БЕЛЕШКА О ПИСЦУI

ва прича имаће два прилична недостатка. Најпре, истинита је, а истините приче, знају то сви вешти и

по неки добар приповедач, нису богзнаколико лепе. Будући да је истинита, ево и друге мане, може звучати неуверљиво, готово банално, а баналне припо-вести опиру се да постану изистинске приче. Али и уз те, невешти приповедач признаје, велике недостатке, и низ других, можда мањих и заплетених у стотине предсто-јећих редова, које ће пажљиви и критички расположен читалац свакако открити, она је ипак – прича.

О

Могла би бити започета давним гимназијским дани-ма нашег јунака, Првослав Будисављевић му је име, док као црнпурасто момче, мишјег лица и зејтињавих очију, табана друмом од Кнежевца према родном му Равнову. Свуда око њега, ’у равници пуној зрења’, стиже јесен рана, на оближњим брдима бере се ’гројзе’ и препуне батаре тамљанике носе кроз ’лојзе’, рустични крајолик

75

Мирко Милетић: Крајпуташи

употпуњује западно небо Србије расуте на истоку, ’мири-шу’ баре и ’бање’ крај Реснице. Али све то он, Првослав дабоме, не примећује. Пребира по глави речи своје профе-сорке српскохрватског језика кратковиде Станке (ваздан је због те обневиделости тукла стармалог Костицу, јединог кривца за све што јој је сметало док је причала о њему и хвалила њега, њен понос): Боже Прле како си само могао да се сетиш тих речи лојзе и гројзе? И прорицала му место у читанкама, још ће она дочекати да предаје о његовим књигама.

Могли бисмо је започети једном наизглед неважном епизодом из младићких дана Првослављевих. Наизглед кажемо, јер догађај који ћемо у најкраћим цртама описати, само додирнути такорећи, представља прву пукотину у његовом етосу, који ће се на крају ове приповести, надамо се у њеном приповедачком крешченду, срушити као човек изједен галопирајућим канцером. Дакле, судница број два у кнежевачкој кући правде. Мизансцен: олајисани патос, дебела дактилографкиња на коју не треба обраћати посебну пажњу, снопови сунца који кроз прозоре два са два падају по тој истој дебелој дактилографкињи и од којих се судија, неугледан, толико неугледан да на његов опис уопште не треба трошити речи, љуљајући се на простој дрвеној столици са наслоном, стално измиче некуд позади. Предмет: тужба Првослава Будисављевића. Тужилац присутан. Оптужени: отац му Радосав, осушени чокот огрнут антеријом и поклопљен масним браон шеши-ром, такође присутан. Њему сунце уопште не смета. Прво-слав зна: тужба није изистинска, све је то због стипендије. И судија који се повлачи у сенку и није сисао весла зна то исто: није му овај смушени младић, једини у 76

Белешка о писцу

судници у потпуној сенци, ни први ни последњи. Шта га је на крају крајева брига. Само га сунце нервира. Вероватно зна и дебела дактилографкиња, али она за причу није битна. Једино отац Радосав не зна ништа: зноји се, џапа, заму-цкује, прогуња кнедле, виче, моли, проба да објасни нео-бјашњиво. Брука и резил да га школован син тужи. Ничим он то није заслужио. Од литре меса га подигао, чувао, хранио, одевао, у гимназију овде у Кнежевац послао. И за тај његов факултет даће му паре, мада не зна шта ће му, када је и сада најшколованији у Равнову. Нека се притрпи, њиву хранитељку је ове године купио и нема паре, а идуће године ’оће. А он ни мање ни више него на суд, тражи свој део. Судија који је капитулирао пред сноповима сунца, чкиљећи у оптуженог проба да га прекине, да му објасни да је све то због стипендије, два и два су четири, дечку не треба имовина, него потврда да му отац неда имовину, али се поново предаје када Радосав, разљућен, разбешњен, разгоропађен, почиње да прича како га нико није тако за срце ујео, осим можда оног ’подмуклице Којадина’ из ’Доње мале’ када му је зимус ’пљувао у казан пун с мас’.

Добар почетак приче, који би у њу унео извесну симболику, могло би да буде књижевно вече у мемљивој тројки Филолошког факултета. Надреалистичке песмице о мишевима говори нико други до Данило Киш. Али у то време, година је педесет и осма, Киш није нико други, он је само први власник ’непостојеће титуле професора светске књижевности’. Дркаџија, мисли Првослав, који ће пре или касније завршити на неком војвођанском салашу и ’увидети да су мишеви, између осталог, важни и у буквалном смислу, као штеточине у препуним војво-

77

Мирко Милетић: Крајпуташи

ђанским амбарима’. Зар је могуће да овај разбарушени, расклимани и јуродиви Данило, чуди се Првослав враћа-јући се последњим аутобусом у ’кућицу-собицу у Вино-градарској’, изазива оволику пажњу глупим надреали-стичким песмицама о мишевима које нико не разуме.

У искушењу смо да причу започнемо неким зна-чајним догађајем у провинцијској чамотињи која га је, упркос настојањима Првослављевим да се никада више не врати у Кнежевац, прелила као врела вода заклано бравче и из дана у дан шурила његову намеру да живот, с разло-гом, посвети књижевности.

Можда, запошљавањем у локалном листу „Нова зора” у који је унео свој велики таленат, завидно обра-зовање, раскошан стил, оштроумна запажања правих тема и бритку критику свега постојећег, осим, наравано, оног што се није уклапало у уређивачку политику листа, тоће-рећи Друга Тита, Станише и другова, ескајуа, самоупра-вљања, несврстаности и јенеа са оно и десезе.

Не би било лоше ни самовањем у самачком хотелу у Кнежевцу у којем је Првослав оживео свој књигама испре-совани либидо. То је и разумљиво, јер се у том хотелу ’што се женског дела станара тиче, знало тачно код које се може отићи другарски, а ако је расположена онда остати до ујутро, код које се, пак, може увек, у свако доба да испуши цигара и обави посао, макар пре тога имала двојицу, или је тек дошла из друге смене и одмах легла због главобоље, макар гунђала, псовала и било како се правдала’.

Такође и изненадном женидбом са наставницом француског Невенком Глигоријевић, чији су родитељи имали велику кућу, а она после само неколико година 78

Белешка о писцу

брака није имала ништа, чак ни интересовања да разговара о њиховој идили, феријалном летовалишту „Горан” крај Макарске, ’најлепшем месту на обалама свих мора које повезује Голфска или која друга топла морска струја’. Њиховом тако необичном и романескном сусрету у тихој ували до које он, разуме се вешт пливач, долази помало уморан. А тамо, она са другарицом и извесним Немцем, кога одмах пита: ’Ist schohn das Mehr’, а овај му, опет, одговара: ’О, много лепо, захваљујем на питању, моје име је Ханс’. (Овде је невешти приповедач, истине ради, ду-жан знатижељном читаоцу једну фусноту. Размишљајући о идиличном догађају као о могућој литерарној теми, јер шта је друго литература, мислио је јунак наше приче, до уметничка реинтерпретација живота, Првослав је одлучио да том Немцу свакако промени име у некој будућој књизи. Без обзира што се он стварно звао Ханс у тој ували коју су запљускивале воде Голфске или које друге струје, ипак је Немац именом Ханс стереотип, а литература, наравно, то он извесно као професор светске књижевности зна, не трпи стереотипе.)

Прави почетак ове приповести могао би да буде и Прлетов разговор са његовим, помало заборављеним, про-фесором др Милојем Симићем, тихим и неприметним човеком који се једио само на помињање једног човека. Не трабуњајте млади колега. Какав велики писац, мислите да њега случајно зову Геџа? Све је то сељачка литера-тура. Тим пре што је управо тај разговор разгорео већ поменутом провинцијском чамом запретени списатељски жар Првослављев и био непосредан повод да се Првослав коначно лати пера. Без тог разговора не би било прве Првослављеве прозе, а без ње, богами, скромни

79

Мирко Милетић: Крајпуташи

припо-ведач тога је потпуно свестан, ни ове, рекосмо на почетку, истините приче. Елем, свратио једном проф. др Милоје Симић у Кнежевац и у редакцији „Нове зоре” налетео на свог талентованог студента Првослава Будисављевића, који никада није писао глупе надреалистичке песмице о мишевима, спремајући се да пише епохална, тоћерећи ремек-дела, у чему су га спречавали објективни разлози какав је, несумњиво, провинцијски сплин. ’Драги мој, ја сам се клео у тебе, а ти овде – овако’, вели тада др Милоје Прлету, а он ће у себи: ’Тргох се на те речи. Ћутао сам неко време, гледао га, размишљао. И питах се: каква смо ми то сељачка генерација у рукавицама која се затвара у кулу од асфалта? После тога, већ, морао сам да једног од тих интелектуалаца вратим међу народ и ставим у акцију”.

Да, то је прави почетак. Акција. Приповедач не жели хронологију која би подвукла банални веризам ове приповести. Нити, пак, мудровање над социјалном услов-љеношћу ментално-психичког и емотивног устројства на-шег главног јунака и, даље, међузависношћу тог устрој-ства и Прлетове будуће литературе. То би, поштено рече-но, био превелики залогај за невештог приповедача, који у расположивом фактографском материјалу тражи акцију, штавише драму, претпостављајући да ће од ње направити брвно преко којег ће превести читаоца жедног преко воде, и да ће он, то јест читалац, помислити да је реч о припо-ведачкој шаренлажи, да није у питању приповедање о истинитом догађају дакле, него изистинска прича.

А драма Првослава Будисављевића почиње у оном блиставом тренутку његове до тада помало досадне био-графије, разлог више за управо овакав почетак приче, када 80

Белешка о писцу

објављује свој први роман – „Време када смо удавали Љиљу”.

II

Први пут, али баш први пут, осетио је наш јунак потпуно задовољство собом када је из оловног мрака штампарије на светлост октобарског сунца, година је већ 1973, изнео примерак малопре поменуте књиге.

Коначно, коначно се показало да је кратковида Станка, да ли је уопште још жива, била у праву. Прави почетак. У великом стилу. Роман. Сто четрдесет страница петитом. Наслов необичан, не упућује на савремену тему, на главног јунака, стручњака, економисту који за кратко време постаје секретар комитета и креће у обрачун са кнежевачком бирократијом, технократијом, либералима и другим, првенствено унутрашњим непријатељима. Разуме се губи, али само Американци пишу романе са срећним завршетком. Ту је и литерарно-филозофска поента, из које је извучен наслов, прича о старијој сестри секретара коми-тета, Љиља се звала. Елем, та Љиља, лепушкаста и бистра девојка, хтела да објашњава сеоској младежи дијалекти-чки однос револуције и слободне љубави непосредно после енобеа и као права скојевка није правила разлику између речи и дела. Многи су је слушали, неки и послу-шали, али за разлику од Љиље нова уверења су крили, усвајајући их само теоријски, док су у пракси префери-рали класику. Најзад, када је Љиљи дошло време, а свакој пре или касније дође време, фамилија реченог секретара комитета, јунака прве Првослављеве прозе, није могла да је уда. Нове идеје у овом нашем геџованском народу

81

Мирко Милетић: Крајпуташи

изискују велике жртве од свих, посебно оних који чупају траву да брже расте. Некада од старије сестре секретара комитета, данас од њега самог. Са таквом поентом, мислио је Првослав, не може да буде никакве идејно-политичке грешке, ова халабука са Писмом још му иде на руку, нико неће смети да зуцне. Иако их је све увео у роман, неће моћи главу да подигну. Лепо је то смислио. Бојана је приказао као хохштаплера, Жарка као припро-стог првоборца трагичара, с њим је умрла револуција која би требало да тече, уредника „Нове зоре” Љубинка као коморџију, али права посластица је пасаж о недодирљ-ивом Божидару. Просто је бљеснула та реченица, не само храброшћу, него и савременом лексиком, да је он, Божидар, наш човек од утицаја тамо горе ’у своје време дофуран из неког краја где је било вишка партизанских руководилаца овде где их је, бар у почетку, одмах после рата, поприлично недостајало’. Има да попизди. Нећу ја више за њега, фолиранта и блефера, да будем онај новинарчић, него ноћна мора. Наравно, имена су изми-шљена, али са голом жаоком асоцијативности, не само у именима, него, што је много важније, у ситуационом кон-тексту и дескрипцији ликова.

Првослав је усхићен. Баш тако, усхићеност је права реч за емотивно стање главног јунака ове приповести. Не треба му због тога замерити што на путу од штампарије до редакције, са прозним првенцем под пазухом, никога не примећује.

Али, то је само сиже. Наративна вертикала. Око ње гроздови реченица, препуних поређења, хипербола, контраста, алегорија, парадокса, епитета, парафраза, иро-није, елипси, вулгаризама, метонимија, хипокористика, 82

Белешка о писцу

оксиморона и нескривених алузија. Уз главног јунака, правдољубивог секретара комитета и сестру му Љиљу, још педесетак ликова. Сви су у интеракцији, персоналној, амбијенталној, хронолошкој; неколико временских плано-ва, у којима прича као река понорница одједном нестане, да би се после мало појавила још шира, бујнија и рази-гранија. Приметио је то и рецензент Петар Петровић. До-бро, јесте мало тупио, као ’има доста аутобиографског’ у роману, као уочава се ’извесно присуство репортерског приступа’. Међутим, открио је он и оно главно, ’мета-физички призвук који упућује на немоћ човека да своје замисли оствари’, што има нарочиту вредност јер, каже Петровић, ’не би смела да се занемари ни врлина романа, равна смелости, да своје странице понуди садашњем времену, особито његовој друштвеној компоненти, чиме постаје савремени друштвени роман’. И добар наслов је дао: ’Сага о Кнежевљу’. У праву је, нико пре мене није дирнуо у овај крај. И то је значајно за публицитет романа. Романа којег је наш јунак Првослав стварао у многим бесаним ноћима ’док је Милан спавао’, а Невенка гледала телевизију до најаве сутрашњег програма, а после, и то га је највише нервирало, по неколико пута опомињала да гаси светло и легне већ једном, јер кога ће уопште занимати то што он дрља по папиру целу ноћ. Да, баш тако је рекла, дрља по папиру. Али сада је хвала богу све готово, сада је време да мало и он, као она замлата у тројци на Филолошком, сабира пажњу, али не тако што ће рецитовати надреалистичке стихове о мишевима (мораће под хитно да прочита те његове „Ране јаде”, да види шта се ту налупао), него слушати како други критичари, као што је Петар Петровић и други другови, говоре о његовом

83

Мирко Милетић: Крајпуташи

делу. И, што је врло важно, није почео прерано да пише. За озбиљну литературу, то му је сада савим јасно, нису довољни само таленат и образовање, него и искуство. Живот, и то онај прави, сирови, са људима који се сами нуде, намећу и ускачу у литературу такорећи. Треба их само осенчити, наравно без много психологизирања, наћи им место у причи и ето ликова који ће постати вредносни еталони епохе. Сви велики писци своје прве књиге напи-сали су после тридесете. Чекали су, као и он, да сазру до краја, а онда хоп – право у историју књижевности.

На вратима редакције наш јунак, ништа мање усхи-ћен него пре пола сата када је изашао из штампарије са поменутим прозним првенцем под пазухом, умало се није сударио са упицањеним Милетом Мирковићем. Почетак заплета у овој причи је тренутак када Прле, који вешто скрива своју усхићеност, онако, као узгред, показује свој прозни првенац новинару-јуноши, који уопште не скрива одушевљење. Срдачно му честита, примећује да је графи-чка опрема књиге добра, онакооо озбиљна, децентна. Прелистава је, прочита ред-два из средине, на крају, на почетку; каже му да је изабрао правог рецензента, а онда му поглед пада на име главног јунака Прлетовог романа, за кога читалац ове приче већ зна да је секретар комитета ескају у Кнежевцу, и то не обичан секретар, него правдо-љубив, али не зна, кривицом невештог приповедача, да му је име Ненад Бајкић. Упицањени Милета каже Прлету да је можда могао да изабере неко друго име за главног јунака, будући да један Ненад Бајкић већ постоји у српској литератури. Прле је, подсетимо, усхићен, значи лако га је збунити. Где постоји, пита брзоплето. Милета не схвата да се залетео, свезналачки помиње Бранимира 84

Белешка о писцу

Ћосића и „Покошено поље”. Првослав гледа приправника који се премешта с ноге на ногу. Гледа га дуго и испитивачки. Криво му је што је уопште стао са њим, што се упустио у разговор са тим балавандером, што осећа како из њега чили усхићење. Истрже свој првенац из Милетиних руку, враћа га под пазух, и каже му:

Ја сам теби још када си дошао у редакцију рекао да се не дупеташ много.

III

Тако је то у животу, ниједан чист и ненатруњен тренутак. Идеалнотипске ситуације могуће су само у причама, али ова приповест је, рекосмо већ, истинита, а невешти приповедач не уме много да измишља. Зато је принуђен да Прлетово малопређашње усхићење, описом стварних збивања, преведе у панику, пометеност и страх. Страх кога је Прле открио у примисли да кратковида Станка није била у праву. Јер како њему, врсном позна-ваоцу југословенских и светске књижевности, да се ома-кне то име, питао се листајући с краја на крај роман злехудог Бране Ћосића (Просвета, 1955, Београд, треће издање). Да, Ненад Бајкић. Није уопште могао да објасни себи зашто је узео баш то име и дао га правдољубивом секретару комитета у Кнежевцу. Набијено је симболиком, јасно. Примећује то и Ели Финци када у предговору пише: „Да ли је он сам био начисто с нецелисходношћу оваквог револта, са неефикасношћу оваквог малограђанско-инди-видуалистичког, у основи моралистичког решења… најбоље се може видети по томе што је носиоцу такве идеје и таквог поступка, коме је позајмио многе ауто-

85

Мирко Милетић: Крајпуташи

биографске црте, наденуо име које га тачно и јасно кара-ктерише: Ненад Бајкић”. Али, како се није сетио да лик са таквим именом већ постоји. Истина, „Покошено поље” је прочитао одавно, још у гимназији, али то га неће ни пред ким оправдати. Пу, мајкуму, испада да су надреалисти у праву, јер ко зна из ког дела малог мозга се то име прелило на папир. Није му падало напамет да плагира тог, узгред буди речено, лошег писца. Али, коме ја то да објасним. Замисли ситуацију: књижевно вече, промоција мог романа, сала пуна као шипак, устаје неки упицањени Милета Мирковић и пита аутора шта га је определило да јунаку романа „Време када смо удавали Љиљу” дâ име Ненада Бајкића. Да ли је тиме, можда, желео да подвуче циклизам у литератури који прати исту такву цикличност у животу (Прле замишља препотентног Милету како заковрће главу према плафону и спрема се да одвали још неку мудросерину), како је то већ одавно написано, реци-мо у „Књизи проповедника”: …и нема ничег новог под сводом небеским? Да, то је идеја. Јебо’ те бог Прле, ја размишљам о оном пицопевцу и иним сличним злона-мерницима, а решење је ту. Ненад Бајкић није случај, није плагијаторски испад, него наш српски усуд. Свака гене-рација га има. И генерација Бранимира Ћосића и моја. То је једна од поенти моје књиге и: …драго ми је што сте је запазили и поставили баш то питање. (Овде на књижевној вечери обавезно цитирати Финција: „У роману Покошено поље Бранимир Ћосић је дао, у форми објекти-визиране моралне биографије, широку слику једне генера-ције, која је своје прве детињске снове видела поражене у окрутној и наказној стварности…, а своје младеначке

86

Белешка о писцу

идеале, гајене смерном љубављу и самозатајним хероиз-мом, порушене у смрадном блату живота по ослобођењу.”)

На жалост, опасност је Првослава Будисављевића вребала са друге стране. (Или на срећу, ко зна, јер малопређашња мука која је опседала нашег јунака никада није под налетом апсурдних збивања постала очигледна, а шта је за писца већа мука него да се брани од напада да је плагијатор.) Долазила је из круга који не припада флуид-ним просторима књижевности (читаоцу је већ предочен делић тих простора, којима је он недељама лутао, желећи да предупреди сваку евентуалну могућност спотицања на почетку, годинама је веровао, једне аутентичне књижевне биографије). Успаничени, пометени и преплашени Прле, међутим, ту опасност није примећивао. Чак ни онда када је у „Новој зори” освануло писмо извесног Драгог Зарића, Железничко насеље 28, л.к.бр. 763155 СУП Кнежевац. „Зашто је друже уредниче”, писао је поменуту Зарић, „дозвољено да се та пашквила, у којој се блате сви наши руководиоци и износи неистина о социјалистичкој изгра-дњи, штампа? Коме служи отровно перо Првослава Буди-сављевића, који, колико знам, ради у вашем цењеном листу?” Више да провери углед у редакцији, него што га је писмо заиста наљутило, Прле је отишао код уредника Љубинка да протестује што је писмо објављено, а да он то сазнаје тек када су новине изашле. Човек кога је ’дру-штво именовало командантом, а он је у души био комор-џија’, само је слегнуо раменима и пророчки му рекао: Ма ја се плашим Прле да је писмо тек почетак. И био је у праву. После неколико дана престонички вечерњи лист завриштао је насловом „Атак на револуцију”. На другој страни, тамо где се објављују ударни коментари, из пера

87

Мирко Милетић: Крајпуташи

неког А.Тацака могла се прочитати прецизна идејно-политичка оцена књиге нашег јунака „Време када смо удавали Љиљу”, у којој Прле, у једном рафинираном литерарном дискурсу, супротставља правдољубивог сек-ретара комитета Ненада Бајкића (овде је већ име главног јунака Прлетовог романа савим небитно), као што је читаоцу већ познато, свим политичким измима, који су таксативно набројани у писму Друга Тита. Пошто подсећа на реченицу да је ’Божидар дофуран из неког краја где је било вишка партизанских руководилаца’ (на коју је наш јунак био тако поносан због њене лексичке свежине) и индискретношћу која је својствена том вечерњем листу са великим тиражом објашњава читаоцу да лик из романа именом Добривоје Бошковић није нико други до високи партијски функционер Божидар Добривојевић, Тацак се обрушава на јадног Прлета. ’Како је то само подмукло, подсмевачки и с презрењем речено! Зар су партизански руководиоци дофуравани? Како то писац види то наше дивно, победничко, херојско време које је нашим наро-дима донело коначну и вечну слободу? Из тог начина изражавања може се наслутити шта писац мисли о људи-ма који су живот заложили за ту слободу и за изградњу нашег новог, праведног социјалистичког друштва. Тај на-гон је довољан да се разуме његов однос према нашим истинским успесима у обнови и изградњи порушене земље, према свему ономе што данас имамо а што нам је драгоцено и свето, јер су у темељу тога уграђене кости наших бораца-хероја као и недужних жртава, јер смо све то постигли под вођством највећих синова наших народа и наше партије! И друг Божидар Добривојевић’, Тацак до краја празни шаржер, ’спада у те заслужне синове, кога 88

Белешка о писцу

читаоци без напора препознају у лику Добривоја Бошко-вића.’

IV

Потоњим догађајима, изазваним коментаром пре-стоничког вечерњег листа, нећемо много замарати читао-ца. Све је, уосталом, спадало у рутину.

Прво је заказан састанак о некој општој политичкој теми, каквих је тих година било сијасет, и у позиву наја-вљено учешће друга Божидара, истакнутог партијског функционера. Затим је он, онако успут, усред фиделовски дугачког говора, изразио жељу да мало полемише са нашим јунаком, аутором романа „Време када смо удавали Љиљу”. Затим је два сата причао о свом животном путу. Поменуо је: радничко порекло, штрајкове, рат и револу-цију, седам офанзива, четничког одметника Радоша Луду који му је ускакао у чезе и претио док је он шпартао кнежевачким селима и организовао власт, сукоб са Дру-гом Стаљином и братским Совјетским Савезом. Затим је рикнуо: Ја нисам дофуран другови! И вратио се анализи писма, тј. предстојећим задацима.

Љубинко је све схватио. На прве две стране „Нове зоре” објављује Божидарев говор, без скраћивања. Два сата се мучи око наслова. Најзад се одлучује. Наднаслов: „Поводом памфлета који је наишао на огорчење јавности”. Наслов: „Херој полемисао са писцем”. Поднаслов: преду-гачак и нећемо га преносити, али вреди рећи да је, исто као и Прлетов роман, био у духу писма. Фотографија: Божидар из ратних дана на два ступца (на лево искри-вљена титовка, енглеска блуза, чизме

89

Мирко Милетић: Крајпуташи

немачког официра). Потпис испод фотографије: „Човек који је задужио Кнежевац и нашу домовину”. Нехајно пружа деветнаест шлајфни текста са фотографијом техничком и позива Прлета. Званично си суспендован, каже му. Незванично, тражи посао јер овде га нећеш имати. Без обзира на судбинску тежину тренутка, наш јунак не заборавља да је он писац и у неком делу свог кортекса проналази мисао испровоцирану неочекиваном одлучношћу уредника Љу-бинка: јуче коњоводац, данас командант.

Приповедач се неће много задржавати и на шест дугих страдалничких година јунака ове истините припо-вести. Дуга и за читаоца индиспонирајућа била би прича о свакодневним невољама Првослава Будисављевића, толи-ко великим да је готово потпуно заборавио намеру да у историју књижевности и школске читанке уђе на велика врата. Чега би, уосталом, било интересантног у пониже-њима која је скоро свакодневно преживљавао. Када би му, мислио је до тада низашта заинтересована Невенка, два-десет пута на дан поновила како је упропастио породицу. Ето, и њу су из наставе преместили у библиотеку, роди-тељи више не желе да разговарају са њом, а њихов син, сигурно најпаметније дете у целој школи, једва се про-влачи из разреда у разред. Када би му отац Радосав, никада до краја разљућен због оне тужбе, у неком случајном сусрету рекао како му је џаба сва школа коју је завршио кад под старе дане не може да исхрани породицу. И од њега сада тражи, а није му годинама долазио, мисле-ћи ваљда да је сву памет посисао. Није хтео да слуша док му је он, Радосав, не мора оцем ни да га зове, говорио да књига никоме није добро донела. Када би сретао дојуче-90

Белешка о писцу

рашње пријатеље, другове, познанике, од којих су се многи утркивали да буду у његовом друштву и сутра кажу: Рекао сам Прлету новинару то и то, а сада, чим га угледају, беже на другу страну улице, или, ако већ не могу да га избегну, почну да терају неку зајебанцију и чим примете да им се неко приближава прегласно кажу како је за све сам крив. И немој сад, молим те, да ми се обраћаш! Када би ноћу, остајући потпуно сам, завлачио папир у машину и хватао себе како иза неке бесловесне реченице удара стотине тачака. Так. Так. Так... И стално враћа у памет Љубинкове речи из једног случајног сусрета. Човек који је, ех, очигледно знао када треба бити у комори а када командовати јуриш и у међувремену од коморџије постао партијски функционер, у необично срдачном разговору (после деветнаест објављених шлајфни није се бојао да ће му неко замерити што прича са проказаним писцем) отво-рено му је рекао: Сагни главу Прле. Није Божидар нечо-век, ја то најбоље знам. Кад решиш, ја сам ту да ти по-могнем.

Ломио се Првослав Будисављевић.Поштено говорећи, јунаку ове приповести и наших

дана и није било лако. Скоро двадесет година, откада је са рођеним оцем раскрстио, није сагао главу ни пред ким. Живео је у уверењу да је потпуно самосталан, независан, слободан и да је то логична последица његовог карактера, образовања, морала и памети. Али, авај! Како сачувати достојанство када ти и рођена жена гази по њему? Како бити самосталан када од туђе милостиње живиш? Како бити слободан када ни реч више не можеш да објавиш?

Ломио се, дакле, јунак наше приче две хиљаде сто деведесет дана и ноћи, то ће рећи шест година равно. И

91

Мирко Милетић: Крајпуташи

преломио се Прле најзад. А ономе што је уследило посве-тићемо пуну приповедачку пажњу.

Једног октобарског јутра, година је тада 1979, сео наш јунак у четири и тридесет у нишки пословни и нетом у престоници био два сата потом. Пешке је прешао мост, са којег ће тек много година доцније скочити у нигде писац решен да се поломи, како се не би преломио. Са сваким кораком зграда цека расла је у његовим очима. Зауставивши се у подножју, клизнуо је поглед по глатким стаклима до самог врха и у тој очигледној несразмери са својом висином открио неки виши, надреални смисао одлуке коју је донео, чија се денотација, дабоме, може свести на добро познату народну пословицу: не може шут са рогатим, која је, опет, грађански антипод бољшевичкој мисли: човек како то гордо звучи.

А затим, овако је било. Јунак наше истините припо-вести, нећемо више понављати да је реч о недостатку јер ће читалац помислити да се приповедач спрада са њим, улази тачно у седам и тридесетпет у пријемну канцеларију друга Божидара на шестом спрату зграде цека. Зна тачно колико је сати, јер прво што запажа јесте округли сат изнад главе секретарице, која натенане пијуцка кафу, држећи шољу палцем и кажипрстом, док су јој три остала прста лепезасто раширена. Добро је, стигао сам на време, још није дошао, закључује по тим истим прстима наш јунак и упућује љубазан осмех секретарици. Секретар окаеска Кнежевац најавио је мој долазак данас код друга Божидара. Она га нуди кафом, соком или нечим другим ако му није прерано. Прле одбија, после ће он то. Кришом гледа у њу и мисли: ’сексипилна и углађена, излази само са платежнијима – пилотима, млађим дипломатама, ино-92

Белешка о писцу

комерцијалистима и осталом фелом која живи од зелених долара и без тешкоћа убацује у Југу талијанске крпице и француске парфеме’. Секретарица се прави да не приме-ћује његове погледе. Уосталом, не занима је тај четрде-сетогодишњак мишјег лица и зејтињавих очију. Не занима је ни зашто је дошао. Није ни први ни последњи који је нешто засрао, копрцао се неколико година, а онда савио шипке и решио да пољуби папучу Божидару. Помера празну шољу на ивицу стола и почиње да прелистава „ТВ ревију”. Уто се врата лагано отварају. ’Тихо, мекано као мачка, ситним, спорим корацима домаћина, са тужним сомотским осмехом’ улази Божидар. Добро јутро Вецо, каже секретарици са монотонијом у гласу. Нешто ново? Реферише му о пошти, о телефонским позивима, подсећа на дневне обавезе, док он расејано гледа у споменик Победнику на Калемегдану. Наручите ми кафу, каже и полази према тапацираним вратима кабинета. Прлета, који је одмах скочио на ноге лагане када је Божидар ушао, и не примећује. Јунак наше приповести, ’у неприлици, не-представљен, није се усудио да приђе, само се сметено осмехивао’ у секретарицу именом, вероватно, Весна, мада то и није толико битно. Друже Бошко, чека вас друг, каже она милостиво, секунд пре него што ће се тапацирана врата затворити. Врата као да се мало колебају, али остају отшкринута. Секретарица му даје знак очима да уђе. Прле је погледа захвално, затеже кравату под гушом, исправља пешеве сакоа и бешумно се улива у кабинет. Стоји и чека док Божидар седа, ’свикнуто и домаћински, за масивни црни лакирани сто, вади цигарете, упаљач и марамицу, и брише наочаре’. Вади, затим, неке папире из великих жутих коверата. Пући уста, мршти се, кашљуца. Притиска

93

Мирко Милетић: Крајпуташи

дугме на интерфону и каже: Зови ми комору око осам. Погледа у њега, Прле ухвати ваздух пуним плућима, па опет мува нешто по столу. Тако једно пет минута, а онда се завали у фотељу и кроз сомотски осмех пита:

Па где си ти Прле, богати? Не чујеш се, не виђаш, баталио си, кажу, и у новинама да радиш?

Друже Божидаре ја сам у вези са тим и…Колебљива врата кабинета опет се отварају и кува-

рица доноси кафу у жутој џезвици, са зеленим рахатло-кумом прободеним чачкалицом и великом киселом водом. Лагано спушта све то испред Божидара, смешкајући му се. На пола пута Божидар је зауставља и каже да пита госта шта жели. Првослав који још увек стоји каже да и он може кафу, као друг Божидар.

И шта кажеш, све по старом у Кнежевцу?Па није баш све исто Друже Божидаре…Седи богати, шта си се укипио ту, па ми смо наши,

не треба ваљда да се са тобом понашам као са женом енглеског амбасадора, благонаклоно се смеје Божидар.

Прле му одговара смушеним смејуљењем и седа крајем дупета на најближу столицу.

Није исто кажеш? Па шта се то променило а да ја не знам? Једино ако си се ти нешто променио, а?

Прле није глуп. Он је писац са никада угашеном амбицијом да уђе у историју књижевности, те му дубљи смисао Божидаревих речи одмах постаје јасан.

Јесте Друже Божидаре, ја сам се променио.Ма шта кажеш? Ко би рекао да ти можеш да се

промениш?Ја сам хтео да Вам кажем Друже Божидаре…

94

Белешка о писцу

Врата се поново отварају и она иста куварица, коју малопре нисмо описали, сматрајући да као и дактило-графкиња на једном од могућих почетака ове приче није битна за радњу у њој, уноси кафу и послужује нашег јунака. Све је исто, осим што је рахатлокум црвен, као куваричини једри образи. Али приповедач и даље мисли да се не треба задржавати на споредним детаљима и личностима у овој причи, па прекида започети опис и журно се враћа њеном, обећали смо на почетку, припо-ведачком крешченду.

Шта си то хтео да ми кажеш Прле?Па, то… Друже Божидаре… да сам погрешио,

започиње наш јунак као да прогуња клупчиће вуненог конца. А није то било против Вас Друже Божидаре. Књижевност вам је таква. Почнеш нешто са једном идејом, замисао целу имаш, а онда и не приметиш, нижући речи и реченице, да си кренуо странпутицом, забасао, залутао понекад у савим другу причу. Ви сте Друже Божидаре сигурно читали Светозара Марковића и знате да је он за књижевност рекао да је то изми-шљавање. Ако хоћете да ми верујете, ја уопште нисам мислио на Вас лично, него су ми Ваш лик и биографија, признајем и извињавам се због тога, послужили да створим једну архетипску личност, која, уосталом, у мојој књизи и није приказана негативно, осим те заиста глупе речи ’дофуран ’. Ја сам, уствари, све то измислио и ти ликови нису прави људи. То је онај Тацак све замутио када је написао да се ја нисам много трудио да измишљам и улепшавам, јер користим познате догађаје…

Божидар срче кафу и ћути.

95

Мирко Милетић: Крајпуташи

…да сам знао да ће то Вас тако да погоди, узео бих неког другог. Писцу је најлакше да измисли шта хоће. Али није право, у нашем хуманистичком друштву, надам се да ћете се сложити самном, да човек толико испашта једну ненамерну грешку. Километри књига су Друже Божидаре исписани о том такозваном стваралачком поступку. Знате ли колико њих је покушавало да објасни шта се то дешава у пишчевој глави док, што каже моја жена, дрља по папиру, али нико није успео. Не знам шта ми је било да се за Вас закачим. Могао сам неког другог политичара да узмем. На пример…

Прле немој да сереш много, прекида га са досадом Божидар и ставља зелени рахатлокум у уста. Док жваће наређује секретарици да позове окаеска Кнежевац, секре-тара лично.

Здраво Љубинко седма сило, каже у телефон. Шта има ново код тебе, пита и наредних неколико минута пажљиво слуша саговорника, отпијајући повремено из чаше са киселом водом. Добро, то ћемо кад се будемо видели. Него слушај, Прле је код мене. Променио се каже, па да видимо да ли јесте или није. Ма какав конкурс бре, кад му ни отказ нисте дали. Заврши то интелигентно. Он је човек књижевник, нека пише о култури, нека обучава младе новинаре да не забрљају као што је и он забрљао.

Ето, каже Божидар устајући од стола, нашта наш јунак скаче као полуга на писаћој машини, средили смо то. Прилази му, хвата под мишку пријатељски, могло би се рећи и присно чак, и док га лагано гура према вратима кроз помало тужни сомотски осмех каже: Па сад, памет у главу Прле.96

Белешка о писцу

Кафу, црвени рахатлокум и киселу воду јунак наше приповести није ни дирнуо, мада су му, рекосмо, уста била сува као да је гутао сирову неиспредену вуну.

V

Истинита прича о Првославу Будисављевићу овде би могла да буде и завршена. Ипак, задржаћемо пажњу, претпостављамо већ помало премореног читаоца, још једним детаљем из његове књижевне биографије, који ће, верујемо, извесном литерарном поентом заокружити и њу и ову приповест.

У свом дугом и још трајућем књижевном животу Првослав је стално биографску белешку, у једном прили-чно продуктивном континуму, обогаћивао новим књига-ма, али се свом прозном првенцу и догађајима њиме иза-званим није враћао, осим као библиографском податку одштампаном на корицама тих истих књига. (Рођен 1937. године у селу Равнову. Гимназију завршио у Кнежевцу, а Филолошки факултет, светску књижевност, у Београду. Досад објавио: „Време када смо удавали Љиљу”, роман - 1973, „Горњи сокак”, роман - 1981, „Миљеници Голуба Ивановича”, роман - 1989, „Србијански ожиљак”, приче - 1991, „Данче и другарице", роман - 1993, „Петерсенови близу”, роман - 1997. и „Беда опозиције”, чланци и поле-мике - 1998.) Љубитељи и поштоваоци Првослављеве писане речи, у које без сумње спада и овај приповедач, као и потоњи истраживачи његовог књижевног дела (зашто, уосталом, неки студент српске књижевности не би могао свој дипломски рад посветити овом писцу), ипак у

97

Мирко Милетић: Крајпуташи

једној од тих књига могу уочити пукотину танку као људско достојанство. У роману „Данче и другарице” (273 стр, издавач: ДП „Вук Караџић”, Кнежевац, Дракчета Јаковље-вића Малог 22), наиме, на 185. и 186. страни наилазимо на занимљиву, у литератури дабоме потпуно легитимну, реконструкцију догађаја започетих у виртуелним магли-нама Првослављеве стваралачке имагинације, већ давне и помало заборављене седмдесет и треће, а окончаних у тродимензионалном простору једног од бројних кабинета на шестом спрату зграде цека, шест година доцније. У једну сасвим другу причу, са ликовима који не асоцирају ни на кога, већ просто представљају измишљен рома-нескни матријал, зато се на њу нећемо ни освртати, одједном улећу Божидар и аутор сам. Божидар је исти, политичар који своју бахатост скрива тужним сомотским осмехом и, онако снокта, одлучује о судбини писца, а затим заслепљен сопственом моћи и недодирљивошћу, готово као по природном закону, очекује љубљење папу-че. Писац који му се и у тој причи као и у животу подсме-хнуо, ненамерно наравно, овде је, међутим, несаломљив: једна морална громада спремна на свако одрицање и жртву. Ни на крај памети му није било да се поклони том политичком пеливану без обзира на последице, на које је, иначе, читаоцу већ скренута пажња, али не у Првославље-вој, већ у овој причи. Дакле, Првослав овако пише:

’…Он није долазио.Пролазили су дани, недеље, пролазило је лето,

Београд се прикупљао са одмора и убрзавао ритам, већ се кроз отворен прозор слушао појачан јесењи ук саобраћаја, а Он још увек није долазио. Но, Божидар још није губио 98

Белешка о писцу

наду. Очекивао је да ће једног јутра угледати пред својим кабинетом тог малог новинара, уплашеног и збуњеног. Примиће га лепо, попиће сокић и кафицу и у тренутку све ће бити изглађено.

Али, Он није долазио…’Стављајући тачку на животопис Првослава Буди-

сављевића, тенденциозни приповедач не може а да не примети како биографије појединих српских писаца, гра-ђене „по чудовишно стандардном моделу епохе”, не вре-де, „упркос свему”, папира на којем се исписују.

99