IVAN D. IVIC :  

1        “POČECI SIMBOLIČKE FUNKCIJE KOD DECE”   +  “PRVE REČI”

Noam Comski I moderni američki istraživači zastupaju pretpostavku da dete poseduje specijalan “uredjaj  za sticanje govora”.

            Dete nosi nasledno u sebi jezičku sposobnost, takozvanu generativnu gramatiku, koju samo treba da primeni na poseban jezik kome je izloženo. Oni smatraju da je za sposobnost razumevanja I stvaranja rečenica I gramatike dovoljno s jedne strane dete, sa svojim urodjenim jezičkim sposobnostima I s druge strane,  govor, tačnije sled izolovanih rečenica.

            Zanemaruju socijalnu interakciju sa ljudima, komunikaciju u toku praktične delatnosti,  igre ili učenja. Bitno je samo da dete čuje govor I naučiće da govori.

            Takodje smatraju da se specijalna jezička sposobnost razvija veoma rano, da se govorni razvoj završava do 5.-6. godine.

            Sa stanovišta nove lingvistike, otvaraju se nova pitanja. Da li je moguć razvoj govora nezavisno od socijalnog razvoja deteta, nezavisno od potreba deteta I afektivnih odnosa sa drugim ljudima, nezavisno od razvoja komunikacije deteta u preverbalnoj fazi razvoja? Da li je za razvoj jezika dovoljna samo izloženost jeziku?

            Dete se radja u nezreloj formi I zavisno je od odraslih. Obezbedjeni su mu zaštitni uslovi kako bi razvoj duže trajao, ali radi snalaženja u sredini u kojoj živi, dete urgentno razvija neke oblike ponašanja. Npr. refleksna ponašanja (refleks sisanja, gutanja,…), koja su od životne vaznosti, ali isto tako se pojavljuju I neki oblici socijalnog ponašanja: sposobnost prepoznavanja socijalnih “objekata” (osoba ili predmeta), sposobnost emitovanja signala I razumevanja signala drugih (npr. rana neverbalna komunikacija izmedju deteta I majke).

            Učenje se odvija u normalnom, svakodnevnom socijalnom kontekstu, postoji jaka I spontana motivacija za učenje (izmedju deteta I modela od koga uči postoji snazna afektivna veza). Pošto dete samo bira šta ce I kada ce učiti, učenje se odvija u onim fazama kada postoji najveća gotovost za učenje I u onim trenucima kada je dete najprijemčivije.

 

PRVE REČI

            Govor je najraširenije semiotičko (znakovno, tj. simboličko) sredstvo. Pojava prvih reči označava prelazak sa presemiotičke na semiotičku fazu razvoja deteta.

            Istraživanja pokazuju da se prve reči kod dece koja prednjače u govornom razvoju mogu javiti pre početka ili na samom početku druge godine (8.-15. meseca). Postoje, medjutim ogromne razlike u pogledu rečnika kod dece istog uzrasta. Brzina povećanja rečnika je različita. Posle javljanja prvih reči, povećanje je sporo I traje tokom

cele druge godine. Tek pri kraju druge godine dolazi do znatnijeg ubrzanja u razvoju rečnika.

            U periodu kad se pojavljuju prve reči, detetova senzomotorna inteligencija ne vrši istu analizu realnosti, tj. postoje nepodudarnosti u shvatanju veze izmedju izgovorene reči I objekta ili pojave koju ta reč označava. Nema objektivnog značenja reči. Naime, neke od prvih detetovih reči istovremeno označavaju I spoljni denotat (opste značenje reči ili neki pojam) I detetov odnos prema tom denotatu ili njegovo subjektivno stanje koje je u nekakvoj, ali ne nužnoj vezi sa tim denotatom.

            Npr. Dete izgovara “dada” (tata) I time označava oca, ali I svoj pozitivni emocionalni doživljaj izazvan pojavom oca. Ali I kada se igra igračkama izgovara “dada”, jer istu reč koristi I za isti emocionalni doživljaj izazvan igračkama.

            Dete počinje da ustaljuje upotrebu odredjenih reči za odredjene denotate (uglavnom osobe, objekte koji označavaju početne reci mama,tata,…). Ali kada dete u prisustvu odredjenih pojava ili objekata koje mu nisu poznate čuje odredjene reči, ono ne mora da ih vezuje za iste denotate za koje ih vezuju odrasli, nego će te reči vezati za ono što je za njega perceptivno, upadljivo ili značajno.

            Osnovni pokazatelji takve osobenosti detetovog semantičkog razvoja jesu:

PRETERANA GENERALIZACIJA REČI: preterano proširivanje znacenja.

Npr. dete upotrebljava reč “vuau” za psa koga vidi sa balkona, a onda I za konja koga vidi sa balkona, za ženu sa dečjim kolicima vidjenu sa balkona…Generalizacija ide dotle da sve što je vidjeno sa balkona postaje “vuau”. Tek posle nešto više od dva meseca od prve pojave “vuau” se upotrebljava samo za označavanje pasa.

PRETERANA RESTRIKCIJA RECI: preterano ograničavanje značenja je redja pojava od generalizacije.

Npr. jednom rečju se ne označava pas uopšte nego samo jedan odredjeni pas vidjen u odredjenom kontekstu.

            Dete najpre pocčnje da koristi govor kako bi uspostavilo I održavalo psihološku vezu sa odraslima, a tek posledično počinje da uočava da govor može imati I instrumentalnu funkciju (za traženje nečega) I druge funkcije.

            Medju najčešće upotrebljavanim rečima srećemo reči koje su u službi semiotičke denotacije (oznacavaju nekoga ili nešto). Deca od 18 meseci najčešće izgovaraju reči “to”, “ovo”, “taj”. To je, u produžetku razvoja gesta pokazivanja rukom, završetak operacije denotiranja.

            Dolazimo do zaključka da za razvoj dečjeg govora nije dovoljna samo izloženost deteta jeziku. Kod deteta se pojavljuje interesovanje za objekte, osobe, novine u okolini, a upotreba prvih reči je prosto produžetak te sklonosti. Toj sklonosti se pridružuje I socijalna motivacija, jer se upućivanjem na denotate (osobe, objekte,…) na vrlo efikasan način započinje komunikacija.

            Postoji jasna nepodudarnost izmedju senzomotornog I afektivnog iskustva deteta I iskustva sadržanog u jeziku.

Dete ima specificno poimanje sveta oko sebe od odraslih, a rezultati nepodudarnosti senzomotornog iskustva deteta I jezika je, da se dečje iskustvo ne može u celini prevesti u jezički kod. Deca ne mogu sve što dožive I shvataju u potpunosti iskazati rečima.

            Pokazatelj te neprevodivosti je da se veliki broj prvih reči gubi. Pojava reči u govoru dece koje ne postoje u govoru detetove okoline (odrasli ih ne primete ili ne razumeju značenje, ne prihvataju ih I one se gube) i nemogućnost sećanja (tzv. amnezija detinjstva) iz prve dve ili tri godine zivota (iskustvo koje nije prevedeno u jezički ili neki drugi kod ostaje izolovano I nužno se gubi). 

            Tek duga interakcija I komunikacija izmedju deteta I odraslih dovodi do stvaranja realnosti koja je zajednička za dete I odraslog I prevodiva je u jezički sistem komunikacije. A bez tog razvojnog I komunikativnog procesa jedinka bi ostala autistična “prazna tvrdjava” (kada bi dete koristilo samo reči koje samo ono razume, ne bi umelo da komunicira sa drugima kao ni oni sa njim).

ALEKSANDAR LURIJA- PSIHOLOSKI PROBLEM... I SIROKO GOVORNO SAOPSTENJE...

2 Psihološki problem rečenice kao jedinice iskaza

Izolovana reč označava predmet ( radnju ili osobinu ) i generališe ga dok rečenica predstavlja izražavanje cele misli. U raznim periodima psiholozi i lingvisti su pokušavali da odgovore na pitanje kako teče proces nastajanja rečenice.

            Klasična psihologija se zadržala na tvrdnji da je rečenica rezultat asocijacije izolovanih reči a da svaka reč izaziva niz asocijacija tj. druge reči koje čine celu rečenicu.

            Neke reči se javljaju samo kao elementi složenije grupe reči. Tako npr. reč „voleti“ zahteva dopunsku reč koja odgovara na pitanje KOGA? Ili reč „kupiti“ koja takođe zahteva dopunsku reč koja odgovara na pitanje ŠTA? Slične veze reči se javljaju i kod deteta čim reč koja ulazi u neraskidivu vezu sa praktičnom namenom, radnjom ili gestom deteta počne da dobija samostalnost.

            Prema savremenim lingvističkim mišljenima u jeziku se mogu izdvojiti dva potpuno različita principa organizovanja jezičkih značenja. Prvi princip po kome se stvaraju pojmovi se naziva paradigmatski a drugi, po kojem se stvaraju iskazi je sintagmatski.

            Paradigmatska organizacija jezika predstavlja uključenje datog elementa jezika u određeni sistem protivrečnosti ili u izvesni hijerarhijski sistem kodova. Npr. svaki glas se suprotstavlja drugom: B se razlikuje od P po zvučnosti, zatim D od T, oni zajedno ulaze u sistem suglasnika i suprotstavljaju se samoglasnicima a svi zajedno čine fonetsku organizaciju jezika. Ovo se isto odnosi i na leksiku. Reč PAS se suprotstavlja rečima MAČKA, KRAVA ili KONJ ali sve one zajedno ulaze u grupu reči koje označavaju domaće životinje i suprotstavljaju se grupi divljih životinja.

            Prelaskom od reči na rečenicu javlja se novi princip organizacije govora koji je u lingvistici poznat kao sintagmatski princip. Njegova je suština da u osnovi organizacije iskaza ne stoji hijerarhijsko suprotstavljanje već široki prelaz od jedne reči ka drugoj. Npr.u rečenici „kuća gori“ ili „pas laje“ zapažamo da ne dolazi do suprotstavljanja reči „kuća“ i „gori“ nego dolazi do prelaza jednog elementa ka drugom i organizovanju povezanog iskaza.

            Poznato je da se rečenice, kako najjednostavnije, tako i složenije, kod deteta ne javljaju odmah, već se formiraju u procesu dugog razvoja. Bitna je činjenica da je sintagmatska organizacija širokog iskaza prirodniji oblik govora od paradigmatskog  sistema.

Široko govorno saopštenje I njegovo nastajanje

Nastajanje govornog iskaza

Postoje etape formiranja govornog iskaza koje su zasnovane na sledećim psihološkim karikama:

Motiv iskaza

Zamisao iskaza

Unutrašnji govor

Formiranje širokog govornog iskaza

MOTIV ISKAZA

Za svaki govorni iskaz je polazni motiv da se putem iskaza izrazi određeni sadržaj. Motiv može da bude bilo kakav zahtev ili obraćanje informativnog karaktera kao I želja da se jasno formuliše sopstvena zamisao. Ukoliko se nijedan od ovih motiva ne javi, govornog saopštenja neće biti. Najjednostavniji oblici afektivnog govora, za koje nije potrebna motivacija, su uzvici koji se javljaju kao odgovor na neko afektivno stanje.  Postoje I složeni oblici govornog iskaza koji predstavljaju govornu komunikaciju I to je dijaloški govor odn. razgovor u kojem učestvuju dva subjekta. Treći oblik govornog iskaza je monološki govor, koji može da nastane kao odgovor na pitanje ili kao realizacija zamsili samog subjekta.

ZAMISAO ISKAZA

Nastajanje zamisli predstavlja etapu koja određuje njen sadržaj. Na njoj se zasniva osnovna šema budućeg iskaza. Za ovu etapu karakteristična je činjenica da subjekt počinje da shvata na koji način se subjektivni smisao može pretvoriti u sistem širokih I svima razumljivih govornih značenja. Proces prelaska misli u govor predstavlja veoma složenu pojavu. Misao se ne otelovljuje u govoru već prolazi kroz niz etapa, formira se ili ostvaruje u govoru.

UNUTRAŠNJI GOVOR

Predstavlja neophodnu etapu u formiranju spoljnog govora. U ovoj etapi, unutrašnji smisao se prevodi u sistem širokih semantičkih značenja a simultana šema semantičkog zapisa prekodira se u organizovanu strukturu budućeg širokog sintaksičkog iskaza. Poznato je da se unutrašnji govor deteta javlja u trenutku kad ono počne da oseća određene teškoće, kada se javi neophodnost da se reši određeni intelektualni zadatak. Takođe je pozanto da se unutrašnji govor formira relativno kasno.

FORMIRANJE ŠIROKOG GOVORNOG ISKAZA

Ova etapa je manje proučena od prethodnih. Karakteristika širokog govornog iskaza jeste ono što je uključeno u proces živog opštenja I prenošenja informacije od jednog lica ka drugom a u njega ne ulazi samo jedna rečenica već ceo niz uzajamno povezanih rečenica. Rečenice, koje su  uključene u široki govorni iskaz,  moraju da odgovaraju ne samo zamisli govornika već I u odnosu slušaoca prema tom iskazu. Tako da te rečenice nemaju samo referentnu prirodu već ukazuju na određeni događaj I imaju I socijalno-kontekstno značenje.

 Ontogeneza govornog iskaza

           

            Formiranje govornog iskaza kod deteta prolazi kroz nekoliko etapa-od pojavljivanja izolovanih reči preko izolovanih samostalnih rečenica do složenog širokog iskaza. Čak I u prejezičkom stadijumu, tepanje deteta služi kao najprostiji oblik komunikacije zasnovane na intonacijskim komponentama koje imaju komunikativnu funkciju u govoru deteta.

            Karakteristike povezanog govornog iskaza možemo lako uočiti ako detetu od 2,5 do 3 godine damo zadatak da nam ispriča šta je videlo u ZOO vrtu. Dete u početku uglavnom pravilno ispunjava ovaj zadatak. Međutim kod deteta primećujemo da ono ubrzo počinje da priča o sporednim dešavanjima i asocijacijama i da skreće sa teme i priča o drugim stvarima što znači kod njega još nije učvršćeno orijentisanje na zatvorenu šemu iskaza. Tek na školskom uzrastu će dete početi da pretvara iskaz u zatvoreni sistem složenog pripovedanja. Smatra se da je ova faza prelaza uslovljena formiranjem unutrašnjeg govora deteta, koji se formira znatno kasnije od njegovog spoljnog govora. Dete koje već vlada spoljnim govorom u situaciji dijaloga još nije sposobno za široki monološki govor.

            Ontogeneza široke govorne komunikacije je još nedovoljno proučen proces.

MILORAD NAUMOVIC

3. Osnovne karakteristike govora predskolskog deteta

Proucavanje decijeg govornog razvoja

Prvo interesovanje za deciji govor pocinje pre dva veka tj. od pojave Tidemanove biografske studije decijeg dusevnog razvoja,kojom pocinje I prvo ozbiljno belezenje podataka o govornom razvoju.Pre njega to je bila samo retka pojava,a krajem proslog

veka to je postalo ‘’naucna moda’’ kod mnogih naucnih ljudi-filozof Ten,prirodnjak Darvin,psiholog Vunt…Rezultati nisu bili bas spektakularni iz dva razloga:

1.ispitivanja su vrsena na jednom detetu

2.ispitivanja su obicno vrsili roditelji tj.pristrasni posmatraci.

Psihologija je znacajno doprinela proucavanju razvoja govora kod deteta,pogotovo pojavom teorije generativno-transformacione gramatike,ciji je zacetnik Noam Comski.Njegova teorija sadrzi tvrdnju da je jezicka sposobnost urodjena I nezavisna od drugih sposobnosti.Pod uticajem ove teorije sezdesetih godina nastaje psiholingvistika.

‘’Dete je nasledno obdareno apstraktnom shemom gramatike pa mu je izlaganje jeziku sredine potrebno samo da bi usvojilo posebna gramaticka pravila karakteristicna za maternji jezik’’

Psiholozi Pijazeve skole se ne slazu sa lingvistima I tvrde da jezik odrzava misljenje.Sustina Pijazeove teorije je u tvrdnji da se jezik izgradjuje na saznajnim sposobnostima.

Cinjenica da se kod deteta rano javljaju iskazi koji nisu jasni detetu,podstice istrazivace na nova traganja u proucavanju govora kojim se roditelji obracaju deci.Jezik odraslih je osoben I semanticki I sintaksicki I nastao je kao rezultat prilagodjavanja odraslih jezickom I saznajnom nivou deteta.Nije dovoljno da dete bude izlozeno jeziku pa da ga I prihvati,dete pocinje da koristi neke reci I pre nego je u stanju da shvati sta one znace.Time je dovedena u pitanje I kognivisticka (saznajna) teorija.

Traganjem nekih naucnika,Lineberga,dovode do pojave da u ljudskom bicu postoje bioloske predispozicije za govor jer se on javlja samo kod ljudi.

Nas naucnik Ivan Ivic pokusava da razresi tvrdnjom nesklad izmedju cinjenice da su saznajni preduslovi nuzni za razvoj govora I cinjenice da se neke gramaticke forme javljaju pre odgovarajucih intelektualnih operacija.

Metode istrazivanja decijeg govornog razvoja

Ovim metodama se ispituje misljenje,intelektualni razvoj,emocije,pamcenje,artikulacija,

pojava I upotreba leksike…

1. Direktna ili biografska metoda-prati razvoj govora u najranijem detinjstvu,od pojave prve,druge reci,prve recenice…Posle cetvrte ili pete godine dete prosiruje svoj recnik.Prednost je sto govor prati neko ko je u stalnom kontaktu sa detetom a mana je sto zapazanja roditelja nisu uvek sistematska.

2. Metoda vremenskog uzorka-neekonomicna je jer je za nju potreban duzi vremenski period (nekoliko godina) pa se skracuje na jedan dan,nedelju pa cak I sat.Moze biti I kraci (10-15 min) ali se primenjuje vise puta na dan.Prednost je sto je objektivnost znacajna I visoka -rezultat ce biti pouzdaniji ako ispitanici ne znaju da se ispituju,a nedostatak je sto su vremenski uzorci prekratki.

3. Metod uzoraka aktivnosti- podrazumeva pracenje govornog ispoljavanja deteta u toku aktivnosti: igre,jela,rada,dijaloga sa drugom decom,svadje…Vreme pracenja je ograniceno na unapred odredjeno vreme-5,10,15 min.

4.Metoda testova- koristi se za ispitivanje razlicitih vidova decijeg govornog razvoja.Cilj je utvrdjivanje da li dete poseduje I u kojoj meri ono sto se ispituje.Testovi mogu biti individualni I kolektivni.Moze biti diferencijalni-ispituju se relativne razlike u govoru medju decom.

Dobar test ima svoju:

-validnost-da meri ono sto treba da meri

-relijabilnost-pouzdanost tj.prethodnu proveru

-objektivanost-rezultati ne zavise od ispitivaca

-standardizovan-ima odredjene merne karakteristike

5.Asocijativne metode-sustina je da se deci daju odredjene reci kao podstrek a zatim se beleze one reci koje detetu padnu na pamet.

Razvoj glasovne strane govora

Da bi se moglo uspesno delovati na govor deteta moraju se prvo upoznati osnovne karakteristike tog govora.Jos od rodjenja dete ima donekle razvijen govorni aparat.Krajem prvog meseca dete proizvodi oko trideset glasova a posle dva-tri mececa I do sto dvadeset.Glasovi beba samo delimicno lice na glasove u nasem govoru.Da bi dete izgovorilo glasove maternjeg jezika potrebno mu je 6-8 godina.Ucenje glasova se sastoji u zaboravljanju onih reci koje se ne cuju u govoru sredine I ustaljivanju samo onih koje se cesto upotrebljavaju I ponavljaju.Ucenje mora uvek da bude motivisano,prvi deciji glasovi ispoljavaju emotivna stanja deteta,stanja prijatnosti ili stanje neugodnosti.Iprvi plac je glasovna aktivnost deteta.

Prvi glas koji se javlja u decijem placu je glas A,zatim glasovi E I I a zadnji su O I U.Suglasnici se javljaju pri kraju prvog meseca,prvo konsonanti K,G,H tj. guturali.

Krajem prvog meseca se javljaju I prvi slogovi pa se taj period do treceg meseca naziva I period spontane vokalizacije.Beba podrzava glasove iz okoline,vezba ih I ponavlja.Ovaj period se naziva jos I pripravni period jer sluzi za izrazavanje stanja deteta.

Postoje cetiri perioda:

1.Period plakanja-pocinje sa prvim placem,krikom

2.Period gukanja-u drugom mesecu I pitice od guturalnih glasova,javljaju se govorne konstrukcije ‘’gu’’ I ‘’agu’’

3.Period plakanja-prva polovina prve godine,to je spajanje pojedinih glasova u slogove-ma-ma,ba-ba

4.Period razumevanja tudjeg govora-pocetak druge polovine prve godine,kada dete shvata potpuni smisao kratkih I jednostavnih recenica.

Znacajan cinilac u ranom ucenju govora je majka I ako je ona izvor prijatnosti I sigurnosti njen govor se imitira I podrzava.

Pojava prve reci

Pojavi prve reci prethodi razumevanje reci odraslih.Prve reci se javljaju u 15 ili 16 mesecu a mogu I kasnije,od 24 do 36 meseci.Posle tog perioda vec se radi o zakasnjenju I to utvrdjuje strucno lice.Devojcice izgovore prve reci pre decaka.U ranom govoru dece prvu fazu cini imenovanje predmeta I zato preovladjuju imenice.

Razvojni red usvajanja kategorija reci je sledeci :vlastite imenice,zajednicke imenice,prosti veznici,glagoli,predlozi,zamenice,pridevi,brojevi,prilozi.

Razvoj decijeg recnika

Prosecni deciji recnik oko druge godine iznosi oko 37 reci a kod govorno razvijene dece I do 120.Recnik se moze povecati za oko 1000 reci godisnje.Medju tim recima je I veliki broj neologizma tj. novostvorenih reci nastalih na osnovu sopstvenog iskustva.To su specificni neologizmi koji se dele na:

-Leksicke-ne postoje u recniku odraslih,izmisljene reci (strugalice,lupalica…) Dete ovo reci stvara slucajno I spontano;

-Morfofonemski-gramaticki oblici jednine I mnozine,padezni nastavci,predlozi (pas-pasovi,djak-djakovi,zuljece cipele,crveca jabuka…)Upotrebljava oblik iako ne zna koja mu je funkcija.

Jezicki faktori decijeg govornog razvoja

U govorno-jezickom razvoju postoje raznolikosti koje se ispoljavaju kod sve dece.One se sastoje u vremenskoj dimenziji javljanja,specificnosti oblikovanja glasova,gramatickih formi,pocetni glasovi,pojava glagolskih vremena,nepromenljivih reci…

Zajednicko za svu decu je da svaki normalan razvoj tece kroz ove procese ali svaka na svoj nacin I kod svakog deteta drugacije.

Svaka nova rec koja se pojavi pokazuje tendenciju da se umrezi.Reci koje se pojave a ne zazive odmah se zaboravljaju,pa se tek kasnije ponovo obnavljaju.Osnovne vrste reci koje se prve pojavljuju su imenice.Sve ostale reci se vezuju za nju.Zamenice se odnose na imenice,pridevi ih obogacuju kvalitetom I kvantitetom a brojevi odredjuju njihovu kolicinu.Ako je imenica poznata detetu,glagol se lako povezuje sa njom I bez objekta..

Neke reci imaju za dete veci jezicko-mentalni znacaj nego sto odrasli mogu da predpostave.Rec PAPA za dete moze da znaci’’gladan sam’’,’’gde su mama I tata?’’

Jezik postaje posrednik izmedju sveta I deteta koji mu pomaze da sredi utiske koje je steklo delovanjem spoljnih faktora.

Ne mozemo uzeto kao gotovo ono sto dete kaze nego treba videti sta ono podrazumeva pod onim sto kaze(semantiku).Semantika je nauka u proucavanju jezickog razvoja jer dete,usvajajuci maternji jezik,pripisuje recima odredjena znacenja.

Pojava recenice u decijem govoru

Filip Malrije povezuje pojavu recenice sa izmenom odnosa prema predmetima,osobama I samom sebi.U periodu od 18 meseci do tri godine on uocava nekojiko faza:

1.U prvoj fazi se pojavljuju reci onim ili drukcijim redosledom od napred navedenog

2.drugu fazu odlikuje pojava recenice koju cine dve reci,glagol I objekat (vidi koka)

3.u trecoj fazi se javljaju pravilne strukture recenice,subjekat,glagol I objekat (ja hocu igracke)

Da bi se govor razvio dete treba da zeli da govori.Recenica je I samo jedan glas kojim dete izrazava neko svoje stanje.Prve reci su izrazavanje odredjenih potreba,zelja…

Recenica je sadrzana I u prvom decijem glasu.

Funkcije govora predskolskog deteta

Funkcije govora mogu da se razvrstaju u tri faze:

1.Signifikativna (oznacavajuca)- odnosi se na razvoj decijeg recnika I sposobnosti da stvari oznacavaju recima.Uodgovarajucem trenutku deca treba da pronadju rec kojom ce oznaciti neki pojam.Deca predskolskog uzrasta treba da prepoznaju neke pisane znakove na etiketama,vratima,natpisima na raznim mestima…

2.Socijalna (komunikativna)- podrazumeva ucesce objektivnih faktora kao sto su slusalac I predmet o kojem se govori.Ona moze biti:

-fakticka (ako se njom saopstava o necemu sto se vidi)

-obavestajna (prenos informacija o predmetima,pojavama…)

-heuristicka (saopstavanje otkrica,saznanja)

-imaginativna (prica se o onome o cemu se masta)

-ekspresivna (izrazavanje osecanja)

-regulativna (uspostavljanje odnosa medju decom)

3.Privatna (egocentricna)- dete izrazava zadovoljstvo govorom,skrece paznju na sebe.Tu spada govor kojim dete izrazava svoje misljenje,govor formiranja pojmova.

Jedan od uslova dobrog I uspesnog rada sa decom jeste ispitivanje tj upoznavanje govora dece.Takva ispitivanja se obavljaju spontano (belezenjem govora dece kada nas ne primecuju) I planski (sa utvrdjenim ciljevima).Mogu se koristiti metode

razgovora,opisivanja,pricanja,prepricavanja…Podaci se unose u tabele,proucavaju se I uopstavaju radi daljeg koriscenja.

Komunikativna sposobnost predskolskog deteta

Govor I misljenje se razvijaju kao dve samostalne funkcije ali se vec u drugoj godini spajaju I povezuju.Sredinom druge godine dete pocinje da sastavlja prve dvoclane recenice.Dete dovodi objekte u medjusobne odnose I to oznacava pocetak razvoja simbolicke inteligencije.

Govor deteta mladjeg predskolskog uzrasta je nedovoljno razumljiv izvan situacije I samo u sklopu okolnosti mozemo do kraja razumeti sta ono izrazava.Tada se javlja nominalni realizam tj. pojava da se ne razlikuju reci od predmeta koji oznacavaju (deca misle ako je duza rec veci je I predmet koji oznacavaju).Deca tesko shvataju metafore I alegorije.

Jedna od karakteristika govora je I sinprakticnost tj. uska povezanost govora sa prakticnim aktivnostima deteta.Kod mladje dece govor se javlja posle izvrsene radnje a kod malo starije dece govor pocinje da prethodi radnji.

Znacenje reci kod dece I odraslih se razlikuje u pogledu forme (ono sto se moze opaziti) I sadrzaja opstenja (deca se delimicno priblizavaju pojmovima odraslih).

Deciji recnik se u toku predskolskog perioda znatno bogati.On sadrzi reci koje obelezavaju konkretni svet koji ih okruzuje.Recenica se postepeno izgradjuje I u gramatickom smislu.Pred polazak u skolu deciji recnik je srazmerno bogar,recenica gramatickirelativno izgradjena,situacioni govor postepeno prelazi u konteksni.Formira se govor u sebi.

Uprvim godinama dominira heverbalna komunikacija a kasnije dominira verbalna,koja potiskuje neverbalnu.Znacajan oblik je I egocentrican govor,kojim dete izrazava svoja stanja I raspolozenja.

Zaostajanje I poremecaji u govoru

Do zaostajanja I smetnji u govoru dolazi zbog fizickih I psihickih smetnji.

-Slab sluh dovodi do zakasnjenja u pojavi govora,do nepravilnog izgovora glasova I reci,do oskudnog recnika.Takvoj deci pomoc pruzaju logoped,lekar I vaspitac.

-Problemi sa vidom takodje uzrokuju problem,ne mogu se razlikovati boje,slike,pokreti,gestovi..Takva deca obicno cute,ne ucestvuju u govoru I zaostaju u njegovom razvoju.

-Levorukost-u nasoj sredini sve je napravljeno za desnjake a prevezbavanje deteta u desnoruke ostavlja mnoge posledice: nemir,nervoza,agresivnost,mokrenje…

1.Najveci broj poremecaja u govoru dece ogleda se u artikulaciji.Nerazvijeni glasovi su uglavnom vokali E,O,plozivi T,D,afrikati Ć,Đ,Č,DŽ,friktivi S,Z,Š,R,prednjenepcani

suglasnici L,LJ,NJ.Ovi poremecaji dovode do osecaja usamljenosti,manje vrednosti,neprilagodjenosti…

Najpovoljniji period za sticanje pravilnih I ispravljanje losih artikulacionih navika je period od pete do osme godine.

2.Drugu grupu cine poremecaji u glasnosti.Do njih dolazi usled poremecaja rada glasnih zica,nepravilan rad resice,mekog nepca ili nosa.Glasovi se izgovaraju kroz nos.Ovde spada I piskav,promukli I saputav glas.

3.Trecu grupu cine poremecaji ritma-mucanje(nevoljno ponavljanje jednog istog glasa ili reci usled tonicnog grca) Mucavost se u najvecem broju javlja u ranom detinjstvo,do osme godine I vise se javlja kod decaka nego kod devojcica.Uzroci pojave nisu definitivno utvrdjeni: povrede mozdane hemisvere,poremecaji u govornim organima,uzroci psiholoske prirode…pa cak I kada je brza misao od sposobnosti da je izgovori.

4.Cetvrtu grupu cine poremecaji u upotrebi jezika-afazija-posledica povreda u pojedinim mozdanim sferama.

Govorni poremecaji se mogu podeliti na organske (dovode de usporenog govornog razvitka- gotsko nepce,vucje zdrelo,zecja usna) I funkcionalni (na njih se moze uticati,oni su sredinski ili psiholoski)

Najvaznije je da se poremecaj blagovremeno otkrije I da na njemu rade strucna lica.

Dragan Krstic.

4 .OBELEŽJA DEČJE IGRE

 Smatra se da decje igre imaju sledeća obeležja:

Vrsta igre u načelu sledi pravac i stepen razvoja, što znači da se dete igra na način koji je primeren njegovom uzrastu I razvoju.

Od rodjenja pa do pola godine starosti detetova igra je spontana I uglavnom se sastoji od nekoliko motoričkih radnji. U drugoj polovini prve godine života, dete već pokazuje izvestan smisao za igru, zabavlja se svojim prstićima I uživa kad se stariji igraju s njim. Nakon što prohoda, dete dolazi u dodir s mnogim predmetima koje baca, dohvata, stavlja predmete jedan na drugi.

Sa 18 meseci dete može da nosi predmete, da vuče igračku na točkićima, sa smislom posmatra igru druge dece.

Sa dve godine dete povećava interes za igračke, ulazi u socijalne odnose sa drugom decom.

U trećoj godini se javlja imaginacija I dramatizacija I saradnja sa drugom decom.

U četvrtoj godini dete razvija složene ideje, teži da se igra u grupi sa 2-3 deteta, obično istog pola.

Oko pete godine dete se vezuje za specifične projekte , danima se zadržava na onome što je započelo (gradi kuću, n.pr.), teži da se igra u većoj grupi dece I pokazuje veći interes za izlazak napolje.

Broj igara se smanjuje sa uzrastom I dete počinje da se igra sa velikim brojem

Igračaka ali se “specijalizuje” za određene igre, zadržava se na onima koje je sam odabrao. U stanju je da se više vremena zadrži na jednoj igri koja je u skladu s njegovim sposobnostima.

Sa uzrastom se povećava vreme provedeno u specifičnoj igri – što je dete starije duže je u stanju da se zadrži na jednoj igri.

Ukupno vreme igre se smanjuje s uzrastom – kako je dete starije, ono ima sve više obaveza I smanjuje se vreme igre, a to ga nagoni da u ograničenom vremenu vrši odabir igara.

Od neformalne, igra postaje sve formalnija – dete počinje da priprema posebnu opremu za igru, dogovara se s drugovima I drugaricama o pravilima I trajanju igre.

2. PITANJE IGRAČAKA

 Igračke imaju značajnu ulogu u razvoju deteta. Igra ima poseban značaj za razvoj deteta, a isto tako i vrsta igara i igračaka.

Igračke se menjaju iz naraštaja u naraštaj, ali igračke su toliko dobre koliko potpomažu razvoj stvaralačke ličnosti u detetu. Igračka ne mora biti dobra ako je skupa. Ponekad su jeftine igračke mnogo interesantnije i korisnije detetu nego skupa igračka koja ne opravdava funkciju unapređenja razvoja deteta.

Poseban slučaj predstavlja težnja da se detetu nabavljaju “agresivne” igračke. Kao i ostala bića dete u sebi nosi i agresivne naboje i nema ničeg lošeg u tome da ih kroz igru spozna ali ukoliko dete traži samo takve igračke, trebalo bi se zamisliti , jer razvoj agresivnih obrazaca ponašanja dece može predstavljati izvor mnogih nevolja za dete u kasnijem životu.

Na starijim uzrastima opada značaj igračaka ali se kao problem mogu pojaviti modeli ponašanja prisutni u stripovima, filmovima, serijama i sl.

U našim medijima je sve više prisutno nasilje i činjenica je da je to deo naše stvarnosti idete treba da bude upoznato sa svim stranama društvenog razvoja i ponašanja, ali u odgovarajućoj, realnoj proporciji.

 

3. IGRA KAO DIJAGNOSTIČKO I TERAPEUTSKO SREDSTVO

 

       Detetov unutrašnji, psihološki svet na očigledan način biva ispoljen u igri. Zbog toga i roditelji I drugi laici mogu donositi ocene o razvoju deteta, zasnovane na posmatranju ponašanja tokom igre.

Psihološki mehanizmi deteta ispoljeni u igri mogu biti tanani i složeni.Često i samo nesvesno svojih problema, dete ih ispoljava simbolički, što zahteva dug I strpljiv znalački rad stručnjka uz saradnju roditelja.

Dokazano je da igra može da “isprazni” neki detetov psihički naboj . Igra deluje na dete kao što umetnost oslobađa i “čisti” odrasle. Međutim, igra može delovati mnogo intenzivnije na dete, naročito ako je vođena od strane stručnjaka i usmerena na žarište neurotskog ponašanja. Transportujući svoje odnose sa sredinom na igračke, dete svoje neurotsko žarište dovodi pod kontrolu, razrešuje konfliktne situacije, i uz pomoć terapeuta razvija svoj kriterijum ponašanja.

RADA IVANOVIĆ

5. Dete i jezička komunikacija

   - Govor je socijalna kategorija koja se uči u aktivnoj komunikaciji i   interakciji  sa drugima

-          Dete ima potrebu za kontaktom ikomunikacijom sa odraslima

-          Za proces razvijanja i usvajanja govora bitna je KOMUNIKATIVNA POTREBA GOVORA I AKTIVNOST DETETA

-          Akcenat sa glasovne strane pomera na KOMUNIKACIJSKI I INTERAKCIJSKI PRISTUP

-          Komunikacija označava usmene razmeneporuka između najmanje dve osobe, sa odrešenim ciljem

-          Ovo shvatanje govora određuje mesto deteta u vaspitnom procesu, ulogu vaspitača, kvaljitet odnosa između dece i odraslih, izbor sredstava i materijala , kao iizbor i aktivnosti

-           Vaspitač je model upotrebe govora, prenosnik jezičkih znanja, partner u komunikaciji i aktivan slušalac dece

  ŠTA MOŽE DETE?

         NASLEDNI ČINIOCI

Dete rođenjem poseduje socijalne sposobnosti – plač, smeh, gukanje- pomoću kojih stupa u kontakt sa odraslima i zahvaljujući tome dete razvija i jezičko ponašanje.

        SREDINSKI  ČINIOCI

Uslovi su sredina u kojoj dete živi i odrasli koji se bave detetom.Kvalietet komunikacije i inter akcije između deteta i drugih socialnih ahtera zavisi razvoj govora.Pored  emocionalnih odnosa nužna je praktično-sociona razmena između deteta i odraslog.

     Na ranom uzrastu govor deteta situacioni ili inplicitan.Dobar deo poruke je sadržan u samoj     situaciji pa je razumljiv odraslom.

     VAŽNO JE ZNATI

U predškolskom periodu je značajno prevođenje deteta na ekspicitni govor koji je prilagođen sagovorniku i komunikaciskoj situaciji.To je stavljanje deteta u situaciju da govori da praktikuje upotrebu govora u interakciji sa drugima.Dete razvija svoje govorno ponašanje.

FUNKCIJE GOVORA

Kada je u pitanju glasnovna strana jezika , dete je ovaldalo glasovima mogućno je da neka deca još teže izgovaraju glasove š,ž,đ,dž,r. Sa tom decom  se radi individualno – vežbe artikulacije kroz govornu igru a ne sa celom vaspitnom grupom.Bitno je bogaćenje rečnika i diferencijacija značenja reči ( semantika ).Problem predstavljaju neki relac ioni izrazi: manje - više , pre – posle , dugačko – kratko.....

Dete u okviru sintakse koristi potvrdne, upitne i odrične rečenice.Ima problem sa : složenijim konstrukcijama : „ako....onda“ ili sa vremenskim odnosom između dva događaja. U svakodnevnom životu dete ovladava govor složenijjim jezikom,glasovima i uči za šta kako da upotrebi. Ono razvija Komunikativne (socijalne) funkcije govora.

      KOMUNIKATIVNE

      INTERAKCIONA ILI FATIČKA održavanje kontakta sa odraslima.

INSTRUMENTALNA izražavanje želja zahteva protesta.

REGULASTIVNA upravljanje ponašanjem drugih

EKSPRESIVNA izražavanje osećanja

HEURISTIČKA postavjanje pitanja

IMAGINATIVNA  stvaranje igrovne izmišljene situacije

OBAVEŠTAJNA davanje podataka ono me što sagovornik ne zna

PERFORMATIVNA davanje obećanja

PRIVATNE

JEZIČKE IGRE različitog tipa vežbe glasovima slovovima variranje reči

GOVOR kao sredstvo mišljenja, formiranje pojmova

GOVOR za upravljanje sopstveni ponašanjem , za razvijanje slike o sebi.

VAŽNO JE ZNATI :

Teškoće u komunikaciji javljaju se zbog nedovoljnog poznavanje jezika i nespopsobnosti da se stavi na stanovište drugog ( egocentrizam ).

Problem se prevazilazi metodama učenja razgovorom sa različitim sagovornicima i slično.

      POTREBE DETETA U JEZIČKOJ KOMUNIKACIJI

-          Otkrivanje sopstvenih mogućnosti izražanja i komuniciranja  : neverbalni,verbalni,grafički govor.

-          Ovladavanje raznovrsnom upotrebom govora : izražavanja svojih želja i potreba

-          Održavanje kontakta sa drugima izražavanje osećanja i unutrašnjih stanja

-          Obrazlaganje svojih postupaka i i deja

-          Obaveštavanje davanje uloga

-          Upravljanje sopstvenim ponašanjem

-          Ovladavanje sposobnošću da se govori pred većim brojem judi

-          Upoznavanje i usvalanje naziva predmeta i pojava

-          Upoznavanje tvorevinama iz narodne i umetničke književnosti naših i drigih naroda

-          Upoznavanje i igranje tradicionalni igara

-          Upoznavanje sa filmom, pozorištem,p.lutaka i senki dijafilmovima

-          Upoznavanje sa svetom : video slika , pisma, pantomime i sl.

-          Razvijanje govornog stvaralaštva : jezičke igre , dramsko-jezičke  igre, jezičko-muzičko i jezičko-likovno stvaralštvo.

-          ( u knjizi ima još ovo su po meni najbitnija )

      ULOGA I POSTUPCI VASPITAČA U RAZVIJANJU JEZIČKE KOMUNIKACIJE

-          stvaranje prijatne podsticajne atmosfere u kojoj se govor koristi u igri i druženju.

-          procenjivanje komunikacije sposobnosti dece i planiranje individualnog i grupnog rada

-          prilagovađanje govora mogućnostima dece

-          korišćenje različitih verbalnih i neverbalnih podsticaja ( osmeh,pogled,dodir ,pokušaj probaj jasnije,slušam te)

-          biranje sadržaja i sredstava koja su bliska interesovanjima dece

-          uvažavanje stvaralaštva dece i istraživačkih sklonosti

-          praktikovanje rada u malim grupama u parovima,trijadi,sa celom grupom

-          menjanje sastava grupa po različitim kriterijumima

-          razumevanje za verbalne teškoće dece i poseban rad sa decom koje zaostaje u razvoju

-          uvažavanje dečijih jezičkih tvorevina,beleženje objavljivannje,prezentovanje

-          učestvovanje u komunikaciji kao partner ili kao zainteresevan,

( u knjizi pročitajte,ima još )

JEZIČKE IGRE I AKTIVNOSTI

      ŽIVOTNO PRAKTIČNE I SLOBODNE AKTIVNOSTI

      jesu osnovni okviri koji je najpogodnijeza upotrebu govora.

Odrasli treba da koriste sve situacije za govorno aktiviranje dece.

Situacije su :

-          nega i pomoć detetu prilikom uzimanja obroka

-          pričanje o sadržajima

-          odgovaranja na dečja pitanja

-          pričanje doživljaja

-          razgovori dece između sebe,dece i odraslih,i van pedagoške ustanove

-          sačinjavanje pozivnica za svečanosti

-          stvarna telefoniranja

-          pričanje o onome što decu interesuje,aktuelnosti

-          formiranje pravila zajedničkog življenja.

Sve ovo jesu prirodne komunikacije u kojoj dete koristi govor i uči za šta ga sve može upotrebiti.

SPECIFIČNE JEZIČKE AKTIVNOSTI

Sem životnih situacija u predškoslkim ustanovama organiziju se jezičke aktivnosti kao posebne aktivnosti u kombinaciji sa drugim aktivnostima.

NEVERBALNE IGRE I AKTIVNOSTI

Neverbalni govor je utkan u dobroj meri u sve komunikacijske situacije.Zadatak je odraslih da prepoznaju,tumače i adekvatno reaguju na poruke upućene neverbalnim putem. Tako se uspostavlja poželjna komunikacija.Primenjujući u radu različite tipove neverbalnih igara i aktivnosti ( gestovne igre, pantomina ) .

IGRE PREPOZNAVANJA I UOČAVANJA

„ kako pokazujemo kako smo ljuti?,veseli,zamišljeni,kako se pozdravljamo ?kako tražimo tišinu? “ U okviru ovoga su i  tumačenja neverbalnih signala šta znači ti signali ?

IGRE O PONAŠANJA NA NEVERBALNOM  PLANU :

-          prikazivanje zanimanja – pogađanje o kome je reč

-          prikazivanje različitih radnji

-          pričanje priča pantominom  i prevođenje na jezički plan

-          slanje signala : jedno dete izvede pokret,ostala deca prihvataju

-          slanje  signala rukom , deca se drže za ruku

-          slanje poruka namigivanjem ,

-          slanje pozdrava rukom, glavom ili kombinacijom.

-          slanje zvukova ( zvuk sirene )

IGRE ZAMIŠLJANJA :

Deca zamišljaju da rade ili nose nešto što je teško.Na primer nošenje sladoleda u kornetu na velikoj vrćini.Ostala deca ga imitiraju.

Za tumačenje i imitiranjem mogu se koristiti različita sredstva da se protimače neverbalni signali i prevedu u verbalni plan.

„ šta je dalje bilo ? kako se završio njihov razgovor ? „

IGRE I AKTIVNOSTI ZA PRAKTIKOVANJE KOMUNIKACIJSKE UPOTREBE GOVORA

Praktikuje se ako je dete stavljeno u situaciju da govori , da razmenjuje iskustva da varira govor na različite situaciječ. Kombinacije različitih formi rada : lično izjašnjavanje,razmena u parovima.

Funkcije govora treba razvijati različitim sistemima igara.

igre slušanja u komunikaciji.( Opis igara u knjizi)

obaveštajna upotreba govora

       obaveštavamo :

–        sastavljanje zajedničkim aktivnostima sa decom

–        sačinjavanje obaveštenja humorističkog karaktera

–        obaveštavanje telefonom

–        slanje telegrama

–        o polasku i dolasku vozova

        izveštavamo:

-          o razpoloženju u vaspitnoj grupi

-          o tome kako smo proveli dan

-          deca ulaze u uloge izveštavača sa različitih mesta

telefoniranja :

-          učenje pravila telefoniranja

-          razgovori između dece u grupi

-          sa decom drugih grupa

-          sa vaspitačicom

-          sa kuvaricama

-          sa mlađom decom

  davanje uputstava i naloga :

   cilj : deca razvijaju sposobnost prilagođavanja govora trenutnoj situaciji

 OBLAČIMO LUTKE ( IGRA SA ZAKLONOM )

Aktivnost se započinje izsećanjem lutaka od kartona i prikupljanjem odeća za lutke.Kada završe vodi se razgovor da li su lutke isto obučene itd.

heurustička upotreba govora

Deca često postavljaju pitanja.Pitanja imaju različitih karakter.Neki put to su pitanja za cilj samo održavanja kontakta sa drugima.Oko treće godine javljaju se pitanja koja imaju za cilj imenovanje , obaveštavanje.

Od šeste,sedme godine je pravi period zapitkivanja,saznanjni i komunikativni karakter.U dečijim pitanjima se manifestuje razvoj dečjeg duha,što je produkt intelektualne

radoznalosti.U procesu vaspitanja uvažavamo dečju potrebu.Odgovori odraslog treba da budu prilagođeni dečjim mogućnostima.

stvaranje pitalica

odgonetanje nepoznatih predmete

igre tipa kviza da-ne ( opis igara u knjizi )

Pitanja suprotnog značenja

U početku ih započinje vaspitač a kasnije i sama deca mogu da izmišljaju

Ekspresivna upotreba govora

Deca izražavaju emocije na različite načine.Za to treba imati osetljivost i razumevanje. Jezičke tvorevine koje nastaju spontano nazivaju se „ ekiki „ . U tom trenutku dete je stvaralac reči koju izgovara u ritmu koji samo izmišlja , kombibujući različita izražajna sredstva.Takve tvorevine nastaju kada deca ugledaju vaspitača ( ma-ri-ja ,ma-ri –ja... )

Potrebno je organizovati aktivnosti u kojima deca govore o onome šta su videla , čula , doživile , osetila.Rečenica počinje : ja volim,ne volim,želim,tužan sam ...

Treba korisiti iskustvo dece.Mogu se koristiti kartice sa likovima.

Imaginativna upotreba govora

Je korišćenje govora za stvaranje situacije. Polazi se od shvatanja da su imaginacija i stvaralaštvo opšte ljudske sposobnosti koje treba negovati od ranog detinstva.

Treba poći od iskustva dece : igra slogovima,igre rečima sa različitim nastavcima , reči na eč: meč,skeč,kreč,.Smešne reči,tople reči,teške,kratke,dugačke....

Stvaranje imena pesama besmislica

O dece se traži da izmišljaju imena gradova prema nekom cveću ( Neven grad ) ,po životinji ( Ježograd ).

Mogu da stvaraju pesme,kada shvate da se ta vrsta stvaralaštva uživa od strane vaspitača. I pesma može da bude dobar podsticaj za razvoj mašte.

Stvaranje priča

-          vaspitač priča priču,ali ne do kraja. Oni nastavljaju

-          kombinacija sa dramskim izvođenjem

-          smišljanje priče po datim rečima koje deca izmišljaju

-          pričanje po crtežima,jedan počinje drugi nastavlja.

Igre za bogaćenje dečjeg rečnika

Igre u kojima se može obogatiti,proširiti i aktivirati dečiji rečnik :

-          izmišljanje poređenja : lep kao...

-          nalaženje sličnih reči,istih reči koje različito znače

-          stvaranje deminutiva i augmentativa

-          stvaranje onomatopejskih reči

-          beleženje čudnih reči,retkih reči

-          nabrajanje staništa životinja: štenara , golubarnik

-          traženje najdužih reči

-          značenje naših imena

 

KOMPLEKSNE AKTIVNOSTI

U sebi sadrže različite tipove aktivnosti. Počev od planiranja i izbora ideja ,dogovaranja , nabavke materijala,kombinovanja,izvođenja i procenjivanja.Uključivanje dece u svim fazama rada misaono ,manipulativno,istraživačko.Govorne aktivnosti su sastavni deo kompleksnih aktivnosti i imaju funkciju iznošenja ideje ,dogovaranja,predlaganja.

- stvaranje dečjeg lista

- formiranje grupne biblioteke

- stvaranje grupnih slikovnica

-  stripa

- izrada scenskog dela

- dramatizacija govornih umetničkih tekstova

- slobodne dramske improvizacije.

- spravljenje foto albuma

- panoa

- snimanje različitih aktivnosti dece i vaspitača

6. STUPNJEVITOST RAZVOJA ARTIKULACIJE – Smiljka Vasić

ARTIKULACIJA =

-        proizvođenje konsonantskih glasova menjanjem vazdušne struje pomoću pokreta jezika, zuba, usana i mekog nepca, (govorno funkcionisanje pomoću njih)

-        proizvođenje govornih glasova

-        izgovaranje

-        biti povezan u govoru

-        obrazovanje glasova u vezani govor

-        pokreti i položaji govornih organa tokom govora, koji služe da prekinu ili menjaju zvučnu ili bezvučnu struju vazduha u značenjske glasove

-        aktivnosti koje menjaju veličinu i oblik usne duplje (što je neophodno za rezonancu tona)

-        (u širem smislu) obuhvata i obrazovanje i izgovor glasova

-        jasnost i razgovetnost glasova.

PREDUSLOVI

Stupnjevitost razvoja i stalnog redosleda stupnjeva razvoja dečjeg ponašanja uočena je još sa Piježeom. Razvojni redosled se javlja u svim segmentima dečjeg razvoja (u motoričkom, kognitivnom, moralnom ponašanju, u jezičkom razvoju...). On je čvršći kada je reč o artikulaciji – javlja se i u najsitnijim osobinama glasova. Na primer: u usvajanju pojedinačnih glasovnih crta u okviru iste foneme (najmanje značenjske jedinice). To znači da će dete kada je reč o fonološkim osobimana glasova po redosledu usvajati: vokale pa konsonantnost, bezzvučnost pre zvučnosti, oralnost pre nazalnosti, pregradnost i strujnost pre visoke i niske tonalnosti, trajnonost i trenutnost pre svih ovih osobina i pre će usvojiti reč pa onda rečenicu.

Razvojni redosled uslovljen je uzrasnim mogućnostima deteta i individualnim tempom razvitka (svako dete ima svoj tempo) tj. brzinom prolaska kroz određene razvojne faze, kao i različitim trajanjem razvojnih faza.

Primer: na prelazku iz jedne u drugu fazu (reči u rečenicu) dete toliko toga želi reći (a još ne ume) da ponekad počinje da zamuckuje, a odrasli su u brizi u stanju stvoriti problem od jedne razvojne pojave, mada često nije u pitanju poremećaj.

Treba imati u vidu i da razvojna norma (ono što oko 75% dece ima u govoru u određenom uzrastu) odstupa od književne norme (naročito ako se govor sredine u kojoj dete raste ne poklapa sa književnim govorom).

JEZIČKE UNIVERZALIJE su one jezičke osobine koje su zajedničke za sve jezike sveta, uprkos kulturnim varijacijama. Zasnovane su na opštim, jedinstvenim, istim univerzalnim principima fonologije, sintakse i semantike (kao na pr. neki odnosi, predmeti, osećanja, kvalitet... se nekim rečima obeležava na svim jezicima sveta, zatim sintakse algebarskog tipa...).

Uslovljene su podlogom jezika i to:

-        biološkom - dobar govorni aparat tj. govorni organi (pluća, dušnik, zubi, jezik...) i

-        fiziološkom (zdrava senzomotorna osnova).

Obe osnove tj.podloge, preduslovi, se oslikavaju i u razvojnim govornim fazama u toku učenja. (Na primer: dete će prvo usvojiti finu muskulaturnu motoriku, pa tek onda grupu afrikata i kontrolisati njihovu upotrebu u različitim glasovnim kontestima).

Razvojne faze dece takođe utiču na govor (u fazi predpubertetske pometnje dece opada sposobnost čitanja, dolazi do smanjenja broja reči, pri opisivanju se u količini verbalizacije javlja pad...).

Po Linebergu zato čovek (za razliku od životinja) i ume da govori jer može (ima tu podlogu).

U čoveku je usađena potreba da govori i da uči da govori. Čak i pri teškim poremećajima, deca uče da govore (slaboumni mogu razviti neke govorne aktivnosti i sl.).

Čoveka karakteriše razlikovanje konkretnog od apstraktnog (u fonemskoj analizi) pa se tako on može služiti govorom.

Razvojni redosled usvajanja glasova ogleda se i u zavisnosti od mesta obrazovanja i ponašanja vazdušne struje (redosled usvajanja konsonanata-na kraju pitanja), ali i po mestu javljanja pojedinih glasova u rečima (prvo se usvaja pravilan izgovor glasova na početku, zatim u sredini, pa na kraju reči), što je uslovljeno prirodom i opsegom dečjeg akustičkog pamćenja na određenom uzrastu i mogućnostima akustičke analize i sinteze glasovnih osobina u sastavu reči.

Opažanje pravilnog izgovora, ispravna zvučna slika glasova i procena pravilnog izgovora prethode pravilnoj artikulaciji glasa.

FAZE (TOK NORMALNOG GOVORNOG RAZVOJA,  NJEGOVI PRINCIPI I ARTIKULACIJA)

Neki naučnici tvrde da se ritamski elementi govora usvajaju u materinskoj utrobi, a ritamska struktura se uči sa otkucajima majčinog srca. Govor počinje da se uči od trenutka kada je beba zaplakala – prva glasovna fonacija uslovljena fiziološki uspostavljanjem samostalnog disanja), dok okolina odmah odgovara. Tu postoje svi elementi neophodni za govor: trajanje, intenzitet, vokalska i konsonantska struktura. Te izražajne glasove (=Darvin) beba proizvodi u stanjima nezadovoljstva (glad, bol i sl.) ili kada je zadovoljna, sa elementima vokala prednjeg reda tipa A,E čak i nekim pregradnim glasovima.

Sa rastom bebe nastaje ekspanzija glasovnih varijacija. Beba sa 3 meseca ima 100-200 raznovrsnih glasovnih  varijacija. Ti glasovi nastaju usled slučajnih prepreka vazdušnoj struji na putu od grla do usana. Oni za izraz zadovoljstva odlikuju se oralnošću, a nezadovoljstva su unjkavi-sadrže veći stepen nazalnosti. (Po tome majke razlikuju potrebe koje izražava dete plačom). Ovaj period se naziva i PERIOD SPONTANE VOKALIZACIJE jer nastaju pod uticajem unutrašnjih činilaca i potreba, a nisu odgovor na spoljne draži. Naredna faza se javlja još pre nestanka prethodne.

Prvi oblik socijalizovane vokalizacije nastaje na relaciji odnosa majka – dete. Suviše brižna majka, kao i suprotno može negativno uticati na saznanje bebe da se govorom može kontrolisati okolina tj. u izvesnoj meri se odlaže govorni razvitak deteta, jer ono treba da nauči da se vokalizacijom komunicira.

Dete se igra govornim organima kao što se igra sa rukom, nogom i nastaje nov dijalog dete – okolina ono (naročito u stanjima zadovoljstva) vokalne glasove postepeno zamenjuje SILABIČKOM slogovnom vokalizacijom. Prvo kontroliše intenzitet i trajanje glasa kao i intonacionu strukturu govora (Ozgud).

Odojče počinje prilagođavati slučajno proizvedene glasove onima što čuje u svojoj okolini. Učenje artikulacije se sastoji iz utvrđivanja onoga što se u maternjem jeziku javlja i zaboravljanja onoga čega nema u njegovoj fonematskoj strukturi. U sr-hr. jeziku ima 30 fonema, pa će dete svesti učenje na toliko (zaboraviće ono što je nekada bilo u stanju obrazovati, a čega nema u govoru okoline, za šta nadalje ne postoje uzori, ni podsticaji).

PREGRAMATIČKI PERIOD  ili PERIOD DEČJEG JEZIKA (0-3 godina) je period kada se javlja prva reč (6 meseci – 2 godine). Varira u opsegu između 47-66 nedelja. Po Širlijevoj to je 15 meseci. Kod prosečnog jugoslovenskog deteta to je na uzrastu oko 15,5 meseci (pod uslovom da ona nije ona koja podseća na reč odraslih već i ima za dete svoju jezičku funkciju, vezana je za određen predmet, osobu, situaciju). Devojčice počinju da koriste prvu reč nešto ranije od dečaka. Dete počinje da reaguje na određene grupe glasova kao da imaju značenje i da ih koristi kao imena. Napredna deca je izgovore oko 9. meseca, a ako se 1. reč ne javi do kraja 2. godine treba pronaći tome uzroke. Prva reč za dete ima i funkciju rečenice (mama=mama žedan sam) – reč-rečenica, halo-faza ili situaciona reč, te ona ima manipulativnu, instrumentalnu i ekspresivnu funkciju.

Halo-faza u toku druge godine prelazi u rečenicu od 2 reči, u toku treće godine u 3 reči...

Sa uzrastom se povećava broj reči u rečenici i njena složenost. Prva vokalizacija nije i pravi govor kao što ni prvi udvojeni (ponovljeni) slogovi nisu prave reči (ma-ma, pa-pa).

Prvi slučajni glasovi iz bebinog repertoara se javljaju počev od grla ka usnama (na pr: h– k – g), ali kada se počne sa učenjem artikulacije u rečima, prvi usvojeni glasovi su oni koji se obrazuju počev od usana ka grlu (p – b – t) i to u svim jezicima. Zato su prve bebine reči: mama, papa, baba, tata, nana koje se oblikuju na usnama ili zubima. Oni se lakše uče jer su vrlo vidljivi glasovi.

U usvajanju glasovnih grupa i glasova postoji razvojni redosled. Prvo se usvaja izgovor vokala, pa konsonanata (dete sa 3 g. poseduje 100% vokala i 66% konsonanata sh jezika).

Redosled usvajanja konsonanata:

plozivi: P – B, T – D, K – G,

nazalni: M – N,

frikativni: H, J, F, V, S – Z, Š – Ž i R

afrikati: C, Ć – Đ i Č – DŽ.

Najteže glasovne grupe sa najčešćim nepravilnim izgovorom (za sve uzraste) su:

 laterali, afrikati i fikativi pa zatim nazali, plozivi i na kraju vokali.

Artikulacija postaje zrela sa 7 – 8 godina, dečaci nešto ranije, mada je razvojni redosled isti kao kod devojčica.

Vaspitaču ovo sve olakšava pravljenje plana rada za razvijanje govorne kulture kada je izgradnja glasa u pitanju.

RAZVIJANJE I BOGAĆENJE DEČJEG REČNIKA – Smiljka Vasić

REČI su elementi misli neophodni za proces mišljenja. Delovi jezika – reči, prethode rečenici kao složenijem obliku govornog ponašanja. Zato treba upoznati sve vidove koje jedna reč može imati.

Za kvantitativnu analizu dečjeg rečnika je važno kolikim fondom reči dete raspolaže.

Razvoj rečnika deteta se posmatra kroz:

povećanje broja reči korisnih za usmeni i pismeni vid izražavanja i

kroz opseg različitih značenja u okviru jedne te iste reči.

Adekvatnost u izražavanju ne zavisi od broja reči. Na pr. „On nije znao na koje mesto sada treba da ide“ / „On nije znao pravac“=jasnije izražava misao i zrelije je formulisana rečenica.

Stvaraoci literature za decu takođe treba da vode računa o rečima podesnim i potrebnim za određene uzraste i pravom značenju upotrebljenih reči kao i njihovom kvalitetu.

((Navesti sve što se odnosi na silabički i pregramatički period iz pitanja broj 9!))

Deca razumevaju govor znatno ranije nego što počinju da koriste reči u govoru.

Čim dete shvati da predmeti imaju svoje ime, počinje proces imenovanja predmeta. Deca (kao i primitivni ljudi) pridaju magičnu vrednost imenima predmeta. Ona veruju da će ako saznaju ime stvari, moći ovladati njome-postati njeni gospodari. U tom motivu je snaga radoznalosti u ovladavanju rečima.

Prve reči koje nauče dobijaju značenja u vezi sa specifičnim stvarima sa kojima su u dodiru iz neposrednog okruženja – vide ih. Tako se javljaju novoizgrađene reči, koje ponekad nemaju pravo značenje (neologizmi) – deca ih izmišljaju po svojoj logici, te se pojam određene reči za dete tek postepeno približava značenju opštog pojma reči za odrasle. Deca postepeno saznaju i da neke reči imaju i druga značenja osim onih na koja su se navikla. Prvo nejasno naslućuju, a zatim toga postaju svesni.

U ranim uzrastima preovlađuju imenice.

Po Šternu:       u 15. mesecu su sve reči imenice, izuzimajući uzvike,

u 20. mes. 75% su imenice, a 22% su ostale kategorije reči,

u 23. mes. 64% - imenice, 23% glagoli, 15% ostale reči.

I drugi su konstatovali: 50%-60% rečnika deteta uzrasta do 2 god. su imenice.

Dečja pažnja je usmerena na predmete koji su statični jer su lakše uočljivi. Obeležavanje predmeta rečima je ranije nastalo od obeležavanja radnje rečima.

U dečjem govoru prva reč funkcioniše kao potpuna rečenica. Prva reč sadrži funkcije svih ostalih kategorija reči koje će se iz nje posepeno izdiferencirati pod uticajem sredine.

Proširivanje fonda reči u rečniku deteta i poboljšanje njegove upotrebe postiže se bogaćenjem i proširivanjem materijalne okoline deteta tj. bogaćenjem neposrednog dečjeg iskustva. Povećanje fonda imenica postiže se dovođenjem deteta u dodir sa konkretnim predmetima, raznovrsnom i bogatom sredinom, a glagoli su uslovljeni zanimljivim dečjim aktivnostima i njihovim praktičnim interesovanjima.

Opseg upotrebe prideva, priloga i drugih reči (koji pretpostavljaju sposobnost apstrakcije) zavise više od stepena inteligencije i zrenja deteta, a menje od okoline i broja vitalnih interesovanja.

Zamenice i predlozi konkretno zavise od određenog stepena sazrevanja deteta. Sposobnosti stičemo:

(Gezel):           2 zamenice / sa 2 godine

                        3 zamenice / 3 godine

                        4-5 zamenica / 4 g.

(Munc): 48% dece od 2 g. je sposobno da koristi zamenice JA i MI.

Odnosi u prostoru su tesno povezani takođe sa znanjem i iskustvom.

Tek nakon iskustvenog doživljaja deca postepeno usvajaju predloge poput ISPOD I IZNAD.

Genetički red usvajanja pojedinih kategorija reči kod dece je uglavnom:

vlastite imenice

zajedničke imenice

proste veze I, ALI, TAKO,

glagoli

predlozi sa prostornim odnosima NA, U

zamenice

pridevi  za imenovanje osobina pomoću kojih predmeti mogu biti prepoznati (crvena lopta)

apstraktne imenice (težina, kvadrat)

brojevi

prilozi.

Prve naučene reči su očigledno imena pojedinačnih konkretnih i specifičnih predmeta. Rasel ih naziva REČI-PREDMETI, one su u osnovnom jeziku deteta i mogu biti samostalno upotrebljene. Uče se u susretu sa samim predmetom i ne zahtevaju reči pojašnjenja (pas, konj...).

Nesamostalne reči (ILI, MADA, ZATIM) dobijaju značenje i sadržinu uz druge, pa se kasnije i uče.

ZNATI JEDAN JEZIK = (Rasel) prikladno koristiti reči tog jezika i odgovarajuće postupati kada se reči čuju. Dakle, razlikujemo učenje reči i predmeta i upotrebu tih reči u govoru. Ono što učimo i znamo, a koristimo i ističemo u govoru, samo je deo toga, za koji smo neposredno zainteresovani i o kojima želimo da sazna i naš slušalac.

Pitanje pasivnog rečnika (razumevanja i prepoznavanja reči) i aktivnog (rečnika upotrebe) takođe moramo uzeti u obzir jer ga ima i dete, ali nisu isti, već je veći pasivan.

Krajnji cilj bi bio osposobljavanje deteta da reči koristi kao fizičke fenomene tj. da ih pravilno čuje i izgovara i da sve karakteristike jedne reči vezuje za njen osmišljeni sadržaj.

Rad na razvijanju dečjeg rečnika sastoji se ih razvijanja:

rečnika koji koristimo u govoru

rečnika koji koristimo u pisanju

rečnika reči koje prepoznajemo pri slušanju i

rečnika koji prepoznajemo pri čitanju.

Govor gestova igra značajnu ulogu u dečjem govornom razvitku a posle se zamenjuje artikulisanim govorom.

U lingvističkom vaspitanju važnu ulogu igraju dečje pesmice. One uvode dete u novi svet reči i zadovoljavaju  njegove potrebe za ritmičkim istraživanjem.

Verbalizacija onoga što je dete iskusilo na osnovu čula je jedan od načina za upotpunjavanje značenja reči. Na osnovu tog iskustva se vrši klasifikacija značenja reči. Zato je najbolji vid vežbanja i proširivanja rečnika zahtevati od deteta da kaže i izrazi šta je neposredno videlo i osetilo, čulo i iskusilo.

Za razvijanje dečjeg rečnika su vrlo korisne i slikovnice i knjige. U njima treba da budu zastupljene reči koje se najčešće javljaju u govoru.

Prvo je potrebno uključiti reči iz standardnog maternjeg jezika koji se najviše upotrebljava u sredini u kojoj živi dete, pa uključivati i reči koje su teže za izgovor, ali ne izlaze iz okvira dečjeg iskustva.

Pored misaone osnove treba pomoći da savladaju artikulaciju tih reči i da uvežbaju njihovu upotrebu.

U rečnik deteta ne uvoditi relativno retke i teške reči, ako sa decom prethodno nismo savladali najopštije reči iz okvira njihovog svakodnevnog rečnika.

Rečnik čitanja se bitno razlikuje od rečnika govora i pitanja. Rečnik pisanja je širi jer mnoge reči traže manju automatizaciju. Sa godinama te razlike postaju manje uočljive. Po Vodsu je u sedmogodišnjaka pisani rečnik obično za 50% bogatiji od govornog.

Opseg rečnika zavisi od individualnih razlika koje su na manjem uzrastu manje. U 14. godini dečji rečnik iznosi 10 hiljada reči, u 21.g. – 15.000, a rečnik odraslog čoveka je u proseku oko 18-20 hilj.

Ogden tvrdi da je rečnik od 850 reči dovoljan da se izrazi sve što je čoveku neophodno za život.

Zanimljivo je da je 80% reči u delima Eliota, Dikensa i Skota uzeto iz rečnika od 1.000 najčešće upotrebljavanih reči i da je to jedan od uzroka njihove velike popularnosti. Sve to ukazuje da je mnogo važnije raditi na tačnom usvajanju značenja pojedinih reči potrebnih u svakodnevnom životu, nego na nasilnom povećavanju liste artikulisanih reči, koje nemaju intelektualni i emocionalni sadržaj

Bogaćenjem i razjašnjavanjem onoga što se iskustvom steklo, posmatranjem, uočavanje, razgovorom o onome što je viđeno, postiže se mnogo više nego prostim tumačenjem i formalnim uvećavanjem rečnika deteta. Decu treba upućivati na  ono što, shodno svom uzrastu, mogu da zapaze.

Stalno treba da podržavamo dečje osmišljene govorne aktivnosti, razgovarajući o zbunjujućem za njih

7. Đorđe Kostić, Spasenija Vladisavljević

RAZVOJ STRUKTURE REČI

Kada se majka i ostali ukućani obraćaju mališanu, pre svega bebi upotrebljavaju kratke najčešće jednosložne i dvosložne reči, što bebama u potpunosti odgovara. Ako su reči jednostavnije i prepune emocija, na taj način nesvesno se utiče na razvojni put progovaranja deteta. U početku progovaranja dete može u potpunosti da izgovara jednosložne i dvosložne reči, ukoliko u njima ne postoji suglasnički spoj, odnosno konsonantni klaser.

Tokom progovaranja mala deca su suočena i sa složenijim rečima trosložnim i višesložnim. Progovaranjem između osmog, dvanaestog i četrnaestog meseca dete savladava sve veći broj glasova, jer bez njih ne mogu da se grade reči.

PREDUSLOVI ZA RAZVOJ STRUKTURE, REČI SU SLEDEĆI:

- uzrast deteta

- frekvencija stimulacije od strane odraslih

- neometani fiziološki prenos informacije od izvora zvuka do korteksa

- neuromotorna povezanosti s perifernim govornim organima tokom gukanja, brbljanja i tepanja (bablinga)

- neometani prenos akustičke informacije auditivne percepcije povezane sa integracionim sistemom ostalih analizatora

- verbalna memorija

- pojava početnih glasova koji se lako spajaju

- razgraničenja sličnih fonema

Jezik i govor nastaju posredstvom biološko-društvenih procesa, odnosno pod uticajem sredine u kojoj dete živi. Individualnosti razvoja su očigledne. Svako dete ima svoj put govorno jezičkog razvoja, dok vremenom ne dođe do osnovnih jezičkih zakonitosti. Prema Kostiću srpski jezik ima trideset glasova, pravila gramatike i ogovarajući rečnik.

U ovoj oblasti ukazala se potreba za proučavanjem nastajanja reči kod malog deteta tokom razvoja njegovog govora. Polazeći od početka reči do izgovora po obrascu odraslih, što je suština razvoja dečijeg govora.

Analiza govora omogućila je potpunije upoznavanje zakonitosti razvoja govornih reči, a to su:

- početna značenja reči,

- suprasegmentna struktura govora

- postojeći glasovi iz perioda gukanja i bablinga

- nepotpune reči

- suglasnički spojevi

- dalji razvoj glasova koji upotpunjava klastere i reči

Istraživanja su pokazala da se klasteri stvaraju sa prvim progovaranjem između 12 i 14 meseci, a ponekad u periodu bablinga, što utiče na složenost poktreta govornih perifernih organa.

Dalji razvoj glasova i upotpunjavanje reči kao i klastera, intezivno se prepliću i to omogućava sve razumljivije iskaze deteta. Kod skoro sve dece broj i vrsta glasova se uvećava, a njihov kvalitet poboljšava. Slično je i sa rečima. One se upotpunjavaju i umnožavaju u zavisnosti od uzrasta.

RAZVOJ KLASTERA

Do 14 meseci dete je savladalo sve vokale i suglasnike. Iz većine reči dete je izostavljalo klastere, koji su se nalazili na početku reči, jer su počinjali glasovima S i L, od kojih glas S dete još nije izgovaralo i na taj način se stvarala nepotpuna reč npr.

ona - slona

adojet - sladoled

aje - staje

ato - slatko

1. KONSONANTSKI KLASTERI

Ampa - lampa

opta - lopta

2.SUGLASNIČKI KLASTERI OD DVA GLASA

bod - brod

meko - mleko

duko - duško

ade - ajde

3.SUPSTITUCIJA SA POSTOJEĆIM GLASOVIMA

meto - meso

paja - spava

okaka - olovka

pite - piše

4. KLASTERI OD TRI GLASA

duvo - drvo

tuvenkapa - crvenkapa

tuja - struja

ino - zrno

5.REČI KOJE SADRŽE PO DVA KLASTERA

ita - trešnja

gode - grožđe

ano - hladno

popavja - popravlja

DOBRO IZGOVORENE REČI SA SUGLASNIČKIM KLASTEROM

1. PERIOD

Do 18 meseci nije se javila ni jedna potpuna reč koja sadrži klaster

2. PERIOD

Do 21. meseca

mleko

lopta

bambi

jedna

3.PERIOD

do 24. meseca

glava

jakna

digni

dva

plavo

atka

ptica

medved

Klasteri se javljaju u početnim rečima progovaranja. To je glas koji dete već koristi u govoru ili glas kojim zamenjuje onaj glas koji još ne može da izgovara. Zamena je akustički slična. Glasni činioci pri formiranju odrede vrste klastera koji zavise od

govornih uticaja u samoj porodici. Tek druženjem sa ostalom decom i ljudima dete postepeno savladava celokupan klasterski fond. Brzina usvajanja klastera zavisi i od predhodnih usvojenih glasova koji se akustički lako uklapaju na mesto onog glasa koji dete još ne izgovara.

Varijante su moguće, a suština transformacije je u tome da se reč upotpunjuje glasovima, njihovim redosledom i odgovarajućim spojevima, čije je sazrevanje kreativno usvajanje govora i

jezika.

8 KAKO SE OBRAZUJU GOVORNI GLASOVI

Govorni organi imaju ulogu u održavanju organizma. Primarna funkcija pluća se koristi pri disanju a pri govoru sekundarna funkcija. Primarna funkcija jezika u ustima je učestvovanje u ishrani a sekundarna u obrazovanju govornih glasova. Glasovi su osnovni elementi govorne aktivnosti i nastaju skupljanjem i opružanjem mišića.

Glasovi imaju zajednička fizička svojstva, nastaju snagom koja dejstvuje na predmet sposoban da vibrira i proizvodi zvučne talase. Što je veći broj vibracije to je viši ton i obrnuto. Druga karakteristika zvučnih talasa je veličina amplitude od koje zavisi glasnost, intenzitet pa i govor. Govorni glasovi nastaju međusaradnjom složenih mišićnih struktura. Ako je veći broj struktura uključen glasovi imaju veću težinu. Razlikujemo: vokale ( a, e, i, o, u ) gde vazdušna struja prolazi bez prepreke, plozive ( p, b, t, d, k, g ) kod kojih vazdušna struja nailazi na potpunu prepreku, frikative ( f, v, s, z, š, ž, h, r, j ) gde vazdušna struja probija kroz suženi prolaz, tare, laterale ( l, lj ) gde vazdušna struja probija se duž bokova jezika, nazale ( m, n, nj ) gde vazdušna struja prolazi kroz usnu i nosnu šupljinu, afrikati  ( c, ć, č, đ, dž ) koji nastaju kombinovanim tokom vazdušne struje u vidu eksplozije i frikcije. Neki teže izgovaraju glasove ć, đ, č, dž  što je zasnovano na ispoljavanju akustiče diskriminacije.

Disanje -  je jedan od osnovnih procesa života i glavna aktivnost u govoru. Ukoliko neko u toku govora diše kao i kada miruje njegov iskaz je iskidan fiziološkim načinom disanja, prekidi nastaju u sredini reči. Ako se pauze u govoru nastale pri udisanju i poklope se sa misaonim pauzama onda je govor izvežbanog govornika. Postoje četiri tipa disanja:

klavikularno koje nastaje podizanjem ramena i proširivanjem plućne duplje na taj način. To povećava napetost i zamor. Dok je za snažne osobe karakteristično disanje vrhovima pluća, male osobe  ako dišu tako dok govore nemaju dobru kontrolu glasnosti. Postoji i tip disanja uz pomoć donjih rebara, i može se postići dobra kontrola pri govornoj aktivnosti. Najpodesniji tip disanja u govoru postiže se proširivanjem plućne duplje uz pomoć dijafragme. On je najbliži prirodnom disanju. Dobro disanje poboljšava fonaciju  i pravilnu vokalizaciju. Promuklost, bezglasnost se javljaju ako glasnice ne rade kako treba. Pri govoru čujemo glas koji rezonira i dobije kvalitativne i kvantitativne karakteristike.

Rezonacija – zavisi od veličine i oblika ždreone, usne i nosne šupljine. Važno je da se mišići olabave. Ako se u tome uspe glas postaje prijatan za slušanje. Procena rezonacije glasa rečima je metalan glas, tvrd, oštar, ravan, taman itd. Sa strane fizike glas je složeni

rezultat rezonancije osnovnog tona i njegove harmonije. Šuškavost zavisi od napetosti ždrela i mekog nepca, grlenost zavisi od napetosti donjeg dela ždrela, unjkavost nastaje ako je ulaz u nosnu šupljinu veći nego izlaz u usnu šupljinu, metalnost glasa nastaje usled nedostatka nosne rezonancije. Za uspešan govor mora postojati uspešno povezivanje disanja, pravilno uzvučenje i rezonancije tona.

Vežbe disanja – možemo izvoditi svakodnevno, ujutro i uveče u ležećem i stojećem položaju pored otvorenog prozora. Udahnite punim plućima i postepeno izdišite kroz nos. Udahnite vazduh brzo i izdišite polako. Uvucite trbuh izdišite na usta polako. Udahnite brzo kroz nos i izdišite vrlo sporo. Vežbe ponoviti dvanaest puta. Završna vežba disanja sastoji se iz brzog udisanja i izdisanja.

Vežbe mimike – otvaranje i zatvaranje usta, pomeranje vilice levo, desno, isturanje donje vilice, stegnite čvrsto zube i stisnite usnu, pa brzo otvorite usta, uvucite obraze u usta ne otvarajući usne, podižite nozdrve kao da se gadite, podižite i spuštajte obrve, zatvarajte oči.

Vežbe fonacije – imaju za cilj da se otkloni šaputav glas, stakato govor, napetost i nedovoljna melodičnost. Ako je govorni aparat dobro razvijen govor zavisi od navika. Na fonacione osobine utiču emocionalna stanja i raspoloženja. Kada smo umorni govorimo kroz nos. Vežbanjem se može sprovesti i kontrola glasa, tačnost, izražajnost i podešenost govornim situacijama.

9. FILIP MALRIJE: PSIHOLOŠKI ASPEKTI FORMIRANJA REČENICE KOD DETETA

Razvoj rečenice kod deteta vezan je za izmene njegovog odnosa prema predmetima,

FAZE GOVORNOG RAZVOJA OD 18 MESECI DO 3 GODINE

            1. U prvoj fazi se pojavljuju:

a. imenice kojima dete označava željeni prednet ili pokazuje da je prepoznalo predmet

b. stereotipni pridevi, prilozi prošlog vremena koji oynačavaju neki ishod

c. glagoli ili izrazi za dozivanje

(pr. „Tice“- čuje ptice kako cvrkuću na drvetu)

            2. Drugu fazu odlikuju pojave rečenica koje čine dve reči, a glavni delovi su :

glagol – objekat;

subjekat – glagol;

imenica- pridev ili prilog;

imenica -  zamenica – glagol – pitanje gde?

            U ovoj fazi česte su elizije ( izostavljnje glasova i, ili reči); inverzije (obrtanje reda reči); pojavljuju se članovi, ali se ne upotrebljavaju pravilno; predlozi se ne koriste.

(pr. „vidi koka“ –vidi koku; „meni kamion“- moj kamion)

            3. U trećoj fazi, pravilne strukture: subjekat-glagol-objekat (ili indirektni objekat) potiskuju nepotpune strukture; pojavljuju se blisko buduće i prošlo vreme, kao i predlozi ka, od, sa, za,. Zamenice se pravilno upotrebljavaju. Još uvek česti eliptični izrazi – skraćivanje rečenica. ( pr. „ja hoću igračke“ „ne može da ga izvučem tu“- Ne mogu...)

            4. Početak četvrte faze obeležava pojava odnosnih i vremenskih zavisnih rečenica. Eliptične rečenice se gube. Pojavljuju se pokazne zamenice i pridevi. Vreme se određuje prilozima i svezama. Pojavljuje se sveza „i“.

(pr. „a taj voz, što je polomljen?“)   

IZRAŽAVANJE SUBJEKTA I OBJEKTA

U fazi I i II pažnja je uglavnom usmeren na zbivanje ili kvalitete, pa se shodno tome mogu naći bilo glagoli i izdvojeni pridevi (I faza), bilo oblici G.O., G indirektni O., S.G. i najčešće G.S. (II faza). Porast broja subjektivnih izraza u rečenicama sa više od jedne reči paralelan je sa porastom glagola. Dete počinje ranije da upotrebljava subjekt, ukoliko se od njega traži da odgovara na pitanja odraslog i da ponavlja njegove iskaze. Pitanje „ ko je ko?“ većina dece shvata oko 2. god života. U I fazi, u kojoj dominiraju želje i težnja ka samostalnosti, glagol se često sam pojavljuje, najčešće u prvom licu: neću stavim, ali i u trećem pije, prosipa. Uz njega mog da se pojave direktni ili indirektni objekt, infinitiv, koji čine sa glalgolom stereotipni izraz: puši lulu, stavi sve tamo. U Subjekat se javlja znatno češće u irzazima G.S ili (S.G.) S- pridev. Glagol se u početku stavlja na prvo mesto zato što je on razlog postojanja rečenice. On iznačava promenu, situaciju, kvalitet koji dovodi do javljnja emocije u psihološkom polju. U početku, subjekt nema funkciju da označi promene ili realnu stvar sa njenim odlikama, nego daistakne, kao dodatak predikata, njegovo poreklo , i da ga razlikuje od neke druge mogućnosti: Papu a ne ti – Pas, a ne čovek. Razvoj S.G počinje onda kad dete može kontroliše afekte- divljenje, razočaranje, bes, čuđenje- da bi zadovoljilo interesovanje za onoga ko obavlja ili trpi radnju. Glavni predmet njegove pažnje nije više sama radnja, nego njen odnos sa onim ko je vrši ili trpi.Imitacija ima svesnu ulogu u prelasku od G. S. Na S.G. , koji je potpomognut time što je dete svesno da je važno da se odredi vršilac radnje.Za razliku od upotrebe dopuna subjektu, upotreba gl dodataka kojima se određuje objekt radnje, više zavisi od učenja, imitacije i ponavljanja, pošto glagol dobija značenje tek onda kad je radnja određena objektom.Kod detea se javlja potreba da definiše objekt ili uslove svoje akcije samo onda kada oni nisu kontekstom određeni, kad postoji dvosmislenost. Ova potreba je naročito izražena u slučaju kad dete treba da zamisli ili da predstavi neku situaciju u priči.

RAZVOJ STAVOVA KOJI LEŽE U OSNOVI RAZVOJA REČENICE

Kroz odnose sa drugima dete otkriva socijalne veštine i predstave koje će da oblikuju njegovu maštu, pamćenje, inteligenciju. Stavovi mogu biti afektivne prirode ili da zavise od zahteva kulture. Odrasli govornik uči dete znacima koje koristi pri delovanju na

stvarnost, očekuje od njega da ih samo koristi, ispituje ga o njegovim postupcima i znanjima, kontroliše njegovu govornu delatnost.

I faza – u I fazi aktivnost detea je dvostruko usmerena: ono teži da ovlada prostorom, predmetima, svojim telom, a u isto vreme, teži da probudi naklonost i utiče na druge pomoću kratkih i neprestanih imitacija, pokušava da se izbori za samostalnost, to je period ispoljavanja besa, ljutnje, želja i prohteva. Dete samo počinje da postavlja pitanje Šta je to? – Ovaj odgovor koji predstavlja izraz primarnih želja, u velikoj meri zavisi od emocionalnog uslovljavanja koje se ostvaruje u toku razumevanja govora odraslih: prve reči odnose se na na situacije koje su izvor zadovoljstva. To je prereprezentativni govor.

            II faza- u drugoj fazi većina iskaza zadržava ovu funkciju zahteva, ali javljaju se i drugi koji imaju ulogu da opišu: preduslov za njihovo javljanje je pojava postupaka kojima se reprodukuje odsutna realnost, do koje dolazi u simboličkim igrama posle 18 meseci. Simbolička igra se zasniva na odnosima analogije: kad dete radi sa lutkom ono što majka radi sa njim, jednakost: dete - majka ; lutka dete. Govor počinje da dobija ovu funkciju reprezentacije utoliko lakše ukoliko odrasli počnu da saopštavaju više opisa, nabrajnja, priča..Postoje 4 tipa verbalnih iskazakarakterističnih za ovu fazu:

označavanje objekata ili neke radnje jednom reči(imenicom ili glagolom)

priča uz pomoć gestova

određivanje svojstva: „lepo“ za ono što je napravilo od kocki

metafore: reči stoje kao zamena za označeno koje je istovremeno konkretno i opšte

Dete koje evocira uspomenu, pravi metafore ili postavlja pitanje gde, shvata situaciju koja postoji izvan okvira njegove neposredne percepcije i akcije, u prošlostiili spontano ravi poređenje, dovodi predmet u okvire koji ne postoje u stvarnosti. Želju da bude neka druga ličnost dete ispoljava naročiti kroz magijske radnje u igri, pomoću kojih ono stiče utisak da vlada realnošću. Rečenica je dragoceno pomoćno sredstvo za izvođenje ovih radnji, jer pruža mogućnost da se odrede momenti magijske evokacije: oponašanje kretanja  dobija smisao zahvaljujući glgolu kojim dete samo sebi označavavrednost svoje akcije.Kratka obaveštenja koja dete pruža o onome što čini ili opaža van okvira simboličke igre, zasnovane su na sličnom podvostručavanju ličnosti. Dete uči da pristupa stvarima sa tačke gledišta osobe sa kojom se identifikuje. Obaveštajnim rečenicama dete govori sebi i drugima o onome što se dešava, postavljajući se iznad svog sadašnjeg postupka da bi ga učinilo objektivnim. Razvoj odnosa prema sebi dete u odsustvu odraslih, govori sebi o onome što radi, smatrajući se primaocem sopstvenih poruka.

            III – faza – u trećoj fazi dete nedvosmisleno označava odnose između subjekata, glagola, i objekata radnje, kao i uslove, mesto , sredstva i ciljeve radnje. Rečenica nije više samo obaveštenje, nego organizujući princip ponašanja. Rečenicom se svaka delatnost smešta u prostor i vreme. Pojavljuju se i jezički izrazi za budućnost i prošlost, kao i svest o pravilima.

dolazi do razvoja sećanja i tumačenja uspomena umesto motornog obnavljanja prošlosti kroz nepovezane fiktivne radnje, javlja se priča u kojoj dete verbalno evocira uspomene

Svest o suprotnostima postaje glavni princip ponašanja a samopotvrđivanja.

Organizacija postupaka u vremenu, uz svest o redosledu pa čak i nužnosti ispoljava se u više pravaca. Dete opisuje čitav niz događaja, stvarnih ili izmišljenih, rečenicama koje su povezane među sobom prilozima za vreme.

U III fazi ostvaruje se jednako važno postignuće: dete počinje da povezuje ne samo opažene predmete i izvršene radnje, nego čak i slike u celinu određenu odnosima juksta pozicije i sleda. Ovo postignuće imadva korena: jedan je simbolička igra, drugi je verbalna komunikacija. Igra nije više samo davanje simboličkog značenja skoro statičnim situacijama: lutka se hrani i ljulja...Igra se sad sastoji u neprestanom izmišljanju situacija koje počivaju na povezivanju uspomena. Napor da pronađe najjača, najbogatija značenja u vezi su sa težnjom deteta za samopotvrđivanjem koja se ispoljava u ovom periodu, naročito preko upotrebe zamenica JA i MOJ Postoji uzajamno delovanje između značenja koja proističu iz imitacija i sećanja i jezičkih struktura koje dete usvaja u toku komunikacije. Postoje tri vida delovanja jezika:

            1. jedno od osnovnih svojstva jezika je da izražava opozicije. Dete koje neprestano želi da se identifikuje sa odraslima, ali je svesno svoje nemoći, a istovremeno, i garanciju da će uspeti da je prevaziđe.

            2. jezik objektivizira subjektivno iskustvo pružajući mogućnost detetu da ponovisvoje postupke kroz pričanje, da uoči svoje slabosti

            3. jezik pruža mogućnost da se označe razlike i da se postavi pitanje o njihovom uzroku. Utvrđivanje razlika i odstupanja izaziva pitanja „kako“ „zašto“ „ko“

 Ova tri pitanja kao vremenske i uzročne zavisne rečenice, koje se javljaju u isto vreme kad i ona, označavaju početak  IV faze govornog razvoja, u toku koje dete uspeva da formuliše različite vrste zakonitosti.

FORMIRANJE REČENICE, PROIZVOD KULTURE

Proces usvajanja rečenice:

Rečenica je rezultat interakcije procesa socijalizacije (koji podrazumrva saradnju odraslog govornika koji vlada jezičkim strukturama i deteta koje je upućeno na odraslog) i jezičkog sistema koji posreduje pružajući detetu samo jedno od sredstava za socijalizaciju.

1. -potrebno je da dete prethodno ostvari izvesne napretke koje bismo nazvali kulturnim, pošto proističu iz njegovog dodira sa tehničkim proizvodima, znanjima, socijalnim ustanovama, umetnošću i mitovima društva u kome živi. Dete usvaja reči „to, tamo, eno“ oko 1,6, imenuje predmete po funciji upotrebe koja je sve više i više socijalizovana.

-U drugoj fazi se pojavljuje metaforički govor, prosta rečenica(nos drvo) koja ima magijsku funkciju(Sisa kosa). Fikoije se razvijaju procesom identifikacije sa odraslima, koja se nastavlja na imitacije iz I faze, više se ne ponavljaju pokreti ili reči nego

interionizacija ličnosti drugog, što je rezultat uticaja afektivnih faktora: potrebe deteta za sigurnošću i želje da odraste, i na nju utiče komunikacija sa ljudima.

-U III fazi uticaj kulture se ogleda u uklapanju elementarnih funkcija u okvire radnog ponašanja i socijalnog života u kojima dete živi. Iz toga proističu složene funcije(igre mašte) u kojima ono imitira čitav niz tehničkih postupaka(građenje kuće) ili socijalne odnose sa željom da se potvrdi. Sećanja postaju tačnija, organizovanija. Ova složena ponašanja ga čine prijemčivi za rečenice tipa SGO. U ovoj fazi pojavljuju se prilozi za vreme, glagoli u prošlom i budućem vremenu

2. Govor postaje faktor artikulacije. Socijalizacija je usporena kada dete ne govori- površno gledano zato što odsustvo govora osiromašuje odnose sa ljudima, a u suštini zato što je govor važno sredstvo za usvajanje kulturnog ponašanja. On je sredstvo za saopštavanje i omogućuje potvrđivanje društvenog JA. U jeziku je sadržana moć da organizuje ponašanje koja se izgrađivala tokom istorije. Jezik utiče na razvoj govora posredstvom kulturnih ponašanja kojima pomaže da se razviju.

3.  Treći uslov za formiranje rečenice je istorija ličnosti u nastajanju. Da bi se govor razvio, dete treba da želi da progovori, da se trudi da razume govor odraslih, da mu pažnja bude usmerena na njih. Zatim u I fazi, da izrazi svoje želje, u II fazi da iskazuje sličnosti koje otkriva, da pravi metafore, da priča samo sebi izmišljotine, u III fazi da označava suprotnosti. Da saopštava uspomene, da izmišlja priče, da priča „kako“ i „zašto“. Želja za govorom može da bude potpuno blokirana ili sprečavana impulsivnošću ili oslabljena konfliktima-tada je razvoj govora usporen.

Rečenica nastaje iz spleta nekoliko procesa: ulaska u kulturu, formiranja mišljenja posredstvom jezika, izgradnje ličnosti – ona je spona u mreži izgradnje kulturnih ponašanja.

10. KAKO POMOCI RAZVOJ GOVORA PREDSKOLSKOG DETETA,IVAN FURLAN

1.Govorne igre imitiranja u predskolskom razdoblju

PREDSKOLSKO RAZDOBLJE(3-7GOD.)SMATRA SE KRITICNIM U RAZVOJU GOVORA.AKO JE DETE U OPTIMALNIM ODGOJNIM UTICAJIMA,ONO CE POSTICI NAJVECI ODGOJNI USPEH.VAZNO JE U KAKVOJ SE SREDINI DETE NALAZI,KAKO SA NJIM POSTUOAJU ODRASLI,STA MU ONI GOVORE...DETE TREBA DA BUDE OKRUZENO SREDINOM U KOJOJ GOVOR IGRA NAJVECU ULOGU.TO JE SREDINA U KOJOJ ODRASLI MNOGO RAZGOVARAJU I MEĐUSOBNO I SA DETETOM.U TAKVOJ SREDINI DETE MNOGO SLUSA GOVOR DRUGIH,A ISTO  TAKO PRISILJENO JE I DA SAMO GOVORI.

DA BI UCENJE BILO USPESNO POTREBNO JE DA KROZ CITAVO PREDSK.RAZD. SE DETE IGRA IZGOVARANJEM SVIH MOGUCIH GLASOVA.

NPR.IMITACIJA JAVLJANJA ZIVOTINJA,,ZVUKOVA PREDMETA(ZUJANJE INSEKATA,SUMOVE U SUMI,JAVLJANJE DOM.ZIVOTINJA,ZVUK AUTA,...)

TREBA DA UCE I POSEBNE NAZIVE:KUKAVICA KUKA,SOVA HUCE,OVCA BLEJI,VETAR HUJI...OVIM SE BRZO PROSIRUJE RECNIK,I TO ONOMATOPEJSKIM RECNICKIM MATERIJALOM KOJI JE DECI JAKO BLIZAK I LAKO SHVATLJIV.

VRLO SU KORISNE I IGRE U KOJIMA JE ONOMATOPEJSKI GOVOR  JEZICKI RAZRADJEN.NPR.IGRA ZELEZNICE:DECA U HORU GOVORE OPONASAJUCI RITAM ZELEZNICE;Cekaj malo,

                                     Sad cu,sad cu,

                                     Cekaj malo,

                                     Sad cu,sad cu,

                                     Brze,brze,

                                     Sad cu,sad cu.....

ILI IMITIRANJE VODE:Tece,tece recica,

                                          Idu,idu decica

                                         Po uskom puteljcicu,

                                         Po sitnom kamencicu...

U ovakvim pesmicama ima puno igranja razl.zvukovima i glasovima

    2.Uloga ponavljanja u govornom razvoju dece

ZA RAZVOJ DEC.GOVORA VAZNO JE DA U RAZL.GOVORNIM IGRAMA BUDE PONAVLJANJA ISTIH GLASOVA,RECI I FRAZA.DECA VOLE PONAVLJANJA.MNOGO PONAVLJANJA TREBA DA BUDE U PRICAMA ZA DECU ,I DA SE RADJA PONAVLJA NEKOLIKO PUTA I UVEK DETALJNO OPISANA KAO NPR. Petlicu,petlicu,

                                   Crveni fesicu,

                                   Sareni repicu,

                                    Evo teta lije,

                                   Donela ti psenice bjelice,

                                    Hodi da je zobljes!

NIJEDAN DETALJ NE SME BITI IZOSTAVLJEN.NA TAJ SE NACIN U DEC.PAMCENJU LAKO FIKSIRAJU ODREDJENE  FRAZE,IZRAZE.TIME SE KO DECE STVARAJU NAJPOVOLJNIJI USLOVI ZA USVAJANJE GOVORA.

U NARODNIM PRICAMA IMA TAKVIH PRIMERA MNOGO.

...bio jednom. Jedan...(uobicajen pocetak price)

...bio jednom jedan....pa ima tri...

...jednog dana...

OVAKVE STALNE SKUPOVE RECI O.JESPERSEN NAZVAO JE FORMULAMA.“FORMULE“SU ZA PRICANJE DECI NAROCITO POGODNE;I U GOVORNOM POGLEDU NAJLEPSI ELEMENTI.

EFEKAT PONAVLJANJA POSTIZE KO DECE I VISEKRATNIM PRICANJEM  JEDNE TE ISTE PRICE,ILI SAMO JEDNOG DELA PRICE.

3.Vaznost aktuelnosti decijih prica

SLUSANJE PRICA JE POSEBAN UZITAK ZA DECU.PRICE TREBA PRICATI CESTO,A TO RODITELJI I CINE.TROGODISNJE DETE TRAZI DA MU SE I ZA VREME HRANJENJA PRICA O JELIMA KOJE UZIMA.

DETE NA SVOJ NACIN PRATI ZBIVANJEA VAN KUCE,CAK I NEKE SVETSKE DOGADJAJE,I ONJIMA CUJE IZ RAZGOVORA ODRASLIH,PREKO RADIA,TELEVIZORA...

PORED OVAKVIH PRICA KOJE RODITELJI MORAJU SMISLJATI DECA VOLE I KLASICNE DEC.PRICE.

I SVAKODNEVNI ZIVOT MOZE SE PRETVORITI U SVOJEVRSNU PRICU U KOJOJ I SAMO DETE MOZE SUDELOVATI.

PRICE U STIHOVIMA KOJE SE MOGU PEVATI I UZ KOJE SE MOZE IGRATI DECA NEOBICNO VOLE.TAKVE PRICE-PESME OMOGUCAVA IZRAZAVANJE NE SAMO GOVOROM VEC I MUZICKI(MELODIJA I RITAM) I MOTORICKI(POKRET I PLES)

4.Kada i kako treba pricati price

ZA PRICANJE PRICA DOBRO JE ODREDITI NEKO STALNO VREME.NPR.VREME NEPOSREDNO PRE SPAVANJA.KAD SE DETE SMESTI  U KREVET,ODRASLI PRICA PRICU.PRICA NE SME BITI PREDUGACKA,DA DETE NE BI ZASPALO PRE ZAVRSETKA .AKO SU PRICE KRATKE,MOGU SE ISTE VECERI ISPRICATI I DVE.PRICANJE PRICA NIJE JEDNOSTAVNO,TREBA BITI IMITATOR,GLUMAC I RECITATOR.U PRICU SE TREBA DOBRO UZIVETI.PRICANJE TREBA PROPRATITI GESTIMA I POKRETIMA.DOBRO JE OPONASATI GLASOVE GLAVNIH LICA,PA MAKAR TO BILE I ZIVOTINJE.

REPERTOAR RODITELJA SE BRZO ISCRPLJUJE,ALI DETE VEC POCINJE DA SAM CITA PRICE.TE PRICE MORAJU BITI JEDNOSTAVNE,KRATKE,SA DOSTA PONAVLJANJA.KORISNO JE DA RODITELJI  TE PRICE PROCITAJU,DA USTANOVE IMA LI ZA DETE NEPOZNATIH RECI PA DA IH ZAMENE

POZNATIM.DA MOZDA SKRATE NEKE ODLOMKE,DA PREDVIDE KOJE CE ODLOMKE PROCITATI DVA PUTA...

RODITELJI MOGU VIDETI I CUTI KAKO SE PRICAJU PRICE PUTEM  RADIO STANICA ,TV,BIBLIOTEKA.

NA GOVORNI RAZVOJ PREDSK.DETETA DELUJE  GLEDANJE  DECIJIH POZORISNIH,FILMSKIH I TV PREDSTAVA.

DECA LAKSE  DOZIVLJAVAJU SVET OKO SEBE VIZUELNO NEGO AKO JE DAT APSTRAKTNOJ GOVORNOJ FORMI.ZA GOVORNI RAZVOJ DECE VAZNO JE NAVIKAVANJE NA APSTRAKTNE SIMBOLE.REC TREBA DA DOBIJE SVOJE DUBOKO ZNACENJE.REC MORA ZA DETE POSLATI SIGNAL(SIMBOL)STVARNOSTI.

5.Primeri govornih igara sa predsk.decom

U PREDSKOLSKOM PERIODU SA DETETOM TREBA IGRATI RAZL. GOVORNE IGRE KAKO BI SE ONO UPOZNALO SA NEKIM ELEMENTIMA STRUKTURE GOVORA.

NPR 1..TRAZENJE RECI  KOJE POCINJU ISTIM FONEMOM(GLASOM)IGRA JE KOJOM SE MOGU ZANIMATI DECA POSLE 4.GODINE.ZADANA REC PRVO TREBA DA POCNE VOKALOM npr.HAJDE DA TRAZIMO IMENA DECAKA I DEVOJCICA KOJA POCINJU SA A! ADAM,ANA,ANITA....IMENA NAIZMENICNO GOVORE ODRASLI I DETE.IGRA SE IZVODI U OBLIKU TAKMICENJA:GUBI ONAJ KO NE MOZE NACI IME SA ODREDJ.GLASOM NA POCETKU

         2.TRAZENJE RECI KOJE SE RIMUJU

  KRAVA-TRAVA-BRAVA-MORAVA-STRAVA-PRAVA-MRAVA-DRAVA-ZDRAVA...

   3.TRAZENJE RECI KOJE SE ZAVRSAVAJU ISTIM  SLOGOM

 ZALOGAJ-PORODJAJ-IZVESTAJ-DOGADJAJ

4.DAVANJE ODGOVORA KOJI SE SASTOJI OD SAMO JEDNE RECI NA PITANJE KOJE POSTAVLJA ODRASLA OSOBA:KAKO SE ZOVES?

                                                                    PERO.

5.TRAZENJE PITANJA KOJA SE ODNOSE NA ZADANU REC-ODGOVOR.

                                     CETVRTAK?

                                      KOJI JE DANAS DAN?

KORISNO JE VODITI RAZGOVORE U KOJIMA ONO IZVESTAVA STA MU SE DOGODILO TOG DANA.PREDMET KONVERZACIJE MOZE BITI SLIKOVNICA,RAZGLEDAVANJE NOVINA,SETNJE PO PRIRODI,GRADU.

DECI TREBA OMOGUCITI GOVORNU AKTIVNOST I NA TO IH TREBA  POTSTICATI.VAZNO JE DA NA NJIHOVA PITANJA DOBIJU ODGOVOR.

GOVORNI ODGOJ DETETA U DOMU JE ZNACAJAN ALI NESISTEMATICAN.ZATO SE U PREDSK.USTANOVAMA VRSI SISTEMATICNO PO  ODREDJENIM  METODICKIM PRINCIPIMA.

DECA KOJA SU ISLA U PREDSK.USTANOVE SU POSTIZALA BOLJE REZULTATE OD DECA KOJA NISU ISLA U PREDSKOLSKO.

Forme učtivosti u srpskom jeziku

Faktor + imperative za govoni čin molbe. Izvinite, oprostite, ne zamerite, pardon za govorni čin izvinjenja. Primate čestitke. Neka + prezent, da + present, za govorni čin čestitanja, primate saučešće za govorni čin saučešća. Kao I upitni iskazi tipa hoćete/hoćeš, možete/možeš, koji se sreću kod govornog čina molbe.Ove forme se razlikuju na leksičkom I sintaksičkom planu. Izbor forme zavisi od komunikativne situacije.

U govornom činu molbe forme orijentisane prema “ja” uglavnom se upotrebljavaju u komunikaciji formalnog stila, a forme orijentisane prema “ti” u komunikaciji neformalnog stila.

U govornom činu izvinjenja forme orijentisane prema govornom licu najfrekventnije su samo u pisanoj formalnoj komunikaciji, dok se u usmenoj komunikaciji, I u neformalnoj komunikaciji, najčešće javljaju forme orijentisane prema sagovorniku (izvinite dragi gledaoci…)

 U govornom činu zahvaljivanja u pisanoj komunikaciji forma orijentisana prema govornom licu (Zahvaljujem se), a u usmenoj formi najfrekventnija je forma hvala.

U govornom činu čestitanja forme orijentisane prema govorniku čestitam, želim I oblik želi/žele uglavnom se javlja u komunikaciji formalnog stila, pisanoj I usmenoj. Među distanciranim govornicima koristi se forma primite čestitke.

U govornom činu saučešća forme orijentisane prema govorniku obeležje su formalne komunikacije, I to naročito među distanciranim govornicima ( izjavljujem/izražavam/upućujem saučešće, performativi saosećam, saučestvujem, sažaljevam)

Nekonvenicionalne forme učtivosti odraz su emocionalno-ekspresivnog stanja govornika I predstavljaju govornikov slobodan izbor . tako u govornom činu molbe(ljubim te, kumim te, majke ti, životati)

U govornom činu zahvaljivanja su iskazi ekspresivnog naboja kojima se pozitivno ocenjuje nastala situacija.

U govornom činu čestitanja nekonvencionalnost se ogleda u sadržaju čestitanja, odnosno upućenih želja, koji je odraz emocionalno-ekspresivnog odnosa govornika prema sagovorniku.

Na osnovu izloženog možemo zaključiti da se viši stepen učtivosti u srpskom jeziku zasniva na indirektnosti.

U jeziku se molba iskazuje različitim formama,ako je govorniku na primer potrebna olovka on je može yatražiti na načine koji zauzimaju skalu od krajnje neformalnog da krajnje formalnog I od neučtivog do vrlo učtivog.

Rezultati istraživanja za govorni čin izvinjavanja

 

Forme izvinjavanja se mogu podeliti u tri grupe

forme kojima se iskazuje ilokucija

forme kojima se objašnjava ili opravdava nastala komunikativna situacija

forme kojima govornik preuzima odgovornost.

Forme kojima se iskazuje ilokucija se mogu se podeliti u dve grupe

u forme orijentisane prema govorniku, kojima se indirektno, preko iskazivanja govornikovog žaljenja traži da zanemari narušenu komunikativnu ravnotežu.

u forme orijentisane prema adresatu, kojima se direktno traži da zanemari narušenu komunikativnu ravnotežu.

u pisanoj komunikaciji koriste se ilokutivne forme orijentisane prema govorniku izražavam izvinjenje. U usmenoj komunikaciji govornici srpskog jezika češće upotrebljavaju forme orijentisane prema adresatu oprostite, ne zamerite I sl. Dok se u formama orijentisanim prema govornikuiskazuju vrlo učtiva izvinjenja. U ovom stilu komunikacije formu oprosti, koristi se da se iskaže najviši stepen izvinjenja, zatim izvinite, ne zamerite,I pardon. Od formi orijentisanih prema govorniku koristi se samo forma žao mi je.

Rezultati analize za govorni čin zahvaljivanja

Za izražavanje zahvalnosti srpski jezik raspolaže dvema osnovnim ilokutivnim formama: eksplicitnim performativom zahvaljujem / se, I semantičkim performativom hvala. Forma hvala u pisanoj formalnoj komunikaciji uglavnom objedinjuje prethodno pojedinačno iskazane adresate I snižava formalin stil. U pisanoj formalnoj komunikaciji javljaju se I indirektna zahvaljivanja kojima se ističe uloga I doprinos adresata za nastlu situaciju, kao I govornikovo zadovoljstvo proisteklo zalaganjem adresata. Ukoliko je zahvaljivanje upućeno široj  javnosti, takvo osnaživanje ilokutivnih formi je izraženije.

U govornoj formalnoj komunikaciji najčešće se upotrebljava forma hvala. Ova forma se koristi u situacijama kada je zahvaljivanje upućeno jednom adresatu ili većem broju .

U komunikaciji neformalnog stila od ilokutivnih formi javlja se samo forma hvala, I u usmenoj neformalnoj komun. javljaju se indirektna zahvaljivanja, odnosno izrazi zadovoljstva. Iyrayi divljenja, blagosiljanja, komplimenti, … u zahvaljivanju saradnički odnos uspostavljaju I sagovornik I govornik to su prihvatanj I priznavanje zasluge, poricanje ili umanjivanje zasluge, odricanje napora I iskazivanje zadovoljstva, poricanje zasluge I ukazivanje na zaslugu drugog. (nema na čemu)

Rezultati analize za govorni čin čestitanja

 

U srpskom jeziku čin čestitanja obuhvata dva tipa čestitanja:

- čestitanje povodom situacije za koju je zaslužan sam sagovornik,

- čestitanje povodom situacijekoja nastaje nezavisno od sagovornikovog zalaganja, to su praznici.

Forme koje se koriste u srpskom jeziku za čestitanje možemo podeliti u tri grupe:

forme orijentisane prema govorniku

forme orijentisane prema sagovorniku

ekspresivni izrazi pohvala I blagosiljanja, kao I komplimenti.

Pisani jezik formalnog stila obuhvata čestitanja među distanciranim sagovornicima najčešće koriste forme orijentisane prema “ja” čestitamo, želimo. Od formi orijentisanih prema “ti” koriste se imeničke forme sa pridevom srećan, drugi izraz želja I željna rečenica neka + present. I u usmenoj komunikaciji su neka od čestitanja stereotipna i među bliskim sagovornicima kao I među distanciranim sagovornicima. Kako bi čestitanje zvučalo iskrenije javljaju se ekspresivni izrazi pohvala (bravo, sjajno, odlično)

Rezultati analize za govorni čin saučešća

 

I u realizaciji govornog čina saučešća izdvajaju se forme koje su orijentisane prema govorniku I forme koje su orijentisane prema sagovorniku. Pored saučešća upućenih distanciranim sagovornicima pisana komunikacijaformalnog stila obuhvata I saučešća upućena nedistanciranim. Među distanciranim sagovornicima  uglavnom su zastupljene forme orijentisane prema govorniku, I to perifrastične forme ( izjavljujem/o, izražavam/o, upućujem/o) I njihove modalizovane varijante. Od formi orijentisanih prema sagovorniku javlja se imperativna forma primite saučešće, ona je veoma česta I medju distanciranim I među bliskim sagovornicima.  Govorni jezik formalnog stila, poput pisanog jezika formalnog stila, obuhvata saučešća upućena I distanciranim sagovornicima I nedistanciranim. Od formi orijentisanih prema govorniku među distanciranim sagovornicima upotrebljavaju se performativ sažaljevam. Među bliskim sagovornicima najčešći je izraz žao mi je. Može se reći da su u srpskom jeziku sva saučešća uglavnom formalnog stila.