RAJKO MICIN

HULIGANI (ХУЛИГАНИ)

Etna 2012.

2

Glava prazna

*

Niko još nije precizno objasnio poreklo Huligana. Neki kazuju da ih je stvorio

Bog, nekakav bradati naučnik tvrdio je da su nastali od majmuna, ali je najverovatnije

da su jednostavno iznikli iz zemlje, a ko ih je tamo zasadio – ne zna se.

Huligani su najpre živeli u čoporima po pećinama i jeli su divlje voćke i kornjače

jer su zečevi bili prebrzi za hvatanje, pili jaja od vrana i svraka (otud uzrečica – svraka

ti popila mozak); možda su čak i travu pasli.

A onda su počeli da pripitomljavaju i divlje životinje, i tu se pokazala njihova

krajnja nehumanost: konje su prvo jahali da ne bi žuljali gole tabane dok idu peške (a

nisu se tada još setili da i konjima obuju potkovice); potom ih uprezali u plugove i

kola, i terali ih da to vuku iz sve snage, pri čemu su ih divljački tukli i još divljačkije

psovali; lakome svinje i glupe ovce su namamili u svoje torove, gde su ih, kobajagi,

džabe hranili, a u potaji su, kao što to uvek čine, pripremali oštar nož i ražanj (preteču

turskog kolca, koji im je sudbina, kasnije, kaznom namenila); pse su pripitomili i

odvojili od majke prirode gde su mogli mirno da love – naučili da ponizno šene i još su

ih, preko toga vezivali na kratkom kanapu i tesno oko guše, pa su jadni psi morali po

celu noć da laju, a često su morali i da jedu govna.

Primeri nečojstva: levo – još od malih nogu Huligani se uče zarobljavanju i

zlostavljanju životinja; u sredini – Huligan poslednjim atomima snage davi ovcu;

desno: Huligan licemernog osmeha uz kravicu kojoj je nehumano uskratio polni život

Sve im je, Huliganima, bilo čudno i nepoznato, i ništa im nije bilo jasno: kad god

su bili suočeni sa nekom pojavom – krstili su se; prvo obema rukama, a onda, pošto im

je u meĎuvremenu desna ojačala jer su njome uzimali razne stvari, počeli da se krste

samo njome, sem u izuzetnim slučajevima. Tako je nastalo verovanje u Boga, ali to i

nije bilo verovanje nego strah, jer je Bog donosio kazne i smrt, uz sve ostale dogaĎaje:

kišu, sunce, i proliv zbog nehigijene.

3

U meĎuvremenu im je Bog po Svetom Iliji poslao vatru, a na primeru otpale divlje

jabuke pokazao točak, pa je nastupila era opšteg tehnološkog razvoja.

Kad su se medvedi (koji su bili jače fizičke konstitucije) toliko namnožili da su ih

isterali iz pećina, i to u najtežem (zimskom) periodu – tokom leta su i dalje mogli da

neometano hrču pod stalaktitima – Huligani su počeli da kopaju zemunice: one, u

kojima su živeli mrtvi pokrivali su zemljom u visini od dva metra, a one u kojima su

živeli živi – pokrivali su sasušenom travom. Kako se trava obavezno palila kad u

zemunicu donesu poklon Svetog Ilije ili, u najboljem slučaju, punila dimom – morali

su da slažu na zemlji kamenje u krug i pokrivaju pločama.

Levo: Huligan uslikan iz potaje u huliganskoj naseobini Koželj blizu Knjaževca, 1903;

desno: Porodica Huligana iz kraja oko Knjaževca koji se zove Budžak

Huligani su bili neskloni higijeni i umivanju jer su se kao neplivači plašili vode i

umivanja, i prva reč koju su na svom jeziku izgovorili bila je: Svrbi. I to su stalno

ponavljali drpajući se, i češući. Pošto je u izgovoru, koji je tada još bio sličniji

animalnom nego humanoidnom, bilo veoma teško izgovarati tri spojena suglasnika,

najslabiji je otpao, pa se to pretvorilo u kraće i funkcionalnije – Srbi.

I danas se u većini krajeva gde se zadržao izvorni narodni govor (u Timoku na

primer), veoma jasno izgovara: ne kaže se “svrbi me” već “srbi me”.

I šipci, koji rastu pored puteva i od njih se kuva čaj i pekmez, zovu se srbodupci

jer kad se jedu i vrši se probava i, potom, istiskivanje probavljene hrane, od njih s(v)rbi

dupe.

4

Levo: Srbodupci /podli stari Latini su je podmetnili Huliganima tvrdeći da se

kobajagi zove Rosa canina, a da nisu kazali da od nje s(v)rbi dupe/; u sredini:

gloginja /opet Latini su neuspešno nametali da je to nekakva Crataegus laevigata/ –

omiljena ishrana Huligana u gladnim godinama; desno: Bunika /po Latinima kobajagi

Hyoscyamus niger/ – tajna sklonosti Huligana ka bunama!

Huligani su u svom istorijskom razvoju često bivali ometeni.

Ne samo da su ih ometali njihovi odmetnuti i odnaroĎeni potomci koji su nosili

nekakve gvozdene kape i prvi uveli u meĎusobne pozdrave sintagmu “Gde si, Care!?”,

“Gde si, Miškoviću, nisam te video dve godine”,... nego navalile i ale i vrane čijih se

jaja Huligani nisu mogli dohvatiti: od nekakvog Atile, koji je u rukama nosio bič božji,

a ne običan kakvim su Huligani šibali nevine konje kad zastanu pod plugom, do

preteča današnjih sapunskih heroja iz Turcije, koji su krenuli u Evropsku zajednicu.

Ali dok je Zajednica učila da savije burek, baklavu i slep, dok su skontavali kako se

zamotavaju i ukrčkavaju sarme, ne bi li ih što radosnije sačekali, oni, Turci, u kontaktu

sa Huliganima, su poprimili neke oblike nehumanog vladanja (ne u smislu vladavine

već ponašanja) i delovanja, pa su postali i veći huligani od Huligana.

Onda su, da bi pokazali ko je veći huligan na Balkanu, iskonski Huligani voĎeni

jednim bahatim i krvožednim stvorom – iako su kvalitetnije živeli plaćajući samo

desetak (a danas je pdv 18% sa tendencijom povećanja), i decu mogli da daju na

besplatno školovanje u carevinu (a danas samo mrski tajkuni mogu da daju milione da

iškoluju svoj porod u inostranstvu), neopravdano se digli i počinili stravične genocide

nad Turcima na više mesta: Deligradu, Ivankovcu, Čegru, Mišaru – gde je čak i jedan

pravoslavni pop okrvavio bradu. Na kraju su na podmukli način se uvukli u Beograd, u

tvrĎavu, i navalili na dvorove i garde. Ne samo da su izvršili genocid nad Turcima,

nego su silovali Turkinje, poneki i višestruko, u čemu se najviše istakao, u skladu sa

prezimenom, dotad neznani Milenko Stojković, koji je blede i prozračne Turkinje

odveo na ostrvo Ada Kale, odakle mu nisu mogle umaknuti jer nisu bile vične plivanju.

Vremenom, nakon genocida kojim su proterali Turke iz gradova, neki odmetnuti

Huligani su se nastanjivali u njima – obuvali se, oblačili još jedne (donje) gaće, prali i

kad ne padnu u blato, turali monokle i puštali bakenbarde – ali, većina Huligana je

ostala verna svojoj iskonskoj tradiciji, življenju i oružju.

5

Levo: Huligan sa svojom lepšom polovinom – uvek su birali niže i slabije da mogu

lakše da ih biju; u sredini: Huligan, opremljen i pripravan za vršenje radnji genocida;

desno: Huligan do samoga kraja ne ispušta oružje iz ruku!

Kad god bi zapucalo, huligani su masovno grabili oružje i jurili u nove genocide.

Pošto su odreda bili nepismeni, strana im je bila upotreba modernih artiljerisjkih oruĎa

(top) jer nisu umeli da odreĎuju koordinate, a trešnjev top koga su nosili na krkače i iz

koga su prangijali nasumice – raspao se jer su ga načeli žišci. Išli su dakle samo sa

puškom, nožem i zubima, ali pošto su uglavnom bili krnjavi, puštali su i nokte, kojima

su neprijateljima vadili oči.

U predahu bojeva, sviknuti na zemunice u kojima su boravili (oni kultivisaniji u

čatmarama sa zemljanim podovima), kopali su rovove, i u njima najradije provodili

vreme. Starešine su uvek, sa isukanon sabljom prve iskakale iz rova, sviknute na

kuršume sa čela ili sa leĎa, po zasluzi, i po prilikama. Istina, neki Huligani su i po noći

potajice napuštali mila boravišta – rovove – jer su im starešine tražile žive

neprijateljske jezike. Pored jezika, oni su natrag donosili i noseve i uši, a poneki i

švajcarske satove jer su mislili da su to živi stvorovi.

Kad je najviše zagustilo, oni su, umesto da muški stanu na božurovom polju,

samo sada okrenuti na suprotnu stranu, ka zapadu – kolektivno izdali zemlju i

ogranizovano u kolonama pobegli na more u vreme kada je u otadžbini trebalo krvariti,

a nije bila ni sezona jer je u Skenderbegovoj zemlji sneg padao po smetovima – a

onda, posle dužeg odmora i preplanuli, prostački navalili na profane Zapadnjake i

braću Bugare, zajedno sa Crncima iz francuskih kolonija, koje su im dodelili kao

logističku podršku. Pošto su Huligani od dugog boravka na moru bili preplanuli, ini,

Nemci, Austerci, i, dakle, braća Bugari, pružali su aktivan otpor, misleći da to

navaljuju samo poludivlji kolonijalni Crni Francuzi; inače, da su znali da su to

Huligani koji su pocrneli od mora – odmah bi se razbežali, u strahu da se ne ponovi

genocid kao nad Turcima.

6

Levo: Postupci Huligana bili su uvek naopaki: dok svi idu u Insbruk, Sent Moric, Bad

Gaštajn i druge zimske centre – Huligani u kolonama odlaze na more!

desno: Huligan po dolasku na more, usnimljen iz potaje na nudističkoj plaži.

Dok svet drhti od kanodada, dok se na frontovima po Evropi guše u krvi –

Huligani igraju kolo u Solunu, za koji bezobrazno tvrde da je njihov!

Nakon izvršene agresije s mora, na njive koje su odahnule od njihovih oštrih

plugova i tupih motika, ponovo su prionuli još žešćem zlostavljanju domaćih životinja

koje su, u meĎuvremenu, propustile priliku da se povuku preko Save i Drine ka

pitomijoj Evropi; ponovo su navalili u šljivike da ih nemilosrdno stresaju, gramzivo

sakupljaju njihove plodove i da ih, kao u paklu, trpaju u karakazane. I onda su uveče

sedali u krug oko karakazana, i konzumirali neovlašćeno proizvedene produkte –

opijate, nakon čega su počinjali da se još divljačkije ponašaju i psuju toliko glasno, da

su se straže braće Bugara povlačile sa granične linije u istočno podnožje Stare planine,

a Turci plahovito izvirivali iza Bosfora i Dardanelija.

7

Levo: Huligani snimljeni iz potaje na tajnoj lokaciji prilikom nelegalne proizvodnje

opijata u divljoj destilaciji; desno: Huligani, dileri opijata – preteče današnjih dilera

opijata koji rade sa više uspeha jer imaju manja pakovanja pa policija teže uočava.

I sve im uvek malo. A šta rade? Rodi voćka – oni samo uberu pa nose na pijace i

ucenjuju naše osiromašeno graĎanstvo. IzvaĎe krtole iz zemlje, ponekad ih i ne operu

već onako sa zemljom (da bi bile teže) opet nose na pijace, mere na kantare i ucenjuju

naše osiromašeno graĎanstvo. Uhvate prase, divljački ga i nehumano prekolju, dok se

još jadno u trzajima ne ohladi ošure mu kožu, iskasape i nose opet na pijace pa

ucenjuju naše osiromašeno graĎanstvo. Beru kupine pa i njima ucenjuju naše osirotelo

graĎanstvo. Beru maline, pa i sa njima to rade. Brali bi i gloginje, pa bi i njima

ucenjivali naše osirotelo graĎanstvo, ali je ipak naše graĎanstvo profanije nego što oni

misle, a i nije se baš dotle došlo!

Levo: Predrag Marković – ON se bavi kulturama, a ne Huligani; u sredini: Dušan

Petrović – ministar zadužen za odnos sa Huliganima; posledice tog procesa su

vidljive; Ivica Dačić – jedini profitirao: da bi došli Vladi (ne personi već instituciji),

morali su da registruju traktore, i tako ih fino navukao da napune budžet.

8

Dakle, šta Huligani rade – oni, kao, seju kulture. Pa svaka biljka, kad precveta i

sazri joj seme, sama se poseje – raznese vetar na sve strane pa ima mnogo toga više, a

oni to sakupe i seju samo na jednom mestu koje oni nazivaju parcela i koje je jedva

desetak ari, ako ga nisu po smrti oca sudski podelili sa bratom i ako se nisu sa

komšijama potukli oko meĎa. Kao – oni se bave uzgojem nekakvih kultura. A stignu

još i da se obrijaju pa i nokte da iseku, da im se zemlja ne skuplja pod njima. A

pogle’te ministra kulture – čovek, koji se zaista njome bavi, ne stiže ni da se obrije, ni

da skrati – nego ujutro, dok pripinje pantalone, sve vodi računa da je učkurom i

kaišima ne poduhvati i prepaše, pa da posle zbog toga ne može da diže glavu visoko.

Huligani ne zarezuju ni popove, ni vlast. Psuju Boga, i ne plaćaju porez. Na

inkasante huškaju šarplanince i seku motornim testerama bandere, ako ovi od struje

krenu uz njih. A ministru poljoprivrede oči se napele i izašle iz duplji, obuljavio čovek

načisto od muke, i njemu brada preti da krene ka pojasu, pa sve da krene u potpunu

propast. I konje, te rasne i plemenite sorte, koje se i jašu i zaprežu i bičuju, rasprodali;

teško im da ih hrane i timare, i pokupovali traktore. Pa sada, čim im nešto nije po ćefu

– ko nekad oklopnici vlastelini – evo ih u krdima na traktorima – pa na drumove. Pa se

poreĎaju, pa se prepreče. Pa pogase traktore da motori ne rade na prazno i ne troše

gorivo jer im je, kao, euro dizel preskup i malo subvencionisan. Da graĎanstvo još vozi

fiate, možda bi se neki i provukli ispod njihovih ogromnih točkova, ali gde ćeš

pasatima i mercedesima. Ni policija im više ništa ne može – navalili, pa svi registrovali

traktore, i sada, shodno tome, registrovani imaju pravo slobodnog upravljanja i

kretanja motornim vozilom po putnoj površini od javnog značaja, propisanom brzinom.

Toliko je bilo tih registracija, da je Dačić stekao imidž jedinog koji profitira.

Levo: Prvi pokušaji Huligana da blokiraju saobraćaj u Beogradu; desno: danas su

motorizovani, i mogu im se suprotstaviti samo tenkovi, ali nema ko da ih izvede.

Zato Huligane niko ne voli. Ne voli ih ni vlast, ni opozicija. I zato im niko i ne

dolazi. Pa i kad im, silom, doĎe – šta se desi? Je li, po dolasku u njihova opasna

staništa, Boris Tadić pomilovao nekog Huligana? Bar one retke male (jer se Huligani

sve manje razmnožavaju), one kojima još sline cure niz bradu jer njima nije poznata

institucija maramice, i koji nisu još dorasli do traktora? Ne, radije je milovao prljave

prasiće rizikujući da dobije šugu, slinavku, crni prišt.

9

Huligani snimljeni iz potaje na nepoznatoj lokaciji kako zlostavljaju krave

Levo: Boris Tadić, Psiholog: “U Drugoj Srbiji, sa kravama treba postupati

demokratski!”; u sredini: Boris Tadić, Vizionar: “Kad se izborimo sa organizovanim

kriminalom, korupcijom i Huliganima – evo, ovako će svaki naš osiromašeni građanin

moći da dođe u prirodu i slobodno ubere!”; desno: Huligani doskočili ministru

Dačiću u pokušaju da im se naplati kazna za nepropisno parkirano vozilo.

Ali, ako je za utehu, u nekim delovima zemlje, pogotovu na Istoku, situacija se

poboljšava. Njihova staništa, staništa Huligana, su sve praznija – neka čak i potpuno

prazna. Njihova snaga je sve manja, toliko mala da pojedinci ne mogu sami ni do

bunara, ni do stoletnog duda ne bi li im u krilo pala koja dudinja, a kamo li do pijace

da tamo ucenjuju naše osiromašeno graĎanstvo.

Zatire im se seme.

Dobar deo vekovima zarobljenih životinja, sada u sve većem broju slobodno i

nesputano hoda nenarušenim prostranstvima naše lepe prirode: Vešte mačke mogu da

ulove plen po sopstvenom izboru, a ne da upornim mjaukanjem u poniznim maženjem

o blatnjave nogavice Huligana umoljavaju suvu koru hleba; psi vraćeni majci divljini

mogu da se podsete slavnih vučjih podviga svojih predaka, a ne da šene pred

Huliganom za milost u obliku oglodane kosti ili prekjučerašnjeg okrajka ili da, lišeni i

toga, ne daj bože, jedu govna. Kokoške su sada slobodne da lete nebom, a ne da žive

pod stresom i da od psihologa Borisa Tadića čekaju Kokošiji sedativ...

10

Levo: Tomislav Nikolić, Predsednik: “Lako je meni sa Huliganima, sada, kada

sam posle dve godine sreo Miškovića! Ima da mu naredim da im pokupuje sve njive,

pa će da budu mirni, kao bubice.” Desno: Mišković – “Tajkun” (navod ambasadora

Konuzina): “Ne samo da ću da im pokupujem njive, nego ću da ih pretvorim u ovo”.

Uskoro neće biti divljih Huligana, koji će ometati vlast, i naše društvo će krenuti

uzlaznom putanjom tehnološkog i opšteg razvoja. Po našim ulicama slušaće se samo

naš lepi jezik, akcentovan uvek i samo na prvom slogu, a ne nekakvi dijalektizmi, i –

daleko ga bilo – vulgarizmi.

I uskoro će se, sasvim uskoro, naše graĎanstvo suočiti na novom realnošću –

biljke će moći i same da nekontroloisano niču, da se seju raznošene vetrom, na svakom

mestu. I svako će moći, neometan i neucenjivan, da doĎe i ubere, da izvadi krtolu, da

otrese voćku, da u krilo nabere maline, da uhvati prase, i to ne ono jednobojno – crno

ili belo – već ono lepo prugasto šareno, koje na vratu čak ima i čekinju od koje se može

napraviti i dobra četka, kako bi graĎanstvo moglo njome da otklanja nečistoću. Oni

veštiji, dolaziće do jaja direktno iz gnezda; najbrži će možda i hvatati sveže zečeve.

Sve će biti dostupno i na dohvat, samo treba prvi stići.

Huligani na blokadi, ali se naša Vlast ne da nadmudriti: Svi ovi su debeli!

11

HULIGANI

Rajko Micin

Elektronsko izdanje

1. septembar 2012. br. 116. - Dodatak

© ETNA - Elektronski časopis za satiru

www.aforizmi.org/etna

Urednik

Vesna Denčić

ISSN 2217-8902 (Online)