ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА ПИРОТ

Методика васпитно-образовног рада

1. Johan Sebastiјan Bah2. Antonio Vivaldi

3. Ludvig van Beotven

Ментор: Мр. Данијела Апостолов-ВиденовСтудент: Јелена Сокић, 67/08

Пирот, 2010.

"Он је господар нота, оне морају чинити оно што он хоће, остали композитори морају чинити оно што ноте хоће“ Мартин Лутер

Јохан Себастијан БахЈохан Себастијан Бах (Johann Sebastian Bach), рођен је у

Ајзенаху, у Немачкој, 1685. године, а умро је 1750. године у Лајпцигу, у 65-тој години живота. Широко је признат као један од највећих композитора и стубова универзалне

културе. Његова дела су запажена због интелектуалне дубине, техничког савршенства и уметничке лепоте.

Потиче из једне од најзнаменитијих музичких породица, која је произвела преко 35 значајних композитора и многе музичаре извођаче. Његов отац, Јохан Амброисиус Бах, био је градски свирач у

Ајзенаку. Чланови његове ближе породице, такође су се бавили музиком (оргуљем, компоновањем...). У доба када се сматрало да би син морао помагати свом оцу у послу, Бах је веома млад почео да имитира музику и свира разне инструменте. За живота био је познат као оргуљаш и чембалиста, док је његово композиторско стваралаштво било сматрано обичним послом професионалног музичара 15-17тог века који је стварао музику за дешавања на дворовима, у црквама или у граду. Са 17 година, свирао је оргуље, клавир, виолину, виолу, певао у хору... касније је радио као оргуљаш, дворски и црквени музичар, диригент и учитељ. Стекао је славу као извођач на оргуљу и чембалу у као музички импровизатор. Отац га је учио свирању виолине и чембала, а са оргуљем га је упознао стриц Јохан Амброзијус Бах.

Бахова мајка, Марија Елизабета Лемерхирт, умрла је маја 1694., када је Бах имао 9 година. Отац се поново оженио 27. новембра, али је умро већ фебруара 1695. Тада је бригу о десетогодишњем Баху прузео старији брат Јохан Кристоф, ученик Јохана Пахелбела , и оргуљаш у Ордруфу. Овде је Бах похађао школу и стекао блиског пријатеља, Георга Ердмана. Брат га је подучавао музичким формама и свирању на клавијатурама. Бах је био талентован за музику. Поседовао је апсолутни слух. Био је радознао и брзо се упознао са свим правцима европске музике свога времена. Већ у то време јавља се код Баха једна карактеристична црта — преписивање дела великих мајстора.

1700-те године. Георг Ердман напушта Ордруф и одлази за Линебург. Петнаестогодишњи Бах му се придружује пар месеци касније прешавши више од 300 км, како би ослободио братовљеву породицу бриге о себи. У Линебургу је боравио у школи за сиромашне ђаке лепог гласа. Поред музике тамо је учио и реторику, латински, грчки и француски језик. 170,. Је отишао у Хамбург како би се срео са двојицом великих виртуоза на оргуљама: Јоханом Адамом Рајкеном и Винсентом Либеком.

Јануара 1703., са 18 година, тек изашао из школе, Бах је прихватио посао музичара у дворској капели војводе Јохана Ернеста  у Вајмару, великом граду у Тирингији. За седам месеци боравка у Вајмару изградио је солидну репутацију оргуљаша, тако да је позван да испита инструмент и буде први свирач нових оргуља у цркви Светог Бонифација у Арнштату. Прихватио је стално место оргуљаша у овој цркви и имао велике приходе, али овај перио љеговог живота није протекао без проблема јер није био задовољан хором, посвађао се са једним колегом и неовлашћено је одсуствовао са посла 4 месеца. Црква светог Бонифација у Арнштату

У наредном периоду свог живота, Бах је радио на дворовима војвода, кнезова. Од 1723. до 1750, више од 25 година Бах је живео у Лајпцигу, где је наследио Јохана Кухнауа на месту главног кантора лутеранске цркве Светог Томе. У Лајпциг се доселио са својом другом женом – Аном Магдаленом, предавао је музику и латински у 2 градске црквене школе (једну за сиромашне, а другу за богатије ученике).

1745. год. почиње да губи вид, 1749/50 је два пута оперисао катаракту, али је резултат операције био потпуни губитак вида. Јула 1750. умире од доживљеног шлога. Ана Магдалена га је наџивела 10 година зарађујући од прошње испред цркве Светог Томе.

Са првом супругом – Маријом (која му је била рођака) имао је 7моро деце, само 4воро је преживело детињство, а са Аном је имао 13торо детета, од којих је шесторо преживело детињство. Сва Бахова деца су била даровита за музику.

Бах је био скроман, педантан, побожан и великодушан човек који је своје ученике лепо третирао. Породица Бах је била позната по гостопримљивости. С друге стране, умео је бити пргав и љутит, посебно према лошим газдама и лошим музичарима. Истински је уважавао своје велике савременике. Бах није радио ништа за популаризацију својих кантата и пасија, и није његова заслуга што су оне стигле до нас. Сам Бах није био свестан величине и значаја свога дела, и да ће постати симбол музике своје епохе. Када је компоновао, Бах није размишљао о томе да ли су хористи способни да отпевају његова дела, ни да ли ће га паства разумети. Његово дело је дубоко религиозно — стварао је у славу Бога. Бах је написао више од 1000 дела, међу њима готово подједнак број вокалних и инструменталних композиција.

Антонио Вивалди

У зиму 1678. године, у време када је Венецију задесио до тада невиђено висок водостај, у улици Сан Мартин, у кварту Кастело, недалеко од Арсенала, родио се мали Антонио - дана 4. марта, док је највећи део града био поплављен. Истога дана је и крштен: "Антонио Лућо, синчић господина Ђованија Батисте Августина Вивалдија, свирача, и госпође Камиле, његове супруге, рођен је 4. марта текуће године, а примио прво причешће у своме дому због смрти што му претише", записано је у црквеном регистру. Смрт је заиста вребала Вивалдија током читавог живота. Болест га је пратила у стопу, иако се до данас не зна од чега је тачно боловао. Бол и стално стезање у грудима пратили су га целога живота, а он се лако умарао и врло тешко ходао, тако да се кроз своју родну Венецију кретао искључиво гондолом или кочијом. Ипак, то га није спречило да свој живот

проживи у узбудљивом и брзом ритму и да у његовим музичким делима увек влада веселост, добро расположење и "вечито пролеће". Ђовани Батиста, Антонијев отац, био је свирач и виолиниста при базилици Светог Марка 1685. године, 2 године пре синовљевог рођења. Нико није користио презиме Вивалди, већ су га сви звали Роси због риђе косе, коју је наследио и његов син првенац. Ђовани се бавио и компоновањем - године 1688. изведена је његова опера "Несрећна верност". Ипак, сматрао је да је посао музичара непоуздан, па је поред куће држао и берберницу где је и сам радио, а супруга Камила потицала је из породице кројача. За болешљивог Антонија сматрао је да је најбољи свештенички позив, али мали Антонио није могао ни да похађа школу. Због лошег здравља узимао је приватне часове код свештеника цркве Сан Ђеминијано. 

Осим за музику, Антонио је имао и савршен осећај за поезију.Антонио је имао само 5 година када су Турци опседали Беч. У житељима

Млетачке републике тада се јавила нова воља и снага за живот, па се на улицама непрестано одвијало даноноћно славље. Мали Вивалди је то одлично упамтио. У Венецији су такође, позоришта била изузетно популарна, посебно међу племством, а музиком су готово сви желели да се баве. Отворена су 4 Конзерваторијума за музичко образовање сироте деце, а Антонијев отац је одлучио да сина подучи свирању виолине. Ускоро је осим виолине Антонио научио да свира и чембало и друге инструменте, а затим је убрзо почео и сам да компонује. Имао је 25 година када је званично изучио за свештеника. Исте године запослио се као професор виолине и других гудачких инструмената у

Школи за музику где ће касније настати многа његова дела. Врло брзо се прочуо као одличан учитељ, а његова зарада је премашивала очеву. 1705. године Антонио је објавио своје прво дело "Камерну сонату за две виолине и виолончело".  Између 1714. и 1739. године написао је 18 опера за позориште Сант Анђело које ће потом и сам почети да води. Ускоро затим ступио је и у службу принца у Мантови и постао капел-мајстор његовог камерног оркестра од 1718. до 1720. године. Током тог периода успешно је компоновао и духовна и световна дела. Тамо је упознао и Ану Жиро, младу певачицу и своју будућу дружбеницу, која ће касније тумачити бројне улоге у Антонијевим операма. Недуго затим, успехе који су већ доживели Вивалдијеви концерти на којима је свирао чембало или прву виолину у Европи сада доживљавају опере у Италији. Стигао је и позив са Венецијанског конзерваторијума где ускоро одлази са Аном. 

1740-те године са Аном одлази у Беч. Годину дана касније Вивалди је продао неколико својих дела грофу Колалту, али касније више нема података о њему, осим смртовнице на којој пише да је Антонио Вивалди, свештеник, стар око 60 година умро од последица унутрашње инфекције 28. јула и сахрањен на гробљу болнице. Композитор је тада доста осиромашио па је сахрањен сасвим скромно.

Лудвиг Ван Беотвен16. децембар 1770. - 26. март 1827.

Лудвиг ван Бетовен рођен је у Бону у Немачкој, од оца Јохана ван Бетовена фламанског порекла, и мајке Магдалене Кеферих ван Бетовен.Његова породица се генерацијама бавила музиком - његов деда Лодеwијк ван Беетховен, по ком је добио име, био је бас певач на двору Келншког електората, а касније и капелмајстер (својеврсни музички директор). Његов син, а Бетовенов отац, је био тенор певач на истом двору, а давао је и часове клавира и виолине као додатни извор прихода.

Бетовенов први музички учитељ био је његов отац, музичар у изборној скупштини у Бону и алкохоличар, који га је у више наврата тукао, будио усред ноћи у друштву музичара - аматера Тобајаса Пфајфера (који му је заправо био први учитељ), када би почињале лекције, а све то покушавајући да га начини „музичким чудом“ попут Моцарта. Међутим, други су убрзо и сами приметили Бетовенов таленат. Кристијан Готлоб Неф је подучавао и запослио Бетовена, који је уједно и примао спонзорство Управничког електората. Бетовен је остао без мајке са 17 година и обавеза уздизања два млађа брата пала је на њега. За Нефа је имао пуно поштовања. Одлазећи из Бона почетком последње деценије осамнаестог века, Бетовен му је рекао: Ако икада постанем велики музичар, то ће бити и Ваша заслуга.

После очеве смрти 1792. године Бетовен се сели за Беч где је намеравао да студира код Јозефа Хајдна. Пошто је Хајдн имао мало времена за предавање, проследио је Бетовена Јохану Албрехтсбергеру. Убрзо је добио репутацију клавирског виртуоза и, постепено, композитора. Бетовеново најлепше стваралачко доба обележила је и једна несрећа, која се убрзо претворила у још већи подстицај за уметничко стварање: са непуних 26 година почео је губити слух, због чега је 1808. године морао окончати пијанистичку каријеру. Појавио се још само једном, 1814. године, али 1818. године глувоћа је постала и дефинитивна. Због тога је током времена имао специфичну судбину и као

диригент. У појединим тренуцима, морао се у извођење укључивати и помоћник, како би се интерпретација спасла.

Бетовенова пијанистичка техника биле је револуционарна за оно доба. Красила ју је невероватна снага у брзим и снажним музичким токовима, а изразита мелодиозност у лаганим и распеваним. Била је то права детонација експлозива према пијанистичкој техници старог кова која је красила Бетовенове претходнике, која је упоређивана са баратањем луком и стрелом. Када би дириговао оркестром, Бетовен би се високо уздизао, снажно усправљао код силовитих и брзих звучних покрета, а готово сагињао под пулт код умерених, спорих и распеваних. Уопште узев, као интерпретатор био је немиран, плаховит, емотиван, али и веома изражајан, па чак и савршен.Како је глувоћа постајала израженија, он је то све теже подносио, затварао се у себе, избегавао људе, са својим пријатељима комуницирао преко свешчица, које су касније штампане и продаване, а откриле су добар део душе овог уметника. Последњих девет година свог живота, када је глувоћа постала дефинитивна, повукао се у свој властити свет тишине, у коме ствара своја највећа ремек дела: Мису Солемнис, Хамерклавир сонату, 9. Симфонију и последње Гудачке квартете. Оно што је мање познато и углавном се из одређеног обзира не наводи у званичним изворима, јесте могућност да је Бетовен своју глувоћу, па тако и полагану и прерану смрт, зарадио захваљујући претераном конзумирању алкохола. Ипак, званично је записано да је умро 26.тог марта од упале плућа.

Бетовен није имао среће у љубави и о његовом љубавном животу не постоје никакви записи, осим једног писма које је написао и никада није послао, које је посвећено „бесмртној љубави“.

Поређење

Навела сам три композитора који се, вероватно налазе у топ 10 листи најбољих композитора света, свих времена. Два композитора су живела у доба барока, а Беотвен у доба класицизма и раног романтизма.

Пошто је Бах рођен у породици музичара, иако скромних новчаних прихода, био је у могућности да још као мали научи много тога, а пошто је био јако талентован, он је то искористио на прави налин. За Баха се може рећи да је узимао колико год је огао од живота и користио је све прилике које су му се пружале у животу. Иако није имао лак живот и од малих ногу је морао да се сукоби са животом без родитеља, успео је да своју даровитост развије до те мере да је и данас један од најпознатијих композитора свих времена. За разлику од Баха, који је до своје 60-те године био здрав и јак, Вивалди је читавог живота био болешљив и због свог лошег здравља није могао да иде у редовну школу, већ је узимао приватне часове од свештеника. Међутим, њега то није спутавало у компоновању, чак у његовим делима, углавном, преовладава веселост и раздраганост, што говори да је, иако стално болестан, био веома позитиван и имао је јаку вољу за живот. Многа Бахова дела су, пак, испуњена тугом, толико мелодична да их је немогуће игнорисати или их заборавити. Оба композитора су стварала у доба барока. Бетовен је имао јако тешко детињство, живео је са оцем који је био алкохолиар и тукао га, желео је да од њега начини композитора као што је био Моцарт. Од 17те године, морао је да брине и о два млађа брата.

Утицај споњљашњих фактора на живот сва три композитора био је веома велики и, упркос великим разликама у њиховим животима, сви су имали јако успешне музичке каријере. Ј.С. Бах је имао велику подршку породице и био је

доброг здравља, док је Бетовен имао негативан утицај породице, а Вивалди је био слабог здравља. И Бах и Бетовен и Вивалди имали јако трагичне последње године својих живота.. Бетовен је изгубио слух, Бах је изгубио вид, а Вивалди је умро у болници и сахрањен као сиромах...

За Бахов успех, једним делом заслужна је и његова жена Ана Магдалена. Неки од његових колега који су му завидели, потплаћивали су његове ученике да бојкотују његова предавања. Мада се може, слободно рећи да је Бах имао доста среће у животу јер је сретао људе који су доприносили развитку његове даровитости , а имао је и ту срећу да се роди у породици музичара, тако да су и његова деца наследила даровитост за музику, чак су и ћерке имале успешне музичке каријере, иако у то време није било обичај да жена буде успешна као музичар.

Код Вивалдија је, пак, ствар била потпуно другачија, његов отац желео је да он постане свештеник, али га је ипак уписао у школу за виолинисте у којој су се уписивала сиромашна деца. Вивалди је научио да свира виолину, али и многе друге инструменте, пошто је био јако талентован и имао је жељу да своју даровитост развија. Велику улогу је имала и његова велика љував, Ана, која је играла бројне улоге у његовим операма и бодрила га. На његов успех је, ипак, највећи утицај имало његово позитивно размишљање и воља за живот.

Када говоримо о Бетовену, он је имао можда најтеже детињство од ових композитора. Отац, алкохоличар, који га је често тукао и желео да од њега начини познатог музичара, могао је јако да угрози развој даровитости код младог Лудвига (а вероватно и јесте). Да Кристијан Готлоб Неф није препознао његов таленат и одлучио се да му помогне, највероватније да Беотван не би постао толико успешан и светски познат композитор. Међутим, многа документа говоре о томе да је и он сам, последње године свог живота провео као алкохоличар и да је, управо због алкохолизма, изгубио слух.

Заједничко код сва три наведена композитора, јесте то да су сви имали веома успешне музичке каријере, да су сви свирали више инструмената и компоновали разна музичка дела. Разлике у њиховим животима су велике: Бетовен је чак неколико пута покушао да изврши самоубиство и водио је живот препун депресије, док је Вивалди био весео упркос болести, а Бах се повлачио у себе...