Универзитет у Бањој Луци Природно-математички факултетОдсјек за географију

Семинарски рад:

Регије ЕгиптаРегије Египта

Професор Студент:Доц. Др Драго Тодић Борко Ђукелић, 9/2005

Садржај:

1. Географски положај ................................................................................. 22. Природно-географске карактеристике ................................................ 33. Друштвено-географске карактеристике .............................................. 54. Појам географске регије ......................................................................... 75. Регије Египта ............................................................................................ 8

5.1. Долина Нила ..................................................................................... 95.2. Делта Нила ........................................................................................ 105.3. Либијска пустиња .............................................................................. 115.4. Арапска пустиња ............................................................................... 125.5. Синајско полуострво ......................................................................... 125.6. Зона Суетског канала ........................................................................ 13

6. Закључак .................................................................................................... 147. Литература ................................................................................................. 15

.

1

1. Географски положај

Египат је држава у сјевероисточној Африци. Део египатске територије, Синајско полуострво, налази се на подручју Азије, што значи да је земља два континента. Египат покрива површину од око милион квадратних километара, на западу се граничи са Либијом, на југу са Суданом, на сјеверу са Средоземним морем, а на истоку са Израелом и Газом. Некада се у српском језику Египат називао Мисир, то се задржало у старијим књигама и поезији(4).

Египат је петнаеста држава по броју становника у свијету, а друга у Африци, послије Нигерије Већина од 76,5 милиона становника живи у близини обала ријеке Нила гдје је развијено ратарство. Велике површине пустиње Сахаре су слабо насељене. Око половине египатских становника живи у урбаним срединама, највише у Каиру и осталим већим градовима на делти Нила.Египат је познат по својој античкој цивилизацији и по неким познатијим свјетским споменицима. Близу Каира налази се Сфинга и Велике пирамиде. У околини града Луксор, у централном Египту, налази се велики број античких археолошких налазишта као што су дворац Карнак и Долина краљева. Данас је Египат препознатљив као важан политички и културни центар Блиског Истока (8).

Слика 1: Египат

Извор: www.nivalink.com/egypt/map.jpg

2

2. Природно-географске карактеристике Египта

РељефВише од 90% територије заузимају пустиње, Либијску на западу; део

Сахаре, Арабијску пустињу која граничи са Црвеним морем и Суецким заливом, на истоку. Либијска пустиња позната је као „велико пјесковито море“ у коме постоји неколико депресија од којих је највећа Катара. Од оаза у Либијској пустињи најпознатија су: Барија, Карија, Фарафра и друге.На крајењем југу дуж границе са Суданом налази се Нубијска пустиња, огромна територија камених површина и пјесковитих дина. Синајско полуострво обухвата пјесковите пустиње на сјеверу и огромне планинске вијенце на југу са застрашујућим врховима који се издижу и до 2.100 m изнад Црвеног мора. Планина Катарина (Џабал Катринах, 2,637 m) највећа је планина у Египту. Налази се на Синајском полуострву као и планина Синај (Џабал Муса) гдје је према хебрејској Библији Мојсије примио десет божијих заповијести.

Ријека Нил улази у Египат из Судана и тече сјеверно према Средоземном мору. Својом цијелом дужином од јужне границе до Каира Нил подсјећа на дуги ходник, јер се изнад његове долине издижу високе стијене. Јужно од града Идфуа долина Нила ретко да достиже ширину већу од 3 km. Од Идфуа до Каира просјечна ширина долине износи чак и до 23 km и већи део западне стране је искориштен за пољопривреду. Око Каира долина се стапа са делтом и заузима 250 km средоземне обале. Наноси алувијалног муља и другог ријечног материјала после поплава Розете, Дамијете и других река начинили су делту најплоднијом регијом Египта. Ипак, иако поплаве доносе плодан муљ чини све да смањи годишњи број поплава, због ерозије у приобалном подручју коју врши слана вода (1, 14).

У Египту постоји много језера. Језеро Насер, огромни резервоар близу Асуана, простире се од Суданске границе. Низ плитких и сланих језера смјештени су на крајевима делте према мору. Друго веће језеро је Биркат Кварун које се налази у унутрашњости

Клима Египат се налази у суптропском подручју. Климу одликују врућа и сува љета

и топле зиме, тј. топли периоди од маја до септембра и хладни од новембра до марта. Највише температуре у оба периода условљене су сјеверним вјетровима. У обалним подручијима просјечне температуре крећу се од максималне 37°C до минималне 14°C. Велика температурна варирања најчешћа су појава у пустињама од максималне дневне 46°C до минималних 6°C током ноћи. Током зимског периода температуре током ноћи падају и до 0º. Подручја са највећом влажности налазе се дуж средоземне обале, а просјечна количина падавина износи 200 mm годишње, док је просјечна количина падавина у Каиру само 26 mm годишње, а у пустињским областима киша пада једном у неколико година. Количина падавина опада идући ка југу, док температура расте. Камсин (сув и топао пустињски олујни ветар) јавља се у априлу и мају (8).

3

Хидролошке каратеристикеНил је друга ријека по дужини на свијету, дуга 6.497 km. Њен ток кроз

Египат је дуг 1.550 km, а површина делте Нила је 24.000 km².Нил улази у Египат код Вади Халфе на његовој јужној граници. Тече кроз

пустињу 1,5-2 km широком долином до Асуана. Од Асуана, пошто пређе своју задњу катаракту, Нил тече кроз долину која се шири од 5-20 km и протеже до Каира неких 700 km. Следећих 300 km до мора пролазе воде Нила кроз врло пространу делту, разгранату у много рукаваца. Делта завршава са лагунском обалом дугом 250 km.

Долину и делту Нила покрива изузетно плодно земљиште које је ријека хиљадама година таложила у слој дебео 10-12 m. Сваке године од августа до октобра водостај Нила порасте, ријека се излије из корита и поплави своју долину и делту. Послије повлачења оставља за собом муљ који обнавља плодност тла.

На територији Египта Нил не прима ни једану сталну притоку. Клима која влада над долином је изразито топла, пустињска. Само морска обала познаје кише. У долини Нила влада трајна ведрина. Вегетацијско доба уопште се не прекида; биљке непрестално расту и сазријевају. Те природне околности створиле су од долине Нила највећу ријечну оазу на свијету. Колико се може из историјских извора закључити људи се већ 6.000 година користе тим тлом и поплавама Нила: граде канале, подижу насипе, извлаче воду, све до данашњих дана.

Осим плодног тла и нилске воде природа је обдарила Египат и значајним рудним богатством. На Синајском полуострву и у црвеноморском приморју има издашних извора нафте. У том приморју јављају се и фосфати. Западно од делте у средоземном приморју има камене соли.

Биљни и животињски свијетВегетација Египта ограничена је на делту, долину Нила и пустињске оазе.

Највише распрострањена је кокосова палма. Од осталих врста дрвећа овде се налазе акација, тамарис, кароб. Дрвеће које је донесено са других континената су чемпрес, еукалиптус, мимоза као и разне врсте воћа. Алувијално тло Египта, нарочито у делти, погодно је за гајење различитих биљака и култура, укључујући грожђе, разне врсте поврћа, цвијећа попут лотуса, јасмина и руже. У пустињским предијелима најчешће расте шибље и трава за стоку. Папирус, некада заступљен дуж Нила, сада се може наћи на самом југу Египта. Због пустињске климе, Египат има неколико домаћих дивљих животиња. Газеле у пустињи, као и лисице, хијене, шакали, дивљи вепрови насељавају различита подручја, углавном делту и планине дуж Црвеног мора. Од рептила живи неколико врста отровних змија. Крокодили, настањени некад у Доњем Египту, данас углавном живе на подручју Горњег Египта. Од птица живи фламинго, орлови, лешинари, пеликани и још преко 493 познатих врста. Настањени су и многи инсекти, а шкорпиони живе у пустињским предјелима. У језерима и у Нилу живи око 70 врста рибе (8).

4

3. Друштвено-географске карактеристике

Историјски развој Египта

Египатска држава је настала у долини ријеке Нила. Нил је велика и водом богата ријека која плави своју долину сваке године наносећи велике количине плодног муља, што је омогућавало развој земљорадње. Мале сеоске општине нису биле у стању да организују сложене радове, који су били услов за стабилну земљорадњу, па су се удруживале у веће заједнице. Те заједнице се називају номе, али су и оне са тешком муком изграђивале и одржавале иригациони систем. Зато су се постепено уједињавале, и тако су настале двије веће државе: Доњи Египат (у делти Нила) и Горњи Египат (у средњем току Нила). Око 3200. год.п.н.е. дошло је до уједињења Египта и формирања Старог Царства Трајало је око 800 год. и распада се усљед унутрашњих борби. Пријестоница Старог царства био је Мемфис. У том периоду владају краљеви 4. династије ( Кеопс, Кефрен и Микерин ) граде пирамиде у Гизи. Под фараонима, синовима бога сунца Ра, Египат доживљава процват који подстиче развој умјетности. Друга египатска држава називала се Средње Царство (од 2400 до 1580. г.п.н.е.). Ову државу покоравају око 1700. год. Хикси. Тек после 120 год. Египћани су протјерали Хиксе. У Средњем царству влада 11. и 12. династија, која је фаворизовала култ бога Амона. Тадa је створено Ново Царство 580. г.п.н.е., које је трајало до 671. г.п.н.е., кад су га покорили Асирци. После 20 год. асирске владавине, Египат се осамосталио. Египтом је владала 18. династија која замењује култ бога Амона култом Атона. Ову египатску државу 525. г.п.н.е. покорили су Персијанци, а 332. г.п.н.е. Александар Македонски. Римским освајањем Египта 30. г.п.н.е. завршена је вишемиленијска историја староегипатске државе.

На челу египатске државе био је и фараон (што значи „велики дом“, касније се сматрало да је фараон син бога Сунца). Фараонска власт је била неограничена, доживотна и насљедна - деспотија. Фараон се сматрао врховним поглаваром државе, врховним војним заповедником и судијом. Сахрањиван је у величанственим гробницама, пирамидама. Ријеч „фараон“ значи „онај који живи у палати“. Египћани су се односили према својим фараонима као према боговима оличеним у различитим облицима - представницима на Земљи. Сматрали су их „вишим бићима“ - и обраћали су им се именима која би у пријеводу значила „син бога Ра“ или „давалац живота као бог Ра“, вјерујући да ниједно обично име не може изразити величанство одређеног владара. Они су такође вјеровали да захваљујући њиховом служењу владар успијева да свако јутро подигне Сунце на небо и натјера Нил да наплави широка подручја плодним муљем крајем сваког љета. Такође су вјеровали да понуде у храни и води које су свакодневно чинили фараону обезбјеђују да богови хране душе преминулих Египћана у загробном животу. Фараон је био свемоћан, а његова моћ апсолутно неоспорна. Основна дужност фараона била је да гради и одржава храмове богова (1, 22).

5

СтановништвоЕгипат броји око 69.100.000 становника. Густина насељености износи 70

становника по км2. Становништво је прилично хомогено, по чему се Египат разликује од осталих афричких земаља. Главне групе становништва су феласи и копти. Феласи (ратари) основно су становништво земље. То су стално насељени сељаци који су у основи хамити. На сјеверу су доста измијешени са Арапима, а на југу са црнцима. Њихова се насеља не разликују битно од оних из доба фараона. То су квадратичне колибе од иловаче које од отвора имају само врата. Копти се као хришћани нису мијешали са арапским придошлицама. Они се сматрају непосредним насљедницима старих Египћана. Са феласима су им заједничке сљедеће карактеристике: средња висина, јака тјелесна грађа, широко чело, уска глава. Они који живе у градовима, прије свега у Гоњем Египту, називају се „народ фараона“. за разлику од сељака фелаха копти се концентришу око градова и ту раде као занатлије и ситни трговци. Осим наведених група становништва, остале су малобројније. То су мијешани бедуински Арапи и чисти бедуини. Религија је углавном муслиманска 94%, и хришћанска 6% . Градско становништво је сложено, обухваћа Египћане (Арапе), групе Турака, Грка и Арменаца (8).

Већ у Старом вијеку Египат је имао око 6 милиона становника. Године 1897. било је 9,7 милиона становника; 1947. године 18,9 милиона, 1962.г. 27 мил., 1970 око 34 мил. Наталитет је висок (40 ‰), али је и висока смртност дојанчади (124 ‰). Моралитет је пао од 35 ‰ на 18 ‰.Пораст броја становника повећава густоћу насељености. У најгушће насељеним провинцијама Менуфиyа (јужни дио Делте ) и Сохау ( Горњи Египат) варира између 800 и 1200 на км2. Јак пораст становништва, уз велику густоћу насељености на обрадивој површини ствара неријешиве проблеме. Дизањем нивоа воде у Нилу настоје се повећати површине обрадивог земљишта. Боље обрађивање земљишта довело би до повећања производње. Све то не може ријешити проблем. Излаз се тражи у индустријализацији земље, и то у дисперзном развоју индустрије. За сада, у градовима живи око 45% египатског становништва. Просјечни животни вијек за мушкарце 62 године, а за жене 65 година. Писменост износи 48% (8).

6

4. Појам географске регије

У зависности од земље до земље појављују се различити термини за ознаку регије, па тако у Њемачкој овај појам познат је као landschaft, у Британији landscape, у Француској la region, а код нас област, предио, крај, крајина, крајолик, покрајина и слично. Руски географи прихватили су њемачки термин с тим што код њих има шире значење него код њемачке регионално-географске школе. Прва научна дефиниција регије појавила се 1927. године а дао ју је Хетнер у свом познатом дјелу Географија, њена историја, њен поглед и њене методе.

По њему је регија комплекс у којем су сви предмети и појаве које га просторно испуњавају, како оне материјалног, тако и оне духовног карактера повезане у индивидуалну цјелину која се битно разликује од других таквих цјелина.

Међутим код нас као једна од најприхватљивијих дефиниција је она проф. М. Васовића који је дефинисао регију на доста једноставан и јасан начин, а она гласи: Географска регија је дио простора Земљине површине испуњен објектима који су анорганског поријекла (рељеф, клима, воде), органског (биљке, животиње, човјек) и антропогеног поријекла (људско друштво и његове видљиве творевине) (6,43) .

Методе географске регионализације

Што се тиче самих метода као, основни метод регионалне географије уопште је аналитичко-синтетички метод, а потом и еволутивно-хоролошки метод. Овим методама се користе и друге географске дисциплине, с тим што у регионалној географији доминира синтетички метод.

Приликом регионализације простора Египта кориштена је регионализација са физичко-географског аспекта док је друштвено-географски аспект у другом плану због доминације физичко-географских карактеристика Египта.

Географска регионизација Египта

Египат је регионално подељен по физичко-географској основи по Црквенчићу на: Долину Нила, Делту Нила, Либијску пустињу, Арапску пустињу, Синајско полуострво и зону Суецког канала. Регионализација по друштвено-географском аспекту није изостављена у потпуности него се поклапа са природно-географском регионализацијом, јер по том аспекту најнасељенија је регија делте Нила као и њене уске долине и око Суецког канала као регије најгушће насељености, док остале су ненасељене, осим оаза у пустињама и сушним предјелима Синајског полуострва.

7

5. Регије Египта

Извор: Географски атлас (2006): Геокарта, Београд

8

5.1. Долина Нила

Долина Нила (»khem« — црна земља) почиње низводно од 2. катаракта, нешто сјеверније од Вади Халфе. До Асуана, низводно од 1- катаракта, долина пада од 120 м на 94 м надморске висине а даље до Каира нагиб је врло слаб (0,85 м на 10 км). Од Вади Халфе до Каира долина се пружа на дужини од 1 200 км (Горњи Египат), а на ширини 1—3 км (на југу), односно 20—25 км (на сјеверу). Долина је најужа код мјеста Гебел Силсеиле (350 м, код Асуана) а најшира код мјеста Бени Свеф (23 км). Између Вади Халфе и Тебе обале су високе 200—400 м а низводно од Наг Хамади обале су ниже. Изнад Каира Нил сијече антиклиналну зону Абу Роаш, а онда прелази у делту (са бројним каналима), која је изграђена у вријеме млађег плиоцена.

Долина је у Горњем Египту састављена од низа проширења, међусобно одвојених сутјескама. Међу проширењима најзначајнији је басен Тебе, смјештен у средишњем дијелу долине. Ту је настало Средње царство. Рушевине храмова и палача код Тебе, Карнака и Луxора најбоље одражавају богатство и важност тог дијела долине. У новије је вријеме плодност басена повећана наводњавањем из асуанске акумулације и увођењем шећерне трске. Басен Тебе главно је производно подручје шећерне трске и шећера у Египту, и захваљујући тој производњи провинција Квена даје већину египатске производње шећера. Иначе, аграрна структура долине битно се разликује од оне у делти, јер највећи дио производње отпада на прехрамбене културе. Горњи Египат нема већих градова, и преко 90% његова становништва живи у великим селима или мањим градићима. Највећи град је Асyјут, један је од најстаријих египатских градова. Важан је трговачки и туристички центар, а има и нешто индустрије. Долина је претежно аграрни крај. Убраја се у најплодније крајеве Земље (1,5).

Faiyum је депресија у Либијској пустињи, западно од Нила код Бени Суефа. То је удубљење слично оазама, али се од њих разликује по томе што је са Нилом повезано природним током који омогућава наводњавање. Депресија је велика 2 200 км2 а дно јој је 45 м испод разине Средоземног мора и 70 м испод разине Нила. То је потолина настала крајем терцијара.

Слика 2: Faiyum (извор: www.еcrc.ucl.аc.imагеs/fаiyum_mаp.гif/)

Била је испуњена слатководним језером чија је разина била 66 м виша од данашњег рибама богатог језера Биркет ел-Карун (232 км2), смјештеног на сјеверозападном дијелу депресије. Захваљујући наводњавању депресија је у античко доба била један од највреднијих аграрних крајева Египта. Запуштени канали обновљени су у 19. ст. па је Faiyum опет аграрно вриједан простор Египта. На 1 300 км2 површине узгаја се памук, кукуруз, пшеница, дјетелина, винова лоза, поврће, рижа и агруми.

9

5.2. Делта или Доњи Египат

Увођењем и ширењем система наводњавања и одводњавања делта је постала главно аграрно подручје Египта (памук, пшеница, кукуруз). Делта даје највећи дио продукције извозних култура, а ту живи и већина египатског становништва. За разлику од долине, у делти преовлађује градско становништво. Осим градова уз Суецки канал и Aсјут, сви већи градови су у делти. Главна средишта су Танта, Махала ел-Кубра, Мансура, Даманхур, Загазиг и Демиете. Главна извозна лука је Александрија. Династија Птоломеја је учинила својом резиденцијом и средиштем грчко-хеленистичке културе, позната је била александријска библиотека (1,9).

Највећи град, не само Египта, већ и читаве Африке је Каиро (Ел Qахира). Развио се на прелазу долине у делту, на раскршћу нилског пута са путевима према Азији. На пријелазу долине у делту, тамо гдје се у ријеци налази неколико издужених острва, ту је постојало римско утврђење и насеље Вавилон. Нешто јужније, на лијевој обали налазио се Мемфис, а сјевероисточно Хелиополис, и Арапи су 641 г.п.н.е изградили Фустат, данас: стари Каиро као средиште своје моћи (2).

Године 969. саграђена је нова резиденција на подножју брда Макатан-Каиро. Град је привредно средиште (трговина, индустрија), духовни центар ислама, (џамија, свеучилиште Ал Азбар), средиште образовања, политике. Град се углавном протеже десном обалом Нила, али су поједини дијелови и на нилским острвима Гезирех и Рода. Источно од Нила и 25 км од Каира је Хелван, туристичко и купалишно мјесто (1, 9).

Слика 3: Делта Нила

Извор: www.individual.utoronto.ca/yanis/maps/delta.jpg

10

5.3. Либијска пустиња

Југ је најненасељенији дио Египта и Сахаре док је на сјеверу релативно насељен, нарочито у низу оаза у централном дијелу и уз обалу. Либијска пустиња лежи сјевероисточно од Сахаре, а западно од Нила. Захвата источни дио Либије и западни дио Египта.

Површина јој износи 2 мил. км2 У свом сјеверном дијелу представља пјесковиту пустињу са многобројним динама, а у јужном камену висораван са које се мјестимично дижу стијеновити гребени. Лако покретљив пијесак на неким мјестима допире до обале Нила, као што се и моћне стијене дижу уз ријеку. У Либијској пустињи у оази Азизи, измјерена је највиша температура на Земљи +58°Ц. Просјечна количина падавина износи око 25 мм годишње. Предјели ближи Средоземном мору добивају нешто већу количину падавина. Либијска пустиња је слабо насељена. Оазе су дјелимично испуњене сланим језерима, али имају и изворе слатке воде. Западно од депресије Qattama лежи група оаза Сива. Југо-источно од Сиве је оаза Бахарва, мала оаза Фарафра и оаза Дакла. Према истоку слиједе оазе Кхарга (са истоименим главним насељем које има бројне џамије). Треба споменути и оазе Силва, Фајум, Куфра. У Либијској пустињи је и велика депресија Ел Катара ( - 137 м). Становништво се бави сточарством, гајењем урминих палми и поврћа (1,10).

Слика 4: Оаза у Либијској пустињи

Извор: www.jpegwallpapers.com/wallpaper/Desert-Oasis-Libya.jpg

11

5.4. Арапска пустиња

Пустињска област у Египту, дио Сахаре. Простире се источно од Нила до западних обала Црвеног мора и Суецког канала, одатле се наставља са друге стране Суеца Синајско полуострво. Рељеф је планински, избраздан стрмим сувим јаругама, којима тече само за вријеме ријетких краткотрајних пљускова (вади).

Састављена је од вулканских стијена, нарочито базалта, а мјестимично се јављају и седиментни слојеви. Клима је пустињска. Биљни и животињски свијет је крајње оскудан. Арапска пустиња је богата рудама, и то је главно египатско рудно подручје (налазишта нафте, фосфата). У доба плеистоцена Арапска пустиња је имала влажну климу. Алувијалном ерозијом створене су поменуте јаруге, којима су тада текли стални ријечни токови. Промјеном климе и еолском ерозијом њихов изглед је модифициран. Највећа депресија је Qena. Највиши дио краја је планинско подручје Етбаи-планина се стрмо руши према обали Црвеног мора коју прате корални гребени. Насеља су и самостани у горњим дијеловима, чији токови добивају воде из извора-коптски самостани св.Павла, св. Антуна, вјероватно најстарији у хришћанству (1,10).

5.5. Синајско полуострво

Слика 5: Синајско полуострвоТо је полуострво између Азије

и Африке, Средоземног и Црвеног мора. Од афричког копна одвојено је Суецком каналом, а са његове југо-источне стране дубље у азијско копно је Акабски залив. Има изванредно повољан стратешко-географски положај. Захвата површину од око 59.000 км2 и врло је ријетко насељено. Главна насеља су Тор на југу полуострва и Ел Ариш на Средоземној обали. На врху Акапског залива налазе се израелска лука Ејлат и јорданска лука Акаба. Југозападни дио полуострва је више планински, нарочито уз обалу синајског залива (3).

Извор: http://wikimedia.org/wikipedia/commons/Sinai-peninsula-map.jpg.

12

5.6. Зона Суетског канала

Црвено море увлачи се Суеским заливом дубоко у простор сјевероисточног Египта и јако се приближује Средоземљу. Копнени дио између та два водена простора је низак, јер га чини прелазна зона делте и висоравни сјевероисточног дијела Синајског полуострва. На тој контактној зони налази се низ лагуна и језера. Наведене топографске карактеристике и превладавање меканог терена погодовали су изградњи канала, којим се добила директна поморска веза Средоземља и Индијског океана.

Реализација изградње канала била је потакнута старим саобраћајним зна-чењем простора. Већ су стари Египћани (у 14. в.п.н.е., за Средњег царства) изградили канал, али је тај повезивао Нил и Црвено море. У турско доба канал је запуштен и заборављен. За вријеме развоја капитализма у 16. и 17. ст. настали су бројни пројекти за изградњу новог канала, а нарочити интерес показивала је Француска. Велика Британија је кочила настојање Француза, јер сматра да су она усмјерена против британских интереса у Индији. Французи ипак 1856. г. добивају од Египта концесију за изградњу канала, која је трајала од 1860. до 1869. г., када је канал пуштен у промет. Главну заслугу за изградњу има француски инжењер и дипломата Фердинанд Лесепс, који је и основао међународно акционарско друштво у којем је Египат имао 44% акција. Кад је 1875. г. Египат проживљавао финанцијску кризу, те акције откупљују Британци, па је отада канал фактички био у њиховим рукама до 1956. г., кад је Египат национализирао Суески канал (3).

Канал је са свим продужецима дуг 163 км. Почиње на сјевероистоку делте код Порт Саида уз дуги пјешчани спруд који одваја дјеломично исушено лагунско језеро Манзалех од Средоземног мора. Кроз то језеро канал пролази у дужини од 45 км, па је онда усјечен у континентално сужење које се овдје налази 15 м над морем. Након тога канал пролази језером Тимсах, гдје је некад завршавао стари египатски канал од Нила. Његов данашњи потомак пробијен је за вријеме изградње Суеског канала, а опскрбљује каналску зону слатком водом и уједно помаже одржавање једнакомјерне разине воде у каналу. Саобраћајну улогу старог канала преузела је жељезница и цеста које повезују канал код Исмаилије са Каиром. Пут и жељезница настављају се према истоку, према Синају и Израелу. Даље према југу канал је умјетно усјечен, онда пролази језером Гренка (Велико горско језеро) а затим, прије него стигне у Црвено море, код луке Тевфик недалеко од Суеза, опет иде умјетном трасом. Дубок је 12—13,5 м, а на површини широк просјечно 120 м.

Изградњом канала читава се каналска зона битно измијенила и постала једно од најважнијих економских подручја Египта. На сјеверном улазу у канал настао је нови град Порт Саид (Бур фа'ид). Године 1859. то се мјесто састојало само од неколико дрвених барака. Данас град (са подручјем Порт Пуад) представља мо-дерно градско насеље са око 283 000 становника. Важна је транзитна лука и ста-ница са опскрбу бродова. Има жељезничку везу с Каиром. Исмаилија (115 000 стан.) најважније је насеље у унутрашњем дијелу канала, а развила се као јако прометно раскршће према Каиру. Ту је било сједиште Суеске компаније. Град иначе нема веће лучко значење. Близу јужног улаза у канал налази се Суез (Ел Сувеис), стара египатска лука. Има релативно знатну индустрију. Веће лучко значење има Порт Фауфик, мјесто на самом улазу у канал. Град има улогу опскрбне базе суеске пловидбе. Прометно су добро повезани с осталим Египтом, нарочито Каиром (3).

13

6. Закључак

Како смо видјели Египат је регионално подељен по физичко-географској основи на неколико природно-географских цијелина: Долину Нила, Делту Нила, Либијску пустињу, Арапску пустињу, Синајско полуострво и зону Суецког канала.

Свака од тих регија се истиче по својим како основним природно-географским карактеристикама на основу које су и урађене регије, тако и по друштвеним-каратеристикама сваке регије, сем оних пустињских који заузимају у Египту највеће површине. Те пустињске регије нису толико детаљно обрађене као што су то регије око долине Нила и Суецког канала због одсуства човјека (друштва) па зато нису ни регионално интересантне регије.

Тако у регионалном смислу у Египту су најважније регије Делте Нила, Долине Нила као и зона Суецког канала гдје се налази 98% становника а осталих 2% је у оазама Либијске и Арапске пустиње, као и приморског појаса Црвеног мора.

14

7. Литература:

1. Ибрахимбеговић. С. (2005): Природногеографски и антропогени туристички мотиви Египта-дипломски рад, ПМФ, Бањалука

2. Домуз. Т. (2006): Културно – Историјске карактеристике Каира у функцији развоја туризма-дипломски рад, ПМФ, Бањалука

3. Вишекруна. М. (2006): Саобраћајно – географски значај Суецког канала- дипломски рад, ПМФ, Бањалука

4. Тодић.Д., Бабић.В. (2008): Туристичка географија свијета, ПМФ, Бањалука

5. Карел, Н,. Карел. М. (2001): Државе свијета, Мозаик књига, Загреб6. Винчић.С. (2007): Регије Шпаније-дипломски рад, ПМФ, Бањалука7. Географски атлас (2006): Геокарта, Београд8. Интернет

15