PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE …test.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2011/09/17-Sreten-Sokić-PRILOG...Ključne reči: Akumulacija, Investicije, Finansijsko tržište,

Dr Sreten Sokić519

PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA520

Sažetak:

Akumulacija je ekonomski najfiniji i najčistiji oblik investicija. Ona je traj-na ekonomska zakonitost. Stalno potčinjavanje zakonu akumulacije kao ekonomskom zakonu progresa kapitala je ovde u funkciji uvećanja nje-gove vrednosti. Ovim se u prvi plan stavlja sposobnost jednog preduze-ća ili društva za uvećavanje proizvodne osnove, a to podrazumeva i mo-bilnost akumulacije kao pojavnog oblika rasta ekonomije. Iz analize u ovome tekstu proizilazi zaključak da su modeli tržišta kapitala egzisten-tni, da se finansijska tržišta pojavljuju kao regularni segment investicija. Niz je faktora ekonomije koji su u isto vreme preduzetni, nacionalni ali oblik ekonomske integracije sveta. Savremeno svetsko tržište je preovla-đujući oblik mada ima i tržišnog fundamentalizma u kome je presudna neekonomska osnova „vladajućeg modela globalizacije“. Ipak kapital u savremenim uslovima pronalazi mogućnost i značajne forme samostal-nog kretanja i, nezavisno od geopolitičkih napora, opštih vrednosnih (sa aspekta ekonomske racionalnosti) tendencija. Ali takvih koje nisu van regularnih i nužnih tokova globalizacije.U tom kontekstu su i nužnosti intenzivne društvene akumulacije u Srbiji i projektovanja novog modela razvoja.

Ključne reči: Akumulacija, Investicije, Finansijsko tržište, Ekonomija kapitala, Savremeno svetsko tržište.

Svakodnevno egzistencijalno premeravanje ekonomskih subjekata (država, regiona) zbog niza tržišnih i ekonomskih neizvesnosti ističe u prvi plan pret-postavke racionalnog, produktivnog, modernog pa do svih vrsta usavršavanja,

519 Profesor, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka.e-mail: [email protected]

520 Tekst primljen 18. oktobra 2010. godine.

UDC 336.76338.2330.322

FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem310

proširenja i osavremenjivanja proizvodnje, poslovanja, upravljanja. Savremena tendencija materijalne produkcije jeste ekonomija i razvoj kapitala. Arsenal racio-nalnosti i ekonomičnosti je gotovo neiscrpan ali je dilema trajna. Ona glasi: „mo-dernizacija ili propadanje“. Sopstvena efikasnost prevazilazi inherentne teškoće koristeći savremene procese akumulacije, mogućnosti finansijskih tržišta praveći optimalni skor kapitala za investiranja na najmodernijim principima.

Pojavni oblici savremenog tržišta sile (prirodne tržišne snage) na ubrzane oblike preobražaja kapitala u celosti a posebno njegovih najvažnijih segmenata. U ovim uslovima afirmacija akumulacije, štednje, modernih investicija i inova-cionog puta razvoja predstavlja preduslov stabilnosti u sadašnjosti i budućnosti. Ne kao neartikulisana mogućnost već „sinhronizovani“ put zasnovan na akumu-laciji (preduzetna, svojina građana, državni) i preobražalačkih procesa investicija. To je put da akumulaciono samopouzdanje bude kruna razvoja.

PRISTUP MODERNOM DEKODIRANJU

Investicije su glavni potencijal privrednog rasta i razvoja ukoliko nepo-sredno doprinose uvećavanju realnog kapitala. Nauka o investicijama i prin-cipima investiranja afirmisala je odlučujuće poluge razvoja i valorizovala ori-ginalne postupke i instrumente (precizne, pouzdane, nezaobilazne), kriterije i principe koji u savremenosti zauzimaju mesto bez kojih nema visokog stepena pouzdanosti pojedinih aktivnosti i njihove perspektive. Ali ipak u osnovi leži ekonomska i društvena sposobnost za akumulaciju (uz zadovoljavajući koefi-cijent stalnosti i kvantiteta) bez čijeg razumevanja i praktične primene nema povezivanja u širu celinu razvoja kao ekonomsko socijalnih osnova perspektive kroz ubrzavanje privrednog rasta.

Otuda se akumulacija i investicije javljaju i kao makroekonomska kate-gorija u celini složenih odnosa stvaranja i raspodele bruto domaćeg proizvo-da. Praktične manifestacije i ekonomska emancipacija poprimaju neminovnu ekonomsku valorizaciju na duži rok.

Makroekonomski fenomen privrednog razvoja i (po tom osnovu) progresa jedne zemlje zasniva svoju realnost i perspektivu na ponovnoj afirmaciji inten-zivne akumulacije i optimalnoj poziciji investicija u postizanju makro ekonom-skih ciljeva. Dugoročni ekonomski razvoj zasnovan na svojim akumulacionom potencijalima nezadrživa je sila ekonomskog prestiža svake zemlje.

Sa aspekta razvojnih ciljeva pojavljuje se kategorijalna „pozicija“ i praktič-na manifestacija ekonomske politike u kojoj jedno od ključnih mesta pripada investicionoj politici zasnovanoj na nizu konkretnih mogućnosti, komparativnih prednosti i savremene alokacije investicija. Ipak, akumulacija ovde (i na duži i na kraći rok) zauzima ekonomski najvažnije mesto u smislu potencijala za razvoj i

311Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA

progres koji su presudni kako za sudbini pojedinačnih kapitala i privredne gra-ne tako i za državu u celini. Na mikroekonomskom nivou akumulacija je uslov i polazni kriterij novog investicionog poduhvata i najvažniji faktor mobilnosti drugih izvora (amortizacija, kredit, dokapitalizacija i dr.).

U savremenim globalnim tokovima kapitala investicije poprimaju širok spektar monetarnih i berzanskih poslova u traganju za raznovrsnim oblicima novca i novčanih recidiva odnosno derivata u projektovanju celine investicionog stoka kapitala. Ovi investicioni resursi stvaraju posebnu ekonomsku filozofiju u kojoj raznovrsne forme pozajmica postaju marginalni trošak. Ova praksa razvija svoje sadržaje decenijama. Krediti i druge „pozajmice“ uslovljavaju složene od-nose kamata i umnožavaju akcijsko-berzanski aspekt a sve u sklopu potrebe tra-ganja za optimalnim stokom investicija. Poslednje decenije se povećavao značaj tržišta hartija od vrednosti, jačala njegova uloga u širenju oblika kreditnih izvo-ra (sve do raznih kreditnih, kamatnih i drugih derivata). U ovom ujedinjavaju investicionih potencijala specifična je i investiciona uloga akcija. Otuda su oko cena akcija nezaobilazni polazni kriteriji vezani za tržišnu procenu visine profita koji treba da donese buduća investicija i u tom prostoru da se nalazi opravdanost za odnos sopstvene akumulacije i pozajmljene.

Obuhvatna mreža berzansko-monetarne prakse dominira praksom inve-stiranja u svetu „nacija“ i globalnim tokovima. To je i osnovni razlog što sa-vremena teorija zanemaruje kategorijalno razmatranje i praktičan značaj aku-mulacije kao osnove privrednog (i društvenog) razvoja u celini obima i same strukture investicija. Ovaj rad je posvećen značaju novčanog kapitala odnosno akumulacije i investicionog odlučivanja koje potvrđuje Kejnzovu tvrdnju o zna-čaju preduzetničkog instinkta onih koji donose odluke o investicijama – od strukture investicionog kapitala, troškova i budućih (očekivanih) prinosima od date investicije. Ipak je nužna reafirmacija intenzivne društvene akumulacija (privrede, poslovnih subjekata, države, građana).

INTENZIVNA DRUŠTVENA AKUMULACIJA, BUDUĆNOST MODERNIH POJAVNIH OBLIKA KAPITALA I NEPOSREDNA ANTIINFLACIONA TENDENCIJA

Akumulacija je osnova samorazvoja privrede i svakog privrednosnog su-bjekta posebno. U savremenim tokovima kapitala ona je ekonomski i društve-no usmeravana u razmerama koje obilje izvora pretvara u proces kontinuiranih investicija jedne ekonomije. Brojne mogućnosti mobilizacije vrednosnih oblika i pretvaranje u investicije ne „poništavaju“ njenu ekonomsku funkciju i poten-ciju kapitala sadržanu u njoj. Teorija je saglasna u nezamenjivom značaju aku-mulacije i akumulativne sposobnosti koja neposredno omogućuje razvoj proi-zvodnje dobara i usluga u budućnosti. Definisanje i poimanje akumulacije ne


nosi sa sobom dileme i nepoznanice, nove sastavne elemente ili sadržaje. Ona je u smislu opšte definicije nagomilavanje materijalnih i novčanih sredstava koje se namenski upotrebljavaju proširenje proizvodne i poslovne aktivnosti. Sa takvim sadržajem ona je na nivou privrede, porodice, pojedinca raspoloživa razvojna realnost, potencijal poboljšanja kvaliteta. Sa aspekta potražnje aku-mulacija je odložena potrošnja. U društvenim razmerama akumulacija je uslov ekonomskog rasta i progresa. Do samog čina upotrebe u sopstvene svrhe i na-mene ona može da se koristi na raznovrsne načine kao finansijski resurs koji donosi prihod. Plasira se kao finansijska aktiva i za taj period donosi profit tj. samooplođuje se i uvećava.

Akumulacija je složeni ekonomski fenomen koji nužno nameće uvećanje nepredvidive sigurnosti i vrednosti firme u stalnom naporu da se ostvari opti-malni stok kapitala. U realnoj proizvodnoj situaciji očekivanja su da investicije optimizuju potencijale pet nerazdvojnih segmenata kapitala:

• Fizičkog kapitala kao naučno-tehnološke osnova proizvodnje, (zgrade, hale, poslovno prodajni prostori, druge materijalne pretpostavke proizvodnje…),

• Kapital oličen u informaciono-kompjuterskoj, programsko imputnoj i aut-putnoj osnovi egzistentnih procesa proizvodnje i usluga … drugim rečima kapital primenjenog znanja,

• Kapital oličen u menadžersko-upravljačkoj strukturi, koji je istovremeno i deo ljudskog kapitala, … prednosti optimalne menadžerske funkcije,

• Kapital oličen u svim sferama koje su predmet upravljanja kvalitetom, • Qudski kapital – obrazovni nivo, prema ekonomskim uslovima organizo-

van sistem „živog rada“.

Kod dela savremenih makroekonomista akumulacija se vezuje za deo do-hotka od kapitala – odnosno svih faktora proizvodnje u složenom sistemu pona-šanja ekonomskih subjekata i meri „doprinosom“ procesima stvaranja povoljnije ekonomske pozicije kapitala. Dominira stav da akumulacija spaja interes vlasnika i ljudskog kapitala u njemu. Ekonomski sistem mora da omogući u društvenim razmerama da akumulacijom proizvodni kapital stalno narasta s tim da se njego-va ekonomska funkcija ostvaruje pretvaranjem u dodatni kapital na trajno višoj produktivnoj potenciji i sa potencijama optimalne strukture i kvaliteta.

Akumulacija se trajno afirmisala kao originalna zakonitost ekonomske funkcije po svojoj prirodi kao minimalni kvantum progresa. Ona ostaje „samo-nikli rezultat“ kapitala u funkciji, suštinska poluga njegovog dvostrukog dejstva (u proizvodnom i potrošnom smislu). Akumulacija postaje opšti interes poje-dinačnog kapitala i opštedruštvenog progresa. Objektivna sila svoga vlasnika i njegovog budućeg opstanka u tržišnoj konkurenciji. Ona zaista jeste „duša ce-log ekonomskog života društva“ ali i globalnih internacionalnih tokova kapitala.


Otuda je akumulacija budućnost onih pojavnih oblika kapitala koji imaju eko-nomske i druge prednosti samorazvoja i razvoja kroz investicije progresivnih i ekonomski validnih finansijskih instrumenata.

Smisao akumulacije u svoj svojoj istorijskoj i savremenoj funkciji je njena ekonomska uloga, njena sila ka razvoju – ali i snaga koja „prisiljava“ na šted-nju i ekonomisanje pojavnim oblicima kapitala. Nezamislivo je na dugi rok samokretanje kapitala bez akumulativne sposobnosti. Nazivamo ovu pojavu intenzivnom akumulacijom i najproduktivnijom investicijom kojima se stvara-ju ekonomsko-vrednosni uslovi za komparativne prednosti u okviru grana i na tržištu u najširim razmerama. Komparativne prednosti kao mogućnosti pro-dukcije. To je jedinstveni tok iskazan kao akumulacioni fond društva i razvojna poluga individualnog kapitala.

Značaj akumulacije u svojoj ekonomskoj funkciji ostaje trajno aktuelan i sili na stalnu svestranu pažnju kako vlasnika kapitala tako nosilaca sistemske (radi se o ekonomskom sistemu) strategije države za trajno društveno oprede-ljenje vezano za njeno maksimiranje i intenzivnost. Intenzivna društvena aku-mulacija razotkriva sve elemente razumevanja jedne ekonomije, pojedinačnog kapitala, složenih celina pozicioniranja ili integracije, a sve u funkciji optimizi-ranja datog ekonomskog poretka kapitala i validnog ekonomskog sistema. Ona predstavlja temelj mogućeg (osim „delotvornosti kredita, udruživanja akumula-cije, zajedničkih ulaganja i dr.), realnog i budućeg. Najsažetije intenzivna aku-mulacija jedne ekonomije je nosilac budućeg društvenog bogatstva zasnovanog na ekonomskoj funkciji kapitala. Podrazumeva se trajni napor i konkretna rezul-tanta privrednih i dugih subjekata u ovoj sferi ekonomskih poslova. Ona bi tre-balo da se u savremenosti afirmiše kao pijedestal realnog, ekonomski stabilnog i sigurnog sa fizionomijom egzaktne uloge u kratkoročnom i dugoročnom razvo-ju kako na makroekonomskom tako i mikroekonomskom nivou.

Moderni pojavni oblici kapitala računaju na ova svojstva, suštinu, obim i perspektive upotrebe akumulacije. Otuda i naučni pojam „agregatna pro-izvodna funkcija“ složenijeg i potpunijeg značaja od „autputa pojedinačne firme“ i autputa „celokupne privrede“. Akumulacija se kao investicioni čin pojavljuje na tržištu kao „potražnja“ u raznovrsnim oblicima. Ali je jedna za-konitost više nego sigurna: uvećava tražnju i to za svrhe proširenja produkci-je čime ima dvostruko dejstvo u tokovima reprodukcije. Sa aspekta kapitala funkcija akumulacije je da razvija uslove za realizaciju postojeće proizvodnje i ujedinjuje interes individualnog i kapitala u društvenim razmerama. Od ne manjeg razvojnog značaja i investicionih aktivnosti je segment štednje (lična štednja, javna štednja, nacionalna štednja) i po tom osnovu razvijanje formi i mogućnosti izvora za zajmovnim sredstvima. Ako se tome doda i vlada-juća praksa bankarsko-berzanskog ujedinjenja pojedinačnih akumulativnih


kapaciteta onda je u celini pojave leži tendencija društvenog progresa. U tim uslovima stupa na scenu ekonomije poseban mehanizam tržišnog modela pri-vređivanja u smislu igre u korist velikih i optimalnih promena tehnoloških i drugih procesa i koje se akumulacija ulaže.

Savremeni oblici kapitala imaju posla i sa marginalnom produktivnošću kao sintezom niza faktora proizvodnje. Na nivou zemlje to je celina perfor-mansi privrednog rasta. Naravno da savremena teorija akumulacije (u funkci-ji „ekonomije u perspektivi“) uvodi ovde i „tržište kapitala“, tj. svih njegovih pojavnih oblika. Tu se akumulacija „susreće“ sa mogućnostima investicionog (u najširem smislu reči) potencijala u sferama finansijksog tržišta, „tržišta in-telektualnog kapitala“, tržišta novca i kredita. Rečju svim tipovima i pojavnim oblicima finansijske aktive. Tu su i mogućnosti fuzija, fisija, integracija, udru-živanje tj. sve savremene svetske komponente i potencije stvaranja jedinstvene sile investicionog poduhvata. Radi se o složenim i, na momente, komplikova-nim savremenim komponentama ujedinjavanja akumulacije i drugih investi-cionih potencijala. Ovim procesima bavićemo se posebno u daljem razmatra-nju. Ali je važno ovde podvući da na tom terenu (inače i konfliktnom u široj mobilizaciji akumulacije) treba da preovlađuje ekonomska logika investicija tj. upotrebe akumulacije.

U sferi novih oblika finansijskog kapitala, kao potencije razvoja, potrebno je istaći uvek prisutne i aktuelne realnosti kredita, rada berzi, investicionih fondova i drugih izvora globalno usmeravanih tržišnih šansi za posezanjem dodatnih uslova i pretpostavki razvoja.

U svim savremenim izazovima, međusobno neposredno praktično pove-zanim, ekonomski razvoj nameće egzaktna ekonomska procenjivanja raznovr-snih mogućnosti (koja se nude) sa ciljem optimizacije svojih razvojnih planova. Radi se o tržištu, pojedinim kompanijama, prirodnom kapitalu, komparativnim prednostima i nizu drugih konponenti (preduslova) akumulativnog i razvojnog uspeha prema kriterijum svetskog tržišta.

Kontinuitet teorijskog poimanja ovih (odlučujućih…) složenih uslova ra-zvoja (firmi, privrednih grana, država…) nije ostao bez novih naučnih dopri-nosa – od novih i složenih ekonomskih faktora privređivanja i akumulativno-sti do mobilizacije svih izvora kapitala „po viđenju“, ali i strategije predviđanja budućeg ekonomskog razvoja. Ipak teorijski i metodološki aspekti akumulaci-je, štednje i investicija (koji) su prisutni u rezultatima preovlađujućeg naučnog stvaralaštva nisu celoviti, obuhvatni, i kao takvi opšteprihvaćeni u ekonomskim aktivnostima i ponašanjima.

Dominira zagovaranje i „teorijska obrada“ koja se opredeljuje za analizu na makro nivou i to „bruto domaćih privatnih investicija“ da bi se novčana aku-mulacija uputila ka bankarsko- berzanskoj transmutaciji.


Za razliku od zakonite ekonomske intencije po kojoj je akumulacija os-novna realna poluga investicija a njena mobilnost uslovljena karakterom pre-ovlađujućih ekonomskih odnosa prednost se daje „kockanju sa budućnošću“. Masovnu odnosno dominantnu prevagu dobija „optimalni stok kapitala“ name-njen investicijama kroz šire angažovanje svih izvora (tj. raznih vrednosti) koji se mogu mobilisati. Ne pita se za oblike transakcija i veoma razuđene forme već za izvor i sadržaj investicione konstrukcije. Alokacija aktive je u drugom planu. U tom kontekstu gotovo da bezbroj knjiga veliča različitost finansijskih instrume-nata i tržišta „na kojima se sa njima trguje“ i formi finansijske aktive (glavnica i kamata). U ovim analizama važne su finansijske institucije koje će omogućavati da se u bezbroj finansijskih tržišta i sa armijom finansijskih posrednika priku-plja i plasira akumulacija i štednja uz kriterij nisko ili visokokamatne „privlač-nosti“ kao „način finansiranja investicija“. Sa istim ciljem je obilje finansijskih instrumenata i tzv. bankarskog diskonta. Zatim, bezbroj oblika hartija od vred-nosti sve do nekontrolisane rasprostranjenosti (u savremenosti je to potpuna ek-splozija) „tržišta fjučers ugovora i opcija“ kao derivatnih instrumenata (stavovi: Bodia, Kan, Markusa, Mankjua, Varijana … kod nas Labusa i drugih neomone-tarista i dr.) Retki su zastupnici teorije celine društveno-ekonomskih razloga za samosvojstvo akumulacije kao objektivne sile samokretanja kapitala (o ovome opširnije u narednom delu ove teme). Ipak jenjavaju pokušaji usavršavanja ova-kvog teorijskog pristupa zbog najsavremenijih tokova upravo onog dela uzroka svetske ekonomsko- finansijske krize a koji se zasniva na monetarnoj, kreditnoj i berzanskoj manipulacijama i špekulacijama.

Realne ekonomske osobenosti i tokovi akumulacije, i pored gore navedene prakse, upućuju na razdvajanje akumulacionog potencijala na nivou jedne eko-nomije od akumulacionog fonda proizvodnog subjekta. Ovo razlikovanje name-će nužnost i razumevanja i prihvatanja diferenciranog uvažavanja razlaza izme-đu novčanog dela (štednja i novčani potencijali kredita kao mogućih potencijala, uvećavanja akumulacije) i onog dela akumulacije koji ne egzistira samostalno u bankama. U ovoj kombinaciji procesa udruživanja i uvećavanja akumulacije leži realnost inflacionih tendencija u realizaciji stvarne akumulacije i datog optimal-nog stoka investicionog centralizovanja akumulacije uz marginalni trošak. U zavisnosti od ekonomskih uslova i mogućnosti vrednost pozajmljene akumula-cije nosi sa sobom realnu inflacionu polugu. Finansiranje dela ove pozajmljene akumulacije bankovno-berzanskim oblicima (koji sežu sve do fiktivnog kapita-la) transakcija je sa aspekta stabilnosti ekonomsko-finansijskih tokova trajna in-flaciona opasnost. Posebno u uslovima kada ovaj pozajmljeni deo stalno narasta izvan akumulativne sposobnosti što predstavlja izvorište inflacije a manifestuje se kroz veštačku potražnju, cenovni oblik direktne inflacije. U ovim uslovima investicije otkazuju kao faktor optimizacije razvoja.


Inflacija razotkriva još jedan krizni momenat ekonomske (ne)ravnotež-ne tendencije: to je krizni odnos štednje, akumulacije i investicija. Ova nerav-notežna tendencija se iskazuje i kao protivurečna i stihijna upotreba akumu-lacije bez adekvatnih ekonomskih kriterija za sadašnje i buduće investiranje ili njegovo odsustvo. Nužnost intenzivne akumulacije se zanemaruje u ovim inflatornim operacijama.

A sada nekoliko napomena o obimu akumulativnosti kao faktoru uspešno-sti razvoja. Svaka teorijska koncepcija zasnovana na predominatnom značaju i ulozi takozvanog savremenog ekonomskog razvoja, kao univerzalni faktor i mera uspešnosti jedne države, ipak ostaje u sferi spekulacija (nekada i naučno argu-mentovanog sa aspekta „sile“ globalizacije i njenog značaja) bez optimalne prakse akumulacije (na primer kako se troše, da li i gde se investira …). Kapital sa svojim ekonomskim logikama ostaje nezamenjiv u sferi racionalnosti i ekonomije upo-trebe akumulacionih potencijala. Akumulacija se u ovim savremenim svojstvima kretanja ekonomije i oblika kapitala apsolutno suvereno ponaša. To je „finansij-ska osnova“ sa kojom se polazi ka svim šansama „koje se nude a imaju svoju cenu“, ka svim obrtima kapitala za sve vrste i oblike investicionih programa i konkretnih aktivnosti. Pre svega ka susretu sa „pasivnim investiranjem“.

Bilo kakva struktura investicija zasnovana na akumulativnim portfolijima (pre svega svojim sopstvenim) potrebno je da uvaži koncepcije teorije alokacije buduće investicije, teorije i praktike privrednog (i drugog) razvoja, sa punom opreznošću u tendencijama tržišta kojima treba pristupati (u ovom slučaju) kao efikasnim. Treba ovde istaći da je veoma važna i amortizacija kao zbir otpisa osnovnih sredstava i nematerijalne imovine jednog subjekta. Ona u sebi sadrži razvojni aspekt kao deo koji se uključuje u bruto investicije sopstvenog razvoja (nju apstrahujemo u ovoj analizi).

Pored toga šta i u kojim količinama proizvoditi (kao polaznom kriterijumu aktivnog upravljanja portfolijom) nameće se i razmatranje i izučavanje investi-cionih mogućnosti koje nosi više polaznih kriterija: A) gde proizvoditi – kakva je, na primer, proizvodno-prodajno-poslovna infrastruktura, B) kakva je celina efekata ujedinjenja akumulacije, V) kakva je zbirna cena pozajmljenog (u smislu celovite strukture – dinamike dospevanja, visine kamate, strukture i dr.) – kapita-la uz precizan računovodstveni identitet – način kombinacije ugovorenih izvora, G) prostorni raspored investicije uz temeljnu proveru projektovanog koncep-ta sa najnovijim empirijskim pokazateljima rasporeda investicija u ovoj oblasti koje su u toku, D) ocenu različitih rizika i „implikacija za ocenjivanje perfor-mansi“, E) realnost optimalne rentabilnosti dobiti – imajući u vidu dužinu tra-janja investicione aktivnosti i sve druge ekonomske i druge sposobnosti novog kapitala da ostvari projektovane funkcije ne samo u sferi dodatnog prinosa već i njegove ukupne vitalnosti u vremenskoj dinamici, Ž) zadovoljavanje kriterija


savremenosti i optimalnosti i dr. Nauka je uvažila Sharpeov koeficijent koji se uspešno koristi za rangiranje ovih i drugih performansi.

Svi posebni izvori „kapitalnog razvoja“ su u funkciji najsavremenijih kreta-nja u savremenim svetskim tokovima kada je u pitanju određena upotreba akumu-lacije. Ona ima svoju valorizaciju „rizika upotrebe“ u nadmašivanju najaktuelnijih tržišnih kriterija. Neposredno se reflektuje u metamorfozama „slike“ kapitala na ceo sistem ekonomije svake zemlje i njene ekonomske politike ali i sintetičkom izrazu korišćenja „ovih mogućnosti“ u međunarodnim razmerama.

Savremenost ekonomije i pojavnih oblika uvećanja razvojne potencije vra-ćaju nas ka fundamentalnom značaju sposobnosti za akumulaciju u preduzet-nom i društvenom obliku. Ali ka savremenom akumulacionom identitetu sa one strane uzroka aktuelne svetske finansijsko-ekonomske krize.

Ipak je najveća „ekonomska snaga“ y realnostima akumulacije, čak i u obli-cima savremenosti raznovrsnih fondova i svim kreativnostima u umećima njene upotrebe van izvora stvaranja ali van „prenapregnutog i nerealnog“ događanja na finansijskom tržištu. I u upotrebi onih performansi „pravih“ akcija od vred-nosti i karakteristika ponuđenog novčanog iznosa kredita koji, u krajnjoj liniji, nisu najbitnija sila progresa i razvoja.

Povratiti iskonsko samosvojstvo akumulaciji u savremenim uslovima šansa je za budućnost kapitala u celini. Van ekvilibristike monetarizma i slike sveta bez kapi-tala i akumulacije kao suštine, kao globalnog, jedino održivog na duži rok. Akumu-lativnost se sukobljava sa establišmentom subjektivističkog u odnosu na ekonomiju produktivnog progresa i potencije tržišta – potencije ka samorazvoju – ekonomski najopravdanije u složenim procesima društvenog i privrednog razvoja.

Jedna od bitnih odlika savremenih tokova kapitala iskazana kao kapitalne mogućnosti sa odloženim „cenama“, nema nikakve veze sa kapitalom u celini već je njegova je iracionalna komponenta. Ali ipak u savremenosti ekonomski funk-cionalna i nezamenljiva. To je pojava različitih tipova i izvora „tržišta kapitala“ (kriterij prinosa) kao performansa koja se mora raščlaniti i pojedinačno sagledati. Razmere mogućnosti apsorbovanja raznovrsnih egzistencija „ponude akumula-cionih sredstava“ u formi probijanja realnih mogućnosti su bez presedana u ak-tuelnom stoku kapitala i „portfolijima“ investicija.

Akumulacija se u savremenosti pojavljuje u složenim ekonomsko-finansij-skim tokovima i konvulzijama. Pogledajmo najvažnije trendove i osobenosti.

ZNAČAJ AKUMULACIJE ZA RAZVOJ PROIZVODNO POSLOVNIH SUBJEKATA

Akumulacija se u savremenosti afirmiše kao konstanta razvijanja ekonomske reprodukcije privrednih subjekata. Ona ja i polazni motiv ekonomisanja i raspo-laganja profitonosnim i dohodovnim uspehom preduzeća koja ih kao adekvatna


zakonita pojava međusobno povezuje, prepliće, razvija. Iz njih se afirmišu progre-sivne potencije niza komponenti među kojima prednost (sa našeg aspekta anali-ze) dajemo materijalnim, razvojnim i ljudskim faktorima razvoja.

Akumulacija je uslov zadovoljenja razvojnih potreba kako na mikro tako i na nivou jedne društvena zajednice. Na podlozi takvog značaja akumulacije, a posmatrajući je u sistemu individualiziranih (preduzetnih) odnosa, za potrebama razvoja i usavršavanja uslova datog proizvodnog toka, postoji čitav niz poveziva-nja (kreditnog, berzanskog, udruživanje i dr.), koncentracije i preplitanja na svom putu ka postvarenju u obliku date investicije. Zbog toga se akumulacija pojavljuje i u iracionalnim oblicima kao što je sopstvena cena, kamata, cena rada.

Ekonomski sistem i niz vrednosnih parametara kapitala afirmišu samu širu društvenu podlogu akumulativne sposobnosti uvažavajući čitav niz su-protnosti ekonomske i socijalne prirode u usmeravanju učešća brojnih subje-kata u raspodeli i preraspodeli vrednosnih osnova akumulativne sposobno-sti. Društveno usmeravanje domaćeg proizvoda (maksimalna realna vrednost koju jedna zemlja može da potroši) na četiri komponente : a) potrošnju, b) državne izdatke, v) investicije, i g) neto izvoz, očigledno može jednu zajed-nicu da usmeri ka rastućoj sili ekonomije i ekonomskoj ulozi akumulacije. Naravno, vodeći ekonomsku politiku ekonomije upotrebe akumulacije na makro nivou, ne zanemarujući ili podređujući bilo koji od parametara kom-ponenti lične i javne potrošnje. Ovim se zasniva kategorijalno opredeljenje održive vaninvesticione potrošnje.

Ekonomska realnost i tendencije složenih odnosa potrošnje i okvirima BDP prestavlja rezultantu ekonomske politike i dugoročne pozicije ekonomije. Ekonomije čiji se progres zasniva pre svega na potencijama nove akumulativ-nosti, štednje i investicija. Ekspanzija proizvodno poslovnog ciklusa mora biti polazni (ali ne i jedini) faktor potrošnje. Stoga je ekonomski dugoročno i va-lidno da porast potrošnje proizilazi iz kontinuiteta uvećavanja akumulacije i ta-kve alokacije i intenziteta investicija koje stvaraju progresivne uslove za porast agregatne tražnje. Tu je Ernest Engel zasnovao poznate zakonitosti kao tokove o odnosu dohotka i potrošnje – njihovog uvećavanja i smanjivanja i pravila me-đusobnih odnosa i međuuticaja. Savremena teorijska misao pridaje ogroman značaj odnosu potrošnje i štednje, akumulacije i razvoja, mobilnosti svih izvora akumulacije i investicija. Naravno da su tu veoma važni međuodnosi i veze od-nosa potrošnje i štednje sa aspekta širenja akumulativne sposobnosti i pospeši-vanja investicionog ciklusa. Državno pospešivanje potrošnje izvan adekvatnog uvećanja nacionalnog dohotka teško može (ili tačnije nikako) na nivou makroe-konomskih tokova da blagotvorno deluje na porast proizvodnje i zaposlenosti. Državna politika je ograničenih dometa kada su u pitanju vladajući ekonomski modeli oporavka produkcije i uvećanja raspoloživog dohotka.


Na ovom polju analize zasnovani su osnovi makroekonomije. Svi makroe-konomski parametri iskazuju se u krajnjoj liniji kroz ubrzavanje ili usporavanje rasta. Kategorije trajnog dohotka se ovde nameće kao potreba otklanjanja svih povremenih ili vanrednih kolebanja (neočekivano uvećanje – donacije i dr),- neočekivani gubici (elementarne nepogode). Na zakonitost potrošnje i njen du-goročni trend nemaju uticaja ova i druga kolebanja koja su van ekonomskih parametara povećavanja dohotka. U tom kontekstu tokova su neophodnosti stalnog trenda akumulacije i investicija kao osnove stalnih domaćih ulaganja (ovde se apstarhuju: strane direktne investicije, državne investicije, investicije u ljudski kapital i nauku i znanje i dr.).

Neodložne potrebe za kontinuiranom akumulacijom privrednih subjeka-ta (proizvođača roba i usluga) ne mogu biti u sukobu sa drugim učesnicima u zahvatanju domaćeg proizvoda. Ali ipak međusobni složeni i na momente pro-tivurečni odnosi sa državnom ambicijom svekolike distribucije unose određenu stihiju i nedoslednost. Jasno je da na duži rok država stvara takav sistem eko-nomskih odnosa koji konstituišu uslove za proizvodnju proizvodnih subjekata. Ali državi ne pripada ta privilegija da, bilo normativno bilo ekonomskom po-litikom, ostavlja te iste subjekte bez sopstvene akumulacije otržući je na razne načine od izvora stvaranja.

Polazno opredeljenje je da agensi reprodukcije imaju stabilne uslove pri-vređivanja, proizvodnje i prometa u funkciji vrednosnih parametara u kojima

„planomernost“ države i društvene zajednice ima poziciju koja je odraz kriterija savremenih tržišnih odnosa i adekvatnih – razvijenih-oblika robne proizvodnje. To su i ekonomske granice „postvarivanja“ i „otuđivanja“ akumulacije. Jedan od ključnih ekonomskih kriterija koji kontinuirano vlada na tržištu (iskazuje se kao složenost uslova uspešnosti) je stalno ulaganje u osnove proizvodnje privrednih subjekata. Radi se o svim segmentima koji učestvuju u ekonomskim prednostima i unapređenjima. Kako povećanju obima, kvaliteta i svim drugim pretpostavkama boljeg poslovnog i finansijskog uspeha. Stalnost akumulativnih osnova razvojnih mogućnosti iskazuje se i kao zasnivanje novih proizvodno-poslovnih pogodnosti i prednosti ali i na pretpostavci stalnog uspešnog ulaganja zarad niže cene i boljeg kvaliteta, sigurnije prodaje i kontinuiranosti progresivne ponude kroz koji se pro-lazi na tržištu. Ovaj segment poslovne i ekonomske politike kapitala je epicentar nezamenjivog stalnog korišćenja svih ekonomskih mogućnosti na kontinuiranoj kombinaciji (optimalnoj) potencijala za tržišne prednosti. U osnovi ovih stalnih napora kapitala leže izvori, mobilizacija i drugi procesi akumulacije.

Stalno ulaganje u faktore proizvodnje na ekonomskim principima potvr-đuje se na tržištu ponudom povećane produkcije i uz bolji kvalitet proizvoda. Istovremeno su tu i neiscrpne mogućnosti nižih cena proizvoda,. Ovi zakoniti procesi vode ne samo uspešnosti poslovanja proizvodnih subjekata već donosi


i društvu pogodnosti ali i obaveze u razvijanju adekvatnih oblika angažovanja celokupnog društvenog dohotka. Sa druge strane, velika produkcija stvara zasi-ćenje što dovodi do smanjivanja dobiti preduzeća.

Kako se u svakom sistemu organizacije reprodukcije koji povećava potroš-nju pre ili kasnije može očekivati stagnacija ili pad interesa tako je svaki eko-nomski sistem prinuđen da ekonomske potrebe za akumulacijom i njenom opti-malnom upotrebom pretvori u trajno stanje ne samo za pojedinog proizvodnog subjekta već i društva. Pol Samujelson argumentovano se zalaže za ekonomsko odnosno vrednosno usmeravanje „nacionalne potrošnje“ u kojoj treba uvažavati tekući raspoloživi dohodak – koji teorijski objašnjava dohotkom namenjenim za potrošnju tekuće godine – koji povremeno omogućuju izdašniju potrošnju. Ali na duži rok nacionalna potrošnja mora biti „omeđena“ raspoloživim dohotkom a to znači mogućnostima ekonomisanje i uvećavanja upravo njega. Ovde ne po-stoji alternativna varijanta.

Nema tog efekta dohotka u dužem razdoblju na nivou zajednice koji se stalno uvećava osim efekta većeg bogatstva. Ovde je bitno da se uvećanje dohot-ka zasniva na ekonomskim osnovama u okviru kojih treba razlikovati poslov-ne cikluse i dugoročni trend ekonomskog rasta koje opredeljuje sposobnost za pospešivanje akumulativne i investicione sposobnosti. Zovimo ih ekonomske osnove akumulacionih i investicionih kapaciteta. Nema, znači, emancipacije ra-znovrsnih segmenata društvene i socijalne organizacije bez ekonomskih uslova emancipacije akumulacije i razvoja. Time se društvene potrebe najefikasnije pri-lagođavaju jasnom i jedino mogućem sistemu upotrebe dohotka. Naravno radi se o nužnosti da uvećanje potrošnje (uvažavajući graničnu sklonost ka potrošnji) prati uvećanje dohotka. Ne potcenjujući vezu bogatstva i potrošnje. Kao i šted-nje i potrošnje. Zatim potrošnje i stranih direktnih investicija. Ali i realnosti i sudbine (dugoročne i kratkoročne) kapitala.

Ukoliko prihvatimo rezultate empirijskih pokazatelja i analize uočavamo da je raspoloživi dohodak na makro nivou ograničavajući faktor potrošnje a u samoj veza subjekata učesnika u njoj (agregatna potrošnja) opredeljuje poziciju akumulativne i investicione sposobnosti. Analiza potrošnje čitave zajednice ra-zotkriva presudan značaj ekonomske politike. Usmeravanje potrošnje u okvirima državnih ekonomskih funkcija opredeljuje (u ovom aspektu analize) ekonomski rast i razvoj. Međutim, svaki sistem ekonomskih funkcija države, koji ima presu-dan uticaj na formiranje politike razvoja privređivanja proizvodnih subjekata na kraći ili duži rok, veoma često reprodukuje krizu koja kulminira na dva najbitnija načina: a) sukobom ekonomskih tokova i neminovnosti sa pravno-ekonomskom praksom raspodele nacionalnog dohotka, i b) tendencijom nezadrživog razaranja tkiva proizvodno – poslovnih subjekata. U ovim uslovima neminovno je i bujanje raznovrsnih centara ekonomske moći i monopolskog ponašanja (u sferi privrede,


trgovine, bankarske politike odnosno ekonomije u celini). Stvarati normativne i političke uslove za jednu državnu ili anarhičnu konvencijsku formu egzistencije politike razvoja, privređivanja, prelivanja akumulacije zasniva protivurečne ele-mente makroekonomske politike koji sami po sebi postaju epicentar krize uz ne-minovnost nazadovanja i otsustvo stabilnosti. Egzistencija ekonomskog sistema koji se zasniva na ovim koncepcijama i praksi je besperspektivna i može opstati (i to na kraći rok) samo kao izolovana „ekonomska celina“ bez adekvatne inte-gracije u međunarodne tokove kapitala.

U ovim složenim i protivurečnim osnovama ekonomskog sistema i njego-ve praktične egzistencije moraju se izgraditi ekonomski kriteriji upotrebe na-cionalnog dohotka koji novčanoj akumulaciji proizvodnih subjekata određuju odgovarajuće mesto od najšireg značaja i sposobnosti za investicione i razvojne poduhvate višeg stupnja. Bez zasnivanja i pothranjivanja prakse međusobnih sukoba, antagonizama i konflikta sa drugim učesnicima u preraspodeli. Odnos novčane akumulacije proizvodnih subjekata u odnosu na novčana sredstva na-menjena potrošnji moraju se utvrđivati uz dominaciju politike kvantitativnog značaja akumulacije. Sužavati ekonomske potencije preduzetnih subjekata iza-ziva konstantnu sumnju da se subjektivistička upotreba mase akumulacije nedo-maćinski troši izvan ekonomskih kriterija i stvarnih potreba.

U uslovima ograničene količine nacionalnog dohotka svaka ekstenzivna potrošna filozofija ima neposrednog uticaja na akumulativnu i razvojnu sposob-nost proizvodnih subjekata. U ovoj ograničenosti pozicije stvarne akumulacije racionalno se treba odnositi prema obilju društvenih i čisto državnih potreba kako ona ne bi iščezla i pre samog čina utvrđivanja kriterija preraspodele. Praksa sudbine društvenog akumulacionog potencijala koja ga udaljuje od izvora stvara-nja i neophodnog uticaja subjekata koji trebaju da ga još jednom iz osnova stva-raju pretvara ovu presudnu polugu progresa u izvorište snažne tendencije krize. Centralizovana upotreba akumulacije stvara niz samoniklih nerealnosti u razvi-janju uslova za trošadžijski mentalitet. Samostalna egzistencija akumulacije van emancipacije proizvodnih subjekata pretvara se u svoju suprotnost.

Da bi se izbeglo nastajanje stihijne ekonomske politike u ovoj sferi svi eko-nomski kriteriji i parametri upućuju na stvaranje ekonomskog prostora za samo-konstituisanje kapitala koji treba da omogući razvoj osnova progresa a da se kraj-nje racionalno usmeravaju sredstva za druge učesnike u preraspodeli dohotka na makro nivou. Ovakva ekonomska politika upućuje na one ekonomsko-azvojne procese koji omogućuju uslove privređivanja proizvodnih subjekata tj. njihovog kapitala na osnovama objektivnih zahteva savremenog tržišta. Samo ovim toko-vima može se osigurati povećanje mase sredstava namenjene drugim vidovima potrošnje. Ove rezultate i akumulativne neminovnosti omogućiće ekonomski si-stem koji opredeljuje ove potencije funkcionalnog i efikasnog tržišta.


PRIVREDNI RAST KAO MERA USPEHA EKONOMIJE, AKUMULACIONE I INVESTICIONE REALNOSTI

Teorijska misao se nije posebno ali ni dovoljno bavila privrednim rastom kao sintetičkom merom ili neposrednim pokazateljem uspeha jedne ekonomije a posebno reformi u zemljama tranzicije.

U tranzicionim promenama u periodima kvalitativnih ekonomskih izme-na sistema ka savremenoj tržišnoj privredi konstantno je prisutna sva složenost ekonomskog rasta. Niz dilema, nepoznanica, kolebanja ali i teških promašaja mogu se raspoznati i identifikovati u sferi ekonomskog rasta.

Ali i tendencijama u odnosu ekonomskog rasta i inflacije, kredita i sopstvene akumulacije, tržišta hartija od vrednosti i samoniklog pozajmljivanja akumulacije.

Teško je u savremenim preovlađujućim tendencijama kapitala, tržišta i ekonomije projektovati tržišnu ekonomiju sa izraženim socijalnim elementima i održivim razvojem bez reafirmacije izvornih osnova akumulacije kao nepriko-snovenog i najvažnijeg razvojnog potencijala. Na duži i kraći rok to je jedinstven (uslovno-posledični) proces.

Ipak savremena koncepcija razvijenih ekonomija koja omogućuje „maksi-mum blagostanja svima“ (V. Bajkić)može da se suprotstavlja koncipiranoj tržiš-nim metodama i pravcima rasta i ekonomskoj logici akumulacije. Prelivanje na-cionalnog dohotka sa opredeljenjem za širok nastup socijalnog ambijenta nosi sa sobom opasnost neposrednog umanjenja mase akumulacije, umanjenje inve-sticione sposobnosti i tempa razvoja. Otuda kategorija održivi razvoj poprima ne samo socijalni nego i ekonomski sadržaj.

Radi se o veoma aktuelnom i značajnom „prostoru“ ekonomskih funkcija savremene države u kojima se samo usmeravanje dohotka iskazuje kao oprede-ljujući preduslov kombinacije i interakcije niza faktora. U njima dominira (ili bi trebalo da dominira) faktor kontinuirane orijentacije za ekonomski značaj aku-mulacije, investicija, rasta i razvoja. Kapital i nezaobilazna nužna akumulacija postaju osnova jedinstva razvojnih i socijalnih vrlina jedne ekonomije, države i njene ekonomske politike.

Socijalna politika i politika dohodaka je osnova stabilne i dugoročne tražnje koja u jedinstvu sa politikom intenzivne akumulacije usmerava tržišni karakter eko-nomije i investicija, ekonomsku suštinu savremene preraspodele dohotka. U našim uslovima svako povećanje javne potrošnje i državno stimuliranje porasta plata, sub-vencija ili penzija neposredno doprinosi uništenju održivog privrednog rasta.

U savremenim tržišnim odnosima se još uvek uspostavljaju egzistentni odnosi između aktivne politike državnog regulisanja i usmeravanja „nosećih ili glavnih“ investicije i tržišnih odnosa u kojima ovi segmenti buduće ekonomije moraju da dostignu ekonomski vrhunac svoje egzistencije.


Naravno, da mikroakumulativnost ima velikih problema sa političkom podrškom na lokalnom i makro nivou. Savremeni ekonomski teoretičari ne naoružavaju svoje stavove silom i snagom akumulacije već koketiraju sa politič-kim teoretičarima tragajući za konsenzusom koji se uvek svodi na dominaciju ideološke fraze.

Ipak nema zamene za kvalitativne ekonomske osobenosti produkcije i pri-vrednog rasta u smislu da su ovo glavna pokretačka sila progresivne ekonomije. Akumulacija se ovde nameće kao konkretna mera a savremeno tržište zajmov-nih sredstava (kao kapitala) forma optimizacije rasta i razvoja.

AKUMULACIJA I SAVREMENO TRŽIŠTE KAPITALA

Poslednje decenije dvadesetog veka zapamćene su u sferi akumulacije i kao vremenska dimenzija koja je ponudila afirmaciju mogućnosti brojnih udela u investicionom razvoju proizvodno poslovnih subjekata. Naravno i u drugim investicionim poduhvatima.

Osim finansiranja sopstvenim sredstvima (akumulacija) susrećemo dokapitalizaciju(emitovanje deonica) ili posezanje (putem zaduživanja) za aku-mulacijom drugog subjekta. Već više decenija prisutno je pozajmljivanje (pod specifičnim ekonomskim uslovima) akumulativne aktive. Praksa je prikupljanje dodatne sume (akumulacije i štednje drugih) radi finansiranja investicionog pro-jekta. Na makro nivou radi se o ukupnim neto investicijama. One postaju (ma-nje-više) predmet efikasne diverzifikacije u za to adekvatnom monetarnom siste-mu (regulisani sistem korišćenja svih vrsta akumulacije-štednje za investicione poduhvate) ili tačnije na finansijskim tržištima zajmovnih sredstava.

Savremeno tržište kapitala je složen i protivurečan tok upotrebe raspo-ložive akumulacije i način njene mobilnosti. Putem obveznica i emisije akcija vrši se dodatno prikupljanje novčanog kapitala u njihova upotreba u investi-cione svrhe. Na tržištu hartija od vrednosti pojavljuje se aktiva raznih oblika i izvora. Teorija je razvila raznovrsne modele upravljanja rizikom i stepen kori-snosti prilikom plasmana novca (državne obveznice, depozitni sertifikati, ko-mercijalni zapisi, sredstva komercijalnih banaka, i dr.). Zatim, prisutne su ra-znovrsne metode raščlanjavanja performansi kod selekcije hartija od vrednosti koje kupac kupuje. Alokacija aktive, u kojoj odlučujući značaj ima odnos rizi-ka i prinosa, uz pomoć posrednika (banke, investicioni fondovi i dr.). Procesi analize brojnih oblika hartija od vrednosti koje se nude zavise od brojnih fi-nansijskih i drugih uslova. Otuda i aktivno upravljanje investicijama i nauč-no-stručni uputi za njihovu selekciju. Savremene investicije su, znači, sinteti-zovane kao raznovrsnost u integraciji sopstvenog i željenog stoka akumulacije i finansijske aktive.


Kombinovanje ovih (i drugih brojnih) mogućnosti dominira u savremenoj tržišnoj ekonomiji i na početku dvadeset prvog veka. Razuđeni su koncepti i for-me. Sopstvena akumulacija postaje samo jedna od sastavnih delova neke investi-cije, razvoja, modernizacije i dr. Raznovrsni su manifestantni vidovi procentual-nog odnosa ali veoma često su sopstvena sredstva simbolična (zavisi od pravnog i ekonomskog uređenja ove oblasti razvoja). Javlja se niz negativnih ekonomskih procesa ukoliko je struktura investicija takva da dominiraju pozajmljena sredstva ili forma dokapitalizacije. Ako su „u igri“ i razuđeni i finansijskih derivata ten-dencija ka krizi je izraženija. Dovoljno je kritički analizirati uzroke najsavremeni-je finansijske krize u svetskim razmerama kao ključnog epicentra, širokog nastu-pa, haosa i niza negativnih trendova. Zalažemo sa za reafirmaciju akumulativne sposobnosti kao polaznom motivu svakog investicionog poduhvata.

Sopstvena akumulacija je, vremenom, dobila tretman izvora dividendnog dohotka plasiranjem u razne berzanske ili zajmovne poslove. Radi se o vremenu kada se na ulaže u svoje investicije. Poreski propisi nisu već dugi vremenski pe-riod stimulisali akumulaciju i njihovu sopstvenu dokapitalizaciju (dividendsko i drugo uvećanje) već su sve oblike dobiti koja se javila kao upotreba sopstvene akumulacije visoko oporezivali. Bilo kao dobit preduzeća ili prihod od akumu-lacije su najčešće podložni dvostrukom oporezivanju. Isto je i sa prihodom od-nosno dohotkom. Može se uopštiti da su savremenim poreskim oblicima po-reski tretmani dividendi oštriji od poreskog tretmana kamata na pozajmljena sredstva (smatraju se gotovo uvek trošak poslovanja).

Investicije zasnovane na nacionalnom kvantumu akumulacije uvećane za kvantum kredita koji ne utiče na sudbinu dugoročne politike angažovanja ka-pitala za investicije (krediti danas ne mogu pojesti akumulaciju budućnosti) su u neposrednom sukobu sa svim vidovima mitologizacije i ideologizacije (na globalnom, nacionalnom, regionalnom i mikro) finansijskih ekvilibristika od-nosno svemoći. Sve idealizovane forme ekonomske politike i političke strategije koja troši akumulaciju a nema neposredne veze i ne pokazuje razvojne rezultate (u ovoj sferi) predstavljaju autentičnu prepreku ekonomskoj logici. Konsenzus ovde može da bude ravan nacionalnom samoodricanju progresa i budućnosti zarad ničega ili nekog modela u čiji uspeh ne veruju svi oni koji ga „promovišu, jačaju, kamufliraju, zamagljuju“. A sve u skladu sa vladajućim političkim kon-senzusima koji se ne zasnivaju na realnostima.

Za svaku zemlju je veoma važan pokazatelj sposobnost njenih proizvod-nih subjekata (uključujući i proizvodne usluge) za razvoj sopstvenog kapita-la. Akumulacija je ekonomska mera da se nadmaši postojeće stanje produkci-je. Naravno, kao ekonomska neminovnost sadržana je u logici akumulativnosti sopstvene privrede u jednom vremenskom periodu (npr. godina, pet i deset godina). Otuda i posebna briga o odnosima u akumulativnoj dohodovnosti i


načinu njegove upotrebe. Na makroekonomskom planu to je onaj deo Bruto domaćeg proizvoda (BDP) – koji predstavlja bruto domaće investicije. Ovde se prepliće interes individualnog kapitala za sopstveni razvoj (kao ekonomska neminovnost opstanka i progresa, većeg profita i ekonomsko-dohodovne si-gurnosti na duži rok) i društvenog usmeravanja ekonomskom odnosno inve-sticionom politikom ka ulaganju u razvoj na osnovu sopstvenih potencijala. Ne zaboravimo da se u naše vreme, kada se razmatraju otvorene privrede sa aspek-ta makroekonomskih parametara BDP deli na četiri komponente (vidi deo o globalnim kategorijama u ovoj knjizi) – (potrošnja, investicije, država – javna potrošnja, neto izvoz). Odnosi između ovih izdataka su veoma složeni ali su i značajno izvorište štednje na nacionalnom nivou. Tim pre jer su ovi oblici po-trošnje jedinstvena celina jedne ekonomije. Ovde treba razgraničiti štednju kao potencijal finansijskim institucijama da ih usmere u investicije od neophodnosti štednje kada su u pitanju svi izdaci iz BDP (pokušaj izbegavanja neekonomskog, nedomaćinskog i neracionalnog rasipanja).

Sama analiza akumulacione sposobnosti zavisi od složenih mehaniza-ma odluka o potrošnji i odluka o značaju stoka akumulacije jedne ekonomije. Odluke o akumulaciji su zavisne ne samo od uspešnosti proizvodno-poslovne politike već i tendencije i osobenosti ekonomsko-socijalnih tokova. Ipak aku-mulativna sposobnost je u funkciji proizvodnih subjekata i opšta je rezultanta njihovog uspeha. Sopstvena akumulacija ima neprikosnovenu prednost od bilo kojih oblika pozajmljivanja unutar finansijskog sistema zemlje i svetskih tokova finansijskog i drugog oblika kapitala namenjenih pozajmljivanju. Stalno uveća-nje akumulacije ekonomska nužnost je za svaki kapital proizvodno-poslovnih subjekata. Nije manja važnost intenzivne (progresivne) akumulacije i za ekono-miju kao celinu. Ako bez nje nema realnog rasta i razvoja onda se ona iskazuje kao kvantitativna strana tendencija društvenog progresa.

Ekonomska politika rezultira jednim (najvažnijim) segmentom svoje re-alnosti i progresivnosti kroz određivanja opšteg okvira, uslova privređivanja i načina prikupljanja akumulacije koji trebaju da iskažu objektivne mogućnosti i društvenu efikasnost na ovom planu. Ekonomka politika ekonomskog rasta potrebno je i da pruža okvire za ekonomske momente poboljšanja regulisanih uslova za pospešivanje akumulativnosti i njene adekvatne (usmeravajuće) mobi-lizacije na makroekonomskom nivou. Istovremeno da efikasno ispravlja nedo-statke instrumenata tržišta novca. Da se suprotstavlja neadekvatnim uslovima prodora inflacionih tendencija i drugih neracionalnih parametara sa međuna-rodnog tržišta novčanog kapitala.

U tom kontekstu analize odluke o „investiranju i neinvestiranju“, strategi-ji investiranja, dinamici i fazama, tendencijama napora individualnih kapitala i opštedruštvenih pravaca razvoja rezultiraju u protivrečnostima brojnih interesa.


Od državne strategije, napora pojedinačnih kapitala koji je značajan u sferi aku-mulacije, ali i interesa koji se iskazuje u skoro svim sferama mobilizacije po-jedinačne akumulacije i pripremi (finansijska konstrukcija, vrednosna i druga opravdanost) ukupnih parametara neophodnih za jedan konkretni investicioni ciklus. Ne postoji egzaktno razgraničenje (makro usmeravanja i interesa pojedi-nih subjekata produkcije) o kontinuitetu, kvantitetu ali i ekonomskoj opravda-nosti ili lokaciji savremenih investicija odnosno razvoja.

U savremenim uslovima razvoj ima niz komponenti koje su nerazdvojne i predstavljaju ekonomsko-socijalnu celinu kriterija i pravaca razvoja i upotre-be akumulacije i drugih delova BDP. Ipak ulaganje u investicione zahvate u sferi kapitala ostaje presudan – u smislu veličine, usmeravanja. Isprepletanost tendencija kapitala ne može apsorbovati akumulaciju u celini bez društvenog usmeravanja tako da predominantne odluke polaze od ekonomsko-društveno-razvojnih strateških opredeljenja vezanih za dugoročne komparativne prednosti i perspektive uvećavanja kapitala. Stoga je ovde prisutna i tendencija seljenja kapitala putem investicija i moguće restrukturiranje privrede.

Ekonomska optimizacija se ne može postići ukoliko se prate ekonom-ski tokovi u takvim uslovima u kojima je zvanična statistika „ostavila iza sebe“ veoma značajne kategorije kao što su: a) stopa akumulativnosti jedne zemlje, i b) kapitalni koeficijent kao mera efikasnosti uloženih sredstava u sve sa-stavne delove kapitala (uračunavajući tu i prirodni i ljudski kapital) i dru-ge računovodstvene identitete koje akumulativnu sposobnost društva usme-ravaju van domašaja neekonomskih sklonosti i apetita. Kapitalni koeficijent se, na primer, u svakoj konkretnoj analizi može staviti u odnos prema bilo kome od ovih izvora investicija ali u jedinstvu sa troškovima investicija, vre-menom investiranja i nizom drugih ekonomskih varijabli, koje konkretizuju svaki investicioni efekat posebno. Nivo investicija nije automatska mera ra-zvoja. Svetska ekonomija i ekonomska istorija svake zemlje su krcate takozva-nim promašenim investicijama.

Tu su i svi aspekti analize popularne štednje – recimo da je ona jednaka kao potencija „domaćim investicijama i neto odlivu kapitala“ u inostranstvo. Ceneći ekonomsku neophodnosti stalnog prisustva razvojne komponente svaka zemlja bi trebala, u datim uslovima, prednost dati investicijama a ne štednji. Prema tome

„štednja mora da bude manja od investicija“, u njenoj funkciji ali sa realnom eko-nomskom cenom za investitore (Kejnsov „dohodak od investicija“). Danas neo-kejnzijanci ne odustaju od značaja štednje za nove investicije. Naravno, da je ta-kav stav opravdan jer je štednja novčana akumulacija, dok investicije predstavljaju drugi segment akumulacije koja je uložena u elemente procesa proizvodnje radi organizovanja proizvodne upotrebe. Najgore stanje po ekonomsku budućnost jedne zemlje je ako nema ni štednje a ni izvorne akumulacije.


Veoma je aktuelno finansiranje investicija privatnih kapitala. U njima je sadržan jedan od odlučujućih kriterija (koje je Kejns posebno obradio) to je: očekivani budući prihod od investicija. Ovakvo opredeljenje upućuje da inve-sticije treba razumeti kao ulaganje u rast dohodaka (od preduzeća, raznovrsnih integracija do državnog nivoa). Sa toga aspekta nivo investicija nije jednak samo nivou akumulacije i povoljnosti na tržištu zajmovnih sredstava već može sadrža-ti i bespovratnu stimulaciju državnih fondova i druga sredstva.

Teorija i praksa sadržaja i lokacije investicija veoma je razvijena. Obuhvata obilje naučnih obrada istorijskih iskustava i egzaktnih mogućnosti. U savre-menom kretanju kapitala i tržišta bitni su a istovremeno odlučujući kriteri-ji koji kombinuju odnos kapitala i tržišta u nacionalnim, regionalnim i svet-skim razmerama. Indikator porasta proizvodnje nameta i porast tržišne tražnje. Dislokacija proizvodnje ili promena proizvodnih programa, grin fild investicije i dr. nose sa sobom kriterije za preciznije utvrđene preduslove realno očekivanog prinosa odnosno predviđanja tražnje.

U ekonomijama u kojima prisustvuje ekonomska politika odsustva stimu-lacije akumulativnosti, štednje i samoinvestiranja prisutno je grčevito urušavanje ekonomije razvoja ali i tržišnih odnosa a sve to pospešuje tendencije ekonom-skog pada koje na duži rok ne mogu ničim nadomestiti. Radi se o izgubljenim mogućnostima i propuštenim šansama koje ubrzavaju zaostajanje.

Ubrzati razvoj van veličine akumulacije može se postići sa raznovrsnim metodama koje se danas koriste ali vrlo kontrolisano u brojnim ekonomijama. Na nivou ekonomske politike naše zemlje to su raznovrsni zajmovi, donacije, državna i bankovna zaduživanja zarad novih investicija, usmeravanje dozna-ka radnika koji rade u inostranstvu i dr. Značajna stavka u ekonomskoj istoriji Srbije su bila zajednička ulaganja sa inostranim kapitalom. Danas su strane di-rektne investicije faktor velikih očekivanja. Bilo je i perioda kada je deficitno fi-nansiranje predstavljalo značajan faktor razvoja ali i inflatornih tendencija. Ipak je progresivna i intenzivna tendencija akumulacije dominirajuća osnova da se kapital konstantno osposobljava i investiciono razvija i širi.

INTENZIVNA AKUMULACIJA KAO AFIRMACIJA INVESTICIONIH PRINCIPA KAPITALA

Rezultanta ekonomskih nastojanja kapitala u formi svoga „optimalnog skoka“, ima polazni razvojni ekonomski-poslovni sadržaj, zakonito učvršćuje agregate investicija ispoljavajući svoju najsnažniju potenciju kroz sposobnost za intenzivnu akumulaciju i sprovođenje definisanih (projektovanih) ciljeva u razmicanju i uvećavanju svojih mogućnosti na svojoj osnovi. Ovi kapitali sadr-že u sebi zakonitu tendenciju pri uključivanju dodatnih izvora investicija gde


se pojavljuju kao racionalni potrošači. Kako će i kada da pozajmljuju neposred-no vezuju za ekonomsku polugu budućih investicija tj. za parametre vrednosti tekućih i budućih dohodaka. Afirmacija investicionih principa kapitala, pored visine svoje akumulacije njene optimalne upotrebe, omeđava mogućnosti pri-rasta investicija sa tržišta hartija od vrednosti (ne samo zbog kamate za pozaj-mljenu akumulaciju). To se i odnosi na one investicije koje se delom finansira-ju izdavanjem sopstvenih obveznica ili kreditima. Postoji značajna negativna korelacija između investicija i kamatne stope na pozajmljena sredstva. Stoga, način i uslovi prikupljanja novca kao i sam čin investicije prolaze kroz zamrše-ne odnose i kriterije optimalnosti celine odnosa materijalne i finansijske aktive i realnosti uvećanja.

Tendencije akumulacije kao osnove investiranja doživljavaju, u naše vreme, reafirmaciju kao dugoročni proces. Proces bez koga je svaki individualni ali i na-cionalni kapital osuđen na stagnaciju ili propast. Funkcija investiranja akumu-lacijom postaje (i u stvarnosti ali i psihološkom reagovanju) kvintesencija novih investicija koje obećavaju optimalne dohodovne rezultate.

Proces emancipacije akumulacije ima svoju istorijsku genezu vezanu za evoluciju kapitala u funkciji ali i promene njegove svojinske i egzistentne strukture. I danas i u budućnosti to ostaje presudna zakonitost progresivne re-produkcije. U pitanju je „ekonomsko omeđavanje“ struktura inputa proizvod-nih procesa mobilisanog sa finansijskog tržišta i upravljanje rizikom) i optimi-zacije kapitala kao neto bogatstva. Sa izuzetno izraženim značajem vrednosti preduzeća kao njegovog bogatstva i odnosa prema svim varijacijama njegove vlasničke strukture.

Procesi intenzivne akumulacije kapitala su, pre svega, proizvod nekoliko realnosti: a) troškovna realnost (granični i stvarni troškovi proizvodnje), b) teh-ničko-tehnološko-proizvodna realnost, v) ekonomska realnost (složena pitanja strukture datog kapitala, visine poreskih i drugih – na primer kreditnih- ograni-čenja, g) tržišna realnost – tržišno okruženje u nacionalnim, regionalnim i širim okvirima kao i odgovarajući problemi konkurencije, i d) složena pitanja raspodele i statusa akumulacije u „ekonomskom uređenju i vladajućoj ekonomskoj politici) i dr. Ovim pojavnim oblicima maksimiranja dohotka posmatrane kapitalne celine treba dodati komparativne prednosti strategiju optimalne tržišne alokacije. Postoji niz drugih uslovljenosti koje (objektivno ili subjektivno) kvantitativno i kvalitativ-no menjaju obim i strukturu akumulacije. Pomenimo ovde karakter i osobenosti ekonomskog sistema, ulogu države u ekonomskim poslovima, osobenosti šireg globalnog i regionalnog okruženja koji imaju neposredne veze sa uspehom ili ne-uspehom u ostvarivanju tendencije intenzivne akumulacije.

Problemska analiza sistemskog odnosa na makro nivou prema celoku-pnoj akumulaciji upućuje na složena pitanja preraspodele na subjekte potrošnje,


ekonomski sadržaj i razvojni karakter domaćeg bruto proizvoda odnosno na-cionalnog dohotka uz kontinuirane politike potrošnje svih vidova (od države do zaposlenih) koja tendira ka konstanti potrošačke štednje, realno-ravnotež-nom odnosu poreske politike kojom se zadovoljava i ekonomska funkcija pore-za, štedljive i racionalne države u svim svojim pojavnim oblicima javne potroš-nje uz mogući državni oblik investicija koji pospešuje povećanje akumulativne sposobnosti proizvodnih subjekata. Ovim složenim i protivurečnim procesima prethodi organizacija onoga segmenta privrednog sistema koji obezbeđuje i ga-rantuje ujednačene ekonomske uslove privređivanja, tržišne odnose i sve one pretpostavke samokretanja i intenzivnijeg impulsa materijalnih uslova kapitala iz koga se stvara sposobnost progresivnog akumuliranja, samokretanja i samo-razvoja. Suštinska opredeljenja su vezana za karakter i intencije ekonomskog uređenja koje se zasniva tržišnoj privredi, slobodi preduzetništva, samostalnosti proizvodnih subjekata, samostalnosti i ekonomskoj poziciji osnovnih privred-nih subjekata i sistemskog usmeravanja održivog razvoja.

Potrebno je razrešiti stalnu protivurečnost dohotka i akumulacije (sve ostale faktore sada zanemarujemo) odnosno štednje i investicija na potencija-ma kapitala u celini svojih relativno konstantnih prednosti ekonomskog proši-renja, značaja ekonomije obima, proširenja tržišta, uvođenja nove tehnologije, povoljnijih – očekivanih cena. U savremenosti se ona ispoljava kao ekonomska karakteristika (polazna ekonomska ocena svih troškova) investicija (a ne samo razmatranje bruto i neto investicija ili investicija i realnih investicija – kako to klasična teorija čini) kojima se uvećava raspoloživi kapital. Ovim se ispoljava suština investicionih principa kapitala.

Podvlačimo, na obim akumulacije utiču svi parametri ekonomije i raspo-dele, a njeno pretvaranje u investicije vezano je za niz determinanti u kojima je potrebno da dominiraju ekonomski. I to pre svega oni koji iz kojih proizilaze ekonomski razvoj i tekući poslovni ciklus. Znači da novo kruženje kapitala za-počinje kao „uvećani kapital“.

Osnovni izvori akumulacije sadržani su u samom pojavnom obliku efika-snosti kapitala. U vrednosnim i drugim osnovama proizvodnje, u realizaciji pro-izvedenog i dohodivnoj uspešnosti iz koje može da se akumulira. Ovde poslovni ciklusi orijentisani ka investicijama imaju relativno odlučujuću, ali istovremeno, ekonomski najneizvesniju ulogu.

U ekvivalentnoj varijaciji odnosa cena ili kamata (na tendenciju ulaganja u štednju) sistemska polazna osnova i tendencija ekonomske politike treba da izrazi promenu ka razvojnoj korisnosti a pre svega na uštrb „budžetske“ ambi-cije. Koja svojim uslovljavanjem i (na momente neekonomskim a politički na-silnim) mnogim neekonomskim prinudama opredeljuje sudbinu i usmerenost upotrebe bruto domaćeg proizvoda.


Intenzivna akumulacija nije ni u kakvom konfliktu ili nepremostivim pre-prekama sa odnosima na finansijskom tržištu, niti funkcijom kredita u investici-jama. Ali su uloga i razlike ekonomski i sadržajno potpuno različite. Pozajmljena akumulacija i krediti su investicione transakcije koje neposredno opredeljuju dohodovnu perspektivu, a modeli očekivane korisnosti ili prinosa su podložni teorijskoj i praktičnoj proceni.

TRŽIŠTE KAPITALA U FUNKCIJI FORMIRANJA OPTIMALNIH INVESTICIJA I RAZVOJA

Tendencija ekonomske pozicije kapitala i njegove konstantne komparativ-ne prednosti (u uslovima privređivanja u kojima je kriterij konkurencija) afirmiše neminovni proces akumulacije i njegovo obavljanje sa proširenjem. Investicije su napor iz koga treba da rezultira optimalna struktura i nova produktivno-po-slovna sinteza kapitala. Wima se nadoknađuje i zamenjuje kapital koji se fizički i ekonomski amortizovao. Uticaj investicija u makroekonomije su raznovrsno bla-gotvorne: od povećavanja agregatne tražnje (čime se pospešuje proizvodnja od-govarajućih proizvoda – na primer potražnja u građevinskoj industriji povećava proizvodnju svih onih komponenti koji se u gradnji ugrađuju) do više agregatne ponude, povoljniji položaj zaposlenih i drugih pozitivnih impulsa produkciji i životnom standardu što sve u celini vodi rastu proizvodnje.

Praksa investiranja je u svom istorijskom razvoju evoluirala od pojedinač-nog akumuliranja do mogućnosti njenog pozajmljivanja (nastala iz raznovrsnih izvora). Savremeni oblici mobilnosti akumulacije iz svih izvora imaju zajedničku osobinu da se nalaze na tržištu hartija od vrednosti. Ponuda i potražnja za ovim izvorima investicija uslovljava njihovu buduću proizvodnu funkciju. Istovremeno se (i to je objektivna potreba) pojavilo obilje literature, stavova, koncepcija, stra-tegija koje analiziraju mogućnosti prilikom zasnivanja (projektovanja) onih in-vesticija zasnovanih na pozajmicama. Radi se o pozajmljenom kapitalu koji je dopuna sopstvenog akumuliranog. U ovom kontekstu analize pomenimo neke najvažnije mogućnosti formiranja stoka kapitala za investicije:

In = Ak+Am+Kr+Dk+Str+Dri+Np

In – investicijeAk – sopstvena akumulacijaAm – amortizacije pojedinačnog subjektaKr – kredit (domaći i ino)Dk – dokapitalizacijaStr – strane direktne investicije


Dri – državni oblici investiranja uloženi u jednu investicijuNp – takozvane neopipljive investicije koje su drugi uložili u ljudski kapital.

Same odluke o formiranju finansijske celine jedne investicije treba da za-dovolji obilje kriterija i uslova. Posebno je to važno za segment pozajmljene akumulacije na kome vladaju metode i „matrice“ najnovijih razvijenih ekonom-sko-finansijskih instrumenata i kriterija. Poznavanje „filozofije“ pojavnih oblika instrumenata koji su prisutni u datom finansijskom sistemu presudne su za odlu-ke u ovoj sferi koje donose investitori. Deo ovog sistema koji se tiče funkcionisa-nja i ponašanja bankarsko-berzanskih segmenata sistema ekonomije.

U ovim procesima posebno je značajan skor investicija na makronivo kojim se bave teoretičari ekonomskog sistema, ekonomske politike, makroekonomije i dr. Ova komponenta dela BDP (bruto domaćeg proizvoda) mera je investicione ori-jentacije (ovde zanemarujemo strana ulaganja, državne investicije, donacije name-njene investicijama) jedne ekonomije u određenom vremenskom periodu. Ukupne bruto investicije pokazatelj su i osposobljenosti za budućnost. U uporednim mera-ma cenimo razvoj ekonomije jedne zemlje prema drugoj zemlji. Pošto se investici-jama povećava skor porasta kapitala u smislu povećavanja potencije i kvaliteta pro-dukcije (obim, kvalitet, ekonomske i druge prednosti) one su najrealnija mera rasta i razvoja. Pošto nisu sve investicije istog značaja za razvoj zemlje, zatim ne ostvaruje se sve pod istim ekonomskim uslovima i sve ne traju isti vremenski period gotovo je nemoguće izmeriti doprinos svake od njih. Ipak, zemlja koja više investira brže se razvija od onih drugih sa manje razvojnom perspektivom.

Otuda je neophodno usmeravanje investicija na nivou ekonomije kao celi-ne. Podele investicija su raznovrsne od proizvodnih i neproizvodnih do investici-ja i pojedine grane (industrija, saobraćaj, infrastrukturu, poljoprivredu, turizam i dr.). Tu su presudna ponašanja u okviru odgovarajućih mera ekonomske politike i date egzistencije državnih investicija. Ipak je neposredna mogućnost u makropre-livanju BDP i usmeravanju u investicije vezana za poresku (posebno mogućnost smanjivanja poreza u granama koje treba da budu nosioci progresa jedne zemlje) i monetarnu politiku (selektivni krediti pod posebnim uslovima, stabilnost novčane valute i dr.). Konstituišu se u celinu koja se naziva investiciona politika. Meri se stopom neto investicija kao pokazateljem relativnog učešća investicija u BDP koje su namenjene uvećanju ukupnog kapitala u nacionalnim razmerama.

Dominantni uticaj na stanje i dinamiku investicija imaju tendencije pri-vrednih tokova. Gotovo je postala ekonomska zakonitost da se investicije sma-njuju u ekonomskim krizama i obrnuto.

Za sve ekonomija su najznačajnije investicija vezane za povećanje kapitala u sferi proizvodno-poslovnih aktivnosti. Svaka zemlja ima različit stepen razvoja pojedinih delatnosti u pojedinim periodima i različit razvoj pojedinih investicija.


Ipak je u savremenosti investiranja omer ukupnih investicija mera pozicije ra-zvoja. U njima dominira uloga i ekonomska potencija investicija u proizvodno-poslovni kapital.

Investicije se projektuju na osnovu raspoloživih izvora; sopstvenih, doma-ćih, inostranih. Kompanije prikupljaju novac prema svojoj strategiji investira-nja za izdatke prilikom realizacije svojih investicija. U vremenu koje prethodi ili posle završetka neke konkretne investicije kompanije svoju akumulaciju (ne retko i amortizaciju) ulažu u hartije od vrednosti zbog njihovog okamaćivanja odnosno prihoda koje one donose. Ova sredstva se „dopunjuju“ i drugim izvo-rima finansijske aktive. Ulaganje u hartije od vrednosti između investicionog ciklusa nosi tendenciju uvećanja kapitala i mogućeg ulaganja u budućnost. Isti položaj imaju i domaćinstva i pojedinci koji na ovaj način „okamaćuju“ svoju ušteđevinu, aktivu, porodičnu akumulaciju. Eksplozija ovih hartija se širi i na državne hartije od vrednosti. Sve je više hartija od vrednosti, sve je više njihovih oblika i vrsta. Na ovome poslu razvila se skoro do gotovo neslućenih razmera bankovno-berzanska aktivnost.

Razvoj bankarskog i berzanskog tržišta dostigao je u poslovima finan-sijske aktive, zajedno sa osiguravajućim društvima, fondovima (investicio-nim, penzionim, zdravstvenim, hedžing), brokerskim i dilerskim firmama pra-vu eksploziju mogućnosti. One su u poslednjoj deceniji i pol osnovne poluge ukrupnjavanja i koncentracije investicionog kapitala, usložnjavanja tržišta har-tija od vrednosti pa sve do pojave i svojevrsnog divljanja finansijskih derivata. Razuđenost ovih oblika i formi tj. finansijskih instrumenata plasiranja i priku-pljanja ukupnog iznosa jedne investicije za određenog proizvodnog subjekta izaziva razne procene – od hvale do velikih rezervi. Od ocene da su one ne-minovni pratilac savremene privrede do ocene da je upravo njihova pojava i upotreba dovela do sadašnje svetske ekonomske i finansijske krize. Ipak u sferi investicionih ciklusa kompanije u prikupljanju novca za investicije ocenjuju ra-znovrsne mogućnosti i odmeravaju sa raspoloživim mogućnostima ceneći do detalja konkretne okolnosti u funkciji budućih rezultata ovoga poduhvata. U kontekstu ovoga (radi se o ekonomskim aspektima investicija i akumulacije) teksta za nas su najznačajniji odnosi na tržištu kapitala na kome se nude i po-zajmljuju dugoročni finansijski instrumenti. Najizraženija su: a) kreditna trži-šta, b)hipotekarna tržišta, i v) tržišta vlasničkih hartija.

Banke udružene u konzorcijume (globalnog nivoa) unose svoju koncep-ciju u ekonomsku politiku vlada, u kojoj gotovo da nema mesta akumulaciji jednog investitora kao osnovnom izvoru razvoja, već „mešetarenju svih vrsta“ a naravno uključujući i složena vrednovanja hartija od vrednosti kao dominantne osnove strategije indeksnih modela mogućeg investiranja. Alokacija aktive ka-pitala se udaljuje od zasnivanja portfolija u jednom investicionom poduhvatu.


Sopstvena novčana aktiva pretvara se u „prinos u periodu investiranja“ a kao izvor finansiranja investicione aktivnosti postaje samo jedan od delova drugih klasa aktive (akcije, obveznice, nekretnine i dr.). Stoga se i usložnjava „sastav“ jednog investicionog poduhvata. Uz niz ocena menadžmenta uključujući i oče-kivanu efikasnost i profitabilnost. Niz je faktora koji uslovljavaju odluke: koje hartije od vrednosti ili druge izvore kapitala, kada, kako i gde uključiti u port-folio novog investiranja. Radi se o savremenom fenomenu koji čini svaki inve-sticioni poduhvat veoma složenim ali i rizičnim. Naravno da to nameće veliku dozu stručnosti u maksimiranju mogućnosti i odgovornosti u kvantitativnoj i kvalitativnoj politici investiranja.

Tržište kapitala (banke i druge institucije) i hartija od vrednosti (ber-ze) dalje usložnjavaju praktični tok utvrđivanja alokacije izvora investiranja jer uvode ogroman broj mogućnosti (i kombinacija) od kojih zavisi stopa prino-sa. Optimalni stok investicionog kapitala afirmiše niz faktora (korisnost, mar-ginalni trošak investicije, troškovi korišćenja pozajmljenog kapitala i dr.) koji opredeljuju nosioca investicionog poduhvata na preciznu strategiju ponašanja na finansijskom tržištu prilikom konstruisanja finansijske konstrukcije za pro-jektovane aktivnosti. Sa druge, strane rezultat je slobodnih odluka onih koji po-seduju sredstva (akumulacija u raznim oblicima štednje) kako će kombinovati na primer ulaganje u akcije (domaće i inostrane), obveznice, nekretnine, kolek-cionarske predmete, plemenite metale i dr. Sve su ovo kvalitativne pretpostavke bez kojih u savremenosti nema razvoja. Ipak su razvojne komponente šireg sa-držaja. U njima je nezaobilazna legitimnost i kvalitativna mogućnost korišćenja svetskih tokova kapitala u povećanju investicione perspektive.

Svetsko tržište kapitala i njeni kreditni i drugi izvori (inostrana ulaganja) su gotovo neiscrpni i uslovljavaju ciljeve i ograničenja investicionih poduhvata ukoliko konkretna politika investiranja na ove izvore računa. Nije teško pretpo-staviti koliko se mogu globalni koncepti izvora investicionih portfolija da osa-mostale ili sukobljavaju sa utvrđenom strategijom razvoja od mikro do makro nivoa svake zemlje posebno. Ipak komercijalni krediti su gotovo uvek „neutral-ni“ a kamatonosno vrlo precizni. Sa drugim vrstama kredita i zajmova stanje je, veoma često, sasvim suprotno. U praktičnim okolnostima najteže je sačuvati originalnost i sopstvenu razvojnu i investicionu orijentaciju ekonomski „malih“ zemalja a time i Srbije.

Savremeni tokovi globalne ekonomije u svim svojim pojavnim vido-vima dosegli su ipak svoju kulminaciju u širokom podruštvljavanju akumu-lacije, investicija i razvoja. Vladajuća doktrina stvorila je kao dominantni novi duh ekonomije, van nacionalnog ili pojedinačnog identiteta kapitala. Nameće međuzavisnost van logike i nužnosti ekonomije. Okuplja sledbeni-ke i saborce za dalje bankarsko-berzanske oblike formiranja stoka investicija,


zanemaruje druge neizbežne tokove, nameće ideje svoga miljea, afirmiše je-dan „mozak“ razvoja vezan za razuđivanje oblika prinosa. Od pozajmljivanja akumulacije do upotrebe. Mehanizam investicionog stoka vezuje se za efika-snost različitih pobuda i interesa. Od preduzeća, nacije, regiona sve do civili-zacije u obuhvatu neizbežnosti.

Svetsko tržište kapitala postaje forma transnacionalnog uništenja naci-onalnih strategija razvoja. Ono je izloženo prevlasti veneekonomskih činilaca, prisutnih monopola svih vrsta sa fundamentalizmom koje preti da uništi eko-nomske osnove akumulativnog investiranja. Međunarodno tržište kapitala u sfe-ri investicionih portfolija postaje velika farsa tržišta hartija od vrednosti – klasi-čan neekonomski monopol. Kada je u pitanju filozofija upotrebe aktive gotovo identične su tendencije i na „domaćem“ tržištu hartija od vrednosti. Portfolio koji predstavlja kombinaciju različitih vrsta aktive (a u finansijama je to kombi-nacija ulaganja u različite oblike hartija od vrednosti) postaje značajan segment gotovo bezbrojnih strategija u kojima se sve više afirmišu kriteriji i raznorazni profesionalizmi posrednika (profesionalni menadžeri).

Svi oblici „kapital svojine“ postaju otežavajući faktor nekog globalnog ravnotežnog stanja i investicione politike. Zbog toga je u praksi prisutno obilje instrumenata koje „otrže“ izvore od vlasnika, formira sebi svojstvenu strategi-ju (na pr. plasmana sredstava). Na svetskim i domaćim novčanim tržištima i prisutnom veoma raznolikom tržištu hartija od vrednosti ovaj deo kapitala se zove investiciona aktiva i afirmiše obilje metoda kako bi se udalji od vlasnika raznovrsnim putevima alokacije.

Kad se u ove tokove uključi i razmatranje celine investicija i pojedinih segmenata koji su deo investicionih portfolija koji su opterećeni i raznovrsnim

„finansijskim derivatima“ onda je individualna i nacionalna politika investira-nja pred velikim složenostima a (ne retko) i protivrečnostima. Svetski konzor-cijumi banaka i najvažnije kreditne politike imaju svoju misiju koja je složena, ekonomski i funkcionalno zasnovana na odgovarajućim kriterijima i ciljevima, nadnacionalna je i striktno se sprovodi.

Mada u ovom tekstu nećemo analizirati strane direktne investicije važno je napomenuti da svaka investiciona analiza ima u vidu i osnovne specifičnosti koje nose sa sobom strateški partneri ove vrste. Ili tačnije, ne mogu se valid-no analizirati složeni postupci investiranja bez poznavanja ove sfere globalne prakse. Ukoliko upoznamo najnovije osobenosti i kriterije u oblasti odnosa sa stranim investitorima sa racionalnim pristupom ulazimo u zajedničke aktiv-nosti a istovremeno postaje jasnije i njihovo eventualno povlačenje iz jedne i ulazak u drugu investiciju.

Niz ovih teorijskih i praktičnih procesa veoma su značajni u procesima utvrđivanja optimalne razvojne šanse Srbije.


AKUMULACIJA I INVESTICIJE KAO NACIONALNA RAZVOJNA ŠANSA SRBIJE

Srbija se danas nalazi u gotovo uništavajućem preplitanju između date krize ekonomije ali i „privredne nesamostalnosti“. U obilju negativnih ten-dencija koje traju više od dve decenije izostala je zadovoljavajuća i ekonomski neophodna intenzivna akumulacija sa investicijama koje će aktivirati osnovne materijalne poluge i osposobiti strukturu produkcije. Takođe je ne manje zna-čajno zaostajanje u sferi uključivanja naše zemlje u svetske tokove proizvodnje i proizvodno-razvojnog kapitala.

Nezavisno od negativnih globalnih tokova Srbija nije smela toliko dugo biti inertna na temeljne promene slike svetske ekonomije. Dugo je naša zemlja zanemarivala da je svetska privreda izgradila (u značajnim razmerama) eko-nomski i prozvodno-potrošni sistem privređivanja. On se suprotstavio kapita-lom u funkciji globalnim procesima antiekonomije. Naravno da je sada teško razumeti ekonomsku realnost svetskih tokova. Pa i ocene: koliko je ona na putu objektivnih procesa globalizacije a ne na marginama njene vulgarne manipu-lacije i gde su u njima nerazvijene zemlje i one koje se nalaze u tranziciji iz socijalizma. U svakom slučaju globalizacija je ponudila kvantitativno veću mo-bilizaciju kapitala namenjenog investicijama. U oceni ovih savremenih procesa ipak treba (u kontekstu našeg razmatranja) ceniti nesporni značaj mogućnosti pozajmljivanja inostrane akumulacije za nove investicije u Srbiji.

U savremenim uslovima je zaista složen fenomen tržišta kapitala. On ne-ometano funkcioniše. Ima svoje norme, principe i uslove. Regulisan je brojnim merama i mehanizmima koji imaju tendenciju ujednačavanja uslova kreditnog i investicionog toka kapitala. Praksa nosi i obilje tendencija subjektivnog i va-nekonomskog karaktera.

Ovi međunarodno utvrđeni kriteriji i usmeravani procesi sa kojima se svaka zemlja susreće nisu statični. Nezavisno od ograničenja oni su evolutivni u poje-dinim parametrima. Dodajmo ovome i cenu kredita, uslove kreditiranja i složene pokušaje uticaja u ovoj oblasti. Ipak se ovi procesi, kada su u pitanju posebnosti vezane za kriterij ko uzima kredit, slivaju u neki organizovan trend koji uslovljava odluke prilikom korišćenja ino kredita. Sa aspekta koncepta aktuelne prakse po-zajmljivanja kapitala od strane brojnih subjekata u Srbiji nije teško uočiti gotovo potpuna neslaganja ekonomista sa vladajućom politikom i praksom.

Najnovije inostrano zaduživanje ima svoju koncepciju sa aspekta „davao-ca“ a u Srbiji izgleda „i sa jasnim shvatanjem tražioca“. Dominiraju pojedinač-na, regionalna, globalna i dr. „ugrađivanja inostranih interesa“ pa tek na kraju se pojavljuju ekonomski interesi i kriteriji. Nosiocima i stratezima naše eko-nomske politike je ta radikalnost u neekonomskim zahtevima više nego jasna. Tu nema povlastica u pristupu, tu je kraj svim ekonomskim teorijama kredita.


Usmerenost „davanja“ i „primanja“ je „kreativno“ usaglašena. Vladajući oblici ino kreditiranja u Srbije su ekonomski antisistem. Politika, od strane naše kre-ditne vlasti, je antipolitika razvoja i potvrđivanja nezaobilaznih komparativnih prednosti u nizu sfera širenja proizvodnje i usluga.

Politika osvajanja svih mogućih ino tržišta razvojne funkcije kapitala bez selekcije u smislu originalnosti i potreba svoga razvoja može voditi u sferi in-vesticija jedino produbljavanju kriznih tokova u najvažnijoj sferi budućnosti i progresivnog razvoja. Nema opravdanja da praksa teče sa one strane ekonomske logike i „gvozdenog zakona“ činjenica vezanih za naše materijalne i druge re-alnosti i mogućnosti. U sadašnjosti dominiraju neekonomskih „sila“ okruženja, pokušaji da se ovde prikaže razvoj jedino u funkciji nama još uvek nepoznate

„globalizacije proizvodnje i poslovanja“. Kada su u pitanju upotrebe investicio-nih snaga naših mogućnosti nezaobilazno je postojanje ekonomske i društvene strategija samostalnog, originalnog, jedino mogućeg razvoja. Ali time ne treba ova sila vlasti da zanemari i tendencije internacionalizacije u meri u kojoj je ona nezaobilazne ekonomske prirode i svojstava.

Videli smo da je savremeno tržište akumulacije, investicija i kapitala neza-menjivo kao nezadrživi objektivni proces (kako u domaćim tako i međunarod-nim razmerama). Savremeni ekonomski sistem Srbije mora uvažiti ove realnosti i omogućiti njihovo ispoljavanje na stalno višoj ekonomskoj potenciji. Pokušaj nametanja modela privređivanja zasnovanog na ekonomskoj praksi dominacije kratkoročne ekonomske politike subjektivističkog karaktera uz razvojnu strategi-ju koja proizilazi iz kriterija borbe za vlast, određivanja puta promena privredne strukture koji ne uvažava realnosti i progresivne tokove savremenog kretanja kapi-tala za Srbiju znači ubrzanje na putu ka nepostojanju bez odstupnice.

Kod nas je previše idealizovan politički status kredita (ino i domaćeg) kao osnove ekonomskog i socijalnog, dugoročnog i kratkoročnog, sudbinskog i jedino mogućeg. Radi se o konverziji buduće akumulacije ka stanju potpune negacije i po-dređenosti pod presudnim uticajem ideološke zaslepljenosti vlasti neekonomijom koja urušava realnosti optimizacije stabilnosti i razvoja u budućnosti.

Tržište kapitala u Srbiji nije adekvatno sistemski projektovano. U praksi ne egzistira na osnovama svojih osnovnih ekonomskih funkcija. Ono je usme-reno ka uništenju ekonomske samostalnosti kapitala, mobilnosti društvene aku-mulacije, mobilnosti materijalne aktive.

Srbija budućnosti je zemlja sopstvenog kapitala, uz sve ekonomski validne varijante novih oblika inostranog finansiranja, koji ne mogu da unište ekonom-ske i nacionalne samosvojnosti,

Svetska institucionalizacija finansijskog kapitala Srbiji odgovara jedino ukoliko je na njenoj je viziji progresa. Ukoliko povećava realni obim investicija bez zahteva za promenom njene strukture i usmerenosti.


NEMINOVNOST RAZVIJANJA INTENZIVNE AKUMULACIJE KAPITALA U SRBIJI

Nije potrebna obuhvatna analiza kako bi ukazali na osnovne argumente za stanovište da se ekonomija naše zemlje nalazi u stanju teške krize koja je zahvatila gotovo sve pore ekonomskog života i rada. U ovim reformama urgen-tno je niz sistemskih projekcija (izgradnja novog ekonomskog sistema, celine tržišnih uslova privređivanja, svojine i kapitala, preduzetništva i raspodele, mo-netarne i fiskalne osnove i dr.) a koje će razvijati ekonomsku funkciju individu-alnog kapitala zajedno sa njegovom celinom u društvenim razmerama. Polazni kriterij je da kapital ubrzano razvija proizvodnu snagu rada. U tom naporu po-trebno je niz tržišnih ispoljavanja (u njima dominira funkcija vrednosti, robne proizvodnje i niz drugih ekonomskih parametara) koje će omogućiti – učiniti realnim uslovljavanje budućnosti kapitala neminovnošću sopstvene intenzivne akumulacije. Ova tendencija tržišta je realnost investicija i razvoja.

Uslovi u kojima poslovni ciklusi i ekonomski rast (Kejns) postaju os-novna funkcija nacionalne potrošnje na duži rok razrešavaju se protivureč-nosti zaposlenosti, socijalnog ambijenta građana i radnika, materijalne os-nova ostvarivanja ekonomskih funkcija države kao trajnih faktora uticaja na preraspodelu BDP. Povećavanje stope rasta postaje preduslov za umanjenje tenzija između ovih činilaca i povećavanja mogućnosti. Teorija progresivnih reformi zahtevaju celovit projekat u čijoj osnovi leži celina racionalne ekono-mije i kontinualno kretanje uvećanja kapitala i potrošnje. Ekonomska politi-ka će sadržati samo one ciljeve i metode iz kojih proizilazi očuvanje vitalnih ekonomskih osnova u tekućim bilansima u jedinici vremena. Tekući poreme-ćaji ne smeju ugroziti kontinuitet investicionih strategija. Svaka realna ra-zvojna politika polazi od faktora investicionih komponenti – motiva i princi-pa akumulacije i investiranja.

U našoj novoj reformskoj izgradnji ekonomije i ekonomskog sistema moraju se izvršiti radikalne promene. Celishodnost će zavisiti koliko politič-ko delovanje, ekonomske funkcije države i oblasti normativne regulative pro-laze kroz ekonomsko sito tržišnih odnosa čija je krajnja rezultanta stvaranje boljih i povoljnijih ekonomskih uslova za ekonomske kriterije razvoja svih sfera kapitala i socijalne kriterije različitih identiteta i zajedništva i njihovih egsistencijalnih osnova.

Vodeći principi tržišnih odnosa uslovljavaće ekonomski život (uslove privređivanja, ekonomsku politiku, sadržaj komponenti ekonomskog sistema i dr.) koji se mora sastojati iz konkretnih akcija, ponašanja i rezultata koji u svom nizu i jedinstvu protivurečnosti čine materijalne pretpostavke za auten-tičnu svakodnevnu retortu egzistencije jedne zajednice u kontekstu stalno pri-sutne tendencije održivog razvoja.


Status razvoja Srbije zasnovan na međusobno surotstavljenim razvojnim strategijama (na snazi je oko šezdeset raznovrsnih i skoro nezavisnih strategija) sadrži u sebi realne opasnosti od zapostavljanja značaja i ekonomske sile akumu-lacije i na njima zasnovanih investicija i razvoja. Odsustvo tržišne politike afirma-cije akumulacije kao sile koja omogućuje stabilnost i optimalni razvoj sadržana je u dimenzijama i konvulzijama sadašnjosti a, na žalost, uništavajuće vreba bližu i dalju budućnost. U odsustvu celovite i obuhvatne strategije preovladava divlja anarhija političke zloupotrebe ove iskonski nezamenjive komponente. Ovde su veoma ograničene mogućnosti ideologija, pojedinih partijskih interesa, politič-kog statusa pojedinih ekonomskih interesa i subjektivizma pojedinaca na vlasti o svojoj svemoći u složenim i isprepletanim odnosima sa ekonomijom razvoja. Lični interesi obojeni silom države prelaze tačku ekonomski realnog, mogućeg, regularnog i upućuju zemlju ka putu u ideologizirano i virtuelno … u haos i van prakse savremenih tokova kvalitativnih osnova tržišnih odnosa.

Sadašnja praksa u konstituisanju ekonomije sa regularnom akumulaci-jom i investicijama krcata je opasnim antiekonomskim zabludama koje su aku-mulaciju svele na zanemarljive potencijale što proizvodi duboke poremećaje, idealizovane forme restrukturiranja proizvodnje roba i usluga, stvarnu praksu razvoja upućuje na teren anarhije i isključive zavisnosti od državnih subvencija i pomoći kao i stihije kreditne politike koja je sa svoje strane nekonzistentna i bez bitnijih strateških potencijala. Vreme vulgarnih eksperimenata u ekonomi-ji i razvoju zemlje, na žalost, još nije iza nas. Surovi su i neizvesni sukobi izme-đu ekonomije i ekonomskog progresa, sa jedne strane, i i politike i ekonomskog ponašanja države, sa druge strane.

Projekat političke zajednice (političke organizacije, države i dr.). postaju gola utopija (idealizovana, virtuelna koncepcija) bez zasnovanosti na realnom ekonomskom stanju, sadržaju, entitetu. Ovo stanje je u obrnutoj srazmeri sa de-klarisanim i oktroisanim ciljevima. Odlučujući politički akteri to moraju imati u vidu pre svega jer je to mera opasnosti ukoliko se u ekonomskim reformama i konstituisanju nove ekonomske politike krene dosadašnjim putem ka nedo-stižnoj ideologizaciji u kojoj se uvećava moć države i paradržave u ekonomskim poslovima a minimizira moć tržišta, potencijal vrednosne konstitucije ekonom-skog ponašanja (ne samo privrednih subjekata) rada i razvoja.

Dinamika privrede i razvoj postaje najznačajniji faktor izlaska iz sadašnjeg ekonomsko-socijalnog haosa, svekolike ekonomske krize i sveukupne neizvesnosti. Polazni put vezan je za „oslobađanje“ sila produktivnosti društva, i promena u ras-položivom dohotku a najviše zavisi od opšteg stanja kapitala sa aspekta razvojnih kvaliteta, stanja ekonomije i društva u celini i kao i drugih faktora (stanje potrošnje, tekućeg dohotka, stalnost dohotka, stanje prirodnog bogatstva, funkcija štednje i investicija i dr.) koji opredeljuju pravce, mogućnosti i brzinu progresivnih promena.


Relevantnih i konzistentnih ekonomskih istraživanja koja izučavaju buduć-nost razvoja Srbije je veoma teško sresti u našoj literaturi. Kada su u pitanju anali-ze agregatnih tokova koje pokazuju naše samostalne mogućnosti (na tiču se samo kvantitativnih pokazatelja stopa rasta) ili komparativne prednosti najvećeg i naj-bržeg razvoja može se uočiti da ralevantnih naučnih aktivnosti nema.

Kao da se nauka izgubila u bespuću dokazivanja nemogućeg. Angažovanom dokazivanju rezultata ekonomske politike, (ne)kvaliteta sistemskih promena, i

„revolucionarnih svojinskih“, socijalnih i drugih sfera našeg energičnog puta u beznađe i kapitalno-razvojni bezizlaz. Nema ni značajnije podeli oko procene sadašnjeg stupnja razvoja Srbije, rezultata koji se postižu i budućnosti.

Nema vladajuće teorije zašto i kako se tragično ostvaruju naši ciljevi uz ne-tačno prikazivanje rezultata nezavisno od tokova proizvodnje, sirovinske osnove, strukture izvoza (spadamo u zemlje gde je izvoz prirodnih sirovina, ili najniže faze obrade, najvažniji „kvalitet“ i osobina) i svih kvalitativnih pitanja uslova pri-vređivanja. Vulgarna „naučna“ i analitička apologija gura u nove apsurde u kojim se nevladina (tajkuni, strani interesi…), međuvladina i državna „ludačka košu-lja“ (Dž. Soroš) nameće kao ekonomska realnost, srpska savremenost. Među na-šim savremenim naučnicima gotovo da nema naučnih kritičara koji nude rešenja. Ipak susrećemo rezultate nauke koja upozorava da se naša ekonomija nalazi „pred ponorom“. Postojeći ekonomski put, tvrde ovi ljudi od misli i ekonomskog znanja, je ušao u fazu samouništenja. Naučna istina je da „tada nije dovoljno samo tražiti >promene< „. Preciznije i „bolje“ istraživanje stvarnosti Srbije ukazuje na isku-stvenu činjenicu „ Ko ne zna kuda je krenuo, tamo nikada neće stići“.

Napokon tu je i nekoliko ključnih nepoznanica. Kako uklopiti ekonomsku sliku Srbije u neminovne procese razvoja? Kako rast i razvoj vezati za povećava-nje efikasnosti našeg kapitala a ne politikantska obećanja očekivanog? Kako ne-racionalno pretvoriti u kapitalno stvaralačko – razvojno i sudbinsko za Srbiju? Kako konstruisati i konstituisati oblike preobražaja? Kako osloboditi ekonom-ske poluge intenzivne društvene akumulacije i (agregatno posmatrano) odred-nica investicija? Kako najefikasnije i najbrže prevazići praksu vanekonomske cirkulacije sredstava i kapitala koja je ovde danas (stanje se odnosi i na bližu bu-dućnost) birokratsko otkrovenje savremenog puta Srbije u svetske tokove? Niz je i drugih upita i dilema koje nameću razrešenja koje treba da stvore sistemsku i drugu klimu za afirmaciju zakonitih procesa i tendencija na ekonomskom, so-cijalnom i političkom polju našeg razvoja.

Posebno se celina ovih promena u svom ostvarivom i funkcionalnom sa-držaju pokazuje budućoj stabilnosti suštinskih ekonomskih tokova iz kojih bi proizašla održiva realnost i perspektiva akumulacije i investicija. Ali veća uspeš-nost postojećeg ekonomskog poretka se sama po sebi neizostavno nameće – bar prema svim kvantitativnim društvenim kategorijama. Neophodna je i nužna


„prerada“ ekonomskog sistema i ekonomske politike kroz institucionalne i dru-ge suštinske promene koje će voditi stvaranju celovitog sistema, racionalnosti ekonomskog uređenja i drugim pretpostavkama za ekonomičnije i dinamičnije, akumulativnije i u svemu perspektivnije ekonomije.

Razmatranje orijentacije u razvoju – koju mi zovemo nacionalna razvojna šansa – kao celovit ekonomski, socijalni, društveni i politički cilj našeg vremena nezaobilazno upućuje na okolnosti sopstvenih komparativnih mogućnosti i tra-ganja za, kada su u pitanju mogućnosti Srbije, optimalnim svetskim dostignući-ma mobilnosti mogućnosti (finansijskim, tehnološkim, tehničkim…) koji „nose savremenost“. Nama nedostaje naučna teorija razvoja, u skladu sa novim toko-vima savremene civilizacije. Pitanja širega značaja su vezana za prerastanje ove usmerenosti u celovitu koncepciju ekonomskog poretka sa konkretnim rešenji-ma koji bi sačinjavali optimalnu razvojnu strategiju.

Ekonomski uzeto, a sa aspekta samorazvoja kapitala u Srbiji, očekuje se, nezavisno od svih razvojnih dilema, ravnoteža i politike, principa i strategija, temeljna reafirmacija ekonomskog sadržaja akumulacije i investicija kao jedine nacionalne šanse Srbije.

NOVI MODEL AKUMULACIJE I INVESTICIJA U SRBIJI

Srbija je propustila šansu da u ovaj milenijum uđe sa dragocenim i impo-zantnim nasleđem kapitala i celovitog razvoja.

Naša savremena praksa ekonomskih reformi prolazi širu društvenu krizu svestranog spektra i obuhvata pojavljivanja. Pred naukom je izazov da kritički prosledi ključne dileme, nedoslednosti, protivurečnosti i promašaje. Niz neostva-renih promena bilo direktno povezano sa sudbinom konstituisanja ekonomskog sistema i ekonomije na osnovama savremenih pojavnih oblika kapitala, akumu-lacije i razvoja. Ostali smo na marginama savremenih tržišnih osnova privređi-vanja. Istovremeno „veći deo“ najavljenih „reformskih“ zahvata nije dobio priliku za primenu. Razlozi su šire političke i ekonomske prirode.

Jedan od ključnih procesa koji je nadvladavao reformske težnje iskazivao se u kontinuiranom jačanju državnih ambicija i težnji za uređenjem ekonom-skih i razvojnih oblika jačanjem birokratskih oblika vladanja, „učvršćenja“ stra-načkih rukovodstava u procesima odlučivanja i dr.

Nema u političkoj organizaciji našeg društva nikakve posebnosti, niti pak misterije, koja bi omogućila dominaciju ovakvih ambicija i tendencija. Fukojamino građenje države je radikalno drugog usmerenja.

Poslednja decenija je obeležena iščezavanjem „društvenog kapitala“, zatim svih oblika kapitala u funkciji i produktivno-akumulativnoj potenciji. Socijalno smo razorili sve embrione savremenosti. Sistemski eksperimentisali sa isključivo


negativnim stabilizacionim i razvojnim formama i oblicima. Ostali u sferama virtuelnog a u realnosti intenzivno zaostajali za savremenim tokovima i država-ma. Umesto sudbonosnog napredovanja po nizu varijabli i kvantitativnih poka-zatelja Srbija je na začelju Evrope.

U ovim nespornim realnostima istorijsko je pitanje izabrati put napre-dovanja – strogo ekonomski kroz uvećanju raspoloživog dohotka privrednih subjekata i u nacionalnim razmerama. Put koji neće više razarati stvoreno i ra-sprodavati prirodni kapital. Ubrzan po rezultatima, savremen po sadržaju, per-spektivan u međunarodnom toku ekonomije i kapitala.

Radi se o preciznom određivanju novoga puta i razvojnih šansi. Kako krat-koročno tako i dugoročno. Praksa odlaganja promena u ovoj sferi pravda se na raznovrsne načine. Dominiraju argumenti o složenim okolnostima tako da se „ sistemska evolucija napredovanja“ stalno odlaže. Izgradnja potpuno nove eko-nomije sa funkcionalnim, efikasnim tržištem postaje nezaobilazna a svaka pasiv-nost dalje upropašćuje naše potencijale i mogućnosti. Dalje produbljavanje sloma privrede i reprodukcije u celini vodi ka bezizlazu, ostavljajući malo prostora za alternative ka promenama i progresu. Osim pasivnosti sve više se ukorenjuje i pogrešan pristup utvrđivanju strateških ciljeva i pravaca.

Na desetine usvojenih Strategija u našoj zemlji tek treba da se potvrde u ekonomskoj i široj društvenoj bližoj i daljoj budućnosti. Sasvim je očigledno, da ova vrsta naših opredeljenja (u zajedničkoj sintezi) odudara ili preciznije daleko je od naših mogućnosti pa bile one bezrezervno potpomognute i iz savremenih međunarodnih kreditnih „pogodnosti“. Izložili smo već da je kontrola i usme-ravanje potrošnje u okviru BDP veoma značajna osobenost koja neposredno utiče na tokove ekonomije, njenu perspektivu i razvojne mogućnosti. Investicije su bitna varijabla BDP i presudno utiču dugoročni rast i razvoj zemlje. Bezbroj strategija za razvoj raznovrsnih segmenata Srbije onemogućuje konstituisanje održivog i optimalnog modela. Bezbroj pojedinačnih razvojnih ambicija, koja nas udaljuje od realnih izvora ostvarenja, odudara i od savremenih svetskih, tr-žišnih, razvojnih i drugih tokova.

Stoga i naše zalaganje za kreativnu realnost i stvaralačku upornost u utvr-đivanju novih pravaca razvoja ali da, ipak, krajnji rezultati moraju biti realno razvojno-progresivni. Ovaj razvoj pre svega treba da rezultira iz skora aku-mulativne sposobnosti proizvodno-poslovnih subjekata, lične i javne štednje. Ovim se potvrđuje izvorno teorijsko i praktično značenje investicija i razvoja ali i modela sa mogućom ulogom pozajmljenih sredstava.

U strategijama ima nedoslednosti i naučne i stručne. Obilje je zanemari-vanja savremenih – globalnih- i nužnih, za male zemlje kao što je Srbije, eko-nomsko-tržišnih tokova i realnosti. Nema ni strateškog položaja multinacional-nih kompanija i stranih direktnih investicija na način koji izražava savremene


kriterije. Mnoge temeljne revizije usvojenih strategija predstoje. Zemlja koja izgrađuje ekonomski sistem tržišne provinijencije i modernih oblika produkci-je potrebno je da u svom zasnivanju razvoja polazi realnih okvira i adekvatnog modela, neophodne selekcije u razvojnim ambicijama i drugim strateškim opre-deljenjima (restrukturiranje, realokacija realnih investicije i dr.).

Primer potpuno pogrešnog polaznog i sadržajnog opredeljenja je Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije 2006-2012. godine. Zadržimo se ovde samo na jednom stavu koji načelno izražava Strategiju privrednog ra-zvoja. Ona predviđa veće blagostanje za sve, dinamičan privredni rast i održiv razvoj. Predviđen je bio čitav „prateći“ skor parametara ali bez konkretnog mo-dela privređivanja. Planirano je povećanje BDP po glavi stanovnika 2012. ni manje ni više nego 8.000 USD po glavi stanovnika. Ona je više nego uopštena i neodređena. Slično razrešenje nameće i najnoviji (takozvani) Postkrizni mo-del ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. iz avgusta 2010. godine. U njoj se ocenjuje da je svetska ekonomska kriza „do kraja“ razotkrila da dosa-dašnji model privrednog rasta i razvoja Srbije nije održiv i da se mora temeljno menjati, ako želimo da izbegnemo sudbinu nerazvijene i prezadužene zemlje. Planira se skor investicija koji se povećava sa 4,9 milijardi evra u 2009. (9 mili-jardi evra 2015.) na 15 milijardi evra 2020. godine. Olako se i računa na strane direktne investicije od 22,7 milijardi evra (u periodu 2010-20.). Sve je po, pre-ma kreatorima ovog dokumenta, ostvarivo tako da BDP po glavi stanovnika iznosi 7,5000.-8.000. 2020. godine.

Celina ovako postavljenih pravaca reformi odnosno makro i mikro zada-taka je neostvariva, preterano kruta i isključiva. Oni su bili nerealni i u prvom ali su takvi i u drugom modelu. Oba ova dokumenta ne sadrže validne puteve i instrumente postizanja opredeljenja. Još jednom je naveden spisak želja bez re-alnog puta njihovog ostvarivanja. Postavljen je niz protivurečnih ciljeva koje je nemoguće savladati uz realnu putanju pa čak i ubrzane promene ekonomskog i društvenog stanja i uz adekvatnu integraciju u svetske privredne i ekonomsko-finansijske tokove.

Ceneći izložene kvalitativne varijable u oba ova dokumenta bar se jasno vidi da je Srbija izgubila skoro 15 (petnaest) godina razvoja u ovom periodu. Olako su i bez minimuma odgovornosti za učinjeno i neučinjeno proćerda-ne bespovratno (za naše uslove) ogromne količine novčanog i drugog kapi-tala. U Srbiji je priliv inostranog kapitala po raznim osnovama (krediti, do-nacije, doznake, raznovrsne pomoći i dr.) iznosio za period 2001. – 2009. oko 128. milijardi dolara. Nije potrebna istančana analiza raspoloživih empirijskih podatak da se konstatuje kako je preko osamdeset posto ovih sredstava utro-šeno izvan realnog sektora (razvoj industrije i poljoprivrede). Tome treba do-dati i obilje nedomaćinskog ponašanja („nakaznosti privatizacije“) prilikom


prodaje društvenog kapitala i korišćenja prirodnog koje se još uvek zabašuruju. Demontaža produkcije je izvršena sistemom bespoštedne destrukcije. Sve ove i druge praktične oblike „demontaže starog“ potencijala neki zovu „demokratska pljačka Srbije“. Ovi uništavajući tokovi po sudbinu kapitala su ubrzani od po-jave globalne ekonomsko-finansijske krize. Istovremeno je priliv inosredstava (osim daljeg zaduživanja) drastično („zlosutno“) smanjen.

Izrada novog modela razvoja je složen projekat koji mora poći od elimi-nacije glavnih uzročnika koji su opredelili Srbiju da propusti izuzetnu šansu razvojne upotrebe ogromnog priliva stranog kapitala. Izostao je mogući razvoj privrede, izvoza, infrastrukture, socijalnog ambijenta … rast zaposlenosti, pla-ta i penzija. Uništeni su potencijali dugoročnih ekonomskih realnih osnova za progres društva kroz održivi rast privrede, zaposlenosti i drugih ekonomskih osnova ubrzanog razvoja.

Pred nama je temeljno istraživanje naše zbilje i gotovo potpunog zaokreta u izboru „modela“ rada i razvoja. Naime ekonomija i razvoj su „pred ponorom“ i „poslednji je čas“ zasnivanje jedne nove strategije uz nužnu kordinaciju svih mogućnosti koje su u jedinstvu sa preovlađujućim savremenim osobenostima i prilagođavanjima.

U utvrđivanju ovog neminovno i iz osnova novog modela je i niz drugih protivurečnosti i dilema (neke od njih nauka definiše kao održivi razvoj). Zatim, i pitanje kakvu razvojnu, ekonomsku, privrednu i dr. strategiju moraju imati male zemlje kao što je Srbija. Kakve su realne mogućnosti i putevi interakcija sa svetskim kapitalom i modernim tendencijama svetskog tržišta. Tim pre što savremenim uslovima jačaju tvrdnje koje se zalažu za negaciju nacionalne ra-zvojne strategije država zagovarajući prednost onome što je (prema njima) bu-dućnost razvoja a to je: globalna autonomnost međunarodnog kretanja kapitala, akumulacije i investicija. Ta autonomnost se pre svega ispoljava u sferi principa i kriterija (na strani davaoca i primaoca) međunarodnog kretanja: a) zajmovnog kapitala namenjenog skoru investicija, b)portfolio investiranja (jedna od formi u Srbiji su zajednička ulaganja), i b) stranih direktnih investicija.

Brojne su i druge dileme vezane za nove oblike preobražaja koje u smislu tendencija svetskih tokova, uslova i uticaja opredeljuju novi razvojni put Srbije. Argumenti (stvarni i lažni) za obrazloženje razloga neodložnog novog modela rasta i razvoja pozivaju se na značaj uvažavanja globalnih tokova svih elemenata kapitala, standardizacije proizvodnje i poslovanja, uloge raznovrsnih internacio-nalnih tokova tranzicije, odvijanje investicione putanje po kriterijima svetske pri-vredne celine, razvojne institucionalizacije vladajućeg koncepta globalizacije, po-java i široka primena „računsko-apstraktnog, simboličnog i nalogodavnog novca“, međunarodni standardi bilansiranja i izračunavanja troškova investicija, „sistem“ planetarnih finansijskih igri i dr. Zagovaranje ukidanja „autonomnih“ putanja


razvoja i investicija bilo je istančani oblik stranputice globalizacije iz čijih se po-javnih formi i praktičnih vidika (prosvstiteljsko-trijumfalistički) javio značajan uticaj na pojavu savremene ekonomsko-finansijske krize.

Međuzavisnost investicija i privrednog rasta upućuje na značaj makroeko-nomske analize investicija i investicione politike u strukturi ekonomski optimalnih ali i regionalnih i investicija u ljudski kapital. Savremena globalna privredna dina-mika i struktura razvoja neminovno nameće novu analizu značaja akumulacije i njene usmerenosti, pokretljivosti i promene koncepta ka logici koju visokorazvijeni kapitala nameće. Ovo je još jedan zadatak u izradi novog koncepta.

Polazna tačka je temeljna naučna i stručna razrada i ocena svih presudnih ekonomskih i drugih osnova za izradu novog modela razvoja i budućnost našeg savremenog društva. To upućuje na afirmaciju naučnih argumenata za validne oblike preobražaja, prateće varijable i mogućnosti. Polazni faza je „staviti pod sumnju“ tj. kritički sagledati naše tokove u nizu vitalnih pojava i procesa kao što su: a) dramatičan pad BDP-a, b) pad zaposlenosti i rast nezaposlenosti, v) neprihvatljivo visok spoljni i unutrašnji dug, g) neprihvatljivo nizak standard građana, d) visok spoljnotrgovinski deficit, đ) neodrživo visokom javnom po-trošnjom, e) neprihvatljiv i neopravdan daficit državnog budžeta, ž)niska i ne-racionalna produkcija, z) obilje neodrživih i negativnih tendencija u sferama ekonomije, razvoja i restrukturiranja privrede … i drugih nezahvalnih „polaznih osnova“ za novi model razvoja. Ekonomska kriza u Srbije (nezavisno od svetske ekonomsko socijalne krize) isprečila se kao nepremostivi skup realnosti i na ko-jima je zastao progres društva.

Ovo razmatranje je ponudilo najsnažnije analitičke argumente koji, uz na-vedena naučna dostignuća i empirijski date okolnosti govore u prilog neminov-nosti izrade novog modela razvoja Srbije.


LITERATURA

Z. Bodie, A. Kane, A. Markus, Osnovi investicija, Dataturs, Beograd, 2009. godine.

D. Šoškić, B. Živković, Finansijska tržišta i institucije, Ekonomski fakultet, 2006. godine.

Dragomir Vojnić, Investicije, reforme i tranzicija, Hrvatsko društvo ekonomista, Zagreb, 2005. godine,

F. Mishki, S. Eakins, Finansijska tržišta + institucije, Mate, Zagreb, 2005.godine.

H. Varijan, Makroekonomija – moderan pristup, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. godine.

Burda i Viploš, Makroekonomija – evropski udžbenik, CLDS, 2005.godine.

Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije 2006 – 2012. godine, usvojena 09.11 2006. godine.

Oskar Kovač, Ekonomija regiona sveta, Megatrend, Beograd, 2004. godine.

Božidar Raičević, Javne f inansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2008. godine.

Georgi Mankju, Principi ekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005. godine.

Samuelson i Nordhaus, Ekonomija, Mate, Zagreb, 2009. godine.

Ljubisav Marković, Sreten Sokić, Ekonomija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. godine.

J.M. Kejns, Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Kultura, Beograd, 1956. godine.

Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011- 2020, avgust 2010.godine.

Solnik Bruno, International Investing, 4th ed. Reading, MA: Addison-Wesley, 1999. godine.

Barberis, Nikolas, and Richard Thaler, „A Suvey of Behaviral Finance,“ In The Handbook of eko-nomics of Finanse, ed. G.M. Constantinides, M.Haris, and R.Stulz, Amsterdam:Elsevier, 2003. godine

Dimson, E.; P.R. Marsh, and M.Staunton, MillenniumBook II. 101 Years of investment Returns. London: ABN-Amro and London Business School, 2001. godine.


Sreten Sokić

CONTRIBUTION TO THE CONSIDERATION OF CONTEMPORARY ACCUMULATION PROCESSES AND INVESTMENT PRINCIPLES

Summary:

Accumulation is the finest and the purest form of investment in the sense of economics. It is a permanent economic rule. A permanent su-bordination to the rule of accumulation as an economic rule of progre-ss of capital here is in the function of increase of its value. This places the capacity of an enterprise or a society for increase of production basis into the forecast, also implying the mobility of accumulation as a visible form of economic growth. The analysis in this text yielded a conclusion that models of capital market exist, that financial markets appear as a regular segment of investments. There is a set of econo-mic factors which are simultaneously entrepreneurial, national, and a form of economic integration of the world. Contemporary world mar-ket is a prevailing form although there is also some market fundamen-talism in which the „ruling model of globalization“ is the decisive non-economic basis. However, in contemporary conditions capital finds the possibility and significant forms of independent move and, regardless geopolitical efforts, general value tendencies (from the aspect of eco-nomic rationality). However, such which are not beyond regular and necessary globalization developments.The necessities of intensive social accumulation in Serbia and projecti-on of new model of development are also in this context.

Key words: accumulation, investments, financial market, economy of capital, contemporary world market

Documents

PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE …test.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2011/09/17-Sreten-Sokić-PRILOG...Ključne reči: Akumulacija, Investicije, Finansijsko tržište,