prilozi 2009

ПРИЛОЗИЗА КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК, ИСТОРИЈУ И ФОЛКЛОР

књига LXXV, 2009.

ЧЛАНЦИ И РАСПРАВЕ

УДК 930.85(497-11)”04/14”

HA GI O GRA FIA I IKO NO GRA FIA W FUNKCJIKUL TU RO WEJ MNE MO GRA FII

Zarysowany tu problem funkcji średniowiecznych grafi i w kontekście i rejestrze pamięci kulturowej, relacji przeszłości i teraźniejszości w ich ideowej oraz ideologicznej strategii, stanowi zaledwie szkic do obszernego deskryptywnego ujęcia. Kwestia trwałości i ciągłości serbskiego systemu kulturowego, których swoistym gwarantem okazują się nadal – w XVII wieku – podstawowe formy komunikacji, ujawnia ich wysoką zdolność rekonstruktywnego i interpretatywnego odniesienia do przeszłości. W XVII wieku ta projektuje się w ramach zjawiska świadomego pamiętania, które odzwierciedla postawę wspólnoty wobec czasu minionego, jej stosunek do własnej tradycji. Zarówno hagiografi a, jak i ikonografi a w specyfi czny sposób kształtują i utrwalają hierarchiczną strukturę pamięci kulturowej, wpływając tym samym na jej fundamentalne płaszczyzny: odniesień do przeszłości, wyobrażeń kształtujących tożsamość i przynależność oraz odbudowywania tradycji gwarantującej ciągłość kulturową..

Tr wa ł o ść i ci ą gł o ść syste mu kul tu ro we go za pew ni a ją spraw nie funkcjo nu-ją ce kom po nenty kon strukcyjne, aktywnie kszta ł tu ją ce je go ca ł o ś ci owy i spójny obraz. W śred ni o wi ec znej kul tur ze serb ski ej w ta ki ej ro li ja wią się dwie głó wne formy ko mu ni ka cji – ha gi o gra fi a i iko no gra fi a – spr zęg ni ę te ze so bą ide o we po la ro zwi ja ją ce i utr wa la ją ce jej kszta łt. Od ich funkcjo no wa nia uza le ż niony jest cały skom pli ko wany pro ces kodyfi ko wa nia i kon ser wo wa nia war to ś ci ide owych/ ide o lo gicznych. Owe cha rak terystyczne dla śred ni o wi ec znej (tradycyjnej i symbo lic znej) kul tury środ ki tran smi sji ope ru ją ce sł ow ną i obra zo wą gra fi ą, od po wi ed zi al ne są ró wni eż za pr zec ho wa nie, pr ze kaz i re kon struk cję pr zes zł oś -ci. W XVII wi e ku ta ujaw nia się w ra mach zja wi ska świ a do me go pa mi ę ta nia, które od zwi er ci e dla po sta wę wspólnoty wo bec cza su mi ni o ne go, jej sto su nek do wł a snej tradycji. Zar ówno ha gi o gra fi a, jak i iko no gra fi a w specyfi czny sposób wpływa ją na kszta łt i tr wa ł o ść wyso ce sfor ma li zo wa nej i hi e rar chic znej pa mi ę ci kul tu ro wej, pr ze pływa ją cej pr zez kil ka fun da men talnych pł aszczyzn: od ni e si eń

DOI: 10.2298/PKIJF0975003L

4 Isabela Lis-Wielgosz

do pr zes zł o ś ci, wyob ra ż eń kszta ł tu jących to ż sa mo ść i przyna le ż no ść oraz od-bu dowywa nia tradycji gwa ran tu ją cej ci ą gł o ść kul tu ro wą.1 Stąd ta specyfi c zna wi e lo po zi o mo wo ść ja wi się ja ko rod zaj ‘struk tury ko nektywnej’, lo ku ją cej i okre ś la ją cej wspólno tę w pr zes złym – te ra ź ni ejszym cza sie i pr ze str ze ni. Funkcjo nu je ona we dł ug mec ha ni zmu pow tar za nia i uobec ni a nia, co spra wia, iż ko lektywne do ś wi adcze nia „przybi e ra ją po stać wzorców roz po zna walnych i da jących się identyfi ko wać ja ko ele menty wspólnej kul tury”2. W efek cie za chod zi tu zja wi sko obli ga toryjnej pa mi ę ci po krywa ją cej się z po ję ci em ka no nu, prymar nie uj mo wa ne go ja ko zespół wzorców, re guł i me tod, wtór nie zaś ja ko za sa da „po tę go wa nia struk tury ko nektywnej, która dzi ę ki ka no ni za cji zysku je na in wa ri ant no ś ci i od por no ś ci na dzi a ł a nie cza su”3.

Si e dem na sto wi ec zna kul tu ra serb ska ja ko system tradycyjny i symbo-liczny4, wew nę tr znie zo ri en to wany na pr zes zł o ść i utr wa la jący jej naj i stot-ni ej sze war to ś ci, na zew ną trz dystynktywny oraz de fensywny wo bec po ten-cjalnych i re alnych za gro ż eń w sen sie zmian – cywi li zacyjnych, kul tu rowych, re li gijnych, wyzna ni owych itd., w za sad zie funkcjo nu je ja ko stra ż nik ka no nu o po ten cja le wzmac ni a jącym ko nektywno ść, a pr zez to pre zen tu je się ja ko specyfi c znie po ję ta kul tu ra pa mi ę ci5. Ta ki jej pro fi l jest kszta ł to wany przez ka te go rię pa mi ę ci odzyski wa nej, wydobywa nej w różnych re je strach i wymi-a rach pro ce su re kon stru o wa nia pr zes zł o ś ci. Dla si e dem na sto wi ec znej kul tury serb ski ej re-pro jek tu ją ca się w nur tach tradycji pr zes zł o ść w swej ni e zmi en nej for mie pod le ga pro ce so wi po now nej konstytu cji i kodyfi ka cji. Ja ko środ ki wspo ma ga ją ce po ja wi a ją się tu dwie wymi e ni o ne formy tran smi sji pr zes zł o ś ci zin te gro wa nej z poc zu ci em rod zi mo ś ci (wyznac za nej pr zez czas ne man ji ci ow-ski) i wł ąc za nej w horyzont te ra ź ni ej szo ś ci ni e zin te gro wa nej, ob cej (na znac zo nej pa no wa ni em tu rec kim). Serb ska ha gi o gra fi a (mówi ący obraz) oraz iko no gra-fi a (mil czą ce sł o wo), znac znie wychod zą po za utr wa lo ne ramy znac ze ni o we i na bi e ra ją cech mne mo tec hnic zne go od dzi aływa nia na wspólno tę.6 Obie

1 Zob. szer zej J. As smann, Pa mi ęć kul tu ro wa. Pi smo, za pa mi ętywa nie i po lityczna to ż sa mo ść w cywi li za cjach sta rożytnych, pr zeł. A. Kryczyńska-Pham, wstęp i red. R. Tra ba, War sza wa 2008, s. 32.

2 Ibi dem, s. 33.3 Ibi dem, s. 34.4 Dla do kł ad ni ej sze go okre ś le nia funkcjo no wa nia te go syste mu (mo ż na po wi ed zi eć pre spo-

ł ec zne go) wi el ce przydat na jest tu klasyczna już de fi ni cja E. Durk he i ma, za war ta w ro zpra wie Ele-men tar ne formy życia re li gij ne go. System to te miczny w Austra lii, pr zeł. A. Za drożyńska, War sza wa 1990; o innych de fi ni cjach symbo li zmu spo ł ec zne go (syste mu wspólno to we go/ zbi o ro we go) zob. E. Ha ł as, Symbo le i spo ł ec ze ńst wo. Szki ce z so cjo lo gii in ter pre tacyjnej, War sza wa 2007.

5 Zob. np. po ś wi ę co ne w dużym stop niu kul tur ze serb ski ej ja ko ‘kul tur ze pa mi ę ci’ stu-di um D.Gil, Pra wo sł a wie. Hi sto ria. Naród. Mi ej sce kul tury duc ho wej w serb ski ej tradycji i współc ze sno ś ci, Kraków 2005.

6 Prymarnym od wo ł a ni em jest tu mne mo tec hni ka Symo ni de sa z Ke os (ok. 556–468 r. p.n.e.), twórcy m.in. okre ś leń ta kich, jak „mil czą ca po e zja” (ma larst wo) czy „mówi ą ce ma-larst wo” (po e zja).

Hagiografi ja i ikonografi a w funkcji kulturowej mnemografi i 5

funkcjo nal nie zamyka jąc się w po ję ciu kul tu, ro zu mi a ne go ja ko wyżs ze go rzę du for ma pa mi ę ci kul tu ro wej, ujaw ni a ją się ja ko wyra zi ste i roz po zna-wal ne tory re kon stru o wa nia tradycji i aktywne go przywoływa nia pr zes zł o-ś ci. Jednym z naj i stot ni ejszych pól ide owych kszta ł to wanych pr zez sł o wo i obraz jest tradycja świ ę to ś ci, a w jej gra ni cach li te rac kie kre a cje i plastyczne wi ze run ki świ ętych. Ha gi o gra fi a i iko no gra fi a precyzyjnie lo ku ją ce się w zbi or ze te o lo gicznych sensów i wykł ad ni, ja wią się w swej ka no nic zno ś ci w dwóch wymi a rach: ja ko obs zary funkcjo nu ją ce we dle tradycyjnych kon cep-cji, re guł i wzorców oraz ja ko stymu la tory pro ce su „po tę go wa nia struk tury ko nektywnej”. Ta swo i sta bi nar na funkcjo nal no ść wska zu je na ich ni ezwykłą po jem no ść, tr wa ł o ść i wyso ką zdol no ść adap tacyjną w zmi ennych re a li ach kul tu ro wo-hi storycznych, jed noc ze ś nie okre ś la jąc ich mne mo tec hniczny sta tus kul tu rowy. W si e dem na sto wi ec znej rzeczywi sto ś ci obie gra fi e w ro li syste mo we go in stru men ta ri um od po wi ed zi al ne go za pr zec howywa nie tradycji i jej re pro duk cję7, w swym od wo ł a niu do pr zes zł o ś ci sta ją się stra ż ni ka mi i za ra zem ge ne ra to ra mi nowych war to ś ci dawnych znac zeń. W tym sen sie serb ska kul tu ra pro jek tu je się po mi ędzy Ba lan di e row skim „tradycjo na li zmem pod sta wowym” i „tradycjo na li zmem for malnym”8, z ujaw ni a jącym się pi erw-szo pla no wo mec ha ni zmem uruc ha mi a nia hi storyczno- i re li gij no-symbo lic z-nej pa mi ę ci, wtór nie zaś ori en ta cji przyna le ż no ś ci o wej. Mo bi li za cja pa mi ę ci kul tu ro wej ja ko ka te go rii zna mi en nej i „da nej”9, wspo ma ga na jest pr zez kult (dynastyczny), ro zu miany wł a ś nie ja ko specyfi c zna for ma wspo mi na nia/ przypo mi na nia, decydu ją ca o obec no ś ci wybitnych jed no stek (he rosów,przodków, wł adców) w świ a do mo ś ci wspólnoty. Sł o wo i obraz dzi ę ki podwój-nej ka no nic zno ś ci i mne mo tec hnic zne mu po ten cja ł o wi, kszta ł tu ją tę świ a do-mo ść, wydobywa jąc pr zes zł o ść – czyni ąc z ni ej punkt od ni e si e nia i pod mi ot re kon stru o walny w ta ki ej ska li, na ja ką po zwa la ją wykszta ł co ne pr zez zbi o ro-wo ść ramy znac ze ni o we.10 Te zaś konstytu u ją i umac ni a ją pa mi ęć obej mu ją cą naj i stot ni ej sze po kłady ide o we cza su mi ni o ne go, których odzyska nie jest to ż-

7 D. Bog da no vić w ta kim sen sie wid zi ro lę si e dem na sto wi ec znej li te ra tury; zob. Исто ри ја срп ске књи жев но сти, I: Ста ра срп ска књи жев ност, Бе о град 1991, c. 214.O uni wer salnym sen sie pr zed sta wi eń iko no gra fi cznych zob. np. S. Bu ł ga kow, Pra wo sł a wie. Zarys na u ki Ko ś ci o ła pra wo sł aw ne go, pr zeł. H. Pa proc ki, War sza wa 1992; S. Bu ł ga kow, Iko na i kult ikony, pr zeł. H. Pa proc ki, Bydgoszcz 2002; P. Ev do ki mov, Te o lo gia pi ęk na. Sztu ka ikony, M. Żurow ska, War sza wa 1999; L. Us pi en ski, Te o lo gia ikony, Po znań 1993; E. Tru bi ec koj, Ko lo ro wa kon tem pla cja. Trzy szki ce o iko nie ru ski ej, pr zeł. H. Pa proc ki, Bi ałystok 1998; P. Flo rensky, Iko no stas i in ne szki ce, pr zeł. H. Pa proc ki, War sza wa 1984 i in.

8 G. Ba lan di er, Le désor de. Élo ge du mo u ve ment, Pa ris 1988; frag menty opra co wa nia G. Ba lan di e ra dotyczą ce tradycji i tr zech spo sobów re a li za cji tradycjo na li zmu ró wni eż w: D. Her vi eu-Léger, Re li gia ja ko pa mi ęć, pr zeł. M. Bi e law ska, Kraków 1999.

9 Zob. D. Her vi eu-Léger, op.cit., s. 168.10 Tu ramy znac ze ni o we ja ko ca dres so ci a ux, zob. M. Halb wachs, Spo ł ec zne ramy pa-

mi ę ci, pr zeł. i wstę pem op. M. Król, War sza wa 2008, s. 193–215.


sa me z od ni e si e ni em do cza su te ra ź ni ej sze go.11 Ten swo isty pro ces zac hod zi wyłąc znie dzi ę ki po ś red nic zą ce mu dzi a ł a niu in ter pre tacyjne mu ówcze sne go serb ski e go pa tri ar cha tu. W trudnych cza sach ni e wo li tu rec ki ej bę dąc jedyną serb ską instytu cją, po si a da on zdol no ść od bu do wa nia i wzmoc ni e nia poc zu cia przyna le ż no ś ci i to ż sa mo ś ci wspólnoty, oca le nia te go, co P. So ro kin nazywa „aspek tem znac ze nia” obecnym w każdym syste mie spo ł ec zno-kul tu rowym12. Za po mo cą swych ha gio- i iko no gra fi cznych nar zęd zi sta je się Cer ki ew stra ż ni-ki em pa mi ę ci kul tu ro wej i wi el kim in ter pre ta to rem pr zes zł o ś ci13, re aktywu jąc i po now nie kodyfi ku jąc jej sze ro kie spek trum war to ś ci i znac zeń14. Przywoływany i re-in ter pre to wany pr zez nią dawny ład ak sjo nor matywny15, którego cha rak-terystycznym no ś ni ki em jest tradycja świ ę to ś ci, por ząd ku je cza so pr ze str zeń w ta ki sposób, iż po pr zez ak tu a li za cję zde ter mi no wa ne go kul tem dynastycznym „sta nu pr zes zł e go”, umo ż li wia pr ze kon stru o wa nie te ra ź ni ej sze go „syste mu za gro ż o ne go” w system de fensywny i dystynktywny. Idea syme o no-saw ska zaczyna funkcjo no wać ja ko stały kom po nent pa mi ę ci pod le ga jący już nie re-petycji, lecz in ter pre ta cji kszta ł tu ją cej jedyny i ni e pow tar zalny obraz, w którym wspólno ta mo że si e bie roz po znać. Ten obraz pro jek tu je się ja ko ni e zmi en- na, ka no nic zna for ma uak tu al ni o ne go – zse mi otyzo wa ne go cza su daw ne go w te ra ź ni ejszym.16 Pr zes zł o ść bo wi em „nie pow sta je ja ko prosty efekt upływu cza su, lecz sta no wi re zul tat pro cesów kul tu ro wej kon struk cji i re pre zen ta cji, a kszta ł to wa na jest pr zez okre ś lo ne motywa cje, oc ze ki wa nia, nad zi e je i aspi ra cje w ra mach kon kret nej te ra ź ni ej szo ś ci”17.

Si e dem na sto wi ec zna ha gi o gra fi a i iko no gra fi a w ro li mne mo gra fi c zne go in stru men ta ri um, funkcjo nu je zgod nie z ki e run ki em dwóch pod sta wowych re je strów pa mi ę ci: kul tu rowym i ko mu ni katywnym.18 Od wo ł u jąc się do utr wa-lo nej w pa mi ę ci fun dacyjnej świ ę to ś ci dyna stii Ne man ji ciów (tu szczególnie do kul tu Sawy i Syme o na), pos zer za tę sa kral ną tradycję o no we – obec ne do tąd w pa mi ę ci bi o gra fi c znej – kulty Si mo na i Uro ša V19. W ten sposób obie

11 W ta ki sposób wid zą funkcjo no wa nie pa mi ę ci w di ad zie cza so wej (pr zes zł o ść – te-raź ni ej szo ść) lub tri ad zie (pr zes zł o ść – te ra ź ni ej szo ść – przyszł o ść) M. Halb wachs (op. cit.), J. As smann (op.cit.), J. Le Goff (Hi sto ria i pa mi ęć, pr zeł. A. Gro now ska, J. Stryjczyk, wstę pem op. P. Ro dak, War sza wa 2007.) i in.

12 P. So ro kin, So cial and Cul tu ral Dyna mics, vol. IV Ba sic Pro blems, Prin ci ples and Met hods, New York 1941, s. 93.

13 J. As smann, op.cit., s. 110.14 Ст. Ста но је вић, Исто ри ја срп ско га на ро да, Бе о град 1926, 19933, с. 253-255; zob.

D. Gil, op.cit., s. 27.15 Od po wi ed nie tu wyda je się wł a ś nie po ję cie ładu ak sjo nor matywne go; szer zej zob. F.

Zna ni ec ki, Na u ki o kul tur ze, pr zeł. J. Szac ki, War sza wa 1971, s. 511.16 Zob. Se mi otyka kul tury, red. E. Ja nus, M.R. Mayeno wa, War sza wa 1977.17 J. As smann, op.cit., s. 104, 168.18 Ibi dem.19 Kult Si mo na był szczególnie silny wok ół mo na sterów – Stu de ni ca i Ži ča, zaś Uro-

ša w po bli żu Ne ro di mlja i mo na ste ru Ja zak; zob. Л. Па вло вић, Кул то ви ли ца код Ср ба и Ма ке до на ца (Исто риј ско-ет но граф ска рас пра ва), Сме де ре во 1965, с. 55; Т. Ву ка но вић,


gra fi e sta ją się aktywnymi spo so ba mi wyra ż a nia i oca la nia tradycji świ ę to ś ci, a pr zez to przywra ca nia pa mi ę ci, którа od cza su od no wi e nia pa tri ar cha tu w 1557 r. stałа się jednym z je go głównych punktów ci ę ż ko ś ci. War to wspom ni eć, iż do XVI w. na te re nie ca ł e go pa tri ar cha tu wspo mi na ni byli tylko Si meon, Sa wa, Ar se ni je I i Ste fan De čan ski, a po zo sta li serbscy świ ę ci byli czcze ni lo kal nie. Do pi e ro od XVII w. kulty pra wie wszystkich świ ętych za znac za ją się na sze ro kim te re nie peć ki e go pa tri ar cha tu. No we kulty pow sta ją in ten-cjo nal nie – ja ko uzu pe ł ni e nie tradycji świ ę to ś ci20, a szer zej ja ko og ni sko wa re kon struk cji pr zes zł o ś ci i kon struk cji te ra ź ni ej szo ś ci. To zaś umo ż li wia odzyska nie pa mi ę ci hi storyczno-symbo lic znej i uzyska nie p-od-bu dowy świa -do mo ś ci przyna le ż no ś ci o wej Serbów, sprzyja jąc ich kon fesyjnej, kul tu ro wej i po litycznej in te gra cji.

W przypad ku świ ętych – Si mo na i Uro ša V – jed ną z pod sta wowych kwe stii jest ich uwa run ko wany kul tu ro wo i hi storycznie wi ze ru nek, który mo ż na odczytywać ja ko swo isty ‘pod mi ot dyskur su’, do którego do stęp umo ż li wia wł a ś nie dyskurs na da jący pr zed sta wi a nej po sta ci to ż sa mo ść ide-o wo-ide o lo gic zną.21 Pod bu do wą dla si e dem na sto wi ecznych ha gi o gra fi cznych i iko no gra fi cznych wi ze runków i pozycji obu Ne man ji ciów – pi erw sze go króla i ostat ni e go ca ra22, jest im ma ment na kon cep cja świ ę to ś ci re gu lo wa na pr zez zbiór sensów te o lo gic zno-kul tu rowych gwa ran tu jących ni e zmi en no ść i

Култ ца ра Уро ша, Ско пље 1938. Jed nak kulty obu Ne man ji ciów ogra nic za ją się do lo kal ne-go i ni e o fi cjal ne go wymi a ru. Jak pod kre ś la T. Jo va no vić – nie po ja wi a ją się oni w serb skich me no lo gi o nach pr zed XVII wi e ki em; Пред го вор do: Па три јарх Пај си је, Са бра ни спи си, Бе о град 1993, c. 19.

20 Р. Гру јић, Пра во слав на срп ска цр ква, Кра гу је вац 1989 (Бе о град 1921), с. 93.21 An tro po lo gia ci a ła. Za gad ni e nia i wybór tekstów, wstęp i red. M. Szpa kow ska, War-

sza wa 2008, s. 12.22 Szczeg ół o we omó wi e nie si e dem na sto wi ecznych li te rac kich kre a cji za wi e ra ją mo je

wcze ś ni ej sze artykuły m.in. Re kon stru o wa nie pr zes zł o ś ci – kon stru o wa nie te ra ź ni ej szo ś ci. Kil ka uwag o spo so bie odzyski wa nia pa mi ę ci na pod sta wie ha gi o gra fi c znej nar ra cji Paj si ja Ja njev ca; Tradycja cer ki ew na i lu do wa ja ko źródła pa mi ę ci – na pod sta wie ha gi o gra fi c znej nar ra cji o śmi er ci Uro ša V. W tym te kś cie świ a do mie nie wylic zam ha gi o gra fi cznych i iko no-gra fi cznych przykł adów, wska zu jąc tylko ich źró dł o wą lo ka li za cję i pod sta wo we opra co wa nia: Żywot krótki Si mo na w wyda ni ach Sr blja ka: Rim nič kim z 1761 r. (zbi ory MS R18 SrII, 47.2), Mo ski ew skim z 1765 r. (zbi ory MS R18 SrIV 14.2); Żywot ca ra Uro ša w: Ил. Ру ва рац у: Гла сник Срп ског уче ног дру штва XXII, књ. IV, св. XXI (ста ро га ре да), Бе о град 1867, c. 213-232; Ле то пис Ма ти це срп ске, књ. 150, св. 2, Но ви Сад 1887, с. 77-82; Љ. Сто ја но вић, Ста ри срп ски ро до сло ви и ле то пи си, Бе о град 1927, с. 1-39.; oraz współc ze sne wyda nia tekstów po ś wi ę conych Si mo no wi i Uro šo wi: Ста ре срп ске би о гра фи је XV и XVII ве ка. Цам блак. Кон стан тин. Пај си је, прев. Л. Мир ко вић, предг. П. По по вић, Бе о град 1936; Па три јарх Пај си је, Са бра ни спи си, прев. Д. Бог да но вић и Т. Јо ва но вић, Бе о град 19. Na te mat pr zed sta wi eń iko no gra fi cznych zob. np. Л. Па вло вић, Кул то ви ли ца код Ср ба и Ма-ке до на ца…; М. Ти мо ти је вић, Cрпско ба рок но сли кар ство, Но ви сад 1996; Д. Ме да ко вић, Срп ски сли ка ри, Но ви сад 1968; С. Ра дој чић: Пор тре ти срп ских вла да ра у сред њем ве ку, Ско пље 1934; Ста ро срп ско сли кар ство, Бе о град 1966; Geschic hte der ser bischen Kunst: Von den Anfängen bis zum En de des Mit te lal ters, Ber lin 1966 i in.


in wa ri ant no ść. Przywo ł any kom pleks znac ze ni owy zł o żony z wyso ce cha rak-terystycznych idei i motywów, sta no wi tu in ter pre tacyjny kon tekst. Od wo ł a nia do sze ro ki e go spek trum znac zeń – mi tu poc ząt ku i (ofi ar ne go) ko ń ca23, fi gur świ ętych za ł ożyci e li – Si me o na i Sawy, di ar chic zne go por ząd ku, idei sve te lo ze, tradycji wł adczo-mnis zej i wł adczo-męc ze ń ski ej, po wo du ją nie tylko ich po now ną kodyfi ka cję, lecz bu du ją ci ą gł o ść kul tu ro wą i jed no znac znie de fi ni u ją ori en ta cję si e dem na sto wi ec znej cza so pr ze str ze ni. Co wi ę cej utr wa-lo ne idee i motywy oka zu ją się ni ezwykle żywot ne i znac znie po jem ni ej sze. Przykł a do wo idea sve te lo ze pod da na tran spozycji pod sta wowych ak centów, umo ż li wia pr ze ni e si e nie w tzw. czas te ra ź ni ejszy (si e dem na sto wi eczny) nar-ra cji o charyzmatycznej dyna stii, która sta je się pod bu do wą dla pa tri ar cha tu łacą ce go kom pe ten cje pa ńst wo wo-ko ś ci el ne. Z ko lei po pr zez do pe ł ni e nie idei lozy kon cep cją świ ę tej triady i ele men ta mi tradycji fun da tor ski ej, uzyska na zo sta je jed no znac zna le gitymi za cja serb ski ej Cerk wi – jedynej instytu cji i ka te go rii cywi li zacyjnej w ro li stra ż ni ka sta re go por ząd ku.

Wi ze run ki obu świ ętych wpi su ją się w re jon dyskur su tradycyjnie or ga-ni zu ją ce go pr ze str zeń kul tu ro wą w pro ce sie nie ne go cjo wa nia znac zeń, lecz ar bi tral ne go us ta la nia sen su i ni e u stan ne go po wi e la nia; zbiór po ję ci o wo-słowny okre ś la jący li te rac kie czy plastyczne pr zed sta wi e nie w ogrom nej mi er ze „za leży wi ęc od sig ni fi antów, ja ki mi się go obar cza”24. W śred ni o wi-ec znej tradycji sens ta ki e go uję cia, bez po ś red nio za leży od je go te o lo gic znej wykł a d ni, zaś po ś red nio od kul tu ro wej in ter pre ta cji, przy czym pi erw sza wska zu je na in wa ri ant no ść, dru ga – z ra cji uwa run ko wa nia hi storyczne go – do puszcza pe wi en sto pi eń in ter pre tatywnej wa ri an to wo ś ci. Oba spo soby pr zed sta wi e ni o we – li te rac ki i plastyczny, po zo sta ją ze so bą w ni e ro zer wal-nej re la cji i ko re spon den cji funkcjo nal no-znac ze ni o wej, co szczególnie ja sno uwypu kla specyfi c zna for ma wyob ra ż o nej obec no ś ci w kul cie, czyli pa mi ę ci. W obu uję ci ach fi gu ra świ ę te go ma ten sam wymi ar se mi otyczny – te o lo gic-znie wska zu je na Bo żą obec no ść, kul tu ro wo zaś ja ko obi ekt kul tu i pod mi ot pa mi ę ci o wej świ a do mo ś ci, sta je się symbo licznym nar zęd zi em przypo mi na-nia25 i ak tu a li za cji pr zes zł e go kom plek su znac zeń (w sen sie tradycji zbu do-wa nej) w te ra ź ni ej szo ś ci ni e wo li tu rec ki ej (w sen sie tradycji od bu do wa nej). Kwe stią za sad nic zą wyda je się tu być ki e ru nek od dzi aływa nia jed nej gra fi i na dru gą, co ró wni eż spr zęg ni ę te jest z mec ha ni zmem re kon stru o wa nia pr-zes zł o ś ci. Wzor cem dla si e dem na sto wi ecznych kre a cji żywo towych są du żo wcze ś ni ej sze pr zed sta wi e nia plastyczne. Ha gi o gra fi czny wi ze ru nek Si mo na

23 Zob. I.Lis, Świ ę ci w kul tur ze duc ho wej i ide o lo gii Sł o wi an pra wo sł awnych w śred ni-o wi ec zu (do XV w.), Kraków 2004, ss. 97–134.

24 L.V. Tho mas, Trup. Od bi o lo gii do an tro po lo gii, pr zeł. K. Ko cjan, Łódź 1991, s. 307.25 Jan z Da mas zku w dzi e le De ima gi ni bus ora tio szczególnie uwypu kla funkcjo nal no ść

obra zu – zna ku ja ko środ ka do przypo mi na nia; zob. W. Ta tar ki e wicz, Hi sto ria estetyki, II: Es-tetyka śred ni o wi ec zna, s. 55; zob. też Myśli ci e le, kro ni kar ze i artyści o sztu ce. Od sta rożytno ś ci do 1500 ro ku, wyb. i oprac. J. Bi a ł o stoc ki, Gda ńsk 2001, s. 157.


i Uro ša V wprost kszta ł tu ją star sze pr zed sta wi e nia z mo na sterów w Žičy, So-pо ća nach, Mi le še wie, Ari lju, Pe ci, Psačy, Ma tej ču, De ča nach i in.26 Ci e ka wa ko re spon den cja po mi ędzy gra fi a mi zac hod zi w pr zed sta wi e ni ach ostat ni e go Ne ma nji cia. Podczas gdy je go naj starszy wi ze ru nek z mo na ste ru Psa ča (z 1366/ 67 r.) wska zu je na wł adczą, do mi nu ją cą pozycję, to późniejsze je go pr zed sta wi e nia znac znie od te go wzor ca od bi e ga ją. Utr wa lany od XVI wi e-ku pr ze kaz o wą tłym, sł abym – „не ја ком Уро шу” znaj du je ujś cie w znaj du-jących się np. w Pe ci, Tro jicy Ple valj ski ej czy Ora ho vicy iko no gra fi cznych pr zed sta wi e ni ach te go wł adcy ja ko mł od zi e ń ca (cza sem dzi ec ko) bez brody, mi zer nej po stury, o cher lawym spo jr ze niu. Syntezy obu wi ze runków do ko-nu je Paj si je Ja nje vac, który pis ząc żywot Uro ša V, pr zej mu je cha rak terystykę XIV-wi ec zne go pr zed sta wi e nia, zaś cec hom uwypu klonym w późniejszym wi ze run ku na da je wymi ar martyro lo giczny, pre zen tu jąc mł o de go wł ad cę w ro li ni e win nej ofi ary.

Tekst i obraz ja ko aktywne nar zęd zia kon stru o wa nia syte mu kul tu ro-we go, okre ś la ją ró wni eż sto pi eń je go tr wa ł o ś ci i od por no ś ci na zmi en ną fa lę wydar zeń hi storycznych. Dla te go też decydu ją one o pewnym rod za ju je go op cjo nal no ś ci. C. Lévi- Stra uss wpro wad ził ni ezwykle po jemny pod zi ał wspólnot na zim ne i go rą ce27, z którego po tem w swych ro zwa ż a ni ach o pa-mi ę ci kul tu ro wej J. As smann uczynił punkt wyjś ci owy dla scha rak teryzo wa-nia kul tur pod wzglę dem wł a ś nie ich od por no ś ci (op cja zim na) i po dat no ś ci (op cja go rą ca)28 na zmiany i pr zekszta ł ce nia. Zgod nie z tym rozróżnieniem sfor mu ł o wał on funkcje pa mi ę ci – blo ku ją cej opar tej na re petycji i pow ro-cie znac zeń, której ce lem jest za mro ż e nie pr ze mian oraz stymu lu ją cej, dla której za sad nic ze są ni e pow tar zal no ść i pr ze wrót.29 Dla si e dem na sto wi ec znej kul tury serb ski ej zna mi en na wyda je się być op cja pi erw sza w ta kim sen sie, iż pr ze ciw sta wia się ona wszel kim zja wi skom, in ge ren cjom hi storycznym, które mo głyby za sad nic zo wpłynąć na jej kszta łt. Stąd też mo ż na ją de fi -ni o wać ja ko obs zar o sil nie ro zwi ni ę tej to ż sa mo ś ci dystynktywnej30, która cały swój po ten cjał sku pia na pod trzyma niu wł a snej tradycji, przy ostrym za ł o ż e niu ich ni e na rus zal no ś ci i ni e zmi en no ś ci. Jest to – przywo ł u jąc sł o wa J. Ko zi e lec ki e go – „świ a do mo ść wł a snej ci ą gł o ś ci, sta ł o ś ci i spójności, ja ko pr ze ko na nie o po zo sta niu tym samym w sta le zmi e ni a jącym się świ e cie”31. O ta kim specyfi cznym kszta ł cie kul tury w sen sie je go sta ł o ś ci decydu ją wł a ś nie

26 Szer zej nt. tych pr zed sta wi eń zob. Л. Па вло вић, Кул то ви ли ца…27 Zob. C. Lévi-Stra uss, Myśl ni e o swo jo na, pr zeł. A. Za jąc zkow ski, War sza wa 2001,

s. 351–352.28 J. As smann, op.cit., s. 84.29 Ibi dem, s. 85.30 J. As smann pod kre ś la, iż „wzmo ż o na dystynkcja na zew ną trz pro wad zi ni e uc hron nie

do sil ni ej szej jed no ś ci wew nę tr znej” i po wo ł u jąc się na te o rie Ma xa We be ra, wid zi owoc te go rod za ju to ż sa mo ś ci kul tu ro wej w idei na ro du wybra ne go (op.cit., s. 167.).

31 J. Ko zi e lec ki, Psycho lo gic zna te o ria sa mo wi edzy, War sza wa 1986, s. 325.


no ś ni ki ide o we/ ide o lo gic zne – ha gi o gra fi a i iko no gra fi a, które wew nę tr znie (re petycyjnie) pro jek tu ją się we dł ug tradycyjne go wzor ca for mal ne go oraz kluc za znac ze ni o we go, na kł a da jąc ho mo ge niczny, spójny mo del ne man ji -ciow ski na si e dem na sto wi ec zną ni e jed no li tą cza so pr ze str zeń hi storyczną. Na zew ną trz zaś na dal ja ko nie pod le ga ją ce zmi a nom, zo sta ją us ta wi o ne wo bec ten den cji pa nu jących od XVI wi e ku w ca ł ej pra wo sł aw nej eku me nie. In ter-pre tatywnie (wręcz ho de getycznie) re a li zu jąc tradycję sa kral ną, szczególnie in tensywnie po dej mu jąc te mat czcze nia świ ętych, ich wi ze runków i re lik wii, uwypu kla ją ide o lo gic zną funkcję kul tu. Jest on już nie tylko for mą pa mi ę ci, ale i nar zęd zi em ide o lo gic znej wal ki z pr ze ciw ni ka mi wi ary (łacin ni ka mi i Tur ka mi). Od por no ść serb skich gra fi i na wszel kie zmiany (szczególnie za chod-ni o e u ro pej skie), wzmac ni a ła do dat ko wo żywa re la cja ośrodków serb skich z mo ski ew skim i at ho skim – jedynymi wi arygodnymi ówcze ś nie ‘do staw ca mi’ ikon pi sanych по по до би ју i ksi ąg li tur gicznych., których na te re nie serb skim na sku tek zniszcze nia wi e lu klas ztornych i cer ki ewnych bi bli o tek, upad ku dru ka rń, z cza sem zaczyna bra ko wać. Od ko ń ca XVI, a w szczególności od 2 po ł owy XVII wi e ku serbscy wysł an nicy są re gu larnymi od bi or ca mi ru skich ksi ąg i ikon. Jednym z li te rac kich świ a dectw te go zja wi ska jest za pi sany w 1703 r. pr ze kaz serb ski e go mnic ha Syme o na, który przybywa do Moskwy – jak sam pod kre ś la – „ра ди по тре ба цр кве них ства ри. А по тре ба је код нас за штам па ним књи га ма и ико на ма”32.

W XVII wi e ku po mi mo trudnych wa runków hi storyczno-po litycznych w za sad zie pro fi l for mal no-ide owy obu gra fi i po zo sta je ni e zmi enny, jed nak ko ni ec te go stu le cia i XVI II wi ek przyno si ni e uc hron ne pr zekszta ł ce nia i zmia-ny. 33 Wprawd zie nie są one radykal ne i nie dotyka ją grun tow nie li te rac kich i plastycznych sche matów pr zed sta wi e ni owych, ale jed nak uwi dac zni a ją się w roz kł ad zie funkcjo nalnych ak centów. I wł a ś nie ha gi o gra fi a i iko no gra fi a oka zu ją się naj bard zi ej wra ż liwym pod tym wzglę dem obs za rem.34

Zaryso wany tu pro blem funkcji śred ni o wi ecznych gra fi i w kon te kś cie pa mi ę ci kul tu ro wej, re la cji pr zes zł o ś ci i te ra ź ni ej szo ś ci w ide o wej i ide o lo gicz-nej stra te gii, sta no wi za led wie szkic do obs zer ne go de skryptywne go uję cia te go za gad ni e nia. Za pre zen to wa na tu pew na op cja in ter pre tacyjna jest jedynie

32 Tekst zo stał od na le ziony pr zez W.A. Kuc zki na, który wydał go w orygi nal nej sta ro ru-ski ej wer sji języko wej w zbi or ze Фе о да ль ная Рос сия во все мир но-исто ри че ском про цес се, Сбор ник ста тей по свя щ ен ный Ль ву Вла ди ми ро ви чу Че ре пи ну, Мо сква 1972, с. 359’367; tu cyt. za: Ђ. Три фу но вић, Огле ди и пре во ди XIV - XVII век, Бе о град 1995, с. 141.

33 М. Ти мо ти је вић, Срп ско ба рок но сли кар ство...34 Is tot na zmi a na po le ga ła tu pr ze de wszystkim na uwypu kle niu he ro ic znej po stawy

świ ę te go ja wi ą ce go się ja ko hi storyczny i he ro iczny ob ro ń ca pra wo wi er nej wi ary i Sł o wi a-ńszczyzny, co mi a ło sł użyć ja ko jed no znac zna eg ze ge za mo ra li za tor sko-dydaktycznaW tym duc hu pr zed sta wia świ ętych cho ci a żby H. Že fa ro vić w Ste ma to gra fi i, bę dą cej – jak pod kre ś la A. Wa si lew – jawnym od zwi er ci e dle ni em idei wspólnoty po ł ud ni o wo sł o wi a ń ski ej i ape lem o wyzwo le nie spod oku pa cji tu rec ki ej; Х. Же фа ро вич, Сте ма то гра фия, Фак си мил но из да-ние, ко мен ти ра но от А. Ва си лев, Со фия 1986, c. 9.


kon cep tu alnym kon spek tem te ma tu ni ezwykle wa ż ki e go, pod nos zą ce go bo-wi em jed ną z ele men tarnych kwe stii, tj. funkcjo no wa nia syste mu kul tury w gra ni cach je go mne mo tec hnic znej zdol no ś ci.

Isa be la Lis-Wi el gosz

Słowa kluczowe: hagiografia, ikonografia, mnemografia, przeszłość, pamięć, rekonstrukcja, interpretacja, funkcjonalność, trwałość, ciągłość, kultura, tradycja, świętość

Изабела Лис-Вјелгош

ХА ГИ О ГРА ФИ ЈА И ИКО НО ГРА ФИ ЈА У ФУНК ЦИ ЈИКУЛ ТУР НЕ МНЕ МО ГРА ФИ ЈЕ

По сто ја ност и кон ти ни у тет кул тур ног си сте ма оси гу ра ва ју кон струк тив не ком по нен те, ко је ак тив но гра де ње гов об лик. У срп ској сред њо ве ков ној кул ту ри та кву уло гу игра ју два основ на об ли ка ко му ни ка ци је – ха ги о гра фи ја и ико но гра фи ја, ко је се ја вља ју као чвр сто по ве-за ни идеј ни про сто ри, а у XVII ве ку до би ја ју уз то функ ци ју мне мо тех нич ких ин стру ме на та. У та квој ди мен зи ји ја вља ју се ове фор ме из ра жа ва ња са крал не тра ди ци је, ко ја се у окви ру ре кон струк ци је про шло сти по ја вљу је као осо бе но те жи ште кул тур ног пам ће ња. Овај текст је са мо вр ста ски це за по дро бан опис фе но ме на пам ће ња, ре кон струк ци је и ак ту а ли за ци је про шло сти у XVII ве ку.


Српска канцеларија на острву Лезбосу 13

СРП СКА КАН ЦЕ ЛА РИ ЈА НА ОСТР ВУЛЕ ЗБО СУ

Рад се ба ви пи та њем по сто ја ња кан це ла ри је за ко ре спон ден ци ју на срп ском је зи ку на остр ву Ле збо су (Ми ти ле ни). На осно ву јед ног са чу ва ног пи сма ко је се чу ва у Др жав ном ар хи ву у Ду бров ни ку и но ве ин тер пре та-ци је до са да по зна тих исто риј ских чи ње ни ца осно ва на је прет по став ка да је она по сто ја ла.

Пре пи ска на срп ском је зи ку ни је во ђе на са мо у ко му ни ка ци ји из ме-ђу Ду бров ни ка и зе ма ља у ње го вом за ле ђу, већ се он упо тре бља вао и у кан це ла ри ја ма вла да ра, вла сте ле и ва жни јих чи нов ни ка оста лих др жа ва у ре ги о ну у ве зи са по сло ви ма раз ли чи те при ро де. На ша исто ри о гра-фи ја иден ти фи ко ва ла је по сто ја ње не ко ли ко та квих кан це ла ри ја ко је су се на ла зи ле при тур ској Пор ти, на дво ру ма ђар ских кра ље ва, по је ди не вла сте ле у Ал ба ни ји и на те ри то ри ји да на шње Ру му ни је и Мол да ви је.1 И док о кан це ла ри ја ма сред њо вје ков ног Ду бров ни ка и зе ма ља у ње го-вом за ле ђу по сто ји не ко ли ко од лич них ди пло ма тич ких сту ди ја, до тле срп ским пи са ри ма ко ји су дје ло ва ли из ван њи хо вог ет нич ког про сто ра до ма ћа исто ри о гра фи ја ни је по све ти ла ис црп ни ја на уч на дје ла.2

1 F. Mi klo sich, Mo nu men ta Ser bi ca spec tan tia hi sto ri am Ser bi ae, Bo snae, Ra gu sii, Vi en nae 1858, 178, 362–363, 409–411, 442, 474–476, 481–484, 494, 511–516, 523–530, 534–535, 545–546, 548–557; К. Ји ре чек, Спо ме ни ци срп ски, Бе о град 20072, 29–30, 45, 46–47, 50–51, 89–91; A. Ivić, Ne ue cyril lische Ur kun den aus den Wi e ner Ar chi ven, Ar chiv für Sla vische Phi lo lo gie (да ље AfSlPh), 30, Ber lin 1909, 205–214; Ć. Tru hel ka, Tur sko-slo vjen-ski spo me ni ci du bro vač ke ar hi ve, Gla snik Ze malj skog mu ze ja, XXI II, Sa ra je vo 1911, 1–162, 303–349, 437–484; Љ. Сто ја но вић, Ста ре срп ске по ве ље и пи сма, I-2, Бе о град – Срем ски Кар лов ци 1934, 213–412, 483–489; Ч. Ми ја то вић, Срп ски од зра ци из ру мун ске исто ри је, Ле то пис Ма ти це срп ске, 187, Но ви Сад 1896, 1–36; Д. Па вло вић, Је дан при лог исто ри ји упо тре бе срп ског је зи ка на Пор ти, При ло зи за књи жев ност, је зик, исто ри ју и фол клор, XII св. 2-3, Бе о град 1932, 175.

2 О срп ским кан це ла ри ја ма у на при јед на ве де ним зе мља ма кон сул то ва ти AfSlPh, 19, (1897) 605-607 (C. Ji re ček); C. Ji re ček, Die mit te lal ter lic he Kan zlei der Ra gu sa ner, AfSlPh, 26 (1904), 161-162; M. Šuf fl ay, Sr bi i Ar ba na si, Sa ra je vo 19902, 17; С. Ста но је вић, Сту ди је о срп ској ди пло ма ти ци, XIV, Ди јак, Гра ма тик, Но тар, Кан це лар, Но мик, Ло го тет, Глас СКА, CVI, дру ги раз ред, 61 (1923), 95–96; Исти, XVI II, Кан це ла ри је, Глас СКА, CLVI, дру ги раз ред, 79 (1933), 59; R. Mi halj čić, Slo ven ska kan ce la ri ja ar ba na ške vla ste le, Sim-

DOI: 10.2298/PKIJF0975013DУДК 94(497)-6

14 Павле Драгичевић

У сјен ци на при јед на ве де них до ку ме на та и ра до ва остао је го то во не за па жен и до каз о по сто ја њу срп ске кан це ла ри је на остр ву Ле збо су у Егеј ском мо ру. У пи та њу је до ку мент из апри ла 1403. го ди не ко ји су Ду-бров ча ни упу ти ли го спо да ру Ле збо са (ста ри на зив Ми ти ле на) Фран че ску II Га ти лу зи ју. На ла зи се у до бро по зна тој тзв. „Ру ско вој књи зи”, чи ја је до ку мен та об ја вио Ме до Пу цић још при је ви ше од 150 го ди на.3

Окол но сти на стан ка овог пи сма до бро су по зна те и се жу још до Ко сов ске бит ке. У њој је као по моћ ни од ред уче ство вао и дио бо сан ског плем ства.4 Од ре ђе ни број ове вла сте ле по ги нуо је, или од ве ден у тур ско роп ство. О њи ма, ду же од де це ни је, ни је би ло ни ка квих ви је сти. Је дан по ку шај по тра ге за њи ма про пао је 1390. го ди не.5 Но ви мо ме нат на сту пио је у ље то 1402. го ди не ка да су Мон го ли у свом си ло ви том на ле ту по би-је ди ли вој ску тур ског сул та на Ба ја зи та. Ви јест о тур ском по ра зу бр зо се про ши ри ла Евро пом пре ко бје гу на ца из тур ског роп ства ко јих је би ло из ви ше европ ских зе ма ља и ита ли јан ских по мо ра ца, пре ко ко јих су се Ме ди те ра ном нај бр же ши ри ле но во сти. Ви је сти о овим де ша ва њи ма ни су ми мо и шле ни та да шњу Бо сну. На кон што су се би ле про ни је ле гла си-не да се дио бо сан ске вла сте ле, ко ја је би ла за ро бље на још у Ко сов ској би ци, успио из ба ви ти из тур ског роп ства и да се на ла зи у Ца ри гра ду или на не ком од грч ких остр ва у Егеј ском мо ру, спро ве де не су у дје ло ак тив но сти ко је су има ле за циљ да се про вје ри исти ни тост ових при ча. Дио бо сан ске и срп ске вла сте ле, ме ђу ко ји ма су би ли ве ли ки вој во да Хр-во је, кнез Ву ка шин Зла то но со вић, вој во да Вук мир Зла то но со вић и кнез Мир ко Ра до је вић, чи ји су нај бли жи ро ђа ци по ме ну ти у кон тек сту ових гла си на, обра тио се Ду бров ча ни ма за по моћ, а ови су им од го во ри ли да ће учи ни ти све што је у њи хо вој мо ћи.6 Сре ди ном апри ла мје се ца 1403. го ди не упу ћен је у Ца ри град Фран ко То ме Ви ци ја но вић са за дат ком да се рас пи та о не ста лој вла сте ли. Мо рао је да про вје ри да ли је она у жи во ту, или бар да до не се по твр ду ви зан тиј ског ца ра или вла сти у Пе ри да ју је он за и ста тра жио. Од ре ђе на му је на кна да од три де сет ду ка та, од че га је

po zi jum o Sken der-be gu, Pri šti na 1969, 219–229 (Р. Ми хаљ чић, Из вор на вред ност ста ре срп ске гра ђе, Са бра на де ла, књ. V, Бе о град 2001, 9-19).

3 DAD, Let te re e com mis si o ni di Le van te, 1, fol. 40; М. Пу цић, Спо ме ни ци срп ски, I, стр. 48, док. бр. 85; Љ. Сто ја но вић, Ста ре срп ске по ве ље и пи сма, I-1, стр. 484–485, док. бр. 504. Нај но ви је из да ње и ко мен тар П. Дра ги че вић, Че ти ри пи сма у ве зи с по тра гом за не ста лом бо сан ском вла сте лом из Ко сов ске бит ке, Гра ђа о про шло сти Бо сне, 3, Ба ња Лу ка 2010, у штам пи.

4 Де таљ ни је: S. Ćir ko vić, O sa sta vu i sna zi La za re vog ta bo ra na Ko so vu, Voj no i sto-rij ski gla snik, XL–2, Be o grad 1989, 151–166; Б. Хра бак, Од ре ди са ве зни ка кне за Ла за ра у би ци на Ко со ву 1389. го ди не, Ужич ки збор ник, 18, Ужи це 1989, 39–49.

5 DAD, De bi ta no ta rie, X, fol. 49/1-49/1’ (15. II 1390) , I. Vo je, Sit ni pri lo zi za isto ri ju sred njo vje kov ne Bo sne, Go di šnjak Dru štva isto ri ča ra BiH, XVI, Sa ra je vo 1965, 277–278.

6 М. Пу цић, Спо ме ни ци срп ски, I, 46-48; N. Jor ga, No tes et ex tra its po ur ser vir a l’hi-sto i re des cro i sa des au XVe si ec le, II, Pa ris 1899, 89; П. Дра ги че вић, Че ти ри пи сма.


од мах до био два де сет. Он је, пу ту ју ћи за Ца ри град, свра тио и на Ле збос, по ни јев ши пи смо Фран че ску II Га ти лу зи ју. У ње му га је оба ви је стио о сво јој ми си ји и за мо лио да му ја ви ако не што са зна о не ста лој вла сте ли. Јед на од не про вје ре них ви је сти би ла је и та да су се не ки срп ски вла сте-ли ни успје ли до ко па ти ње го вог остр ва.7 Ни је нам по знат крај њи ис ход Фран ко ве ми си је.8

Оно што по бу ђу је по себ ну па жњу код овог пи сма је сте то да је оно, иако се у ње му Ду бров ча ни ди рект но обра ћа ју Фран че ску II Га ти лу зи ју (тј. go spo dinM me te linqskomM), на пи са но срп ским је зи ком. При лич но је то нео бич но ако има мо у ви ду чи ње ни цу да је Фран че ско по ри је клом Ђе-но вља нин. Ло гич ни је би, оту да, би ло да су му се Ду бров ча ни обра ти ли на ита ли јан ском је зи ку, тим ви ше што је ита ли јан ски је зик, за јед но са ла-тин ским, био зва нич ни је зик у Ду бров ни ку. О то ме свје до че мно го број ни до ку мен ти за ве де ни у раз ли чи тим књи га ма Оп шти не. Осим то га, и сам Ру ско Хри сто фо ро вић, зва нич ни ду бро вач ки пи сар, био је по ри је клом из Ита ли је. Чак се и у књи зи у ко ју је пре пи си вао тек сто ве ори ги нал них ћи ри лич них пи са ма по сла тих срп ским вла да ри ма и вла сте ли у за ле ђу на ла зи и не ко ли ко до ку ме на та, као и ви ше за пи са на ита ли јан ском је зи-ку. Ко ме је он да ово пи смо на срп ском је зи ку би ло упу ће но на остр во у Егеј ском мо ру? Од го вор се да на слу ти ти.

У Ан гор ској би ци, као тур ски ва за ли, уче ство ва ли су са од ре дом од око 5000 срп ских вој ни ка и бра ћа Сте фан и Вук Ла за ре вић са сво јим се стри ћи ма, Гр гу ром и Ђур ђем Бран ко ви ћем. На кон бит ке, ав гу ста 1402. го ди не, они су се об ре ли у Ца ри гра ду, тра же ћи си гур ни је уто чи ште. Ца-ри гра дом је, у од су ству ви зан тиј ског ца ра Ма ној ла II, упра вљао ње гов си-но вац, доц ни је цар Јо ван VII. Сте фа на је ср дач но до че као. При ја тељ ство сва ког од хри шћан ских вла да ра у овом мо мен ту би ло је за Ви зан ти ју од не ма лог зна ча ја јер са сма ње ним гра ни ца ма и у еко ном ским не да ћа ма ни је мо гла ду го да се опи ре тур ском при ти ску, ко ји је на кон бит ке код Ан го ре са мо на крат ко по пу стио. До ди је лио му је ти ту лу де спо та9, а успио га је и за ру чи ти са Је ле ном Га ти лу зи, се стром сво је же не Јев ге ни је10, а ћер ком Ђе но вља ни на Фран че ска II Га ти лу зи ја, го спо да ра остр ва Лез босa. Тим по во дом Сте фан је та мо и от пу то вао с на мје ром да упо зна бу ду ћег та ста. О ње го вом бо рав ку на остр ву Ле збо су по сто ји не ко ли ко кра ћих оба вје-ште ња, ме ђу ко ји ма је нај оп шир ни је оно ко је је дао Кон стан тин Фи ло зоф. Сте фан је сти гао на Ле збос са прат њом од око 260 љу ди и ту, ка ко пи ше

7 Jor ga, No tes, II, 89, n. 4; И. Бо жић, Ду бров ник и Тур ска, 331; М. Ди нић, За ни мљи ве по је ди но сти о Ко сов ском бо ју, у: Бит ка на Ко со ву 1389. го ди не, Бе о град 1989, 58–59.

8 М. Пу цић, Спо ме ни ци срп ски, I, при мјед бе, IV–VII; Jor ga, No tes, II, 99–100. 9 О де спот ској ти ту ли Сте фа на Ла за ре ви ћа де таљ ни је: Б. Фер јан чић, Де спо ти у

Ви зан ти ји и ју жно сло вен ским зе мља ма, Бе о град 1960, 182–187. 10 По сто је не до у ми це око име на же не Јо ва на VII. Не ки исто ри ча ри твр де да се зва ла

Ири на. Ви дје ти: С. Ме ша но вић, Јо ван VII Па ле о лог, Бе о град 1996, 71, ф. 110.


Кон стан тин Фи ло зоф, у кра сном гра ду Ми ти ле ни не бе ше ме ста где га овај Ка те ло уз (Га ти лу зи) ни је го стио, спре ма ју ћи про во де и го збе у сво-јим ба шта ма и вр то ви ма уз кли ца ње: „Мно га ја ле та, Вла ди ко” (...).11 Сте фан је на Ле збос до шао и због још јед ног прак тич ног раз ло га. Тре бао му је брод ко јим би се пре ве зао у Зе ту, ода кле би от пу то вао у Ср би ју.

Остр во Ле збос би ло је ва жна ус пут на ста ни ца ка Ца ри гра ду и да ље ка Ази ји, па су га че сто по сје ћи ва ли тр гов ци из ра зних ди је ло ва Евро пе. По свје до че њу не ких са вре ме ни ка, град Ми ти ле на на ла зио се на ви со ком бр ду ко је је са дви је стра не окру жи ва ло мо ре. Имао је дви је лу ке, био окру жен чвр стим зи дом мно штвом ку ла, а ис под ње га на ла зи ло се ве ли ко пред гра ђе. У око ли ни гра да на ла зи ло се мно го ве ли ких гра ђе ви на, ку ћа, цр ка ва, вр то ва и ви но гра да. На са мом остр ву би ло је мно го се ла и зам-ко ва. Ста нов ни штво на остр ву би ло је, као и да нас, грч ко.12 Фран че ско I је ви зан тиј ском ца ру Јо ва ну V по мо гао да се поп не на пре сто 1355. го-ди не. Као на гра ду за ту по моћ Јо ван му је до пу стио да се оже ни ње го вом се стром Ма ри јом и дао му остр во Ле збос у ви ду ми ра за. Га ти лу зи ји су, ина че, осим са Па ле о ло зи ма би ли же нид бе ним ве за ма по ве за ни са још не ко ли ко углед них по ро ди ца у Евро пи, као што су, на при мјер, по ро ди ца Са во ја, До ри ја и по ро ди ца Гри мал ди.13

Вр ло је вје ро ват на прет по став ка да је већ с је се ни 1402. го ди не на остр ву Ле збо су ус по ста вље на срп ска кан це ла ри ја, ко ја је има ла за да так да одр жа ва ко му ни ка ци ју из ме ђу ку ће Га ти лу зи и срп ског дво ра. Са свим

11 В. Ја гић, Кон стан тин Фи ло зоф и ње гов жи вот Сте фа на Ла за ре ви ћа де спо та срп ско га, Гла сник Срп ског уче ног дру штва, XLII, Бе о град 1875, 278; Жи ти је де спо та Сте фа на Ла за ре ви ћа, Ста ра срп ска књи жев ност у 24 књи ге, књи га 11, пре вод Л. Мир ко-ви ћа, Бе о град 1989, 96; И. Ру ва рац, Сте фан Ла за ре вић на по врат ку из Ан го ре у Ср би ју, у: Збор ник Ила ри о на Ру вар ца, СКА, По себ на из да ња, књ. CI II, Дру штве ни и ис то ри ски спи си, књ. 44, Бе о град 1934, 82–83.

12 C. R. Mark ham, Nar ra ti ve of the Em bassy Ruy Gon za les de Cla vi jo to the Co urt of Ti mo ur at Sa mar cand A. D. 1403–1406, Lon don 1859, 22–23; Текст ори ги на ла на шпан ском и пре вод на ру ски у: Рюи Гон за ле съ де Кла ви хо, Днев ни къ пу те ше ствія ко дво ру Ти му ра въ Са мар кан дъ въ 1403–1406 гг., Сбор ни къ от дѣ ле нія рус ска го язы ка и сло ве сно сти Им пе-ра тор ской Ака де міи на у къ, То мъ XXVI II, № 1, Санкт Пе тер бур гъ 1881, 38–39; До ступ ни је у ре принт из да њу Ruy Gon za les de Cla vi jo, The Spa nish Em bassy to Sa mar kand 1403–1406, Lon don 1971; Нај но ви ји пре вод у Р. Гон са лес де Кла ви хо, Днев ник пу те ше ствия в Са-мар канд ко дво ру Ти му ра (1403–1406), Мо сква 1990, 28–29. Р. Гон за лес у свом пу то пи су са оп шта ва да се го спо дар остр ва Ле збос зо ве Ху ан де Ка та лус (Juan de Ca ta lus). Мо же би ти да је Шпа нац по бр као ње го во пр во бит но пра во име. Фран че ско II за пра во се звао Ја ков (Ja co po), али је, на кон што је по чео да вла да остр вом 1384. го ди не, узео оче во име Фран че ско јер је ње гов отац био оми љен ме ђу ста нов ни ци ма остр ва. Кон стан тин Фи ло-зоф га зо ве Ка те ло уз, а Ду бров ча ни га осло вља ва ју са го спо дин ме те лин ски.

13 Де таљ ни је о Га ти лу зи ји ма: W. Mil ler, The Gat ti lusj of Les bos (1355–1462), Byzan-ti nische Ze itschrift, 22, München 1913, 406–447 (=W. Mil ler, Es says on the La tin Ori ent, Cam brid ge 1921, 313–353); G. Den nis, The Short Chro nic le of Les bos 1355–1428, Λεσβιακά, 5, (1965), 123–142; Р. Ра дић, Вре ме Јо ва на V Па ле о ло га, Бе о град 1993, 240; И. Ђу рић, Су мрак Ви зан ти је, Бе о град 2007, 118.


је мо гу ће и то да се она ни је ду го ни одр жа ла, мо жда нај ви ше не ко ли ко го ди на. Уоста лом, исто риј ски из во ри ма ло го во ре о же нид би де спо та Сте фа на. У не ки ма од њих он је већ де цем бра 1403. го ди не по ме нут као зет го спо да ра Ле збо са14, али по сто ји је дан до ку мент из дат од стра не кне-ги ње Ми ли це, у мо на штву Јев ге ни је, 12. сеп тем бра 1405. го ди не, ко ји Сте фа но ву же нид бу ве зу је упра во за ову го ди ну. Ра ди се о ра зр је шни ци ра чу на из да тој за куп цу ца ри на Вук ши Ми ше ти ћу, ко јом се по твр ђу је да је он из ми рио све сво је оба ве зе пре ма Ла за ре ви ћи ма. До ку мент је из дат na ra si ne kqda se g(ospo)d(i)nq de spotq /en ][e.15 То је у на шим до ку мен тар ним из во ри ма ујед но и је ди ни по да так ко ји упу ћу је на же нид бу де спо та Сте-фа на. Мо гу ће је да су то ком пу не три го ди не во ђе ни не ка кви пре го во ри око по је ди них усло ва же нид бе, по што је и овај брак, као и ве ћи на бра-ко ва та да шњих вла да ра, нај вје ро ват ни је тре ба ло да по слу жи оства ре њу не ка квих по ли тич ких ин те ре са. Ка квих, о то ме мо же мо са мо на га ђа ти, по што и о Је ле ни има ве о ма ма ло по да та ка, по го то во оних ко ји би по мо-гли да се ово пи та ње раз ри је ши.16

За оно о че му у овом ра ду го во ри мо рје ша ва ње на ве де ног про бле ма има дру го сте пе ни зна чај – бит ни је је то што је због по ме ну тих пре го во-ра на Ле збос био по слан срп ски пи сар, ко ји се нај вје ро ват ни је ста рао о ме ђу соб ној пре пи сци два ју вла да ра. А ако је то тач но, он да – ра зу ми је се – оста је отво ре но и пи та ње ко је био тај пи сар ко ји је по слан на Ле збос. Упр кос чи ње ни ци да нам до ступ ни из во ри ни о то ме ни шта не го во ре, скло ни смо да се при кло ни мо прет по став ци по ко јој би тај чо вјек мо гао би ти не ки ста нов ник на шег ди је ла ја дран ског при о ба ља, а мо гу ће је чак и Ду бров ча нин. За ова кву прет по став ку има мо не ко ли ко раз ло га. Као пр ви, чи ње ни цу да је мо рао од лич но да по зна је ита ли јан ски је зик, а као дру ги, но тор ну исти ну да је из ре до ва ста нов ни ка у при мор ју, по себ но из Ду бров ни ка, по ти цао нај ве ћи број шко ло ва них љу ди вич них ди пло-мат ском „за на ту”. По зна то је да су се не ки Ду бров ча ни ви со ко ци је ни ли и на мно го зна чај ни јим по ло жа ји ма на дво ро ви ма зе ма ља у за ле ђу не го што је то био по ло жај пи са ра. Под сје ти мо се са мо на по ро ди цу Бу ћа чи ји су чла но ви би ли ви со ки чи нов ни ци и ди пло ма те на дво ро ви ма вла да ра у Ср би ји и Бо сни, за тим на Ми хо ча Рас ти ћа и не ке дру ге. Тре ћи раз лог био би чи сто прак тич не при ро де. Пи сма са Ле збо са су нај бр же и нај си гур-ни је мо гла сти ћи ду бро вач ким тр го вач ким бро до ви ма, ко ји су ту да че сто про ла зи ли на свом пу ту за Ца ри град. По што су ду бро вач ки тр гов ци би ли ра су ти ши ром Ме ди те ра на, Ду бров ча ни су би ли нај бо ље оба ви је ште ни о по ли тич ким и оста лим при ли ка ма ко је су вла да ле не са мо у ре ги ји, већ

14 М. Пур ко вић, Кнез и де спот Сте фан Ла за ре вић, Бе о град 1978, 64, ф. 242. 15 Љ. Сто ја но вић, Ста ре срп ске по ве ље и пи сма, I-1, 198. 16 Де таљ ни је: S. Sta no je vić, Die Bi o grap hie Ste fan La za re vić’s von Kon stan tin dem

Phi lo sop hen als Geschichtsqu el le, AfSlPh, 18 (1896), 429–430; М. Пур ко вић, Кнез и де спот Сте фан Ла за ре вић, 64–65.


и ши ре. На рав но, оста вља мо и мо гућ ност да је рад ово га Ду бров ча ни на над гле дао и не ки чо вјек по слат са срп ског дво ра, ко ји се уз то, као лич-ни иза сла ник де спо та Сте фа на, ба вио и не ким де ли кат ни јим пи та њи ма, ка ква су, на при мјер, мо гли би ти пре го во ри око же нид бе Га ти лу зи је вом кће ри. На при јед је по ме ну то да је де спот Сте фан до пу то вао на Ле збос са прат њом од око 260 љу ди, па ни је ис кљу че но ни то да је не ко од при-сут них Ср ба та мо и остао с ци љем да бу де прет ход ни ца не ког ве ћег по-слан ства. Не тре ба да нас бу ни ни чи ње ни ца што се Ду бров ча ни, иако су код њих ла тин ски и ита ли јан ски је зик би ли у зва нич ној упо тре би, обра ћа ју Фран че ску Га ти лу зи ју пи смом на срп ском је зи ку. Ду бров ча-ни су че сто и ме ђу со бом ко му ни ци ра ли пи сми ма на срп ском је зи ку, а ни је био ни ри је дак слу чај да се Оп шти на на тај на чин обра ћа ла сво јим гра ђа ни ма.17 Осим то га, пи смо о ко ме је ов дје ри јеч ни је би ло упу ће но са мо Фран че ску, већ, по сред но, и љу ди ма ко ји су са чи ња ва ли срп ску кан це ла ри ју на Ле збо су. У то ку је би ла по тра га за не ста лом бо сан ском и срп ском вла сте лом. Ко би бо ље од љу ди из срп ске кан це ла ри је мо гао пре по зна ти је зик сво јих зе мља ка у лу ци и на ули ца ма Ми ти ле не? Раз лог за што у ду бро вач ком ар хи ву ни је оста ло ви ше са чу ва них до ку ме на та ко ји би нам са си гур но шћу по свје до чи ли да је на Ле збо су јед но ври је-ме би ла у функ ци ји кан це ла ри ја на срп ском је зи ку ле жи и у то ме што та пи сма ни су би ла зва нич на до ку мен та Оп шти не, ко ја би се за во ди ла у ње не књи ге. То су би ла углав ном пи сма на ми је ње на Ср би ји, а пре ко Ду бров ни ка се, евен ту ал но, мо гао од ви ја ти са мо по штан ски са о бра ћај. Нај кра ће ври је ме за ко је су ку ри ри пре ла зи ли пут из ме ђу Ца ри гра да и Ду бров ни ка коп ном тра ја ло је 20 да на, а про сјеч но из ме ђу 24 и 27 да на, за ви сно од вре мен ских при ли ка. Пут ко ји су ку ри ри пре ва љи ва ли од Ду бров ни ка до При зре на тра јао је про сјеч но 9 да на, а до Но вог Бр да и Ско пља у про сје ку 13 да на.18 То зна чи да је пи смо из Ца ри гра да до Ср-би је у про сје ку „пу то ва ло” око дви је сед ми це.

Ар хив ку ће Га ти лу зи вје ро ват но је уни штен за ври је ме тур ског осва ја ња остр ва 1462. го ди не.19 Исту суд би ну до жи вио је и ар хив срп ског дво ра. Ни је ис кљу че но да би се не ка од ћи ри лич них пи са ма са Ле збо са

17 C. Ji re ček, Beiträge zur ra gu sa nischen Li te ra tur geschic hte, AfSlPh, 21, (1899), 518–542. Љ. Сто ја но вић, Ста ре срп ске по ве ље и пи сма, I-2, 413–478. О је зи ку Ду бров ча на са де таљ ни јом ли те ра ту ром ви дје ти: Б. Не дељ ко вић, Не ко ли ко по да та ка о на шем је зи ку из ар хи ва Ду бро вач ке ре пу бли ке, Исто риј ски ча со пис, 29–30, Бе о град 1983, 101–115; Д. Ко-ва че вић-Ко јић, Град ска на се ља сред њо вје ков не бо сан ске др жа ве, Са ра је во 1978, 338.

18 Б. Кре кић, Ку рир ски са о бра ћај Ду бров ни ка са Ца ри гра дом и Со лу ном у пр вој по ло ви ни XIV ве ка, Збор ник ра до ва Ви зан то ло шког ин сти ту та, 1, Бе о град 1952, 113–119; B. Kre kić, Cir ku la ci ja in for ma ci ja iz me đu Du brov ni ka i Bo sne u pr voj po lo vi ni XV vi je ka, Go di šnjak Dru štva isto ri ča ra BiH, 39, Sa ra je vo 1988, 50–56.

19 О тур ском за у зи ма њу Ле збо са де таљ ни је: W. Mil ler, The Gat ti lusj of Les bos, 439–443 (=W. Mil ler, Es says, 346–350); Ф. Ба бин гер, Мех мед Осва јач и ње го во до ба, Но-ви Сад 1968, 177–180.


мо гла про на ћи у Ис тан бу лу, или не ком од грч ких ар хи ва. Да би се, ме ђу-тим, скло пи ли сви дје ли ћи мо за и ка чи ји су се обри си по че ли на зи ра ти, по треб но је не са мо мно го стр пље ња, већ и мно го сре ће.

Павле Драгичевић

Кључ не ри је чи: срп ски је зик, кан це ла ри ја, ди пло ма тич ки из во ри, Ле збос, де спот Сте фан Ла за ре вић, Фран че ско II Га ти лу зи.

Pavle Dragičević

SERBIAN OFFICE ON THE ISLAND OF LESBOS

Serbian language was being practiced in the corresponding countries in the region regarding activities of a different nature. Offi ce of the Serbian language existed in the territory of present-day Albania, Hungary, Romania, Moldova and Turkey. In the State Archives of Dubrovnik saved a document in the Serbian language in April 1403rd year, which testifi es to the fact that such an offi ce existed on the island in the Aegean Sea Laybos. The main contents of the letter is asking the government of Dubrovnik Francesco Gattilusi II, lord of the island of Lesbos (Mitylene) to check whether the island has its aristocracy from Bosnia and Serbia. Serbian and Bosnian feudal lords had fl ed from Turkey after Turkey fell into political chaos after the defeat 1402nd years in Ankara. Offi ce of the earliest could be established in autumn 1402, shortly after the engagement of Despot Stefan Layarević, with Jelena, the daughter of Francesco II Gattilusi. It is not known how long the offi ce held.

[При лог]:

Пи смо Ду бров ча на Фран че ску II Га ти лу зи ју

Текст20∗

† vq vsem(q) mnog wpo;te nomM a na amq srqd;nomM pri] tel} g(ospo)d(i)nM me te-linqskomM ׀2׀ wd vlad M{agw grad(a) dMbrov ni ka, kne za, vla stelq i wd vqse wpki ne mnogwl}bi mo ׀3׀ po zdra vlE niE. vq vsem(q) po;te na tvo] l}bavq da zna, pi sa li sM i po sla li k namq ׀4׀ g(ospo)da bo san ska i g(ospo)da srqbqska na [i po;te ni sMsydqE i pri] te liE a go vo re Erq sM ׀5׀ Mte kli is tMrakq nih(q) vla ste li;(i)k] koi sM bi li Mhva kE ni wd tMrqk(q) i da sM do [li ׀6׀ M va [e vla dan qE mo le ki nasq da po [lE mo da za to zi razMvymo. i eto po si la mo ׀7׀ na [e ga ;lov(y)ka fran ka vi ci] no vik] za to zi i mnogw mo li mo g(os)p(od)stvo ti ׀8׀ ako ste {o raz Mvidyli w komq gwdy vla ste linM

20 ∗ Ре дак ци ја из да ња Та тја на Су бо тин-Го лу бо вић.


ili srqbqskom(q) ili bo sanqskomq ׀9׀ bMdi t%i& m(i)l(o)stq Mvy/dqba ti re;(e)no ga na-[e ga ;lov(y)ka tko sM na ime i M komq mystM ׀10׀ da na[q ;lov(y)kq po gE do nih(q) Erq {o bi smo mo gli za nih(q) wslo bo gE niE i izq׀11׀ved(e)niE ra di bi smo.

M dMbrov nikM m(y)s(e)ca apri la z=I= d(q)nq.

Косовска епика Милована Војичића у збирци Милмана Перија: између... 21

КО СОВ СКА ЕПИ КА МИ ЛО ВА НА ВО ЈИ ЧИ ЋАУ ЗБИР ЦИ МИЛ МА НА ПЕ РИ ЈА:

ИЗ МЕ ЂУ ФОЛ КЛОР НОГ И КЊИ ЖЕВ НОГ СТВА РА ЊА

Еп ске пе сме о Ко сов ском бо ју не ве сињ ског гу сла ра Ми ло ва на Во ји-чи ћа, са чу ва не у збир ци Мил ма на Пе ри ја на Уни вер зи те ту Хар вард, САД, раз ма тра ју се са ста но ви шта тек сту ал не и стил ско-је зич ке кри ти ке, по е тич ког при сту па и ана ли зе дру штве ног се ћа ња, у кон тек сту од но са из ме ђу фол кор ног и књи жев ног ства ра ња.

Ми ло ван Во ји чић, гу слар из Не ве си ња, по знат је про у ча вао ци ма усме не епи ке пре све га као тво рац пе сме у част Мил ма на Пе ри ја. Во ји-чић је опе вао Пе ри јев ис тра жи вач ки по ход по Ју го сла ви ји, и ту пе сму увр стио је Ал берт Лорд у до да так књи ге Пе вач при ча.1

Пе ри је о Во ји чи ћу за бе ле жио не ко ли ко шту рих по да та ка: да је у вре ме су сре та имао 32 го ди не (да кле ро ђен око 1901), пи смен, пра во сла вац из Не ве си ња, ра дио као се љак. Пе ри је слу шао Во ји-чи ћа у Не ве си њу 1933. и 1934. и до био од ње га 131 еп ску пе сму.

Во ји чи ћев пе снич ки ре пер то ар је ра зно вр стан, а мо тив ски ра спон ши рок. Сви еп ски пе ри о ди су за сту пље ни у при бли жно ис тој ме ри, од нај ста ри јих вре ме на до бал кан ских и свет ских ра то ва, па се мо же прет по-ста ви ти да је он све сно са ста вио збир ку ко ја би па но рам ски пред ста ви ла те ма ти ку срп ске и ју жно сло вен ске ју нач ке епи ке.

Због огра ни че них по да та ка ко је да ју ин декс пе са ма из збир ке Мил-ма на Пе ри ја Ме тјуа Ке ја2 и ка та лог ди ги тал не ба зе Пе ри је ве и Лор до ве збир ке на Уни вер зи те ту Хар вард,3 не мо же се са си гур но шћу ре ћи ко је су пе сме из во ђе не, ко је дик ти ра не, а ко је по сла не у ру ко пи су.

Тзв. не ис то риј ске пе сме у Во ји чи ће вој ин тер пре та ци ји су те мат ски ра зно ли ке. Оне укљу чу ју ре ли ги о зно-мо ра ли стич ке ле ген де и бај ке у

1 A. B. Lord, Pe vač pri ča, prev. S. Gli šić, knj. II, Be o grad 1990, 240–245.2 M. W. Kay, The In dex of the Mil man Pa rry Col lec tion 1933–1935: He ro ic Songs,

Con ver sa ti ons, and Sto ri es. New York: Gar land 1995.3 Тhe Mil man Pa rry Col lec tion of Oral Li te ra tu re On-Li ne: http://chs119.har vard.edu/

mpc/

DOI: 10.2298/PKIJF0975021PУДК 821.163.41.09:398

22 Соња Петровић

сти хо ви ма, пре пе ва не пре ма мо де ли ма из збир ки Ву ка Ка ра џи ћа, Бо-го љу ба Пе тра но ви ћа и Ма ти це хр ват ске. У ову гру пу иду би блиј ске и апо криф не те ме, при по вед не пе сме о све том Са ви, Сте фа ну Де чан ском, Љу ти ци Бог да ну као зми ји мла до же њи.

Кад је реч о ју нач кој епи ци, Во ји чић опе ва ју на ке свих еп ских пе-ри о да у тра ди ци о нал ним мо де ли ма ка кви су мег да ни и бит ке, ју нач ке по ги би је, же нид бе, не ве ра љу бе, за ва да бра ће. Од ста ри јих ју на ка опе ва ни су Ми лош Во ји но вић, ко сов ски ју на ци, Мар ко Кра ље вић, Ба но вић Се-ку ла, Јак ши ћи и дру ги. Во ји чи ће ви оми ље ни хај ду ци и уско ци су Ми јат То мић, Бег Љу бо вић, Вук Бр ђа нин, Сто јан Јан ко вић, Или ја Сми ља нић, Ба јо Пи вља нин. Ве ли ки број пе са ма го во ри о но ви јим ра то ва њи ма за осло бо ђе ње – о срп ско-тур ским бор ба ма у Бе о гра ду 1862, бал кан ским ра то ви ма, по је ди ним бит ка ма Пр вог свет ског ра та и осва ја њу гра до ва.

О Ко сов ском бо ју по сто ји не ко ли ко пе са ма: по че так ла за ри це Кнез Ла зар и Ми лош Оби лић, це ло ви те пе сме Ко сов ска про паст и Ко сов ска тра ге ди ја; за тим по је ди нач не ко сов ске те ме: мај ка на раз бо ји шту (Смрт мај ке Ју го ви ћа) и за ка сне ли ју нак (Смрт Па вла Ор ло ви ћа на Ко со ву). Пе сма Ју ри шић Јан ко, с те мом о ју на ку ко ји се спа са ва из смрт не опа-сно сти, до во ди се у ве зу с Ко сов ском бит ком услов но, по сред ством за јед нич ке но мен кла ту ре, ло ка ли за ци је и ево ка ци је под ви га ју на ка ко ји је за ма ло убио тур ског ца ра. У Во ји чи ће вој ва ри јан ти Ју ри ши ћа Јан ка под виг се ве зу је за Си би ња ни на Јан ка, па би се пре ма то ме од но сио на дру гу ко сов ску бит ку 1448. Нај зад, не ко ли ко пе са ма ко је за хва та ју дуг вре мен ски оп сег у ви ду хро ни чар ског опи са или але го риј ске ви зи је укљу чу ју Ко сов ску бит ку у ши ри при каз до га ђа ја срп ске и ју го сло вен-ске исто ри је (Мо ли тва срп ских све та ца, Из глед Ко со ва по сли је бо ја 1389. го ди не и стра да ња срп ског на ро да, Осве та ко сов ска, Зна ме ња за срп ски уста нак и др.).

Пре ма на сло ви ма пе са ма сти че се ути сак да је Во ји чи ћев ко сов ски ре пер то ар уоби ча јен за ње го во до ба. У Пе ри је вој и Лор до вој збир ци по сто ји пет на е стак ду жих и кра ћих ла за ри ца, те ви ше пе са ма о Ко сов-ки де вој ци, смр ти Мај ке Ју го ви ћа, Му си ћу Сте фа ну, Па влу Ор ло ви ћу и дру гим те ма ма.4 По сред но су по зна те и ал бан ске ва ри јан те о Ко сов ској бит ки, као и круг пе ва ча ко ји их је пре но сио.5 Ва ља на по ме ну ти да се

4 Нај ду жу ла за ри цу ис пе вао је Са лих Угља нин (800 сти хо ва), а кра ће ла за ри це пе-ва ли су Сто јан Бе ја то вић (Ми ље вац, Не ве си ње), Му рат Чу сто вић (За хи ра, Гац ко), Са ва Ко шу тић (Ла за ри ћи, Гац ко), Не фа Мо рић (Сто лац), Ђу ро Ку чи нар (Бур ма зи, Сто лац), Ни ко ла и Да ни ло Ру жић (До њи По плат, Сто лац), Хај дар Ђо зо (Ба ре, Го ра жде), Сто јиљ-ко Ри стић (Ку че ви ште), Мир ко и Ра де Мир ков Да ни ло вић (Ђур ђе ви на, До ња Мо ра ча), Шће пан Пр ка чин (Цр ни ћи, Мо стар).

5 За ни мљи во је ка ко су се пе сме пре но си ле: ал бан ски пе вач Али Ме та пе вао је Лор ду о смр ти сул та на Му ра та и та ва ри јан та је пре ко Ћор Ху се до спе ла до Са ли ха Угља ни на. Уп. A. Шма ус, О ко сов ској тра ди ци ји код Ар на у та, При ло зи про у ча ва њу на род не по е-


Пе ри и Лорд ни су по себ но ба ви ли ко сов ском епи ком из сво је збир ке, ни ти Во ји чи ће вим пе сма ма. Из у зе так је је дан Лор дов рад о ме ђу соб ним ути ца ји ма срп ске, хр ват ске, му сли ман ске и ал бан ске епи ке о Ко сов ском бо ју и о њи хо вој струк ту ри,6 где су раз ма тра не штам па не срп ске и хр-ват ске пе сме, док је из сво је збир ке Лорд про у чио је ди но Угља ни но ву ва ри ја на ту.

Бу ду ћи да је до сад не и зу че на, ко сов ска епи ка у Пе ри је вој и Лор до-вој збир ци за слу жу је бли же ис пи ти ва ње. У на став ку ра да раз ма тра ју се ко сов ске пе сме с Во ји чи ће вог ре пер то а ра.

1. Ко сов ска про паст

Во ји чи ће ва ла за ри ца Ко сов ска про паст7 од 520 сти хо ва пред ста вља пре пев, с ма лим из ме на ма, пе сме Ми лош Оби лић под ча до ром Му ра то-вим, ко ја је об ја вље на у Бо сан ској ви ли 1886 (бр. 1 и 2). Пе сму је за бе ле-жио „нш.”, што би упу ћи ва ло на јед ног од дво ји це осни ва ча и уред ни ка Бо сан ске ви ле, Ни ко лу Шу мо њу, учи те ља Срп ске му шке основ не шко ле у Са ра је ву и ис так ну тог кул тур ног рад ни ка.8 Ве ли ки број еп ских пе са ма об ја вио је у Ви ли и дру ги уред ник Ни ко ла Т. Ка ши ко вић,9 учи тељ у ис тој шко ли и ду го го ди шњи саку пљач на род них умо тво ри на. Бу ду ћи да пе сма из Ви ле има из ве сне слич но сти с не ким пе сма ма из Ка ши ко ви ће ве збир-ке, ни је ис кљу че но да је Ка ши ко вић по сре до вао у бе ле же њу.

Во ји чи ће ва вер зи ја пе сме Ми лош Оби лић под ча до ром Му ра то вим је кра ћа ла за ри ца (522 ст. пре ма 533 у Ви ли), у чи јем драм ском сре ди шту је

зи је, III, 1, Бе о град 1936, 74–75; А. Шма ус, Ко со во у на род ној пе сми му сли ма на (Срп ска и ар на ут ска му сли ман ска пе сма о Ко со ву), При ло зи про у ча ва њу на род не по е зи је, V, 1, Бе о град 1938, 102–121; S. Sken di, Al ba nian and So uth Sla vic Oral Epic Po e try, Phi la delp hia, Ame ri can Fol klo re So ci ety, 1954, 57–71; J. Kol sti, The Bi lin gual Sin ger. A Study in Al ba nian and Ser bo-Cro a tian Oral Epic Tra di ti ons, Har vard dis ser ta ti ons in fol klo re and oral tra di tion, Gar land Pu blis hing, New York & Lon don 1990, 154–202.

6 A. B. Lord, The Bat tle of Ko so vo in Al ba nian and Ser boc ro a tian Oral Epic Songs, in: A. Pi pa, S. Re pis hti (eds.), Stu di es on Ko so va, Bo ul der, Co lo ra do: East Euro pean Mo no-graphs, 1984, 65–83.

7 Mil man Pa rry Col lec tion of Oral Li te ra tu re (у да љем на во ђе њу: збир ка М. Пе ри ја), сигн. PN 124. На слов пе ва ча: „Ко сов ска про паст.” На слов при ре ђи ва ча: „Бој на Ко со ву”, Не ве си ње, 19. 2. 1934, с на по ме ном: „При мље но”.

8 Ни ко ла Шу мо ња (За греб, 1865 – Го спић, 1927), уред ник Бо сан ске ви ле од сеп тем-бра 1886. до ја ну а ра 1887. и учи тељ Срп ске му шке основ не шко ле у Са ра је ву (1885–1887), а ка сни је учи тељ у Пе три њи, Кар лов цу, Па кра цу, Го спи ћу. Пре да вао је пси хо ло ги ју и пе да го ги ку, ло ги ку и ди дак ти ку, ме то ди ку, исто ри ју пе да го ги је. Уп.: Б. Трај ко вић, Ни ко ла Т. Ка ши ко вић. Жи вот и де ло, Бе о град 2006, 227–236.

9 Ни ко ла Т. Ка ши ко вић (Ви со ко, 1861 – Са ра је во, 1927), кул тур ни рад ник, учи-тељ у Срп ској основ ној му шкој шко ли (1884-1891), осни вач и уред ник Бо сан ске ви ле (1886–1914), са ку пљач на род них умо тво ри на.


Ми ло шев под виг тј. уби ство про тив нич ког ца ра. Ма да се Во ји чић углав-ном др жао ва ри јан те штам па не у Ви ли, на чин сти ли за ци је и из вр ше не из ме не го во ре по сред но и о ње го вом схва та њу еп ске тра ди ци је. Сле ди не ко ли ко при ме ра.

У скло пу те ме о ухо ђе њу тур ске вој ске у пе сми из Ви ле уло га ухо де до де ље на је Ми ла ну То пли ци, а код Во ји чи ћа Ива ну Ко сан чи ћу. У из во-ри ма и еп ским пе сма ма 18. и 19. ве ка (При ча о бо ју ко сов ском, ла за ри це Авра ма Ми ле ти ћа, Ти мо ти ја Не дељ ко ви ћа, Авра ма Па ни ћа и др.)10 у свој ству ухо де сре ће се ис кљу чи во То пли ца, да би у Ву ко вој збир ци био за ме њен Ко сан чи ћем. У по сле ву ков ским пе сма ма упо ре до се сре ћу оба ју на ка. Ме ња ју ћи То пли цу у Ко сан чи ћа, пе вач се опре де љу је за оно што осе ћа као бли же, што би мо гло би ти мо ти ви са но и ауто ри те том Ву ко ве збир ке.

Опис Ми ло ше вог по вла че ња из тур ског та бо ра, кад се на ла зи окру жен уз не ми ре ном тур ском вој ском, пред ста вља нај дра ма тич ни ји мо ме нат ко ји прет хо ди зам ци „ба ке из бу џа ка”, Ми ло ше вог де мон ског про тив ни ка. У ва ри јан ти из Ви ле опи са на је на пе та си ту а ци ја: Ми лош ис ка че из сул та но вог ша то ра пра во пред тур ску вој ску и за тре ну так не ви ди свог ко ња и по бра ти ме. Да би сти гао до њих, Ми лош пра ви се дам огром них ско ко ва:

Опет ско чи, пред ча дор ис ко чи,Та да се је уз му ти ла вој ска,Не ма ње му би је сна ждра ли на,И не ма му до два по бра ти ма.Јед ном ско чи, па ча дор пре ско чи,Дру гом ско чи, па ча дор пре ско чи,Тре ћом ско чи, па ча дор пре ско чи,И че твр том, па ча дор пре ско чи,Ско чи пе том, па ча дор пре ско чи,Ско чи ше стом, па ча дор пре ско чи,Ско чи сед мом, па ча дор пре ско чи,Он да на ђе свог ко ња ждра ли на,И код ње га до два по бра ти ма.Он да Ми лош по ја ха ждра ли на,Па у вој ску ју риш учи ни ше.

У Во ји чи ће вој вер зи ји ско ко ви из о ста ју:

10 S. No va ko vić, Na rod na pre da nja o bo ju ko sov skom. Po bi lje že na pr ve po le XVI II vi-je ka, Sta ri ne JA ZU, X, 176–200; На род не пе сме у срп ским ру ко пи сним пе сма ри ца ма XVI II и XIX ве ка, при ре ди ла Ма ри ја Кле ут, Но ви Сад-Бе о град 1995; В. С. Ка ра џић, Срп ске на род не пје сме из нео бја вље них ру ко пи са Ву ка Стеф. Ка ра џи ћа, књ. II. Пје сме ју нач ке нај ста ри је, прир. Ж. Мла де но вић и В. Не дић, СА НУ, Оде ље ње је зи ка и књи жев но сти, Бе о град 1974, бр. 30 (у да љем на во ђе њу: Ка ра џић IIр).


Опет ско чи, пред ча дор ис ко чи,Та да се је уз му ти ла вој ска,Кад ис ко чи Ми лош из ча до ра,Ал' му не ма би је сна Ждра ли на,Ни ње го ва оба по бра ти ма.Бр зо Ми лош угле да Ждра ли на,И оба два сво ја по бра ти ма,Са бља ма се од Ту ра ка бра не.Док до ко ња до ле ти јо сво га,Он да Ми лош по ја ха Ждра ли на,Око ње га оба по бра ти ма,Па у Тур ке ју риш учи ни ше.

Хи пер бо ли са на сли ка Ми ло ше вих ско ко ва за ме ње на је кон вен ци о-нал ном ме та фо ром ле те ња. Мо же се прет по ста ви ти да она ни је од го ва ра ла Во ји чи ће вом уку су због сво је пре на гла ше но сти. Ова из ме на го во ри у при-лог то ме да пе вач те жи ра ци о на ли зо ва њу и по јед но ста вљи ва њу, што не чу ди у кон тек сту по е тич ких по сту па ка исто риј ског епа са вре ме ног до ба. У Ви ли, сли ка Ми ло ша док уза стоп но пре ска че ча дор да би дао вре ме на по бра ти ми ма да стиг ну на ко њи ма и омо гу ће му бек ство, има уло гу да за др жи рад њу, по ја ча иш че ки ва ње и на гла си драм ски пре о крет ко јим се по сте пе но уво ди тра ги чан рас плет. Во ји чић убр за ва рас плет скра ћу ју ћи вре ме то ком ког је Ми лош ра ста вљен од вер ног Ждра ла.

Свој до жи вљај ко сов ских ју на ка и сте пен ин тер на ли зо ва ња тра ди-ци је Во ји чић је по ка зао и у ни зу ма њих ин тер вен ци ја у од но су на текст из Ви ле. Бу ду ћи да оба за пи са по ти чу са бли ског ге о граф ског под руч ја, рет ке су из ме не ко је ука зу ју на евен ту ал ну ло ка ли за ци ју и адап ти ра ње тра ди ци је. Ре ци мо, пе вач се ко ле ба кад за ме њу је пла ни не. У јед ној при-ли ци он има ги нар ну Ку на ру за ме њу је ре ал ном пла ни ном Го ли јом (ју го-за пад но од Ива њи це):

МВ: До Го ли је, ви со ке пла ни не.БВ: До Ку на ре, ви со ке пла ни не.11

На дру гом ме сту Го ли ју (БВ) за ме њу је Го леш пла ни ном на Ко со ву (МВ: За Го ле ша, ви со ку пла ни ну). За ме на Ку на ре мо гла би се ту ма чи ти те жњом за до ку мен тар но шћу јер је Ку на ра или Ку нор(а) пла ни на чест еп ски ло ка ли тет, али ни је уби ци ран. Про у ча ва о ци су га до во ди ли у ве зу са Ку но вац-го ром из над Ко та ра (Стје пан Ба но вић) и с Ку но ви цом код Бе ле Па лан ке (Све то зар Ма тић). Кад је реч о за ме ни Го ли је и Го ле ша, из гле да да је пе вач не си гу ран, а мо жда чак ова два оро ни ма тре ти ра као си но ни ме.

11 У да љем на во ђе њу: МВ = Ми ло ван Во ји чић, БВ = Бо сан ска ви ла.


Улеп ша ва ње из вор ног тек ста об у хва та за ме ну атри бу та (МВ: И до би је ла гра да Ми тро ви це / БВ: И до оне ше хер Ми тро ви це) и до да ва ње атри бу та (МВ: По ја ха ше ко ње ви те зо ве, БВ: Он да они ко ње по ја ха ше). Во ји чић се по не кад не опре де љу је за еп ски све ча ни го вор, ка ко би се оче ки ва ло, не го за уоби ча је ни (МВ: Ова ко му Ми лош го во ри јо / БВ: Па је Ми лош ва ко бе сје дио). Ар ха ич ни тур ци зми за ме њу ју се од го ва ра ју-ћим ре чи ма (МВ: С Тур ци ма су вје ру уфа ти ли / БВ: Ка ко с' с Тур ци су ла уфа ти ли).

Ре чи и из ра зе ко је оце њу је као ро го бат не, нео бич не или за ста ре ле не ве сињ ски гу слар за ме нио је бли жи ма:

МВ: А от па ши оштру са бљу брит ку / БВ: А от па ши са бљу бри јат ки њу;МВ: Прођ'те ме се, с ка ра у ле Тур ци! / БВ: Прођ'те ме се, мла де ка ра ул џи је;МВ: Да му ви дим си ло ви ту вој ску / БВ: Да ја ње му по у хо дим вој ску;МВ: Је л' ко ли ка у Му ра та вој ска? / БВ: Има л' кол'ко у Ту ра ка вој ске?

Ова вр ста за ме не нај че шће не ма афек тив но зна че ње, не го ко му ни ка-тив но и стил ско. Има, ме ђу тим, дис крет них и екс пли цит них из ме на ко је от кри ва ју вред но сни став при по ве да ча пре ма ли ко ви ма и пред ме ту при-ка зи ва ња. У са мом по ступ ку име но ва ња, из бо ра атри бу та и лек си ке или, у ди рект ним ко мен та рима при по ве дач не оста је не у тра лан, не го от кри ва сво ју ак си о ло шку по зи ци ју и ста вља се на јед ну или дру гу стра ну.

За ме не на лек сич ком ни воу су дво смер не у од но су на из вор ник и има ју раз ли чи те свр хе. Ре ци мо, Во ји чић је ме њао пре ја ке хи пер бо ле и сма њи вао ста ја ће бро је ве кад их је осе ћао као ло гич ки не при клад не. Ова за ме на, ме ђу тим, не мо ра оба ве зно да има ак си о ло шку вред ност. Та ко, док у Ви ли три ста ка пе та на се де за Ла за ре вом со фром, Во ји чић број сма њу је на три де сет. С дру ге стра не, ако је хи пер бо ла струк тур но или по е тич ки функ ци о нал на, пе вач је до да вао и улеп ша вао. Нпр. ухо да се пред ста вља као ју нак из Ми си ра ко ји ће до ве сти ин дат (по моћ ну вој ску) Му ра ту: у Ви ли три хи ља де, а код Во ји чи ћа пет хи ља да Ту ра ка. Ов де се број Ту ра ка по ве ћа ва јер пе вач те жи да тур ску вој ну пре моћ ис ко ри сти за об ја шње ње по ра за. У дру гом при ме ру, у МВ Ми лош у од го во ру на Ла за ре ву здра ви цу оп ту жу је Ву ка: „За ве шће ти љу те оклоп ни ке”, док се у БВ на во ди ста ја ћи број: „За ве шће ти хи љад' оклоп ни ка.” Ов де је за ме на ак си о ло шки мо ти ви са на јер при по ве дач на сто ји да ума њи број оних ко ји су спрем ни да из да ју кне за. Ипак, ова за ме на ни је до след но спро ве де на; у за вр шни ци, у Ла за ре вом ис ка зу, за др жан је број од два на ест хи ља да вој ске ко ју је по ву као Вук Бран ко вић:

МВ: Из да де ме Бран ко ви ћу Ву че,Из да де ме, жа ло сна му мај ка,За ве де ми два нес' хи љад' вој ске,


Оклоп ни ка и бр зо ход ни ка,За Го ле ша, ви со ку пла ни ну. // БВ: Го ли ју.

И нај ма ње за ме не ин тен зи ви ра ју, про ду бљу ју и ни јан си ра ју зна че ње ути чу ћи при том на ка рак те ри за ци ју ли ко ва или рад ње. У при ме ру:

МВ: По ги бох ти, дра ги по бра ти меБВ: Ја по ги бох, Бо гом по бра ти ме

пе ва че ва ин тер вен ци ја је ми ни мал на, али кон струк ци ја с етич ким да ти вом и при дев „дра ги” бо ље до ча ра ва ју при сност из ме ђу по бра ти ма.

Не у па дљи во је на зна чен од нос на ра то ра пре ма ли ко ви ма и у сти-хо ви ма:

МВ: Та ко они он де ви је ћа шеБВ: Ва ко ов дје бра ћа ви је ћа ше.

Ма да у оба слу ча ја има мо спо ља шњу фо ка ли за ци ју, на ра тор у Ви ли де тер ми ни ше си ту а ци ју у про сто ру та ко да се бе при мак не рад њи ко ју опи су је и учи ни је ви дљи вом, док се у Во ји чи ће вом при ме ру осе ћа из-ве сно по зи ци о ни ра ње при по ве да ча (рад ња и ли ко ви су „он де”).

У опи су Ми ло ше ве осве те уоча ва се те жња за по е ти за ци јом ли ка. Во ји чић из о ста вља гру бе сти хо ве у ко ји ма се ба ба, по што је уда ри ла о тле, рас па да на дво је (БВ: „на дви је је по ле пре ста вио”).

Ва ри јан та из Ви ле за вр ша ва се без ика квог епи ло га, а Во ји чић до-да је че ти ри сти ха (у кур зи ву):

„Кад ми сли те ду го ца ро ва ти, По дај те им ра ло и во ло ве,Не ка ору, да се ље бом хра не, Та ко ће те ду го ца ро ва ти.”Та ко збо ри, са ду шом се бо ри,То из у сти, а ду шу ис пу сти. Тад Ла за ру по сје ко ше гла ву, И вој во ди Ми лош Оби ли ћу.Тад је срп ско про па ну ло цар ство,И /с/ Тур ци ма ду го ра то ва ло.

На ве де ни сти хо ви има ју уло гу са же тог епи ло га ко ји уокви ру је при-по ве да ње и ујед но укљу чу је опе ва ни до га ђај у ток срп ске исто ри је. Пе-вач се по на ша као исто ри чар ко ји, с од ре ђе не дис тан це, кон ста ту је пад Срп ског цар ства и на ја вљу је епо ху ра то ва ња с Тур ци ма ко ја сле ди. Али у овом сег мен ту из о ста је вред но сни суд, као и по ку шај да се опе ва ни до га ђај по ве же с дру гим исто риј ским зби ва њи ма и ак ту ел ним пе ва че вим вре ме ном и кон тек стом.


2. Кнез Ла зар и Ми лош Оби лић

Фраг мент ла за ри це Кнез Ла зар и Ми лош Оби лић12 (212 сти хо ва) при ка зу је по че так ши ро ко за хва ће не це ли не. Пе вач раз ви ја те ме Му ра-то вог иза зо ва и пла ни ра ња ак ци је, при че му на го ве шта ва глав не ли ни је за пле та: спо ља шњи су коб с Тур ци ма и уну тра шњи су коб из ме ђу Ми-ло ша и Ву ка. Увод на си ту а ци ја пред ста вље на је те мом скуп шти не где Ла зар „за пје ва гла со ви то” сво је ју на ке „ко ји зна ду ца ре ви ну бра нит”. У од го во ру Ми лош от пе ва, про кла му ју ћи твр ду ју нач ку ве ру да ће бра ни-ти срп ску ца ре ви ну и за цар ство из гу би ти гла ву. Ова сцен ска си ту а ци ја, наизменично пе ва ње и от пе ва ње, идеј но је згу сну та а ујед но при пре ма су коб. По бу ђен Ми ло ше вим ре чи ма, Ла зар га уз ди же од слу ге у нај бли жег вој во ду („мо је де сно из ра ме на кри ло”), бла го си ља ње гов брак са сво јом ћер ком Ву ко са вом и же ли да на кон Ми ло ша оста не спо мен. И док сви одо бра ва ју, Вук Бран ко вић ћу ти и гле да по пре ко.

Овај фраг мент мо же се оце ни ти као са мо стал но Во ји чи ће во пе снич ко де ло ко је се не осла ња не по сред но на дру ге тек сто ве, као што је био слу чај у прет ход но ана ли зи ра ној пе сми. У стил ском по гле ду спа ја се ста ро и но во, тра ди ци о нал но и ре ак ту а ли зо ва но. Као и мно ги гу сла ри с кра ја 19. и пр ве по ло ви не 20. ве ка, Во ји чић раз вла чи при по ве да ње и ком би ну је тра ди ци о-нал не фор му ле свој стве не раз ли чи тим еп ским пе ри о ди ма и те ма ма.

Ме ша ње сти ло ва за па жа се већ по во дом опи са Ла за ре вих при пре ма за од ла зак на ли тур ги ју. Кнез уста је „у не де љу при је јар ка сун ца”, уми ва се и по мо ли се. Овом уоби ча је ном опи су је при до да та фор му ла пи је ња ка фе и ра ки је ко ја, као ре ак ту а ли за ци ја, стил ски не од го во ра кон тек сту. Кнез до че ку је срп ску го спо ду та ко ђе уз ка фу и ра ки ју и с њи ма по ла зи „слав ну ма на сти ру” на ју тре ње. Же ле ћи да при ка же Ла за ра као до брог хри шћа ни на и узор ног до ма ћи на, Во ји чић ове фор му ле уно си по на ви ци, не раз ми шља ју ћи о то ме да ли оне при ли че вре ме ну ко је се при ка зу је.

У овом фраг мен ту уоч љи ва је још јед на те жња ина че свој стве на пе сма ма о но ви јим до га ђа ји ма. Реч је о ви шку ин фор ма тив но сти и хи-пер до ку мен тар но сти, што под ра зу ме ва уно ше ње чи ње ни чих по је ди но-сти ко је ства ра ју ути сак упу ће но сти пе ва ча. Ви шак ин фор ма тив но сти се обич но сре ће у пе сма ма про фе си о нал них сле па ца, гра ни чар ским и хро ни чар ским пе сма ма ко је пе ва ју о ме сним ју на ци ма пред пу бли ком ко ја их пре по зна је. Ове 'хро ни ке у сти хо ви ма' или, пре ма Дра гу ти ну Ко сти ћу, 'ре пор та жне' пе сме са др же исто риј ске чи ње ни це ко је мо гу би-ти пре у зе те из ли те ра ту ре, пу бли ци сти ке, днев не штам пе. Те чи ње ни це оба ве шта ва ју слу ша о це, па пе сма има ви ше са знај ну не го умет нич ку функ ци ју. С тим ци љем уно се се и исто риј ске ре фе рен це, нпр. по ме нут

12 Збир ка М. Пе ри ја, сигн. PN 36, Не ве си ње, 26. 8. 1933, с на по ме ном на за пи су: „Пи сао сам пје вач.”


је бој на Плоч ни ку, исто риј ски су коб ко ји је прет хо дио Ко сов ском бо ју и о ко ме еп ске пе сме ина че не пе ва ју. Овај бој је функ ци о нал но укљу чен у пе сму, као по вод да се ју на ци са ста ну на скуп шти ни и про сла ве по бе ду. Али, сам по мен је не у о би ча јен јер ши ри кру го ви не зна ју за ње га. Као при мер за на гла ша ва ње до ку мен тар но сти мо же се на ве сти по мен Влат ка Бо шња ни на, ка ко пе вач на зи ва вој во ду Влат ка Ву ко ви ћа ко ји се, у име кра ља Тврт ка, с од ре дом бо сан ске вој ске бо рио на Ко со ву. Во ји чић ста-вља Влат ка на ле во кри ло вој ске. Из но ше ње то бо же пре ци зних по да та ка и вој ног рас по ре да упот пу ња ва се ти ме што нај пре Му рат, а по том и Ла-зар на во де да тур ске вој ске има три ста хи ља да, пре ма че тр де сет хи ља да срп ске вој ске. Осим што је у овом слу ча ју до ку мен тар ност део стил ског по ступ ка, она до при но си ути ску ве ро до стој но сти и ак ту ел но сти до га ђа ја ко ји се опи су је. При по ве дач се ле ги ти ми ше као по у здан, оба ве штен, а с тим су у ве зи и екс пли цит не вре мен ске фор му ле ко је да ју вр ло од ре ђе не ко ор ди на те зби ва ња, нпр. „Још три да на до Ви до ва да на”.

3. Ко сов ска тра ге ди ја

Ко сов ска тра ге ди ја (233 ст.)13 је са мо стал на об ра да те ме по зна те по на сло ву пе сме Со ко и ви ла (285 ст.) из збир ке Бо го љу ба Пе тра но ви-ћа.14 Мо ди фи ку ју ћи по зна ти еп ски оквир ви ли ног по кли ча, Пе тра но-ви ћев пе вач Или ја Ди вја но вић син те ти зу је по сле ди це Ко сов ске бит ке кроз ди ја лог ви ле и со ко ла. Ре тро спек ти ва Ко сов ске бит ке са оп ште на је по сред ством ка та ло га ју на ка. Ово ме је до да та те ма гла сни ка из бо ја, Ба но вић Стра хи ње, у скло пу ко је се уво ди но ви ју нак Ви со ки Сте фан, син кне за Ла за ра. Ње го ва уло га је да про ду жи при по ве да ње у но ву епи-зо ду ци клу са: он ће бра ни ти кне ги њу Ми ли цу од Ту ра ка и осве ти ти се из дај ни ку Ву ку Бран ко ви ћу.

Во ји чић се ве ро ват но на дах нуо Пе тра но ви ће вом пе смом, ко ја је ина-че би ла по зна та на ре пер то а ру ње го вих са вре ме ни ка, али ју је пре ра дио, скра тио, унео но ве мо ти ве и ство рио пот пу но не за ви сно де ло. Дра ма ти ку сво је пе сме Во ји чић је из гра дио на услов ном не пре по зна ва њу тра гич-ног ис хо да и по том ње го вом от кри ва њу, ко је је ис ка за но кроз сло вен ску ан ти те зу и сим бо ли ку ви ли ног сна. Пе ва ње („тан ко гла со ви то”) со ко ла раз ле же се по по љу Ко со ву, али то ду бо ко по га ђа ви лу и она по зи ва со-

13 Збир ка М. Пе ри ја, сигн. PN35, Не ве си ње, 25-28. 8. 1933.14 Срп ске на род не пје сме из Бо сне и Хер це го ви не. Ју нач ке пје сме ста ри јег вре ме на.

Ску пио и на сви јет из дао Бо го љуб Пе тра но вић. Књи га тре ћа. У Би о гра ду, у Др жав ној штам па ри ји, 1870, бр. 32 (у да љем на во ђе њу: Пе тра но вић III, 32). Исти текст об ја вљен је по сле две де це ни је у Бо сан ској ви ли, 1889, 4/14, 218–219, 4/15, 237–239. У из да њу пе сме у Бо сан ској ви ли у бе ле шци сто ји: „За бе ле жио В[ладимир М.] Ј[овановић], пре да вач у Шап цу.” Текст је иден ти чан с Пе тра но ви ће вом пе смом.


ко ла да сво је клик та ње за ме ни пла чем. Со ко ло ва ви зи ја Ко со ва по ља је ве дра и пре пу на бо ја: у сјај ном осун ча ном да ну „по но си тог ље та” он ви ди да се по ље цр ве ни „од пи то мих ру жа и бо жу ра”, а да се Сит ни-ца пре тво ри ла у ви но. Је ди но што по ма ло чу ди со ко ла је што ви но из Сит ни це не пи ју срп ски ви те зо ви „ко ји су га пи ти на у чи ли, но га пи ју ор ли и га вра ни”. Во ји чи ћев со ко гле да ко сов ске ју на ке ка ко бе ру ру же и бо жу ре, и пи та се:

Што ће њи ма ру же и бо жу ри?Спре ма ју л' се не ђе у сва то ве,Ил' по бје ду сла ве Ла за ре вуНа Плоч ни ку што за до би Тур ке,Па му бе ру ру же и бо жу ре,Да за ки те гла ву го спо да ру.

Сим бо ли ка ко сов ских бо жу ра – цр ве них цве то ва ко ји су на ста ли из кр ви по ги ну лих ју на ка, и во де ко ја се пре тво ри ла у крв (а ви но је ње на об ред на суп сти ту ци ја), ја сно ево ци ра ју сим бо ли ку ев ха ри сти је. Ме та фо ра смр ти као свад бе је та ко ђе древ на и оп ште рас про стра ње на у фол кло ру и ми то ло ги ји, а вр ло че сто се сре ће и у ко сов ској епи ци. Во ји чић раз ре ша ва ове пре по зна тљи ве сим бо ле на уоби ча јен на чин, сло вен ском ан ти те зом, где се кроз не га ци је и пра ве од го во ре раз ја шња ва да су ру же, бо жу ри, ви но у Сит ни ци зна ци про ли ве не кр ви ју на ка, и раз ве ја ва се тра гич на илу зи ја о ки ће њу уочи свад бе.

Уби ство Му ра та и бит ка су та ко ђе при ка за ни сим бо ли ма у фор ми ви ли ног сна: уби ство пти це ор лу ши не озна ча ва уби ство Му ра та, а бор ба из ме ђу со ко ло ва и га вра но ва при ка зу је бор бу Ср ба и Ту ра ка. Сим бо ли ка сна се раз от кри ва и раз ви ја у по но вље ном при ка зу бит ке, с мно штвом уоби ча је них фор му ла рат нич ке то пи ке (та ма на раз бо ји шту кроз ко ју се-ва ју му ње на ста ла је од „па ре коњ ске и ју нач ке” кроз ко ју се ва ју „оштре са бље и ма че ви”, ма гла, ху ка, тут ња ви на зе мље, ври ска ко ња, ви ка ју на ка, ре ке кр ви и сл.). Ви ла пре у зи ма уло гу гла сни ка из бо ја, па сле ди ка та лог ју на ка у скло пу ког се мо за ич ки при ка зу ју ток бор бе, под ви зи по је ди-них срп ских вој во да и тур ских вој ско во ђа, Ми ло ше во уби ство Му ра та, Ба ја зи то ва осве та, Ву ко ва из да ја.

За раз ли ку од отво ре ног за вр шет ка у Пе тра но ви ће вој ва ри јан ти где се на ја вљу је епи зо да с Ви со ким Сте фа ном, Во ји чи ће вој ви ли од ту-ге пре сах ну ре чи и она од ле ће „у пла ни ну, у лад ну пе ћи ну, ту се са кри, да не гле да ја да”. Ова кав за вр ше так сим бо лич ки озна ча ва пре ла зак у не по сто ја ње: ко сов ско раз бо ји ште је за ле ђе но у сво јој бе жи вот но сти и оста вље но на не ми лост не при ја те љу, пред ко јим се чак и ви ла по ву кла у под зем ни свет. За Во ји чи ћа, ис ход бит ке на Ко со ву пред ста вља ап со лу тан крај ко јим се окон ча ва је дан еп ско-исто риј ски пе ри од.


4. Смрт Мај ке Ју го ви ћа

Пе сма о смр ти Мај ке Ју го ви ћа15 (150 ст.) је до ста ве ран пре пев ва-ри јан те Из ги био Ју го ви ћах из Ју кић-Мар ти ће ве16 збир ке. Мо гу ће да је у овом слу ча ју ин тер ве ни са но на штам па ном пред ло шку, али то не зна чи да пе сма ни је у не ком об ли ку из во ђе на.

Во ји чи ће ва пе сма је за два де се так сти хо ва ду жа од Ју кић-Мар ти ће-ве. Из ме не се углав ном ти чу при ла го ђа ва ња име на, ре чи, из ра за и кон-струк ци ја ко ји ма се на гла ша ва хе рој ски дух Мај ке Ју го ви ћа, афек тив но по ја ча ва ис каз и ка рак те ри шу ли ко ви.

5. Ју ри шић Јан ко

Пе сма Ју ри шић Јан ко (127 ст.)17 об ра ђу је по зна ту те му о ју на ку ко ји се спа са ва из опа сне си ту а ци је. Она се до во ди у ве зу с Ко сов ском бит ком услов но, на ни воу но мен кла ту ре, ло ка ли за ци је и мо ти ва под ви га тро ји це „до брих ју на ка” ко ји су до пр ли до ша то ра тур ског ца ра и за ма ло га уби ли.

Во ји чи ћев Ју ри шић Јан ко је у те сној ве зи с исто и ме ном пе смом из Ву ко ве збир ке. Ипак, има и бит них раз ли ка, а нај ве ћа је у то ме што се у под виг укљу чу је Си би ња нин Јан ко, ју нак дру ге ко сов ске бит ке 1448, уме сто не ја ког Ог ње на – ве ро ват но Змај Ог ње ног Ву ка.

6. Смрт Ор ло ви ћа Па вла на Ко со ву

Пе сма о смр ти Ор ло ви ћа Па вла на Ко со ву18 је не за ви сна Во ји чи ће-ва об ра да те ме о за ка сне лом ју на ку, при че му су пе ва чу ве ро ват но би ли по зна ти срод ни мо де ли из збир ки Ву ка Ка ра џи ћа и Јо ва на Сте ји ћа.19 У жан ров ском по гле ду она ни је чи ста. Тра ди ци о нал ни стил про жи ма се с књи жев ним из ра зи ма и осе ћа њем, па се пе сма мо же оце ни ти као пре ла зни об лик. На чин об ли ко ва ња те ме, стил и на ро чи то зна чењ ски план за слу-

15 Збир ка М. Пе ри ја, сигн. PN88, да тум при ма ња: 13. 9. 1933.16 Na rod ne pi e sme bo san ske i her ce go vač ke. Sa ku pio Ivan Fra njo Ju kić Ba njo lu ča nin

i Lju bo mir Her ce go vac [fra Gr ga Martić], sv.1. U Osi e ku. Iz dao O. Fi lip Ku nić Ku pr je ša nin, 1858, 48–51.

17 Збир ка М. Пе ри ја, сигн. PN125, да тум при ма ња: 19. 2. 1934.18 Збир ка М. Пе ри ја, сигн. PN 84, да тум: 25. 8. 1933.19 В. С. Ка ра џић, Срп ске на род не пје сме, ску пио и на сви јет из дао Вук Стеф. Ка-

ра џић, књ. II, Про све та, Бе о град, прир. Р. Пе шић, Са бра на де ла Ву ка Ка ра џи ћа, књ. 5, Бе о град 1988 (у да љем на во ђе њу: Ка ра џић II); Са бо ръ исти не и на у ке, одъ Іова на Сте и ћа, Док то ра Ме ди ци не, У Бе о гра ду, у Кня же ско-Срб ской Кнь и го пе чат ньи, 1832.


жу ју по себ ну па жњу: Ко со во по ље је са кра ли зо ва но као ме сто се ћа ња, а ко сов ски Ор ло ви ћев гроб до био је ко ме мо ра тив ну функ ци ју.

Ра ни је ана ли зе еп ског мо де ла за ка сне лог ју на ка (три де сет ју жно-сло вен ских ва ри ја на та о Сте фа ну Му си ћу, Сте ви Ва со је ви ћу и др.)20 по ка за ле су да нај ве ћи број пе са ма има ре ла тив но јед но став ну дво чла-ну ком по зи ци ју. У пр вом сег мен ту нај че шће је при ка за на ју на ко ва љу ба ко ја, уз не ми ре на са др жи ном зло слут них сно ва, по ку ша ва да од вра ти му жа од бо ја. За ка сне ли ју нак, ме ђу тим, ево ци ра кне же ву кле тву и не-за др жи во кре ће у бит ку. У дру гом сег мен ту он на пу ту ка раз бо ји шту сти же до мут не и кр ва ве Сит ни це, и ту за ти че де вој ку ко ја је ухва ти ла кал пак. Ју нак пре по зна је обе леж је на кал па ку и схва та да је срп ска вој-ска по ра же на, али упр кос то ме ула зи у бор бу и ју нач ки ги не у окр ша ју с Тур ци ма. Овај основ ни мо дел ва ри ра се лир ским про ши ре њи ма, што пре у сме ра ва рад њу ка по ро дич ним од но си ма и ба лад ном за вр шет ку, или пак ка еп ским про ши ре њи ма ко ја раз ви ја ју рад њу у прав цу по е ти за ци је ју нач ке хе ро и ке.

Во ји чи ћев мо дел се у струк тур ном по гле ду раз ли ку је од до сад по зна тих при ме ра то ли ко да се за пра во ви ше не мо же го во ри ти о за ка-сне лом ју на ку. За про та го ни сту је ода бран Па вле Ор ло вић, спо ре дан али упе ча тљив лик ко сов ске епи ке и кул тур но-исто риј ских и ге не а ло шких пре да ња. У Во ји чи ће вој ва ри јан ти Па вле Ор ло вић, са сво јом вој ском и по бра ти мом Ра де том Обла чи ћем кре ће у бој, бо ри се с Тур ци ма и хе-рој ски ги не. Тра гич ко те жи ште је на Па вло вом пред смрт ном мо но ло гу у ко ме се из но се ми сли о ча сној смр ти за сло бо ду и ин ди ви ду ал ној људ ској суд би ни у ве ли ком исто риј ском до га ђа ју. Ко сов ска бит ка је пре ло мље на кроз суд би ну јед ног уче сни ка, рат ни ка ко ји на са мр ти су-ми ра сво ја ис ку ства. Тре ба на гла си ти да Ор ло ви ћев лик ту ни је дат ни као па ра диг ма ти чан еп ски тип ра ње ног ју на ка, ни ти као тип ба лад ног ва за ла на са мр ти. На гла сак је упра во на ре ак ту а ли зо ва ном до жи вља ју ју нач ке смр ти за до мо ви ну, она ко ка ко га пе вач ви ди. У идеј ном сло ју, Во ји чи ће ва пе сма је за пра во вр ста еп ске ко ме мо ра ци је, пе снич ки спо-мен ко сов ским ју на ци ма, и ње на око сни ца – ча сна смрт у бо ју – по-слу жи ла је упра во тој иде ји и же љи да се до ча ра и, на из ве стан на чин, те а тра ли зу је сред њо ве ков на исто ри ја.

Во ји чић с ви ше или ма ње успе ха ва ри ра оп шта ме ста ко сов ске епи ке и у ши рем сми слу рат нич ке то пи ке, али их сти ли зу је на мо де ран на чин и ком би ну је са мо ти ви ма са вре ме не ро до љу би ве ли ри ке. Ре то рич ки вр-ху нац пред ста вља Ор ло ви ће ва бе се да упу ће на вој сци-дру жи ни, где се по е ти зу је иде ја о ју нач кој смр ти у под ви гу и ис ти че ну жност до сто јан-

20 С. Пе тро вић, Ру ко пи сне и штам па не усме не пе сме о Ко сов ском бо ју у про це су про жи ма ња (док тор ска ди сер та ци ја од бра ње на 2005. на Фи ло ло шком фа кул те ту у Бе-о гра ду).


стве не смр ти. Ју нач ка на гра да је пред ста вље на као ју нач ка сла ва, ко ја је оси гу ра на не за ви сно од ис хо да упра во за хва љу ју ћи гу сла ри ма:

На ша дје ца, ако се вра ти мо,Ло во ри кам' ће нас за ки ти ти.А у бо ју ако из ги не мо,Гу сла ри ће пје сме нам пје ва ти,И име на сла ви ти ју нач ка!

Опис бит ке је при ка зан уста ље ним еп ским тех ни ка ма, нај пре па-но рам ски а за тим су жа ва њем по гле да на про та го ни сте, да би се окон чао та ко ђе уоби ча је но, кле твом из дај ни ку Ву ку Бран ко ви ћу. Стил ски и је-зич ки ови опи си на ли ку ју ре то ри ци Ву ко вих пе ва ча и оста ју у до ме ну тра ди ци о нал ног еп ског дис кур са.

Во ји чић Ка ра џић, СНП IIА шта ра ди Ор ло ви ћу Па вле? Још оста де Бо шко Ју го ви ћу,На љу ти јо де бе ла зе лен ка, Кр сташ му се по Ко со ву ви ја;Све пре ска че Тур ке на бу љу ке, Још раз го ни Тур ке на бу љу ке, И русе им одсијеца главе. Као со ко ти це го лу бо ве (II, 45)

По ред ње га Обла чи ћу Ра де, Ко ји оно до бар ју нак бје ше,Ја шта Ра де чи ни од Ту ра ка! Што два и два на ко пље на би ја,Све два и два на ко пље на би ја, Пре ко се бе у Сит ни цу ту ра? –Пре ко се бе у Сит ни цу ба ца, Оно је сте Ср ђа Зло по гле ђа (II, 50/5)Те направи јаде од Турака.

Та да Тур ци Па вла об ра ни ше, Де сна му је ру ка осе че наИ де сну му ру ку осје ко ше, И ли је ва но га до ко ле на,И ли је ва ре бра из ло ми ше, Ви та су му ре бра из ло мље на,Виде му се џигерице црне. Ви де му се џи ге ри це бе ле (II, 51)

Док у пр вом де лу пе сме до ми ни ра уста ље ни еп ски стан дард, у дру-гом де лу пре по зна је мо ли те ра ри зо ван по ет ски из раз и стил, уче ста ли ју ри му, не по што ва ње ме трич ке струк ту ре еп ског де се тер ца. Ево не ко ли ко при ме ра за раз ли чи те вр сте на пу шта ња тра ди ци о нал ног сти ла на ме трич-ком, лек сич ком, стил ском пла ну (оп ко ра че ње, ри там ска про за рас по ре-ђе на у де се тер це, лек си ка, рас по ред ак це на та у сти ху итд.):

„О дру жи но, мо ји ви те зо ви,Са да ће мо у бој уга зи ти,Бог зна дра ги ’оће мо л’ се ви шеЗа ви ча ју дра гом по вра ти ти.


И сад ће мо у бо ју ју нач комПо ка за ти сла ву и ју на штво...”...„Сло жни, бра ћо, уви јек бу ди те,Па ће мо ми Тур ке по бје ди ти.”...Ал’ бе се ди Ор ло ви ћу Па вле:„За луд, по бро, сва је му ка тво ја,Ја осје ћам да ћу умри је ти.”Још час ко ји ша пу та ше Па вле:„Ду ша ће ми тје ло оста ви ти.”А го во ри Обла чи ћу Ра де:„Не мој, Па вле, та ко го во ри ти,Јер ти ра не ни је су опа сне, Оздра ви ћеш, у Бо га се на дам!”„Мо ре Бог дат”, ша пу та ше Па вле,„Ох, ка ко би’ он да сре ћан би јо,Ал’ уза луд, не на дам се ви ше,Већ ми там ни пред очи ма сун це,А сју тра ће опет огра ну ти,Али ја га ви ше ви ђет не ћу,Већ је за шло сун це мог жи во та,Већ одав но мрак је пао гу сти,И све мо је на де по ко пао.Што је жи вот, као ка пља ро сеКа да па не на зе ле ну тра ву:Сун це гра не, а ро се не ста не,Та ки ти је жи вот у чо вје ка.Ја уми рем јер мри јет се мо ра,Ал’ не жа лим, уми рем ју нач ки,За крст ча сни и за ца ра сво га,Умри је ћу, ко што Ср бин мри је,За род дра ги и за отаџ би ну,Уми ру ћи ди жем ру ке не бу,Да осве ти ту из да ју кле ту.”

Пе вач пре у зи ма ма ни ре драм ског пе сни ка, на гла ша ва пер фор ма тив-ност и у ди ја ло шким увод ни ца ма по ку ша ва да пси хо ло шки ни јан си ра си ту а ци ју и ли ко ве („Још час ко ји ша пу та ше Па вле”, „Мо ре Бог дат, ша пу та ше Па вле”). Оби ла то ко ри сти ин вер зи је, што ме ња рит мич ку ор га ни за ци ју пе сме („Ох, ка ко би’ он да сре ћан би јо, Ал’ уза луд, не на-дам се ви ше”); слу жи се пар ти ци пи ма, за ви сним до пун ским ре че ни ца ма („Уми ру ћи ди жем ру ке не бу”, „И са смр ти бо ре ћи се ју нак”) и сло же ним кон струк ци ја ма, еп ске атри бу те за ме њу је лир ским, у стан дар ди зо ван еп ски је зик уно си мо дер ну по ет ску лек си ку.


На са др жин ском и идеј ном пла ну стил ске раз ли ке су нај у па дљи ви је јер мо дер ни лир ски сен зи би ли тет го то во са свим по ти ску је еп ско-рат-нич ки до жи вљај све та. У жи жи је ин ди ви ду ал ни до жи вљај смр ти, тран-спо но ван кроз то по се и тип ске сли ке. Та кви су, ре ци мо, па ра ле ли зми и по ре ђе ња из ме ђу жи во та и Сун ца на јед ној стра ни, и смр ти и мра ка на дру гој, од но сно из ме ђу тра ја ња људ ског жи во та и ка пи ро се. Осе ћа ње људ ске крат ко ве ко сти и фи ло зо фи ја про ла зно сти не од го ва ра ју иде о ло-шкој по ру ци, па се пе си ми стич ко рас по ло же ње сме њу је с ро до љу би вим осе ћа њи ма и ак ти ви стич ким по ру ка ма. Ор ло вић уми ре без жа ље ња:

Ја уми рем јер мри јет се мо ра,Ал’ не жа лим, уми рем ју нач ки,За крст ча сни и за ца ра сво га,Умри је ћу, ко што Ср бин мри је,За род дра ги и за отаџ би ну......Ја уми рем, по ла зи ми ду ша,Та мо гор је, ђе смо сви јед на ки,Ђе исти на и пра вед ност вла да!

Опис по след њег ју ри ша Ра де та Обла чи ћа и ње го ве вој ске и са-хра њи ва ња Па вла Ор ло ви ћа на ко сов ском раз бо ји шту са др же по зна та ме ста рат нич ке то пи ке, али у исто вре ме и објек ти ви зо ва не кул тур не сим бо ле, исеч ке кул тур ног пам ће ња она ко ка ко их за хва та и на свој фор мул ни је зик пре во ди усме на еп ска пе сма. Кр ва ви окр шај при ка зан је као „стра шно кла ње”, гра бљи ви це и ву ци се го сте ју нач ким ме сом на раз бо ји шту, по ље је пре кри ве но ле ше ви ма рат ни ка, зво на са Гра ча ни це огла ша ва ју опе ло, а пре жи ве ли дру го ви ко па ју гроб и са хра њу ју Па вла. На ни за не фор мул не сли ке тво ре це ли ну ко ја има вла сти ту тем по рал ност с об зи ром на си жеј но вре ме. Еп ски про стор, као но си лац се ман ти ке, при ка зу је еле мен те ди вље при ро де. Раз ба ца ни удо ви рат ни ка под се ћа ју на рас пар ча ва ње у ко смо го ниј ским ми то ви ма и при зи ва ју ми то ло ге ме о сма ку све та, а гра бљи ви це и ву ци су ге ри шу хтон ску ди мен зи ју бит ке. Кул ти ви са ње про сто ра раз бо ји шта су ге ри ше се са крал ним сим бо лом цр кве, зво ња вом ко ја озна ча ва пре кид ти ши не ина че свој стве не до њем све ту и људ ским де ло ва њем у скло пу по греб ног об ре да.

У епи ло гу при по ве дач ки глас се по зи ци о ни ра ван фа бу ле и вре-ме на пе сме што омо гу ћу је да су бли ми ра исто риј ско ис ку ство. Ак си-о ло шки су до ви из но се се афек тив ном и идеј ном лек си ком. Гра ди се без вре ме на сли ка: бит ка је про шла, су зе мај ки и љу ба пре ста ле су, на раз бо ји шту ле же ко сти пре да ка ко је мар ки ра ју за ви чај, „свој” про стор. По на вља ју се фраг мен ти истих ка дро ва чи ја је уло га да ре ак ти ви ра ју сли ке-сим бо ле:


Дав но про шла бит ка на Ко со ву,И сви је том мир и сло га вла да,Али спо мен на ши је' ју на каСје ћа ју нас до ба ве ли ко га,У мај ка су су зе усах ну ле,Уз ди са ји љу ба ути ша ли,Све је про шло, ал' је спо мен осто,За ју на ке из ги ну ле хра бро.По кр ва ву по љу Ко со во меЛе же ко сти на ши јех ју на ка,По здрав ша љу ми лом за ви ча ју.

Ко со во по ље из ра ста у ме сто се ћа ња21 с ја сним сим бо ли ма ју нач ке ко-стур ни це, гро ба и бо жу ра ко ји фик си ра ју ко ме мо ра тив ну функ ци ју с јед не стра не, и по твр ђу ју сми сао одр жа ва ња исто риј ског се ћа ња, с дру ге:

На бре жуљ ку јед ном ма ле но ме,У ши ро ку по љу у Ко со ву,Ту гроб има, у го ру об ра сто,По ње му се зе лен бр шљан ви ја,По гро бу су по ни кли бо жу ри,Да оки те гроб срп ског ју на каБар јак та ра Ор ло ви ћа Па вла.

Про ти ца ње вре ме на и про ме на од но са на ра то ра пре ма те ми су ге ри-шу се су прот ста вља њем сим бо ла при ро де и кул ту ре. На су прот пред ста ви раз бо ји шта као про сто ра ди вље при ро де сто ји кул ти ви сан, уре ђен пеј заж. За осми шља ва ње сег мен та по слу жи ла је пред ста ва чу де сне ве ге та тив не ме та мор фо зе. 22 На сим бо лич ком пла ну, те ло се раз ла же да би се ин те-гри са ло с при ро дом, што га укљу чу је у уни вер зал но кру же ње жи во та.

Об ли ко ва ње по ет ске сли ке Ор ло ви ће вог гро ба као ме ста се ћа ња по ана ло ги ји с пре тва ра њем у др ве ће и цве ће за др жа ва древ ни син кре ти зам па ра ле ли зма, али у но вој умет нич кој струк ту ри по е ти зу је успо ме ну на

21 P. No ra, Bet we en Me mory and Hi story: Les Li e ux de Mémo i re, Re pre sen ta ti ons, 26, Spe cial Is sue: Me mory and Co un ter-Me mory, 1989, 7–24.

22 Ве се лов ски је за па зио да у осно ви ве ге та тив них па ра ле ли за ма сто је ве ро ва ња о по ре клу људ ског ро да. Ар ха ич ни чо век је сво је по че ло од го не тао упо ре ђи ва њем са спо-ља шњим све том та ко што је прин цип жи вот но сти пре но сио на зе мљу, жи во ти ње, др ве ће, тра ве. Упо ре до те че обр нут про цес по и сто ве ћи ва ња: биљ ке по ти чу од жи вих би ћа, и од чо ве ка, па се чо ве ков жи вот те сно ве зу је за при ро ду. На те ме љу из јед на ча ва ња чо ве ка и при ро де на ста ју пред ста ве о цве ћу и др ве ћу ко ји ни чу из мр твих те ла. Али с вре ме ном чо век се уда ља ва од при ро де и ма да сли ка оста је, др ве ће и цве ће се са да са де на гро бо-ви ма или по ред њих, „и ми са ми су ге ри ше мо и об на вља мо древ ну пред ста ву да и др ве-ће на ста вља, из сим па ти је, да осе ћа и во ли као по кој ни ци под њим”, A. Н. Ве се лов ски, Исто риј ска по е ти ка, прев. Р. Ме ча нин, Бе о град 2005, 151–155.


не зна ног ко сов ског ју на ка та ко што об на вља ве зе из ме ђу исто риј ског до га ђа ја и тре нут ка се ћа ња. Сли ка де лу је по сред ством сим бо ла ко ји про жи ма ју сло је ве кул ту ра и у син хро ној и у ди ја хро ној ди мен зи ји.23 А кул ту ре упра во по мо ћу сим бо ла пам те, ин те гри шу се, ко ре ли ра ју с дру-гим кул тур ним кон тек сти ма и епо ха ма, и тран сфор ми шу се под њи хо-вим ути ца јем. Ис ти чу ћи сми са о ну и струк тур ну са мо стал ност сим бо ла, Лот ман их од ре ђу је као ме ха ни зме кул тур ног пам ће ња и у исто вре ме ује ди њу ју ће ме ха ни зме кул ту ре:

„Сим бо ли из јед ног сло ја кул ту ре у дру ги пре но се тек сто ве, схе ме си жеа и дру ге се ми о тич ке фор ма ци је (...) Они у кул ту ри чу ва ју ње но пам ће ње о се би са мој и ти ме јој не до зво ља ва ју да се рас пад не на изо ло ва не хро но ло шке сло је ве. Је дин ство основ ног ску па до ми нант них сим бо ла и трај ност њи хо вог кул тур ног жи во та у знат ној ме ри од ре ђу ју на ци о нал не и аре ал не гра ни це кул ту ре.”24

У пред ста ви Ор ло ви ће вог ко сов ског гро ба тре ба ука за ти на још јед ну ди мен зи ју, а то је об ред. Пре ко сим бо ли ке би ља, бр шља на и бо жу ра25 ожи-вља ва ју се ве зе са свад бе ним, по греб ним и ка лен дар ским об ре ди ма.

Осми шља ва ње ме ста се ћа ња у по ет ском тек сту скоп ча но је са за у-ста вља њем вре ме на и ње го вом са кра ли за ци јом. Али ме ста се ћа ња, као и спо ме ни ци, има ју па ра док сал ни вре мен ски ин декс, ка ко је кон ста то ва ла Ала и да Асман: „Спо ме ни ци тре ба да по све до че и да обез бе де трај ност оном што се у отво ре ном исто риј ском про це су ни ка ко не мо же ста би-ли зо ва ти. Они тре ба да ис пу не не мо гућ зах тев: да пру же чвр сто упо ри-ште и мо гућ ност за по и сто ве ћи ва ње у ствар но сти ко ја се не пре кид но ме ња.”26 У Во ји чи ће вој сли ци мо гућ ност за по и сто ве ћи ва ње је да та

23 При хва та ју ћи Лот ма нов пој мов ни оквир, мо же мо ре ћи да се сим бо ли оства ру ју раз ли чи тим сно по ви ма сво јих зна че ња и ар ха ич ном, прет пи сме ном при ро дом у ко јој су по хра ње ни „кон ден зо ва ни мне мо нич ки про гра ми тек сто ва и си жеа чу ва них у усме ном ко лек тив ном пам ће њу”, Ј. М. Лот ман, Се ми ос фе ра, прев. В. Сан ти ни, Но ви Сад 2004, 159.

24 Ј. М. Лот ман, Се ми ос фе ра, 160.25 На Бо жић се бр шља ном ки те бад њак и ку ћа, а на Бад њи дан бад ња ци, згра де и

то ро ви ра ди плод но сти сто ке, али исто та ко по кој ни ци и гро бља. По зна то је и ети о ло шко пре да ње да је бр шљан из не на да из ни као на ку ћи где је бо ра вио Исус и за шти тио га од Иро до вог по ко ља. Бо жур, пре ма Чај ка но ви ћу, има „из ве сну су пра нор мал ну сна гу” и у ве зи је с плод но шћу и кул том мр твих, као и са жр тве ним за пи си ма (оба ве зно се ста вља по ред жр тве них је ла ко ја се на Ђур ђев дан но се на за пис). Пре да ња о по ре клу бо жу ра од кр ви ко сов ских или дру гих ју на ка, од но сно ту ма че ња да је бо жур цр ве ну бо ју до био од ју нач ке кр ви, ра ши ре на су у Ср би ји, Ма ке до ни ји, Бу гар ској. Уп. В. Чај ка но вић, Реч ник срп ских на род них ве ро ва ња о биљ ка ма, Са бра на де ла из срп ске ре ли ги је и ми то ло ги је, књи га че твр та, Бе о град 1994, 32–49; Сло вен ска ми то ло ги ја, ур. С. М. Тол стој и Љ. Ра-ден ко вић, Бе о град 2001, 55–56.

26 А. Asman, Rad na na ci o nal nom pam će nju. Krat ka isto ri ja ne mač ke ide je obra zo va-nja, prev. A. Ba ja ze tov-Vu čen, Be o grad 2002, 59.


упра во за хва љу ју ћи ела стич ним син так сич ким ве за ма сим бо ла с раз-ли чи тим кон тек сти ма у усме ној кул ту ри. За си ће ност усме ног пам ће ња сим бо ли ма, пре ма Лот ма ну, по чи ва на чи ње ни ци да се они „не укљу чу ју у вер бал ни текст, не го у текст ри ту а ла”, што им да је из ве сну сло бо ду да по сто је и ван об ре да и до би ју ши ро ку мно го знач ност. По сто ја ње ових сим бо ла „под ра зу ме ва по сто ја ње сфе ре усме них при ча, ле ген ди и пе сма ко ја их об мо та ва”.27

Гроб Ор ло ви ћа Па вла на Ко со ву код Во ји чи ћа је пе снич ка сли ка чи ји су пој мо ви се ман тич ки сло бод ни бу ду ћи да су отво ре ни пре ма ра зним кул тур ним кон тек сти ма. У струк тур ном сми слу, ова сли ка фи на ли зу је си же ју нач ког под ви га ства ра ју ћи хе рој ски иде ал. По сто је, ме ђу тим, и не ка пре да ња о Ор ло ви ће вом гро бу где се иста те ма тре ти ра на дру га чи ји на чин и има дру ге функ ци је. На ве шће мо не ко ли ко при ме ра.

У се ли ма око Ко па о ни ка за бе ле жен је уоп штен спо мен да је мај ка од не ла Па вла Ор ло ви ћа до цр кве Па вли це на Гор њем Ибру и ту га са-хра ни ла.28 Тре ба на по ме ну ти да овај по да так ни је ли шен исто риј ско-пе-снич ке ло ги ке. На и ме, по сто је две цр кве, Ста ра и Но ва Па вли ца. Пр ва се спо ми ње у 12. ве ку, али се ве ру је да је још ста ри ја, док су дру гу у осмој де це ни ји 14. ве ка са гра ди ли бра ћа Му си ћи, се стри ћи кне за Ла за ра. Ина че је Сте фан Му сић у на род ним пе сма ма опе ван као за ка сне ли ју нак. Пре да ње је мо гло да спо ји Ор ло ви ћа и цр кву Па вли цу дво ја ко: пре ма слич но сти си жеа о за ка сне лом ју на ку и пре ма ети мо ло шкој слич но сти име на цр кве и ју на ка.

Пре ма јед ном пре да њу из Гац ка, Па вле Ор ло вић је ра њен до не сен у Сје ни цу и ту са хра њен.29 Ова ве за та ко ђе је по зна та и у на род ним пе-сма ма, а из во ди се по ана ло ги ји са си же ом о за ка сне лом ју на ку Сте ви Ва со је ви ћу ко ји по ти че из Сје ни це.

Пре ма Ми ла ну Ђ. Ми ли ће ви ћу и Јо ва ну Ми шко ви ћу, Ор ло ви ће ва гроб на пло ча на ла зи се у Те о чи ну: „При ча ју, да је ро дом из Те о чи на био Па вле Ор ло вић вој во да руд нич ки, ко ји је са 77 са ба ља (дру га) у бој на Ко со во оти шао. Ве ле, да је то на пи са но на јед ној пло чи у гро бљу Те о-чин ском, а да је то про чи тао не ки ка лу ђер, ко ји је ту да про пу то вао; а та пло ча не на ла зи се ви ше на ви де лу, јер је по ка зи ва њу не ког од оби та о ца Те о чин ских у ду вар сво је ку ће узи да на.”30

На ве де на пре да ња су без сум ње ло кал ног по ста ња. Њи хов зна чај је у то ме што же ле да обе ле же успо ме ну на ју на ка и ве жу га за да ту сре ди-ну. У овим пре да њи ма гроб, над гроб ни спо ме ник и цр ква пред ста вља ју

27 Ј. М. Лот ман, Се ми ос фе ра, 383.28 А. Лу бу рић, Ор ло ви ћи и њи хо ва уло га у Цр но гор ском Бад њем ве че ру 1710 го-

ди не, Бе о град 1934, 9.29 А. Лу бу рић, Ор ло ви ћи, 9.30 Ј. Ми шко вић, Опис Руд нич ког окру га, Гла сник Срп ског уче ног дру штва, књ.

XLI, Бе о град 1872, 146.


сим бо ле ко ји слу же „као про стор не ко ор ди на те осе ћа ја при пад но сти”31 у сми слу да се на ци о нал на исто ри ја уцр та ва у при род ни ре љеф. Ако су ова пре да ња пр во бит но има ла култ ну уло гу, она је за бо ра вље на. Дру га чи ји је слу чај с јед ним пре да њем за бе ле же ним у Осо ни ци код Ива њи це ко је го-во ри о на стан ку и одр жа ва њу Ор ло ви ће вог кул та и ме ста по што ва ња:

„При ча се да је за Бо шком Ју го ви ћем, ко ји је са Ко со ва кре нуо у ове кра-је ве, по шао и Ор ло вић Па вле. Ус пе ли су не ка ко да до ђу у Дра га че во до се ла Осо ни це. Ту је Ор ло вић Па вле за не мо гао. Бо шко Ју го вић про ду жи да ље а он оста де у Осо ни ци да се ле чи. Ме ђу тим, по но во му се отво ре љу те ра не ко је му је Ко сов ка Де вој ка би ла за ле чи ла и он умре.

Осо ни ча ни га ле по са хра ни ше: у Ве ли кој ли ва ди, на бре жуљ ку из над ушћа Ме чан ске у Осо нич ку ре ку. Ка сни је су на том ме сту по ди гли и др ве ну цр кви цу у ко јој су се ду го го ди на мо ли ли Бо гу. Пе ва ла је она све до да на шњих да на. Ка да је, ра ди до тра ја ло сти, мо гла да се са ма сру ши, се ља ци су је па жљи во раз гра ди ли и на ње ном ме сту по ди гли но ву цр кву, зи да ну ка ме ном и ци глом. Ко па ју ћи те ме ље на и шли су на не ке ко сти. Сви су по ве ро ва ли да су на и шли на гроб Ор ло ви ћа Па вла. Ко сти су му са по што ва њем из ва ди ли и ка сни је са хра-ни ли у но вој цр кви.”32

На ве де но пре да ње је при мер за ства ра ње и одр жа ва ње на род ног се ћа ња ко је је ве за но за ко ме мо ра тив но ме сто. У ком по но ва њу пре да ња упо тре бљен је тра ди ци о нал ни обра зац о ју на ку ко ји се вра ћа из бит ке на суд бин ски ода бра но ме сто да би ту по чи вао. У скло пу ко сов ске тра ди-ци је на ла зи мо слич не ва ри јан те ве за не за дру ге ју на ке, као и пре да ња о хри шћан ским и му сли ман ским ке фа ло фо ри ма ко ји су но си ли сво ју по-се че ну гла ву до ме ста по ко ја. Ве зи ва ње ју на ка за од ре ђе ни ре љеф је део про це са ства ра ња кул та и, у ши рем сми слу, са крал не то по гра фи је: ју нак до би ја ме сто и атри бу те по што ва ња, а про стор на ком се то од и гра ва се са кра ли зу је и по ста је део иден ти те та но си ла ца ло кал не за јед ни це.

7. Ко сов ска бит ка у скло пу ве ћих еп ских це ли на

Во ји чић је, као и ве ћи на ње го вих са вре ме ни ка, опе вао зби ва ња но ви јег и са вре ме ног до ба у ду жим хро ни чар ским пе сма ма или сим бо-лич ко-але го риј ским ви зи ја ма и ком пи ла ци ја ма. Оне са др же ак ту ел не по ли тич ке иде је, а по не кад екс пли цит но про сла вља ју кра ља Алек сан-дра и ди на сти ју Ка ра ђор ђе ви ћа и у том сми слу ни су ли ше не удво рич-

31 Т. Ku ljić, Kul tu ra se ća nja. Te o rij ska ob ja šnje nja upo tre be pro šlo sti, Be o grad 2006, 180.

32 Н. Сто јић, Пре да ња из Дра га че ва, Рас ков ник, год. 25, бр. 95–98, Бе о град 1999, 30–31.


ког ка рак те ра. Као из во ри за ове пе сме мо гли су да по слу же по пу лар не пе сма ри це на на род ну, днев на штам па и пу бли ци сти ка, јав но мње ње о по је ди ним по ли тич ким до га ђа ји ма, али у осно ви то су са мо стал не Во-ји чи ће ве тво ре ви не.

Те мат ски, по ме ну те пе сме нај че шће го во ре о кључ ним мо мен ти ма ви ше ве ков не бор бе Ср ба за осло бо ђе ње у об ли ку згу сну те по ве сни це. За њих је ка рак те ри стич но да мар ки ра ју и ком пи лу ју пре лом не исто риј-ске до га ђа је: Ко сов ску бит ку 1389, Пр ви срп ски уста нак 1804. и осни-ва ње Кра ље ви не Ср ба, Хр ва та и Сло ве на ца 1918, од но сно Кра ље ви не Ју го сла ви је 1929. го ди не та ко да да ју уоп ште ну и до не кле ти пи зо ва ну ви зи ју исто риј ске про шло сти. У жан ров ском и стил ском по гле ду оне су, ви ше или ма ње, пре ла зни об ли ци у ко ји ма се су да ра ју еп ски стан дард и ли те рар ни стил. Ма да њи хов умет нич ки из раз углав ном ни је на ро чи то на дах нут, не тре ба их од ба ци ти за то што не ис пу ња ва ју нај ви ше естет ске зах те ве. Оне су вред не па жње у дру штве ном и иде о ло шком сми слу јер по ка зу ју мно ге за но се и за блу де јед ног до ба.

Уоп ште но гле да но, ова кве пе сме по ку ша ва ју да кон стру и шу кор-пус за јед нич ког ју го сло вен ског се ћа ња и, на из ве стан на чин, ускла де про шлост о чи јој раз ли чи то сти по сто ји свест. У исто вре ме про сла вља се но ва ју го сло вен ска др жа ва ко ја се до жи вља ва као зе мља где се мо же ко нач но ужи ва ти у сло бо ди и прав ди:

Бо же, жи ви сву Ју го сла ви ју,Ју го сла ви јо, на ша ми ла ма ти,Ви ше ни кад не ћеш ро бо ва ти.Пре ко тво јих рав ни ца и кр шаСад се тво ја за ста ва ле пр ша.У сло бо ди сад нам зо ра ру ди,Сад Сло ве нин Сло ве ни ну су ди.А ду шма нин не ка нам по лу диКој' не мо ре гле дат од па ко стиЂе три бра та ужи ва ју сла сти,Ђе су спле ли по бјед нич ки вје нацСр бин, Хр ват и бра тац Сло ве нац.33

У опи са ном кон тек сту Ко сов ска бит ка je нај че шће опе ва на као кључ ни до га ђај не са мо срп ске исто ри је, не го и за јед нич ке про-шло сти оста лих на ро да но ве др жав не за јед ни це. Ко сов ска бит ка је по и сто ве ће на с па дом Срп ског цар ства и про гла ше на за по че так роп-ства свих ју го сло вен ских на ро да, као нпр. у пе сми Мо ли тва срп ских све та ца:34

33 Збир ка М. Пе ри ја, сигн. PN114. 34 Збир ка М. Пе ри ја, сигн. PN234.


Ево бра ћо пет сто тин' го ди наОд Ко со ва да на кр ва во гаКа ко па де Ла зар на Ко со вуИ ње го ве све вој во де ре дом,Од та да је по мр ча ло сун це... (сле ди ка та лог ју го сло вен ских зе ма ља)Од тад Ср бин, Хр ват и Сло ве нац Ро бом жи ви, тр пи му ке те шке.

У по ме ну тим пе сма ма Ко сов ска бит ка се на ка рак те ри сти чан на чин про жи ма са срод ним мо ти ви ма и сте ре о ти пи ма ко ји су но си о ци идеј но--по ли тич ке и ро до љу би ве се ман ти ке, нпр.: ује ди ње ње Ср ба и Сло ве на, за јед ни штво на ро да у ју го сло вен ској др жа ви, осло бо ђе ње од исто риј ских тла чи те ља Тур ске и Аустри је, не сло га као кри вац за пад цар ства и сл.

8. За вр шне на по ме не

Ана ли за ко сов ске епи ке Ми ло ва на Во ји чи ћа на ме ће ути сак да је реч о ак тив ном пе ва чу ко ји је ин тер на ли зо вао тра ди ци ју, али на осно ву ње ства ра но ва де ла на тра ди ци о на лан на чин и „на на род ну”. Во ји чи ћев од нос пре ма тра ди ци ји и еп ској по е ти ци ни је јед но став но одрeдити, за шта има не ко ли ко раз ло га. Нај пре, те шко је ре ћи на ко ји на чин је овај гу слар ства рао: да ли је ства рао на тра ди ци о на лан на чин, та ко што је пе сме при мао слу хом, или је ства рао пре ма фик си ра ном пред ло шку, та ко што га је чи тао. Во ји чић је пи смен пе вач ко ји је по зна вао збир ке Ву ка Ка ра џи ћа, Бо го љу ба Пе тра но ви ћа, Ма ти це хр ват ске, као и са вре-ме не пе сма ри це. Он ни је окле вао да пре пе ва или пре пи ше пе сме из штам па них збир ки или пе ри о ди ке, што зна чи да је схва тао аутор ство у тра ди ци о нал ном ду ху. Ова кво по и ма ње аутор ства, ме ђу тим, мо ра ло је би ти ши ре и нео д ре ђе ни је, јер Во ји чић са ста вља ком пи ли ци је ко је сто је на оној де ли кат ној гра ни ци из ме ђу усме ног тра ди ци о нал ног и мо дер-ног ли те рар ног пе сни штва и, на рав но, ни је уса мљен у овој дво стру кој уло зи – ве ћи на ње го вих са вре ме ни ка гу сла ра мо же се опи са ти на исти на чин. У кор пу су ко сов ске епи ке из два ја ју се Во ји чи ће ве пе сме (Смрт Ор ло ви ћа Па вла на Ко со ву, Ко сов ска тра ге ди ја) у ко ји ма он на пу шта штам па не пред ло шке и оства ру је ону вр сту ори ги нал но сти ко ја је, за-пра во, део са ме тра ди ци је.35 Усме ну тра ди ци ју и при ли ку да је из во ди

35 Ка ко је то фор му ли сао Лорд (So me cha rac te ri stics of oral-tra di ti o nal po e tics, in: Oral and Writ ten/Li te ra te in Li te ra tu re and Cul tu re, Pro ce e dings of an in ter na ti o nal con fe ren ce in No vi Sad, Sep tem ber 21–23, 1987, Edi ted by Sve to zar Pe tro vić, Voj vo di na Aca demy of Sci-en ces and Arts, Sympo sia, Vol. IV, Col lo qu ia Lit te ra ria, No vi Sad 1988, 19): ”…the tra di tion in clu des the ge ni o us of its best sin ger, the inep ti tu de of its worst, and the me di oc rity of tho se in bet we en tho se ex tre ems. The ori gi na lity of the tra di ti o nal sin ger is part of the tra di tion, be ca u se it is un der stood and ap pre ci a ted by his fel lows, that is to say by his tra di ti o nal audi en ce.”


Во ји чић ви со ко вред ну је у про це су ства ра ња сли ке о се би као на род ном гу сла ру у мо дер ном сми слу. Отуд су се на ње го вом ре пер то а ру на шле и ста ре и но ве те ме. Оне су опе ва не у скла ду с еп ским стан дар дом али у скла ду с мо дер ним стан дар дом де ла на на род ну ка ква су нпр. Ка чи ћев Раз го вор угод ни и Ње го ше во Огле да ло срп ско. У Во ји чи ће вом све ту усме на тра ди ци ја ва жна је са став ни ца у про це су са гле да ва ња исто риј ске про шло сти, по и ма ња ствар но сти и ме ста пе ва ча у тој ствар но сти. Епи-ка је вид усме ног пам ће ња и чу вар успо ме на на про шле до га ђа је, али и про стор за са гле да ва ње и ко мен та ри са ње са вре ме не исто риј ске си ту а ци је на по пу ла ран на чин и у по ли тич ко-иде о ло шком кљу чу, ка ко се ви ди у пе сма ма ко је ком пи лу ју ве ли ке исто риј ске до га ђа је. Ова кво по и ма ње еп ске тра ди ци је и исто ри је огле да се у хе те ро ге но сти кор пу са и са ста ву ре пер то а ра, а све то је по сле ди ца знат но из ме ње них усло ва на стан ка, по сто ја ња и при ма ња тј. кон зу ми ра ња усме них де ла у пр вој по ло ви ни 20. ве ка, у про це су до ти ца ја из ме ђу књи жев но сти и фол кло ра.36

Со ња Пе тро вић

Кључ не ре чи: ко сов ска епи ка, Ми ло ван Во ји чић, збир ка Мил ма на Пе ри ја, фол-клор но и књи жев но ства ра ње.

So nja Pe tro vić

MI LO VAN VO JI ČIĆ'S EPIC SONGS ABO UT THE KO SO VO BAT TLE 1389 IN THE MIL MAN PA RRY COL LEC TION OF ORAL LI TE RA TU RE

In ”The Mil man Pa rry Col lec tion of Oral Li te ra tu re” on Har vard Uni ver sity, out of 131 epic songs re cor ded from Mi lo van Vo ji čić, se ve ral are de di ca ted to the po pu lar the me of the Ser bian and Bal kan epic – the Ko so vo Bat tle 1389 (Prin ce La zar and Mi loš Obi lić, The De-fe at of Ko so vo, Тhe Ko so vo Tra gedy, The Ko so vo Fi eld af ter the Bat tle, The De ath of Mot her Ju go vi ći, The De ath of Pa vle Or lo vić at Ko so vo, no ted in 1933-34 in Ne ve si nje). The pa per exa mi nes Vo ji čić’s Ko so vo songs from the per spec ti ve of tex tu al, styli stic and rhe to ric cri ti-cism, po e tics, and me mory stu di es.

An analysis of Mi lo van Vo ji čić’s Ko so vo epic po e try le a ves an im pres sion of an ac ti ve sin ger who has in ter na li sed tra di tion, and on this fo un da tion com po ses new works in the tra-di ti o nal man ner and ”in the folk style”. Vo ji čić is a li te ra te sin ger who was fa mi li ar with the

36 Кра ћа вер зи ја овог ра да из ло же на је на кон фе рен ци ји по све ће ној збир ци Мил ма-на Пе ри ја: Re turn of the Song: The Mil man Pa rry Col lec tion and Its Re cep tion in the World, одр жа ној у Ту зли, 3-6. јул 2008. Рад је на стао у окви ру про јек та „Ет нич ка и со ци јал на стра ти фи ка ци ја Бал ка на” (бр. 148011), Бал ка но ло шки ин сти тут СА НУ.


col lec ti ons of Vuk Ka ra džić, Bo go ljub Pe tra no vić, the Ma ti ca Hr vat ska, and the song bo oks of the ti me. He did not he si ta te to re ma ke or rew ri te songs from prin ted col lec ti ons or pe ri o di-cals, which me ans that his un der stan ding of aut hor ship was in the tra di ti o nal spi rit. Vo ji čić’s com pi la ti ons lie on that de li ca te li ne bet we en oral tra di ti o nal and mo dern li te rary po e try; he is, na tu rally, not alo ne in this do u ble ro le – the ma jo rity of the gu sle-players who we re his con-tem po ra ri es co uld be si mi larly de scri bed. In the body of Ko so vo epic po e try Vo ji čić’s songs stand out (The De ath of Pa vle Or lo vić at Ko so vo, The Ko so vo Tra gedy), whe re he aban dons the prin ted mo del and ac hi e ves the kind of ori gi na lity which is in fact part of tra di tion it self. Vo ji čić highly va lued oral tra di tion and the op por tu nity to per form it, as part of the pro cess of cre a ting an ima ge of him self as a folk gu sle-player in mo dern terms. For this re a son, his re per-to i re in clu des both old and new the mes. They are sung ac cor ding to the epic stan dard, but al so in ac cor dan ce with the mo dern stan dard of epic se mi-li te rary works. In Vo ji čić’s world, oral tra di tion is an im por tant com po nent in vi e wing the hi sto ri cal past, and in per ce i ving re a lity and the sin ger’s pla ce in it. The epic is a form of oral me mory and the gu ar dian of re mem bran ce of past events; ho we ver, it al so pro vi des a spa ce for sur veying and com men ting on mo dern hi sto ri cal si tu a ti ons in a po pu larly ac cep ted man ner, at ti mes in an ide o lo gi cal key, as seen in songs which gat her to get her ma jor hi sto ri cal events. This per cep tion of the epic tra di tion and hi story is mir ro red in the he te ro ge ne ity of the cor pus and in the re per to i re of songs, and is all a con se qu en ce of vastly chan ged con di ti ons of ori gin, exi sten ce and ac cep tan ce, i.e. the con-sump tion of oral works in the fi rst half of the 20th cen tury, in a pro cess of in ter ac tion bet we en li te ra tu re and fol klo re.


Weltschmerz po serbsku 45

WELTSCHMERZ PO SERBSKU

Pod koniec XIX wieku wybitny nowelista serbski Laza Lazarević ośmieszył postawę werterowską w opowiadaniu Verter. Celem tego opracowania jest poszukiwanie Weltschmerzu w poezji serbskiej XIX wieku, traktowanej jako źródło kształtujące tego typu postawy.

Bohater opowiadania Verter Lazy Lazarevicia, niejaki Janko, trzydziestoletni urzędnik, nieudacznik i marzyciel, znajduje oparcie dla swych urojonych cierpień w lekturze Goethego. Jak wielu innych naśladowców niemieckiego pierwowzoru gotów jest popełnić samobójstwo, choć nie do końca jesteśmy przekonani o sile i tragiczności jego uczuć. Skierowane są one ku spotkanej przypadkiem w uzdrowisku zamężnej już wczesno-młodzieńczej, żeby nie powiedzieć – dziecięcej miłości. Kulminacyjna scena opowiadania przedstawia bezpardonowy atak na dzieło Goethego, na werteryzm i cały niemiecki romantyzm. Autor wkłada w usta jednego z bohaterów, aptekarza Katanicia, najdotkliwiej raniący oręż – ironię. Nie dość, że Kataniciowi mylą się imiona bohaterów romansu wszechczasów („jakaś Margerita”, czy Greta, Winkler, Albert), to i komentarz do fabuły nie pozostawia wątpliwości co do jej oceny: „Шта хоће он [Вертер]? Да не ради ништа, да се луња овамо-овамо, „идилски”, да прави деци куће од карата и да треби боранију! Одрастао, млад, здрав човек па као богаљ! Па онда још сам себе на силу бога прави несрећним. [...] И он сад мисли да је воли, и да би је само он могао усрећити, ваљда тиме што слини пред њом! Па, да би крунисао ту свoју љубав, меће руку на себе [...].И то је сад љубав, и то је човек! [...] Бре, не био то какав здрав Шумадинац – он би њега на брзу руку излечио [...] ни на памет му не би пало да се пренемаже”1.

Ośmieszony zostaje nie tylko bohater opowiadania, Janko, ale też postawa, której popularność zdaje się jeszcze nie do końca się przeżyła w czasach autora. Lazarević sytuuje akcję swego opowiadania w czasach mu współczesnych – a wyszło ono w 1891 roku – sentymentalne urojenia nie musiały być całkowicie obce jego pokoleniu. Żywotność werteryzmu

1 Л. Лазаревић, Вертер [u:] Л. Лазаревић, Изабрана дела. Предговор и избор Владимир Јовичић, Београд 1981, с. 194.

DOI: 10.2298/PKIJF0975045JУДК 821.163.41.09

46 Milica Jakóbiec-Semkowowa

utożsamianego często z Weltschmerzem każe spojrzeć na to zjawisko z perspektywy historycznej, sięgnąć do jego niemieckich źródeł i dróg, którymi dotarło ono do XIX-wiecznej Serbii.

Jak zgodnie podają słowniki2 termin Weltschmerz pochodzi od Jean Paula, niemieckiego autora drugiej połowy XVIII wieku i oznacza dosłownie „ból świata”, szczególny typ wrażliwości sentymentalnej o nastawieniu pesymistycznym: bliżej nieokreślone tęsknoty i niezadowolenie, kult cierpienia i przekonanie o niemożności pokonania zła i rozpaczy, zmęczenie życiem (charakterystyczne zwłaszcza dla francuskiej odmiany tej postawy – mal du siècle). Granica między niemieckim Weltschmerzem a francuską „chorobą wieku” przebiega zapewne na styku sentymentalizmu i romantyzmu; w postawie czołowego francuskiego przedstawiciela tego typu wrażliwości, Alfreda de Musseta, istotną przyczyną „choroby” wydaje się przesyt i znudzenie światem, czego wrażliwy i rozpieszczany bywalec paryskich salonów mógł sam doświadczyć. Pojęcie Weltchmerzu kojarzą autorzy Słownika terminów literackich z werteryzmem, podkreślając wybujałą uczuciowość, niezgodę na różne ograniczenia i konwencje, skłonności samobójcze. Nieco inaczej kojarzy termin Weltschmerz autor rozważań o wczesnej poezji Miloša Crnjanskiego dostrzegając w niej „nowy Weltschmerz” czyli poczucie gorzkiego cynizmu, rezygnacji i metafizycznej rozpaczy3. Nieostrość terminu powoduje w najnowszych badaniach dotyczących literatury niemieckiej stawianie go w jednym szeregu z melancholią, spleenem i chandrą4. W popularnej interpretacji utożsamiany jest wręcz z nieumiejętnością podejmowania życiowych decyzji, słabością nieprzystojną płci męskiej5.

Dla niniejszych rozważań, których przedmiotem będzie poszukiwanie w literaturze serbskiej XIX wieku odzwierciedlenia tego typu postawy wobec rzeczywistości, wyśmianej przez cytowanego na wstępie Lazarevicia, przyjąć należy defi nicję kładącą nacisk na poczucie zniechęcenia i rozczarowania, pesymizm i beznadziejność, a więc postawę zbliżoną do werteryzmu, właściwą

2 А. Крстић, Основни лексикон књижевних термина, Бајат, Београд 1998, с. 28, W. Kopaliński, Słownik wyrazów obcych i zwrotów obcojęzycznych, Wiedza Powszechna, Warsza-wa 1994, s. 542-543; M.Głowiński, T. Kostkiewiczowa, A. Okopień-Sławińska, J. Sławiński, Słownik terminów literackich. Ossolineum Wrocław 1998, s. 608-609, Rečnik književnih termina (red. D. Živković), Banja Luka (br), с. 924.

3 Por.: С. Ракитић, Од Итаке до привиђења [u:] С. Ракитић, Од Итаке до привиђења. Есеји о српским песницима. Београд 1994, с. 60.

4 A. Kodzis-Sofi ńska, Melancholia w twórczości Heinricha Bőlla. ATUT, Wrocław 2007, с. 27.

5 „Tym wychuchanym humanistycznym mimozom sens życia zapewnia praca – ułożenie sobie życia zostawiają na wieczne <później>. Bo nigdy nie są pewni swoich uczuć. Gnojki za nic nie wezmą odpowiedzialności! I mają jakiś pieprzony weltschmerz [podkr.moje], w który my – kobiety – powinnyśmy się wsłuchać! Nie mają za grosz męskości – tej dzikości i siły! Niczego tchórze nie zaryzykują!” Agata, Tchórzliwi trzydziestolatkowie. „Gazeta Wyborcza” sobota-niedziela 4-5 kwietnia 2009, с. 9.


młodym, wrażliwym i nie końca jeszcze uformowanym osobowościom przekonanym o wyjątkowości swego wrażliwego „ja”, wypowiadającym się przede wszystkim w liryce osobistej. Pominięta zostanie proza sentymentalno-romantyczna pod względem artystycznym pozostająca daleko w tyle za poezją. Ustalenie źródeł tych postaw w literaturze serbskiej wymaga nakreślenia sytuacji, w jakiej się ona znalazła w pierwszej połowie XIX wieku. Jej uwarunkowania zewnętrzne i wewnętrzne pozwolą określić zasięg i natężenie płynących z Europy prądów literackich, a co za tym idzie – modnych konwencji i zachowań.

Początek XIX wieku jest dla Serbii czasem wielkich przemian i nadziei. Powstałe wówczas księstwo serbskie tworzą w znacznej części przybysze zza Sawy i Dunaju, którzy pod panowaniem Habsburgów zdołali nie tylko zachować swoją odrębność kulturową ale też, dzięki rozwojowi szkolnictwa gwarantowanemu przez oświecone rządy austriackie, włączyć się w życie kulturalne monarchii. Wiedza zdobywana na Węgrzech w Budzie oraz we Wiedniu czyniła z serbskich poddanych Habsburgów obywateli oświeconej Europy. Ten kapitał miał nieocenioną wartość na zapóźnionych cywilizacyjnie terenach wyzwolonych spod jarzma tureckiego, sprzyjał reformom Vuka Karadžicia wyznaczającym w poważnym stopniu dalsze drogi rozwoju piśmiennictwa serbskiego. Narodowość, swojskość, historyzm były głównymi jego hasłami korespondującymi z ideami europejskiego romantyzmu. Trafnie ujął to jeszcze w połowie ubiegłego wieku francuski slawista Paul van Tieghem: „Те подунавске и балканске књижевности, које у 19. веку бележе своје рођење или препород, романитчне су од свога почетка, без борби, без живих дискусија књижевних, јер оне нису знале за школу класицизма коју је требало рушити, јер су најбитније тежње европског романтизма – Слобода, страсна чежња, укус за боје, идеализм, култ на-ционалне прошлости, заједничност са народном душом биле инхерентне њиховом властитом духу”.6 Program odrodzeniowy Vuka Karadžicia, jego szeroko omawiane i komentowane zasługi, nie mogą jednak przesłaniać faktu, że młode pokolenie Serbów, którzy zetknęli się bezpośrednio z kulturą i literaturą niemieckojęzyczną początku XIX wieku, nie uniknęło wpływu „gorączki romantycznej”.

Zauważył to już przed stu niemal laty Jovan Skerlić, który prócz wskazanych wyżej cech charakterystycznych serbskiego romantyzmu wymienia subiektywizm w liryce i „кипеће одушевљење”7 pozostające w sprzeczności z postawą zewnętrzną. „Одушевљени поезијом, љубављу за народ и за славну прошлост, немирне и незасићене душе, без мере, без

6 P. van Tieghem, Le romantisme dans la litterature européenne, Paris 1948, cyt. za: Живковић Д., Европски оквири српске књижевности XVIII и XIX векa . Општи поглед [у:] Живковић Д., Европски оквири српске књижевности I, Просвета, Београд 1997, с. 58.

7 Ј. Скерлић, Романтичарски дух. [u:] Српска књижевност у књужевној критици. Епоха романтизма. Приредио З. Глушчевић, Нолит, Београд 1972, с. 31.


склада, без реда. Као њихова сабраћа на Западу, они носе дуге косе, осо-бито одело и мрачна лица ‘фаталних људи’. Велике страсти их тресу, и њима је тесно и уско на Земљи, хвата их ‘la maladie du siécle, Weltschmerz, nešto kao acedia”8. Romantyczne idee znalazły w pełni podatny grunt w Serbii dopiero w połowie XIX wieku, głównymi ich wyznawcami byli młodzi ludzie, od których zresztą okres ten nazwano „omladinsko doba”. Warto tu dodać, że pierwszy przekład Cierpień młodego Wertera dokonany przez nowosadzkiego adwokata Jovana Rajicia opublikowany został dopiero w 1844 roku9, liczne przekłady Byrona zaś zaczynają się ukazywać wcześniej, już od 1831 roku, by w latach 50-ych i 60-ych wywołać też całą serię naśladownictw, skrzętnie przez Skerlicia wykazanych10. Wydaje się jednak, że publikacje przekładów odegrały jeśli nie poślednią, to co najwyżej równorzędną rolę w propagowaniu literatury obcej; czytano ją przecież w oryginale, wykształcony (najczęściej we Wiedniu lub przynajmniej w Budzie) mieszkaniec Wojwodiny posługiwał się swobodnie językiem niemieckim.

Zanim jednak młodzi serbscy twórcy dali się ponieść fali byronowskiej egzaltacji, musieli przejść przez niemiecką szkołę sentymentalizmu. Bardzo rozległe echa tego istotnego nurtu poezji niemieckiej opisał Dragiša Živković badający europejskie konteksty literatury serbskiej XVIII i XIX wieku11. Przyznaje on, że „сентиментализам је представљао једну од главних књижевних струја код нас од Доситеја па све до Бранка Радичевића. Он је, додуше, мењао своје видове, долазио нам и у чистом изворном облику (Гете, Карамзин, Јанг) и помешан са другим, блиским њему, књижевним стиловима (идила, плачлјива комедија, барокни роман, објективна поезија итд.), али се његов основни тон осећа у многим и прозним и стихова-ним, и оригиналним и преведеним делима у нашој књижевности с краја XVIII и из прве половине XIX века. Он чини, сигурно, један од основних књижевних праваца наш у то доба”12. Długą listę autorów przytoczonych przez Živkovicia wypełniają liczne nazwiska; obok takich XIX-wiecznych uznanych poetów jak Jovan Sterija Popović, Petar Petrović Njegoš, Jovan Subotić, Jovan Ilić, Ljubomir Nenadović czy Milica Stojadinović Srpkinja, znajdują się też na niej inni, słusznie zapomniani twórcy. За Скерлицием wарто поwтóрзyћ настęпујąцą обсерwацјę: „За позадаје душевног стања младих роматичара наших ништа није занимљивије но читати кратак песнички дневник Славка Златојевића, са његовом, меланхолијом,

8 Ibidem, с. 31-32.9 Ibidem, с. 155-156.10 Ibidem, с. 33-35.11 Д. Живковић, op. cit. с. 57-108.12 Д. Живковић, Одјеци сентиментализма у српској књижевности XVIII и прве

половине XIX века [u:] Д. Живковић, Европски оквири …I, с. 161.


незадовољеним аспирацијама, ламентацијама на свет и на људе које не разумеју песничку душу. Такав је и дневник Јована Ђорђевића”13.

Maniera sentymentalna, widoczna nawet u czołowego reprezentanta serbskiego oświecenia – Dositeja Obradovicia, przejawiała się głównie w kreśleniu „idyllicznych pejzaży pasterskich” a także w wyborze tematów melancholijno – elegijnych, co z kolei korespondowało z bogatą tradycją rodzimej wojwodziańskiej liryki mieszczańskiej. Płytki patos epigońskiej liryki sentymentalnej, już anachronicznej w poezji europejskiej połowy XIX wieku, stanowił przeszkodę w rozwoju literatury ambitnego, pogłębionego fi lozofi cznie romantyzmu, ale nie pozostawał w zasadniczej sprzeczności z liryką ludową i epiką bohaterską. Jak widać więc w poddanym tu analizie okresie, w którym spodziewać się można poetyckich realizacji postawy Weltschmerzu dostrzec można w literaturze serbskiej współistnienie wielu literackich prądów i tendencji. Nie trudno zgodzić się ze zdaniem Živkovicia, że jest to „неконти-нуирана или дисконтинуирана књижевност” ili drugim rečima „књижевност помешаних и испретураних слојева”14. W efekcie swoistego spiętrzenia różnego typu wpływów życie literackie tej epoki miało charakter epigoński i dyletancki – stwierdza D.Živković dodając jednakowóż, że niezależnie od mnogości wzorców i powierzchowności zapożyczeń był to czas kształtowania się języka poetyckiego, który zabrzmi pełnią wyrazu i głębią treści w dokonaniach romantyków drugiej połowy XIX wieku15. Był to czas, w którym szersze niż dotąd kręgi społeczeństwa serbskiego nauczyły się czytać poezję.

Poszukiwanie Weltschmerzu czy też tylko echa postawy werterowskiej w liryce serbskiej XIX wieku poprzez prześledzenie twórczości lirycznej najważniejszych przedstawicieli tej epoki pozwoli jednak na sformułowanie interesujących wniosków dotyczących roli literatury w kształtowaniu postaw jej odbiorców.

Przytoczoną wcześniej charakterystykę młodych romantyków („fatalnych ludzi”), dokonaną przez Jovana Skerlicia, uzupełnić można o nakreślone przez niego ciętym piórem sylwetki błąkających się przy księżycu i poetyzujących młodych ludzi: Svetozara Mileticia, Kornelija Stankovicia, Mihajla Polita – Desančicia. W dziennikach poetyckich wspomnianego wyżej Slavka Zlatarevicia dostrzega badacz wspomniane już objawy: melanholiju, nezadovoljene aspiracije, lamentacije na svet i na ljude”16. Wzmianki te można potraktować jako najwcześniejsze świadectwo interesującej nas postawy. Bohaterowie złośliwej charakterystyki Skerlicia nie weszli wprawdzie do panteonu serbskiej liryki, okazali się jednak później szanowanymi obywatelami, prawnikami i politykami.

13 Ј. Скерлић, op. cit., с. 32.14 Por.: Живковић, Европски оквири српске књижевности XVIII и XIX века [w:]

Европски оквири...I , с. 58.15 Д. Живковић, op. cit., с. 263.16 Ј. Скерлић, op. cit., с. 32.


Szczególną pozycję w literaturze serbskiej pierwszej połowy XIX zajmuje Jovan Sterijia Popović (1806-1856). Jego bogaty dorobek twórczy obejmuje powieści historyczne utrzymane w manierze sentymentalnej, tragedie oparte na motywach epiki bohaterskiej, poezje i komedie, które przyniosły mu trwałe miejsce w literaturze. Zróżnicowana gatunkowo twórczość jest też świadectwem złożonej sytuacji literatury owego czasu: odnaleźć w niej można wpływy niemal wszystkich kierunków i stylów – od klasycyzmu i sentymentalizmu, z którego w późniejszych latach sam twórca sobie dworował pisząc powieść Roman bez romana, poprzez preromantyzm aż do elementów realizmu obecnych zwłaszcza w późniejszych komediach. Próby poetyckie podjęte na początku drogi twórczej są tylko świadectwem solidnego wykształcenia klasycznego, ale opublikowany w 1854 roku zbiór Davorje (Pieśni), utrzymany w podobnej konwencji przynosi głębokie i szczere rozważania nad kondycją ludzką w ogólności i własnym losem. Popović rozważa fenomen przemijania, bezsensu i otaczającej go nicości, zniszczenia i śmierci. Pisze o tym J.Deretić wyrażając przekonanie, że twórca „је за-лутао у време које није његово”17. Nastroje te wynikały z rozczarowania, którego autorów doznał w życiu zawodowym, kiedy to rezygnując z pracy nauczyciela gimnazjalnego poświęcił się działalności organizacyjnej na niwie oświatowej. Kompetencje ministra reformującego szkolnictwo w Księstwie Serbskim nie uchroniły go przed uwikłaniem w spory polityczne, które ostatecznie doprowadziły go do rezygnacji ze stanowiska i powrotu do rodzinnego miasteczka Vršac w Wojwodinie. Nie dziwią więc w jego późnych wierszach tony smutku, a także gorzkiej ironii, jak w zakończeniu wiersza o Bożym Narodzeniu, kiedy to poeta stwierdza „једна радост од Божића оста-ла је само, што по њему одмах лепе балове имамо”18 lub w wierszu Рат (Wojna), gdzie pada pytanie „Кад је био свет без рата?”19, przy czym wojna nie musi oznaczać zbrojnego konfl iktu na miarę europejską, często wystarczą konfl ikty małżeńskie. Wśród licznych w podobnym tonie utrzymanych wierszy wyróżnia się tekst inskrypcji nagrobnej napisanej samemu sobie. Pesymizm i poczucie beznadziei mogłyby wskazywać na dalekie echo modnych tematów, ale zwięzłość, oszczędność środków wyrazu, dyscyplina języka każą widzieć w nim doświadczonego mistrza słowa poetyckiego, którego przesłanie ma charakter ponadczasowy:

Ништа из ништа, / згрувано у ништа / даје све ништа. / Шта желиш више / од ишчезлог ништа? / Пламен кратко траје, / Вечно гаси се. / Стихотворац, ретор,/ професор, правдослов, / У књигама име / Вечно остаје ти. / Но тело нам ништа, / Ум такође ништа, /Све је, дакле ништа, / Сенка и ништа.20

17 Ј. Деретић, Кратка историја српске књижевности, Београд 1990, с. 122.18 Ј. Стерија Поповић, Божић, [w:] Даворје. Београд 1898, с. 117.19 Ј. Стерија Поповић, Рат , [w:] Даворје. Београд 1898, с. 139.20 Ј. Стерија Поповић, Надгробије самоме себи [w:] Песме, Нови Сад 1970, с.

144.


Sięgając do twórczości jednej z najbardziej wyrazistych postaci serbskiej liryki XIX wieku – Branka Radičevicia (1824-1853) – nie trudno znaleźć w niej tony smutku, poczucie przemijalności i żalu. W początkowym fragmencie poematu „Đački rastanak” poeta – narrator zatrzymuje się nad grobem i kieruje do spoczywającego w nim słowa, które jednoznacznie dotyczą jego samego:

Млого тео, млого започео,Час умрли њега је помео!Место данка спустила се тама21.

Podobnie pesymistycznie brzmi początkowy fragment wiersza „Putu kraj”:

Дивни места виде’ доста, - Дивна беу, ал’ не дуго,Нигде дуго ја не оста’, Јер све тражи’ нешто друго.Па тако се лево, десноПо свем свету лупам,Све је уско, све је тесно –...22.

Rozczarowanie światem i niemożność znalezienia dla siebie miejsca (do ostatniego cytowanego tu wersu nawiązał przecież Skerlić!) ustępują jednak miejsca, gdy na horyzoncie pojawia się piękna dziewczyna. Tym razem zwycięża witalność młodego człowieka. Braknie jej jednak w przejmującym liryku Kad mlidijah umreti będącym rozpaczliwym pożegnaniem z poranną zorzą, słońcem, rzeką i słowikiem, ze światem – „prelepim sankom” i wierszami. Pesymizm bijący z tego tekstu ma jednak zgoła nieliteracką genezę. Naznaczony piętnem gruźlicy młody poeta w naturalny sposób zmaga się z myślą o niedalekiej śmierci; jego pesymizm jest boleśnie prawdziwy i głęboko uzasadniony, zwłaszcza, że młodzieńcze wiersze przepełniała radość życia. Cała twórczość tego zmarłego w wieku 29-ciu lat poety– jak zgodnie podkreślają badacze23 - miała walor autentyczności i spontaniczności. Nie ma tu miejsca na mniej lub bardziej świadomą stylizację, czy to werterowską czy byroniczną.

Twórczość poetycka wybitnego autora nieco młodszego pokolenia, reprezentanta dojrzałego serbskiego romantyzmu – Djury Jakšicia (1832-

21 Б. Радичевић, Ђачки растанак [w:] Песме, Београд 1968, с. 20.22 Б. Радичевић, Путу крај ... с. 55.23 Por. М. Поповић, То је био звук [w:] Српска књижевност у књижевној критици.

Епоха романтизма. (ред. Ј. Христић), Београд 1972, s. 228-241, Б.Михајловић, Уранак наше лирике [w:] Б. Радичевић, Ђачки растанатк и друге песме. Београд 2002, с. 79, M. Jakóbiec, Literatury narodów Jugosławii [w:] Dzieje literatur europejskich , t. III, cz. II, Warszawa 1991, с. 211-212.


1878), często określana była jako „pełna rozczarowania i bólu”24. Postawa rezygnacji wynikająca z doznanych w życiu zawodów, pesymistyczne widzenie przyrody, melancholia – to cechy dostrzeżone przez Milivoja Uroševicia25, który oględnie też przyznaje istnienie pewnych powiązań z Weltschmerzem, nazwanym tu chorobą „bólu świata” zastrzegając jednakowóż, że nie jest to postawa dominująca i nie sposób wskazać tekst, który w całości byłby ją prezentował. Wydaje się, że ostrożność badacza podyktowana została próbą ideologizacji całego wywodu, który miał wykazać jednoznacznie postępowe oblicze poety. Bez ideologicznych obciążeń jednoznacznie charakteryzuje sylwetkę poety Zoran Gluščević: „Ni u jednog našeg romantičara nema tako radikalno negativne procene vrednosti života na subjektivnom planu i izvlačenja tako radikalno negativnih zaključaka o sopstvenoj sudbini i ličnim izgledima u životu kao kod njega”26. Podobnie szeroką perspektywę dostrzega Jovan Deretić: „Duboko lično nezadovoljstvo životom spojeno je u njegovim pesmama s tipično romantičarskim konfl iktom između snažne, izuzetne individualnosti i sredine koja je okružuje”27. Warto więc zajrzeć do tekstów. Pierwsza część liryku На Липару ma postać dialogu z ptakami, które spieszą ukoić serce lirycznego „ja” pogrążonego w smutku:

„али моје срце, али моје грудиЛеденом су злобом разбијали људи,Па се, место срца, ухватио лед.”

Źródło tego rozczarowania życiem tkwi w poczuciu ciężaru upływającego czasu,

„А на души оста, ко скрхана биљка,Ил' ко тужан мирис увелог босиљка,Једна тешка рана, тежак уздисај. 28

Jeszcze dobitniej wyraził poeta te uczucia w krótkim liryku Где ја...zbudowanym z szeregu przeciwieństw: cukier – trucizna, śpiew – płacz, przyjaciel – zbrodniarz, laur – cierń. Ostatni przywołany detal to dopalająca się świeca, która jednoznacznie sugeruje zbliżający się kres życia, co nie oznacza jednak kresu skarg i żalów:

Где ја шећер сијем,

24 M. Jakóbiec, Literatury…., с. 216.25 М. Урошевић, Поезија Ђуре Јакшића. [w:] Ђ.Јакшић, Песме. Приредио Миливоје

Урошевић, Београд 1958, с. 21-22.26 З. Глушчевић, Бард српског романтизма [w:] З.Глушчевић, Књижевност и

ритуали. Београд 1998, с. 220.27 Ј. Деретић, Кратка…, с. 149.28 Ђ. Јакшић, На Липару [w:] Ђ. Јакшић, Песме... с. 57.


ту отров израсти;где ја певат мнијем,ту ћу у плач пасти.Где ја друга бројим,ту крвника имам;где ја лавор својим,трнов венац примам.Скори свећа крају,данак црној ноћи,ал' крај моме вајуникад неће доћи!29.

Gdy w kilku jeszcze tekstach poetyckich Jakišicia (Ах животу, Успо-мене, Једној несташној девојци, Све је прошло ) pojawia się podobna deklaracja zwątpienia i rozczarowania złożona przez dojrzałego, czującego ciężar lat, samotnego człowieka („Ах животу, мој тешки терету”, „коса је давно седа”, „ја се бојим, старац седи, од пламена и горива”, „Све је про-шло што ми се милило, Мојих дана приспело је вече”30) trudno określić tę postawę mianem byronicznej czy werterowskiej. Przygnębienie i pesymizm Jakišicia ma źródło w jego biografii, w trudnościach z odnalezieniem swego miejsca w życiu, w nieudanej stabilizacji w zawodzie nauczyciela, a wreszcie także w próbach topienia smutków w winie, znajdującej oddźwięk w licznych drobnych lirykach, które przyniosły mu popularność w kręgach belgradzkiej bohemy i stały się niejako jej poetycką wizytówką aż do naszych czasów. Zastosowanie w analizie tekstów poetyckich metody biografi cznej całkowicie eliminuje możliwość włączenia ich w krąg Weltschmerzu. Nie ma więc racji autor wstępu, Milivoje Urošević, doszukując się w tej poezji nawet dalekiego echa „bólu świata”, ale przyznać mu należy słuszny wybór tytułu dla całego cyklu liryki osobistej: „ Земља је пуста свуд са свих страна / ја – сува грана сред пуcтог стана”31. Można też zgodzić się z wątpliwościami sformułowanymi przez Simę Pandurovicia, który uważa za błędne twierdzenie o pesymizmie Jakšicia: „Pesimizam je teorijsko stanovište, prema kome je život, kao takav i u svojoj suštini, bol i zlo, i da je taj bol neizlečiv i to zlo nepopravljivo. Iz toga razloga pesimisti ne vole ni život ni ljude; najmanje su sposobni za radost, ljubav i oduševljenje. Jakšić, očevidno, ne spada u taj red. On je voleo život…”.32

29 Ђ. Јакшић, Где ја...[w:] Песме... с. 61.30 Ђ. Јакшић, Ах животу ...[w:] Песме... с. 65, Успомене ...[w:] Песме... с. 66, Једној

несташној девојци, [w:] Песме... с. 67, Све је прошло [w:] Ђ. Јакшић, Изабране песме. Избор и поговор Сима Пандуровић, Београд 2002, с. 27.

31 Ђ. Јакшић, Пуста је... [w:] Песме... с. 61. 32 С. Пандуровић, Песник и сликар ...[w:] Ђ. Јакшић, Изабране песме, Београд

2002, с. 78.


Dotychczasowe poszukiwania serbskiego Weltschmerzu, a także współczesne, potoczne rozumienie tego terminu wyraźnie wskazują na to, że „choroba wieku” jest przypadłością przypisaną tylko płci męskiej. Trudno wyobrazić sobie jego żeńską odmianę, zwłaszcza w południowosłowiańskim wydaniu, wobec zdecydowanie spowolnionych tam procesów emancypacyjnych. Paradoksalnie jednak sięgnięcie do poezji kobiecej pozwoli wyraźnie określić przyczyny słabej frekwencji Weltschmerzu w całej poezji pierwszej połowy XIX wieku. W twórczości Milicy Stojadinović Srpkinji (1828-1878) trudno doszukać się osobistych wyznań, opisów stanu ducha. Poetka odżegnuje się od wszelkiej intymistyki: „Ја зар да коме чувства изјавим? Та пре ћу мртва да се утајим!”33. Rozgraniczenie sfery prywatnej od publicznej jest także przedmiotem pogłębionej refl eksji w jej dzienniku U Fruškoj Gori 1854, gdzie dochodzi do głosu świadomość niewygodnej wyjątkowości pozycji kobiety – pisarki w środowisku patriarchalnym34. Jeśli więc nawet pojawiają się w jej poezji tony smutku, zniechęcenia czy żałości („за мене изчезло све је”, „мој живот струку скршеном личи”35), to ich przyczyna tkwi w czynnikach zewnętrznych, od poetki całkowicie niezależnych – w cytowanym wierszu przygnębieniem i smutkiem napawa los Serbii.

Podsumowując próby wytropienia w serbskiej poezji pierwszej połowy XIX wieku śladów Weltschmerzu stwierdzić można, że ich niemal zupełny brak spowodowany jest szczególną atmosferą tej epoki, w której zbiorowe emocje zdominowane zostały przez cały kompleks czynników zewnętrznych takich jak odzyskanie częściowej niepodległości, trudy budowania państwa wobec odziedziczonej po wiekach niewoli zapaści cywilizacyjnej, walka o język i nowy model kultury wygrana przez Vuka Karadžicia i jego kontynuatorów, co zaowocowało sięgnięciem do folkloru z całym bogactwem jego treści i form, z jego krzepiącym przesłaniem patriotycznym i zdrowym optymizmem. Na tym fundamencie opierała się literatura romantyczna. Liryczne „ja” najczęściej utożsamiało się z „my”.

Powrócić więc wypada do cytowanego na wstępie fragmentu opowiadania Lazarevicia. Ośmieszona tam postawa sentymentalno-werterowska pozwala potwierdzić przekonanie, że gusta publiczności literackiej kształtuje nie tylko literatura „wysoka” autorstwa uznanych twórców. Oddziaływanie wzorów mniej ambitnych, epigońskich wobec zjawisk literatury europejskiej podlega dobrze współcześnie rozpoznanym prawom obiegu literatury popularnej. Oddziaływanie serbskiego Weltschmerzu, który w tej literaturze nie miał

33 М. Стојадиновић Српкиња, Кад се небо мути [w:] Песме, Нови Сад – Петро-варадин 2008, с. 76.

34 Por. M. Koch, …kiedy dojrzejemy jako kultura. Twórczość pisarek serbskich na początku XX wieku. Wrocław 2007, с. 41-51.

35 М. Стојадиновић Српкиња, Последње врсте [w:] Песме, Нови Сад – Петрова-радин 2008, с. 61.


literacko wartościowej postaci – nie można bowiem udowodnić jego istnienia u najciekawszych reprezentantów epoki – daje się porównać do popularności współczesnych wzorów zachowań ukształtowanych przez literaturę popularną w typie Dziennika Bridges Jones. Badając tego typu popularność wkraczamy na teren socjologicznych aspektów funkcjonowania literatury, co wymagałoby w odniesieniu do pierwszej połowy XIX wieku sięgnięcia po zupełnie inne teksty i inne metody badawcze. Lapidarnie rzecz ujmując można by stwierdzić, że literatura serbska oparła się modzie, ale poczucie Weltschmerzu zagnieździło się w świadomości zagubionych, zakompleksionych i niepewnych jutra młodych ludzi.

Milica Jakóbiec-Semkowowa

Słowa – klucze: sentymentalizm, romantyzm, Weltschmerz, werteryzm, poezja serbska.

Милица Јакубјец-Семковова

СВЕТСКИ БОЛ НА СРПСКОМ

Крајем XIX века истакнути српски новелиста Лаза Лазаревић подсмехнуо се верте-ровском ставу у причи Вертер. Циљ овога рада јесте да се открије светски бол у српској поезији XIX века, а она се посматра као извориште које формира ту врсту става.

Пошто је представљена специфичност српске књижевности XIX века, коју ка-рактерише суживот многих узора и разнородних струја – почевши од сентиментализма па до подражавања западноевропских романтичара како би се креирао сопствени модел заснован на фолклору – анализирано је стваралаштво најрепрезентативнијих лич-ности епохе: Јована Стерије Поповића, Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића и Милице Стојадиновић Српкиње из кога су извучени на површину текстови препуни туге, без-надежности, осећања пролазности и бесмисла постојања. Скоро у сваком од (не тако бројних) случајева било је могуће пронаћи реалне разлоге тих специфичних духовних стања што, само по себи, негира могућност помодног утицаја.

Непостојање светског бола у поезији аутора о којима је реч може се објашњавати општом атмосфером епохе, у којој су романтичарски заноси имали углавном патриотски карактер. Вертер Лазе Лазаревића, са његовим подсмешљивим акцентовањем светског бола, сведочио би о томе да су се књижевни укуси и модели понашања, који су из њих проистекли, формирали не само помоћу „високе” него и помоћу популарне и епигонске књижевности.


Миленко Веснић и Анђело де Губернатис: странице о српско-италијанским... 57

ПРИЛОЗИ И ГРАЂА

УДК 930.94(497.11)-6

МИ ЛЕН КО ВЕ СНИЋ И АН ЂЕ ЛО ДЕ ГУ БЕР НА ТИС:СТРА НИ ЦЕ О СРП СКО-ИТА ЛИ ЈАН СКИМ ОД НО СИМА

КРА ЈЕМ XIX И ПО ЧЕТ КОМ ХХ ВЕ КА

Овим чла нком завршавамо низ ра до ва о глав ним срп ским кон так-ти ма ита ли јан ског пи сца, но ви на ра и еру ди те Ан ђе ла де Гу бер на ти са (1840–1913), ко ји се, у дру гој по ло ви ни XIX ве ка, ме ђу пр ви ма у за пад ној Евро пи, ре дов но и ин тен зив но ин те ре со вао за пи та ња кул ту ре, књи жев-но сти и по ли тич ких те жњи сло вен ских на ро да сво га до ба. Претходни члан ци, са бе ле шка ма из де Гу бер на ти со вог ар хи ва у Фи рен ци, би ли су по све ће ни ње го вим од но си ма са Сто ја ном Но ва ко ви ћем, Мар ком Ца ром и Сто ја ном Бо шко ви ћем.1 Пре пи ска и са рад ња Де Гу бер на ти са са по ли ти-ча рем и исто ри ча рем Ми лен ком Ве сни ћем та ко ђе су ин те ре сант не у пер-спек ти ви обе ле жа ва ња исто ри је срп ско-ита ли јан ских кул тур них од но са уоп ште. Та исто ри ја, и по ред ве ли ког зна ча ја ових од но са за обе стра не, до да нас још ни је на пи са на; има, ме ђу тим, пу но ра до ва о раз ли чи тим аспек ти ма срп ско-ита ли јан ског исто риј ског и кул тур ног ди ја ло га.2

Од по чет ка 70-их го ди на XIX ве ка, екс пло зи ја „бал кан ског пи та ња”, са ру ско-тур ским ра то ви ма и хер це го вач ким устан ком, учи ни ла је ве о ма ак ту ел ном бу дућ ност овог по лу о стр ва, чи ја ме ђу на род на по пу лар ност

1 S. Aloe, No te ine di te di Sto jan No va ko vić sul la Ser bia, la sua sto ria e i su oi rap por ti con il re sto d’Euro pa, При ло зи за књи жев ност, је зик, исто ри ју и фол клор, 2008, књ. LXXIV, 95-108; Бе ле шке Сто ја на Но ва ко ви ћа упу ће не Ан ђе лу де Гу бер на ти су, в. Isto, 187–195; Isti, Дал ма ция, Ита лия, Ав стро-Вен грия в ита ль ян ском жур на ле „Ri vi sta con tem po ra-nea” (1888), у: Lo svi lup po del la sla vi sti ca ne gli im pe ri euro pei = Раз ви тие сла вя но ве де ния в евро пе й ских им пе ри ях, a cu ra di S. Aloe, Mi la no, 2008, 147–167; Isti, Уло га Сто ја на Бо шко ви ћа у срп ско-ита ли јан ским кул тур ним од но си ма кра јем XIX ве ка, у: На уч ни са ста нак сла ви ста у Ву ко ве да не, 39 (2009), у штам пи. Оп шти пре глед Де Гу бер на ти-со вих од но са пре ма Сло ве ни ма и по себ но Ср би ма в. у мо но гра фи ји S. Aloe, An ge lo De Gu ber na tis e il mon do sla vo, Pi sa, 2000.

2 Нај ва жни ји у ве зи са овим пи та њем су ра до ви Ник ше Стип че ви ћа, а по себ но Н. Стип че вић, Два пре по ро да. Сту ди је о ита ли јан ско-срп ским кул тур ним и по ли тич ким ве за ма у XIX ве ку, Бе о град, 1979; в. та ко ђе: A. Cro nia, La co no scen za del mon do sla vo in Ita lia, Pa do va, 1958, и из бор ра до ва о срп ско-ита ли јан ским од но си ма на веб-сај ту http://www.rast ko.net/ita lia/.

DOI: 10.2298/PKIJF0975057A

58 Стефано Алое

ни је ни кад би ла то ли ко ви со ка од вре ме на грч ких уста на ка по чет ком сто-ле ћа. Европ ски ча со пи си та да об ја вљу ју по ду же есе је из ге о по ли ти ке, исто ри је и кул ту ре Бал ка на, и по ста ју чу ве на име на не ких пут ни ка ко ји, у функ ци ји до пи сни ка и струч ња ка, об ја вљу ју „на те ре ну” књи ге и члан ке ко ји илу стру ју и ана ли зи ра ју бал кан ске до га ђа је: Глед сто ун (Glad sto ne), Ле руа-Бо ли је (Le roy-Be a u li eu), Рам бо (Ram baud) и дру ги. Бал кан ска ак ту-ел ност је ме ђу фак то ри ма ко ји фа во ри зу ју раз вој сла ви стич ких ди сци пли на у ра зним зе мља ма за пад не Евро пе, на при мер у Фран цу ској и, ка сни је, у Ита ли ји. Иде је пан сла ви стич ког ти па, на вр хун цу сво је екс пан зи је у ско ро свим сло вен ским зе мља ма, на ла зе од је ка, а не та ко рет ко и сим па ти је ме ђу за пад ним ин те лек ту ал ци ма, као Луи Ле же (Lo u is Le ger) у Па ри зу и сам Ан ђе ло де Гу бер на тис (An ge lo De Gu ber na tis) у Фи рен ци.3

Про паст Ото ман ског цар ства де ло ва ла је не за у ста вљи во вла да ма европ ских зе ма ља (ко је су би ле у тр ци за по де лу бал кан ског ре ги о на), али и јав но сти, ко ја је пра ти ла са искре ним уче шћем ра ђа ње но вих др жа ва чи је су исто риј ске и кул тур не ка рак те ри сти ке би ле ве ћи ни са свим не по-зна те. Што се ти че Ита ли је, упр кос ка шње њу раз во ја сла ви сти ке, упра во у од но су на Бал кан Ита ли ја је мо гла да се по хва ли знат но ар ти ку ли са-ни јим зна њем не го мно ге дру ге европ ске зе мље, на осно ву ге о граф ске и кул тур не бли зи не, а пре све га за хва љу ју ћи по сре до ва њу мно гих Дал ма-ти на ца. Већ је прет ход них де це ни ја Ни ко ла То ма зео по све тио енер ги ју ши ре њу у Ита ли ји глав них пи та ња ко ја су се ти ца ла ове ре ги је. Ди рек тан од нос из ме ђу ита ли јан ског на ци о нал ног пи та ња (успе шно ре ше ног ује-ди ње њем зе мље 1859) и на ци о нал них по тре ба мно гих зе ма ља Евро пе још увек пот чи ње них цар стви ма – а по себ но сло вен ске на ци је – би ла је на ши ро ко по зна та те ма још од по кре та 1848–1849. го ди не. Ита ли јан ска не за ви сност слу жи ла је као при мер и пољ ским и ју жно сло вен ским па-три о ти ма. Та ко је Ита ли ја пр вих го ди на не за ви сног по сто ја ња де ло ва ла у це лој Евро пи као на ци ја-мо дел за јед но но во ге о по ли тич ко устрој ство ко је пре но си власт са над на ци о нал них цар ста ва ко ја кон цен три шу моћ у соп стве ним ру ка ма и гу ше сло бо де, на на ци о нал не др жа ве ко је су ет-нич ки хо мо ге не и де мо кра тич ке у мо дер ном сми слу ре чи, па чак и ме ђу со бом кон фе де ри са не. Ото ман ско по вла че ње је омо гу ћи ва ло на ци о нал не по кре те за не за ви сност, а про тив цар ста ва ко ја су де ла ла у бал кан ском ре ги о ну по тра ди ци о нал ној ло ги ци по де ле и рав но те же. У јед ном члан ку ко ји је об ја вљен 1867. у углед ном ча со пи су „Nu o va An to lo gia”, Ду бров-ча нин Ме до Пу цић (Or sat to Poz za) на зна чио је ка ко ће, ка да бу де ре ше но ита ли јан ско пи та ње, оштро ум но усле ди ти у пр вом пла ну срп ско пи та ње, но ви кри тич ки чвор европ ског по ли тич ког устрој ства:

3 В.: G. Aben so ur, Lo u is Léger: cent ans après, Slo vo, Pa ris, 1 (1978), 25–32; M. Do go, Mo vi men ti ri sor gi men ta li in Euro pa sud-ori en ta le: ap pun ti di la vo ro per una pro spet ti va com pa ra-ta. Con tri bu ti ita li a ni al IX Con gres so In ter na zi o na le dell’As so ci a tion In ter na ti o na le d’Étu des du Sud-Est Européen, a cu ra di A. Ba sci a ni e A. Ta ran ti no, Romània ori en ta le, XVII, 2004, и др.


La me ra vi gli o sa ri so lu zi o ne del la ca u sa ita li a na – пи сао је Пу цић – che, fat ta più col sen no che col la ma no, è og gi il mag gi or tri on fo del prin ci pio del la nazionalità so pra i so fi smi del di rit to sto ri co, de’ con fi ni na tu ra li, dell’equ i li brio po li ti co, i qu a li af fa ti ca va no la men te de gli uomi ni di Sta to; es sen do di ve nu ta d’un trat to il mi gli or so steg no di qu el prin ci pio, ha da to un for te im pul so al la libertà del re sto d’Euro pa, ed ha già ce du to il cam po ad al cu no dei pro ble mi che fi no ra le dis pu ta va no il pri ma to, fra cui prin ci pa lis si mo è qu el lo che mo der na men te si di ce qu e sti o ne ori en ta le. Co tal qu e sti o ne […] diverrà as sai più sem pli ce se a schi a rir la si farà uso di qu el prin ci pio che or mai ha tri on fa to in Ita lia, vo’ di re del prin ci pio na zi o na le. Si ve dreb be al lo ra gi gan teg gi a re in Ori en te co me su pre ma e ra di ca le una qu e sti o ne che fi no ra ha for se fat to me no stre pi to, ed è la qu e sti o ne ser ba. La qu a le […], s’esten de ben ol tre i li mi ti dell’odi er no prin ci pa to, ab brac cia e si con fon de col la ca u sa Ju go-sla va che es sa ca-pi ta neg gia […], ed il suo tri on fo por te reb be se co qu el lo del prin ci pio di nazionalità in Ori en te, ciò è a di re la dis tru zi o ne dei due im pe ri tur co ed austri a co, che so no i de ten to ri del suo ter ri to rio.4

Пу цић је де лио ан ти хаб збур шка осе ћа ња ка рак те ри стич на за пр ве де це ни је не за ви сне Ита ли је, и чак је сма трао „уми ру ћим” не са мо Ото-ман ско цар ство, чи је је про па да ње би ло очи глед но, већ и аустриј ско, ко га су на чи ња ли на ци о нал ни по кре ти, иако је и да ље би ло у екс пан зи ји. Јед но „ве ли ко ју го сло вен ско кра љев ство, цен тар кон фе де ра ци је ма њих др жа-ва”5 Пу цић је пред ста вљао као пер спек ти ву не са мо ет нич ки ис прав ну, већ и ре а ли стич ку, упр кос при ви ди ма:

Qu e sto pro gram ma non si tro va cer to for mu la to in nes sun ga bi net to euro peo, e

seb be ne sia, com’è pa le se, il so lo che pos sa det ta re la co no scen za et no lo gi ca dell’Ori-en te odi er no […], pu re il pro por ne ora l’im me di a ta ap pli ca zi o ne sa reb be lo stes so che far si da re del paz zo per la te sta. So lo gl’Ita li a ni, ai qu a li la gen te po si ti va det te tan to tem po del paz zo, e che ciò null’ostan te, di qu est’Ita lia, espres si o ne ge o gra fi ca, gi un-se ro a fa re, lo de a Dio! qu el reg no che fra tut ti in Euro pa in car na me glio il prin ci pio as so lu to del la nazionalità, es si so lo po treb be ro com pa ti re al la fol lia de gli Ju go-sla vi e con sen ti re con lo ro se agog na no d’us ci re dal lo sta to di espres si o ne et no gra fi ca e pas sa re a qu el lo di or ga ni smo po li ti co. Del re sto es sen do la dis tru zi o ne al me no dell’im pe ro tur co co sa ora mai ine vi ta bi le e for se pros si ma, e po ten do ri u sci re fu ne sto all’Ita lia che l’Austria an ti ca e per pe tua ne mi ca sua ne ap pro fi t ti […], egli è di mas si mo in te res se ita li a no l’im pe dir le a qu a lun que prez zo il cam mi no e fa vo ri re con tut ti que’ mez zi che la pru den za am met te l’ese cu zi o ne del pro gram ma ju go-sla vo.6

У за кључ ку сво је ана ли зе, Пу цић је по др жа вао ства ра ње кра љев-ства Ср би је и у ан ти ру ској функ ци ји, по што је тре ба ло да пред ста вља сло вен ске ин те ре се бо ље од де спот ског ру ског цар ства, од у зи ма ју ћи му „мо рал ну сна гу” да „сâмо пред ста вља и да се ста ра о Сло ве ни ма у европ-

4 O. Poz za, La Ser bia e l’Im pe ro d’Ori en te, Nu o va An to lo gia, vol. IV, gen. 1876, 122-123.5 Isto.6 Isto, 124.


ским кон ци ли ма”7. Пре нео сам по ве ће фраг мен те из Пу ци ће вог члан ка јер он бо ље од дру гих из но си ста тус пи та ња и мо ти ва ци је, ка ко објек тив-не та ко и иде ал не, ко ји су збли жа ва ли ита ли јан ске ин те ре се и ин те ре се бал кан ских на ци ја, по себ но Ср би је. Ни су мо гли не до ста ја ти у Ита ли ји и опре зни ји ста во ви, па чак не ки пут и сла во фоб ни, у јед ном пе ри о ду у ко-ме су про гре сив но ра сли су ко би из ме ђу Ита ли ја на и Сло ве на око Го ри це, Ис тре и у Хр ват ској. У од но су на Ср би ју ра ди ло се о осе ћа њи ма углав ном су штин ске сим па ти је, по што је Ср би ја ме ђу ју жно сло вен ским на ци ја ма би ла нај ма ње уву че на у ин тер ет нич ке тен зи је на ја дран ској оба ли.8 Глав ни про блем Ср би је је био ме ђу на род на изо ла ци ја, де ли ка тан ме ђу по сред нич ки по ло жај из ме ђу два цар ства, на ро чи то по сле Бер лин ског трак та та ко ји је оја чао хаб збур шки ути цај над кне же ви ном а по том кра ље ви ном Ср би јом. Је дан ана ли ти чар ча со пи са „Nu o va An to lo gia”, Ати лио Бру ни ал ти (At ti lio Bru ni al ti), на пи сао је 1880. да се нај ва жни је до стиг ну ће за ко јим су Ср би и Цр но гор ци мо гли да че зну ни је са сто ја ло у те ри то ри јал ном ује ди ње њу свих Ју жних Сло ве на (ко је је по ма њој це ни, по Бру ни ал ти ју, би ло мо гу ће по сти ћи уну тар хаб збур шког цар ства, по де ље ног на сво ја три глав на на-ро да, сло вен ски, ма ђар ски и не мач ки), већ у кул тур ној еман ци па ци ји ко ја је њи хо ве ма ле др жа ве чи ни ла са свим хо мо ге ни ма и не за ви сни ма:

Ave re una col tu ra pro pria, fran car si dall’in fl us so, dai co stu mi, dall’azi o ne del le raz ze vi ci ne, es se re, in som ma, ni ent’al tro che ju go-sla vi […]. E gli in gran di men ti so no an co ra pic co la co sa, a pa ra go ne del la in di pen den za con se gu i ta o ri co no sci u ta, che li ha fat ti en tra re nei con sor zi euro pei, e l’in di pen den za stes sa è an co ra me no del la sim pa tia che i due va lo ro si po po li e gli ju go-sla vi, in ge ne ra le, si gu a dag na ro no in Euro pa.9

Бру ни ал ти је ви ста во ви и уоп ште по зи ци ја ча со пи са „Nu o va An-to lo gia” у од но су на Бал кан и Ср би ју ука зу ју на сим па ти ју ита ли јан ске ин те ли ген ци је пре ма Ју жним Сло ве ни ма, спо соб ним да ра ту ју за сво ју са мо стал ност, у не та ко при ви ле го ва ном окру же њу две ју им пе ри ја. Ту сим па ти ју, та ко ђе у ве зи са ан ти им пе ри јал ним осе ћа њи ма, мо же мо при-ме ти ти и код Ан ђе ла де Гу бер на ти са, од тре нут ка кад по чи ње ње го во ин те ре со ва ње за бал кан ско пи та ње, тј. у пе ри о ду ру ско-тур ског ра та, ка ко све до че ње го ви књи жев ни и по ли тич ки пре гле ди из пе ри о да 1876–1879. у ча со пи су „Nu o va An to lo gia”.10 Иако ни је по ка зао ве ли ку до след ност

7 Isto, 149.8 В.: О. Сту па ре вић, Мар ко Цар књи жев ни кри ти чар: За дар ски пе ри од 1880-1919,

Хер цег-Но ви; Бе о град, 1991; E. Ive tić, La pa tria del Tom ma seo. La Dal ma zia tra il 1815 e il 1860, у: Niccolò Tom ma seo: Po po lo e na zi o ni. Ita li a ni, cor si, gre ci, il li ri ci, a cu ra di F. Bru ni, Ro ma-Pa do va 2004, vol. II, 595–623.

9 A. Bru ni al ti, Le lot te e le spe ran ze di una pic co la na zi o ne. La Ser bia e il Mon te ne gro, Nu o va An to lo gia, vol. XX, mar. 1880, 153–154.

10 В.: A. De Gu ber na tis, „Ras seg na del le let te ra tu re stra ni e re”, Nu o va An to lo gia, а по-себ но: Dic. 1876 (A tra vers l’Herzégo vi ne, par A. Meylan; La Bo snie et l’Herzégo vi ne, par


ми шље ња, Де Гу бер на тис је био склон да бу де на ру ској стра ни, па је у не ко ли ко слу ча је ва чак усво јио не ке од аспи ра ци ја пан сла ви ста. У јед ном дру гом тре нут ку, ме ђу тим, уме сто ен ту зи ја зма за ру ску уло гу на Бал-ка ну на сту пи ло је дис тан ци ра ни је и кри тич ни је по на ша ње у од но су на им пе ри ја ли зам Мо скве. Де Гу бер на тис је га јио још ве ћу авер зи ју пре ма Аустро у гар ском цар ству, на та ло же ну на чво ру „ире дент ских те ри то ри ја” Аустри је ко је је на се ља ва ло ита ли јан ско ста нов ни штво, та ко да ју го сло-вен ска ал тер на ти ва ни је мо гла да не при ву че ње го ве сим па ти је.

Са рад ња Но ва ко ви ћа са Де Гу бер на ти сом за по чи ње 1878. го ди не при са ста вља њу срп ских од ред ни ца за ње гов Di zi o na rio bi o gra fi co de gli scrit to ri con tem po ra nei (Би о граф ски реч ник са вре ме них пи са ца), осо бен ен ци кло пе диј ски труд где су би ле са бра не ин фор ма ци је о лич но сти ма кул ту ре и на у ке из це лог све та. За хва љу ју ћи по мо ћи Но ва ко ви ћа, Де Гу бер на тис је мо гао укљу чи ти у реч ник ве о ма ве лик број срп ских би-о гра фи ја (9 име на). Од тог тре нут ка се раз ви ја ју по што ва ње и са рад ња из ме ђу срп ског исто ри ча ра и по ли ти ча ра и ита ли јан ског ин те лек ту ал ца ко је ће тра ја ти не ко ли ко де це ни ја.11 Пре ко Но ва ко ви ћа, Де Гу бер на тис убр зо сту па у кон такт са још јед ним исто ри ча рем, Сто ја ном Бо шко ви ћем; мре жа срп ских кон та ка та по ста је по том све гу шћом, па ће се ме ђу њи ма на ћи, из ме ђу оста лог, име на Мар ка Ца ра, Ма ти је Ба на и Вла да на Ђор ђе-ви ћа. Не ко ли ко срп ских по зна ни ка Де Гу бер на ти са са ра ђу је у ње го вим ча со пи си ма „Re vue in ter na ti o na le” (1883–1887) и „Ri vi sta con tem po ra nea” (1888), у ко ји ма је очи глед на и ра зно вр сна па жња по све ће на Бал ка ну и Ср би ји. По се бан до при нос по пу ла ри за ци ји ју жно сло вен ских кул ту ра Де Гу бер на тис је дао осни ва њем ча со пи са „Ri vi sta con tem po ra nea” 1888. го ди не. Глав на ка рак те ри сти ка ча со пи са „Ri vi sta con tem po ra nea” био је об зир у од но су на дис кри ми ни ра не на ци о нал но сти хаб збур шког цар ства, на ро чи то Ита ли ја нима Аустри је и Ср бима и Хр ва тима у Дал ма ци ји. Та ква је па жња убр зо до би ла ка рак те ри сти ке по ле ми ке и иза зо ва у од но су на Цар ство, баш у тре нут ку у ко ме је Кра ље ви на Ита ли је, на чи јем је че лу вла де био Фран че ско Кри спи, учвр шћи ва ла сво ју но ву спољ ну по ли ти-ку ко ло ни јал не екс пан зи је пу тем са ве за са Аустри јом и Не мач ком. То је до ве ло до за бра не ши ре ња ча со пи са на аустриј ској те ри то ри ји и до ја ких уну тра шњих при ти са ка ко ји су до при не ли ње го вом пре ра ном за тва ра њу.12

Али за вре ме ње го вог крат ког по сто ја ња, но ви Де Гу бер на ти сов про јект је ус пео да на вре ме при ка же кул ту ре Ју жних Сло ве на, на ро чи то срп ску, за хва љу ју ћи не ко ли ким члан ци ма Мар ка Ца ра ко ји су би ли од ве ли ког

Ch. Yri ar te, 870–887); Lug. 1877 (La gu er re d’Ori ent, par Al. Glénard, 712); Feb. 1878 (La Rus sia di fe sa da una rus sa, 774–777); Nov. 1878 (La qu e sti o ne d’Ori en te, 354–356); Lug. 1879 (La Gre cia mo der na, 177–182); Mag. 1880 (Rus sia and En gland, 362–370).

11 В.: S. Aloe, No te ine di te di Sto jan No va ko vić...12 О исто ри ји ча со пи са „Ri vi sta con tem po ra nea”, в. S. Aloe, Дал ма ция, Ита лия,

Ав стро-Вен грия...


ин те ре са и ква ли те та.13 Ча со пис „Ri vi sta con tem po ra nea” је за бе ле жио не ла год ност и не го до ва ње оних ко ји су у Ита ли ји Фран че ска Кри спи ја ви де ли из да ју иде а ла не за ви сно сти и на ци о нал ног са мо о дре ђе ња свих на ро да, иде а ла чи ји је мо дел био ита ли јан ски Ри сор ђи мен то. Мар ко Цар је то под ву као сна жно у јед ном пи сму Де Гу бер на ти су не по сред но по сле аустриј ске за бра не у од но су на ча со пис „Ri vi sta con tem po ra nea”:

L’Austria del con te Ta af fe non ha né gi or na li, né ri vi ste deg ne di un po po lo gran-de, cul to e li be ro […]. Chi vuol far si un’idea del la liberalità del go ver no austri a co, lo chi eg ga agli Ita li a ni del Tren ti no, dell’Is tria, del la Dal ma zia, che so spi ra no an co ra sot to il suo pug no di fer ro; lo chi eg ga ai Ser bi d’Ung he ria ed a qu el li del la Bo snia, dell’Er ze go vi na, del la Dal ma zia stes sa, ne’ qu a li si cer ca di sof fo ca re og ni li be ra e na zi o na le aspi ra zi o ne. Ma ahimé! voi Ita li a ni del Reg no, si e te trop po lon ta ni e go de-te trop pa libertà per po ter im ma gi na re le de li zie del la no stra po li zia co sti tu zi o na le; epperò pro va te gu sto a di ri ge re dal Par la men to pa ro le mag ni lo qu en ti all’in di riz zo dei no stri reg gi to ri, che si af fret ta no a de co ra re i vos tri mi ni stri.14

Иако се Де Гу бер на тис по сле пре ра ног га ше ња ча со пи са „Ri vi sta con tem po ra nea” пре стао ак тив но ба ви ти Бал ка ном око де сет го ди на, он је ус пео да се до та да ве о ма ду бо ко ин фор ми ше о по ли тич ком по ло жа ју Срп ске кра ље ви не и о ди на стиј ским су ко би ма из ме ђу кра ља Ми ла на и кра љи це На та ли је, ко ју он је упо знао у Фи рен ци у но вем бру 1887, у до ба ње ног про ла ска кроз Ита ли ју за јед но са ста ри јим си ном, пре сто-ло на след ни ком Алек сан дром.15

Ср бо фи ли ја ита ли јан ског еру ди те по но во је про бу ђе на по што је, кра јем фе бру а ра 1897, ус пео да оства ри свој пут у Бе о град. То су го ди не ка да Де Гу бер на тис пред у зи ма јед ну се ри ју пу то ва ња сред ње-ју жном Евро пом (Ма ђар ска, Хр ват ска, Ср би ја, Ру му ни ја, Бу гар ска), узи ма ју ћи на се бе уло гу „ам ба са до ра ита ли јан ске кул ту ре у све ту” ко ја, на рав но, ни је има ла ни ка кво зва нич но јам ство, али му је у из ве сним слу ча је ви-ма га ран то ва ла ви сок при јем од стра не вла да ра и оних ко ји су би ли на нај ви шим по ло жа ји ма у др жа ва ма ко је је по се тио. По се ту Ср би ји су ве-о ма бри жљи во ор га ни зо ва ли исто ри чар и по ли ти чар Ми лен ко Ве снић

13 M. Zar, Vuk Ste fa no vic Ka rad zic e la po e sia po po la re ser ba, Ri vi sta con tem po ra nea, feb. 1888, 232-255; Isti, Ras seg na let te ra ria dei pa e si ju go sla vi, ibid., mar. 1888, 589-597; Isti, Ras seg na let te ra ria dei pa e si ju go sla vi, ibid., lug. 1888, 139-146. Ras seg na let te ra ria dei pa e si ju go sla vi, по на ме ра ма Мар ка Ца ра и Де Гу бер на ти са, тре ба ло је да по ста не стал на ру бри ка.

14 M. Цар, Пи смо Де Гу бер на ти су, За дар, 9.7.1888, Bi bli o te ca Na zi o na le di Fi ren ze (BNF), fon do De Gu ber na tis (DG), cass. 134, n. 59.

15 В.: С. Бо шко вић, Пи смо Де Гу бер на ти су, Бе о град, 8.10.1887, BNF, cass. 15, n. 15. Де Гу бер на тис се упо знао та ко ђе са ди пло ма том Сте ва ном По по ви ћем и с по ли ти ча рем Ла за ром До ки ћем, ко ји ће има ти зна чај не уло ге у срп ској по ли ти ци у до ба Алек сан дра Об ре но ви ћа.


и но ви нар Сте ван По по вић, ко је је упо знао у Фи рен ци у раз ли чи тим мо мен ти ма16, на пре по ру ку Бо шко ви ћа. Ми лен ко Ве снић (1862–1921), про фе сор ме ђу на род ног пра ва у Бе о гра ду, већ ан га жо ван у по ли ти ци и бли зак „стран ци” кра љи це На та ли је, по се тио је Де Гу бер на ти сов дом у Фи рен ци 1896. го ди не, поставши од мах при ја тељ ита ли јан ског ко ле ге. Ве ро ват но је Ве сни ће ва за слу га зва нич но пу то ва ње Де Гу бер на ти са у Бе-о град. Ве снић и По по вић су га ран то ва ли пу ну зва нич ност том до га ђа ју, укљу чу ју ћи у то, осим Срп ске ака де ми је на у ка (чи ји је Де Гу бер на тис био по ча сни члан, с об зи ром да је већ био члан Срп ског уче ног дру штва од 1886), и двор Алек сан дра Обре но ви ћа. По по вић и, из над све га, Ве снић, би ли су уско ве за ни за кра љи цу мај ку На та ли ју и, сход но то ме, би ли су уме ша ни у по ли тич ку бор бу ко ја је ви де ла су про ста вље не Ми ла но ву стран ку и стран ку кра љи це На та ли је, ко ја се вра ти ла у Ср би ју 1895. Ско ро уочи обр та ко ји су, кра јем 1897, до ве ли до то га да Алек сан дар рас пу сти вла ду ра ди ка ла Си ми ћа и прет хо ди ли дру гом из гнан ству На та ли је, Де Гу бер на тис је имао мо гућ ност да га при ме срп ски вла да ри на два све ча на зва нич на при је ма, о че му је пре нео сна жне ути ске у књи зи La Ser bie et les ser bes. Lec tu res et im pres si ons (Flo ren ce, 1897), кон ци пи ра ној про грам ски за јед но са Ве сни ћем и Но ва ко ви ћем с ци љем да се по пу ла ри зу је по зи-тив но ви ђе ње Ср би је на најрас про стра ње ни јем ме ђу на род ном је зи ку. Ве сни ће ва ор га ни за ци ја је би ла из у зет на што се ти че Де Гу бер на ти со ве по се те, али да ле ко ма ње по пи та њу да ва ња струч них са ве та ко је је обе ћао у ве зи са књи гом. То ком 1896. и по чет ком 1897. он је де фи ни сао де та ље пу то ва ња и у ту свр ху по сти гао да га краљ при ми при ват но. Фик си рао је је дан кра ћи ка лен дар пре да ва ња ко ја је ита ли јан ски гост тре ба ло да одр жи у дру гим сре ди на ма ван срп ске пре сто ни це:

J’ai eu l’hon ne ur d’être reçu en audi en ce privée par S.M. le Roi hi er po ur fi xer défi ni te ve ment les déta ils de Vos con fe ren ces. Sa Ma jesté se re jo u it d’avan ce de vo tre ar rivée, se so u vi ent avec pla i sir de Ses jo urs de Flo ren ce où il a eu la chan ce de vo us connaître,17 et comp te que S.M. la Re i ne Nat ha lie se ra à Bel gra de po ur les jo urs de vos conféren ces chez no us. C’est po ur qu oi Il a da igné cho i sir Le rôle de la fem me dans la vie mo der ne com me su jet […]. Le su jet de la conféren ce du Ca si no po ur ra it être Na ti o na lité et Hu ma nité et ce lui de la Ha u te Éco le: La si tu a tion des Sla ves en Euro pe.18

По се та се од и гра ла ка ко је пла ни ра но, на обо стра но за до вољ ство.19

Да би омо гу ћио из ла зак књи ге, Ве снић се за у зео да пру жи Де Гу бер на ти су 16 Као што је већ ре че но, По по вић је по се тио Фи рен цу 1887, при ли ком пу то ва ња

кра љи це На та ли је и пре сто ло на след ни ка Алек сан дра; по знан ство са Ве сни ћем де си ло се, пак, око 1896.

17 Од но си се на фи рен тин ску по се ту из 1887. го ди не (в. го ре).18 М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, Бе о град, 25.1(5.2).1897, BNF, DG, cass. 130,

n. 48.19 В. A. De Gu ber na tis, La Ser bie…, исто 229–232.


по дат ке о исто ри ји, кул ту ри, фол кло ру и умет но сти Ср би је, укљу чу ју-ћи и Но ва ко ви ћа и дру ге ко ле ге, као и ди пло ма ту Сте ва на Па вло ви ћа, са слу жбом у Ри му; углав ном, са ку пља ње ин фор ма тив не гра ђе је да ло не до вољ не ре зул та те и ита ли јан ски ли те ра та је мо рао у из ве сној ме ри да се ба зи ра на већ по зна тим из во ри ма, а не ке од тих му је до ста вио као би бли о гра фи ју сам Ве снић. С об зи ром да је књи га има ла ма ње-ви ше отво ре не про па ган ди стич ке на ме ре, Ве снић ни је из о ста вио да по ме не не ко ли ко та ча ка ко је је же лео да ви ди да се раз ви ју („Je ti ens à ce que les de ux qu e sti ons sur to ut n’y so i ent po int omi ses: cel le de la Bo snie et cel le de la Ma ce do i ne”);20 осим то га при пре мио је јед ну са же ту бе ле шку о срп-ском сли кар ству, на ита ли јан ском је зи ку, ко ја је та ко до да та бе ле шка ма Но ва ко ви ћа о исто ри ји и ге о по ли ти ци зе мље.21 Ве сни ће ву бе ле шку при-ла же мо у до дат ку овом члан ку.

По ве ћа пре пи ска са Де Гу бер на ти сом до ди ру је из бли за не ке глав не мо мен те Ве сни ће вог жи во та и ње го вих од но са са вла шћу у Ср би ји. Од упо зна ва ња са Де Гу бер на ти сом ње го ви су од но си са Ита ли јом би ли све ду бљи.22

Пи сма Ве сни ћа ну де Де Гу бер на ти су по при лич но по вер љи ве по дат ке о кључ ним лич но сти ма срп ске по ли тич ке сце не, као што су док тор Вла-дан Ђор ђе вић и краљ Ми лан, ко ји је 1897. по ве рио Ђор ђе ви ћу за ду же ње да вла да зе мљом:

Dr. Vla dan Ge or ge vitch est un an cien méde cin-chi rur gien de la fac. de Vi en ne. Il a été méde cin per son nel du roi Mi lan et on l’ac cu se d’avo ir joué à cet te épo que un rôle pas très ho no ra ble. On l’ac cu se aus si des in tri gu es qui ont amené le di vor ce royal. En réalité c’est so us sa géren ce du min. des cul tes, que le métro po li ta i ne Théodo re ava it pro noncé, so us sa pres sion et cel le du roi Mi lan, le di vor ce en 1887 qui a été an nulé plus tard.23 Dr. Vla dan a une se u le qu a lité: il est un grand tra va il le ur. Ma is per son ne en Ser bie ne le prend au séri e ux. Il est protégé du roi Mi lan et com me tel il a été nommé mi ni stre à Athènes pu is à Con stan ti no ple où l’on ne s’est po int loué de lui. Il pa ra it que la cri se mi ni ste ri el le est de no u ve au à l’or dre du jo ur; el le est même im mi nan te vu que Vla dan n’a po int d’ap pu is chez le pays.

Le roi Mi lan est d’après moi dépu is long temps un ne u rasthéni que ou au mo ins un in di vi du anor mal. Il a des idées fi xes, une en tre autres: que le pays est an tidyna sti-que; si même ce lui-ci ne l’a pas été ju squ’à ma in te nant – après to u tes les ex ci ta ti ons,

20 М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, Бе о град, 6.4(25.3).1897, BNF, DG, cass. 130, n. 48.

21 Но ва ко ви ће ве Бе ле шке Сто ја на Но ва ко ви ћа упу ће не Ан ђе лу де Гу бер на ти су в. у: При ло зи за књи жев ност, је зик, исто ри ју и фол клор, 2008, књ. LXXIV, 187–195.

22 Ве снић са ра ђу је по вре ме но са ита ли јан ским ча со пи си ма, као на пр. јед ним члан-ком о Б. С. Ку ни бер ти ју (M.R. Ve snitch, Un ita li a no sta ti sta in Ser bia, Nu o va An to lo gia, n. 187, feb. 1903, 685-segg.).

23 Ми лан је од лу чио 1887. да се раз ве де од На та ли је. Осим лич них про бле ма, су коб из ме ђу кра ља и кра љи це је об у хва тио и су прот ста вља ње две стру је мо ћи.


il lui for ce ra po ur ain si di re la main et il jouéra le trône de son fi ls dont il paraît trop peu s’oc cu per.

No us som mes mal he u re ux en Ser bie de ce que no tre je u ne roi ne paraît pas posséder as sez de pro pre vo lonté, de ce qu’il se la is se in fl u en cer, et ces in fl u en ces ne vont po int ni dans l’intérêt du pays ni dans son pro pre intérêt. L’in fl u en ce du père est la plus for te et la plus fu ne ste; il paraît qu’il y ait des mo ments où il le fa sci ne. – Qu’est-ce qu’il en sor ti ra? Di eu seul le sa it.24

Кри тич ки по ло жај Ве сни ћа у од но су на кра ља и Ђор ђе ви ћа од-ра жа вао је све дра ма тич ни ји су коб у вр ху срп ске др жа ве. Ути сак да је Алек сан дру не до ста ја ло лич не во ље, те да се пот чи нио во љи сво га оца, рас па љи вао је кон тра сте ко ји су се ши ри ли у вр хо ви ма срп ске др жа ве у пе ри о ду та ко зва не вла да нов шти не. Ве снић је био у по зи ци ји још увек при лич но при кри ве ног ан та го ни зма у од но су на стран ку кра ља Ми ла-на. Али по сле не у спе лог атен та та на кра ља Ми ла на (1899) Ђор ђе вић је под ста као те шку ре пре си ју у од но су на опо зи ци ју, па је Ве снић и сам ис ку сио за твор, у ко ји је ста вљен под оп ту жбом због пи са ма са по ли-тич ким са др жа јем ко је је био по слао ре дак ци ји па ри шких но ви на, „Le temps”. Де Гу бер на тис се жа лио на ту чи ње ни цу у сво јој ауто би о гра фи-ји, под се ћа ју ћи да у Бе о гра ду „ri ma si ospi te del sig nor We snitch, il dot to e ge ni a le pro fes so re di di rit to in ter na zi o na le all’Università di Bel gra do che ora scon ta nel le pri gi o ni di Sta to il suo gran de amo re per la libertà”.25 Из за тво ра срп ски по ли ти чар је на пи сао јед но крат ко пи смо за успо ме ну по во дом ше зде се тог ро ђен да на ита ли јан ског при ја те ља, освр ћу ћи се на соп стве ни по ло жај за тво ре ни ка:

Pen sant à M. le Com te de Gu ber na tis les vers de Gi u sti, pre sen tant l’idéal de l’hom me de no tre siè cle me re vi en nent à la mémo i re. Et com me ”cit ta di no nel la sua città” et com me ”ita li a no in Ita lia” et com me ”uomo nell’umanità” et com me hom me de sci en ce et de let tres il fa it par to ut hon ne ur à ce ux aux qu els il ap par ti ent.

Je su is he u re ux de po u vo ir m’as so ci er à ses no bles con ci toyens en sa lu tant en lui le plus dig ne re présen tant ac tuel du pays de Dan te, de Pe trar ca et de Sil vio Pel li co.

Po ja re vatz (Ser bia) Pri son d’Étatle 15/28 mars 1900 Mil. R. Ve snitch26

Си ту а ци ја се про ме ни ла услед вен ча ња кра ља Алек сан дра са Дра-гом Ма шин и Ве снић је био пу штен из за тво ра у дру гој по ло ви ни 1900.

24 М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, Бе о град, 16/28.11.1897, BNF, DG, cass. 130, n. 48.

25 A. De Gu ber na tis, Fi bra, нав. дело, 52026 М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, 15/28.3.1900, BNF, DG., cass. 171, n. 1 [Vi-

ta], f.770


го ди не. У ве зи са вра ћа њем пра ва Ве сни ћу је мо жда апел Де Гу бер на-ти са кра љи ци Дра ги, ко ју је дир ну ло ње го во „char man te let tre”, ка ко је пре нео Ве снић:

Mon très ho noré ami,J’ai été très he u re ux d’avo ir reçu vo tre si aima ble et si to uc han te let tre du 22

oct. n.s. Ma répon se à cel le-ci a été rétardée par le désir de sa vo ir si Sa Ma jesté no tre Re i ne Dra ga vo us ava it déjà répon du à la let tre que vo us lui avi ez adressé au mo is de ju il let et de la qu el le El le m’ava it parlé il y a ju ste un mo is à l’oc ca sion de ma pre miè-re récep tion à Smédérévo, où le co u ple royal a passé la lu ne de miel. La Re i ne m’a dit alors qu’El le ava it reçu de vo us une char man te let tre et qu’El le vo us aura it déjà répon du si El le ava it eu vo tre adres se. Dès que la co ur royale est ren trée à Bel gra de je me su is em pressé d’en voyer à la de mo i sel le d’hon ne ur de la Re i ne vo tre adres se of fi ci el le, ne tro u vant pas dans mes pa pi ers en désor dre dépu is mon ar re sta tion cel le de vo tre ha bi ta tion. Je comp te qu’en ce mo ment-ci vo us étes déjà en posséssion de la répon se de Sa Ma jesté, qui a réus si, je pu is vo us le di re, de gag ner les co e urs des Ser bes par la no bles se de Son co e ur et par la déli ca tes se de Ses ma niè res.

Vo us étes très aima ble et génére ux en suggérant l’idée de ma no mi na tion en qu a lité de mi ni stre de Sa Ma jesté auprès du Qu i ri nal. Je vo us con fes se très fran che-ment que ce se ra it l’idéal de mes rêves. Ma is mal he u re u se ment po ur moi le ti tu la i re po ur ce po ste si im por tant a été nommé avant ma ren trée de l’étran ger ou j’éta is allé un peu po ur me re met tre et un peu aus si po ur tra va il ler avec mes amis et col lègu es de l’In sti tut de Dro it In ter na ti o nal qui a siègé cet te année à Neuchâtel.

À ce mo ment même je ne sa is pas en co re ce que je fe rai: ren tre rai-je au ser vi ce d’État ou em bras se rai-je la car riè re d’avo cat? Ce la se déci de ra en to ut cas dans peu de temps.27

Го ди не 1901. Ве снић је у Ита ли ји на сту диј ском пу то ва њу и у Ве не-ци ји има при ли ке да по се ти два Де Гу бер на ти со ва по зна ни ка, про фе со ра Дел Ве кја (Del Vec chio) и „l’archiprêtre rus se” (мо жда ар хи ман дрит Пи-мен Бла го во).28 Али кон так ти су се та да про ре ди ли, по што је ин те рес Де Гу бер на ти са за Бал кан и за Ср би ју већ био про шлост, чи ја се по ли тич ка кри за при би ли жа ва ла вр хун цу 1903, са кр ва вим окон ча њем ди на сти је Обре но ви ћа. Чим су ти до га ђа ји про шли и кад је по зван из из бе гли штва Пе тар Ка ра ђор ђе вић, Ве снић се још јед ном по жа лио на веч ну не ста-бил ност сво је зе мље, из ну тра по це па ну и окру же ну два ма пре те ћим цар-стви ма, иако су већ би ла на умо ру:

Il est vrai que mon pa u vre pays vi ent de pas ser par une cri se épo u van ta ble. je ve ux espérer que ce so it la der niè re et je pu is vo us di re que j’ai to u tes les ra i sons à le cro i re.

27 М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, Бе о град, 22.10(4.11).1900, BNF, DG, cass., 130, n. 48

28 В.: М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, Ве не ци ја, 3.8.1901, BNF, исто.


Vo us avez bien défi ni no tre no u ve au roi. Qu o i que plus âgé il ve ut res sem bler à son Royal be au-frè re et ce ci se ra la plus sûre ga ran tie po ur no tre pays et po ur no tre na tion.

Sur l’in si stan ce répétée j’ava is ac cepté le po ste de Con stan ti no ple [...]. Po ur le mo ment je ne sa is pas en co re si ma can di da tu re à ce po ste se ra con servée ou non. Mon rêve se ra it, vo us po u vez me le cro i re, de ren trer à Ro me que j’ai qu itté le co e ur sa ig nant, ne po u vant plus, de vant une opi nion pu bli que écla irée et sympa ti que po ur mon pays défen dre les aven tu res dans le squ el les se lançait le pa u vre roi Ale xan dre avec son no u ve au système de go u ver ner.29

Зе мљо трес срп ске ди на сти је ни је омео по ли тич ку ка ри је ру Ве сни ћа, ко ји је сти гао, већ под ста рост, до нај ви ших вр хо ва др жа ве, пр во срп ске, па он да ју го сло вен ске. Ве снић је био пред сед ник вла де (1920) и у том је свој ству пот пи сао са Ита ли јом трак тат у Ра па лу ко јим су уста но вље не про бле ма тич не гра ни це из ме ђу две др жа ве.

Ве сни ће ви до ла сци у Ита ли ју су би ли ве о ма ин тен зив ни пр вих го ди-на XX ве ка. Он је ба рем јед ном при ли ком био гост ку ће Де Гу бер на ти са у Ри му. У јед ном пи сму од 1904, на пи са ном на до бром ита ли јан ском, мо-гу ће је про чи та ти: „Egreg gio Sig. Con te, So i mi ei gran di pec ca ti. La pre go di vo ler be ne per do nar me li. Ma so no tan to, tan to oc cu pa to. Pen so spes so al la squ i si ta bontà che han no avu to per me Lei e tut ti i Su oi ca ri e bu o ni. La sua ca sa ospi ta li e ra è uno di mi ei mi gli o ri e più dol ci ri cor di di Ro ma”.30

*

„La pit tu ra ser ba”, нео бја вље не бе ле шке Ми лен ка Ве сни ћао срп ском сли кар ству

Између ви ше од 20 пи са ма, ко је је Ми лен ко Ве снић на пи сао Ан ђе лу Де Гу бер на ти су у пе ри о ду 1896-1905, по себ ну па жњу при вла че бе ле шке на ита ли јан ском је зи ку под на зи вом „La pit tu ra ser ba”, без да ту ма, али ко је је срп ски ин те лек ту а лац био при пре мио очи глед но 1897. го ди не као ма те ри јал за Де Гу бер на ти со ву књи гу La Ser bie et les ser bes. Lec tu res et im pres si ons.31 Бе ле шке су на пи са не ле пим књи жев ним је зи ком, са тек не ко ли ко гре ша ка, ко је ука зу ју на то да је аутор, иако стра нац, ве о ма до-бро знао ита ли јан ски је зик. Бе ле шке су без пот пи са и ру ко пис ве ро ват но ни је Ве сни ћев: мо ра би ти да је Ве снић, ко ји још ни је знао ита ли јан ски

29 М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, Бе о град, 7/20.6.1903, BNF, исто.30 М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, Па риз, 7.11.1904, BNF, исто.31 В.: М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, Бе о град, 6.4(25.3).1897, BNF, DG, cass.

130, с. 48.


и до пи си вао се са Де Гу бер на ти сом на фран цу ском, са ра ђи вао са не ким пре во ди о цем, на ко га ме ђу тим ниг де не ука зу је. А да су бе ле шке рад са мог Ве сни ћа до ка зу је и је дан лист па пи ра, та ко ђе са чу ван у фи рен тин ском ар хи ву: мо гу ће је ту про чи та ти шта је Ве снић пи сао Де Гу бер на ти су:

Cher Maître et Ami,Je Vo us en vo ie dans de ux jo urs un pe tit tra vail sur la pe in tu re ser be. Vo tre to ut de voué Ve snitch32

Иако нас ово крат ко пи смо не уве ра ва у аутор ство Ве сни ћа, би ло би чуд но да је он мо гао пре да ти ту ђи рад без име на ауто ра. Ве снић је био обе ћа о Де Гу бер на ти су ма те ри јал за књи гу ка ко сам, ка ко од дру гих ко-ле га, али осим ових бе ле жа ка сам ни шта ни је до ста вио: на осно ву свих ових чи ње ни ца, мо же се за кљу чи ти да је ве о ма ве ро ват но он аутор.

Бе ле шке до да нас ни су при ву кле па жњу, јер се на ла зе у де лу Де Гу бер на ти со вог ар хи ва ко ји ни је по пи сан у ка та ло гу, и ко ји се чу ва у Цен трал ној На ци о нал ној Би бли о те ци у Фи рен ци.33 Тре ба од мах ис та ћи да бе ле шке о срп ском сли кар ству не ма ју на уч но, већ са мо кул тур но-исто-риј ско зна че ње: ти чу се те мељ них ин фор ма ци ја и ми шље ња, у об ли ку по гла вља књи ге, о глав ним срп ским сли ка ри ма и сли ка ма с кра ја XIX ве ка, са још кра ћом ин фор ма ци јом о ста ром срп ском сли кар ству. Ве снић пру жа ита ли јан ском ко ле ги ја сну и син те тич ну „фо то гра фи ју”, на гла-ша ва ју ћи ве ли ку со ци јал ну и па три от ску функ ци ју срп ског сли кар ства, ње го ву уло гу за раст на ци о нал не све сти, углав ном исто риј ских ра до ва, чи ме се ства ра ла на ци о нал на ико но гра фи ја мла де бал кан ске др жа ве. Осо би то по зи тив но је опи са но уче шће срп ске вла де и кра љев ске по-ро ди це у по ди за њу умет нич ког ни воа срп ске кул ту ре, исто као што се на гла ша ва ју ме ђу на род не ве зе срп ских сли ка ра, њи хо во обра зо ва ње у беч кој, мин хен ској, па ри ској или рим ској шко ли и ака де ми ја ма, и њи хо-ви ус пе си у Евро пи.

По себ ну па жњу бе ле шке да ју са вре ме ним сли ка ри ма: Сте ва ну То до ро ви ћу, Па ји Јо ва но ви ћу, Ђор ђу Ри сти ћу, и дру ги ма. Ја ко по зи тив-на су и ми шље ња о ду бро вач ким умет ни ци ма Вла ху Бу ков цу и Мар ку Му ра ту. Што се ти че ста рог срп ског сли кар ства, бе ле шке су на ро чи то крат ке; ни шта се не го во ри о сли кар ству Ко со ва и Ме то хи је, та да још увек де ла Осман ског цар ства, а са мо, с јед не стра не, о ста ром сли кар-ству на те ри то ри ји Кра ље ви не Ср би је и, с дру ге стра не, о сли кар ској тра ди ци ји Ду бров ни ка, где аутор бе ле жа ка под ра зу ме ва сли кар ство срп-ско-пра во слав не и ита ли јан ско-ре не сан сне тра ди ци је. У сво јој је књи зи

32 М. Ве снић, Пи смо Де Гу бер на ти су, б.д., б.м., BNF, DG, cass.149, n.1 - f.345 [нечит ко].

33 Ка та лог BNF, DG, cass.149, n.1-ff.346/347 [нечит ко].


Де Гу бер на тис ко ри стио ин фор ма ци је са мо о са вре ме ним пи сци ма, и то у скра ће ној ва ри јан ти, и не ука зу је на то да је та ин фор ма ци ја до би је на од дру гог ауто ра.34 Ано ни мност бе ле жа ка, уоп ште, оправ да ла је ту сло-бо ду, и Ве снић, или ко год је уме сто ње га то за пи сао, ни је пре тен до вао на јав но при зна ње.

При ла же мо ов де текст бе ле жа ка у ори ги на лу, са из вор ном ин тер-пунк ци јом и са озна че ним је зич ким и стил ским гре шка ма.

Стефано Алое

[Прилог]

[Mi len ko Vesnić]

La pit tu ra ser ba

Noi non sap pi a mo an co ra d’una pro va di pre sen ta re la pit tu ra ser ba co-me un in si e me in un’ope ra che com pren de reb be tut to qu el che è sta to fat to in qu est’ar te dal la Ser bia fi no all’Adri a ti co. Tut to qu el lo che fi no ra è sta to scrit to sull’ar te ser ba si ri du ce a frag men ti di stu dii, a mo no gra fi e, ad ar ti co li spes se vol te in com ple ti sui gi or na li let te ra ri e nel le ap pen di ci di gi or na li po li ti ci. A noi né spet ta, né sa reb be pos si bi le di em pi e re il va cuo in qu e sto uni co ca pi-to lo sul la pit tu ra Ser ba. Ci li mi te re mo qu in di a da re un’oc chi a ta di vo lo sul la pit tu ra an ti ca per fer mar ci un po’ di più sul la pit tu ra re cen te.

I più an tic hi mo nu men ti del la pit tu ra ser ba si con ser va no nel la re gia chi e sa dei Ne ma nja pres so il mo na ste ro Stu de ni ca, e so no ope ra del XII e XI II se co lo. È di qu est’epo ca an che l’in te res san tis si mo evan ge lo mi ni a to del prin ci pe ser bo Mi ro sla vo, che ora ap par ti e ne al re Ales san dro, il qu a le lo fe ce ri pro dur re in una splen di da edi zi o ne, che farà cer to par la re mol to di sé per le mi ni a tu re ori gi na lis si me con te nen ti un te so ro di for me or na men ta li le più biz zar re. Le bel le pit tu re nel tem pio di Ži ča, ope ra po ste ri o re del le ri-cor da te, e qu al che al tro qu a dro nei mo na ste ri so no i so li mo nu men ti di pin ti del la Ser bia li be ra, che ci ven ne ro con ser va ti. Es si par la no chi a ra men te che qu est’ar te oc cu pa va un bel po sto in Ser bia e che cam mi na va di pa ri pas so coll’ar chi tet tu ra. Ca du to il reg no ser bo, perì an che la sua ar te sot to il gi o go ico noc la sta de gli Osma ni di. La pit tu ra col le ar ti so rel le si col ti va va al lo ra in qu ei sta ti ser bi che era no ri ma sti li be ri, ed in qu ei che ave va no pa dro ni più ami ci dell’ar te e del pro gres so. Ra gu sa e Dal ma zia di e de ro pa rec chi ar ti sti

34 В.: A. De Gu ber na tis, La Ser bie…, исто 220.


ser bi, che l’ar te ita li a na tra pi an ta va no sul le co ste dell’Ate ne ju go sla va, del la bel la e li be ra Ra gu sa; ed al tri (pit to ri dal ma ti) che tal men te si ave va no as si-mi la to lo spi ri to ita li a no nel la pit tu ra, da es ser ri te nu ti per ar ti sti ita li a ni. Il più ce le bre fra i Ra gu sei è qu e gli che nel la sto ria dell’ar te è co no sci u to sot to il no me di Nicolò Ra gu si no. A Ra gu sa si con ser va no di lui più pa le d’al ta re, fra le qu a li pri meg gia una Ver gi ne col Bam bi no fra S. Gi or gio e S. Gre go rio Mag no, nel la chi e sa del le Dan ze.

Dei Dal ma ti ci ba sti no mi na re An drea Me du lić, se be ni cen se, co no sci u to nell’is to ria d’ar te sot to il no me d’An drea Schi a vo ne: e ri cor de re mo che al cu-ni cre do no an che il Car pac cio es se re sta to ser bo dal la Dal ma zia o dall’Is tria. An che nel le epoc he più vi ci ne a noi la pit tu ra si col ti va va a Ra gu sa, qu an do la re pub bli ca man da va gi o va ni in Ita lia al lo stu dio di qu est’ar te. Uno di lo ro è qu el Mat tei che di pin se il re li qu i a rio del la cat te dra le di Ra gu sa. Così si può ri te ne re non es se re mai sta ta in ter rot ta a Ra gu sa la ca te na d’ar ti sti pa trii. Ed è, cre di a mo, qu e sto a ra gi o ne che an che al gi or no d’og gi qu el la città pri meg gia nel la pit tu ra fra le al tre città ser be.

Pas si a mo ora a ve de re co me si risvegliò qu est’ar te nel le re gi o ni ser be ori en ta li.

Dal la se con da metà del se co lo pas sa to ab bi a mo una se rie d’ar ti sti tut ti o qu a si tut ti dall’Ung he ria ser ba. Si dis tin se ro fra lo ro: Co stan ti no G. Da niel, ar ti sta pret ta men te re li gi o so de li ca to di co lo re, ide a le nel la con ce zi o ne, che lasciò bei la vo ri in mol te chi e se dell’Ung he ria ser ba. No vak Ra do nić di pin-ge va bel lis si mi ri trat ti. Ci te re mo an co ra Gi or gio Jak šić, che però de ve la sua glo ria im pe ri tu ra non a’ su oi qu a dri, ma ai su oi ver si. Tra la sci an do mol ti al tri, ve ni a mo al la pit tu ra re cen te, at tu a le.

Pro se gu i re mo coi Ser bi ori en ta li.Il più an zi a no fra i mo der ni ed an co ra vi ven ti pit to ri ser bi è Ste fa no

To do ro vić, na to a No vi Sad nel 1833. Studiò a Mo na co ed a Vi en na, do ve era sco la re del ce le bre co lo ri sta Richl. Da gi o va ne di stailì a Bel gra do, che poi mai non abbandonò, e do ve si re se be ne me ri to non so lo per l’ar te che con som ma assiduità ed amo re col ti va va, ma an che pel te a tro e per la mu-si ca. Di pin se mol ti ri trat ti e mol ti qu a dri di sog get to re li gi o so. I su oi la vo ri dell’età più gi o va ne mo stra no un ar ti sta di pol so; nei ri trat ti reg na un mi sto di ti zi a ne sco e Van Dyck. Si di stin gu o no per qu e ste qu a lità an che pa rec chi su oi qu a dri re li gi o si, fra i qu a li sem bra pri meg gi a re una Cro ce fi s si o ne, un S. Fran ce sco d’As si si ed un Ar can ge lo Mic he le. Nei tem pi più re cen ti pec ca no i su oi la vo ri re li gi o si (e può così dir si) di com mer ci a li smo; pec ca to in cui tan to è più fa ci le d’in cor re re, qu an do il gu sto per l’ar te è an co ra ab ba stan za li mi ta to nel cle ro in Ser bia.

Da To do ro vić pas si a mo al più ce le bra to ar ti sta fra i ser bi ori en ta li, Pa o lo Jo va no vić: na to a Vr šac nel Ba na to (1860). Studiò a Vi en na dal ce le bre Müller.


Vis se a Mo na co e Pa ri gi. Ora è sta bi li to a Vi en na. È qu e sti un ar ti sta che può chi a mar si più d’og ni al tro ser bo; gi acché nei su oi qu a dri di ge ne re non s’oc-cu pa d’al tro che del la vi ta dei ser bi Er zi go ve si, Mon te ne gri ni e dei lo ro vi ci ni al ba ne si. Ul ti ma men te si provò con buon suc ces so an che nel la pit tu ra di sto ria ser ba. I su oi qu a dri di ge ne re so no co no sci u ti spe ci al men te a Lon dra ed in Ame-ri ca. Ne ab bi a mo ve du to ed esa mi na to il suo gran ta len to di com po si zi o ne, il suo di seg no si cu ro ed ar di to fi no a pas sar nel du ret to, in pa rec chi qu a dri di tal ge ne re nel le espo si zi o ni di Vi en na, Mo na co, Pa ri gi, Lon dra. Nel suo re cen te qu a dro sto ri co, di pin to per il pa laz zo del Pa tri ar ca ser bo di Pavlovаc, ab ban-do na le pic co le di men si o ni di qu a dro di ge ne re, ab ban do na, per suo van tag gio, an che il co lo ri to bru no, af fu mi ca to, pro prio a’ su oi Mon te ne gri ni, e ci pre sen te un ve ro ca po la vo ro sot to og ni ri gu ar do. La ten den za più mo der na nel co lo ri to si ma ni fe sta an che nel pri mo suo qu a dro sto ri co: l’in sur re zi o ne di Ja ko vo.

Il Jo va no vić è mem bro dell’Ac ca de mia di Bel gra do: ar ti sta for te e si-cu ro dell’ar te sua, la vo ra to re in de fes so, così che da lui l’ar te ser bo spe ra a buon di rit to mol to an co ra, co me l’il lu stra zi o ni di po e sie na zi o na li ser be ed al tri qu a dri di sto ria.

Uroš Pre dić è nel stret to sen so un com pa tri o ta del Jo va no vić. Ar ti sta di ca rat te re no bi le e gen ti le, che abbandonò Vi en na do ve l’aspet ta va il po sto di pro fes so re all’ac ca de mia, si ritirò nel pro prio vil lag gio per vi ve re sol tan to per la ma dre che ado ra, e per l’ar te. In poc hi an ni ol tre a pa rec chi bu o ni ri trat ti e qu a dri di ge ne re, creò qu a dri re li gi o si mag ni fi ci, che so no sem pli ce men te una ri ve la zi o ne nel la pit tu ra re li gi o sa dei ser bi or to dos si.

L’ave va è ve ro pre ce du to nell’ab bat te re il con ven zi o na li smo ste ri le nel la pit tu ra re li gi o sa, un abi le ar ti sta, pit to re che è si cu ro pa dro ne del pen nel lo, dall’in to na zi o ne pro fon da, ric co co lo ri to e bell’im pat to, seb be ne qu al che vol ta di fet to so di di seg no e ma ni e ra to. Par li a mo di Gi or gio Ri stić, na ti vo del vil lag gio Cu ned nell’Ung he ria ser ba, al li e vo dell’Ac ca de mia di Mo na co. In pa rec chi an ni di la vo ro a Bel gra do do ve s’è sta bi li to, ha da to pro va d’in con-te sta bi le ta len to nel le com po si zi o ni ori gi na li per le chi e se ed in qu a dri isto-ri ci e di ge ne re.

Pi e tro Ra no so vić, na to a Co stan ti no po li, edu ca to nel le ac ca de mie mi li-ta ri in Rus sia, ri tor na to in Ser bia uf fi ci a le, abbandonò la spa da per de di car si all’ar te. Studiò a Mo na co. Si dedicò in is pe cie ai qu a dri sto ri ci dall’epo ca del la li be ra zi o ne del la Ser bia. Il ha i duk Raïtch pi ac que as sai. È un ar ti sta che ci farà am mi ra re an co ra dei bei pro dot ti del suo pen nel lo.

Ra gu sa, qu e sto pa e se emi nen te men te ser bo in cui la cul tu ra la ti na col la ser ba for ma un cu ri o so e gen ti le in si e me, seb be ne qu a si da un se co lo pri va del la pro pria libertà mil le na ria, sem bra vo glia nel la pit tu ra pro se gu i re le glo ri o se tra di zi o ni che tan to la ren de va no ce le bra ta in og ni sci en za ed ar te al tem po del la sua in di pen den za. Il pen nel lo d’uno Bu ko vac ed il ta len to di qu al che al tro più gi o vi ne ar ti sta pos so no ser vi re di so steg no a ta le no stro as ser to.


L’ado le scen za e la gi o ventù di Bi a gio Bu ko vac (na to a Ra gu sa vec chia 1858) è un ro man zo. Il suo ta len to ven ne sco per to dal ce le bre po e ta e let te-ra to ser bo con te Me do Pu cić (Or sat to Poz za) che lo con dus se a Pa ri gi, do ve Ca ba nel lo ri cevé fra i su oi al li e vi. Dimorò per più an ni a Pa ri gi ove di pin se ri trat ti am mi ra tis si mi, qu a dri di sog get to sto ri co e mi to lo gi co che non ave-va no mol ti pa ri dei Sa lons. Ul ti ma men te si stabilì a Za ga bria, chi a ma to vi dal Go ver no cro at to, ed in bre ve tem po seminò ca po la vo ri in qu el la ca pi ta le. Ol tre a mol ti ri trat ti fra i qu a li vi so no due te ste co ro na te: la re gi na Na ta lia e l’im pe ra to re Fran ce sco Gi u sep pe, il ce le bre let te ra to ra gu seo B. Bo gi šić ecc. di pin se un Cri sto coi fan ci ul li, più gran de del na tu ra le, un’An dro me da, più Ve ne ri, il Sog no del po e ta Gun du lić, una rap pre sen ta zi o ne dram ma ti ca nel Se i cen to a Ra gu sa ecc. ecc. Il bel si pa rio del te a tro di Za ga bria ci mo stra co me il Bu ko vac sa com por re un qu a dro. Di seg no si cu ro, pi e no di gra zia e d’ele gan za, pro fu si o ne di lu ce, aria e co lo re squ i si to e na tu ra le, so no i pre gi che fan no del Bu ko vac un ar ti sta di pri mo ran go.

Nel più gi o va ne fra i pit to ri ser bi ra gu sei, Mar co Mu rat (na to nel 1864) ab bi a mo un non co mu ne ta len to, un’ani ma pi e na di fi ne sen ti men to ar ti sti co, che fi n ora ha ab ba stan za mo stra to e che pro met te mol to di più. De sti na to al lo sta to sa cer do ta le as sol se il gin na sio a Ra gu sa e passò al se mi na rio te o lo gi co di Za ra, che do po tre an ni cambiò coll’ac ca de mia di Mo na co. Qu i vi fre qu en tò lo stu dio del Lin denschmidt. Il suo pri mo qu a dro, la Do me ni ca del le pal me a Ra gu sa ri ce vet te un bel po sto nel pa laz zo di cri stal lo a Mo na co. Ve nu to in Ser bia vi di pin se pa rec chi ri trat ti, fra i qu a li qu el lo del Re Ales san dro, ope ra for te di co lo re e d’im pa sto, Mi lan Mi li će vić, ora pre si den te dell’Ac ca de mia ed al tri. Più tar di di pin se un in no a S. Ce ci lia, la vo ro pi e no di po e ti co sen ti-men to e be nis si mo in te so. Per ta ce re d’al tri su oi la vo ri ri cor de re mo un sof fi o di ven to, rap pre sen tan te una con ta di na dai din tor ni di Ra gu sa fra una mol ti-tu di ne d’iri di di tut ti i co lo ri, ori gi na lis si ma.

In fi ne ci sia per mes so di no mi na re an che i due uni ci scul to ri ser bi, Pi e tro Ubav kić e Gi or gio Jo va no vić. Il pri mo studiò a Mo na co ed a Ro ma e par la l’ita li a no con ve ro ac cen to ro ma no. I su oi la vo ri La pa tria Ser ba, i bu sti del la re gi na Na ta lia, di Vuk Ka ra džić e mol ti al tri so no co no sci u tis si mi ed am mi ra tis si mi.

Gi or gio Jo va no vić, più gi o vi ne dell’Ubav kić, studiò a Mo na co ed a Pa-ri gi, do ve pur ora si tro va a mo del la re il mo nu men to per i ca du ti sul cam po di Ko so vo. È gi o va ne di mol to ta len to, da cui mol to si aspet ta.

Ta le è lo sta to pas sa to e pre sen te del la pit tu ra ser ba: gi u di can do poi dal ta len to de gli ar ti sti e dal fa vo re ed aiuto co stan te pro di ga to all’ar te dal re di Ser bia e spe ci al men te dal la no bi le ama tri ce d’ar te, la re gi na Na ta lia può con-chi u der si che l’av ve ni re sarà an che mi gli o re. La cor te di Bel gra do vi de ed ac col se tut ti qu e sti ar ti sti e li favorì tut ti e pos si e de la vo ri di ognu no d’es si. Di più il go ver no ser bo non tralasciò mai d’aiuta re il pro gre di re dell’ar te in Ser-


bia. Ul ti ma men te si cominciò a pen sa re sul se rio di fa re di Bel gra do un cen tro ar ti sti co per tut ti i Ser bi. Si cominciò mo de sta men te, ma sag gi a men te. Già da mol ti an ni, ol tre gli ab bon dan ti sti pen di per i stu di o si d’ar te, il go ver no da va un si cu ro aiuto agli ar ti sti con fe ren do lo ro po sti di pro fes so ri. Ul ti ma men te si aumentò il nu me ro di ta li ar ti sti, e sem bra se lo vo glia aumen ta re an co ra, da di ve ni re il la vo ro in is cu o la per ta li ar ti sti un si ne cu ra per po ter si de di ca re al la lo ro ar te. Si par la an che di sus si di che il go ver no in ten de im par ti re agli ar ti sti ser bi per la vo ri che do vran no rap pre sen ta re l’ar te ser ba all’espo si zi o-ne del ‘900 a Pa ri gi. Idea ec cel len te, l’ef fet tu a zi o ne del la qu a le og ni sin ce ro ami co dell’ar te e dei ser bi de ve de si de ra re.


Кнежопољска „Лазарица“ 75

КНЕ ЖО ПОЉ СКА ,,ЛА ЗА РИ ЦА”

Исто ри ја (и) тра ди ци је

Сло же ност те мат ског кру га о ко сов ском бо ју ис по ља ва се на ви ше на чи на. Не са мо да су опе ва на два су ко ба хри шћан ске и тур ске вој ске, већ су се кроз по ет ску тран спо зи ци ју бит ке из 1389. из дво ји ле две цен-трал не фи гу ре, као је згро те мат ског кру га. Но, и не за ви сно од то га да ли је ин те ре со ва ња под сти ца ла Ми ло ше ва или Ла за ре ва суд би на, зна чај ,,пре мје не” до пу штао је пре но ше ње пе са ма и пре да ња кроз ге не ра ци је и из јед не сре ди не у дру гу. По сто ја но је одо ле вао ми ни мум исто риј ске ,,гра ђе” – сме шта ње бо ја у про стор но-вре мен ске ко ор ди на те (Ви дов дан 1389; Ко со во по ље) и чи ње ни ца да су по ги ну ла оба вла да ра. Сви оста ли еле мен ти од ра жа ва ли су на сто ја ња ко лек ти ва да се про це ни, об ја сни и за пам ти слав на про шлост. Раз ви ја ња ,,боч них” сег ме на та уз цен трал ну ли ни ју рад ње не ми нов но су во ди ла ка умно жа ва њу ли ко ва, чи ји су се пу те ви укр шта ли на ве чи тој ,,раз мјер ној по кра ји ни” (Бо ги шић, бр. 1, 39). Али, ка ко су по ка за ли и по зни ји за пи си и аутор ски спе во ви, ни број ју на ка, ни скуп мо ти ва ни је се мо гао бес ко нач но про ду жа ва ти, јер су оба ак тив на чла на те мат ске це ли не су штин ски би ла де тер ми ни са на са мом прет ход но оформ ље ном тра ди ци јом. На по ре до с тим, би ло је мо гу ће да по при ште исто риј ског су ко ба из ра сте у то пос на род не по е зи је и срп ске кул ту ре (Ми ло ше вић-Ђор ђе вић, 1990, 11–12), са би ра ју ћи све сло је ве ба шти не и ко лек тив ног пам ће ња (Ло ма), уз по кре та ње из у зет ног, емо-тив ног ан га жо ва ња ства ра ла ца и пу бли ке.

Ко сов ска те ма ти ка се фор ми ра ла у раз ли чи тим ру кав ци ма и под ра зно вр сним ути ца ји ма. Уда ља ва ју ћи се од ,,епи цен тра” срп ског па три-јар хал ног окру же ња (и њим усло вље ног по гле да на свет), по при ма ла је, на при мер, ба ла дич не пре ли ве у бу гар ској тра ди ци ји (Афа на сје ва-Ко ле ва, 1989), фе у дал но-ви те шке то но ве у при мор ским кра је ви ма (Пан тић, 1978) или об ра де у ар ба на шком пе ва њу (Ђор ђе вић, Шма ус, 1936). Зна чај ну ди мен зи ју исто риј ско-по ет ском ну кле у су да вао је кон текст ка но ни за ци је кне за Ла за ра и сред њо ве ков на ли те ра ту ра (Три фу но вић; Ре ђеп), да би и у да ле ком пра во слав ном окру же њу ру ског цар ства ова тра ди ци ја до би-ла сво је ме сто, у од го ва ра ју ћем дру штве ном, па и по ли тич ком тре нут ку

DOI: 10.2298/PKIJF0975075SУДК 821.163.41.09:398

76 Снежана Самарџија

(Љу бин ко вић). Иако су исто риј ске чи ње ни це би ле оскуд не, око Ко сов ске бит ке та ло же но је до вољ но ма те ри ја ла и за ви ђе ње про шло сти из пер-спек ти ве тур ских хро ни ча ра (Еле зо вић, 1940; Оле сниц ки), при че му се бит но ме ња ла тек про це на (истих) обр та и ли ко ва.

Мно го број ни то ко ви об ра де мо гу се пра ти ти не са мо у фол кло ру бал кан ских на ро да, већ и у освр ти ма на на ци о нал ну по ве сни цу, по чев од Жи ти ја Кон стан ти на Фи ло зо фа или Ја њи ча ре вих успо ме на, пре ко Кра-љев ства Сло ве на Ма вра Ор би на, до ро ман ти чар ске исто ри о гра фи је 19. ве ка. Кроз исто ри ју књи жев но сти и кул ту ре пред ста ве ве за не за ко сов ски бој и ње го ве ју на ке има ле су бит ног уде ла и у ра зним сфе ра ма умет но-сти, од Ка чи ће вог Раз го во ра, пре ко са да за бо ра вље ног спе ва зе мун ског књи жа ра, пре пе ва Ву ка Вр че ви ћа до стал не ин спи ра ци је књи жев ни ка, ва ја ра и сли ка ра. Овом раз гра на том ста блу об ра да, пре ра да и сти ли за-ци ја при до да ју се и по ку ша ји скла па ња на ци о нал ног спе ва, на ста ја ли од по ло ви не 19. до пр вих де це ни ја 20. ве ка.

Ре кон струк ци ја про це са еп ског спе ва ва ња уно си ла је и број не ди-ле ме, по пут ста во ва о по сто ја њу јед не ве ли ке пе сме или ви ше ма њих пе са ма и њи хо вих од ло ма ка. Но, упр кос тим не до у ми ца ма, нео спор на је ком пакт ност мо тив ског скло па,1 спој сло је ва тра ди ци је, мит ских еле-ме на та, об ре да, па ган ске и хри шћан ске ре ли ги је, ви те шких ка но на и уни вер зал них им пе ра ти ва ча сти, чој ства и ју на штва. Ства ра на ве ко ви ма

1 На бра ја ју ћи за пи се на род них пе са ма о Ко со ву, Сре та Стој ко вић је упра во на-гла сио ,,је дин ство глав ног мо мен та око ко јег се оне ни жу”, да би у сту ди ји ука зао и на ме сто овог исто риј ског до га ђа ја у сред њо ве ков ној ли те ра ту ри и исто ри о гра фи ји. Уме сно је ње го во за па жа ње да је ,,упо тре ба на род них пре да ња у опи су ко сов ских до га ђа ја код ста рих ле то пи са срп ских све оби ла ти ја, што је вре ме у ко ме су опи са ни, уда ље ни је од са мог до га ђа ја” (стр. 176). Већ би бли о гра фи ја по ку ша ја са ста вља ња Ла за ри це по ка зу је при влач ност ових пи та ња у срп ској и европ ској кул ту ри: Ко со во, С. Но ва ко ви ћа (1871¹); La ba ta i le de Ko so vo, Adol fa d’Avri la (1868), ком пи ла ци ја фра Гр ге Мар ти ћа (1886), Јок си-ма Но ви ћа (1847); по пре да ва њи ма Ада ма Миц кје ви ча (Па риз, 1849) скло пље на це ли на М. Пу ци ћа (Mic ki e vicz dei can ti po pu la ri il li ri ci, 1860), спој ко сов ских пе са ма С. Ка пе ра (La zar – der Ser ben Zar, 1851¹, 1853); П. Бе со но ва (La za ri ca, narodnыя пqсни, пре да нія и рас ка зы Сер бо въ о па де ніи ихъ цар ства, 1857); Ч. Ми ја то ви ћа (штам па на у Лон до ну 1881), К. Гре бе ра (Die So hlacht am Ani sel fel de – Ko so vo 1389, 1885); T. Осто ји ћа (Ко со во, 1901); слич ни по ку ша ји Ђ. Ра ди ћа у ма ђар ској (1882) и И. Ко пер ниц ког (1889) у пољ ској сре ди ни. Стој ко вић не про пу шта да у овај ду ги спи сак увр сти ,,Ко сов ски еп на цр кве ном је зи ку” Г. Ко ва че ви ћа, на во де ћи као го ди ну из да ња 1810. и Вр че ви ћев по ку шај да де ло ,,до те ра”, док се без пре ци зни јих по да та ка спи ску ,,Ла за ри ца” при дру жу је Кнез Ла зар и бит ка Ко сов ска (Но ви Сад, 1871). Стој ко вић је и сам скло пио ,,епо пе ју” (Ла за ри ца или бој на Ко со ву, 1903, 1906²), о ко јој су се од мах по хвал но из ра зи ли Сре мац, Д. Ко стић, Љ. Ко ва че вић, А. Га ври ло вић, А. Фа брис (Стој ко вић, 1901; 1906; Ко сов ска епо пе ја, 2007). В: Р. Пе шић, од ред ни ца Ла за ри ца у: Р. Пе шић – Н. Ми ло ше вић-Ђор ђе вић, На род на књи жев ност, стр. 138-139; Н. Ми ло ше вић-Ђор ђе вић, 1990, стр. 17–24. О раз ли чи тим из во ри ма и об ра да ма ко сов ске те ма ти ке в: ру ко пис док тор ске ди сер та ци је С. Пе тро вић, Ру ко пи сне и штам па не усме не пе сме о Ко сов ском бо ју 1389. у про це су про жи ма ња (док-то рат је од бра њен 2005. на Фи ло ло шком фа кул те ту у Бе о гра ду).


та кон струк ци ја је и са ма би ла про тив реч на – мо но лит на и мо за ич на, по сто ја на и про мен љи ва. Пред ста ве оформ ље не у ко лек ти ву (убра ја ње Ми ло ша ме ђу Ла за ре ве зе то ве; из дај ство Ву ко во) и бли скост ин тер-на ци о нал них мо ти ва са су ко би ма ју на ка (сва ђа се ста ра-за ва да зе то ва; кне же ва ве че ра; за ка сне ли ју нак) по се до ва ли су ве ћу сна гу од по сте пе но от кри ва них исто риј ских чи ње ни ца. С дру ге стра не, са мој еп ској пе сми ства ра о ци и слу ша о ци при ла зи ли су на осо бен на чин. Ти по ви емо тив не дис тан це и на ци о нал не иден ти фи ка ци је ни су по ко ле ба ни ни ре ги о нал ним ни јан са ма, јер се сла ва Ко со ва исто вет но до жи вља ва ла сред цр но гор ског кр ша, у хер це го вач ким вр ле ти ма, ме ђу Ср би ма у бо сан ским ка са ба ма и ва ро шким са ло ни ма пре ко Са ве, у пор та ма ма на сти ра или се ли ма на Кра ји ни. Пе сме су при хва та не и као је дан вид исти не и као нај ви ши из-раз срп ског ,,би ти ја и име на” (Вук, Пје сна ри це, стр. 44).

Два Ву ко ва за па жа ња, из ре че на у крат ком вре мен ском ин тер ва лу, ука зи ва ла су на про тив реч не про це се сти ли за ци ја. Ши ре ћи број му же ски пе са ма, ,,ко је се уз гу сле ка зу ју”, Вук је 1815. у но ву Пје сна ри цу унео пет од ло ма ка под на сло вом: Пре кид ци (Frag men ta) раз лич них ко сов ских пје са на (Вук, Пје сна ри це, стр. 229). Са мо три го ди не ка сни је об ја снио је и јед но од зна че ња пој ма Ла за ри ца:

,,та ко зо ву сли јеп ци ону ве ли ку пје сму од кне за Ла за ра и од Ко сов ског бо ја. Ла за ри ца се по чи ње:Цар Му ра те у Ко со во па де,Ка ко па де сит ну књи гу пи шеТе је ша ље ка Кру шев цу гра ду –А све су оста ле ко сов ске пје сме ко ма ди од Ла за ри це” (Вук, Рјеч ник, стр. 360).

Све сно или не хо ти це по ста вље на ди ле ма са мо је по твр ђе на но вим из да њи ма Ву ко вих де ла. Лај пци шки и беч ки дру ги том Срп ских на род-них пје са ма са др жа ли су ,,ко ма де” ви ше раз ли чи тих ва ри ја на та (из ре-пер то а ра Ву ко вог оца, СНП, II, бр. 20; СНП, II², бр. 50), као што је без ика квих из ме не на, 1852. по но вље но об ја шње ње ,,ве ли ке” Ла за ри це (Вук, Рјеч ник², стр. 452).

Ви ше пу та се по ка за ло ка ко при ре кон струк ци ји то ко ва усме ног ства-ра ла штва не ма јед но став них ,,ре ше ња”, јед но смер них за кљу ча ка и по у-зда них од го во ра. За то ни је ис кљу че но да се ко сов ска те ма ти ка об ли ко ва ла и кроз ви ше пе са ма ко је су по сте пе но уве ћа ва ле или су жа ва ле те мат ски круг и као ма ње-ви ше раз ви је на пе снич ка це ли на.2 Од оба ти па об ра де

2 Те шко ће при до но ше њу за кљу ча ка пра те и дру ге не до у ми це. Не мо гу ће је, на при мер, на слу ти ти са др жи не и фор ме пе са ма и пре да ња об ли ко ва них не по сред но на кон Ви дов да на 1389. Њих је, нео спор но, би ло, она ко ка ко се по сле Дру гог ко сов ског бо ја (1448) пе ва ло о Јан ко вом су ко бу са Ђур ђем (Орао се ви ја ше из 1497, Пан тић, 2002) или


би ла је ши ра са ма тра ди ци ја о Ко со ву, чи ји су сег мен ти ла ко при зи ва ни алу зи ја ма3 или име ни ма про сла вље них, све тих и про кле тих. Већ су се у при мор ским за пи си ма опе ва ли и сре ди шњи ток и вре мен ски раз мак ну те епи зо де (сва ђа се ста ра; пред смрт на опо ру ка ве ре ни ка). Опе ва ња бит ке, али и раз ли ва ње па жње на зби ва ња пре и на кон окр ша ја уоча ва ју се и у Ву ко вим за пи си ма, тим пре што ва ри ја на те из ра ста ју из оба про це са.4 Ву ков ре пре зен та ти ван кор пус ука зу је и на жи вот фраг ме на та у пам ће-њу пе ва ча/ко лек ти ва (Вук, СНП, II, бр. 50), као што су ње го ви ру ко пи си са чу ва ли и до каз раз ви је ног пе ва ња о ко сов ским ју на ци ма и до га ђа ји ма (Вук, СНП IIр, бр. 30)5.

Ду го ве кост и ра зно вр сност об ра да, пе сме и пре да ња о бо ју ко сов-ском пра те се кроз ви ше то ко ва, при че му су по себ но сло же не гра ни це из ме ђу аутор ских де ла и усме ног фон да. Са ма тра ди ци ја кре та ла се у чуд ним за о кре ти ма, кроз обо стра не ути ца је из ме ђу усме ног и пи са ног,

као што се не по сред но на кон 1804. пре но си ло пе ва ње и ка зи ва ње о уста ни ци ма и њи хо вим су ко би ма са Тур ци ма. Вук, је, уоста лом, већ 1814. об ја вио за пис ва ри јан те О смер ти Ку-лин-ка пе та на (Пје сна ри це, стр. 124.), а био је све док ве о ма крат ког вре мен ског ин тер ва ла од смр ти бе га Бег за ди ћа до стри че ве ва ри јан те о том до га ђа ју. (У зна чај ном ,,ра чу ну од ју нач ки пе са ма” Вук са оп шта ва и се ћа ње на стри ца То му, ко јег је ,,1803. го ди не гле дао, ка ко ра де ћи пољ ски по сао шап ће и спе ва ва пе сму о смр ти С м а и л - б е г а Б е г з а-д и ћ а, ко ји је пре 4-5 да на био по ги нуо, па се дав ши да се од мо ри, до зо ве ме не к се би, и сме ше ћи се ста не ми је ка зи ва ти. Ја сам ову пе сму, ко ли ко сам је од ње га упам тио, на пи сао још 1814. го ди не, и ево је сад ов де штам пам, са мо ра ди исто ри је на род ни на ши пе са ма, а не ра ди ка ке ње не ле по те или дру ге ва жно сти”; Вук, СНП, IV, стр. 404).

3 У све сти ко лек ти ва чи та ва епо ха се из јед на ча ва са Пр вим ко сов ским бо јем, по ко јем се су штин ски ,,ме ри” вре ме, јер је бој раз гра ни чио пе ри од цар ства и сло бо де од ве ко ва ро бо ва ња. У са мом ко сов ском кру гу и је дан стих по кре ће асо ци ја ци је на склоп мо ти ва (,,Кад кнез Ла зар при че шћи ва вој ску”; ,,Кад Ла за ру од се ко ше гла ву”, Вук, II, 51, 53), али се и у дру га чи јем кон тек сту под ра зу ме ва ју од го ва ра ју ћа зна ња и зна че ња (,,Кад је срп ско цар ство про па ну ло” Вук, II, 58; Вук, IV, 24, 33) или у по сло ви ца ма и по сло вич ним по ре ђе њи ма: Био рват’ на Ко со ву; Да је ме не ће ло до бро би ти, не би Ла зо на Ко со ву (ни) по ги нуо; До ста је би ло на Ко со ву; Јао ти је још ка ко је Ла зо на Ко со ву по ги нуо; Од ва лио као Мар ко на Ко со ву; По кољ као на Ко со ву; До ћи ће Ви дов дан (ви ђе ће мо ко је вје ра, ко ли је не вје ра), Вук, По сло ви це, 197, 808, 1066, 1790, 3936, 4326, 1981.

4 Раз ли чи тим умет нич ким по ступ ци ма бит ка је сти ли зо ва на у пе сма ма Про паст цар ства срп ско га; Цар Ла зар и Ца ри ца Ми ли ца, Ца ри ца Ми ли ца и Вла де та вој во да, док се те мат ски круг ши ри суд би на ма уче сни ка (Му сић Сте фан, Ко сов ка де вој ка, Смрт мај-ке Ју го ви ћа) или епи зо да ма бит ним за Ла за ре ву еп ску би о гра фи ју (же нид ба, по ди за ње за ду жби не, Об ре те ни је гла ве кне за Ла за ра). Вук, СНП, II, 32, 35, 36, 44–51, 53.

5 Па ни ћев за пис от кри ва и ко ле бљи вост сти ха, при че му се кроз такст уоча ва сме-њи ва ње кла сич них аси ме трич них (еп ских, гу слар ских) де се те ра ца са про зним ка зи ва њем, ко је је очи то на кнад но ,,раз ло мље но” на сти хо ве, при за пи си ва њу или пре пи си ва њу ва-ри јан те (нпр. 1860–1895). У овом за пи су се та ко ђе уоча ва ју и еле мен ти ри ме, би ло да се са звуч је оства ру је од го ва ра ју ћом спре гом име ни ца или од ре ђе ним гла гол ским об ли ци ма (Тур ци/ву ци; пер је/ће а је; рас по рио/по га зио; по но сио/по са дио; би ше/ви де ше/по зна до ше; за бу ни ти/по го ди ти/укло ни ти/за кло ни ти/ви ди ти/свр ши ти; би ше/ви де ше/при не ше итд); в. и: То пић, 1989.


али је по пу лар ност те ма ти ке до пу шта ла да се и пи са на реч на но во вра ћа ко лек ти ву (слу ша о ци ма) и до жи вља ва као део по зна те те мат ске це ли не. На кон Ка чи ће вог Раз го во ра, у ко јем се на шла и Пи сма од Ко би ли ћа и Ву ка Бран ко ви ћа (стр. 68–72), слич не про це се ис по ља ва ла су и де ла са не скри ве ним аутор ством и ва ри јан те у чи ју се аутен тич ност сум ња ло, иако су би ле укљу че не у кор пус (но ви је) усме не гра ђе.

Та кве об ра де оста ја ле су на мар ги на ма из у ча ва ња и пи са не и усме не књи жев но сти. Не сум њи во скром ни јих естет ских до ме та, све до чи ле су о по сто ја ном ин те ре со ва њу за еп ско при ка зи ва ње про шло сти и о ди на ми ци пре пли та ња усме не ба шти не са ли те ра ту ром. Од мах по штам па њу збир ке Бо го љу ба Пе тра но ви ћа, Ва тро слав Ја гић је увер љи во оспо ра вао усме но по ре кло ду ге пе сме о про па сти срп ског цар ства (Пе тра но вић, II, бр. 26). И, за и ста, раз ву че на на 1607 де се те ра ца, у ко ји ма се по не кад уоча ва ју и оп ко ра че ња и ри ме, ва ри јан та ис по ља ва не ло гич не по ступ ке ли ко ва, не у вер љи ву мо ти ва ци ју и ло ше из ве де не ,,ша во ве” ме ђу епи зо да ма.6 Она је, с дру ге стра не, по ка зи ва ла не ве ро ват ну бли скост са тек сто ви ма о Ко-со ву од ко јих је би ла уда ље на – вре мен ски, те ри то ри јал но, па и по на чи-ну по стан ка. Јер, ве ћи на при мед би ко је је Ја гић упу тио Пе тра но ви ће вој Ла за ри ци мо гле су се под јед на ко при ме ни ти и на пе ва ње сле пог гу сла ра из Ле жи ми ра (Вук, СНП IIр, бр. 30) и на спев на стао с по чет ка 19. ве ка, као од раз па три от ско-пе снич ких те жњи Га ври ла Ко ва че ви ћа.7

6 Сто јан Но ва ко вић је у пред го во ру Пе тра но ви ће ве збир ке пе сму бр. 26, озна чио као ,,по е му” и при том де фи ни сао јед но од кључ них ди ле ма ве за них за ко сов ску те ма-ти ку и мо гу ћу ге не зу еп ских фор ми: ,,...да ли је ко сов ски бој још од при је са ста вљен у ова кву пје сму и цје ли ну, ко ја нам се са чу ва ла у овом при је пи су у ово по то ње ври је ме, или су при че и сје ћа ња о бо ју ко сов ском по сле са мог бо ја жи вје ле у по је ди ним ко ма ди-ма и од лом ци ма, па је из њих тек у по шљед ње ври је ме са ста вље на ци је ла пје сма” (стр. 15). Ја гић је, при ка зу ју ћи Пе тра но ви ћев кор пу с, по тан ко из ло жио склоп ком по зи ци је, оспо ра ва ју ћи аутен тич ност ва ри јан те. Ње го ви ар гу мен ти су до ка зи ва ли да је то ,,но во гра ђе на пје сма, у ко јој је истом у на ше да не не тко ску пио раз не пје сме о ко сов ској би-ци у јед ну цје ли ну.” Пе тра но ви ћев за пис, сма тра Ја гић, ни је на стао из свог ,,ну тар њег за мет ка”, већ спо ља шњим, го то во на сил ним ,,при ку пља њем по је ди них ди е ло ва”. Али, ако ло ше скло пље ни сег мен ти за и ста мо гу би ти сиг нал аутор ских за хва та и по ве зи ва ња еле ме на та из по сто је ћег (усме ног) фон да, аутен тич ност се не мо ра по ни шти ти дру гим Ја ги ће вим за па жа њем. Јер, очи те ре флек си је ко је су из раз ,,на шег да на шњег ми шље ња” (Ја гић, стр. 214–217) го то во су не ми нов не по сле ди це еп ског спе ва ва ња, тим пре што се про шлост увек (из но ва) про це њу је из пер спек ти ве са вре ме ног тре нут ка, ко јем при па да ју пе вач(и) и слу ша о ци (као и за пи си вач или ре дак тор). Иако се Но ва ко вић по ко ле бао у про це ни са мог за пи са и ма да је Ја гић тач но оце нио да су склоп и са др жај ду гач ке пе сме ње на ,,нај бо ља кри ти ка”, ди ле ме ве за не за аутен тич ност но ве (и ста ре) гра ђе те шко ће ика да би ти пот пу но ре ше не у при сту пи ма усме ном ства ра ла штву.

7 Ко ва че ви ће во де ло је об ја вље но 1805. и, ка ко на во ди С. Но ва ко вић, за крат ко вре ме доживелo се дам из да ња (Но ва ко вић, 1869, стр. 84; Пе шић, стр. 64). Осим Вр че ви-ће вог пре пе ва, мо гу ће је да се у раз ли чи тим пре ра да ма и без на зна ка о ауто ру и из во ру на ла зи ло ме ђу књи га ма ,,за на род” то ком дру ге по ло ви не 19. ве ка. Ка ко на во ди нпр. Р.


Све не до у ми це око ,,пра вог” и ,,ла жног” на род ног пе сни штва, ме ђу-тим, на осо бен на чин бле де пред те мат ско-мо тив ским фон дом пе ва ња и ка зи ва ња о Пр вом ко сов ском бо ју.8 Кон ти ну и ра но и до след но се ис ти че ко хе рент ност те мат ског кру га, не за ви сно од то га да ли је у по је ди нач ним ре а ли за ци ја ма те жи ште на по ро дич ном кон флик ту (за ва да Ла за ре вих кће ри – бу гар шти ца, Ка чић), на епи зо ди ухо ђе ња Ту ра ка (,,ко ма ди” из Ву ко ве збир ке; Ко ва че вић), на Ла за ре вој ди ле ми (Ву ко ва збир ка) или Ми ло ше вом под ви гу (бу гар шти ца, Ко ва че вић, Пе тра но вић). Не до ку чи ви пу те ви пре но ше ња и об ли ко ва ња мо ти ва илу стру ју се и у тра ди ци ји ко ја је по сто ја ла ме ђу Ср би ма на Гра ни ци, иако су из о ста ле те рен ске збир ке еп ских пе са ма са ових про сто ра.

Струк ту ра и мо гу ћи из во ри ва ри јан те из Кнеж по ља

По сма тра но са фор мал не стра не, пе сма од 950 сти хо ва мо гла се и усме но из во ди ти, мо жда у спе ци фич ним усло ви ма (бе ле же ња), али и не за ви сно од при су ства и уде ла за пи си ва ча. Ма да се сло же ни је еп ске ком по зи ци је го то во ауто мат ски по ве зу ју са осо бе ним ,,сти лом” му сли-ман ских пе ва ча (Шма ус, 1950; Лорд, I, стр. 41), не тре ба за бо ра ви ти да је Ми ли ји на пе сма о же нид би Мак си ма Цр но је ви ћа у Ву ко вом за пи су бро ја ла 1226 де се те ра ца (Вук, СНП II, бр. 89), а да је па рох из Ши да по-слао пе сму сле пог гу сла ра, чи јих је 2439 сти хо ва за бе ле жио на је да на ест та ба ка (Вук, СНП IIр, стр. 115).

Ни дру га осо бе ност кне жо пољ ске Ла за ри це не угро жа ва ње ну аутен тич ност, прем да је Вук, као не при ко сно ве ни ауто ри тет, ис та као ме ри ло за раз ли ко ва ње на род не по е зи је од пе са ма ис пе ва них ,,на на-род ну”. Од су ство ри ме9 у ва ри јан та ма Ву ко вих пе ва ча је сте јед но од до ми нант них обе леж ја епи ке из пр вих де це ни ја 19. ве ка. Но, не мо гу ће

Пе шић, тре ће из да ње Пје сме Ко сов ског бо ја об ја вље но је у Пан че ву 1879, а пе то из да ње по ја ви ло се 1891 (Пе шић, стр. 64).

Нај де таљ ни је су са др жи на и исто ри јат Сра же ни ја, као и ње го ве ве зе са фол клор ним на сле ђем ис тра же ни у при сту пи ма С. Пе тро вић (Пе тро вић, 2000). О ути ца ју пи са них из во ра на де ла Г. Ко ва че ви ћа в. Ре ђеп, 1977; Ера ко вић, 2007, стр.119–139.

8 ,,Еп ска по е зи ја о ко сов ским до га ђа ји ма је исто риј ску, објек тив ну ствар ност мо ра-ла укло пи ти у ма ње или ве ће струк тур не це ли не, ор га ни зо ва ти гра ђу пу тем рит мич ких, син так сич ких, ком по зи ци о них мо де ла, при ла го ди ти је по себ ном на чи ну ми шље ња у усме ној по е зи ји, по мо ћу сли ка, ти по ва, мо ти ва и њи хо вих скло по ва, у окви ру те мат ских це ли на: би та ка, мег да на, ка та ло га рат ни ка, ве че ре, до би ја ња пи сма, зло коб них сно ва, ухо-ђе ња, ли ка окле ве та ног ју на ка, из дај ни ка... Пе ва чи су цео тај бо га ти фонд из ра жај них и ми са о них об ли ка мо ра ли пре у зе ти из ра ни је, већ по сто је ће умет но сти ре чи и на на шем тер ну и на шем је зи ку” (Ми ло ше вић-Ђор ђе вић, 1990, стр. 13–14).

9 ,,К а ч и ћ има не ко ли ко пје са ма о Не ма њи и о дру гим кра ље ви ма и за по вјед ни-ци ма на шим; но оно ни је су н а р о д н е пје сме, не го и је он гра дио, као што и сам ка же,


је утвр ди ти ка кву је пу та њу пре шло еп ско пе ва ње на кон сто го ди на, на про сто ру са ко јег не ма за пи са ,,ју нач ких” пе са ма из Ву ко вог пе ри о да. Тип усме ног сти ха свој ствен Под ко зар ју ина че се ве зу је за љу бав ну ли-ри ку и ерот ске бе ћар це, пре по зна тљи ве по аси ме трич ном де се тер цу и ри мо ва ном ди сти ху. У јед ној ета пи тра ја ња усме не по е зи је не ри мо ван еп ски де се те рац мо гао је усту пи ти ме сто ве о ма срод ној фор ми, тим пре што се, за хва љу ју ћи јед но став ној ри ми, та ква пе сма, нео спор но, бо ље пам ти ла. Не тре ба у овим сло же ним про це си ма за не ма ри ти ни по тен-ци јал ни удео Ву ко вих збир ки и раз ли чи тих пе сма ри ца, јер штам па на књи га ви ше ни је би ла рет кост на пре ла ску 19. у 20. сто ле ће.10 Ма хом ,,из во ђе на” на осо бен на чин, пред слу ша о ци ма, та ква ва ри јан та се мо гла упам ти ти, по ве за ти са по сто је ћим (бли ским) фон дом и (у не ким на ред ним при год ним окол но сти ма) усме но им про ви зо ва ти. Про фе си о нал ни пе ва чи и пу ту ју ћи сле пи гу сла ри има ли су за хвал ну пу бли ку дуж Кра ји не, где ни је пре са хла по пу лар ност ,,ју нач ке” пе сме.11

Осим очу ва но сти мо тив ског скло па, у овој ва ри јан ти се ак ти ви ра-ју и алу зи је на (под ра зу ме ва не) еп ске би о гра фи је, на еп ске пе сме (чи ји са др жај ни је за бе ле жен), али и на исто риј ске по је ди но сти (ка квих не ма у епи ци Ву ко вог кор пу са). Ни су за не мар љи ве ни ре ми ни сцен ци је на би блиј ске мо ти ве12, ни че сти це про зног ка зи ва ња и ве ро ва ња, иако је

и прем да су ђе ко је (осо би то оне ко је ни су на сро ке) до ста на лик на на род не пје сме, али се опет ла сно мо же по зна ти, да ни је су на род не” (Вук, СНП II, стр. 569).

10 Укљу чив ши се у од бра ну аутен тич но сти Кра си ће ве збир ке при по ве да ка, Ма ној ло Бу ба ло Кор ду наш све до чи и о јед ном од усме них при по ве да ча, чи ју је да ро ви тост по себ-но хва лио и В. Чај ка но вић. Си ме он Ђу рић је био са мо ук , али је ,,во лио чи та ње по уч них књи га, а осо би то оне с ум ним на род ним бла гом” (М. Бу ба ло Кор ду наш, Срп ске на род не при по ви јет ке са огу лин ског Кор ду на, из Ли ке, Кр ба ве и Бо сне, За греб, 1936, стр. 203).

11 Све до че ња о по пу лар но сти епи ке, до ду ше, ви ше се од но се на Под ко зар ју су сед не те ре не, ,,с ону стра ну Уне”, тим пре што по сто је збир ке на род них умо тво ри на са бра них по Ба ни ји, Кор ду ну и Ли ци. Ве зан за про стор Гор ње Кра ји не, Кор ду наш је, на при мер, осим број них збир ки, оста вио и по дат ке о не ким ка зи ва чи ма и пе ва чи ма (Или ји Тр ти ци, Ва су Еро ру, а по себ но о сле пом гу сла ру Ра ду Ра па ји ћу (М. Бу ба ло Кор ду наш, Ра де Ра па јић, на род ни гу слар, При ло зи про у ча ва њу на род не по е зи је, Бе о град, II, 1, 1935. В. та ко ђе: В. Ђу ро, Са гро ба Ра де Ра па ји ћа, срп ског на род ног гу сла ра и пје ва ча, Ср бо бран, 1892, 9, стр. 31). Опи су ју ћи жи вот Ср ба гра ни ча ра Ни ко ла Бе го вић јед ном ма лом по гла вљу да је на слов Око гу сла ра: ,,Сли јеп ци но се гу сле и пје ва ју. Пје вач сје ди на скло ни ти јем мје сту, ка мо не на во де ко ло, па ту уде ша ва див не пје сме сво је. Око ње га ис ку пи се сви је та, сви сто је па пје сму слу ша ју. Овај збор не пре ста је ни ка ко; већ се об на вља док гођ пје вач не за мо ри се, те иде да от по чи не...Пје сме би ра пје вач, или от пје ва ако ко за же ли на по се ко ју пје сму. Нај во ле слу ша ти ју нач ке пје сме. Ту не оста је а да не про су зи око че ља де ту...” (Н. Бе го вић, Жи вот Ср ба гра ни ча ра, Бе о град, 1986, стр. 216–217).

12 Пред смрт ни Ла за рев мо но лог, ње го ва по след ња мо ли тва, ис ти че лик вла да ра по све ће ног Бо гу и ро ду. Са мо је дан стих при зи ва суд би ну ста ро за вет ног ца ра Да ви да, а ана ло ги је ни су про из вољ не, јер их по кре ће од ре ђе но (уни вер зал но) ис ку ство. Као и Ла-зар, Да вид се су о чио са из дај ством нај ми ли јих, си но ва Ам но на и Аве са ло ма, ви ше пу та мо ле ћи Го спо да да му опро сти са гре ше ња (Дру га књи га Са му и ло ва, 1-24). Иако се ис ход


на ро чи то упа дљи ва ре дук ци ја фан та сти ке. Сти ли за ци ја ко сов ског су ко ба се, с дру ге стра не, ве о ма при бли жа ва уста нич ким Ви шњи ће вим пе сма ма и то на два на чи на: ши ре њем ка та ло га рат ни ка и ак ти ви ра њем па ра ле ли-зма. Али, текст се исто та ко, у ни зу по је ди но сти, мо же пре по зна ти и као ре зул тат ди рект них ути ца ја или усме них од је ка Ко ва че ви ће вог спе ва о Ко со ву и Вр че ви ће вих пре пе ва.

Низ при ме ра усме них ва ри ја на та, у чи ју се аутен тич ност не сум ња, по твр ђу ју ка ко пе вач(и) и ауди то ри јум под ра зу ме ва ју од ре ђе ни си же, чи-та ве еп ске би о гра фи је и сло је ве тра ди ци је.13 Уоста лом, бо гат се ман тич ки по тен ци јал но се и име на еп ских ју на ка и од ре ђе ни то по ни ми. Срод ство из ме ђу кне за Ла за ра и Стра хи њи ћа ус по ста вља се и на осно ву ре пер то а ра Ву ко вих пе ва ча14, али се не ис ти че то ли ко у ко сов ском те мат ском кру гу. Та на на ве за оства ре на је у Те ша но вој ва ри јан ти, ве о ма по сред но, кроз ка та ло шко рас пи ти ва ње кне ги ње Ми ли це за чла но ве по ро ди це: го спо да-ра, оца, бра ћу и зе то ве – ју на ке оже ње не ње ним кће ри ма и се стром (Вук, СНП, II, бр. 45; бр. 32, 44). У за пи су из Под ко зар ја род бин ски од нос се под ра зу ме ва, јер че твр ти по зив на Ко со во Ла зар ша ље ,,па ше но гу Стра-хи њи ћу ба ну” (17). По што му Ла зар до де ли ко ман ду над кру ше вач ким оклоп ни ци ма, ју нак ће оста ти у ви до кру гу пе ва ча, а ба но во уче шће у бо ју ве о ма под се ћа на се квен це ко ма да о три до бра ју на ка из пе ва ња Сте фа на Ка ра џи ћа (785–793 : Вук, СНП, II, бр. 50/V).

Кне же во крв но срод ство са Му си ћем по ти сну то је из Ву ко вог кор пу са, док је исто риј ском Ла за ре вом се стри ћу при пи сан мо тив за ка сне лог ко сов-ског рат ни ка (Вук, СНП, II, бр. 47). Ме ђу тим у но ви јем, ко за рач ком за пи су Му сић се ја сно од ре ђу је као ,,ца рев се стрић” (670), а из дво јен је на не ко ли-ко на чи на. За хва љу ју ћи ње го вом опре зу, Тур ци не ће (са свим) из не на ди ти Ла за ре ву вој ску, да би му за тим ујак по ве рио од го вор ну стра те шку уло гу за по вед ни ка ре зер вних од ре да и чу ва ња од ступ ни це. Сје нич ки вој во да, ка ко се ло ци ра у овој ва ри јан ти, ни је одоц нио на Ко со во, али ње го ве тру пе је су у по след њим ре до ви ма. Исто вре ме но, баш Му си ћу при па да из у зет на по бе да, јер ће ње го ва са бља пре су ди ти Му ра то вом си ну (794–804).

На сто је ћи да објек тив но при ка зу ју до га ђа је, еп ски пе ва чи се ни ка да не ли ша ва ју соп стве ног до жи вља ја, што на ро чи то от кри ва ју емо тив но

тип ских од но са и ве о ма ар ха ич них мо ти ва раз ли чи то тран спо ну је у Ста ром за ве ту и ко сов ском кру гу, исте су по сле ди це по сту па ка ли ко ва (из дај ство; за блу да), тим пре што се по ве зу ју и са стра да њем чи та вог на ро да.

13 В. нпр. алу ди ра ње на си же ти па: ,,Дав но ми је бра та по гу био, / По гу био Му су ке се џи ју” (Вук, СНП II, 67); уз гред но ево ци ра ње еп ских би о гра фи ја: ,,Шар ца ко ња сво га уко пао, / Бо ље Шар ца, нег’ бра та Ан дри ју” (Вук, СНП II, 74); под ра зу ме ва ње ко дек са и та бу-про пи са сре ди не: ,,Ни је хај дук раз био сва то ве / Гри јо та је удрит’ на сва то ве / И ђе вој ци сре ћу уки ну ти.” (Вук, СНП III, 68) итд.

14 Ла за ре ва су ђе ни ца и љу ба је Ми ли ца, Ју го ва ,,мље зи ни ца”, док је ње на се стра, дру га Ју го ва кћи уда та за ви те за из ,,ма ле не Бањ ске” (Вук, СНП II, 32, 44).


ин то ни ра ни ко мен та ри, уса гла ше ни са ста вом слу ша ла ца. Та кав тип при стра сно сти уоча ва се у кне жо пољ ској пе сми по себ но при об ли ко ва-њу ,,бо сан ских” ју на ка. Ла зар пр во пи ше ,,кра љу бо сан ско ме”, чи ји је иза сла ник Влат ко Ву ко вић. У ко сов ским тру па ма он пред во ди бо сан ску ко њи цу, на ле вом кри лу Ла за ре ве вој ске. Ово нео бич но по ду да ра ње са исто риј ским на го ве шта ји ма (То мац; Ми хаљ чић), из ко јих је мо гао ,,про-кли ја ти” и мо тив из да је, ипак не пред ста вља Ву ко ви ћа у не га тив ном све тлу. И ма да се не опе ва ње го ва по ги би ја, ју нак до би ја ва жну уло гу при про це ни Ла за ре вих по сту па ка. По што су Ву ко ве сплет ке успе шно на шле пут до кне же ве здра ви це и смут ња је уне та међ зва ни це за Ла-за ре вом слав ском тр пе зом, Влат ко Ву ко вић се је ди ни отво ре но су прот-ста вља до ма ћи ну. Са мо је он глас ра зу ма ко ји, пре ка сно, по ни шта ва сум њу, нео бо ри вим ар гу мен ти ма ло ги ке: ,,Ни је Му рат про сви је та до ша’ / Да осва ја кру ну за Ми ло ша” (415–416). На кло ност пе ва ча се са вр ше-но укло пи ла у мо ти ва ци ју по сту па ка свих ли ко ва, тим пре што Влат ко ни је Ла за рев ва зал. Он мо же да се оп хо ди пре ма кне зу сло бод ни је, док су оста ли ви ше стру ко под чи ње ни Ла за ре вим ре чи ма и од лу ка ма. Ипак, по што увре ђе ни Ми лош са по бра ти ми ма на пу сти ша тор, Ла зар од пу шта и оста ле зва ни це, да би бе са ну ноћ уочи бит ке про вео у дру штву Влат ка Ву ко ви ћа и Ву ка Бран ко ви ћа.

Ка та лог рат ни ка нео бич но је про ши рен, што се, уоста лом уоча ва у свим ду жим еп ским ва ри јан та ма о Ко со ву. Склоп стил ске фи гу ре за ни-мљи во по ве зу је ју на ке ко ји се Ла за ру при кљу чу ју са име ни ма из о ста лих из бо ја. На ро чи та на кло ност осе ћа се пре ма од сут ном Ре љи. Но си лац чу де сних атри бу та у срп ској епи ци (,,је дан кри лат ју нак” Вук, СНП, II, бр. 40; кри ла ти ца) ве зу је се за Па зар (Ре ља од Па за ра, Вук, СНП, II, бр. 39; 40) или Бу дим (МХ, I, бр. 62), а ни је укљу чен у ко сов ски те мат-ски круг. Али, у тра ди ци ји се он име ну је и као Ре ља Бо шња нин, а та ко га ве ро ват но пре по зна је и пе вач, осе ћа ју ћи по тре бу да оправ да ,,свог” ју на ка. Де таљ, бли зак Ђур ђе вом ту же њу за Ка ји цом (Вук, СНП, II, бр. 81), алу ди ра на не ки за плет ко ји ни је са чу ван у за пи си ма. Под ра зу ме ва се Ре љи но во је ва ње на да ле ко, где је пао или остао за то чен (35-36). Ти-ме се за тва ра на бра ја ње рат ни ка, а до след но обра сцу, сле ди са др жи на Ла за ре вог пи сма, кле тва и апо ка лип тич не по сле ди це из да је.

Се дам на ест књи га ода сла ће вој во да Вла де та, ,,хро но ло шки пре ме-штен” из за вр шни це ко сов ског кру га (Вук, СНП, II, бр. 49) на по че так мо тив ског лан ца, чу ва ју ћи тек па сив ну по зи ци ју гла сни ка. Али, при за вр шет ку бо ја, тач ни је не по сред но пред суд бо но сни пре о крет, пе вач се при се ћа име на ко ја у срп ској тра ди ци ји има ју осо бен ,,ста тус”. Ја чи исто риј ски им пулс ис по ља ва се у ја сном апо стро фи ра њу ,,Кра ље ви ћа и Де ја но ви ћа”, чи је су обла сти пр ве па ле под сул та но ву власт (658). Из ри-чи то се на по ми ње да су Мар ко ви од ре ди уз тур ску си лу (554–558), да би


пре о крет рат не сре ће при дру жио ко сов ском из дај ни ку и са мог Мар ка и Зма ја Ог ње ног. Ти пи чан ана хро ни зам при звао је име де спо та Ву ка, ко јем је у бу гар шти ца ма при па ла и уло га из дај ни ка15 и по зи ци ја окле ве та ног ју на ка, по ве за на са не при лич ним ме стом, у дну кра ље ве со фре (296 : Бо ги шић, бр. 14).

Кроз још не ко ли ко де та ља ис по љи ла се осо бе на син те за тра ди ци ја о Ко со ву, са чу ва них у при мор ским за пи си ма и Ву ко вим збир ка ма. То се пр вен стве но огле да у Ла за ре вој ре ак ци ји на Ми ли ци ну мол бу да је дан од бра ће оста не уз њу (74–76 : Бо ги шић, бр. 1, Вук, СНП, II, бр. 45) и при сти ли за ци ји Му ра то вог ама не та (863–880 : Бо ги шић, бр. 1, Вук, СНП, IV, бр. 24). Ове тач ке мо тив ског лан ца на раз ли чи те су на чи не об ли ко ва не у це ло куп ној тра ди ци ји о Пр вом ко сов ском бо ју. Пе ва ње ме ђу Кра ји шни-ци ма отво ри ло је про сто ре лир ском ни јан си ра њу од но са се стре пре ма бра ћи (ис пра ћај/од вра ћа ње рат ни ка) и про дор драм ске тен зи је (на ро чи то у за вр шни Ла за рев мо но лог и ди ја ло шку сце ну из ме ђу Ба ја зи та и кне за, ко ја прет хо ди бр зо из ве де ном по гу бље њу).

С дру ге стра не, ни је за не мар љи ва ни бли скост из ме ђу кне жо пољ ске пе сме и мо тив ско-стил ских по је ди но сти из Па ни ће ве (Вук, СНП IIр, бр. 30) и Пе тра но ви ће ве Ла за ри це (Пе тра но вић, II, бр. 26), с тим што се њи-хо ве епи зо де знат но ло ши је по ве зу ју, а по ступ ци ју на ка че сто су не ло гич-ни и не мо ти ви са ни. Пе ва ње о Ко со ву, са чу ва но у Ву ко вим ру ко пи си ма, и но ви ја гра ђа, кроз тен ден ци ју умно жа ва ња рат ни ка (у фор му ли сла ња књи га/оку пља ња вој ске) ин ди рект но ис ти чу зна чај ко сов ске жр тве. На оку пу се на ла зе нај ра зли чи ти ји ли ко ви: од иза сла ни ка бо сан ског кра ља и европ ских вла да ра (Влат ко Ву ко вић; Ни ко ла бо љар, вој во да Ла уш), пре ко до бро по зна тих еп ских ју на ка (Да мјан Ша ји нић/Ша и но вић, Ле ка ка пе тан, Му са Ар ба на са), од исто риј ских лич но сти (Ђур ђе Стра ти ми ро-

15 ,,Тер му на че бо лан ју нак Угрин Јан ку го во ри ти: – Бог убио, Угрин Јан ко, ог ње на де спо та Ву ка, Ог ње ви та Ву ка! Ко ји узе вој ску ре дит, а не уми је је раз ре дит’ Слав на кра ља на ре ди на исто га сил на ца ра, Кра ља угар ско га, А Ми јо ла и Се ку ла на ба шу од На то ли је, А сам се бе на ре ди на ба шу Ро ма ни је, Ог ње ви ти Ву че. Ту ми ти су сва го спо да у Ко со ву по ги ну ли!’” (Бо ги шић, бр. 29)

Ова бу гар шти ца мо же би ти за ни мљи ва и због по ку ша ја да се ре тро спек тив но ,,са гле да” стра те шки рас по ред тру па. Ни је без зна ча ја ни не ве ро ват на пре ци зност пам-ће ња пр во бит не по де ле тур ске им пе ри је на два бе глер бе глу ка: Ана до лиј ски (у Ази ји) и Ру ме лиј ски (у Евро пи, тј. на Бал ка ну).


вић) до оних чи ја је би о гра фи ја све де на на име или по зна ти ло ка ли тет (Ма ри јан, од По же ге Бо жо, Мом чи лов Ва со, од Со ко ла Ра де).16

Са став ка та ло га до би ће пу ни сми сао у раз ви је ним се квен ца ма бо ја, ка да се па жња усме ра ва на ода бра не. Ипак, уз Му си ћа, Ју га и Ју го ви ће, Ву ко ви ћа, Стра хи њи ћа, Па вла Ор ло ви ћа и Ле ку ка пе та на, бо ре се Мук-че вић и Гру ји ца сер дар. Стра те шко раз ме шта ње вој ске по по при шту, при ка зи ва ње ле вог и де сног кри ла, цен тра и ре зер ве нео че ки ва но ши-ри ,,зна ње” о ва жном до га ђа ју, али зах те ва да се де таљ ни је при ка же и про тив нич ка стра на. Тех ни ка из два ја ња па ро ва мег дан џи ја, из ра зи та у хро ни чар ском ти пу епи ке,17 омо гу ћа ва да се не при ја те љу при ђе са свим бли зу. Уоста лом, пра те ћи Ми ло ша, пе вач је већ пре ме стио рад њу из Ла-за ре вог под Му ра тов ша тор, што је ути ца ло и на дру га чи ја на ра тив на ,,ре ше ња”. Пре су да ра вој ски, кроз ко лек тив ни лик Ту ра ка (пле ми ћи, вој ни ци, хо џе и ка ди је) на зи ру се не што пла стич ни ји пор тре ти: Ејуп-бе-га, Се лих ул Исла ма и Ба бе Ал де ма ра. Му ра ту је, дис крет но, бли жи син ко ји та ко ђе ги не, а са ве то дав ци се пот пу но раз ли ку ју. Док је Се ли хо ва над ме ност коб на, Ал де ма ро во зна ње се по ду да ра са уде лом де мон ских би ћа у ко сов ском обр ту, јер се ина че мо тив от кри ва ња Ми ло ше ве сна ге ве зу је за оно стра не си ле.18 Про це си рационализацијe за хва та ју и опис тур ских сна га. Ме ђу Му ра то вим узда ни ца ма се по но во ис ти че ца ре вић Ејуп-бег на че лу арап ске ко њи це. Под ко ман дом па ша Му се ли ма и Ал-де ма ра је на јам нич ка вој ска; тру пе ва за ла во ди Евре мус-па ша, на де сном кри лу је Исма ил, а Ба ја зит пред во ди ре зер ву. Рас по ре ђи ва ње срп ских тру па од ви ја се по истом прин ци пу и стра те ги ји, уз убр за но укр шта ње нај ви ђе ни јих вој ско во ђа.19

16 Ова ква струк ту ра ка та ло га ука зу је се по себ но у Ра шко вој ре ми ни сцен ци ји на (за вр ше но) до ба срп ског цар ства (Вук, СНП, III, бр. 10), али се ,,ме ша ња” нај слав ни јих и ло кал них ју на ка сре ћу ина че при на бра ја њу сва то ва или рат ни ка (в. нпр. ЕР, бр. 92).

17 Нај ве ћи број бо је ва из Пр вог срп ског устан ка при ка зу је се као ду ги низ ка та ло га мег дан џи ја, при че му се во ди ра чу на ко ји ће ју нак на ког про тив ни ка уда ри ти и са ка квим ис хо дом. В. нпр. Бој на Ми ша ру, Вук, СНП, IV, бр. 30.

18 Уз по сто ја ност епи зо де из ра зи та је и про мен љи вост у пред ста вља њу Ми ло ше-вог стра да ња. Увек је ну жно да се ју нак ра ста ви од ко ња, што се ма хом чи ни окре та њем вр хо ва ко пља, али сам са вет Тур ци ма да ју раз ли чи то ни јан си ра ни спо ред ни ли ко ви (нпр. глас из обла ка, Бо ги шић, бр. 1; ба ба, Пе тра но вић, II, 26; Ба ба ја, Пе тро вић, 2001, 10, 47, 53 и на по ме не уз пе сме).

19 Ју го ви ћи, Во јин, Бо шко : Са хир Анас-па ша, де сно кри ло Ти мур та ша Вук из да је : Ба ја зи то ва од мор на ре зер ва на па да Стра хи њић : арап ска ко њи ца Му сић : Ејуп-бег Ле ка : Га зи-Му ста фа, Аси-бар јак тар Ни ко ла бо љар : Ба ба Ал де мар Гру ји ца сер дар Бо шко : Се хи ден Ас-бег Ор ло вић Па вле


Ма да су ли ко ви про тив ни ка бле ди и по треб ни при ве ли ча њу срп ског ју на штва,20 по себ но је па жљи во гра ђен лик сул та на Му ра та и кон траст из ме ђу оца и си на-на след ни ка. Му дрост и пра вич ност Му ра то ва се, уоста лом, ис ти чу и у фраг мен ту Ви шњи ће ве пе сме о по чет ку срп ског устан ка, ка ко би се на гла си ли тур ски пре кр ша ји свих етич ких нор ми и те жи на зу лу ма. Пред смрт ни мо но лог тур ског ца ра не ма исти зна чај у нај ста ри јим и мла ђим за пи си ма. Бу гар шти це, на при мер, ову по је ди ност ко ри сте са мо да би се (објек тив но) ука за ла по част Ми ло шу и још јед-ном до ка за ла ње го ва ва зал на ода ност Ла за ру. Осим ова кве (при гу ше не) функ ци је, у де се те рач ким Му ра то вим ама не ти ма згу сну та је спо зна ја не ке ви ше исти не. Она спа ја ве ро ва ње у вој нич ку сре ћу са му дро шћу вла да ња, а су прот ност из ме ђу сул та на и ње го вих по то ма ка по ја ча ва се зна њем пе ва ча о то ко ви ма исто ри је, про те кле из ме ђу ко сов ског Ви дов-да на и тре нут ка им про ви за ци је.21

На ко хе рент ност за пи са из под ко зар ских се ла ути че и кон цен тра ци ја пе ва ча22, очи та и у ан га жо ва ним ко мен та ри ма. Из ра зи та је по тре ба да се на гра нич ним ,,тач ка ма” тек ста ус по ста ви кон такт са пу бли ком. Ди рект на обра ћа ња из увод них и за вр шних сти хо ва от кри ва ју сна жну емо тив ну ан га жо ва ност свих уче сни ка у ко му ни ка ци ји, при са мом спо ми ња њу Ко со ва. Али и то ком ка зи ва ња/спе ва ва ња, на ро чи то ка да се на ја вљу је ва жна сце на, њу мар ки ра ју и осо бе не фор му ле:

,,Но да ви диш ја да и не сре ће” (177),,Јер да ви диш ја да и не сре ће” (214),,Но да ви диш шта ће да се сру чи” (284),,На ја де му ами про рок дош’а” (304),,А да ви диш ја да од Ми ло ша” (427),,Сад да ви диш ве ли ки је ја да” (580),,Да ви’ш му ке, бра ћо мо ја дра га” (720)

20 То мац при ме ћу је да о ,,бор бе ном по рет ку го во ре ре ал но са мо тур ски из во ри”. За тим на во ди по је ди но сти код Неш ри ја: ,,Евре нос-бег је стао на крај ње де сно кри ло, а Еј не-бег на ле во”. Пред Ла за ром у цен тру вој ске би ло је 1000 оклоп ни ка, а пе ша ди ја се на шла по за ди, ,,сво га зе та Ву ко ви ћа и свог се стри ћа рас по ре дио је на де сно кри ло а Јунд-Оглуа са Бо сан ци ма на ле во кри ло...” (То мац, стр. 141–143). По след ње де це ни је 19. ве ка Ј. Ми шко вић је та ко ђе ре кон стру и сао ко сов ски фронт. ,,У цен тар ста вља Му ра та са сво јом гар дом, де сно од ње га ве ли ког ве зи ра Али-па шу са спа хи ја ма, ле во бе глер бе га Ти мур та ша са си ли ха да ри ма, а пред ове ја ни ча ре.” (То мац, стр. 156–157).

21 За вр шни ца пе сме ево ци ра и пре да ња о Му ра то вом тур бе ту и мра мор ном ко сов-ском сту бу. Ма да су вре ме ном не ста ли ма те ри јал ни до ка зи ко ји би под у пр ли тач ност ове по је ди но сти, де таљ се укљу чио и у фонд усме ног на сле ђа.

22 Из ве сна ,,ис кли зну ћа” при спе ва ва њу, бе ле же њу или пре пи си ва њу за пи са ис по-ља ва ју се у ис пу шта њу од го ва ра ју ћег ри мо ва ног ,,па ра”, као и пре но ше њем ри ме са пр вог и дру гог на тре ћи, су сед ни стих (нпр. сти хо ви бр. 103, 111, 590–593 716–720, 720–723, 760 итд). Ова кви при ме ри мо гли би би ти не ки вид сиг на ла и о на чи ну из во ђе ња пе сме, јер би се, ве ро ват но, при на кнад ној до ра ди тек ста ујед на чи ли и до пу ни ли ,,про пу сти”.


,,Бо же ми ли! Кр ва ва по ко ља!” (746),,Бо же је дан! На до бро обр ни!” (751),,Ту про па де јад но цар ство на ше” (845),,Еј, суд би но, не срет на и цр на” (854)

И док ко мен та ри у дру гом ком по зи ци о ном бло ку мо гу да се ве жу и за пе ва ча и за го вор ли ко ва (по след ња че ти ри при ме ра), до тле на чин во ђе ња рад ње зах те ва по себ на ре ше ња за бр зо пре ба ци ва ње епи зо де са јед ног ме ста на дру го. Сло же ни ји мо тив ски склоп под ра зу ме ва те шко из-во дљи во вер бал но пра ће ње до га ђа ја ко ји се си мул та но од ви ја ју у истом вре мен ском ин тер ва лу на раз ли чи тим ме сти ма. Ка ко је Шма ус за па зио ,,па ра лел ност рад ње је за сва ку епи ку, већ за Хо ме ра, те жак про блем” (Шма ус, 1950, стр. 127). Му сли ман ски пе ва чи су, по ње го вом ми шље-њу, из гра ди ли тех ни ку скла па ња па ра лел них се квен ци рад ње, по сту пак ,,мар ки ра не про ме не сце не.”23 Нај ве ћи број ова квих при ме ра уоча ва се у му сли ман ском кор пу су, али је ка рак те ри сти чан и за хри шћан ске пе ва че, по себ но ка да се ши ри ком по зи ци ја пе сме. Чак и ка да не ма удва ја ња на-ра тив них се квен ци, ду жа кон струк ци ја као да зах те ва по ја ча но обра ћа ње слу ша о ци ма то ком им про ви за ци је.24

И у кне жо пољ ском за пи су по сто ји ти пич на фор му ла по ве зи ва ња па ра лел них рад њи. Њом се до дат но усме ра ва па жња на суд би ну под ви-жни ка и на ја вљу је кон ту ра ма ње-ви ше за о кру же не епи зо де:

,,А сад да ви при чам за Ми ло шаКу ди је је до Му ра та до ша’И ка ко је на мег да ну про ша’.” (449–451)

Тек ка да се уочи тех ни ка пре ба ци ва ња на ра тив не пер спек ти ве по ста-је очи глед но ко ли ко је чи та ва ва ри јан та за сно ва на на па ра ле ли зму. Та ква струк ту ра се, ме ђу тим, те же рас по зна је због кон цен тра ци је си мул та них рад њи, ко је су вре мен ски25 и узроч но-по сле дич но при бли же не, ма да се

23 ,,Пе вач као да се ти ме ста вља из над пе сме ... По сле кра ћег раз ми ца ња рад ње пе вач нпр. пре ла зи ско ро не при мет но на дру гу стра ну, про сто је зич ко-асо ци ја тив ним по ве зи ва њем.” У том одељ ку сту ди је на во де се нај фре квент ни је фор му ле ти па: ,,не ка бје жи и но си Ани цу, / Да ти са де ка жем за ба ни цу” или ,,Не ка Ах мет ле жи у там ни ци, / Да ви ди мо дил бер крч ма ри це!” Шма ус, стр. 171–178.

24 В. нпр. уче ста лост ан га жо ва них пе ва че вих ко мен та ра у ва ри јан та ма ко је је Вук слу шао од Ми ли је, по себ но у Же нид би Мак си ма Цр но је ви ћа: ,,Но иште ти Иван на по хо ду: / Иде му дро, про го во ри лу до”; ,,Но да ви диш јед не жен ске стра не, / Ка ко грд но ре че го спо да ру”; ,,Ја да мо жеш оком по гле да ти”; ,,Све се на јад сло ми у сва то ве”; ,,Но да ви диш ју тру на уран ку”; ,,Да се мо жеш, бра те при де си ти / И уши ма је ку по слу ша ти, / И очи ма се ир по гле да ти”; ,,Но да ви диш ја ду за по чет ка”; ,,Ал’ да ви диш про кле те ђе вој ке”; ,,Цр но ње му ср це до ви је ка!” итд (Вук, СНП II, бр. 89).

25 Од ре ђи ва ње вре ме на са мог до га ђа ја пред ста вља за ни мљи ву но ви ну у од но су на Ву ков и ста ри ји кор пус, али су та кве фор му ле за па же не у но ви јим за пи си ма и по себ но у


по глед не пре кид но (пре)усме ра ва са јед ног про сто ра/ју на ка на дру ге. На-ра тив на коп ча на зи ре се и кроз по ку шај (ло гич ног) ,,ту ма че ња” окол но сти, ну жних да се про чу је оно што зна са мо тур ска стра на (554–558). У тим сти хо ви ма се упра во осе ћа и ко ле ба ње из ме ђу ди рект ног при ка зи ва ња бо ја и ре тро спек ци је, али се оба пла на ,,ми ре” уло гом Мар ко вих ва за ла. При дру же ни тур ским од ре ди ма и они су све до ци Ми ло ше вог под ви га, те се за хва љу ју ћи њи ма исти на от кри ва и пре но си.

Ла за рев лик је у овом за пи су бит но дру га чи ји од че сти тог кне за из Ву ко вог кор пу са и вој ско во ђе из пе са ма ду гог сти ха. Он ни је ни фе у дал ни

струк ту ри ,,гра ни чар ске” епи ке (Ма тиц ки, стр. 152–156). Као део еп ске ,,по у зда но сти” исто ве тан по сту пак пре во ђе ња да ту ма у де се те рач ки стих уоча ва се ме ђу нај но ви јим те рен ским за пи си ма. Из пе сме Ми тров дан ска офан зи ва (сни мље но у Не ве си њу ок то-бра 2007), на кон раз ви је ног об ра ћа ња пу бли ци, пре ци зно се од ре ђу је вре мен ски оквир до га ђа ја:

,,Ево има шес сто тин го ди на.На по но сно Не ве си ње на ше,Ки ди са ше Тур ци и уста ше.У хи ља ду де ве тој сто ти ниДе ве де сет и дру гој го ди ни.Срп ски на род и ово га пу та,Еј, стра на не ман хо ће да про гу та.”

Сли чан при мер за бе ле жен је у Зу би ном По то ку де цем бра 2005:

,,Ај, гу сле мо је, ај де да кре не мо,И ју на ка јед ног спо ме не мо (...)Ју на штвом се до ка зао сви маДа је дру ги Ба но вић Стра хи ња(...)У иља ду де ве тој сто ти ни,Де ве де сет де ве тој го ди ни,Шта се оно по Ко со ву ра ди,Од Шип та ра ги ну Ср би мла ди...”

Пре ма те рен ским ис тра жи ва њи ма мр Сми ља не Ђор ђе вић, у сти хо ви ма се не ка да од ре ђу је и та чан да тум:

,,Те от по че очај нич ка бор баЈе да нај стог мје се ца ок то бра...”

Сре ће се та ко ђе и ком би на ци ја ,,мо дер ног ка лен дар ског” и тра ди ци о нал ног ра чу-на ња вре ме на:

,,На хи ља ду де ве те сто ти не,О је се ни двана`сте го ди не,У по чет ку о Кр сто ву да ну,Јед но ју тро по што зо ра сва ну...”

(Из пе сме Бит ка на Ку ма но ву, Сло бо дан Бо бан То мић, Еп ске пје сме 1905–1925, Бе о град, 1997, стр. 101.)

Овом при ли ком се за хва љу јем мр Сми ља ни Ђор ђе вић на усту пље ном ма те ри ја лу и по да ци ма.


вла сто др жац, ни ти је у ду хов ним кон тем пла ци ја ма, ма кар не на по чет-ку су ко ба. При хва та ју ћи иза зов, Ла зар не ма ни ка кву ди ле му, а ње го ве сум ње по сте пе но на ра ста ју тек под при ти ском упор них Бран ко ви ће вих сплет ки. Сти цај окол но сти под у пи ре кле ве те и иде ал но се по кла па са дво стру ко ва жном епи зо дом ухо ђе ња не при ја те ља. Раз ви јен ти пич ним по ступ ци ма (хи пер бо ла, по на вља ња, кон траст) овај сег мент уче ству је у ту ма че њу цен трал ног кон флик та и ис хо да ко сов ског бо ја. Ла за ре во исту па ње об у хва ти ло је по зи ва ње вој ске и кле тву, на ло ге да те Ми ли ци у слу ча ју вла да ре ве по ги би је, здра ви цу и сум њу, ка ја ње и мо ли тву. До да ју ли се то ме раз го во ри са Ву ком, про сла вља ње кр сног име на и слу жба у Гра ча ни ци уочи тур ског на па да, очи та је Ла за ре ва ста тич ност, ускла ђе-на са при мар ним де ло кру гом вла да ра. Основ на мо тив ска кон струк ци ја по кла па се са еле мен ти ма кне же ве суд би не, али је у нај круп ни ји план по ста вљен Ми лош. Ње го ва спрем ност на жр тву не ума њу је зна чај по-зле ђе не ју нач ке су је те, ко ја усме ра ва нај бит ни је тре нут ке су ко ба. Ма да то сва ка ко ни је био пе ва чев циљ, ин ди рект но се и Ми ло шев по сту пак при дру жу је раз ло зи ма стра да ња, јер се сло га у срп ским ре до ви ма не ло-ми са мо Ву ко вом кле ве том, већ и Оби ли ће вим по но сом.

Кне жо пољ ску Ла за ри цу од ли ку је и све ден број жен ских ли ко ва и ре дук ци ја фан та сти ке. Исто вет не осо би не ис по ља ва ју све ду же еп ске пе сме о Пр вом ко сов ском бо ју, чак и не за ви сно од то га ко их је спе вао или на пи сао (Га ври ло вић; Те шан-Вук; Про да но вић-Па нић; Ди вја но вић-Пе тра но вић). За Ми ли цу је ве за но ви ше мо ти ва (Ла за рев ама нет; по ла зак за вој ском), али је нај и зра зи ти ји њен по ку шај да од вра ти бра та од бо ја. По што се ток окр ша ја ди рект но пред ста вља, не ма про сто ра за раз ви ја ње мо ти ва из ве шта ја, као што увод на се квен ца оку пља ња вој ске чи ни из ли-шним фор му ле пред ска за ња. У скло пу тра ди ци је о Пр вом ко сов ском бо ју еле мен ти фан та сти ке, ар ха ич ни и хри сти ја ни зо ва ни сло је ви, под ре ђе ни су еп ској сти ли за ци ји.26 Тран сфор ма ци је еле ме на та фан та сти ке по себ но се уоча ва ју у се квен ци от кри ва ња Ми ло ше ве ра њи во сти (ви ла, де мон ска си ла; ба ба; Тур чин по име ну Ба ба), али се, с дру ге стра не, пре о крет у бо ју не мо ти ви ше са мо Ву ко вом из да јом.

Као да је при ту ма че њи ма на ци о нал не про шло сти би ло ну жно по ја ча ти раз ло ге ис хо да ко сов ског окр ша ја. Тек у за вр шном де лу ду ге пе сме пе вач по се же за ве ро ва њем у сре ћу. Ме та фо рич ност са ме сли ке не при бли жа ва се гном ским обр ти ма, већ се гу би у епи зо ди и сти лу на род не бај ке.27 Чи ни се, ме ђу тим, да упра во овај де таљ пре су дан за ток и обрт бо ја уно си и из ве сну не до у ми цу у ста во ве (мо жда већ умор ног) пе ва ча/

26 Нпр. Вук, СНП II: суд би на упи са на у ста ро став ним књи га ма, сно ви ђе ња, Бо-го ро ди ци но пи смо, обре те ни је све те гла ве, мол ба ко ју Бог ис пу ња ва мај ци Ју го ви ћа; бу гар шти це: сно ви ђе ња, глас из обла ка по ма же Тур ци ма.

27 У Ме хан џи ће вој ва ри јан ти до бра сре ћа пред ста вља се као мла да и ле па де вој ка, ко ја пре де злат не ни ти, док сво ју злу сре ћу ју нак на ла зи у шу ми – ,,јед ну се ду ма то ру


ка зи ва ча. Фор му ла ви ли ног кли ко ва ња прет хо ди смр ти ју на ка (Ге зе ман, стр. 261–265), а ње но по ја вљи ва ње над по при штем мар ки ра крај нај чу-ве ни јих мег да на. Обе ком по нен те су за сту пље не и у овој об ра ди, али се ука зу је и осо бе но ко ле ба ње. Про тив реч ност мо же би ти по сле ди ца удва-ја ња пред ста ва о мит ским би ћи ма (сре ћа + ви ла), али је још из ра зи ти ја ди ле ма око стра не ко јој ви ла при па да, по ма же или на но си ште ту. И, док је ина че и у ва ри јан та ма о Ко со ву чу де сни глас от кри вао Ми ло ше ву ра-њи вост, ви ла соп шта ва Тур ци ма да се Вук са сво јим тру па ма по ву као. По је ди ност, ко ју (још) не зна ни срп ска ни тур ска стра на, би ће пре суд на за за вр шни цу су ко ба. Ти ме се и удео ви ше си ле, уз не вер ство Ву ко во и број ност Ту ра ка учвр шћу је ме ђу ту ма че ње ис хо да бо ја. Хри сти ја ни зо ва ни еле мен ти су ве о ма при гу ше ни, ма да се не угро жа ва ни Ла за ре во, ни ко-лек тив но узда ње у Бо га. На про тив, оно стра не си ле упли ћу се у ток бит ке, а де мо ни при ти чу у по моћ Тур ци ма, би ло да сре ћа/ви ла окре ће гла ву од соп стве ног ро да или то чи ни Бран ко вић, под стак нут зло бом (не ча сти вог). До ду ше, као мо гу ћи по во ди по ги би је и гу бит ка зе маљ ског цар ства би ће ис так ну ти у за вр шном Ла за ре вом мо но ло гу: не сло га и ње го ва вла дар ска не смо тре ност, чи ме се по но во ак ти ви ра удео по је дин ца, ли ко ва-сим бо ла, у те мат ском кру гу и еп ском си сте му. У сва ком слу ча ју, ни мо ди фи ко ва ни де та љи укљу че ни у ова кав си жеј ни склоп су штин ски се не ми мо и ла зе са це ло куп ном тра ди ци јом о ко сов ским ју на ци ма и до га ђа ји ма.

Усме но и пи са но

За Под ко зар је ве за на ва ри јан та нео спор но из ра ста из усме но-по ет-ског фон да и по сту па ка еп ске сти ли за ци је. Ме ђу тим, те осо би не не ума-њу ју те шко ће утвр ђи ва ња ње не аутен тич но сти, тим пре што су уоч љи ве ве зе са спе вом Га ври ла Ко ва че ви ћа. Срод но сти су очи те већ на ни воу ме трич ке ор га ни за ци је (дво стру ко ри мо ва ни аси ме рич ни де се тер ци), а за тим и у рас по ре ду мо ти ва. Ма да је не мо гу ће от кри ти пу те ве евен-ту ал ног ди рект ног до ди ра Сра же ни ја са под ко зар ским пе ва чи ма (или за пи си ва чем), си жеј на бли скост ни је мо ра ла би ти ис кљу чи во по сле ди ца ди рект них ути ца ја. Да су из ве сни про це си за хва ти ли чи тав еп ски си стем по ка зу је и Пе тра но ви ће ва вер зи ја и Ла за ри ца из Ву ко вих ру ко пи са. Те по ду дар но сти, као по сле ди це раз ви ја ња на ра тив не струк ту ре уоча ва ју се у:

– по тре би пред ста вља ња ма сов но сти бит ке (ши ре ње ка та ло шког ни за ња оку пље них ју на ка);

– по де ли уло га епи зод ним ли ко ви ма;

де вој чу ру под јед ним гр мом где спа ва” (Вук, СНП, бр. 13, Усуд; Сло вен ска ми то ло ги ја, стр. 509–510).


– на сто ја њу да се са гле да стра те ги ја на па да-од бра не и вој ни рас по-ред тру па са обе стра не;

– ре дук ци ји жен ских ли ко ва;– по ти ски ва њу еле ме на та фан та сти ке.Тек сто ви ко је де ли век и по слич ни су и на ни воу по је ди нач них

фор му ла (оквир ни сег мен ти: оку пља ње вој ске / Ла за ре во су о ча ва ње са Ми ло шем; мо но лог пред по гу бље ње). Али, го то во са си гур но шћу се мо же твр ди ти да мла ђи текст ни је на стао као пре пис штам па ног спе ва,28 већ је по пу лар ни са др жај на но во (усме но или пи са но) сти ли зо ван. Ипак, ути цај пи са не ре чи не мо же се ола ко за не ма ри ти, по себ но у де та љи ма по гре шног чи та ња лич них име на. Бег скен дер ски гу би ве зу са Скен-дер-бе гом, ве зу је се за ска дар ску област и по ста је Ла за рев зет – Ђур ђе Стра ти ми ро вић, што је, уоста лом, исто риј ски ве ро до стој но, иако баш он ни је уче ство вао у ко сов ском бо ју. Још је нео бич ни ји пут тран сфор ма ци је име на ,,зма ја Ому че ви ча”29 из Ко ва че ви ће вог ка та ло га (стр. 37). Пре зи ме по сто ји и у за пи су шид ског па ро ха, са мо је ,,об ја шње но” на дру га чи ји на чин, те се у Ко со во уво ди Ре ља Ому че вић. Та кво име и би о гра фи ја очи то ни су до вољ но по зна ти ни ко за рач ком пе ва чу, али баш за то ,,там но” ме сто зах те ва ,,ту ма че ња”, а до пу шта и ме та фо ри за ци ју и ак ти ви ра ње ар ха ич не под ло ге. Јер, змај Мук че вић кроз при ка зи ва ње су да ра вој ске по при ма мит ске атри бу те (пла нин ски џин, 704), ве зу ју ћи се за по стој би ну уда ље ну од те ре на са ко јег по ти чу пе ва чи и за пи си вач.

Бли скост по је ди них сти хо ва мо же, с дру ге стра не, би ти и по сле ди-ца ме трич ке ор га ни за ци је. У дво стру ко ри мо ва не де се тер це, на при мер, ла ко се укла па кон струк ци ја ,,од То пли це во де”, ина че за сту пље на при из два ја њу еп ских ју на ка по мо ћу те ри то ри је, гра да, обла сти (од При ле па Мар ко; од По цер ја Ми лош; од За дра То дор итд). Но да су до ди ри мо ра ли би ти ја ки, мо жда и не по сред ни и ди рект ни, от кри ва ју не ко ли ки при ме ри

28 ,,Ку пи вој ску срп ски књаз Ла за ре, од Сер би је це ле го спо да ре, Од Сер би је и Хер це го ви не, ча сти Бо сне и Ма ке до ни је; Са мо дер жец и ве ли ки кне же, од пле ме не серб ско га ви те же; Ку пи вој ску зо ве на Ко со во у пре све то име Ису со во Књи ге ша ље сву да на све стра не, да се ку пе вој ске иза бра не; Јед ну ша ље ба ну бо сан ско му, дру гу књи гу бе гу скен дер ско му ” (Сра же ни је, стр. 36) итд29 Пи та ње је на ко га се мо же од но си ти име из Ко ва че ви ће вог ка та ло га, чи је се

пре зи ме при до да је у Па ни ће вој Ла за ри ци еп ском Ре љи (змај : кри ла ти ца). Не ве ро ват на је слу чај ност да су за слу гом Ду бров ча ни на Ни ко ле Ох му ће ви ћа (умро 1666) и ње го вом пре пи су Гун ду ли ће вог Осма на са чу ва не бу гар шти це о смр ти де спо та Ву ка и о по ги би ји кра ља Вла ди сла ва (Пан тић, 2002, стр. 73–74, 291).


по пут од ре ђи ва ња Му ра та као ,,па ди ше”; ис ти ца ња ,,мно же ства” тур ске си ле (Сра же ни је, стр. 95) или, на ро чи то ,,ве нац му че ни ја” из за вр шног ко мен та ра (,,Му че ни ја ве нец да при ми мо” ,,Пак и ве нец при ми му че ни-ја”, Сра же ни је, стр. 94, 109 : 946). Слич ност се та ко ђе уоча ва у из бо ру и на чи ну по ве зи ва ња мо ти ва (Ми ли ца пра ти вој ску; Ла зар јој на ла же шта да чи ни на кон бо ја; ве ћа ње при из бо ру ухо де30; опис тур ског та бо ра и Ми ло ше во на сто ја ње да из ве штај из ме ни; по ги би ја ње го вих по бра ти ма; пр ви удар Ту ра ка док су Ла зар и ви те зо ви у цр кви итд).31

Ипак, прет по став ке о ди рект ном пре пи си ва њу тек ста бит но угро-жа ва ју раз ли ке из ме ђу Сра же ни ја, Вр че ви ће ве ,,Ко сов ке” (Пе шић, стр. 97) и нај мла ђе Ла за ри це. Пот пу но су, на при мер, из о ста ле се квен це ма-сов ног по кре та вој ске32. Оне би сва ка ко мо ра ле би ти бли ске и пе ва чу, а

30 ,,И он де сви со бор учи ни ше, и ова ко они го во ри ше: Ко га ће мо са де иза бра ти, да он иде Тур ке пре гле да ти, Да сву тур ску ор ди ју ухо ди, и сву си ли ца ре ву да ви ди. Јед ни ве ле: Да по шље мо Мир ка, дру ги ка жу: Ни је, нег Ма рин ка: И о то му мно го го во ри ше, и спо соб ног дру гог не ви ди ше Но Ми ла на од То пли це во де, на ре ди ше међ’ Тур ке да иде...” (Сра же ни је, стр. 48–49)Сти хо ви су се мо гли ла ко упам ти ли, не са мо због по год не ри ме, већ и за то што су

име на Мир ка и Ма рин ка би ла уоби ча је на на про сто ру Под ко зар ја. 31 На ро чи то су уоч љи ве по ду дар но сти у ло ци ра њу до га ђа ја и епи зо да. Са крал ни

објек ти (Ра ва ни ца, Гра ча ни ца, Са мо др жа) до след но се пам те, али то по ни ми ве за ни за Пр ви ко сов ски бој (Ко со во по ље, Лаб, Сит ни ца, Го леш, Кру ше вац, Ву чи трн, Зве чан) ина че са чу де сном пре ци зно шћу оцр та ва ју ,,ма пу” Ла за ре ве Ср би је и у сти хо ви ма Ву ко вих пе ва ча (Вук, СНП, II, бр. 43–51, на ро чи то 44). Ка ко је већ при ме ће но, Ко ва че ви ће ви ка та ло зи ме ста са вр ше но се по кла па ју са фор му ла ма и тех ни ком усме них пе ва ча (Пе тро вић, 2000, стр. 551), док се осим стан дард них ло ка ли те та из два ја ју и дру ги (цр ве на Пру га, Чер ни Кре мен, Бе ли Ка мен нпр, стр. 24) у скло пу мо ти ва ухо ђе ња не пи ри ја те ља. Но, Ла за рев та бор сме шта се ,,код Мо са на”, од но сно ,,Мо ша на” у ко за рач кој ва ри јан ти, (Сра же ни је, стр. 48 : 119, 216), а не ка вр ста гра нич не ли ни је фрон та ве зу је за Дре но во, тј. Дре но вац (Сра же ни је, стр. 52 : 208). И док се на раз ли чи тим ге о граф ским тач ка ма мо же на ћи чак де сет ме ста истог име на – Дре но вац (Де те лић, стр. 110–111), до тле не ма тра га Мо ша ни ма, ни у ста рим по пи си ма срп ских зе ма ља (Ди нић), ни у но вим ге о граф ским кар та ма.

32 ,,Тад бар ја ке сви ле не раз ви ше, и на ко пља го ре по ди го ше, Уда ри ше свир ке све ко ли ке, и из да ју гла се пре ве ли ке; Срод ни ци се та да из љу би ше, и он да се са свим опро сти ше; Та да за че вопљ и ри да ње, и од срд ца те шко уди са ње, Раз ста је се син од ро ди те ља,


скло пље не су од ни за фор му ла, раз ви је них и у ти пу гра ни чар ске епи ке.33 Ко ва че вић об ли ку је пр во бит ну сум њу у Ми ло ша кроз ди ја лог из ме ђу Ми ли це и Ла за ра, што је не у о би ча је но за це ло куп ну ко сов ску те ма ти ку. Кне жо пољ ска пе сма не ма онај упе ча тљив де таљ о обр та њу ко пља, ко је тре ба да за ва ра Тур ке као знак пре да је тро ји це срп ских ви те зо ва (Сра же-ни је, стр. 77) итд. Нај ве ћи сте пен од сту па ња ис по ља ва се у сти ли за ци ји то ка бо ја, уз уве ћа ва ње ли ко ва не при ја те ља. Они су су штин ски под ре ђе ни ко лек ти ву и ја чој пер со на ли за ци ји срп ских ви те зо ва, а мо гућ но сти та кве сти ли за ци је на слу ћу ју се и у Ву ко вој збир ци. Без ,,пре ци зног” име но ва-ња, про тив нич ка стра на се ре френ ски сво ди на се дам/осам/де вет па ша, ко ји ги ну од срп ског оруж ја (Вук, СНП, II, 46).

По ре ђе ње Ву ко вог кор пу са са ду жим пе сма ма о Ко со ву ука зу је на још је дан ,,за о крет” у из бо ру и рас по ре ду мо ти ва. Не мо же се у тим ни јан са ма за не ма ри ти угао про це не свој ствен са мом усме ном ства ра о-цу. Број жен ских ли ко ва са пе ри фе ри је еп ског плат на уве ћао се упра во за хва љу ју ћи ва ри јан та ма сле пих пе ва чи ца (Вук, СНП, II, 47, 49, 51). Дру га чи ја пер спек ти ва, ко ја от кри ва афи ни тет гу сла ра, не уда ља ва се од оче ки ва ња слу ша ла ца, али се усме ра ва на бор бе ну стра те ги ју, те се уме сто из ве шта ја, по ступ ка ре тро спек ти ве и ба ла дич них се квен ци ,,ре-кон стру и шу” рас по ред сна га, ета пе и ток бо ја.

Евен ту ал ни удео за пи си ва ча и ње гов афи ни тет пре ма исто ри ји огле да се, на при мер, у ја сном по ве зи ва њу Му си ћа са кне зом, у ре ми ни-сцен ци ја ма на срп ску по бе ду код Плоч ни ка (1386) или из ри чи том ста ву пре ма зби ва њи ма ко ја прет хо де Ко сов ском бо ју (по ги би ја Мр њав че ви ћа на Ма ри ци, 1371; ва зал не оба ве зе кра ља Мар ка и Кон стан ти на Де ја но ви-ћа пре ма сул та ну). Све жи на тих по да та ка од у да ра од за ма гље ног се ћа ња на про шлост, ко је у Ву ко вим за пи си ма ,,до во ди” бра ћу Мр њав че ви ће на Ко со во. С дру ге стра не, сна га оформ ље не и при хва ће не тра ди ци је не у тра ли ше исто риј ске ,,тач но сти” ка да су у пи та њу дру ги уче сни ци у бо ју (ли ко ви Ла за ре вих зе то ва; уло га Влат ка Ву ко ви ћа; од су ство Зма ја Ог ње ног). ,,Учи та ва ње” исто ри је у струк ту ру еп ског те мат ског кру га би ло би из ве де но до след ни је, да је то основ ни циљ (дру га чи је обра зо-

брат од бра та, срод ник при ја те ља; Син од мај ке, и брат од се стри це; и за руч ник сво је за руч ни це; Жа ле мај ке је ди не си но ве, и срод ни ци срод ни ке њи о ве; За руч ни ца за руч ни ка сво га, и се стри ца брат ца је ди но га! Су зе ро не низ би је ло ли це, и ку ка ју ка но ку ка ви це...” (Сра же ни је, стр. 39)33 Као осо бе но сти гра ни чар ске епи ке из два ја ју се: ка та ло ги за ци ја, ту жба ли це и

ком по зи ци о не це ли не (опи си: по ла ска вој ске, ору жа ње, рас по ред тру па и бо ја). Ма тиц-ки, 1974.


ва ног) пе ва ча/за пи си ва ча. Ве чи те осци ла ци је из ме ђу епи ке и исто ри је очи то су по сле ди це про це са ја чих од тен ден ци је по је дин ца. Тип дис-тан це као ор ган ски чи ни лац по е ти ке усме них об ли ка ак тив но уче ству је у при ка зи ва њу/при хва та њу до га ђа ја и ли ко ва. Ства ра лац и ко лек тив об је ди ње ни су истим ста во ви ма. Еп ски на пе ви у свом из вор ном по сто-ја њу до жи вља ва ју се као ,,ства ри исти не без сум ње сва ке”, ка ко је пр ви по све до чио још у 16. ве ку Пе тар Хек то ро вић (Хек то ро вић, стр. 225). Оту да ,,ју нач ка” пе сма об у хва та про тив реч но сти ко је по чи ва ју у са мом по и ма њу исто ри је34, исти не и објек тив но сти, при бли жа ва ју ћи се ни шта ма ње сло же ним ка те го ри ја ма, ка кве су по е зи ја, фик ци ја и су бјек тив-на про це на (про шло сти). Ре ла тив ност свих ових чи ни ла ца и сло је ва, уоста лом, увер љи во от кри ва ју ,,све до чан ства” о Пр вом ко сов ском бо ју, на ста ја ла то ком ве ко ва на раз ли чи тим стра на ма и у ра зним фор ма ма.

Аутен тич ност за пи са је не ми нов но пи та ње при раз ма тра њу ,,ста ту-са” но ви је гра ђе пре ма ста ри јем (еп ском) фон ду. Из вор ност ових сти хо ва и сум ње у њи хо во усме но по ре кло мо гао би по твр ди ти го то во исти број ар гу ме на та. Не до ста так по да та ка о вре ме ну и окол но сти ма бе ле же ња увек су до бар ,,са ве зник” за блу да и на га ђа ња. Чи ни се го то во не мо гу ћим да тра ди ци ја о Пр вом ко сов ском бо ју и еп ско пе сни штво ни су жи ве ли у срп ским сре ди на ма на по гра нич ним обла сти ма, под стал ним уда ром тур-ске и аустро у гар ске им пе ри је. Не по сто ја ње пи са них тра го ва не зна чи да ни је би ло раз ви је но пе ва ње и ка зи ва ње о Ко со ву. Чак и из о ста ја ње овог те мат ског кру га из нај ста ри јег ру ко пи сног збор ни ка, ка кав је Ер лан ген ски ру ко пис, не мо же би ти по у здан до каз о за ми ра њу ко сов ске те ма ти ке ме ђу Ср би ма на Вој ној гра ни ци. Ови кра је ви ни су би ли на Ву ко вом пу ту35, а исто риј ска зби ва ња то ком 20. ве ка по себ но су оне мо гу ћи ла са би ра ња

34 ,,Срп ски епос се мо же узе ти као це ло ви то де ло и на зва ти усме ном на род ном хро ни ком на пр вом ме сту због то га што је ње го ва ве ро до стој ност, сем пе снич ке, у су-шти ни и исто ри о граф ска: у ње му исто риј ске чи ње ни це сто је она ко ка ко их је пе сник са гле дао у свом тре нут ку, пре ма мо гућ но сти ма сво јих са зна ња и сво јим по тре ба ма, а у то ме је је ди на ствар на објек тив на исто ри ја у ње ном ствар ном жи во ту, ко ји не по сто ји из ван све сти ње них ба шти ни ка (...) Иако сво јим об ли ком за тво ре не, а сво јим иде ја ма ис кљу чи ве, увек при ла го ђе не по тре ба ма и уку су пу ка, пе сме су у свом на ста ја њу и у свом ум но жа ва њу по ја вом ва ри јан ти би ле увек отво ре не спо ља шњим на но си ма...” (Са-мар џић, стр. 14–16).

35 Про стор на ко јем се по све до че њу Д. Са мар џи је пе ва ла уз гу сле и пе сма о ко сов ском бо ју об у хва та се ве ро за пад но Под ко зар је, оме ђе но пла ни на ма Па сти ре во, Ка ран и Пла ни ни ца и де сном оба лом Уне, а род но се ло за пи си ва ча је ,,го то во под-јед на ко уда ље но од гра до ва Бо сан ски Но ви, При је дор, Бо сан ска Ду би ца и Бо сан ска Ко стај ни ца”. Се ло Стри го ва, ко је ле жи на исто и ме ној ре ци, има ло је 12 за се ла ка, са се ве ра и се ве ро и сто ка гра ни чи ло се са се ли ма Ко стај нич ки По бр ђа ни, Чи тлук, Уши вац и Му ра ти, на ис то ку Гра ди ном и Кри вом Ри је ком, а на за пад ној гра ни ци се ла, ис под Стој ни ћа стра не (и) Лу ка че вих ку ћа, уз Ра ба тов по ток је крај се ла (по да ци пре ма ру-ко пи су Д. Са мар џи је).


гра ђе.36 Са чу ва на ва ри јан та по твр ђу је раз ви је ност ко сов ске те ма ти ке, по сто ја ност мо ти ва и стил ских сред ста ва, али и из ве сне тран сфор ма ци је еп ског си сте ма под при ти ском из ме ње них кул тур них окви ра.

Епи ка ак ти ви ра осо бен тип емо тив не ан га жо ва но сти, а ,,ју нач ка” пе сма, слич но пре да њи ма, пре тен ду је на исти ни то све до че ње о про-шло сти. Тра ди ци ја пул си ра по пут жи вог ор га ни зма и до пу шта да се ,,из ну тра” по пу не не ја сни или за бо ра вље ни де та љи, за ма гље ни раз ло зи и по е ти зо ва не ка ри ке узроч но-по сле дич не ,,ре кон струк ци је” зна чај ног до га ђа ја. Уоста лом, ако се упо ре де при мор ски за пи си са два ве ка мла-ђим пе ва њем Ву ко вих пе ва ча, очи то је ши ре ње и мо ти ва и бро ја ју на ка чи је се уло ге раз ме шта ју у склоп те мат ског кру га. Си жеј но је згро и цен трал ни ак те ри се чу ва ју, а над град ња сег ме на та се од ви ја на ви ше на чи на, у за ви сно сти од афи ни те та ко лек ти ва и та лен та ства ра о ца. Про-мен љи вост атри бу ци је и уло га спо ред них ли ко ва (слу чај Му си ћев) не ре ме ти око сни цу су ко ба, већ би пре би ли по сле ди ца усме ног жи во та ва ри ја на та.

Осим ком по зи ци је, по сту па ка гра ђе ња ли ко ва и ни воа фор му ла-тив но сти, кне жо пољ ска пе сма ис по ља ва још три свој ства усме не епи ке: те жњу ка ве ро до стој ном сли ка њу до га ђа ја, (илу зи ју) објек тив ног при по-ве да ња и – ано ним ност. Са мо оно усме но де ло ко је је про шло цен зу ру ко лек ти ва до ка зу је соп стве не вред но сти, али и жи вот(вор ност) пе снич-ког на сле ђа. И, ма да је не мо гу ће утвр ди ти ка ко је, ко ли ко ду го и на ко ји на чин жи ве ло пе ва ње и ка зи ва ње о Ко со ву у под ко зар ским се ли ма, овај за пис до ка зу је сна гу и сло же ност еп ског пе сни штва, као и из у зет ну по-пу лар ност те мат ског кру га.

У по сто је ће ди ле ме се, за пра во, уно се и но ва пи та ња, ко ја пр вен-стве но под ри ва ју по ла зи шта при раз ли ко ва њу (не)аутен тич них за пи са. Ту се не где рас пли ња ва и ја сна гра ни ца из ме ђу усме ног и пи са ног, за-пи са ног и слу ша ног ,,тек ста”. Чак и ако би се от кри ли чу де сни пу те ви ко ји ма је Ко ва че ви ћев спев мо гао сти ћи до об ро на ка Ко за ре, Сра же ни је не би при ву кло ни чи ју па жњу да се од но си ло на не ка дру га зби ва ња. На

36 До бар део му шког ста нов ни штва из Под ко зар ја и Под гр ме ча кон ти ну и ра но се исе ља вао, као што је и ве ли ки број узео уде ла у оба свет ска ра та. Из ме ђу 1918. и 1941. ор га ни зо ва на су и исе ља ва ња кра ји шких по ро ди ца у Вој во ди ну, док се то ком 1941–1945. и на бо сан ско ду бич ком под руч ју си сте мат ски спро во дио ге но цид над срп ским жи вљем. Уз ма сов на стре ља ња и де пор та ци је, за ти ра на су чи та ва се ла, по сле уста шких упа да, ка кав је био по кољ у До њој гра ди ни и Драк се ни ћу, где је 14. ја ну а ра 1942. зло ста вља-но и сви ре по по гу бље но 200 ци ви ла. Пре ма ар хив ским по да ци ма ,,уку пан број жр та ва фа ши стич ког те ро ра са овог под руч ја из но си 14 287, од ко јих су 3 967 би ла дје ца до 14 го ди на ста ро сти. То са бро јем 3 404 по ги ну лих бо ра ца да је тра гич ну ци фру од 17 691 ли ца или 53% ста нов ни ка ко ји су у Дру гом свјет ском ра ту из гу би ли жи во те ... пот пу-но су опу стје ла 513 се о ских до ма ћин ста ва на ко ја се ни кад ни ко жив ни је вра тио” (Д. Са мар џи ја, нав. мо но гра фи ја о бо сан ско ду бич ком под руч ју, стр. 268; в. та ко ђе спи сак по ги ну лих бо ра ца и жр та ва фа ши стич ког те ро ра, стр. 275–568).


су прот ном по лу ути ца ја су и раз ло зи због ко јих је еп на пи сан, об ја вљен и пре штам па ван. Да ни су би ле жи ве тра ди ци је и ин те ре со ва ња за Пр-ви ко сов скји бој, не би ни зе мун ски књи жар ода брао ту те му ни ти би та ко скло пио сво је де ло. Но, бли жи пи са ној ре чи, Га ври ло Ко ва че вић ни је при крио соп стве ни удео у ,,сла га њу” сти хо ва, ко је су чи та о ци и слу ша о ци пре по зна ва ли као део исто риј ског, кул тур ног и ду хов ног на сле ђа, на ро чи то ка да су се ње го ви ри мо ва ни де се тер ци на шли у Вр-че ви ће вом пре пе ву.37 Под сти цај за ожи вља ва ње тра ди ци је о Ко со ву и са мом Ко ва че ви ћу мо гле су да ти бор бе за осло бо ђе ње Ср би је, као што су и под Ко за ром ве о ма ду го ко сов ски ју на ци оста ли осо бе ни сим бо-ли. Хе рој ски свет, у чи јем окри љу је из ра ста ла и ин спи ра ци ја јед ног Ње го ша, пре по зна вао је Ла за ре ву жр тву, Ми ло шев под виг и Ву ко ву из да ју на ви ше на чи на. Јер, осим се ћа ња на про шлост, ко сов ска тра-ди ци ја је би ла упо ри ште на ци о нал ног би ћа и у нај те жим вре ме ни ма оста ла ,,под сти цај и узор сло бо дар ских иде ја” (Ми ло ше вић-Ђор ђе вић, 1990, стр. 21), а нај те же бре ме тих иде а ла по не ли су упра во Ср би са Ко со ва и Кра ји не.

Из во ри

В. Бо ги шић, На род не пје сме из ста ри јих, нај ви ше при мор ских за пи са, Бе о град, 1878; Гор њи Ми ла но вац, 2003.²

В. С. Ка ра џић, Ма ла про сто на род ња сла ве но-серб ска пје сна ри ца (1814), На-род на срб ска пје сна ри ца (1815), Са бра на де ла Ву ка Ка ра џи ћа (СД) I, пр. В. Не дић, Про све та, Бе о град, 1965.

В. С. Ка ра џић, Срп ске на род не пје сме, II, СД V, пр.Р. Пе шић, Бе о град, 1988. В. С. Ка ра џић, Срп ске на род не пје сме, IV, СД VII, пр. Љ. Зу ко вић, Бе о град,

1988. В. С. Ка ра џић, Срп ске на род не по сло ви це, СД IХ, пр. М. Пан тић, Бе о град,

1987.В. С. Ка ра џић, Срп ске на род не при по ви јет ке, СД III, пр. М. Пан тић, Бе о град,

1988.В. С. Ка ра џић, Срп ски рјеч ник (1818), СД II, пр. П. Ивић, Бе о град, 1966; Срп ски

рјеч ник (1852), СД XI/1–2, пр. Ј. Ка шић, Бе о град, 1986–1987.В. С. Ка ра џић, Срп ске на род не пје сме из нео бја вље них ру ко пи са Ву ка Стеф. Ка-

ра џи ћа, II, пр. Ж. Мла де но вић и В. Не дић, СА НУ, Бе о град, 1973–1974.

37 ,,По пра вља ју ћи” Ко ва че ви ће ве сти хо ве, Вр че вић је, по дру гој ,,ча сти” ње го вог спе ва, са ста вио и штам пао у За дру Пје сму Ко сов ско га бо ја у 1389-тој го ди ни до го ђе-ну (1861), ко ја је та ко ђе ви ше пу та пре штам па ва на. И у Вр че ви ће вој збир ци еп ских пе са ма на шле су се две ва ри јан те о Пр вом ко сов ском бо ју, без на зна ка о пе ва чи ма или из во ру. За Бој на Ко со ву, ко ју Р. Пе шић озна ча ва као не ку вр сту Ла за ри це, та ко ђе су ка рак те ри стич не ве зе са Сра же ни јем, нпр. на ни воу ка та ло га Ла за ре вих рат ни ка (Пе-шић, стр. 88–92).


A. Ka čić Mi o šić, Raz go vor ugod ni na ro da slo vin sko ga. Ko ra blji ca, Za greb, 1967.

Ко ва че вић, Сра же ни је – Сти хи о по ве де ни ји и на ме ре ни ји серб ска го ве ли ка го кња за Ла за ра про тив тур ска го опло че ни ја, с ра зним је го вел мо жеи раз-го во ри и о из о бра же ни ји стра шна го и гро зна го она го ме жду Сер ба ми и Тур ка ми на по љу Ко со ву сра же ни је, слу чив ша го се во 1389 – м ле те, ју ни ја 15-го дне, сло же ни и у ча сти раз дје ле ни Га ври лом Ко ва че ви ћем књи го вјаз цем зе мун ским 1805-го ле та, на тип же из да ни г. Да мја ном Ка у ли ци ји, но во сад ским књи го про дав цем, в Бу ди не гра де 1810.

Б. Пе тра но вић, Срп ске на род не пје сме из Бо сне и Хер це го ви не, I–III, 1867–1870, пр. Н. Ки ли бар да, Свје тлост, Са ра је во, 1989.

М. Пан тић, На род не пе сме у за пи си ма 15. до 18. ве ка, Бе о град, 1964, 2002.²С. Пе тро вић, Ко сов ска бит ка у усме ној по е зи ји, Бе о град, 2001.С. Стој ко вић, Ла за ри ца или бој на Ко со ву, Бе о град, СКЗ, фо то тип ско из да ње,

1988.

Ли те ра ту ра

А. Афа на сје ва-Ко ле ва, Ко сов ски ју на ци у бу гар ској на род ној еп ској пе сми, Збор ник ре фе ра та и са оп ште ња са на уч них са ста на ка сла ви ста у Ву ко ве да не (ЗМСЦ), Бе о град, 19/1, 1989, стр. 533–542

G. Ge ze man, Kom po zi ci o na she ma i he roj sko-ep ska sti li za ci ja, у књи зи: S. Ko lje-vić, Ka po e ti ci na rod nog pe sni štva, Be o grad, 1982, стр. 252–283

М. De te lić, Ep ski gra do vi. Lek si kon, Be o grad, 2007. М. Ди нић, Срп ске зе мље у сред њем ве ку, Бе о град, 1978.Т. Р. Ђор ђе вић, Још не ко ли ко ар ба на шких на род них пе са ма, Бој на Ко со ву, Наш

на род ни жи вот, 10, Бе о град, 1934, стр. 49–54Г. Еле зо вић, Тур ски из во ри за исто ри ју Ју го сла ви је, Бра ство, 1932, 26, стр.

50–125; Бој на Ко со ву у исто ри ји Му ле Мех ме да Неш ри је, Бра ство, 1940, 31, стр. 1–77

Р. Ера ко вић, Еле мен ти ста ро за вет не тра ди ци је као те мат ска ис хо ди шта ре ли ги о зних епо ва срп ског пред ро ман ти зма, у збор ни ку: Син хро ниј ско и ди ја хро ниј ско из у ча ва ње вр ста у срп ској књи жев но сти I, Но ви Сад, 2007, стр. 119–130.

V. Јa gić, Srp ske na rod ne pje sme iz Bo sne i Her ce go vi ne, sku pio B. Pe tra no vić, Rad JA ZU, Za greb, 1868, II, стр. 204–231

Ј. Ка лић, Ср би у по зном сред њем ве ку, Бе о град, 2001.А. Ло ма, Пра ко со во, Бе о град, 2002.A. B. Lord, Pe vač pri ča I–II, Be o grad, 1990.Н. Љу бин ко вић, Ко сов ска ле ген да у ру ском илу стро ва ном ле то пи сном сво ду

из вре ме на ца ра Ива на Гро зног, Сту ди је и гра ђа за исто ри ју књи жев но-сти, 1, 1980, стр. 5–22.

М. Ма тиц ки, Срп ско хр ват ска гра ни ча р ска епи ка, Бе о град, 1974.Н. Ми ло ше вић-Ђор ђе вић, Ко сов ска епи ка, Бе о град, 1990.R. Mi halj čić, La zar Hre be lja no vić – isto ri ja, kult, pre da nje, Be o grad, 1984.


С. Но ва ко вић, Ко со во. Срп ске на род не пе сме о бо ју на Ко со ву (еп ски рас по-ред), Бе о град, 1995.

А. Оле сниц ки, Тур ски из во ри о Ко сов ском бо ју, Гла сник Скоп ског на уч ног дру штва, Ско пље, 1935, 14, стр. 59–98

М. Пан тић, Из књи жев не про шло сти, Бе о град, 1978.С. Пе тро вић: ,,Сра же ни је” Га ври ла Ко ва че ви ћа и усме на тра ди ци ја о Ко-

сов ском бо ју, Збор ник Ма ти це срп ске за књи жев ност и је зик; Но ви Сад, 2000, XLVI II, 1, стр. 139–185, 2–3, стр. 507–565; ру ко пис док тор ске ди-сер та ци је Ру ко пи сне и штам па не усме не пе сме о Ко сов ском бо ју 1389. у про це су про жи ма ња.

R. Pe šić, Vuk, Vr če vić, Be o grad, 1967.Н. Ра ду ло вић, Сре та Стој ко вић и ко сов ска епо пе ја, по го вор у из да њу: С. Ј.

Стој ко вић, Ко сов ска епо пе ја, Бе о град – При шти на, 2007.Ј. Ре ђеп, При ча о бо ју ко сов ском, Зре ња нин, 1976; Ути цај ,,При че о бо ју ко сов-

ском” и ,,Исто ри је” Јо ва на Ра ји ћа на ,,Сра же ни је” Га ври ла Ко ва че ви ћа и не по зна то ,,Жи ти је кња за Ла за ра”, ЗМСЦ 6/2, 1977, стр. 147–160

Р. Са мар џић, Усме на на род на хро ни ка, Бе о град, 1978.Сло вен ска ми то ло ги ја, пр. С. Н. Тол стој – Љ. Ра ден ко вић, Бе о град, 2001.С. Стој ко вић, Ко сов ска епо пе ја. Пре глед по ку ша ја за са став на род ног епа о

бо ју на Ко со ву, Но ва искра, 1901, стр. 11–116, 172, 208, 235, 278, 305, 358; Ко сов ска епо пе ја, Бе о град – При шти на, 2007.

П. То мац, Ко сов ска бит ка, Бе о град, 1968. М. То пић, Пе вач Ла за ри це, ЗМСЦ , 19/1, 1989, стр. 239–258.Ђ. Три фу но вић: Срп ски сред њо ве ков ни спи си о кне зу Ла за ру и ко сов ском бо-

ју, Кру ше вац, 1968; Нај ста ри ји срп ски за пи си о Ко сов ском бо ју, Гор њи Ми ла но вац, 1989.²

В. Ћо ро вић, Исто ри ја Ср ба, Бе о град, 1989.P. Hek to ro vić, Ri ba nje i ri bar sko pri go va ra nje, Za greb, 1968.А. Шма ус: О ко сов ској тра ди ци ји код Ар на у та, При ло зи про у ча ва њу на род-

не по е зи је, 1936, 3, 1, стр. 73–90; А. Schma us, Stu di je o kra jin skoj epi ci, Za greb, 1953.

Сне жа на Са мар џи ја


[Прилог]

КО СОВ СКА БИТ КА 1389. ГО ДИ НЕ*

Чуј, Ср би не, ову пје сму мо ју 1О љу то ме ко сов ско ме бо ју,Да на по јим срп ску ду шу тво јуСа нај леп шим на сви је ту пи ћем,Са Ко со вом и са Оби ли ћем. 5На хи ља ду и тре ће сто ти неОсам де сет де ве те го ди неВој ску ку пи срп ски кнез Ла за ре,Вла сто др жац и ве ли ки ца ре,Књи ге пи ше, зо ве на Ко со во, 10За пре све то име Ису со во.Пр ву по сла кра љу бо сан ско ме,

Дру гу књи гу бе гу ска дар ско ме,Зе ту Ђур ђу Стра ти ми ро ви ћу,Тре ћу по сла Му си ћу Сте ва ну, 15А че твр ту у Ко со во рав но,Па ше но гу Стра хи њи ћу ба ну,Пе ту књи гу вој во ди Бог да ну,Ону ше сту хра бром Ма ри ја ну,Сед му по сла од По же ге Бо жу, 20Осму по сла Па влу Ор ло ви ћу,А де ве ту зма ју Мук че ви ћу,А де се ту Мом чи ло ву Ва су,Он да јед ну Му си Ар ба на си,

* За пис се на ла зи ме ђу ру ко пи си ма Ду ша на Д. Са мар џи је (Стри го ва, Бо сан-ска/Ко зар ска Ду би ца, 28. 11. 1924 – Бе о град, 26. 7. 1994), пре ку цан дво сту бач но, на пе ли ру (А4), без по да та ка о из во ри ма, под на сло вом ко ји се овом при ли ком на во ди. У тек сту не ма ин тер пунк ци је, сва ки стих по чи ње ве ли ким сло вом, а ме сти мич но су ис пра вља не ру ком (пра во пи сне) гре шке. По ка зи ва њу са ку пља ча, у под ко зар ским се ли ма из ме ђу два ра та пе сме са овом те ма ти ком пе ва ли су уз гу сле раз ли чи ти пе ва-чи. Њи хо ва име на су оста ла не по зна та. Teк ст је на стао ве ро ват но сре ди ном 20. ве ка, мо гу ће и по се ћа њу за пи си ва ча. Ду шан Са мар џи ја био је пр во бо рац, но си лац пар ти-зан ске спо ме ни це 1941, а пар ти зан ским је ди ни ца ма се при кљу чио на кон уста шког зло ста вља ња. Од ве ћих рат них опе ра ци ја у Дру гом свет ским ра ту, са сво јом Пе том ко за рач ком бри га дом уче ство вао је у би ци на Ко за ри, осло ба ђа њу Бе о гра да и бор ба ма на Срем ском фрон ту. По сле ра та остао је у вој ној слу жби, у чи ну под пу ков ни ка пен-зи о ни сан је 1967. и за тим про из ве ден у чин пу ков ни ка. По све тио се ис тра жи ва њи ма но ви је исто ри је сво га кра ја: Pe ta ko za rač ka bri ga da, (у ко а у тор ству са Љ. Бо ро је ви ћем и Р. Ба ши ћем), Be o grad, Voj no i zda vač ki za vod, 1972; Je da na e sta kra ji ška NOU di vi zi ja, Voj no i zda vač ki i no vin ski cen tar, Be o grad, 1987; Bo san sko du bič ko pod ruč je u NOR-u i so ci ja li stič koj re vo lu ci ji 1941-1945, Bo san ska Du bi ca, 1984. У ру ко пи су је остао ро ман (Рас пле те не ко се/Ђе до ва крв), те мат ски ве зан за пр ву рат ну го ди ну на про сто ру Под ко зар ја. Ду шан Са мар џи ја од ли ко вао се из у зет ном ме мо ри јом и при по ве дач ким да ром, али ни ка да ни је за пи сао на род не при по вет ке, ка зи ва ња о жи во ту и оби ча ји ма сво га кра ја, ни ти тек сто ве пе са ма ко је је из во дио уз там бу ру. Јед на лир ска пе сма из ње го вог ре пер то а ра на шла се у збир ци М. Ро ди ћа и Р. Ср ди ћа, Кне жо пољ ске на род не пје сме, Геа, Бе о град, 2001, Не по зле ђуј ра не, стр. 147.


Два на е сту Гру ји ћу сер да ру, 25 Три на е сту Ни ко ли Бо ља ру,Он да јед ну Ле ки ка пе та ну,Ше сна е сту Ша ји нић Да мја ну,Се дамн’есту од Со ко ла Ра ду,У Со ко лу би је ло ме гра ду, 30Он да јед ну вој во ди Ла у шу,Ал’ га не што за бо ле у ду ши,Јер се сје ти Ре ље бар јак та ра,Па у ја ду ’ва ко про го ва ра:”Ао, Ре љо, мо ја ра но љу та, 35Што ми оста из гра да Бе ру та,Ваљ’о би ми са да овог пу та,Јер се не што на Ко со во гу та.”У књи ге им цар Ла за ре ве ли:,,Чуј те мо ји ви те зо ви смје ли, 40Чим при ми те књи ге ша ро ви те,Ви ку пи те вој ске си ло ви теИ хи тај те на Ко со во по љеРад ју нач ке ви те шке не во ље,Да бра ни мо срп ско цар ство на ше! 45Ја не сум њам у ју на штво ва ше,А по здра вљам и пре кли њем вој скуДа хи та ју за бит ку ко сов ску.Ко је Ср бин и срп ско га ро да,А од срп ске кр ви и по ро да, 50Не ка хи та што се мо же при је,На глас ове мр ке по ги би је.Ко год мо га’, а не сми је до ћи,Кле тва мо ја не мо гла га про ћи:Из ру ке му пу шке не пу ца ло, 55А из њи ве сје ме не ни ца ло,По ште ње му у дом по ги ну ло,Не же нио, ни ти уда вао,Нит’ из то ра сво га про да вао!”Па до зи ва вој во ду Вла де ту: 60,,Ове књи ге ша љи по сви је ту!”Кад је ца ре књи ге опра вио,Алај бар јак на двор по ста вио,Па под бар јак ску пи сил ну вој ску,По ђе с њо ме на бит ку ко сов ску. 65Док му при ђе ца ри ца Ми ли ца,Упла ка на и жа ло сна ли ца:,,Ти, Ла за ре, на Ко со во кре ћеш,

Зар ни ко га оста ви ти не ћеш,Ца ре Ла зо, од му шки јех гла ва. 70Је дан ви тез цар ство не спа ша ва!Но те мо лим, го спо да ра сво га,Оста ви ми бра та бар јед но га.”Али ца ру то не бје ше ми ло,Ал’ је мо ра тје шит ка ко би ло. 75Ре че Ла зар Бог да но вој кће ри:,,Ти јед но га бра та ода бе ри,Ју го ви ћа ко га ти је во ља,Да не иде пут Ко со ва по ља.”Кад Ми ли ца бра та од мо ли ла, 80До зе мље се кне зу по кло ни ла,Па по хи та бра ћу да пре те че,Сти же Бо шка и ово му ре че:,,Оли, Бо шко, ми ле очи мо је,Ти за љу бав дра ге се стре тво је, 85У Кру шев цу сам ном оста ну ти?Не мој те ме са му оста ви ти!У ца ра сам те бе ода бра ла,И до зво лу кне же ву до би ла. 90Бар јак по дај ко ме ти је дра го,Ела, Бо шко, ела, мо је бла го!”Да би Бо шко се стру уми рио,Он је брат ске ру ке ра ши рио,Љу би се стру у го спод ско ли це: 95,,Не мој се стро, го спо ђо Ми ли це,Вра ти ти ме из љу то га бо ја,По ште ди ме, ми ла се стро мо ја!Се стро мо ја, са ма про ту ма чи,То ће сла ву мо ју да по мра чи. 100Дви је же не на пут кад се сва де,И оне ће очи да ми ва де!Не хва тај ми за узду ку ла ша!”То Југ ви дје Бо шка ка ко ву че,Па до ра та за узду по ву че, 105На Ми ли цу као му ња пу че:,,Кће ри мо ја, ти се на траг вра ћи,Не мој сво јој до са ђи ват’ бра ћи!”Но Ми ли ца на оца по гле да,Бра ћа не ће, а отац им не да. 110Су зе ли је уза луд и пла че.У то про ђе вој ска и ар ма даИз Кру шев ца, ца ре во га гра да,


А пред њо ме срп ски кнез Ла за реИ вој во де и мла де и ста ре, 115А пра ти их го спо ђа Ми ли ца,Јер јој ср це те шке ми сли гри зу,Док сти го ше до Ко со ва бли зу.Код Мо ша на ло гор учи ни ше,Ца ри ца се на траг вра ти ви ше. 120Цар Ми ли ци ова ко на ре ди:,,Бо га ми су хр ђа ви из гле ди!Ко зна шта ће учи ни ти Вла си,Бог је ди ни мо же да нас спа си.Но, Ми ли це, вјер на љу бо мо ја, 125По сле бит ке и љу то га бо јаАко би ти гла си до па ну лиУ тој бит ци да смо про па ну ли,Он да до ђи на пу сто Ко со во,Те гроб ни цу рас ко пај на но во 130И са хра ни на ше ви те зо ве,Јер те на то цар ска ду жност зо ве.Мо је те ло у мо ју гроб ни цу,У би је лу цр кву Ра ва ни цу.”Цар јој та ко на у сни це ка же, 135Ми ли ца се цр ној зе мљи са же,Те по здра ви кне за и вој во де,Срп ску вој ску, па Кру шев цу оде.Он да Ла зар оку пи вој во де,Са вјет чи ни ко тре ба да иде, 140Да ухо ди си лу у Ту ра ка.За то тра жи ви те за ју на ка.Не ко ве ли: ,, Да пош’ље мо Мир ка!”Не ко ве ли: ,, Не, не го Ма рин ка!”Те нај по сле го спо да из бра на 145Пред ло жи ше То пли цу Ми ла на,Да од ње га не ма вје шти је га,Ни бо ље га, ни по ште ни је га,Зна збо ри ти че ти ри је зи ка,Мо же ви дјет је л’ вој ска ве ли ка. 150Те пи та ше вој во ду Ми ла на: ,,Оли при је бит ке и мег да наПоћ’ у Тур ке на до ри ну тво ме,Да учи ниш из лет ца ру сво ме,Си лу тур ску да ухо диш та мо 155И дан сед ми да се вра тиш амо?”То Ми ла ну ми ло не би ја ше,

Ал’ се од те слу жбе не кри ја ше,Оде тур ску да ухо ди вој ску,У ве ли ку рав ни цу ко сов ску, 160Где ће ко сти људ ске да се сли ју.Он об у че тур ску ђе и си ју,До бре то ке и но ву до ла му,А за мо та око гла ве чал му,А на ту ри бла га у ће ме ре, 165На пра ви се ца рев се ра шће ре, Још при ка чи ала ман ку кри ву,А при гр ну ме ђе ди ну си ву,Узе то пуз и ко пље у ру ке,По ја’ до ра и оде у Тур ке. 170Та ко Ми лан од То пли це во де,Опре ми се и у Тур ке оде.А цар Ла зар с Ву ком зе том кре ну,Гле да вој ску и опре му ње ну,Гле да пу ста по ља и бре го ве 175Ку да че те да ста ви ње го ве.Но да ви диш ја да и не сре ће!Вук Ми ло ша ста де да кле ве ће,Пред Ла за ра од Ср би је кне заМуч ки пањ ка Ми ло ша ви те за. 180Вук Ла за ру за Ми ло ша ка же:,,На ше су ми до ка за ле стра жеДа се Ми лош с Тур ци ма са ста је,То је при мјер ве ли ке из да је.Зли се гла си за Ми ло ша чу ју, 185Све му Тур ци не што по ру чу ју!” Но, цар Ву ка у то ме пре те че:,,За што та ко за Ми ло ша ре че?Ај, ђа во ле, Бран ко ви ћу Ву че, 190Ја с Ми ло шем ни је сам од ју че!То не мо гу вје ро ват’ ни ко ме О Ми ло шу, ми лом зе ту мо ме!”Вук му ре че: ,,То ћеш вје ро ва ти,Ако Бог да, кад се Ми лан вра ти. 195До бро, кне же, па зи што сам рек’оМи лош ће га да сре те да ле ко,Да га учи ка ко ће да ла жеИ да на ма о Тур ци ма ка же.” Цар и опет лаж Ву ко ву скра ти 200 И за ми шљен у ло гор се вра ти,Ме ђу сво ју вој ску и го спо ду,


Да че ка ју Ми ла на вој во ду,Јер се ла жни про на ша ју зву циДа су ње га по гу би ли Тур ци. 205Али Ми лан сед ми дан уве че Тур ске стра же про ђе и уте чеИ у зо ру код Дре нов ца си ђе.Срп ска стра жа да ле ко га ви ђеИ Ла за ру ка за ше да иде. 210Сви ско чи ше да Ми ла на ви деИ да чу ју шта ће да им ка же.Но се и ту цр ни спле те вра же,Јер да ви диш ја да и не сре ће,Вук по сти же циљ сла ве же ле ће, 215Јер да ле ко од се ла Мо ша наСам иза ђе Ми лош пред Ми ла на.Он да уста Бран ко ви ћу Ву че,Та ста сво га за ру ку по ву че:,,Је л’ исти на што ти ка зах ју че!?Ено, Ми лош пред Ми ла на оде, 220Ви ди тво је шта ра де вој во де!”Кад кнез ви ђе и сам про ту ма чиТај са ста нак на до бро не зна чи.Ту се Ми лош с Ми ла ном са ста де,Ал’ за сплет ку Ву ко ву не зна де. 225Пи та Ми лош по бра ти ма сво га:,,По ште ња ти и ју на штва тво га.При чај пра во што ће с на ма би ти,Не мој ни шта од ме не са кри ти.Ја те пи там као сво га бра та, 230Је л’ ко ли ка вој ска у Му ра та?”Ал’ му Ми лан од го ва ра бр жеКа ко Тур ци на теф те ру др жеДа их има три сто тин’ хи ља да,Од из во ра до Зве ча на гра да. 235Та ко њи ма на теф те ру пи ше:,,А ме не се учи ни ло ви ше,Јер за се дам да на ’одио самНа’одио крај вој сци ни је самМи кад би се у со пре тво ри ли 240Не би смо им ру чак осо ли ли.”А кад Ми лош Ми ла на ра зу ми,Он га Бо гом и сва чим за ку ниИ ку ми га срп ском сла вом ста ром:,,Не мој та ко ка зат’ пред Ла за ром, 245

Не мој ка зат’ и вој ску стра ши ти,Сам се не мој Ту ра ка пла ши ти!Ја знам да је тур ска си ла так’а,Ал’ су мо ја вје ро ва ња ја ка!У Бо га се и у прав ду на дам 250Да мно же ство то тур ско са вла дам.Нас су Тур ци пр ви на па ну ли,Те ће прав да врат сло ми ти си ли.Не го, ка жи у ло гор пред сви ма:До ста вој ске у Ту ра ка има, 255Ал’ та вој ска за мег да на ни је,Она ни је по шла да се би је,Ни да цар ство осва ја, ни бра ни,Са мо иде да се хље бом хра ни.”Та ко Ми лош Ми ла ну ка же ва, 260Док до ђо ше пред вра та кне же ва.Ми лан уђе и ца ру се ја ви,По но си то као ју нак пра ви,По кло ни се и при сту пи ру ци.Цар га пи та: ,,Ка ко бје ху Тур ци? 265И при чај ми шта знаш за Му ра та.Је л’ ње го ва си ла оби ла та?Је ли ка ква, ко ли ко је има?Мо же мо ли ра то ва ти с њи ма?”Цар га пи та, а Ми лан ка зу је 270На све ка ко Ла зар за тра жу је:,,Вој ске до ста, али је не пи ши,Стар ци, дје ца, го ло као ми ши.Ни де ве то под оруж јем ни је,То ни по шло ни је да се би је, 275Са мо по шло хље бом да се хра ниИ да пла те к’о на Плоч ник ла ни.Ко њи су им го ри не го на ши,Не ма Ср бин о шта да се пла ши.А тур ска се пре па ла го спо да, 280Би ће на ша ру ка, ако Бог да!”Кад то Ми лан ис при ча вој во да,Охра бри се вој ска и го спо да.Цар за хва ли ве ли ко ме слу зи,На ње го вој ју нач кој услу зи. 285Но, да ви диш шта ће да се сру чиИ да сла ву Ла за ре ву ску чи!По тре ви се кр сно име кне зу,Па оку пи го сте за тр пе зу.


Цар нај при је сје де за тр пе зу, 290У про че ље где је ме сто кне зу,И по са ди до се бе пр во га,С де сне стра не Ју га бо га то га,А с ли је ве, Ву ка, зе та сво га.Он да ре дом, где је мје сто чи је, 295А Ми ло ша где му мје сто ни је,У дно со фре сје де за ве че ру,Јер га ца ре сма тра за не вје ру,И ње го ва оба по бра ти ма,У њих сла бо по уз да ње има. 300Ре че не ко од ца ра кри ју ћи,Под ша то ром у ца ре вој ку ћи:,,Ви ди ца ра где сје де Ми ло ша!На ја де му са ми про рок дош’а! ”Кад по сје да ве ли ка вла сте ла 305Око пи ћа и ца ре ва је ла,Јед ни пи ју, раз го ва ра ју се,Ал’ цар не што круп но ми сли у се,Јер му Ву че при шап та на уво:,,Ца ре Ла зо, зар ни је си чуо, 310Да је Ми лош иш’о код Му ра таДа са њи ме при ја тељ ство хва та!?Он је та ко крио и хо диоСа Му ра том те се на го дио,Да му из да до мо ви ну сво ју, 315А он ње му цар ску кру ну тво ју.И, ено га, у дно со фре до ље, Па га смак ни, би ће за те бо ље,Јер, ако га не ћеш по гу би тиСи гур но ћеш бит ку из гу би ти. 320Ја бих та ко да власт имам тво ју,За да вам ти ча сну ри јеч мо ју!” Кад је ца ре ра зу мио да вуЗа ко сов ску ве че ру кр ва ву,Ве ли ке га ми сли осво ји ше, 325Од Ми ло ша бо ји се нај ви ше.Па у то ме ве ли ком ије дуНе шће ову да тр пи би је ду,Но се ди же на но ге по ла ко,На ли пе хар и на здра ви ’ва ко: 330,,Здра ви го сти и го спо до мо ја,Здра во сна го ко сов ско га бо ја,Ову ча шу ја по ди жем сви јам,

С ва ма ми слим Тур ке да до би јам.Ал’ је при је не дам ни јед но ме, 335Но Ми ло шу, ми лом зе ту мо ме:Здрав Ми ло шу, зе те Оби ли ћу!Већ ти ни кад на здра ви ти не ћу,Ни ћеш сам ном сје сти на ве че ри,Јер ти ме ни ра диш о не вје ри! 340Мој Ми ло шу, де сна ру ко мо ја,Куд се дје де цр на па мет тво ја?Мој Ми ло шу, узда ни це ја ка, Зар ћеш ме не из дат’ у Ту ра ка?Мо је до бро не шће по па зи ти, 345Шта је те бе код ме не фа ли ло?Мој Ми ло шу, про сто ти не би ло!Бог ве ли ки не ка те од вр неОд за ми сли и за вје ре цр неИ од тур ске ла же и об ма не. 350Кру на мо ја не дај те да па’не,Да се срп ско цар ство не рас па’не!” То из ре че и здра ви цу пру жи,Ми лош ча шу при ми, па про ду жи.Пла ну Ми лош, би ре к’о по ле ће, 355Ча шу при ми, ал’ је пи ти не ће,Вик ну ца ру у сво ме би је су:,,Те ри је чи за ме не ни је су!Ја ко ји сам пре кид’о ажда је,Па да ми се та ко име да је! 360Али су тра Ви дов дан осви ће,Дан ве ли ки и кр во про ли ће,Ви дје ће мо вје ру и не вје ру!А ја те бе твр до да вам вје ру,Ка ко сва не, са по мо ћи Бо га, 365Ждра ли на ћу за кро чи ти мо га,На ждра ли на, мо га љу та ха та,Па ћу ићи да тра жим Му ра таОд ри је ке Ла ба до Сит ни це,Да му ста нем но гом под ви ли це. 370Ми сли та ко, ако Бог по мо же,Ето та ко, па ко ко га мо же.Још Ла за ре, од Ср би је кне же,Ри јеч јед на дри је ши и ве же.Ви ше не ма ни шта да се кри је, 375Ов де мје сто из дај ни ку ни је.Ме ђу та кве срп ске ви те зо ве,


Оби лић се из дај ни ком зо ве!Па не сми јем као из да ји цаВи ше би ти кне же ва зва ни ца.” 380То из ре че и од мах иза ђе,Ал’ се ни ко у дру штву не на ђеДа под ша тор оде Оби ли ћу,Са мо Иван Пре ди ми ро ви ћуСа Ми ло шем из ша то ра оде, 385За њим Ми лан од То пли це во де,Иза ђо ше ша то ру на вра та,А уну тар от по че де ба та.Сви се цар ски уз бу ди ше го сти,Пла ну ше им ли ца од жа ло сти, 390Та не прав да у ср це их бо де, За што Ми лош из ша то ра оде!Тад за ви ка бан вој во да Влат ко:,,Ни је, кне же, то тре ба ло та ко!Та кву ри јеч ни је ре ћи ла ко, 400Пред сви је ма и пред Оби ли ћем,На здра вит’ му отров ни јем пи ћем,Уз тр пе зу на двор ско ме ви је ћу,Кад си кр сну уждио сви је ћу.Ство ри ли сте ја де и не сре ћу, 405Зло си рек’о уочи Ко со ва,Без ика ква пра ва и осно ва.Оби ли ћа ви те за опсо ва!Час’ ти бје ше шћер за ње га да ти,Па га но ћас из да ји цом зва ти! 410Те не ви ђе да је то кле ве та,Не го на зва из дај ни ком зе та,Јер ту не ма мје ста ни при ли кеЗа Ми ло ша и ла жи то ли ке.Ни је Му рат про сви је та до ша’ 415Да осва ја кру ну за Ми ло ша!”Кад кнез ову пре тр пје кри ти куВи ђе грд ну про паст и при ли ку,Па у ја ду ’ва ко про го ва ра:,,Зле ве че ре но ћас у Ла за ра!” 420Па ци је лу от пу сти го спо ду,Са мо Влат ка оста ви вој во ду.С њим оста де Бран ко ви ћу Ву че.Ни ти кне же спа ва, нит се сву че,Ноћ ци је лу до пред са му зо ру 425Пре пир ка се чу ла у ша то ру.

А да ви диш ја да од Ми ло ша!Од ка ко је са ве че ре по ша’Ноћ ци је лу са два по бра ти маНит је спав’о, нит је сна имав’о, 430Све збо ра ше о крв ној осве тиИ Ву ко вој ла жи и кле ве тиИ за вје ри што је Ми лош ре ка’И мег да ну што га сју тра че ка.Ви че Ми лош: ,,Ме не је хит ни је, 435Сви ћи зо ро! Цр но ти сви та ње!”Но у то ме ја до ва њу њи нуЦр на зо ра од ис то ка си ну.По ра ни ше три пла нин ска џи на,Ће ра Иван вран ца до ждра ли на, 440С њи ма Ми лан од То пли це во де,И та че та низ Ко со во оде.У то до ба и сун це огри ја,А гле да их сва срп ска ор ди јаИ јад ни се Ср би пре па до ше 445И Ву ко вој ла жи вје ро ва ше.А цар Ла зар гро зне су зе про ли,Али вој ску хра бри и со ко ли.А сад да ви при чам за Ми ло шаКу ди је је до Му ра та до ша’ 450И ка ко је на мег да ну про ша’. Кад на пр ву на га зи ше стра жу,Отр ча ше Му ра ту да ка жуИ глас ца ру на Ко со во оде:,,Ево, иду три срп ске вој во де! 455Му шту лук ти, ве ли ки па ди ша, Ево те би Оби лић Ми ло шаИ с њим дви је ве ли ке вој во де,То су гла ве кне же ве го спо де.”Цар на ре ди да ста ве па ра ду, 460Да им до чек и по ча сти да ду, Па на ре ди си ну, Ејуп-бе гу:,,Пу сти те их к ме ни нек’ уље гу!”Он да Тур ци рад’ ца ре ве во љеИза ђо ше у Ко со во по ље, 465Те сре то ше вој во ду Ми ло ша. Све ча но је до ма зги те до ша’.Ту вој во де ко ње од ја ха ше,На вје ру се Тур ци ма пре да ше,Али, ко ње ни ко ме не да ше. 470


Ми лош ждра ла, Ми ла ну до да де И пред ша тор без оруж ја ста де.На ша тор се по ди го ше вра та,Те уле ће Ми лош код Му ра та,Без оруж ја и по но са сво га, 475На зва ца ру и Тур чи ну Бо га, Но се љу те хо џе и ка ди јеШто им тур ски се лам назв’о ни је.Па се Ми лош ца ру по кло нио.Цар Ми ло шу ’ва ко го во рио: 480,,Оби ли ћу, до бро си ми до ша’!” И ту Му рат по ну ди Ми ло ша:,,Ишти, си не, што ти ср це жу ди,Што у ца ра има и у љу ди,Да ти да де ве ли ки па ди ша, 485За то што си вје ри на шој при ша’. И при чај ми о вла шко ме кне зу,На да ли се, је ли на опре зу?Је л’ му вој ска ка ква и ко ли ка?Што је глу пост код Ср ба то ли ка 490Те не хо ће да пре да ду кљу че, Но мој то пуз сви јех да по ту че!?”Он да Ми лош ца ру од го ва ра:,,Ја сам им’о код мо је га ца раСва ке сла ве и цар ске ми ло сти, 495Но по бје гог од људ ске па ко сти, Те ме зло бом по ће ра ше љу том,Да се скло ним под тво ји јем ску том.А вој ска је кне же ва то ли каОд Го ле ша до Ко па о ни ка 500Има двје ста хи ља да вој ни ка, Оклоп ни ка, пје ша ка, ко њи ка.Сво га кне за к’о бо га слу ша ју,Дан че ка ју сре ћу да ку ша ју.Три мје се ца бдје ни је се др же 505Код би је ле цр кве Са мо др же, Бо га мо ле бит ку да одр же.Си ле не ма, пре да ти се не ће!Сви су смрт но при ми ли при че шће.Три дест’ да на три дест’ ка лу ђе ра 510При че шћу је вој ску без теф те ра. Са мо ме ни цр ни ђа во спле те,Те оста вих Ла за ре ве че те,Па те мо лим, че сти ти де вле те,

Да при сту пим цар ској тво јој ру ци 515И да ра дим што и дру ги Тур ци.” Он да Тур ци у сво јој па ко сти,Ко ли ко су глу па ви и про сти,Пред ло жи ше ца ру на о па ко Да му ру ку не при жи ни ка ко. 520Цар по слу ша Се лих ул Исла ма, Ил’ суд би на на у чи га са ма,Те му пру жи но гу да по љу би,Да му углед ју нач ки из гу би.Ми лош за ту без оч ну увре ду 525У ве ли ком ју нач ком ије ду Но гу згра би и зе мљи се са ви,Из по та је нож тр же кр ва ви,Те уда ри ца ра не ми ли це,Ука за му цр не џи ге ри це. 530Ко ли ко га ши ну не бо ле ће На сер џа ду сав му дроб из ле ће.Рас по ри га до гр ла би је ла,Не би бо ље из не ба стри је ла.Па га сва ли са цар ске сто ли це 535И ста де му но гом под ви ли це. ,До ље сла зи!” Ми лош ца ру ви че,,,Мо га ро да нај ве ћи крв ни че!”Сто ји ца ра на сер џа ди је ка,Јер из вр ши Ми лош што је ре ка’. 540Још кр ва ва Ми ло ше ва ру ка Цар ску са бљу згра би с чи ви лу ка.По па да ше Тур ци у не сви јестКад Ми ло шев угле да ше би јес,Је два од стра’ по вра ти ше сви јест. 545Учи ње се ви ка и га ла ма, На њ’га Тур ци ки ди са ше са ма.На крв ни ка ју ре без опре за,Да раз мак ну Ми ло ша ви те за.Али Ми лош, зет срп ско га кне за, 550Му ра то ву са бљу ис по те за. Сви се ја ду за чу ди ше Тур циЦар ској са бљи у крв нич кој ру ци.Ту су би ли Мар ко ви ва за ли,Те су по сле сви је ту ка за ли, 555Кад је Ми лош ца ра о’ла дио Од Ту ра ка шта је ура диоИ ка ко се ју нач ки бо рио


Док на ша тор вра та отво рио,Док за ви ка брат ца ре ва зе та: 560,,Аман, Тур ци, што би од де вле та? Обре те се ђа во од Ми ло ша,Те по ги бе ве ли ки па ди ша!”Шут ка Иван ста ру дер ви ши нуИ јед но га бу здо ва ном ши ну. 565Опет дру ги ко је ви тез ви ка, А сре те га Ми лан од То пли ка,Пре сје че га к’о ма ло ди је те,И Ми ло ша по бра ти ма сре те.Та ко Иван и Ми лан То пли ца 570Ми ло ша су сре ли обо ји ца, Кр ва ве им до ра ме на ру ке,Од го не ћи од ша то ра Тур ке.Он да Ми лош за кро чи ждра ли на.,,Бо же ми ли, ди ну ду шма ни на!” 575Вик ну Ми лош са са бљом у ру ци: ,,Со как бр же, па сја вје ро, Тур ци,Јер је ва ша вје ра ра зо ре на,Кад Му ра та ви дјех рас по ре на!”Сад да ви диш ве ли ки је ја да: 580Три вој во де у три ста хи ља да, Ки ди са ше Тур ци са свих стра на,Са ле ће ше вој во ду Ми ла на,Те се с њи ме по Ко со ву ту ку,Док му де сну о’сје ко ше ру ку. 585Јед ном вик ну: ,,Ја по ги бох кне же! Твој не вјер ни То пли ца ви те же.”То из ре че и од мах пре ми ну,При би ше га ко пљем за ле ди ну.Ре че Ми лош кад му ви дје ра не: 590,,Прост да си ми, мој бра те, Ми ла не, И Ми лош ће бр зо да ти па’не.”Али мно го иза то га не би,А ко пље се Ива но во пре би,Сто са ба ља, три ста ја та га на 595Осво ји ше вој во ду Ива на И он си ли ве ли кој под ле же,Са мо ре че: ,,Сад те из дах, кне же!” Ре че Ми лош кад му ви дје ра не:,,Прост да си ми, мој бра те, Ива не, 600И Ми лош ће бр зо да ти па’не.” Кад је Ми лош из гу био кри ла,

Не ма бра ће што су с њи ме би ла,Но оста де без ни ко га сво гаУ рав ни ци по ља ко сов ско га. 605Ал’ ње го во ср це Оби ли ћа Не да гла ву без кр во про ли ћа. Ал’ се Тур ци ја ду до ми сли ше,Те крв ни ка сво га пре ва ри шеПо пред ло гу Ба бе Ал де ма ра, 610Ко ји дру ги би ја ше до ца ра. Бој на ко пља у зе мљу по би ше,Вр хо ве им к не бу окре ну ше.Те умор на ждра ла рас по ри ше.Ви дје Ми лош злу суд би ну цр ну, 615Кад му ждра лин па де и по ср ну. Кив ни Тур ци на Ми ло ша ле те,Хо ће сво га ца ра да осве те.Али, ко ће си ли одо ље ти,Ко ли грд не ра не пре бо ље ти? 620Мно ге ра не, а и умор те шки Дух Ми ло шев свла да ше ви те шки.Ко пље му се сло ми ло у ру ци,Ње га жи ва ухва ти ше Тур ци.Кад Оби лић па де ме ђу Тур ке, 625Све за ше му на о па ко ру ке И вра ти ше на траг код Му ра та,Где је срп ска ра ка ис ко па та.Ал’ га Му рат не да де по сје ћиДок крај ви ди ве ли кој не сре ћи. 630Он да тур ска си ла раз дра же на, Гле да ју ћи ца ра на ка же на,Где у де ви ле жи раз бу че нојИ крах гле да ду ши на му че ној,Си ла тур ска кре ну у ије ду, 635Ал’ се вој ска раз ви ја у ре ду: Пр во тур ска оклоп на ко њи ца,У ре до ве бој не по дво ји ца.Пред њом ви тез ко ји чу да ра ди,Ејуп-бе же, ца ре ви ћу мла ди. 640Око ње га арап ска ко њи ца У ре до ве бој не по дво ји ца.А за њи ма пје ша ди ја љу та,Опро ба на не ко ли ко пу та,Ста ри бор ци с ко пљем на пле ћи ма, 645Што бој би ше с Мр њав че ви ћи ма,


А за њи ма на јам нич ка вој ска,Све скит нце и ра ја при мор ска.Над том вој ском пје ша ди је бој неУпра вља ју дви је аге вој не, 650Си хид Анас па ша Му се ли ме И још је дан ста ри ви тез с њи ме,Што ју ра ше к’о оро на кри ла,Бег Ал де мар са ри је ке Ни ла.А на де сно и ли је во кри ло 655Оде вој ска, у зли час је би ло, Ва зал ни јех на си ља пле ми ћаКра ље ви ћа и Де ја но ви ћа.Са свом вој ском у бој што ма(р)ши раТу Евре мус па ша ко ман ди ра, 660Ко ји цар ску но си пер ја ни цу, Што кр ди са Ср бе на Ма ри цу,Он би ја ше на де сно ме кри лу,А ли је во да де Исма и лу,Али с њи ме Ба ја зи та ни је, 665Он ре зер ву од Ла за ра кри је. Та ко тур ска вој ска и ко ман даНа па до ше кне за из не на да,Но их срп ски опа зио ба не,Ца рев се стрић, Му си ћу Сте ва не, 670Ко ји ва зда бје ше на опре зу, Од мах ја ви у ор ди ји кне зу.Кнез би ја ше и сви вла сто др шциУ би је лој цр кви Гра ча ни ци,Слу жбу слу же и Бо гу се мо ле 675Агар јан ској си ли да одо ле. Те кнез слу жбу на пу сти Бо жи јуИ на ред бу да де нај стро жи јуДа свак’ сту пи у бој без раз ли ке.Он да тру пе раз ре ди ве ли ке: 680Он нај при је ста де на сри је ди, Ду ге бра де, а бр ци си је ди,Мач зе ле ни но си у де сни ци,Крст од зла та у ли је вој ру ци,Ле ги је му цар ске пр си кра се, 685Плашт од зла та огр нуо на се, Па с ку ла ша гла вом на ре ђу је,По Ко со ву вој ску раз ре ђу је.Око ње га ве ли ка го спо да:С де сне стра не Југ Бог дан вој во да, 690

Он свом срп ском пје ша ди јом вла да, Од При шти не до Зве ча на гра да.Ју го ви ћа с њим де ве то ри ца,А с ли је ве бо сан ска ко њи цаКра ља Тврт ка Ко тро ма но ви ћа, 695Под ко ман дом Влат ка Ву ко ви ћа. Оклоп ни ка два на ест хи ља да,Што је до шло из Кру шев ца гра да,На ха ти ма и бе де ви ја ма,Да се бо ре са осман ли ја ма, 700То кнез да де Ба ну Стра хи њи ћу И де ли ји Па влу Ор ло ви ћу,Мла ду мом ку с Би је ло га Дри ма.А по ста ви пла нин ско га џи наМук че ви ћа из Ма ке до ни је 705У ре до ве пр ве да се би је. А што бје ше си ле и ко њи цеОд Ко со ва по ља и Дре ни це,То по ве де Бран ко ви ћу Ву че,Све то Ву че за Го леш за ву че. 710Кад се срп ска раз ре ди го спо да, Он да Му сић, сје нич ки вој во да,Са ре зер вом у за че ље за ђе,Да се кне зу у не во љи на ђе.Кнез раз ре ди вој ску да се ту ку, 715На хи та ње и на бр зу ру ку, Па је ма чем пре кр стио вој скуИ бит ку им че стит’о ко сов ску.У то до ба за мет ну ше кав гу.Да ви’ш му ке, бра ћо мо ја дра га! 720Бо же је дан и Бо го ро ди це, Кад се дви је сре то ше ко њи цеУ ко сов ске ве ли ке рав ни це.Ко пља ле те, ма чи си је ва ју,На гр ђе не гла ве зи је ва ју. 725Ту и ко њи ко љу се и ржу, Је дан дру гог зу би ма рас тр жу.Пје ша ди је сре то ше се дви је,Та кве бит ке ни ко глед’о ни је.За гри ја не вој ске оба дви је 730По го не се по ду гом мег да ну Мач се сло ми ста ром Југ Бог да ну,С ко ји ме је три по сјек’о па ше.На Бог да на Тур ци ки ди са ше.


Ту по ги бе ува же ни стар че, 735Ју го ви ћи ма ча не увла че. Ту по ги бе Си хир Анас-па ша,Де сно кри ло па ше Ти мур та ша,Од ле ће му гла ва ка’ с по ди не, По гу би га Ју го вић Во ји не. 740Ал’ што чи ни од Кру шев ца кне же, Че сто пу та са бљу ис по те же,Те си је че аге и бе го ве,Хра бри вој ску и че те ње го ве,До би де вет ра на за по да на. 745Бо же ми ли! Кр ва ва по ко ља! Док Тур ци ма до ди ја не во ља,С бо ји шта их Ср би по ти ско ше,Још ко јих је би ло три пут ви шеКо со во се цр ве ни и цр ни. 750Бо же је дан! На до бро обр ни! Да до би ју Ср би Ази ја те,Срп ске зе мље да Ср би ма вра те.Али ко ће суд би ну ви дје ти,Ко не сло зи срп ској за ви дје ти, 755Ка ко Ср бин да их по би је ди, Кад Ми ло ша не ма на сри је диСа ње го ва оба по бра ти ма,Ни ти Ву ка Бран ко ви ћа има,Ни ти има Кра ље ви ћа Мар ка, 760Ни ти има Змај од ог ња Ву ка? Ал’ још има уз кне за ју на ка,Мно го бо љих не го у Ту ра ка.Срп ска сре ћа глу ва и ни је маУ нај љеп ше до ба за дри је ма, 765Сном мр тви јем за спа к’о за кла на, У сред под не и би је ла да на,Јер по клик ну са Го ле ша ви ла,То је ви ла срп ског ро да би ла,Ко ри Тур ке на гор ки ња ви ла: 770,,Не бје жи те, сра мо та вас би ла, Зар да цар ска да по ср не ту ра,На Ко со ву пред ша ком ка у ра?Зар не зна те, ку ка ла ви мај ка,За из дај ство Бран ко ви ћа Ву ка? 775Од из да је и Ву ко ва смје ра Ста де срп ска од сту пат по ће ра.”А Ба ја зит, кад ра зу мје ви лу,

У за шти ти на де сно ме кри лу,Где је Ву ка ми слио да срет не, 780Кре ну сво је од мо ре не че те И уда ри на умор не Ср беИ ту вој ска ве ли ка из ги бе.Јад ни Ср би ју нач ки се бо ре, А шта чи ни Стра хи њи ћу ба не? 785Не уз ми че, не го вој ску би је, Си је ва му са бља из сар ги је,По тро ји цу на ко пље на би ја,И ба ца их на во ду Сит ни цуИ раз го ни арап ску ко њи цу. 790 Док и ње га ра не осво ји ше, Срп ки ња га не ће ра ђат’ ви ше.Ту се мно га ко пља из ло ми ше.Му сић Сте ван од При шти не гра да,Са ре зер вом ба ну из не на да. 795И ту Тур ке ју нач ки по ти ште И на ово грд но раз бо ји штеОш тра са бља Сте ва но ва си ну,Те Еју пу, Му ра то ву си ну,Ру су гла ву са ра ме на ски ну. 800Но на ње га тур ска са бља си ну И по ги бе Му сић под При шти нуИ са њи ме Ва и сти на слу гаИ око њих пет сто ти на дру га.Опет Тур ци Ср бе по ти ско ше 805И ју на ци мно ги из ги бо ше. Ту да ви диш ла ва од мег да на,Ду ка ђин ца Ле ку ка пе та на.Ски де гла ву са Га зи-Му ста фаИ по гу би Аси-бар јак та ра. 810До ца ра му не би ја ше па ра. Још по ги бе Ал де ма ре Ба ба,На оба ли од ри је ке Ла ба,По гу би га Ни ко ла бо ља ре.Ту по ги бе Гру ји ца сер да ре, 815Ал’ још сто ји Бо шко бар јак та ре, Кр сташ му се по ко со ву ви је,Са њим бра та ни јед но га ни је.Он по гу би Се хи ден Ас-бе га,Под за ста вом све ца Му ха ме да. 820Ту и Бо шко по ред ње га па де, И жив бар јак из ру ку не да де.


Ту Ор ло вић у ра на ма ле же,Ра њен је чи на ку ла шу кне же.Ко ли ка је ко сов ска пу чи на, 825Све по па да Ср бин до Тур чи на, Све то па ло мр тво и ра ње но,Под ко пи те ко ња оба ље но,Ту ра ње ни ле же по дво ји ца,И смрт сво ју ви де обо ји ца. 830Ал’ се бо ри и тр ња ке ву че Ко ће пр ви ко га да до ту че.Па’ну ле су му ке на ју на ке,Свуд кр ва ве оста до ше вла ке,Траг по кр ви за ко њи ма ста не, 835Ко по сла ни кад у је сен па не, Да се при ча док вран но си кри ла,За крв људ ску ко ја се про ли ла,На Ко со ву где је бит ка би ла.Про ли је ћу ко њи без ју на ка, 840По па да ле гла ве без кал па ка. Од Го ле ша од би ше за лад ци,Из ги бо ше кне же ви ју на циИ што оста Тур ци ра заг на ше,Ту про па де јад но цар ство на ше. 845Он да Тур ци оп ко ли ше кне за, Нај ве ће га Ср ба и ви те за,Сва кне же ва из ги бе од бра на,А на кне за осам на ест ра на.Ту уби ше Ле ку ка пе та на. 850Он да Тур ци кне за ухва ти ше, Ту се бит ка за вр ши ла ви ше,У бре го ве ви ше Ву чи тр на,Еј, суд би но, не срет на и цр на!Ју че кне за дво ра ху вој во де, 855А но ћас га пред Му ра та во де. Кад код ца ра ца ра до ве до ше,И још Му рат у жи во ту бје ше,По хи та ше Тур ци да му ја ве:,,Ево кру не с Ла за ре ве гла ве! 860Твој је мег дан и тво ја по бје да!” То Му ра ту све јад но из гле да,Сна ге не ма, ал’ по ла ко ре че:,,Ми лош пр ви да се по си је че!А кнез не ка до нај по сле тра је, 865Зло нек’ гле да и не ка се ка је. Са хра ни те кне за и Ми ло ша,

А и ја сам на тај сви јет по ша’.Гроб ко пај те, спо мен по ди жи теИ на ње му сло ва из ре жи те: 870– Ов дје Ми лош цар Му ра та уби, Ал’ ту и он свој жи вот из гу би. –Још слу шај те, мо ја бра ћо Тур ци,Срп ско цар ство у ва шој је ру ци.Ал’ не ка се код вас прав да га ји, 875Ви не мој те стро ги би ти ра ји! Ни је ра ја за Ми ло ша кри ва,Што је ме не рас по рио жи ва,Од уч ку ра до гр ла би је ла, Вој нич ка му сре ћа до ни је ла.” 880Но у до ба цар ско га са вје та Ви дје Ла зар Оби ли ћа зе та,Под ра на ма све за ни јех ру ку,Ви дје кне же и сје ти се Ву куИ хо ћа ше не што да му ка же, 885Ал’ га Ми лош к’о му ња пре те че: ,,Знаш ли, кне же, ка ко бје ше ју че! Ка мо те бе Бран ко ви ћу Ву че?Ка мо те би де сно кри ло тво је,Што ти ка за за из дај ство мо је?” 890Цар Ми ло шу од го во ри на то: ,,Не мој ме ни го во ри ти за то. Ка ја ње је из гу би ло мје сто,А ја кру ну и ве ли ки пре сто.Мој Ми ло шу, мо је де сно кри ло, 895Све је ово с вас дво ји це би ло. Ва ша сва ђа и мо ја здра ви ца, То Ко со ву по ста де гроб ни цаСрп ске сла ве и срп ске сло бо де,То све на ше по ђа во лу оде. 900Крв про ли смо, ни шта не ство ри смо, Мој Ми ло шу, ба не и ви те же, Бог ве ли ки не ка ти да ру јеДа ти ду ша на не бу ца ру је.Што те Ву че муч ки оби је ди, 905А ти сам ном оста на сри је ди.” Он да ца ре на ко ље на кле че, Гле да к не бу и ова ко ре че:,,Бо же је дан, на не бе са што си,Чуј глас слу ге, што у те бе про си! 910Обр ни се, ако ми слиш игда, Као што си на ца ра Да ви да.


Бо жан ске ти и ве ли ке вла сти,Спа си срп ски на род од про па сти,Срп ску јад ну си ро ти њу мо ју, 915Из лиј на њих све ту ми лост тво ју, Да Срп ки ња срп ско че до ро ди, Да осве ти и да осло бо ди.Још Го спо де, ја се на дам у теДа ко сов ске му че ни ке љу те, 920Ко ји сва ки ра ди Хри ста ги не, При ми у рај све те ду ше њи не! ” Још кнез ову ри јеч не из ре че,До кле не ко Ми ло ша по сје че,Тур ска са бља на о ко ло оде 925Исје ко ше кне же ве вој во де, Ле жи три ста без гла ве ле ше ва, То би ја ше че та Ми ло ше ва,Но Ба ја зит Ла за ру при је ти:,,Ви диш див но да ћеш умри је ти! 930Оца си ми убио и бра та,

За то ће ти са бља иза вра та! ” Кнез му он да ста де го во ри ти:,,Да сам знао да ће та ко би ти,Ца ре ви ћу, ту би ле жа’ и ти. 935Свој сам на род ју нач ки бра ниоИ сам се бе на жр тву ста вио И ју нач ки бит ку из гу био.Са да, ево, шта год хо ћеш ра ди, Ба ја зи те, ца ре ви ћу мла ди.” 940То из ре че па ла ши на си ну, Па де гла ва нај ви шем Ср би ну, Ни је ње му, но срп ству ци је лу,Крв уда ри кроз бра ду би је лу.Цар ска гла ва од кр ви се ди ми 945И ви је нац му че ни ја при ми.Ето Ср би ка ко ура ди ше И ве ли ко цар ство из гу би ше,Све с не сло ге и са се бич но сти,Ви те зо ви, Бог не ка вас про сти. 950

Један рукопис Марина Златарића с краја ХVIII века 111

ЈЕДАН РУКОПИС МАРИНА ЗЛАТАРИЋАС КРАЈА XVIII ВЕКА

Невеликом броју рукописа у којима су сачувана дела дубровачког писца Марина Златарића, у историји књижевности познатог првенствено по допуни два певања Османа Џива Гундулића, придружује се један, до сада у литератури некоришћен зборник из 1793. године, који носи наслов Разлике пјесни љувене сложене на Мљету по Мару Доминка Златарића 1793.

Овај рукопис је део свежња који се састоји од 43 непагинирана по-везана и једног слободног листа1. По свему, то је аутограф који је настао на острву Мљету, како писац сам наводи у обраћању читаоцу („ове моје слабе пјесни у пустоши од Мљета по мени сложене”), на коме је Марин Златарић боравио неколико пута као кнез и на коме је био и током 1793. године.

Потомак једног од најзначајнијих дубровачких песника касне рене-сансе, грађанина Доминка Златарића и најважнијег писца и ерудите из времена гашења барокне епохе и нових аркадских струја у литератури, који је, по општем суду, био последњи велики песник старога Дубровника, Игњата Ђурђевића, Марин Златарић је био необична и самосвојна фигу-ра у времену у коме је живео и стварао. Ту необичност предодредило је

1 Рукопис је део већег, у целости несачуваног свежња, величине 17x 23,5 cm, без корица. Видљив је траг уз хрбат одсечених 17 листова. Заједно са 43 сачувана, свежањ је имао 60 листова, прошивених по средини. Недостају 2 листа на почетку и 15 на крају свежња. Према последњем празном листу може се претпоставити да се ту и завршавао садржај рукописа. Папир је бледо зелене боје; смеђом оловком су исцртане маргине, а за странице на којима су исписани стихови, маргине су двостубачне. Рукопис је писала једна рука, црним мастилом. Натпис на првом листу: Raslike Pjesni Gliuvene / Sloscene na Mgljettu po Maru Dominka Zlatarichia / 1793. На [2]стр. записано је накнадно другом руком: U Kazalo Knjgocsinaca Slovinskieh od Rjecsosloxja / Joakima Stulli Dubrocsanina / govori se o ovome Pjesniku: / „Mara Zlatarichia Vlast.Dubr., Njekoliko rukopisnieh mudrieh scina i u prostoslovju i u pjesni etc. Текст почиње на [3] страни; стр. [18] празна; све стране су исписане двострано, закључно са [42] листом, односно [84] страном. На врху [85] стр. исписано: Pjessan deveta. / Gliubomornos. Остатак стране празан; ту се рукопис завршава. У свежањ је убачен слободан лист (од истог папира од којег је сачињен и цео свежањ), очигледно исечен по унутрашњој страни , на коме је записан концепт две песме. Рукопис је из приватне оставштине Ћоровић (Београд). У даљем тексту МР (Мљетски рукопис).

DOI: 10.2298/PKIJF0975111BУДК 821.163.41.09-091

112 Злата Бојовић

неколико биографских и књижевних околности. Једна је била у његовом напуштању доминиканског реда, у који је ступио у раној младости и при-падао му веома кратко, као и одрицању од могућег свештеничког позива и потом у активном укључивању у државне службе и у живот Града, што му је , као племићу, припадало, али што је, само по себи, означавало велике преокрете у његовом духовном и реалном животу. Друга је била у чињеници да је породица Златарић била из редова такозваног новог племства (после земљотреса 1667. примљеног у дубровачки патрицијат), које је до краја постојања Републике пратила нетрпељивост између „старе” и „нове” властеле. Од књижевних околности које су унеколико одређивале Златарићево бављење литературом једна је била несумњива: био је то период гашења већ дуго опадајуће традиционалне дубровачке књижевности, у којој су били све ређи аутори од неког значаја и која се умногоме затварала у свој круг, колико књижевним делатницима који нису могли да прате савремене токове изван своје средине, толико ефемерним, локалним и пригодним темама. Претежност пригодне поезије, чак и оне најнеобавезније која се сводила на стиховану реакцију на неки тренутак стварности, обично упрошћена и без духа, писана мимо сваког песничког императива, а тако и од стране стваралаца доживљавана, није давала подстицајну основу. Истовемено, било је то време стварних књижевних превирања, удаљавања од италијанске и прихватања утицаја француске и немачке књижевности и укрштања просветитељских начела, класици-стичких и неолатинистичких са новим, предромантичарским потребама, што се одражавало на однос према језику, на свест о „словинству”, о националним вредностима, на историзам и сл. Најзад, Златарић је носио не само сталешки већ и књижевни терет својих славних предака: колико год се узносио својим пореклом (са поносом је и за Доминка Златарића и за Игњата Ђурђевића, при помену њихових имена наглашавао - „мој рођак”), био је, без лажане скромности, свестан свога далеког места на дубровачкој списатељској лествици испод њих, како је писао у предговору својих Разликијех пјесни љувенијех („... кога [ И. Ђурђевића] умјетну и хитру пјесан словинску ја слабо у латинске пјесни обратих... засве да ја нијесам подобан пјевати на изглед гласовитијех Дубровчана...”)2.

У таквим околностима писао је Златарић разнородну поезију, при-годну, сатиричну, шаљиву, понекад наглашено бернескну, коледарску, призивајући, час намерно, час спонтано, стихове, идеје и тон лирике Игњата Ђурђевића, али превасходно подстицан реалијама и стварним односима са суграђанима, од којих су неки били писци, а он њихов поклоник или крити-чар (у сатиричним стиховима у којима се спорио са савременицима или их описивао као чланове већа поменуто је више десетина Дубровчана с краја XVIII и почетка XIX века). Под утицајем римске Аркадије упустио се у пес-

2 МР, стр. 3.


ничку, стиховану „филозофску” расправу о љубомори (Сумње љубоморне), на начин на који су то чинили песници с краја XVIII века, варирајући тему према познатим сентенцама и изрекама у стилу извештаченог академизма. Занимао се, у складу са традицијом дубровачке биографске литературе, као и под утицајем класицизма, за питања версификације и метричких за-конитости стиха дубровачке лирике и за писце као књижевне појаве. Писао је на италијанском, преводио стихове са италијанског и на латински језик. Био је цењен као преводилац Геснерових Идила (преко италијанског пре-вода Ф.Соаве), што је била посредна потврда прихватања нових кретања у литератури. Она су долазила до изражаја у све јасније исказиваном отпору према страним утицајима. На том неодређеном, стихијном и изломљеном књижевном путу који је следио са прекидима, најбитније је што је дошао до свести, која је у потпуности била у духу предстојећег романтизма, о вред-ности и значају писања на народном језику, који треба претпоставити још увек великом утицају поезије и књижевне моде стварања на италијанском, латинском и француском. У песничком стварању Златарић је прешао пут од класицисте до песника који у дубровачкој основи види највишу вред-ност, о чему сводочи његов важан књижевни подухват – допевавање два певања за прво издање Гундулићевог Османа (1826). Великим делом, његово је бављење књижевношћу било непрестани дијалог или расправа, колико о литерарним и о питањима језика, као и са писцима, толико са суграђанима, са својим добом, у време судбоносних преокрета – био је савременик укидања Републике, нових страних власти, нових државних оквира на ширем простору који су избрисали вишевековне границе старо-га Дубровника.

Поезија Марина Златарића, настајала од осамдесетих година XVIII до друге деценије XIX века није сачувана у већем броју преписа. И по-ред постојања неколико збирки није била ни обједињена, неке песме су се налазиле у саставу заједничких рукописних зборника, чак није била довољно позната ни савременицима; нека од његових дела уопште се и нису помињала у литератури. Стога рукопис из 1793. године, који је у основи јединствена Златарићева збирка и његов аутограф, представља, колико избором дела која је у њега уврстио, толико и садржајем, вредан извор за познавање његовог целокупног дела.

Иако је свежањ са рукописном збирком, насловљеном Разлике пјесни љу-вене имао очигледна оштећења (одсечене листове, без пагинације, последње дело је у њему недовршено), то је, ипак, према пишчевој замисли, у облику у коме је сачуван требало да буде целовит зборник његових састава.

На првој страни рукописа налазио се само наслов: Разлике пјесни љувене сложене на Мљету по Мару Доминка Златарића 1793. У наслову се налазе важни подаци о садржају зборника, који је условљен тематиком (љубавном), о месту и времену настанка. Тако замишљена збирка означи-ла је известан заокрет у пишчевом дотадашњем бављењу поезијом коју


су чиниле претежно пригодне песме. На унутрашњој страни [2] другом руком је забележена накнадна опаска да се о Марину Златарићу говори у попису „словинскијех” писаца у Рјечосложју Јоакима Стулића и наведена је нешто измењена та балешка: „ Мара Златарића Влас.[телина] Дубр.[овачког] њеколико рукописнијех мудријех чина, и у простословју, и у пјесни итд.”. Како је овај том Стулићевог речника, то јест Рјечосложја, штампан 1806, белешка је могла потицати најраније из те године3. На основу податка да Стулић помиње не само стихове већ и Златарићеву про-зу (”простословје”), може се претпоставити да је познавао овај рукопис у коме има неколико прозних састава.

На [3] страни започињао је зборник, у коме се на првом месту, као предговор, налазила мала књижевна расправа о стању у дубровачкој поезији крајем XVIII века. Предговор се састојао oд обраћања читаоцу - у врху листа, који је делом оштећен, исписано је: Придговор штиоцу / Маро Доминка Златарића / 1793 [3] , од кратког теоријског разматрања о версификацији „пјесни словинскијех” - Наук више разликијех начина пјесни словинскијех [3-7] и биографских бележака о познатим дубровач-ким песницима - Именик разликијех словинскијех дубровачкијех пјесника гласовитијех [7-10].

Овакав предговор пред зборником који је најављивао љубавни садржај био је неуобичајен, али не и једини овакве врсте. Још су песници XVI века имали потребу да објасне неке своје недоумице и поступке који су се тицали версификације и метрике у оквиру које је увек било нере-шених проблема због нестабиле ортографије (Д. Рањина, Д.Златарић). У XVII и XVIII веку све се више размишљало о проблемима који су проузро-ковани несавршеношћу, несамосталношћу и недоследношћу ортографије и правописа и недостатком језичких норми (И. Ђурђевић). Тим питањима су се бавили чланови учених друштава – академија, аутори речника и првих граматика, а нека од тих дела су потицала из времена у коме је стварао и Марин Златарић (А. Дела Беле , И. Матијашевића, Ј. Стулића и др.). Први део предговора написан је у славу „словинског” језика и да буде од користи оним песницима који желе на њему да стварају, будући да је угрожен јер „на дан данашњи јако је мало онезијех /песника/ који словинске пјесни љубу”. Ту је најавио да ће осим поуке о версификацији представити и оне старе песнике којих није достојан и који су својим стиховима дали боље примере за „ пјесни у наш словински језик сложене” од његових и које треба следити.

3 Rjecscosloxje slovinsko-italijansko-latinsko Joakima Stulli Dubroscanina misnika malobrachanina s. Francesca,

P-Z, Дубровник, 1806, Kazalo knjgoscinaca slovinskieh, koiem sam se u ovoj radnji upotrebio, стр. 674:

„M. Zlat. Njekoliko rukopisnieh mudrieh scina i u prostoslovju i u piesni Mara Zlataricha Vlast. Dubr.”


Други део предговора [3-7], Наук више разликијех начина пјесни словинскијех, који започиње истицањем богатства и распрострањености „словинског” језика („... да није на свијету обилнијега ријечима и њихову томачењу како наш словински, који се по разликијем, иностранијем крајинам чудновито простро и узмножио”), уз наглашавање да је погодан баш за љубавну поезију ( „за пјевати особито љувено таку слас и крепос у себи садржи”), имао је практичну намену. Знајући да је непосредна препрека певању „у наш словински језик” недовољно познавање прави-ла версификације, саставио је кратки преглед врста стихова и њихових метричких законитости, поштујући силабички систем и илустровао их примерима из дубровачке поезије (И. Ђурђевића и др.). Утврдио је и у извесној мери систематизовао разноликост силабичког ритма: у оквиру два стиха (навео је пет комбинација, то јест примере за стихове од пет до дванаест слогова), у катренима - „квартинама” (нашао је седам врста усаглашавања стихова од четири, шест, седам, осам слогова, комбино-ваних на разне начине), у секстинама (издвојио је три врсте секстина по метричкој разноликости); за октаву је имао само један модел строфе, у којој су два прва стиха била осмерци, следећа два четверци и стихови од петог до осмог такође осмерци. Занимљиво је да је поред љубавних стихова разних песника, навео и пример из усмене поезије (лијепа ти је горица зелена / а још лјепша млада нарешена).

Трећи део предговора био је биографски преглед тридесетак дубровачких песника, Именик разликијех дубровачкијех пјесника гласовитијех [7-10], наведених абецедним редом („све по редом”) по именима, како се то чинило у сличним речницима, а не по пре-зименима. Дубровачка биографија је током XVIII века доживела велики процват и популарност и у том веку су најпре у духу барокног ерудитизма а потом просветитељског енциклопедизма настали велики биографски речници знаменитих Дубровчана, у највећој мери писаца, али и научника, нумизматичара, теолога и др.; представљани су писци који су деловали у оквиру појединих калуђерских редова, уредно је вођен фрањевачки Некрологијум; почели су уз речнике да се доносе пописи аутора и књижевних дела из којих је коришћена грађа; многи су састављали биографске белешке о писцима и међусобно их измењивали и слали онима којима је то било потребно за нека друга дела ( Illyricum sacrum и др.), Иноћенцо Чулић је радио на Реч-нику славних људи Дубровника, Далмације и Боке Которске и из те грађе слао другима исписе. И име Марина Златарића среће се у тим списима4.

4 Ј. Stulli, nav. delo; Чулићева кратка биографија М.Златарића у: Notizia intorno alcuni autori delle presenti lettere, видети: З. Бојовић, Један прилог дубровачкој биографији, Митолошки зборник, Рача-Београд, 2007, 16, 103-108.


Из наслова трећег дела предговора види се да је Златарићева намера била да представи оне дубровачке песнике који су били на најбољем гласу, али је сам избор показивао да у томе није био доследан и да је унеколико био и личан и да је примат давао онима који су певали „у наш језик словински”. Поред већине најзначајнијих песника који су представљали три века дубровачке књижевности, навео је неколико имена за које није поменуо ни један податак о литерарном раду. На тај начин је, на пример, поменут „Кристо Лилиати, дубровачки књиготајник, олити секретар скуповладања”. То се односило на Кристу Ђиљатовића чије је похвалне песме Џ. Гундулићу и Џ. Бунићу, испеване на латинском језику и објављене у књигама које је на разним местима помињао, као и друге податке о њему, морао знати (Пјесни покорне краља Давида Џ. Гундулића, 1621, Мандаљену покорницу Џива Бунића,1638; П. Примовић му је посветио Еуридиче, 1617, коју наводи у биографији овога писца), али није хтео да упућује на дела написана на латинском.

И поред општег ширег увида у стварање старих Дубровчана који је Златарић имао, и поред познавања постојаћих биографија и многих дела, свакако и података који су се традицијом преносили, у његовом прегледу је постојао низ омашки. Узрок томе је, умногоме, био у околности што је спис настајао изван Града. Њему су на Мљету, на коме је састављао Именик, недостајале књиге и рукописи који су се налазили у дубровачким библиотекама, па је о многим ауторима писао само по сећању. Једино су тако разумљива већа огрешења, нетачни биографски подаци, непоуздани наслови за дела која је читао и издања која је имао у рукама, мешање чињеница о неким ауторима и сл. (Неке од ових погрешака које се лако откривају у Именику није сам начинио јер су већ постојале у литератури и он их је, као и многе друге вести, преузимао, или се односе на податке који су тек касније утврђени.)

За разлику од примера које је наводио у оквиру метричке си сте-матизације стихова, за које је наглашавао да су одражавали стање у савременој поезији, избор писаца у именику је обухватао период од краја XV до краја XVIII века. Најстарији поменути песник био је Шишко Менчетић. Занимљиво је да је у оквиру његове биографије писао и о његовом савременику Џору Држићу, употребивши облик имена Ђуро („varsnik Ghiura Darxichia”), а на месту које му је припадало, под словом Г (G), забележио је само: „Ghiuro, olitti Giore Darxich. Slovinski pievvaoz. Sloviasce god. 1490”. Менчетићева биографија, а у оквиру ње и Држићева, показује да се неких појединости сетио касније, а, исто-времено, она је пример непрецизних, по сећању навођених и измешаних података о различитим ауторима, уз занимљиви закључак, у коме има и истине и произвољности: „Први бијаше ко Петрарка, други ко Бокачо у словинскијем пјеснима”. Фактографска несигурност, будући


да је многе податке наводио по сећању, показала се и у неким другим биографијама: у белешци о Чубрановићевој Јеђупки, поменуо је да су се њоме користили Гундулић и Палмотић (то се могло односити на Џона или Јакету Палмотића), али међу ауторима које је на одговарајућим местима у попису представљао, њих није поменуо (навео је само Џива Палмотића и његову песму „у похвалу Џива Гундуле”, која је штампана уз Пјесни покорне краља Давида). Најмлађи у Именику поменути песници били су његови савременици, али који у време писања овога дела више нису били у животу. Били су то Андрија Паули (Andro Iva Petra Pauli), са киме, по Златарићу, у шаљивој поезији, не може нико да се упореди и Франатица Пијерков Соркочевића, кога је ценио по добром преводу Метастазија. Завршна напомена „јес и сада који слатко у наш словински језик пјевају” (а могућност њиховог даљег усавршавања у поезији задржавала га је, како је куртоазно оправдавао њихов изостанак из Именика, да их већ сада представи) била је у супротности са почетнoм оштром критичком опаском да је „дан данашњи јако...мало онезијех који словинске пјесни љубу” као да се стиде свога „гласовита језика”.

У зависности од значаја појединих писаца, од личних наклоности, али и од познавања биографских података и дела, или бар обавештења о њима, највише места су добили Доминко Златарић и Игњат Ђурђевић, његови уважавани преци и „рођаци”, Марин Држић и Џиво Гундулић, Доминко Рањина и Никола Наљешковић. Те ауторе је, према својим и према ондашњим знањима, углавном целовито представио, иако је у белешкама било доста грешака (тада је, изгледа, Гундулићев еп, који је касније допуњавао, овлашно познавао, будући да је, навео, да има 24 певања, као и варијанте наслова „Осман олити Рат Османа турскога цара протива Владиславу краљу пољачкому”). Најоскуднија је била белешка о Марину Држићу, о коме је писао по сећању на појединости из литературе, па су тако његова рана, 1551. објављена дела, осим Тирене и „више љубави пјесни” наведена под нетачним називима - Адонида, Руге Станца Влаха (према помену посвете, значило би да је књиге имао у рукама). Појединост да је Адониду означио као „аристофаничну комедију”, што је, само по себи, био сплет произвољности (не постоји Држићева драма под тим именом; ако је мислио, у присећању, на наслов еклоге Венере и Адон, она не одговара жанру под који ју је подвео), ипак је садржала једну важну занимљивост. У том несигурном навођењу указано је посредно на Држићев комедиографски рад. Истовремено, према прецизном набрајању Наљешковићевих песама („еротике 181 и књиге у пјесни 57) и драма („комедија седам”), види се да је пред собом имао неки рукопис са његовим делима5.

5 Најстарији препис Наљешковићевих дела, такозвани Шипански рукопис из XVII века, који је 2005. објављен ( Nikola Nalješković, Književna djela, kritičko izdanje priredio


После предговора уследила су дела која је Златарић унео у овај зборник, према основној намери да буду само она која је испевао на „словинском” језику и са љубавним садржајем. На првом месту су се нашли, ипак, стихови на латинском језику: Златарићев препев на латински песме Игњата Ђурђевића која је почињала стихом „Бијелаше се из далека”, а која је била његов препев једне Овидијеве елегије. Следио је препис Ђурђевићеве песме. Златарић је у преговору и објаснио свој поступак: донео је обе песме („ко т’ је, драги штиоче, ласно видјет у овезијем књигам обедвије”) како би показао да је његов препев на латински језик слаб и да не може да буде достојан Ђурђевићевих „словинских” стихова.

Стр.[11-14] De vetustate et amplitudine Lingvae Ilyricae./ Nam didici Getice Sarmaticeque loqui. Ovid.Lib.3. De Ponto,Eleg.2 / Elegia; [15-17] Pjesan / oca D. Ignazia Giorgi, opatta melitenskoga Reda svetoga Benedicta / u koioj kasge da/ po Ovidiu latinskomu pjevvaozzu dobbar dijo naschi pjetti gliuv/enno naucio je i zjenni da i ti Rimianin ummio je slovinski pokli on isti uppissa u Lib.3 De Ponto,Eleg.2/ Nam didici Getice, Sarmaticeque loqui / Pjessan. Стр. [18] празна.

Следеће дело у зборнику [19-68] биле су Сумње љубоморне, састављене од 41 песме тематски повезане. Овим насловом обухваћена су три одељка. На почетку се налазило Разложење [19-29], написано у прози, у коме је Златарић детаљно препричао садржај дела. Уследило је ауторово обраћање Штиоцу [30], у коме је писао о важности теме, о поукама које може да извуче из његовог размишљања о љубомори и, нарочито, из поступака пастира и вила о којима се у стиховима пева. Обраћање читаоцу завршавао је речима: „У истијем овезијем књигам, алити Либрету, међу пјеснима које од оца Франа Соаве из италијанскијех Геснера и ја у словинске пјесни обратих јес једна више становите љубави. Познаћеш по њоме да се често у гори права љубав находи коју сама смрт може разлучити, да међу двије душе, становито затравјене не зна се нити се игда куша немила љубоморнос. Живио срећан!” На следећој страни отпочињали су стихови под насловом Сумње љубоморне [31-67], од 1. до 41. песме. По начину како је исписано обраћање читаоцу, на празној левој страни листа између Разложења и стихова Сумњи љубоморних (збијеним рукописом, до доње ивице стране, у потпуности је испуњена и маргина), као и по садржају, у коме је најављивано његово певање о љубомори, очигледно је да је накнадно писано, а да би му природно место било испред Разложења.

A. Kapetanović, Zagreb) садржи тачно 181 љубавну песму, 37 „књига”, то јест посланица ( број 57 код Златарића могао је настати омашком у преписивању самог броја), седам „комедија”, а међу побожним песмама ону која је и у Именику наведена Размишљање Николе Стјепка Наљешковића врху муке Исукрстове. По свему, Златарић је познавао неки од потпунијих рукописа Наљешковићевих дела.


Последње дело у овом рукопису биле су Пјесни Геснерове [69-85]. У наслову је навео све податке о препеву: песме је најпре препевао на италијански језик Франческо Соава, а потом их је он пренео у „пјесни словинске” користећи различите врсте стихова; поклањао их је непознатој госпођи („по Мару Доминка Златарића Дубровчанина у пјесни словин-ске у разлике пјетномјерје олити метре сложене и госпођи Н.Н. снижно поклоњене”). Датирано је 1793, на острву Мљету. Препев се састојао од осам песама и свака је поред броја имала и наслов (прва Обљубљење; друга Сумња; трећа Тужба; четврта Ноћнопојка; пета Уздање олити Confi denza, дијалог Љубице и Загорке; шеста Цвијет; седма Љувено очитовање, дијалог Љубице и Загорке; осма Љубав становита, дија-лог Сунчанице и Горанко). На последњем листу исписан је само наслов девете песме Љубоморнос. Ту се рукопис прекида.

У свежњу се налази и један слободан, придодат лист, на коме су исписани концепти три песме, односно њихови фрагменти. Целовита је песма Диклицам словинскијем, испевана у хвалу писања поезије на „словинском” језику и она је по томе одговарала предговору збирке. Можда је Златарић и планирао да је унесе у њену коначну верзију. Поред концепта десетак доста слободних, шаљивих стихова и једне белешке крајње локалног, пригодног садржаја, на том се листу нашао и концепт песме Чијем се коза дивила – Јарац и овца.

Целином својом, аутограф Мара Златарића је представљао зборник који је аутор писао на Мљету 1793. са намером да га штампа, о чему све-доче, поред основне концепције да обухвати дела са темом љубави, два обраћања читаоцу. Прво, општије, на самом почетку, преносило је његово готово романтичарско одушевљење „словинским” језиком, што је било подржано малим огледом о версификацији савремене дубровачке поезије и представљањем „словинских” писаца и њихових оригиналних и „у сло-вински језик обраћених” дела. Друго обраћање читаоцима најављивао је два дела које је објадињавала тема љубави, Сумње љубоморне и препев Геснерових Идила.

Рукопис није завршен јер у њега није унета девета Геснерова пе-сма, чији је само наслов исписан. Највероватније да је касније одустао од намере да га објави, па није ни имао потребе да му да завршну форму. Садржај његов је и поред тога и значајан и занимљив: важан је за установљавање целовитог књижевног опуса Марина Златарића, по одељцима о верификацији и о поимању вредности „словинског” вредно је сведочанство о стању у поезији у последњим годинама постојања старе дубровачке књижевности.

Злата Бојовић


[Прилог 1]

Придговор [штио]цуМаро Доминка Златарића

1793

Смутим се кад год промислим да у мому рођеному мјесту, у кому њекада славно словијаше гласовити пјеваоци у наш језик, на дан данашњи јако је мало онезијех који словинске пјесни љубу и ко да се сраму од тач пространа, гласовита језика, од кога хитро пјева мудрознани отац Ињацио Ђорђи, опат скупштине мелитенске, реда светога Бенедикта, мој рођак, и кога умјетну и хитру пјесан словинску ја слабо у латинске пјесни обратих, ко ти је, драги штиоче, ласно видјет у овезијем књигам обедвије приписане. Засве да ја нијесам подобан пјевати на изглед гласовитијех Дубровчана, киј у старо доба своје име славно још изван свога мјеста простријеше, ништа не мање, хотјах ти приказати ове моје слабе пјесни, у пустоши од Мљета по мени сложене. Жудио сам и хотио јоштерица за корис од онезијех који настојати хотјели би на словинске пјесни за узмножити славу нашега језика, и ер ја не бих подобан, нека би они слиједили ступаје њиховијех мудријех старијех пјесника (од којијех, кој најгласовитији бијаху и ке пјесни у наш словински језик сложише, све по редом овди ћеш разабрати) и тако њихово име прогласити, прославити. Хотјах, рекох, приказати разлике начине и науке од пјевања словинскога. Моју слабос опрости и што ја не умијем твојом крепости задовољити, ти с твојом мудрости, благи штиоче, подпуно надомјери. Живио срећан.

Наук више разликијех начинапјесни словинскијех

Рјећу, може бити смионо, да није на свијету језика обилнијега ријечима и њихову томачењу како наш словински, који се по разликијем, иностранијем крајинам чудновито простро и узмножио. За пјевати, особито љувено, таку слас и крепос у себи садржи, да би ласно најотврнутија нећутећа срца с његовом сладости придобио и занио. Ко год жуди старе гласовите словинске пјеваоце слиједити, и ловорну на изглед њихов у гласовитому брду од Парнаса круну стећи, нек ови кратки наук више разликијех начина пјевања словинскога буде проучити.

Немој се ико чудити да њеке ријечи, које нијесу нами у наш језик сасвијем обичне говорит, да ћу их уписат италијански, то јест sylaba, а не словка; рима, не угођај; метар, не пјетнометрје; и тако на исти начин верас, а не пјесан; ербо пјесан у наш језик разлико хоће рјети, то јес verso e canzone. Јоштерица квартине од четири верса, сестине од шес, отаве од осам.

Међу поглавнијем начинима јес веће метара, и дје се по два верса један с другијем римава и угађа, јесу шес метара. Друго, јесу квартине од четири верса


свака и јес седам метара. Треће, сестине од шес вераса, и јесу три метра. Четврто, отаве од осам вераса, и од једнога метра. Од свега тега даћу ти изглед.

Prvi. Од два верса, један с другијем сложен јес од пет силаба. Изглед: Донеше нами с дробнијем травами рано пролјеће, разлико цвјеће.2. Од два верса, од силаба седам: Изглед: Чујте, слијепца, госпоје, што вам гуде, тер поје3. Од два верса, од силаба осам: Изглед: Нека сиду с тобом оди сви крилати твоји породи4. Од два верса, од силаба десет: Изглед: Лијепа ти је горица зелена, а још лјепша млада нарешена.5. Од два верса, од силаба дванаес: Изглед: Да ставно није ништа, да вријеме примага с лјепостим годишта сву јакос и блага.

Квартинеод метара седам

1. Од силаба шес први и трећи верас, а од силаба пет други и четврти. Први верас риман с трећијем, други с четвртијем:

Изглед: Пјевајте, диклице, водите у слави врх цвјећа и травице танчац гиздави.2. Квартине од силаба шес. Први верaс риман с трећијем, други с че твр-

ти јем: Изглед: Свак поглед и лјепос хвали све диклице, ја само тву крепос, прилјепа Љубице.3. Квартине, први и трећи верас силаба осам, други и четврти силаба пет.

Први верас риман с трећијем, други с четвртијем: Изглед: Вргох оком у дубраву, замјерих круну моје виле русу главу, цвијећа пуну.4. Квартина, први и трећи верс од осам силаба, други и четври од седам.

Први риман с трећијем, други с четвртијем:


Изглед: Бијеше Зорка својијех дана у пролјећу љувеном сред бугарскијех срећнијех страна славна лијепијем именом.5. Квартине силаба осам сваки верас. Први риман с трећијем, други с

четвртијем: Изглед: Бјелаше се из далека у ружицах зора около, и на сврху свога тјека приступаше ноћно коло.6. Квартине силаба осам сваки верaс. У првом версу прва ријеч римана с

другом, и тако исто у трећему версу. Први и трећи верaс без риме, други риман с четвртијем:

Изглед: О, краљице, Сунчанице, о, госпоје наша мила, ка достојиш, ка се бројиш круна врх свјех инијех вила.7. Квартине силаба осам прва три верса, а четврти силаба четири, први

риман с трећијем, други с четвртијем: Изглед: Овди живе ма божица, пригиздава ма госпоја, моја утјеха, ма Љубица, душа моја.

Сестине од три метра

1. Први, други и пети верас силаба четири, трећи, четврти и шести силаба осам. Први верас риман с другијем, трећи с шестијем, четврти с петијем:

Изглед: Зелен буди у разблуди зорне у росе дар честити, трепти мило врх од гора, јасна зора зелен стере цвијеће кити.2. Сестине. Први, други, четврти и пети верас од четири силабе; трећи и

шести од осам силаба, први риман с другијем, трећи с шестијем, четврти с петијем:

Изглед: Вишњи Јове, ки богове у вас ови свијет господи, с племенитом и честитом лијепом Ледом тебе роди.3. Сестине. Силаба осам сваки верас, први риман с трећијем, други с

четвртијем, пети с шестијем:


Изглед: Тијем, о, дикле, поносите, ни једна ријечим вјере не да, свеђ се бојте, свеђ цијените да је у ријечијех ка засједа ер прав изглед вами дава приварена Зорислава.

Отаве од једнога метра

1. Први, други, пети, шести, седми и осми верас од осам силаба: трећи и четврти од четири силабе, први риман с другијем, трећи с четвртијем, пети с седмијем, шести с осмијем:

Размишљаућ што ће бити, чистијем срамом руменити, затравјена, пристрашена Руменка се лјепа види, ну јој срце добро слути, ер потајну радос ћути и хитрос је што се стиди.

Именик разликијех словинскијех дубровачкијех пјесника гласовитијех

А

Андрија Чубрановић словијаше годишта 1500. Гундула и Палмота, гласовити пјеваоци, из њиховијех пјесни што боље бијаше хитро су вадили ко Вирђилио од Енија и Лукреција. Притисну Јеђупку год. 1599. освем другијех разликијех пјесни. Бијаше Чубрановић војвода од млетачкијех чета и бојника, како свједочи Сабелио у Надопуњењу Сповиједања у десетом књиги.

Андрија Франко, племић ки умрје младић од двадести и три годишта.

Андро Иван Петра Паули, племић, ки овега вијека словијаше, уписа разлике словинске пјесни, а особито смијешне, у којијем не имаше ко га може сликовати.

Антун Кастратовић, сливијаше год. 1600. Међу разликијем пјеснима остави похвалу госп. Џива Гундуле, коју притисну год. 1620.

Антун Кривоносовић веома лијепо словински спјевао, што је назво Суд Паридов.

Ц

Кристо Лилиати, дубровачкога књиго-тајник, олити секретар Скупо вла дања.Умрје год. 1658.


Д

Доминко Рањина, племић и С. Стјепана витез. Он први постави прави ред словинскијем пјеснима у Дубровнику и научи пјети на начин грчки, латински и италијански. Не само доста обрати у пјесни словинске из Тибула, Проперција и Марцијала, него јоштерица из Филемона, Моска и другијех грчкијех пјеваоца. Притисну у Фјоренци по Ловру Фирентину год. 1563. Пјесни разлике. Учини надгробницу Доминку Златарићу, хвале Мавру Орбину, Миху Моналди, Нику Налиу, Нику Вида Гоце, Франу Балдели и много друзијех пјесни. Умрје год. 1607, лјета свога 71.

Доминко Златарић, мој рођак, међу инијем разликијем пјеснима којех притисну јест пјесан од Пирама и Тизбе Цвијети Зузери Пешони, лијепон и мудрон госпођи и пјевалици поклоњена. Оде алити зачинке словинске у ње хвалу; жалосно приказање олити трађедија буколика од Акинге; Софоклеа трагедија. Обрати у пјесни нашки Ероиде Овидиове; из грчкога обрати пјесан Љубимир, пастјерска приповијес. Много рукописнијех љувенијех и богословнијех пјесни ке је словинске пјесни притиснуо све је присвјетлому Бану Зринскому кнезу Ђуру снижено поклонио. У Падованском мудроскупштини бијаше надставник и поглавица и међу разли-кијем учионицима (како пише отац Д. Ињацио Ђорђи у придговору обраћења светијех пјесни Давидовијех), више којијех имаше сву облас и заповјед Доминко Златарић, био је број већи негли од седам тисућа. Њему учионици лијечници и филозофи за успомену у харнос плочу мраморну у мир разликијем хвалами Доминковијем хитро удјељану добровољно поставише. Приведри дужд од Млетака, Мико де Понте, њега у скупштину славнијех племића и витеза уведе, како свједочу књиге с његовом власти потврђене (које се од мене помњиво уздрже) то јес од истога приведрога дужда Де Понте од 29. српња 1580. Умриоје год. 1607.

Ф

Франо Лукари Бурина, племић, остави нам пет пјесни словинскијех освем онезијех што је помњиво уздржо Бобали-Глушац, олити Сордо. Обрати у пјесан словинску грчку трађедију Атаменте. Словијаше сврхе год. 1600.

Франатица Пјерка Сорга, племић овега вијека словијаше. Уписа и обрати у словинске пјесни све разлике пјесни италијанске пригласовитога ћесарскога пјеваоца Петра Метастазија; уписа много друзијех.

Г

Ђуро, олити Џоре Држић, словински пјеваоц словијаше год. 1490.

Џиво Франа Гундула, племић и један од најгласовитијех спјеваоца дубровачкијех-словинскијех с чеса би с разлогом назван „поглавица словинскијех


пјесника”. Доста из латинскога и италијанскога језика у словинске пјесни обрати. Притисну год. 1632. Ариадну, Сина разметнога повиједање од које неима уистину љепше ствари и Покорне Давидове пјесни. Остало што пјеваше би: Галатеа, Даница, Армида, Љубави посветилиште, Прозерпине уграбљене, Черере, Клеопатра, Адон, Фили, Тасов Јерусалем ослобођен, Дубравка. Доста пјесни у трешњу погинуше. Од најбољијех је дуга пјесан у двадести и четири књиге олити либра Осман олити Рат Османа турскога цара протива Владиславу краљу пољачкому. Умрје год. 1638. од песет годишта.

И

Отац Д. Ињацио Ђорђи, опат Скупштине мелитенске Реда светога Бенедикта, и мој рођак, ки словијеше овега вијека, може се са свијем разлогом назвати поглавица над свијем спјеваоцима словинскијем. Бивши он мудрознано и хитро, ко блага пчелица, ка сиса сладос горскога вријеса и љубице, тако и он све најлјепшије уресе од најбољијех словинскојех пјеваоца изабра и покупи и његове слатке пјесни окити на таки начин да још бољи (нек ми буде допуштено рјети) и од њих и њихов поглавица може им се назвати. Пристину у словинске пјесни гласовито обраћење свијех Давидовијех пјесни назван Салтијер словински и Уздаси свете Марије Мандалијене покорнице. Уписа да се боље не може Сузе Марунка Млјећанина и приказа спутно и хитро ћуд и све начине мљетске. Остави јоштер много другијех разликијех пјесни, и богословнијех и љувенијех.

Јозо Бетонди, пучанин дубр., словијаше овега вијека. Обрати у словинске пјесни Ероиде Овидиове. Уписа трађедију Исукрс судац и доста другијех пјесни. Умрје год. 1764.

Иво Јера Гоце, језуит, племић. Умрје год. 1667, убијен од камења у страховитом трешњи Дубровника. Обрати пјесан, приповијест Ио и трађедију од Лава, уписану латински од оца Ђатина његовог мештра.

Иво Бона, племић. Сложи три књиге алити либра словинскијех пјесни више свете Марије Мандалијене покорнице.

Иво Палмота Ђонорић, племић. Уписа пјесни словинске у похвалу Џива Гундуле, које приисну.

М

Маро Држић пучанин дубр. пјево је лијепе и смијешне словинске пјесни. Још млад уписа Тирену буколику комедију, олити сказање која за ње урес и лјепос и хитрину ријечи би много крати притиштена, и њу поклони једном дјевојчици у Италији, коју бјеше веома заљубио. Љубио је диклицу Павлу. Учио је у Италији изврсне крепости и разлика научења како се очито види по његовијем пјеснима у придговору Адониде аристофаниће комедије. Уписа Тирену, Адониду, Руге


Станца Влаха и више љубави пјесни што би притиштено, Пастијерску пјесан од порођења Исукрстова,Трађикомедију од Абрама. Умрје год. 1580.

Маро Мажибрадић Шуљага, пјево је словински љувене пјесни. Бијаше крепостан у оружју, у лову и за наресити перивоје. Умрје год. 1598.

Мавро Ветрани, калуђер дубр., Скупштине мелитенске реда светога Бенедикта. Много времена сташе пустињак на шкољу, на отоку Светога Андрије. Обрати у пјесни словинске, освем другијех, Екубу из Еурипиде, Пјесни Абрама и Сузане и шес књига олити либара разликијех словинскијех пјесни.

Михо Матуфић, племић дубр.

Михо Бабулинов Бонић, племић дубр. Уписа у словинске пјесни Јокасту, трађедију из грчкога обраћену, Прошастја од залудњега времена.

Н

Нико Нале уписа више љубави разлике словинске пјесни. Словијаше год. 1600. Бијеше гласовити словински пјеваоц. Уписа у словинске пјесни приповјести, пјесни еротике 181, књиге у пјесни 57 сложене, комедија седам, свете пјесни осам, Размишљање муке Господинове итд. Умрје год. 1585.

О

Орацио Мажибрадић – Шуљага, уписа жалостиву књигу Валентину Валентинију пјеваоцу.

П

Паско Прими, пучанин дубр. Притиснуо је трађикомедију по Иву Салис у Млецијех год.1617. Еуридичу. Пјесни више порођења Дјевице Марије, обрати у пјесни словинске Давидове пјесни и све зачинке црковне. Пјесан више порођења господинова у шес књига олити либара, разлике смијешне пјесни. Умрје год. 1640.

Шишко Менце, племић дубр. Међу словинскијем пјеваоцима први и врсник Ђура Држића, који обадва словијаху почетка год. 1500. Први бијаше ко Петрарка, други ко Бокачо у словинскијем пјеснима. Умрје Шишко Менце год. 1501. од четрсти и четири годишта. Уписа шес књига олити либара од разликијех љувезни.

Шимун Доминка Златарића, племић дубр., мој рођак, уписа прво у словинске пјесни и обрати прво либро Притворења олити Метаморфози Овидиовијех, ер му смрт забрани остале слиједити. Обрати Књигу Леандра Ерони . Уписа зачинку од њеке старице пријатељице његове.


В

Вице Поца, племић дубр. уписа словински пјесан названу Љубица. Обрати Софронију из Таса.

З

Цвијета Зузери-Пешони, лијепа и мудра госпођа и пјевалица словинска. Умрје почетка год. 1700.

Јес и сада који слатко у наш словински језик пјевају, ну за не разликовати њихову крепос, уфајући да ће свак час веће на словинске пјесни становито настојати и разлике хитријем и мудријем начином словинске пјесни писати, не цијеним пристојно њих засад именовати.

[Прилог 2]

Диклицам словинскијемМаро Доминка Златарића

Придговор

О диклице гласовите, ке с крепостим час и дику већу свакчас узмножите нашем славном Дубровнику,вас, кијех реси чес разлика, славом, гиздом, знањем, свијести иностранијех од језика, молим, штите приповјести.Допуштено мени није с вами сада бесједити, нити памет моја умије ове вами поклонити.Ка франачки разумије језик (кијех јест задости) приповјесне нека штије Фонтанове разликости.Нека буде друга вила Пињоција свакчас штити ка је свјесно научила талијански бесједити.


Ако је мудра која одвеће ка латински добро умије (засве цијеним да те срећа међу вами заисто није),томе ласно биће штити рад изврсне, мудре свијести, Федро, Есопо гласовити које сложи приповјести.Ку ће сладос ну кушати кад Ферића штити буде, ер ће добро тад познати гизде изврсне, славне трудеПриповјести славне одвеће Ферић ке[ је ]наресио с мало труда, с много среће да би у вијеке честит био.Аполове ријечи помоћи што с латинскијем гиздам кити мљетском хотјах у самоћи на словински томачити.Вами, вами, пјесни моје, поклонићу, драге виле, наш словински језик које јесте само научиле.Вас изврснос права реси, ум, ћуд блага, лијепо лице, срећни јесу ваши удеси, пригиздаве дјевојчице.Људску мудрос придобије женска памет чин с хитрости, ласно је вами познат гдје је сваке заход неуредности.Ја се страшим неразбора многе у пјесним чим видите, да ме труде свакчас горе ви пристојно не тлачите.Ваша складнос, начин мили не би икада притрпио да се срце моје уцвили чим потлачен ја бих био.Мене садар услишите, просим, вапим цијећ милости сваки заход управите и толике нередности.У вашему желим бићу устрпјене да будете


чим вам вишњи пода срићу да весело свеђ живете.И чим ваше праведности види, да вам сваку удијели славу, помоћ, честитости ко вам срце моје жели.Кад вас младић ки затрави вами угодне цијећ разблуде становитом у љубави да се здружит с вами буде.Пјеваоци гласовити од вашега били плода ки ће свакчас узмножити Словинскога чес народа,ки ће прострјет још далече Дубровника славу града одкле сунце жарко истјече док вечерон већ запада.


Једна коленда из Ријеке дубровачке 131

ЈЕД НА КО ЛЕН ДА ИЗ РИ ЈЕ КЕ ДУ БРО ВАЧ КЕ

Тра ди ци ја ко лен да ња – спе ва ва ња и из во ђе ња осо бе них пе са ма ко лен ди – ужи ли ла се из дав на у ста ром Ду бров ни ку. Ра ни су по ме ни ко-лен дар ских оби ча ја у Гра ду1 и њи хо ва ве за са пра зни ци ма Бо жи ћа, Но ве го ди не, св. Лу ке, св. Мар ти на, св. Ни ко ле, св. Ан дри је, Три кра ља и дру-гих, ка да су дру жи не ве се ле омла ди не пе ва ле под про зо ри ма су гра ђа на из ри чу ћи им же ље да сва ка бла го дет по хо ди њи хов дом.

Свој ход у вре ме ну ко лен да је на ста ви ла одва ја ју ћи се у не ком тре нут ку од стро ге усло вље но сти (ве за но сти за од ре ђе ни па ган ски или хри шћан ски пра зник) и прак тич не функ ци је (па ган ски ри ту ал и хри шћан-ска свет ко ви на).2 Та ко ђе, аутор ко лен де ис ту пио је у свет из до та да шње ко лек тив не ано ним но сти, пре у зи ма ју ћи као ства ра лач ка ин ди ви ду ал ност пу ну од го вор ност да ко лен ду уве де у та ко зва ну „умет нич ку” књи жев ност. Из гу бив ши об ред но- ре ли ги о зну функ ци ју, пе сма ово га ти па по ста ла је под деј ством на но са до ма ћег ша љи вог и са ти рич ног пе сни штва, као и ита ли јан ске бер неск не тра ди ци је,3 за бав на и ша љи ва4 и из во ђе на је не-рет ко уз прат њу му зич ких ин стру ме на та.

1 Је дан од пр вих по ме на овог оби ча ја на ла зи мо у Ста ту ту гра да Ду бров ни ка (на во-ди пре ма: Sta tut gra da Du brov ni ka 1272, Du brov nik, 1990; пре вод Ма те Кри жман и Јо сип Ко ла но вић) где се ка же да на Бад њи дан за по вед ни ци и мор на ри ду бро вач ких бро до ва до ла зе кне зу Ре пу бли ке до но се ћи др во ко је се на ла же у ва тру, на кон че га им кнез да је „на име ко ле на да два пер пе ра од сво га и пи ће” (књи га I, гла ва IX, 75 – за па жа ње о исто-вет ном оби ча ју оста вио је Јо сип Гел чић – ви де ти: J. Gel chich, Del le is ti tu zi o ni ma rit ti mi e sa ni ta rie del la Re pu bli ca di Ra gu sa, Tri e ste, 1882, 17). У Ста ту ту (књи га I, гла ва XVII, 79) се по ми ње да су ка пе та ни и мор на ри бро до вља св. Вла ха од ла зи ли би ску пу „на Ста-ру го ди ну”, а овај их је са јед ним пер пе ром на гра ђи вао за ко лен да ње. Оби чај ко лен да ња при ву као је па жњу и Са ра Цри је ви ћа, те овај бе ле жи да је уста ље но би ло да уве че о пра-зни ци ма омла ди на од ла зи пред ку ће Ду бров ча на пе ва ју ћи раз ли чи те пе сме и оче ку ју ћи за то од го ва ра ју ћи дар (S. Cer va, Pro le go me na in sac ram Me tro po lim Ra gu si nam, Ra gu sii, 1774, 335). Слич но све до чан ство оста вио је и Фран че ско Апен ди ни (ви де ти: F. М. Ap-pen di ni, No ti zie isto ri co-cri tic he, Ra gu sa, 1802, 196–197).

2 М. Pu cić, Mar ko Bruè re Déri va ux, pje snik slo vin ski u Du brov ni ku, Du brov nik, cvet na rod nog knji že stva, sv. III za go di nu MDCCCLI, 1852, 12–13.

3 S. Sto jan, Ber nesk na po e zi ja u Du brov ni ku na pri je la zu iz 18. u 19. sto lje će, Ana li Za vo da za po vi je sne zna no sti HA ZU u Du brov ni ku, XXXI, 1993, 133–148.

4 М. Пу цић, нав. де ло, 14. Свест о ду го веч но сти ко лен ди, у ша љи вом ду ху, при-лич ном пе сма ма ово га жан ра, са же то је до ча ра на у сти хо ви ма: „Ко лен до је пр ви Оме ро...

DOI: 10.2298/PKIJF0975131PУДК 821.163.41.09:398

132 Славко Петаковић

Ре а ли стич ни са др жај у са свим дру ги план је по ти снуо оста ле сло-је ве пе сме ко ја је све ви ше по ста ја ла осо бе но огле да ло сва ко дне ви це, чи ји од раз се са би рао у по ет ску жи жу мно штвом опе ва них ре а ли ја из жи во та Гра да. Ова ква, ко лен да је из ра сла на ху му су жи вот не ствар но сти и ло кал ни ка рак тер по стао је ње на нај и зра зи ти ја од ли ка. По чи ва ју ћи на „ди ја ло гу” са дру штве но-исто риј ским кон тек стом, она при зи ва ис ку ство из во ђа ча и слу ша ла ца и то са деј ство сти хо ва са кон тек стом обре ме њу је зна че њем пе сму. Ње на тек сту ра на ста ла је пре пле том алу зи ја, асо ци ја ци ја, ре а ли ја и дру гих, да на шњем чи та о цу те шко раз бир љи вих, ни јан си – по-ет ских „сиг на ла” чи ји пун сми сао се ак ти ви ра тек у сна жној ин тер ак ци ји са дру штве но-исто риј ским за ле ђем ко је их је из не дри ло.

Ме ђу тим, сна жна упу ће ност на дру штве ну сва ко дне ви цу умно го ме оте жа ва раз у ме ва ње сми сла пе сме ка да је она из гло бље на из сво га вре ме на и из свог ло кал ног ми љеа, те „мно ги јех не мо же се при по зна ти ври јед ност ако ни је си вјешт то ме нар јеч ју и су вре ме ник оне зи јех, ко ји су пи са ли”.5

Ком по зи ци ја ко лен ди не ста бил на је, па се не мо гу по у зда но иден-ти фи ко ва ти струк ту рал не ре фе рен це ко је овај жа нр чи не са свим рас по-зна тљи вим у од но су на дру ге ти по ве при год ног, ша љи вог и са ти рич ног пе сни штва. Пе сме ово га кру га од ли ку је ре ла тив но уста ље ни по че так (са др жи по зив слу ша о ци ма да па жљи во пра те пе сму) и екс по зи ци ја (об-ја шња ва по вод пе ва ња), док све оста ло пред ста вља ва ри ја ци ју мо ти ва у ша љи вом ду ху, из ве де ну ком би но ва њем сме шних и „озбиљ них” сти хо ва.6 Ла ба вост по ет ског скло па сра чу на та је јер омо гу ћа ва им про ви зо ва ње и сло бод но при ла го ђа ва ње са др жа ја го то во драм ском ам би јен ту у ко ме су из во ђе не, јер не сме се за бо ра ви ти да је отво рен про стор, да кле – ули ца или трг, пред ста вљао спе ци фич ну сце но гра фи ју и да вао пу бли ку при из-во ђе њу пе са ма. Рас по ло же ње и пулс слу ша ла ца и гле да ла ца – слу чај них про ла зни ка, а на ро чи то оно га ко ме се пе ва ло, ве шти из во ђа чи су пом но пра ти ли по де ша ва ју ћи ша љи ви тон и на гла ша ва ју ћи од ре ђе не сти хо ве у скла ду са ре ак ци ја ма око ли не.7 Основ на тек сту ра пе сме бо га ће на је сло-

/ он сли јеп с гу сли пје сни сво је / по пу ти ма при пје во је” (При ја те љу ко лен да, Da ni ca ilir ska, 1839).

5 И. А. Ка зна чић, Опа ске уз Ки ту ша љи во-са ти рич ки јех ду бро вач ки јех пје са ма, Du brov nik, Za bav nik Na rod ne šti o ni ce du bro vač ke za go di nu 1868, Split, 1868, 127.

6 Че сто је ово по сти за но ма ка рон ским је зи ком – уме та њем сег ме на та на ита ли-јан ском у сти хо ве на на род ном је зи ку (о ово ме: R. V., An tun Ka zna čić, Slo vi nac, II, 14, 1879, 218–219).

7 О на чи ну из во ђе ња ко лен ди, на ро чи то уз му зич ку прат њу, ви де ти: В. Ву ле тић Ву ка со вић, Ли је ри ца, ли је ри ча ри и ко лен да ри у Ду бров ни ку, Му зич ки гла сник, ор ган по дру жи не ју го сло вен ских му зи ча ра у Бе о гра ду, I, 6, 1922, 4; Ž Živ ko vić, Ga le ri ja du-


бод но у то ку пе ва ња кад год би пе ва ча „пје снич ки уз лет та ко на дах нуо, или ко ја не при вид на окол ност при ву кла”.8

Ме ђу да ро ви тим ко лен да ри ма не гда шњег Ду бров ни ка на пре ла зу осам-на е стог и де вет на е стог ве ка9 ис ти цао се Пјер ко Сор ко че вић (1749–1828), по ја ва не ма лог фор ма та и зна ча ја у ли те рар ном жи во ту Гра да.10 Сво је пе ро опро ба вао је пре во де ћи на на род ни је зик ла тин ске сти хо ве ду бро вач ких пи са ца, пе вао је ре ли ги о зне пе сме, при год не сти хо ве при ли ком за ру ка и вен-ча ња дра гих при ја те ља и дру гих су гра ђа на, по сла ни це и ко лен де. Нај твр ђе све до чан ство да је Пјер ко Сор ко че вић био по е та ве ли ко га да ра пред ста вља ње го во при хва та ње по ду хва та да до пе ва Гун ду ли ће вог Осма на, кла сич но де ло ду бро вач ке књи жев но сти. Ко нач ну по твр ду пе снич ког та лен та и не-ма лу сла ву Сор ко че вић је сте као про шав ши сво јим до пе вом стро ги пре глед и оце ну књи жев них по сле ни ка, на кон че га су два пе ва ња до пу не штам па не уз са чу ва ни кор пус Осма на у пр вом из да њу Гун ду ли ће вог де ла.11

У јед ној од ко лен ди опе вао је Пјер ко Сор ко че вић сво га са вре ме ни-ка, Џи ва Бо жи да ре ви ћа, о чи јем жи во ту је са чу ва но са мо не што оскуд-них по да та ка ко ји от кри ва ју да је овај Ду бров ча нин свр шио сту ди је у си јен ском ко ле ги ју му и да је био члан рим ске Ар ка ди је са па стир ским име ном Ни рол бо Ал чо нио (Al ci o nio).12 Ипак, ру ко пи си са Бо жи да ре ви-ће вим ства ра ла штвом по свој при ли ци ни су пре тра ја ли до на ших да на јер не ма тра го ва о њи ма, осим сит не ве сти да је сво је вре ме но са ста вио школ ски рад по све ћен по мор ским на у ка ма.13 Ко лен да спе ва на у Ри је ци ду бро вач кој уочи да на св. Мар ти на, 10. но вем бра 1795. го ди не, ка ко је пре ци зно у под на сло ву на зна че но,14 сто га је ин те ре сант на по ет ска сли ка

bro vač kih ori đi na la, sv. V, Du brov nik, 1925, 96; K. Ko ro taj, Na še sta re du bro vač ke užan ce, Hr vat ski jug, I, 1938, 2.

8 Du bro vač ke ko len de: na ši po sljed nji tro va tu ri, у: Du bra va, II, 1934, br. 20, 2.9 O oвоме: С. Пе та ко вић, Ко лен да и ко лен да ри у књи жев но сти ста рог Ду бров ни ка на

раз ме ђу XVI II и XIX ве ка, На уч ни са ста нак сла ви ста у Ву ко ве да не, 37/2, 2008, 179–188.10 По ти цао је Пјер ко Сор ко че вић из углед не по ро ди це ко ја је већ да ва ла пле ме ни те

пе снич ке из дан ке – ње гов отац Фра на ти ца огле дао се са знат ним успе хом у ду бро вач ком пе сни штву.

11 Osman, spje vag ne vi tescko Gi va Gun du lic hja vla ste li na du bro vac ko ga, Du brov nik, 1826.12 P. Sta no je vić, Kraj knji žev no sti sta rog Du brov ni ka, Fi lo lo ški fa kul tet – Na rod na

knji ga, Be o grad, 2002, 28.13 Исто.14 Пе сму Ко лен да учи ње на у Ри је ци госп. Џи ву Бо жда ри об ја вио је Иван Аугуст

Ка зна чић у: Du brov nik, Za bav nik na rod ne šti o ni ce du bro vač ke za go di nu 1868, Split, 1868, 100–101. Уз текст пе сме при ре ђи вач је оста вио на по ме ну: „ци је ним да је Пи јер ка Фра-на ти це Сор ко че ви ћа”. Ова пе сма са чу ва на је у не ко ли ко ру ко пи са (ви де ти: S. Ka stro pil, Ru ko pi si Na uč ne bi bli o te ke u Du brov ni ku, knj. I, JA ZU, Za greb, 1954, 175–176, 380–381): Стје пан Ка стро пил по ми ње два та ква у На уч ној би бли о те ци у Ду бров ни ку – ркп. 456/1 са др жи ви ше ко лен ди (пре пис дон Лу ке Па вло ви ћа са ко мен та ром Ка стро пи ла уз опис


из ко је, до ду ше по сред но, ис кр са ва лик Џи ва Бо жи да ре ви ћа у све тлу у ко ме га је Сор ко че вић, не сум њи во бли зак по зна ва лац, ви део.

Пе сма има фор му ла тив ни увод где спе ва лац на о ко озбиљ но ус-по ста вља ви зу ру пе сни штва ко је ове ко ве ча ва де ло и вр ли не Џи ва Бо жи да ре ви ћа: „Хо тио бих пред твоê дво ре / пје ват с дру жбом све до зо ре... / и да дру жба мâ ве се ла / сва про сла ви тво ја дје ла”. Већ на-ред но ме сто раз об ли ча ва „озбиљ ност” по чет ка јер се па ра ле ли змом сли ка по су прот но сти („али ни је по до ме ни / Бог Апо ло глас ме де ни, / те бе, му дри мој су сје де, / к слав ном Пин ду Бог уз ве де”) на гла ша ва афек ти ра на скром ност ауто ра у ко мич ном ду ху, што у ком по зи ци о ној кон струк ци ји пе сме озна ча ва пре лаз на ево ци ра ње „би о гра фи је” Џи-ва Бо жи да ре ви ћа. Уз то по ме ну ти сти хо ви, иако сти ли зо ва ни у ду ху не зло би ве ша ле, пред ста вља ју озби љан пу то каз да је Бо жи да ре вић у род но ме гра ду био на гла су нај ве ро ват ни је као аутор љу бав не по е зи је или не ке вр сте пе сни штва ко ја је на ро чи то при а ња ла за ср ца ду бро-вач ких да ма.

По ет ски пор трет „ју на ка” ко лен де сат кан је од ни за де та ља и пред-ста вља раз ви је ну сли ку. Бла га на рав мла дог Бо жи да ре ви ћа („по слу шан, благ и мио”) омо гу ћи ла му је да се то ком бо рав ка у Ита ли ји ду хов но уса вр ши и „сва ку кре пост на у чи”. Ње го ва уче ност („кâ је у те би слав на ди ка / раз ли ки јех од је зи ка”) опле ме ње на је ви те шким вр ли на ма („играт ум’јеш у хи три ни / вран ца ко ња на рав ни ни, / чим се бу деш игром би ти / ма чем сре ћан ко ’е до би ти”) и мо рал ним вред но сти ма да ро ва ним од бо-га и при ро де („бо гат ства ти не бо уд’је ли, / о, го спа ру наш ве се ли, / те бе на рав сва ком ства ри / бла го дар на кò на да ри”). У ком пле мен тар ном спо ју рав но те жа ду хов не и фи зич ке ле по те „ју на ка” („стас, при ли ку, л’је по ли це / ми ли по глед и зе ни це”) оте ло тво ра ва иде ал ан тич ке ка ло ка га ти је.

Кул мина тив но ме сто у опи су Бо жи да ре ви ћа пред ста вља сво је вр стан пе снич ки за кљу чак: „ги зда ље пост те бе ре си / са му Адо ну сли чан је си”. Но ву ни јан су до но си ре тор ско пи та ње: „Че му у цв’је ту твê мла до сти / вех неш вај мех без ми ло сти?”, чи ме се ре ла ти ви зу је ра ни је до ча ра на пред-ста ва о без бри жно сти Бо жи да ре ви ћо вог ужи ва ња у дру штву де во ја ка. Су шти на по ступ ка је у ша љи вом раз от кри ва њу ис пра зно сти мла дић ког сло бо дног жи во та про во ђе ног у дру штву „ди кли ца” јер је та ква за ба ва „без ми ло сти”, тј. без истин ске љу ба ви.

ру ко пи са да је ве ћи на ових пе са ма Пјер ка Фра на ти це Сор ко че ви ћа), и ркп. 538 (пре пис Стје па То ма ше ви ћа – збир ка сти хо ва ду бро вач ких пе сни ка, ве ћи ном XIX ве ка, и ме ђу њи ма на стр. 15: Го спа ру Џи ву Бо жда ри ко лен да Пјер ка Сор га), на осно ву че га се по ме-ну та ко лен да мо же си гур но при пи са ти Пјер ку Сор ко че ви ћу.


Ова ко устро је на ком по зи ци ја ан ти ци пи ра но ву пер спек ти ву и усме ре-ност ка лир ском те жи шту – ша љи вој по ен ти и сти хо ва ном „са ве ту” – сво је-вр сној за чин ки у ко ју се сли ва чи та ва пе сма: „Са дру жи се л’је пој ви ли / да се ви ди по род ми ли / ко ји ће дра гом у ве се љу / сли ко ва ти ро ди те љу / и на из глед твој бит ди ка / сред слав но га Ду бров ни ка”. Пе снич ким то по сом не из ре ци во-сти („ни на чи на моћ за до сти / бо ље ’е му чат нег’ не умје ти / што са др жиш, сад изр’је ти”), об ли ко ва ним сти ли за ци јом на род не по сло ви це, ко лен да се за о кру жу је: „Те би дру жба сва че сти та / Мра тињ да нак до сто ли та”.

Уоб ли ча ва ње пор тре та Бо жи да ре ви ћа из ве де но је нај ве ћим де лом кон вен ци о нал ним пе снич ким сред стви ма та ко да не од у да ра од уоп ште не пред ста ве о вр ли ни и бла го род но сти иде ал ног мла ди ћа – бу ду ћег же ни ка. Пе снич ко пле ти во Сор ко че ви ће ве ко лен де от кри ва ути ца је фол клор ног ства ра ла штва у по ет ско-из ра жај ном фон ду (син таг ме „глас ме де ни”, „слат ки ро мон”; та у то ло ги је „хле пу и жу ду” и сл.), као и на сле ђе пе снич-ког ис ку ства ра ни јег вре ме на (уоб ли ча ва ње сти ха у тро дел ни ком плекс, на при мер: „по слу шан, благ и мио”, „стас, при ли ка, л’је по ли це” уста ље но је у ду бро вач кој ли те ра ту ри – за си гур но под ути ца јем на род не ли ри ке, још од ре не сан сних пе сни ка).

Оно што про жи ма Сор ко че ви ће ву пе снич ку ви зи ју је про дор ре а ли-ја, чи је ра за зна ва ње ба ца но ву све тлост на фи гу ру Џи ва Бо жи да ре ви ћа. У ша љи вим сти хо ви ма „Те бе, му дри мој су сје де, / к слав ном Пин ду Бог уз ве де / гди на ро мон слатк’јех жи ца / скуп му дри јех пје ва ли ца / по ста-ви ше туј ве се ло / слав ни ло вор на тво је че ло” за пре те на је на зна ка да је Бо жи да ре вић био по знат пе сник у вре ме ну ко ме је при па дао. По ми ња ње по зна ва ња „раз ли ки јех од је зи ка” осим по ка за те ља о обра зо ва но сти овог Ду бров ча ни на мо же би ти та на ни траг ње го вог пе сни штва на на род ном и ита ли јан ском („ти си сте ко глас ме де ни / у рас ко шној јо ште С’је ни”),15 а мо жда и на ла тин ском. Прет по став ку о пе ва њу на ла тин ском осна жу је још је дан би о граф ски по да так – ујак Џи ва Бо жи да ре ви ћа био је Бр но Џа ма њић (1735–1820), је дан од пр во ра зред них ла тин ских пе сни ка Гра да, те се, ма да оста вља мо из ве сну ре зер ву јер по у зда них до ка за не ма, мо же на га ђа ти да је Бо жи да ре вић сле див ши уја ко ве сто пе спе вао не ка де ла на ла тин ском.

Осим ово га, сти хо ви „Хтје на за кон на сто ја ти / за под ло жни пук вла-да ти” са др же алу зи ју на не ка кво јав но ан га жо ва ње Џи ва Бо жидаре ви ћа и ре флекс су кре та ња у по ли тич ком жи во ту Ду бров ни ка, на ро чи то бур них кра јем XVI II сто ле ћа.16 За раз у ме ва ње овог ме ста нео п ход но је до зи ва ње

15 Ита ли јан ски је зик Бо жи да ре вић је не сум њи во по зна вао ка да се у об зир узме ње го во сту ди ра ње у Си је ни.

16 О исто риј ским зби ва њи ма и по ли тич ким пре ви ра њи ма у Ду бров ник у XVI II ве ка ви де ти: Ј. K. En gel, Po vi je sti Du bro vač ke re pu bli ke, Du brov ni ka 1903 (пре вод књи ге Јо ха на Кри сти ја на фон Ен ге ла са до пу ном И. Сто ја но ви ћа); L. Voj no vić, Pad Du brov ni-ka, I–II, Za greb, 1908; Ž. Mu lja čić, O stran ka ma u sta rom Du brov ni ku, Ana li Hi sto rij skog


фак то граф ске под ло ге, што за са да оста је без пло до твор ног ре зул та та, те сми сао сти хо ва оста је за тво рен и без сво је од го нет ке.

По ми ња ње Ри је ке ду бро вач ке као пре де ла где ства ра о це на дах њу ју му зе оп ште је ме сто ду бро вач ке ли те ра ту ре од ста ри не.17 При су ство то по-са „ду бро вач ког Пар на са” у ко лен ди Пјер ка Сор ко че ви ћа ни је ис кљу чи во ли те рар ног по ре кла, већ има и дру ге из во ре. На под руч ју Ри је ке у ра ном пе ри о ду ни кли су мно ги лет њи ков ци ду бро вач ке го спо де, ме ђу ко ји ма Сор ко че ви ћа и Бо жи да ре ви ћа, те по ве зи ва ње ауто ра ко лен де и ње го вог по ет ског ју на ка са овим ло ка ли те том има упо ри ште осим у по ет ској тра ди ци ји и у ре ал но сти. Чвр ста ве за ност ко лен де за зби љу и ло кал ни ка рак тер пе сме зна чај ни су за исто ри ју књи жев но сти и кул тур ну исто-ри ју уоп ште као из вор мно гих оба ве ште ња, на те ме љу ко јих се ево ци ра сли ка дру штве них и ли те рар них то ко ва ми ну лог вре ме на.

Слав ко Пе та ко вић

[Прилог]

Ко лен да учи ње на у Ри је ци18

госп. Џи ву Бо жда ри 10-ог но вем бра 1795.

Хо тио бих пред тво је дво ре пје ват с дру жбом све до зо ре,да ти ука жем цјећ хар но сти кô сам др жан те би до сти,и да дру жба мâ ве се ла сва про сла ви тво ја дје ла.Али ни је подô ме ни бог Апо ло глас ме де ни,те бе, му дри мој су сје де, к слав ном Пин ду Бог уз ве де,

in sti tu ta JA ZU u Du brov ni ku, VI–VII, 1959, 25–40; L. Voj no vić, Krat ka isto ri ja Du bro vač ke re pu bli ke, Nju jork, 1962; M. No vak-Sam bra i lo, Po li ti ka Du brov ča na, Sta ri ne JA ZU, knj. 55, 1971, 151–189; M. No vak, Du brov nik u dru goj po lo vi ni XVI II ve ka, Ana li Hi sto rij skog od je la Cen tra za znan stve ni rad JA ZU u Du brov ni ku, sv. XV–XVI, Du brov nik, 1978, 137–181; V. Fo re tić, Po vi jest Du brov ni ka do 1808., II, Na klad ni za vod MH, Za greb, 1980; S. Ćo sić, N. Ve ka rić, Du bro vač ka vla ste la iz me đu ro da i dr ža ve: sa la man ke zi i sor bo ne zi, HA ZU–Za vod za po vi je sne zna no sti u Du brov ni ku, Za greb–Du brov nik, 2005; Д. Жи во ји но вић, Евро па и Ду бров ник у XVI II ве ку, Исто риј ски ин сти тут Бе о град, Бе о град, 2008.

17 Још је Или ја Цри је вић (1463–1520), нај зна ме ни ти ји ду бро вач ки ху ма ни ста, опе вао ам би јент Ри је ке ду бро вач ке.

18 Пе сму до но си мо пре ма вер зи ји ко ју је об ја вио Ка зна чић уз из ме не у од но су на из вор на ста ле при ла го ђа ва њем тек ста са вре ме ном пра во пи су.


гди на ро мон сатк’јех жи ца скуп му дри јех пје ва ли ца19

по ста ви ше туј ве се ло слав ни ло вор на тво је че ло.Ти си стекô глас ме де ни у рас ко шној јо ште С’је ни,20

и по слу шан, благ и мио сва ку кре пост на у чио:хтје на за кон на сто ја ти за под ло жни пук вла да ти.21

Кâ је у те би слав на ди ка раз ли ки јех од је зи ка?Ти на у чи што за би ћа из вр сно га јест пле ми ћа:на звек слат ке твоê ли ри це к те био ма миш све ди кли це,22

ка ко Ор феа те бе сли ди зв’јер, ду бра ва, бр до, хри ди,тер уста ви јо ште Р’је ка23

слат ки уз ро мон пла хост т’је ка.Играт ум’јеш у хи три ни вран ца ко ња на рав ни ни,чим се бу деш игром би ти ма чем, сре ћам ко ’е до би ти?Ужи ва ју те бе ви ле кад из во диш тан це ми ле.Све сма мље не хле пу и жу ду да тан ца ти с то бом бу ду.Бо га ства ти не бо уд’је ли, о, го спа ру наш ве се ли,те бе на рав сва ком ства ри бла го дар на ко на да ри!Стас, при ли ку, л’је по ли це, ми ли по глед и зе ни це,ги зда, ље пост те бе ре си, са му Адо ну сли чан је си.Че му у цв’је ту твê мла до сти вех неш вај мех без ми ло сти?Са дру жи се л’је пој ви ли да се ви ди по род ми ли,

19 Ми сли се на му зе.20 Алу зи ја на Бо жи да ре ви ће во шко ло ва ње у Си је ни.21 Од но си се на не ка кво ан га жо ва ње Џи ва Бо жи да ре ви ћа у јав но-по ли тич ком жи-

во ту Ду бров ни ка.22 Дра го це но све до чан ство о пе снич ком да ру ово га Ду бров ча ни на.23 Ри је ка ду бро вач ка.


ко ји ће дра гом у ве се љу сли ко ва ти ро ди те љу,и на из глед твој бит ди ка сред слав но га Ду бров ни ка.Ни на чи на моћ за до сти твê раз ло жит из вр сно сти,бо ље ’е му чат нег’ не умје ти, што са др жим, сад изр’је ти.Те би дру жба сва че сти та Мра тињ да нак24 до сто ли та!

24 Дан све тог Мар ти на пре ма ка то лич ком ка лен да ру је 11. но вем бра, а пра зник све тог Мра те пре ма пра во слав ном ка лен да ру 24. но вем бра.

Непознато писмо Ђуре Јакшића 139

НЕ ПО ЗНА ТО ПИ СМО ЂУ РЕ ЈАК ШИ ЋА

У бо га тој и ра зно вр сној пре пи сци Ђу ре Јак ши ћа, ко ја је до са да об-ја вље на, све о бу хват но, у два раз ли чи та из да ња, од два при ре ђи ва ча,1 и у вре мен ском раз ма ку од ско ро три де сет го ди на, не на ла зи се јед но Јак ши-ће во пи смо ко је се чу ва у за о став шти ни Јо ва на То ми ћа,2 у Исто риј ској збир ци Ар хи ва СА НУ у Бе о гра ду.3 За ово пи смо ра ни је се ни је ни мо гло зна ти јер се оно на ла зи ло код То ми ће вог си на Ми о дра га,4 по сле чи је смр ти је ње гов на след ник, Бран ко То ма нић, пре о ста ла до ку мен та из То ми ће ве за о став шти не пре да вао на от куп Ар хи ву СА НУ у три ма ха: 1984, 1986. и 1990, по сле ко је го ди не је об ра да гра ђе де фи ни тив но би ла за вр ше на.

Јо ван То мић оста вио је зна чај ну збир ку аутен тич них пре пи са и ори-ги нал них до ку ме на та од XVI до XIX ве ка, ко ји су му слу жи ли за от кри-ва ње и утвр ђи ва ње исто риј ских чи ње ни ца и би ли су му осно ва за пи са ње и об ја вљи ва ње на уч них ра до ва. Са ку пљао их је у ра зним при ли ка ма, не са мо у то ку сво јих ар хив ских ис тра жи ва ња, већ и за вре ме оба вља ња по сло ва управ ни ка На род не би бли о те ке у Бе о гра ду, у пе ри о ду од 1902. до пен зи о ни са ња 1927. го ди не. У овој за о став шти ни, по ред до ку ме на та раз ли чи те про ве ни јен ци је, од пре пи са ори ги нал них до ку ме на та и бо га те лич не, по ро дич не и слу жбе не пре пи ске, са чу ва на су и ори ги нал на пи сма мно гих зна чај них лич но сти из XVI II и XIX ве ка.

У те ме љи то про у че ној и са ку пље ној пре пи сци Ђу ре Јак ши ћа, ко ју су об ра ди ли и об ја ви ли, пр во Ми лан П. Ко стић, а за тим и Ду шан Ива нић, на-ла зе се мно га пи сма ко ја се чу ва ју у Му зе ју и Би бли о те ци гра да Бе о гра да, Ар хи ву Ср би је, На род ној би бли о те ци Ср би је, Ар хи ву СА НУ у Бе о гра ду и у Ма ти ци срп ској у Но вом Са ду. Ова пре пи ска је си сте ма ти зо ва на а пи сма су об ја вље на хро но ло шки: Јак ши ће ва и она упу ће на Јак ши ћу, у ори ги на лу

1 Пре пи ска Ђу ре Јак ши ћа, при ре дио др Ми лан П. Ко стић, Др жав на ар хи ва НР Ср-би је, Гра ђа, књ. 1, св. 1, Про све та, Бе о град, 1951. и Пре пи ска – Слу жбе ни спи си, Са бра на де ла Ђу ре Јак ши ћа, књи га V, при ре дио, пред го вор и на по ме не на пи сао Ду шан Ива нић, Сло во љуб ве, Бе о град, 1978.

2 Јо ван То мић (1869–1932), исто ри чар, управ ник На род не би бли о те ке у Бе о гра ду (1902–1927), члан Срп ске кра љев ске ака де ми је: до пи сник (1903) и пра ви члан (1906).

3 Исто риј ска збир ка бр. 14509/VI II–В–63.4 Ми о драг То мић (1898–1983), ди пло ми рао за ин же ње ра на Тех нич ком фа кул те ту

у Ци ри ху. По же љи оца, пре дао је ве ћи део за о став шти не Јо ва на То ми ћа, убр зо по сле ње го ве смр ти, 1933. го ди не, Срп ској кра љев ској ака де ми ји у Бе о гра ду.

DOI: 10.2298/PKIJF0975139ZУДК 821.163.41.09-6

140 Зоран Живковић Христић

или у пре пи су, ко ја су да ти ра на од 1851. до 1878, два ме се ца пре Јак ши ће ве смр ти. По себ но су да та по ро дич на и пи сма дру гих лич но сти у ко ји ма се пи ше о Јак ши ћу, са го ди на ма од 1852. до 1949. го ди не.

Ми лан Ко стић, у свом Пред го во ру, на во ди збир ку Јак ши ће вих пи са ма ко ју је са чи нио књи жев ник и кул тур ни исто ри чар Ми лан Ше вић. Та збир-ка је би ла по ну ђе на Срп ској кра љев ској ака де ми ји 1932. го ди не. Ка ко је Ака де ми ја ни је об ја ви ла, аутор ју је по ву као. Ше вић је збир ку про ши рио али она ни ка да ни је би ла штам па на. По ред пи са ма из ове збир ке, Ко стић об ја вљу је ве ћи број но вих пи са ма и кон ста ту је да не до ста је „низ ње го вих [Јак шићевих] пи са ма Сто ја ну Но ва ко ви ћу, Ар си Па је ви ћу, Јо ва ну Јо ва-но ви ћу Зма ју, Ми лу ти ну Ка ра но ви ћу, Ђор ђу Бе ри са вље ви ћу, Сте ва ну В. По по ви ћу, То до ру Стеф. Ви лов ском, Љу бо ми ру Не на до ви ћу, Пе ри То до ро-ви ћу, као и по је ди ним чла но ви ма по ро ди це”.5 Ду шан Ива нић је, ко ри сте ћи се по да ци ма из ове пре пи ске, ус пео да утвр ди, чак и по да ту ми ма, ко ја све пи сма и од ко јих ко ре спон де на та не до ста ју, па је у сво јим На по ме на ма за при ре ђе но из да ње Јак ши ће ве пре пи ске, у окви ру Са бра них де ла, са чи нио но ви по пис пи са ма ко ја се по ми њу у пре пи сци.6 Он је, ина че, по де лио пре-пи ску на Јак ши ће ва пи сма, пи сма Јак ши ћу и на слу жбе не спи се.

Ово до са да нео бја вље но Јак ши ће во пи смо на во ди мо у це ли ни:7

Дра ги Ар со!

Мо лим те пре дај ово при ло же но пи сам це Пе ри То до ро ви ћу.Као што сам ти о ду о вим8 ре као: до 12 нај да ље до 15ог до би ћеш при по-

вет ку за Ор ла та ко исто по здра ви и Сте ву По по ви ћа и ка жи му да ми опро сти што му на по след ње пи смо ни сам од го во рио! Све што сам имао ка зао сам те би, а тек она ко да пи шем мр зи ме.

Што се сли ке ти че: „Од мор по сле бо ја” чим до спем да је љуц ки пре ра дим, па не на ђем ов де9 куп ца по же љи по сла ћу је ва ма; те ваљ да у Срп ској Ати ни у Н.[овом]10 Са ду бу де ви ше и ва ља ни их љу би те ља ц.[ртачке] ве шти не не го ова мо?

Нај љу ба зни је по здра вље ка ко Сте ви та ко и те би са го спо јом а по здра ви и оста ле по зна ни ке

твој Ђ. Јак шић17 Ју ни 878.у Бе о гра ду11

5 Пре пи ска..., 13.6 Пре пи ска – Слу жбе ни спи си..., 431–433.7 Пи смо се об ја вљу је ди пло ма тич ки; пи са но је ма сти лом, на обе стра ни це јед ног

ли ста и на хар ти ји ве ли чи не 17 x 10,5 см. 8 О Ду хо ви ма (Пе де сет ни ца по сле Вас кр са).9 Јак шић је сам под ву као ову реч.10 У угла стим за гра да ма до да те су ре чи ко је не до ста ју у тек сту.11 Јак ши ће во пи смо, чи ји се фак си мил ов де об ја вљу је, ске ни ра но је у Ар хи ву СА-

НУ у Бе о гра ду љу ба зно шћу ар хи ви сте Дра га не Ми хај ло вић.


Пи смо је Ђу ра Јак шић упу тио свом при ја те љу Ар си Па је ви ћу,12 из да ва чу, књи жа ру и књи жев ни ку у Но вом Са ду, ко ји је био из да вач илу стро ва ног ка лен да ра „Орао”.13

У овом пи сму Јак шић пр во по ми ње „при ло же но пи сам це Пе ри То-до ро ви ћу”.14 Пи смо ни је са чу ва но али прет по став ку о ње го вом по сто ја-њу из нео је Ду шан Ива нић у сво јим На по ме на ма за при ре ђе но из да ње Пре пи ске..., са за кључ ком да је Јак ши ће во пи смо на ста ло „ве ро ват но кра јем ју на 1878”15 и то на осно ву То до ро ви ће вог од го во ра од 21. ју на 1878.16 У ње му се То до ро вић за хва љу је Јак ши ћу на „при ја тељ ском од-зи ву”17 на са рад њу за пр ви број по кре ну тог ча со пи са „Стра жа” у Но вом Са ду. Јак шић је за тај број тре ба ло да на пи ше про грам ску пе сму под исто и ме ним на сло вом.18 Нео бја вље но Јак ши ће во пи смо усле ди ло је као од го вор на То до ро ви ће во ра ни је по сла то од 13. ју на,19 а ко је је Јак ши ћу лич но пре дао Ар са Па је вић.

Јак шић оба ве шта ва Па је ви ћа да ће по сту пи ти по до го во ру по стиг-ну том са њим „о ду о вим” и да ће при по вет ку за „Ор ла” по сла ти ње му и „Сте ви”, ко ме ша ље по здра ве уме сто од го во ра на пи смо. Сте ван По по-вић20 и Ар са Па је вић упу ти ли су за јед но пи смо Ђу ри Јак ши ћу 13. ма ја 1878,21 с мол бом да за њи хов ча со пис „Орао”, за 1879. го ди ну на пи ше „јед ну при по вет ку из срп ско га жи во та” и то из но во о сло бо ђе них кра је ва Ста ре Ср би је, оби ма као и при по вет ка Ра ње ник,22 ко ју је „Орао” об ја вио

12 Ар са Па је вић (1840–1905), из да вач ча со пи са и ли сто ва: Рат на кро ни ка, Илу стро-ва не но ви не, Не вен, Стар ма ли, Орао и пи сац књи га: Успо ме не из Цр не го ре и Ус по ме не из Мо скве.

13 Ве ли ки илу стро ва ни ка лен дар Орао по кре нуо је Сте ван По по вић 1875. и био је ње гов уред ник до по след ње го ди не ње го вог из ла же ња, 1918. Ча со пис је штам пао у сво јој штам па ри ји Ар са Па је вић.

14 Пе ра То до ро вић (1852–1907), по ли ти чар, но ви нар и уред ник ча со пи са: Рад (од 1874) и Стра жа (1878–1879) у Но вом Са ду, са др Ла зом Па чу ом (1855–1915).

15 Пре пи ска – Слу жбе ни спи си..., 433.16 Сви да ту ми су по Ју ли јан ском ка лен да ру као што је и на ве де но Јак ши ће во пи-

смо.17 Пе ра То до ро вић – Ђу ри Јак ши ћу, Но ви Сад, 21. јун 1878. у: Пре пи ска..., бр. 186,

298–299 и Пре пи ска – Слу жбе ни спи си..., бр. 196, 329. 18 Пе сму Стра жар за ча со пис Стра жа, Јак шић је на пи сао и по слао Пе ри То до ро-

ви ћу у Но ви Сад и она је об ја вље на 1878. у пр вом бро ју. 19 Пе ра То до ро вић – Ђу ри Јак ши ћу, Но ви Сад, 13. јун 1878. у: Пре пи ска..., бр. 184,

295–296 и Пре пи ска – Слу жбе ни спи си..., бр. 194, 327.20 Сте ван В. По по вић (1845–1918), по ли ти чар, књи жев ник и уред ник ча со пи са:

Ја вор и Орао; и дру гих књи жев них и по уч них књи га.21 Сте ван В. По по вић и Ар са Па је вић – Ђу ри Јак ши ћу, Но ви Сад, 13. мај 1878. у:

Пре пи ска..., бр. 182, 294–295 и Пре пи ска – Слу жбе ни спи си..., бр. 193, 325.22 Ђ. Јак шић, Ра ње ник – ски ца из срп ског ра та, Орао, ве ли ки илу стро ва ни ка лен дар

за 1878, IV, Но ви Сад, 1877, 65–84 (текст је штам пан дво сту бач но, са да ту мом на кра ју: 14. авг. 1877). Због ове при по вет ке Јак ши ћа је ту жио, по чет ком 1878, ге не рал Ран ко Алим-


за 1878. го ди ну. У њи хо вом пи сму, Па је вић га оба ве шта ва да ће о Ду хо-ви ма до ћи у Бе о град и да ће се та да о све му до го во ри ти.

Из Јак ши ће вог пи сма са зна је мо да се са Па је ви ћем за и ста су срео о Ду хо ви ма у Бе о гра ду и да је обе ћао при по вет ку ко ју је не што ка сни је и на пи сао под на сло вом Ка пе та нов гроб, а ко ја је иза шла из штам пе 27. VI II/8. IX 1878.23 Јак шић је ову сво ју об ја вље ну при по вет ку по све тио ка пе та ну Ми лу ти ну Ка ра но ви ћу, ко ји је по ги нуо у Дру гом срп ско–тур-ском ра ту, 16. де цем бра 1877. го ди не, при ли ком осло бо ђе ња Пи ро та и са хра њен је у пор ти ма на сти ра Све тог Ђор ђа у Тем ској, са тек стом на спо ме ни ку за ко ји се прет по ста вља да га је Јак шић на пи сао.

У пи сму по ми ње и сво ју умет нич ку сли ку Од мор по сле бо ја, са же-љом да је пре ра ди а по том про да у Но вом Са ду – „Срп ској Ати ни”.

За не ка сво ја де ла – сли ке, пе сме и при по вет ке, Јак шић је био ин-спи ри сан Бо сан ско–хер це го вач ким устан ком (1875) и срп ско–тур ским ра то ви ма (1876–1877. и 1877–1878). У ав гу сту 1876. бо ра вио је не ко-ли ко да на у вој ном ло го ру на Дри ни. Од де ла на ста лих у тим го ди на ма по ме ну ли смо при по вет ке Ра ње ник и Ка пе та нов гроб. Пе сму Ка ра у ла на Ву ч јој по ља ни,24 по све ће ну Хер це го вач ком устан ку, об ја вио је 1875. го ди не. Сти хо ви су би ли ин спи ри са ни до га ђа јем у но ћи из ме ђу 4. и 5. ок то бра 1875, ка да су че ти ри стра жа ра, по сле бо ја са Тур ци ма, по тра жи-ла пре дах код јед не ка ра у ле: тро ји ца се од ма ра ју а че твр ти чу ва стра жу, док је пе ти те но ћи већ био по ги нуо.25 По сле ове пе сме, Јак шић је кра-јем исте го ди не за по чео и сли ку Од мор по сле бо ја. Ме ђу исто ри ча ри ма умет но сти сма тра се да је он сли ку „за вр шио сре ди ном 1876. го ди не”.26 Али, ка ко ви ди мо из на ве де ног пи сма, он са сли ком ни је био са свим за-до во љан, па је на њој на ста вио рад и то ком 1878. го ди не. Наш по зна ти исто ри чар умет но сти, уни вер зи тет ски про фе сор, др Ла зар Три фу но вић, за ову сли ку је на пи сао: „Ка ра у ла је Јак ши ће ва суд би на: сен ка смр ти над умор ним жи во том, она је нај чи сти ја по ет ска ме та фо ра ко ју је ство рио овај ме лан хо ли чан и раз о ча ран чо век”.27

На кра ју пи сма, Јак шић по здра вља при ја те ље и по себ но су пру гу Ар се Па јe ви ћа, Ан ку, ћер ку Ве ли ми ра Бу гар ског, за ко ју са зна је мо из

пић; осу ђен је али је пре су да по ни ште на; сре ди ном го ди не пре ту кли су га Алим пи ће ви љу ди па је од по сле ди ца тог до га ђа ја пре ми нуо 16. но вем бра исте го ди не.

23 Ђ. Јак шић, Ка пе та нов гроб – сли ка из на шег ра та, Орао, ве ли ки илу стро ва ни ка лен дар за 1879, V, Но ви Сад, 1878, 14–40.

24 Ђ. Јак шић, Ка ра у ла на Вуч јој по ља ни, Отаџ би на, I, књи га III, Бе о град, 1875, 451–452.

25 Име на стра жа ра би ла су: бу љу ба ша Ће ло вић, Ди ми три је Ће те но вић, То дор Де-ле тић, Јев то Ку јун џић и по ги ну ли Или ја Ко ва че вић.

26 Ђу ра Јак шић, сли кар и пе сник, 1832–1878, о сто го ди шњи ци смр ти, при ре ди ли Ла зар Три фу но вић и Бра ни слав Пе тро вић, Глас, Бе о град, 1978, 168.

27 Исто, 172.


Па је ви ће вог пи сма Јак ши ћу од 12. фе бру а ра 1878. го ди не,28 у ко ме га је по звао на сво ју свад бу.

Пре пи ска Ђу ре Јак ши ћа са Ар сом Па је ви ћем ве ро ват но са др жи ви ше пи са ма, на жа лост не са чу ва них, или до да нас нео т кри ве них. До ова квог за кључ ка до шла су оба при ре ђи ва ча ње го ве пре пи ске,29 ко ји су об ја ви ли три Јак ши ће ва пи сма Па је ви ћу, јед но ори ги нал но и два у пре-пи су и шест Па је ви ће вих, од то га че ти ри ори ги нал на и јед но за јед нич ко са Сте ва ном В. По по ви ћем.

Из на ве де ног ори ги нал ног Јак ши ће вог пи сма, не ве ли ког оби ма, пи-са ног у по след њој го ди ни жи во та, при сут не су све ка рак те ри сти ке ње го ве ка сни је пре пи ске – из пи са ма из о ста је ра ни ја ин тим ност и оп шир ност30 па се она нај ви ше сво де на по слов не кон так те, оба ве ште ња о на ста лим ра до ви ма и ин те ре со ва ња за хо но ра ре; по ја вљу је се и не ка мр зо вољ ност за пи са ње, ка ко је и сам Јак шић ов де на пи сао у же љи да из бег не од го вор на за јед нич ко По по ви ће во и Па је ви ће во пи смо: „Све што сам имао ка зао сам те би, а тек она ко да пи шем мр зи ме”.

Јак ши ће во пи смо је зна чај но за на ше са зна ва ње о ње го вом при стан ку да на пи ше два сво ја де ла – по след њу об ја вље ну при по вет ку Ка пе та нов гроб, у ка лен да ру „Орао” и пе сму Стра жар, у ча со пи су „Стра жа”; и о од но су пре ма свом ве ро ват но по след њем сли кар ском де лу, јед ној од ње го вих нај по зна ти јих сли ка Од мор по сле бо ја.31

Зо ран Жив ко вић Хри стић

28 Ар са Па је вић – Ђу ри Јак ши ћу, Но ви Сад, 12. фе бру ар 1878. у: Пре пи ска..., бр. 172, 286 и Пре пи ска – Слу жбе ни спи си..., бр. 182, 313.

29 Пре пи ска..., 13 и Пре пи ска – Слу жбе ни спи си..., 431.30 Пре пи ска..., 12.31 Сли ка је у ли те ра ту ри по зна та и под дру гим на зи ви ма: По сле бо ја, Ка ра у ла,

Ноћ на стра жа, На стра жи.


Сл. 1 Фак си мил пи сма Ђу ре Јак ши ћа Ар си Па је ви ћуод 17. ју на 1878. го ди не.


Сл. 2. Фак си мил пи сма Ђу ре Јак ши ћа Ар си Па је ви ћуод 17. ју на 1878. го ди не.


Сл. 3. Фо то гра фи ја сли ке Ђу ре Јак ши ћа Од мор по сле бо ја.

Краљ Милан и Српско-бугарски рат 1885. у Успоменама Тодора Поповића 147

КРАЉ МИ ЛАН И СРП СКО-БУ ГАР СКИ РАТ 1885. УУСПО МЕ НА МА ТО ДО РА ПО ПО ВИ ЋА

I

Ме мо а ри су мо жда нај бо ља све до чан ства о раз во ју Ср би је у 19 сто-ле ћу – од аграр но не раз ви је не у раз до бљу од по чет ка Срп ске ре во лу ци је – до са вре ме но струк ту ри ра не др жа ве по сле 1903. го ди не. На ста ја ли су из по тре бе да се о сво јој уло зи или не ком зна чај ни јом лич ном прег ну ћу на по љу рат не, по ли тич ке или кул тур не рад ње, по том ству оста ви ја сан траг. Су пар ни штво две ју ди на сти ја – Ка ра ђор ђе ви ћа и Обре но ви ћа, ко је су се сме њи ва ле на вла сти у об но вље ној срп ској др жа ви, ути ца ло је на мно ге ме мо а ри сте да се као део срп ског по ли тич ког ми љеа опре де љу-ју нај че шће пре ма ди на стич ким на че ли ма. Раз бук та ва ње уну тра шњих по ли тич ких бор би и на ста нак по ли тич ких стра на ка до при но си ли су умно жа ва њу ме мо ар ских шти ва ко ја су у се би но си ла обе леж ја лич не или стра нач ке при стра сно сти, по ли тич ке ис кљу чи во сти, хва ли са ња или па те тич ног прав да ња.1

У усло ви ма за о штре не по ли тич ке бор бе, а не рет ко и ре пре сив ним ме ра ма пре ма по ли тич ким про тив ни ци ма и љу ди ма су прот ног ми шље-ња, на ста ја ли су ме мо а ри у ко ји ма су ак те ри ва жних до га ђа ја да ва ли лич ну про јек ци ју дру штва ко јем су при па да ли.2 Ис кре ни и отво ре ни до ин ди скре ци је, они су се у ме мо а ри ма лич но ис по ве да ли и оправ да ва ли сво је по ли тич ке по гле де, те су њи хо ве успо ме не као у огле да лу сли ка њих са мих, као и од но са ко ји су вла да ли у та да вр ло уским дру штве ним кру го ви ма у ко ји ма су се кре та ли. Срп ски ме мо а ри дру ге по ло ви не 19. и по чет ком 20. сто ле ћа све до че о јед ној сре ди ни у ко јој су се сви зна чај ни љу ди, ве за ни по ро дич ним и по слов ним ве за ма ме ђу соб но по зна ва ли. По себ но обе леж је срп ским ме мо ар ским спи си ма да је не по ве ре ње њи-хо вих ауто ра у зва нич не ту ма че нај бли же про шло сти, ко ју су они као уче сни ци од ре ђе них до га ђа ја, дру га чи је ви де ли или до жи ве ли. Срп ски

1 Ра до ван Са мар џић, Пи сци срп ске исто ри је, III, Бе о град 1986, 300–301.2 Као ти пич ни ме мо а ри XIX ве ка у ко ји ма се из но се по је ди ни исто риј ски до га ђа ји

и сли ка ју ка рак те ри нај и стак ну ти јих лич но сти епо хе из два ја ју се по ли тич ке успо ме не Вла да на Ђор ђе ви ћа (Крај јед не ди на сти је, I–III, Бе о град 1905–1906).

DOI: 10.2298/PKIJF0975147LУДК 94(=163.41)-94”1885”

148 Борислава Лилић

ме мо а ри сти су на сто ја ли да из ло же „пра ву исти ну” о по је ди ним љу ди ма или до га ђа ји ма, ма да њи хо ве успо ме не, због по ли тич ких при ли ка, ни су би ле об ја вље не од мах по што су на пи са не. Не рет ко су и са ми ме мо а ри сти од ре ђи ва ли по сле ко ли ко вре ме на ће се њи хо ве успо ме не мо ћи об ја ви ти као за ве шта ње на ра шта ји ма ко ји до ла зе. Ови ме мо а ри су нај че шће има ли циљ да на кнад но ра све тле од ре ђе не пред ста ве о по је ди ним по ли тич ким зби ва њи ма и уло зи од ре ђе них лич но сти у њи ма, да ука жу на њи хо ве мо ти ве и на по за ди ну по је ди них до га ђа ја.

II

Ви со ки срп ски офи цир и на чел ник Окру га пи рот ског (април 1884 – фе бру ар 1886), То дор По по вић, оста вио је сво је ме мо а ре под на сло вом „Бле де успо ме не мог жи во та”.3

То дор По по вић је ро ђен 2. мар та 1842. у се лу Мај да ну код Гор њег Ми ла нов ца у по зна тој све ште нич кој по ро ди ци Ра дич-По сту по вић, у ко-јој се све ште нич ки по зив пре но сио ге не ра ци ја ма на по том ке.4 То до ров отац поп Па вле Ра дич-По сту по вић оже нио се Је ли цом из се ла Вр би не из по ро ди це Јок сић, чи ја је бра та ни ца би ла уда та за го спо дар Је вре ма Обре но ви ћа. Поп Па вле је ка сни је ве ро ват но због па ро хи ја на, про ме нио пре зи ме, што се ње го вом си ну То до ру ни је сви де ло и имао је на ме ру да од На род не Скуп шти не за тра жи по вра так на ста ро пре зи ме. Од то га од у ста је јер је као но ви нар по свом „са вр ше ном пе ру” већ би по знат као По по вић. Сво је ро ђе ње То дор По по вић опи су је ова ко: „Ја сам се ро дио пред зо ру, под ја бу ком у авли ји, ис под ко је је мо ја мај ка из не на да за тру де ла; пао сам у снег на за мр зну те гру ди мо је Отаџ би не. У ке це љу узе ла ме, из сне га, Ста на Цр но гор ка, ко ја је у нас слу жи ла. Уз вик ну ла је ра до сно: Бла го ме ни, мај кин пер ја ник”! Ове про ро чан ске ре чи ис пу ни ће се у Пр вом срп ско-тур ском ра ту 1876. го ди не ка да је на ред бом ко ман дан та Мо рав ске вој ске, ге не ра ла Чер ња је ва, 28. ју на 1876. го ди не То дор По по вић био име но ван за ше фа шта ба Узун мир ко ви ће ве ди ви зи је, и у Срп ско-бу гар ском ра ту, 1885. го ди не, ка да је по за по ве сти кра ља Ми ла на Обре но ви ћа, То дор По по вић име но ван за ко ман дан та од бра не Пи ро та.

По за вр ше ној основ ној шко ли и че тво ра зред ној гим на зи ји сту пио је у Вој ну ака де ми ју као пи то мац кне за Ми ло ша. Ше сто го ди шње вој но

3 Текст По по ви ће вих ру ко пи са на ла зи се у Исто риј ском ар хи ву у Пи ро ту. Ме мо-а ри су от ку пље ни од на след ни ка То до ра По по ви ћа и од њих је фор ми ран фонд То до ра По по ви ћа.

4 Љу бо мир Ко ва че вић на во ди да су у по ро ди ци Ра дич-По сту по вић све ште нич ки по зив оба вља ли Пе тар, Са ва, Па вле, Сре тен и Ђо ка, са ко јим се уга си ла ова по ро дич-на тра ди ци ја. Поп Пе тар је у Мај да ну по ди гао цр кву 1811. го ди не, а поп Па вле шко лу 1852. го ди не.


обра зо ва ње на Ака де ми ји за вр шио је као пе ти у ран гу. Од 1860. до 1873. го ди не оба вљао је вој не ду жно сти. Уче ству је као до бро во љац у Аустро-пру ском ра ту под ко ман дом ге не ра ла Стра ти ми ро ви ћа и сво је ути ске из ра та ова ко опи су је: „Ја сам исти на као до бро во љац не што ви део рат 1866. го ди не, али у мо јим очи ма оно су би ле ,пу дљи ве Шва бе’ а не по-том ци Стра хи њи ћа Ба на”. По по врат ку из ра та 1866. го ди не по ста вљен је за прак ти кан та На чел ства руд нич ког ко је му ре ше њем од 13. мар та 1868. при зна је „да у чер та њу осо би ту точ ност по ка зу је, са још прак тич-ног зна ња на за до вољ ство би от пра вљао ду жност јед ног ин жи ни ра.” Са по но сом за пи су је: „Два мо ста на ула зу у Гор њи Ми ла но вац мо ја су ин-жи нир ска тво ре ви на.”

Рад на жур на ли сти ци за по чи ње у ђач ком ли сту „Зо ра” чи ји из да-вач по ста је, ре ше њем ми ни стра уну тра шњих де ла Ра ди во ја Ми лој ко-ви ћа 18. ја ну а ра 1869. го ди не. То дор По по вић ис ти че да не при па да ни јед ној пар ти ји, „и на рав но да су све би ле про тив ме не, за то сам у слу жби ба цан као лоп та; за то сам у слу жби про ле тео ско ро све стру-ке; за то сам сва ки свој по ло жај мо рао на пор ним ра дом, по два пут осва ја ти као на ју риш. Али је глав ни на мо га по сла рад на жур на ли-сти ци и рад у ра то ви ма.”

По сле уби ства кне за Ми ха и ла Обре но ви ћа пи ше бро шу ру „Ле ти-ми чан по глед на ста ње Ср би је” за ко ју од ми ни стра Ми лој ко ви ћа до би ја де сет ду ка та као на гра ду, ко ја му отва ра пут до ме ста прак ти кан та Ми-ни стар ства уну тра шњих де ла са пла том од 120 та ли ра го ди шње. Кра ће вре ме про во ди, по том, у За бреж ју,5 да би 1872. го ди не био уна пре ђен за књи го во ђу ар ти ље риј ске упра ве у Кра гу јев цу. Пи ше за „Ви дов дан” из ве шта је о ра ду На род не скуп шти не где се сре ће са кне зом Ми ла ном Обре но ви ћем и Јо ва ном Ри сти ћем. Оску де ва у нов цу, па ка ко за пи су је, „да би се пре хра нио” пи ше бро шу ру „Не што о чи нов ни ци ма гра ђан ског ре да”. По знат по до бром пи са њу по ста је лич ни се кре тар ми ни стра вој ног Ко сте Про ти ћа. Ка да је Ми та Ра кић осно вао лист „Вре ме”, То дор По по вић је је дан од бо љих са рад ни ка. Уско ро се (12. ја ну а ра 1875.) оже нио ле пом Ка ли о пом, ћер ком Сул та ни је и Ђор ђа Лу ча, тр гов ца из глав не бе о град ске чар ши је. У бра ку су из ро ди ли ви ше де це.

Пе ри од ци вил не слу жбе за вр ша ва се 1. ју на 1876. го ди не ка да је по-ста вљен за ар ти ље риј ског по руч ни ка. О то ме је за пи сао: „Са мо ду бо ка за хвал ност што сам уне ко ли ко вра ћен под вој нич ки кров, у ју нач ко ја то, на овај ста ри пра ви по сао... рат је је дан од нај те жих, нај за пле те ни јих и нај о па сни јих по сло ва ко ји љу ди вр ше; рат је нај ча сни ја, нај у зви ше ни ја, нај све тли ја и нај па три от ски ја уло га у ко јој се чо век мо же да по ја ви. Ова ње го ва дво стру ка осо би на иза зи ва да о ње му сва ки раз ми шља, ка ко би се ко ли ко-то ли ко спре мио за сво ју уло гу у ње му. Јер до и ста ни на ка квом

5 Срп ске но ви не од 8. 6. 1897. – „Пр ви пут у Ша бац”


дру гом по слу не ис по ља ва се за јед нич ка ум на и фи зич ка сна га це лог јед-ног на ро да као у ра ту.”6 Љут на по раз Ср би је у Пр вом срп ско-тур ском ра ту 1876. и не спо соб ност Ру са и ге не ра ла Чер ња је ва, пред ла же Са ви Гру ји ћу да га из ви че за глав но ко ман ду ју ћег. „Ко је имао при ли ке да за вре ме пр вог срп ско-тур ског ра та пра ти и стра ну штам пу, зна ко ли ко су се у њој та да сре та ли пре ко ри на ме ње ни срп ским офи ци ри ма. Срп ске офи ци ре ко ри ли су за њи ну скром ност и по ву че ност, и упра во чу ди ли им се ка ко су мо гли до пу сти ти да се сву да на пр во ме сто ис ти чу Ру си, па да чак и сам по ло жај глав но ко ман ду ју ћег до ђе у ру ке јед но га Ру са. Због Чер ња је ва и оно ма ло Ру са ба че на је сен ка на це лу срп ску вој ску и све срп ске офи ци ре.”7 Овај део ме мо а ра ко ји при ка зу је до га ђа је из срп ско-тур ског ра та ни је у пот пу-но сти са чу ван. Дру ги део ме мо а ра ко ји при ка зу ју до га ђа је из вре ме на ка да је (1884–1886) био на чел ник пи рот ског окру га, са број ним до ку мен ти ма из до га ђа ја срп ско-бу гар ског ра та у пот пу но сти је са чу ван. На шав ши се на по ло жа ју окру жног на чел ни ка у вре ме ка да је у Бу гар ској био вр ло жив рад срп ске по ли тич ке еми гра ци је по сле сло ма Ти моч ке бу не 1883. го ди не, на ро чи то у по гра нич ним окру зи ма, пред не по сред но из би ја ње срп ско-бу-гар ског ра та, По по вић се на шао у вр тло гу на ста лих до га ђа ја, у ко ји ма је уче ство вао ви ше по ду жно сти, не го по свом убе ђе њу.

Као окру жни на чел ник Т. По по вић био је и шеф оба ве штај не слу-жбе. Пред рат 1885.8 го ди не до ста је до при нео за по чет не успе хе срп ске вој ске на те ри то ри ји Бу гар ске, а у то ку ра та и за вре ме по вла че ња срп ске вој ске мно го је учи нио од брам бе ним ме ра ма да се на ди ра ње бу гар ске вој ске успо ри и обез бе де ко му ни ка ци је за ње но уред но од сту па ње, као и за ева ку а ци ју др жав них уста но ва у Пи ро ту. Био је у прат њи кра ља Ми-ла на за вре ме ње го вог бо рав ка на ра ти шту и око до че ка Ке вен хи ле ра на де мар ка ци о ној ли ни ји у ње го вој ми си ји за об у ста ву не при ја тељ ства две за ра ће не стра не. По од ла ску бу гар ске оку па ци о не вој ске, био је ме ђу пр-ви ма ко ји се вра тио у опљач ка ни и опу сто ше ни Пи рот, при те као у по моћ те шко на стра да лом ста нов ни штву и – по себ но – уве ли ко до при нео да (по-зна те) Маг да ле ни ће ве9 ре пре са ли је пре ма не ким Пи ро ћан ци ма – не ви но оп ту же них за са рад њу са бу гар ском оку па ци о ном вла шћу – убла жи. Због то га је и сам до шао у су коб са кра љем Ми ла ном, што га је убр зо ста ло по ло жа ја окру жног на чел ни ка, и ште ти ло му у ње го вој да љој ка ри је ри.

6 Вој на на че ла и не ко ли ко ми сли, ру ко пис.7 Ма ле но ви не, бр. 210, 18958 Рат Ср би је и Бу гар ске 1875, до ста је об ра ђи ван и у срп ској, бу гар ској и европ-

ској исто ри о гра фиј од срп ских пи са ца по ми ње мо: др Вла да на Ђор ђе ви ћа, С. Гру ји ћа, С. Но ва ко ви ћа, Сло бо да на Јо ва но ви ћа, Во ји сла ва Вуч ко ви ћа, и по себ но Вла ди ми ра Сто јан-че ви ћа, Из про бле ма ти ке срп ско-бу гар ског ра та 1885. ИЧ, књ. 22, Исто риј ски ин сти тут СА НУ, Бе о град 1986, 190–205.

9 То дор По по вић, Бле де успо ме не мог жи во та, при ре ди ла Бо ри сла ва Ли лић, Пи-рот 1996, 1–144.


Ево ка ко је Т. По по вић у сво јим Успо ме на ма са гле дао лич ност кра ља Ми ла на и ње го во де ло ва ње за вре ме ра та Ср би је и Бу гар ске у про ле ће 1885. го ди не, и по сле то га све до за кљу че ња Ми ров ног уго во ра у Бу ку-ре шту, ми ра ко ји је по твр дио пред рат но те ри то ри јал но ста ње – sta tus quo an te bel lum. Нај зна чај ни је мо мен те из тих су сре та при ка зао је у об ли ку ди рект ног ди ја ло га.

2.

Две чи ње ни це су ва жне да се ис так ну: 1) ка да Т. По по вић да је сво је ми шље ње о кра љу Ми ла ну као вла да ру, 2) ка да из но си сво је пси хич ко пре жи вља ва ње из су сре та са кра љем Ми ла ном. Из Успо ме на се са зна је да од но си ме ђу њи ма ни су би ли до бри, али је ути сак да је Т. По по вић сво је ста но ви ште о то ме при ка зи вао на је дан објек ти ван на чин, иако са при мет ним емо тив ним из ра зи ма. Оно што је, у По по ви ће вим ка зи ва њи-ма о кра љу Ми ла ну, та ко ђе ва жно да се ис так не, то је ње го во на сто ја ње да кра ље ве по ступ ке прo ту ма чи окол но сти ма рат не си ту а ци је са јед не стра не, а за тим и да до так не рђа ве или по гра шне су ге сти је са рад ни ка из кра ље ве не по сред не сре ди не (као што су би ли: вој ни ми ни стар Пе тро вић, Ми лу тин Га ра ша нин пред сед ник вла де, Ди ми три је Ма ри но вић ми ни стар уну тра шњих де ла, ко ман дант ди ви зи је Ђу ро Хор ва то вић и још не ки дру ги). А по себ но је у Успо ме на ма ука за но на кра љев по гре шан из бор ма јо ра Све то за ра Маг да ле ни ћа за ко ме са ра при је ма оку пи ра ног Пи ро та од Бу га ра, и не га тив них по сле ди ца ње го вог ра да, ми мо сва ке са рад ње са Т. По по ви ћем као на чал ни ком Пи рот ског окру га. О све му ово ме Т. По по вић је са оп штио крат ким али је згро ви тим ка зи ва њи ма.

На во дим нај пре, не ко ли ко при ме ра о кра ље вом оп хо ђе њу пре ма ауто ру Успо ме на. Та ко, ка да је по сле па да Пи ро та Т. По по вић ишао на ра порт кра љу у Бе лу Па лан ку, краљ ни је хтео да га од мах при ми већ му је офи цир-ор до нанс пре нео кра ље ву за по вест: „Шта ће ми тај на чел ник без окру га!”10. Али, на на кнад ни по зив да му до ђе, краљ Ми лан је по вео ова-кав раз го вор, чи ја је са др жи на – по Т. По по ви ћу – би ла ка рак те ри стич на за кра љев мен та ли тет и карак тер:

„Чим уђох и по кло них се, краљ ми не да де до ћи до ре чи, не го ме упи та:

– Тво ји се „опол чен ци” раз бе го ше. А? ...– Ве ли чан ство, што су се мо ји опол чен ци раз бе гли ни је ни ка ква

ште та, али је ште та што смо из гу би ли Пи рот, због јед ног рђа вог рас по-ре да тру па и због рђа вог ко ман до ва ња. Али у овим бри га ма Ва ма ни ти је до то га, ни ти Вам ја са да мо гу до ка зи ва ти.

10 То дор По по вић, нав. де ло 69.


– Ка ко то, на ши су опет узе ли Пи рот на ју риш.– То, Ве ли чан ство, ни је исти на, Бу га ри су у Пи ро ту.– Ка ко ни је исти на, ме ни је до пи сник но ви на (за бо ра вио сам ка ко га име но ва) ка зи вао да су на ши узе ли Пи рот на ју риш.

– Ве ли чан ство, до пи сник мо же да го во ри шта хо ће, али ја као окру жни на чел ник и офи цир, мо рам свом Кра љу са мо исти ну да го во рим.

– Хм, па ти си се са крио у ру пу, и ни си ни шта ви део. Ја без ум но пла нух и од го во рих:– Ве ли чан ство, то је не бла го дар ност, по дам ном је коњ уби јен... Окре тох се на ле во круг и оста вих га”.11

По во дом крај ње не при јат ног слу ча ја, Т. По по вић на во ди: „Ка ко је краљ су тра дан кре нуо за Ниш, ја до бих на ред бу да за њим по ђем и да му се ја вим”12. У Ни шу је пи рот ски окру жни на чел ник до жи вео но во по ни же ње од кра ља Ми ла на. По што је у ни шком кра љев ском дво ру, пре не го што ће Т. По по вић иза ћи на ра порт, краљ Ми лан је из сво је со бе чуо ка ко се Т. По по вић жа ли ге не ра лу Ђу ри Хор ва то ви ћу на сви ре пе Маг да ле ни ће ве по ступ ке про тив осум њи че них Пи ро ћа на ца за на вод но (крат ко вре ме но) слу же ње бу гар ским оку па то ри ма. Т. По по вић пла стич но опи су је ка ко се да ље од ви ја ла ње го ва ауди јен ци ја:

„... Та ман ја из у стих, а на по боч на вра та уђе краљ Ми лан и обра ти се ђе не ра лу пи та њем:

– Шта овај ту го во ри?– Про те ству је, ве ли чан ство, што смо му по сла ли ко ме са ра г. Маг-да ле ни ћа, ко ји је од ње га мла ђи у ран гу.

– Шта? – про те ству јеш! Да сам ти по слао на ред ни ка за ко ме са ра мо рао би и ње га слу ша ти... Ви део сам још у Бе лој Па лан ци шта хо ћеш!

Па кад ме по че гр ди ти, псо ва ти, пре ти ти, као Кр сман ку ји, оно тре-ште зи до ви.

Ја тр пех, тр пех, на по слет ку ре кох:– Ве ли чан ство, што год је од ме не г. ма јор Маг да ле нић зах те вао, ја сам без од го во ра из вр шио.

– Мо рао си, јер сам му на ре дио да те бе пр во уби је!13

Ово се и са мом ђе не ра лу учи ни да је су ви ше, па ре че:– Мо лим, ве ли чан ство, оти шла му је по ро ди ца из Пи ро та, па од та да не ма ни ка квог гла са, те је до шао да мо ли за од су ство.

– И он ми је пра ви па три о та, а тра жи од су ство са да у нај те жим да-ни ма. Си гур но хо ћеш у Бе о гра ду да се жа лиш ми ни стри ма. Но

11 нав. де ло 70.12 нав. ме сто.13 Исти, нав. де ло, 75.


је си ли чуо? – ако са мо јед ну ре чеш, иш чу па ћу ти је зик на по ти-љак! Ти ни си ни ка кав ни чо век ни вој ник! Од ла зи не тре баш ми ни шта!

И краљ Ми лан лу пи вра ти ма, оде у по боч ну со бу, а нас дво ји цу оста ви. Ме ни гру ну ше су зе на очи, а ђе не рал се де на сто ли цу, ухва ти се за гла ву и до и ста из го во ри ове ре чи:

– Ко ји га ђа во сад до не се ова мо!”.По сле овог до га ђа ја, на мол бу ге не ра ла Ђ. Хор ва то ви ћа, Т. По по вић

је до био 14 да на од су ства да оде у Бе о град и ви ди сво ју по ро ди цу, ко ја је по об ја ви ра та би ла оти шла у Бе о град.

У Успо ме на ма Т. По по вић за пи су је да се ње гов су коб са кра љем Ми-ла ном ни је за вр шио на то ме. Не што ка сни је, док је још био у Бе о гра ду, од и грао се по лед њи чин кра ља Ми ла на и пи рот ског окру жног на чел ни ка, чин и ка рак те ри сти ка ко ја упот пу њу је вла да лач ки ка рак тер кра ља Ми-ла на, пре ма ка зи ва њу из Успо ме на То до ра По по ви ћа:

„Кад се све сти ша ло и ви де ло, да се рат на ста ви ти не мо же, на ми-ни стар ској сед ни ци у Бе о гра ду, краљ Ми лан ре че љу ти то:14

– Овог на чел ни ка у Пи ро ту не ћу да на том по ло жа ју тр пим ви ше ни јед ног да на. Ра ди те с њим шта хо ће те.

Ми ни стар Фра на со вић, при чао ми је:– Ми сви ми ни стри за ћу та смо. На ста је дан му чан та јац, док ми ни-стар при вре де г. Ђо ка Па вло вић не ре че:

– Ја ћу га, ве ли чан ство, узе ти у ми ни стар ство за се кре та ра.И та ко, 28. фе бру а ра 1886. го ди не, бих по ста вљен за „ван ред ног

се кре та ра I кла се у при вре ди.За го ди ну да на и 11 ме се ци и 6 да на и округ и ја лич но, пре тр пе смо

чу да не чу ве на!”. Као кон траст из ли ви ма пла хо ви то сти и бе са кра ља Ми ла на, Т. По-

по вић, иако су ро во вре ђан и крај ње ожа ло шћен, ни је истом ме ром опи-си вао при ро ду кра ља Ми ла на. Мо жда би се мо гло да ка же, да је имао раз у ме ва ње за кра ље ве же сто ке ис ту пе пре ма ње му–То до ру По по ви ћу. По во дом сум њи че ња игу ма на ма на сти ра Су ко ва, Пар те ни ја15, за ње го ве на вод не сим па ти је пре ма Бу га ри ма, он спо ми ње при мер да је краљ Ми лан ис пра вио сво је ми шље ње, на во де ћи да је „по вра тљив” и да је убла жа вао сво је прет ње, чак жа ле ћи ње го ву суд би ну из бе гли це из ма на сти ра.

14 Исти, нав. де ло 76.15 Игу ман Пар те ни је је био ли бе рал, и због то га ја ко омрзнут код Кра ља Ми ла на.

Иако др жав ни слу жбе ник и на пред њак, То дор По по вић је имао вр ло до бро ми шље ње о овом калу ђе ру. – Ми та Ра кић, Из Но ве Ср би је (пре штам па но из Отаџ би не), Ле ско вац 1987, 178-184. По се тио је ма на стир Св. Бо горо ди це у Су ко ву код Пи ро та. Ви де ти: Љ. Ан тић Ма на стир Све те Бо го ро ди це у Су ко ву Код Пи ро та, Пи рот 1978; Бо ри сла ва Ли-лић Исто ри ја Пи ро та и око ли не, II, Пи рот 1994, 385–402.


Зна чај на епи зо да у Успо ме на ма из од но са кра ља Ми ла на – као вр-хов ног ко ман дан та срп ске вој ске – пре ма То до ру По по ви ћу као на чел ни-ку Пи рот ског окру га је она ко ја се ти ца ла о по нов ној ус по ста ви срп ске упра ве у Пи ро ту и окру гу. Т. По по вић о то ме пи ше:16

„Кад Бу га ри од сту пи ше, до би јем на ред бу да се вра тим у Пи рот и да га по сед нем са жан дар ми ма. Ја због то га на пи шем овај рас по ред ула ска на шег у Пи рот”. Тај слу жбе ни акт о пре у зи ма њу вла сти гла сио је: „Рас по ред за ула зак жан дар ме ри је у Пи рот”. Ова жан дар ме ри ја, на при ла зу Пи ро ту, тре ба ло је да бу де прет ход ни ца ре дов не вој ске и то у свој ству – ка ко пи ше Т. По по вић „пред стра же на бој ном по љу”, где ће се до би ти „на ло зи по ула ску ко ман дан та у ва рош” т.ј. од ге не ра ла Ђу ре Хор ва то ви ћа. Ме ђу тим уме сто Хор ва то ви ћа као ко ман дан та опе ра тив-не вој ске, дру гом на ред бом са пот пи сом кра ља Ми ла на, био је од ре ђен ма јор Све то зар Маг да ле нић да са жан дар ми ма по сед не Пи рот. Краљ је на ре ђи вао окру жном на чел ни ку – истог вој нич ког ран га – да у све му слу ша ју и ис пу ња ва ју Маг да ле ни ће ве на ред бе „и да му се у све му без у-слов но по ко ра ва те”.

Ван ред не ме ре тј. пре ки суд, уве ден је на из ри чи ту на ред бу кра ља Ми ла на и то по свр шет ку рат них опе ра ци ја. Ти ме је био по вре ђен Устав Кра ље ви не Ср би је. Ову кра ље ву ме ру, ко ја је иза зва ла ве ли ке жр тве и уне ла страх у на ро ду, осу дио је – као што се ви ди из Успо ме на – не са мо То дор По по вић, већ и мно ги са вре ме ни јав ни рад ни ци и по ли ти ча ри, ка-сни је и срп ска исто ри о гра фи ја. Кра љев про гон не срећ них Пи ро ћа на ца сма тра се јед ним од нај ве ћих зло чи на Ми ла но ве са мо во ље и вла да лач ке окрут но сти.

Ра ди кал ска вла да, ка сни је, из вр ши ла је суд ски из ви ђај, и јав но оп ту жи ла ви нов ни ке и из вр ши о це не за ко ни тих уби ста ва де се ти не Пи ро ћа на ца не пра вич но осум њи че них за „бу га ри зам” и (сем не ко ли-ци не) за слу жбу оку па тор ској бу гар ској вој сци. Уства ри краљ Ми лан се све тио због на кло но сти Пи ро ћа на ца Ра ди кал ској стран ци – као и ве ћи део Ср би је.

III

Успо ме не То до ра По по ви ћа по ка зу ју да је умео да стек не по ве ре ње сво јих са рад ни ка и да на њих о свом ра ду оста ви до бар ути сак. Као ви со-ки ре зер вни офи цир, он је ка да се то укла па ло у ње го ву ка ри је ру, пи сао о вој ним и по ли тич ким при ли ка ма, увек са ја сном оце ном о њи ма. Ка да опи су је љу де из вој нич ке сре ди не, По по вић је из ра зи то си гу ран. Та кав

16 То дор По по вић, нав. де ло 79.


је опис на пр. лич но сти по гинулог Ми ла на Пе тро ви ћа, ин же ње риј ског пот по руч ни ка у ра ту 1876. го ди не.17

По по вић је био пло дан и за па жен но ви нар. Ко ри сне са ве те ка ко сам пи ше, дао му је М. Ђ. Ми ли ће вић, му дро га са ве ту ју ћи да „што на пи шеш, пре пи ши пре штам па ња бар још јед ном, ви де ћеш да ћеш увек на ћи да не-што до даш или из ме ниш”. Сво је на пи се об ја вљи вао је у „Ма лим но ви на ма”, „Да ни ци”, „Ви дов да ну”, „Ве чер њим но во сти ма”, „Штам пи”, „Отаџ би ни”, „Ви де лу”, „Бал ка ну”, „Сло ги”, „Тр го вин ском гла сни ку”. Са чу ван је рад „Пи рот и пи рот ски округ” пи сан по пре по ру ци и са ве ту Сто ја на Но ва ко-ви ћа, та да на ду жно сти ми ни стра уну тра шњих де ла, јед ног од нај ве ћих име на срп ске на ци о нал не кул ту ре и др жав но сти. Ин те ре со ва ње Сто ја на Но ва ко ви ћа за Пи рот и Пи ро ћан це би ло је дво стру ког ка рак те ра – на уч ног и по ли тич ког. Као на уч ник Сто јан Но ва ко вић ба вио се и до та да пи та њи ма ста ре ју жно сло вен ске књи жев но сти, али и про бле ми ма са вре ме ног жи во та у Ста рој Ср би ји, он да шњој Тур ској. По ни ша вље је сма трао под руч јем са пу но пре о ста та ка из сред ње ве ков не про шло сти чи је је ис тра жи ва ње тек тре ба ло за по че ти. По слу жбе ној ду жно сти ми ни стра уну тра шњих де ла, Сто јан Но ва ко вић је хтео да при сту пи ре ша ва њу про бле ма и по ја ва, по-себ но у по гра нич ним кра је ви ма Ср би је пре ма Тур ској и Бу гар ској. По сле осло бо ђе ња Пи ро та 1877/78 по сто ја ла су три про бле ма ко ја су тра жи ла успе шно ре ше ње: 1.Не га тив но на сле ђе Бу гар ске ег зар хи је, 2.По сле ди це Ти моч ке бу не и 3. Из на ла же ње аде кват не ло ка ци је и из град ња же ле знич-ке ста ни це у Пи ро ту. Пр ви про блем је по сле осло бо ђе ња 1878. при па дао про шло сти. Иако је дру ги про блем био су штин ски уну тра шње-по ли тич ко пи та ње, уплео се ино стра ни фак тор по ма га њем ра ди кал ске еми гра ци је од стра не бу гар ске вла де. Што се тре ћег про бле ма ти че, за са да је ди на ар-хив ска гра ђа ко ја осве тља ва од ре ђи ва ње ло ка ци је же ле знич ке ста ни це у Пи ро ту, је пре пи ска из ме ђу То до ра По по ви ћа, на чел ни ка Пи рот ског окру га и Сто ја на Но ва ко ви ћа, ми ни стра уну тра шњих де ла. То дор По по вић је као окру жни на чел ник био до бро упо знат са оп штом про бле ма ти ком Пи рот ског под руч ја и ре дов но је из ве шта вао слу жбе ним пу тем Сто ја на Но ва ко ви ћа, до би ја ју ћи од ње га ин струк ци је ко је су про из и ла зи ле из ње го вог ре со ра ми ни стра уну тра шњих по сло ва. У ру ко пи су Бле де успо ме не мог жи во та са чу ва но је пет Но ва ко ви ће вих пи са ма, као део ње го ве пре пи ске са То до-ром По по ви ћем и има ју вред ност пр во ра зред не исто риј ске до ку мен та ци је за исто ри ју Пи ро та пр вих го ди на по осло бо ђе њу од тур ске вла сти. Пи сма су об ја ви ли ака де мик Вла ди мир Сто јан че вић и проф. Ми ле та Ма нић.18

17 „Се ти мо се слав но по ги ну лих”, Бе о град 187918 Вла ди мир Сто јан че вић Два пи сма Сто ја на Но ва ко ви ћа, ми ни стра уну тра шњих

де ла, То до ру По по ви ћу, на чел ни ку Пи рот ског окру га, из го ди не 1884.и 1885, Пи рот ски збор ник бр. 19-20, Пи рот 1994, 3–7; Ми ле та Ма нић, При лог пи та њу из град ње же ле-знич ке пру ге Ниш-Пи рот-Ца ри брод 1885–1888, Пи рот ски збор ник бр. 22, Пи рот 1996, 241–253.


По по ви ће ви ме мо а ри ни су пре тен ци о зно шти во ко је пре тен ду је да об ја сни круп не до га ђа је. Али ка да опи су је не по сред не до жи вља је на фрон ту и рас по ло же ње у вој сци и на ро ду, ње го ве Успо ме не успе ва ју да до сег ну и ону вр сту емо ци о нал ног на бо ја ко ја, од сли ка ва ју ћи ко лек тив ну пси хо ло ги ју на ро да у рат ним окол но сти ма, увер љи во све до чи о хе рој ском до бу срп ске про шло сти. Та кав је и ка да опи су је при ли ке и на род не по тре-бе у Пи рот ском окру гу. Ме мо а ри То до ра По по ви ћа до не кле се раз ли ку ју од кла сич них успо ме на. Они при па да ју вр сти успо ме на чи ји основ ни циљ ни је да зна лач ким уоп шта ва њем об ја шња ва ју це ли ну ра та, већ је ње го ва на ме ра да у гра ни ца ма лич ног са зна ња из не се ва жне и за ни мљи ве по је ди но сти о круп ним исто риј ским зби ва њи ма у ко ји ма је уче ство вао ка ко у рат ним та ко и у мир ним вре ме ни ма. Кла сич ни ис по ве дач ки ма нир по ко ме се у пр вом ли цу из ла жу вла сти ти до жи вља ји по слу жи ли су му са мо као ну жан оквир за са оп ште ње чи ње ни ца о љу ди ма и по ли тич ким до га ђа ји ма чи ја је исто риј ска ва жност би ла очи глед на.

То дор По по вић је имао до бре осо би не као окру жни на чел ник у Пи-ро ту. Ка ко се ле по ви ди из Успо ме на он је по се до вао ис ку ство до брог ад ми ни стра то ра и то је при ме њи вао у упра вља њу Пи рот ским окру гом. Исто вре ме но он је до бро по зна вао про бле ме на род ног жи во та и на род них по тре ба. Пи рот ски округ спа дао је у си ро ма шни ја под руч ја Ср би је, а сем то га 1878. го ди не гра ни цом пре ма Бу гар ској био је од се чен од ве ли ког де ла свог управ ног и при вред но гра ви та ци о ног за ле ђа, па је на сто јао да на ро ду да до бру и пра вич ну упра ву. То дор По по вић је уочио ове осо бе но-сти свог управ ног окру га и при вред не мо гућ но сти ње го вог ста нов ни штва па је, за раз ли ку од мно гих сре ских и окру жних на чел ни ка у Ср би ји, рет ко упо тре бља вао по ли циј ски апа рат, на при мер код при ку пља ња, на пла те по ре ских оба ве за гра ђа на, или код узи ма ња ку лу ка за др жав не по тре бе. На ро чи то је лич но ин тер ве ни сао про тив зло у по тре бе огра на вла сти, у слу ча је ви ма ко руп ци је, не пра вил ног су ђе ња.

У Пи ро ту и окру гу склапао је мно га по знан ства и та ко имао при ли ке да до бро и струч но упо зна ка рак тер и мен та ли тет Пи ро ћа на ца, а по себ но еко ном ских при ли ка и ма те ри јал них усло ва у ко ји ма су жи ве ли. Та ко је на-пи сао ома ње де ло Пи рот и Пи рот ски округ, ко ји је остао као је дин стве ни и аутен тич ни пи са ни спо ме ник из пр вих го ди на осло бо ђе ња Пи рот ског окру га од тур ске вла сти. Овај По по ви ћев ру ко пис, у ства ри је ма ла мо но гра фи ја ко ја је, чи ње нич но и вер но, при ка за ла зе мљу и љу де пи рот ског кра ја са свим од ли ка ма ко је су би ле ка рак те ри стич не. Де ло на пи са но на под сти цај Сто ја на Но ва ко ви ћа, и ко ли ко нам је по зна то пр ви је спис о Пи рот ском окру гу не по-сред но после осло бо ђе ња од Ту ра ка ко ји је на стао не за ви сно од спи са Ми те Ра ки ћа (Из но ве Ср би је) и Ми ла на Ђ. Ми ли ће ви ћа (Кра ље ви на Ср би ја).

Због сво је на чел но сти (и не пот ку пљи во сти) у упра вља њу, лич ног за у зи ма ња за раз вој Пи ро та и окру га, као и због при ја тељ ског од но са и


ве за ко је је ус про ти вио са број ним гра ђа ни ма и се ља ци ма, То дор По по-вић је по стао оми ље на лич ност код Пи ро ћа на ца (за раз ли ку од мно гих сво јих прет ход ни ка ко ји су упра вља ли окру гом на је дан, ма ње или ви ше, чи нов нич ки од но сно би ро крат ски на чин). Ње го ве Успо ме не, ре кли би смо, на мно го ме ста оди шу сим па ти ја ма и за у зи мљи во шћу за Пи ро ћан це и њи хо ве жи вот не про бле ме. Са дру ге стра не, то се ви ди и по не ко ли ким из ја ва ма за хвал но сти пи рот ских гра ђа на за овог свог окру жног на чел ни-ка ко ји је због сво је слу жбе не ис прав но сти пре ма пи рот ским гра ђа ни ма на ву као на се бе гнев и мр жњу чак кра ља Ми ла на, и сто га био уда љен са по ло жа ја окру жног на чел ни ка у Пи ро ту. О то ме је он у Успо ме на ма за пи сао: „Кад сам сме њен с по ло жа ја окру жног на чел ни ка, до био сам од Пи ро ћа на, оних от ме них и срп ски на стро је них, ово пи смо:

,Го спо ди ну То до ру По по ви ћу,се кре та ру Ми ни стар ства при вре дебив шем на чел ни ку окру га Пи рот скогВи со ко по што ва ни Го спо ди не,

Тво ји бла го дар ни Пи ро ћа ни ша љу ти овај ма ли по клон као ви дљив знак сво је ду бо ке бла го дар но сти из пот пу ног уве ре ња и уз бу ђе ња, што си за вре ме сво га дво го ди шњег ста ре шин ства у окру гу сте као и оста-вио ле по име, по ште ња, сло ге и љу ба ви и што ће код тво јих Пи ро ћа на ве чи та успо ме на би ти.

У то име тво ји Пи ро ћа ни кли чу: да жи ви Њ.В. срп ски краљ Ми лан I, Кра љи ца На та ли ја19 и пре сто ло на след ник Алек сан дар,20 и твој дом до бри на чел ни че.

19 На та ли ја, кње ги ња и кра љи ца срп ска (1875–1889). Кћи спа хи је Н. Ке шка и Пул-хе ри је, вен ча ла се са кне зом Ми ла ном Обре но ви ћем 1875. у Бе о гра ду. Из то га бра ка ро ђен је краљ Алек сан дар. Ра зи ла зи ли су се у по ли тич ким схва та њи ма. Краљ је во дио аустро-фил ску по ли ти ку, док је кра љи ца би ла за ру ску ори јен та ци ју. Од но си из ме ђу кра ља и кра љи це по ста ја ли су све го ри, на ро чи то по сле 1885. ка да се, по сле по ра за на Слив ни ци, ја ви ла ми сао да кра љи ца по ста не ре гент ки ња уз си на, ко ји би за ме њи вао оца на пре сто лу. Раз вод бра ка са пу но скан да ла из вр шен је 1888. Про те ра на из Ср би је 1891. По сле вен ча-ња кра ља Алек сан дра са Дра гом Ма шин, пре ки ну ла је све ве зе са си ном. 1879. по се ти ла Пи рот са си ном, би ла гост Со лун ке, су пру ге Аран ђе ла Ста но је ви ћа – Трн ског. Да ри ва ла си ро ти њу са 10.000 ди на ра. У спо мен на ту по се ту, пи рот ске тка ље, (ко је су јој при ли ком по се те да ри ва ле ћи лим са ша ром „пре сто ло на след ник”) јед ној ша ри на пи рот ском ћи ли му да ле су на зив „Кра љи чин ру кав”. Оп шир ни је о тој по се ти код: Фо ти је Ста но је вић, Пи рот и Пи рот ске при ли ке, ру ко пис 1952. У по се ду по ро ди це Ста но је вић у Бе о гра ду.

20 Алек сан дар Обре но вић (1876–1903). Син кра ља Ми ла на и кра љи це На та ли је. Вас пи та ван у Ср би ји уз др Ла за ра До ки ћа и ге не ра ла Јо ва на Ми шко ви ћа. По сле остав-ке кра ља Ми ла на 1889. сту пио на пре сто са на ме сни ци ма Јо ва ном Ри сти ћем, ге не ра лом Ко стом Про ти ћем и ге не ра лом Јо ва ном Бе ли мар ко ви ћем. Др жав ним уда ром 1893. пре на вр ше ног пу но лет ства узео кра љев ску власт у сво је ру ке. – Оп шир ни је: С. Јо ва но вић, Вла да Алек сан дра Об ре но вић I-III, Бе о град, 1929, 1935, 1936.


На Цве ти 1886. год.у Пироту

Тво ји бла го дар ни Пи ро ћа ни (6о потписа)’

Тај по клон био је је дан ди ван ћи лим, на ко ме су ве штач ки „у мет-нич ки” и из јед на утка не ре чи:

На чел ни куТо до ру По по ви ћу

бла го дар ни Пи ро ћа ни1886.

„Ја сам тај ћи лим био по нео са со бом у Беч, да се с њи ме сли кам, што сам учи нио 26. фе бру а ра.”

У овом по гле ду ње го ве Успо ме не (ко је је за вр шио 16. де цем бра 1911. у Бе о гра ду) пред ста вља ју ко ли ко за ни мљи во шти во за обич ног чи та о ца то ли ко и за пи сце и на уч ни ке ко ји се ба ве про шло шћу Пи ро та и Пи рот ског окру га; то сто га што их је пи сао чо век ко ји је већ по сво јој про фе си ји био оба ве зан да бу де до бро упо знат са сво јом око ли ном и, шта ви ше, да то из не се (без об зи ра на мо гу ћи „су бјек тив ни” фак тор у пи са њу) са што ви ше ве ро до стој но сти.

Уве ре ни смо да се То дор По по вић тру дио да ства ри из не се она квим ка кве су оне, по сво јој при ли ци, и би ле, по ста ја ле, или ка ко их је он про це-њи вао по сво јој са ве сти или по свом уве ре њу. Он је сам, на ви ше ме ста у свом ру ко пи су, исту пао са кри ти ком не ких сво јих слу жбе них (по гре шних) по сту па ка (као на при мер у слу ча ју оп ту жи ва ња и хап ше ња чу ве ног ра ди-кал ског пр ва ка у Пи ро ту Во ји на Ћир ко ви ћа), као што се кри тич ки од но сио и пре ма про пи си ма ви ших слу жбе них уста но ва ко је ни су во ди ле до вољ но ра чу на о по ме сним при ли ка ма или о еко ном ским по тре ба ма и мо гућ но сти-ма по је ди них кра је ва. Тре ба се са мо се ти ти са ко ли ко је жа ло сти и лич не уту че но сти пи сао о тра ге ди ја ма љу ди ко је је про го ни ла Маг да ле ни ће ва жан дар ме ри ја. Исто та ко и сли ка ко ја се до би ја ла о жа ло сном из гле ду опу-сто ше не пи рот ске ва ро ши на кра ју ра та 1885. го ди не. Т. По по вић је го во рио и о не ким сво јим лич ним гре шка ма и рђа вим по ступ ци ма – за ко је је пи сао да ни су има ли оправ да ња или да се чак не мо гу прав да ти (сем сла бо сти ма људ ске при ро де) што се опет осу ђи ва ло због слу жбе ног по ло жа ја ко ји је за у зи мао и слу жбе но сти уоп ште. За По по ви ће во пи са ње ка рак те ри сти чан је био и ње гов стил и је зик, ко ји су чи тљи ви и ја сни, и на ра ци ја ко ја је за ни мљи во из ла га ла ње го ве чи ње ни це, при ка зе и су до ве.

IV

Због све га ово га што смо на пред из не ли, а по себ но због исто риј-ског ми љеа и исто риј ски ве о ма зна чај ног пе ри о да за Пи рот и око ли ну,


ка да су Успо ме не То до ра По по ви ћа на ста ле, ми сли мо да оне спа да ју у бо ља по стиг ну ћа срп ске ме мо а ри сти ке. Ори ги нал тек ста По по ви ће вих Бле дих успо ме на мог жи во та (Успо ме не), чу ва се у Исто риј ском ар хи ву у Пи ро ту, и он је у сво је вре ме био от ку пљен од на след ни ка по ро ди це по кој ног То до ра По по ви ћа. Ње го ву до ку мен та ци ју или по је ди не по дат ке ко ри сти ли су не ки на уч ни ци и пи сци. Јед ну ње го ву вер зи ју био је об-ра дио и при пре мио за евен ту ал но об ја вљи ва ње та ко ђе по кој ни Ду шан Ћи рић, учи тељ у пен зи ји. Ме ђу тим, као што је и сам кон ста то вао, та вер зи ја ни је би ла пот пу на по што су не до ста ја ли, или ис пу ште ни, не ки тек сто ви ко ји су чинили це ли ну По по ви ће вих Успо ме на. У ме ђу вре ме ну, не дав но, у Ар хи ву у Пи ро ту от ку пље на је још не ка до ку мен та ци ја из за-о став шти не По по ви ће ве, а и ми са ми до шли смо, лич ном ини ци ја ти вом, до но вих по да та ка.

То дор По по вић умро је 21. фе бру а ра 1914. го ди не у Бе о гра ду где је и са хра њен.21

Бо ри сла ва Ли лић

21 Не кро ло зи об ја вље ни у ли сто ви ма Стра жа, бр. 54 од 23. 2. 1914.; Бал кан, 22. 2. 1914.


Кад је Крагујевац био глава Србије 161

КАД ЈЕ КРАГУЈЕВАЦ БИО ГЛАВА СРБИЈЕ

Српски мелограф и композитор Владимир Р. Ђорђевић (1869–1938) записао је неком приликом текст и мелодију једне ретке старе песме која се у народу дуго певала. Стихови те занимљиве песме, коју у његовом запису прилажем у целини, гласе:

Београде, БеоградеЗалуд твоја хвала,Кад је теби Крагујевац глава!Кад је теби Крагујевац глава!

Крагујевцу трава до коленаНи ју пасу коњи, ни волови,Но ју газе краљеви војници.Питује их краље Александре:„Чујте ли, љута, силна војско!Јесте л’ гладни, или сте пак жедни?”– Нисмо гладни, нити смо пак жедни,Но смо жални што смо нежењени;Танка пушка и отац и мајка,Два пиштоља, два брата рођена,Оштра сабља, љуба вереница.1

Први стихови ове песме, записане у време краља Александра Обреновића, око 1896. године, били су некада јако актуелни. Београд је као град још од времена деспота Стефана Лазаревића (1403/4) био најпознатији, највећи и најзнатнији у Србији због своје дуге историје. Али је био и један период у прошлости, кад је, по песми, Крагујевац, постао „глава” Србије. И то памти, и о томе пева ова народна песма. И по томе су Крагујевчани испредњачили испред Београда и постали некако значајнији, знаменитији са својим градом који је сад „главни”, или како се тад певало и говорило – „глава” Србије. А ти стихови, тако спевани, да се мало подсмехну Београду и Београђанима, јер они више

1 Вла ди мир Ђор ђе вић, Срп ске на род не ме ло ди је, ску пио и хар мо ни зи рао за ме шо-ви ти хор, При лог „Про свет ном Гла сни ку” за 1896. го ди ну, с. 18.

DOI: 10.2298/PKIJF0975161PУДК 94(=163.41)”1840”

162 Ђорђе Перић

нису ни први, ни најзначајнији, певани су у маси и радо и дуго и много. Та чудна песма, која иначе у себи носи и делић истине, поставља нама данашњима и изазовно питање: кад је и да ли је заиста Крагујевац био „глава” Србије? Ми Београђани данас о томе ништа не знамо, мислећи да је та песма само онако нека мала шаљива подругачица Крагујевчана на наш рачун. И откуд баш то да се у песми припева млади краљ Александар Обреновић, кад је у доба његове владавине, као што је опште познато, Београд био глава од Србије. Запажајући тај анахронизам питамо се: да ли песма у свом садржају пева истину или казује неистину?

Песма је раније настала. То нам казује и Милан Ђ. Милићевић, један од најбољих познавалаца српског на род ног жи во та. У ка пи тал ном де лу Кне же ви на Ср би ја, из да ном 1876. го ди не он по чи ње опис „Кра гу је вач ког окру га” упра во тим сти хо ви ма:

Бе о гра де, за лу ду ти хва ла,Кад је те би Кра гу је вац гла ва!

„Ова је пе сма” ис ти че М. Ђ. Ми ли ће вић, „не кад и не хо ти це ка зи ва-ла пра ву исти ну; по твр ђи ва ла је ста ње ко је се да нас са свим про ме ни ло. Кра гу је вац, не кад нај не по сред ни ји пред став ник и из раз ду ха и те жња Шу ма ди на ца, да вао је пра вац свој рад њи но ве срп ске др жа ве. Бе о град са сво јим свет ским по ло жа јем, сво јом по ли глот ском по пу ла ци јом, сво-јим ви ше тр гов ним и ко смо по лит ским по гле ди ма, ни је мо гао би ти ср це Ср би је, ни је мо гао би ти вер ни пред став ник и пот пу ни из раз срп ско га на ро да; ни је мо гао го во ри ти и ра ди ти у име на ро да, не го је као део, што се из ср ца на ро да на ре ђи ва ло...”2 По Ми ли ће ви ћу, ср це на ро да срп-ског не ка да је би ла Шу ма ди ја и град Кра гу је вац. И до да је: „Пред оним што ка зу је ова пе сма и оним што да нас сто ји, ва ља да се уста ви и да се раз ми сли сва ки при ја тељ на шег на ро да, на ро чи то онај ко ји је ду жан да се бри не о ње го вој бу дућ но сти...”3 Ми ли ће вић је го во рио о Кра гу јев цу као – ср цу Срп ства, а не о гла ви Ср би је, ко ја упра вља отаџ би ном, а то је не спор но да нас Бе о град. Па ипак вре ди при зна ти да је Кра гу је вац у про шло сти био и пре стол ни град, да кле – гла ва Ср би је. О то ме не пе ва са мо ста ра пе сма, ко ју Ми ли ће вић на во ди да се пе ва ла у Ср би ји и пре кра ља Алек сан дра, већ и у до ба кра ља Ми ла на кад он још бе ја ше кнез. А да ли се пе ва ла и ра ни је и где је по че так?

Да за гле да мо ма ло у ли те ра ту ру о Кра гу јев цу, мо жда ће се од го вор та мо про на ћи. Пред со бом има мо да нас за ту рен и за бо ра вљен оглед Кра гу је вац као пре сто ни ца проф. Ми ло ја А. Па вло ви ћа. Оглед је вр ло сту ди о зно на пи сан и по чи ње ре че ни цом ко ја се по на вља као за вр шни

2 Ми лан Ђ. Ми ли ће вић, Кне же ви на Ср би ја, Бе о град 1876, с. 225: Кра гу је вач ки округ (при ступ, гра ни це и пла ни не).

3 М. Ђ. Ми ли ће вић, на ве де но де ло, 225.


за кљу чак и на кра ју истог тек ста: „Кра гу је вац је 1818. по стао пре сто ни-цом об но вље не Ср би је и то остао за све вре ме пр ве вла де кне за Ми ло ша (1815; 1818–1839). А до то га вре ме на, за чи та ва два ве ка био је обич на па лан ка, се ди ште на хиј ског ста ре ши не за Гру жу, Ле пе ни цу и Ја се ни цу... А 1818. Ми лош се, пре ма од лу ци јед не скуп шти не у Вра ћевш ни ци... пре се ли у Кра гу је вац. Учи нив ши Кра гу је вац пре сто ни цом, кнез Ми лош ипак ни је про во дио (у њој) све да не, не го се че шће и ду же, ра ди од мо ра, за др жа вао у По жа рев цу и Топ чи де ру. Па ипак је Кра гу је вац бр зо до био зна чај ме ста из ко га је по ти ца ла власт...”4 У свом за ни мљи вом есе ју М. Па вло вић, не гда шњи ди рек тор Учи тељ ске шко ле у Кра гу јев цу, ко га су са ње го вим ђа ци ма стре ља ли фа ши сти у Дру гом свет ском ра ту, из нео је до-ста и ле пих чи ње ни ца и до ка за о Кра гу јев цу као пре стол ни ци Кне же ви не Ср би је у до ба кне за Ми ло ша Обре но ви ћа. Из но си мо са мо оп ште по зна те ства ри; да је Кра гу је вац у то до ба био сре ди ште суд ске вла сти, ду хов не вла сти, да су ту одр жа ва не Скуп шти не, за се дао Со вјет, по ста вља ли се со вјет ни ци, за ве де на по пе чи тељ ства (или ти ми ни стар ства). Кра гу је вац је по стао и кул тур но-про свет но се ди ште у ко ме је осно ва но и по зо ри ште, тзв. Кња же ско-серб ски те а тар, об но вље не шко ле, основ не и сред ње, гим-на зи ја, ли цеј и „кли ри кал на” шко ла или бо го сло ви ја, при Ми тро по ли ји. За тим је 1835. го ди не пре се ље на у Кра гу је вац и Ве ли ка шко ла. Ту је би ла и гар диј ска шко ла, у ко јој су вој ску слу жи ли они вој ни ци о ко ји ма и пе ва де лом ова пе сма; и у пе сми из но се жал бу ка ко ду го слу же вој ску, па ни ка ко да до ђу ку ћа ма. У Кра гу јев цу је, бе ле жио је пе дант но М. А. Па вло вић у свом огле ду, сме штен и пр ви Му зеј, до пре мље на штам па ри-ја, а зва нич не „Но ви не Серб ске” ре дов но су из ла зи ле, под уред ни штвом по зна тог срп ског но ви на ра Ди ми три ја Да ви до ви ћа.

Све то, па и дру ги не на мер но ис пу ште ни по да ци, го во ри ло је о не кад слав ном гра ду Кра гу јев цу, гра ду ко ји се пре ко но ћи из гра ђи вао у пре стол ни-цу, она ко ка ко је ми слио и пла ни рао сам вла дар, књаз Ми лош Обре но вић. А пе сма, она се по ја ви ла та ко, из не на да, али не баш слу чај но. Те шко је пра ти ти ње не тра го ве. Да нас ова пе сма во ди до са мо га кња за Ми ло ша Обре но ви ћа, ви ди мо из јед ног ру ко пи са, ко ји нам је слу чај но до спео у ру ке.

При ли ком са стан ка пред став ни ка скуп шти не у Кра гу јев цу, ма ја 1839. го ди не, из Ша бач ког окру га при су ство ва ли су сви на чел ни ци, а ме ђу њи-ма и на чел ник По сав ско-там нав ски, пот по руч ник Ми ли сав За рић. Пре ма ис ка зу ње го вог бо рав ка у Кра гу јев цу, он се по сле скуп шти не на шао у дру штву кња за Ми ло ша у се лу Ба то чи ни и са њим по и грао у ко лу из ме ђу мла дих сна ша и де во ја ка, Ба то чан ки. О то ме је ка сни је из ја вио као од го-вор на ту жбу сво јих се ља на у ко јој сто ји: „Та ја сам, ка же, у Ба то ћи ни,

4 Ми ло је А. Па вло вић, Кра гу је вац као пре сто ни ца, Књи жев ни се вер, 1927, 7/8/9, 298–313; 298, 299; уз текст при ло жен је и цр теж не по зна тог ста рог Кра гу јев ца кад је био пре стол ни ца; ви де ти при лог.


игр’о са Го спо да ром, пак сам не ку сна шу и се ку до ле држ’о, а не ку го ре; пак опет ми Књаз ка же: Кра го ев цу, за лу ду ти ’ва ла / кад је те би Ба то ћи на гла ва...”5 Из овог ак та у ру ко пи су мо же се за кљу чи ти да је та пе сми ца као ди стих још 1839. го ди не у ко лу ша љи во из ви ки ва на као – по ско чи ца! А да се по том фор ми ра ла и пе сма са оста лим сти хо ви ма и на пе вом. И по овом све до че њу По сав ско-там нав ског ка пе та на Ми ли са ва За ри ћа из гле да ло би да је њу сам Књаз из ви ки вао у ко лу, а по том сви при хва ти ли. Да ту има и де лић исти не, да је књаз Ми лош по хва лио Ба то чи ну, а ску дио у ша ли Кра-гу јев ча не, мо же се по ми сли ти. Јер, ако по ве же мо са по ско чи цом и је дан за бо ра вље ни по да так, ко ји је из нео ње гов би о граф Вук Ст. Ка ра џић, а то је да је Књаз у Дру гом срп ском устан ку ра то вао са Тур ци ма упра во у Ба то-чи ни и да су та да са њим Ба то чин ци из во је ва ли по бе ду, ко ја је до при не ла осло бо ђе њу Кра гу јев ца и Шу ма ди је, он да је ја сни је за што се он Ба то чи не и ње них жи те ља се тио и тад у ко лу, мно го го ди на доц ни је.6

Али, по сто ји и не што ста ри ја пе сми ца по дру га чи ца, ко ју је за пи сао пре ове по ско чи це Вук Ст. Ка ра џић. По ње му, она се пе ва ла у Шап цу у то ку Пр вог срп ског устан ка (још 1804). Кад су сла бо на о ру жа ни се ља ци и уста ни ци по ку ша ли да осво је Ша бац и ша бач ку твр ђа ву, он да су им ша бач ке Тур ки ње спе ва ле по дру гљи ву пе сми цу:

По ди гла се јед на ша ка Вла хаИ пон’је ла у ти кви ци пра ха (ба ру та)Да оти мљу Ша бац од Ту ра ка.Они ми сле да је Ша бац ша ла –А Ша бац је Би о гра ду гла ва!7

По зна то је, да су се у Шап цу и у ша бач ком окру гу би ли кр ва ви бо је ви у Пр вом срп ском устан ку, па се кроз исто ри ју зна ло: кад пад не Бе о град, па да и Ша бац и обрат но: кад се осло бо ди Бе о град и Ша бац не ће ду го би ти под ту ђи ном. Пре ма то ме, на ста нак тек ста пе сме Бе о гра де, ма ла ти је хва ла / кад је те би Кра гу је вац гла ва, као про ду же так јед не по ско чи це

5 Исто риј ски ар хив у Шап цу, Суд Окру га Ша бач ког, Ан 562/1839, 34–35; акт: Ви-со ко слав ној Кња же ско-Срб ској Упра ви тел ног Со вје та Ко ме си ји [Ту жба кме то ва По-сав ско-Там нав ске ка пе та ни је на го спо ди на ка пе та на По сав ског Ми ли са ва За ри ћа, 1839, 7 сеп тем ври ја; ту жи те љи „у име це ле об шти не две ју ка пе та ни ја, По сав ске и Там нав ске: Га ја То па ло вић, Ба ја Ла за ре вић, Пе тар Ман дић, Јо ван Ми ли ће вић и Ми ли ја Ђу рић”].

6 Вук Ст. Ка ра џић, Ми лош Обре но вић, мо но гра фи ја, у: Срп ска исто ри ја на ше га вре ме на, Бе о град, Но лит, 1975, 287: „Та ко, кре нув ши Вој ску, уда ри пре ко Кра гу јев ца и до ђе на Ба то чи ну, где су три-че ти ри сто ти не Ту ра ка би ли на чи ни ли ша нац и чу ва ли га. Ове Тур ке Ми лош та ко оп ко ли и сте сни да се су тра дан пре да ду и по ло же оруж је и Ср-би ји она ко без оруж ја ис пра те у Тур ску...” (об ја вље но 1828. кад се књаз Ми лош мо гао под се ти ти на бит ку на Ба то чи ни).

7 По че так бу не про тив да хи ја, у: Ми лан Па нић-Су реп, Фи лип Ви шњић, жи вот и де ло, Бе о град 1967, 154; на по ме на Ву ка Ст. Ка ра џи ћа: „Кад су Ср бљи пр ви пут до шли на Ша бац (1804), он да (ка жу да су) тур ске же не у Шап цу пје ва ле” го ре на ве де ну пе сму.


од два сти ха, ко ја се и у ко лу из ви ки ва ла мо гао би се ста ви ти у вре ме пр ве вла де кња за Ми ло ша Обре но ви ћа, ка да је Кра гу је вац до и ста по стао „гла ва” Ср би је. Пе сма пе ва о том вре ме ну, а до ку мен то ван оглед про фе-со ра Ми ло ја А. Па вло ви ћа то у пот пу но сти по твр ђу је.

Али, Кра гу је вац је остао пре стол ни ца и он да кад је књаз Ми лош си шао са пре сто ла усту пив ши га сво јим си но ви ма. У вре ме пр ве вла де кне за Ми ха и ла Обре но ви ћа (1839–1842) мла ди вла дар је на сто јао да Кра-гу је вац и да ље оста не пре стол ни ца кне же ви не Ср би је. Ка да су ње го ви про тив ни ци, уста во бра ни те љи, на че лу са То мом Ву чи ћем-Пе ри ши ћем, Авра мом Пе тро ни је ви ћем, Ла зом Те о до ро ви ћем и дру ги ма, хте ли да га ски ну с вла сти, оче ки ва ли су га у Бе о гра ду. Али је мла ди кне же вић, ка ко је сам за пи сао, „иду ћи из Ца ри гра да у ка ран тин Алек си нач ки” сти гао, где га је са че ка ла и „ве ћа част жи те ља Окру жи ја кра гу је вач ког”, ко ја га је из ве сти ла „о опа сно сти ко ја ми пред сто ји, ако ме ђу ву чи ћев це у Бе о-град одем”. И за то су га Кра гу јев ча ни за мо ли ли „да у Кра гу је вац идем и у ње му Цен трал но пра вле ни је уста но вим.”8

То је већ ма ње по зна то и Кра гу јев ча ни ма и Бе о гра ђа ни ма, иако о то ме по сто ји и је дан за ни мљив до ку мент ко ји ов де из но си мо. На са стан-ку са на род ним пр ва ци ма, уз при су ство на ро да и са мо га мла дог кне за Ми ха и ла 1840. го ди не, мла ди кне же вић је на сто јао да по шту је устав и во љу на ро да. Том при ли ком на род се из ја снио и о по ло жа ју пре стол ни це Кне же ви не Ср би је. О то ме чи та мо у до ку мен ту ко ји је мла ди кнез об-зна нио на ро ду, ту се ка же:

УКАЗ

„Бу ду ћи Ми је на род, до ла зив ши Ми го ми ла ма из сви ју го то во Окру жи ја, ко је у Топ чи дер, ко је ов де, из ја вио же љу сво ју: да Цен трал но Пра вле ни је бу де у сре ди ни Зе мље, то Ја, со гла сно са Со вје том, ре шио сам, да се Цен трал но Пра вле ни је из Бе о гра да у Кра гу је вац пре ме сти, по че му, као и ра ди об ште га зна ња – да се Цен трал но Пра вле ни је у Кра гу-је вац деј стви тел но пре ме шта – и из да јем на сто је ћиј Указ Мој.

У Кра гу јев цу, 14. ма ја 1840. Ми ха ил М. Обре но вић, с. р. Књаз Срб скиј”9

8 Не до вр ше ни ме мо ар кне за Ми ха и ла М. Обре но ви ћа, о ње го вој пр вој вла да ви ни (из оста ви не пок. па ро ха Јо ва на Ди ми три је ви ћа), Ја вор, 1890, 39, 622–623. Ру ко пис је да ти ран: У Бе о гра ду, 6. 7-тври ја 1841.

9 Ори ги нал ни до ку мент овог кнез-Ми ха и ло вог Ука за ве о ма је ре дак, од штам-пан мо жда у не ко ли ко де се ти на при ме ра ка и по слан свим на чел стви ма у Ср би ји. Је дан при ме рак, ко ји при ла жем, на ла зи се у Ар хи ву Ср би је, На чел ство Окру га Ша бач ког, Ан 596/1840–2.


Дру ге су окол но сти по том на ста ле да се кнез Ми ха и ло Обре но вић пре се лио у Бе о град. То ни је пред мет овог тек ста. У свом не до вр ше ном ру ко пи су, ње му је био по знат на ве де ни ди стих по ме ну те пе сме. То су ди мо из не ких ре че ни ца у том тек сту на пи са них у ко ји ма пи ше, да се он лич но пот пи су је на свим ак ти ма, па ка же: „...бу ду ћи сам ја гла ва овог на ро да, ја ње гов за ступ ник”; и да је из ли шан пот пис свих со вјет ни ка, „кад је Књаз њи на гла ва, ко ја ји код сви ју дво ро ва за сту па...”10

По ла зе ћи од пе сме у на ро ду за пи са не, за тим кроз про зне за пи се и исто риј ске до ку мен те, мо же се за кљу чи ти да је би ло не кад јед но вре ме ка-да се за и ста пе ва ло о Кра гу јев цу као гла ви Кне же ви не Ср би је. Кра гу је вац је не кад био гла ва Ср би је, али је, пре ма Ми ла ну Ђ. Ми ли ће ви ћу оста ло и да нас да се сма тра ср цем Шу ма ди је и Мо рав ске Ср би је, на ше до мо ви не, ко ју на тај на чин при хва та мо и по шту је мо, од но сно – во ли мо.

Ђор ђе Пе рић

Јо ван По по вић, Ми хај ло Обре но вић, 1841.

10 Не до вр ше ни ме мо ар кне за Ми ха и ла М. Обре но ви ћа, Ја вор, 1890, 45, 718.


Указ, зва нич ни акт, кне за Ми ха и ла Обре но ви ћа из 1840. го ди не ко јим сеЦен трал на упра ва пре ме шта из Бе о гра да у Кра гу је вац (Ар хив Ср би је,

На чел ство Окру га Ша бач ког, АН 596/840 – 2).


[1] Бе о гра де, Бе о гра де, За луд тво ја хва ла! Кад је те би, кад је те би,Кра гу је вац гла ва.Кра гу је вцу, Кра гу је вцу,

[3] Пи ту је их, пи ту је их,Кра ље Алек сан дре:Чу је те ли, чу је те ли,Љу та, сил на, вој ско!Је сте л’лад ни, је сте л’ глад ни,Или сте пак жед ни?Ни смо глад ни, ни смо глад ни,Ни ти смо пак жед ни.

[2] Тра ва до ко ле на!Ни ју па су, ни ју па су,Ко ни ни во ло ви,Но ју га зе, но ју га зе,Кра ље ви вој ни ци.

[4] Но смо жал ни, но смо жал ни,Што смо не же ње ни,Тан ка пу шка, тан ка пу шкаИ отац и мај ка;Два пи што ља, два пи што ља,Два бра та ро ђе на,Оштра са бља, оштра са бља,Љу ба ве ре ни ца.

Вла ди мир Р. Ђор ђе вић: Бе о гра де, Бе о гра де, Срп ске на род не ме ло ди је,за ме шо ви ти хор, при лог „Про свет ном гла сни ку”, за 1896. го ди ну.

Бе о гра де, Бе о гра де


Ста ри Кра гу је вац из 1837. го ди не ка да је био „гла ва Ср би је”


Прикази и критике 171

ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ

УДК 930.85(=163.41)

S. Aloe, An ge lo de Gu ber na tis e il mon do Sla vo(Cap. IV Sla vi мeridionali – Ser bia), Ti po gra fi a Edi tri ce Pi sa na,

Pi sa, 2000, стр. 316.

Књи га Сте фа на Ало еа Ан ђе ло де Гу бер на тис и сло вен ски свет пред ста вља на ши ро ком пла ну је дан од ру ка ва ца ин те ре со ва ња гро фа Де Гу бер на ти са (1840–1913), про фе со ра сан скри та у Фи рен ци и Ри му, еру ди те ко ји се ба вио проу ча ва њи ма из обла сти ми то ло ги је, ет но ло ги је, исто ри је књи жев но сти (ита ли јан ске, ори јен тал не и сло вен ске) и ком па-ра ти сти ке.

Аутор мо но гра фи је на сто јао је да си сте ма тич но осве тли Де Гу бер-на ти сов „су срет” са сло вен ским све том, чи ју тра ди ци ју и кул ту ру је овај на ро чи то це нио и же лео да их на кон што бли жег упо зна ва ња пред ста ви За па ду. Књи га са два де ла – Ру си ја (La Rus sia) и Сло вен ски свет (Il mon do Sla vo) сво јом струк ту ром од ра жа ва ме ру ин те ре со ва ња Де Гу бер на ти са, пре те жно ве за них за кул ту ру Ру си је, док су оста ле при то ке сло вен ске ма ти це у по ље ње го вих за ни ма ња ула зи ле, у по ре ђе њу са Ру си јом, ви ше као од јек („il re sto del mon do sla vo poté en tra re dei su oi in te res si so la men te di ri fl es so”). У окви ру де ла са на сло вом Ру си ја на ла зе се по гла вља: Пр ви до ди ри са Ру си јом, „Европ ски пре глед” (Та тја на Све тоф, „Европ ски ве сник”, Алек сеј Тол стој, Луј Ле же), Но ве ини ци ја ти ве 1876–1888. („Но ва ан то ло ги ја” и Реч ник, „Ин тер на ци о нал на ре ви ја” и Реч ник), а у окви ру сег мен та на сло вље ног као Сло вен ски свет: Пољ ска и Че шка (Пољ ска, Че шка), Сред њо е вроп ски Сло ве ни (Ср би ја, Хр ват ска и Дал-ма ци ја, Бу гар ска).

Оде љак по све ћен Ср би ји од ве ли ког је зна ча ја, на ро чи то ка да се има у ви ду за ма шност Де Гу бер на ти со вог на сто ја ња да кра јем XIX ве ка ус по ста ви и оја ча ве зе са срп ском сре ди ном и да се на осно ву кон та ка та са зна ме ни тим пред став ни ци ма јав ног (по ли тич ког и кул тур ног) све та Ср би је што пот пу ни је оба ве сти о при ли ка ма у тој зе мљи. Озбиљ ност Де Гу бер на ти со ве на ме ре да Ср би ју упо зна из пр во ра зред них из во-ра нај бо ље илу стру је из бор лич но сти са ко ји ма је сту пио у кон такт. Ра све тља ва ју ћи ову стра ну Де Гу бер на ти со вог ан га жо ва ња у сво јој


мо но гра фи ји Алое до но си из во де из гро фо ве пре пи ске са Сто ја ном Но ва ко ви ћем, Сто ја ном Бо шко ви ћем, Вла да ном Ђор ђе ви ћем, Мар ком Ца ром и Ми лен ком Весни ћем. Пред ста вље на гра ђа на ди ла зи све до чан-ство о при ват ним и при сним од но си ма ко ре спон де на та пре ра ста ју ћи у до ку мен тар ни из вор за сли ку вре ме на ка да је Ср би ја на ме ђи XIX и XX сто ле ћа са зре ва ла у мо дер ну европ ску др жа ву.

Кон цеп ци ја по гла вља о Ср би ји осми шље на је та ко да је до ку мен-тар на гра ђа – из во ди из Де Гу бер на ти со ве бо га те пре пи ске – ин те гри са-на у оп се жни је па са же, где је Алое у про стра ној пер спек ти ви ево ци рао дру штве но-исто риј ске до га ђа је са гле да ва ју ћи по ја ву Де Гу бер на ти са и ње го ве кон так те са Ср би јом у ши рем кон тек сту. Пра те ћи ову ли-ни ју Алое ука зу је на раз вој ви ше го ди шњих ре ла ци ја Де Гу бер на ти са са срп ском ин те лек ту ал ном ели том пре до ча ва ју ћи чи та о цу књи ге у ко јој ме ри су се пло до ви те са рад ње огле да ли у ра ду ита ли јан ског на уч ни ка, чи јом за слу гом су, на ро чи то у Ин тер на ци о на ној ре ви ји ко ју је уре ђи вао, до би ја ли сна жан од јек у европ ским окви ри ма. Пр во се Де Гу бер на тис обра тио кра јем 1878. го ди не Сто ја ну Но ва ко ви ћу „нај ве ћем ауто ри те ту у обла сти књи жев но сти на срп ском про сто ру” („estre ma men te auto re vo le... per l’am bi en to ... ser bo”) за мо лив ши да га овај упо зна са при ли ка ма у срп ској књи жев но сти. Ко ри сна са зна ња упо тре био је ита ли јан ски еру ди та са ста вља ју ћи Реч ник са вре ме них пи са ца (Di zi o na rio bi o gra fi co de gli scrit to ri con tem po ra nei, 1878). Не-што ка сни је сту пио је у ве зу са Сто ја ном Бо шко ви ћем по зи ва ју ћи га да сво јим при ло зи ма обо га ти са др жај ча со пи са Ин тер на ци о нал на ре ви ја. Ода бра ним из во ди ма из пре пи ске Де Гу бер на тис–Бо шко вић у књи зи је ре кон стру и сан ток са рад ње у ко јој је Бо шко вић на сто јао да про мо ви ше срп ску кул ту ру и раз ја сни по ли тич ке по зи ци је сво је отаџ-би не у скло пу од но са на Бал ка ну и Евро пи. Де ли кат ност исто риј ског вре ме на ре флек то ва ла се на стра ни ца ма Ре ви је, где је Бо шко вић во дио по ле ми ку за сту па ју ћи срп ске ин те ре се у ве зи са пи та њем аустриј ске оку па ци је Бо сне и Хер це го ви не.

Осим жи вог ин те ре со ва ња за по ли тич ке при ли ке у Ср би ји, ко је је ита ли јан ски гроф ис по љио мо тре ћи као све до ка из да љи не („te sti mo ne a dis tan za”) пре ви ра ња на дво ру Обре но ви ћа, ре до ви Ало е о ве књи ге пред ста вља ју и кон крет не Де Гу бер на ти со ве на по ре да из деј ство ва њем отва ра ња срп ског кон зу ла та у Фи рен ци отво ри но ве мо сто ве у ме ђу др-жав ним од но си ма. Па ра лел но са овим, Де Гу бер на тис је не пре кид но пра тио ли те рар на стру ја ња, те је одр жа вао ко ре спон ден ци ју са Мар ком Ца ром, чи је ра до ве је штам пао у Ре ви ји, а ин те ре сант но је да је због не по сто ја ња ди рект них кон та ка та са ком пе тент ним са рад ни ци ма из Бу гар ске за мо лио Ца ра да га овај из ве сти и о кре та њи ма у бу гар ској књи жев но сти.


Ме ђу лич но сти ма из јав ног жи во та Бе о гра да са ко ји ма је Де Гу бер-на тис не го вао ср дач не од но се вид но ме сто за у зи ма Ми лен ко Ве снић, ко ји је ита ли јан ског ко ле гу упо зна вао са кул тур но-исто риј ском ба шти-ном Ср би је и са круп ним ме на ма у сфе ри по ли ти ке. Осве тља ва ју ћи кон текст у ко ме се раз ви ја ло до пи си ва ње Де Гу бер на ти са и Бо шко ви ћа у сво јој мо но гра фи ји је Алое ски ци рао дру штве но-исто риј ски ам би јент ка да су се од и гра ли пре лом ни до га ђа ји за Ср би ју по сле Беч ког кон гре-са, ка да се у де лу јав но сти сте кло уве ре ње да ова др жа ва мо же по ста ти „ју жно сло вен ски Пи је монт” – је згро ује ди ње ња ју жно сло вен ских на-ро да. Сим па ти је и ду би ну Де Гу бер на ти со вог ин те ре со ва ња за кул ту ру Ср ба пре по зна ли су на уч ни кру го ви у Бе о гра ду оце нив ши ви со ко рад ита ли јан ског ко ле ге и при мив ши га за чла на Срп ског уче ног дру штва 1886. го ди не.

Књи гу осве жа ва ју анег дот ске епи зо де где се по ја вљу ју не по сред на све до чан ства ита ли јан ског гро фа о љу ди ма и зби ва њи ма. На јед ном од та квих ме ста из ви ре осо бе на по ја ва Алек сан дра Обре но ви ћа, ко га при сво јој по се ти срп ском дво ру 1897. го ди не Де Гу бер на тис до жи вља ва као чо ве ка пот чи ње ног мај ци и оцу, ли ше ног сва ке ин ди ви ду ал но сти („suссube del la ma dre, ma anсhe del pa dre, e pri vo di personalità”), што у све тлу раз во ја бу ду ћих зби ва ња и по тре са суд бо но сних за срп ски двор и уло гу са мог Алек сан дра у њи ма (аб ди ка ци ја кра ља Ми ла на, Алек сан дро-ва же нид ба Дра гом Ма шин и уби ство кра љев ског па ра), би ва на ро чи то ин те ре сант но.

При ли ком по ме ну тог бо рав ка у Бе о гра ду Де Гу бер на тис је одр жао пре да ва ње у све ча ној са ли Ве ли ке шко ле о по ло жа ју сло вен ских на ро да у Евро пи са по себ ним освр том на бал кан ске Сло ве не. Ука за ну част да се обра ти ака дем ском ску пу на ви со ком ни воу, под се ћа Алое, гост из Ита-ли је оправ дао је на нај бо љи на чин син те ти зу ју ћи сво ја на уч на са зна ња о Ср би ји и Ср би ма, до ко јих је у ве ли кој ме ри до шао уз по моћ кон сул та ци ја са Сто ја ном Но ва ко ви ћем, у мо но гра фи ји Ср би ја и Ср би (La Ser bie et les Ser bes), иза шлој кон цем 1897. го ди не.

У мо но гра фи ји Ан ђе ло де Гу бер на тис и сло вен ски свет пред ста-вље ни су пи о нир ски ко ра ци зна ме ни тог ита ли јан ског еру ди те на по љу сла ви сти ке, у гра ни ца ма ко је је вид но ме сто за у зи ма ло на уч но ин те ре-со ва ње за срп ску ба шти ну. По гла вље Ср би ја осве тља ва не ке од те ме ља на ко ји ма су ус по ста вље не ита ли јан ско-срп ске ве зе, би ва ју ћи хро ни ка раз во ја тих ре ла ци ја и занимљивo све до чан ство, зна чај но за бо ље раз у-ме ва ње кул ту ро ло шких про жи ма ња.

Слав ко Пе та ко вић

174 Софија Божић

УДК 929.329 Marković B.

Ми ра Ра до је вић, На уч ник и по ли ти ка: по ли тич каби о гра фи ја Бо жи да ра В. Мар ко ви ћа (1874–1946),

Бе о град, 2007, 436 стр.

У Ср би ји дру ге по ло ви не 19. ве ка жи ве ли су ин те лек ту ал ци ко ји су на сво је са вре ме ни ке, стран це, оста вља ли ути сак из у зет но уче них љу ди; углед ни Фран цу зи за па жа ли су, на при мер, да од лич но го во ре фран цу ски је зик и да бо ље по зна ју књи жев ност тог ве ли ког европ ског на ро да од ве ћи не ње го вих пи сме них и обра зо ва них при пад ни ка. У вре ме ка да су нај ум ни ји љу ди Ср би је до би ја ли та кве ком пли мен те од ком пе-тент них ли ца, већ је ста са ва ла но ва ге не ра ци ја срп ске ин те лек ту ал не ели те. Зна чај но ме сто у тој ге не ра ци ји за у зео је др Бо жи дар Мар ко вић, про фе сор Бе о град ског уни вер зи те та, ан га жо ва ни ин те лек ту а лац и по-ли ти чар. Иако је дан од срп ских на уч ни ка ко ји је ак тив но уче ство вао у јав ном жи во ту срп ске, а за тим и ју го сло вен ске др жа ве, о ње му све до са да ни је пи са но у об ли ку по себ не мо но гра фи је у ко јој би би ла осве-тље на, пре све га, уло га проф. Б. Мар ко ви ћа у дру штве ним зби ва њи ма бур ног вре ме на у ко ме је де ло вао.

Ако би смо се упи та ли за што на ша исто ри о гра фи ја, ко ја је за пред-мет свог ин те ре со ва ња узи ма ла, из ме ђу оста лог, и по је ди не исто риј ске лич но сти, Бо жи Мар ко ви ћу ни је по све ти ла до вољ но па жње, до шли би-смо, чи ни нам се, до јед но став ног од го во ра: Мар ко ви ће ву би о гра фи ју ве о ма је те шко на пи са ти због не до стат ка из во ра (не по сто ји ње го ва за о став шти на ни ти ме мо а ри), али и за то што је он по ли тич ки де ло вао ве о ма ду го. Уоб ли ча ва ње би о гра фи је лич но сти ко ја је по ла ве ка у кон-ти ну и те ту би ла при сут на у по ли ти ци зах те ва ло је из вр сно по зна ва ње епо хе, тач ни је: не ко ли ко епо ха срп ске и ју го сло вен ске исто ри је, по-чев ши од кра ја 19. ве ка, обе ле же ног вла да ви ном ди на сти је Обре но вић, пре ко „злат ног до ба” Ср би је на по чет ку 20. ве ка и Ве ли ког ра та, а за тим пр ве ју го сло вен ске др жа ве и ње них ис ку ше ња у ме ђу рат ном пе ри о ду и Дру гом свет ском ра ту. Реч ју, Бо жа Мар ко вић че као је би о гра фа спрем-ног да се ухва ти у ко штац са озбиљ ним иза зо ви ма вре ме на чи ји је био ак ти ван уче сник.

У жи во ту Б. Мар ко ви ћа ја сно се уоча ва не ко ли ко пе ри о да, пре ма ко ји ма је струк ту ри са на и књи га др Ми ре Ра до је вић. По ред пред го во ра, у ко ме се аутор ка освр ну ла на мо ти ве пи са ња по ли тич ке би о гра фи је „чо ве ка из сен ке”, она са др жи по себ не це ли не по све ће не ње го вој мла-до сти и пр вим ко ра ци ма у по ли ти ци (од ро ђе ња до 1903), го ди на ма пот пу ног по ли тич ког фор ми ра ња (од 1903. до Пр вог свет ског ра та),


рат ном пе ри о ду, ка да се ста вио на рас по ла га ње Ср би ји ра ди оства ре ња ње них рат них ци ље ва и осло бо ђе ња и ује ди ње ња свих Ср ба и дру гих ју го сло вен ских на ро да; ме ђу рат ном раз до бљу, у ко ме су се Мар ко ви-ће ва на ци о нал но-иде о ло шка убе ђе ња већ на ла зи ла на про би и, нај зад, вре ме ну про ве де ном у еми гра ци ји то ком по но вље ног свет ског рат ног по жа ра, ко је је по кло ни ци ма ју го сло вен ске иде је до не ло но ве сум ње и пре и спи ти ва ња.

Хро но ло шки при ступ, ко ји је у би о граф ском жан ру ме то до ло шки нај о прав да ни ји и за ко ји се она, по при ро ди ства ри, и опре де ли ла, осло бо дио је М. Ра до је вић од ди ле ме ко ју на по чет ку ра да има сва ки исто ри чар: ка ко кон ци пи ра ти де ло, али јој ни ма ло ни је олак шао по-тра гу за Бо жом Мар ко ви ћем. То је до шло до из ра жа ја већ при ли ком ре кон струк ци је ње го вих де чач ких и мла дић ких да на ка да се по ка-за ло да тај, нај ра ни ји пе ри од у жи во ту Б. Мар ко ви ћа не мо же би ти пре ци зно осве тљен свим по је ди но сти ма о по ре клу, по ро ди ци и шко-ло ва њу. На са мом по чет ку, аутор ка се су о чи ла с про бле мом ко ји ће је пра ти ти и док бу де ис пи си ва ла по след ње стра ни це мо но гра фи је: не до вољ ним бро јем до ку ме на та и про тив реч ним по да ци ма у оним ма ло број ним са чу ва ним из во ри ма ко ји се од но се на ње ног „ју на ка”. И већ та да при ме ни ла је по сту пак ко ме ће се вра ћа ти сва ки пут ка да јој по не ста не гра ђе – про ши ри ва ње из ла га ња по дроб ним освр ти ма на по ја ве и зби ва ња у ко ји ма је уче ство вао и љу де са ко ји ма је са ра-ђи вао Б. Мар ко вић. Тај по сту пак по ка зао се као спа со но сно ре ше ње у са вла да ва њу пра зни на ко је ни су мо гле би ти по пу ње не по да ци ма из из во ра јер је из при че о при ја те љи ма и са рад ни ци ма проф. Мар ко ви ћа, о сре ди ни у ко јој се кре тао и оно ме што се у њој до га ђа ло, из ра њао и ње гов лик. За хва љу ју ћи то ме, чи та лац сти че ути сак да је о Б. Мар-ко ви ћу ипак са знао ско ро све, иако по не где ин ди рект ним пу тем, да ни јед на но ва чи ње ни ца – ако би се, не ким слу ча јем, по ја ви ла до са да не по зна та гра ђа – не би бит но про ме ни ла сли ку ство ре ну прег ну ћем др Ми ре Ра до је вић.

Би о граф ски жа нр у исто ри о гра фи ји и ина че под ра зу ме ва си ту и ра-ње лич но сти у оп шти кон текст, што увек отва ра пи та ње: ка ко ус по ста ви-ти рав но те жу из ме ђу из ла га ња о са мој осо би и уоб ли ча ва ња пред ста ве о про бле ми ма ње ног вре ме на, ка ко лич но сти да ти од го ва ра ју ће ме сто у ми љеу у ко ме је де ло ва ла? На ко ји на чин на ћи пра ву ме ру из ме ђу те две ком по нен те без ко јих не мо же би ти до бре би о гра фи је? Иако је М. Ра до је вић би ла при ну ђе на да у не ким де ло ви ма мо но гра фи је кон тек сту по све ти ви ше про сто ра не го што је уоби ча је но, сма тра мо да је би о гра-фи ја Бо жи да ра Мар ко ви ћа ти ме до би ла на ква ли те ту и да од тих де ло ва не би тре ба ло од у ста ти чак и ка да би ис кр сли но ви из во ри о углед ном срп ском ин те лек ту ал цу.


Бо жи дар Мар ко вић ста са вао је у Ср би ји у ко јој је иде ја на ци-о нал ног осло бо ђе ња и ује ди ње ња би ла ми сао во ди ља свих ње них на ра шта ја. У та квој Ср би ји из би ја ле су сту дент ске де мон стра ци је ако би про фе со ри по ка за ли не до ста так па три от ског ду ха, као ка да је Ан дра Ђор ђе вић, про фе сор Прав ног фа кул те та, из ја вио ка ко је „срп-ство пра зна фра за” а „ује ди ње ње Ср ба ма шта”. Мла ди Мар ко вић, уче ник Ве ли ке шко ле, сно сио је по сле ди це свог ро до љу бља јер је, због уче шћа у не ми ри ма по во дом те из ја ве и не мо рал них по сту па ка проф. Ђор ђе ви ћа, на из ве сно вре ме био ис кљу чен са сту ди ја. Због сво јих по ли тич ких убе ђе ња до ла зио је у су коб с вла сти ма и ка сни је, као свр ше ни прав ник, ка да је от пу штен из слу жбе због на но ше ња увре де кра љу Ми ла ну, а за тим и осу ђен на за твор по сле Ивањ дан ског атен та та. Ипак, то ни је пред ста вља ло пре пре ку да, по што је по ми ло-ван, бу де иза бран за до цен та на Прав ном фа кул те ту и та ко за поч не успе шну уни вер зи тет ску ка ри је ру.

Бли зак мла дим ра ди ка ли ма ко ји су, не за до вољ ни по ли тич ким при ли ка ма у Ср би ји, од 1901. на сту па ли као по себ на пар ти ја, Са мо-стал на ра ди кал на стран ка, Бо жи дар Мар ко вић је у де це ни ји пред Пр ви свет ски рат ушао у ак ти ван по ли тич ки жи вот. По ја ва са мо ста ла ца пред ста вља ла је осо бен фе но мен у оно вре ме ној Ср би ји. Ис тра жи ва ње Ми ре Ра до је вић пру жа за о кру жен по ли тич ки, али и људ ски про фил са мо ста ла ца као из у зет но обра зо ва них мла дих љу ди, шко ло ва них на европ ским уни вер зи те ти ма, про за пад но ори јен ти са них, де мо крат ских убе ђе ња, пот пу но по све ће них до бро би ти за јед ни це, мо рал но ни чим не у ка ља них. Бит ну но ви ну ко ју су они сво јим про гра мом уне ли у по ли ти ку Ср би је чи ни ло је, пре све га, ју го сло вен ство. Упра во због ју го сло вен ства проф. Мар ко вић по но во се на шао на су ду 1909. го ди не, али не у сво јој зе мљи већ у Аустро у гар ској, као све док у Фри дјун го-вом про це су ко ји је имао ве ли ког од је ка и из ван гра ни ца Ца ре ви не, у европ ској јав но сти. Пар ни цу је по ве ла Хр ват ско-срп ска ко а ли ци ја ка ко би се од бра ни ла од оп ту жби да је фи нан си ра на од стра не Кра ље ви не Ср би је са ци љем ру ше ња Мо нар хи је и ства ра ња ју го сло вен ске др жа-ве. Све до че ње Бо жи да ра Мар ко ви ћа, пред сед ни ка дру штва Сло вен ски југ (и уред ни ка исто и ме ног ли ста) ко је је озна че но као по сред ник из ме ђу Бе о гра да и ко а ли ци о них пр ва ка, по ка за ло је да оп ту жу ју ћи ма те ри јал ни је ве ро до сто јан и за да ло сна жан уда рац Бе чу и ме то да ма аустро-угар ске ди пло ма ти је. По ред ис так ну те уло ге у Сло вен ском ју гу, Мар ко вић је мо жда био и члан срп ског на ци о нал ног дру штва На род-на од бра на, ма да М. Ра до је вић ни је ус пе ла да на ђе по у зда не до ка зе ко ји би по твр ди ли ту прет по став ку. Оно што се још о Б. Мар ко ви ћу из пред рат ног пе ри о да ње го вог де ло ва ња мо же ре ћи, а о че му по сто је тра го ви у пе ри о ди ци, од но си се на Мар ко ви ће ве на ци о нал но-по ли-


тич ке по гле де, схва та ња и ста во ве. На стра ни ца ма Сло вен ског ју га он је ис пи сао број не члан ке, пре све га о иде ји је дин ства Ср ба и Хр ва та, а за тим Сло ве на ца и Бу га ра, при че му је Ср би ји да вао во де ћу уло гу у ју го сло вен ском по кре ту. Кул тур но је дин ство Ју жних Сло ве на пред ста-вља ло је, пре ма ми шље њу Б. Мар ко ви ћа, по че так њи хо вог збли жа ва ња ко је је да ље тре ба ло да се раз ви ја у по ли тич кој сфе ри.

Вре ме ре а ли за ци је ци ље ва Б. Мар ко ви ћа на сту пи ло је у Пр вом свет ском ра ту, ка да се при сту пи ло про ду бљи ва њу за јед ни штва Ју-жних Сло ве на и, ко нач но, фор ми ра њу ју го сло вен ске др жа ве. У овом пе ри о ду он је био нај про дук тив ни ји и оста вио нај ви ше тра го ва, та ко да је то раз до бље жи во та Б. Мар ко ви ћа М. Ра до је вић ус пе ла нај вер ни је да ре кон стру и ше. Бал кан ске ра то ве и по че так Пр вог свет ског ра та он је про вео у уни фор ми, као пе ша диј ски ре зер вни ка пе тан, а он да је по ву чен из вој ске ка ко би, за јед но са дру гим на-уч ни ци ма, ра дио на фор му ли са њу рат ног про гра ма Ср би је. Укљу-чен је и у дру ге зна чај не ак тив но сти: ор га ни зо ва ње до бро во ља ца, ре ша ва ње за ро бље нич ког пи та ња, пра ће ње стра них ми си ја и но-ви на ра ко ји су до ла зи ли у Ср би ју. Нај зад, свр стан је у пр ву гру пу на уч ни ка ко ји су по сла ти у ино стран ство ра ди од бра не срп ских и ју го сло вен ских ин те ре са. У Же не ви се по све тио ор га ни за ци ји про па ган де и по сре до ва њу из ме ђу срп ске вла де и Ју го сло вен ског од бо ра, де лу ју ћи, пре ма ути ску аутор ке, са „зре ло шћу фор ми ра ног по ли ти ча ра, ис ку сног у во ђе њу ју го сло вен ске по ли ти ке”, али и с мла да лач ким за но сом под стак ну тим мо гућ но шћу оства ре ња же-ље ног иде а ла у бли ској бу дућ но сти. За име Бо жи да ра Мар ко ви ћа трај но је ве зан рад Но ви нар ског (оба ве штај ног) би роа у Же не ви, ко ји је пра тио штам пу зе ма ља с ко ји ма је Ср би ја би ла у ра ту и о по да ци ма с ње них стра на, зна чај ним за по ли ти ку Ср би је, ју го сло-вен ско пи та ње, Бал кан и, уоп ште, крај њи ис ход рат них опе ра ци ја, из ве шта вао срп ску вла ду. У том бур ном вре ме ну, ка да су ру ше на цар ства и ус по ста вљан нов ме ђу на род ни по ре дак, Мар ко вић је био уве рен у ну жност ју го сло вен ског ује ди ње ња. Убе ђен да ју го-сло вен ску др жа ву же ле и Ср би и Хр ва ти и Сло вен ци под јед на ко, он ни је мно го ула зио у по је ди но сти уре ђе ња бу ду ће за јед ни це. У на че лу, био је про тив на год би из ме ђу кон сти ту тив них на ро да (ви-де ћи у то ме тра го ве мен та ли те та ство ре ног у Аустро-Угар ској), про тив до ми на ци је би ло ко је стра не и за пот пу ну рав но прав ност свих чла но ва за јед ни це. По не сен ју го сло вен ском иде јом, знао је да за не ма ри уло гу Ср би је у ње ном ја ча њу, да из јед на чи успе хе и стра да ња срп ске вој ске са до при но сом до бро во љач ких сна га, да пре на гла си про ју го сло вен ско рас по ло же ње код Хр ва та и Сло ве на ца, да пру жи из ра зи ту по др шку Ју го сло вен ском од бо ру у раз ми ри ца ма са срп ском вла дом.


Бо жи дар Мар ко вић остао је по ли тич ки ак ти ван и по што је до жи-вео оства ре ње свог иде а ла, ју го сло вен ског ује ди ње ња. По ред уче шћа на Ми ров ној кон фе рен ци ји у Па ри зу у де ле га ци ји вла де Кра ље ви не СХС фор ми ра ној од нај и стак ну ти јих на уч ни ка ра ди струч не по мо ћи у ре ша ва њу те ри то ри јал них пи та ња у про це су оме ђа ва ња др жав них гра ни ца, као члан исто риј ско-ет но граф ске сек ци је, проф. Мар ко вић ан га жо вао се и у ра ду Ју го сло вен ске де мо крат ске ли ге, а мо гу ће је да је био и је дан од ње них ини ци ја то ра и, са свим си гур но, је дан од ауто ра ње ног про гра ма. Ли га се ба ви ла, у то вре ме нај ак ту ел ни јим, про бле мом уре ђе ња мла де Кра ље ви не, за ла жу ћи се за сред ње ре ше-ње, устрој ство ко је би пред ста вља ло ком би на ци ју цен тра ли зма и фе-де ра ли зма. О дру гом бит ном пи та њу, об ли ку вла да ви не, Б. Мар ко вић је та ко ђе имао ја сно ис про фи ли сан став: иако убе ђен ре пу бли ка нац, он, пре ма ми шље њу М. Ра до је вић, ни је же лео да не из ве сним по ли-тич ким по те зи ма угро жа ва оства ре ње и одр жа ње нај ве ће вред но сти, ју го сло вен ску др жа ву, па се, у ин те ре су очу ва ња ње не ста бил но сти, при кло нио мо нар хи ји. Као члан Де мо крат ске стран ке, у чи јем окви ру се на ста ви ла ње го ва по ли тич ка ка ри је ра, Б. Мар ко вић се при кло нио, иако не ра до, и цен тра ли стич ком уре ђе њу. Ипак, убр зо по сле из гла са-ва ња Ви дов дан ског уста ва за ло жио се за ње го ву ре ви зи ју, из но се ћи у Не дељ ном гла сни ку, крат ко ве ком ли сту из 1922. ко ји је по кре нуо и уре ђи вао, сво је ви ђе ње цен тра ли зма као нај ве ће опа сно сти по те ме ље др жав ног је дин ства. Ме ђу зна чај ним ак тив но сти ма Б. Мар ко ви ћа из тих го ди на на ла зи се и уче шће у ор га ни за ци ји кон фе рен ци ја јав них рад ни ка на Или џи и у За гре бу. Пот пу но одан ју го сло вен ству и на кло-њен Хр ва ти ма, он је од са мог фор ми ра ња Кра ље ви не СХС/Ју го сла ви је имао по сред нич ку и по ми ри тељ ску уло гу у срп ско-хр ват ском спо ру ко ји је обе ле жио две де це ни је ње ног по сто ја ња. У том прав цу ан га жо-вао се на ро чи то то ком раз до бља ин те грал ног ју го сло вен ства, пу ту ју ћи у За греб, кон так ти ра ју ћи с хр ват ским пред став ни ци ма и одр жа ва ју ћи с њи ма жи ву пре пи ску. Иако пун раз у ме ва ња за хр ват ске зах те ве и спре ман да им иза ђе у су срет у ме ри у ко јој то не би угро зи ло оп ста-нак др жа ве и ин те ре се срп ског на ро да, ства ра ње Ба но ви не Хр ват ске ни је одо бра вао, стра ху ју ћи да то во ди пот пу ној се це си ји Хр ват ске и ре ак ци ји Ср ба на та кав раз вој до га ђа ја.

Дру ги свет ски рат Бо жи дар Мар ко вић про вео је у еми гра ци ји у САД и Ве ли кој Бри та ни ји, као ми ни стар прав де и ми ни стар без порт-фе ља у из бе глич ким вла да ма, ис пр ва се и да ље за ла жу ћи за спо ра зум са Хр ва ти ма, уве рен, и по ред све га што је ви део у ино стран ству и по ред све га што се до га ђа ло у НДХ, да су они и да ље при ста ли це Ју го сла-ви је. Ин си сти ра ње њи хо вих пред став ни ка у еми гра ци ји на хр ват ству за Б. Мар ко ви ћа ни је био до каз да они не же ле ту др жа ву. Из ис тра-


жи ва ња М. Ра до је вић про из ла зи да је ње го ва ода ност ју го сло вен ском иде а лу би ла та ко сна жна да он, и по ред свих по ка за те ља, ни је же лео, или ни је мо гао, да при зна њен по раз. За тва ра ју ћи из ве сно вре ме очи пред исти ном, на ла зе ћи оправ да ња за Хр ва те, Мар ко вић је, из гле да, на кра ју схва тио да мо ра пре и спи та ти сво ја уве ре ња. Иако се не зна ни шта по у зда но о ње го вим на ци о нал но-по ли тич ким по гле ди ма у по-след њим го ди на ма пред смрт (1946), аутор ка је от кри ла да је Са ву Ко са но ви ћа уочи по ла ска у Ју го сла ви ју 1944. по са ве то вао ре чи ма ка ко не тре ба да за бо ра ви да је Ср бин. Мо жда упра во уз по моћ те ре че-ни це, сма тра она, тре ба от кри ти тај ну но вих схва та ња Б. Мар ко ви ћа ко ја су, у нај ма њу ру ку, пред ста вља ла ко ри го ва ну вер зи ју ње го вих до та да шњих убе ђе ња.

Књи га На уч ник и по ли ти ка: по ли тич ка би о гра фи ја Бо жи да ра В. Мар ко ви ћа (1874–1946), показује да ње на аутор ка Ми ра Ра до је вић не са мо што је вр стан зна лац раз до бља ко је је по че ло кра јем 19. ве ка а за-вр ши ло се до ла ском ко му ни ста на власт, већ да је, пи шу ћи о Божидару Мар ко ви ћу, у ства ри на пи са ла и исто ри ју ње го ве епо хе, ко ја се кри је иза скром ног на сло ва мо но гра фи је: ње ним са др жа јем об у хва ће не су не ке од кључ них те ма срп ске и ју го сло вен ске исто ри је Мар ко ви ће вог вре ме на, као што су ра ди ка ли зам, ју го сло вен ство, срп ско-хр ват ски од но си, де мо кра ти ја. Нео спор но је да је аутор ка с пот пу ном по све-ће но шћу тра га ла за лич но шћу Бо жи да ра Мар ко ви ћа, успе ва ју ћи да по стиг не – не ће мо пре те ра ти ако ка же мо – чак и не мо гу ће, с об зи ром на то да се ра ди о чо ве ку ко ји је у по ли ти ци де ло вао увек из дру гог пла на. Сма тра мо да се у на шој исто ри о гра фи ји већ ду го ни је по ја ви ла књи га чи јем се пи са њу при сту пи ло с та квом озбиљ но шћу, у ко јој је из ве де на та ко ми ну ци о зна ана ли за из во ра и ко ја ни је ре зул тат пу ког пре у зи ма ња и скла па ња по да та ка из гра ђе већ, пре све га, ду бо ког про-ми шља ња до ступ них чи ње ни ца и бит них обе леж ја вре ме на. Сло же ни про бле ми при ка за ни су ни јан си ра но, са гле да ни из свих угло ва ка ко би се до би ла сли ка ко ја вер но до ча ра ва јед но раз до бље и јед ног ње го вог пред став ни ка. Над сва ком реч ју се бде ло, ни јед на ни је упо тре бље на слу чај но и про из вољ но већ та ко да пре ци зно из ра зи ми сао, што мо но-гра фи ју чи ни стил ски савршеном и у скла ду с нај бо љим тра ди ци ја ма бе о град ске шко ле пи са ња.

Со фи ја Бо жић

180 Јован Ђукановић

УДК 803.0-3(038)

Mi lo je Ðor đe vić – Ul rich En gel, Wör ter buch zurVer bva lenz De utsch – Bo snisch/Kro a tisch/Ser bisch.

– IUDI CI UM Ver lag, München, 2009, 686 стр.

Овај дво је зич ни реч ник об ра ђу је иза бра ни број гла го ла пре ма њи хо-вом свој ству да као пре ди ка ти у ре че ни ци утвр ђу ју ко је и ко ли ко до пу на (од гла го ла за ви сних еле ме на та) мо же или мо ра би ти ре а ли зо ва но да би се кон стру и са ла гра ма тич ки ис прав на и пот пу на ре че ни ца. Те до пу не су, за јед но с гла го лом, кон сти ту тив ни еле мен ти ре че ни це и оне чи не њен ко стур, а овај утвр ђу је ми ни мал ну струк ту ру сва ке ре че ни це. И та об ра да гла го ла упо ре ђу је се са истим та квим осо би на ма екви ва ле на та у бо сан ско/хр ват ско/срп ском је зи ку (б/х/с). По ме ну то свој ство гла го ла, ко је ор га ни зу је ре че ни цу, на зи ва се већ пре ко 50 го ди на ва лент ност, и тај тер мин је да нас до ми нан тан у гер ма ни стич кој лин гви сти ци и за ме нио је ста ри али не пре ци зни на зив рек ци ја.

Реч ник је об ра дио и ме ђу соб но упо ре дио око 650 не мач ких гла го ла и око 1200 б/х/с екви ва ле на та. Ка ко ве ћи на гла го ла има ви ше ва ри јан ти у по гле ду зна че ња и ва лент но сти, то је при ка за но укуп но 1458 се ман-тич ких ва ри јан ти у не мач ком је зи ку и око 1670 од го ва ра ју ћих ва ри јан ти у б/х/с је зи ку. Из бор не мач ких гла го ла на чи њен је пре ма спи ску из Сер-ти фи ка та за не мач ки као стра ни је зик, зва нич ног до ку мен та ко ји ва жи у на ста ви не мач ког је зи ка као стра ног у Ге те о вом ин сти ту ту, па се мо же сма тра ти ре пре зен та тив ним.

Од ред ни цу пред ста вља не мач ки гла гол у ин фи ни ти ву, а у б/х/с од го-ва ра ју ћи гла гол у оба гла гол ска ви да (ако их има), без об зи ра на иден тич но основ но зна че ње. (Ов де ва ља на по ме ну ти да у по гле ду је зич ких ва ри јан-ти до ми ни ра ека ви ца; да кле са мо ус пе ти а не и ус пје ти, ку ва ти а не и ку ха ти, се ти ти али не и сје ти ти и сл., ма да се не где да ју и па ра лел ни об ли ци ре а го ва ти – ре а ги ра ти, фо то гра фи са ти – фо то гра фи ра ти.) Од мор фо ло шких ин фор ма ци ја на во де се код не мач ког гла го ла уоби ча је ни флек сив ни об ли ци: 3. ли це јед ни не у пре зен ту, пре те ри ту и у пер фек ту с од го ва ра ју ћим по моћ ним гла го лом, а на б/х/с стра ни да је се са мо 1. ли-це јед ни не пре зен та. За тим сле ди са же та де фи ни ци ја зна че ња одво је на за сва ку се ман тич ку ни јан су или раз ли ку у ва лент но сти (што се го то во увек и по кла па), у че му се те жи ло ка раз два ја њу и ми ни мал них раз ли ка. По не кад се до би ја ути сак да се не ка зна че ња пре те ра но ди фе рен ци ра ју, као нпр. код гла го ла ar be i ten за ко ји се на во ди 6 се ман тич ких ва ри јан-ти док се у б/х/с увек ја вља као екви ва лент ра ди ти. За гла го ле hal ten и


mac hen да ју се 11 зна чењ ских и ва лент них ва ри јан ти, док је ап со лут ни ре кор дер гла гол schla gen са 13 зна че ња!

Сле де ћи део члан ка по све ћен је твор би ре чи. У ње му се на во де из-ве де ни це и сло же ни це од гла го ла у од ред ни ци, и то име ни це, гла го ли и при де ви; при то ме ни је реч о пре вод ним екви ва лен ти ма у б/х/с је зи ку, већ о по себ ним, спе ци фич ним твор бе ним мо гућ но сти ма сва ког од ова два је зи ка. Ме ђу тим, не ви ди се свр ха овог де ла, јер он не ма не ке зна чај не ве зе с на ме ном реч ни ка. Осим то га, ту ни су на ве де не све тво ре ни це не го са мо не ке.Та ко на при мер уз не мач ки гла гол ba den на во де се тво ре ни це: aus ba den, Bad, Ba de an stalt, Ba de me i ster а не ма ре ци мо: Ba de an zug, Ba de-ho se, Ba de man tel, Ba de gast, Ba de strand и др. а у б/х/с је зи ку, код гла го ла ја ви ти, ја вља ти; на ја ви ти, на ја вљи ва ти на во де се: до ја ви ти, од ја ви ти, при ја ви ти, јав ка, ја вља ње, при ја ва, на ја вљен док не до ста ју: об ја ви ти, об ја ва, од ја ва, при ја вљен, на ја ва итд.

По сле по да та ка о твор бе ним мо гућ но сти ма од ред ни це сле ди глав на ин фор ма ци ја: ре че нич ни обра зац ко ји се фор ми ра на осно ву ва лент но-сти гла го ла у од ред ни ци. На и ме, тај ре че нич ни обра зац (der Sat zba u plan) об у хва та оба ве зне до пу не у од ре ђе ном об ли ку, тј. ми ни мум ре че нич них де ло ва без ко јих би ре че ни ца би ла не гра ма тич на. Об лик до пу на обе ле-жен је по себ ним скра ће ни ца ма као сим бо ли ма; нпр. гла гол er hal ten у зна че њу до би ти гра ди про сту ре че ни цу пре ма сле де ћем обра сцу: sub akk (prp von) а б/х/с екви ва лент sub akk (prp од), што зна чи да ре че ни ца с гла го лом er hal ten од но сно до би ти као пре ди ка том гра ди ре че ни цу ко ја мо ра са др жа ти су бје кат, до пу ну у аку за ти ву и, (фа кул та тив но) пред ло шку до пу ну с пред ло гом von, од но сно од: Hans er hi elt (von di e ser Re gi e rung) einen wic hti gen Or den. – Ханс је (од ове вла де) до био ва жан ор ден. Ова ин фор ма ци ја је од зна ча ја за обра зо ва ње гра ма тич ки ис прав них син-так тич ких струк ту ра у јед ном је зи ку, по го то во та мо где се ва лент но сти у два је зи ка раз ли ку ју, нпр. код гла го ла be geg nen од но сно сре сти: Wir be geg ne ten de i nem Bru der. – Sre li smo tvo ga bra ta.

Сле де ћи оде љак об ра ђу је се ман ти ку гла гол ских до пу на, од но сно се ман тич ке ре стрик ци је ко је бло ки ра ју ре а ли за ци ју оних зна че ња до пу-на ко ја ни су ком па ти бил на с гла го лом. То зна чи да се као аген си не ком гла го лу мо гу ја ви ти са мо оне име ни це ко је су у се ман тич ком скла ду с тим гла го лом. Та се ман тич ка „под но шљи вост” од но си се и на све оста ле до пу не. За мар ки ра ње се ман тич ких уло га до пу на ко ри сте се раз ли чи те озна ке: аген тив (вр ши лац) – афек тив (па ци јенс, обје кат); ма те ри јал но – не ма те ри јал но; жи во – не жи во; жи во тињ ско – биљ но; бро ји во – не-бро ји во; про мен љи во (гла гол ском рад њом) – не про мен љи во итд. Све је то још до дат ним обе ле жа ва њем пре ци зи ра но; нпр. кре та ње од од ре ђе не тач ке или ка њој и сл. Ме ђу тим, ма на та кве мар ка ци је ле жи у то ме што њу ни је мо гу ће ап со лут но пре ци зно озна чи ти ни ти по ву ћи ја сну гра ни цу

182 Јован Ђукановић

из ме ђу тих озна ка. Та ко на при мер код су бјек та под озна ком „људ ско” (hum) тре ба ло би схва та ти сва људ ска би ћа ко ја мо гу би ти, ре ци мо, вр-ши о ци не ких рад њи, па би и одој че (ко је је та ко ђе људ ско би ће!) мо гло би ти агенс гла го ли ма ко ји озна ча ва ју не ку све сну ак тив ност, свој стве ну са мо од ра слим, зре лим љу ди ма. Осим то га, код огром не ве ћи не гла го ла се ман тич ка ускла ђе ност с до пу на ма уни вер зал ног је ка рак те ра, тј. иден-тич на је код свих је зи ка јед ног за јед нич ког ци ви ли за циј ског кру га и кул-тур ног ни воа. Та ко је код гла го ла кре та ња ис кљу че но у свим је зи ци ма да се као агенс по ја ви на зив биљ ке или да код гла го ла ко ји озна ча ва ју не ку све сну де лат ност су бје кат бу де не ка не жи ва ве ли чи на. Ово мар ки ра ње има је ди но сми сла код пре не се ног или ме та фо рич ног зна че ња гла го ла. То би био слу чај код гла го ла ge hen у зна че њу „функ ци о ни са ти”, ка да у уло зи су бјек та мо же ста ја ти и не ка ствар, нрп. ча сов ник: Die Uhr geht. – Сат ра ди. и сл.

Да ље се на во ди ин фор ма ци ја о мо гућ но сти обра зо ва ња па си ва код до тич ног гла го ла, и то „пу ног” па си ва (рад ње и ста ња) и ге не рал-ног (без лич ног) у не мач ком а у на шем је зи ку екви ва лент не фор ме с по врат ном за ме ни цом се или ак ти вом с на во ђе њем аген са: Hi er wird viel ge ba ut. – Ов де се мно го гра ди. Das Ha us wur de von me i nem Va ter ge ka uft. – Ку ћу је ку пио мој отац.

Об ра ђу је се и мо гућ ност да по је ди не до пу не мо гу има ти и об лик за ви сне ре че ни це или ин фи ни тив ске кон струк ци је (уз оба ве зно на во ђе-ње ко ре ла та) у не мач ком, од но сно ре че ни ца са да + пре зен том у б/х/с: Sein Be neh men passt mir nicht. – Ње го во по на ша ње ми не од го ва ра. пре ма: Es passt mir se hr gut, dass sie mit macht. – Ве о ма ми од го ва ра да/што ће она уче ство ва ти.

Чла нак се за вр ша ва при ме ри ма ко ји ма се илу стру ју ра ни је на ве-де не мор фо ло шке, син так тич ке и се ман тич ке ка рак те ри сти ке гла го ла у од ред ни ци и у б/х/с је зи ку од го ва ра ју ћим пре во ди ма.

На не ким ме сти ма се да ју на по ме не ко ји ма се ука зје на не ке осо-бе но сти у оба је зи ка. Та ко се уз гла глол neh men 1 (узе ти) на во ди да се у не мач ком као до пу на у аку за ти ву мо же ја ви ти не ко јав но пре во зно сред ство (Ta xi, Bus, Straßen bahn, Zug) док се у на шем је зи ку уз гла-гол узе ти мо же ко ри сти ти као до пу на са мо так си али не и ауто бус, трам вај, воз.

Има у овом пе дант но и зна лач ки об ра ђе ном реч ни ку на не ким ме-сти ма не пре ци зно сти и пре те ра ног ди фе рен ци ра ња зна че ња не ких гла-го ла. Та ко би гла го ли sich ge tra uen 1 и sich ge tra uen 2 мо гли спо ји ти, јер ре че нич ни обра зац код овог дру гог (sub vrb) пред ста вља са мо екви ва лент обра сцу (sub dir) код пр вог гла го ла. Исто та ко би се код гла го ла ope ri e-ren мо гле три од ред ни це спо ји ти у јед ну јер су им зна че ња и ва лент ност исте, а то исто ва жи и за гла го ле pas si e ren 3 и 4. На б/х/с стра ни би се


мо гло по ста ви ти пи та ње за што су код гла го ла schre i ben 1 одво је но об ра-ђе ни пи са ти и на пи са ти ка да је раз ли ка са мо у гла гол ском ви ду, а мо гло се, као и у дру гим слич ним слу ча је ви ма, са мо ста ви ти (на)пи са ти? Код гла го ла si e gen за себ но се об ра ђу ју гла гол по бе ди ти и де ком по но ва ни пре ди кат (функ ци о нал ни спој) од не ти по бе ду, а код гла го ла sor gen 1 се при ка зу ју за јед но бри ну ти се и во ди ти бри гу. Та ко ђе је по гре шно што је гла гол wac hsen 1 у зна че њу во шти ти, ма за ти во ском об ра ђен ску па са дру гим гла го ли ма истог об ли ка али раз ли чи те кон ју га ци је, зна че ња (ра сти) и ва лент но сти, јер је реч о чи стој хо мо ни ми ји.

За ауто ре ва ља ре ћи да су обо ји ца вр сни гер ма ни сти лин гви стич ког усме ре ња: Ми ло је Ђор ђе вић је дан је од во де ћих гер ма ни ста у Бо сни и Хер це го ви ни и био је ду го го ди шњи про фе сор Фи ло зоф ског фа кул те та у Са ра је ву, а Ул рих Ен гел, бив ши ди рек тор Ин сти ту та за не мач ки је зик у Ман хај му, убра ја се у нај зна чај ни је са вре ме не не мач ке лин гви сте и го сту-ју ћи је про фе сор и по ча сни док тор не ко ли ких уни вер зи те та у Шпа ни ји, Пољ ској, Ма ђар ској и Ру му ни ји.

Овај дво је зич ни реч ник пред ста вља но ви ну у лек си ко гра фи ји, јер упо ре ђу је јед ну спе ци фич ну осо би ну (ва лент ност) јед не кла се ре-чи (гла го ла) у два је зи ка, ко ја је ве о ма ва жна за пра вил ну про дук ци ју син так тич ких струк ту ра (у овом слу ча ју ре че ни ца), а што су по сто је ћи реч ни ци са мо спо ра дич но и де ли мич но по ми ња ли. Ме ђу тим, по зна ва ње пра ви ла ко ја ре гу ли шу ком би на то ри ку ре чи у син так тич ким струк ту-ра ма од ве ли ког је зна ча ја у про це су усва ја ња не ког стра ног је зи ка, и овај реч ник по ку ша ва да то омо гу ћи ње го вим ко ри сни ци ма. До ду ше, по сто је реч ни ци ко ло ка ци ја (ком би на тор ни реч ни ци) али они ни су дво-је зич ни и они су ви ше ве за ни за се ман тич ку стра ну ком би на то ри ке а ма ње за гра ма тич ку за ко ни тост тог по ве зи ва ња. А у овом реч ни ку су екс пли цит но, де таљ но и рав но прав но опи са на гра ма тич ка и се ман-тич ка ва лент ност иза бра них гла го ла у не мач ком и б/х/с је зи ку. Ова кав по сту пак омо гу ћа ва, с јед не стра не, лин гви стич ки увид у си стем ске слич но сти и раз ли ке два ин до е вроп ска је зи ка, а с дру ге стра не, што је мо жда ва жни је, чи ни на ста ву не мач ког од но сно б/х/с је зи ка као стра ног ефи ка сни јом, пре све га у про це су усва ја ња про дук тив них ве шти на упо-тре бе је зи ка. Са те тач ке гле ди шта по ја ва овог реч ни ка би ће од ко ри сти на шој гер ма ни сти ци али и не мач кој сла ви сти ци, од но сно ср би сти ци, а мо жда и под сти цај за из ра ду слич них реч ни ка за име ни це и при де ве у ова два је зи ка.

Јо ван Ђу ка но вић

184 На да Ми ло ше вић-Ђор ђе вић

УДК 821.163.41.09:398

СЕ МАН ТИ КА БО ЖУ РА (Усме но Ко со во), Бе о град – Ко сов ска Ми тро ви ца, 2007, 222 стр.

Књи га Ва лен ти не Пи ту лић пред ста вља скуп ње них об ја вље них, али и нео бја вље них тек сто ва на ста лих у пе ри о ду од 1997. до 2007. го-ди не. Са сто ји се из че ти ри де ла. Пр ви но си на слов Тра гом ар хе ти па, дру ги, на зван У кру гу ва ри ја на та, ба ви се еп ским ли ко ви ма ко сов ског ци клу са; у сре ди шту ис тра жи ва ња тре ћег де ла је Исто ри ја и фол клор, а че твр тог – Усме на књи жев ност и ствар ност. Сва по гла вља по све ће на су ко сов ској усме ној те ма ти ци, а по ве зу је их основ на иде ја ауто ра о ста-ри ни тра ди ци је о Ко со ву и ње ној уло зи у очу ва њу срп ског на ци о нал ног по сто ја ња. Књи га је про пра ће на ре зи ме и ма на ру ском и ен гле ском је зи ку, као и ре ги стром име на по ме ну тих ис тра жи ва ча и ли ко ва.

У увод ном тек сту „Се ман ти ка бо жу ра”, по ко ме је књи га и до би ла име, бо жур сим бо ли зу је кон ти ну и тет и ин те гри тет це ле срп ске ет нич ко-кул тур не за јед ни це и ње не исто ри је, ко сов ског ми та као све те без вре мен ске и све вре-мен ске при че, у ко јој су љу ди бо го ви и хе ро ји. По ла зе ћи од ет но ло шке и ре ли гиј ске ли те ра ту ре (Ели ја деа, Чај ка но ви ћа и дру гих), Ва лен ти на Пи ту лић се за др жа ва на ве ро ва њу да се „крв сма тра бо ра ви штем ду ше”, да би се по-себ но по зва ла на ет но ло шку сту ди ју Сре бри це Кне же вић о Цве ту кр ви, из ко је ци ти ра сле де ће ре чи: „Пре ла ском у биљ ку об ја шње но је по сред ни штво из ме ђу жи во та и смр ти – као тран сфор ма ци ја жи вот не ма те ри је ко ја се од-ви ја у хтон ском све ту, а ма ни фе сту је као ово зе маљ ска по твр да не у ни шти вог, све тог прин ци па пра вед но сти, стра дал ни штва и све те жр тве”.

У ко сов ској усме ној тра ди ци ји се, по Ва лен ти ни Пи ту лић, мит ска иде ја о пот пу ном је дин ству ве ге та ци је и људ ских би ћа, пре о бра ћа њу и об на вља њу жи во та кроз смрт, жр тво ва њу нај бо љих, ка ко би они у оно стра ном би ли чу ва ри и за ступ ни ци сво га зе маљ ског ро да – спа ја са по и ма њем по ља као про сто ра ко ји по ста је изо мор фан са хтон ским про-сто ром го ре. Отуд ће и у вер бал ној умет нич кој објек ти ви за ци ји – у лир-ској и еп ској ко сов ској по е зи ји, у кул тур но и сто риј ским и ети о ло шким пре да њи ма, дра ма тич на и тра гич на зби ва ња би ти учи та на у се ман ти ку бо жу ра као цве та кр ви, али и цве та бож јег.

Од ви ше при ме ра ко је, у том сми слу, на во ди, ода бра ли смо два.Пр ви је пе сма са по зна тим мо ти вом о не ве сти ко ја уми ре у го ри на

пу ту ка мла до же њи ној ку ћи:

Ој, ко ли ка је го ра бо жу ро васив је со ко пре ле тет не мо же,


пре ле те ше ки ће ни сва то ви.И не ве сту кроз њу пре ве до ше.Кад су би ли под је лу зе ле нупро го ва ра ки ће на не ве ста:ски ни те ме са ко ња ви те заје ре сам се мно го за мо ри ла...(за пис Вла ди ми ра Бо ва на, сре ди ном 20. ве ка)

По ја вљу ју ћи се у увод ној фор му ли пе сме, го ра бо жу ро ва, с јед не стра не, по ја ча ва хтон ско зна че ње го ре уоп ште и по ста је ве сник смр ти, а, са дру ге, по твр ђу је ста ри ну и сло је ви тост се ман ти ке са мог сим бо ла.

Ова дру га стра на до ћи ће до по себ ног из ра жа ја у дру гом ода бра ном при ме ру. У жи во пи сном кул тур но и сто риј ском пре да њу из Хо мо ља, за сно-ва ном на рас про стра ње ној ду а ли стич кој те ми о кра ђи и пре кра ђи сун ца, бо жу ров цвет ће се по ја ви ти као сво је вр сни ме ди ја тор из ме ђу ово стра ног и оно стра ног. У пре да њу се сун це, тек ство ре но од Бо га, бе же ћи од ђа во ла ко ји хо ће да га стр па ју у вре ћу, скла ња у бо жур: „...из јав ну се сун це из Го ре Бо жу ро ве... по ри па ше сви не ча сти ви брж за вре ћу и Сун це... ку ђе ће, шта ће... По глед ну око се бе, кад Бо жур се рас цав тио, раз ја снио се и пру жи му се јед на гра на и ре че бо жу ров цвет: – Уско чи! Уско чи сун це ча ском и цвет се скло пи и са кри га.” Та да Бог бла го сло ви бо жур... (за пис Све тла не Сте вић из 1976. го ди не).

За нас су оба за пи са ви ше стру ко за ни мљи ва, пре све га као мо де ли у ко ји ма се мо же от кри ти на чин пре о бра ћа ња не вер бал ног фол кло ра, фол-кло ра „иде ја”, у усме ну умет ност ре чи и са гле да ти сло је ви тост срп ске кул ту ре. Зна чај ни су, ме ђу тим, и са мим тим што су не дав но за бе ле же ни, те ука зу ју на оп сто ја ва ње тра ди ци је.

Пи та ње ко је се, при том, по ста вља и ко је и аутор по ку ша ва да раз-ре ши, је сте уло га ко ју у том кон ти ну и те ту има ко сов ско-ме то хиј ска тра ди циј ска кул ту ра, и да ли, ка ко би се по до са да шњој ин тер пре та ци ји мо гло прет по ста ви ти, она објек ти ви зу је пре ра ста ње ми та у исто ри ју, ма гиј ског на чи на ми шље ња у ло гич ко, естет ско и умет нич ко. Или је, са свим обр ну то, већ по сто је ћи, исто риј ски, ло гич ки на чин ми шље ња у мит ском по тра жио уте ху не са мо за тра гич не ко сов ске до га ђа је, не го и за њи хо во умет нич ко об ли ко ва ње. Нај зад, да ли се мо же ре ћи да упра во на Ко со ву, по себ но по во дом Ко сов ске бит ке исто риј ско вре ме пре ра ста у мит ско, да би по ста ло нео гра ни че но у ду ху, а хри сти ја ни за ци јом до би ло све тост, и ко сов ски ју на ци по ста ли све ти рат ни ци.

Ва лен ти на Пи ту лић у свом дру гом и тре ћем по гла вљу, тра жи од-го во ре на ова ква пи та ње ба ве ћи се кон крет ном гра ђом и чи ни се да их на ла зи у про жи ма њу сло је ва и још увек ви дљи вом про це су њи хо вог ста-па ња, у усме ној вер бал ној тра ди ци ји Ко со ва и Ме то хи је. Ана ли зи ра ју ћи пе сме о Ко сов ском бо ју са ово га под не бља она за па жа ми то ло ги за ци ју

186 На да Ми ло ше вић-Ђор ђе вић

и то у два ви да: пр ви пред ста вља на кнад ни се кун дар ни про цес ко ји се на ста вља на већ по сто је ћи об ли ко ва ни ло гич ко-естет ски си стем еп ске по е зи је, дру ги вид пред ста вља трај ни про цес мит ског ми шље ња, ко ји у сво ју струк ту ру упи ја но ве до га ђа је и ли ко ве. Упра во овај дру ги вид се по себ но по ја вљу је у пе сма ма из збир ки Де не Де бељ ко ви ћа, Та то ми ра Ву ка но ви ћа и Вла ди ми ра Бо ва на, што ука зу је на спе ци фич на ар ха ич на обе леж ја пе са ма у Ста рој у Ју жној Ср би ји, уз ути ца је про зне тра ди ци је, пре све га исто риј ских и кул тур но и сто риј ских пре да ња.

За др жа ва ју ћи се на са мом чи ну Ми ло ше вог под ви га и по ги би је, она за па жа да је на су прот ње го вом ли ку у Ву ко вој збир ци, где је по сма тран са дис тан це све зна ју ћег пе ва ча, ње гов опис у ка зи ва њи ма са Ко со ва и Ме-то хи је раз у ђен, да га ка рак те ри шу „ре а ли стич ки” де та љи, али и еле мен-ти мит ске фан та сти ке, усво је не у тра ди ци ји као „ве ро до стој не”. По ја ва Ба бе као хтон ског бо жан ства, по моћ ни ка Ту ра ка и узроч ни ка Ми ло ше ве смр ти, уто ли ко је зна чај ни ја што је из вор на, „на из во ру”, те пред ста вља убе дљив до каз ар ха ич но сти ко сов ског пре да ња, и ње го вог фол клор ног по ре кла. Ва лен ти на Пи ту лић се, при том, за ла же за упо ред ност на стан ка и по сто ја ња ле ген де о Ми ло шу и кне зу Ла за ру на Ко со ву, при че му је ле ген да о кне зу пот по мог ну та хри шћан ском цр квом.

Не ће мо се овом при ли ком ба ви ти дру гим кључ ним мо ти ви ма, као што је „из дај ство” Ву ка Бран ко ви ћа, и ли ко ви ма као што је Ко сов ка де-вој ка и мај ка Ју го ви ћа, о ко ји ма се рас пра вља у књи зи. Ре ћи ће мо са мо да је цео круг ко сов ских пе са ма по сма тран кроз мно го број не збир ке об ја вље не по сле Ву ко вог збор ни ка, и то пр ви пут. Да је по сма тран ми-ну ци о зно и објек тив но.

За др жа ће мо се крат ко на по гла вљу о од но су сред њо ве ков не књи жев но-сти, исто ри је и усме не еп ске по е зи је, у ко ме се на гла ша ва етич ки прин цип ко ји про мо ви ше на род на по е зи ја, ње на по тре ба да до бро по бе ди зло. У тој по тре би, аутор, у члан ку о Сте фа ну Де чан ском, ви ди узрок не до ста ја ња пра вих еп ских пе са ма о ца ру Ду ша ну, али без екс пли цит ног об ја шње ња.

За вр шно по гла вље да је кра так пре глед вр ста на род них умо тво ри на на Ко со ву и Ме то хи ји да нас, као и увид у са вре ме ни са ку пљач ки рад на те ре ну. Оно, ме ђу тим, пред ста вља мно го ви ше увид у пси хо ло шко ста ње срп ског ста нов ни штва – ства ра ла ца и пре но си ла ца, слу ша ла ца и са ку-пља ча тра ди циј ских ис ка за. Ак ту а ли за ци ја тра ди ци је се по ја вљу је као спа со но сна моћ оп стан ка. По твр ђу је се у ства р но сти она, у фол кло ри сти-ци, до бро по зна та те о ри ја о не рас ки ди во сти је дин ства де ла, ства ра ла ца и слу ша ла ца. Са мо што тра ди циј ска про шлост ов де по ста је осло нац у тра гич ној са вре ме но сти и за ло га за иден ти тет у бу дућ но сти.

И, нај зад, ако би смо јед ном син таг мом мо гли у це ли ни да ока рак те ри-ше мо књи гу Ва лен ти не Пи ту лић, на зва ли би смо је апо ло ги јом жи во та.

На да Ми ло ше вић-Ђор ђе вић


УДК 821.163.41.09821.131.09

Želj ko Đu rić, Osmo si let te ra rie. Ri cer che com pa ra te, Pi sa –Ro ma, Fa bri zio Ser ra Edi to re, 2008, стр. 156.

У из да њу пре сти жне ита ли јан ске из да вач ке ку ће, „Fa bri zio Ser ra Edi to re”, ко ја се већ де це ни ја ма успе шно тру ди да књи жев ном тр жи шту на пра ви на чин по ну ди пло до ве ака дем ских ис тра жи ва ња, што у ви ду број них ча со пи са ко је из да је (пре ко 110), што кроз ви ше од сто ти ну свр хо-ви то осми шље них еди ци ја, по ја ви ла се, 2008. го ди не, и књи га Жељ ка Ђу-ри ћа, Osmo si let te ra rie. Ri cer che com pa ra te (Књи жев не осмо зе. Упо ред на ис тра жи ва ња) kao pet na e sta pu bli ka ci ja u bi bli o te ci „Let te ra tu ra e din tor ni” (Књи жев ност и око књи жев но сти). Та ко је ита ли јан ска пу бли ка, а пре све га на уч на јав ност до би ла мо гућ ност да се, ка ко се и ис ти че у крат ком пред го во ру Ђор ђа Ба ро ни ја (Gi or gio Ba ro ni), у фор ми ре пре зен та тив не и зна ко ви те син те зе упо зна са ви ше де це ниј ским ра дом Ж. Ђу ри ћа на по љу ком па ра тив не књи жев но сти схва ће не у нај ши рем сми слу. Јер, ка ко се ла-ко да за кљу чи ти из пре гле да са др жа ја, упо ред на иш чи та ва ња ко ји ма се ба вио аутор не ти чу се са мо не по сред них ути ца ја ита ли јан ске на срп ску књи жев ност, већ и за ни мљи вих по ет ских пре пли та ња у окви ру тра ди ци је са ме ита ли јан ске ли те ра ту ре, као и раз ма тра ња ши рих, кул ту ро ло шких фе но ме на ко ји ре чи то го во ре о ви ше слој ном про жи ма њу тра ди ци ја ко је су Ж. Ђу ри ћу та ко бли ске.

Књи га је по де ље на на два ја сно из дво је на, али ком пле мен тар на де ла. У пр вом су об ја вље ни ра до ви у ко ји ма се аутор ба ви, мо же мо сло бод но ре-ћи, ње го вим оми ље ним пе сни ци ма и не по сред ним или по сред ним ве за ма из ме ђу њи хо вих де ла до ко јих наш аутор до ла зи упор ним иш чи та ва њем и при ље жном ана ли зом са мих тек сто ва. Пр ва два, D’An nun zio (po e ta) let to re di Tom ma seo (Д’Анун ци је – пе сник – чи та лац То ма зеа), стр. 13–26, и Um ber to Sa ba e Ga bri e le D’An nun zio (al cu ni aspet ti cri ti ci e te stu a li) (Ум бер то Са ба и Га бри је ле Д’Анун цио – не ко ли ки кри тич ки и тек сту ал ни аспек ти), стр. 27-36, спа да ју у „гру пу” ра до ва по све ће них ин тер тек сту ал ним ди ја ло зи ма ита ли јан ских пи са ца у ко ји ма цен трал но ме сто при па да Г. Д’Анун ци ју, сре ди шњој фи гу ри ко ја сво јим из у зет ним опу сом спа ја два кра ка осо бе ног то ка ита ли јан ске мо дер не књи жев но сти, онај ко ји по чи ње са Н. То ма зе ом и онај ко ји се за вр ша ва са У. Са бом. Или, ка ко сам Ђу рић за кљу чу је у сво-јим ана ли за ма, Д’Анун цио је, с јед не стра не, осе ћао „ду бо ко по што ва ње и без гра нич но по ве ре ње” у књи жев но де ло Н. То ма зеа, док су за „мла дог Са бу”, са дру ге, Ле о пар ди, али и Д’Анун цио пред ста вља ли „кључ не лич-но сти” у про це су фор ми ра ња пе снич ког из ра за.

188 Снежана Милинковић

С члан ком Ga bri e le D’An nun zio e la sua Ode al la na zi o ne ser ba. Ele-men ti per una nu o va let tu ra (Г. Д’Анун цио и ње го ва Ода срп ској на ци ји. Еле мен ти за јед но но во чи та ње), стр. 37–46, аутор сво ју па жњу усред сре-ђу је на по себ не ви до ве ком па ра тив них ана ли за у ко ји ма сна га и ва жност идеј них и по ет ских про жи ма ња, као и ре кон струк ци ја про це са ре цеп-ци је пот пу но обе сми шља ва ју кла сич ну по став ку кон такт не упо ред не књи жев но сти. Сто га у овом ра ду, за хва љу ју ћи сво јој усред сре ђе но сти на тран сфор ма ци је пре у зе тих еле ме на та и про цес учи та ва ња но вих зна-че ња, аутор мо же да се осло бо ди већ пре ва зи ђе не, ис по ли ти зо ва не исто-риј ско-ро ман ти чар ске гло ри фи ка ци је Д’Анун ци је ве пе сме и да за кљу чи да се већ по зна та песни ко ва убе ђе ност у вла сти ту „вер бал ну и по ет ску све моћ” у слу ча ју Оде пре то чи ла у „осо бе ни ли те рар ни кич”. А у члан ку Co me vi ve la let te ra tu ra ita li a na? (Ca pi to li di sto ria let te ra ria com pa ra ta) (Ка ко жи ви ита ли јан ска књи жев ност? По гла вља за упо ред ну књи жев ну исто ри ју), стр. 47–67, раз от кри ва њем при ме ра ду бин ског ути ца ја де ла А. Ман цо ни ја, Г. Д’Анун ци ја и Ђ. Ле о пар ди ја, ука зу је на чи ње ни цу да се и у раз ма тра њу оства ре ња ко ја чи не струк ту ру та ко зва них на ци о нал них књи жев но сти не сме смет ну ти с ума она „осмо за” ко ја пред ста вља срж све ко ли ког књи жев ног ства ра ња, те да се ра до ви С. М. Љу би ше, В. На-зо ра и мно гих дру гих ов да шњих књи жев ни ка не мо гу до кра ја раз у ме ти уко ли ко се не по ста ве у ову ши ру пер спек ти ву.

Исте иде је про жи ма ју и на ред не сту ди је, об ја вље не сле де ћим ре дом: La pre sen za le o par di a na nel gi o va ne An drić (Ле о пар ди је во при су ство у де лу мла дог Ан дри ћа), стр. 68–75; Tor qu a to Tas so – il me lo dram ma di Mi loš Cr-njan ski („Тор ква то Та со” – ме ло дра ма Ми ло ша Цр њан ског), 76–98; Esi sto no i fos si li let te ra ri? Gli ec hi del la po e sia re li gi o sa ita li a na nel la ’po e sia ser ba ur ba na’ del Set te cen to e del pri mo Ot to cen to (Да ли по сто је књи жев ни фо-си ли? Од је ци ита ли јан ске ре ли ги о зне по е зи је у „ур ба ној срп ској по е зи ји” XVI II и пр ве по ло ви не XIX ве ка), стр. 99–115. У њи ма Ђу рић, ба ве ћи се на пр ви по глед „кла сич ним” ком па ра тив ним по ре ђе њи ма, по ку ша ва, и успе-ва, да ука же ка ко су се, нај пре, ве ли ка име на срп ске књи жев но сти, по пут Ан дри ћа и Цр њан ског, или ма ње по зна ти ауто ри „ур ба не срп ске по е зи је” пре по зна ли у од ре ђе ном Wel tan scha u ung-у ита ли јан ских пе сни ка, Ле о пар-ди ја и Та са, или чи та вих пе снич ких стру ја, да би по том то иш чи та ва ње у кљу чу вла сти тог ис ку ства пре ра сло у кључ ни еле мент si ne qua non њи хо вих де ла. Због то га зна чај су сре та Цр њан ског с Та сом ле жи у „стал ној и не у-мор ној по тра зи за но вим мо гућ но сти ма, у окви ри ма срп ске књи жев но сти, за но вом, ком плек сни јом и уз ви ше ни јом из ра жај но шћу” (стр. 98), док се Ан дри ће ва љу бав пре ма Ле о пар ди ју пре то чи ла и оте ло тво ри ла, ка ко нам аутор по ка зу је, у ње го вим мла да лач ким де ли ма Ex Pon to и Не ми ри.

По след њи рад у пр вом де лу књи ге, Gi o suè Car duc ci nel la cul tu ra ser ba (Ђо зуе Кар ду чи у срп ској кул ту ри), стр. 116–126, у ко јем Ђу рић


ре кон стру и ше ета пе и на чин ре цеп ци је де ла ита ли јан ског пе сни ка, ну-де ћи и ис црп ну би бли о гра фи ју ње го вих пре вед них пе са ма и ра до ва об ја вље них у срп ским ча со пи си ма, као да на го ве шта ва дру ги део у ко-јем се наш аутор не ба ви са мо књи жев ним, већ и исто риј ско-кул тур ним фе но ме ни ма про жи ма ња.

У том, дру гом де лу књи ге на ла зе се сле де ћи члан ци: Le co se sla ve nel Di zi o na rio este ti co di Tom ma seo (Сло вен ски са др жа ји у Естет ском реч ни ку То ма зеа), стр. 129–135; L’Ita lia nei ’Pi e mon ti’ bel gra de si (Ита ли ја у бе о град-ским „Пи је мон ти ма”), стр. 136–141; Let te re sir mi en si di Fran ce sco Apo sto li (un vi ag gio nei ter ri to ri sla vi di ini zio Ot to cen to (Срем ска пи сма Фран че ска Апо сто ли ја – јед но пу то ва ње на сло вен ске те ри то ри је с по чет ка XIX ве ка), стр. 142–147; Gi or da no Bru no nel la cul tu ra ser ba: scrit ti e de sti ni (Ђор да но Бру но у срп ској кул ту ри: спи си и суд би не), стр. 148–152; ’Un fug gi a sco mit te le u ro peo’: To dor Ma noj lo vić e il mo der ni smo ser bo („Бе гу нац Сред ње Евро пе”: То дор Ма ној ло вић и срп ски мо дер ни зам), стр. 153–156.

Иако се у по чет на два ра да го во ри о на пр ви по глед раз ли чи тим те ма ма, у њи ма се за пра во ис тра жу је исти ме ха ни зам уз ди за ња на ни во сим бо ла по ја ва из не ке дру ге кул ту ре ка ко би се сре ди ни ко јој је по ру ка на ме ње на да ле естет ске, кул тур не, па и по ли тич ке смер ни це де ло ва ња. Та ко ће То ма зео у свом Реч ни ку, ен ци кло пе диј ски струк ту ри ра ном, све-сно ис та ћи од ре ђе не лич но сти (по пут До си те ја Об ра до ви ћа или чу ве них Дал ма ти на ца) и од ре ђе не исто риј ске фе но ме не не (по пут Ду бров ни ка) ка ко би ис та као и по ну дио сво ју иде ју о кул ту ри, исто ри ји и по ли тич кој бу дућ но сти Сло ве на с дру ге стра не Ја дра на. Број ни ће, пак, бе о град ски ча со пи си, у чи јем је на сло ву већ ја сно про грам ски обо је на ста ја ла реч „Пи је монт”, упо тре би ти ита ли јан ски ток и на чин по ли тич ког ује ди ње ња за ши ре ње и про па ги ра ње иде ја о по ли тич кој и др жав ној ор га ни за ци ји Ју жних Сло ве на.

У члан ку по све ће ном Фран че ску Апо сто ли ју Ж. Ђу рић с пра вом по ку ша ва да спа се од за бо ра ва овог за ни мљи вог ауто ра, ти пич ну фи гу-ру ита ли јан ског ин те лек ту ал ца с кра ја XVI II и по чет ка XIX ве ка, ко ји је си лом при ли ка про пу то вао Бал ка ном на кон че га је „на пи сао ову књи гу (пра ви мај дан дра го це них књи жев них, исто риј ских, ро ма неск них, кул-тур них чи ње ни ца) ко ја не сум њи во по се ду је, ..., не са мо до ку мен тар ну, већ и књи жев ну вред ност” (стр. 147). Овај круг „суд би на” за вр ша ва се пре гле дом при су ства Ђор да на Бру на у срп ској кул ту ри, чи ја су де ла, ка ко за кљу чу је аутор, по ста ла њен „са став ни део”, и пра ће њем зна ко ви тих и „мо дер ни стич ких” лу та ња То до ра Ма ној ло ви ћа, чо ве ка ко ји је дао зна-ча јан до при нос „ства ра њу и са зре ва њу срп ског мо дер ни зма на кон Пр вог свет ског ра та” (стр. 156).

На да мо се да се из овог крат ког при ка за сту ди ја из књи ге Жељ ка Ђу ри ћа мо же ви де ти не са мо ко ли ко су оп се жна и ду бо ка ње го ва ком-

190 Љиљана Јухас-Георгиевска

па ра ти стич ка ин те ре со ва ња, већ и да су она плод зна ња и ком пе тен ци ја сти ца них де це ни ја ма по мним и буд ним чи та њем до ку ме на та ко је нам је књи жев на и кул тур на исто ри ја оста ви ла за со бом, а све да би смо бо ље схва ти ли и књи жев ност и кул ту ру на ше га до ба. Сто га је на ре то рич ко пи та ње „Да ли по сто је књи жев ни фо си ли?” сам аутор чи та вом сво јом књи гом дао ви ше не го ре чит и ва жан од го вор – не, не по сто је, уко ли ко смо их на чи ни ли де лом на ше са вре ме но сти.

Сне жа на Ми лин ко вић

УДК 821.163.41’04.09

Бран ко Ле тић, У огле да лу ду хов ном (огле ди из ста ре срп ске књи жев но сти), Срп ско про свјет но и кул тур но дру штво

„Про свје та”, Па ле, 2009, 227 стр.

Књи га Бран ка Ле ти ћа, про фе со ра Фи ло зоф ског фа кул те та на Па-ла ма, ко ја се не дав но по ја ви ла, вре дан је до при нос про у ча ва њу срп ског сред њо ве ков ног књи жев ног на сле ђа. Њен аутор ту је оку пио сво је на уч не ра до ве на ста ле то ком по след њих де се так го ди на. Зна тан број ме ђу њи ма су ре фе ра ти на пи са ни за раз ли чи те на уч не ску по ве и пу бли ко ва ни у од го-ва ра ју ћим збор ни ци ма. Од ов де пре зен то ва них, два су Ле ти ће ва ра да би ла на ме ње на те мат ским бро је ви ма ча со пи са (реч је о Но вој Зо ри и пан че вач-ким Све ска ма). Не што ра ни јег по ста ња је Ле ти ћев текст по све ћен Пе ри Сли јеп че ви ћу (ње го вом од но су пре ма срп ској сред њо ве ков ној умет но сти и ли те ра ту ри); по ја вио се у штам пи 1989. го ди не. Књи га до но си и је дан пот пу но но ви Ле ти ћев рад; по све ћен је ви до ви ма књи жев ног ства ра ња на тлу Хер це го ви не, то ком пр ве по ло ви не XVI ве ка.

Рас по ре ђу ју ћи ра до ве и об ли ку ју ћи књи гу, њен аутор је на сто јао да пру жи увид у ка рак те ри сти ке књи жев ног ства ра ла штва у по је ди ним епо ха ма (Не ма њи ћи, Де спо то ви на, роп ство под Тур ци ма). Па жљи во је уоб ли ча вао са ма по гла вља (има их пет), гру пи шу ћи ра до ве пре ма те мат-ској срод но сти и во де ћи ра чу на о жан ров ској при пад но сти де ла.

О свом при сту пу (ме то ду) у про у ча ва њу де ла ста ре срп ске књи жев-но сти, Ле тић го во ри у кра ћем Пред го во ру (стр. 5–7). Ујед но от кри ва и зна чењ ски сми сао на сло ва сво је књи ге (У огле да лу ду хов ном). Ње му је по ла зи ште став Све то га Са ве да су књи ге сво је вр сна „огле да ла”, у ко-ји ма чи та лац мо же да ви ди се бе, ка кав је сте и ка кав би тре ба ло да бу де.


Ле тић усва ја ову пред ста ву о књи зи-огле да лу; по сма тра ста ре срп ске тек сто ве као „огле да ла” у ко ји ма се, у за ви сно сти од да тих окол но сти и по е тич ких ста во ва пи са ца, ре флек ту је исто риј ска ствар ност, ка ква је у по је ди ним раз до бљи ма сред њег ве ка оди ста и би ла. Огле да ло као ме та-фо ру ко ри сти и ка да је реч о кри тич ким на пи си ма (соп стве ним и ту ђим, о ко ји ма го во ри), за ко је кон ста ту је да ре флек ту ју по гле де и ста во ве њи хо вих ауто ра.1

Ле ти ће ва књи га са сто ји се од Уво да (стр. 9–26), три сре ди шња по-гла вља (стр. 27–213) и Епи ло га (стр. 214–223). На кра ју су Би бли о граф ска бе ле шка (стр. 225–226) и Би ље шка о ауто ру (стр. 227).

Увод је осми шљен као сво је вр сна про ле го ме на; ов де Ле тић го во ри о ре цеп ци ји ста ре срп ске књи жев но сти и умет но сти у пр вој по ло ви ни XX ве ка. Увр шће на су два ра да. Пр ви је по све ћен ре цеп ци ји ста ре срп ске књи жев но сти у Срп ском књи жев ном гла сни ку. Ле тић је до шао до са зна ња да је ре цеп ци ја би ла не у јед на че на. То ком по ја вљи ва ња пр вог се ри ја ла (1901–1914) ја ви ле су се број не те шко ће; узро ко ва не су ка ко спо ља шњим (књи жев на кли ма), та ко и уну тра шњим чи ни о ци ма (ста во ви по је ди них ауто ри та тив них уред ни ка). Сна жан па и пре су дан ути цај на про грам ску кон цеп ци ју Гла сни ка имао је Јо ван Скер лић, не при ко сно ве ни ар би тар књи жев ног и дру штве ног жи во та у раз до бљу мо дер не, ко ји је био члан уред ни штва СКГ-а а јед но вре ме и глав ни уред ник ово га ча со пи са. За ње га је Гла сник у пр вом ре ду био гла си ло ко је је тре ба ло да до при не се ши ре њу „пра ве књи жев но сти”, оне ко ја је упра во ста са ва ла. Ме си јан ски за да так те ли те ра ту ре, пре ма ње го вом ду бо ком уве ре њу, би ло је ши ре-ње „књи жев ног вас пи та ња на род ног” и „при по ма га ње раз вит ку срп ске књи жев но сти”. По се би се раз у ме да сред њо ве ков на књи жев ност ова кву функ ци ју ни је мо гла вр ши ти, па је сто га и за не ма ри ва на. Ка ко Ле тић ука зу је, Скер лић је и са му сред њо ве ков ну епо ху сма трао „мрач ним вре-ме ном” хри шћан ског од ри ца ња од жи во та; њој је су прот ста вљао мо дер-но до ба, у ко ме мла ди на ра штај ис по ља ва сна жну енер ги ју, по се ду ју ћи „здра ву љу бав пре ма жи во ту”. Скер ли ће ва ани мо зност пре ма сред њо ве-ков ном на сле ђу, ис ти че Ле тић, по сле ди ца је ње го вих идеј но-естет ских схва та ња и по и ма ња функ ци је ли те ра ту ре, али и ње го вог не до вољ ног по зна ва ња сред њо ве ков них тек сто ва (ни је их сам чи тао већ се о њи ма оба ве шта вао из ли те ра ту ре и би бли о гра фи ја). Кри тич ки пред ста вља ју ћи Скер ли ће ву уло гу, Ле тић исто вре ме но на сто ји да ука же на труд Па вла По по ви ћа да у Гла сни ку за жи ви ста ра ба шти на. Он 1903. го ди не у ча со-пис уво ди ру бри ку Из на ше ста ре књи жев но сти, у ко јој је тре ба ло да се об ја вљу ју ода бра на сред њо ве ков на де ла, у пре во ду на са вре ме ни је зик.

1 Огле да ло је оми ље на ме та фо ра у ла тин ском сред њо ве ко вљу, а пореклом је из ан ти ке; че сто је ко ри шће на као на слов књи ге – о то ме Ernst Ro bert Cur ti us, Evrop ska knji žev nost i la tin sko sred njo vje ko vlje. Ma ti ca hr vat ska, Za greb, str. 347.


Уста но вља ва ју ћи ру бри ку, По по вић у кра ћој бе ле шци ука зу је на естет-ску вред ност сред њо ве ков не ли те ра ту ре, ка ко би под ста као чи та о це да се за њу за ин те ре су ју. Ру бри ка је по сто ја ла до 1908. го ди не, ка да је, на Скер ли ће ву ин тер вен ци ју, она уки ну та. До та да је об ја вље но ви ше де ла (Над гроб но сло во де спо ту Ђур ђу Бран ко ви ћу, Те ста мент де спо та Сте-фа на Бран ко ви ћа, Је фи ми ји на По хва ла кне зу Ла за ру и др.). Ле тић ука зу је и на По по ви ће во на сто ја ње да се ус по ста ве аде кват ни кри те ри ју ми за вред но ва ње ста ре срп ске књи жев но сти (ње гов чла нак О про у ча ва њу срп-ске књи жев но сти уоп ште у СКГ-у из 1904). Ка да се по ја ви ла зна чај на Ба ши ће ва хре сто ма ти ја са ста рим тек сто ви ма (1911), По по вић о њој вр ло по хвал но го во ри у свом при ка зу у СКГ; ука зу је и на књи жев не ква ли те те за сту пље них де ла. У два бро ја Гла сни ка то ком 1907. По по вић об ја вљу је свој Пре глед ста ре срп ске књи жев но сти, у ко ме сред њо ве ков ну књи-жев ну про дук ци ју пред ста вља кроз ро до ве (вр сте). Уз ра до ве по све ће не ду бро вач кој и на род ној књи жев но сти, овај Пре глед (знат но про ши рен и обо га ћен зна чај ним ин фор ма ци ја ма), ући ће у са став зна ме ни те По по-ви ће ве књи ге Пре глед срп ске књи жев но сти (штам па на 1909), ко јој ће при зна ње мо ра ти да ода и сам Скер лић.

Го во ре ћи о дру гом се ри ја лу Гла сни ка (из ла зио од 1920. до 1941), Ле тић утвр ђу је да се и ту нај пре кре ну ло од са мих по че та ка, тј. од „от кри-ва ња” и „по пу ла ри са ња” сред њег ве ка. Ин те ре со ва ње за сред њо ве ков на де ла по том се ин тен зи ви ра ло; од ре ђе ни им пулс за но ва ис тра жи ва ња да ле су зна чај не го ди шњи це (500 го ди на од смр ти де спо та Сте фа на Ла-за ре ви ћа и 700 го ди на од смр ти Све то га Са ве). Ле тић ис ти че да су це ло-ви том са гле да ва њу епо хе до при не ли и ра до ви исто ри ча ра, исто ри ча ра умет но сти и фи ло ло га. Као зна чај ну по ја ву бе ле жи ком па ра тив не сту ди је (по себ но вред ну је Мо ши но ву, у ко јој се при ка зу ју ви зан тиј ски ути ца ји на срп ску кул ту ру). За кљу чу је да је ча со пис вре ме ном „ши ром отво рио вра та на уч ном ва ло ри зо ва њу књи жев не про шло сти”.

Ле тић дру ги свој рад по све ћу је Пе ри Сли јеп че ви ћу и ње го вим про-у ча ва њи ма срп ске сред њо ве ков не умет но сти. Ука зу је да је Сли јеп че вић са гле дао ста ру срп ску умет ност из ме ђу ис точ не, ви зан тиј ске, и за пад-не, европ ске, у епо хи су мра ка ви зан тиј ске и пра ско зор ја ху ма ни стич ке за пад не ци ви ли за ци је, на зна чив ши ка рак те ри сти ке јед не и дру ге али и ње не осо бе но сти и ори ги нал ност. На гла ша ва бо га ту еру ди ци ју овог на уч ни ка, ко ја до при но си на уч ној за сно ва но сти ње го вих ра до ва. По хва-љу је и ње го во на сто ја ње да ду бо ком про жи вље но шћу ма те ри је и бо га-том сли ков но шћу оства ри „су ге сти ван и про чи шћен по ет ски до жи вљај срп ске про шло сти.”

Пр ви део Ле ти ће ве књи ге (стр. 27–96) по све ћен је књи жев ном ства ра њу у вре ме ну Не ма њи ћа. У сре ди шту ауторовoг ин те ре со ва ња су са ми по че ци ори ги нал ног ства ра ња; фо ку си ра се на жан ров ске и стил ске


осо бе но сти ове ли те ра ту ре, за ко ју утвр ђу је да је из раз мла де и по лет не срп ске др жа ве, ње не са крал не и се ку лар не, двор ске, кул ту ре. Сам на слов по гла вља Ка по е ти ци ста ре срп ске књи жев но сти, ука зу је на Ле ти ће ву те жњу да про у чи има нент не и фор мал не од ли ке тек сто ва, ка ко би утвр дио фор мал на на че ла на ко ји ма су са зда ни. То га да ље усме ра ва ка по е ти ци са мих жан ро ва; фо ку си ра се у пр вом ре ду на жи ти је и за пис. За ње га су нео бич но зна чај ни ауто ре фе рен ци јал ни ис ка зи, јер се по сред ством њих ис ка зу је ства ра лач ка са мо свест и на зна ча ва ју ка рак те ри сти ке при сту па гра ђи и књи жев ном ју на ку, а по не кад и при ме ње ни об ли ков ни по ступ ци. Ле ти ћа у пр вом ре ду за ни ма ју они сло је ви ис ка за ко ји се ти чу са ме књи-жев не фор ме (жан ра), по сту па ка, кон вен ци ја, сти ла и од но са пре ма тра ди-ци ји. Ис ка зи су за ње га за ни мљи ви и као сво је вр сна све до чан ства о са мом чи ну пи са ња. Ле ти ћа ов де пре вас ход но ин те ре су ју на ра тив ни жан ро ви; у ње го вом ви до кру гу су при ро да, об лик и функ ци о ни са ње при по ве сти.

У пр вој, кра ћој сту ди ји (При ча и при ча ње у ста рој срп ској књи-жев но сти) у сре ди шту Ле ти ће вог ин те ре со ва ња је при ча као основ на про зна фор ма. Он ука зу је да и по ред раз ли чи тих ре зер ви пре ма усме ној при чи, срп ски сред њо ве ков ни пи сци до след но при ме њу ју ка зи ва ње, тј. по сту пак усме ног при по ве да ча. По пут њих, обра ћа ју се слу ша о ци ма, при вла че ћи њи хо ву па жњу или упо зо ра ва ју ћи на мо рал но-пе да го шки сми сао оно га што је ис при ча но. За ни мљи ва је Ле ти ће ва оп сер ва ци ја да је жи ва, из го во ре на реч при ме ње на и на ни воу пи сца-на ра то ра и на ни воу ње го вих ју на ка, та ко ђе при по ве да ча и бе сед ни ка. Он из во ди за кљу чак да ка зи вач ки по сту пак сред њо ве ков них би о гра фа, и њи хо вих ју на ка у де лу, тре ба ви де ти и као ува жа ва ње учин ка жи ве, из го во ре не ре чи.

Ма да го во ри и о ње го вим прет ход ни ци ма, Ле тић нај ви ше па жње по све ћу је Те о до си ју. За па жа да он пра ви раз ли ку из ме ђу об ли ка при че и по ступ ка при ча ња. Те о до си је во опре де ље ње да де ло на ме ни на шем ле-њи вом ро ду а не са мо уче ној ели ти, пре ма Ле ти ће вом ми шље њу, упу ћу је га да сле ди би блиј ске уз о ре, и то Хри ста ко ји на ро ду го во ри у при ча ма. Мо ле ћи се за ин спи ра ци ју, тра жи ра зум ну реч и је зик ја сан, опо на ша ју ћи апо сто ла Па вла, ко ји је из ја вио да не до ла зи с ви со ком реч ју или пре му-дро шћу, јер је не ра зу мљи во ка зи ва ње го вор у ве тар (пре ма Пр вој Кор: 2,1 и 4). Ле тић утвр ђу је да се Те о до си јев текст оди ста са сто ји од при ча, ко је се ла ко уоча ва ју за хва љу ју ћи увод ним и за вр шним фор му ла ма, ко-ји ма су обе ле же не. Има ју ћи у ви ду на ра тив ни по сту пак, уве де не то по се и из ве сне мо ти ве, ука зу је на срод ност ових при ча са на род ним. Ути цај усме не при че за па жа и на ни воу ис ка за. И сам Те о до си јев увод, где он на по ми ње да не ће го во ри ти са мо по при ча њу, сиг на ли зи ра да усме на тра ди ци ја има ва жно ме сто у ње го вом де лу. Ле ти ће ва раз ми шља ња су вр ло ин струк тив на; ипак, ка да је реч о мо тив ској струк ту ри жи ти ја, тре ба ре ћи да је ту Те о до си је ду бо ко у тра ди ци ја ма жи тиј не књи жев но сти.


Рад по све ћен ви те шкој при чи (Ви те шка при ча у ста рој срп ској књи жев но сти) ве о ма је за ни мљив. Пра ве ћи ди стинк ци ју из ме ђу ви-те шке при че и дру гих при по вед них об ли ка у срп ској књи жев но сти, Ле тић ис ти че да ову пр ву ка рак те ри ше све тов на по вест о рат нич ким и ро ман тич ним до жи вља ји ма ви те за као пред став ни ка фе у дал ног двор-ског жи во та. Ука зу је да у срп ској ли те ра ту ри не ма са чу ва них ви те шких при ча, али да су фраг мен ти ова кве при че, у ви ду мо тив ских и стил ско-је зич ких то по са, угра ђе ни у дру ге при по вед не жан ро ве. Они су, та ко ђе, пре по зна тљи ви и у раз ли чи тим ви до ви ма жи во та на срп ским сред њо ве-ков ним дво ро ви ма (за ба ва, бон тон, име на пле ми ћа и да ма, итд), за тим и у сред њо ве ков ној сли кар ској и фол клор ној умет но сти, еп ској пе сми и на род ној при по вет ки.

Ле тић за па жа да се пре по зна тљи вије ви те шки то по си, у двор ском жи во ту и у књи жев но сти, ја вља ју тек од вре ме на де спо та Ла за ре ви ћа, тј. у XV ве ку. Овај вла дар био је члан Зма је вог ви те шког ре да, осно-ва ног 1408, од стра не Жиг мун да Лук сем бур шког. При вла чи па жњу Ле ти ће ва оп сер ва ци ја да је Де спо тов би о граф Кон стан тин Фи ло зоф не са мо све до чио о ви те шким оби ча ји ма на дво ро ви ма у раз до бљу по зног фе у да ли зма, где је ва жну уло гу има ла и срп ска вла сте ла, већ је у ма ни-ру ви те шке ли те ра ту ре са чи нио и вла дар ски пор трет де спо та Сте фа на. Ин те ре сант но је за па жа ње да је сам де спот, под стак нут ви те шком ли те-ра ту ром, у свом Нат пи су на ко сов ском мра мор ном сту бу, „дао груп ну сли ку срп ских ви те зо ва на Ко со ву, у ви зу ел ном сја ју њи хо вих оде ла и оруж ја, на оки ће ним ко њи ма, са хе рал дич ким зна ци ма на бар ја ци ма”.

Ле тић уоча ва да је у срп ској ли те ра ту ри при су тан са мо део ви те шке при че, онај ко ји го во ри о ви те зу бор цу за ота ча ство, сло бо ду, хри шћан-ско ста до (су сре ће се у жан ру жи ти ја); дру ги, ро ман тич ни део (го во ри о ви те зо вом од но су пре ма да ми, о ви те шком љу бав ном ко дек су), од су-ству је, а је ди но је по све до чен у ро ма ну Три штан и Ижо та, ко ји до ла зи из за пад но е вроп ске тра ди ци је.

О то ме да су по сто ја ли ро ман тич ни са др жа ји све до чи Те о до си је (кад по ми ње пе сме мла дић ких же ља ко је сла бе дух до кра ја, од но сно за ба ве на дво ру Пр во вен ча ног). Ма ло при су ство љу бав них са др жа ја у ори ги нал ним де ли ма, Ле тић об ја шња ва до ми нант ним па три јар хал ним рас по ло же њем; и у сва ко днев ном жи во ту же на је има ла скром ну уло гу.

Све тач ка и ви те шка ле ген да о Све том Ђор ђу, „ко њи ку”, ко ји од не ча-сти ве па ган ске си ле, зма ја, из ба вља кра ље ву ћер ку, ко ја је би ла на ре пер то-а ру за пад но е вроп ских пу ту ју ћих пе ва ча, мо гла је би ти из во ђе на и у срп ској сре ди ни, уве рен је Б. Ле тић. На ова кав за кљу чак на во ди га и чи ње ни ца да је култ Све тог Ђор ђа био ве о ма раз ви јен у вре ме Не ма њи ћа.

До вр ша ва ју ћи сво је раз ма тра ње ви те шких те ма у срп ској књи жев-но сти, Ле тић за кљу чу је да је у срп ском кул тур ном ам би јен ту, на ро чи то


у ра ном сред њо ве ков ном пе ри о ду, хри шћан ски ка рак тер ова квих при ча по ти снуо ро ман тич не еле мен те. Го во ре ћи о раз ло зи ма за ову по ја ву, на зна ча ва да па три јар хал ној при ро ди срп ског на ро да ни је у све му од го-ва рао ко декс за пад њач ког двор ског жи во та, у ко ме је ва жно ме сто има ла и ре то рич ка ве шти на ви те за љу бав ни ка и ње гов ко декс. Ни исто риј ске при ли ке, пре ви ше озбиљ не и пре че сто тра гич не, ни су ишле у при лог зна чај ни јем раз во ју пи са не ро ман ти ке код Ср ба у сред њем ве ку.

Вре дан па жње је и Ле ти ћев рад Сред њо ве ков ни жан ро ви у све тлу аутор ских из ја ва. Ука зу ју ћи на нео п ход ност да се кон крет ним ана ли за ма де ла ста рих срп ских пи са ца утвр ди њи хо во од сту па ње од ка но на жан ра, ка ко би се уста но вио сте пен аутор ске ин ди ви ду ал но сти и ства ра лач ке ори-ги нал но сти, на по ми ње да у том по слу тре ба нај пре по ћи од екс пли цит них ста во ва пи са ца, од њи хо вих из ја ва о по во ди ма за пи са ње, пу бли ци о ко јој пи шу, о етич ким и естет ским за да ци ма де ла и, у ве зи са тим, на чи ни ма уоб ли ча ва ња гра ђе.

Пре не го што при сту пи ана ли зи аутор ских ис ка за, Ле тић на зна ча ва да се у про зним жан ро ви ма ауто ри по ја вљу ју у уло зи на ра то ра, ко ји по-ве да ју, ска зу ју и при ча ју (дру ги их слу ша ју), док су у по ет ским уче сни ци у ко лек тив ном по ја њу.

Аутор жи ти ја, ко је је про зни жа нр, у ин во ка ци ји тра жи реч ја сну и ра зум ну, да би ка ко тре ба ис при чао; ов де се реч пр вен стве но ме ри сми слом, „со љу је зи ка”; у про зи по сто ји дис тан ца из ме ђу ауто ра-при по ве да ча и слу-ша ла ца (њи ма се он обра ћа на раз ли чи те на чи не, с ја сним ути ли тар ним ци љем). Аутор-по јац пак, ко ји ства ра у окви ри ма по ет ског жан ра, тра жи ог ње на дах ну ти је зик и слат ко ре чи ве усне, да би до стој но по јао бо го ле пе пе сме; сми сао се ме ри ле по том, „са том ме да”. Ов де је глас ауто ра удру-жен с ко лек ти вом по ја ца и при сут них вер ни ка у из ра жа ва њу над лич ног осе ћа ња („ус хва ли мо”, „про сла ви мо”, „по ја њем сла ви мо”). У том по гле ду они се раз ли ку ју од дис тан ци ра них при по ве да ча и слу ша ла ца.

Про сла вља ње лич но сти, што је циљ и про зних пи са ца и пе сни ка, оства ри ва но је раз ли чи тим по ступ ци ма, на ра тив ним пред ста вља њем бо го у год них де ла и ко лек тив ним хва ље њем пе сма ма, од но сно „укра-ша ва њем”. Ле ти ће во је за па жа ње да ауто ри по ет ске об ли ке на зи ва ју цве ћем, сим бо лом ле по те. Ства ра ње се, до след но то ме, схва та као упли-та ње цве то ва у вен це, ко ји ма се по том укра ша ва ју све ча сне гла ве оних ко ји су Бо гу уго ди ли. Про сла вља ње као укра ша ва ње део је схва та ња и сред њо ве ков них пи са ца жи ти ја. Оту да се као нај че шће сред ство укра ша-ва ња при че и ње ног ју на ка су сре ћу по хва ла (она је ана лог на би блиј ским псал ми ма), плач, чи ји су атри бу ти, су зе, та ко ђе укра си ду ше и мо ли тва, ко ја је ме та фо ра све тло сти ду ше. Осим ово га, жи тиј ни пи сци ко ри сте и умет ке ре тор ског и лир ског ка рак те ра, али и ци та те из нај леп ших тек-сто ва пи са ца „узо ра” и де ла „мо де ла”.


Ту ма че ћи ис ка зе пи са ца, Ле тић ука зу је да они све до че ка ко „укра-ша ва њем” при че жи ти је по ста је умет нич ки књи жев ни жа нр, ко ји сво јом ле по том де лу је на до жи вљај слу ша ла ца. Сво јим при по вед ним по ступ-ком Те о до си је на сто ји да са чи ни „тр пе зу ре чи ан ђе о ске хра не”, тј. да до бром (ути ли тар ном) са др жа ју да ле пу фор му (атри бут ан ђе о ски и под ра зу ме ва нај ви шу ле по ту и до бро ту). Пре ма Ле ти ће вом ту ма че њу, ле па фор ма код ово га пи сца под ра зу ме ва ла је ме ру у укра ша ва њу, по-себ но у по хва ла ма.

По пут Те о до си ја и Да ни ло Дру ги же ли да сво јим би о гра фи ја ма вла-да ра уз ве се ли ду шу, ум и ми сао чи та ла ца/слу ша ла ца. Па ра фра зи ра ју ћи псал ме, у ин во ка ци ји мо ли Бо га да га на дах не та ко да у ње му ус ки пе си ле жи во тво ре ћег ду ха, ка ко би при чом о њи ма опио слу ша о це и та ко их до вео до ути ли тар ног ци ља при по ве да ња, тј. на по јио их по то ком бо жан ске хра не. Ко мен та ри шу ћи ово ме сто, Ле тић ука зу је да је Да ни ло же лео да га об у зме ства ра лач ки за нос; по том би овај за нос пре нео на чи та о це/слу ша о це, да их опи је при чом. На зна че ном ци љу тре ба ло је да до при не су упра во по ет ски жан ро ви ин кор по ри ра ни у жи ти ја (пла че ви ком би но ва ни са по хва лом, мо-ли тве са ис по ве сти ма гре шно сти, и др.). За Да ни ло вог Уче ни ка утвр ђу је да је про ши рио ову „ле пе зу” аутор ских из ја ва. Ам би ци ја овог пи сца је да бу де сли кар ре чи ма, па се у ње го вом при по ве да њу ја вља ју сна жне ви зу-ел не и аку стич ке сли ке. Аутор ска из ја ва Кон стан ти на Фи ло зо фа, пре ма Ле ти ће вом за па жа њу, ука зу је да тај пи сац же ли да ње го во при по ве да ње о де спо ту бу де без гру бих и су ви шних ства ри; ипак он по не кад раз ви ја ове ће ди гре си је, по пут при че о ко сов ској тра ге ди ји, оправ да ва ју ћи је ста вом да је то „ми ла и за слу ша ње слат ка по вест”.

Из окви ра ово га ра да за ни мљи ве су и оп сер ва ци је о функ ци ји ми-кро-жан ро ва у жи тиј ним де ли ма.

Свој рад О не ким Те о до си је вим књи жев ним ста во ви ма Ле тић за по-чи ње освр том на до са да шња про у ча ва ња аутор ских из ја ва; кон ста ту је да и да ље не до ста ју ана ли зе ко је би ука за ле на „те о риј ска” раз ми шља ња ста рих срп ских пи са ца. Сма тра да је нео п ход но до ве сти у ве зу аутор ске из ја ве пи са ца с њи хо вим књи жев ним по ступ ком, „ка ко би до из ра жа ја до шла ствар на, од но сно ети кет на, функ ци ја на зна че них по е тич ких то по са”.

Ле тић ука зу је да је Те о до си је сма трао да пи сац мо ра до бро по зна-ва ти гра ђу и при ро ду са мо га жан ра. При том се осла ња на Те о до си је ве оце не при по ве да ча у жи ти ју. Пре ма Ле ти ћу, Те о до си је се учио при по-ве дач ком по ступ ку од ста рих пи са ца (хри шћан ских и ан тич ких) а не од До мен ти ја на.

Има ју ћи у ви ду Те о до си је ву аутор ску из ја ву, Ле тић утвр ђу је да се овај пи сац опре де лио за до след ни на ра тив ни по сту пак; он са свим не за-по ста вља по хвал не са др жа је, али сма тра да их тре ба ко ри сти ти са ме ром. Те о до си је је, ис так ну то је у ра ду, пр ви срп ски пи сац ко ји, при сту па ју ћи


са ста вља њу жи ти ја, тра жи „реч ра зум ну и је зик ја сан”. Ти ме што је у сре ди ште по ста вио при чу (са др жај) и сво јим за ла га њем за ра зу мљи вост тек ста, дис тан ци рао се од До мен ти ја на, чи је је де ло жан ров ски хе те ро-ге но а стил учен и ви со ко па ран. Ва жне су и дру ге Ле ти ће ве оп сер ва ци је по во дом Те о до си ја. Он нпр. ука зу је на схва та ње овог књи жев ни ка да аутор из но ва ства ра свет, „ожи вља ва” про шлост, чи не ћи да ле ко и ап-стракт но бли ским и ви дљи вим.

Истом те мат ском кру гу при па да и Ле ти ћев рад Аутор ске из ја ве у сред њо ве ков ним жи ти ји ма као из ра зи пи шче вог ан га жма на и од но са пре ма ствар но сти. Ов де се ауто ре фе рен ци јал ни ис ка зи по сма тра ју као сво је вр сни по ка за те љи од но са књи жев но сти и ствар но сти. По себ но за-ни мљи вим чи ни се оде љак у ко ме се ука зу је на сред њо ве ков но ви ђе ње функ ци је књи ге. Ле тић, осла ња ју ћи се на Р. Асун та, пре до ча ва да је кла-си чан став да је књи га сво је вр сно „огле да ло” (он има ко рен у кла сич ном од ре ђе њу ко ме ди је као „сли ке исти не” и „огле да ла оби ча ја”), у сред њем ве ку до жи вео мо ди фи ка ци ју, у скла ду са есте тич ким за о кре том од спо ља-шњег, ви дљи вог и ма те ри јал ног, у кла сич ној умет но сти, ка не ви дљи вом, уну тра шњем и ду хов ном, у сред њо ве ков ној. Уме сто чул не сли ке ко ја се од мах пер це пи ра, ов де је реч, у скла ду са сред њо ве ков ним хри шћан ским ста вом о „скри ве ној”, не ви дљи вој ствар но сти, о књи зи као ана го шком „огле да лу” ко је чи та о цу, по што је „иза огле да ла”, тј. књи ге, пру жа по сред-ну сли ку о ње му, са гле ди ву „очи ма ума”. Књи га је, ука зу је се, „огле да ло” ка рак те ра, у ко ме чи та лац „гле да” „зе маљ ског ан ђе ла” „не бе ског чо ве ка”. Уз бу ђен ње го вим под ви зи ма, уну тра шњим оком ви ди се бе, ка кав је, тј. ко ли ко за о ста је за њим, па по сти ђен тим са зна њем, те жи да бу де бо љи, тј. „ка кав би тре ба ло да бу де”. Ов де Ле тић пр вен стве но има у ви ду схва та ње Све тог Са ве о функ ци ји књи ге, ко је је екс пли цит но из ло же но у ње го вом Но мо ка но ну („Сва ки пак учи тељ, хо ћу да ка жем епи скоп или пре зви тер или дру ги ко има пре зви тер ски чин ако не зна до бро ове књи ге, ни са мог се бе не зна ко је, а про ник нув ши у ду би ну ових бо го на дах ну тих књи га као у огле да лу ви де ће се бе ка кав је, и ка кав тре ба да бу де, и дру ге ће по-зна ти и на у чи ти”). Сход но овом прин ци пу, књи га је ве ли ко „огле да ло” са ста вље но од ни за ма њих, у ко ји ма се ви де узор ни ју на ци у кон крет ним си ту а ци ја ма.

Ана ли тич ког су ка рак те ра још два ра да из пр во га де ла књи ге: Ка-те го ри је сме ха у ста рој срп ској књи жев но сти и Огра ђи ва ње ча сним кр стом „све срп ске зе мље и по мор ске”.

Дру ги део Ле ти ће ве књи ге (стр. 97–152) по све ћен је пост ко сов ској епо хи у срп ској књи жев но сти и ка рак те ри стич но је на сло вљен: У сен ци Ко со ва. Ат мос фе ра то га вре ме на ефект но се упри зо ра ва по сред ством Аса фо вог псал ма („Бо же до ђо ше не зна бо шци у до сто ја ње тво је; ог њем са же го ше све ти ње тво је; про су ше крв слу га тво јих”, Пс:74,7–9; 79,1–3) и


по да сти ра њем два за пи са ко ји, у фор ми ја ди ков ке, го во ре о опу сте ло сти зе мље, ту ги и ја ду и не у те шном пла чу љу ди али и са ме при ро де („го ри и хол ми пла ка ху по жи га е ми”). У свом Пред го во ру Ле тић ову, „ту роб ну пост-ко сов ску епо ху” пред ста вља као ан ти те зу ра ни јој, на сме ја ној, не ма њић кој. У исти мах са же то и сли ко ви то ука зу је на ка рак те ри сти ке срп ске ли те ра-ту ре у овом раз до бљу: „стил ски жа лоб но ин то ни ра ни ле лек пр вих пи са ца крат ких за пи са о не во ља ма под Тур ци ма и по то ње јед но лич но ту же ње, с тек по не ким ,кри ком‘, кроз ду ги пе ри од роп ства”. У овај оде љак књи ге увр шће но је пет ра до ва, ко ји су те мат ски ра зно род ни. Ле тић нај знат ни ју па жњу по све ћу је жан ру за пи са, ко ји по нај ви ше од ра жа ва дух са ме епо хе. Ис ти че да је бит ка на Ко со ву суд бо но сни да тум-ме ђаш у срп ској кул тур ној исто ри ји, јер је де ли на прет ко сов ско цар ство, зе маљ ско, „ста ро за вет но” и пост ко сов ско, не бе ско, „но во за вет но до ба” (рад О нео ру жа ном бо ју на Ко со ву). На по ми ње да су ко сов ски до га ђа ји и кнез Ла зар, као сре ди шња лич ност, по ста ли „оп се сив на” те ма усме не и пи са не пост ко сов ске књи жев-но сти. Ука зу ју ћи на ви до ве при ка зи ва ња са ме бит ке, кон ста ту је да је она у пи са ним де ли ма пред ста вље на на исто риј ски али и на ме та фи зич ки на чин. Ле ти ћа по себ но за ни ма ју би блиј ски и хри шћан ски сим бо ли у тек сто ви ма ово га вре ме на, па се у ра ду њи ма по све ћу је знат ни ја па жња.

Да ју ћи пре глед књи жев ног ства ра ња у Хер це го ви ни у пр вој по ло ви-ни XVI ве ка (рад Књи жев ност у Хер це го ви ни у пр вој по ло ви ни 16. ве ка) Ле тић по ка зу је да оно, ма да скром но по оби му и књи жев ној вред но сти, има ве ли ки кул тур но-исто риј ски зна чај. Сва су де ла, пре пи си вач ка и штам пар ска, „ва жни ја по ши ри ни кон тек ста ко ји отва ра ју, не го по сво јој кон крет ној по ја ви”.

У ра ду по све ће ном Те о до ру Љу ба ви ћу (Те о дор Љу ба вић, пи сац Го ра ждан ске штам па ри је), Ле тић на сто ји да овог по зна тог штам па ра из Го ра жда, афир ми ше као та лен то ва ног пи сца. Ба ве ћи се ње го вим по-го во ри ма штам па ним књи га ма, ис пи ту је њи хо ву струк ту ру и утвр ђу је књи жев но-умет нич ке ка рак те ри сти ке. По себ ну па жњу по све ћу је увод ном де лу Љу ба ви ће вог по го во ра Слу жаб ни ку (Мо ље ни је), бу ду ћи да је тај текст пи сан са књи жев ним пре тен зи ја ма. Ле ти ће ва ана ли за Мо ље ни ја је из вр сна. На зна че не су жан ров ске осо бе но сти, ко ри шће на стил ско-умет-нич ка сред ства, из во ри и узо ри.

Из окви ра дру гог де ла књи ге за ни мљи ви су и ра до ви: Же не у ста рој срп ској књи жев но сти, „Ста ри срп ски за пи си и нат пи си”Љ. Сто ја но-ви ћа у са вре ме ном кул тур ном и књижевном кон тек сту.

У тре ћи део књи ге (стр. 153–213) рас по ре ђе ни су Ле ти ће ви ра до ви по све ће ни пут ним бе ле шка ма стра на ца, ко ји су про ла зи ли кроз срп ске кра је ве то ком XVII–XIX ве ка.2 Као ка рак те ри стич на обе леж ја ових спи-

2 Овај део књи ге има ка рак те ри сти чан на слов: Срп ске зе мље у пу то пи си ма стра-на ца.


са Ле тић по ми ње ли не ар ност ком по зи ци је (пра ти кре та ње пут ни ка) и су бјек тив ност при по ве да ња. Стра не пу то пи се сма тра дра го це ним јер све до че о од ре ђе ном вре ме ну, о од но си ма из ме ђу Ту ра ка и хри шћа на; кат кад се у њи ма при ка зу је и ста ње хри шћан ских све ти ња. Као та кви, они су но ва „огле да ла” кул тур ног и јав ног жи во та у све у куп ном срп ском ду хов ном про сто ру.

Пр ви у ни зу рад у овом одељ ку књи ге (Ауто би о граф ски по сту пак у пу то пи си ма 17. ве ка ) оп шти јег је ка рак те ра. Ле тић ука зу је да пу то пис као по се бан жа нр још увек ни је те о риј ски иден ти фи ко ван. Осла ња ју ћи се на ауто би о граф ске из ја ве пу то пи са ца и на са ма де ла, на зна ча ва да су пу то пи-сци ис по ља ва ли раз ли чит од нос пре ма чи ње ни ца ма; тај је од нос за ви сио од ка рак те ра са мо га пу то ва ња, од чи та лач ке пу бли ке ко јој се пу то пис на ме-њу је, али и од ин ди ви ду ал них скло но сти са мог ауто ра, од ње го вог по ре кла, обра зо ва ња и ам би ци ја. Ауто би о граф ске ком по нен те, ука зу је Ле ти ће во ис тра жи ва ње, у пу то пи су су на дво ја ки на чин при сут не – на пла ну са др-жа ја као кон крет но ис ку ство с пу то ва ња, а на пла ну фор ме као пут ни ко ва „тач ка гле ди шта” и на чин ис ка за на ве де ног ис ку ства. Ба ве ћи се уне ко ли ко исто ри ја том жан ра, Ле тић на зна ча ва да се пу то пис тек у XVI и XVII ве ку ја вља као са мо ста лан об лик, у ви ду за па жа ња раз ли чи тих ми си о на ра, ди-пло ма та, аге на та, тр го ва ца, пут ни ка кроз не по зна те кра је ве.

Го во ре ћи о об ли ци ма пу то пи са, Ле тић ука зу је да се он нај че шће ја-вља у фор ми днев ни ка. По да так од но сно чи ње ни ца за пи сце је нео бич но зна ча јан; сма тра ли су га нео п ход ним за ве ро до стој ну сли ку о но вом и не по зна том све ту. Пу то пи сне бе ле шке стра на ца, у ду ху сво је кон цеп ци-је, Ле тић пред ста вља као „но ва огле да ла” кул тур ног и јав ног жи во та у све у куп ном ду хов ном про сто ру.

У истом одељ ку књи ге су и сле де ћи ра до ви: Зе мља Па вло ви ћа у пу то-пи си ма странаца 16. и 17. ве ка; За пад ни Ср би у пу то пи си ма 16. и 17. ве ка; Пу то пи сне бе ле шке о пу то ва њу и пут ни ци ма кроз на ше зе мље у тур ском пе ри о ду; На ши кра је ви као гра ни ца два све та у пу то пи си ма 17–19. ве ка.

У по след њем по гла вљу књи ге (Епи лог, стр. 214–233), Ле тић до но-си свој рад Све ти Са ва и Хер це го ви на. Ту је упе ча тљи во пред ста вље на ве за ност Све то га Са ве за „хум ску зе мљу” али и Са ви но по то ње ду хов но при су ство у Хер це го ви ни све до XVI II ве ка. Овај свој рад Ле тић сма тра сво је вр сним ме ђа шем-гра нич ни ком у сво јој књи зи; „за тва ра лук” ста ре срп ске књи же во сти ов де пред ста вље не, у ко ме су пре суд ни исто риј ски до га ђа ји исто вре ме но и пе ри о ди за циј ски оквир и књи жев на гра ђа.

Књи га је по све ће на Ањи Јеф тић, Ле ти ће вој мла дој са рад ни ци, ко ја је пре ра но и тра гич но на пу сти ла овај свет 2008. го ди не. Та лен то ва на и жи во за ин те ре со ва на за сред њо ве ков ну књи жев ност, не ко ли ким сво јим ра до ви ма трај но је обе ле жи ла сво је име у ме ди е ви сти ци.

Љи ља на Ју хас-Ге ор ги ев ска

200 Олга Елермајер-Животић

УДК 929.159.9 Sekulić I.

Сло бо дан ка Пе ко вић, Иси до ри ни ослон ци. Aка дем ска књи га, Би бли о те ка Хо ри зон ти, Но ви Сад, 2009, 194 стр.

Лич ност Иси до ре Се ку лић (1877-1958), ко ја је ви со ком мо рал но шћу, из ди фе рен ци ра ном ин те ли ген ци јом, ког ни тив ном спо соб но шћу и ши ро ким обра зо ва њем пре ва зи ла зи ла мно ге са вре ме ни ке, пред мет је де сет ме ђу соб-но мо но граф ски по ве за них сту ди ја, за сно ва них пр вен стве но на ис тра жи-ва њу есе јис тич ких ра до ва И. Секулић у књи зи Сло бо дан ке Пе ко вић.

Пе ко вић при ка зуje и ана ли зи ра лич ност Иси до ре Секулић, умет ни це и ми сли о ца, са фо ку сом на ње ним не сва ки да шњим, ис ку ством сте че ним и ди сци пли но ва ним ра дом кул ти ви са ним спо соб но сти ма и гра ђан ским вр ли на ма ко је су јој пру жа ле сна гу да одо ље ва, да не под лег не, да се не ко рум пи ра, тј. да пре жи ви у се би не до ра слој ма ло гра ђан ској сре ди ни. Ин-тен зив но тра га за оним пишчевим ме то да ма ор га ни за ци је жи во та и ја сно уоче ним и све сно де фи ни са ним стра те шким ци ље ви ма ко ји су омо гу ћи-ли да пре жи ви као же на ин те лек ту а лац и као умет ни ца но ва тор. Иси до ра Секулић се ов де по ја вљу је као па ра диг ма ре а ли за ци је јед ном за да тог лич-ног кон цеп та соп стве не мо рал но, ин те лек ту ал но и умет нич ки ком пе тент не лич но сти. Сло бо дан ку Пе ко вић ин те ре су је, да кле, пр вен стве но струк ту ра њене мо рал не и пси хо-ког ни тив не лич но сти као осно ва за раз у ме ва ње ети-ке уну тар књи жев но-естет ских вред но сти при по ве дач ког де ла, али са мо то де ло, сем Пи са ма из Нор ве шке, ко је ис пи ту је са ста но ви шта пу то пи са као жан ра, Пе ко вић не ста вља у пр ви план сво је ана ли зе, што и ни је њен циљ. До за кљу ча ка о при ро ди осло на ца И. Секулић као ком плек сних етич-ких про бле ма Пе ко вић до ла зи пр вен стве но ана ли зом есе ји стич ког де ла и, за тим, ко ри шће њем ауто би о граф ске, би о граф ске и кул тур но-исто риј ске гра ђе. Пе ко вић и са ма не по треб но скром но фор му ли ше прет по став ку (стр. 6) да би „ве ро ват но би ло нај јед но став ни је и нај бли же исти ни ту ма чи ти и опи са ти Иси до ру Се ку лић пре ко ње ног де ла (…)”.

Аутор да је сво је од го во ре на мно го број на пи та ња у од но су на струк-ту ру Иси до ри не лич но сти: Ко је би ла та за го нет на же на, чи ји при ват ни жи вот још увек бу ди ра до зна лост, по што га ни је раз от кри ва ла пред јав-но шћу [„на ћу та ла (се) све га ве ка”]; ко ја је рет ко по ка зи ва ла ра дост, че сто би ла за мо ре на и за дру ге за мор на због сво је не при сту пач но сти, „хлад ног по гле да” и ре зиг ни ра ног осме ха на „хлад ним усна ма”; же на увек све сна сво га из у зет ног по ло жа ја у па ла нач кој, ре дов но ма ли ци о зној сре ди ни; же на до стој на ди вље ња због ду хов не сна ге ко јом је успе ва ла да одр жи сво ју ег зи стен ци ју „дру го сти” и да је на нов на чин ар ти ку ли ше у сво јим тек сто ви ма?


Пе ко вић ана ли зи ра ка ко И. Секулић стр пљи во и кон ти ну и ра но из-гра ђу је сво је ба зич не етич ке ослон це у ци љу оп сто ја ња у слу жби ду ха и умет нич ког ства ра ња и на ко ји на чин успе ва да им оста не вер на као прин ци пи ма пре и спи ти ва ња соп стве не људ ске ва лид но сти. Са тим сво јим ослон ци ма: рад ним ето сом, ин те лек ту ал ном ра до зна ло шћу и по ште њем, обра зо ва њем и по зна ва њем ре ал ног све та она, у ви ђе њу Сло бо дан ке Пе ко вић, успе ва да се из бо ри про тив ма ли ци о зних са вре ме ни ка и да одр жи под кон тро лом сво је нео ту ђи ве, умет нич ки јед ном обе ло да ње не „зле ду хо ве” вел тшмер ца (че жњу, са мо ћу, но стал ги ју, ту гу итд.) и пси-хосо мат ски усло вље не са пут ни ке (гла во бо љу, умор, де пре си је, еска пи зам итд.), ко ји су је пра ти ли до кра ја жи во та.

Књи га Сло бо дан ке Пе ко вић ни је, да кле, кон ци пи ра на ни као кла сич на на уч на би о гра фи ја – због че га ће ве ро ват но би ти раз о ча ра ни чи та о ци ко ји од те књи ге евен ту ал но оче ку ју „по пу ња ва ње пра зни на” у по зна тим Иси до ри-ним жи во то пи си ма; књи га ни је ни би о гра фи ја Иси до ри ног опу са, већ си сте-мат ски пре глед ре цеп ци је њеног, по себ но ра ног де ла у књи жев ној кри ти ци и на у ци о књи жев но сти, од Јо ва на Скер ли ћа и Гу ста ва Ма то ша до Ра до ва на Вуч ко ви ћа и ана ли за оних спе ци фич них спо соб но сти списатељицине пси хе и инте лек та ко ји су јој омо гу ћи ли да са сво јим лич ним ослон ци ма пре жи ви у не то ле рант ној сре ди ни и на ци о на ли стич ки оп те ре ће ном јав ном и књи жев-ном жи во ту, ко ме она ни је при па да ла, ма да је, по на шем ми шље њу, ипак, ма да не у бе дљи во, по ку ша ва ла да му се при бли жи, као што је оно јед ном То нио Кре гер То ма са Ма на не спрет но и уза луд но на сто јао да се и као умет-ник осе ти при пад ни ком гра ђан ског жи во та.

Ана ли зом струк ту ре мо рал них осло на ца И. Секулић, Пе ко вић пру жа бу ду ћим ис тра жи ва чи ма осно ву за на уч ну ре цеп ци ју те мат ске ком по нен те и фор мал не струк ту ре у њеном при по ве дач ком де лу, ко ји ма би се из во ри и мо ти ва ци је мо гли прет по ста ви ти у оно ме што је ауто би о граф ски пре-ћу та но. Она сво јим од го во ри ма да је но ве по ла зне тач ке и пер спек ти ве за ре цеп ци ју и ис тра жи ва ње мо ти ва, усме ре но сти и ак тив но сти ју наки ња и ју на ка као ре фле кто ра уну тра шње би о гра фи је аутор ке, са др жа не у ње ним мо рал ним ослон ци ма. У том по гле ду би сва ка ко за да ље ис тра жи вање нај и зда шни ја би ла Кро ни ка па ла нач ког гро бља. У том де лу „ре тро град не фор ме”, „уну тра шња струк ту ра де ла оста ла (је) пре по зна тљи во Иси до-ри на, са истом жи вот ном фи ло зо фи јом, са ана ли тич ким по ступ ком ко ји је исти као у свим оста лим де ли ма”, ис ти че Пе ко вић (стр. 34).

Сле де ћим ослон ци ма, тј. мо рал ним ком по нен та ма ли чо сти Иси до ре Се ку лић по све ће на су сле де ћих де вет по гла вља књи ге:

инте лек ту ал ној ри го ро зно сти и усме ре но сти у свим по ду хва ти ма (Иси до ра – же на ин те лек ту ал ка); искре но сти пре ма се би, на ро чи то у по-сма тра њу вред но сти соп стве ног ра да (Иси до ра и искре ност); стал ном пре и-спи ти ва њу ин тер на ли зо ва ног прин ци па исти но љу бља (Иси до ра и исти на);


кри тич ком од но су пре ма на сле ђе ној ре ли ги о зној дог ми соп стве не пра во-слав не кон фе си је (Иси до ра – мо рал и ре ли ги ја); сен зи бил но сти за со ци јал не про бле ме (Иси до ра и си ро ма штво); ра ци о на л ном од но су пре ма на след ству на ци о нал не кул ту ре, чи ју ва лид ност тре ба да од ре ди и ле ги ти ми ше мо гућ-ност ком па ти бил но сти са по твр ђе ном ху ма ни стич ком и про све ти тељ ском тра ди ци јом европ ских кул ту ра (Иси до ра и тра ди ци ја); тре зве но сти према на ци о нал ном пи та њу као ком плек сном за дат ку чу ва ња „енер ги је” на прет ка и раз во ја по твр ђе них на ци о нал них вред но сти у окви ри ма ко смо по лит ских прин ци па (Иси до ра и на ци о нал но) – по глав ње сва ка ко нај ин спи ра тив ни је за да ље ис тра жи ва ње књижевног де ла; од но су ем па ти је пре ма кул ту ри гра да, ко ја је ди но ому гу ћа ва раз вој и ег зи стен ци ју сло бод не ин ди ви ду ал но сти и мно го стру ких фор ми не спу та ва не „дру го сти” (Иси до ра и град), и, нај зад, кри тич ком пре и спи ти ва њу вред но сти, ак ту ал но сти и функ ци о нал но сти соп стве ног ис ку ства и зна ња (Иси до ра и пу то ва ња).

У нај о бим ни јем, пр вом по гла вљу књи ге За и про тив Иси до ре Се-ку лић при ка за не су књи жев не при ли ке у Ср би ји, по себ но у књи жев ној кри ти ци са но вим и те же до ступ ним ма те ри ја лом из ли те рар них ча со пи са пр ве две де це ни је 20. ве ка. Јед на од цен трал них те ма ово га по гла вља је Скер ли ће ва ви та ли стич ко-на ци о на ли стич ка ре ак ци ја на по ја ву збир ке мо дер не лир ске про зе Са пут ни ци 1913. Ка ко Пе ко вић ис ти че, Иси до ра Секулић до кра ја жи во та пси хич ки не са вла ђу је Скер ли ће ву нео прав да ну кри ти ку, иако је за то мо гла на ћи осло нац у Ма то ше вој апо ло ги ји сво га де ла и уоп ште, ка ко из гле да, пре у хр ват ској, пре ма мо дер ни ја че сен зи би-ли зо ва ној, ис ку сни јој и у оно до ба то ле рант ни јој књи жев ној јав но сти.

О пи та њи ма об на вља ња срп ске књи жев но сти ета бли ра њем ин ди ви-ду ал них те ма у ду ху мо дер не кроз ра на де ла Иси до ре Се ку лић (Са пут-ни ци, 1913. и Пи сма из Нор ве шке, 1914.) и о њи хо вом ду бо ком ути ца ју и да ле ко се жним по сле ди ца ма за да љи ток књи жев но сти на срп ском је зи ку, рас пра вља Пе ко вић та ко ђе у по гла вљу За и про тив Иси до ре Се ку лић, отва-ра ју ћи пут за кон крет на, те мат ска, иде о ло шка, сти ли стич ка, и фи ло ло шка ис тра жи ва ња тих по сле ди ца, на ро чи то у де ли ма же на аутор ки ко је су се на шле у тра ди ци ји еман ци па тор ског ду ха И. Секулић. Иако се и Сло бо-дан ка Пе ко вић при дру жу је ми шље њу да је Иси до ри но књи жев но де ло афир ми са но као естет ска вред ност у окви ру исто ри је срп ске књи жев но сти, скло ни смо ипак да ус твр ди мо да је та афир ма ци ја ви ше пла ка тив на не го фак тич ка, по што де ло ни је још до вољ но ис тра же но, због че га се, на при мер, вред ност збор ни ка Иси до ри ја на као афир ми са ног фо ру ма за про у ча ва ње Иси до ре Се ку лић не мо же пре це ни ти. Та ко ђе би се сме ло ус твр ди ти да је И. Секулић кул тур но-по ли тич ким зна ча јем сво јих есе ја – про из и шлим из ње них ана ли тич ких спо соб но сти, ло гич ког ми шље ња са ра зло жним ар гу-мен ти ма и увек при сут ном скло но шћу да се осло ни на ег закт не ди сци пли-не – пре ва зи ла зи ла ка ко свој умет нич ки до сег у при по вед ној про зи, та ко и


свој, на ро чи то у син та к си, твор би ре чи и ћу дљи вој лек си ци, гер ма ни зо ва ни је зич ки из раз, ко ји чак и Јо ван Де ре тић у Исто ри ји ср пс ке књи жев но сти са на гла ше ном не ла год но шћу пре по зна је као ма ни ри зо ван, афек ти ран и хла дан, не ука зу ју ћи на по ре кло тих не до ста та ка.

За вре ме свог ду гог при су ства у књи жев ном жи во ту Ср би је, по чев од 1913, Иси до ра Секулић је, ка ко то Пе ко вић ис црп но до ку мен ту је, до живљaва-ла увек исту суд би ну: Због Са пут ни ка је би ла углав ном де нун ци ра на, на-па да на, гр ђе на и ома ло ва жа ва на, од би ја на и за не ма ри ва на али, на ро чи то у да љим пре лом ним тре ну ци ма срп ског кул тур ног и по ли тич ког жи во та све до да нас (зад њи пут, на при мер, у Књи жев ном ли сту, бр. 88/89 од 1.1. и 1. 2. 2010.), хва ље на, бра ње на, и ци ти ра на као ар би тар гра ђан ског мо ра ла и ме ри ло вред но ва ња ак ту ел них ду хов них стре мље ња, ста рих вред но сти и по ку ша ја но ве кул тур не и по ли тич ке ори јен та ци је обра зо ва ног де ла срп ског дру штва, бо ље ре ћи: уских кру го ва бе о град ске ин те ли ген ци је и ли те ра та, ко ји ни су увек би ли ре пре зен та тив ни за Ср би ју и ње не „по кра ји не”.

Сло бо дан ка Пе ко вић нам је да ла књи гу о Иси до ри Се ку лић као узор-ној по ја ви срп ског кул тур ног жи во та, као же ни ја ко га ра зу ма са усво је ним над ре ђе ним прин ци пи ма ства ра лач ког и од го вор ног жи вље ња у ми ру са со бом и са дру ги ма, о еман ци по ва ној же ни ко смо по лит ског ду ха, ко ја се због сво јих убе ђе ња и чу ва ња мо гућ но сти њи хо ве ар ти ку ла ци је кроз умет нич ки и пу бли ци стич ки рад од ри че лич них удоб но сти, та ји свој при-ват ни жи вот, чи не ћи ипак по вре ме но уступ ке по ја ва ма ко је су се ко си ле са ње ним убе ђе њи ма: ар ха ич ном на ци о на ли зму и оце ни оби ча ја срп ске па три јар хал не и ру рал не кул ту ре сво га вре ме на.

Књи га Сло бо дан ке Пе ко вић је бо га та зна њем о Иси до ри Секулић као мо рал ној лич но сти и књи жев ни ци. Она про ди ре у су шти ну ана ли зи-ра них по ја ва, по зи ци о ни ра их у окви ре срод них фе но ме на ис тра жи ва них у на у ци о књи жев но сти, ет но ло ги ји, пси хо ло ги ји, фи ло зо фи ји и исто ри ји умет но сти дру гих европ ских сре ди на и баш том, ин дук тив ном ме то дом отва ра мо гућ но сти за да љу ана ли зу њеног опу са из пер спек ти ве ње го ве усло вље но сти баш тим, у књи зи ана ли зи ра ним и при ка за ним спе ци фич-ним свој ст ви ма Иси до ре Се ку лић. Књи гу Сло бо дан ке Пе ко вић пре по ру-чи ли би смо на ро чи то као не за о би ла зну сту ди ју у да љем ис тра жи вању те мат ског ком плек са и фор мал них срук ту ра, тј. „естет ског са др жа ја” (Wolf Schmid) ауторкине на ра тив не про зе.

Књи га је ле по опре мље на: У чвр стом по ве зу, са др жи шест ре про-дук ци ја фо то ра фи ја И. Секулић; текст при јат но од у да ра од ква ли тет ног бе ло-си вог па пи ра, у ње му је два да има штам пар ских гре ша ка. Ко ри шће на ли те ра ту ра да та је у при мед ба ма ис под глав ног тек ста, што је за чи та о ца зна чај но олак ша ње за вре ме лек ти ре. Имен ски ре ги стар омо гу ћа ва кур-зо рич но чи та ње и про ду бљи ва ње пи та ња од ин те ре са.

Олга Елермајер-Животић


Белешке и осврти 205

БЕЛЕШКЕ И ОСВРТИ

УДК 821.162.1.09

Przekłady Literatur Słowiańskich, Tom 1, część 1. Wybory translatorskie 1990–2006, pod. red. Bożeny Tokarz, Katowice

2009.

Године 2009. у Катовицама је изашао зборник радова Przekłady Literatur Słowiańskich, Tom 1, część 1. Wybory translatorskie 1990–2006, који је осмишљен као први део међународног истраживачког пројекта из области превођења словенских књижевности – Преводи словенских књижевности (Przekłady Literatur Słowiańskich). Научни руководилац пројекта је професор Божена Токаж са Шлеског универзитета у Като-вицама (Uniwersytet Śląski). У овом зборнику се налазе текстови који обухватају како преводе пољске књижевности на друге словенске језике (бугарски, хрватски, српски, словеначки језик), тако и преводе дела бугар-ских, хрватских, чешких, македонских, српских, словачких и словеначких аутора на пољски језик. Везама пољске и српске културе и књижевности баве се два чланка. То су радови Јадвиге Сопчак Пољска драма у Србији од 1990. до 2006. године (Jadwiga Sobczak, Polski dramat w Serbii w latach 1990-2006 [w] стр. 155–163) и Малгожате Филипек Милош Црњански код Пољака. „Роман о Лондону” или саоднос страних особина оригинала и страних особина превода (Małgorzata Filipek, Miloš Crnjanski w kręgu polskich odbiorców literatury, ,,Powieść o Londynie”, czyli obcość oryginału a obcość przekładu [w] стр. 165–180).

Јадвига Сопчак концентрише се на рецепцију пољских драма у српском културном простору у периоду 1990–2006. Ауторка помиње дугогодишње присуство пољске драме у Србији (односно Југославији) у ранијем периоду и обраћа пажњу на ванкњижевне услове који су утицали на облик међународне културне размене у новој политичкој ситуацији у Србији деведесетих година ХХ века. Ауторка помиње позоришне пред-ставе и издања пољских драма у Србији. У периоду 1990–2006. српски примаоци културе и литературе имали су могућност да се упознају са инсценацијама драма Славомира Мрожека (Емигранти) и Тадеуша Ру-жевича (Картотека, Замка) које је раније превео Петар Вујичић. Осим представа које су биле начињене на основу већ постојећих Вујичићевих превода у новосадском часопису ,,Поље’’, били су штампани преводи

206 Ирена Шпадијер

одломака дела неколико пољских аутора као што су Ингмар Вилквист (Без наслова), Марек Прухњевски (Луција и њена деца), Анджеј Сарамонович (Тестостерон), Павел Јурек (Порно покољење), Павел Сала (Од данас ћемо бити добри) које је начинио бивши лектор српског језика на Универ-зитету у Лођу Зоран Ђерић. Јадвига Сопчак у чланку констатује да иако је пољска драма на прелому ХХ и ХХI века била у кругу интересовања српске публике, ипак ово интересовање није допринело објављивању пољских драма на српском, а много превода постоји само у облику позоришних сценарија. Ова форма често ограничава приступ њима, а понекад и онемогућава истраживачку делатност. Српски преводи често су се припремали по наруџбинама редитеља или позоришта и били су резултат познанстава и личних веза преводилаца (Бисерке Рајчић, Зорана Ђерића) и пољских аутора или слависта.

Малгожата Филипек у свом чланку подсећа на почетке рецепције дела Милоша Црњанског у Пољској која је почела већ двадесетих година ХХ века. Већи део рада посвећује се анализи пољског превода Романа о Лондону, чији је настанак 2004. године био догађај од великог значаја за популаризацију стваралаштва овог писца на пољском културном подручју. С обзиром на јунаке-странце и туђу средину у којој се збива радња романа, дело поседује страни дух који је уочљив и за стране и за пољске читаоце. Присуство страних особина које је, иначе, једна од основних одлика превода, проузроковало је рефлексију о разликама у перципирању туђих особина текста како у средини читалаца оригинала, тако и читалаца превода. За пољске читаоце превода који је начинио преводилац-странац, осећај нечег страног изазива језик превода који се одликује присуством многих израза и лексичких средстава која не одговарају нормама пољског језика. Ипак, језичке грешке превода губе свој значај према универзалности и актуелности садржаја, јер Роман о Лондону приказује пољској публици, за коју је проблем емиграције по-стало једно од најважнијих друштвених питања, судбину човека који не може да нађе место ван своје земље.

Радови Јадвиге Сопчак и Малгожате Филипек дали су занимљиво виђење српско-пољских и пољско-српских односа у размени и перцепцији књижевних дела на обе стране и указали, осим на ужи, књижевни и на један шири и то веома важан и занимљив феномен – социокултурни кон-текст у рецепцији једне националне књижевности у другој средини.

Малгожата ФилипекИрена Шпадијер

Белешке и осврти 207

УДК 821.163.41.09.Držić M.

Marin Držić, Tirena, 1551,Faksimilni pretisak, Školska knjiga, Zagreb, 2008.

Једна од најзначајнијих драма Марина Држића и најбоља дубровач-ка ренесансна пасторала Тирена, за коју се знало да је објављена 1551. године, била је у књижевности позната само према два каснија издања из XVII века (1607, 1630). Оба издања су садржала у једној књижици не-колико Држићевих дела обједињених насловом Пјесни Марина Држића уједно стављене с мнозим друзим лијепим стварми. Сматрало се да је оба пута само поновљено издање из 1551. Редослад објављених дела у издањима XVII века је био: посвета Својим пријатељем, песме, Тужба Љубмира од комедије Тирене, Пролог други комедије приказане у Држића на пиру (то јест Тирене), Приповијес како се Венере божица ужеже у љубав у лијепога Адона (позната, иначе, под називом Венере и Адон), Новела од Станца, Тирена, пред којом су биле две посвете. Једна је била написана за ново издање, 1607, када Држић више није био жив, Влаху Јера Држића – „Тирена комедија ... сложена у језик дубровачки по изврс-ному и словитому спјеваоцу Марину Држићу (добре спомене)” – друга је била Држићева из 1551, којом је пасторалу посвећивао властелину Мару Макуљи Пуцићу. Сва ова дела у књизи (осим посвета) повезивала је чињеница да су била испевана у стиховима.

Недавно су у Националној библиотеци у Милану откривене две књижице Марина Држића, обе из 1551. године, штампане у Венецији, то јест посебна издања Тирене и Пјесни Марина Држића уједно стављене с мнозим друзим лијепим стварми. У другој књижици су објављена сва дела као и у каснијим издањима, осим Тирене. До овога открића је дошао Енио Стипчевић који је и објавио фототипско издање Тирене из 1551. године.

Иако се, осим у неким ситницама, прво издање Тирене поклапа са оба каснија, у којима се нашла спојена са другом књижицом, њено откриће је од посебног значаја. Проналазак две књижице, које су објављене за време пишчевог живота, исправља досадашње уверење да је Држић штампао само једну књигу, што је за његово време, у коме је мали број писаца успевао да штампа неко своје дело, чињеница од значаја. Осим тога, непосредни увид у изворна издања дела у облику у коме их је он предао у штампу, посредно открива и неке нове појединости које се тичу најранијег периода његовог драмског стварања.

Злата Бојовић


Часописи и зборници 209

ЧАСОПИСИ И ЗБОРНИЦИ

УДК 821.16.09

Wi el kie te maty kul tury w li te ra tu rach sł o wi a ń skich, 8,Pi e ni ądz, Wydaw nic two Uni wersyte tu Wro cł aw ski e go, CXLIX,

Wro cł aw, 2009, 567 стр.

Ове го ди не из и шао је из штам пе збор ник са на уч ног ску па ко ји се одр жа ва на Уни вер зи те ту у Вроц ла ву, на Ка те дри за сла ви сти ку, а по све ћен је ве ли ким те ма ма кул ту ре и ли те ра ту ре сло вен ских на-ро да. Овај број об ра ђу је те му нов ца у сло вен ској књи жев но сти и са др жи при ло ге из сле де ћих књи жев но сти: ру ске, че шке, укра јин ске и ју жно сло вен ских књи жев но сти. У одељ ку збор ни ка по све ће ног ју-жно сло вен ској ли те ра ту ри, не ко ли ко ре фе ра та се ба ви не по сред но и срп ском књи жев но шћу.

Уни вер зи тет у Вроц ла ву пру жио је до при нос про у ча ва њу нај-ста ри јих еп ских пе са ма из збир ке Ву ка Ка ра џи ћа по сред ством ра да Ми ли це Ја ку бјец-Сем ко во ве, под на сло вом: Да ли су хе ро ји ју жно сло-вен ских на род них еп ских пе са ма мо гли би ти бо га ти? По себ на па жња по све ће на је ана ли зи имућ но сти вла да ра по пут кра ља Ву ка ши на или ца ра Ду ша на, а по том су узе ти у об зир и по да ни ци као што је Мар ко Кра ље вић; пру жен је кон кре тан опис ам би јен та у ко ме су ове лич но сти жи ве ле, те скром ност ор на мен ти ке ко јом су укра ша ва ли сво ју оде ћу и ко ње. Аутор ка за кљу чу је да се глав но бо гат ство са сто ја ло у зла ту и то пот кре пљу је ар гу мен ти ма, по зи ва ју ћи се на нај ста ри је пе сме у ко ји ма по себ ну уло гу игра ју ду ка ти. Ствар но бо гат ство ју на ка сред-њо ве ков них еп ских пе са ма би ло је у скла ду са њи хо вим оно вре ме ним пан да ни ма у дру гим европ ским књи жев но сти ма. Ме ђу тим, у на род ној по е зи ји на ста лој под вла да ви ном Ту ра ка, бо гат ство вла да ра и хе ро ја у су шти ни се сво ди ло на сан о сло бо ди као нај ве ћој вред но сти, ко ја је на ди ла зи ла сва ко ма те ри јал но бо гат ство.

Зла та Бо јо вић у сво јој сту ди ји под на сло вом Но вац као мо ти ва-ци ја књи жев ног ли ка и дру штве ног мо ра ла у ли те ра ту ри XVI ве ка, ба ви се про бле ма ти ком нов ца у кон тек сту ре не сан сне ли те ра ту ре. У хе до ни стич кој ат мос фе ри ре не сан сног вре ме на, uomo fa ber био је у це ло сти окре нут ужи ва њу у умет но сти, рас ко ши и бо гат ству, а но вац сти че ва жно ме сто у хи је рар хи ји со ци јал них вред но сти; ме ђу тим,

210 Гордана Покрајац

он се исто вре ме но ко си са нај ви шим етич ким прин ци пи ма и по ста је оп скур но на лич је де ви јант ног по и ма ња вред но сти, што га чи ни не-га тив ном по ја вом чи та вог ре не сан сног раз до бља. Ли те ра ту ра ста рог Ду бров ни ка осли ка ва ова кво ста ње ис црп но се ба ве ћи те мом зла та, од но сно нов ца, ука зу ју ћи с јед не стра не на пси хо ло шки аспект оп сед-ну то сти зла том од стра не пла стич но уоб ли че них ли ко ва твр ди ца, а с дру ге стра не пре до ча ва ње го ву не га тив ну функ ци ју у окви ри ма дру-штве ног мо ра ла. Но вац је нео дво јив од фе но ме на твр дич лу ка ко ји се од ан тич ког ли те рар ног оте ло тво ре ња у ли ку co mi cus se nex-a одр жао до Ма ри на Др жи ћа и ње го вих ре не сан сних пла у тов ских ко ме ди ја, у ко ји ма су при ка за ни ли ко ви твр ди ца оп сед ну тих нов цем. Но вац је у ли ко ви ма Дун да Ма ро ја, Ску па и Ар ку ли на остао из вор на мо ти ва-ци ја; он за њих има из у зе тан зна чај, али и по ред то га, ове лич но сти се ни су огре ши ле о основ не мо рал не ко дек се. На про тив, по ме ра њем оп се си је нов ца пре ма чо ве ко вој уну тра шњој сфе ри, Др жић при ка зу-је - пси хо ло шким мо ти ви са њем од но са пре ма нов цу – сво је ли ко ве као жр тве соп стве не стра сти. Као ре пре зен та тив ни при мер, аутор ка из два ја лич ност Ску па из исто и ме не ко ме ди је, ко ји је све стан да је но вац зло а он ње го ва жр тва, али и по ред те све сти не мо же да се от ме соп стве ној оп чи ње но сти њи ме.

У де ли ма дру гих ре не сан сних пи са ца та ко ђе је при ка за на уло га нов ца у дру штву ко ји ис кри вљу је основ не мо рал не вред но сти; при мер сво јим по ет ским де ли ма пру жа ју: Ши шко Мен че тић, Дин ко Ра њи на, Ма вро Ве тра но вић, као и Ни ко ла На ље шко вић. Мо тив нов ца у ду бро-вач кој књи жев но сти ре не сан се био је ви ше стру ко ре ал но за сно ван, би ло да је у слу жби мо ти ва ци је ли ко ва или ти по ва, би ло да пре до ча ва пи шче во раз о ча ре ње де ви јант ним мо ра лом сво јих су гра ђа на и ду бро-вач ког ре не сан сног дру штва у це ли ни.

Пер си да Ла за ре вић ди Ђа ко мо, ана ли зи ра про бле ма ти ку нов ца у свом ра ду под на сло вом Око „Опи са ју го сла вен ских но ва ца” Ши ме Љу би ћа: књи жев но-на уч на по ле ми ка по во дом јед не ну ми зма тич ке ми сти фи ка ци је. Ба ве ћи се ве зом нов ца и књи жев но сти, те нов ца и исто ри је, аутор ка по ла зи од Дан те о вог XIX пе ва ња Ра ја ко је го во ри о кри во тво ре њу нов ца у ко је су би ле уме ша не и ју жно сло вен ске зе мље. На кон ви ше од пет ве ко ва овим фе но ме ном се ба ви и хр ват ски пи сац, исто ри чар и ар хе о лог XIX ве ка Ши ме Љу бић, ко га је рас пра ва о нов-цу уве ла у књи жев но-на уч ну по ле ми ку ве за ну за про це ну ри зни це са бла гом про на ђе не у бли зи ни Ко со ва По ља. Љу бић је бра нио аутен тич-ност тих злат ни ка твр де ћи да их је код Ср ба би ло и пре и по сле ца ра Ду ша на, те да се ни ка кав но вац ни је кри во тво рио, ни ти о то ме Дан те го во ри; за пра во се ра ди о из ви то пе ре ним ин тер пре та ци ја ма Дан те о вих сти хо ва, што је на ро чи то за сме та ло Љу би ћу. Ње го во де ло Опис ју го-сла вен ских но ва ца мо же се сма тра ти вред ном од бра ном ју жно сло вен-


ске кул ту ре, ко ју пре до ча ва кроз при зму нов ца пру жа ју ћи за ни мљи ве ко мен та ре о ју жно сло вен ској пи са ној и усме ној тра ди ци ји.

Ве сна Мал ба шки-Пу по вац у ра ду под на сло вом Но вац у пре пи-ска ма Ла зе Ко сти ћа, ука зу је на са чу ва на пи сма при ја те љи ма, по зна-ни ци ма и са рад ни ци ма, ко ја осве тља ва ју пе сни ко ве нов ча не не да ће ко је су га пра ти ле кроз жи вот и ства ра ла штво све до смр ти. Ми лан Ор лић у ра ду По след ња стра ни ца књи го вод ства: че ти ри зна че ња пој ма „но вац”, ука зу је на уни вер зал ност те ме нов ца; аутор је ову те му раз мо трио на при ме ру че ти ри књи ге ко је при па да ју раз ли чи-тим књи жев но-исто риј ским, по е тич ким и жан ров ским тра ди ци ја ма у сло вен ским књи жев но сти ма. Ис тра жи ва ње је у це ли ни за сно ва но на иде ји Ми ро сла ва Кр ле же о крај њем сво ђе њу ра чу на („по след ња стра-ни ца књи го вод ства”). Она је по ла зи ште нов ча ног си сте ма ис ка за ног Бул га ко вље вим сим бо лич ко-ме та фи зич ким по и ма њем нов ца, а ти че се пој ма ду ше као мо не те ко ја и у нај бо љим и у нај го рим све то ви ма има нај дра го це ни ју вред ност.

Пер Ја коб сен у тек сту „Го спо ђи ца” – страст за нов цем или су-бли ми ра ни ерос, раз ма тра фе но мен твр дич лу ка ова пло ћен кроз лик про та го нист ки ње Ан дри ће вог ро ма на, Рај ке Ра да ко вић. Ја коб сен скре ће па жњу на ми ну ци о зну ана ли зу го то во кли нич ке шкр то сти глав не ју на ки ње, ко ја у овом слу ча ју пре ва зи ла зи гра ни це ло кал ног. На ме ра је ауто ра да ука же на ис по ља ва ње Ан дри ће ве лич но сти у ро-ма ну Го спо ђи ца, што је но ви на у до са да шњем про у ча ва њу ње го вог де ла. Ан дри ће вим ро ма ном ба ви се и Ми ле на Сто ја но вић у тек сту Уло га мо ти ва нов ца у струк ту ри ро ма на „Го спо ђи ца” Иве Ан дри ћа; аутор ка у пр ви план ис ти че на чин на ко ји је мо тив нов ца ре а ли зо ван у кру жној струк ту ри Го спо ђи це. Овај мо тив је есен ци јал ни струк тур ни еле ме нат, ко ме су при ла го ђе ни ка ко мо ти ва ци ја ли ко ва и рад ња ро ма-на, та ко и ванк њи жев ни еле мен ти по пут исто риј ских и дру штве них до га ђа ја, ко ји се књи жев но тран сфор ми шу.

Мал гор жа та Фи ли пек у свом члан ку Од бо гат ства...до си ро ма-штва или суд би на ру ског ари сто кра те у „Ро ма ну о Лон до ну” Ми ло ша Цр њан ског, ана ли зи ра суд би ну кне за Ни ко ла ја Ро ди о но ви ча Рјеп ни-на, на чи ју је пер цеп ци ју ствар но сти ути ца ла не ми ло срд на бор ба за оп ста нак ко ја се пре тво ри ла у сва ко днев ну мо ру. Аутор ка ука зу је да је ко нач ном Рјеп ни но вом сло му пре суд но до при нео не ста нак нај ве-ћих ду хов них вред но сти, а не ње го ва по губ на со ци јал на де гра да ци ја усло вље на Ок то бар ском ре во лу ци јом.

Са би на Гир гел у ра ду Би ти Арон или Ње го ван?Фи ло зо фи ја по се-до ва ња у пер спек ти ви „Злат ног ру на” Бо ри сла ва Пе ки ћа, пре до ча ва су коб ра ци о нал ног и ира ци о нал ног у ли ку про та го ни сте; с об зи ром на то да је овај су коб ре ги стро ва ло још мит ско ми шље ње, оно ће до-

212 Гордана Покрајац

ми ни ра ти у ли ку Га зде Си ме о на на ро чи то на кон цу ње го вог жи во та ка да од лу чу је да се у об лич ју ко ња вра ти у мит ске вре мен ске окви ре, сим бо лич но се од ри чу ћи жи во та усме ре ног ка нов цу и мо ћи.

Маг да ле на Ка рол зик ана ли зи ра мо тив нов ца у ра ду: Све је на про да ју. Дик тат нов ца у „жи вот ној про зи” Алек сан дра Ти шме. Но-вац се у Ти шми ним де ли ма ја вља као: ре тор ска фи гу ра, мо тив, књи-жев на те ма и фе но мен ко ји ути че на ток жи во та чи та вог дру штва; он по ста је уни вер зал на ме ра вред но сти ка ко у сфе ри ма те ри јал ног, та ко и ду хов ног, емо ци о нал ног и идеј ног. Ти шма пред ста вља људ ску ин ди ви ду ал ност и рат ну по шаст уз по моћ еле мен тар них нов ча них ка те го ри ја.

Дра га на Мр ше вић-Ра до вић ба ви се те ма ти ком нов ца у фра зе-о ло шком кон тек сту; њен рад – Фра зе о ло ги ја дру штве ног ста ту са: си ро ма шан / бо гат у срп ском је зи ку (лин гви стич ки и кул ту ро ло шки аспект), об у хва та две це ли не: а) Фра зе о ло ги зми са зна че њем „би ти ве о ма бо гат” и „жи ве ти вр ло бо га то, у из о би љу”, уз обра зло же ње на аде кват ним при ме ри ма; и б) Фра зе о ло ги зми са зна че њем „би ти ве о ма си ро ма шан”, ко ји се фор ми ра ју пре ма по ред бе ним мо де ли ма про дук-тив ним и у дру гим сло вен ским је зи ци ма.

Оле на Дзју ба По греб њак у ра ду Су прот ста вље ност бо га таш-си-ро мах у про зи о Пр вом свет ском ра ту, из ла же о де гра да ци ји мо ра ла, из ви то пе ра ва њу етич ких вред но сти, пој мо ва до бра и зла, што је ло-гич ка по сле ди ца ру ши лач ког ути ца ја рат ног вре ме на на људ ске ду ше. У но вом све тлу се ис по љи ла со ци јал на и имо вин ска не рав но прав ност, а ути цај нов ца на суд би ну љу ди до био је но ви из раз у умет нич кој ли-те ра ту ри. Аутор ка при ка зу је нај ка рак те ри стич ни је „сме ро ве” ути ца ја имо вин ских и фи нан сиј ских од но са на људ ске суд би не у вре ме Пр вог свет ског ра та ко је су осли ка не у књи жев но сти, ка ко укра јин ској, та ко и књи жев но сти на ро да бив ше Ју го сла ви је.

Мар та Ша че виц-Ри дел у свом члан ку Са вре ме ни ко ло ни за тор. „За бра ње но чи та ње” Ду брав ке Угре шић у кон тек сту нај но ви је кри-ти ке кул ту ре, као глав ну те му пред ста вља но вац у књи жев но сти и поп-кул ту ри. Аутор ка ин тер тек сту ал не есе је ана ли зи ра на осно ву кул-ту ро ло шких и дру штве них ис тра жи ва ња Жа на Бо дри ја ра. Она ука зу је да Д. Угре шић у свом де лу раз ма тра ути цај тр жи шта на не ко мер ци ја-ли зо ва на под руч ја ко ја се да нас по чи њу све ви ше ко мер ци ја ли зо ва ти услед тр жи шне хе ге мо ни је.

Аутор ка из Ки је ва - Ми ко ла Су ли ма ана ли зи ра фе но мен нов ца у по е зи ји укра јин ског пе сни ка Кли мен та Зи но вје ва, ко ји је ства рао на пре ла зу из XVII у XVI II век; у ње го вом де лу до ла зе до из ра жа ја вла-сти ти по гле ди на но вац, при че му афир ма тив но го во ри о они ма ко ји за ра ђу ју по ште но и у скла ду са тим жи ве, на су прот љу ди ма ко ји гра-


бе но вац уве ћа ва ју ћи не за ја жљи во сво је бо гат ство. Кра ков ски аутор Ле о нид Ушка лов ана ли зи ра ви ше знач ност нов ца у де лу укра јин ског фи ло зо фа XVI II ве ка – Хри хо ри ја Скво ро да; ње гов рад под на сло вом Шта је но вац за Хри хо ри ја Ско во ро да?Есеј о не до стат ку он то ло-шких ко ре на зла, ука зу је да но вац у сим бо лич ком сми слу мо же има ти и по зи тив но и не га тив но зна че ње, ма да по глед на свет ово га фи ло зо фа не ма ни чег за јед нич ког са мо де лом ма ни хеј ског ду а ли зма, не го пре ука зу је на ње го во уве ре ње о не по сто ја њу он то ло шких ко ре на зла.

На ве де ни ауто ри су из раз ли чи тих аспе ка та те мељ но осве тли ли фе но мен нов ца у ју жно сло вен ским књи жев но сти ма, пот кре пљу ју ћи сво је ар гу мен те мно го број ним илу стра тив ним при ме ри ма из ли те рар-них де ла оних пи са ца чи јим су се опу сом ба ви ли. Тек сто ви об у хва та ју хро но ло шки ра спон од ре не сан сне до мо дер не књи жев но сти; у свим овим пе ри о ди ма но вац је за у зи мао вр ло зна чај ну по зи ци ју ини ци ра-ју ћи на ста нак зна чај них и жан ров ски ра зно вр сних књи жев них де ла, као и дра го це них са вре ме них сту ди ја о њи ма.

Гор да на По кра јац

УДК 304”913(497.16)

Бо ка, збор ник ра до ва из на у ке, кул ту ре и умјет но сти,28–29, 2009. Хер цег Но ви, Град ска би бли о те ка и чи та о ни ца

Хер цег Но ви, 394 стр.

Збор ник ра до ва ,,Бо ка” већ че ти ри де це ни је са ку пља и пред ста вља ра зно род ну гра ђу из исто ри је, кул тур не исто ри је и ли те ра ту ре Бо ке Ко тор ске. Са др жај по след њег дво бро ја до но си низ но вих на уч них ре-зул та та из обла сти ар хи тек ту ре, исто ри је и фи ло ло ги је, али и осврт на са вре ме не те ме из кул тур ног жи во та Бо ке Ко тор ске. У струк ту ри ча со пи са из два ја се не ко ли ко те мат ских це ли на: при ло зи о исто ри-ји и ар хи тек ту ри зна ме ни тих гра ђе ви на (Или ја Ла ло ше вић, Зо ри ца Чу бро вић, Алек сан дра Ка пе та но вић, Не вен ка Ми тро вић); при лог из ре ги о нал не ге о гра фи је (Је ле на Ник че вић); раз ма тра ња о за шти ти и об но ви кул тур не ба шти не Ко то ра (Све ти слав Ву че но вић, Ива Ан то-но вић); осврт на здрав стве ну кул ту ру хер це го вач ког кра ја (Ма ри ја Цр нић-Пе јо вић); при каз за ко но дав не исто ри је Ко то ра (Ани та Ма жи-

214 Тања Ракић

бра до вић); би о гра фи је и би бли о гра фи је зна ме ни тих кул тур них рад-ни ка (Са ша Не дељ ко вић, На да Дра шко вић); фи ло ло шка ис тра жи ва ња (Дра ган Но ва ков, Дар ко Ан то но вић, Го ран Ж. Ко мар); пре зен та ци ја из са вре ме ног кул тур ног жи во та Ко то ра (Ма ри ја Ми ха ли чек).

Зна чај но ме сто у по след њем дво бро ју има ју при ло зи о ар хи-тек ту ри зна ме ни тих кул тур них гра ђе ви на са оп се жним освр том на исто риј ски кон текст у ко јем су на ста ле. Сту ди ја Или је Ла ло ше ви ћа Утвр ђе ни објек ти и ан сам бли мле тач ког пе ри о да у Бо ки Ко тор ској до но си сво је вр сну кла си фи ка ци ју утвђе ња са зна чај ним ар хи тек тон-ским и гра ђе вин ским по да ци ма. Сва ки опис утвр ђе ног објек та са др-жи исто риј ски сег мент ко ји упу ћу је на ње го ву прак тич ну при ме ну и зна чај у тре нут ку на стан ка. Исти при ступ те ми мо же се уочи ти у ра-до ви ма Зо ри це Чу бро вић Ис тра жи ва ње ку ле град ског са та у Хер цег Но вом, Алек сан дре Ка пе та но вић Па ла та Ше сто кри ло вић у Пе ра сту и Ка та ри не Ни ко лић Цр ква св. Ђор ђа у Ље шо ви ћи ма, До њи Гр баљ. На ве де не сту ди је на ин тер ди сци пли на ран на чин по ве зу ју еле мен те ар хи тек ту ре са исто риј ским по да ци ма, те да ју це ло ви ту сли ку о зна-ча ју објек та ко ји те ма ти зу ју. Као до пу на овим ра до ви ма при ло же не су илу стра тив не фо то гра фи је, тех нич ки цр те жи и ски це.

Сту ди ја Не вен ке Ми тро вић Бо ка: Гла сник за оп ће ин те ре се Бо-ке ља, Ко тор, 1908/1909. го ди не от кри ва исто ри јат пу бли ка ци је пр вог ли ста у Бо ки Ко тор ској, са гле да ва ју ћи га у кон тек сту по ли тич ких и со ци јал них при ли ка. У ши рем сми слу, овај рад се ба ви раз во јем бо ке шке штам па ри је и ње ним ути ца јем на јав ни жи вот. Циљ овог ис тра жи ва ња је сте скре та ње па жње на овај зна ча јан аспект кул тур не ба шти не, ка ко би се пред у зе ле ме ре за шти те ду го трај ног кон зер ва-тор ско-ре ста у ра тор ског трет ма на.

Ва жно је ис та ћи да ме ђу ра зно род ним те ма ма ко је ,,Бо ка” ин те гри-ше по себ но ме сто има ју ра до ви из обла сти фи ло ло ги је. Сту ди ја Дра га на Но ва ко ва Лек си ка ру ко пи сне ,,Ле ка ру ше”из Бо ке Ко тор ске (XVI II век) ба ви се лек сич ком ана ли зом Ле ка ру ше, ру ко пи сне књи ге из на род не ме-ди ци не ко ја да ти ра из XVI II ве ка. Но ва ков спро во ди сту ди о зну ана ли зу ру ко пи са и пра во пи са ове књи ге, са освр том на исто ри ју је зи ка ко јим је пи са на. Са по себ ном па жњом су из дво је не нео бич не лек се ме ко је упу-ћу ју на бо гат ство ста рог срп ског је зи ка.

Дар ко Ан то вић у сту ди ји По бје да срп ског на род ног је зи ка за ври је ме аустро у гар ске вла да ви не у Ко то ру 1872. го ди не из но си исто-риј ски ток бор бе за на род ни је зик у ад ми ни стра ци ји, што је отво ри ло мо гућ ност ње го вог ши ре ња у школ ским уста но ва ма. Рад је про жет мно го број ним исто риј ским на во ди ма ко ји до ку мен ту ју на ко ји на чин су вр ше ни при ти сци да се уки не од лу ка о усва ја њу срп ског је зи ка,


као зва нич ног. По себ ни ква ли тет ове сту ди је је су ди гре си је о раз во ју књи жев но сти и пра во пи са на овим про сто ри ма.

По себ ну па жњу за вре ђу је рад О пи сму ми тро по ли та Са ва ти ја бар ском над би ску пу Ан дри ји Зма је ви ћу Го ра на Ж. Ко ма ра. У ње му се ука зу је на ко ре спон ден ци ју ми тро пли та Са ва ти ја Љу би бра ти ћа и Ан дри је Зма је ви ћа из 1691. го ди не. Овим пу тем се от кри ва ју не до-у ми це ко је је Ан дри ја Зма је вић имао у про це су пи са ња по след њег то ма Хро ни ке, те у том сми слу овај рад до но си нов при ступ гра ђи о овом пи сцу.

Са др жај по след њег дво бро ја Бо ке от кри ва раз ли чи те кул тур не аспек те овог ре ги о на, те пред ста вља зна ча јан на уч ни из вор за да ља ис тра жи ва ња у мно гим ди сци пли на ма. У сво јој би ти, ме ђу тим, ра зно-род не те ме об је ди њу је те жња за очу ва њем спе ци фич но сти кул ту ре Бо ке Ко тор ске, што је сте основ на идеј на по тка овог збор ни ка.

Тања Ракић

УДК 821.163.41.09

По е зи ја и по е ти ка Јо ва на Ду чи ћа, збор ник ра до ва, Ин сти тут за књи жев ност и умет ност, Учи тељ ски фа кул тет, Ду чи ће ве ве че ри

по е зи је, Бе о град–Тре би ње, 2009.

Збор ник По е зи ја и по е ти ка Јо ва на Ду чи ћа до но си ра до ве из ло же не (при ло же не) на исто и ме ном на уч ном ску пу одр жа ном по чет ком апри ла 2008. го ди не у Тре би њу, у ор га ни за ци ји Скуп шти не оп шти не гра да до-ма ћи на и Ин сти ту та за књи жев ност и умет ност у Бе о гра ду.

У увод ној ре чи, уред ник Збор ни ка, Јо ван Де лић, обра зла же по тре бу ис тра жи ва ња Ду чи ће ве по е ти ке твр де ћи да је ње го во де ло не за о би ла-зно у кон тек сту ши ро ке ле пе зе ме трич ких, сти ли стич ких, кри тич ких, ком па ра ти ви стич ких, и иних, не са мо књи жев них, но и кул ту ро ло шких фе но ме на.

Два де сет шест ре фе ра та у Збор ни ку раз вр ста но је на пет це ли на. Пр ва ску пи на по све ће на је екс пли цит ној и им пли цит ној по е ти ци Јо ва-на Ду чи ћа у еле мен тар ном зна че њу тог пој ма. У том ни зу ра до ва ини-ци јал но ме сто за у зи ма есеј Ива на Не гри шор ца под на сло вом „По е зи ја као уну тра шња све тлост”. Из два ја ју ћи три ре пре зен та тив не Ду чи ће ве по е тич ке пе сме: По е зи ја (1904), Пе сма (1904) и Пе сма (1938), аутор

216 Наталија Лудошки

ус по ста вља те зу о овом ства ра о цу као аутен тич ном при ме ру „чи стог пе сни ка”, умет ни ка за ко га је пе сма све оп шти сим бол ко јим је мо гу ће ис ка за ти то та ли тет по сто ја ња. Ми лан Ра ду ло вић пи ше о „Кри тич кој по е ти ци Јо ва на Ду чи ћа”, за па жа ју ћи да овај ства ра лац књи жев ну кри-ти ку до жи ваља ва као спе ци фич ну вр сту ме ди та ци је и кон тем пла ци је, раз го вор са са мим со бом, ду хов но и мо рал но са жи вља ва ње и са о се ћа ње са ду хов ном и жи вот ном суд би ном не ког пи сца. Или, дру га чи је: он књи-жев ну кри ти ку сво ди на књи жев но раз у ме ва ње све та и жи во та. Док Го ра на Ра и че вић ела бо ри ра те му о им пре си о ни зму у пе сни штву Јо ва на Ду чи ћа, Алек сан дар Бо шко вић мар ки ра еле мен те пар на сов ства у сти хо-ви ма овог пе сни ка. Под на сло вом Дис кур зив но и епи фа ниј ско у по е зи ји Јо ва на Ду чи ћа Вла ди мир Гво зден, по ку ша ва ју ћи да утвр ди ди стинк ци ју из ме ђу пој мо ва по е зи ја и ли ри ка, ус по ста вља тврд њу о ге не зи и по бе ди еми нент но лир ског на че ла у ства ра ла штву овог пе сни ка. Пре драг Пе-тро вић, у ра ду Ду чи ће ва не на пи са на пе сма, тра га за од го во ром ко ја је Ду чи ће ва ве ли ка те ма, не за о би ла зна, пре по зна тљи ва, не рас ки ди во ве за на за ње го во име у све сти чи та ла ца и кри ти ча ра. У том тра га њу ис тра жи вач ослон це тра жи у ауто по е тич ким Ду чи ће вим ста во ви ма пре до че ним у есе ју о Ми ло ра ду Ми тро ви ћу и хер ме не у тич кој ар гу мен та ци ји Мар ти-на Хај де ге ра. Бо јан Јо вић, под нео бич ним на сло вом Пе сни ко ва пра ва. И оба ве зе, ба ви се про бле ма ти ком ко ја на ди ла зи чи сто по е тич ко-есте тич ка раз ма тра ња, са гле да ју ћи сло же ни од нос по е тич ког, есте тич ког, прав ног и еко ном ског ка рак те ра пе снич ког ства ра ња из аспек та ауто ра, де ла, из-да ва ча, пу бли ке, за сно ван на прак си и ис ку ству Јо ва на Ду чи ћа и срп ских пе сни ка XX ве ка.

Се дам ра до ва дру ге це ли не од но се се у пр вом ре ду на по је ди не ком по зи ци о но-фор мал не сег мен те Ду чи ће вог опу са (пе сме, ци клусe, пе снич ке књи ге). Та ко Ра до ван Вуч ко вић ко мен та ри ше пр ву Ду чи ће ву збир ку (1901) сма тра ју ћи је ва жним све до чан ством о про це су по е тич ке ме та мор фо зе ње го вог пе сни штва од нео ро ман ти зма до пар на со сим бо-ли зма. Ран ко По по вић у ра ду Пар на сов ске ме ђе и про сто ри Ли ри ке ела-бо ри ра те зу о Ду чи ћу као пе сни ку ко ји је су штин ски из раз на ци о нал ног би ћа и па три от ске осе ћај но сти тра жио не у исто ри ји већ кул ту ри, а сво јом „за вјет ном књи гом” – Ли ри ком до се гао ни во Ње го ша и Ко сти ћа „ко ји су нај ви шу мје ру срп ске по е зи је до се гли као ре ли ги о зни пје сни ци”. Дра ган Ха мо вић у тек сту Ли ри ка у ни зу „Ве чер њих пе са ма” ту ма чи по след њу Ду чи ће ву збир ку као вр ху нац ње го ве по е тич ке и ду хов не зре ло сти, ви де ћи га као ро до на чел ни ка оних по то њих срп ских ауто ра ко ји су се вра ти ли сво јим ви зан тиј ским и пра во слав ним ко ре ни ма. У ра ду Ме та-фи зич ки ци клу си у по е зи ји Јо ва на Ду чи ћа, ко ји се уне ко ли ко на до ве зу је на прет ход ни, Све тла на Ше а то вић–Ди ми три је вић ана ли зи ра „Ју тар ње”, „Сун ча не” и „Ве чер ње” пе сме као вр ху нац ре флек сив не ли ри ке Јо ва на Ду чи ћа где је до се гао соп стве ну иде ју да је „лирк си пе сник фи ло зоф ко-


ји иде до крај ње гра ни це тран сцен ден тал ног и оп штег”. И Алек сан дар Пе тров у ра ду Кон цеп ту ал на сфе ра Ду чи ће ве по е зи је (1920–1943), ба ви се, пре те жно, по след њом Ду чи ће вом збир ком Ли ри ка, док Кор не ли је Квас про ми шља Про ме ну пер спек ти ве у Ду чи ће вом со не ту „Ве чер ње”. Ми ли вој Не нин, у тек сту Пи сма Јо ва на Ду чи ћа Ти хо ми ру Осто ји ћу, пре-пи ском во ђе ном из ме ђу 1903. и 1914. до ку мен ту је чи ње ни цу да је Ду чић умно го ме до при нео уво ђе њу То до ра Ма ној ло ви ћа у срп ску књи жев ност пре по ру чу ју ћи мла дог кри ти ча ра Ти хо ми ру Осто ји ћу, та да шњем уред-ни ку Ле то пи са Ма ти це срп ске.

Тре ћа це ли на Збор ни ка по све ћен је те мат ско-мо тив ским ис тра жи-ва њи ма по е зи је Јо ва на Ду чи ћа. Та ња По по вић пот пи су је оглед Ду чи ћев лир ски пеј заж, Сла ђа на Ја ћи мо вић рад Ме ди те ран ски мо ти ви у по е зи ји Јо ва на Ду чи ћа, Бо јан Чо лак Мо тив ле та у по е зи ји Јо ва на Ду чи ћа а Јо ван Де лић, под на сло вом По глед с ме ђе, раз ма тра те му смр ти у Ду чи ће вом пе сни штву.

У че твр том де лу Збор ни ка, штам па ни су есе ји у ко ји ма је те-ма ти зо ван Ду чи ћев од нос ка ко пре ма тра ди ци ји и кул ту ри ан ти ке и Ду бров ни ка, та ко и пре ма ве ли ким стра ним књи жев но сти ма. Ана Пет ко вић пи ше о Ока ме ње ној ан ти ци у по е зи ји Јо ва на Ду чи ћа, Бран ко Ле тић про ми шља ре ла ци ју Ду чић и Ду бров ник, док Је ле на Но ва ко вић, Пер си да Ла за ре вић–Ди Ђа ко мо и Крин ка Ви да ко вић–Пе тров, до но се ре зул та те сво јих ком па ра тив них уви да у ства ра ла штво Јо ва на Ду чи ћа. Та ко смо у при ли ци да са зна мо о Ду чи ће вом од но су пре ма фран цу ској књи жев но сти, ње го вом до жи вља ју Ита ли је, од но су пре ма шпан ским мо дер ни сти ма. Бран ко Бр ђа нин ука зу је на осо бе но Ду чи ће во ви ђе ње Ро ста но вог Ор ли ћа (Lit tle Eagle) и ути цај овог де ла на фор ми ра ње сцен-ске по е ти ке на шег пе сни ка.

За вр шна це ли на до но си сту ди је стил ских и вер си фи ка циј ских свој-ста ва ства ра ла штва Јо ва на Ду чи ћа: Алек сан дар Ми ла но вић пи ше о бе о-град ском сти лу, а Са ња Па ри по вић о со не ти ма Јо ва на Ду чи ћа.

На кра ју, да та је хро но ло ги ја на уч ног ску па и имен ски ре ги стар.Ако се да на шњем чи та о цу и учи ни да је у са вре ме ној кри тич кој и

књи жев но и сто риј ској ре цеп ци ја Јо ван Ду чић је дан од за сту пље ни јих ауто ра, Збор ник ко ји се упра во по ја вио, као и онај ко ји је об ја ви ла Срп ска ака де ми ја на у ка и умет но сти 1996. по во дом пе де се то го ди шњи це пе сни ко-ве смр ти, ука зу ју да је реч о ства ра о цу чи је је де ло не ис цр пан из вор те ма за на уч ну оп сер ва ци ју. Та ко ђе, скуп о по е ти ци Јо ва на Ду чи ћа по твр ђу је да осим ауто ра ко ји су до са да шњим сво јим ра дом да ли зна ча јан до при-нос ра све тља ва њу ме ста и уло ге Јо ва на Ду чи ћа у срп ској књи жев но сти (Ра до ван Вуч ко вић, Јо ван Де лић, Иван Не гри шо рац, Ми лан Ра ду ло вић), по сто ји ин те рес и мла ђих ис тра жи ва ча (Пре драг Пе тро вић, Бо јан Јо вић, Алек сан дар Ми ла но вић, Бо јан Чо лак...) за ње го во де ло. Упра во та но ва, кат кад пре ци зна ана ли тич на раз ма тра ња (нпр. лин гви сте Алек сан дра

218 Нада Милошевић-Ђорђевић

Ми ла но ви ћа о Ду чи ће вом до при но су раз во ју срп ског књи жев ног је зи-ка), кат кад, чи ни се, ис ко ше на гле да ња на Ду чи ћев опус, пред ста вља ју вред ност овог Збор ни ка.

На та ли ја Лу до шки

УДК 821.163.41.09 Glišić M.821.163.41.09 Domanović R.

Гли шић и До ма но вић (1908–2008). Уред ник Све тла на-Вел мар Јан ко вић. Срп ска ака де ми ја на у ка и умет но сти. На уч ни

ску по ви, књ. CXXI II, Оде ље ње је зи ка и књи жев но сти, књ. 19.Бе о град, 2009, 250 стр.

Овај им по зан тан збор ник пред ста вља ре зул тат ра да дво днев ног на уч ног ску па одр жа ног у Срп ској ака де ми ји на у ка и умет но сти (28-29. ок то бра 2008), у ор га ни за ци ји Оде ље ња је зи ка и књи жев но сти, по во дом сто го ди шњи це смр ти два ве ли ка срп ска пи сца: Ми ло ва на Гли ши ћа и Ра до ја До ма но ви ћа. Увид у те ма ти ку три де сет и де вет на уч них са оп-ште ња по ка зао је да је ин те ре со ва ње за оба пи сца би ло го то во јед на ко, са не знат ном пре ва гом па жње по све ће не Гли ши ћу, ма хом, у окви ру ње го вих до ди ра са стра ним књи жев но сти ма. Ис по ста ви ло се и да је би ла срећ на иде ја по ве за ти их, не са мо услед да тум ског по кла па ња њи хо вих ју би ле ја, већ, пре све га, за хва љу ју ћи срод но сти Гли ши ће вог и До ма но ви ће вог књи жев ног опу са. Ком пле мен тар ност или, са дру ге стра не, ком па ти бил ност не ких од иде ја ре фе ре на та омо гу ћи ла је да се са гле да це ли на, те се овај при каз не ба ви по је ди нач ним кри тич ким оства ре њи ма.

У ре фе ра ти ма се по твр ди ла бли скост Гли ши ћа и До ма но ви ћа, обра зла га њем њи хо вих са ти рич них ста во ва, њи хо ве отво ре но сти пре ма јед но став ним фол клор ним об ли ци ма, од но си ма пре ма па три јар хал ној кул ту ри, се о ској и град ској те ма ти ци – ко ли ко год да су ме ђу њи ма, као по сле ди ца „ево лу тив не дис тан це”, по сто ја ле и раз ли ке у при по ве дач кој тех ни ци и иде ја ма.

Гли шић се по сма тра као осло нац и под сти цај раз вој ног про це са срп ске про зе, као сво је вр сни гра нич ни пре лаз од се о ске ка град ској


при чи. Ње го во де ло „ста би ли зу је ре а ли стич ку па ра диг му при по ве да ња пре во де ћи усме ност у тек сту ал ност”, де ми сти фи ку је фан та сти ку, фол-клор ним обра сци ма из ра жа ва дру штве ну кри ти ку. До ма но вић до би ја по ча сно ме сто пре вод ни ка ду бин ске струк ту ре вр ста на род не књи жев-но сти у пи са ни об лик, али и сјај ног ме ди ја то ра из ме ђу до ма ће и стра не тра ди ци је са ти ре.

Од нос књи жев них оства ре ња пре ма фол кло ру уоп ште и пре ма фол клор ним об ли ци ма по себ но, пред ста вља и на ро чи ти вид за ни ма ња знат ног бро ја са оп ште ња. Не ка да шњу усме ре ност књи жев не кри ти ке на те мат ско-си жеј не и жан ров ске па ра ле ле, у окви ру одво је них жан ров ских си сте ма, пи са них и усме них – са да у пот пу но сти за ме њу је уоча ва ње њи хо ве ме ђу соб не функ ци о нал не за ви сно сти, али и ко ре ла ци је са дру-гим си сте ми ма, као што су кул тур ни, нпр. У ни зу ре фе ра та, до из ра жа ја до ла зе кон цеп ци је фор ма ли зма, струк ту ра ли зма и њи хо вог се ми о тич ког на сле ђа (пре вас ход но ру ског). По твр ђу је се да је усме на кул ту ра „из у ме-ла по себ на вер бал на сред ства” ко јим се омо гу ћу је ства ра ње књи жев ног тек ста, на ста нак це ле „мор фо ло ги је књи жев них жан ро ва”.

Та ко се у Гли ши ће вом слу ча ју фол клор по сма тра као из вор при по-ве дач ких по сту па ка. Свет гро те ске и фан та сти ке, у но вом чи та њу ли-те рар не објек ти ви за ци је, ту ма чи се као ин фер нал ни про стор уоб ли чен вер бал ним ис по ља ва њем стра ха од зла; а про цес об ли ко ва ња ли те рар не ре а ли стич но сти, као удва ја ње ем пи риј ске ствар но сти, пу тем од но са ства ри и ли ко ва.

У дру га чи јем кљу чу, под при по вед ним по ступ ци ма под ра зу ме ва-ју ћи са др жај не ком по зи ци о не и ми ме тич ке за ко ни то сти, пред ста вља се про цес об ли ко ва ња Гли ши ће ве им пли цит не по е ти ке; пут про жи ма ња ху мо ри стич ких мо ти ва са фан та стич ним и пре ла зак у гро те ску; уло га чул них ути са ка у при ка зу до га ђа ја; из град ња ли ко ва пу тем њи хо вог го-во ра; пре у зи ма ње уло ге на ра то ра од фол клор ног при по ве да ча.

Уоче ни ти по ви при по ве да ча (при по ве дач ко ји опо на ша усме ни го-вор; ко лек тив ни при по ве дач; ју нак-при по ве дач) у Гли ши ће вим при по-вет ка ма са гле да ни су и као пре но си о ци по ру ка у ко му ни ка тив ном лан цу, од при по ве да ња о зби ва њу до пу бли ке/чи та ла ца.

Узро ци по зи тив не ре цеп ци је Гли ши ће вог де ла про на ла зе се у „есте-ти ци исто вет но сти”, и ра до сти пре по зна ва ња, ко је, иако ка рак те ри стич не за усме ну књи жев ност, још по сто је у ви до кру гу иш че ки ва ња чи та ла ца. Као за ни мљив ет ноп си хо ло шки фе но мен, от кри ва ју се по да ци о не га-тив ној ре цеп ци ји Гли ши ће вог де ла у ње го вом за ви ча ју.

За па жа се су ве ре но Гли ши ће во по зна ва ње на род ног го во ра, ко је му омо гу ћу је да из врг не ру глу ве штач ки на чин из ра жа ва ња, али да сам усме ну реч ство ри и пре не се у пи са ну књи жев ност раз ли чи тих вр ста и епо ха.


Раз ли ке у функ ци ји фол клор не под ло ге у Гли ши ће вом де лу (по себ но у вам пир ским при ча ма) и де лу по зна тог са вре ме ног пи сца и Гли ши ће вог зе мља ка – Ра до ва на Бе ли Мар ко ви ћа по сма тра не су на ни воу раз ли ка из ме ђу „тра ди ци о на ли стич ке, ре а ли стич ке и сло же не, мо дер не тех ни ке при по ве да ња”.

У Збор ни ку до ла зе до из ра жа ја и че сто су прот на ста но ви шта, ко-ја Гли ши ћа од ре ђу ју, с јед не стра не, као пи сца па три јар хал не се о ске ствар но сти , а с дру ге као пи сца „објек ти ви за ци је мо дер ног на ра тив ног дис кур са”, што про ис ти че из ње го вог бо га тог, стра ног чи та лач ког и пре во ди лач ког ис ку ства, ко ри шће ног и у На род ном по зо ри шту, чи ји је ре пер то ар ства рао, од ре ђи вао и до вео до европ ског ни воа.

Гли ши ће вим пре во ди лач ким опу сом ба ви се чи тав низ ре фе ра та, са раз ли чи тих по ла зи шта. Од раз ма тра ња ути ца ја ко је су пре во ди има ли на „уоб ли ча ва ње Гли ши ће ве ства ра лач ке лич но сти” (по себ но пре во ди Го го ља), до про на ла же ња под сти ца ја за пре во ђе ње у од но су на ње го ве лич не афи ни те те, ње го во дру штве но и по ли тич ко опре де ље ње, као и у од но су на објек тив не по тре бе он да шње кул тур не сре ди не. По све ће на је па жња про ме на ма у ре цеп ци ји Гли ши ће вих пре во да то ком вре ме на, по ре ђе њу ње го вих пре во да са дру гим ка сни јим пре во ди ма (нпр. Ме-ри ме о ве Ко лом бе). Из дво је но су про у ча ва ни ње го ви пре во ди са сва ког стра ног је зи ка по себ но (ру ског, фран цу ског, не мач ког), али и на стра ни је зик (бу гар ски, нпр.).

У Гли ши ће вим ко ме ди ја ма (Под ва ла, Два цван ци ка) ана ли зи ран је „етос сме ха”. А ове ко ме ди је ока рак те ри са не као „дра ме отво ре не фор-ме”, што је об ја сни ло њи хов из у зе тан успех код пу бли ке.

По ред пре глед них, син те тич ких чла на ка у ко ји ма се раз ма тра ју основ на обе леж ја До ма но ви ће ве ствар но сне и фик циј ске про зе у окви ру до са да шњих књи жев но и сто риј ских и те о риј ских при сту па, на ших и стра-них на уч ни ка, или осве тља ва ња ча со пи сног кон тек ста До ма но ви ће вих са ти рич них при по ве да ка, у Зве зди, СКГ, Од је ку, ко ји су пред ста вља ли жи жу оно вре ме ног по ли тич ког и дру штве ног опо зи ци о нар ства – у Збор-ни ку се по ја вљу ју члан ци у ко ји ма се рас пра вља о уни вер зал но сти До ма-но ви ће ве але го рич но-са ти рич не при че на ни воу: кон тек ста, ин тер тек ста и тек ста, ту ма че ња До ма но ви ће ве про зе са ста но ви шта дис то пи је као књи жев но-по ли ти ко ло шког жан ра ко ји се свр ста ва у кор пус фан та стич не књи жев но сти и пред ста вља ре ак ци ју на „екс цес уто пи је” – на „ре ал ност” је ди не мо гућ не бу дућ но сти. Ак це нат се, ме ђу тим, ста вља на ро ман тич но До ма но ви ће во тра га ње за ар ха ич ним об ли ци ма уто пи је, за со ци јал ном прав дом, али и на ње гов спе ци фич ни от пор пре ма по ли тич ким и дру штве-ним тран зи ци ја ма срп ског дру штва с кра ја XIX и по чет ка XX ве ка.

Ти по ло шким по ре ђе њем ита ли јан ских и срп ских (пре све га До ма-но ви ће вих) са ти рич них тек сто ва, до ла зи се до за кључ ка да До ма но вић,


„рас по лу ћен” из ме ђу уто пи је и ан ти у то пи је, успе ва да под ре ди вре мен-ски и исто риј ски оквир атем по рал ном и але го риј ском зна че њу тек ста, а да ипак жи го ше нај про бле ма тич ни је по ја ве свог вре ме на ко ри сте ћи се иде о ло шким обра сци ма сво је кул ту ре.

Зна тан ин те рес по све ћен је До ма но ви ће вом од но су пре ма па три-јар хал ној кул ту ри. Та ко се раз ма тра ка ко је До ма но вић у на сле ђу па три-јар хал не кул ту ре „из ко је је и сам по те као” са гле дао узро ке на ста ја ња де спот ске вла сти и да ро ви том умет нич ком су бли ма ци јом ви до ви тог са-ти ри ча ра от крио ка ко она функ ци ше и пре ра ста у уни вер зал ни фе но мен, или се, у дру гом при ло гу, по твр ђу је ка ко у су шти ни До ма но вић за сту па ети ку гра ђан ског дру штва, у ко ме се у са гла сно сти са хри шћан ским мо-ра лом оства ру је уни вер зал ни сми сао ње го вих уве ре ња. На кон крет ном при ме ру Дан ге са гле да ва се на зна ка трај них, го то во ор ве лов ских, исто риј-ских про бле ма да на шњег све та. На су прот то ме, ли ша ва ју ћи До ма но ви ћа уни вер зал не ди мен зи је, по ја вљу је се и ми шље ње да је он у су шти ни са мо са ти ри чар срп ских еп ских и па три јар хал них тра ди ци ја.

По себ на те ма ба ви се дра ма ти за ци јом про зних До ма но ви ће вих де ла – пре све га Стра ди је у ко ју су укљу че ни сег мен ти и дру гих До ма-но ви ће вих оства ре ња, а у адап та ци ји Бо ри сла ва Ми ха и ло ви ћа-Ми хи за и ре жи ји Јо ва на Пут ни ка. Ис так ну та као вр хун ска, у оства ри ва њу је дин ства кон крет ног и ме та фо рич ког, ре ал ног и ап сурд ног, до са да је ова дра ма ти-за ци ја оста ла не пре ва зи ђе на. По сма тра на је и у про це су про фе си о нал не по зо ри шне ма те ри ја ли за ци је, и ока рак те ри са на као „са ти рич ка фре ска” уни вер зал ног људ ског сми сла, што по твр ђу је и при јем ко ји је има ла у Пољ ској.

По све ће на је па жња и лич ном До ма но ви ће вом жи во ту, и ње го вом ве дром пе ри о ду „лум пе рај ки”, спе ва ва њу еп ске пе сме, јед не од оних са-ти рич них, ша љи вих пе са ма, ко је бу ду ћи да су од ме сних до га ђа ја, оста ју где су на ста ле, ка ко би Вук ре као. По ка зу је се, ме ђу тим, и мо гућ ност ко ри шће ња еп ског је зи ка у три ви јал не свр хе. Про го во ри ло се и о вре-ме ну До ма но ви ће ве тзв. „уса хле умет нич ке ин вен ци је” ко ја се ту ма чи со ци оп си хо ло шким окол но сти ма, али и ње го вим лич ним пси хо ло шким и ка рак тер ним осо би на ма.

И да за кљу чим. Збор ник је об у хва тио оба пи сца, њи хо ва де ла и њи хо во дру штве но и кул тур но окру же ње, на ше и стра но, али на на-чин са свим нов, све жим учи та ва њем са вре ме них ту ма ча, пре вас ход но при ме ном мо дер них књи жев но и сто риј ских и те о риј ских шко ла, али и осве до че них тра ди циј ских при сту па. Та ко је да та це ло ви та па но ра ма. А ту ма чи су: Ду шан Ива нић, Дра га на Ву ки ће вић, Љу би ша Је ре мић, Ве сна Ма то вић, Мар ко Не дић, Та ња По по вић, Ми лош Ђор ђе вић, Бо јан Чо лак, Сне жа на Са мар џи ја, Гој ко Бо жо вић, Та тја на Јо ви ће вић, Мла ден ко Са-џак, Го ра на Ра и че вић, Ни ко ла Бје лић, Сне жа на Ми ло са вље вић-Ми лић,


Сне жа на Ми лин ко вић, Ни ко ла То до ро вић, Ве ли бор Бер ко Са вић, Ми о-драг Си би но вић, Је ле на Но ва ко вић, Ви то мир Ву ле тић, Да ри на Дон че ва, Го ран Мак си мо вић, Зо ран Т. Јо ва но вић, Са ва Ан ђел ко вић и Пол-Луј То ма, Ве сна Је зер кић, Све то зар Ра па јић, Сло бо дан Вла ду шић, Не над Кр стић, Ра до мир В. Ива но вић, Ве сна Крч мар, Пре драг Про тић, Је ле на Јо ва но вић, Ма ри ја Ми тро вић, Ми ле та Аћи мо вић Ив ков, Сла ђа на Илић, Жар ко Ро шуљ, Са ва Да мја нов, Алек сан дар Пеј чић. Чи та о ци ма оста је да се су о че са оби љем по је ди нач них ту ма че ња у овом збор ни ку – за и ста вред ном на уч не па жње.

На да Ми ло ше вић-Ђор ђе вић

Хроника и библиографија 223

ХРОНИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

УДК 27-27

Bi bli ot he ca bi bli ca и Ме ђу на род на би блиј ска кон фе рен ци ја у Санкт-Пе тер бур гу 2009. године

Де ве де се тих го ди на ХХ ве ка осно ва на је на Санктпе тер бур шком др жав ном уни вер зи те ту Би блиј ска би бли о те ка (Bi bli ot he ca bi bli ca), као јед на од две та кве уста но ве у зе мља ма Ис точ не Евро пе; дру га је на ста ла у Бу гар ској, при Бо го слов ском фа кул те ту Со фиј ског уни вер зи-те та. Би ло је то оства ре ње за ми сли Хан са Ул ри ха Лу ца, про фе со ра на Ка те дри Но вог за ве та Уни вер зи те та у Бер ну, у то вре ме пред сед ни ка Дру штва за про у ча ва ње Но во га за ве та (Stu di o rum No vi Te sta men ti So ci-e tas – SNTS) – за ми сли о ме ђу на род ној са рад њи и раз вит ку би бли сти ке као ака дем ске на уч не ди сци пли не. Пред сед ник Ко ор ди на ци о ног са ве та Би блиј ске би бли о те ке у Санкт-Пе тер бур гу по стао је про фе сор Ана то-лиј Алек се је вич Алек се јев, ко ји је од 1999. и ди рек тор Би бли о те ке и ко ји је умно го ме за слу жан за њен да љи успе шан рад. На Фи ло ло шком фа кул те ту Санктпе тер бур шког уни вер зи те та по че ла се сту ди ра ти би-бли сти ка, пр во као из бор на и до пун ска сту диј ска ди сци пли на, а по том, од 2002, и као за себ на сту диј ска гру па на основ ним сту ди ја ма. Го ди не 2005. Оде ље ње би бли сти ке пре шло је на дво сте пе ни си стем сту ди ја ко ји је под ра зу ме вао основ не, че тво ро го ди шње и ма ги стар ске, дво го-ди шње сту ди је.

Основ не сту ди је би бли сти ке за по чи њу че тво ро го ди шњим из у ча ва-њем ста ро хе бреј ског и ста ро грч ког је зи ка, као нео п ход них пред у сло ва за чи та ње и про у ча ва ње тек сто ва Ста рог и Но вог за ве та у ори ги на лу. По том се из у ча ва ла тин ски – је зик јед не од глав них вер зи ја Би бли је и ста ро-сло вен ски као је зик на ци о нал не би блиј ске тра ди ци је. Све че ти ри го ди не сту ди ја учи се ен гле ски је зик, а две го ди не не мач ки. Основ не ди сци пли не на сту ди ја ма су: Ра но хри шћан ство – из во ри и до ку мен ти, Би бли ја као књи жев ност, Кла сич на је вреј ска књи жев ност, Би бли ја као исто риј ски из вор, Би бли ја и књи жев ност Ста рог ис то ка. Спе ци јал не ди сци пли не су: Увод у би бли сти ку, Увод у Све то пи смо, Исто ри ја сло вен ске Би бли је, Апо кри фи, Би блиј ска тек сто ло ги ја, Древ ни пре во ди Би бли је, Пре во ђе ње Би бли је. Осим ових пред ме та, сту ден ти би бли сти ке на основ ним сту ди-ја ма слу ша ју кур се ве из исто ри је ру ске и европ ске књи жев но сти, те о ри је књи жев но сти, фол кло ра и је зи ка.


На ма ги стар ским сту ди ја ма се из у ча ва ју ара меј ски и си риј ски, а по сто ји мо гућ ност и за сту ди ра ње дру гих би блиј ских је зи ка – коптског, ети оп ског, арап ског, јер мен ског и гру зиј ског. За тим су ту кур се ви по све-ће ни па тро ло ги ји, исто ри ји бо го слу же ња, грч кој па ле о гра фи ји, по себ ним про бле ми ма би бли сти ке и исто ри ји ре ли ги је. Од жи вих је зи ка оба ве зан је не мач ки. Осим ових пред ме та, ма ги стран ти слу ша ју и кур се ве из се ми о-ти ке, исто ри је на у ке о је зи ку, методā лин гви стич ке ана ли зе, фи ло со фи је је зи ка и уче ству ју на се ми на ри ма о ком пју тер ским тех но ло ги ја ма у лин-гви стич ким ис тра жи ва њи ма. За све ово пре да ва чи ма и сту ден ти ма сто ји на рас по ла га њу ве о ма бо га та би бли о те ка на ра зним свет ским је зи ци ма, ко ја бро ји око 20000 то мо ва. Она је у нај ве ћој ме ри на ста ла од до на ци ја по је ди них европ ских на уч ни ка ко ји су по кло ни ли це ле сво је би бли о те ке овој ре ла тив но мла дој уста но ви.

На Ка те дри би бли сти ке одр жа ли су кур се ве или по је ди нач на пре-да ва ња мно ги ис так ну ти про фе со ри и струч ња ци из ове обла сти, ме ђу ко ји ма су и Х. У. Луц, К. В. Ни бур, Ф. Д. Том сон, П. По кор ни, Џ. Хеј-мер дин гер, С. Крисп, Т. Ка ут и Л. де Рехт. Ова ка те дра је у са рад њи са срод ним ин сти ту ци ја ма (пре све га са Ис точ но е вроп ским ко ми те том SNTS) до сад ор га ни зо ва ла и не ко ли ко за па же них ме ђу на род них сим-по зи ју ма, под за јед ни чим на зи вом „Ис ток-За пад”: 1999. го ди не у ма на-сти ру Њам цу (Ру му ни ја), 2001. у Рил ском ма на сти ру (Бу гар ска) и 2005. у Санкт-Пе тер бур гу.

* * *

Од 30. ју на до 3. ју ла 2009. го ди не у Санкт-Пе тер бур гу је, у ор га ни за-ци ји Ка те дре би бли сти ке и Ка те дре ру ског је зи ка Фи ло ло шког фа кул те та, Би блиј ске ко ми си је Ме ђу на род ног ко ми те та сла ви ста и Ру ске на ци о нал-не би бли о те ке, одр жа на ме ђу на род на на уч на кон фе рен ци ја под на зи вом Свя щ ен ное Пи са ние как фак тор язы ко во го и ли те ра тур но го раз ви тия (в аре а ле авра ми че ских ре ли гий) / Све то пи смо као фак тор је зич ког и књи жев ног раз во ја (у окви ру авра мит ских ре ли ги ја). Ор га ни за ци о ним ко ми те том пред се да вао је Ана то лиј Алек се је вич Алек се јев, а ње го ви чла но ви би ли су Та тја на Игор јев на Афа на сје ва и Аде ла Вла ди ми ров на Не ми ров ска. Је зик кон фе рен ци је био је ру ски. За три рад на да на сво је ре фе ра те из ло жи ло је два де сет и се дам уче сни ка, ко ји су се ба ви ли ра-зним про бле ми ма у ве зи са основ ном те мом, па се та ко мо же из дво ји ти не ко ли ко те мат ских це ли на кон фе рен ци је.

О струк ту ри и сим бо ли ци Би бли је го во рио је ар хи ман дрит Ја ну а-риј Ивли јев из Санкт-Пе тер бур га (Струк ту ра би бле й ско го тек ста на слу жбе бо го сло вия – От кро ве ние Иоан на Бо го сло ва / Струк ту ра би-


блиј ског тек ста у слу жби бо го сло вља – От кри ве ње Јо ва на Бо го сло ва). О апо кри фи ма, њи хо вом од но су пре ма би блиј ском тек сту и упо тре би у бо го слу же њу би ло је ре чи у ре фе ра ти ма Мал го жа те Ска вро нек из Ло ђа (Псев до ка но ни че ский текст как би бле й ское чте ние на ли тур ги-че ские вос по ми на ния вет хо за вет ных пер со на жей. Пред ва ри те ль ные за ме ча ния / Псе у до ка нон ски текст као би блиј ско чте ни је на бо го слу-жбе не спо ме не ста ро за вет них лич но сти. Увод не на по ме не) и Љу бов Ва си љев не Осин ки не из Санкт-Пе тер бур га / Окс фор да (Гре че ские и сла вян ские вер сии апо кри фи че ско го жи тия Иова / Грч ке и сло вен ске вер зи је апо криф ног жи ти ја Јо ва). Од нос Би бли је и Ста рог ис то ка би ла је те ма ра до ва на уч ни ка из Санкт-Пе тер бур га: Је ле не Ни ки тич не Ме шчер-ске (Би блия в си сте ме бо го слов ско го обра зо ва ния си ри й цев / Би бли ја у си сте му бо го слов ског обра зо ва ња Си ри ја ца), Аде ле Вла ди ми ров не Не ми ров ске (Два под хо да к по ни ма нию ис то рии на Древ нем Во сто ке: Ме со по там ская и би бле й ская тра ди ции / Два при сту па у схва та њу исто-ри је на Ста ром ис то ку: ме со по там ска и би блиј ска тра ди ци ја), Ки ри ла Ан дре је ви ча Бит не ра (Ли те ра тур ные жан ры кор пу са Вто ро и са ии / Књи жев ни жан ро ви кор пу са Дев те ро-Иса и је) и Алек сан дра Ле о но ви-ча Хо сро је ва (Св. Пи са ние в гно сти че ских тек стах / Све то пи смо у гно стич ким тек сто ви ма). О Би бли ји и ислам ској тра ди ци ји го во ри ли су Ми ха ил Бо ри со вич Пи о тров ски (Ко ран и мир Би блии / Ку ран и свет Би бли је) и Ни ко лај Ни ко ла је вич Дја ков (Ма гриб и Аль-Ан да лус как цен тры авра ми че ской ду хов но сти / Ма греб и Ал-Ан да луз као цен три авра мит ске ду хов но сти) из Санкт-Пе тер бур га, као и Алек сан дар Бо ри со-вич Ку де лин из Мо скве (Аги о гра фи че ские эле мен ты в „Жи тии про ро ка Му хам ме да” в све те срав ни те ль но го из у че ния авра ми че ских ре ли гий / Ха ги о граф ски еле мен ти у „Жи ти ју про ро ка Му ха ме да” у све тло сти упо ред ног из у ча ва ња авра мит ских ре ли ги ја). О од но су Би бли је и еван-ге ли стич ко-лу те ран ског бо го сло вља го во рио је Ан тон Вла ди ми ро вич Ти хо ми ров из Санкт-Пе тер бур га (Би блия и со вре мен ный про те стан-тизм / Би бли ја и са вре ме ни про те стан ти зам).

О пре во ди ма Ста рог и Но вог за ве та би ло је ре чи у са оп ште њи ма Рај не ра Шти хе ла из Мин сте ра (Пе ре вод LХХ тол ков ни ков и евре й ский текст Вет хо го За ве та в воз зре ни ях рус ских бо го сло вов с ХV по ХIХ сто ле тия / Пре вод се дам де се то ри це и хе бреј ски текст Ста рог за ве та у схва та њи ма ру ских бо го сло ва од ХV до ХIХ сто ле ћа), све ште ни ка Ро сти-сла ва Сни гир је ва из Ка лу ге (Си но да ль ный пе ре вод ме жду Ма со рет ским тек стом и Сеп ту а гин той / Си но дал ни пре вод из ме ђу Ма зо рет ског тек ста и Сеп ту а гин те), Ири не Алек сан дров не Под тер ге ра из Санкт-Пе тер бур-га / Бо на (Но вый За вет в пе ре во де Епи фа ния Сла ви нец ко го – миф или ре а ль но сть? / Но ви за вет у пре во ду Епи фа ни ја Сла ви нец ког – мит или ре ал ност?), Ине Ве ни ја ми нов не Вер нер из Мо скве („Не стан драт ная


грам ма ти ка” би бле й ских пе ре во дов Мак си ма Гре ка: Вли я ние „До на та” Дми трия Ге ра си мо ва на цер ков но сла вян ский язык книг IV Мак ка ве й ской и Ес фи ри / „Не стан да рад на гра ма ти ка” би блиј ских пре во да Мак си ма Гре ка: Ути цај „До на та” Дми три ја Ге ра си мо ва на цр кве но сло вен ски је зик IV књи ге Ма ка веј ске и Књи ге о Је сти ри) и Искре Хри сто ве из Со фи је (Ран ние пе ре во ды кни ги Иова у сла вян / Ра ни пре во ди Књи ге о Јо ву код Сло ве на).

Сло вен ска тра ди ци ја и тек сто ло ги ја сло вен ске Би бли је би ла је те ма ве ћег бро ја ре фе ра та. О то ме су раз ли чи тим по во ди ма го во ри ли Вар ва ра Ан дре јев на Ро мо да нов ска из Санкт-Пе тер бур га (Име на соб ствен ные в Па ра ли по ме нон: рус ская ру ко пи сная Би блия ХV в. и ее ла тин ские ис точ-ни ки / Лич на име на у Па ра ли по ме ну: ру ска ру ко пи сна Би бли ја ХV ве ка и ње ни ла тин ски из во ри), Син ти ја Ва ка ре лиј ска из Ју џи на (Тек сто вые и язы ко вые чер ты До бре й ше ва еван ге лия, ХIII в. / Тек сту ал не и је зич ке ка рак те ри сти ке До бреј ше вог је ван ђе ља, ХIII в.), Ге ор ги Мин чев из Ло ђа (Пшин ская Би блия пер вой че твер ти ХVI в. – ма ло и звест ная южно сла-вян ская ру ко пи сь Во сь мик ни жия / Пчињ ска Би бли ја из пр ве че твр ти не ХVI ве ка – ма ло по зна ти ју жно сло вен ски ру ко пис Осмок њиж ја), Јо ха нес Рај нхарт из Бе ча (Ре дак ции еван ге ль ско го тек ста в Сер бии, Хор ва тии и Древ ней Ру си / Ре дак ци је је ван ђељ ског тек ста у Ср би ји, Хр ват ској и Ста рој Ру си ји), као и на уч ни це из Мо скве – Ана Абра мов на Пич хад зе (К тек сто ло гии древ не й ше го сла вян ско го пе ре во да Тол ко во го Еван ге лия Фе о фи лак та Бол гар ско го / При лог тек сто ло ги ји нај ста ри јег сло вен ског пре во да Је ван ђе ља са ту ма че њи ма Те о фи лак та Бу гар ског) и Та тја на Вик-то ров на Пент ков ска (Пра вле ные ре дак ции Но во го За ве та и сла вян ские пе ре во ды Иеру са лим ско го ти пи ко на / Ис пра вље не ре дак ци је Но вог за-ве та и сло вен ски пре во ди Је ру са лим ског ти пи ка). О од но су по је ди них пи са ца пре ма Би бли ји као ин спи ра ци ји, ри зни ци ци та та, асо ци ја ци ја и ње ној уло зи у струк ту ри од ре ђе них де ла би ло је ре чи у ра до ви ма Кри сти-ја на Ха ни ка из Вирц бур га (Иерар хия бо же ствен ных Пи са ний у Ни ко на Чер но гор ца / Хи је рар хи ја бо жа стве них Пи са ма код Ни ко на Цр но гор ца), Мар че ла Гар ца ни ти ја из Фи рен це (Св. Пи са ние в „Жи тии Ме фо дия” / Све то пи смо у Жи ти ју Ме то ди је вом) и Ире не Шпа ди јер из Бе о гра да (Де спот Сте фан Ла за ре вич и Св. Пи са ние / Де спот Сте фан Ла за ре вић и Све то пи смо).

О грч ком тек сту Но вог за ве та – грч ком лек ци о на ру, из да њи ма и про-јек ту но вог опи са го во рио је све ште ник Сер геј Ов сја ни ков из Ам стер да ма (Гре че ский лек ци о на рий. Про ект но во го опи са ния / Грч ки лек ци о нар. Про је кат но вог опи са). Кон фе рен ци ја је за вр ше на из ла га њем Ана то ли ја Алек се је ви ча Алек се је ва ко ји је у свом ре фе ра ту (Ро жде ние Би блии / Ра-ђа ње Би бли је) дао све о бу хва тан пре глед исто ри је Би бли је – од на стан ка нај ста ри јих, по је ди нач них књи га Ста ро га за ве та, пре ко ра но хри шћан-


ских вре ме на – но во за вет них спи са и ства ра ња ка но на, по том сред њег ве ка, све до ра ђа ња иде је Би бли је – Све тог пи сма Ста рог и Но вог за ве та об је ди ње них у јед ној књи зи.

По след њег да на Кон фе рен ци је у Ру ко пи сном оде ље њу На ци о нал не би бли о те ке ор га ни зо ва на је из ло жба „Ру ко пи сни тек сто ви Све тог пи сма у збир ци Ру ске на ци о нал не би бли о те ке”, на ко јој је из ло жен са мо део бо га тог ма те ри ја ла што га из ове обла сти по се ду је та уста но ва – ру ко-пи си све тих књи га од нај ста ри јих вре ме на, на еги пат ском, коптском, хе бреј ском, грч ком, ла тин ском, арап ском, сло вен ским је зи ци ма и др. и то на па пи ру су, пер га мен ту, хар ти ји.

Би блиј ска кон фе рен ци ја у Санкт-Пе тер бур гу пре тре сла је не ка ста ра и по кре ну ла мно га но ва пи та ња би бли сти ке као што су: функ ци о нал на и жан ров ска ти по ло ги ја тек сто ва Све тог пи сма, њи хо ва култ на и со ци јал на на ме на, уза јам ни од нос, хи је рар хи ја и исто риј ска ди на ми ка. Раз ма тра-на су пи та ња је зи ка Би бли је, ње го вих осо бе но сти и по себ но сти ње го ве струк ту ре, ње го вог ме ста у раз во ју књи жев ног је зи ка и је зи ка по је ди них жан ро ва у раз ли чи тим епо ха ма. По се бан зна чај ску па је сте и у са гле да-ва њу ме ста Све тог пи сма у кор пу су пи са них тек сто ва епо хе сред њо ве-ко вља уоп ште, као и у окви ри ма по је ди них на ци о нал них књи жев но сти. За ми сао ор га ни за то ра ове из у зет но до бро осми шље не кон фе рен ци је је сте да се сви из ло же ни ре фе ра ти на ђу пу бли ко ва ни у јед ном Збор ни ку, ко ји с не стр пље њем оче ку је мо.

Ире на Шпа ди јер

УДК 015(497.11).09”1868/1944”

Срп ска би бли о гра фи ја. Књи ге 1868–1944. Књи га 1–20,Бе о град, 1988–2008.

Го ди не 2008. из и шла је 20. књи га Срп ске би бли о гра фи је чи ме је за вр шен ве ли ки по сао на из ра ди Срп ске ре тро спек тив не би бли о гра-фи је за пе ри од од 1868. до 1944. го ди не. Би бли о гра фи ја је из ра ђе на у На род ној би бли о те ци Ср би је.

Мор фо ло шки по сма тра но, тер мин би бли о гра фи ја са жи ма у се би две грч ке ре чи: би бли он – књи га и гра фе ин – пи са ти. Из раз би бли о гра-фи ја пр во бит но је био озна ка за пи са ње или пре пи си ва ње књи га, а реч

228 Катарина Тодоровић

би бли о граф је би ла си но ним ре чи пи сац од но сно пре пи си вач. Ова зна-че ња су се за др жа ла до сре ди не 17. ве ка ка да је би бли о гра фи ја по че ла да озна ча ва по пис или опис књи га и дру гих штам па них или ру ко пи сних тек сто ва.1 Са ма спо зна ја о ну жно сти из ра де би бли о гра фи је про из вод је бу ђе ња на ци о нал не све сти и по тре бе за афир ма ци јом на ци о нал не кул ту ре, као и кре и ра ње за ло га за бу ду ће ге не ра ци је ко је ће сво је на ци-о нал но и кул тур но од ре ђе ње за сни ва ти упра во на овој за о став шти ни и та ко из бе ћи без дан за бо ра ва по шту ју ћи по у ку мак си ме да „ко за бо ра вља сво ју исто ри ју, осу ђен је на ве чи то по на вља ње”.

Би бли о гра фи ја је ства ра лач ка, струч на и на уч на де лат ност, нео-дво ји ва од оста лих на уч них ди сци пли на, ко ја да је ве о ма ра зно вр стан и бо гат из вор по да та ка и об ја шње ња и без чи јег ме то да мо дер на на у ка не мо же да оп ста не. За њу је нео п ход но ши ро ко и еру дит ско на уч но обра зо ва ње, ви со ка пред мет на спе ци ја ли зо ва ност, ве ли ка на уч на објек-тив ност и ди сци пли на, усред сре ђе ност и по жр тво ва ност.

Упра во ове осо би не кра си ле су вр сне срп ске би бли о гра фе и нај у-глед ни је по сле ни ке Ср би је ко ју су на че лу са, сад по кој ним, ру ко во ди-о цем про јек та, мр Ми о дра гом Жи ва но вим би ли ода бра ни да уче ству ју у по ду хва ту на зва ном Срп ска би бли о гра фи ја. Књи ге 1868–1944. На ини ци ја ти ву Дру штва би бли о те ка ра Ср би је, Са ве та за на у ку и кул ту-ру Ср би је у ју лу 1954. го ди не оформ ље на је Ко ми си ја за из ра ду Срп-ске ре тро спек тив не би бли о гра фи је. То ком исте го ди не по ста вље не су основ не смер ни це ра да и из вр ше на пе ри о ди за ци ја пре ма ко јој би Срп ска ре тро спек тив на би бли о гра фи ја би ла по де ље на на 4 це ли не, од че га је по след ња об у хва та ла пе ри од од 1868. до 1944. На и ме, по ка-за ло се да је би бли о граф ски нај ма ње опи сан оп сег од дру ге по ло ви не 19. до пр ве по ло ви не 20. ве ка, па је до не та од лу ка да про је кат за поч не нај пре об ра дом књи га упра во из овог, хро но ло шки нај мла ђег пе ри о да. За по чет ну вре мен ску ме ђу ове мо ну мен тал не би бли о гра фи је иза бра-на је 1868. го ди на, мо ме нат у ком је за ста ла Срп ска би бли јо гра фи ја за но ви ју књи жев ност Сто ја на Но ва ко ви ћа, док ко нач ну гра ни цу пред ста вља 1944. го ди на, од но сно бли зи на окон ча ња II свет ског ра-та чи ме је за о кру же на срп ска из да вач ка про дук ци ја у тра ја њу од 77 го ди на. Пре ци зно утвђе ним кри те ри ју ми ма пред мет об ра де би ле су сле де ће пу бли ка ци је:

а)све књи ге штам па не на те ри то ри ји На род не ре пу бли ке Ср би је без об зи ра на је зик, пи смо или на ци о нал но по ре кло ауто ра;

б)све књи ге ауто ра срп ског по ре кла штам па не ван гра ни ца Ју го-сла ви је без об зи ра на је зик;

1 А. Вра неш (2001) Осно ви би бли о гра фи је, Бе о град: На род на би бли о те ка Ср би је, 2001.


ц)све књи ге штам па не ван гра ни ца Ју го сла ви је на на шем је зи ку без об зи ра на на ци о нал но по ре кло ауто ра;

д)сва из да ња СА НУ и СКЗ штам па на на те ри то ри ји не ке на ше дру ге ре пу бли ке;

е)из да ња „На род ног де ла” штам па на у За гре бу;ф)из да ња из да ва ча из Ср би је штам па на у штам па ри ји „Но во до ба”

у Ву ко ва ру од 1918. до 1930.2

Уз ма хом те ри то ри јал ни кри те ри јум ода би ра гра ђе (за раз ли ку од је зич ког ко ји је до ми ни рао у 19. ве ку) пра ви се усту пак ко јим се фор му ли ше ла ти нич на од ред ни ца и иста пра ви ла опи си ва ња а све у ци љу по сти за ња ујед на ча ва ња са ре тро спек тив ним би бли о гра фи ја ма дру гих ју го сло вен ских ре пу блич ких за јед ни ца. Од 1969. те ри то ри јал ни прин цип ком би но ван је са на ци о нал ним, што је до ве ло до по нов них ис тра жи ва ња истих би бли о теч ких фон до ва и упот пу ња ва ња они ма ко ји прет ход но ни су би ли об у хва ће ни.3

Би бли о гра фи ја је ра ђе на на осно ву de vi su об ра де пу бли ка ци ја за ко је је кон сул то ва но око 150 би бли о те ка, ка ко на ших, та ко и стра них, др жав них, при ват них и јав них и упа во због ова квог на чи на об ра де („по ви ђе њу”), она има ви сок кре ди би ли тет у све ту на уч них по сле ни ка јер не пред ста вља са мо нај пот пу ни ји и нај по у зда ни ји по пис срп ских књи га, већ и дра го цен из вор за сти ца ње но вих по да та ка (псеу до ни ма, ши фа ра, ини ци ја ла, ори ги нал них на сло ва пре ве де них де ла, го ди на из да ња и сл.) при ли ком не за о би ла зног на уч ног ис тра жи ва ња.

У ни зу ко ји се, упр кос свим не да ћа ма, кон ти ну и ра но на ста вља са те жњом да по пи ше и опи ше све књи ге по чи ва ју ћи на те ри то ри јал но-на-ци о нал ном кри те ри ју му, На род на би бли о те ка Ср би је је у Бе о гра ду, 2008. го ди не об ја ви ла 20. све ску Срп ске би бли о гра фи је. Књи ге 1868–1944 на ста вља ју ћи да оба вља „од го вор но овај ча сни за да так”, ка ко је сво је-вре ме но о ра ду на би бли о гра фи ји пи са ло уред ни штво „Зо ре”, (Јо ван Ду чић). По ду хват кре и ра ња ова ко ис црп не и по у зда не оп ште, на ци о-нал не, ре тро спек тив не би бли о гра фи је омо гу ћа ва нам да се свр ста мо ра ме уз ра ме са кул тур но нај ра зви је ни јим на ро ди ма Евро пе.

Овим во лу ме ном об у хва ће ни су ауто ри чи ја пре зи ме на од но сно на сло ви књи га ано ним них пи са ца по чи њу сло го ви ма Вул- до Ж. Ком-плет на гра ђа Срп ске би бли о гра фи је у 20 то мо ва у пот пу но сти је ди-ги та ли зо ва на и пре тра жи ва пре ко ку му ла тив не ба зе на сај ту На род не би бли о те ке Ср би је. Са овом све ском уку пан број до са да об ја вље них би бли о граф ских је ди ни ца на ра стао је на 100.854 (на 441 стра ни овог

2 М, Жи ва нов, Пред го вор у: Срп ска би бли о гра фи ја. Књи ге 1868–1944. Вул-Ж, Бе-о град, На род на би бли о те ка Ср би је, 2008.

3 А. Вра неш (2001) Осно ви би бли о гра фи је, Бе о град, На род на би бли о те ка Ср би је, 2001

230 Катарина Тодоровић

то ма на ла зе се од ред ни це са озна ка ма 95.735-100.854) и, као и све оста-ле све ске, са др жи и по пис од но сно број не озна ке (си гле) би бли о те ка у ко ји ма је вр ше но ис тра жи ва ње гра ђе, и ко нач но, ис цр пан и све о бу хват-ни аутор ски и пред мет ни ре ги стар. Пред сед ник уре ђи вач ког од бо ра је био ака де мик Ми ро слав Пан тић, а на овој књи зи пре да но су ра ди ли и мр Здрав ка Ра ду ло вић, Ве ра Цр љић, мр Ми ли ца Цр но је вић, Ма ри ја Бог да но вић, Го ра на Сте ва но вић.

Ја сно је да ова, оп шта ре тро спек тив на би бли о гра фи ја, као ни дру-ге овог ти па, ни је у мо гућ но сти да пру жи оба ве ште ња о свим књи га ма срп ских ауто ра и по чет ним ре чи ма у на сло ви ма ано ним но из да тих срп-ских књи га у пе ри о ду 1868–1944. на про сто ру Ср би је,4 али је сва ка ко ри зни ца ду хов ног и кул тур ног бо гат ства на шег про сто ра и илу стра ци ја кул тур ног про жи ма ња и пре пли та ња кул ту ра на ро да ко ји су жи ве ли од но сно жи ве на на шем тлу. Спре гом ко јом, са јед не стра не, стра ни ства ра о ци уче ству ју у на шој кул ту ри, а са дру ге стра не, ства ра ла штво ко јим на ши љу ди у ино стран ству оста вља ју тра га, обо га ћу је се и оп-шта кул ту ра чо ве чан ства. Кул тур на ба шти на Ср ба пред ста вље на овом би бли о гра фи јом све до чан ство је ду хов ног кон ти ну и те та на ро да и про-сто ра и по тре бе да се они и вре мен ски уте ме ље за бу ду ће ге не ра ци је и, сво јом ре а ли за ци јом, пред ста вља дра го це но ова пло ће ње спо зна је да смо сви са мо „па туљ ци ко ји сто је на ра ме ни ма ди во ва” (Na nos gi gan tum hu me ris in si den tes).

Ка та ри на То до ро вић

4 М. Пан тић, Уз ше сна е сту књи гу Срп ске ре тро спек тив не би бли о гра фи је, у: Гла-сник НБС, 2004,1.

In memoriam 231

IN MEMORIAM

УДК 930:929 Ćirković S.

СИ МА ЋИР КО ВИЋ(1929-2009)

Сви ко ји се ба ви мо исто ри јом бол но смо све сни да су смр ћу ака де ми ка Си ме Ћир ко ви ћа срп ска исто риј ска на у ка, а про у ча ва ње сред њег ве ка по себ но, пре тр пе ли не на док на див гу би так. За ње га се мо же ре ћи да је у на шој сре ди ни био је дан од рет ких, да нас мо жда и је ди ни исто ри чар свет ског фор ма та. Не ма сум ње да је Ћир ко вић, не на ме тљи во и по да ље од жи же јав но сти, обе ле-жио јед ну епо ху у раз во ју срп ске ме ди е ви сти ке. Пре вас ход но се ба вио исто ри јом сред њо ве ков них др жа ва Ср би је и Бо сне, али под јед на ко ме ро дав-но и по ве сни цом ја дран ских гра до ва, ју го и сточ-не Евро пе, Ви зан ти је и, уоп ште, ме ди те ран ског

све та. На ша исто ри о гра фи ја окре ну та сред њо ве ко вљу те шко да ће има ти бо љег, вер ни јег и по све ће ни јег по сле ни ка од проф. Ћир ко ви ћа.

Си ма Ћир ко вић је ро ђен у Оси је ку 29. ја ну а ра 1929. го ди не. Ње гов отац Мир ко Ћир ко вић био је слу жбе ник реч ног бро дар ства. Основ ну шко лу је по ха ђао у Сом бо ру, а гим на зи ју нај пре у Бе о гра ду, у го ди на ма не мач ке оку па ци је (1941-1944), а он да у Сом бо ру (1945-1948). Сту ди је исто ри је на Фи ло зоф ском фа кул те ту у Бе о гра ду упи сао је 1948, а ди пло ми рао је 1952. го ди не. По сле крат ког слу жбо ва ња у Др жав ној ар хи ви у Зре ња ни ну и На род ној би бли о те ци у Бе о гра ду, иза бран је за аси стен та у Исто риј ском ин сти ту ту у Бе о гра ду 1955. го ди не. Док тор ску ди сер та ци ју Хер цег Сте фан Вук чић Ко са ча и ње го во до ба од бра нио је 1957. го ди не. Убр зо је иза бран за аси стен та, а по том и до цен та за исто ри ју на ро да Ју го сла ви је у сред њем ве ку на Фи ло зоф ском фа кул те ту у Бе о гра ду (1957), чи ме је по че ла ње го ва ду га и успе шна уни вер зи тет ска ка ри је ра. У зва ње ван ред ног про фе со ра иза бран је 1963, а ре дов ни про фе сор по стао је 1968. го ди не. Био је про де-кан (1964-1966) и де кан (1974-1975) Фи ло зоф ског фа кул те та. Пен зи о ни сан је 1994. го ди не, а пре ми нуо је 14. но вем бра 2009. го ди не.

Упр кос бо ле сти ко ја му по след њих го ди на ни је да ва ла ми ра, а ко ју је под но сио тр пе љи во и без роп та ња, остао је ак ти ван го то во до по след-њег тре нут ка. Са мо дан пред смрт пред се да вао је јед ној се си ји на уч ног

232 Радивој Радић

ску па по све ће ног 550. го ди шњи ци па да Сме де ре ва и про па сти срп ске сред њо ве ков не др жа ве (1459) ко ји је одр жан у Срп ској ака де ми ји на у ка и умет но сти.

Из ван ред но по зна ва ње ве ћи не је зи ка на ко ји ма су на ста ја ли исто риј-ски из во ри у сред њем ве ку (ла тин ски, грч ки, ста ро сло вен ски, ста ро и та-ли јан ски), као и не ко ли ко мо дер них је зи ка, пред ста вља ли су нео п хо дан осло нац за ње го ва ис тра жи ва ња. Из вор ну под ло гу за сво је мно го број не ра до ве на шао је и у ар хи ви ма Ду бров ни ка, Ве не ци је, Хи лан да ра и Бу-дим пе ште.

У Ћир ко ви ће вом слу ча ју се гво зде на ло ги ка кри тич ког исто ри ча-ра, удру же на са не ве ро ват ном ме мо ри јом, на нај бо љи на чин сто пи ла са ве ли ком уче но шћу, еру ди ци јом без прем ца, као и акри би јом ко ја не по-зна је ни јед ну пу ко ти ну. Огром но обра зо ва ње, усу ђу јем се да му до дам при дев „ре не сан сно”, не са мо из исто ри је и њој гра нич них ди сци пли на, не го и из оста лих ху ма ни стич ких и дру штве них на у ка, омо гу ћи ло му је да про у ча ва нај ра зли чи ти је сег мен те сред њо ве ков не исто ри је. Го то во да ни је би ло те ме ко јом се он ни је мо гао пот пу но ме ро дав но ба ви ти. О то-ме на нај бо љи на чин све до чи не ко ли ко сто ти на је ди ни ца ње го ве бо га те на уч не би бли о гра фи је ко је об у хва та ју књи ге, ра до ве у струч ној пе ри о-ди ци, члан ке у збор ни ци ма са на уч них ску по ва, по гла вља и ши ре це ли не у ко лек тив ним де ли ма или ен ци кло пе диј ске од ред ни це. Ћир ко ви ће ва ис тра жи ва ња од ли ку ју те мат ска ра зно вр сност, ме то до ло шка ино ва ци ја и дра го цен сми сао не са мо за исто риј ске во до дел ни це не го и обич ну људ ску сва ко дне ви цу. Мно ги ње го ви ра до ви но се епи тет пи о нир ских, а исто вре ме но је дао не из ме ран до при нос не ким од нај ва жни јих и вр ло про у ча ва них те ма срп ске исто ри је.

На нас ко ји смо с њим са ра ђи ва ли и би ли за ди вље ни ње го вим по зна-ва њем из во ра и ли те ра ту ре, а и ду бо ким по ни ра њем у срж исто риј ских по ја ва или по ве сних про це са, на ро чит ути сак оста вља ло је ње го во „раз-у ме ва ње” сред њег ве ка. Због то га нам се по не кад чи ни ло као да је проф. Ћир ко вић на не ки вол ше бан на чин део свог жи во та про вео у сред њем ве ку, па му је оту да све би ло јед но став но и ја сно. Он је о нај за мр ше ни-јим и нај за го нет ни јим ме ди е ви стич ким пи та њи ма рас пра вљао су ве ре но и убе дљи во, са сво је вр сном ла ко ћом ко ја је на ње го ве сту ден те, ко ле ге и са рад ни ке оста вља ла ве о ма сна жан ути сак.

Ка да се го во ри о ин те лек ту ал ном про фи лу исто ри ча ра, нај че шће реч иде о то ме да ли су ви ше скло ни ана ли зи или син те зи. Ака де мик Ћир ко вић је био под јед на ко успе шан и у јед ном и у дру гом. На јед ној стра ни има мо де се ти не рас пра ва у ко ји ма се ба вио по је ди ним те ма ма, увек до но се ћи но ве ре зул та те, а на дру гој не ко ли ко из ван ред них син те за ко је ре чи то го во ре о ауто ру ши ро ких за хва та и све о бу хват ног по гле да на исто ри ју. Не ке од ње го вих нај ва жни јих сту ди ја, њих три де се так на бро ју, пре вас ход но усред сре ђе них на оп шти је те ме из дру штве не исто-

In memoriam 233

ри је, са ку пље не су у књи гу Ра бот ни ци, вој ни ци, ду хов ни ци. Дру штва сред њо ве ков ног Бал ка на (1997).

Још као млад на уч ник на пи сао је две да нас већ кла сич не књи ге о исто ри ји Бо сне, већ по ме ну ту док тор ску ди сер та ци ју Хер цег Сте фан Вук чић Ко са ча и ње го во до ба и Исто ри ју сред њо ве ков не бо сан ске др-жа ве (обе об ја вље не 1964). Ве ли ки број ра до ва из ове обла сти до нео му је углед нај бо љег по зна ва о ца исто ри је Бо сне у сред њем ве ку. Слич но је би ло и ка да је у пи та њу срп ска сред њо ве ков на др жа ва, а дра го цен до-при нос дао је у I и II књи зи Исто ри ја срп ског на ро да (1981, 1982) где је био аутор два де се так по гла вља. Био је је дан од ауто ра Исто ри је Цр не Го ре, књ. II, том 1-2 (1970), а у са рад њи са И. Бо жи ћем, М. Ек ме чи ћем и В. Де ди је ром об ја вио је књи гу Исто ри ја Ју го сла ви је (Бе о град 1972) ко ја је до жи ве ла из да ња на ен гле ском (Њу јорк 1974) и ки не ском (Пе кинг 1984). За III књи гу Исто ри ја Евро пе, ко ја је на ита ли јан ском об ја вље на у То ри ну 1995. го ди не, Си ма Ћир ко вић је на пи сао је дан пре глед сред-њо ве ков не про шло сти За пад них и Ју жних Сло ве на. За тре ћи том При-руч ни ка европ ске при вред не и дру штве не исто ри је, ко ји је пу бли ко ван у Штут гар ту 1986. го ди не, Ћир ко вић је на пи сао оде љак о ис точ ним под руч ји ма Ју го сла ви је. Ве о ма је ва жна и ње го ва син те за Ср би у сред-њем ве ку ко ја је нај пре об ја вље на на ита ли јан ском (Ми ла но 1992, 1994), а за тим пре ве де на на фран цу ски (Па риз 1992) и ру ски (Мо сква 1996). Код нас је пу бли ко ва на 1995. и, дру го из да ње по ја ви ло се 1997. го ди не. На рав но, ни ка ко не тре ба пре не брег ну ти ви ше де се ти на од ред ни ца ко је је на пи сао за на jу глед ни ји лек си кон по све ћен сред њем ве ку (Le xi kon des Mit te lal ters, I-VII, Ци рих – Мин хен 1977-1995).

Сва је при ли ка да је у са вре ме ној срп ској исто ри о гра фи ји је ди но Си ма Ћир ко вић мо гао на пи са ти исто ри ју Ср ба ко ја би об у хва ти ла чи та-ву њи хо ву по ве сни цу, од до се ља ва ња на Бал кан ско по лу о стр во, у пр вој по ло ви ни 7. ве ка, до рас па да Со ци ја ли стич ке Фе де ра тив не Ре пу бли ке Ју го сла ви је, ра них де ве де се тих го ди на XX ве ка, да кле у ши ро ком вре-мен ском лу ку од без ма ло че тр на ест сто ле ћа. Ра ди се о књи зи Ср би ме ђу европ ским на ро ди ма ко ја је са ста вље на за ко лек ци ју „На ро ди Евро пе”, гла со ви те из да вач ке ку ће „Blac kwell Pu blis hing” из Окс фор да (2004). Срп ско из да ње се по ја ви ло та ко ђе 2004, хр ват ско 2008, ру ско је упра во из и шло из штам пе, док је сло ве нач ко у при пре ми.

Де ве де се тих го ди на про шлог ве ка С. Ћир ко вић је у са рад њи са Р. Ми хаљ чи ћем при ре дио две во лу ми но зне књи ге: Ен ци кло пе ди ју срп ске исто риогра фи је (1997) и Лек си кон срп ског сред њег ве ка (1999), да нас не за о би ла зне при руч ни ке за све ис тра жи ва че срп ског сред њо ве ко вља. Је дан је од ауто ра ка пи тал не књи ге Ста ро срп ско ру дар ство (2002), а са Б. Фер јан чи ћем об ја вио је књи гу Сте фан Ду шан краљ и цар: 1331-1355 (2005).

234 Радивој Радић

Си ма Ћир ко вић је био је дан од ауто ра и ве ли ки до при нос дао је у мо но гра фи ја ма по све ће ним ка ко по је ди ним ма на сти ри ма, као што су, на при мер, Сту де ни ца (Бе о град 1986) или Пећ ка па три јар ши ја (Бе о град 1990), та ко и ста рим гра до ви ма – Бар, Бу два, Ша бац, Ва ље во, Го лу бац, Сме де ре во, Срем ска Ми тро ви ца, Сом бор и дру ги.

У ње го вом ве ли ком на уч ном опу су ни је из о ста ло ни об ја вљи ва ње и ко мен та ри са ње по је ди них исто риј ских из во ра: на све тло је из нео чи-тав низ сред њо ве ков них по ве ља и дру гих до ку ме на та, зна лач ки је пи сао ко мен та ре за не ке ва жне, али и кон тро верз не из во ре (Кра љев ство Сло-ве на Ма вра Ор би на), дао је ве ли ки при лог ше стој све сци Ви зан тиј ских из во ра за исто ри ју на ро да Ју го сла ви је (пре вод и ко мен тар од ло ма ка из исто риј ских де ла Ни ћи фо ра Гри го ре и Јо ва на Кан та ку зи на – за јед но са Б. Фер јан чи ћем). При ре дио је но ва из да ња не ких већ кла сич них де ла на-ше ме ди е ви сти ке, ко ја су иза шла из пе ра Сто ја на Но ва ко ви ћа, Ми ха и ла Ди ни ћа и Ива на Бо жи ћа, и снаб део их уче ним и ва ља ним сту ди ја ма.

Ака де мик Ћир ко вић се уз гред, али је ди ни код нас, ба вио ме то до ло ги-јом и те о ри јом исто ри је, а по себ но „исто ри јом исто ри о гра фи је”. По сре ди су ра до ви ко ји су из ла зи ли по вре ме но и раз ли чи тим по во ди ма, а са бра ни су у књи гу О исто ри о гра фи ји и ме то до ло ги ји (Бе о град 2007).

И, нај зад, али не и на по след њем ме сту, проф. Ћир ко вић се ве о ма успе шно огле дао и у са ста вља њу уџ бе ни ка и исто риј ских чи тан ки за основ ну и сред њу шко лу. Де се ти не ге не ра ци ја су учи ле из ње го вих уџ-бе ни ка за VI раз ред основ не шко ле и II раз ред гим на зи је.

За ње гов на уч ни рад ни су из о ста ла ни при зна ња. До пи сни члан СА-НУ по стао је 1972, ре дов ни 1981. го ди не. Био је члан и дру гих ака де ми ја (АНУ БиХ, ЈА ЗУ, ЦА НУ, Европ ске ака де ми је за исто ри ју у Бри се лу). До-бит ник је Ок то бар ске на гра де гра да Бе о гра да (1965), Про све ти не на гра де (1972), Сед мо јул ске на гра де СР Ср би је за жи вот но де ло (1982), Ор де на ра да са цр ве ном за ста вом (1988), На гра де гра да Бе о гра да (2006), Ме да ље „Кон стан тин Ји ре чек” Не мач ког дру штва за ју го и сточ ну Евро пу (2006).

О Ћир ко ви ће вом ме ђу на род ном угле ду и ра зно вр сној са рад њи са ино стра ним на уч ним уста но ва ма и асо ци ја ција ма го во ри и стал но члан-ство у Ме ђу на род ној ко ми си ји за сло вен ске сту ди је (од 1975), Ме ђу на род-ној ко ми си ји за исто ри ју ста ле шких уста но ва (од 1975), Ме ђу на род ном ко ми те ту за исто риј ску ме тро ло ги ју (од 1977) и, на ро чи то, у На уч ном ко ми те ту Ме ђу на род ног ин сти ту та за еко ном ску исто ри ју у Пра ту ко ји је уте ме љио и до сво је смр ти во дио Фер нан Бро дел, је дан од нај ве ћих исто ри ча ра XX сто ле ћа.

Ака де мик Ћир ко вић је уче ство вао на ве ли ком бро ју ме ђу на род них на-уч них ску по ва – кон гре са, сим по зи ју ма, кон фе рен ци ја, ко ло кви ја. Ме ђу нај-ва жни ји ма су XIV ме ђу на род ни кон грес исто ри ча ра у Сан Фран ци ску (1975), XVI у Штут гар ту (1985), IV ме ђу на род ни кон грес бал ка но ло га у Ан ка ри (1979)

In memoriam 235

и V у Бе о гра ду (1984), као и не ко ли ко уче шћа у за се да њи ма Ме ђу на род ног ин сти ту та за еко ном ску исто ри ју у Пра ту (ре фе ра те је имао 1978, 1980, 1984, 1986). Си ма Ћир ко вић је на не ко ли ко не мач ких уни вер зи те та др жао ви ше по-је ди нач них пре да ва ња, а школ ске 1982/1983. го ди не као пре да вач по по зи ву го сто вао је на Ка ли фор ниј ском уни вер зи те ту у Лос Ан ђе ле су.

Ка да би смо га по не дељ ком у под не, у вре ме ка да је уоби ча ја вао да до ла зи у сво ју со бу на Фи ло зоф ском фа кул те ту, пи та ли за не ки про блем, он би нај пре по гле дао у стра ну, а он да са свим ти хо из го ва рао име на ауто ра ко ји су до та кли то на уч но пи та ње, на во дио не ке сла бо по зна те ра до ве, ста ре и рет ке ча со пи се, њи хо ве бро је ве, го ди шта – на рав но, не-по гре ши во - а све не на ме тљи во и ус пут. Био је ве о ма благ и од ме рен, до сле дан и по сто ја них ста во ва, чо век од ин те гри те та, при сту па чан, али и не при ко сно ве ни ауто ри тет. Ни ко га ни је чуо да је би ло ка да по ви сио глас, али се све што би ре као ува жа ва ло и при хва та ло без по го во ра. Уве рен да из ра жа вам нај и скре ни је убе ђе ње не ко ли ко на ра шта ја на ших исто ри ча ра, ко ји ма је проф. Ћир ко вић исто вре ме но слу жио и као не до сти жан узор и као под сти ца јан пре кор, на гла ша вам чи ње ни цу да смо има ли сре ћу да жи ви мо, учи мо и на уч но ста са ва мо у ње го во вре ме.

Ра ди вој Ра дић


УДК 821.163.41.09:929 Pešić R.

РАДМИЛА ПЕШИЋ(1923–2010)

На сам дан Божића отишла је од нас проф. др Радмила Пешић, частан човек, врстан инте-лектуалац, научник племенитог кова. Памтиће је бројне генерације студената којима је несебично и с љубављу, даривала своје велико знање о Народној књижевности, на матичној катедри у Београду (где је прошла сва звања од асистента 1954. до редовног професора 1979. године), на Филозофском факултету у Приштини (1964–1968), на Одсеку за Етнологију Филозофског факултета у Београду (1965–1973). Сећаће је се и многобројни страни слушаоци са предавања у

Међународном славистичком центру, са Југословенског семинара у За-дру и у Новом Саду. Незаборавна ће остати њена излагања са научних славистичких симпозијума.

Цео свој научни век посветила је проучавању Народне књижевности, али и раду за добро заједнице. Као млад асистент (1950–1954), у Институ-ту за књижевност Српске академије наука, специјализовала се у струци. У Академији је и касније деловала као члан Одбора за књижевност и као секретар Пододбора за Народну књижевност. На Филолошком факултету, била је управник Катедре за српску књижевност и језик и њен пред-ставник на Факултетском већу, у које је бирана више пута. Учествовала је у стварању Међународног славистичког центра 1971, и доприносећи његовом напредовању, била члан Управе, помоћник директора и дирек-тор. Потпуно лишена сујете и себичности, никада није била понесена ни титулама ни функцијама, никада није никога позледила. Тихом снагом убедљивости успевала је да одбрани своје ставове и да се заложи за мишљења у које је веровала.

Научни рад Радмиле Пешић развијао се у неколико праваца. Још педесетих година прошлог века, истраживала је песмарице, за-

интересована за сложени феномен „грађанског песништва” (у Зборнику радова Института за проучавање књижевности САН, 1952; у Прилозима за књижевност, језик историју и фолклор 1955, XXI/ 1–2). С посебном пажњом, враћала му се у више махова и у потоњим радовима (Научни састанак слависта у Вукове дане 1972. и 1976; зборник Право и лажно

In memoriam 237

народно стваралаштво, Деспотовац 1996). Дала је изванредан допринос расветљавању његове генезе, услова развитка, рецепције у зависности од окружења, те и територијалне распрострањености. Указала је на тер-минолошке проблеме. Заложила се за свеобухватни назив – „народско” песништво. На основу степена тематског и језичког диференцирања од аутентичног народног стварања, издвојила је три његове категорије: прелазни вид од усмене ка писаној поезији; песме које подражавају на-родну епику, још од средњег века; лирске песме тзв. меличке лирике у записима шеснаестог века на приморју. На конкретним записима показала је миграције појединих песама на целом српско-хрватском подручју, чак и пробијање језичких баријера и појаву блиских варијаната у словачким, чешким, мађарским, немачким песмарицама. Опрезно, али уверљиво је доказала да подударност усмене варијанте са записаном песмом у песмарици не мора да означава директно преузимање текста, већ по-средништво средине, пошто се и грађанске песме преносе усменим путем. Био је то вид и њене одбране усменог порекла групе песама у Малој простонародњој славеносербској пјеснарици Вука Караџића од „ружења” појединих истраживача, али са њој својственим смислом за изглађивање неспоразума.

Радмила Пешић је непогрешиво умела да разликује песме усменог постања од оних које нису живеле у народу и одавале књишку културу, приказујући поједине збирке од Кашиковићеве до Шаулићеве (ПКЈИФ 1954, XX, 3–4), или, нпр., баладу једног мађарског песника у чијем је фасификату, захваљујући свом познавању мађарског језика, истовреме-но сагледала и тзв. „сербуш манир”, распрострањен у индивидуалном стварању у Мађарској (ПКЈИФ 1967, XXXIII, 3–4).

Незаобилазна књига у српској науци о народној књижевности јесте њена докторска дисертација о Вуку Врчевићу (Монографије Фило-лошког факултета XIV, 1967). На основу кратке, рукописне Врчевићеве аутобиографије похрањене у Архиву САНУ, његове преписке, грађе из Библиотеке Матице српске, из Задарског Архива, из Богишићевог Архи-ва у Цавтату, штампаних чланака о њему, података о његовом кретању и дружењу са савременицима, написала је прву целовиту студију о његовом животу и његовим делима. Из Врчевићевих реаговања на сув-ремена културно-друштвена збивања у чијем се средишту нашао, као писар на двору Петра II Петровића, а поготову као конзул у Требињу од 1861, извукла је Радмила Пешић његов психолошки и морални пор-трет. Сагледан са топлином, али и уз неопходну акрибичност, појавио се пред читаоцима, у свој својој ведрини и духовитости, jeдан драг човек, велики српски родољуб и заљубљеник у науку, писац, прево-дилац, песник, етнограф, сакупљач народних умотворина и највернији помагач Вука Караџића.


Пратећи Врчевићев рад од рукописних литерарних састава, до његових „правно-књижевних прилога”, запажа да је његова идеја водиља – оживљавање народног језика и традиције. У том контексту тумачи, али не оправдава, његове мистификације, које јој не промичу.

Обухватајући Врчевићев сакупљачки рад, анализира не само његове четири рукописне збирке народних песама (преко 50 000 стихова), од лирских до хроничарских о босанско-херцеговачком устанку, већ и саме песме, да би дала увид у процес њиховог стварања, а Врчевићеве интервенције открила само у епским варијантама. Драгоцена су, притом, њена запажања о готово потпуној подударности муслиманских песама са хришћанским.

У посебном поглављу своје књиге, Радмила Пешић се бави несе-бичном Врчевићевом сарадњом са Вуком Караџићем и закључује да чак и да „ништа више није урадио за књижевност, само истрајан рад за Вука и уз њега, учинио би Врчевића заслужним и вредним спомена”.

Вуковим помагачима и сарадницима Радмила Пешић посвећује многе странице у својим чланцима; самом Вуку, поред осталог – дра-гоцену обимну студију као Поговор критичком издању његове друге књиге Српских народних пјесама јуначких најстаријих (Сабрана дела Вука Караџића V, Београд, Просвета 1988). Задржава се на Лајпцишкој збирци из 1824, прати Вукове културне контакте, идеолошке концепције, свеукупан Вуков однос према народној поезији од начина сакупљања до штампања збирки и њихове рецепције. У Белешкама и коментарима уз песме, указује на литературу о њима, на варијанте, на певаче. И што је за њу карактеристично – своја лична открића о припадности низа песама одређеним певачима не наводи. А тај део њеног научног рада је веома значајан.

Приступ Радмиле Пешић атрибуцији анонимних песама из Вукове збирке, као део целог једног правца у европској, али и у нашој фолкло-ристици (Латковић, Банашевић, Матић, Меденица, Недић и др.) одликује се истовремено посебном тананошћу, али и сложеношћу увида у про-блеме. Пошавши од концепције да народни певачи јесу индивидуалне песничке личности, али да су народни само ако им за подлогу стварања служи жива традиција – она појам живе традиције сагледава у конкрет-ном времену и простору. То се јасно види из обе њене студије о певачима (Анђелко Вуковић, Студије и грађа за историју књижевности 2, Инсти-тут за књижевност и уметност, 1986; Слепа Живана, Научни састанак слависта 17/3, 1987), али и из обимног рада под насловом Старији слој песама о ускоцима (Анали Филолошког факултета 7, 1967). У веома компликованој потрази за личним уделом певача у формулативном изражавању, успева да уз његове психолошке афинитете одреди утицаје професије, регионално и опште у спевавању, да покаже континуитет

In memoriam 239

епског певања на српскохрватском језику, да запажајући традицијску сродност и јединственост не само географски блиских, већ и удаљенијих терена (Срем/Војна Крајина/Косово) допуни репертоар Слепе Живане за неколико песама, списак песама косовца Анђелка Вуковића за још једно остварење, и што је наважније, открије колико су њихове песме блиске певању у Ерлангенском рукопису.

У изучавању ускочке поезије у овом рукопису, захваљујући изврс-ном знању историје, на примерима је потврдила мишљења о настајању хроничарских песама одмах после догађаја. Реалистичким прилазом ускочком ратовању, показала је да оно „нема увек светлост и узвишеност епског подвига”, већ и економску подлогу преживљавања, без обзира на припадност вери и националном опредељењу. Указала је на постојање међусобних борби хришћанских јунака које је епика забележила, али је истакла и да велика епска поезија настаје тек када постане општељудска. Поредећи сродност формула у различитим песмама Ерлангенског рукописа и Вукове збирке, заложила се за разматрање функције фор-мула, сматрајући да оно „заслужује посебне студије које би допринеле проучавању поетике епских песама, питању територијалне и временске распрострањености разних слојева наше епике, као и улоге певача”. Каснија истраживања су показала колико је била у праву.

Бавећи се варијантношћу као суштинским условом за опстајање народне, усмене књижевности, уочила је трајност појединих епских об-разаца у низу сродних песама у распону од скоро два века, али и меру њиховог подређивања времену, логици и психологији епског приповедања (Два стара епска мотива, ПКЈИФ 1976, XLII, 1–2).

Простор нам не дозвољава да прикажемо сву разноврсност њених научних интересовања: од истраживања утицаја писане на усмену књижевност и обратно, лексикографског рада, из кога је произишао 1984. и први Речник народне књижевности у нас, до приређивачких послова, од којих треба истаћи историју Народне књижевности Вида Латковића.

Умела је Радмила Пешић да укаже поштовање и пажњу претходним генерацијима професора и научника. Имала је редак смисао за истину и правду, у животу и у науци. Зрачила је ширином својих погледа, коју је донела можда још као Радмила Ненин из родног Титела. Увек спремна да помогне и студентима и колегама, са неком само њој својственом стидљивошћу, стизала је свуда, са осмехом. Захваљујући њој, среда је на Катедри, пре и после преподневних часова „старије књижевности”, била дан дружења. Кратког, додуше. Врата на секретарској соби су се стално отварала да приме колеге које су долазиле на сусретања. Одлазила је прва, у журби, а остављала у нама спокојство и ведрину.

И касније је свако сећање на њу, на њен својствени анегдотски и по-словички говор, озаривао лица. Недостаје нам Радмила Пешић, поготову


сад; мени, посебно, као пријатељ и дискретни саветодавац, помагач у невољама и учесник у радостима, моја професорка, која ме је с љубављу прихватила као сарадника. Остају успомене на њу, а у њима – њено трајно присуство и у овоземаљском животу.

Нада Милошевић-Ђорђевић

Садржај „Прилога“ 241

САДРЖАЈ „ПРИЛОГА”

Књи га LXXIV, Све ска 1-4, 2008 (2009)

ЧЛАН ЦИ И РАС ПРА ВЕ. С. М. Ћир ко вић: Зе мља Ма чва и град Ма чва (3); Д. Бо јо вић: Тр пе за Пре му дро сти ар хи е пи ско па Да ни ла Дру гог (21); P. Dzi a dul: Мо тив ис ку ше ња у пу сти њи у сло вен ској жи тиј ној књи жев но сти (31); Б. Ђор ђе вић: Фран цу ско-ду бро вач ке ве зе у осам на е стом ве ку до Фран цу ске ре во лу ци је (39); Ж. Вељ ко вић: Срп ско име Урош из дал мат-ског вре ла (63); S. Aloe: No te ine di te di Sto jan No va ko vić sul la Ser bia, la sua sto ria e i su oi rap por ti con il re sto d’Euro pa (95); И. Тар та ља: Књи жев на есте ти ка Ђор ђа Ан ђе ли ћа (109) * ПРИ ЛО ЗИ И ГРА ЂА. А. Роч ко ма но вић: Све ти ар хи е пи скоп Ар се ни је I у ме се цо сло ви ма од XIV до XIX ве ка (127); В. Са вић: Грч ке ре чи у ти пи ку ар хи е пи ско па Ни ко ди ма из 1318–1319. го ди не (145); Ђ. Пе рић: Слат ко и во да (Успо ме ни кне же ви ћа Ми ла на М. Обре но ви ћа) (179); S. Aloe: Бе ле шке Сто ја на Но ва ко ви ћа упу ће не Ан ђе-лу Де Гу бер на ти су (188); В. Сто јан че вић: Апе ла ти ви срп ски, ср бин ски, ср ба ди ја, срп ство у пе сма ма тро ји це бо сан ско-хер це го вач ких пе сни ка (197); Б. Ђор ђе вић: Бри га дво ра Кра ље ви не Ју го сла ви је о ду бро вач ком ар хи ву (217); Уред ни штво: Ауто би о гра фи ја Ни ко ле Ра дој чи ћа (225); М. Сто ја но вић: Пр ви грч ки ин тер вју Ми ло ра да Па ви ћа (247) * ПРИ КА ЗИ И КРИ ТИ КЕ. М. Н. До бры ше ва, Дал ма тин ско-Ду бров ниц кое Во зро жде-ние: твор че ство Ма ри на Др жи ча (М. Аре жи на, 253); К. А. Мак си мо вич, Za pov hdi svætx™xß otycy, ла тин ски пе ни тен ци ал VI II ве ка в цер ков но-сла вян ском пе ре во де (Г. Јо ва но вић, 255); Dr. Hüseyin Mev sim, 15. Yüzyýl Bul gar Yazarý Kon stan tin Kosteneçki’nin Ste fan Lazareviç’ in Yaþamöyküsü Baþlýklý Yapýtý (М. Те о до си је вић, 261); Niccolò Tom ma seo, Scin til le (Ж. Ђу рић, 266); Zdrav ko Šun dri ca, Taj na ku ti ja Du bro vač kog ar hi va I (З. Бо-јо вић, 271); Дра го љуб Р. Жи во ји но вић, Евро па и Ду бров ник у 17. и 18. ве ку. Сту ди је и рас пра ве (З. Бо јо вић, 274); Ми лош Цр њан ски, Дра ме (Д. Гр бић, 278); Ђор ђе Бран ко вић, Хро ни ке сла ве но срп ске (А. Ми ла но вић, 281) * БЕ ЛЕ ШКЕ И ОСВР ТИ. С. М. Ку лъ ба ки нъ, Сла вян ская па ле о-гра фия (Р. Ко ва че вић, 287); S. Šmi tran, Gli us coc chi (С. Пе та ко вић, 288); С. Н. Ме щ е ря ков, Серб ский исто ри че ский ро ман (1970-е го ды) (М. Ве-се ли но вић, 290) * ЧА СО ПИ СИ И ЗБОР НИ ЦИ. Die sla vischen Gren zen

242 Садржај „Прилога“

Mit te le u ro pas (Љ. Ба ња нин, 293); ТАЛФЈ – по сред ни ца ме ђу кул ту ра ма (Л. Де лић, 298) * ХРО НИ КА И БИ БЛИ О ГРА ФИ ЈА. Хро ни ка XIV ме ђу-на род ног кон гре са сла ви ста (Љ. Ба јић, 305); Vor stel lung der re i he: tri e rer ab han dlun gen zur sla vi sti ka (S. Res sel, 307); Фи ло ло шка ис тра жи ва ња на срп ском град ском Сен тан дреј ском гро бљу (Н. Ву ло вић, М. Ђин ђић, В. Јо ва но вић, Д. Ра до њић, 309); Го луб До бра ши но вић (1925–2008) (Љ. Чу брић, 315); Јо а нис Па па дри а нос (1931–2009) (Т. Јо ва но вић, 317) * СА ДР ЖАЈ „ПРИ ЛО ГА” (319) * УПУТ СТВА О ПРИ ПРЕ МА ЊУ РУ-КО ПИ СА ЗА ШТАМ ПУ (321)

Садржај „Прилога“ 243

УПУТ СТВАО ПРИ ПРЕ МА ЊУ РУ КО ПИ СА ЗА ШТАМ ПУ

Текст тре ба ку ца ти с ве ћим про ре дом, у ве ли чи ни 12 та ча ка. Са ле ве стра не оста ви ти мар ги ну 4–5 см.

Пр ву че твр ти ну (од о зго) пр ве стра не ру ко пи са оста ви ти чи сту. На слов ра да ис пи су је се у сре ди ни као пр ви ред. Име и пре зи ме ауто ра ста ви ти на крај ра да.

По жељ но је ку ца ти ру ко пис пи смом (ћи ри ли ца, ла ти ни цом) ко јим ће рад би ти штам пан, а ако то ни је при ка за но у са мом ру ко пи су, тре ба га под ву ћи и ис та ћи олов ком у бо ји. На мар ги ни се та бо ја по но ви и из над ње ис пи ше: ла ти ни цом, ста ро сло вен ски, грч ки и сл.

У са мом ру ко пи су оба ве зно от ку ца ти све што иде кур зи вом. Оно што тре ба да бу де кур зи вом, а ни је та ко озна че но, под ву ћи не пре кид ном ли ни јом, а спа ци о ни ра но ис пре ки да ном ли ни јом.

На по ме не уз текст при ло жи ти на кра ју ра да, као по себ ну це ли ну.На по ме не се мо гу ку ца ти на сва кој стра ни, на од го ва ра ју ћем ме сту.Код на во ђе ња на по ме на пре но си ти до слов но из вор ни је зик и пи смо.На по ме не се ну ме ри шу арап ским бро је ви ма (без тач ке и без за гра де).

Број на по ме не ис пи су је се из над од го ва ра ју ћег ре да тек ста (као екс по нент, брух-ци фра) и тај број се у ру ко пи су за о кру жу је цр ве ном олов ком.

Број на по ме не не ста вља ти иза за пе те већ ис пред ње.Број на по ме не на кра ју ре че ни це ста вља се ис пред тач ке.При ли ком ци ти ра ња ста вља ти пр во ини ци јал име на и сред ње сло-

во (уко ли ко га има), па пу но пре зи ме, за тим на слов де ла кур зи вом или под ву че но, ме сто, го ди ну и стра ни це (при мер: Д. Д. Вук сан, Пре глед штам пе у Цр ној Го ри 1834–1934, Це ти ње, 1934, стр. 28–32).

Код ча со пи са на во ди ти, по сле име на ауто ра – на зив, број књи ге или го ди шта, рет ко број све ске, ме сто, го ди ну и стра ни це (при мер: В. Мо шин, Мо леб стви је о де спо ту Сте фа ну Ла за ре ви ћу, При ло зи за књи-жев ност, је зик, исто ри ју и фол клор, књ. XVI II, св. 1–4, Бе о град, 1962, стр. 219–234).

Са мо на зи ви књи жев них и дру гих де ла на во де се кур зи вом. У дру гим слу ча је ви ма из бе га ва ти кур зив, вер зал, болд и слич не ви до ве ис ти ца ња. По је ди не ре чи ко је се на мер но ис ти чу мо гу се озна чи ти спа ци о ни ра но.

244 Упутства

У тек сту ра да стра на име на пи шу се при ла го ђе на срп ском је зи ку (тран скри бу ју се), а ка да се име пр ви пут на ве де, у за гра ди се да је из-вор но пи са ње.

Ка да се по на вља де ло, чи ји је на слов већ на ве ден, по сле ини ци ја ла име на и по сле пре зи ме на пи ше се са мо: нав. де ло.

Име на ауто ра, на сло ве де ла и на зи ве ча со пи са тре ба пре но си ти истим пи смом и пра во пи сом, као што је у ори ги на лу. Из тех нич ких раз-ло га ста ри ру ски пра во пис мо же се пре но си ти на но ви (h = е; i = и; Ï = ф; v = и).

На зи ве ча со пи са и при руч ни ка не тре ба скра ћи ва ти. Уко ли ко се њи хов на зив по на вља, мо же се на ве сти уоби ча је на скра ће ни ца.

Ли ков ни при ло зи пре да ју се у по себ ном омо ту.Фо то гра фи је тре ба да су оштре и ве ћег фор ма та, а цр те жи ја сно

из ву че ни на хар ти ји у ср за ме ри фор ма та А4. Ксе рокс ко пи је не мо гу се при ла га ти уме сто фо то гра фи ја.

На по ле ђи ни сва ке сли ке гра фит ном олов ком на пи са ти ред ни број. Пре ма овим бро је ви ма на по себ ном ли сту от ку ца ти све ле ген де, ко је ће би ти сло же не ис под тек ста.

Ста ри сло вен ски тек сто ви мо гу се ци ти ра ти из вор ном азбу ком или у фо нет ској тран скрип ци ји (по чи та њу) са вре ме ним пи смом.

Код ци ти ра ња или до но ше ња гра ђе ста ро сло вен ским сло гом из бе-га ва ти над ред не зна ке и сло ва из над ре да.

У ча со пи су При ло зи при ме њу је се Пра во пис срп ског је зи ка Ми тра Пе ши ка на, Јо ва на Јер ко ви ћа и Ма та Пи жу ри це (Но ви Сад, Ма ти ца срп-ска, 1993).

Documents

prilozi 2009