Religija u Japanu

Istorija religije u Japanu je dugačak proces međusobnog uticaja različitih religija. U današnje vreme postoji veliki broj religija u Japanu, ali dominantne religije su Šintoizam i Budizam. Većina stanovnika Japana se neće izjasniti kao vernici isključivo jedne religije, već će uklapati elemente iz obe ove religije u svoj svakodnevni život. Pored toga, u Japanu postoji sloboda verosipovesti, stoga je dozvoljeno i praktikovanje ostalih religija poput Hrišćanstva, Islama i ostalih. Statistika kaže da se 84% do 96% stanovništva izjašnjava kao pripadnici Šintoizma i Budizma, dok 4% do 16% stanovništva pripada ostalim religijama, verskim sektama ili ateističkim organizacijama. Iako se većina izjašnjava na ovaj način, uglavnom ne smatraju sebe vernicima jedne određene religije, već kombinuju različite principe ovih religija.

Šinto, osnovna religija u Japanu, je bila vrlo bitan faktor u japanskoj kulturi od najranije istorije, i to nastavlja da bude i dan danas. Kada je Budizam došao u Japan u VI veku, počeo je da ima uticaja na Šinto veru, i obrnuto. Druge dve religije koje su stigle u Japan su bile Konfučijanizam (koji je, doduše, pre svega funkcionisao u sferi moralnih ideala, nego kao organizovana religija) i Taoizam. Ove religije su više od hiljadu godina imale vrlo značajan uticaj na japansko društvo. Zakoni Konfučijanizma su imali ogroman uticaj na razvoj etičke i političke filozofije od VI do IX veka, i kasnije, tokom Tokugava perioda, dok se uticaj Taoizma ogleda u nekim stvarima kao što je upotreba kineskog kalendara i slično.

Ove glavne religije u Japanu koegzistiraju vekovima, i čak se u nekoj meri međusobno dopunjuju. Religija, međutim, ne igra naročito veliku ulogu u svakodnevnom životu prosečnog stanovnika Japana. Prosečna osoba obično isprati religijske rituale na ceremonijama povodom rođenja, venčanja, sahrane, i obično će posetiti hram za novu godinu, ili pak učestvovati u nekim lokalnim festivalima (Matsuri*) koji imaju religijsku pozadinu. Pored potpune slobode veroispovesti, nijedna religija nije na neki način privilegovana od strane vlade, niti može imati ikakav politički autoritet.

*Matsuri – lokalni festivali, gotovo svaki hram ima svoj sopstveni. Uglavnom se održavaju jednom godišnje, i slave neko božanstvo tog hrama, ili neki sezonski ili istorijski događaj. Neki od njih traju i po nekoliko dana.

Šinto je urođenička i jedna od najvećih religija u Japanu. Stara koliko i sam Japan, ona je pored Budizma glavna religija u Japanu. Reč “Šinto” sastoji se od dva karaktera, i najčešće se prevodi kao “put bogova”. Prvi karakter, koji se obično čita “kami” znači “Bog, božanstvo”, dok je drugi “put”.

Iako se smatra da je zasnovan na mnogim praistorijskim tradicijama, Šintoizam se formirao kao formalna centralizovana religija tek sa dolaskom Budizma, Konfučijanizma i Taoizma u VI veku. Šintoističke prakse se prvi put javljaju u istorijskim zapisima Kojiki i Nihon Shoki, u VII i VIII veku. Ovde su se uglavnom spominjali samo rituali vezani za žetvu, sezonska dešavanja nekih klanova, u kombinaciji sa japanskom mitologijom.

Tokom Meiđi perioda, Šinto je proglašen za zvaničnu religiju Japana, sveštenici su postajali državni zvaničnici, a važniji hramovi su počeli da dobijaju finansijsku pomoć od države. Mitovi o postanju Japana su se koristili za uspostavljanje kulta Cara, i postojala je opšta težnja da se Šinto emancipuje i odvoji od Budizma. Posle Drugog Svetskog Rata, država i Šinto su se razdvojili.

Šinto nema osnivača, niti ima svete spise poput Biblije. Takođe, propovedanje nije uobičajeno, jer je to vera koja je ukorenjena duboko u narodu i tradiciji. Nastao je u praistorijska vremena, kao kult obožavanja prirode. “Šinto Bogovi” se nazivaju “kami” – sveti duhovi koji imaju oblike stvari i koncepata važnih za sam život, kao što su vetar, kiša, planine, drveće, reke, plodnost, itd. Ljudi takođe postaju kami kada umru, i poštovani su od strane svojih porodica kao kami-predaci. Boginja Sunca Amaterasu se smatra najbitnijom Kami Šintoizma.

Za razliku od većine monoteističkih religija, u Šintoizmu nema apsolutnih vrednosti. Ništa ne može biti apsolutno ispravno ili pogrešno, i niko nije savršen. Šinto je optimistična religija, jer se veruje da su ljudi u osnovi dobri, a zlo je prouzrokovano od strane zlih duhova. Stoga je svrha većine Šinto rituala da se oteraju zli duhovi, što se postiže pročišćavanjem, molitvama i prinošenjem darova za božanstva.

Šinto hramovi su mesta gde se smatra da “žive” kami, i tamo se obavljaju svi rituali. Sveti objekti koji predstavljaju božanstva se čuvaju u najskrovitijim prostorijama hrama, gde ih niko ne može videti. Ljudi posećuju hramove da bi iskazali svoje poštovanje prema božanstvima, ili da bi se molili za dobru sreću. Hramovi su takođe veoma posećivani za vreme praznika kao što su Nova Godina, Setsubun (koji se održava pred početak proleća, i sadrži mnoge rituale koji imaju za svrhu da oteraju zle duhove), Shichigosan (shichi go san – tj. sedam, pet, tri, praznik kojim se slave deca koja imaju 7, 5, ili 3 godine, i moli se za njihovo zdravlje i sreću), kao i mnogi festvali, odnosno Matsuri. Novorođene bebe se takođe tradicionalno dovode u hram nekoliko dana posle rođenja, a mnogi parovi održavaju venčanja u hramovima.

Stvari koje su tipične za Šinto hramove, I mogu se naći u svakom su, između ostalog:Torii – kapija koja stoji na ulazu u hram, može ih biti jedna ili više. Mogu biti izrađivane od raznih materijala i u raznim bojama ali su najčešče napravljene od drveta i ofarbane u narandžastu i crnu boju.

Komainu je par skulptura lavova ili pasa čuvara koji se obično nalaze na ulazu u hram. Kod nekih hramova to mogu biti i lisice. Tu je, zatim, korito za pročišćavanje, koje se nalazi blizu ulaza i sadrži fontane čija se voda koristi za to da ljudi, po običaju, operu svoje ruke i usta pre nego što uđu u glavni deo hrama. U glavnom delu se nalazi i središnja prostorija u kojoj se čuva sveti objekat hrama. Neki hramovi imaju i bine na kojima se izvode bugaku plesovi ili No pozorišne predstave. Ema je deo hrama u kom posetioci na drvenim pločicama zapisuju svoje želje, i zatim ih ostavljaju tamo, u nadi da će se ispuniti.

Šinto sveštenici izvode rituale i često žive u hramovima. Sveštenicima mogu postati i muškarci i žene, a pored toga, njima je dozvoljeno da se venčavaju i imaju decu. Prilikom izvođenja rituala, sveštenicima pomažu mlade žene koje se nazivaju Miko. Miko u takvim prilikama nose beli kimono, one moraju biti neudate, i to su obično ćerke sveštenika. Važan deo Šinto umetnosti čini arhitektura hramova, kao i kultivacija i očuvanje starih umetničkih formi kao što su No teatar, kaligrafija i dvorska muzika (gugaku), antička plesna muzika koja je potekla sa kinskog dvora Tang Dinastije.

Danas ljudi nalaze podršku u Šintoizmu tako što se mole kod kuće ili posećuju hramove. U hramovima se može naći širok spektar talismana za sreću, bezbednost u saobraćaju, zdravlje, uspeh u poslu, u školi, i slično. Iako se većina venčanja održava u Šinto hramovima, smrt se smatra izvorom nečistoće, i stoga se prepušta Budizmu da se bavi time. Zbog toga, gotovo da ne postoje šintoistička groblja, i većina sahrana se obavlja u budističkom stilu.

Budizam je nastao u Indiji u VI veku p.n.e. Od glavnih ogranaka, Mahayana Budizam je onaj koji je došao do Japana. Budizam je dospeo u Japan iz Indije, preko Kine i Koreje 538. godine nove ere. Prvi put se pojavio u Japanu kada je kralj Paekche-a u Koreji poslao statuu Bude i kopije sutri Japanskom Caru. Tadašnje plemstvo ga je prihvatilo kao novu zvaničnu religiju Japana, ali prvobitno se nije raširio u narodu usled kompleksnih teorija. Car Shomu (701 – 756) je, pored toga što je proglasio Budizam za zvaničnu državnu religiju, izgradio hram Todaji u Nari zajedno sa ogromnom statuom Bude. U početku je postojao konflikt sa Šintoizmom, ali je ubrzo došlo do toga da su ove dve religije uspele da koegzistiraju i dopunjuju se na neki način.

Istorija Budizma u Japanu može se podeliti na nekoliko perioda: Nara period (710-794), Heian period (794-1185) i Post-Heian period (1185. na dalje) u koji spadaju Kamakura period, Muromachi i savremeni period.. U svakom periodu pojavljivale su se nove doktrine i razvijale su se već postojeće škole. Tokom Nara perioda, veliki budistički hramovi u glavnom gradu Nara, kao što je hram Todaiji, stekli su veliki politički uticaj, što je bio jedan od glavnih razloga da vlada preseli prestonicu u Nagaoku 784. i, kasnije, u Kjoto 794. Međutim, ovaj problem politički ambicioznih i militantnih manastira ostao je jedno od glavnih pitanja kojima su se vlade bavile tokom istorije Japana.

Tokom ranog Heian perioda, dve nove budističke sekte su se pojavile iz Kine- Tendai i Shingon. Dolazak ove dve sekte u IX veku označio je početak novog doba. One su služile

aristokratskoj klasi i doprinele su razvoju umetnosti. Takođe su potpomogle nastanak fuzije Budizma i Šintoizma. Više novih sekti je proizišlo iz Tendai sekte. Najbitnije od njih su Đodo sekta, koja je bila rasprostranjena u svim društvenim klasama jer su teorije bile jednostavne i bazirale se na principu da svako može doći do spasenja ukoliko stvarno veruju u Budu Amidu, i koja ima milione pratilaca i dan danas, zatim, Zen sekta, koja je došla iz Kine, koja je sa svojim komplikovanim teorijama bila najpopularnija među članovima vojne klase, i po čijim principima se prosvetljenje dostiže kroz meditaciju i samo-disciplinu, a koja je danas nešto popularnija u drugim zemljama nego u Japanu, zatim, Nićiren sekta, koja se izdvaja po tome što ima netolerantan stav prema ostalim budističkim sektama. Monah Nićiren, koji je bio osnivač ovog ogranka, bio je veoma napredan mislilac, on je bio prvi japanski mislilac koji je tvrdio da i žene mogu dostići prosvetljenje. Nićiren Budizam i danas ima više miliona pratilaca, a nekoliko “novih” religija su bazirane na učenju Nićirena.

Krajem XVI veka, uticaj Budizma na politički sector je ukinut. Budističke institucije su ponovo napadnute kasnije, u ranijim godinama Meiđi perioda, kada je nova Meiđi vlada izabrala Šinto za novu zvaničnu religiju, i pokušala da je odvoji od Budizma. Danas se oko 90 miliona stanovnika Japana izjašnjava kao Budisti. Ipak, ova religija nema veliki uticaj na svakodnevni život prosečnog Japanca. Sahrane se obično obavljaju na budistički način, a mnoga domaćinstva imaju i mali kućni oltar gde odaju poštu svojim precima.

Hrišćanstvo se prvi put pojavilo u Japanu 1549. sa dolaskom jezuitskog misionara St. Francis Xavier-a. Misionari su prvo širili Hrišćanstvo po zapadnom Japanu, počevši od Kyushu-a gde su se iskrcali. Uspeli su da preobrate veliki broj ljudi, uključujući i članove vladajuće klase. 1550, Francis Xavier je sa istom misijom krenuo i u prestonicu Kyoto. Pred kraj XVI veka, pored jezuitskih misionara, u Japanu su se pojavili i franciskanski misionari, uprkos zabrani Hrišćanstva koju je proglasio Tojotomi Hidejoši. Godine 1597. Hidejoši proglašava još ozbiljniju zabranu, pri čemu je pogubljeno 26 Franciskanaca u Nagasakiju kao znak upozorenja. Tokugava Ijejasu i njegovi naslednici nastavili su sa progonom Hrišćana u narednom periodu, i donosili još edikata kojima su zabranjivali Hrišćanstvo.

Posle Meiđi reforme, 1873, uspostavlja se sloboda veroispovesti, i ukida se zabrana Hrišćanstva. Nakon Drugog Svetskog Rata, broj hrišćana u Japanu polako počinje da raste. Misionari, koji su od 1859. ponovo počeli da dolaze u Japan, sada su mogli slobodno da propovedaju svoju veru. Grupe hrišćana koji su praktikovali veru u tajnosti, sada su mogli da izađu u javnost posle 200 godina proganjanja. Tada ih je bilo oko 30 000.

Danas u Japanu ima negde između jednog i dva miliona hrišćana, što čini 1% ukupne populacije. Većina njih živi na zapadu zemlje, gde su misionari u XVI veku bili najaktivniji. Nekoliko hrišćanskih običaja su postali veoma popularni i među ne-hrišćanskim delom stanovništva. Sve više parova, na primer, odlučuje se za venčanja u

hrišćanskom stilu. Takođe, popularni su postali i neki od hrišćanskih praznika, kao što su Božić, i Sv. Valentin.

Japan je imao prvi kontakt sa Islamskom kulturom kada je uspostavio odnos sa Otomanskim carstvom. Godine 1890, Otomanska Turska je poslala jedan brod za Japan sa ciljem da iskaže poštovanje japanskom princu Akihitu Komatsuu, koji je nekoliko godina ranije posetio Istanbul. Veruje se, međutim, da se Islam prvi put pojavio u Japanu početkom XX veka, kada su muslimanski Tartari bežali pred ekspanzijom Rusa. Muslimanska zajednica u Japanu ima tradiciju nešto dužu od 100 godina. Abdul-Rašid Ibrahim se smatra za prvog muslimana koji je uspeo da preobrati stanovnike Japana 1909. godine, a 1935. je izgrađena prva džamija u Kobeu.

Danas se smatra da je broj muslimana u Japanu oko 100 000 – 120 000. Iako se i dalje smatra za jednu od manje zastupljenih religija, skoriji podaci pokazuju da se broj muslimana u Japanu polako povećava. Islam je naročito zatupljen kod mlađih žena koje imaju muževe koji su muslimani. Veruje se da je svega 10% muslimana u Japanu tu i rođeno dok su ostalih 90% doseljenici.

Judaizam se prvi put javio u Japanu u XVI veku, sa dolaskom prvih evropskih putnika i trgovaca, pre svega iz Portugala i Holandije. Međutim, tek 1853. sa dolaskom Komodora Matthew Perry-ja, po okončanju izolacione politike Japana, su jevrejske porodice počele da se naseljavaju u Japanu. Prvi jevrejski doseljenici su došli u Jokohamu 1861, gde su uspostavili zajednicu od oko 50 porodica. Tu je sagrađena i prva sinagoga u Japanu. Ta zajednica se kasnije preselila u Kobe nakon velikog zemljotresa 1923.

Posle Drugog Svetskog Rata, veliki deo jevrejske populacije je otišao iz zemlje, većina je otišla u budući Izrael. Neki od onih koji su ostali su se venčavali sa lokalnim stanovništvom i asimilovali sa Japancima. Danas postoji nekoliko stotina jevrejskih porodice u Tokiju, i mali broj njih u Kobeu, ukupno oko 1000 stanovnika. Postoje dve velike sinagoge u Japanu.

Hinduizam, za razliku od Budizma spada među manjinske religije u Japanu, ali je, uprkos tome odigrao bitnu ulogu u japanskom društvu. Veruje se da su Hindusi prvi put došli u Japan oko 1870. godine u Jokohamu, gde su se bavili trgovinom tekstila između Japana i Indije. Danas postoji relativno mali broj Hindu vernika u Japanu, oko 4000, i najviše ih ima u Kansai oblasti, u Kobeu.

Pored ovih, u Japanu su u nekoj meri zastupljene i neke druge religije poput Ryukyuan religije, sa Ryukyu ostrva, koja se uglavnom bavi obožavanjem predaka, i poštovanjem odnosa između živih, mrtvih, bogova i duhova prirode, zatim, Baha’i religija, koja se prvi put pojavila u Japanu 1875. godine.

Sve religijske organizacije koje su nastale od druge polovine XIX veka Japanci nazivaju Shinshuukyou, što značava sve nove religijkse pokrete. Ovaj termin se koristi za mnoge različite religije, a većina njih je nastala sredinom i krajem XX veka pod uticajem starijih

religija poput Šintoizma, Budizma i Hinduizma. Neke od njih su sinkretičke – kombinuju principe više različitik religija, a mnoge od njih tvrde da nisu nastale pod uticajem drugih religija. Većina ljudi gleda na Shinshuukyou kao na sekte, zbog njihovih metoda i ciljeva, kao i načinama na koji ubeđuju ljude da im se pridruže.

Najveća od ovih novih religija je Soka Gakkai, budistička sekta koja je nastala 1930-tih. Njeni glavni motivi su mir, kultura i obrazovanje. Ova sekta ima oko 10 miliona članova u Japanu.

Veliki deo japanskog stanovništva učestvuje u ritualima i običajima koji su proizišli iz više različitih religijskih tradicija. Događaji koji se vezuju za “životni ciklus” obično se obeležavaju posetama Šinto hramovima, venčanja obično obavljaju Šinto sveštenici, mada su hrišćanska venčanja tj. ホワイト ウエディング takođe postala veoma popularna. Sahrane obično obavljaju budistički sveštenici, i budističkim ritualima se obično obeležavaju godišnjice smrti.

Postoje dve vrste praznika u Japanu: Matsuri tj. festivali, koji su uglavnom šintoističkog porekla i koji se dovode u vezu sa uzgajanjem pirinča i duhovnom dobrobiti lokalne zajednice, i drugi, Nenjyuu Gyouji- godišnji praznici koji su uglavnom kineskog budističkog porekla. Vrlo retki su matsuri i nencho gyo koji su ujedno i nacionalni prazici. Većina matsuri-ja su lokalni praznici koj slede lokalnu tradiciju i razlikuju se od mesta do mesta.

Većina japanskih praznika su sekularne prirode, ali dva najveća- Nova Godina koji slave pripadnici Šinto vere, i Obon, koji predstavlja kraj godišnje posete predaka ovozemaljskom svetu, koji slave budisti, podrazumevaju posete Šinto i Budističkim hramovima. Mnogi Japanci učestvuju i u lokalnim festivalima, koji su ponekad sponzorisani od strane škola, gradskih vlasti, ili nekih drugih organizacija, ali se najčešće vezuju za Šinto hramove.

Korišćeni izvori:Wikipediawww.asianinfo.comwww.japan-guide.comhttp://asnic.utexas.edu/asnic/countries/japan/japreligion.html