Embed Size (px)
Citation preview
Predavanja za VI nedelju iz Korektivne gimnastike - teorija
Merenje obima pokreta u zlobovima
Obim pokreta predstavlja pređeni put od početnog položaja do maksimalno mogućeg
pokreta. Obim pokreta zavisi od: oblika zglobnih površina, elastičnosti mekih struktura, veličine
mišićne mase, količine masnog tkiva, veličine koštanih formacija, individualnih karakteristika
organizma, oblika samog zgloba, rastegljivosti-elastičnosti mekog tkiva (kapsule, ligamenata),
otpora koji pružaju zategnuti mišići koji se pokretom istežu, sudaranja mekih mišićnih i drugih
masa susednih segmenata, pa i od sudaranja površina koštanih delova.
Ako su zglobne površine udubljene, obim pokreta je manji, nego ako su plitke. Veličina
koštanih ispupčenja, koja se nalaze u neposrednoj blizini zgloba, bitno utiču na amplitudu
pokreta, kao i debljina segmenta; što su veće ranije se sudaraju. Na debljinu segmenta
podjednako utiče mišićna masa i masno tkivo.
Utvrđivanje obima pokreta se vrši na osnovu merenja uglomerima raznih oblika, i
upoređivanjem dobijenih rezultata sa poznatim vrednostima normalne pokretljivosti za zglob čija
se pokretljivost registruje. Kod merenja se mora voditi računa da centar uglomera bude
postavljen nad osovinu pokreta, a da se njegovi kraci postave duž osovine segmenta, koji
pokretom menjaju međusobni položaj. Tako je za merenje pokretljivosti zgloba kolena potrebno
da osovina uglomera (tj. centar kruga uglomera), bude nad osovinom kolenog zgloba, koji leži
malo iznad zglobne pukotine i nešto iznad sredine kondila butne kosti (kraci treba da prate
uzdužne osovine podkolenice i nadkolenice).
Između aktivnih pokreta, odnosno pokreta koji se izvode snagom mišića i pasivnih pokreta
(koji se izvode pod dejstvom neke spoljne sile, a bez učešća skeletne muskulature-težina tela,
inercija, pomoć sa strane), može postojati znatnija razlika, te se kod takvih merenja mora imati u
vidu da li se radi o aktivnim ili pasivnim pokretima. Pasivni pokreti imaju veću amplitudu od
aktivnih.
Obim pokreta (aktivni i pasivni), za iste zglobove nisu isti kod svih osoba, niti pokretljivost
istih zglobova kod jedne osobe u raznim periodima starosti ostaje nepromenjena. Pored izvesnih
individualnih razlika usled raznih konstitucionalnih svojstava koje egzistiraju, starrenjem se
obim pokreta u istim zglobovima postepeno ograničava, tako da su pokreti kod starih osoba
manje amplitude, nego što su bile ranije. Utreniranost igra veliku ulogu, tako da gimnastičari,
balerine, akrobate imaju veće pokrete u kukovima, kičmenom stubu, ramenima i sl., od osoba
iste konstitucije i starosti, ali koje se ne bave nikakvom fizičkom aktivnošću vezane za pokrete
velike amplitude.
U svakom zglobu su moguća najmanje dva pokreta, po pravcu suprotna, a u nekim
zglobovima (kuk,rame isl.) više pokreta, potrebno je te pokrete jasnije definisati.
Utvrditi pravo stanje pokretljivosti u zglobovima je od značaja za rad u korektivnoj
gimnastici i kineziterapiji.
Ovaj deo je jedan od testova u funkcionalnoj dijagnostici, i predstavlja nezaobilazni deo
uplaniranju i doziraju u korektivnoj gimnastici i kineziterapiji. Ako se znaju normalne vrednosti
pokreta u zglobovima, to ćemo prilikom merenja utvrditi da li treba povećati ili smanjiti
amlitudu pokreta.
Za utrđivanje obima pokreta od instumenata za profesora fizičke kulture najprihvatljiviji su
rotacioni uglomer i antigravitacioni uglomer. Za ovu priliku poslužiće nam rotacioni uglomer.
Učenik je u položaju ležećem na leđima ili u sedećem na stolici, tako da je glava u
neutralnom položaju.
Fleksija glave i vrata
Slika 1
Slika 2
Pošto fleksija glave i vrata ne mogu da se mere uglomerom, rastojanje od vrha brade do
jugularnog useka meri se santimetarskom mernom trakom.
Prvo se meri rastojanje dok su glava i vrat u neutralnom polžaju, a zatim rastojanje kada
učenik flektira glavu i vrat.
Dobijena razlika između dva merenja predstavlja fleksiju glave i vrata izraženu u
santimetrima.
Ekstenzija glave i vrata
Prilikom merenja učenik stoji ili sedi na stolici, sa glavom u neutralnom položaju.
Slika 3
Slika 4
Pošto i ekstenzija glave i vrata ne mogu da se mere uglomerom, kao i fleksija, rastojanje od
vrha brade do jugularnog useka meri se santimetarskom mernom trakom.
Prvo se izmeri rastojanje, dok su glava i vrat u neutralnom položaju, a zatim kada učenik
maksimalno ekstendira glavu i vrat.
Dobijena razlika između dva merenja predstavlja ekstenziju glave i vrata izraženu u
santimetrima.
Bočna fleksija glave i vrata
Učenik je u stojećem početnom položaju ili sedi na stolici, tako da je glava u neutralnom
položaju.
Slika 5
Slika 6
Pošto bočna fleksija ne može da se meri uglomerom, onda se rastojanje od prcesusa - a
mastoideus - a, pa do akromiona meri santimetarskom mernom trakom, u santimetrima.
Prvo se izmeri rastojanje dok su glava i vrat u neutralnom položaju, a zatim rastojanje, kada
se glava i vrat bočno flektiraju.
Dobijena razlika između dva merenja predstavlja bočnu fleksiju glave i vrata izraženu u
santimetnma.
Treba obratiti pažnju da učenik prilikom izvođenja pokreta podigne rame. Posebno se mere i
izražavaju leva i desna laterofleksija glave i vrata.
Rotacija glave i vrata
Normalni obim pokreta iznosi 65 stepeni.
Učenik je u početnom položaju ležećem na leđima, sa glavom u neutalnom položaju.
Slika 7
Slika 8
Uglomer se postavlja tako da centar dolazi na teme glave, u produžetku osovine zgloba u
kome se vrši pokret. Fiksni krak se postavlja paralelno sa ivicom stola, a pokretni krak u ravni
nosa učenika.
Od učenika se traži da rotira glavu i vrat, a da pri tome ne podigne suprotno rame od podloge.
Posebno se mere i izražavaju leva i desna rotacija glave i vrata.
Fleksija trupa
Učenik je u stojećem, sedecem ili ležecem položajuna leđima, tako da je trup u neutralnom
položaju.
Slika 9
Pošto i fleksija trupa ne može da se meri uglomerom, rastojanje od jugularnog useka do
simfizne glačice - simphisis pubis, meri se santimetarskom memom trakom.
Prvo se izmeri ratojanje dok je trup u neutralnom položaju, a zatim rastojanje kada učenik
napravi fleksiju trupa.
Dobijena razlika između dva merenja predstavlja fleksiju trupa izraženu u santimetrima.
Ekstenzija trupa
Učenik stoji ili sedi na stolici, tako da je trup u neutralnom položaju.
Slika 10
Pošto i ekstenzija trupa ne može da se meri uglomerom, rastojanje od jugularnog useka, pa
do simfizne glačice meri se santimetarskom mernom trakom.
Prvo se izmeri pomenuto rastojanje u neutralnom položaju, a zatim rastojanje, kada učenik
ekstendira trup,
Dobijena razlika između dva merenja predstavlja ekstenziju trupa, izraženu u santimetrima.
Bočna fleksija trupa
Učenik je u sedećem početnom položaju, tako da je trup u neutralnom položaju.
Slika 11 Slika 12
Pošto bočna fleksija trupa ne može da se meri uglomerom, rastojanje od olekranona do
podloge meri se u santimetrima. Učeniku se postavlja palica u pregibe lakatnih zglobova iza
leđa, kako bi se fiksirao rameni pojas.Prvo se meri rastojanje, dok je trup u neuralnom položaju,
a zatim rastojanje kada učenik bočno flektira trup.
Dobijena razlika između dva merenja predstavlja bočnu fleksiju trupa izraženu u
santimetrima. Posebno se mere i izražavaju leva i desna bočna fleksija trupa. Učeniku se ne sme
dozvoliti da odigne karlicu od podloge na kojoj sedi.
Rotacija trupa
Učenik sedi na stolici sa trupom u neutrlnom položaju, dok je kičmeni stub priljubljen uz
ivicu stola. Strana čija se rotacija meri, treba isto tako da bude priljubljena uz podlogu.
Slika 13 Slika 14
Pošto i rotacija trupa takođe ne može da se meri uglomerom, rastojanje od olekranona do
podloge, na koju je učenik bio oslonjen, pre izvedenog pokreta meri se u santimetrima. Dobijeni
rezultat predstavlja rojtaciju trupa izraženu u santimetrima.
Prilikom izvođenja pokreta učenik ne sme da pomera karlicu. Posebno se mere i izražavaju
leva i desna rotacija trupa.
Fleksija natkolenice sa fleksijom u zglobu kolena
Normalni obim pokreta iznosi 120 stepeni
Učenik je u početnom položaju ležećem na leđima sa opruženim nogama.
Uglomer se postavlja na trochanter-u maior-u tako da se centar uglomera poklapa sa
osovinom zgloba, u kome se izvodi pokret. Fiksni krak uglomera postavlja se duž aksilarne
linije, a pokretni krak duž femura prema lateralom kondilu.
Slika 15
Od učenika se traži da istovremeno izvrši fleksiju u zglobu kuka i zglobu kolena, prema
karlici. Pn fleksiji natkolenice treba voditi računa da se kod učenika ne izgubi normalna -
fiziološka lordoza. Amplituda pokreta je veća sa savijenom potkolenicom, jer su pripoji mišića
zadnje lože buta približeni, došlo je do pasivnog skraćivanja dvozglobnih mišića zadnje lože
buta.
Fleksija natkolenice sa ekstendiranom potkolenicom
Normalni obim pokreta iznosi 80 stepeni.
Učenik je u položaju ležećem na leđima sa nogama opruženim u zglobovima. Uglomer se
postavlja na trochanter-u maior-u, tako da se centar poklapa sa osovinom zgloba u kome se
izvodi pokret. Fiksni krak uglomera postavlja se duž aksilarne linije, a pokretni krak duž femura
prema lateralnom kondilu.
Slika 16
Od učenika se traži da flektira natkolenicu prema karlici, dok potkolenica ostaje opružena.
Pri flektiranju natklenice treba voditi računa da se kod učenika ne izgubi normalna - funkcionala
lordoza.
Ekstenzija natkolenice - I način
Normalni obim pokreta iznosi 20 stepeni.
Učenik je u položaju da gornjim delom tela leži po podlozi- stolu, a donjim delom tela se
oslanja nogama o podlogu. Donji ekstremiteti zaklapaju ugao od 100 stepeni sa karlicom.
Slika 17 Slika 18
Uglomer se postavlja na trochanter-u maior-u, tako da se centar poklapa sa osovinom zgloba
u kome se izvodi pokret. Fiksni krak uglomera se postavlja duž aksilarne linije, a pokretni krak
duž femura, prema lateralnom kondilu.
Od učenika se traži da ekstendira natkolenicu. Ovaj položaj je neophodan, jer samo na taj
nčin može da se fiksira karlica pri izvođenju ekstenzije u zglobu kuka.
Ekstenzija natkolenice - II način
Učenik je u početnom položaju ležećem na boku ili na leđima na ivici stola, sa flektiranom
donjom nogom u kuku pod 90 stepeni u kolenu, dok je druga noga opružena.
Slika 19 Slika 20
Uglomer se postavlja na trochanter-u maior-u tako da se centar poklapa sa osovinom zgloba
u kome se izvodi pokret. Fiksni krak uglomera postavlja se duž aksilarne linije, a pokretni krak
duž femura, prema lateralnom kondilu.
Od učenika se traži da ekstendira natkolenicu, ali se pri tome spinae iliacae antenor superior
moraju vertikalno poklapati, da ne bi došlo do rotacije karlice. Ovakav položaj je neophodan, jer
samo na taj način može da se fiksira karlica, pri izvođenju natkolenice.
Normalni obim pokreta iznosi 50 stepeni.
Abdukcija natkolenice
Učenik je u položaju ležećem na leđima, sa opruženim nogama u neutralnom
položaju.Uglomer se postavlja tako da se centar poklapa sa spinom iliakom anterior superior
noge koja se meri.
Slika 21 Slika 22
Fiksni krak uglomera postavlja se prema drugoj spini, a pokretni krak duž femura. Od
učenika se traži da abducira natkolenicu.
Prilikom ovog merenja odstupa se od pravila, prema kome se centar uglomera postavlja iznad
osovine zgloba u kome se vrši pokret, jer je nemoguće fiksirati karlicu pri merenju.
Postavljanjem fiksnog kraka na obe spine, pomeranje karlice u toku merenja ne dovodi do
menjanja odnosa između karlice i ekstremiteta koji se meri.
Addukcija natkolenice
Normalni obim pokreta iznosi 15 stepeni. Učenik je u položaju ležećem na leđima sa nogom
koja se meri potpuno opruženom, suprotna-slobodna noga je u abdukciji.
Slika 23 Slika 24
Uglomer se postavlja tako da se centar uglomera poklapa sa spinom iliakom antenor superior,
noge koja se meri. Fiksni krak uglomera postavlja se prema drugoj spini, a pokretni krak duž
femura.
Od učenika se traži da adducira nogu. Prilikom ovog merenja odstupa se od pravila prema
kome se centar uglomera postavlja iznad osovine zgloba u kome se izvodi pokret, jer je
nemoguće fiksirati karlicu pri merenju.
Postavljanjem fiksnog kraka na obe spine pomeranje karlice u toku merenja ne dovodi do
menjanaj odnosa odnosa između karlice i ekstremitetima koji se meri.
Unutrašnja rotacija natkolenice
Normalni obim potkolenice iznosi 15 stepeni
Učenik je u položaju ležećem na leđima ili trbuhu sa flektiranom potkoienicom pod uglom od
90 stepeni.
Slika 25 Slika 26
Uglomer se postavlja na donju ivicu patele, tako da se centar uglomera poklapa sa osovinom
zgloba u kome se izvodi pokret. Fiksni krak uglomera postavlja se paralelno sa ivicom stola, a
pokretni krak duž potkolenice.
Od učenika se traži da izvrši unutrašnju rotaciju natkolenice, dok se potkolemca odvaja od
središne Unije tela upolje. Učeniku se ne srne dozvoliti da odigne karlicu od stola.
Spoljna rotacija natkolenice
Normalni obim pokreta iznosi 60 stepeni.
Učenik je u položaju ležecem na leđima ili trbuhu sa flektiranom potkoienicom pod uglom od
90 stepeni, dok je druga flektirana u kuku i kolenu.
Slika 27 Slika 28
Uglomer se postavlja na donju ivicu patele, tako da se centar uglomera poklapa sa osovinom
zgloba u kome se izvodi pokret. Fiksni krak uglomera postavlja se parlelno sa ivicom stola, a
pokretni krak duž osovine potkolenice.
Oa učenika se traži da izvrši spoljnu rotaciju natkolenice, dok se potkolenica približava
središnjoj liniji tela. Učeniku se ne sme dozvoliti da odigne karlicu sa stola.
Fleksija potkolenice - I način
Kod fleksije potkolenice sa opruženom natkolenicom normalni obim pokreta iznosi 180
(130) stepeni.Učenik je u položaju ležecem na trbuhu, dok je noga potpuno opružena u kuku i
kolenu.
Slika 29 Slika 30
Uglomer se postavlja na spoljnjem kondilu femura, tako da se centar uglomera poklapa
osovinom zgloba u kome se izvodi pokret. Fiksni krak uglomera postavlja se duž natkolenice ka
trohanteru majoru, a pokretni krak na potkolenicu, ka maleolusu lateralisu.
Od učenika se traži da flektira potkolenicu. Učeniku se ne sme dozvoliti da odigne karlicu od
stola. Amplituda pokreta je manja zbog zatezanja m.rectus-a femoris-a, tj. zbog smanjene
njegove pasivne elastičnosti.
Fleksija potkolenice - II način
Kod fleksije potkolenice, sa već flektiranom natkolenicom u zglobu laika, normalni obim
pokreta iznosi 140 stepeni.
Učenik je u položaju na leđima dok je noga koja se testira opružena u zglobu kuka i kolena.
Slika 31 Slika 32
Uglomer se postavlja na spoljnom kondilu femura, tako da se centar uglomera poklapa sa
osovinom zgloba u kome se vrši pokret. Fiksni krak uglomera postavlja se duž natkolenice ka
trochanteru maior-u, a pokretni krak na potkolenicu, prema spoljnjem maleolus-u.
Od učenika se traži da istovremeno flektira i natkolenicu i potkolenicu.
Ekstenzija potkolenice
Normalni obim pokreta iznosi 135 stepeni.
Učenik je u položaju ležećem na trbuhu sa opruženom nogom jednom, a druga koja se testira
flektirana je u zglobu kolena.
Slika 33 Slika 34
Uglomer se postavlja na spoljnje kondilo femura, tako da se centar uglomera poklapa sa
osovinom zgloba u kome se pokret izvodi. Fiksni krak postavlja se duž natkolenice, a pokretni
krak duž osovine potkolenice.
Od učenika se traži da ekstendira potkolenicu.
1.1 Dorzalna fleksija stopala - I način
Normalni obim pokreta iznosi 30 stepeni.
Učenik sedi ili je u ležecćm početnom položaju sa opruženom potkolenicom, dok je stopalo u
neutralnom položaju, između plantarne i dorzalne fleksije, pod uglom od 90 stepeni u odnosu na
potkolenicu.
Slika 35 Slika 36
Uglomer se postavlja na donju ivicu spoljašnjeg maleolusa, tako da se centar poklapa sa
osovinom zgloba u kome se izvodi pokret. Fiksni krak se postavlja duž osovine pofkolenice, a
pokretni krak paralelno sa V metatarzalnom kosti.
Od učenika se traži da izvede dorzalnu fleksiju stopala. Ako se dorzalna fleksija meri sa
opruženom potkolenicom, amplituda pokreta je manja, zbog istezanja m. gastrocnemius-a, čija
pasivna elastičnost ne dozvoljava da se pokret vrši preko dozvoljenih fizioloških granica.
Dorzalna fleksija stopala - II način
Normalni obim pokreta iznosi 30 stepeni.
Učenik sedi ili leži sa savijenom potkolenicom, dok je stopalo u neutralnom položaju,
između plantarne i dorzalne fleksije, pod uglom od 90 stepeni u odnosu na potkolenicu.
Slika 37 Slika 38
Uglomer se postavlja na donju ivicu spoljnjeg maleolusa, tako da se centar poklapa sa osovinom
zgloba u kome se pokret izvodi. Fiksni krak uglomera postavlja se duž osovine potkolenice, a
pokretni krak paralelno sa V metatarzalnom kosti.Od učenika se traži da izvede maksimalnu
dorzalnu fleksiju stopala. Ako se dorzalna fleksija meri sa flektiranom potkolenicom, amplituda
pokreta je veća, jer je iz dejstva isključen m. gastrocnemius, jer su mu pripoji samim
zauzimanjem položaja približeni - pasivno je skraćen i ne može da dejstvuje u smislu
zaustavljanja pokreta
Plantarna fleksija stopala
Normalni obim pokreta iznosi 60 stepeni.
Učenik sedi ili leži na leđima sa opruženom nogom u zglobu kolena, a stopalo je u neutralnom
položaju, između plantarne i dorzalne fleksije.
Slika 39 Slika 40
Uglomer se postavlja na donju ivicu maleolusa, tako da se centar poklapa sa osovinom zgloba u
kome se izvodi pokret. Fiksn krak uglomera se postavlja duž osovine potkolenice, a pokretni
krak sa V metatarzalnom kosti.
Od učenika se traži da izvede maksimalnu planranu fleksiju stopala.
Pronacija stopala
Normalan obim pokreta iznosi 30 stepeni.
Učenik sedi na ivici stola, tako da potkolenica slobodno pada, a peta se oslanja na ivicu stolice.
Slika 41 Slika 42
Uglomer se postavlja tako, da se centar nalazi sa plantarne strane stopala, ispod glavice II
metatarzalne kosti. Fiksni krak uglomera postavlja se duž poprečnog svoda stopala, dok je
pokretni krak paralelan sa ivicom stolice o koju se oslanja peta.
Od učenika se traži da izvrši pronaciju stopala, a da pri tome ne pomera potkolenicu.
Supinacija stopala
Normalni obim pokreta iznosi 40 stepeni.
Učenik sedi na ivici stola, tako da mu potkolenica, koja se testira slobodno pada, a stopalo se
petom oslanja na ivicu stolice. Stopalo je u neutralnom položaju, između plantarne i dorzalne
fleksije.
Slika 43 Slika 44
Uglomer se ostavlja tako da se centar nalazi sa plantarne strane stopala, ispod glavice
metatarzalne kosti. Fiksni krak uglomera postavlja se duž poprečnog svoda stopala, dok je
pokretni krak paralelan sa ivicom stolice o koju se oslanja prst.
Od učenika se traži da izvroši supinaciju stopala a da pri tome ne pomera potkolenicu.
.
Doziranje u Korektivnoj gimnastici
Bez obzira da li se korektivnim tretmanom želi poboljšati snaga, povećati amplituda
iliusvojiti nova koordinacija, da bi se to postiglo pokretom, on mora biti pravilno planiran i
programiran tj. doziran, jer samo u tom slučaju on je terapijski, a u suprotnom je obična
gimnastika koja može biti i kontraindicirana.
Obzirom da ovaj rad može biti mukotrpan, a ponekad i dosadan, od presudnog značaja za rad
ovakve vrste je motivacija učenika sa kojima želimo da radimo, ali i njegova želja za saradnjom,
ali i da ume da saradjuje sa profesorom, koji sprovodi korektivni tretman. To podrazumeva da
naš učenik treba da bude i psihički stabilan, jer tretman može biti i dugotrajan.
Zato naš profesor morad auspostavi dobar kontakt sa učenikom, da ga uveri u svbrsishodnost
i eventualnu dugotrajnost tretmana, jer u ovim našim radnjama obično je tretman ne kraći od
godinu dana.
Imajući to u vidu, on mora da se trudi da na najbolji mogući način osmisli čitav rad, kako bi
učenicima bilo zanimljivo u procesu osposobljavanja lokomotornih funkcija i da bez
psihoterapeutskih seansi, blagotvorno delije na psihičku komponentu, čime potpuno kontroliše
proces tretmana.
Ako je kontakt sa učenicima ostvaren, psihičke barijere koje se mogu javiti u toku rada, su
neutralisane, time su osnovni uslovi za sprovođenje rada stvoreni. Na taj razrešeni problem,
dolazi i onaj preduslov koji je neizbežan, a to je funkcionalna dijagnostika (manuelni mišićni
test, merenje obima pokreta u zglobovima, upoznavanje patološke situacije i njenog stepena). Na
ovaj način su se stekli uslovi da se može prići planiranju tretmana, koji po svim pravilima mora
biti DOZIRAN.
Doziranje u korektivnoj gimnastici je jedan od najdelikatnijih problema koga profesor fizičke
kulture treba da razreši. On u školi može eventualno po ovom pitanju da sarađuje sa školskim
lekarom, ali ne tako često, jer nemaju uslova za takav rad, pa je profesor koji radi na ovom
problemu u principu prepušten samom sebi, ako nema školskog lekara koji će znati da mu
pomogne.
Treba znati da jednom izvršeno doziranje nije završeno. Ono je promenljivog karaktera i
zavisi od toga da li se stanje učenika menja tokom rada na bolje ili na gore. Znači, ako se negde
pogreši i to treba otkloniti brzo i energično, jer u protivnom ulazimo u vrlo ozbiljan
domenkontraindikacija. Druga strana kontraindikacija podrazumeva, da smo prevideli
zdravstveno stanje učenika, tj. da nismo izvršili uvid u to da li ima ili nema neki akutni ili
hronični poremećaj, Za koga ćemo se eventualno konsultovati sa lekarom.
Elementi doziranja
Doziran pokret, koji se koristi u korektivnoj gimnastici ima svoja obeležja, koja ga odvajaju
od obične gimnastike. Mimo toga da bi uspeh u radu ove vrste bio prisutan, mora stručnjak, koji
radiu ovom poslu da ima i sledeće informacije.
1. O dijagnozi- iz koje će videti tačno, o kakvom se oboljenju radi
2. O stadijumu u kome se nalazi poremećaj sa kojim se srećemo, što je vrlo bitna
informacija, jer ima nekoliko stadijuma oboljenja, koja su svaka za sebe sa posebnim
karakteristikama i posebnim pristupom u tretmanu, jednostavno potrebne su različite vežbe.
Ovo podrazumeva i podatak da li je poremećaj u fazi evolucije, involucije ili je sstacionaran.
U zavisnosti koji je stadijum prisutan, takav će se i kompleks vežbi dati, ili ćemo potražiti pomoć
lekara specijaliste, jer lečiti nešto vežbom, što nije opravdano bila bi neoprostiva greška, jer bi se
time oglušili o poznatu sentencu – Primum non nocere- prvenstveno ne naškoditi.
3. Informacija o lokalizaciji oštećenja je takođe bitna jer u zavisnosti gde je locirana, naročito
kada se radi o kičmenom stubu, to nam odmah ukazuje koja vrsta aktivnosti će biti aktuelna.
4.Funkcionalni status učenika je – conditi sine quanon- dakle uslov bez koga se ne moze
dalje u korektivnom radu. Podaci dobijeni na manuelnom mišićnom testu, informacije o obimu
pokreta, stadijum oboljenja, to su činjenice bez kojih nema pravilnog rada u korektivnoj
gimnastici. To je osnov terapijskog plana, ali i varijable, koje nam služe za upoređivanje na
kontrolnom merenju, pomažu nam da vidimo da li smo nešto napravili u radu ili smo pogrešili, i
ako jesmo koliko je to dobro ili gde smo pogrešili i šta treba da ispravljamo.
Polazeći od prethodnih informacija, koristeći ih u svom radu, korektivna gimnastika želi da
postigne sledeće:
1. Povećanje mišićne snage u slučajevima gde je potrebno, u manjoj ili većoj meri. To je
uglavnom potrebno kod svih posturalnih poremećaja na lokomotornom aparatu.
2. Povećanje elastičnosti mišića u slučajevima gde smanjena elastičnost muskulature i
promene na vezivnom tkivu, koje je u sastavu mišića, dovode do ograničenih pokreta u
zglobovima. To se naročito odnosi na stadijume, koji su iz stanja funkcionalnih promena na
mišićima prešli u ozbiljnija stanja, tzv. II stepen poremećaja, kod kojih su promene zahvatile
vezivno tkivo.
3. Povećanje obima pokreta u slučajevima kada je došlo do promena lakšeg karaktera, ili
degenerativnih promena, kada se promene u prvom slučaju mogu otkloniti, a u drugom ublažiti,
jer pokret po svojim svojstvims ne može doći kao primarna terapija, ali fizička vežba vraća
funkciju organizmu kao terapija koja je neizbežna.
4. Da se smanji prevelika amplituda pokreta u zglobovima, u slučajevima gde je to
drastično. Naročito ima uspeha kod sabljastih nogu – genu recurvatum, gde se potpuno otklanja,
ili ublažuje u zavisnosti kog je stepena poremećaj.
5. Poznato je da pod dejstvom pokreta regenerativni procesi se mogu ublažiti, ubrzati ili
otkloniti tzv. pseudoartroze, koje nastaju kao posledica nepravilnog stvaranja kalusa.
6. Stvaranje nove koordinacije je redovan postupak u korektivnom tretmanu, ali koji dolazi
na kraju celokupnog tretmana, jer je za njegovu realizaciju potrebno mnogo drugih kvaliteta u
mišiću razviti, da bi stvaranje nove koordinacije bilo potpuno uspešno.
Potrebno je između ostalog stvoriti – poboljšati: snagu mišića, obnoviti elastičnost
muskulature, otkloniti ili ublažiti spazam, kontrakture, otkloniti ili ublažiti eventualnu pojavu
bola, koja se protivi u nekim slučajevima novim pokretima. A nekad je potrebno napraviti i
substituciju, odnosno, pomoćnim mišićima stvoriti novu koordinaciju.
7. Pokretom se nekada može delovati i na koštane deformacije, mada je to vrlo ograničeno.
To je moguće samo u slučajevima lakših deformacija, mada pokret kao takav ima više uspeha u
usporavanju razvijanja – napredovanja deformacija, ili u preoperatuvnoj pripremi, naročito kod
teških skolioza, što će u delu o skoliozama to i biti objašnjeno. U pšostoperativnoj rehabilizaciji
pokret ima značajno mesto, jer kada sve moguće fizikalne procedure učine ono čto mogu i
trebaju, ipak na kraju pokret vraća prvobitnu funkciju, naravno ako je to fizički osnovano.
8. Pokret po svom delovanju može i mora da razonodi učenike, da ih na taj način motiviše i
stvori želju za uspehom i veru u sopstvene mogućnosti. U tome značajno mesto zauzimaju
sportske aktivnosti, naravno prilagodjene u svom tehničkom izvodjenju, prema sposobnostima
učenika sa posturalnim poremećajima.
Elementi doziranja opterećenja za razvoj snage mišića mogu biti:
Početni položaj, najadekvatniji za izvođenje pokreta;
Dužina poluge, položaj susednih segmenata;
Ugao koji zaklapa mišić sa polugom koju pokreće;
Amplituda pokreta;
Uticaji sile zemljine teže;
Dodatni otpor iz spoljašnje sredine;
Brzina izvođenja pokreta;
Broj ponavljanja pokreta;
Zamorenost mišića koji rade prethodnim radom;
Kontraindikacije za primenu fizičkih vežbi;
1. Izbor početnog položaja utiče u većoj ili manjoj meri i na ostale elemente doziranja, tj. u
kojoj meri zavisi njihova primena od početnog položaja.
On određuje: koji mišići će biti angažovani i kojom vrstom kontrakcije, kakav obim pokreta
će biti izvršen, u kojoj meri će se angažovati sila zemljine teže, da li će ugao pripajanja mišića
biti povoljan ili nepovoljan, i kakva će amplituda biti korišćena. Tako npr. fleksija natkolenive,
odnosno amplituda tog pokreta uslovljena je početnim položajem, kao iz sedećeg, tako iz ležećeg
i iz stojećeg stava. Isti pokret je u pitanju, ali sa različitim amplitudama. Najveća amplituda će
biti iz stojećeg stava, a najmanja iz sedećeg.
Opterećenje koje trpe pregibači zgloba kuka u ovom slučaju je najveće kod ležećeg položaja,
jer sila zemljine teže u početku izvođenja pokretaima najveće dejstvo,a nešto manje kod
sedećegpoložaja.Kod stojećeg položaju u početku je manje, ali je pokret sve teži, jer sem toga što
sila zemljine teže pojačava svoje dejstvo, kako se noga sve više podiže, poket je otežan i zbog
toga, što mišići zadnje lože buta svojom pasivnom istegljivošću, koja može biti nedovoljna ne
dozvoljava dase pokretizvede u maksimalnoj amplitudi.
2. Položaj segmentana kome su pripojeni mišići, kao položaj susednih segmenata, koji su
aktivirani u pokretu ili pružaju otpor pokretu je takođe od značaja.
Tako u prilog pređašnjoj konstataciji je i slučaj da se radi fleksija u zglobu kuka sa
flektiranom ili ekstendiranom potkolenicom. Razume se da je pokret lakši sa flektiranom
potkolenicom, jer se u drugom slučaju javljaju dve otažavajuće okolnosti: pokret sa
ekstendiranom potkolenicom podrazumeva veći krak dejstva sile zemljine teže - duža poluga, i
što dvozglobni mišići zadnje lože buta sprečavaju maksimalnu fleksiju.
3. Ugao koji zaklapa tetiva sa koštanom polugom menja se kako se i mišićne kontrkcije
menjaju. Pravilo je da se sa menjanjem tog ugla u pravcu njegovog smanjivanja ili povećavanja u
odnosu na optimalni ugao, koji iznosi 90 stepeni, menja i opterećenje mišića i ona se povećava
bez obzira da li se ugao smanjuje ili povećava, pošto se većom apsolutnom snagom ispoljava
manja efikasnost.
Pokret se može izvršiti sa različitim kontrakcijama: može započeti sa nepovoljnim, doći do
povoljnih, ali nastaviti pokret i završiti sa nepovoljnim kontrakcijama - npr. fleksija u zglbu
lakta, od maksimalne ekstenzije, pa do maksimalne fleksije ili npr. od nepovoljnih kontrakcija pa
do povoljnih kontrakcija može poslužit primer: fleksija u zglobu kuka od maksimalne ekstenzije,
do maksimalne fleksije u stojećem početnom položaju sa flekiranim kolenom.
4. Amplituda pokreta bolje reći udaljavarije od fiziološkog položaja (kod koga su
antagonističke grupe do iste mere zategnute, odnosno popuštene), izaziva povećanje otpora
pokretu, usled povećanja pasivne elastičnosti antagonista, što sve više dolazi do izražaja, ukoliko
se više istežu.
Ukoliko se tokom pokreta antagonisti skraćuju, onda se stepen izdzužebistu aktivnog mišića
povećava, ako se zna da povećanje pasivne elastičnosti mišića ali se i apsolutna naga na taj način
povećava, ako se zna da povećanje pasivne elastičnosti mišića doprinosi povećanju efikasne
snage. Tom prilikom se snaga same kontrakcije, utrošak energije, zamaranje mišićnih vlakana i
motornih jedinica ne povećava srazmerno savladanom otporu.
Dakle može se reći da izduženje aktivnih mišića je istovremeno i olakšavanje njihove
aktivnosti, ali skraćivanje aktivnih mišića koji trenutno rade nameće tim mišićima opterećenje,
ne samo zbog smanjene njihove dužine (od pripoja do pripoja), već i zbog većeg stepena
istezanja antagonista, čiju pasivnu elastičnost, aktivno tretirane mišićne grupe moraju da
savladaju. Ako se pokret u tom pravcu forsira tada, istezanje antagonista može biti bolno, pa se
mogu javiti i refleksne kontrakcije antagonista, koji se od preteranog istezanja štite preko
refleksnog luka i angažovanja dubokog senzibiliteta, koji započinje kontrakcije kao pozitivnu
povratnu spregu. To je način da se mišić zaštiti od eventualne luksacije, lezije pri preterano
velikim amplitudama pokreta, nametnutim velikim i snažnim skraćivanjem aktivnih mišica,
slično kao pri drastičnom pasivnom istezanju.
5. Delovanje sile zemljine teže se može u potpunosti ili delimično koristiti. Izvoditi pokret u
suspenziji, u vodi, samopomoć, pasivna pomoć, izbor položaja kod koga težinu nose fiksatori, a
pokret se vrši u horizontalnoj ravni, su slučajevi kada se sila zemijine teže u izvesnoj meri može
čak u potpunosti neutralisati. To stvara mogućnosti i slabim mišićima da u izvesnoj men mogu i
sami da deluju. Prjmetr koji želimo da potenciramo, jer se najčešće i sreće u korektivnoj
ginmastici jeste korišćenje kosih ravni, pomoću kojih se i u manjoj ili većoj meri neutrališe
dejstvo sile zemljine teže.
Ako s pokret izvodi u horizontalnoj ravni, dakle na strunjači ili parketu, zemljina
teža je u potpunosti eliminisana;
Ako se pokret vrši u ravni koja je pod nagibom prema horizontali 15 stepeni, sila
zemljine teže deluje sa 25 % od ukupnog svog delovanja;
Ukoliko se pokret vrši u ravni, koja je pod nagibom prema horizontali 3stepeni,
sila zemljine teže deluje sa 50% svoje jačine;
Ako je ravan pokreta pod nagibom prema horizontali 45 stepeni, tada je dejstvo
sile zemljine teže oko75%;
Ako se pokret vrši u ravni koja jepod nagibom prema horizontali 60 stepeni, tada
sila zemljine teže deluje sa 86% svoje jačine;
Ako se pokret vrši u ravni koja prema horizontali zaklapa ugao od 75 stepeni
zemljina teža deluje sa 96% svog intenziteta;
Kod mišića gde je potrebno veće opterećenje, smanjivanje dejstva sile zemljine teže nije
poželjno, jer se kratkotrajnim zamorom ne postiže efekat u korektivnoj gimnastici, pa onda to
podrazumeva da tretman treba produžiti, što nije poželjno. Zna se da umereno snažnim i
dovoljno dugim kontrakcijama se postiže relativno brz zamor do željene mere. Zato za izrazito
jaku muskulaturu u tretmanu ne treba otklanjati dejstvo sile zemljine teže.
6. Delovanje dopunskog otpora je poznata činjenica, kada želimo da tretiramo mišiće koji su
manuelnim mišićnim testom ocenjeniocenom 4 i 5. Tada dodajemo otpor iz spoljašnje sredine,
koji može biti u vidu ruke suvežbača, tegova, bučica, ekspandera, gumenih vijača, džakčića sa
peskom ili to može biti brz pokret u vodi. Vrlo često se u ove svrhe koristi pokret u kome dolazi
do angažovanja više segmenata (uključivanje u akciju više fiksatora), te se na taj način povećava
opterećenje, preko onoga, koje pruža težina dela tela koju pokreće aktuelna mišićna grupa.
7. Brzina (tempo) izvođenja pokreta i vreme trajanja su bitne komponente u doziranju kada
se zna da duže kontrakcije koje su poželjne su i zamornije.
Brzi pokreti nisu poželjni u korekciji posturalnih poremećaja, jer oni na početku delovanja
poseduju inerciju, početni zamah koji ih vodi tokom pokreta, a zatim se pri kraju pokreta pruža
eventualni mali napor da se pokret zaustavi. Vidi se da je razlika između brzih i sporih pokreta
očigledna, jer se spori pokreti duže izvode. Pošto se spori pokreti po svom fiziološkom delovanju
približavaju izometrijskim pokretima, koji su najpovogodniji za razvoj snage, te to treba imati u
vidu.
8. Na pojavu zamora i koliko će da traje, svakako da utiču broj pokreta i pauze. Spori pokret
ponovljen više puta predstavlja opterećenje, koje treba povećati ili smanjiti. Postoji mišljenje da
veći broj pokreta kod brzih kontrakcija može da dovede do željenih efekata iako to nije
svrsishodno, pa ne treba da postane praksa. Broj ponavljanja može imati relativnu vrednost, ako
se ne vodi računa o pauzama. Poznata je činjenica da kod pokreta, koji se vrše u dužem
vremenskom intervalu, ako se ne prekidaju pauzama, mogu da dovedu do iscrpljavanja mišića,
dok kod pokreta koji su praćeni pauzama dolazi do odmora istih, obnavljanja energetskih rezervi,
odmore se i mogu snažnije da učestvuju u sledećim pokretima – kontrakcijama. Poželjno je da
kod učenika - početnika u tretmanu treba ispoštovati pravilo da pauze po svom trajanju moraju
biti najmanje duplo duže, od trajanja izvođenja jedne vežbe ili kompleksa vežbi.
9. Ako učenik dolazi na čas korektivne gimnastike sa zamorenim mišićima, koje trebamo
tretirati, profesor fizičkog vaspitanja to mora da ima u vidu. On mora da izvrši potrebnu
modifikaciju i smanjivanje opterećenja, ako utvrdi da se lako zamara, brže nego što bi trebalo,
bez obzira koji je razlog zamaranja.
Ako na čas dolazi učenik koji se prethodno bavio nekom fizičkom aktivnošću, što stručnjak
na to mora da reaguje, moramo skrenuti pažnju nešem učeniku, da to ubuduće ne radi, jer rad u
takvom stanju ne može da da određene rezultate koji su nam potrebni i zacrtani u proceduri
korektivnog tretmana.
10. Kontraindikacije za primenu korektivne gimnastike su prisutne i ne tako male i
bezznačajne. Imajući u vidu da učenik predstavlja psihološko jedinstvo i to da ne možemo
odvojeno posmatrati oslabljene mišiće od stanja vitalnih funkcija kardio – vaskularnog i
respiratornog traktra (posebno njih) kao i stanja pasivnih elemenata – emocija koje tretman sa
sobom nosi, kontraindikacije moraju biti uzete u obzir, sa dužnom pažnjom razmotrene i
profesor fizičke kulture um morada dati prednostu odnosu na indikacije za primenu korektivnog
tretmana.
Nabrojani elementi doziranja su stvarno brojni i vrlo značajni, pogotovu kada se svaki od
njih posebno sagledava. To ponekad može početnika u radu ove vrste da zaplaši, jer mu se može
učiniti da sve to ne može da uklopi u jednu celinu a da ne napravi grešku.
Teorija je ipak jedno a praksa nešto drugo. Sa puno pažnje i dužnog poštovanja prema
svakom učeniku i njegovom stanju, lako će biti sastavljena terapijska doza – kompleks vežbi, ali
nikada ne sme biti siguran, da je to baš ono pravo. Kontrola izvođenja svakog pokreta ponaosob
predstavlja stalnu obavezu i nameće da se tretman mora individualizovati, naročito ako ima
kontraindikacija. Zato kontrola tretmana ima poseban značaj, čak nekada i odlučujući u
korektivnoj gimnastici a i šire.
Da bi korektivna gimnastika imala progresivan karakter, dakle da bi delovala preventivno,
korektivno, a ponekad i kurativno, takav rad se mora zasnivati na sledećim postavkama:
Svaki pokret izveden posebno mora biti jednostavan, da ne zbunjuje učenika i da
ga može odmah sa lakoćom izvesti, a kasnije se više takvih pokreta spajaju u jednu
složenu celinu (od prostijeg ka složenijem).
Napor – naprezanje, koje učenik u toku rada treba da ispolji, mora progresivno da
raste i na početku, a i u nastavku tretman mora da bude lak da bi se koncetrisao na tačnost
izvođenja pokreta, a ne na snažnost izvođenja. Kada se ostvati sigurnsot u ovakvom radu,
počeće se sa primenom vežbi protiv otpora, koje će sada doći do izražaja, ali se tačnost
pokreta neće poremetiti (od lakšeg ka težem).
Obzirom da mora u ovakvom i sa ovakvim radom da dođe do povećanja lokalne i
opšte fizičke izdržljivosti, kao i snage, vreme primene ovakvog rada se postepeno
produžava. Između ostalih, jedan od važnijih ciljeva je i da dođe do laganog zamora, koji
je na kraju krajeva i nužan jer u protivnom nema svrhe dalje vežbati. Dakle, sa pojavom i
povećanjem kako snage tako i izdržljivosti, vežbe koje se koriste ne predstavljeju više
ozbiljan problem, sa lakoćom se izbode tako da ih možemo u dužem vremenskom
intervalu izvoditi nesmanjenim intenzitetom (vreme vežbanja se postepeno produžava).
Kako je došlo do povećanja snage, izdržljivosti, tako se i vreme vežbanja
produžilo te nije potrebno više praviti duže pauze između kompleksa vežbi. To bi na dalje
bilo kontradiktorno. Iz ovoga proizilazi da se vreme vežbanja postepeno produžuje zbog
toga što se u početku tretmana radilo sporo, pa se dobilo na preciznosti a samim tim i na
koordinaciji i došlo je do smanjenog fizičkog napora, koji je na početku bio veći, pa će i
periodi odmaranja – pauze biti duže.
Možemo zaključiti da je zbog povećane snage i zbog bolje koordinacije pokreta došlo do
smanjenja pauza (pauze su kraće).
Radi boljeg razumevanja ovog dela navešćemo nekoliko primera:
1. Učenik je u položaju sedećem sa nogama opruženim i rukama postavljenim iza tela, sa
pruženim laktovima i prstima postavljenim prema nazad. Izvodi se pokret fleksije u zglobu kuka
sa opruženim kolenom. Angažovani mišić je m. iliopsoas, a pomaže mu m. rectus femoris.
Položaj potkolenice je obezbeđen statičkim kontrakcijama m. quadriceps-a i femoris-a. U ovaj
pokret uključena je i trbrušna muskulatura koja, takođe, statičkim kontrakcijama nedozvoljava da
se sa podizanjem natkolenice – fleksija u zglovu kuka, poveća slabinska lordoza. Sam pokret se
izvodi koncentričnim i ekscentričnim kontrakcijama m. iliopsoas-a i m. rectus-a femoris-a.
Sam položaj ograničava amplituda pokreta, jer se fleksija u zglobu kuka vrši od nepotpune
ekstenzije (jer se nedozvoljava sedeći položaj) pa do nepotpune fleksije (onemogućava se
opružena potkolenica – pasivna elastičnost dvozglobnih mišića zadnje lože buta). Ako se pokret
izvodi na opruženu karlicu, opterećenje je veće, jer je težina u nivou zgloba kolena, a bilo bi
manje da je noga flektirana u zglobu kuka, jer je težište bilo blizu zglob kuka, krak dejstva sile
zemljine teže bi bio manji. Ugao pripajanja samog mišića je dosta povoljan, zahvaljujući
nepotpunoj ekstenziji bliju je ugla od 90 stepeni, bok bi bilo drukčije da se pokret vrši iz ležećeg
položaja na leđima.
2. Početni položaj ležeći na boku sa nogama pruženim u svim zglobovima i treba vršiti
fleksiju i ekstenziju u natkolenici gornje noge.
Odmah se angažuju abduktori gornje noge (mm. glutaeus medius et minimus), koji je odvode
da bi se traženi pokret izveo bez dodirivanja podloge stopalom. Pokret se izvodi u horizontalnoj
ravni. Abdukton drže natkolenicu u horizontalnom položaju, protiv sile zemljine teže, a fleksori
natkolenice (mm. illiopsoas, pectineus, sartorius, tensor fasciae latae), vrše fleksiju, dok je pokret
ekstenzije dejstvo ekstenzora (m. gltaeus maximus, mm. semitendinosus, semimembranosus et
m. bicebs femoris), sa takođe otklonjenim dejstvom sile zemljine teže. Kontrakcije fleksora su
optimalne, ali što je pregibanje intenzivnije, to je i naprezanje fleksora jače, a isto dejstvo se
smanjuje, što se pokret odvija u pravcu ekstenzije. Ova razlika u kontrakcijama pregibača zgloba
kuka je u vezi sa istezanjem antagonista, tj. mišića zadnje lože buta.
Ovde treba napomenuti i dejstvo m. rectus-a femoris-a, koji ne samo što obavlja ulogu
opružača u zglobu kolena, nego i vrši fiksaciju donjih pripoja ekstenzora natkolenice, tako da se
ekstenzija u zglobu kuka obavlja ovim mišićima, ali sa obrnutim dejstvom - centralni pripoj se
približava perifernom.
3. U ovom primeru videćemo kako položaj tela diktira različito naprezanje istih mišićnih
grupa kod istog pokreta.
Dva učenika su u istom početnom položaju stojećem pored ripstota, stim što je jedan pored
samog ripstola, a drugi je udaljen od njega, zato što je u pretklonu (ugao od 90 stepeni u zglobu
kuka), sa rukama u uzručenju i hvatom za odgovarajuću pritku. Od učenika se traži da izvrše
fleksiju u zglobu kolena jedne noge, dok je druga opružena i u kontaktu sa podlogom. Postavlja
se pitanje koji će to uspešnije da obavi?
Opterećenja koja se traže od mišića zadnje lože natkolenice (mm. semimembranosus,
semitendinosus et m. biceps femoris), u ova dva slučaja su različita, i ako deluju oba vežbača u
uslovima otklonjene sile zemljine teže (vertikalni položaj natkolenice), pa do momenta kada je
sila zemljine teže maksimalna (horizontalni položaj natkolenice), i kod jednog i kod drugog
učenika, a pripoji aktivnih mišića u završnom položaju su u najpovoljnijem položaju prema
koštanoj poluzi.
Uspešnije će to obaviti drugi učenik. Razlog je u tome, što kada je trup u položaju fleksije -
pretklon trupa, obezbeduje se fleksija u zglobu kolena sa učešćem manjeg broja motornih
jedinica, zato što se sa fleksijom trupa istežu i mišići zadnje lože natkolenice, zato što se tuber
ossis ishi pomera naviše i isteže pomenute mišiće, čime im se gornji pripoj udaljava. Zbog toga
dolazi do povećane pasivne elastičnosti dvozglobnih mišića zadnje lože buta, a samim tim i do
povećane apsolutne, u ovom slučaju efikasne snage, što nije slučaj kod fleksije potkolenice iz
početnog stojećeg položaja.
U ovom slučaju se vidi, kako položaj drugih segmenata ovde je u pitanju karlica, dovodi do
efikasnijeg delovanja aktivnih mišića.
4. Primer fleksije u zglobu lakta iz položaja potpune ekstenzije.
U prvom slučaju učenik izvodi fleksiju u zglobu lakta iz stojećeg početnog
položaja sa rukom pored tela koja se pregiba u laktu do ugla od 90 stepeni.
U drugom slučaju izvodi se fleksija u zglobu lakta, ali iz početnog položaja kada
ruka učenika leži na stolu.
Razlika između ova dva slučaja je u tome, što je kod prvog slučaja dejstvo sile zemljine teže
najefikasnije u momentu kada je položaj aktivnog mišića za polugu najbolji - 90 stepeni, a to je
na kraju pokreta.
Kod drugog slučaja dejstvo sile zemljine teže je najefikasnije u momentu najnepovoljnijeg
položaja aktivnog mišića za polugu, a to je na početku pokreta.
Za mišice pregibače zgloba lakta prvi položaj je lakši za obavljanje ovog pokreta, nego drugi,
bez obzira što je u drugom slučaju dužina mišica nešto veća na početku pokreta, nego u drugom
slučaju.
5. Kako brzina pokreta, tj. dužina trajanja pokreta utiče na aktivnost mišića?
Učenik je u stojećem početnom položaju i od njega se traži da napravi pokret fleksije trupa.
U jednom slučaju pokret traje 2 sekunde, i pokret opružanja - ekstenzije - vraćanja u početni
položaj, takođe 2 sekunde. To ponavlja pet puta. Vežba traje dvadeset sekundi.
U drugom slučaju treba to isto da uradi, ali svaki pokret fleksija - ekstenzija traje jednu
sekundu u pet ponavljanja. Dakle vežba traje pet sekundi.
U drugom slučaju, na prvi pogled ista vežba trajala je kraće - objektivno, ali je ona izvođena
zbog brzog ponavljanja uz pomoć zemljine teže, i mišići nisu mogli da se umore kao u
prethodnom slučaju, a osim toga i mišići fleksori trupa pomažu pokret fleksije.
U prvom slučaju fleksija trupa se odvija sporim ekscentričnim kontrakcijama mišića
opružača trupa i mišića opružača zgloba kuka, a ekstenzija akcijom istih mišića, ali sada sporim
koncentričnim kontrakcijama.
Sigurno je da je vežba izvođena u prvom sjučaju napornija, jer mišići nisu prestajali sa
akcijom za sve vreme, pauze nije bilo, već se napor vejliog broja motornih jedinica samo menjao
u zavisnosti od položaja tela, a stim u vezi i od dejstva sile zemljine teže.
Doziranje kod povećanja amplitude pokreta
Povećanje amplitude pokreta je Jedan od osnovnih ciljeva u korektivnoj gimnastici. Neophodno
je poznavati uzrok smanjene pokretljivosti, aLI i vrednosti obima pokreta u aktuelnom zglobu,
kao i aktivnu i pasivnu pokretljivost.
Uzroka smanjene pokretljivosti ima mnogo, između ostalih, poznati su: zapaljive promene u
zglobovima, degenerativne promene na zglobovima, koštane ankiloze, priraslice između tetiva i
fascija, kontuzije, distorzije, ožiljne promene i edemi. Za profesora fizičkog vaspitnja u radu u
korektivnoj gimnastici najvažniji su uzroci miogene prirode.
Upoznavši uzrok smanjene pokretljivosti, dalji postupak se odvija u sledećim pravcima:
otklanjanje uzroka smanjenoj pokretljivosti,
ako to nije moguće, a dešava se kada se zakasni sa konstatacijom deformacije, onda
zaustaviti dalje napredovanje posturalnog poremećaja, koji vodi sigurno u fiksirani
deformitet, a samim tim i u smanjenu pokretljivvost i
ako se zakasnilo sa delovanjem na uzrok, pa zatim i na evoluciju poremećaja, onada se
mora delovati na posledice.
Delovanje na posledice sa aspekta korektivne gimnastike može vrlo često da bude ograničeno. U
kom smislu? U tome, što posledice mogu da budu težeg karaktera, mogu da zahvate ne samo
mišiće i ligamente, gde možemo da delujemo, već zahvataju koštano tkivo, gde bi pokušaj
korekcije takvog, bila neoprostiva greška, jer se vežbom kost ne može ispraviti.
Zato stručnjak u oblasti fizičke kulture mora savesno da obavlja svoj posao i da na vreme radi na
otkrivanju etiopatogeneze poremećaja, i da na isti deluje pravovremenom i energičnom
profilaksom.
Ograničena pokretljivost, kojoj je uzrok u poremećaju normalne funkcije mišića, da bi bila
pravovremeno i korektno otklonjena, moraju se imati u vidu sledeće bitne karakteristike mišića:
mišić može imati normalnu dužinu i odgovarajuću elastičnost, može biti u kontrakruri, što
dovodi do smanjene pokretljivosti i može biti u stanju maksimalne izduženosti što dovodi do
hiperpokretljivosti u aktuelnom zglobu.
Poznata je činjenica da je elastičnost mišića u direktnoj srazmeri sa mišićnim telom, i da vrlo
malo zavisi od stanja fibroznih tvorevina, koje ulaze u sastav mišića (septumi, fascie i tetive).
U radu ove vrste potrebno je utvrditi da li je uzrok povećane - smanjene elastičnosti u mišiću, ili
u fibroznim tvorevinama, jer će od toga da zavisi i program tretmana, jer se bitno razlikuje ako je
uzrok smanjene elastičnosti u mišiću. Jer, ako se mišić izdužio na račun izduživanja tetiva, onda
je telo mišića skraćeno, a mišić u miru ostaje pri istoj dužini, kakvu je imao i pre nastupanja
promena.
U toku aktivnosti mišić povećava svoju dužinu na račun tetiva. Dužina mišića a i elastičnost se
smanjuju kada je mišić u mirovanju. Ako je to mirovanje u dužem vremenskom intervalu, a i još
pod patološkim uslovima, te promene poprimaju ozbiljan karakter. One se mogu zaustaviti u
svom početku, dok su reverzibilne promene (funkcionalni stadijum), ali ako izmaknu kontroli,
njihov tok dobija ireverzibilni karakter, tako da vežba nema efekta i mora se delovati drastičnim
metodama, čija primena duže traje, a ponekad i ne donosi željene rezultate.
Ovakve promene ne mogu mimoići i tkiva fibroznog karaktera (zglobne kapsule, tetive, fascie,
ligamenti).
I jedne i druge promene podležu odgovarajućem tretmanu. Pre nego se pređe na konkretno
delovanje mora se znati sledeće: uzrok patološkog stanja (dijagnoza), stadijum oboljenja,
lokalizacija, i nezaobilazni funkcionalni status, vrednosti normalne i pasivne amplitude i kom
delu su promene nastale.
Kada je u pitanju amplituda pokreta moraju se znati detalji, kao što su: vrednosti amplitude u
stepenima kada je mišić sasvim skraćen, vrednosti u stepenima kada je aktivno izdužen i
vrednosti u stepenima kada je mišić pasivno izdužen, ali do granice bola. Ako su numeričke
vrednosti između aktivne i pasivne pokretljivosti veće, utoliko je prognoza kod ograničenja
pokretljivosti povoljnija, ako je uzrok smanjena elastičnost mišića (uzrok je miogene prirode).
Miogene kontrakture se mogu rešavati na sledeće načine:
Aktivno izduživanje i skraćivanje mišića u kontrakturi sopstvenom aktivnošću;
Aktivno izduživanje uz pomoć antagonista;
Pasivno izduživanje mišića uz pomoć spoljašnje sile.
Kombinovano dejstvo sva tri načina dovodi do sigurnijeg, bržeg i efikasnijeg uspeha. Aktivno
izduživanje i skraćivanje mišića sopstvenom aktivnošću
Rad ove vrste zasniva se na sopstvenoj aktivnosti rmšića, koga želimo da tretiramo, i on će u
startu zavisiti od trenutnog obima pokreta. Uslovi pod kojima se odvijaju ovakve aktivnosti se
moraju uvažiti i oni mogu biti sledeći:
Da bi pokret bio uspešno sproveden , moraju se obaviti pripreme za njega, koje
podrazumevaju, zagrevanje samog mišića toplotnim procedurama, ili laganim vežbama
oblikovanja. One imaju za cilj da lokalno tkivo zagreju, kako bi se sama aktivnost koja
sledi iza toga bolje i brže odvijala.
Početni položaj treba odabrati tako, da za sve vreme izvođenja pokreta (koncentrična
kontrakcija), od početka do kraja deluje sila zemljine teže, a i u povratku, kada se vrše
ekscentrične kontrakcije mora biti dozvoljeno dejstvo sile zemljine teže.
Obim pokreta, treba da je takav, da kod jače izraženih skraćenja, deluje se kontrakcijama
sa maksimalnim izduživanjem, ali sa nepotpunom skraćivnjem, a kod manje izraženih
kontraktura vežba se sa kontrakcijama maksimalno izduživanje - maksimalno skraćivanje
Obzirom da je kod ovakvih stanja mišića oslabijena i snaga i elastičnost obaznvost, što se
tiče opterećenja nije na odmet. Tako je ovde optertećenje manje, nego kod vežbi čiji je cilj
povećanje snage muskulature.
Brzina pokreta je takva da je ona umerena, tako da su koncentrične kontrakcije umerene
brzine najpovoljnije, ekscentrične kontrakcije brže nego kod vežbi za povećanje snage, ali
moraju biti kontrolisane, da sila zemljine teže ne bi nametnula brzinu, koja nije poželjna.
Pauze su takođe veoma značajne i rekli bi smo značajnije nego kod doziranja u razvoju
snage mišića. One obično traju duže, nego ekscentrična i koncentrična kontrakcija
zajedno. Za vreme odmora mišić koji se isteženije pasivan, nego se istezanje nastavlja pod
dejstvom sile zemljine teže u položaju kada deo tela slobodno pada - visi i dozvoljava
takvu akciju. Osim toga za to vreme može da se istezanje vrši i uz pomoć dodatne sile iz
spoljašnje sredine, u vidu ruke ispitivača ili nekog drugog adekvatnog pomagala.
Broj ponavljanja jedne vežbe je ovde manji, koliko, to je strogo individualno, tako da se
ne može precizno navesti, ali je sigurno manji, i ne bi smeo da dovede do zamora, kakav
se traži kod doziranja u razvoju mišićne snage.
Jedan primer bi verovatno sve gore navedeno bolje pojasnio. Imamo učenika kod koga je
ekstenzija u zglobu kolena maksimalna, ali je fleksija u istom zglobu smanjena i treba je dovesti
do
optimalne vrednosti. Ovo se obično dešava posle duže imobilizacije - pasivnosti, pa su
ekstenzori pomenutog zgloba skraćeni i ne dozvoljavaju potpunu fleksiju, dok su pregibači istog
zgloba u normalnom stanju - optimalno su istegnuti i dozvoljavaju puni obim ekstenzije.
Učenika ćemo postaviti u optimalni početni položaj, a to je ležeći na leđima, tako da on
dozvoljava, da se od pokreta maksimalne ekstenzije u pravcu maksimalne fleksije, koja je
smanjena dozvoli dejstvo sile zemljine teže i posle maksimalne fleksije. Da bi se to ostvarilo,
noga mora biti maksimailno relaksirana, da bi se eventualno dozvolilo dejstvo ruke ispitivača,
koji daje - potpomaže pokret u vidu dodatnog pritiska ka fleksiji u nivou skočnog zgloba. Ceo
pokret od maksimalne ekstenzije pa do maksimalne fleksije odvija se kontrakcijama od
maksimalnog izduživanja -maksimalnog skraćivanja u trajanju od dve sekunde. Iza toga nastupa
duža pauza, pa opet pokret, koji vremenski traje kao i prethodni, a nova pauza ista ili duža od
prethodne.
II Izduživanje mišića snagom antagonista
Jedan mišić (agonista), može biti skraćen, ako to dozvoli mišić antagonist, iz razloga slabosti ili
nekog drugog razloga. Ako antagonist vrši kontrakcije potpunog skraćivanja agonist nikada neće
doći u situaciju da bude u kontrakturi.
Kao što se iz gornjeg navoda vidi suština problema, a to je da antagonist ima važnu ulogu u
sprečavanju nastanka kontrakture, tako može i da deluje na nju, ako nastane, samo pod uslovom
da je novijeg datuma i da nije imala vremena da se potpuno razvije.
Antagonist svojim kontrakcijama deluje kako na mišićno telo, tako i na tetive i okolnu zglobnu
stukturu. To su koncentrične kontrakcije umerenog intenziteta, jer jake kontrakcije, mogu
pojačati miotatički refleks na istezanje u skraćenom mišiću i na bazi refleksa, da dođe do
pojačane kontrakcije skraćenog mišića, koji se na taj način brani od pasivnog istezanja.
Treba voditi računa da u takvim aktivnostima ne dođe do pojave bola, što je znak za
"uzbunu"mišiću koji se skraćuje da reaguje zaustavljanjem - protivljenjem daljem istezanju, jer
može doći do rupture mišića. Pojava bola je alarmantni znak ispitivaču da odmah obustavi dalju
akciju -istezanje.
Da bi procedura bila korektnije sprovedena moramo znati sledeće:
Mora se izvršiti priprema samog mišića koji se isteže, raznim toplotnim procedurama, kao
što su razna zagrevanja, masaža, lagani pokreti mišića koji vrši istezanje i mišića koji se
isteže u pravcu njegovog istezanja. To je potrebno, da bi se poboljšala lokalna hiperemija,
toplota, a na taj način povećala tolerantnost na istezanje, a istovremeno izvršila prevencija
mogućeg povređivanja.
Početni položaj treba da bude tako odabran, da u toku akcije antagoniste (mišić koji vrši
istezanje), koji vrši koncentrične kontrakcije, deluje protiv umerene sile zemljine teže, a
da se zatim skraćivanje mišića u kontrakturi obavlja pod dejstvom zemljine teže i sporih
ekscentričnih kontrakcija mišića antagoniste. Za sve vreme akcije atagoniste mišić koji se
isteže je pasivan, njegova aktivnost nije ni potrebna, jer se vrši njegovo pasivno istezanje.
Brzina izvođenja pokreta treba da bude spora, naročito pri kraju pokreta, kada se vrše
ekcentrične kontrakcije mišića, koji vrši istezanje, kao što i skraćivanje aktivnih mišića
treba da bude sporo. Posle svake ekscentrične kontrakcije antagoniste, daje se pauza, koja
je kraća nego u prethodnom ponavljanju.
Broj pokreta je ovde lakše odredi ti jer ne postoji mogućnost predoziranja vežbe za mišić
koji je u kontrakturi.
Da bi se postigli bolji rezultati ova metoda se koristi sa prethodnom - istezanje skraćenih mišića
aktivnošću samog skraćenog mišica. Pri tome voditi računa da početni položaj bude povoljan za
kontrakcije skraćenog mišića, koji treba da ih vrši protiv dejstva sile zemljine teže.
Pokreti su isti kao i kod izduživanja snagom skraćenog mišića i jedina je razlika što se po
završenoj ekscentričnoj kontrakciji takvog mišića, počinju kontrakcije antagonističkih mišićnih
grupa, koji time dopunjavaju delovanje sile zemljine teže snagom svojih kontrakcija. Znači
istezanje skraćenih mišića ovde se vrši pasivno, tj. kontrakcijom antagonista i delovanjem
zemljine teže i aktivnim pokretima, čiji obim odlučuju ista merila po kojima se vrši tretman
zasnovan jedino na aktivnosti skraćenog mišića,
III Pasivno izduživanje mišića
Pasivno izduživanje mišića se kao metod za izduživanje mišića koristi uglavnom kao prateća
metoda, vrlo retko kao samostalna. Spoljna sila koja služi za izduživanje može biti: sopstvena
težina tela - segmenta, zemljina teža, ekspanderi, tegovi, bučice, džakčići sa peskom itd. Prmena
dopunske težine je najsigurniji način, jer se otpor može dozirati.
Priprema za pokret je slična kao i u prethodnim slučajevima, znači toplotne procedure,
zagrevanje u vidu primene kompleksa vežbi oblikovanja, sve sa ciljem da se mišić pripremi za
rad, koji sledi. Položaj treba da bude takav, da ispitaniku bude udoban, da bi izdržao celu
proceduru.
Ako se kao opterćenje koristi sopstvena težina sgmenta, ili džakčići sa peskom, treba odabrati
položaj u kome će ova dopunska opterećenja odmah delovati i skraćeni mišić istezati.
Doziranje opterećenja se vrši obazrivo. To se oseća kao lako zatezanje u predelu skraćenog
mišića, i ako naš ispitanik izdrži 2 -3 minuta, opterećenje se pomera distalno od zgloba. Na
svakih nekoliko minuta opterećenje se povećava, sve dok se ne dostigne tolerantno istezanje,
koje se oseća kao jače zatezanje mišića. Ako se taj osećaj pretvara u postepenu bol, opterećenje
je preveliko i treba ga smanjiti.
Kada se dostigne maksimalno opterećenje, učenik se ostavlja u tom položaju 5 - 10 minuta, i
onda sledi skidanje dodatne težine, postepeno. Smanjivanje se vrši sporo, ali nešto brže nego
postavljanje. To je otprilike dva puta brže, nego postavljanje.
Ukupno vreme tretmana, na ovaj način ne treba da bude duže od pola sata. Kada se opterećenje
potpuno skine, slede nekoliko pokreta pasivnog skraćivanja mišića, koji je pasivno istezan. i to
kroz polovinu moguće amplitude, a zatim se ta amplituda povećava, i ujedno se angažuju njegovi
antagonisti, koji pomažu povećanje amplitude sopstvenim kontrakcijama. Kada se završi ovakva
seansa, nastupa potpuno opuštanje svih mišića, pa onda nova serija pokrera. To se ponavlja sve
dotle dok se ne postigne maksimalna amplituda pokreta.
Kako dozirati pokret, kojim se želi povećati amplituda pokreta?
I ovde doziranje u početku zavisi od pripremljenosti za pokret, koja je sprovedena termičkom
pripremom, ili vežbama oblikovanja lakšeg intenziteta, dok se tretirana grupa mišića ne zagreje.
Koji će se pokret primeniti, zavisiće od mesta gde je lociran poremećaj i od testova za
utvrđivanje amplitude pokreta. Ovim testovima se konstatuje obim pokreta bez pojave bola, i
obim pokreta sa pojavom lakog - podnošljivog bola.
Ako se utvrdi razlika u stepenima kod merenja ovih amplituda, početi sa amplitudom, koja ne
izaziva bol, a zatim povećavati amplitudu sve do pojave bola umerenog intenziteta, jer će se na
taj način javljati povoljan efekat, i amplituda pokreta postepeno povećavati. Karakteristika ovih
pokreta je da su to spori pokreti, sa umereno snažnim kontrakcijama, koje neće dovesti do pojave
bola.
Pauze između pojedinih pokreta traju onoliko, koliko je potrebno da ne bi došlo do zamaranja.
Ukupan broj ponavljanja bi trebalo da dovede do pojave laganog zamora.
Kako kontrolisati doziranje?
U toku samog rada profesor fizičke kulture će kroz povećanje amplitude pokreta da prati
rezultate svog rada. Ako se amplituda pokreta povećava, dozirani pokret je pravilan i optimalan i
treba nastaviti sa takvim radom. U korektivnoj gimnastici kontrolna merenja amplitude pokreta,
kao i sva ostala merenja vrše se najranije, svaka tri meseca, a najoptunalnije je da se vrše na šest
meseci. To je neko vreme kada treba očekivati neke pozitivne rezultate u radu u školskim
uslovima. Ako se amplituda pokreta neznatno promerula, znači da je došlo u radu do težih
previda i neizostavno izvršiti reviziju čitavog rada da se utvrdi koji element u doziranju nije
dobar. Može se desiti da je došlo i do stagniranja u vrednosti amplitude pokreta, što je jasan i
opasan pokazatelj, greške teške prirode, i sa tretmanom prekinuti, i eventualno preispitati
moućnosti i ispitanika i ispitivača.
Odgovorom na pitanja usvajanje novih znanja biće provereno bez našeg kontakta. Budite
objektivni u ocenjivanju smih sebe.
Srećan rad vam želim.
Предавања за ВИ недељу из Корективне гимнастике - вежбе
Функционални систем аксијалног скелета
Аксијални скелет или осовински скелет чине скелет главе (OssaCranii) и кичменог
стуба (Columna vertebralis) заједно са крсном (OsSacrum) и тритичном (OsCoccygis)кости и
чине га кости грудног коша. У даљем тексту биће са функционалног аспекта сагледани
доњовилични зглоб (Art. Temporomandibularis), потиљачна артикулација главе са кичменим
стубом, а од зглобова кичменог стуба биће сагледане међусобне артикулације .
Зглоб вилице
Зглоб вилице, доњовилични зглоб или темпоромандибуларни зглоб (Art.
Temporomandibularis), представља један од најкоришћенијих зглобова у људском телу и
користи се приликом жвакања, гутања, зевања и причања и приликом других активности у
којим користимо покрете вилице. Темпоромандибуларни зглоб се налази антериорно у
односу на ухо и постериорно-супериорно у односу на вилицу. Састоји се од зглобне јаме
слепоочне кости (Fossa mandibularis), која се налази супериорно од артикулационог
кондила доње вилице (Caput mandibula), које је лоцирано инфериорно.
Темпоромандибуларни зглоб је синовијални зглоб и најбоље се описује као зглоб шарке,
али из разлога што су у њему могући одређени покрети клизања он не представља зглоб
шарке у правом
смислу свог значења
(Слика 1).
Темпоромандиб
уларни зглоб се
састоји од две кости,
диска који дели зглоб
на два зглобна
простора, зглобне
капсуле, четири
лигамента и више
мишића који омогућавају пет
покрета у овом зглобу. Покрети који се могу вршити у овом зглобу су мандибуларна
депресија (отварање уста), мандибуларна елевација (затварање уста), латерална
мандибуларна девијација (покретање вилице на страну), мандибуларна протрузија
(покретање вилице унапред) и мандибуларна ретрузија (покретање вилице уназад).
Слика 1. Кости лобање и доњовилични зглоб
Ретрузија је, у ствари, враћање вилице у нормалан анатомски положај након покрета
протрузије (Табела 1).
Табела 1. Покрети у доњовиличном зглобу и мишићи који их врше
Покрет у зглобу Мишићи који изводе покрет
Елевација M. Temporalis, M. Masseter, M. Pterygoideus medialis
Депресија M. Pterygoideus lateralis
Протрузија M. Pterygoideus lateralis et medialis
Ретрузија M. Temporalis pars posterior
Ипсилатерална латерална девијација M. Temporalis. M. Masseter
Конралатерална латерална девијација M. Pterygoideus medialis et lateralis
Депресија мандибуле (отварање уста) се састоји од два покрета, први се постиже
антериорном ротацијом мандибуларног кондила у односу на диск, док се други постиже
клизањем диска и кондила напред и доле испод артикуларног туберкулума. Елевација
мандибуле (затварање уста) представља супротну акцију. Оно укључује клизање диска и
кондила постериорно и супериорно, и ротацијом кондила постериорно у односу на диск.
Ови покрети се одигравају у сагиталној равни.
Протрузија и ретрузија претстављају антериорни односно постериорни покрет у
хоризонталној равни. Код ових покрета нема ротације. Покрети према напред и назад свих
делова мандибуле су једнаки. Мандибуларна кондила и дискови се покрећу као
јединствена целина у односу на артикуларну јаму темпоралне кости.
Латерални покрети вилице се такође одигравају у хоризонталној равни. Они
укључују кондиларну ротацију унутар артикуларне јаме темпоралне кости са једне стране,
док друго кондило мандибуле клизи напред. Ротација се дешава око вертикалне осе.
Мишићи који учествују у покретима доње вилице и нерви који их инервишу
приказани су у табели 2.
Табела2. Мишићи који покрећу доњу вилицу и њихова инервација
Мишић Нерв Нервни корен
M. Temporalis N. Trigeminus CN 5
M. Masseter N. Trigeminus CN 5
M. Pterygoideus lateralis N. Trigeminus CN 5
M. Pterygoideus medialis N. Trigeminus CN 5
Супрахиоидна група
M. Mylohyoideus N. Trigeminus CN 5
M. Geniohyoideus C1, N. Hypoglossus CN 12
M. Stylohyoideus N. Facialis CN 7
M. Digastricus N. Trigeminus et Facialis CN 5, 7
Инфрахиоидна група
M. Sternohyoideus C1 , C2, C3, N. Hypoglossus CN 12
M. Sternothyroideus C1 , C2, C3, N. Hypoglossus CN 12
M. Thyroideus C1, N. Hypoglossus CN 12
M. Omohyoideus C1, C2, C3, N. Hypoglossus CN 12
Кичмени стуб
Кичмени стуб (Columna vertebralis) успоставља и одржава лонгитудиналну осовину
човека. Из разлога што је сачињен из већег броја зглобова, покрети кичменог стуба
представљају сумацију покрета који се одигравају између пршљенова појединачно.
Кичмени стуб предстаља ротациони ослонац за покрете главе и цервикалне регије.
Тежина главе, раменог појаса, горњих екстремитета и трупа се ослања на њега и даље
преноси на ниже регије тела. Такође, окружује кичмену мождину (Medulla spinalis) и из
тог разлога служи као њена заштита. Поред тога као мултизглобна осовина омогућава
кретање и представља и ефективан шок абсорбер. Мишићи који покрећу кичмени стуб и
лобању као и покрети кичемног стуба приказани су у табелама 3 и 5.
Табела3. Мишићи покретачи кичменог стуба
Врат Тело
Антериор M. Sternocleidomastoideus M. Rectus Abdominis
Mm. Scaleni (3) M. Obliquus externus
Mm. Praevertebrales(4) M. Obliquus internus
M. Transversus abdominis
Постериор M. Erector spinae (3) M. Erector spinae (3)
M. Splenius capitis Mm. Transversospinales (3)
M. Splenius cervicis Mm. Interspinales
Mm. Suboccipitales (4) Mm. Intertransversarii
Латерал M. Quadratus lumborum
Лобања се налази на врху кичменог стуба. Састављена из више костију она
представља коштану основу главе у којој се налази мозак. Из разлога што се сензорни
органи за вид, слух, укус и равнотежу налазе у лобањи, односно глави, од великог је
значаја да се она може слободно покретати. Ово се омогућава покретима на различитим
нивоима цервикалне кичме.
Табела4. Кривине кичменог стуба
Сегмент кичме Ознаке пршљенова Број пршљенова Антериорна кривина
Вратни - Цервикални C1-C7 7 Конвексна
Грудни - Торакални T1-T12 12 Конкавна
Лумбални L1-L5 5 Конвексна
Крсни - Сакрални S1-S5 (спојени) 5 Конкавна
Вертебралне кривине
Пршљенови су аранжирани тако да формирају
антериорно-постериорне (конкавно-конвексне) кривине
кичменог стуба, које се могу видети у сагиталној равни.
Ове кривине омогућавају кичменом стубу много већу
снагу и еластичност, апроксимативно око 10 пута више
него када би кичмени стуб био без кривина (Табела 4,
Слика 2).
Зглобови кичменог стуба и покрети у њима
Кичмени стуб се посматра као триаксиална целина,
односно у њему се могу производити покрети у све три
равни. Флексија, екстензија и хиперекстензија се
одигравају у сагиталној равни око фронталне осе.
Латерална флексија, која се такође назива бочна флексија
или бочно савијање се одиграва у фронталној равни око
сагиталне осе. Ротације се одигравају у трансверзалној
равни око вертикалне осе, изузев у зглобу између лобање и
атласа (C1) где се овај покрет не изводи.
Лобања се састоји од 21 кости и сматра се скелетом главе, док се цервикални део
кичменог стуба састоји од 7 цервикалних односно вратних пршљенова.
Цервикална кичма омогућава покрете и позиционирање главе. Артикулација
између главе и атласа, односно атланто-окципитални зглоб (Art. Atlantooccipitalis)
омогућава покрете флексије и екстензије, као код климања главе приликом сагласности.
Између C1 и C2, односно у атланто-аксиалном зглобу могућа је блага латерална флексија.
Највећи степен ротације главе, као приликом покрета главе при негодовању, се дешава у
атланто-аксиалном зглобу. Мишићи који имају највећу контролу над покретима главе у
односу на врат су превертебрални мишићи антериорно и субокципитални мишићи
Слика 2. Кривине кичменог
стуба
постериорно. Наравно, да би се покретала глава у односу на врат мишићи морају имати
припој и на глави и на врату. Повлачење браде
према врату укључује покрете флексије између
лобање и C1 као и издужење врата (C2-C7).
Овај покрет се некад у литератури назива
аксијална екстензија или цервикална
ретракција.
Вратна кичма (Слика 3) почиње са два
веома различита зглоба. Атланто-окципитални
зглоб је формиран од стране кондила
окципиталне кости које артикулишу са
супериорним зглобним наставцима атласа. Ове
зглобне јединице су јаке и држе на себи тежину
главе. Оба ова зглоба су синовијална, са
синовијалном мембраном затвореном унутар
зглоба.
Између C1 и C2, односно артикулације
између атласа и аксиса су познате као атланто-
аксиални зглобови, којих има три. Медијални
атланто-аксијални зглоб састоји се од синовијалне
артикулације између одонтноидног наставка
аксиса и антериорног лука атласа атнтериорно и
трансверзалног лигамента постериорно. Латерални
атланто-аксиални зглобови се налазе између
зглобних наставака ова два пршљена.
Артикулације између C2 и S1 су у суштини
све исте. Снажна артикулација која носи
оптерећење налази се антериорно, између
пршљенских тела. Постериорни део пршљенова
има две артикулације, по једну са сваке стране,
назване фасетни зглобови, а у литератури се могу
наћи и под називима апофизијални или
зигапофизијални зглобови (Juncturae
zygapophysiales).
Фасетни зглобови су формирани
артикулацијом између супериорних зглобних
наставака пршљена (Processus articularis superior) са доње и инфериорних зглобних
Слика 3. Вратна кичма
Слика 4. Зглобне површине фасетних
зглобова
наставака пршљена (Processus articularis inferior) са горње стране. Сваки фасетни зглоб је
синовијални зглоб. У односу на страну на коју гледају, ови фасетни зглобови у великој
мери одређују врсту и обим покрета који је могућ у том делу кичменог стуба.
Зглобне површине фасетних зглобова (Слика 4) у лумбалној кичми су сагитално
оријентисане, док су у торакалној кичми фронтално оријентисане. Стога, већи део
флексије и екстензије кичменог стуба се обавља покретима у лумбалној кичми, а већина
ротационих покрета и покрети латералне флексије се одвијају у торакалној кичми.
Припоји ребара за пршљенове такође доприносе смањеним могућностима флексије и
екстензије у торакалној кичми.
Табела5. Покрети кичменог стуба и мишићи који их изводе
Већи број лигамената кичменог стуба држи пршљенове заједно. Антериорни
лонгитудинални лигамент (Lig. Longitudina anterius) се простире низ кичму са антериорне
стране пршљенских тела и спречава превелику хиперекстензију. У својим супериорним
Покрет у сегменту Мишићи који изводе покрет
Глава (Потиљачна кост и C1)
Флексија Mm. Praevertebrales(4)
Екстензијa Mm. Suboccipitales (4)
Врат (C1-C7)
Флексија M. Sternocleidomastoideus
Екстензија M. Splenius capitis, M. Splenius cervicis, M. Erector spinae, Mm. Transversospinales, Mm. Interspinales
Латерлана флексија
M. Sternocleidomastoideuos, M. Splenius capitis, M. splenius cervicis, Mm. Scaleni, M. Erector spinae, Mm. Intertransversarii
Ротација на исту страну
M. Splenius capitis, M. Splenius cervicis
Ротација на супротну страну
M. Sternocleidomastoideus, Mm. Transversospinales
Тело (C7-S1)
Флексија M. Rectus abdominis, M. Obliquus externus, M. Obliquus internus
Екстензија M. Erector spinae, Mm. Transversospinales, Mm. Interspinales
Латерлана флексија
M. Quadratus lumborum, M. Erector spinae, M. Obliquus internus, M. Obliquus externus abdominis, Mm. Intertransversarii
Ротација на исту страну
M. Obliquus internus abdominis
Ротација на супротну страну
M. Obliquus externus abdominis, Mm. Transversospinales
Компресија абдомена
M. Rectus abdominis, M. Obliquus externus, M. Obliquus internus, M. Transversus abdominis
деловима је тањи, док је у инфериорним деловима дебљи, крајње инфериорно се припаја
за сакралну кост. Постериорни лонгитудинални лигамент (Lig. Longitudinale posterius) се
простире са постериорних страна пршњенских тела, унутар кичменог канала. Има улогу у
спречавању претеране флексије кичменог стуба. Дебео је у свом супериорном делу, где
помаже у потпори лобање. Инфериорно је танак, што доприноси нестабилности
лумбалног дела кичмено стуба и повећаном учесталошћу повреда дискуса овог дела.
Супраспинални лигамент (Lig. Supraspinale) се простире од седмог вратног пршљена
дистално до сакралне кости, постериорно дуж ртних пршљенских наставака.
Интраспинални лигамент (Lig. Interspinale) се простире између постериорних пршљенских
наставака, док жути лигамент (Lig.Flavum) повезује лукове суседних пршљнова и
простире се дуж њихове антериорне стране.
Лумбална кичма је најчешће повређиван део људског тела. Она апсорбује највећи
део човекове тежине плус додатни терет уколико се носи. Тежиште тела је лоцирано
антериорно испред другог сакралног пршљена. Већина покрета лумбалне кичме одвија се
између L4 и L5 и између L5 и S1 пршљенова, и највише дискус хернија се такође дешава
на овом нивоу.
За разлику од лумбалне, цервикална кичма нема улогу преноса тежине. Како је
цервикална кичма осовинска потпора главе, њена главна улога је да омогући велики
степен слободе покрета главе и врата. Грудна кичма је много мање покретна у односу на
цервикалну и лумбалну кичму, због припоја ребара на грудним пршљеновима. Облик
пршљенских тела и дужина постериорних пршљенских наставака такође лимитира
покрете у торакалном делу кичме.
Постављена питања су помоћ у учењу. Одговорима на њих проверавате своје знање о
аксијалном скелету.
1. Који покрети су могући у темпоромандибуларном зглобу?
2. Опишите покрете мандибуларне депресије и елевације?
3. Ком типу зглобова припада темпоромандибуларни зглоб?
4. Који мишићи врше покрет елевације, а који покрет депресије у
темпоромандибуларном зглобу?
5. Колико пршљенова чини кичмени стуб и како су распоређени по сегментима?
6. Која је функционална улога кичменог стуба?
7. Опишите кривине кичменог стуба и њихову функцију.
8. Који су покрети могући у кичменом стубу?
9. Који зглобови омогућавају флексију и екстензију главе?
10. При покрету главе у знак негодовања, највећи обим покрета се врши у ком зглобу?
11. Демонстрирајте покрет цервикалне ретракције.
12. Шта су фасетни зглобови и на који начин они одређују покрете кичме?
13. Да ли лумбални део кичменог стуба карактеришу покрети латералне флексије?
