. Upravo je navedena reforma označila prekretnicu u razvoju zajedničke agrarne politike, time što je predviđeno snižavanje cena poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda kako bi se omogućila njihova konkurentnost na unutrašnjem i svetskom tržištu, dok su farmerima sniženi prihodi kompenzovani direktnim plaćanjima. Osim toga, ova reforma je uvela dodatne mere za uređenje tržišta, kao i za zaštitu okoline.

Reforma iz 1992. godine, ocenjena je kao uspešna, obzirom da je proizvela značajne pozitivne efekte na poljoprivredu Unije. Međutim, međunarodni društveno-ekonomski uslovi u narednim godinama, koji su rezultovali novom rundom pregovora u okviru GATT, iziskivali su dalje usklađivanje ZAP, odnosno novu reformu.

Zajednička agrarna politika i Svetska trgovinska organizacija

  Kao najveći svetski uvoznik i drugi najveći izvoznik poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda EU pridaje poseban značaj međunarodnim pravilima kojima se reguliše promet ovih proizvoda. Stoga je EU član Svetske trgovinske organizacije od njenog osnivanja 1994. godine, prihvativši u paketu GATT 1994, pored ostalih sporazuma, Sporazum o poljoprivredi i Sporazum o sanitarnim i fito-sanitarnim merama.

U okviru Urugvajske rude GATT, u oblasti prometa poljoprivrednim proizvodima regulisane su tri grupe pitanja: pristup tržištu, odnosno carinske koncesije; b) interna podrška (subvencije) proizvodnje; i v) izvozne subvencije.

U pogledu pristupa tržištu zemlje potpisnice su se obavezale da sprovedu tarifikaciju, odnosno transformaciju necarinskih mera zaštite u carine izračunavanjem procentualne razlike između domaćih i svetskih (t.j. uvoznih) cena poljoprivrednih proizvoda u određenom periodu. Tako dobijene carinske stope u koje se uračunavaju postojeće carinske stope i posebne dažbine na uvoz poljoprivrednih proizvoda trebalo je smanjiti za 36 odsto (za razvijene zemlje) u odnosu

na referentni period 1988-1990., i to u šestogodišnjem periodu 1995-2000. godina, pri čemu je minimalno sniženje za svaki proizvod iznosilo 10 odsto (6).

GATT 1994 je predvideo da se i za direktne subvencije poljoprivrednim proizvođačima (tzv. «mere iz ćilibarske kutije»), kao i u slučaju uvoznih dažbina, prethodno, primenom specifičnog mehanizma (AMS) sprovede izračunavanje ukupnih mera direktne finansijske podrške. Ovako dobijene vrednosti razvijene zemlje trebalo je da smanje za 20 procenata u odnosu na isti referentni period (1988-1990) i u istom periodu kao i za carinske stope (1995-2000). Od obaveze smanjenja isključene su mere koje minimalno utiču na trgovinu (tzv. «mere zelene kutije»), kao što su opšte usluge vlade u domenu istraživanja, kontrole bolesti, bezbednosti u hrani, infrastrukturne delatnosti itd (7).

Takođe, EU je ovim sporazumima preuzela obavezu snižavanja, u predviđenom periodu od šest godina, i izvoznih subvencija, i to za 36 odsto u pogledu vrednosati i za 21 odsto u pogledu količina subvencionisanog izvoza (u odnosu na referenti period) (8).

U oktobru 1999. godine, ministri poljoprivrede država članica EU sporazumeli su se o zajedničkom stavu povodom predstojeće «Milenijumske runde» pregovora u okviru Svetske trgovinske organizacije, koja je počela u martu 2000. godine, a predviđeno je da traje tri godine. Generalno, u ovim pregovorima pristup EU se bazira na razvojnom planu Agenda 2000, odnosno omogućavanju postizanja dugoročnih ciljeva u oblasti poljoprivrede koji su u ovom dokumentu navedeni. U tom smislu, interes EU je da se poveća pažnja o netrgovinskim aspektima poljoprivrede, obzirom da poljoprivreda ima multifunkcionalnu ulogu, odnosno da, osim proizvodnje hrane, ima uticaj i na očuvanje okoline, kvalitet i sigurnost hrane, zaštitu životinja itd., zatim da se u najvećoj mogućoj meri olakša pristup tržištima, odnosno da se ukinu ili snize carinske barijere, kao i da se proširi status posebnog tretmana za zemlje u razvoju, imajući u vidu veliki značaj poljoprivrede u ovim zemljama.

Agenda 2000

U julu 1997. godine, Komisija je predložila reformu ZAP u okviru plana Agenda 2000 (9), koji je predstavljao projekciju razvoja poljoprivrede EU u periodu 2000-2006. godine, uzimajući u obzir očekivano proširivanje zajednice. Pregovori i sporazum o reformi zajedničke agrarne politike zaključeni su na Berlinskom Evropskom Savetu u martu iste godine. Ovim planom se produbljuje i proširuje reforma iz 1992. godine, zamenom sistema podrške poljoprivredi kroz zaštitne cene sistemom direktnih plaćanja farmerima. Ovaj sistem se pokazao kao uspešan, obzirom da je uspeo da smanji viškove proizvodnje i kontroliše izdvajanja za podršku proizvodnji, bez ugrožavanja planiranog prosečnog rasta prihoda farmera od 4,5 odsto godišnje. Kao drugi stub nove agrarne politike prediđena je snažna podrška ruralnom razvoju, što obuhvata razvoj marginalizovanih poljoprivrednih područja (kao što su bivše kolonije na malim ostrvima), obuka mladih farmera itd.

Osim toga, Agenda 2000 je utvrdila aktivnosti u pravcu jačanja konkurentnosti poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda poreklom iz Unije na unutrašnjem i svetskom tržištu, pronalaženja alternativnih zaposlenja i izvora prihoda za farmere, integrisanja ekoloških i strukturalnih aspekata u ZAP, unapređenja kvaliteta i sigurnosti hrane i u pravcu pojednostavljenja agrarne regulative kako bi se sistem propisa učinio transparentnim i pristupačnim.

Agendom 2000 predviđeno je da izdvajanja za poljoprivredu u periodu 2000-2006. iznose prosečno oko 40,5 milijardi evra godišnje, od čega je za ruralni razvoj predviđeno 4 milijarde eura na godišnjem nivou, s tim što bi se izdvajanja iz godine u godinu permanentno smanjivala .

Nedavno je Franc Fišler, komesar za poljoprivredu predstavio Komisiji svoj radikalni plan finansiranja agrarne politike EU, kojim je od 2004. godine, planirano smanjivanje direktnih subvencija farmerima za tri odsto godišnje. Time bi 2010. godine smanjivanje iznosilo 20 procenata, a ovaj ušteđeni novac, prema planu Fišlera, bio bi usmeren u ruralni razvoj. Drugi važan cilj reforme je smanjenje garantovanih cena određenih poljoprivrednih proizvoda, čime bi se omogućilo osetno smanjivanje cena žitarica (što bi EU obezbedilo odlične pozicije u predstojećim pregovorima o poljoprivredi u okviru Svetske trgovinske organizacije). Uslov za dobijanje subvencija bila bi obaveza da se unapređuje zaštita životne sredine, zaštita životinja i podiže kvalitet proizvedene hrane.

Najveći protivnici ovako radikalne reforme su Francuska, Španija i Grčka, obzirom da su te tri države najveći korisnici budžeta Unije za poljoprivredu - Španije je prema podacima za 2000. godinu, dobila 2,51 milijardu evra, Francuska 2,32 milijarde evra, a Grčka 1,98 milijardi evra. Francuska se, pri tome, poziva na sporzum Agenda 2000, upozoravajući da bi predložena dinamika smanjivanja od tri odsto godišnje ugrozila egzistenciju najmanje 200 hiljada francuskih farmera. Protivnici ove reforme kao argument ističu da je predsednik SAD Džordž Buš obećao američkim farmerima dodatne subvencije u godišnjem iznosu od 6,4 milijardi dolara, što bi smanjilo konkurentnost evropskih proizvođača na svetskom tržištu.

S druge strane, Fišlerovu reformu snažno podržava Nemačka koja za sprovođenje zajedničke agrarne politike izdvaja najviše (4,33 milijardi evra), a slede je Velika Britanija (2,29 milijardi evra) i Holandija (1,12 milijardi evra). Vlada Nemačke čak smatra da predloženi reformski paket nije dovoljno radikalan i da će, njegovom primenom, izdvajanja za poljoprivredu u zajedničkom budžetu biti manja samo za oko 200 miliona evra (10).

Zajednička agrarna politika i proširenje Evropske Unije

Postupak pristupanja EU je u toku za deset država kandidata, od kojih su po ekonomskoj perspektivi najznačajnije zemlje Centralne i Istočne Evrope. U oblasti poljoprivrede, očekuje se da će proširenje Zajednice skoro duplirati radnu snagu i obradivu površinu, kao i da će unutrašnjem tržištu dodati preko 100 miliona potrošača. S druge strane, proširenje će novim državama članicama omogućiti da efikasno koriste svoje poljoprivedne potencijale. Međutim, neophodno je da zemlje kandidati prethodno ispune mnogobrojne uslove u pogledu prestrukturiranja i modernizacije svog agrarnog sektora.

EU aktivno podržava proces prestrukturiranja u državama kandidatima, nudeći u tom pravcu različite instrumente. U oblasti poljoprivrede, EU je zemljama kandidatima ponudila Poseban program pristupanja za poljoprivredu i ruralni razvoj za koji je izdvojeno 520 miliona eura za šestogodišnji period. Ovaj program, bazira se na planu Agenda 2000 i osmišljen je da bi pomogao državama kandidatima u unapređenju svoje poljoprivrede, kako bi se uspostavio adekvatan okvir za podršku održivog poljoprivrednog i ruralnog razvoja, rešili problemi koji ometaju dugoročno usklađivanje poljoprivrede i ruralnih oblasti i pomogla implementacija acquis communautaire u oblasti poljoprivrede.

SRJ je pristupanje Evropskoj Uniji postavila kao svoj dugoročni strateški cilj. Na sastanaku konsultativne grupe SRJ i EU u julu ove godine u Beogradu, ocenjeno je da aktivnosti na dogovorima oko harmonizacije našeg tržišta teku uspešno i odlučeno da se pristupi izradi studije o izvodljivosti priključenja naše zemlje EU. Nakon predstavljanja studije, otpočeli bi pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji čije se zaključivanje može očekivati početkom 2003. godine, da bi formalnu kandidaturu za EU, ako sve bude teklo predviđenom dinamikom, mogli da ostvarimo 2004. ili najkasnije 2005. godine. Na sastanku je utvrđen i akcioni plan harmonizacije koji se poklapa sa konstituisanjem nove zajedničke države Srbije i Crne Gore. U oblasti poljoprivrede, akcioni plan prediđa harmonizovanje modela uvozna zaštite u roku od tri godine, dok bi se harmonizacija propisa po pitanju internih i izvoznih subvencija izvela u sklopu harmonizacije sa pravilima STO. Osim toga, već je izvršena harmonizacija nekih od pravilnika o kvalitetu robe, a u toku je i usaglašavanje propisa o zaštiti životinja i bilja.

Zaključak

Poljoprivreda za EU predstavlja pitanje od izuzetnog značaja još od osnivanja Zajednice Rimskim sporazumom iz 1957. godine. Zajednička agrarna politika, uspostavljena 1962. godine, osnivanjem zajedničkih organizacija tržišta, pretrpela je u svojoj istoriji više reformi koje se, generalno, mogu podvesti u dve faze. U prvoj, zajednička agrarna politika je imala za cilj da poveća produktivnost i obezbedi povoljan životni standard farmera. U ovom periodu, podrška poljoprivredi je davana kroz sistem zaštitnih cena, što je vremenom dovelo do ispunjenja zadatih ciljeva, ali i poremećaja odnosa ponude i tražnje na unutrašnjem tržištu, odnosno permanentnog rasta robnih viškova i budžetskih troškova. Drugu fazu razvoja zajedničke agrarne politike EU, koja je institucionalizovana Sporazumom iz 1992. godine, karakteriše prelazak davanja podrške poljoprivredi sa sistema zaštitnih cena na sistem direktnih plaćanja proizvođačima, uz permanentno snižavanje ovih idataka i usmeravanje pomoći na ruralni razvoj. U okviru paketa GATT 1994, EU se obavezala na smanjivanje uvozne zaštite i internih i izvoznih subvencija, kao i na poštovanje međunarodnih pravila o zaštiti životinja i bilja. Sporazum Agenda 2000 produbljuje i proširuje započetu reformu, redukujući direktna plaćanja farmerima uz zalaganje za ruralni razvoj i uzimajući u obzir planirano proširenje Unije zemljama Centralne i Istočne Evrope. SRJ (odnosno Srbija i Crna Gora) je u fazi priprema za zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, te je već započeta harmonizacija propisa u oblasti poljoprivrede.

Fusnote:

1. Baza podataka: European Commission (http://europa.eu.int/comm/agriculture/agrista/index_en.htm), 

2. Obzirom da EU poljoprivredi pridaje posebnu pažnju, u ovoj oblasti je pravna regulativa najbrojnija i najsloženija. Stoga se radi lakšeg snalaženja i pristupa propisima, pojavila potreba za konsolidovanjem instrumenata u jedan dokument. Ovakvi dokumenti nemaju službenu važnost i ne objavljuju se u službenom listu, već služe zainteresovanima za informaciju o određenom pitanju. Inicijativu za konsolidovanje propisa pokrenuo je Sekretarijat za poljoprivredu, a ovaj projekat je započeo 1999. godine, i sigurno će potrajati još nekoliko godina, iako je veliki broj dokumenata već dostupan.

3. Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Luksemburg i Holandija (zemlje potpisnice Rimskog sporazuma);

4. Šest grupa osetljivih proizvoda za koje će se na nivou Unije voditi zajednička politika (žitarice, svinje, jaja, živina, voće i povrće, vino);

5. Glossary of the Common Agricultural Policy and the Agenda 2000 Reform (European Parliament, 1999), str. 5;

6. Član II GATT 1994, čl. 5. Sporazuma o poljoprivredi;

7. Članovi 6. i 7. i Aneksi II, III i IV Sporazuma o poljoprivredi;

8. Članovi 9-11. Sporazuma o poljoprivredi;

9. Agenda 2000: Strenghtening the Union and preparing enlargement (http://europa.eu.int/comm/agenda2000/index_en.htm),

10. Rakić, Ž: Manje Marksa, više tržišta (Politika, 13.7.2002., str. A4).

 

 * Referat na XV susretu Kopaonicke skole prirodnog prava ("Pravni zivot", br. 12/2002, str. 501-510).

 

© Dusan Dabovic, 2002.

Gore ^

 

Home > Teorija > Pravni okvir agrarne politike EU

 

E-mail | Home

 

Harmonizacija propisa SR Jugoslavije u procesu pristupanja STO

- sa posebnim osvrtom na oblast poljoprivrede - (*)

                                                                                                   

Autor: mr Dusan Dabovic

                                                                                                 

                                                                                                                     Summary

 

Uvod Opsti spoljnotrgovinski rezim Poljoprivreda Agroekonomske mere Sanitarne i fito-sanitarne mere Zakljucak Fusnote

 

1. UVOD

 

Svetska trgovinska organizacija (u daljem tekstu: STO) je najmladja organizacija Ujedinjenih nacija, organizaciono proizasla iz GATT-a (1) 1994. godine (2). Osnovni cilj STO-a je stvaranje uslova za povecanje transparentnosti i deregulacije svetskog trzista. U tom smislu, drzave koje pristupaju ovoj organizaciji, odnosno potpisnice Sporazuma o formiranju STO-a (3) i posebnih sporazuma na kojima se STO zasniva, u obavezi su da prilagode ovim sporazumima svoju ekonomsku politiku i odgovarajuce propise.

SR Jugoslavija je, iz poznatih razloga, iskljucena iz Urugvajske runde, a nakon suspenzije medjunarodnih sankcija nas zahtev za prijem iz 1996. godine nije iznet na Generalni savet STO-a usled nepostojanja konsenzusa zemalja clanica o njegovom prihvatanju. Medjutim, pocetkom ove godine, formirana je nova vladina Medjuresorska komisija za pristupanje SR Jugoslavije STO-u, na cijem je celu savezni ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, kao i potkomisije za poljoprivredu, usluge i telekomunikacije i ostvarena je puna saradnja sa organima STO-a na pripremi potrebnih dokumenata (4).

 

2. OPSTI SPOLJNOTRGOVINSKI REZIM

 

Memorandum o spoljnotrgovinskom rezimu zemlje pristupnice, koji se podnosi Radnoj grupi za prijem, mora da, pored pored opsteg predstavljanja

njene privrede, ekonomske politike i spoljne trgovine, sadrzi i spisak relevantnih propisa, zakonodavne programe i planove za izmenu odgovarajuce regulative kao i opis sudskih, arbitraznih i administrativnih organa i postupaka koji se odnoe na ovu oblast.

Savezna vlada je reformu naseg ekonomskog sistema i proces harmonizacije propisa sa zahtevima STO-a i, istovremeno, Evropske unije, zapocela krajem prosle godine izmenama rezima spoljnotrgovinskog poslovanja koje su stupile na snagu 1. januara ove godine. Izmenama Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju izbrisane su odredbe kojima je propisana obaveza upisa u Registar prava za obavljanje uvoza i izvoza (5), i clan koji je obavezivao preduzeca i druga pravna lica da uz zahtev za upis u Registar podnosi dokaz da na svom deviznom racunu kod ovlascene banke imaju najmanje 10.000 DEM, poslovne prostorije sa odgovarajucim uredjajima i opremom i najmanje tri zaposlena (6).

Osim toga, donete su i izmene Zakona o deviznom poslovanju (7), tako da je pruzena mogucnost da se vrednosti utvrdjene u ugovorima iskazuju u stranoj valuti, a ovlascenim bankama u zemlji je omoguceno da odobravaju devizne kredite za uvoz opreme i rezervnih delova za odrzavanje te opreme. Takodje, ukinuta je obaveza uvoznika da Narodnoj banci Jugoslavije uplate 10 odsto vrednosti uvoza i obaveza izvoznika da NBJ prodaju pet procenata deviznog priliva.

Novim Zakonom o carinskoj tarifi (8) i izmenama Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju (9) i Carinskog zakona (10), koji su stupili na snagu 1. juna ove godine, uvazen je osnovni princip STO-a da carina predstavlja primarni instrument zastite domace proizvodnje, odnosno izvr{ena je liberalizacija uvoza i izvoza smanjenjem rezimskih ogranicenja na minimum.

Naime, dozvole su sada potrebne za uvoz samo proizvoda crne metalurgije, a kvantitativna i vrednosna ogranicenja za uvoz (kvote) su ukinuta. Novi carinski tarifnik ima 8.545 pozicija, smanjenje carinskih stopa je usvojeno za oko 7.050 vrsta robe, za oko 1.100 ostale su po starom, a povecane su priblizno za 350 pozicija, tako da je prosecna carinska stopa smanjena sa 14,4 na 9,4 odsto. Umesto ranijih 36 carinskih stopa u intervalu do 40 procenata, predvidjeno je samo sest: od jedan, pet, 10, 20 i 30 odsto (11). Takodje, smanjena je dazbina za carinsko evidentiranje sa dosadasnjih jedan na pola procenta, a opsta carinska stopa koja je vazila za uvoz predmeta za licnu upotrebu smanjena je sa 15 na 10 odsto.

Prilikom odredjivanja carinskih stopa, zakonodavac je posao od principa da one budu najnize za sirovine i reprodukcioni materijal, veci stepen zastite uziva oprema, a najvece carine su odredjene za luksuznu robu. Carinske

stope su, pri tom, povecane za uvoz one robe koja je ranije imala kvantitativno ogranicenje. Tako je za sirovine i repromaterijal koji se ne proizvodi u nasoj zemlji odredjena carinska stopa od jedan odsto, za robu sa istom namenom koja se proizvodi u nas u dovoljnoj kolicini stopa iznosi pet procenata, a po istom principu se carine i rezervni delovi, u zavisnosti da li se proizvode u zemqi, odnosno da li se proizvode u dovoljnoj kolicini. Oprema koja se ne proizvodi u Jugoslaviji ima najnizu carinsku stopu od jedan odsto, a ako se proizvodi u nasim fabrikama u dovoljnoj kolicini, carinice se po stopi od 10 odsto.

Po stopi od 10 procenata carine se proizvodi siroke potrosnje koji istovremeno mogu biti repromaterijal, a ne proizvode se u zemlji. Stopa carine od 15 odsto rezervisana je za uvezenu stranu robu siroke potrosnje ciji nedostatak direktno utice na standard stanovnistva, dok proizvodi namenjeni sirokoj potrosnji kakvi se proizvode u nas imaju carinsku stopu od 20 odsto. Za robu siroke potrosnje koja predstavlja luksuzne proizvode, kao i za proizvode koji su ranije bili zasticeni restriktivnim rezimom uvoza putem kvantitativnih ogranicenja i dozvola, predvidjena je maksimalna carinska stopa od 30 odsto.

 

3. Poljoprivreda

 

Pregovori o pristupu STO-u u oblasti poljoprivrede baziraju se na Sporazumu o poljoprivredi (12), Sporazumu o subvencijama (13), Sporazumu o sanitarnim i fitosanitarnim merama (14) i Ministarskoj deklaraciji u vezi mogu}ih negativnih efekata programa reforme na polozaj najmanje razvijenih zemalja u razvoju i zemaqa u razvoju neto uvoznica hrane (15).

 

 

3.1. Agroekonomske mere

 

Sustinu Sporazuma o poljoprivredi cini klasifikacija svih mera agrarne politike koje podlezu obavezi smanjivanja i multilateralne kontrole u tri grupe: 1) pristup trzistu, odnosno carinske koncesije; 2) interna podr{ka ili subvencija proizvodnje; i 3) podsticanje izvoza.

U pogledu pristupa trzistu Sporazumom je predvidjena obaveza tzv. tarifikacije, tj. transformacije necarinskih mera zastite u carine izracunavanjem procentualne razlike izme|u domacih i svetskih (tj. uvoznih) cena poljoprivrednih proizvoda u periodu 1986-1988. godine. Tako dobijene carine u koje se uracunavaju i normalne stope carina i vancarinske da`bine na uvoz poljoprivrednih proizvoda podlezu obavezi smanjenja i konsolidacije. Snizenje ovako dobijenih carina za razvijene zemlje treba da iznosi 36 odsto i da bude sprovedeno za sest godina (1995-2000.), dok za zemlje u razvoju procenat snizenja treba da iznosi 24 procenta u roku od 10 godina (1995-2004.) (16). Pri tom, minimalno snizenje za svaki pojedinacni proizvod treba da iznosi 15 odsto za razvijene zemqe, a 10 odsto za zemlje u razvoju. Nerazvijene zemlje, medjutim, nemaju obavezu snizavanja carina (17).

Za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, prehrambenu industriju, proizvodjace prirodnih alkoholnih i bezalkoholnih pica, kao i proizvodjace sokova, novim Zakonom o carinskoj tarifi predvidjen je najvisi stepen zastite. Ukupno 655 proizvoda za koje zakon predvidja najvisu stopu od 30 odsto, sto cini 7,67 odsto svih tarifnih brojeva, 243, ili jedna trecina, odnosi se na poqoprivredne proizvode. Ipak i u ovoj oblasti su snizene carinske stope, te je prosecna carinska stopa za poljoprivredne proizvode i preradjevine smanjena sa 22,61 na 16,76 odsto, odnosno za oko 25 procenata.

Najvisa carinska stopa od 30 procenata je odredjena za meso, preradjevine, konzervisane proizvode od mesa, mesne i druge klanicne proizvode, sir, pastrmke, soju, zitarice, brasno, mast, margarin sve vrste cokolade, bonbone, slad, prehrambene proizvode od brasna, hleb, pecivo i zacine, kao i za mineralnu vodu, vina, alkoholna pica i duvan.

Osim carinske stope po carinskoj tarifi na uvoz pojedinih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda zaracunava se i posebna dazbina (prelevman) u fiksnom iznosu po jedinici mere (18), a na uvoz voca i povrca jos i sezonska carina po stopi od 20 odsto (19). Stoga je, u postupku primene Sporazuma, neophodno prethodno izvrsiti tarifikaciju svih uvoznih dazbina, a zatim datu stopu snizavati do predvidjenog nivoa. U svakom slucaju, tokom pregovarackog procesa postoji mogucnost iznosenja nekih nacionalnih specificnosti zbog kojih bi se mogao dobiti poseban tretman za pojedine proizvode. Naime, Sporazum sadrzi klauzulu "o posebnom tretmanu", koja omogucava da se iz netrgovinskih razloga - kao sto su sigurnost u hrani i zastita zivotne sredine - zadrzi postojeca restrikcija uvoza za neki pojedinacni proizvod, tj. da se on izuzme od obaveze tarifikacije sve do kraja sprovodjenja Sprazuma, ali samo pod uslovima: 1) da se radi o uvozu onog primarnog poljoprivrednog proizvoda koji je, u periodu 1986-1988, ucestvovao sa manje od 3 odsto u ukupnoj domacoj potrosnji tih proizvoda;

2) da tim proizvodima nisu odobravane izvozne subvencije pocev od 1986. godine: 3) da su se efektivne mere ogranicenja proizvodwe primenjivale na primarni poljoprivredni proizvod: da je u prvoj godini sprovodjenja Sporazuma obezbedjen minimalan pristup za takav poljoprivredni proizvod na nivou od cetiri odsto od domace potrosnjne datog proizvoda i da je godisnje rastao do osam odsto na kraju perioda sprovodjenja (20).

Sporazum predvidja da smanjenje direktnih subvencija poljoprivrednim proiavodjacima (u terminologiji STO-a uobicajen je naziv "mere iz cilibarske kutije") iziskuje, kao i u slucaju uvoznih dazbina, prethodno izracunavanje ukupnih mera direktne finansijske podrske primenom specificnog mehanizma (21). Vrednosti koje se dobiju pomocu ovog mehanizma podvrgavaju se obavezi smanjenja po stopi od 20 odsto za razvijene zemlje odnosno, od 13 procenta za zemlje u razvoju, pri tom, rok za implementaciju iznosi, kao i za smanjenje uvoznih dazbina 6 godina (1995-2000.) za razvijene zemlje i 10 godina (1995-2004.) za zemlje u razvoju.

Od obaveze smanjenja su iskljucene mere podrske poljoprivrednim proizvo|acima, koje minimalno uticu na trgovinu (tzv. "mere zelene kutije"), kao sto su: opste usluge vlade u domenu istrazivanja, kontrole bolesti, bezbednosti u hrani i infrastrukturne delatnosti; direktna davanja proizvo|acima koja uticu na rast njihovih prihoda, ali ne uticu na cenu proizvodnje; pomoc za strukturalna prilagodjavanja; i direktna placanja u okviru programa za zastitu covekove okoline i programa pomoci regionima. Takodje, iz obaveze smanjivanja je iskljuceno i finansiranje odredjenih drzavnih programa kao sto su: programi za ogranicavanje proizvodnje (tzv. "mere plave kutije"); pomoc koju odobrava vlada zemlje u razvoju na ime razvoja poljoprivrede i sela; svi ostali vidovi pomoci koji pokrivaju samo mali deo proizvodnje pojedinog poljoprivrednog proizvoda (22).

Pitanje subvencionisanja poljoprivredne proizvodnje u nas je regulisano republickim uredbama kojima se daje podrska, pre svega, proizvodjacima osnovnih zivotnih proizvoda (hleba, stoke, mleka, ulja), ali i za proizvodnju semenske psenice i za suzbijanje biljnih bolesti, stetocina i korova. Medjutim, ova vrsta mera podrske je u nas vrlo slaba, tako da se ne moze uporedjivati sa subvencijama koje uzivaju poljoprivredni proizvodjaci u razvijenim zemljama. Stoga bi, tokom pregovora o pristupanju u STO, nasa zemlja morala izneti valjane argumente ako zeli da zadrzi subvencionisanje iznad predvidjenog nivoa.

Prema Sporazumu o poljoprivredi, izvozne subvencije u poljoprivredi nisu zabranjene (za razliku od pravila STO-a koja se odnose na subvencioniranje industrijskog sektora), ali postoji obaveza da se one smanje za odredjeni procenat tokom perioda sprovodjenja Sporazuma. Domace subvencije na

koje se odnosi navedena obaveza, obuhvata subvencije cij je odobravanje vezano za rezultate u izvozu, a finansiraju se iz budzeta, ili iz sredstava koja se obezbedjuju posebnom odlukom javnih vlasti (npr. da se sredstva od prikupljene dazbine na poljoprivredne proizvode koriste za subvencionisanje izvoza poljoprivrednih ptoizvoda). Pri tome, bitan kriterijum je poreklo sredstava, a ne subjekat koji vrsi njihovu raspodelu za svrhe subvencionisanja izvoza.

Po sporazumu, za navedene izvozne subvencije predvidjeno je da se vise nece siriti i da ce se njihov nivo sniziti u odnosu na prosek iz referentnog perioda 1986-1990. godine. Pri tome se obaveza smanjenja odnosi kako na smanjivanje izdataka u namene subvencioniranja, tako i na kolicine subvenciranog izvoza. Smanjenja su jednako rasporedjena po godinama sprovodjenja Sporazuma i za razvijene zemlje podrazumevaju obavezu smanjivanja ukupnih sredstava koja su namenjena izvoznom subvencionisanju za 36 odsto u roku od sest godina za razvijene zemlje, odnosno za 24 odsto u roku od 10 godina za zemlje u razvoju. sto se tice kolicine subvencionisanog izvoza, obaveza njegovog smanjenja za razijene zemlje iznosi 21 odsto sa rokom sprovodjenja od sest godina, dok je za zemlje u razvoju ta obaveza definisana na nivou od 14 procenata i sa rokom sprovodjenja od 10 godina.

U pojedinoj godini i za pojedini proizvod ili grupu proizvoda, izvozne subvencije mogu biti premasene (do 3 odsto kada je rec o iznosu subvencija i do 1,75 procenata kada je u pitanju kolicina subvencionisanog izvoza), s tim da kumulativni iznos subvencije ili subvencionicane kolicine izvoza do godine u pitanju ne premasuje ukupan iznos predvidjenih godisnjih smanjenja odredjene zemlje (23).

Izvozne subvencije su u nas regulisane na saveznom nivou Odlukom o povracaju carinskih i drugih uvoznih dazbina i o drugim merama za podsticaj izvoza. (24). Po odredbama ove odluke, pravo na povracaj carine i drugih uvoznih dazbina, kao i na druge mere podsticaja, preduzeca i druga pravna lica ostvaruju kad naplate izvezenu robu domace proizvodnje, odnosno usluge. Osim toga, kada preduzece koje izveze i naplati proizvode u skladu sa programima izvoza koje donose proizvodjaci i izvoznici za pojedine grupe proizvoda u okviru odgovarajucih fondova iz oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije, ima pravo na dodatni podsticaj po pravilima tih fondova. Stoga bi prilikom izracunavanja stope neophodnog godisnjeg smanjenja trebalo imati u vidu kumulativni iznos subvencija.

 

3.2. Sanitarne i fitosanitarne mere

 

U prvoj polovini ove godine, na saveznom nivou, doneto je nekoliko novih propisa, koji su regulisali vrlo aktuelna pitanja u oblasti sanitarne i fitosanitarne zastite. Naime, u svetu, a narocito u razvijenim zemqama, sve je izrazeniji trend poostravanja propisa kontrole zdravstvene ispravnosti poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, usled nedoumica i kontradiktornih misljenja u vezi stetnosti genetski modifikovanih organizama po coveka i nedavnih pojava zaraza spongiformnom encefalopatijom goveda (popularno nazvanom "bolest ludih krava") i stocnih bolesti.

Zakon o geneticki modifikovanim organizmima (25) regulise pitanje upotrebe, uvodjenje u proizvodnju i stavljanje u promet genetski modifikovanih organizama i njihovoh proizvoda. Njime se propisuje obaveza pribavljanja posebne dozvole od strane nadleznog saveznog organa za stvaraoce i korisnike genetski modifikovanih proizvoda. Osim toga, Savezno ministarstvo poljoprivrede je donelo Naredbu o sprovodjenju mera za sprecavanje unosenja zarazne bolesti zivotinja spongiformne encefalopatije (BSE) u SR Jugoslaviju (26), kojom se osniva tim eksperata u ovoj oblasti koji ce pratiti aktuelnu situaciju i donositi odgovarajuce odluke o zabrani ili ogranicenju uvoza mesa i preradjevina iz pojedinih zemalja. Takodje, u cilju sprecavanja sirenja stocnih bolesti doneta je Naredba o zabrani uvoza u SR Jugoslaviju i prevoza preko teritorije SRJ posiljki papkara i proizvoda, sirovina i otpadaka poreklom od papkara iz Velike Britanije i Severne Irske, Francuske i Holandije (27).

Ovi novi propisi, kao i vazeci, Zakon o zastiti bilja (28) i Zakon o zastiti zivotinja od zaraznih bolesti koje ugrozavaju celu zemlju (29), u skladu su sa Sporazumom o sanitarnim i fitosanitarnim merama i sa odgovarajucim propisima razvijenih zemalja, ali je u narednom periodu neophodno doneti brojne pravilnike koji bi bili uskladjeni sa novim medjunarodnim standardima.

 

4. ZAKLJUCAK

 

U sklopu svoje ekonomske reforme zapocete krajem prosle godine, SR Jugoslavija je izvrsila liberalizaciju spoljne trgovine, sto bi trebalo da nam olaksa prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju i, u perspektivi, u Evropsku uniju. U prvoj polovini ove godine izvrsene su izmene kojima se regulisu spoljknotrgovinski rezimi, carine i takse, a doneto je i nekoliko novih

propisa u oblasti sanitarnih i fito-canitarnih mera. U STO-u se posebna paznja posvecuje regulisanju trgovine poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima, te je neophodno, do 2004. godine, kada istice rok za primenu sporazuma za zemlje u razvoju, uskladiti nase propise sa Sporazumom o poljoprivredi i Sporazumom o sanitarnim i fito-sanitarnim merama. Na osnovu Sporazuma o poljoprivredi neophodno je uskladiti nase propise kojima se regulise pristup trzistu, interne subvencije i izvozne podsticaje, a u oblasti sanitarnih i fitosanitarnih mera potrebno je izvrsiti uskladjivanje brojnih pravilnika sa medjunarodnim standardima.

 

 

5. Fusnote:

1. Opsti sporazum, o carinama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade) zakljucen 1947. godine, inoviran do 1994. godine;

2. Pregovaracki proces o stvaranju STO-a je poceo na Ministarskoj konferenciji u Punta del Este, Urugvaj, u septembru 1986. godine, zavrsen u Zenevi 1993. godine, a potpisan na Ministarskoj konferenciji u Marakesu aprila 1994. godine (tzv. "Urugvajska runda");

3. Agreement establishing the World Trade Organization, zakljucen na Ministarskoj konferenciji u Marakesu 1994 godine;

4. Redovna procedura za prijem novih clanica sprovodi se pod striktno propisanim uslovima i sastoji se iz sledecih faza: 1) Pismeni zahtev zemlje za pocetak procesa pregovora o pristupanju mora biti prihvacen konsenzusom na Ministarskoj konferenciji STO ili Generalnom savetu STO; 2) Generalni savet STO formira Radnu grupu za prijem u koju ulaze zainteresovane clanice; 3) Radnoj grupi se podnosi Memorandum o spoljnotrgovinskom rezimu zemlje, u kojem se predstavlja, u skladu sa zadatim obrascem, celokupno funkcionisanje privrednog sistema, sa svim relevantnim vazecim propisima i sa ekonomskim kvantitativnim pokazateqima; 4) U radnoj fazi, vrsi se distribucija Memoranduma clanicama i preispitivanje prikazanih mera i njihove uskladjenosti sa sporazumima i pravilima STO-a, odgovara se na sva pitanja koja mogu da postavljaju sve clanice i obrazlaze se zadrzavanje pojedinih mera koje eventualno nisu uskladjene. Od zemlje pristupnice se u ovoj fazi, koja moze trajati godinama, moze traziti uskladjivanje odredjenih propisa;

5) Posto se usvoji Memorandum, zemlja pristupnica ulazi u narednu fazu bilateralnog pregovaranja o listama koncesija koje podnosi prilikom pristupanja STO carinskoj listi, listi koncesija u poljoprivredi i u trgovini uslugama. Pregovara se sa najzainteresovanijim zemljama, obicno vaznijim clanicama STO i sa glavnim partnerima u spoljnotrgovinskoj razmeni; 6) Kada se utvrde liste, Radna grupa donosi Protokol o pristupanju koji se sa listama koncesija u prilogu i izvestajem Radne grupe ("Pristupni paket") usvaja glasanjem na zasedanju Generalnog saveta ili Ministarske konferencije; 7) Nakon saglasnosti Generalnog saveta ili Ministarske konferencije, strana koja se prijavljuje potpisuje Protokol o pristupanju u kome izjavljuje da prihvata usaglaseni "Pristupni paket" uz uslov da ga ratifikuje u nacionalnom parlamentu. Uobicajeno je da se za to daje 3 meseca od potpisivanja Protokola o pristupanju. Trideset dana nakon sto zemlja pristupnica obavesti Sekretarijat STO-a da je zavrsila proceduru ratifikacije, zemlja postaje punopravni clan STO;

5. Clan 1. Zakona o izmenama i dopunama zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju ("Sl. list SRJ", br. 73/00);

6. Clan 2. , isto; 7. Zakon o deviznom poslovanju ("Sl. list SRJ", br. 12/95, 28/96,

29/97, 35/97, 44/99, 74/99,73/00); 8. Zakon o carinskoj tarifi ("Sl. list SRJ", br. 23/01); 9. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju ("Sl. list SRJ", br.

46/92, 16/93, 24/94 28/96, 29/97, 59/98, 44/99, 53/99, 73/2000, 23/01);

10.Carinski zakon ("Sl. list SRJ", br. 45/92, 16/93, 50/93, 24/94; 28/96, 29/97, 59/98, 17/99, 23/01);

11.Novim Zakonom o carinskoj tarifi za 50,16 odsto proizvoda utvrdjene stope se krecu u rasponu od jedan do pet, a za 73,17 odsto u rasponu od jedan do 10 procenata. Maksimalnu stopu carine od 30 procenata ima samo 7,67 odsto proizvoda;

12.Agrement on Agriculture, zakqucen na Ministarskoj konferenciji u Marakesu 1994 godine;

13.Agreement on Subsidies and Countervailig measures, zakljucen na Ministarskoj konferenciji u Marakesu 1994 godine;

14.Agreement on Application of Sanitary and Phytosanitary Measures, zakljucen na Ministarskoj konferenciji u Marakesu 1994. godine;

15.Decision of Measures in Favour of Least Developed Countries, zakljucen na Ministarskoj konferenciji u Marakesu 1994. godine;

16.Osobenost ovog roka je u tome sto se on primenjuje bez obzira kada je zemlja pristupila STO-u;

17.Od obaveze tarifikacije su izuzeta uvozna ogranicenja cija je primena opravdana u GATT-u iz 1994. postojanjem platno-bilansnih teskoca ili po osnovu izuzeca od drugih odredbi GATT-a i posebnih sporazuma koji pokrivaju trgovinu odredjenom robom;

18.Zakon o posebnoj dazbini pri uvozu poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda ("Sl. list SRJ", br. 90/94) i Odluka o odredjivanju poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda za koje se pri uvozu placa posebna dazbina i o visini te dazbine ("Sl. list SRJ", br. 10/00, 14,00, 5/01, 15/01);

19.Odluka o sezonskim carinskim stopama na uvoz odredjenih poljoprivrednih proizvoda ("Sl. list SRJ", br. 58/99).

20.Agrement on Agriculture, Anex 5; 21.AMS-Agregatno merenje ukupne podrske; 22.Agreement on Agriculture, Part IV, Anex 2, Anex 3, Anex 4; 23.Agreement on Agriculture, Part V; 24."Sl. list SRJ", br. 81/93, 16/94. 84/94, 92/94, 54/95, 6/97,

12/99; 25."Sl. list SRJ" br. 21/01; 26."Sl. list SRJ", br. 6/01; 27."Sl. list SRJ", br. 14/01; 28."Sl. list SRJ", br. 24/98, 26/98; 29."Sl. list SFRJ", br. 43/86, 53/91, "Sl. list SRJ", br. 24/94, 28/96.

 

 * Referat na XIV susretu Kopaonicke skole prirodnog prava ("Pravni zivot", br. 11/2001, str. 221-231).

© Dusan Dabovic, 2001.

Gore ^

 

Home > Teorija > Harmonizacija propisa SRJ ...

E-mail | Home