PSIHOLOGIJA, 2001, 1-2, 61-82

UDK 159.955.5.072.52

61

Proučavanje verifikovanja predikativnih iskaza introspektivnim postupkom

A. Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

NIKOLA ROT ALEKSANDAR KOSTIĆ

Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju,

Filozofski fakultet, Beograd

U prvom delu ovog rada, pored pregleda istraživanja procesa suđenja, razmatraju se i zamerke introspektivnom postupku. Predlaže se usmereni introspektivni postupak koji poseduje svojstva naučnog metoda kao što su namerno izazivanje procesa koji se ispituje, kontrolisano menjanje uslova, kvantifikacija podataka i ponavljanje. Izvedeno je introspektivno istraživanje verifikovanja predikativnih iskaza na 60 ispitanika kojim je dobijeno 240 introspektivnih izveštaja. Analizom izveštaja utvrđene su 22 vrste introspektivnih jedinica koje predstavljaju različite psihičke procese. Na osnovu njihove učestalosti dobijamo informacije o psihičkim procesima i stanjima pri donošenju suda. Nalazi pokazuju da se mogu izdvojiti dve grupe procesa. Prvu grupu čine procesi koji omogućavaju razumevanje smisla prezentovanog iskaza. U drugoj grupi procesa ističe se utvrđivanje postojanja ili nepostojanja pripadnosti predikata subjektu iskaza i ocena da li se pripadnost tvrdi ili poriče, tj. utvrđuje se da li je iskaz tačan ili ne. Ključne reči: introspekcija, semantička verifikacija.

Prikaz ovog istraživanja sastoji se iz dva dela. Prvi deo, pored pregleda istraživanja procesa suđenja, sadrži i opšta razmatranja o introspekciji, kao i razmatranje o introspektivnoj metodologiji koju smo koristili u našem izučavanju verifikovanja predikativnih iskaza. U drugom delu prikazuje se korišćenje introspektivne metodologije i izlažu nalazi o donošenju predikativnih sudova, ne

N. Rot, A. Kostić

62

prateći pri tom efekte nekih od karakteristika iskaza kao što su kvalitet, veridikalnost, sadržaj iskaza i drugih karakteristika. U drugom radu biće prikazani nalazi o uticaju praćenih karakteristika iskaza dobijenih introspektivnim postupkom, kao i rezultati eksperimenata u kojima je korišćen zadatak semantičke verifikacije. Biće razmotreni efekti kvaliteta, pripadnosti predikata subjektu iskaza (u daljem tekstu – pripadnosti), veridikalnosti, četiri osnovne forme iskaza i sadržaja iskaza na proces verifikacije.

Proučavanje procesa suđenja

Suđenje je stalna mentalna aktivnost, neophodna radi snalaženja i preduzimanja akcije, koja proizlazi iz kontinuiraniog angažovanja simboličke funkcije kao specifično ljudske odlike. Donošenje suda je skup mentalnih operacija čija suština je tvrđenje ili poricanje povezanosti među određenim pojavama, a ishod procesa suđenja je sud ili ocena, doneta sa većom ili manjom uverenošću da između pojava postoji ili ne postoji povezanost. Sudovi se, po pravilu, pojavljuju kao verbalno formulisani iskazi, a proces suđenja se proučava putem verifikovanje iskaza. Za razliku od logike, koja se interesuje pre svega za osnovne oblike sudova i njihove karakteristike, psihologija se bavi izučavanjem mentalnih, i to prvenstveno kognitivnih procesa koji učestvuju u donošenja suda.

Proces suđenja proučavan je već u prvim eksperimentalnim istraživanjima psihofizičkih problema (Fechner, 1860). Koristeći introspektivni postupak, suđenjem kao posebnom i važnom kognitivnom operacijom, bavili su se i neki od pripadnika Vircburške škole (Marbe, 1901; Watt, 1905). Introspekciju u proučavanu mišljenja i procesa suđenja koristi u prvoj polovini XX veka više istraživača. Tako, na primer, Holingvort konstatuje da su sudovi o predmetima i njihovim svojstvima tačniji ukoliko su ispitanici u njih sigurniji (Hollingworth, 1913), a Džonson ukazuje na povezanost između uverenosti u tačnost suda i brzine njegovog donošenja – dok uverenost raste aritmetičkom brzinom, donošenje suda raste geometrijskom brzinom (Johnson, 1939). I u evropskim psihološkim institucijama izveden je veći broj istraživanja procesa suđenja. U radu o razvitku inteligencije kod dece, Bine na osnovu introspektivnih podataka razlikuje osobe koje sudove o prezentovanim predmetima donose na osnovu opisa predmeta, osobe koje objašnjavaju opaženo, zatim one koje koriste znanje i one koje se oslanjaju na imaginaciju (Binet, 1908). Pijaže saopštava o eksperimentima koje je vršio zajedno sa Roselom (Rosselo) u kojima je koristio introspektivne podatke o donošenju sudova. Na osnovu ovih podataka Pijaže je razlikovao subjektivne, objektivne, inteligentne i površne tipove. Koristeći introspekciju, procesom suđenja bave se i psiholozi u Beogradu i Zagrebu. Borislav Stevanović objavljuje u Engleskoj studiju u kojoj na osnovu introspekcije i eksperimenata pokazuje da se formiranje pojmova o do tada nepoznatim objektima najčešće dobija indukcijom iz klasa sudova o svojstvima objekta (Stevanović, 1927). U Zagrebu Zoran Bujas i

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

63

Nikola Rot, polazeći od nalaza Binea, Pijažea, Ramira Bujasa i drugih, introspektivnim putem i eksperimentima utvrđuju da sudovi, koje nazivaju "vrstama misli", mogu počivati na konstataciji, konkluziji, reprodukovanju, zamisli i verovanju (Bujas i Roth, 1936).

Ponovno intenzivnije proučavanje procesa suđenja počinje sedamdesetih godina, pri čemu se kao indikator procesa suđenja uzima vreme reakcije potrebno za verifikovanje prikazanih iskaza (Clark and Chase, 1972; Banks, Clark, and Lucy, 1975; Holyoak, 1978; Shoben, Chech and Schwanenflugel, 1983). Proces suđenja se obično prati u okviru složenih kognitivnih operacija kao što su zaključivanje, rešavanje problema, donošenje odluke i detekcija signala (cf. Galotti, 1989). Cilj ovih istraživanja je dvojak. Sa jedne strane, namera istraživača je da utvrde strukturne karakteristike semantičke memorije (Quillian, 1968; Collins and Quillian, 1969; Collins and Loftus, 1975), dok su sa druge strane istraživanja usmerena ka boljem razumevanju procesa koji se javljaju pri verifikovanju iskaza (McCloskey and Glucksberg, 1979). Iako je broj empirijskih podataka dobijenih na osnovu ovih istraživanja izuzetno velik, početkom osamdesetih preovladava stav da istraživanja ove vrste nisu dala očekivane rezultate (cf. Kintsch, 1980). Poseban problem predstavlja odnos strukture semantičke memorije i procesa koji se javljaju prilikom verifikacije iskaza (Chasey and Heath, 1989). I dok jedna grupa modela eksperimentalne nalaze objašnjava složenom strukturom semantičke memorije i relativno jednostavnim procesima, alternativni modeli polaze od relativno jednostavne strukture, ali akcenat stavljaju na složene mehanizme obrade informacija.

Poslednjih desetak godina proces suđenja intenzivno je ispitivan i u Laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. U seriji od preko sto ogleda korišćen je zadatak semantičke verifikacije u kome se od ispitanika traži da pritiskom na taster odgovori da li je prikazani iskaz tačan ili ne. Zavisna varijabla je bilo vreme reakcije (izraženo u milisekundama) koje se meri od trenutka pojavljivanja stimulusa do trenutka davanja odgovora. U ogledima korišćeni su po formi jednostavni i po sadržaju neproblematični predikativni iskazi.

Nalazi istraživanja saopšteni su u četiri rada i više usmenih saopštenja. Prvi ogledi su bili usmereni na ispitivanje uticaja kvaliteta (afirmativni / negativni) i veridikalnosti (tačni / netačni) na verifikovanje komparativnih sudova (Rot i Kostić, 1993a). Ispitujući efekat vrste suda, izveli smo i oglede u kojima smo ispitali verifikovanje predikativnih sudova u zadatku semantičke verifikacije i u zadatku sparivanja rečenice i slike (sentence-picture verification task) (Rot i Kostić, 1993b). Jedan od problema sa kojim smo se suočili bio je status faktora veridikalnosti, pošto osoba koja ocenjuje veridikalnost tek treba da nađe elemente na osnovu kojih će da oceni tačnost iskaza. Stoga smo faktor veridikalnosti raščlanili na faktore kvaliteta i pripadnosti predikata subjektu iskaza. Kombinacijom ove dve karakteristike dobijamo četiri osnovne forme suda (afirmativni tačni, afirmativni netačni, negativni tačni i negativni netačni). U daljim istraživanjima, umesto faktora kvaliteta i veridikalnosti, varirali smo faktore kvaliteta i

N. Rot, A. Kostić

64

pripadnosti. U trećem istraživanju pristupili smo ispitivanju efekta složenosti konteksta u kome se pojavljuje iskaz na vreme njegove verifikovanja (Rot i Kostić, 1995).

Tokom istraživanja procesa suđenja zapazili smo da vreme verifikovanja identičnih iskaza postaje kraće ukoliko se stimulus javi kasnije u seriji stimulusa prikazanih u eksperimentu, tj. da se u zavisnosti od pozicije iskaza u seriji menja vreme njegovog verifikovanja. Efekat pozicije ispitali smo u deset ogleda u kojima su varirani: kompleksnost konteksta, konstantnost i varijabilnost imenskog predikata, uvežbavanje i neuvežbavanje pre ogleda, predmet iskaza – numerički i nenumerički sadržaj, kvalitet iskaza i pripadnost subjekta predikatu. Nalaze ovog istraživanja saopštili smo u četvrtom radu (Rot i Kostić, 1998).

Introspekcija

Kritika introspektivnog postupka Mnogi psiholozi izražavaju skepsu kada je u pitanju primena introspektivnog

postupka u psihološkim istraživanjima. Introspektivni metod je predmet dugogodišnjih polemika i diskusija. U početku eksperimentalne psihologije introspektivni pristup je bio ne samo prihvaćen i legitiman, već i zahtevan postupak. Na ograničenom psihofizičkom samoposmatranju, nazvanom metodom impresije, Fehner (Fechner), Vunt (Wundt), Tičener (Titchener), G. E. Miler (Miller) i drugi, gradili su i razvijali naučnu psihologiju. Početkom XX veka introspektivni postupak proširuje se i na proučavanje mišljenja postupkom nazvanim sistematsko eksperimentalno samoposmatranje. Bine (Binet) i veći broj pripadnika Vircburške škole, kao što su Kilpe (Kulpe), Marbe, Vot (Watt) i ostali, ispituju više kognitivne procese kontrolisanim samoposmatranjem. Radikalna kritika Votsona (Watson, 1919), koji se zalaže za odbacivanje svake forme samoposmatranja i poriče vrednost podataka dobijenih introspekcijom, dovela je do potiskivanja introspektivnog metoda iz psiholoških istraživanja. Votsonovo shvatanje prihvata se u američkoj psihologiji i postaje jedna od važnih karakteristika bihejviorizma koji postaje vodeći pravac, posebno u američkoj psihologiji.

Introspekciji kao postupku iznose se, među ostalim, i sledeće zamerke: a. Introspekcija je, po pravilu, retrospekcija i zbog toga daje nepotpun i iskrivljen

izveštaj. b. Introspekcija operiše sa neponovljivim podacima, što onemogućava proveru

dobijenih nalaza. c. Introspektivni podatak privatan je i ne dozvoljava naučnu komunikaciju.

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

65

Dominacija objektivnih postupaka u istraživanju uticala je na usavršavanje objektivnih metoda i doprinela razvoju psihologije kao nauke. O mnogim psihičkim pojavama saznajemo na osnovu objektivnih indikatora koje može pratiti veći broj osoba. Ovakva bihejvioristička orijentacija, međutim, dovela je do zapostavljanja izučavanja složenijih psihičkih pojava kao što su viši kognitivni procesi, problemi ličnosti ili neki problemi socijalne psihologije. Za razliku od eksperimentalne, klinička psihologija, a velikim delom i druge oblasti psihologije, nisu se obazirale na stavove bihejviorizma. Koristeći upitnike, intervjue, konstrukcije modela i druge oblike nekontrolisane introspekcije, razvijale su svoje naučne oblasti.

Korišćenje introspektivnog postupka u izučavanju složenih kognitivnih procesa

Proučavajući proces suđenja nastojimo da upoznamo tok njegovog odvijanja i

psihičke aktivnosti na kojima počiva konačni rezultat procesa suđenja, tj. ocena o tačnosti iskaza. Zadatak semantičke verifikacije kojim smo se koristili nije davao neposredni uvid u ove procese i aktivnosti jer smo mogli da registrujemo samo objektivno manifestovane efekte faktora koje smo varirali u eksperimentu. Međutim, o samim procesima na kojima počiva donošenje suda možemo samo da dajemo pretpostavke. Proces verifikovanja iskaza sadrži i mnoge procese koje nije moguće registrovati ni identifikovati standardnim eksperimentalnim postupkom. Ukoliko bismo od ispitanika tražili da nam opiše psihičke procese na osnovu kojih je došao do zaključka da je prikazani iskaz tačan ili netačan, dakle, ukoliko bismo tražili introspektivni izveštaj o tome kako je rešavao postavljeni zadatak, dobili bismo, pretpostavljamo, potpuniji uvid u proces verifikovanja. Stoga smo kao jedan od osnovnih problema ovog rada postavili utvrđivanje valjanosti introspektivnog postupka u ispitivanju procesa koji se javljaju pri verifikovanju predikativnih iskaza.

Prigovori introspekciji mogu se dovesti u pitanje, budući da se i za introspektivni postupak mogu, verujemo, obezbediti karakteristike koje poseduje naučni metod. I dok je za ograničeno psihofizičko samoposmatranje ovo potvrđeno, uvereni smo da i u izučavanju složenih kognitivnih procesa, kao što je proces verifikovanje iskaza, introspektivni postupak može da ima odlike naučnog metoda. Da bi se to postiglo treba zadovoljiti dva uslova. Prvi je da introspekcija bude usmerena. To znači da ispitanici budu uputstvom orijentisani na to da se njihova introspektivna saopštenja odnose samo na istraživani problem, a ne na sve doživljaje. Drugi uslov je kvantifikacija dobijenih introspektivnih podataka. Iz ova dva uslova proizlaze određene karakteristike koje bi trebalo da ima introspektivni postupak da bi zadovoljio sve uslove naučnog metoda i da bi mogao da se primeni pri proučavanju složenih kognitivnih procesa.

Od dovoljno velikog broja relativno homogenih ispitanika zahtevaćemo da, neposredno posle završenog eksperimenta u kome će procenjivati tačnost prikazanih iskaza, pismeno opišu mentalne procese prilikom donošenja ocene o nji-

N. Rot, A. Kostić

66

hovoj tačnosti. Pošto je introspekcija usmerena na posmatranu pojavu i omogućava kvantifikaciju, ovakav postupak smo nazvali usmerenim kvantitativnim introspektivnim postupkom koji, smatramo, može da poseduje bitne karakteristike naučnog metoda kao što su:

a. Istraživanje se obavlja pod kontrolisanim uslovima sa jasno definisanim stimulusima i na relativno homogenim subjektima.

b. Moguće je uvoditi određene faktore kao nezavisne varijable i pratiti njihovo dejstvo.

c. S obzirom na to da postoji utvrđena procedura davanja introspektivnog izveštaja, istraživanje je moguće ponoviti.

d. Introspektivne izveštaje dobijene na ovaj način moguće je kodirati i kvantifikovati, što omogućuje statističku obradu dobijenih nalaza.

e. Imajući u vidu navedene odlike, osigurana je naučna komunikativnost i otklonjena privatnost.

Nalazi dobijeni ovakvim kvantitativnim usmerenim introspektivnim postupkom mogli bi da se povežu i uporede sa nalazima koji su dobijeni objektivnim postupkom (eksperimentom semantičke verifikacije) i da doprinesu potpunijem uvidu u procese verifikacije iskaza.

Ispitivanje procesa verifikovanja usmerenim kvantitativnim introspektivnim postupkom

Metodologija Polazeći od izloženog stava prema introspekciji i postavljenog cilja istraživanja,

pristupili smo izradi introspektivnog postupka primerenog našem problemu istraživanja. Postupak se sastojao iz dva dela. U prvom delu tri grupe od po 10 ispitanika (studenti prve godine psihologije Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu) ispitivane su u standardnom eksperimentu semantičke verifikacije u kome je prikazano 20 iskaza. Prvoj grupi ispitanika prikazani su predikativni iskazi vezani za geografske pojmove, drugoj iskazi vezani za brojeve, a trećoj iskazi vezani za životinje (npr. "Madrid je grad." "Slon je sisar." "52 je paran broj."). Svaka grupa je videla sve četiri osnovne forme iskaza – afirmativne tačne, afirmativne netačne, negativne tačne i negativne netačne. Po izvedenom ogledu pristupili smo introspektivnom delu istraživanja. Ispitanici su dobili formular sa uputstvom na kome su dati primeri različitih vrsta iskaza koji su bili analogni iskazima koje su prethodno prikazani u eksperimentu (Dodatak 1).

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

67

Ovaj postupak je ponovljen posle mesec dana na novih 10 ispitanika, takođe

studenata Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Postupak smo ponovili na novim ispitanicima da bismo utvrdili da li su dobijeni nalazi stabilni i da li se mogu generalizovati. Kao kriterijum stabilnosti nalaza uzeli smo koeficijent korelacije između dva ispitivanja.

Svi introspektivni izveštaji svrstani su u grupe po sadržaju i po osnovnim formama iskaza (npr. afirmativni tačni iskazi o geografskim pojmovima ili negativni netačni o parnosti brojeva). Prvi zadatak je bila analiza psihološkog sadržaja 240 introspektivnih izveštaja (20 ispitanika x 4 forme x 3 sadržaja). Cilj analize bio je utvrđivanje manjih psiholoških celina koje nije bilo moguće ili vredno dalje raščlanjavati, koje su se dovoljno razlikovale međusobno i koji su se ponavljale. Takve manje celine nazvali smo introspektivnim jedinicama. Na osnovu dobijenih izveštaja izdvojili smo 22 introspektivne jedinice, a svaka jedinica dobila je svoj numerički kod. Introspektivne jedinice svrtsali smo u četiri kategorije. Prvu, koju smo nazvali Elementi, čini pet vrsta jedinica. To su tri konstitutivna elementa iskaza (subjekt, predikat i kopula), konstatovanje da se iskaz pojavio na ekranu i konstatovanje da je iskaz pročitan. Druga kategorija, koju smo nazvali Procesi, obuhvata devet jedinica koje se odnose na različite kognitivne procese uključene u donošenje suda. Kategorija Odgovori o tačnosti iskaza sadrži dve jedinice, dok četvrta kategorija, nazvana Saopštenja o doživljaima i komentari, obuhvata šest jedinica (Dodatak 2).

Izveštaji su varirali kako po obimu, tako i po jasnoći opisa procesa prisutnih pri verifikovanju iskaza. I dok su neki izveštaji bili detaljni, bogati informacijama o operacijama i postupcima pri verifikovanju iskaza, drugi su bili manje potpuni, a neki ne samo nepotpuni, već i nejasni.

Analiza introspektivnih podataka i nalazi Pošto smo u svakom introspektivnom izveštaju kodirali jedinice na osnovu

iznetih kriterijuma, izračunata je frekvencija svake jedinice za svaku od četiri osnovne kategorije iskaza u okviru svakog od tri tipa sadržaja (geografski pojmovi, brojevi i životinje) (Dodatak 3).

Pre nego što smo pristupili analizi pojedinih jedinica, korelirali smo njihove frekvencije dobijene u prvom i drugom ispitivanju. Korelacija između frekvencija jedinica iznosi r = .902, (Grafikon 1). Ovako visoka korelacija ukazuje da su obe grupe na sličan način izveštavale o procesima vezanim za verifikovanje iskaza, što nam omogućava da dobijene nalaze smatramo stabilnim.

Dobijene jedinice podvrgli smo kvantitativnoj analizi. Cilj te analize je bio da se na osnovu učestalosti jedinica nađu psihološke karakteristike procesa donošenja predikativnih sudova. Da bismo utvrdili koje su jedinice česte a koje retke, koristili smo kvartilnu devijaciju. Pri tom smo imali na umu da će se frekvencije jedinica razlikovati u zavisnosti od toga da li ih posmatramo u okviru variranih faktora (sadržaj iskaza, kvalitet, pripadnost, veridikalnost, osnovne for-

N. Rot, A. Kostić

68

me), ili bez obzira na navedene faktore. Odlučili smo da pod niskom učestalošću smatramo vrednosti koje padaju u prvi, a pod visokom učestalošću vrednosti koje padaju u četvrti kvartil.

0 2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 22

0

10

20

30

40

50

60

70

A B

frekv

enci

ja

jedinice

Grafikon 1: Frekvencije jedinica dobijene u prvom (pun krug) i drugom ispitivanju. Na Grafikonu 2 prikazane su kumulativne frekvencije za svaki kod, bez obzira na

tip i sadržaj iskaza. Linijama su označene granice prvog i četvrtog kvartila. U Tabeli 1 data je medijana, prvi i četvrti kvartil i minimalna i maksimalna vrednost frekvencija na globalnom nivou, tj. za svih 240 introspektivnih izveštaja.

Iz Grafikona 2 uočljivo je da šest jedinica ulazi u četvrti kvartil (jedinice 16, 1, 3, 6, 13 i 20). Četiri jedinice ulaze u prvi kvartil (14, 22, 12 i 17), dok se dvanaest jednica nalazi između prvog i četvrtog kvartila. Uzimajući u obzir učestalost, mogu se razlikovati tri grupe jedinica.

Prvu grupu čine dve od šest najfrekventnijih jedinica: jedinice označene kodom 1 – navođenje subjekta iskaza, i kodom 3 – konstatovanje afirmativnosti ili negativnosti iskaza. U ovu grupu može se svrstati i jedinica sa kodom 2 – navođenje imenskog dela predikata. Ove jedinice čine konstitutivne delove iskaza koji su neophodni da se saopšti i razume smisao iskaza. Ovim odgovorima opravdano je dodati i nešto ređe odgovore pod kodovima 4 – konstatovanje javljanja iskaza i 5 – konstatovanje da je iskaz pročitan bez ocene tačnosti, koji se takođe odnose na razumevanje prezentovanog iskaza. Svih pet jedinica obuhvaćeno je

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

69

kategorijom Elementi kojima se izražava aktivnost usmerena na razumevanje iskaza. Ove se jedinice obično nalaze u početnom delu introspektivnih izveštaja.

2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 220

20

40

60

80

100

120

Fr

kod

Grafikon 2: Frekvencije kodova introspektivnih jedinica

Tabela 1: Medijana, 1. i 4. kvartil i min i max vrednost

Mdn 43,64 Q1 16,32 Q4 61,81 Min 8 Max 111

U drugu grupu spadaju tri od šest najfrekventnijih jedinica – 16 – konstatovanje tačnostui na osnovu iznetih argumenata, 6 – primena strategije i 13 – konstatovanje pripadnosti predikata subjektu. Ove jedinice odnose se na postojanje ili nepostojanje pripadnosti, odnosno povezanosti subjekta i predikata iskaza. Na proveravanje postojanja pripadnosti, a uzimajući u obzir da li je iskaz afirmativan ili negativan, nadovezuje se ocena o tačnosti izloženog iskaza. Isti smisao imaju i jednice pod kodom 10 – korišćenje predstava, 9 – eksplicitno pozivanje na znanje, a opravdano je pretpostaviti i odgovori u okviru jedinice 15 – konstatovanje tačnosti bez iznetih argumenata, 7 – izvođenje nekih zaključaka iz pojedinih elemenata, 8 – izvođenje zaključka iz celog islkaza, 12 – poređenje subjekta i predikata bez navođenje ocene o pripadnosti.

N. Rot, A. Kostić

70

Treću grupu čine četiri jedinice iz kategotrije Saopštenja o doživljajima i komentari, a među njima je i jedna od šest najfrekventnijih jedinica (kod 20). Ove četiri jedinice mogu se podeliti na dve podgrupe. Prvu čine odgovori označeni kodovima 18 – komentari o težini ocenjivanja i 19 – emocionalno reagovanje. U njima se saopštava o doživljajima teškoće i izvesne uznemirenosti prilikom procesa verifikovanja. U drugu podgrupu spadaju odgovori pod kodovima 17 i 20 – komenatri o lakoći reagovanja i komentari druge vrste.

Treba posebno spomenuti kod 11 (transformacija negativnog iskaza u afirmativni). On postoji samo pri ocenjivanju negativnih iskaza i pokazuje da se introspekcijom dobija uvid u mentalnu operaciju koju nije moguće identifikovati objektivnim postupkom. Efekti ovog procesa ogledaju se u značajnoj razlici u vremenu verifikovanja afirmativnih i negativnih iskaza.

Zaključci

1. Naša istraživanja pokazala su da introspektivni pristup, ukoliko je usmeren i kvantitativan, zadovoljava bitne zahteve naučnog metoda, i stoga se može smatrati korisnim i opravdanim.

2. Definisanje psihološkog sadržaja introspektivnim jedinicama koje je moguće kvantifikovati dozvoljava da se rezultati dobijeni introspektivnim postupkom mogu diskutovati statistički.

3. Rezultati dobijeni ovakvim postupkom pokazuju se stabilnim, na šta ukazuje visoka korelacija između ponovljenih ispitivanja.

4. Usmerenim introspektivnim postupkom koji zadovoljava zahteve naučnog metoda moguće je steći neposredan uvid u mentalne aktivnosti i doći do podataka koje nije moguće dobiti na osnovu eksperimenta sa zadatkom semantičke verifikacije.

5. U toku procesa donošenja jednostavnih predikativnih sudova mogu se razlikovati dve faze. U prvoj fazi mentalna aktivnost orijentisana je na razumevanje prezentovanih iskaza. Drugu fazu čine psihičke operacije kojima se ocenjuje tačnost iskaza.

6. Važna operacija i u prvoj, a naročito u drugoj fazi, je ocena pripadnosti predikata subjektu iskaza. Proces proveravanja pripadnosti je dominantna i ključna operacija verifikovanja predikativnih iskaza. Ostvaruje se na osnovu dugoročnog pamćenja, angažovanjem različitih vrsta mentalnih operacija i zaključivanjem, korišćenjem znanja, korišćenjem predstava i primenom strategija u donošenju suda.

7. Verifikovanje prikazanih iskaza sastoji se u proveri pripadnosti i povezivanju ishoda ove provere sa kvalitetom iskaza, posle čega sledi izvođenje zaključka da li je iskaz tačan ili ne.

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

71

Diskusija

U ovom istraživanju pokušali smo da ustanovimo metodologiju koja bi nam omogućila kvantifikaciju introspektivnih podataka dobijenih u ispitivanju složenijih kognitivnih procesa. Pošli smo od pretpostavke da je introspektivni izvešaj, dobijen na osnovu uputstva kojim se introspekcija usmerava na sasvim određene procese, i jasno definisane varijable, moguće raščlaniti na pojedinačne delove koji bi predstavljali psihičke procese i stanja koji postoje pri verifikovanju iskaza. Ukoliko bi se pokazalo da je takve delove procesa verifikovanja moguće identifikovati, introspektivni izveštaj jednog ispitanika mogao bi da se izrazi kvantitativno kao postojanje ili nepostojanje datih procesa i stanja. Sabiranjem kvantitativno izraženih podataka dobijenih na osnovu izveštaja svih ispitanika dolazimo do zbirne frekvencije registrovanih procesa ili stanja, čime dobijamo uvid u njihov značaj i mogućnost donošenja generalizacija o procesima suđenja.

Primenom introspektivne metodologije moguće je utvrditi mentalne procese i stanja o kojima izveštavaju ispitanici. Dobijeni podaci dozvoljavaju i određeni odgovor na pitanje o tome koji psihički procesi čine osnovu odluke o tačnosti prikazanih iskaza. Nalazi pokazuju da pri verifikovanju predikativnih sudova ispitanik redovno utvrđuje dva svojstva iskaza: a. pripadnost predikata subjektu, i b. kvalitet. Utvrđivanju pripadnosti ponekad prethode jedinice kojima se saopštava da je iskaz pročitan i shvaćen. Izveštaji najčešće počinju navođenjem reči koja je subjekt iskaza, a navođenje subjekta je i jedna od najfrekventnijih introspektivnih jedinica. Navođenje subjekta je često praćeno navođenjem predikata, tj. reči u iskazu sa kojom se subjekat dovodi u vezu, kao i naznakom da li se pripadnost tvrdi ili poriče (kodovi 2 i 3). Ovim operacijama, treba istaći, još se ne ocenjuje tačnost iskaza. Saopštavajući ih ispitanik samo kazuje da je razumeo sadržaj iskaza. Proces donošenja suda nastavlja se utvrđivanjem pripadnosti i proveravanjem da li se ona tvrdi ili negira. Može se reći da verifikovanje jednostavnih predikativnih iskaza ima uvek bar dva dela. Prvi deo čine procesi čiji je smisao razumevanje sadržaja, a drugi procesi ocenjivanja tačnosti prikazanih iskaza.

Možda će našem analitičkom postupku neko prigovoriti da predstavlja vraćanje na elementarizam i strukturalizam Vunta i Tičenera i da se njime gubi celovitost i povezanost psihičkih zbivanja. Mi smatramo da nije tako. Jedinice do kojih smo došli analizom izveštaja su po svom psihološkom sadržaju male distinktivne celine koje je moguće grupisati u veće celine, a ove dalje hijerarhijski organizovati.

Činjenica da su dve od pet najfrekventnijih introspektivnih jedinica (navođenje kopule i eksplicitno navođenje pripadnosti) faktori koji su imali značajan efekat na vreme verifikovanja u našim ranijim ogledima, dodatno ukazuje na validnost introspektivnog postupka u ispitivanju kompleksnih kognitivnih procesa kao što je verifikovanje predikativnih iskaza. Sa druge strane, tri preostale najfrekventnije jedinice (navođenje subjekta iskaza, primena strategije i donošenje zaključka o tačnosti iskaza na osnovu iznetih argumenata) pokazuju da se intro-

N. Rot, A. Kostić

72

spekcijom mogu dobiti uvidi koje nismo mogli dobiti na osnovu eksperimenta sa zadatkom semantičke verifikacije. Visoka učestalost navođenja subjekta iskaza sugeriše da je subjekt deo iskaza od koga počinje proces verifikacije. Primena strategije je takođe proces koji nije moguće ustanoviti na osnovu eksperimenta.

Utvrđivanje pripadnosti, videli smo, jedan je od najznačajnijih procesa prilikom verifikacije predikativnih iskaza. Za razliku od ostalih introspektivnih jedinica, utvrđivanje pripadnosti ima specifičnosti koje ga izdvajaju od ostalih jedinica. Naime, jedinica 13 koja označava eksplicitno navođenje pripadnosti predikata subjektu iskaza samo je jedna od jedinica koje izražavaju proces utvrđivanja pripadnosti. Pripadnost je prisutna i u nekim drugim jedinicama (procesima).

Dobijeni introspektivni izveštaji ne sadrže sve operacije uključene u proces donošenja suda. U prvoj fazi, koja obuhvata razumevanje iskaza, potrebno je prisustvo svih procesa označenih kodovima od 1 do 5. Međutim, ni u jednom izveštaju nije pomenuto svih pet jedinica. Ni u toku odvijanja druge faze donošenja suda ne navode se sve jedinice. Neke kognitivne procese je, verujemo, bilo moguće potpunije i drugačije registrovati. To ukazuje da introspektivni postupak treba razvijati u dva pravca – sa jedne strane potrebno je uvežbavati ispitanike kako bi se dobio što potpuniji i što precizniji introspektivni izveštaj, dok je sa druge strane potrebno razvijati analizu introspektivnih izveštaja.

Pomenimo na kraju i činjenicu da su se dobijene frekvencije i njihova distribucija pokazale kao izuzetno stabilne. Poređenjem dva ispitivanja dobijena je visoka korelacija, što ne samo da ukazuje na stabilnost podataka, već i na to da su izdvojene jedinice dovoljno diskriminativne, odnosno, da predstavljaju realne kognitivne entitete. Ukoliko same jedinice ne bi bile diskriminativne, tj. ukoliko ne bi bile dovoljno jasne i uočljive, između dve grupe ispitanika postojalo bi daleko veće variranje.

Reference

Banks, W. P., Clark, H. H. and Lucy, P. (1975). The locus of the semantic congruity effect in comparative judgments. Journal of Experimental Psychology, HPP, 35-47.

Binet, A. (1908). Le development de l´intelligence chez les enfants. An. Ps. 14. Bujas, Z. i Roth, N. (1936). Vrste misli i tipovi mišljenja. Zagreb: Napredak 4, 5 i 6: 3-28. Chasey, P. J. and Heath, R. A. (1989). A semantic memory sentence verification model based on

relative judgment theory. Memory & Cognition, 17, 463-473. Clark, H. H. and Chase, W. G. (1972). On the process of comparing sentences against pictures.

Cognitive psychology, 3, 772-817. Collins, A. M. and Quillian, M. R. (1969). Retrieval time from semantic memory. Journal of

Verbal Learning and Verbal Behavior, 8, 240-247.

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

73

Collins A. M. and Loftus, E. F. (1975). A spreading activation theory of semantic processing. Psychologlical Review, 82, 407 - 428.

Fechner, G. T. (1860). Elemente des Psychophysik. Leipzig: Breikopf & Hartel. Galotti, K. M. (1989). Approaches to studying formal and everyday reasoning. Psychological

Bulletin, 105, 3, 331-351. Hollingworth, H. L. (1913). Experimental studies in judgment. Arch. of Psych., 29. Holyoak, K. Y. (1978). Comparative judgments with numerical points. Cognitive Psychology, 10,

203-243. Johnson, D. M. (1939). Confidence and speed in the two-category judgment. Arch. Psych., 241. Kintsch, W. (1980). Semantic memory: A tutorial. In R. Nickerson (Ed.), Attention and

Performance VIII (pp. 595 - 620). Hillsdale, NJ: Erlbaum. Marbe, K. (1901). Experimentell-psychologische Untersuchungen uber das Urteil. Leipzig. McCloskey, M. and Glucksberg, S. (1979). Decision process in verifying category membership

statements: Implications for models of semantic memory. Cognitive Psychology, 3, 313-339.

Quillian, M. R. (1968). Semantic memory. Unpublished doctoral disseartation. Cambridge: Carnegie Institute of Technology, Massachusetts.

Rot, N, i Kostić, A. (1993a). Uticaj kvaliteta i veridikalnosti na proces suđenja. Psihologija, 1-2, 51-64.

Rot, N. i Kostić, A. (1993b). Uticaj kvaliteta i veridikalnosti na vreme verifikacije predikativnih i perceptivnih sudova. Psihologija, 3-4, 275-291.

Rot, N. i Kostić, A. (1995). Uticaj konteksta na verifikovanje predikativnih iskaza. Psihologija, 3-4, 225-256.

Rot, N. i Kostić, A. (1998). Pozicija stimulusa kao faktor pri verifikovanju predikativnih sudova. Psihologija, 1-2, 4-28.

Shoben, E. J., Chech, C. G. Z. and Schwanenflugel, P. J. (1983). The role of the subtractions and comparisons in comparative judgments involving numerical reference points. Journal of Experimental Psychology, HPP, 9, 2, 226-241.

Stevanović, B. (1927). An experimental study of mental processes involved in judgment. The British Journal of Psychology, 12, Monograph 4.

Watson, J. B. (1919). Psychology from the standpoint of a behaviorist. Philadelphia: J. B. Lippicot Co.

Watt, H. J. (1905). Experimentelle Beitrage zu einer Theorie des Denkens. Arch. Ges. Psych., 4, 289-436.

N. Rot, A. Kostić

74

Dodatak 1

UPUTSTVO* Ogled u kome ste učestvovali namenjen je proučavanju procesa suđenja. Mi želimo i neposredno, na osnovu introspektivnih izveštaja, da doznamo što je više moguće o tim procesima suđenja. U ogledu u kome ste učesvovali prikazane su četiri vrste iskaza: primer: 1. MADRID JE GRAD (afirmativan tačan iskaz) 2. MORAVA JE GRAD (afirmativan netačan iskaz) 3. DUNAV NIJE GRAD (negativan tačan iskaz) 4. PARIZ NIJE GRAD (negativan netačan iskaz) Svi ovi iskazi su jednostavni i odgovori na njih zasnivaju se na elemenetarnom znanju. Molimo vas da nam za svaku od četiri vrste iskaza opišete kognitivne procese (postupak) na osnovu kojih ste ocenili da li su iskazi prikazani u eksperimentu tačni ili ne.

• Ovde je dat primer samo jedne vrste iskaza. Pošto je svaka grupa videla iskaze različitog sadržaja, kao primer u uputstvu dati su različiti iskazi koji odgovaraju sadržaju iskaza prikazanih u eksperimentu.

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

75

Dodatak 2

JEDINICE I KATEGORIJE INTROSPEKTIVNOG IZVEŠTAJA

A. ELEMENTI

(1) Navođenje subjekta iskaza, tj. prve reči u iskazu. Pri pojavljivanju ovog iskaza na ekranu, čim sam pročitala "Madrid" u glavi mi je predstavljen grad (...).

(2) Navođenje imenskog dela predikata, tj. treće reči u iskazu. Po shvatanju prvog dela iskaza "sinulio" mi je "grad". Kako se drugi deo uklopi, odgovaram – "da".

(3) Konstatovanje afirmativnosti ili negativnosti iskaza. Pošto se prva i treća reč slažu, pažnju sam obratila na pomoćni glagol i pošto on potvrđuje vezu, ocenila sam da je iskaz tačan.

(4) Konstatovanje javljanja iskaza. Kada se pojavi izraz prvo što uočim su pojmovi "Madrid" i "grad" (...).

(5) Konstatovanje da je iskaz pročitan, bez ocene o tačnosti. Nakon brzog iščitavanja rečenice, prvo obraćam pažnju 1. na imenicu "grad". 3. pa na pomoćni glagol, pa 2, na ime tog grada. Najlakši oblik prepoznavanja.

B. PROCESI

(6) Primena strategije. Poslednja cifra u broju, u ovom slučaju 2 je paran broj, prema tome ceo broj je paran.

(7) Izvođenje nekog zaključka iz pojedinih elemenata. Vrabac leti, ptice lete, znači vrabac je ptica a ne sisar. Iskaz je netačan.

(8) Izvođenje zaključka iz celog iskaza. Prvo pomislim (otprilike) 1. Premisa: vrabac je ptica, 2. Premisa: ptica nije sisar. Dakle, vrabac nije sisar.

(9) Eksplicitno pozivanje na znanje. Videla sam iskaz ispisan na ekranu i u tom trenutku sam shvatila da je tačan, znajući da lisica pripada sisarima.

(10) Korišćenje predstava Slika lisice, 2. slika mladih lisica i majke, 3. mlade lisice sisaju, 4. lisica je sisar.

(11) Transformacija negativnog iskaza u afirmativni. Iskaz se pojavljue na ekranu, 2. čitam rečenicu brzo, 3. instalira se svest o ometajućem faktoru, tj. negaciji, 4. transformišem iskaz u potvrdan oblik, tj. Dunav je grad.

(12) Poređenje subjekta i predikata bez ocene pripadnosti. Kao za afirmativne tačne iskaze, pogledam prvi pa poslednji pojam, a onda vezu između njih i odgovaram sa "ne".

N. Rot, A. Kostić

76

(13) Konstatovanje pripadnosti subjekta predikatu ili predikata subjektu.

Poredim pojam Madrid sa pojmom grad i kad vidim da se slaže odgovaram sa "da". (14) Naknadno proveravanje.

Po pojavljivanju iskaza na ekranu usledila je neka vrsta preslišavanja u sebi, da li objekat stvarno pripada kategoriji kako to stoji u iskazu.

C. ODGOVORI O TAČNOSTI ISKAZA

(15) Konstatacija o tačnosti bez iznetih argumenata.

Pročitavši tvrdnju odmah sam je doživela kao tačnu (...) (16) Konstatacija o tačnosti na osnovu iznetih argumenata.

Po shvatanju prvog dela iskaza "sinulio" mi je "grad". Kako se drugi deo uklopio, odgovaram – "da".

D. SAOPŠTENJE O DOŽIVLJAJIMA I KOMENTARI

(17) Komentari o lakoći ocenjivanja.

Nakon brzog iščitavanja rečenice, prvo obraćam pažnju 1. na imenicu "grad". 3. pa na pomoćni glagol, pa 2, na ime tog grada. Najlakši oblik prepoznavanja.

(18) Komentari o težini ocenjivanja. (...). Teže je bilo odlučiti kada je u pitanju negativan iskaz, pogotovo netačan, tj. nisam sigurna.

(19) Emocionalno reagovanje. Pošto sam pročitala tvrdnju, osetila sam izvesnu nelagodnost. Dva pojma u rečenici nikako nisam mogla dovesti u vezu.

(20) Komentari druge vrste. (...) Radi lakšeg i bržeg odgovora zamišljam da se vodi razgovor pa sagovornik izgovara tvrdnju a ja reagujem.

(21) Nepotpuni izveštaj (nedostaje odgovor, nepotpun prikaz). Kada sam pročitala ceo iskaz vratila sam se na prvu reč i odgovorila sa da.

(22) Nejasan izveštaj. Setila sam se da postoje jaja od prepelice u samoposluzi pa sam to povezala sa vrapcem.

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

77

Dodatak 3

Frekvencija introspektivnih jedinica u zavisnosti od osnovne forme i sadržaja iskaza

AT AN NT NN atg atb atž ang anb anž ntg ntb ntž nng nnb nnž Suma

1 14 7 5 15 7 11 10 13 12 7 5 5 111 2 8 5 5 8 2 0 6 9 4 5 1 2 55 3 4 4 1 4 4 1 12 11 8 11 6 9 75 4 5 2 3 0 0 4 1 0 1 0 1 0 17 5 6 3 0 6 2 1 4 0 2 0 1 0 25 6 1 16 2 1 16 4 5 9 3 4 8 4 73 7 2 0 1 1 2 4 1 0 7 1 2 2 23 8 0 0 1 1 2 7 3 2 1 1 0 5 23 9 2 2 6 0 0 6 1 0 2 0 2 7 28 10 5 0 8 7 0 6 5 0 5 4 1 5 46 11 0 0 0 0 0 0 5 5 0 4 2 1 17 12 2 0 1 4 2 2 1 0 1 0 1 1 15 13 10 0 7 10 1 16 6 0 2 4 3 5 64 14 2 0 1 1 0 0 3 0 0 0 1 0 8 15 6 3 5 2 2 0 3 1 1 4 2 1 30 16 11 9 10 14 10 12 6 8 9 9 9 14 121 17 5 4 1 3 1 1 0 0 0 0 0 0 15 18 0 1 1 2 5 2 5 9 5 4 5 5 44 19 0 0 0 3 3 0 5 3 1 3 4 0 22 20 4 4 6 1 3 3 9 4 3 10 8 6 61 21 4 1 1 3 2 1 7 3 4 10 8 6 50 22 0 0 0 2 0 4 0 0 2 0 0 1 9

N. Rot, A. Kostić

78

Dodatak 4

Uzorak od pet introspektivnih izveštaja za svaku od osnovnih formi iskaza za tri sadržaja iskaza

AFIRMATIVNI TAČNI

(primer: MADRID JE GRAD ) ATG01. Po shvatanju prvog dela iskaza "sinulio" mi je "grad". Kako se drugi deo uklapio odgovaram "da". (1,2,13,16) ATG02. Poredim pojam Madrid sa pojmom grad i kad vidim da se slaže odgovaram sa "da". (1,2,13,16) ATG03. Procitavši tvrdnju odmah sam je doživela kao tačnu. Onda je nastupila neka vrsta provere. Javljale su mi se u nizu misli vezane za ono što znam o tom gradu. (4,15,14,20). ATG04. Nakon brzog iščitavanja rečenice, prvo obraćam pažnju 1. na imenicu "grad". 3. pa na pomoćni glagol, pa 2., na ime tog grada. Najlakši oblik prepoznavanja. (5,2,3,1,17) ATG05. Prvo uvek pročitam prvu reč, odnosno, procenim šta je pojam (grad – reka) i sam napravim iskaz. Ukoliko se slažu, odgovor je "da". (1,6,16)

(primer: 52 JE PARAN BROJ) ATB01. Na osnovu broja 52, odnosno cifre 2 koja me je asocirala na paran broj.(1,6) ATB02. Da je iskaz tačan znao sam po tome što mi je jasan pojam "paran broj" a onda sam 52 prepoznao na osnovu toga odmah bez razmišljanja.(2,1,9) ATB03. Poslednja cifra u broju, u vom slučaju 2 je paran broj, prema tome ceo broj je paran.(1,6) ATB04. Kod ovih iskaza posmatram samo drugu cifru i ukoliko je ona 0, 2, 4, 6, 8 iskaz je tačan.(6,16) ATB05. Nije bilo puno razmišljanja. Poslednja cifra je 2, paran broj i nju sam gledala.(20,6)

(primer: SLON JE SISAR) ATZ01. Tačnost ovog iskaza ocenila sam jednostavno na osnovu znanja o klasi sisara. Slon je njen tipičan predstavnik kao najveći kopneni sisar. U trenutku sam to pomislila i odgovorila sa "da". (9,1,16) ATZ02. Slon je kopnena životoinja, spada u grupu sisara, prema tome iskaz je tačan. (1,2,13,16) ATZ03. Po sećanju iz crtanog filma kada slonče sisa majku: po surli i kljovama koje su stajale pod određenim uglom setila sam se kako slonče podiže surlu kako bi posisalo mleko. Tako sam zaključila da je slon sisar. (10,16) ATZ04. To su tvrdnje oko kojih ne razmišljam mnogo i nisam u stanju da opišem tok razmišljanja. Samo imam neki utisak tačnosti jer se poklapa sa iskustvom.(20,15,9) ATZ05. Stvaraju mi se slike prvo slona, pa zatim majka i dete, dojenje. A pošto slonica svoje slončice rađa, verovatno zato.(10,18)

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

79

AFIRMATIVNI NETAČNI

(primer: MORAVA JE GRAD) ANTG01. Za prvi deo iskaza sinulo mi je – "reka", a kako se to nije uklopilo, odgovor je "ne". (1,13,16) ANTG02. Isto kao u prehodnom primeru, samo što mi uvek treba više vremena da potvrdim da Morava npr. zapravo nije grad. (1,2,12,13,16,18) ANTG03. Pošto sam pročitala tvrdnju, osetila sam izvesnu nelagodnost. Dva pojma u rečenici nikako nisam mogla dovesti u vezu. (5,19,13) ANTG04. Ponovo posle brzog iščitavanja sledi pitanje – Morava – Grad? Jeste ili nije? Pritisak na taster "ne". (5,12,19,16) ANTG05. Slično kao i kod prvog iskaza, prvo pročitam "Morava" i pošto se taj iskaz ne slaže sa datim – odgovor je "ne". (1,13,16)

(primer: 13 JE PARAN BROJ) ANTB01. Isto kao i prethodno, s tom razlikom što je br. 3 neparan broj. (1,6,18) ANTB02. Razmišljajući o iskazu, imao sam u glavi osećaj da brzo u glavi proveravam sve brojeve, utvrđujući i upoređujući parne i neparne, jer je sama tvrdnja suprotna i izazvala je malu zbunjenost kod mene.(20,13,19,21) ANTB03. Posmatram poslednju cifru, to je neparan broj. Pošto se u iskazu tvrdi da je paran, znači da iskaz nije tačan.(6) ANTB04. Posmatram samo drugu cifru (3). U ovom slučaju ona je uvek neparna. (6,18) ANTB05. Takođe je poslednja cifra odlučujuća. 3 nije paran broj, znači iskaz je netačan. (6)

(primer: VRABAC JE SISAR) ANTZ01. Na osnovu znanja da je vrabac ptica, a da ptice nisu sisari, ocenila sam da ovaj iskaz nije tačan. (9,6,13,16) ANTZ02. Vrabac leti, ptice lete, znači vrabac je ptica a ne sisar. Iskaz je netačan. (1,7,13,16) ANTZ03. Setila sam se da postoje jaja od prepelice u samoposluzi pa sam to povezala sa vrapcem. (22,18) ANTZ04. Prvo pomislim (otprilike) 1. Premisa: vrabac je ptica, 2. Premisa: ptica nije sisar. Dakle, vrabac nije sisar. (1,13,8) ANTZ05. Vrabac je ptica, a oni nisu sisari. Nosi jaja, a iz njih se legu njihovi mladi. (1,13,22,9)

NEGATIVNI TAČNI

(primer: DUNAV NIJE GRAD) NTG01. Za prvi deo mi je sinulo – reka! To se nije uklopilo sa drugim delom, međutim kopula je neodgovarajuća, što me tera da ponovo pročitam ceo iskaz i odlučim se za odgovor. (1,2,13,3,14,16) NTG02. Znači kao i u prethodnim slučajevima, uvek isiti postupak poredenja. Ova dva pojma koja su data. Međutim, veznik zbunjuje i onda mi je potrebna jos jedna potvrda da li je tačno ono što sam prvo zaključila ili ono što piše na ekranu. (20,12,3,19,14,6) NTG03. Kada sam pročitala "Dunav" kroz glavu mi je prošlo "reka" – nastavak rečenice je "nije grad". A pošto reka nikako ne može biti grad, iskaz je tačan. (1,3,2,13,8,16)

N. Rot, A. Kostić

80

NTG04. Ovde je već teže procenjivanje zbog negacije. Na primer Dunav – Gradđ Nije = nije. Pritisak na taster sa značenjem tačno. (18,20,13,3,16) NTG05. Iskaz koji je sastavljen je uvek potvrdan tako da mi kod negativnih iskaza treba više vremena. (18,21)

(primer: 61 NIJE PARAN BROJ) NTB01. Broj 61 je deo iskaza koji sam prvo videla, zatim "paran broj", a tek onda "nije", što je dalo predstavu o iskazu kao tačnom. (1,2,3,8,16) NTB02. Ovaj iskaz mi je sam po sebi bio jasan. Bio sam siguran da je tačan. (15,21) NTB03. Negativni iskazi mi uvek predstavljkaju malu teškoću iako su tačni. Pokušavam da brzo odgvorim i zato često grešim. prvo posmatram broj i zaključujem da je paran, pa ga posle dovodim u vezu sa ostatkom rečenice. (18,20,1,3,2) NTB04. Pokušavala sam da sintagmu "nije paran" čitam kao "je neparan" (izgleda da lakše baratam afirmativnim iskazima) i da onda samo uklopim broj u taj iskaz. (11,6) NTB05. Negativni iskazi su mi bili teži. 1 nije paran, dakle iskaz je tačan. Potrebna mi je bila veća koncentracija. (18,8,20)

(primer: KOBAC NIJE SISAR) NTZ01. Tačnost ovog iskaza ocenila sam kao i prethodni počevši od znanja da je kobac ptica a ne sisar, ali me je negacija povukla da odgovorim sa "ne" u smislu "ne – nije sisar", umesto sa "da" jer je iskaz tačan. (9,3,20) NTZ02. Kobac je lovac, i to ptica, znači nije sisar – iskaz je tačan. (1,7,16) NTZ03. Isto tako po sećanju iz crtanog filma kako kobac juri piliće pa sam pretpostavila da nije sisar. (9,16,21,22) NTZ04. Slično afirmativnim tačnim. Pomislim otprilike "da, nije jer je nešto drugo". (21,22) NTZ05. Kobac – ptica, – sisari nemaju krila – i valjda zbog toga on nije sisar. (1,16)

NEGATIVNI NETAČNI

(primer: PARIZ NIJE GRAD) NNTG01. Prvi deo – grad, drugi se uklapa, ali ne i kopula – odogovor. (1,2,13,3,16) NNTG02. Isto kao i prvi primer kada se sve ukapa. (20,21) NNTG03. Slika Ajfelove kule, često pominjano ime, bez sumnje tvrdnja je netačna. (10,15) NNTG04. Isti princip kao i prethodni. Pitam se, znači, da li je Pariz grad? Odgovaram sa da. Obraćam pažnju na pomoćni glagol "nije". To je znači netačno. Naravno da pritiskam taster ne. (20,1,3,8,16) NNTG05. Ovaj primer je najdalji od mog načina provere iskaza tako da sam kod nejga najviše grešio. (18,20,21)

Introspekcija i ocena tačnosti iskaza

81

(primer: 82 NIJE PARAN BROJ) NNTB01. Isto kao prethodno, s tom razlikom što ovako formulisan iskaz me je naveo da odgovrim sa "ne". (20,21) NNTB02. Reč "nije" je u meni izazvala zbunjenost, jer sam očekivao deugačiju tvrdnju, imao sam utisak da na brzinu prekopavam po svojoj svesti težeći da potvrdim iskaz, ali sam otkrio da nije tačan upoređujući 2 i reč nije. (3,19,20,1,7,16) NNTB03. Mislim da mi za ovakve rečenice treba najviše vremena. čini mi se da je to zato što postoji dvostruka negacija. Iskaz je negativan i treba da odgvorim sa "ne". Broj jeste paran. U iskazu se tvrdi da nije paran, znači da nije tačan. (18,20,3,1,6,16) NNTB04. Isto kao i kod negativnih tačnih, dakle, nije paran čitam kao "je neparan broj". (20,11,6) NNTB05. Ako je poslednja cifra paran broj, onda je iskaz netačan. (6,16)

(primer: MAČKA NIJE SISAR) NNTZ01. Osnovna ocena tačnosti ovog iskaza proističe iz znanja i iskustva o tome da mačka u stvari jeste sisar. Pošto se ovim iskazom to negira, zaključila sam da iskaz nije tačan. (9,3,8,16) NNTZ02. Mačka pripada grupi sisara, znači mačka je sisar – iskaz nije tačan. (13,8,16) NNTZ03. Znam da mačka doji svoje mačiće (po sećanju iz detinjstva kada sam videla kako mačići sisaju svoju majku i kako se svaki od njih bori da se domogne mleka. (9,10,22) NNTZ04. U mislima prebacim u afirmativni i uporedim sa stvarnim stanjem. P. S. Uglavnom odgovaram automatski i nisam svesna procesa sudenja. (11,6,20,21) NNTZ05. Mačka koja hrani svoje mlade nosi ih u sebi i rađa ih. U suštini kad radim eksperiment imam samo predstavu te životinje. – je sisar, nije sisar – iz svog prethodnog znanja o njima (u kategoriji sisar/nije sisar). (10,9,21)

Investigation of predicative statement verification by introspection

A. Introspection and statement verification

NIKOLA ROT

In the first part of this paper semantic verification studies are reviewed and the introspective method is critically evaluated. The directed introspective method is proposed which satisfies all the requirements of scientific method including purposeful initiating of the observed phenomenon, controlled variation of experimental conditions, quantification of the obtained results, replication of an experiment etc. The investigation presented in this study was performed on 60 subjects who produced 240 introspective reports. Analysis of these reports yielded 22 introspective units representing different psychological processes. Calculation of their frequency pro-

N. Rot, A. Kostić

82

vided the information about psychological processes involved in semantic verification. Two groups of processes could be distinguished. The first group refers to understanding of the meaning of a given statement. The second group refers to identification of subject-predicate congruency and evaluation whether this congruency is confirmed or refuted, i.e. whether a statement is true or false. Key words: introspection, semantic verification.

Изучение верификации предикативных высказываний

интроспективным приемом

А. Интроспекция и оценка точности высказывания

НИКОЛА РОТ АЛЕКСАНДАР КОСТИЧ

В данной работе, наряду с обзором исследований процесса суждения, рассматриваются недостатки интроспективного приема. Предлагается целенаправленный интроспективный прием, обладающий качествами научного метода, такими как преднамеренное проявление исследуемого процесса, контролируемое изменение условий, квантификация данных и возможность повторения. Проведено интроспективное исследование верификации предикативных высказываний на примере 60 испытуемых и получено 240 интроспективных отчетов. Проведен анализ отчетов и выявлено 22 вида интроспективных единиц, которые представляют различные психические процессы. На основе их частоты мы получаем информации о психических процессах и состояниях при процессе суждения. Полученные результаты указывают на существование двух групп процессов. Первую группу составляют процессы, обеспечивающие понимание смысла данного высказывания. Вторую группу составляют процессы, определяющие наличие или отсутствие принадлежности предиката субъекту высказывания, оценивающие утверждение или отрицание принадлежности, т.е. определяется точность высказывания. Ключевые слова: интроспекция, семантическая верификация.