riština, 06.aprila 2020.godine Br. ref.:RK 1539/20

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

u

slučaju br. KI85/19

Podnosilac

Bujar Shabani

Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova E. Rev. br. 6/2019 od 15. aprila 2019. godine

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

u sastavu: Arta Rama-Hajrizi, predsednica Bajram Ljatifi, zamenik predsednika Bekim Sejdiu, sudija Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija Gresa Caka-Nimani, sudija Safet Hoxha, sudija Radomir Laban, sudija Remzije Istrefi-Peci, sudija i Nexhmi Rexhepi, sudija Podnosilac zahteva 1. Zahtev je podneo Bujar Shabani sa prebivalištem u opštini Uroševac, koga

zastupa Muhamet Shala, advokat iz Prištine (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

2

Osporena odluka 2. Podnosilac zahteva osporava presudu [E. Rev. br. 6/2019] Vrhovnog suda

Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) od 15. aprila 2019. godine. Predmetna stvar

3. Predmetna stvar je zahtev za ocenu ustavnosti osporene presude, kojom su,

prema navodima podnosioca zahteva, povređena njegova prava koja su zagarantovana članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 21. [Opšta načela], 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 46. [Zaštita imovine] i 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. Protokola br. 1 (Zaštita imovine) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP).

4. Predmetna stvar je takođe zahtev za privremenom merom i zahtev za održavanjem sednice rasprave.

Pravni osnov 5. Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene

strane] Ustava, članu 22. [Procesuiranje zahteva] Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

Postupak pred Ustavnim sudom 6. Dana 31. maja 2019. godine, podnosilac je dostavio zahtev Ustavnom sudu

Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

7. Dana 5. juna 2019. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Safeta Hoxhu za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Radomir Laban (članovi).

8. Dana 18. juna 2019. godine, podnosilac zahteva je dostavio Sudu dopunu

zahteva, gde je naveo da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu.

9. Dana 26. juna 2019. godine, podnosilac zahteva je dostavio Sudu drugu dopunu zahteva.

10. Dana 1. jula 2019. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva.

11. Dana 1. jula 2019. godine, Sud je obavestio Vrhovni sud o osporavanju presude [E. Rev. br. 6/2019] od 15. aprila 2019. godine i dostavio mu kopiju zahteva.

3

12. Dana 1. jula 2019. godine, Sud je obavestio zainteresovanu stranu C.P. o registraciji zahteva i pružio joj mogućnost da dostavi svoje komentare u roku od 7 dana.

13. Dana 11. jula 2019. godine, advokat zainteresovane strane F.L. je dostavio Sudu komentare u vezi sa slučajem.

14. Dana 25. novembra 2019, advokat zainteresovane strane F.L. je dostavio Sudu zahtev za ubrzanje donošenja odluke od strane Suda jer je Osnovni sud u Prištini-ogranak u Lipljanu zaključkom [PPP. br. 40/19] od 28. avgusta 2019. godine odlučio o odlaganju izvršenja potraživanja poverioca za period od 3 meseca, odnosno do 27. novembra 2019. godine. Prema navodima zainteresovane strane postoji opasnost od odlaganja izvršnog postupka za još jedan period od 3 meseca, čime bi se teško naštetilo interesima poverioca C.P., a šteta bi bila nepopravljiva.

15. Dana 17. decembra 2019. godine, podnosilac zahteva je podneo Sudu dodatnu dopunu zahteva gde je naglasio da redovni sudovi uopšte nisu uzeli u obzir financijsko veštačenje Sh.S. što se tiče izveštaja o šteti povodom izgubljene dobiti i o šteti na ugled TUP „Kosova Asfalt“.

16. Dana 5. februara 2020. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.

Pregled činjenica 17. Dana 8. januara 2005. godine, podnosilac zahteva i C.P. (zainteresovana

strana), zaključili su Ugovor o suvlasništvu i saradnji, na osnovu kog su osnovali zajedničko društvo pod nazivom TUP "Kosova Asfalt" tipa generalnog partnerstva sa sedištem u Lipljanu. Za potrebe navedenog preduzeća, stranke su kupile i mehanizaciju za proizvodnju asfalta (u daljem tekstu: pogon). Kompanija je svoju privrednu delatnost, odnosno proizvodnju i prodaju asfalta, započela 2005. godine. U međuvremenu su se odnosi između stranaka pogoršali do te mere da je zajedničko poslovanje postalo nemoguće, tako da je podnosilac zahteva, dana 29. avgusta 2005. godine, udaljio zainteresovanu stranu sa gradilišta, a preduzeće je nastavio da vodi samo podnosilac zahteva. Datum 29. avgust 2005. godine je uzet kao važan datum od strane sudova u kasnijim razmatranjima ovog parničnog predmeta, odnosno kao datum faktičnog razdvajanja partnera.

18. Dana 6. septembra 2005. godine, zainteresovana strana C.P. je podnela tužbu Opštinskom sudu u Lipljanu protiv podnosioca zahteva. Zainteresovana strana je tužbom tražila (i) da se obaveže podnosilac zahteva da mu preda pogon, i (ii) da mu u slučaju da je pretrpeo štetu, isplati i odgovarajuću naknadu kao odštetu.

19. Dana 30. marta 2006. godine, podnosilac zahteva je podneo protivtužbu u kojoj je istakao da su sa zainteresovanom stranom kupili katastarsku parcelu [br. 72/8] u Industrijskoj zoni u Lipljanu, u površini od 1 hektara i 27 ari i da mu je tom prilikom zainteresovana strana ostala dužna iznos od 70.000,00 €.

4

Kao rezultat toga, podnosilac zahteva je tražio: (i) da se odbije tužbeni zahtev zainteresovane strane; (ii) da se obaveže zainteresovana strana da mu isplati iznos od 52.000,00 € zbog neispunjenja obaveze oko kupovine nepokretnosti, kao i (iii) da se obaveže zainteresovana strana da mu isplati iznos od 140.000,00 €, na ime izmakle dobiti zbog nefunkcionisanja fabrike asfalta.

20. Dana 28. oktobra 2008. godine, svojom presudom [C. br. 364/2005] Opštinski sud u Lipljanu je: (I) odlučio da se raskida ugovor o saradnji između zainteresovane strane i podnosioca zahteva, zaključen 8. januara 2005. godine; (II) utvrdio da je podnosilac zahteva vlasnik fabrike "Bernardi" u Lipljanu (pogona za proizvodnju asfalta) koja se nalazi na katastarskoj parceli [br. 72/8] u površini od 1,27.91 ha na mestu zvanom "Gladnica" KZ Lipljan; (III) obavezao podnosioca zahteva da zainteresovanoj strani nadoknadi iznos od 117.170,03 €, sa kamatom od 3,5% i to od 30. januara 2008. godine kada je podneta finansijska ekspertiza, kao na sredstva oročena preko jedne godine bez određene namene, pa do konačne isplate; (IV) odbio deo zahteva zainteresovane strane za naknadu preko dosuđenog iznosa od 117.170,03 € do 730.000,oo € za pogon a zbog raskida ugovora od 8. januara 2005. godine i (V) obavezao parničare da solidarno uplate sudu iznos od 100€ za troškove postupka.

21. Neodređenog datuma, zainteresovana strana je izjavila žalbu na presudu [C. br. 364/2005] Opštinskog suda u Lipljanu od 28. oktobra 2008. godine.

22. Dana 31. oktobra 2012. godine, Okružni sud u Prištini je presudom [AC. br. 83/2009] ukinuo presudu prvostepenog suda i vratio predmet na ponovno suđenje.

23. Dana 21. septembra 2015. godine, Osnovni sud u Prištini – Ogranak u Lipljanu je rešenjem [C-br. 295/12] odredio Sh. S. za finansijskog veštaka za (a) izračunanje materijalne štete u obliku izgubljene dobiti zbog nefunkcionisanja postrojenja – Fabrike za Proizvodnju Asfalta, koje je, prema oceni tog suda, namerno pokvareno od strane tužiočeve strane prilikom pogoršanja odnosa između njih i to u periodu jun 2006. godine do oktobra 2007. godine, gde treba izračunati štetu koja je prouzrokovana podnosiocu zahteva zbog ne ostvarivanja ugovora sa drugim poslovnim partnerima, i (b) takođe, da se veštak izjasni i o šteti koja je prouzrokovana rušenjem ugleda, prestiža i poverenja TUP „Kosova Asfalt“, zbog nefunkcionisanja postrojenja za gore navedeni period.

24. Dana 22. februara 2016. godine, Osnovni sud u Prištini - ogranak u Lipljanu se

rešenjem [C. br. 295/2012] oglasio nenadležnim i ustupio predmet Osnovnom sudu u Prištini - Odeljenje za privredne sporove (u daljem tekstu: Osnovni sud).

25. Dana 1. februara 2016. godine, zainteresovana strana je izmenila tužbeni zahtev i predložila da Osnovni sud odluči sledeće: (i) da se dozvoli povlačenje zainteresovane strane C.P. iz TUP "Kosova Asfalt", (ii) da se obaveže podnosilac zahteva da zainteresovanoj strani nadoknadi vrednost uloga u pogon u iznosu koji će se specifikovati veštačenjem i (iii) da se obaveže

5

podnosilac zahteva da tužiocu nadoknadi iznos od 50% dobiti koja je ostvarena u periodu od 2005. do 2016. godine.

26. Dana 23. maja 2017. godine, podnosilac zahteva je dostavio komentare u vezi sa navodima zainteresovane strane i predložio Osnovnom sudu da donese presudu kojom će se: (i) raskinuti ugovor o saradnji između podnosioca zahteva i zainteresovane strane, (ii) izbrisati zainteresovana strana kao partner subjekta TUP "Kosova Asfalt", (iii) utvrditi da je podnosilac zahteva jedini vlasnik nepokretnosti - katastarske parcele [br. 72/8] i pogona koji se nalazi na toj katastarskoj parceli, (iv) odbiti kao neosnovan tužbeni zahtev zainteresovane strane kojom je tražila naknadu vrednosti pogona, (v) obavezati zainteresovana strana da podnosiocu zahteva isplati iznos od 37.500,00 € na ime naknade štete i (vi) obavezati zainteresovana strana da nadoknadi podnosiocu zahteva iznos od 117.170,03 € na ime glavnog duga.

27. Na zahtev Osnovnog suda angažovan je veštak R.B. radi utvrđivanja relevantnih činjenica u ovoj parničnoj stvari, i to: investicije partnera za otvaranje i stavljanje u funkciju preduzeća, kupovnu vrednost pogona, dobit koja je ostvarena pre faktičkog raskida partnerstva, dobit koja je ostvarena nakon udaljenja partnera C.P. sa gradilišta i uzajamne obaveze stranaka. Isti veštak je dana 30. januara 2008. godine izradio izveštaj o veštačenju i 2 dopune tog veštačenja koje je sačinio 22. novembra 2017. i 18. decembra 2017. godine.

28. Dana 5. marta 2018. godine, Osnovni sud je presudom [EK. br. 585/16] delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog (zainteresovane strane C.P.) protiv podnosioca zahteva, tako da je: I (A) raskinut sporazum o partnerstvu zaključen između stranaka čime je dozvoljeno povlačenje tužioca-protivtuženog 'Italbeton Ballkan Midle EAST' sa zakonskim zastupnikom C.P. iz generalnog partnerskog društva TUP 'Kosova Asfalt', I (B) jedini vlasnik TUP 'Kosova Asfalt', generalnog partnerskog društva, ostaje podnosilac zahteva sa celokupnom imovinom kojom raspolaže to preduzeće: sirovinama, sredstvima za rad, uključujući i pogone, a pre svega sa svim ulozima do tog trenutka u koje spada i nepokretna imovina i on ostaje jedino ovlašćeno i odgovorno lice za celokupnu aktivu i pasivu preduzeća; I (C) obavezuje se podnosilac zahteva da 'Italbeton Ballkan Midle EAST' isplati iznos od 80.000,00 (osamdeset hiljada) evra na ime jedne polovine vrednosti pogona; I (D) tužiocu-protivtuženom 'Italbeton Ballkan Midle EAST' se priznaje pravo na 50% dobiti koja je ostvarena u periodu od 2006. do 2016. godine u iznosu od 383.497,83 evra i pravo na razliku koja je ostvarena prodajom proizvedenog asfalta koja dostiže iznos od 88.455,40 evra, odnosno ukupan iznos od 471.952,40 evra; I (E) utvrđuje se da je tužilac-protivtuženi 'Italbeton Ballkan Midle EAST' imao zaostatak u ulozima u odnosu na podnosioca zahteva za vreme dok je bio aktivan deo partnerskog društva (do 29.08.2005. godine) sa razlikom od 382.570,75 evra; I (F) odlučeno da se izvrši naknada potraživanja kao u stavu I (D) i stavu I (E) ove presude; od legitimnog iznosa koji bi pripao ortaku 'Italbeton Ballkan Midle EAST' od 471.952,40 evra odbija se razlika u ulozima od 382.570,75 evra, koja bi pripala ortaku (podnosiocu zahteva). Iz tog razloga se podnosilac zahteva obavezuje da tužiocu-protivtuženom nadoknadi iznos od 89.000,00 evra u roku od 7 dana, računajući od dana dostavljanja ove presude.

6

29. Neodređenog datuma, zainteresovana strana je izjavila žalbu protiv presude [EK. br. 585/16] od 5. marta 2018. godine, zbog: (i) bitnih povreda odredaba parničnog postupka; (ii) pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i (iii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se presuda Osnovnog suda ukine i predmet vrati na ponovno suđenje.

30. Neodređenog datuma, podnosilac zahteva je takođe izjavio žalbu protiv presude [EK. br. 585/16] od 5. marta 2018. godine, zbog: (i) bitnih povreda odredaba parničnog postupka; (ii) pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i (iii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se pobijana presuda preinači ili ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

31. Neodređenog datuma, zainteresovana strana je dostavila odgovor na žalbu sa zahtevom da se žalba podnosioca zahteva odbije kao neosnovana i da se ista odbaci, a njegova žalba usvoji kao osnovana u celosti.

32. Dana 22. novembra 2018. godine, Apelacioni sud, presudom [Ae. br. 103/2018], prvo navodi da je prvostepenom presudom pogrešno naznačen kao tužilac 'Italbeton Ballkan Midle EAST' jer iz svih podnesaka proizilazi da je tužilac zapravo C.P. (zainteresovana strana). Kao rezultat toga, Apelacioni sud je u skladu sa onim što proizilazi iz uverenja o registraciji poslovnog subjekta, partneru C.P. priznao prava kao zajedničkom vlasniku generalnog partnerstva TUP "Kosova Asfalt". Pored toga, Apelacioni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog (zainteresovane strane - C.P.), samo u odnosu na obaveze i prava stranaka utvrđenih pod tačkom I izreke presude Osnovnog suda [EK. br. 585/16] od 5. marta 2018. godine, tako da su tačke (A, B, C, D, E, F) izreke te presude preinačene u celosti i pod tačkom I. presuđeno sledeće: 1.1 usvajaju se kao delimično osnovani tužbeni zahtevi zainteresovane strane C.P. i podnosioca zahteva, obojice partnera u TUP "Kosova Asfalt" generalno partnerstvo i presuđeno sledeće: [1.1.1] dozvoljava se povlačenje C.P. iz poslovnog društva TUP "Kosova Asfalt" generalno partnerstvo, sa sedištem u Lipljanu, koji imao pravo da iz kolektivnog društva povuče svoj interes utvrđen ovom presudom, dok se drugi partner Bujar Shabani, obavezuje da ispuni obaveze koje proističu iz ove presude prema zainteresovanoj strani; [1.1.2] utvrđuje se da je Bujar Shabani jedini vlasnik TUP "Kosova Asfalt", sa svim sredstvima i celokupnim kapitalom koji poseduje ovo društvo: sirovinama, sredstvima za rad, uključujući i pogon i celokupnu pokretnu i nepokretnu imovinu društva zajedno sa realizovanim investicijama i gotovim novcem i kao jedini vlasnik on je od sada pa nadalje lice koje je isključivo ovlašćeno i odgovorno za sva potraživanja i obaveze kolektivnog društva koje su nastale do trenutka donošenja ove presude i onih koje će nastati ubuduće; [1.1.3] obavezuje se podnosilac zahteva, lično, odnosno TUP "Kosova Asfalt" generalno partnerstvo, sa sedištem u Lipljanu, da zainteresovanoj strani C.P. isplati: na ime uloga u društvo iznos od 360.716,43€, na ime razlike u realizaciji od prodaje asfalta tokom 2005. godine - iznos od 88.455,40€ i na ime 50% ostvarene dobiti u periodu od 2006. do 2016. godine iznos od 383.497,83€, u ukupnom iznosu od 832.668,83€, sa zakonskom kamatom od 8%, počev od dana donošenja ove presude pa do konačne isplate, sve to u roku od 7 dana od dana prijema ove presude; [II] utvrđuje se da je neosnovana u celosti žalba podnosioca zahteva i da je delimično neosnovana žalba

7

zainteresovane strane, dok se presuda Osnovnog suda u Prištini [EK. br. 585/16] od 5. marta 2018. godine, pod tačkama II, III, IV, V i VI izreke, potvrđuje.

33. Neodređenog datuma, podnosilac zahteva je izjavio reviziju i dopunsku reviziju zbog (i) bitne povrede odredaba parničnog postupka i (ii) pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se obe nižestepene presude ukinu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

34. Neodređenog datuma, zainteresovana strana je dostavila odgovor na reviziju i osporila navode koji su u njoj izloženi te predložila da se ista odbije kao neosnovana u celosti a drugostepena presuda potvrdi.

35. Dana 15. aprila 2019. godine, Vrhovni sud Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud) je presudom [E. Rev. br. 6/2019] odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca zahteva izjavljenu protiv presude [Ae. br. 103/2018] Apelacionog suda od 22. novembra 2018. godine.

Navodi podnosioca zahteva 36. Podnosilac zahteva navodi da je Vrhovni sud koji je presudom [E. Rev. br.

6/2019] odbio kao neosnovan njegov zahtev za zaštitu zakonitosti povredio njegova prava zagarantovana članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 21. [Opšta načela], 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepravično suđenje], 46. [Zaštita imovine] i 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. Protokola 1 (Zaštita imovine) EKLJP.

37. Podnosilac zahteva gradi predmet na navodu o povredi njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje jer presuda [E. Rev. br. 6/2019] Vrhovnog suda od 15. aprila 2019. godine nije ispunila kriterijume za "pravično suđenje" prema članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. stav 1. EKLJP, zbog: (i) vidljivog nedostatka obrazloženja sudske odluke; (ii) proizvoljnog odlučivanja u suprotnosti sa svim nalazima sudskog finansijskog veštačenja kada je odlučeno o visini potraživanja zainteresovane strane; (iii) neobaveštavanja o ročištu za razmatranje revizije, a takođe i neobaveštavanja sudskog veštaka ekonomske i finansijske struke koji bi mogao da pruži objašnjenja o svojim nalazima.

38. Pored toga, podnosilac zahteva argumentuje da sudska praksa ESLJP priznaje pravo da se ima obrazložena odluka citirajući predmet Garcia Ruiz protiv Španije, Pronina protiv Ukrajine i Nechiporuk i Tonkalo protiv Ukrajine. Takođe, on navodi da se predmet Malta protiv Ukrajine poziva na prethodne presedane i povećava važnost toga da sud iznese detaljne i ubedljive razloge kada odbija da uzme u obzir određeni navod ili dokaz koji je dostavio parničar.

39. Na kraju, podnosilac ističe da se i praksa Suda u slučaju KI72/12 poziva na presedane ESLJP-a, odnosno na predmete Hadjianastassiou protiv Grčke i Tatishvili protiv Rusije i da je našao da "pravo na pravično suđenje podrazumeva pravo na obrazloženu presudu".

8

40. Podnosilac zahteva pominje i slučaj Suda KI78/12 u vezi sa potkrepljivanjem svog argumentovanja koje se odnosi na pitanje obrazloženja sudske odluke.

41. Podnosilac zahteva takođe ističe da je povređeno i ustavno načelo predviđeno

članom 24. Ustava - Jednakost pred zakonom, zbog proizvoljne ocene koja je u suprotnosti sa pravnim načelom da se dobici i gubici raspodeljuju na jednake delove među ortacima na osnovu vrednosti njihovih odnosnih uloga. Shodno tome, podnosilac zahteva, aspekt diskriminacije, povezuje sa ispunjenjem kriterijuma za pravično suđenje.

42. Podnosilac zahteva takođe navodi da mu je povređeno i pravo utvrđeno u članu 1. (Pravo na imovinu) Protokola br. 1 EKLJP čime su ozbiljno povređena imovinska prava podnosioca zahteva Bujara Shabanija usled nepoštovanja načela da se dobit raspodeljuje i gubici ravnopravno dele između partnera na osnovu vrednosti njihovih odnosnih doprinosa. Shodno tome, prema navodima podnosioca, ova ustavna povreda je povezana i sa članom 31. Ustava jer sudske odluke koje se pobijaju ovim zahtevom za zaštitu ustavnosti nisu ispunile kriterijume “pravičnog suđenja”.

43. Po ovom osnovu, podnosilac zahteva predlaže da se pred Sudom održi rasprava

na koju bi, kako se predviđa, bio pozvan sudski veštak finansijske struke g. Riza Blakaj radi pružanja odgovarajućih stručnih objašnjenja o nalazima veštačenja.

44. Podnosilac zahteva takođe podnosi i zahtev za uvođenje privremene mere kojom bi se obustavio postupak izvršenja do rešavanja ustavnog zahteva jer je odluka postala pravosnažna i može se izvršiti u svakom trenutku čime bi njemu bila pričinjena nepopravljiva šteta.

45. Na kraju, podnosilac zahteva navodi da redovni sudovi nisu dali nijedan razlog u vezi sa sudskim veštačenjem iz finansijske oblasti od strane veštaka Sh. S. što se tiče (a) izračunanja materijalne štete u obliku izgubljene dobiti zbog nefunkcionisanja postrojenja u periodu jun 2006. godine do oktobra 2007. godine, i što se tiče (b) štete koja je prouzrokovana rušenjem ugleda, prestiža i poverenja TUP „Kosova Asfalt“, zbog nefunkcionisanja postrojenja za gore navedeni period.

Komentari zainteresovane strane 46. Zainteresovana strana ističe da je navod podnosioca zahteva neosnovan jer je

Vrhovni sud u svoju presudu uvrstio potpuno i jasno obrazloženje u pogledu dokaza, činjenica i pravnog osnova koji se vodi već 14 godina.

47. Takođe, zainteresovana strana naglašava da navod da stranke nisu saslušane prilikom donošenja presude Vrhovnog suda ne predstavlja povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje jer Vrhovni sud povodom revizije odlučuje van rasprave i to je u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku.

48. Zainteresovana strana takođe osporava zahtev za odobrenje privremene mere smatrajući ga neosnovanim zbog toga što pre svega "protivustavnost" koju navodi podnosilac zahteva nije postala verovatna što se veoma lako može videti čitanjem presuda u ovom privredno-pravnom sporu. Zainteresovana strana na

9

kraju naglašava da Ustavni sud nije ni sud četvrtog stepena niti je prvostepeni sud koji uređuje ugovorne odnose između stranaka pa se zbog toga ne može uvažiti predlog podnosioca zahteva za saslušanje finansijskog veštaka.

Relevantne zakonske odredbe

Zakon br. 02/L-123 o poslovnim društvima

Član 50. Priroda interesa generalnog partnerstva Interes jednog partnera u generalnom partnerstvu: (i) uključuje pravo na podelu dobiti, distribuciju i ostala prava partnera koja su utvrđena u ovom Deo IV, i (ii) obuhvata obaveze i odgovornosti jednog generalnog partnera kao što je utvrđeno u ovaj Deo IV.

Član 56. Dobit, gubitak, alokacija i raspodela (distribucija)

56.1 Osim ako jedan sporazum o generalnom partnerstvu ne propisuje drugačije, svi generalni partneri imaju pravo na jednak udeo u celokupnoj dobiti, gubicima, raspodeli (alokacijama) i plaćanjima u generalnom partnerstvu. 56.2 U roku od šezdeset (60) dana nakon završetka svake kalendarske godine, generalno partnerstvo treba formalno da izračuna i evidentira dobitke i gubitke za tu godinu i raspodeli u odgovarajućem procentu ovaj dobitak i gubitak u računu generalnih partnera.

Član 63. Povlačenje jednog partnera

63.1 Jedan generalni partner može da se povuče od generalnog partnerstva u bilo koje vreme podnoseći pismeno obaveštenje drugim generalnim partnerima, ali ako povlačenje krši sporazum o generalnom partnerstvu, generalno partnerstvo može da nadoknadi štetu zbog povlačenja partnera zbog kršenja sporazuma o partnerstvu. 63.2 Jedan generalni partner koji se povlači od generalnog partnerstva bez kršenja sporazuma o generalnom partnerstvu ima pravo da dobije bilo koju raspodelu (distribuciju) na koju ima pravo prema sporazumu o generalnom partnerstvu. Ako sporazum o generalnom partnerstvu ne propisuje drugačije, generalni partner koji se povlači ima pravo da primi od generalnog partnerstva, u roku od devedeset (90) dana nakon povlačenja, pravičnu vrednost njegovog interesa u generalnom partnerstvu. Ova obaveza je jedna obaveza koju generalno partnerstvo ima prema generalnom partneru koji se povlači; i drugi generalni partneri su, zajedno sa ostalim obavezama generalnog partnerstva, zajednički i pojedinačno odgovorni za ispunjenje ove obaveze.

Zakon br. 03/L-006 o parničnom postupku

Član 220.

10

Vrhovni sud odlučuje o reviziji, samo na osnovu dopisa u dosijeu predmeta, na ročištu sudskog veća.

Prihvatljivost zahteva 49. Sud prvo ocenjuje da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji

su propisani Ustavom i dalje precizirani Zakonom i Poslovnikom. 50. U tom smislu, Sud se prvo poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i

ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način. […] 7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

51. U nastavku, Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove

prihvatljivosti koji su propisani Zakonom. S tim u vezi, Sud se prvo poziva na članove 47. [Individualni zahtevi], 48. [Tačnost podneska] i 49. [Rokovi] Zakona, koji propisuju:

Član 47.

[Individualni zahtevi]

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ. 2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

Član 48.

[Tačnost podneska] “Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode su mu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

Član 49. [Rokovi]

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku...”.

52. Što se tiče ispunjenja ovih uslova, Sud primećuje da je podnosilac zahteva

ovlašćena strana koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu [E. Rev. br. 6/2019] Vrhovnog suda od 15. aprila 2019. godine i da je iscrpeo sva pravna

11

sredstva utvrđena zakonom. Podnosilac zahteva je takođe naglasio osnovna prava i slobode za koja tvrdi da su povređena, u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i podneo je svoj zahtev u skladu sa rokovima određenim u članu 49. Zakona.

53. Pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane stavom (2) pravila 39. [Kriterijum o prihvatljivosti] Poslovnika. Pravilo 39 (2) Poslovnika utvrđuje uslove na osnovu kojih Sud može razmatrati zahtev, uključujući i uslov da zahtev nije očigledno neosnovan. Pravilo 39 (2) konkretno propisuje:

Pravilo 39.

[Kriterijum o prihvatljivosti]

“(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.

54. Sud pre svega naglašava da na osnovu stava (2) pravila 39. Poslovnika, može

smatrati zahtev neprihvatljivim ukoliko je zahtev očigledno neosnovan jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio svoju tvrdnju. U tom pogledu, Sud podseća na suštinu pitanja koje je pokrenuo podnosilac zahteva i odgovarajuće navode.

55. Što se tiče konkretnog slučaja, Sud smatra da se navodi podnosioca zahteva mogu svesti na: (A) povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, (B) povredu člana 24. Ustava i (C) povredu člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP.

(A) Navodi podnosioca o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP

56. Prilikom ispitivanja navoda podnosioca zahteva, Sud podseća da su suštinski navodi podnosioca zahteva koji se odnose na navodne povrede procesnih garancija “pravičnog suđenja” zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, zasnovani na: (i) ekstremnom nedostatku obrazloženja sudske odluke; (ii) proizvoljnom odlučivanju u suprotnosti sa svim nalazima sudskog finansijskog veštačenja kada je odlučeno o visini potraživanja zainteresovane strane i (iii) neobaveštavanju o ročištu za razmatranje revizije, a takođe i neobaveštavanju sudskog veštaka ekonomske i finansijske struke koji bi mogao da pruži objašnjenja u vezi sa svojim nalazima.

57. Prilikom ispitivanja prvog navoda podnosioca zahteva koji se odnosi na pravo na pravično i nepristrasno suđenje, Sud će primeniti sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP), u skladu sa kojom je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

58. Prema tome, Sud će prvo utvrditi da li se u slučaju podnosioca zahteva primenjuje član 6. Konvencije u vezi sa članom 31. Ustava. Shodno tome, u okolnostima konkretnog slučaja, Sud će utvrditi primenu procesnih garancija

12

člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, oslanjajući se na sudsku praksu ovog Suda i ESLJP-a.

59. Sud prvo primećuje da se područje primene člana 6. EKLJP prostire na postupke koji utvrđuju "građanska prava i obaveze" (vidi predmet ESLJP-a Ringeisen protiv Austrije, predstavka br. 2614/65, presuda od 22. juna 1972. godine). ESLJP je utvrdio da kako bi član 6. bio primenljiv u građanskim stvarima, "(i) mora postojati spor koji se odnosi na ’građansko pravo’, za koje se može reći, barem u smislu tvrdnje koja podleže dokazivanju, da je priznato u domaćem pravu, bez obzira na to da li je zaštićeno Konvencijom, (ii) spor mora biti stvaran i ozbiljan; on se može odnositi ne samo na samo postojanje prava nego i na obim tog prava i način njegovog ostvarivanja, i konačno (iii) ishod postupka mora biti od neposrednog značaja za pravo o kojem je reč, dok slaba povezanost ili nejasne posledice nisu dovoljni za uvođenje člana 6. stav 1. u igru" (vidi predmete ESLJP-a Ivan Atanasov protiv Bugarske, predstavka br. 12853/03, presuda od 2. decembra 2010. godine, stav 90; Mennitto protiv Italije, predstavka br. 33804/96, presuda od 5. oktobra 2000. godine, stav 23; Giilmez protiv Turske, predstavka br. 16330/02, presuda od 20. maja 2008. godine, stav 28; i Micallef protiv Malte, predstavka br. 17056/06, presuda od 15. oktobra 2009. godine, stav 74). (A.i) Primena gore navedenih načela na ovaj slučaj

60. Sud primećuje da se sadržaj navodnog prava u predmetnom slučaju, odnosno zahtev za poništenje presude [E. Rev. br. 6/2019] Vrhovnog suda od 15. aprila 2019. godine odnosi na poništenje odluke o imovinskom sporu i vrednost duga parničnih stranaka generalnog partnerstva TUP “Kosova Asfalt”. Shodno tome, ovo pravo je pravo građanske prirode utvrđeno važećim zakonodavstvom u Republici Kosovo.

61. Sud takođe primećuje da je spor u predmetnom slučaju ozbiljan, staran i sadrži u sebi osporavanje realizovanih uloga, podelu ostvarene dobiti i obaveza generalnog partnerstva TUP “Kosova Asfalt”. Shodno tome, Sud smatra da je i ovaj kriterijum sudske prakse ESLJP-a ispunjen u ovom slučaju.

62. Na kraju, Sud utvrđuje da je ishod postupaka od neposrednog značaja za: (i) to

ko ostaje zakonski zastupnik generalnog partnerstva TUP “Kosova Asfalt”; (ii) isplatu iznosa koji su uloženi u generalno partnerstvo; (iii) podelu imovine preduzeća u koju spadaju: nepokretna imovina, sirovine i sredstva za rad, uključujući i pogone; (iv) podelu dobiti preduzeća u periodu u kojem je poslovalo generalno partnerstvo. Stoga, Sud smatra da je i ovaj uslov primenljiv, pa je shodno tome i član 6. EKLJP primenljiv u ovom slučaju.

63. S tim u vezi, Sud će razmotriti navode podnosioca zahteva o navodnoj povredi

člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, i to prvo u pogledu navoda o povredi prava na: (i) obrazloženu sudsku odluku. Sud će razmotriti ove navode na osnovu svoje relevantne prakse i sudske prakse ESLJP-a i primeniti istu u okolnostima konkretnog slučaja.

64. Sud naglašava da sada već ima konsolidovanu praksu koja se odnosi na pravo

na obrazloženu sudsku odluku zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa

13

članom 6. EKLJP. Ova praksa je izgrađena zasnovano na sudskoj praksi ESLJP-a, uključujući, ali ne ograničavajući se na predmete Hadjianastassiou protiv Grčke, presuda od 16. decembra 1992. godine; Van de Hurk protiv Holandije, presuda od 19. aprila 1994. godine; Hiro Balani protiv Španije, presuda od 9. decembra 1994. godine; Higgins i drugi protiv Francuske, presuda od 19. februara 1998. godine; Garcia Ruiz protiv Španije, presuda od 21. januara 1999. godine; Hirvisaari protiv Finske, 27. septembar 2001. godine; Suominen protiv Finske, presuda od 1. jula 2003. godine; Buzescu protiv Rumunije, presuda od 24. maja 2005. godine; Pronina protiv Ukrajine, presuda od 18. jula 2006. godine i Tatishvili protiv Rusije, presuda od 22. februara 2007. godine. Pored toga, osnovna načela koja se odnose na pravo na obrazloženu sudsku odluku razrađena su i u slučajevima ovog Suda, uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve KI72/12, Veton Berisha i Ilfete Haziri, presuda od 17. decembra 2012. godine; KI22/16, Naser Husaj, presuda od 9. juna 2017. godine; KI143/16, Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. juna 2018. godine i KI97/16, podnosilac zahteva “IKK Classic”, presuda od 9. januara 2018. godine.

65. U principu, sudska praksa ESLJP-a i sudska praksa Suda, naglašavaju da pravo na pravično suđenje obuhvata pravo na obrazloženu sudsku odluku i da sudovi treba “s dovoljnom jasnoćom da izlože razloge na kojima su zasnovali svoje odluke”. Međutim, ova obaveza sudova se ne može shvatiti kao zahtev da se detaljno odgovori na svaki argument (vidi slučaj Suda KI91/18, podnosioci zahteva Njazi Gashi, Lirije Sadikaj, Nazife Hajdini-Ahmetaj i Adriana Rexhepi, rešenje o neprihvatljivosti od 30. septembra 2019. godine, stav 64; vidi, takođe, slučajeve ESLJP-a Van de Hurk protiv Holandije, predstavka br. 16034/90, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61; Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 26). Obim u kojem se primenjuje ova obaveza navođenja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti slučaja (vidi slučajeve Suda KI97/17, podnosioci zahteva Gëzim Sadrijaj, Gazmend Sadrijaj i Hidajete Sadrijaj, rešenje o neprihvatljivosti od 21. oktobra 2019. godine, stav 41, vidi, takođe, predmete ESLJP-a Ruiz Torija protiv Španije, predstavka br. 18390/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, predstavka br. 18064/91, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27). Suštinski argumenti podnosilaca zahteva su ti na koje se mora odgovoriti, a navedeni razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu.

66. Iako sudovi nisu dužni da odgovore na svaki navod koji podnosioci zahteva pokrenu - oni ipak moraju odgovoriti na navode koji su ključni za njihove slučajeve i koji se pokreću u svim fazama postupka (vidi slučaj Suda KI135/14, podnosilac zahteva IKK Classic, presuda od 9. februara 2016. godine, stav 53).

67. Konačno, navedeni razlozi moraju biti takvi da strankama omoguće da delotvorno iskoriste svako postojeće pravo žalbe (vidi predmet ESLJP-a Hirvisaari protiv Finske, predstavka br. 49684/99, presuda od 27. septembra 2001. godine, stav 30).

68. U tom smislu, Sud će razraditi da li su navodi podnosioca zahteva o nepostojanju obrazložene sudske odluke, odnosno o presudi [E. Rev. br. 6/2019] Vrhovnog suda od 15. aprila 2019. godine, u okolnostima konkretnog

14

slučaja u saglasnosti sa procesnim garancijama sadržanim u članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP.

69. Sud podseća da je Osnovni sud presudom [EK. br. 585/16] od 5. marta 2018. godine usvojio tužbeni zahtev zainteresovane strane protiv podnosioce zahteva, pri čemu je: (i) raskinut ugovor o partnerstvu zaključen između stranaka i dozvoljeno povlačenje zainteresovane strane iz generalnog partnerskog društva, (ii) utvrđeno da jedini vlasnik TUP 'Kosova Asfalt' generalno partnersko društvo ostaje podnosilac zahteva sa celokupnom imovinom kojom raspolaže to preduzeće, (iii) obavezan podnosilac zahteva da zainteresovanoj strani isplati iznos od 89.381,65 evra u roku od 7 dana, računajući od dana uručivanja te presude.

70. Apelacioni sud je preinačio presudu Osnovnog suda u pogledu utvrđenja visine naknade koju podnosilac zahteva duguje zainteresovanoj strani. U obrazloženju Apelacionog suda se kaže da je: “prvostepeni sud pogrešno zaključio da ortaku C.P. pripada samo kompenzacija razlike u iznosu od 89.381,65 evra, naglašavajući da bi kompenzacija mogla biti pravedna, ako bi C.P. i dalje bio vlasnik 50% društva i u ovom slučaju bio bi razuman izjednačenje investicije sa drugim ortakom Bujarom Shabanijem. Međutim, ortak Bujar Shabani, nakon ove presude, postaje isključiva vlasnik društva kao i investicija koje je pravio drugi ortak C.P. Dalje, u navedenoj presudi se naglašava sledeće: „da bi bilo van svake logike da se od ortaka koji se isključuje iz društva zatraži da nastavi da investira tako da se izjednačava sa investicijama drugog ortaka, iako neće više biti vlasnik tog društva, odnosno dok će jedini vlasnik ostati Bujar Shabani. U tom pogledu, Apelacioni sud je izmenio napadnutu presudu u stavu I izreke, potpunom prihvatanjem finansijske ekspertize ali ne i tumačenje prvostepenog suda što se tiče prava i obaveza između ortaka”.

71. Na kraju, Vrhovni sud je takođe ispitao i navode podnosioca zahteva izložene u reviziji u pogledu navoda o (i) bitnim povredama odredaba parničnog postupka i (ii) pogrešnoj primeni materijalnog prava.

72. Vrhovni sud je presudom [E. Rev. br. 6/2019] od 15. aprila 2019. godine, u tom pogledu, između ostalog, naveo: “U stvari, oba suda su u potpunosti priznali zaključak finansijskog stručnjaka, sve pojedinačne određene vrednosti obaveza i prava izražena u novcu. Prihvatajući balans koji je urađen od stručnjaka, Apelacioni sud, polazeći od odredbe člana 56.1. Zakona poslovnim društvima (ZPD), prema kojem svi generalni partneri imaju pravo na jednak udeo u celokupnoj dobiti, gubicima, raspodeli (50:50), osim ako jedan sporazum o generalnom partnerstvu ne propisuje drugačije iz od činjenice da Bujar Shabani postaje jedini vlasnik „društva“, došlo je do zaključka da se ne može radi o izjednačavanju investicija i da nije moguće da od određenog iznosa duga ortaka Bujara Shabanija prema ortaku C.P., koji iznosi 471.952,40 evra, smanji razlika u investiranju od 382.570,75 evra, po kojoj on bi dugovao njemu samo iznos od 89.381,65 evra. Ortak koji ostaje jedini vlasnik društva, postaje vlasnik celokupnog kapitala uključujući i investicije koje je uradio drugi ortak, tako da, ortak koji se povlači iz društva nema za obavezu da u ovom društvu investira drugi dodatni novac. Drugostepeni sud prihvativši zaključak stručnjaka i određene iznose od njega, preko

15

računovodstvenih operacija, je tačno zaključio da protiv tuženi tužilac prema članu 56 Zakona o poslovnim društvima pripada: u ime uloženog kapitala – investicija, iznos od 360.716,43 evra, u ime jednake raspodele profita, koji obuhvata razliku od realizacije od prodaje asfalta u toku 2005. godine, iznos od 88.455,40 evra i 50% i od profita realiziranog tokom perioda 2006-2016. godine, iznos od 383.497,83 evra koji obuhvata ukupan iznos od 832.668,83 eva. Iz ovih razloga, navodi izneseni u reviziji su neosnovani da drugostepeni sud je proizvoljno odredio iznose i da je preuzeo ulogu stručnjaka”.

73. U tom smislu, Sud naglašava da navodi podnosioca zahteva da je Vrhovni sud ii) odlučio proizvoljno u suprotnosti sa svim nalazima sudskog finansijskog veštačenja kada je odlučio o visini potraživanja zainteresovane strane, ne stoje. Ovo iz razloga što su redovni sudovi, kao što je prethodno navedeno, kontinuirano ispitivali i obrazlagali njegove navode sa dovoljno razloga u granicama pravičnog suđenja. U vezi sa ovim navodom, presuda Vrhovnog suda dalje navodi: “[...] navodi izneseni u reviziji su neosnovani da drugostepeni sud je proizvoljno odredio iznose i da je preuzeo ulogu stručnjaka. Svoj pravni pogled, drugostepeni sud je opravdao pozivajući se na važeće zakonske odredbe. Član 63 ZPD-a, reguliše slučaj povlačenja jednog ortaka. Prema članu 63.2. ovog Zakona „ Jedan generalni partner koji se povlači od generalnog partnerstva bez kršenja sporazuma o generalnom partnerstvu ima pravo da dobije bilo koju raspodelu (distribuciju) na koju ima pravo prema sporazumu o generalnom partnerstvu. Ako sporazum o generalnom partnerstvu ne propisuje drugačije, generalni partner koji se povlači ima pravo da primi od generalnog partnerstva, u roku od devedeset (90) dana nakon povlačenja, pravičnu vrednost njegovog interesa u generalnom partnerstvu. Ova obaveza je jedna obaveza koju generalno partnerstvo ima prema generalnom partneru koji se povlači; i drugi generalni partneri su, zajedno sa ostalim obavezama generalnog partnerstva, zajednički i pojedinačno odgovorni za ispunjenje ove obaveze“.

74. Na kraju, Vrhovni sud je naveo: “Kako se navodi, ispada da su se sudovi niže instance pravično pozvali materijalnog prava, odnosno, odredbi članova 50., 56. i 63. ZPD-a, promenivši odredbe zajedničke odgovornosti u podeli dobiti, gubitaka, raspodeli kao i posledica, prava i obaveza u slučaju povlačenja iz „društva“ jednog ortaka. U svim drugim aspektima, Vrhovni sud je priznao kao pravičan i osnovan zakonom obrazloženje Apelacionog suda Kosova”.

75. Sud takođe primećuje da je podnosilac zahteva imao delotvornu mogućnost da ospori verodostojnost dokaza i usprotiviti se njihovom korišćenju i on je tu mogućnost iskoristio za vreme postupka pred prvostepenim sudom, u svojoj žalbi pred Apelacionom sudom i reviziji pred Vrhovnim sudom. Redovni sudovi su ispitali njegove argumente o osnovanosti i dali obrazloženje za svoje odluke (vidi predmet ESLJP-a Dragojević protiv Hrvatske, predstavka br. 68955/11, presuda od 15. januara 2015. godine, stav 132). Činjenica da podnosilac zahteva nije bio uspešan ni u jednom koraku ne menja činjenicu da je imao delotvornu mogućnost da ospori dokaze i njihovo korišćenje.

76. Sud takođe primećuje da što se tiče navoda podnosioca zahteva da nije uzeto u obzir pitanje izveštaja sa finansijskog veštačenja od strane Sh.S. (koje obuhvata

16

pitanje izgubljene dobiti i rušenja ugleda i imidža TUP „Kosova Asfalt“ tokom perioda jun 2006. godine do oktobra 2007. godine), redovni sudovi su zaključili da je (i) 29. avgust 2005. godine datum faktičnog razdvajanja partnera i da je (ii) nakon ovog datuma, samo podnosilac zahteva nastavio, kao jedini, sa delovanjem i upravljanjem biznisa.

77. Sud smatra da su redovni sudovi, odnosno Vrhovni sud, kao poslednja instanca

redovnog sudstva dao sveobuhvatne i detaljne razloge i odgovorio zasebno na svaki navod koji je podnosilac zahteva izneo u reviziji.

78. Prema tome, na osnovu napred navedenog, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva imao dovoljno mogućnosti da pred redovnim sudovima predoči sve navode o povredi svojih prava. Pored toga, Sud smatra da su njegovi argumenti pravilno saslušani i uredno ispitani od strane redovnih sudova. Sud smatra da su odluke redovnih sudova obrazložene i da postupci, gledano u celosti, ni na koji način nisu bili nepravični ili proizvoljni (vidi slučajeve Suda KI24/19, podnosilac zahteva Valon Miftari, rešenje o neprihvatljivosti od 11. oktobra 2019. godine, stav 34; KI88/18, podnositeljka zahteva Hysnije Dedinca, rešenje o neprihvatljivosti od 28. oktobra 2019. godine, stav 38, vidi, takođe, predmet ESLJP-a Shub protiv Litvanije, predstavka br. 17064/06, presuda od 30. juna 2009. godine).

79. U skladu sa svojom konsolidovanom sudskom praksom, Sud ponavlja da nije funkcija Ustavnog suda da se bavi navodnim greškama u primeni relevantnih zakona koje su navodno izvršili redovni sudovi, ako su tom primenom povređena prava i slobode zaštićene Ustavom i EKLJP. On sam ne može oceniti zakon koji je doveo dotle da redovni sud donese jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud "četvrtog stepena", što bi imalo za rezultat prekoračenje granica postavljenih u njegovoj nadležnosti. Naime, uloga je redovnih sudova da tumače i primenjuju relevantna pravila procesnog i materijalnog prava (vidi slučaj Suda KI24/19, podnosilac zahteva Valon Miftari, rešenje o neprihvatljivosti od 11. oktobra 2019. godine, stavovi 31 i 33, vidi, takođe, predmet ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28).

80. S tim u vezi, Sud podseća da je u smislu prava na obrazloženu sudsku odluku zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP, obaveza sudova da reše suštinske argumente podnosilaca zahteva i da dati razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu. Sud smatra da su što se tiče konkretne tvrdnje, redovni sudovi i Vrhovni sud, čija presuda se osporava pred Sudom, ispunili ovu obavezu.

81. Na kraju, Sud će razmotriti navode podnosioca zahteva koji se odnose na navodnu povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP u pogledu (iii) neobaveštavanju o ročištu za razmatranje revizije a takođe i neobaveštavanja sudskog veštaka ekonomske i finansijske struke koji je mogao da pruži objašnjenja o svojim nalazima.

82. Sud primećuje da iako javna rasprava predstavlja jedno od osnovnih načela predviđenih u članu 6. stav 1 EKLJP, obaveza održavanja takve rasprave nije apsolutna (predmet ESLJP-a De Tommaso protiv Italije, predstavka br.

17

43395/09, presuda od 23. februara 2017. godine, stav 163). Pravo na raspravu nije povezano samo sa pitanjem da li postupci obuhvataju saslušanje svedoka koji će svoje dokaze dati usmeno (Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugala, predstavke br. 55391/13, 57728/13 i 74041/13, presuda od 6. novembra 2018. godine, stav 187). Kako bi se utvrdilo da li je suđenje održano u skladu sa zahtevima javnosti, nužno je uzeti u obzir postupke u celini (Axen protiv Nemačke, predstavka br. 8273/78, presuda od 8. decembra 1983. godine, stav 28).

83. Neodržavanje rasprave u drugom ili trećem stepenu može biti opravdano posebnim okolnostima predmetnih postupaka, pod uslovom da je rasprava sprovedena u prvom stepenu (Helmers protiv Švedske, predstavka br. 11826/85, presuda od 29. oktobra 1991. godine, stav 36; Salomonsson protiv Švedske, predstavka br. 38978/97, presuda od 12. novembra 2002. godine, stav 36). Stoga, sudski postupci po žalbama koji uključuju samo pravna pitanja, za razliku od sudskih postupaka o činjeničnim pitanjima, mogu biti u skladu za zahtevima člana 6. iako podnosilac nije dobio priliku da ga lično sasluša žalbeni sud (Miller protiv Švedske, predstavka br. 55853/00, presuda od 8. februara 2005. godine, stav 30). Iz tog razloga treba uzeti u obzir posebne karakteristike postupaka pred najvišim sudovima.

84. Prema tome, osim ako postoje izuzetne okolnosti koje opravdavaju odustajanje od rasprave (vidi kratak pregled sudske prakse u Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugala, citiran u tekstu iznad, stav 190), pravo na javnu raspravu iz člana 6. stav 1. podrazumeva pravo na raspravu barem na jednom nivou nadležnosti (slučaj ESLJP-a Fischer protiv Austrije, predstavka br. 16922/90, presuda od 26. aprila 1995. godine, stav 44; Salomonsson protiv Švedske, predstavka br. 38978/97, presuda od 12. novembra 2002. godine, stav 36).

85. U okolnostima konkretnog slučaja Sud smatra da je (iii) neobaveštavanje o

ročištu za razmatranje revizije, odnosno odlučivanje Vrhovnog suda povodom revizije samo na osnovu pismenih iz spisa predmeta na ročištu sudskog veća u skladu sa članom 220. Zakona o parničnom postupku, a takođe je u saglasnosti i sa praksom ESLJP-a koja ima direktnu primenu u nadležnosti Kosova.

86. Konačno, na osnovu prethodne razrade, Sud ocenjuje da su postupci u okolnostima konkretnog slučaja bili pravični i da se nisu sastojali u donošenju neobrazložene i proizvoljne odluke. Shodno tome, Sud smatra da nije došlo do povrede člana 31. Ustava i člana 6. EKLJP.

(B) Navodne povrede člana 24. Ustava

87. Podnosilac zahteva takođe navodi da je povređeno i ustavno načelo predviđeno članom 24. Ustava - Jednakost pred zakonom, zbog proizvoljne ocene koja je u suprotnosti sa pravnim načelom da se dobit raspodeljuje i gubici ravnopravno dele između partnera na osnovu vrednosti njihovih odnosnih doprinosa.

88. U tom smislu, Sud primećuje da podnosilac zahteva nije predstavio nijednu

činjenicu i nije dokazao tvrdnju o povredi njegovih prava zagarantovanih članom 24. Ustava. Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosilac zahteva mora predstaviti obrazloženu tvrdnju i ubedljiv argument (vidi slučaj Suda br.

18

KI198/13, podnosilac zahteva Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 13. marta 2014. godine, slučaj KI136/16, podnosilac zahteva Ibrahim Svarça, rešenje o neprihvatljivosti od 4. novembra 2016. godine, stav 43).

89. S tim u vezi, Sud podseća da je postupanje diskriminatorsko ako se prema pojedincu postupalo drugačije nego prema drugima u sličnim pozicijama ili situacijama i ako ta razlika u postupanju nema objektivno i razumno opravdanje. Sud ponavlja da različito postupanje mora težiti legitimnom cilju i da mora postajati razuman odnos proporcionalnosti između upotrebljenih sredstava i cilja koji se nastoji postići (vidi presudu ESLJP-a od 13. juna 1979. godine Marckx protiv Belgije, predstavka br. 6833/74, stav 33).

90. Sud podseća da činjenica da se podnosilac zahteva ne slaže sa ishodom postupka ne daje istom za pravo da pokrene argumentovan zahtev zbog povrede Ustava (vidi predmet Mezőtúr-Tiszazugi Társulat protiv Mađarske, br. 5503/02, ESLJP, presuda od 26. jula 2005. godine).

91. Na osnovu svega napred navedenog, Sud nalazi neosnovanim navode podnosioca zahteva o diskriminatorskom postupanju prema njemu.

(C) Navod o povredi člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1

EKLJP 92. Sud podseća da podnosilac zahteva takođe navodi da je osporena odluka

doneta u suprotnosti sa pravima zagarantovanim članom 46. [Zaštita imovine] Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, čime su ozbiljno povređena njegova imovinska prava usled nepoštovanja načela da se dobit raspodeljuje i gubici ravnopravno dele između partnera na osnovu vrednosti njihovih odnosnih doprinosa.

93. Sud podseća da član 46. Ustava ne garantuje pravo na sticanje imovine (vidi Vander Mussele protiv Belgije, presuda ESLJP-a od 23. novembra 1983. godine, stav 48 i Slivenko i drugi protiv Letonije, predstavka br. 73049/01, presuda od 9. oktobra 2003. godine, stav 121).

94. Sud primećuje da član 1. Protokola br. 1 (Zaštita imovine) EKLJP važi samo za postojeća "imovinska prava" lica (vidi Marckx protiv Belgije, stav 50, presuda od 13. juna 1979. godine i Anheuser-Busch Inc. protiv Portugalije, stav 64).

95. Podnosilac zahteva dalje može tvrditi povredu člana 46. Ustava samo u meri u kojoj se osporene odluke odnose na njegovu "imovinu"; u smislu ove odredbe "imovina" može biti ''postojeća imovina", uključujući i potraživanja u odnosu na koje podnosilac zahteva može tvrditi da ima "legitimno očekivanje" da će ostariti delotvorno uživanje prava vlasništva.

96. U određenim okolnostima, "legitimno očekivanje" sticanja imovine može takođe uživati zaštitu člana 1. Protokola br. 1 EKLJP (vidi Pressos Compania Naviera S.A. i drugi protiv Belgije, predstavka br. 17849/91, presuda od 20. novembra 1995. godine, stav 31; Grazinger i Gratzingerova protiv Republike

19

Češke, predstavka br. 39794/98, odluka o neprihvatljivosti od 10. jula 2002. godine, stav 73).

97. Međutim, prema praksi ESLJP-a, ne može se reći da bilo kakva "legitimna očekivanja" nastaju tamo gde postoji spor oko pravilnog tumačenja i primene unutrašnjeg prava (koje se odnosi na imovinske sporove) i tamo gde su podnesci podnosilaca naknadno odbačeni od strane nacionalnih sudova (vidi Kopecky protiv Slovačke, stav 50 presude ESLJP-a od 28. septembra 2004. godine).

98. Postupci koji se tiču građanske parnice između privatnih stranaka ne povlače samu odgovornost države na osnovu člana 1. Protokola br. 1 Konvencije (vidi predmete ESLJP-a Ruiz Mateos protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka br. 13021/87, odluka Komisije od 8. septembra 1988. godine, str. 268 i 275; Gustafsson protiv Švedske, predstavka br. 15573/89, presuda od 25. aprila 1996. godine, stav 60; Skowroński protiv Poljske, predstavka br. 52595/99, presuda od 17. februara 2004. godine; Kranz protiv Poljske, predstavka br. 6214/02, presuda od 17. februara 2004. godine; Eskelinen protiv Finske, predstavka br. 7274/02, odluka o neprihvatljivosti od 3. februara 2004. godine; Tormala protiv Finske, predstavka br. 41258/98, rešenje o neprihvatljivosti od 16. marta 2004. godine; Rustavi 2 Broadcasting Company Ltd. i drugi protiv Gruzije, predstavka br. 16812/17, presuda od 18. jula 2019. godine, stav 310).

99. Prema praksi ESLJP-a, sama činjenica da je država, putem svog pravosudnog sistema, osigurala forum za donošenje odluke o određenom privatnopravnom sporu ne kvalifikuje se kao mešanje države u vlasnička prava na osnovu člana 1. Protokola br. 1 (vidi predmet Kuchař i Štis protiv Republike Češke, predstavka br. 37527/97, odluka Komisije od 21. oktobra 1998. godine), čak i ako suštinski rezultat presude koju je doneo građanski sud dovede do gubitka određenih "imovinskih prava". U svakom slučaju, deo obaveza države na osnovu člana 1. Protokola br. 1 jeste da barem uspostave minimalni zakonodavni okvir, uključujući i odgovarajući forum, koji će omogućiti onima koji tvrde da je povređeno njihovo pravo da delotvorno zahtevaju svoja prava i da ih sprovode. Ako ne uspe da to učini, država bi ozbiljno propustila svoju obavezu da zaštiti vladavinu zakona i spreči proizvoljnost (vidi predmet ESLJP-a Kotov protiv Rusije, predstavka br. 54522/00, presuda od 3. aprila 2012. godine, stav 117).

(C. i) Primena navedenih načela na konkretan slučaj

100. Sud, razmatrajući navode podnosioca zahteva u vezi sa gore navedenim načelima, primećuje da podnosilac nije posebno obrazložio povredu prava na imovinu i da se nije konkretno pozvao na bilo koje od načela sadržanih u članu 46. Ustava, već smatra da je ovo pravo povređeno jer je Vrhovni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo te da stoga nije odlučio u prilog njegovog tužbenog zahteva.

101. Međutim, prilikom razmatranja ovih navoda u okviru člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. stav 1 EKLJP, Sud je već došao do zaključka da su ovi navodi očigledno neosnovani. Stoga, Sud smatra da u konkretnom slučaju nije dokazano da podnosilac ima obrazložen zahtev u vezi sa povredom prava na

20

imovinu iz člana 46. Ustava, odnosno da je osporenom presudom podnosiocu zahteva uskraćeno ostvarivanje njegovog prava.

102. U zaključku, Sud smatra da podnosilac zahteva nije pružio činjenice koje bi ukazale da su odluke redovnih sudova na bilo koji način prouzrokovale povredu njegovih prava zagarantovanih Ustavom.

103. Shodno tome, zahtev je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i mora se

proglasiti neprihvatljivim u skladu sa pravilom 39. stav (2) Poslovnika.

Zahtev za održavanje rasprave 104. Sud podseća da je podnosilac zahteva takođe tražio od Suda da održi raspravu.

105. U tom smislu, Sud podseća da na osnovu stava (1) pravila 42. Poslovnika,

“Samo oni podnesci koji su određeni kao prihvatljivi mogu biti predmet rasprave pred Sudom, osim ako Sud, uz ubedljivo obrazloženje, većinom glasova odluči drugačije“, kao i da na osnovu stava 2. istog pravila, “Sud može zakazati raspravu ukoliko veruje da je ista neophodna radi razjašnjavanja dokaza ili zakona“.

106. Sud naglašava da je gore navedeno pravilo Poslovnika diskrecione prirode. Pored toga, Sud naglašava da na osnovu gore navedenog pravila, samo slučajevi koji su proglašeni prihvatljivim i čiji meritum je razmotren, mogu biti predmet raspravljanja pred Sudom putem rasprave. Poslovnik omogućava Sudu da ovo izuzetno učini i u slučajevima kada zahtev nije prihvatljiv, kao što je slučaj u okolnostima konkretnog slučaja. Međutim, Sud podseća na to da na osnovu stava (2) pravila 42. Poslovnika, može naložiti održavanje rasprave u slučajevima kada veruje da je ona neophodna radi razjašnjenja pitanja dokaza ili zakona. U okolnostima konkretnog predmeta to nije slučaj jer Sud ne smatra da postoji bilo kakva nejasnoća u pogledu ''dokaza ili zakona" i iz tog razloga ne smatra potrebnim održavanje rasprave. Dokumenti sadržani u zahtevu su dovoljni za rešavanje ovog slučaja (vidi slučaj Suda KI147/18, podnosilac zahteva Arbër Hadri, rešenje o neprihvatljivosti od 11. oktobra 2019. godine, stav 64).

107. Shodno tome, zahtev podnosioca za održavanje rasprave se odbija kao neosnovan.

Zahtev za uvođenje privremene mere

108. Sud podseća da je podnosilac zahteva tražio da se uvede privremena mera kojom bi se obustavila isplata iznosa koji duguje do meritornog rešavanja predmeta od strane ovog Suda.

109. Sud je već utvrdio da se zahtev podnosioca mora proglasiti neprihvatljivim na

ustavnim osnovama.

110. Stoga, u skladu sa članom 27.1 Zakona i u skladu sa pravilom 57 (4) (a) Poslovnika, zahtev podnosioca za uvođenje privremene mere se mora odbiti jer isti ne može biti predmet razmatranja nakon što je zahtev proglašen

r

neprihvatljivim (vidi, u ovom kontekstu, slucaj Suda KI19/19 i KI20/19, podnosioci zahteva Muhamed Thaqi i Egzon Keka, resenje 0 neprihvatljivosti od 26. avgusta 2019. godine, stavovi 53-55).

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud Kosova, u skladu sa clanom 113.1 i 113.7 Ustava, clanom 20. i 27. Zakona i pravilima 39 (2), 42, 57. i 59 (2) Poslovnika, jednoglasno

ODLUCUJE

I. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

II. DA ODBIJE zahtev za uvodenje privremene mere;

III. DA ODBIJE zahtev za oddavanje rasprave;

IV. DA DOSTA VI ovo resenje stranama;

V. DA OBJA VI ovo resenje u Sluzbenom listu u skladu sa clanom 20-4 Zakona, i

VI. Ovo resenje stupa na snagu odmah.

Predsednica Ustavnog suda

Safet Hoxha

21