Rezervna Kultura - Miloš Zubac

REZERVNA KULTURAM I L O Š Z U B A C

M i l o š Z u b a c R e z e r v n a k u l t u r a

2 | s t r a n a


3 | s t r a n a

REZERVNA KULTURA Miloš Zubac


4 | s t r a n a

Za Mej, dete velikih voda……


5 | s t r a n a

p r v i d e o


6 | s t r a n a

MI SMO SE VEĆ SRELI – Pažljivo. Ne traži, ne trudi se i ništa ne pokušavaj. Dopusti da se Duh vrati i ne budi pohlepan… budi spreman – čitam šta je Nil Jang namerio, pre nego što će na svom ranču okupiti Crazy Horse, kako bi se ponovo bavili stvaralačkom reinvencijom. Jang piše da mu trebaju nove pesme. Trezan je i trezven, prvi put u minulih četrdeset godina. Lišen stimulansa i opijata. Pribojava se kako će se to odraziti na njegov dosluh sa izvorom i oslanja se jedino na sebe i čistotu svoje odluke ‒ istinski šamani moraju biti kadri da objavu Duha izazivaju bez halucinogenih saveznika. Nalazim ove Jangove rečenice u njegovoj autobiografskoj knjizi, nedugo pošto sam, prvi put bez pripreme i plana, poveo Isidoru Milivojević i Nevenu Stefanović kod Miloša Drobnjakovića, vozom na Bežanijsku kosu, u muzički studio u kojem smo ranije snimili „Alhemijuˮ. Znao sam recept. Došao sam i sâm do uputstva, artikulisanog gotovo u prepisu, mesec dana pre no što sam ga pročitao. Moguće je da sam zaumno čitao unapred. Prethodno sam prisustvovao Jangovom koncertu u velikom kamenom amfiteatru, okruženom gustom berlinskom šumom. Dobre formule ne stanuju samo u rukopisima. One postoje u etru i valja ih osetiti i ubrati poput zrele jabuke sa izdašnog drveta. Pojedini muzičari izgradili su pristojnu karijeru na veštini uzimanja već ubrane jabuke iz nečije korpe.

Dok sam u studiju gledao kako Isidora beznaporno beleži svoje pesme, isto Jangovo uputstvo javljalo se poput mog misaonog reprinta. Osećao sam mir kao nikada ranije u našem studijskom radu. Znao sam da sve može biti, a ne mora. Da je ovo snimanje neizazvana blagodat i da ne treba od toga praviti strategiju.


7 | s t r a n a

Zbog privatnih stvari, Isidora je celu prethodnu sedmicu provela u Novom Sadu, obavezana administrativnim poslovima. Tri puta je odlagala avion za Crnu Goru. Poželeo sam joj da što pre reši probleme i vrati se kući i nisam razmišljao o zajedničkom odlasku u beogradski studio. Prestao sam to da tražim od sebe, još manje od Isidore – budući da nisam uspeo da sačuvam njen glas na „Alhemiji″, prvi put otkada radim s Prkosom Drumskim. Međutim, ostavio sam mogućnost da se naš zajednički studijski rad ponovo desi. Za promenu, bez očekivanja. Svako prethodno snimanje bilo je natopljeno i otežano mojim projekcijama. Sada sam, prvi put u ovom poslu, umeo da zauzdam i umirim svoj um. Da ne smetam mentalnom bukom i nestrpljenjem. Odabrao sam da posmatram i da jednostavno budem, ne više od pukog prisustva. Isidora je pak bila poput izvornice koja teče i donosi zdravlje i čistotu. Nije joj trebalo mešanja. Nedavno se na novosadskom festivalu Poezika vratila koncertima, nakon celih pet godina mirovanja i askeze. Slušao sam je tamo ispod kapaka. Kada ona peva, čovek ima potrebu da sklopi oči i da se s poverenjem prepusti zvuku i vibraciji. Tom glasu nije teško verovati. Od različitih ljudi, s razmaknutih meridijana, dolazio mi je glas o tome kako album „Vreme ispred nas″ ima isceljujuće i blagotvorno dejstvo, na bolesne, te na one koji to službeno nisu. Dobrim delom, lek je bio u Isidorinom vibrantnom glasu. Umela je nehotice da isceljuje pevanjem. Kod Drobnjakovića je zabeležila četiri pesme. Jednu je uradila na stihove iz moje prve knjige „Vilindar″. Skrojili smo je praktično u studiju, u nekoliko minuta, krstili je „Čudom za lekˮ i odmah snimili prvu i konačnu verziju. Voleo sam da lovim pesmu na samom izvorištu. Kasnije se ona obično zaprlja poput svake


8 | s t r a n a

pokretne vode, počne da nosi razne dodatke i što je dalja od izvora – sve je manje tog izvora u njoj. Jangov prijatelj i saradnik Dejvid Brigs rekao bi – the more you think, the more you stink. Nevena Stefanović dodala je svoje glasove, nežno a suvereno, uz prepoznatljiv sneni pogled i osmeh koji raskiva gvozdenu kapiju. Na Isidorin zvonki alt, ona je bez kalkulacije slagala svoj fleksibilni sopran, kao da su oba glasa dolazila iz istog dubokog jezgra, iz jedne suštine, kao da su to bili glasovi istog bića podeljenog u dve vokalne frekvencije. Nevena je glasom mogla da dohvati kristalnu visinu koja bi nama ostalima bila nepojamna, a potom je umela isti taj glas da svuče na pepeljasto dno. Prijatelj do kosti, boem u prirodi, prozorljivo oko pred kojim se u snovima odmotavala budućnost, Nevena Stefanović bila je obavezni korektiv i uzdanica u mojim stvaralačkim nemirima.

Miloš Drobnjaković zapalio je cigaru i bio je zadovoljan. Njegova životna i poslovna partnerka, Nataša Pajović, pitala me je kako će se zvati album. – Mi smo se već sreli – odgovorio sam. Mi smo se već sreli... To nije bio naslov, niti jedna od mojih formula koje sam birao za nazive albuma. To je bila naša istorija u pet reči.

Isidoru sam upoznao kada ju je njen budući muž, Aleksandar Milivojević, doveo u porodični stan Zubaca u Novom Sadu, na susretu odlazećeg veka s dolazećim. Pojavila se s morskih strana, tiho i nenametljivo, nalik senzualnoj mletačkoj plemkinji. Nosila je gitaru na leđima. Čim je stupila u hodnik, pozdravio sam je i pitao da li je dobra s bluzom. Da me nije kasnije više puta podsećala na naš pristupni susret, zaboravio bih taj podatak. Često izgovorene reči nisu ostavljale indigo u mom pamćenju.


9 | s t r a n a

Nasmešila se i odgovorila potvrdno. Pročitala je pitanje na nivou osećajnosti, a ne forme. Od nje svakako nisam očekivao da posvećeno sluša Elmora Džejmsa. Ljubila je mediteransku šansonu, ali je nadasve volela da interpretira pesme Miladina Šobića. Čovek bi mogao da je sluša golom kožom, a ne uhom ili srcem. Imala je jedinstven glas, klasičnu rusku gitaru, nepojamnu lepotu i „kilometar aure oko sebe” – kako je Drobnjaković godinama kasnije primetio. Važnije od svega, negovala je u sebi dirljivu kombinaciju neiskvarenosti, lekovite dobrote i zatajnih prekognitivnih sposobnosti. S vremenom je naučila da zrelo odoleva sopstvenim boljkama i da pojedine životne udarce prima s merom svetiteljske celovitosti i nezlobivosti. Nakon ovog susreta, počela je da dolazi u naš radni podrum u Starojovanskom novosadskom kraju, na mutne elektrificirane probe jednog početničkog benda. Neobično iskustvo za delikatnu Bokeljku koja je prethodno svirala jedino u tradicionalnom mandolinskom orkestru. Suspregnuti zveketavi rokenrol nije bio njeno igralište. Isidora je strpljivo slušala, uzimala def u ruke i stidljivo pevala. Nije tamo mogla da čuje šansonu, niti akustičnu gitaru. Uvežbavali smo repertoar zasnovan na mojim ranim stihovima iz zbirke „Vilindarˮ i na dominantnom električnom tonu. Produkovali smo garažnu hermetiku. Kada sam namerio da Isidori pružim nešto više i bliže njenoj ljudskoj i muzičkoj prirodi, napisao sam „Ravnotežuˮ i „De profundis” i dao joj pesme. Prvu je unisono pevala s Draganom Zubac, a drugu je podelila sa mnom. U tom podrumu, u starom komadu grada koji je u senkama i tragovima čuvao stogodišnje zapise veštičarenja i boemske prakse, ostavio sam čitav zavežljaj svojih prvih pesama, ali ove dve sam poneo sa sobom. Jednu smo godinama rasviravali, u bilo kojoj koncertnoj prilici, druga nas je sudbinski pratila poput zagasitog ozračja i omena.


10 | s t r a n a

Kada se Prkos Drumski prvi put službeno pojavio na sceni, na studentskom trgu, upravo na preseku dva stoleća, Isidora je bila u rodnom Kotoru. Nismo podelili taj nastup, ali nadalje jesmo stvarali i svirali zajedno. Posle koncerta, bez žaljenja, ostavio sam za sobom nekoliko godina inicijalne rudarske distorzije. Sklonio sam u stranu svoj masivni lefthend telekaster i nisam mu se više nijednom vratio. Razvijanje Isidorine muzičke krošnje tražilo je kamerniju sredinu. Počeli smo da koristimo akustične instrumente i vežbamo u studentskim sobama. Bilo nas je četvoro – Isidora i Aleksandar, Dragana i ja. Dva stvaralačka i životna para na istom zadatku. Od tih početaka, Prkos Drumski je bio malen, ali izrazito hrabar sastav koji je neprestano bacao rukavicu u obraz carstvu graničnosti.

Trinaest godina kasnije, Isidora je stajala u Drobnjakovićevom Niobids studiju, naspram mikrofona, šireći bez zadrške, svuda po prostoru i etru, svoju muzičku i čistoljudsku auru. Bila je i ostala posebno dragocena u mom životu. Opredelila je glavni kolosek mog muzičkog druma. Rekao sam joj da je spremna za samostalne koncerte, za ceo album, da je zrela, da može sada sve. Može sada, kao Nina Romić što može. Materinstvo i godine nesviranja samo su pojačali njeno izvođačko i autorsko zračenje. Odvratila mi je blago spuštenog pogleda, s monaškom smernošću ali sasvim uvereno, da to nije za nju, da je opredeljena za timski rad, da voli naše mešanje glasova i boja. Da uživa u Prkosu Drumskom. Pet godina unazad nismo imali priliku da zajedno radimo na novim pesmama. Trebalo je tek nešto manje vremena da zaista prihvatim Prkos Drumski bez njenog glasa, da potpišem i sam geografsku razdvojenost i da se prilagodim promeni. Bila je to matrica Prkosa Drumskog. Stalna promena koja rađa svesnost.


11 | s t r a n a

Miloš Drobnjaković zapalio je još jednu cigaru. Bio je zaista zadovoljan, a dobro je kada je on zadovoljan. Nataša Pajović ljubopitivo je pratila međuigre i preplitanje naših energija u prostoriji. Umela je tako da vidi stvarnost i da uživa u tome. Isidora, Nevena i ja gledali smo se i nemušto komunicirali. Razumeli smo da upravo stvaramo nešto novo, vredno i dobro. Možda najbolje studijsko delo koje ćemo zajedno izgraditi. „Pomalo, van svake pametiˮ, stihom mog odmetničkog druga Nikole Neškovića, uhvatili smo trenutak i rasterećeno stupili u njega.


12 | s t r a n a


13 | s t r a n a

VELIKI ČOVEK Kada sam ga prvi put video, dobro sam znao ko je. Odavno je bio u mom informativnom polju i trebalo je samo da se fizički sretnemo. Čekao sam svog starog znanca, iz vremena koje se ne meri ovozemaljskim aršinima, a koji će u mom muzičkom stvaralačkom poslu biti kičma, zaštita i uzdanica. Prijatelj. Jedino nisam znao u kom će se vidu taj saveznik pojaviti. Aleksandar Milivojević stigao mi je u liku stasitog Kragujevčanina. Nekoliko sedmica nakon prvog susreta, godinu dana uoči bombardovanja Srbije, sedeli smo u podrumu petrovaradinskog „Dablina”. Nameravao sam da pođem u studenički manastir na više nedelja, da propitam sebe i svoju budućnost. Prethodno je trebalo da se krstim. – Ti ćeš mi biti kum – dobacio sam mu preko stola. Nisam ga pitao da li pristaje. Nisam mu ostavio izbor. Veliki čovek se nasmejao. Kasnije je postao Kum Olovnom Plesu, Čoporu, Ivici i celoj porodici Stankovića, kao i mnogima u gradu Vrgorcu. Jednostavno su ga svi tako zvali. Nas dvojica nismo mnogo komunicirali rečima. Kum je uvek znao šta treba da radi, sve je razumeo i sve osećao, uz urođenu dubokouvidnost. Slušali smo bluz i svirali ga zajedno. S početka, veliki čovek nije imao svoju gitaru i vežbao bi tek uzgredno, na pozajmljenim instrumentima u Kragujevcu. Kasnije, dao sam mu staru džipsi gitaru mog oca, na kojoj sam učio prve akorde. Kum je s tim instrumentom umeo da komponuje uzbudljive stvari, sasvim izvan mog muzičkog iskustva i znanja. Bilo je u njegovoj veličini mitske supstance. Mogao je da bude arhetipski gorostas koji prenosi bogoliko dete preko vode.


14 | s t r a n a

Sveti Hristifor. Kada se ovaj veliki čovek iz Šumadije zavoleo s jednom Bokeljkom i kada ju je doveo u moj život, aktivirao je formulu po kojoj sam već bio namerio da vodim Prkos Drumski. U formuli je bila sinergija muškog i ženskog stvaralačkog potencijala. Obojica smo znali da to obećava plovidbu po neistraženim, češće burnim nego stišanim vodama. Malo je bilo prilike za bonacu u našem radu. Gledajući unazad, imao sam najboljeg i najpouzdanijeg navigatora kraj sebe. Nismo se nijednom nasukali. A mogli smo.


15 | s t r a n a

SPEKTAKL Slušam radne snimke koje smo Milan Korać i ja načinili u njegovoj garaži koju zovem Vagonom za provetravanje tunela. On predvodi Šinobuse, ja ‒ Prkos Drumski. Razumemo se izvrsno i ne moramo ništa jedan drugome da dokazujemo. Namerili smo da snimimo zajednički album. Dve gitare, dva glasa, dva mikrofona. Dva imena i prezimena. Drugačije nego što radimo u matičnim sastavima. Uzeli smo Milanove stare stihove, seli pred mikrofone i svirali do kasno u noć. Potom smo dodali nešto od mojih neupotrebljenih pesama. Načinili dve spontane posvete. Jedna je pesma „Bledo” Milana Mladenovića. Pevamo je naizmenično, a Korać je skrojio toplu dalmatinsku solo liniju. Sviramo „Bledo” kao otvorenu bluz formu. Dečak iz vode voleo bi takvo čitanje – oblikom nije nalik njemu, suštinom jeste. Druga je pesma „Ljubavi”. Potpisuje je Nikola Nešković. Među najlepšim je koje sam čuo na jeziku koji mi je rođenjem dat. Svirao sam je svojevremeno s Prkosom Drumskim, sada je delim s Milanom. Prvi put smo je izveli na dobrotvornom koncertu za jednog malog dečaka kome se telo razbolelo. S nama su onde nastupili Ivan Čkonjević i (izmenavremena). Seli smo na barske stolice bez ikakve pripreme i počeli da sviramo zajedno. Tada sam video da s Milanom mogu daleko.

Uvek sam voleo njegovo sviranje. Ima neprocenjiv osećaj kao gitarista. Ima i zdrav pevački manirizam. Pažljivo je kalibrirao i profilisao svoj glas. Ja to nemam, iako Milan u mom glasu zacelo voli upravo to što nemam. Čuje se kilometraža koju je prešao sa svojim bendom. Radeći sa stihovima Saše Radonjića, pronašao je i pevanje izvan uhodane navike i proverenog obrasca. Pesma Radonjićevog Solaris Bluz Benda, „Put tišine”, Milanov je najbolji glas.


16 | s t r a n a

Transcendentan. Milan voli da istražuje i da se kreće. Šinobusi nisu cela mera njegovog muzičkog iskustva, kao što Prkos Drumski nije moja. Uzeli smo zajedno da razmičemo horizonte. Na dan festivala Poezika, neposredno pred nastup sa Šinobusima, Milan je dobio svoju prvu zbirku pesama iz štamparije. Bilo mu je stalo da knjiga stigne na vreme kako bi je podelio Novim Odmetnicima. Kasnije sam listao stranice te dragocene knjižice i namah prepoznao dve pesme kao stihove s kojima mogu nešto dobro da napravim. Zapamtio sam ih još u rukopisu. Milan je u svojoj lirici znao da koristi opšta mesta kao format za oblike iza kojih je plesala nesputanost bića. Ta igra bića, iza promenljivih obrazina, bila je šifra njegovog pesničkog truda. Njegova lirska nervatura odavala je svest o nečemu neuhvatljivom i nepoznatom što se događa iza poznatih kulisa i to nešto, Milan je lovio je u pesmi. Bio je lovac na biće. Jedna se njegova pesma zove „Spektakl”. Predložio sam mu da tako naslovimo našu zajedničku ploču. Milan je frontmen u jednom od najboljih koncertnih bendova koje sam video. U njemu rade pošteni, pristojni, u svemu izuzetni momci koji se uzajamno čuvaju i mimo zajedničkog posla neguju svoje drugarstvo. Biva da ljudi unutar istog sastava ne znaju šta će jedni s drugima ako nemaju instrumente. Počnu muziku ili govor o muzici da prihvataju kao jedini mogući jezik. Šinobusi, međutim, znaju kako se traje i opstaje bez muzičke komunikacije. Povremeno zajedno odlaze na pecanje u Milanov Apatin i ne nose tamo instrumente. Pecanje zahteva tišinu. Ko ume prijatno da ćuti s nekim, dohvatio je tajnu prijateljstva. Šinobuse je osnovala grupa posvećenika u umetnost, koja je u Apatinu, potom u Novom Sadu, volela da se ogleda u poeziji i muzici. Negovali su pisanje i crtanje kao kolektivnu praksu. Imali


17 | s t r a n a

su običaj da unisono rade na istoj pesmi, a stihove i crteže ručno su koričili i pravili jedinstvene knjige u svega nekoliko primeraka. Meni se tako u rukama našla zbirka Slobodana Mirića, jednog od Milanovih prvih saboraca u muzičkim povojima. Bogouvereni porodični čovek, s neostvarenim potencijalom pravoslavnog pustinjaka, koji je u prvim Šinobusima svirao usnu harmoniku, poklonio mi je jedini postojeći primerak svoje knjige pesama. Ručno pravljeni unikat. Jedan od ovih Šinobusa bio je momak s kojim sam mogao bilo gde da putujem i razgovaram o nepreglednom spisku stvari. Nenad Neno Patković, gitarski virtuoz, muzički erudita, bogomdan saputnik, enciklopedista najraznovrsnijih događaja i ličnih iskustava, sakupljenih tokom godina sviranja po opskurnim mesnim birtijama i gradskim klubovima. Autentični ulični hodač s klasičnom gitarom pod miškom, vedrog duha i visprenih zapažanja, živi generator bluza, rokenrola i flamenka. Jedan od primera žilave muzičke mitologije u zemlji koja se dosledno bavila drugačijim mitotvorstvom. Nenadove raznovrsne priče i doživljaji, sami za sebe, bili bi vredni izuzetne dokumentarne knjige.

Kada sam pre nekoliko godina pozvao Milana Koraća da se pridruži Novim Odmetnicima, svojim imenom i prezimenom, gitarom, stihom i glasom, znao sam dobro koga zovem. Znao sam i to koliko su dobri momci koji s njim sviraju u Šinobusima. Ispostavilo se kasnije da Milan Korać i ja imamo čitavu neobjašnjivu sumu podudarnosti, srodnih iskustava, sve do simultanih boljki.

Kao braća. Ne mogu da prizovem trenutak kada smo se upoznali. S

nekim ljudima je tako kao da interakcija postoji bez referentnog početka. Za Milana jesam znao pre naših druženja zato što je predvodio uspešan velikokalibarski sastav. Prosto smo najednom počeli da se viđamo, odlazimo na piće i neobavezno


18 | s t r a n a

pričamo o svemu. Saša Radonjić verovatno je dao prvi podsticaj. Osetio je da Milan i ja možemo dosta toga da uradimo zajedno. Međutim, Dragana veli da smo se inicijalno sreli na jednom ranom amfiteatarskom nastupu Prkosa Drumskog, gde se i Korać zatekao u publici. Ona je u pamćenju sačuvala prvi susret, rukovanje, Milanov razoružavajući osmeh i njegov prepoznatljivi kačket. Tada mu je dala naš album prvenac. Milan je tako postao jedini među Novim Odmetnicima koji ga ima.

Osim stvaralačkih i ljudskih dobitaka, Milan i ja brzo smo imali da podelimo i zajedničke gubitke.

‒ Sve nas je manje ovde ‒ odvratio mi je zamišljeno, na vest da je Ivica Begin Stanković umro, nedugo posle smrti člana Šinobusa Željka Đurđevca Žikse.

Rečenica je pripadala i pristajala dostojanstveno pohabanom Vejlonu Dženingsu, pre nego mom elegantnom mladolikom prijatelju. Međutim, nije se imalo šta drugo reći.

Možda samo oćutati.


19 | s t r a n a

HOMBRE Roberto Vodanović Čopor bio je nesmireni, ali porodično usidreni nomad iz Zadra. Ivica Stanković zvao ga je „vlasnikom najtužnijeg bluza u Hrvatskojˮ. On je pomogao u izmišljanju Čopora kao čuda hrvatskog andergraunda. Na preporuku Tomislava Zorića, pozvao ga je na svoj muzički festival u Kotezima, podno dalmatinskog grada Vrgorca. Zorić mu je dao Čoporov album da ga prethodno posluša. – Malo je čudan – upozorio ga je. Obično se to govori kada se nekome prvi put daju Čoporove pesme. Ivica Stanković je muziku najviše slušao u svom modrom „bon jovi” golfu, pa je tako ubacio i Čoporov disk u plejer. Čuo je jedino tišinu, narušenu zvukom automobilskog motora i koteškog tucanika pod točkovima. Javio je Zoriću: – Je, čudan ti je drug. A, neka...dovedi ga. Tek je kasnije Ivica Stanković razumeo da Roberto Vodanović Čopor sve svoje albume tvrdoglavo distribuira u mp3 formatu. Ivičin automobilski plejer preživao je samo standardne audio formate. Zato je čuo tišinu. Čopor nije bio umetnik tišine. Čak ni čovek jednog glasa. Radio je s mnogoglasjem u sebi. U njegovim oporim, nagim, hrapavim stihovima sudarala se čitava galerija ličnosti, palih junaka, otuđenika i osuđenika, gubitnika, očajnika, alkoholičara, marginalaca, bludnika i bednika, narkomana i nevoljnika. Svi su padali poput padobranaca na hartiju iz njegove prezaposlene, obrijane glave. Bio im je medijum i vodič. Kanalisao je njihove vapaje, tantalovsku žeđ i glad i nemirne ruke. Pisao je, naricao i recitovao o njima. Od njihovih teških poseta lečio se tako što je poneseno i nežno pevao o svojoj Barbari i kćerkicama, Sunčani i Iskri. Patentirao je protivrečnu devizu: „Sam kao Čoporˮ.


20 | s t r a n a

U jednoj pesmi, krstio je sebe „Čovekom bez fasadeˮ. Kada je prvi put nastupio u Kotezima, dobrodušni meštani bili su preneraženi. Čoporov prvi koncert uvek je udarac u čelo ili u pleksus. Naoko preteća pojava, s polunaštimanom gitarom i dramatičnim recitativnim glasom koji atonalno poziva i izvodi potom celu onu paletu izgubljenih likova pred nepripremljenu publiku, koja očekuje zabavu i zaborav od svakodnevne životne tegobe. Ljudi kasno shvate da su se zatekli u makabričnom pozorju u kojem jedan jedini čovek igra svaku ulogu. Poput Vladimira Visockog, Čopor nije voleo lake pesme, niti je voleo da se ljudi na njegovim koncertima odmaraju. Želeo je da publika radi s njim, da se znoji i muči, nikako da se opušta, prepušta i samozaboravlja. Želeo ih je zategnute i napregnute poput sajle na samostrelu. Kada se njegov infernalni koncert okončao, Vrgorčani su bili zatečeni. – Malo je čudan – zaključili su. Naposletku su ga prihvatili. Ono su tamo bili posebni ljudi. Njihova gostoljubivost nije umela da ustukne, niti da se povuče čak ni pred ovim pretećim, uznemirujućim čudom iz podzemnog sveta. U Kotezima je Roberto Vodanović Čopor postao i ostao Kralj šume. Bilo da je sâm nastupao u Ivičinoj kamenoj konobi ili pokraj nje, na terenu za balote, bilo da je niotkuda uskakao drugima u koncert, pojavivši se iza jorgovana, poput sablasti iz tame, s talambasom u rukama. Ivica Stanković poslao mi je njegov album, ali s propratnim pismom i uputstvom kako da ga slušam. Dobio sam „San o velikom bijegu” i silno zavoleo tu intimnu, ogoljenu i toplu ploču. Glas koji mi se obraćao bio je neobjašnjivo blizak i drag. Pripadao je mom detinjstvu. Upoznali smo se kod Ivice, u Kotezima i od tada smo često nastupali zajedno, razgovarali o svemu, pisali jedan drugome


21 | s t r a n a

pisma, maštarili, sanjali zajedno psihodeličan san bez trave, pilula i bilo kakvog đavoljeg praha. Koristili smo samo dobar alkohol i bogatstvo naših unutrašnjih svetova. Radovao sam se zato što ima dobru ženu s preobiljem strpljenja i razumevanja, dve krasne curice i zato što je konačno pronašao svoje izgubljeno pleme. Postali smo porodično bliski. Hombre je imao običaj da realizuje čitav album za jednu noć. Kada bi se ukazala prilika da ostane sam, u svom zadarskom soliteru s pogledom na more, uzeo bi gitaru i mikrofon, seo pred kompjuter ili snimač i ‒ pustio svog stvaralačkog demona da radi. Pesme je pisao kadgod i gdegod bi stigao, najčešće na ceduljicama, u bilo kojoj prilici. Ponekad na poslu, u mamutskom tržnom centru, gde je radio kao obezbeđenje u nadzornoj prostoriji sa hiljadu ekrana i uglova. Koristio je dva-tri ista akorda, četvrti jedva ponekad, u prepoznatljivom neurednom tempu. Svirao je uvek gitaru s pet žica. Šesta mu je smetala, pa bi je jednostavno pokidao i ostavio da visi sa čivije. Potom bi objavio album. Sam je ilustrovao sve omote ili bi upotrebio kakav Sunčanin likovni rad. Nosio je primerke na svoje koncerte, poklanjao ih ljudima ili prodavao po simboličnoj ceni. Isprodukovao je brzo onoliko albuma koliko su ih svi Novi Odmetnici imali zajedno. Potom ih je naštancao još. – Barbara ga previše ostavlja samog... – komentarisao je, uz širok osmeh, dobrodušni Nikola Nešković. Nisam mogao da slušam dalje od desetog. Ne zato što su potonji albumi bili rđavi, nego zato što nisam imao luksuz samoće za slušanje njegovih pesama. Čoporovi stihovi nisu se dali konzumirati u društvu, niti je svaka retka samoća bila idealno vreme za njegov komorni teatar.


22 | s t r a n a

Jednom nas je sve nasamario i bombastično najavio da se povlači iz muzičkog posla i da više nikada neće snimati albume. Napisao nam je u dramatičnom pismu da je završio svoje muzičke poslove na zemlji i da ne može dalje. Mi smo mu poverovali i bili veoma saosećajni. Tada smo uveliko negovali praksu cirkularne elektronske komunikacije, slali jedni drugima ljudski raskopčana pisma, razmatrali ideje, dogovarali zajedničke koncerte. Svi smo uzeli da ga tešimo. Nije prošlo nekoliko meseci, a on je već entuzijastično snimao nove albume, odlučivši da sam sebe ponovo izmisli, pokupi se iz dobrovoljne mirovine i reaktivira. Drugom prilikom, ispovedio mi je sa žaljenjem kako cela dva meseca nije napisao pesmu. Obraćao se čoveku koji u tom trenutku stih nije zabeležio sedam godina.

Čopor je voleo da nastupa u Novom Sadu. Kazao bi mi da jednostavno mora ovde da svira, makar samo kakvom skršenom deblu koje promiče Dunavom.

Desilo se jednom da smo Tomislav Zorić, Ivica Stanković i ja sedeli u kuhinji, uoči zajedničkog koncerta u Petrovaradinu. Čekali smo da Kralj stigne autobusom na gradsku stanicu. On je imao običaj da najavi svoj dolazak, a sve drugo je moralo biti spremno. Namah, osunčano nebo iznad Novog Sada postalo je trudno, pomračilo se i sasvim je nestalo dnevne svetlosti. Sunce je jednostavno ‒ potonulo u ništa. Oluja je počela da bije po krošnjama, vitla smeće sa ulica i teško udara u stambene betonske blokove. Do ovog trena, niko od nas trojice nije prisustvovao silovitijem prodoru tame u jedan pitom, miran i svetao dan. Pogledali smo se, raširili oči, razvukli osmeh i namah shvatili da je Čopor stigao u grad.


23 | s t r a n a

Pozvao nas je telefonom nepun minut kasnije da javi kako se upravo iskrcao iz autobusa. Umeo je svojom obrijanom glavom da pomrači sunce i donese uragan. Kažu da je u Kotezima znao i mesec da pomrači, pričali su oni koji su videli. Turnijeov Kralj vilovnjak. U istoj kuhinji, u drugo vreme, dok smo Čopor i ja ugodno razgovarali i slušali usputnu radijsku muziku, moj prijatelj javio se niotkuda s radio talasa. Sad su ih bila dvojica u istoj prostoriji. Jedan je sedeo za stolom i motao duvan, a drugi je poput sumanutog pajaca sa štapinima dinamita, slao svoje molitve, pravo iz purgatorijuma, preko radio prijemnika. Bio je to državni radio u Srbiji. A Čoporove pesme bile su sve, samo ne radiofonične. Onaj prvi bio je zatečen kada je čuo drugog. Nije bio sviknut na medijsko svetlo. U senkama se kretao i osećao najprirodnije.

– Kako su ti sjebani tekstovi! – priznala je Čoporu Slovenka Katarina Juvančič, potreseno i osećajno, bezmalo u groznici tela, nakon njegovog nastupa na festivalu Poezika. Katarina je bila medijum i umela je da u jednom ljudskom zagrljaju oseti gibanje celih svetova u drugome. Duboko je primala i čitala svaki izgovoreni stih, otpevanu reč, gest na sceni, dodir.

Takva Katarina, Čoporu nije imala ništa drugo da kaže. Ovi sjebani tekstovi bili su među najboljim u savremenom hrvatskom rokenrolu. On nije bio samo čovek bez fasade, nego i čovek bez jeftine taštine. Čovek s nesmirenom vatrom u sebi i s dubokom empatijom za neprebrojiva ranjena mesta na planeti. Sa ogromnom srčanom pumpom i detinjom imaginacijom. Nežni div i veliki prijatelj mališanima. – Malo je čudan – govorili su odrasli.


24 | s t r a n a


25 | s t r a n a

SNOVI HELEN KELER Sedim s Nikolom Neškovićem, mojim odmetničkim prijateljem i ispovednikom. On je kantautorski genije. Ništa manje. Proslavljamo rođendane njegovim blizankama i pričamo o „Rezervnoj kulturi”. Zato je ispovednik. Čuje nešto što drugi ne može. Pritom je Nikola teolog i veroučitelj. Kvalifikovan je za ispovednika. Nikola je nalik kanadskom drvoseči s dušom jagnjeta. Dobri bradati gorostas koji decu u školi uči izvornom hrišćanstvu, ličnim primerom i psalmičnom pesmom uz gitaru. Uporedo proučava građansko vaspitanje, pa deci pravi mostove od jednog učenja do drugog. Ne odvaja se od kaiša s masivnom kopčom na kojoj je indijanski poglavica raširenih ruku. Kaiš mu je, kao i kapodaster za gitaru, poklonio Jaskanac Ivan Škrabe. Na zajedničkim nastupima, Ivan nije mogao da ga sluša kako neprestano, između svojih neprikosnovenih pesama, na gitarski vrat zavrće jeftino čudo koje je škripalo i stenjalo poput srednjovekovne sprave za mučenje. Škrabe je tu Nikolinu spravicu zvao inkvizicijskim kapodasterom. Zato mu je ostavio svoj. Kasnije je i meni podario jedan. Spustio ga je neprimetno na moju policu s knjigama, da ga pronađem tek pošto se rastanemo prilikom jednog od njegovih dolazaka u Novi Sad.

Škrabe je sve radio na svoj način. Njegova partnerka u životu i dobra čuvarka, bila je

Marina Pintarić, koju smo Nikola i ja zavoleli kao najrođeniju sestru. Još jedan istančan medijum, devojka ogromnog srca, koja je po cenu svoga zdravlja neprestano radila na onim nivoima postojanja na koje ljudi, oblačeći se u gusta tela, rođenjem privremeno zaborave.

Pominjem Nikoli detalje koje ne mogu smestiti u ovaj rukopis, a koje on i ja dobro znamo. Smejemo se nad tim podacima i katkad se, usred detinje graje, obojica zagledamo u


26 | s t r a n a

daljinu od hiljadu milja. Dopada mu se naslov. Zainteresovan je za knjigu koju pišem više nego ja. Spominjemo Čopora, Škrabea, Olovni Ples i naša zajednička iskustva. Nikola tvrdoglavo voli da nastupa pod šifrom (Izmenavremena). Čak je i zagrade dodao, kao da sâm naziv nije dovoljno nespojiv s ličnošću jednog bradonje s gitarom i usnom harmonikom. Govorim mu da ovde već imamo hrpu projekata, a malo ili nimalo onih koji će se potpisati imenom i prezimenom. Trebaju nam ljudi. Glavom i bradom. Odvratio mi je da će zaista morati nešto da uradi pod imenom iz krštenice. Potom se oglasio u drugoj autorskoj inkarnaciji, kao izvesni Wystan Whitman. Izabrao je sada ime i prezime, ali ne svoje.

Nikola Nešković je službena odmetnička spona s novotalasnom poetikom. Ne briše svoje izvore poput indijanskih tragova, ističe ih otvoreno u pesmama koje peva, imenuje ih u stihovima, ali njegova iluminativna autorska dela zapravo ne duguju mnogo ovim izvorima. Duguju manje nego što on misli. Pripoveda mi kako je jednom prilikom upoznao Margitu Stefanović i kako se zbunio i ostao pred njom sasvim nem. Drugom prilikom, upoznao je Sonju Savić. Dok je studirao bogosloviju u Beogradu, vodio je jedan bend. Nazvao ga je Helen Keler. Potom ga je preimenovao u Snovi Helen Keler. Bila je to praiskra (Izmenevremena). Grupi je nedostajao bubnjar. Okačili su oglas na Akademiji i došli s večeri na koncert grupe Presing. U publici su bili Gile iz Električnog orgazma, Koja iz Discipline kičme i Đile iz Supernauta. Nikola je s momcima iz svog benda stajao kod vrata. Naišla je Sonja.


27 | s t r a n a

Pitala ih je ispod glasa, karakteristično iskrivivši usta, da li se plaća upad. Nikola joj je radosno odgovorio da je besplatno. Biće da je dodao i uzvik „Alilujaˮ. Ubacivao je tu svetu reč gdegod je mogao. Umesto tačke, zapete, namesto poštapalice. Sonji je bilo veoma drago što ne mora da plati, pa je ušla. Potom ih je pitala kako se zovu. Onda se zainteresovala za ime Helen Keler. Nikola joj je ispričao priču o jedinstvenoj devojci koja je bez vida i sluha videla i čula neuporedivo više nego oni koji imaju zdrave oči i uši. Kada je shvatila da momcima treba bubnjar, Sonja Savić je uzela Nikolu za ruku, povela ga niz hodnik i rekla mu da će ona odmah to da reši. Stala je pred nekog tipa, utonulog u stolicu, kome se lice nije videlo od duvanskog dima. Prekinula je njegov mir pitanjem: – Ej...je l’ imaš ti nekog bubnjara? Kakav bubnjar ti treba – uzvratio je tip nezainteresovano, kroz dimnu zavesu. – Pa, ono...kao Vd. Čovek je samo raširio oči u neverici i ispustio čudan zvuk ustima. Sonja je ćutala. Nikola je ćutao i čekao. Tip je smatrao da je rekao sve što treba. Svi su ćutali. Onda je Sonja Savić odlučila da preseče tišinu, okrenula se Nikoli i pitala: – A da probate s ritam mašinom?


28 | s t r a n a

KOTEŠKI BLUZ Već drugi dan te nema druže a opet razgovaram s tobom. Sinoć je bila oluja ovdje na Viru a večeras bura udara u prozore. Toliko sam puta sebi rekao da ne znam pisati i sve napisano poderao, a sad mi opet navire ideja da se napiše knjiga o nama. Knjiga o prijateljstvu. Robi je već napisao pjesmu i u riječi stavio ovo naše sadašnje stanje – bez komada duše... Tako se nekako osjećamo svi mi koji te volimo. Sad se osvrćem na ove naše četiri godine. Zagledavam se u sebe i u sve trenutke koje pamtim i čini mi se da je svaki imao svoj miris, svaki je imao svoj zvuk. Od prvog trena... Sjećaš li se?... ...Našeg prvog susreta kad smo se duboko zagledali u oči. Kao da smo se konačno našli nakon beskrajnog lutanja. U Dubrovniku, sredinom svibnja 2008, ja sam bio kum na Nikšinom vjenčanju.


29 | s t r a n a

A ti, kako je ono Nikšina mama rekla, mali Vrgorčanin koji je stanovao kao student kod njih u garsonijeri i koji bi svako ljeto po odlasku u Vrgorac odvrnio žarulju u sobi. Mora da si joj se nešto zamjerio ali ja još nisam upoznao čovjeka tako široke duše. Toliko si nam puno dao u tim rijetkim trenucima koji su se opet činili tako dugi, kao da nikada neće prestati. Sjećaš li se?... Glazba nas je povezala. Sve nas. Bandu odmetničku. Nekako se poklopilo da smo se upoznali dok su Olovnjaci još bili u povojima pa smo zajedno rasli. Od našeg prvog dolaska u Koteze postao si peti član benda. I ne samo mog, već svakog koji se odazvao tvom pozivu. Postao si duša Prkosa, Čopora i Olovnog plesa. Ti si nas povezao brate! Sve nas rasute po svijetu. Tvoja potraga za prijateljima odvela te u Zadar do Robija... u Novi Sad do Miloša, Sonje, Simice, Nevene, Nikole, Ivana, u Beograd do Maje, Drobiše, Sanje i Vanje, u Kotor do Isidore i Ace...u Dugo Selo do Vjerana, Bojana, Stipe i mene...u Zagreb do Luke, Nine, Ivana i tko zna do koga sve ne. Tolike si ljude zbližio i nasmijao i doveo nas u onu svoju malu kamenu kuću da ti sviramo. I svirali smo do kraja. Olovnjaci su konačno odsvirali Mrtvo Sunce uživo. I to na tvom sprovodu, druže! Vjerojatno nikad nismo svirali pred toliko ljudi kao tada.


30 | s t r a n a

Do zadnjeg trena nisam bio siguran hoću li moći pustiti glas. I koliko je bilo teško, bilo je nešto oslobađajuće u tome. Jedino ne zamjeri što smo Luka i ja bili malo raštimani. Ti bi ionako rekao: ma nemoj mi sad štimat gitaru, nego sviraj! E da... Ajde, sviraj druže! Lepu protinu kći. Sjećaš se?... Našeg ljetovanja na Visu i na Braču... Gdje se svaki izležavamo na svom dijelu plaže. ...u Kotezima... Toliko sam se prežderao ćevapa u toj kući... i toliko toga... Uvijek mi je trebalo dugo da se vratim u normalu nakon Koteza. Kao i nakon naših putovanja u Novi Sad. Sjećaš li se?... ...koliko si piva popio do granice dok smo slušali „neko progresivno sranje”. Sjećaš li se onog prizora kod Županje kad je na zapadu Sunce zalazilo a na istoku pun Mjesec izlazio. Sve u istom trenu. Sjećaš li se kad je Robi na granici izvadio nož i rekao – sakrij ovo! A mi smo u gepeku imali trideset litara vina i pet litara rakije. I pravac u Srbiju. U Novi Sad. U osvajanje tvrđave. U Galeriju Gradić, gdje si ti nakon fajrunta gazdi rekao – Kakav fajrunt? Ja sam platio da se svira do 2h! A sutradan si se išao ispričati i sredio nam još jednu svirku. E moj druže! Toliko toga si nam dao. Toliko toga... ... ...


31 | s t r a n a

Robi i ja smo zanijemili onog dana u Splitu, posljednjeg koji smo te vidjeli. A ti si smogao snage da nam stisneš ruku dok smo te ljubili u čelo i rekao si – Šta je, lito je, a? – Da – rekoh – snimamo Robijev veseli album! A, sumnjam! – rekao si. Vozili smo se bez riječi prema Zadru i gledali Sunce koje tone. Bilo je to dugo putovanje. Ti znaš kako Robija vožnja umara. Ipak, nitko nije čuo tvoje posljednje riječi. That's the way it goes – rekao bi Townes Van Zandt. Ušao sam u tvoju sobu i uzeo knjigu od Johna Densmora. Predao sam je Robiju. Nadam se da si ju pročitao. Poželio sam uzeti još nešto a onda sam osluhnuo smijeh u tvom stanu. Smijeh na karminama. Shvatio sam da si ono najbolje usadio u nas. Uspomene koje nas hrane. Kao i u vremenu između naših susreta. Rijetkih ali moćnih. Za kraj da ti kažem – album je gotov! Zove se Koteški blues. „...drugovah s majstorima i učih se strpljenju sad ih tiho volim i bolje razumijem...” Hvala ti, druže! tvoj Tomo (21. 7. 2012.)


32 | s t r a n a

IVICA BEGIN STANKOVIĆ Prvi put je doputovao u Novi Sad s jeseni 2008. godine. Prethodno smo razmenjivali pisma. Bio je karakteristično lep, majušan čovek hristolikog lica, s dobrotom koju je neštedimice sipao iz svog prepoznatljivog kaputića. Nije negovao zadnje misli, niti je bio sposoban za tako što. Kada sam upoznao njegove roditelje i sestre blizanke, razumeo sam da u takvom okrilju nije ni moglo izaći drugačije. Mnogo poverenja je odavao jer je mnogo poverenja imao. U život i u ljude. Dolazio je iz drugog vremena. Vrgorac je i danas mesto u kojem se kućna vrata ne moraju zaključavati, u kojem data reč još važi, u kojem se deca mogu do noći bezbrižno igrati na ulici. Tako smo se sreli kada je stigao u Novi Sad i tako smo se rastali u Vrgorcu, kada se četiri godine kasnije odjavljivao iz ovog života. S mnogo uzajamnog poverenja. Kada bih mu slao pisma, govorio mi je da obavezno dodam očevo ime kraj njegovog, kako bi poštar odmah znao koji je Ivica Stanković. Bilo ih je nekoliko u Vrgorcu, čak i u istoj ulici Tina Ujevića, ali je samo jedan bio Begin. Bege je u matične knjige bio upisan kao Slobodan, mada ga tim imenom niko nije zvao. Ivica je Novi Sad poznavao jedino iz Balaševićevih stihova. Znao je gradske ulice i toponime koje je poput legendarnih mesta još od detinjstva usvajao iz njegovih pesama. Hteo je da ga odvedem u Cvijićevu ulicu, na Salajku, da mu pokažem džez klub koji je držao Balaševićev pijanista i još ponešto. U gepeku je uvek kao zavičajni dar nosio rakiju od košćele, uz obavezne dečje poklone za moju Milenu. Govorio je da ona može postati slikar i da će on kupovati njena platna. Zvao ju je „mali mišˮ. Jednom prilikom, Draganina majka zamolila ga je da joj iz Dalmacije, njenog rodnog podneblja, donese oleander. Ivica je


33 | s t r a n a

stabljiku pazio na putu kao najveću dragocenost i izgledao je veoma rasterećeno kada ju je celu izvadio iz automobila. Moj dalmatinski drug naročitu naklonost i nežnost gajio je prema devojkama koje su lepotom i talentom činile ozračje Prkosa Drumskog. Čudio se kako ih nalazim ili kako one to pronađu mene. Poštovao ih je kao cele ličnosti i divio se njihovoj privlačnosti. Kada smo jednom zgodom razgovarali u Zagrebu, pitao sam ga kakvu ženu on zapravo traži. Da li onu koja će ga dočekivati kod kuće na povratku s njegovih tuluma i putešestvija po regionu... Setno mi je odvratio da traži onu srodnu dušu koja će s njim podeliti te tulume i putovanja, s kojom će sve moći da radi skupa. Nije želeo sidro za svoju brodicu, nego saputnicu s kojom će moći u veće daljine i dubine. Ivica Stanković bio je peti čovek Olovnog Plesa. Ova četvorica ni oko čega nisu mogla da se dogovore. Nikada nisam video kvartet takvih prijatelja, koji se pomalo van svake pameti vole, a koji nikako ne umeju da se smeste pod istu kapu. Imali su nepresušnog talenta i izvrsnih pesama u preobilju, više nego ma koji sastav u Hrvatskoj, ali nisu umeli da odluče hoće li da budu prepoznatljiv rokenrol bend ili lokalna andergraund pojava. Opet, imali su jednog Ivicu da lomi preko kolena. Mali čovek odlučio bi umesto njih, dogovorio bi koncert, strpao momke u kola i pošao s njima. Za Olovni Ples bio je spreman da potegne i preko svojih mogućnosti. Ivica Stanković održavao je svake godine muzički festival na svom dobru u Kotezima. Muzika je bila njegova hrana. Sanjao je o džez festivalu koji će napraviti. Imao je istetoviranog saksofonistu na desnoj podlaktici, a u Sijetlu, prijatelja s džez klubom u vlasništvu. Naoko slučajno, stekao ga je u Dubrovniku. Ben Dogerti pokušavao je kao izgubljeni turista da pronađe


34 | s t r a n a

Stradun, kada ga je spazio Ivica, tada dubrovački student. Uzeo ga je u kola, pokazao mu stari grad, odveo ga potom u Vrgorac, i ostavio ga svojim roditeljima koji nisu govorili ni reč engleskog. Međutim, umeli su Ben Dogerti i Stankovići zajedno da ćute sasvim prijatno i prirodno. Amerikanac je ostao tamo više od mesec dana. Kasnije se rado vraćao u Vrgorac ili je krstario sa Ivicom po balkanskim zemljama. Kada bi se zatekao na nekom koncertu, Ivica je kasno u noć umeo da me pozove na mobilni telefon ne bi li me uključio i podelio sa mnom svoj doživljaj. Pogotovo ako bi to bio zagrebački nastup Olovnog Plesa. Njegovi česti pozivi i njegovo lekovito prisustvo jesu one malobrojne stvari koje mi danas nedostaju u životu. Njegovo duboko i verno prijateljstvo ‒ jedan od razloga zbog kojih se istom ovom životu radujem i divim kao čudesnom delu kosmičke ljubavi. Rastom najmanji prijatelj koga sam ikada stekao, pa tako brzo izgubio, Ivica Begin Stanković bio je onaj s najvećim i najboljim srcem. Okean u orahovoj ljusci.


35 | s t r a n a

MALA FEA

Sonja Šešlija imala je devetnaest kada je došla u Prkos Drumski. Znao sam je od njenog prvog dana na ovom planetu. Viđao sam je na dečjim rođendanima i gledao je kako raste u lepotu žitne kose, svetle puti i grimiznih obraza. Bila mi je mlađa posestrima i dostojna stvaralačka partnerka. Pisala je osećajne, pitome i senzualne pesme. Pratila se na akustičnoj gitari i pevala ih eteričnim glasom koji je u imaginaciji uha lako mogao da se nadvije nad zdravim gelskim dolinama i ponositim kastelima na uzvisinama. Njen glas bio je kalibriran za amfiteatre i sakralne prostore, crkvice i hramove, ma koje veroispovesti. Zahtevao je apsolutnu tišinu i pažnju. U sedam godina, koliko je Sonja Šešlija ostala u Prkosu Drumskom, taj sastav nijednom nije nastupao na sakralnim mestima. Njen jedinstveni glas retko je na koncertima zazvonio onako kako može. Često publika nije dolazila da obavezno sluša, nego da neobavezno razgovara uz piće. Nije bilo moguće spiritualno povezivanje s telom i dušom pesme, niti sa izvođačem kao medijumom. Sonja je po izlasku iz romantičnog mladanja ponela zavodljiv zavežljaj nostalgičnih, setnih kompozicija. Njene su pesme bile sasvim zrele, organske, nisu se hibridno kalemile na adolescentske uzore. Ni po čemu nisu odavale početnički napor. Svirali smo jednosatne nastupe u kafe-galerijama i najverniju publiku imali u vremešnim lokalnim čudacima koji su dolazili na svaki naš koncert. Smatrali su sebe umetnicima i to značajnim. Jedan od njih očekivao je Nobelovu nagradu za književnost i svake godine bunio se kada bi mu ona, u poslednji čas, nepravedno izmakla.


36 | s t r a n a

Tvrdo je verovao da će sledeće godine sigurno dobiti Nobela. Čuo sam godinama kasnije da ga još čeka i da nije odustao. Drugi je držao da je neposredni potomak kneza Mihaila Obrenovića, takođe i da je pristojno talentovan pesnik. Nudio nam je svoje stihove da ih pevamo. Nije bio usamljen u tim ponudama koje sam ja uvek imao ljubazno da odbijem. Kada bismo okončali našu set listu, ovaj nepriznati plemić obavezno je naručivao „nešto od Balaševićaˮ. Nikada mu nismo uslišili želju, a lepo vaspitana Sonja suzdržavala se da opsuje. Da je plemić zaiskao nešto od Slobodana Tišme, prošao bi bolje. Treći u ekipi tih pomerenih ljubitelja Prkosa Drumskog bio je naizgled sabran i dobroćudan. On se nudio da nam zakazuje nastupe. S njim sam voleo da popričam o poeziji i životu. Imao je ćerkicu ili je bar govorio da je ima. Četvrti je pisao kratku prozu koju sam čak stigao pažljivo da pročitam. Bio je polugenijalan u tome što radi. Novi Sad je bio njegov Makondo. Ono drugo pola otišlo je na svojevrsnu ludost, ali takvu da bi joj Šekspirov Polonije obavezno pripisao sistematičnost. Iako je ova nadumna galerija ljubitelja kulturnih sadržaja umela da nas razgali i zabavi, Sonja nije tako zamišljala svoju prvu publiku. Međutim, ti privremeni zaljubljenici u našu umetnost i te kako su umeli da slušaju. Nisu razgovarali dok smo svirali. Njihova pamet možda jeste bila iskočila iz zgloba, ali većih smo problema imali sa onima koji su službeno bili centrirani u zdravom razumu. Ti su na našim koncertima želeli da čuju samo svoje glasove.

Prva studijska iskustva moja štićenica stekla je u petrovaradinskom studiju kantautora, aranžera i producenta Milorada Bate Nonina. Tamo je snimila „Godine neke daleke”. Bata nas je na kapiji svoje kuće dočekivao kao najrođeniju decu. Između snimanja, pili smo okrepljujuću kafu koju je izvrsno pripremala njegova supruga Vuka i dugo razgovarali, o duhu


37 | s t r a n a

pređašnjih decenija, radnim akcijama, festivalima, igrankama i izvornom rokenrolu. Bata je o vratu nosio malu zlatnu petokraku, kao utuk vremenu u kojem je ovdašnji svet počeo mondenski da se razmeće crkvenim krstićima i brojanicama. Čovek je bio stari Čuružanin, a to su po geografskom rodoslovu i fizionomiji duše bili posve osobeni karakteri. Ostao je dosledan i veran svojoj stazi, što je podrazumevalo da se najčešće zatekne potpuno izvan magistralnog muzičkog koloseka. Pevao je o rodnom Čurugu onako kako su Amerikanci pevali o Tenesiju, transponujući njihovo muzičko nasleđe na vojvođansku oranicu i čineći to na maternjem jeziku. Znao je da uradi nešto što ovdašnja kantautorska mladež, poklonjena američkoj i engleskoj kulturi, uglavnom nije umela da domaši. Među mojim prijateljima i saradnicima, Milan Korać bio je jedan od onih koji to jesu mogli. S početka, znala je to i Sonja ‒ njen rani autorski rad na srpskom jeziku ostao je dragoceno autentičan. Sonja Šešlija bila je devojačko čudo, sačinjeno od autorskog talenta, dubokih uvida i mladalačkih emotivnih bombi. Pisala je čarobne pesme i bila spremna da sa mnom, nimalo figurativno, iskače iz voza u pokretu. Uvezivala je u sebi žensku ljupkost, hirovitost i odmetnički karakter. Sedam godina su njene pesme i prepoznatljivi glas bili dominantna boja i kvalitet u slojevitoj auri Prkosa Drumskog. Kada je napustila družinu, nismo se rastali u zdravom duhu, ali smo se ponovo sreli u bliskosti i dubokom razumevanju. Imali smo mnogo toga da ispovedimo jedno drugom. Najbolja autorka s kojom sam radio, volela je sebe da zove Malom Feom. Kasnije je pod ovim imenom okupila mali sastav i odvažno pošla da pronađe sopstveni muzički drum.


38 | s t r a n a

HRVATSKI KRIST „Mi pevamo da se postide robotiˮ – počinje pesma „Deca sunca” (Izmenevremena). Stih je Miljkovićev. Branko Miljković se uvek pojavljuje u našim pesmama i odmetničkim razgovorima. Uporan je i nemiran. U jednu pesmu ulazi, kroz drugu prolazi, u trećoj se već javlja da u njoj ostane i malo otpočine. Da nije u Zagrebu pronađen mrtav u dvadeset sedmoj godini, u jutro, kako kleči pod onim nejakim drvetom, možda bi se kasnije, posredno, zanimao za rokenrol. Branko je voleo pažnju. Muzičari su se već spremali da električnim desantom preuzmu medijski i društveni primat pesnicima. Miljković ne bi svoju slavu lako dao.

Zatekli smo se na Viru, pored Zadra, ispred vikendice Tomislava Zorića. Ivan Škrabe uzeo je gitaru, nakrivio slamnati šešir koju mu je probušila bura, seo pod trem i počeo da svira novu pesmu. Ja sam poizdalje skupljao smokve s mojom Milenom i Sunčanom Vodanović. Ivan Škrabe je uvek bio sposoban za muzičko povezivanje s Nebom i s Podzemljem – ako treba. Kretao se lako i suvereno između dva carstva, svirao otvorene akorde koji su ljuštili nevidljive slojeve telesne učaurenosti, mantrično pevao i prevazilazio svojim sugestivnim glasom ovaj ograničeni zemni prostor. Škrabe je bio Orfej Novih Odmetnika. On je pesmom mogao da probudi i dozove. U tom beloputom momku pšenične kose, živeli su crnački plač i molitva Ocu. Uzeo je da peva novu pesmu. „Poeziju će svi pisati”. Doviknuo sam mu da mi ponovo odsvira pesmu. – To je Branko Miljković, ne? – pitao me je.


39 | s t r a n a

– Jeste i nije. To je Lotreamon. Branko je čitao Francuze – uzvratio sam mu. – Kak? Lotreamon? Zapamtiću – dobacio mi je jaskanski Orfej.

Drugom prilikom, Stipe Periša i ja sedeli smo u Dubravi, na venčanju Vjerana Pavlovića, basiste Olovnog Plesa. – Stari. Hoću da napravim muzičku dramu o Branku. On je hrvatski krist. Kužiš? Kod nas se to dogodilo. Stari...hajdemo zajedno. Treba da bude teško. I mučno. Napiši mi nešto za uvod – govori Stipe hrapavonežnim glasom, stisnutih usana i pažljivo cedi i naglašava svaku reč. Razmišljam o tome koliko je ideja dobra. I koliko je to za nas dvojicu tanak led. Mi se zapravo bavimo graničnim stvarima, otkad smo se izvan svake pameti združili i počeli da stvaramo rezervnu kulturu. Hrvatski krist. Branko je bio Nišlija. Srbin. Smrt ga je pronašla i uzela u hrvatskom dvorištu. Pred kraj života, Zagreb je Branko smatrao svojim domom i mestom boljim od Beograda. Ovde je manje važno kako je on zaista završio i kome je to išlo u račun. Da li je pevao srpske pesme, pijan u kafani, neposredno pred smrt. Zašto mu je telo bilo puno masnica. Kako je neko s povećom telesnom težinom mogao da se obesi o ono malo, slabašno drvo. On je tamo mogao jedino da kleči. U Beogradu je Branko često govorio o samoubistvu, a jednom je u kafani „Prešernova kletˮ uzeo nešto teatralno da izvede. Trenirao je samoubistvo. Unapred je pomogao da se kasnije skroje službeni izveštaji. Srbin koji je inadžijski odlučio da je Zagreb njegov pravi dom. Hrvati imaju uhodanu jezičku praksu da koriste prisvojne prideve. Tako gramatički posvajaju stvari. To je politički promišljeno. Srbi češće koriste nominativnu složenicu ili genitivnu konstrukciju koja je primerenija, kada su ljudi tek prolaznici i privremeni korisnici na ovom svetu i ništa nije njihovo, niti je hrvatsko niti je srpsko. Dakako, ova neusiljena


40 | s t r a n a

jezička logika nije delotvorna u utvrđivanju jednog raslabljenog nacionalnog identiteta, niti u promeni ritma samoporicanja koji se u Srbiji decenijama postojano održava. Hrvatske železnice i Železnice Srbije. Hrvatske vode i Vode Vojvodine. Hrvatske šume i Srbijašume. Posvajanje ume biti opasno. Gromovnik iz Smiljana, pisac „Travničke hronike”, cetinjski vladika i lučonoša – svi su bili rođeni ili deklarisani Srbi i sa svima se dogodilo posvajanje. Indijanci ništa nisu posvajali. Poštovali su Velikog Duha, svu zemlju i sve vode, sve bilje i zverinje. Kada bi ubijali bizone, povezivali su se s duhom mrtve životinje, izvinjavali se i zahvaljivali na mesu, loju i krznu. Oni su se nekako razumeli sa celim životom. Ne s parcijalnim rukavcima životnog toka. Primitivni ljudi su umnogome nedostižna gospoda za nas, varvarsku decu tehnološkog razvitka. Jedino nisu dovoljno poštovali jedni druge, kao različita plemena istoga roda. A upravo američki domoroci govorili su da nema grana na istom stablu koje su dovoljno budalaste da se biju među sobom. Međutim, lako bi se zavatrili i krenuli u rat na susedno pleme. Grana bi se posvađala s granom. Zato ih je bilo moguće smestiti u rezervate. Kada je belac pronašao novi svet, samo je zakucao tablu i zastavu u zemlju. Uradio je obično etiketiranje. Ovo je portugalska teritorija. Ono je španska ili francuska zemlja. Ono tamo – engleska. Kod Aleuta na severu, bilo je ruske zemlje. Potom su zavadili indijanska plemena, potkupili ih alkoholom i đinđuvama i naposletku, delili zemlju Velikog Duha na tomboli. Srbi i Hrvati su Indijanci. U lošem aspektu.


41 | s t r a n a

Podmetnuta im je droga, data su im politička obećanja, i obavezni verski blagoslovi za uzajamno istrebljenje. Ne poštuju i ne čuvaju jedni druge, kao što mala blizanačka plemena istoga jezika treba da čine kako ne bi završila na globalnom smetlištu. Zato će i jedni i drugi završiti u rezervatu Evropske unije. Etikecija je već obavljena. Moj Stipe i ja još vagamo. O mučeniku dva plemena. Borimo se za teški mir. Waging heavy peace.


42 | s t r a n a

TRI KRALJA – Hombre...sanjao sam te noćas...sjedili smo u praznoj sobi, svaki u svom kutu, a onda smo ustali i zagrlili se i dugo tako stajali... – napisao mi je Čopor. Obojica smo znali da je Ivica Stanković bolestan na smrt. Nisam morao da tumačim njegovu poruku. Bojan Rađenović javio mi je da je bolje da dođem u Hrvatsku pre nego kasnije, ako hoću da vidim našeg prijatelja živog. Seo sam u voz za Zagreb i poneo knjigu američkog onkologa Bernija Zigela. Pročitao sam je celu u vozu. Knjigu mi je preporučio Nikola Nešković – upravo se bio oprostio od oca koji se godinama, mimo svih prognoza, uporno nosio s tumorom. Pozvao sam Nikolu da izjavim saučešće, a on mi je odgovorio: – Bro, ne brini, on je samo udahnuo Boga. Nikola razume smrt. Vrednost i lepota nečijeg života najsnažnije sijaju u trenutku njegove entropije. Odlučio sam da učinim sve što mogu, a nisam mogao puno. Jedino da fizički budem sa Ivicom, da budem golo, privremeno prisustvo i da ostavim Zigelovu knjigu njegovim roditeljima i sestrama da mu je čitaju. Ivica Stanković već je bio pobednik u detinjstvu. Preživeo je rak belih krvnih zrnaca i čitave godine hemoterapije kao dečak. Pre toga je pregrmeo još jednu nesreću, kao detence koje je tek bilo prohodalo. Bolest je u jednom trenutku zaustavila njegov telesni rast, ali ne i rast srčanog motora u majušnom, žilavom telu. Kažu da je srce jedini organ koji rak ne može da nagrize. Dragana me je čvrsto i brižno zagrlila pred put. Na stanici u Dugom Selu čekali su me Stipe Periša, Tomislav Zorić i Bojan Rađenović. Seli smo u stoletnu staničnu kafanu. Pričali o muzici, kao uvek. O Prkosu Drumskom i Olovnom Plesu.


43 | s t r a n a

Potom smo Stipe, Bojan i ja pošli kolima put Vrgorca. Zanoćili u Splitu. Tačnije, nismo uopšte noćili. Kod roditelja Bojanove supruge Jasne, Splićanke lekovitog prisustva i milog lika, s nežno izduženim licem kao sa El Grekovih platana, do svitanja smo razgovarali o svemu, otvoreno kao nikada. O hrvatstvu i srpstvu, prvi put. Najviše, o čoveku koji nas je sve povezao. Ivica je bio teško razboljen i to saznanje nas je ubrzano menjalo. Činilo nas je budnim i pojačano svesnim da naše zajedničko vreme može najednom da iscuri iz srećno pronađene klepsidre, a klepsidra da se razbije. Putovali smo u Vrgorac, nalik trojici novozavetnih kraljeva koji su jahali da se poklone malom Hristu. Jedan od kraljeva imao je glavobolju. Stipe se mučio s migrenom. Stigavši u voljeni dalmatinski gradić, ostao sam nekoliko dana sa Ivicom i njegovim starcima koji su i meni samom bili poput najboljih roditelja. Malo telo mog prijatelja je nestajalo. Imao je otvoren trbuh i izmenjenu, martirsku fizionomiju. Poneo sam mu „Alhemiju” i slušao ju je zatvorenih očiju, s dubokom setom na čelu. Nije koristio kompjuter, niti mobilni, nekoliko meseci unazad. No, jeste probudio svoj hibernirani laptop, kako bi slušao album Prkosa Drumskog. Ben Dogerti, prijatelj iz Sijetla, nije dobijao elektronske odgovore na nebrojene poruke koje mu je slao, te me je zamolio da Ivici neposredno pročitam jedno njegovo pismo. Odštampao sam ga i poneo sa sobom u Vrgorac. I Benove tople rečenice, Ivica je slušao jednako zatvorenih očiju. Video sam da iznutra ubrzano odmotava sklupčane uspomene. Štedeo je snagu. Štedeo je reči. Hteo sam da saznam zašto je napravio sebi tumor. Šta to nije mogao da oprosti drugome ili zaceli unutar svog bića. Imenovanjem se i vragu, a kamoli boljkama, oduzima snaga.


44 | s t r a n a

Nije znao da mi kaže. Ili nije hteo. Bio je zbunjen i uvređen zbog bolesti. Nismo mnogo razgovarali, ali sam ga neprestano držao za ruku. Još je imao čvrst stisak. Pred moj polazak u Srbiju, pitao me je da izmolimo zajedno molitvu svetom Anti, koju mu je Stipe Periša nežno stavio pod jastuk. Molitva je bila poslednje što smo Ivica i ja zajedno učinili. Kada sam se vratio u Novi Sad, čuo sam mu još jednom glas putem telefona. Tiho mi je kazao: – Volija bi da si tu, druže... Rekoh mu da ostane živ i da ću mu doći ponovo na jesen. S požutelim lišćem, jesam se vratio u Vrgorac, ali samo da budem s njegovim roditeljima. Moj mali Dalmatinac već se bio vratio na svoju zvezdu s koje je nakratko sišao među nas.


45 | s t r a n a

PROLJEĆE U DECEMBRU Prvi put sam otputovao u Vrgorac i Koteze s proleća 2009. godine. Sa mnom i za mnom zaputili su se Sonja Šešlija, Miloš Drobnjaković, Vanja Srdić i Nevena Stefanović. Saputnik je bio i Siniša Mladenović, moj dobroćudni maštoviti prijatelj iz detinjstva, kome sam po junaku jedne detinje vragolanske serije iz romantičnog doba crno-bele kinematografije nadenuo nadimak ‒ Simica. Deminutiv za snažnog i stasitog momka s detinjom dušom. Pošao je u ulozi fotografa, a imao je da odigra važniju ulogu na festivalu. U Dalmatinskoj Zagori, sasvim odomaćen, čekao nas je Aleksandar Milivojević Kum. Za razliku od Novog Sada i daljine od desetak časova tumbanja po srpskoj i herceg-bosanskoj zemlji, Kotor Vrgorcu nije stajao toliko daleko. Kada sam preko Mostara, Imotskog i Ljubuškog konačno ušao u prelep mediteranski mali grad, video stogodišnju kuću Stankovića u Kotezima, upoznao Ivičine roditelje i sestre blizanke, sreo radoznale okupljene meštane, osetio sam da sam se upravo vratio svome drugom domu za koji do tada nisam znao da ga imam. Izašavši iz kombija, ugledao sam markantnog, visokog čoveka obrijane glave. Nije mi bilo teško da prepoznam Čopora. Zagrlili smo se kao stari znanci koji su ponovo jedan drugog pronašli. Bio je to naš prvi susret. Potom sam upoznao Tomislava Zorića, Stipu Perišu i Vjerana Pavlovića, trojicu Dugoselaca iz Olovnog Plesa. Nedostajao je četvrti, koji je zbog bolesti u poslednji čas morao da otkaže dolazak. Njega sam prvi put sreo nešto kasnije i tek tada stekao celovitu sliku o bendu za koji mogu da potpišem da je u mom dosadašnjem životu ostao najvredniji i najvoljeniji. Tomislav Zorić bio je stišan i smiren, naoko rezervisan, ali izrazito drag i tankoćutan čovek. Prihvatio nas je kao svoje i neobično zainteresovano slušao je naše probe, neobavezno rasviravanje u


46 | s t r a n a

šumarku u zaleđu konobe, kao i sam nastup u Kotezima. Na kasnijim koncertima, ponovo u Kotezima, u Novom Sadu i Čelarevu, Zorić bi svirao s nama. Bio je od onih retkih, dragocenih muzičara koji svojim golim prisustvom ostalima podižu stepen interpretacije. Uz to, čovek je bio izvanredan gitarista koji je birao da ne svira solo deonice kada se to očekivalo od njega i ne pokazuje sve što u preobilju ima u ličnom arsenalu. Upoznao sam ga kada se uveliko oslobađao od godinama akumuliranog znanja i veštine, kada je bio sasvim formiran muzičar koji je domašio uvid da istinsku moć imaju samo oni koji biraju da je ne pokažu. Stipe Periša je s početka bio povučen. Sakriven iza tamnih naočara, sedeo je za svoj groš, ćutljiv i nenametljiv, uz alkohol i duvan. Kada se kasnije, tokom duge i duboke noći u Kotezima, popeo na scenu, podigavši kragnu košulje poput rokabili junaka, kada je zalepio svoj urlik za plafon kamene konobe, kada je počeo mahnito da pleše na bini, u njegovom preobražaju prepoznao sam izvornog rokenrol heroja, odlazeću vrstu koja se stalno preporađa i vraća, hodajući spektakl. Bio je od onih modela kod kojih je Dilan šegrtovao pedesetak godina ranije. Nije mu trebao mikrofon. Fredi Nil i Dejv Van Ronk. Kao da je greškom promašio scenu za pola veka, promašio geografiju i kulturnu topografiju, ali to ništa nije otkidalo od njegove autentičnosti. Brzo se pokazalo da iza oklopa ovog nesputanog divljačnog performera, tiho i postojano pulsiraju nežnost, neuporediva mekota i ljudska toplina. U civilstvu je bio duboko pobožan i smiren, dok je na sceni mahnito razgorevao propovedničku vatru. Iako je Tomislav Zorić imao samoredukovanu monašku pojavu, onaj koji bi mogao da odbaci sva zemaljska dobra i pronađe duševni smiraj u nekom samostanu bio je ‒ Stipe Periša. Vjeran Pavlović bio je muzička i ljudska ćuprija između one dvojice. Pouzdan, blagorodan a opet izrazito čvrst momak. Radio


47 | s t r a n a

je u tradicionalnom folk-rok-bluz sastavu, ali je svirao iz sasvim drugog sistema koji sam ja umeo da osetim i prepoznam. Vjeranovo neoglašeno muzičko ishodište bilo je u novoromantičarskom talasu iz osamdesetih godina. Svojom suptilnom prirodom i nepogrešivim bas linijama povezivao je dva frontmena u Olovnom Plesu, koji su umnogome bili suprotni polovi, pri čemu nijedan pol nije bio onakav kakav je s površi izgledao. Četvrti čovek Olovnog Plesa ‒ mlazni motor, turbina, ideolog, filozof, poetičar, polje ogromne energije ‒ postao mi je s vremenom najbliži prijatelj, a ovde ga još nisam bio upoznao. Bojan Rađenović tek je imao da se pojavi u mom životu.

Pred koncert u Kotezima, Ivica, Tomislav Zorić i ja razgovarali smo o problemu s bubnjevima. Bojan nije doputovao, a publika u Vrgorcu i Kotezima tražila je od Olovnog Plesa vruću rokersku krv i mnogo žestokog ritma. Ivica nije hteo ništa manje. Ponudio sam im zato usluge mog prijatelja s fotoaparatom. Siniša Mladenović imao je radnog staža u novosadskoj pank službi iz devedesetih godina. Nije znao pesme Olovnog Plesa, nije bio u sviračkoj kondiciji, ali znao je i te kako da pogodi doboš, bubanj i činelu. Bilo je to predovoljno za jedan izvrstan improvizovani koncert u stoletnoj kući. Posle nastupa, Tomislav Zorić stajao je sasvim zadovoljan na vratima. – Nema rokenrola bez Srba, hm? – parafrazirao mi je jednu staru devizu iz našeg muzičkog žargona devedesetih.

Tog proleća u Kotezima bilo je formirano toplo jezgro Novih Odmetnika. Onde je nastupila i Zagrepčanka Nina Romić koja je doputovala sa svojim tadašnjim sastavom i odsvirala snovite, melanholične a nepovredive pesme, usred snažnog kafanskog žagora i guste zavese od dima. Bila je nalik avalonskoj prvosveštenici koja se mističnim glasom javlja sa one strane maglene koprene.


48 | s t r a n a

S Ninom je tada kao klavijaturista nastupao Orlan Tus, tihi mladić gospodstvenog držanja, lepog vaspitanja i dedićevske poetičnosti. Zvao sam ga Eskimom, po pesmi koju je napisao i snimio sa svojim matičnim sastavom Mika Male.

U prvim redovima stajao je i dežurno se smeškao tamnoputi Žan Žak Roskam, nekadašnja gitarska maskota niške Galije. Belgijanac afričkog porekla, „Žako” od milja, živeo je u Vrgorcu od kraja osamdesetih i u ovoj ljudskoj pitomini u krilu dalmatinskog krša, meštani su ga odavno računali u najegzotičnijeg vrgoračkog zeta. Pred početak zajedničkog koncerta, pogledali smo Zorićevu „Priču o dobrom ludilu”, dokumentarni film koji je snimio o Čoporu. Ivica je doveo i jednog profesionalnog pevača klapa, za ljubav Neveni Stefanović.

Pošto se jutarnje sunce nad Dalmacijom otkrilo, nakon devetosatnog karnevala u konobi, Ivica i ja već smo pili kafu u omalenoj kući u Zagrebačkoj 7. On nije spavao ni sat. Ja sam sastavio dva. San je za Ivicu Stankovića bio izgubljeno vreme.

Kada je naš cirkus otišao iz Vrgorca, moj prijatelj je bio rastužen i osećao se potišteno i modro.

Počeli smo da nedostajemo jedni drugima i pre nego što smo se rastali. Mi smo svi pošli u svoje gradove i države, porodicama i poslovima. Ivica je ostao u Vrgorcu i Kotezima. Kada bih danas pokušao da opišem svoje osećanje po povratku u Novi Sad, samo bih ogromne sume utisaka razmenio u nepotrebno obezvređen verbalni sitniš.

Drugi put sam došao u Koteze decembra iste godine, za božićne blagdane. Ponovo kombijem, preko Herceg-Bosne, na još jedan koncert sa Olovnim Plesom i Čoporom.

Ivica je hteo da praznik Hristovog rođenja provedemo zajedno, kao prava stvaralačka obitelj.


49 | s t r a n a

Tada sam se prvi put sreo s Bojanom Rađenovićem, četvrtim koliko i prvim čovekom u Olovnom Plesu, onim dragocenim komadićem koji mi je nedostajao s proleća. Bojan je posle ovog susreta počeo da dolazi k nama u Novi Sad i neprestano smo bili u kontaktu. Viđali smo se mimo zajedničkih koncerata, voleli da budemo na istom mestu, imali svoje avanture, uzajamno razumevanje i male rituale. Delili smo i slične boljke, gotovo simultano ih proživljavali. Rađenović je u mladanju bio ortodoksni dugoselski panker, momak koji je pasionirano slušao njujoršku CBGB scenu i od Engleza nadasve voleo The Clash. Pre Olovnog Plesa, sa Stipom i Vjeranom radio je u Dangubama, najboljem dugoselskom pank bendu. Najboljem, ne samo zato što drugih bendova tamo praktično da nije bilo. Međutim, šifru za svoju boemsku raspojasanost Bojan je pronašao u jednom hrvatskom šlageru iz osamdesetih. Negovao je nesvakidašnju naviku da uoči svitanja, na sav glas, u krešendu peva „Skitnicu” Jasne Zlokić.

Na zajedničkom ručku koji je Ivica sazvao u lokalnoj kafani „Kod Tina”, tri olovna momka prvi put su se pojavila sa svojim gospama. Matija Mrakovčić, Andrea Pernar i Jasna Rađenović, trostruka devojačka lepota koja je poput trokrake sunčeve blagosti najednom osvetlila mali vrgorački restoran. Zapamtio sam dobro kvalitet ove svetlosti.

Decembarski susret u Kotezima bio je harmoničan porodični sastanak više nego išta drugo. Međutim, horizont pred nama je potamnio. Nešto se valjalo iza granice vidljivog i približavalo se svakome od nas. Kada nas je ispratio, Ivica je ponovo bio melanholičan. Zvao me je posle nekoliko dana telefonom i dugo smo razgovarali. Te godine, registrovao sam u sebi neobičnu smešu unutrašnjeg bola i detinjeg ushićenja, simultanog osećaja nedostajanja i pripadanja, vibraciju koja bi se aktivirala svaki put kada bih posle toga putovao mojim prijateljima, kada bih uzeo da slušam „Noć


50 | s t r a n a

bez jablana” Olovnog Plesa ili njihovo „Mrtvo sunce”, kada bih samo pomislio na moje odmetničke drugove u Hrvatskoj. Ta je vibracija i danas aktivna i ne mogu ništa da promenim. Kao da sam čitave komade svoje duše ostavio tamo. Između prolećnog i zimskog sastanka u Kotezima, u linearnom vremenu promaklo je šest meseci. Osećao sam se neobično, kao da se potrošilo celih šest godina. Toliko zajedničkog iskustva, impresija i dubokih osećanja nagomilalo se od jednog do drugog susreta u prelepom, zabačenom dalmatinskom gradiću. Sada znam da su se nama meseci od početka računali kao godine.


51 | s t r a n a


52 | s t r a n a

KLACKALICA Jes. Klackalica. Al moram ti reći, postao sam (napokon) i ja vjerni fan Tome. Mislim, uvijek sam bio fan, jer Toma je čovjek tuluma, cover materije i u tome je bio kralj. U Olovnom Plesu oči mu se otvorile (priznat će ti i on sam). Ta spoznaja da je kreacija bitna... Digao je cijelu priču na potenciju od kad se počeo baviti Olovom, ali od – Pogled sa drugog brijega, pa Eli ili Sudetina ljubav, glazba, način izvedbe, pjevanje, sve... Dosegnuo je nivo koji preljeva čašu našu Olovnu. Jes. Volio bih da smo slični vama Prkosima, u onom djelu kad kažeš „više družina nego bend”. Mi jesmo družina, cijeli život čak, ljubili smo iste djevojke, pili iz iste flaše, udarali istu loptu, čekali isti autobus na istoj popišanoj stanici, ali taj drugarski dio kao da je u okovima forme za željom „velikog rock benda”. Nije pravilo ali nam katkad nemir unosi... Htio bih taj prkosni mir u očima vječno tonućih olovnjaka. Ti bi često znao artikulirat naše osjećaje... Možda mi možeš objasniti i ovaj... I jedna molba za kraj. Vidiš moj Miloš, ja sam najveći glumac scene. James Woods čak. Postavljam hardcore gard, derem se i lupam šakom po stolu, pozivam na bitke... Ali u srcu sam dječak, volim slatko i plačem na romantične komedije. I kao takav siguran sam da u ništa nisam siguran,


53 | s t r a n a

pa mi treba pomoć, Tvoja. Snimio sam pjesmu za Darju: Isti smo. Htio bih pjesmu poslati Darji, da oseti ljubav našu... molim te provjeri jel valja ičemu i da li dobro izgovaram „Darja” ili „reči” ili svašta. Eto, nije patetika, već stvarno mi treba potvrda, da se u suprotnom ne crvenim... Bok, tvoj Stipica.


54 | s t r a n a

NAJVEĆI MALI BEND NA SVETU – Treba da napišeš knjigu o Prkosu Drumskom – kazuje mi Džimi dok preslušavamo snimke zajedničkog nastupa s njegovom matičnom grupom. Ne zna da knjigu pišem. On je detinje samodopadan i voleo bi da se njegovo ime nađe u nekoj muzičkoj hronici. Džimi je nesputana mladost koja je posle jednog zagrebačkog koncerta u Sesvetama, gde su Prkos Drumski i Olovni Ples svirali zajedno, poput meteora pukla u moj sastav. Kada uzme gitaru, on je personifikovana neobuzdanost, nebaždarena vatra, oštrina žileta. Rođen je za ovaj instrument. Milovan Đuđić u civilstvu, rano je, kao dečak, ostao bez oca. Vodiče i utehu pronašao je u Roriju Galageru, Tomiju Emanuelu i Džimiju Hendriksu. Od poslednjeg je pozajmio ime. On se drznuo da ga ponese. Pristaje mu. Čak su mu i šake nalik Hendriksovim, može da ih savije oko gitarskog vrata poput svog velikog imenjaka. To su šake grabljivice koje se pouzdano savijaju oko svoga plena, kao što se cev obavije oko vode koja teče. Imao je nepunih osamnaest godina kada je počeo da svira u Prkosu Drumskom. Džimi nam nije u grupu doneo samo svoju gitarsku raspojasanost i ekspresivnost. Kao momak na pragu punoletstva, već je imao na stotine nastupa za pojasom, izrazitu radnu etiku, pedantnost i urednost. Svaka njegova godina imala je u sebi dve moje, a ipak, bio je neobično zreo i odgovoran čovek. Nije bio timski igrač, ali je želeo da svira s drugima. Nikoga nije slušao, ali je prihvatao spontani autoritet. Voleo je da se ističe, verbalno ili gestom, ali je znao da pohvali drugoga. Umeo je sve da odsvira, a oduševljavao se kako Sonja Šešlija piše pesme, kako Nevena Stefanović raskošno, lako peva


55 | s t r a n a

uz svoju gitaru, kako Tijana Sekulić sveznajuće, bez napora, svira klavir. Bio je autentični gitarski junak, još uvek u mećavi mladanja, u vremenu, zemlji, gradu i kulturi koji nisu podržavali, niti negovali takve heroje. Njegova sviračka ćud bila je žestoka i buntovna, a njegova ljudska priroda, kada nekoga iskreno zavoli, pitoma i verna. Bio je nesnosan i neodoljiv. Zvao je Prkos Drumski „najvećim malim bendom na svetuˮ. Na životnom stablu takvog paradoksalnog sastava, ostalo je dosta urezanih jedinstvenih potpisa. Aleksandar Milivojević, Dragana Zubac, Isidora Milivojević, Sonja Šešlija i Nevena Stefanović bili su kategorija za sebe. Na njihove izvorne potpise, dodavali su se drugi.

Jedan dubok urez pripadao je Tijani Sekulić. Bila je kćerka majstora džudoa Petka Sekulića,

markantnog čoveka koga je preticao glas da uvek namiruje račune za druge. Naposletku je i svoj životni račun platio celim zdravljem. Nije bilo kusura ni za njega, ni za njegove dve porodice. Ovakav kodeks umnogome je odredio Tijaninu životnu etiku. Pratile su je neobične prijanjajuće energetske strukture s ličnom kartom, koje su opet imale svoj interes i neobičnu potrebu da im neko drugi plaća ono što su ostajale dužne. Tijana je imala veliko srce i dobro oko, i puštala ih je. Možda ih je i negovala. Voleo sam dijapazon njenih raspoloženja. Umela je da bude najnežnije biće na svetu, umela je da bude samurajski disciplinovana, umela je da bude ekstatična i potpuno disperzivna. Sve je bilo u njoj. I sve je mogla da odsvira, iako joj je zbog klasičnog obrazovanja trebalo vremena da pronađe pravi pristup. Prkos Drumski je bio neobično nezahtevna sredina za njene društvene navike. Niko ništa nije tražio od nje, osim da bude slobodna i da svira kako hoće. Čitala je nepogrešivo i


56 | s t r a n a

osećala sve tenzije u sastavu, ali nije uzimala inicijativu, puštajući mene da rešavam svakovrsne međuljudske detinjarije.

Drugi potpis bio je onaj Miloša Drobnjakovića. Pre nego što smo se upoznali, boravio je u senci

kriptičnog imena Another Side of This Life. Ozračje njegovog profila na jednoj muzičkoj društvenoj mreži, stilizovane fotografije s prerijskim i lunarnim motivima, pesme na dobrom engleskom jeziku, dilanovska dikcija, promišljeni aranžmani, odlična produkcija i utisak o brižljivoj estetizaciji svakog vizuelnog i zvučnog detalja, nisu u prvi mah odavali čoveka iz Srbije, koji pritom živi na Bežanijskoj kosi. Eventualno je mogao da bude zemljak u tuđini. Videlo se jedino da je posvećen u pustinjsku mitologiju Grema Parsonsa. Tada još nisam znao da će ovaj pedantni stranger s rafiniranim stilom i muzičkim ukusom postati moj najbliži saradnik i svojevrsni kreativni blizanac. Kada nam se Drobnjaković otkrio likom i imenom, počeo je da dolazi u Novi Sad i da druguje i svira sa mnom, Sonjom Šešlijom i Nevenom Stefanović. Na njegovim maslinastozelenim kolima bilo je ispisano Nioba – po nazivu elektro-folk tandema u kojem je prethodno radio. Vešto je koristio električnu mandolinu s procesorom, akustičnu gitaru, usnu harmoniku i bas gitaru. Drobnjaković je podigao stvari na drugi nivo i u to vreme, i kasnije, važnijeg i boljeg stvaralačkog prijatelja nisam imao do njega.

Treći je bio urez Vanje Srdića. Diplomirani reditelj ciganskog duha i nepotrošivog

radnog elana, ljubitelj Andreja Tarkovskog, posvećenik u džez. Kratko se zadržao u Prkosu Drumskom, ali se duboko utisnuo u vreme koje nam je bilo dato. Srcem i neumornim rukama bio je pogonsko gorivo. Jednako se pružao, bez ostatka i kalkulisanja snage, kada bi svirao uz Olovni Ples, Čopora ili nekog trećeg. Odlazio je u Vrgorac lakše i češće nego ostali. Spakovao bi svoje


57 | s t r a n a

đembe i praporce u ruksak, zvončiće bi zadenuo u patike, i zveketav poput božićne zaprege udario bi put Hrvatske, gde bi svirao s kim stigne, gdegod se zatekne. Bio je mnogima više od perkusioniste. Zdrav duh i dečački osmeh u svakoj prilici, bitnički temperament, lekovita porcija za uobičajeno melanholične, dešperatne ili setne prirode koje su se sjatile u Novim Odmetnicima. Brzo je otputovao u Njujork, grad po njegovoj meri, venčao se tamo s jednom prelepom Jermenkom, a potom su oboje otišli u Los Anđeles. Vanja Srdić bio je Drobnjakovićev kompanjon. Njih su dvojica imala uzajamno razumevanje, zajedničku istoriju, iste poznanike i kulturološke obrasce, šale kojima su se detinje smejali. Doneli su zdrav zemunsko-beogradski duh u našu novosadsku melanholiju. Krv se pomešala. Miloš Drobnjaković pojavio se u dobar čas, da nam bude glavni muzički arhitekta i studijski alhemičar. Ne manje važno, da nas upozna s Vanjom.

Četvrti potpis ostavila je Sanja Marković. Tamnoputa devojka polubožanske lepote i toplog, zagasitog glasa, nalik mitskoj deci koja su se u antičkoj starini rađala iz strasti između bogova i smrtnika. Svirala je svaki instrument koji bi joj dopao u ruke, interesovala se za snimanje, produkciju, miks, skakala je za miks-pult čim bi otpevala ili odsvirala svoju deonicu, umnogome poput deteta koje hoće pedeset različitih, oprečnih stvari da uradi odjednom. Tokom posleponoćnih snimanja „Alhemije” u Drobnjakovićevom studiju, u odmakle veštičje sate, umela je da legne na dvosed, u polusnu sluša snimanje i mantrično mrmlja i vilinski pevuši moguće prateće vokalne linije, pokrivena teškim kaputom ne bi li se ogrejala. Onda bi najednom ustala, još na zaumnoj stazi između sna i budnosti, prišla mikrofonu i zabeležila hipnotičke prateće glasove iz drugog sveta. Abonosku lepoticu zanimala je internacionalna džez karijera i otputovala je u Njujork, da bi se


58 | s t r a n a

kasnije vratila ponovo u Beograd. Zvao sam je Cigankom i bio sam joj izrazito sklon. Peti je urez pripadao Ivanu Seničiću. Kraljevčanin je negovao instrumentalne autorske teme i gitarske varijacije džez standarda. Bile su guste i tople. Otkrivale su izrazito senzitivnog čoveka zagasitog karaktera, koji strasno ljubi džez a neprestano živi bluz. Bio je karakterističan gitarista s prepoznatljivim frazama. Ponekad je bio više muzika sama, nego čovek koji ju je svirao. Ako bi se stekla prilika, Ivan Seničić seo bi za klavir. Znao je da prearanžira stare pesme Prkosa Drumskog i da sačini od njih melodramske pijanističke teme. Naposletku je počeo da svira bas gitaru. Bio je igrač u svim pravcima. Naše je prijateljstvo bilo prirodno određeno zajedničkim poslom. Malo pre nego što sam prestao da vodim Prkos Drumski, Kraljevčanin je pronašao sebe u muzici ruskih cigana. Bluz je svejedno bio nemoguć, osim za one koji imaju cigansku dušu. Za one koji su sami bili u posedu uklete energije i za one koji nisu izabrali bluz, nego je bluz odabrao njih.

Događalo se da se u ovakvom sastavu deset duša nađe na istoj sceni. Za Džimijem, u Prkos Drumski je ušla Staša Kostić, građena gotovo kao violina s kojom je imala simbiotičan odnos, spremna na lucidno pevanje u nekoliko oktava. Potom se iz sasvim posebnog stvaralačkog univerzuma materijalizovao Uroš Pajić, dobroćudljivi pesnik i slikar Šejkinog rodoslova, stara svest u mladom čoveku, autor izuzetnih pesama s kojima tada nije znao šta da čini, a ovde samo podrška s kahonom i akustičnom mandolinom. Za njim i Petar Dabić, imaginativni basista s preobiljem talenta i deficitom odlučnosti, još jedan momak likovnog habitusa koji je češće nego crtežom i bojom, govorio jezikom muzike.


59 | s t r a n a

Sonja Šešlija izlazila je iz sastava, iako je još mogla da ponese neku zajedničku koncertnu uspomenu. Njenim odlaskom iz benda nešto se dragoceno nepovratno izgubilo, a nešto se opet vredno zadobilo. Desilo se tako da sam nakon trinaest leta konačno razumeo da se mom sastavu nisu obavezno događale promene kao nametnuta spoljna zakonitost i propisana kosmička obaveza. Promena sam, zapravo, bio ja.

Onako složen organizam nije mogao dugo da diše u istom ritmu, ali su nam nastupi zauzvrat postali uzbudljivi i nepredvidivi. Naše tadašnje koncerte dobrovoljno je kamerom beležio Srećko Dodig, čovek koji je sebi zacrtao kao cilj da neprestano svetli poput svica i na svakom ćošku čini dobra dela. Takva zadaća nije uvek bila jednostavna. Bio je nalik nervoznom anđelu.

Džimijevim posredovanjem, došao nam je bubnjar Nikola Vučetić, mezimac svima starijima, potpuno posvećen sviranju, neusiljeni animator, rođen za čoveka koji daje ritam, a potom i šesnaestogodišnji Vukašin Višković, zlatokoso čudo od deteta, mladić nesvakidašnje zrelosti i jedne sasvim začudne dovršenosti. Gitarista drugačiji od svog prethodnika i mentora, s posebnim tonom, toplim, lirskim i mantričnim, sposoban da svira žestoko i muževno, ali u tonovima koji nisu nabrijani, nego su radije blago izvajani. Duboko miran, sveprisutan a nenametljiv, poput nekog imaginarnog prijatelja kakvog biste potražili u detinjoj usamljenosti. Iako tek nešto stariji, Džimi je Vukašina gledao zaštitnički, kao mlađeg brata i znao je da je Prkos Drumski dobra prva adresa za jednog darovitog srednjoškolca s gitarom.

Obojica su svirali poput gitarskih pastuva iz šezdesetih. Stariji je grizao, gazio i kidao, nebuzdano i drsko razgorevao,


60 | s t r a n a

često bez kontrole i mere, a mlađi vešto i zrelo kanalisao vatru i činio je plemenitom i sigurnom.

S njihovim posve različitim a ipak skladno harmonizovanim prirodama, Prkos Drumski postao je svojevrsna kultura koju smo Aleksandar Milivojević Kum i ja s početka želeli da odnegujemo, u vremenu u kojem smo posvećeno slušali gitarističke bluz majstore i sastajali se u starojovanskom novosadskom podrumu ne bismo li pronašli pravu formulu za naš bend. Tada su moji plameni gitaristi bili tek predškolci. Oni su očigledno brzo odrastali, jedan zato što je rano ostao bez očinjeg prisustva i podrške, a drugi zato što je kao najstarije dete u porodici imao i sestricu i malog brata pokraj sebe. Brzo su odrastali i zato što je vreme u kojem su rođeni odrastalo s njima, sumanutom, neprilagođenom brzinom. Mi koji smo bili starosedeoci u Prkosu Drumskom, starili smo očigledno dovoljno odmereno, umereno i sporo. Onoliko koliko je bilo potrebno da se svi naposletku sretnemo, u najvećem malom bendu na svetu.


61 | s t r a n a


62 | s t r a n a

YOU'LL NEVER WALK ALONE Posvećen roditelj i pažljiv prijatelj. Dobar kantautor i bogomdan pripovedač na svojim nastupima. Navijač Liverpula i Tranmer Roversa. Nesmirena duša i paradoksalno, obazrivi avanturista. Senzitivni Anglosaksonac bavarskih korena i slovenske duše. Edi Kuni nije bio čovek kakvog možete sresti na svakom ćošku. Radio je u Engleskoj kao psihoterapeut, a u slobodne sate pisao je muzičku kolumnu za visokotiražni ostrvski magazin. Kuniju nije bilo dovoljno preslušavanje albuma. Trebao mu je neposredan dodir sa sredinom, miljeom, kulturom i ljudima. On je bio taktilan čovek, i prvo što je učinio kada smo se sreli bilo je to da me je grlio čvrsto i dugo poput pitomog medveda. Stizao je do Novog Sada, u tri navrata, potom do Zagreba i Jastrebarskog, Zadra, Mostara, Sarajeva, upoznao se sa svima, drugovao, svirao i delio obrok i piće s ljudima koje je toliko želeo da vidi, oseti i razume. Zapamtio je jednostrane i jednoumne ostrvske izveštaje o Srbiji devedesetih. Poput Handkea i Pintera, odlučio je da im ne poveruje. Edijeva prva poseta ovim krajevima podudarila se s dolaskom u današnju Rusiju i hodočašćenjem u rodni kraj njegove majke, zbog duboke, višedecenijske potrebe raskusuravanja s porodičnim dugom prošlosti. Edijeva majka Erika rodila se u Istočnoj Pruskoj u godini u kojoj je Hitler okupirao Poljsku. Kao četvorogodišnja devojčica morala je da napusti dom i s porodicom beznadežno luta Severnom Evropom sve do jednog sabirnog centra u Švedskoj. Posle rata vratila se u Nemačku, ali tamo nije pronašla istinski dom. Izrasla je u gorku, nesmirenu i nesrećnu osobu. Edi se dvadeset godina pripremao da poseti njeno rodno mesto i potraži odgovore na pitanja o sopstvenom poreklu, korenima, ličnoj sudbini i osećanju nepripadanja i


63 | s t r a n a

neprijanjanja anglosaksonskom svetu u kojem se formirao kao čovek. Njegov konačni dolazak u Rusiju, u društvu sina Kita Kunija, bio je prilika da ovaj neobični srčani čovek prvi put doputuje u Srbiju i upozna Prkos Drumski. Videlo se odmah da smo svi već prekognitivno bili utkani u ruho zajedničke legende i jedne nesvakidašnje pripovesti o prijateljstvu, vernosti, ljudskosti i dobroti. Potom nam se svake godine vraćao u Novi Sad. Iako nije stigao da upozna Ivicu Stankovića, po njegovoj smrti, empatični Englez otputovao je i u Vrgorac, da bude s porodicom Stanković, da doživi posebnost Koteza, malog svetilišta odmetničkog bratstva i sestrinstva koje jeste poznavalo državne granice, ali nije priznavalo međe svesti i čovekoljublja. Na ovome putu, Edija Kunija i njegovog rođenog brata Stiva, brkatog šaljivdžiju iz Noriča s pasioniranim navijačkim identitetom, vodio je Nebojša Petrović, ljudina iz Čelareva, profesionalni košarkaški trener i muzički entuzijasta, koji je sa mnom pregrmeo cele odmetničke godine kao saputnik, prijatelj i saučesnik. Iako je Stiv Kuni u detinjstvu bio zakleti navijač Evertona, a porodica Kuni bila karakteristično podeljena na plavu i crvenu stranu Mersisajda, ova trojica namernika, gorostasni Srbin i dva ne sasvim tipična Engleza, našavši se u pitomom dalmatinskom gradiću blizu Hercegovine, imali su za Ivicu Stankovića, strastvenog Hajdukovca, jedino himnu Liverpula u srcu. Da su mogli birati glas koji bi je tada otpevao, bio bi to onaj Džonija Keša. You'll Never Walk Alone.


64 | s t r a n a

PREACHIN' BLUES Stipe Periša stajao je pod blendom mog sna, u kariranoj košulji, iza tamnih naočara, naslonjen na svoj stari ford. Izgledao je kao omladinski heroj iz šezdesetih. Držao sam jednu tešku, debelu knjigu s licem i naličjem. Rekao sam mu: – Stari...uzmi ovu knjigu. Sedi u Mustanga, mamuzni ga, podigni prašinu na drumu, vozi daleko i propovedaj. Ti si propovednik, zapamti. Ti si propovednik... Stipe uzima knjigu. Gleda korice obostrano. Različite su. Na licu knjige piše „Biblija”. Na naličju je Marksov „Kapital”.


65 | s t r a n a

MEMORIJAL Ivica Begin Stanković umro je 19. jula 2012. godine. Bio je rođen u isti datum kada i moj stariji brat Vladimir, a zatvorio je oči i oslobodio se bolesnog tela na rođendan Isidore Milivojević. Ona i Kum došli su iz Kotora na pogreb u Vrgorac. Ja geografsku daljinu nisam mogao da prevalim. Olovni Ples svirao je na ispraćaju, pred malom mesnom kapelom, pesmu bolno pogođene simbolike „Mrtvo sunce”. Tomislav Zorić smogao je snage da pusti glas iz grla. Čopor je bio tamo, kao i kantautor iz Križevaca Luka Belani. Dok je trajao sprovod, ja sam u Novom Sadu skajpom razgovarao s Benom Dogertijem, koji je u Sijetlu plakao poput deteta. Posle ispraćaja, Isidora je sela ispred puste koteške konobe, uzela gitaru i tiho otpevala „De profundis”. Pesmu zbog koje je Ivica i krenuo put Novog Sada, kada ju je prvi put poslušao na društvenim mrežama, onu koju je uvek želeo u svojim Kotezima da čuje uživo. U naša dva dolaska s bendom 2009. godine, nismo je svirali. Govorio sam Ivici da ćemo pričekati Isidoru i njen prvi dolazak u Koteze. Desilo se da je ona tu pesmu otpevala i odsvirala sasvim sama, kao oproštajnu molitvu. Desilo se da je tada prvi put došla u magični koteški gaj. Desilo se da se značenje posmrtne tužbalice u naslovu obistinilo u našem kolektivnom gubitku. Kada sam pisao „De profundis”, krajem devedesetih, nisam znao zašto sam pesmu pribeležio, niti za koga sam to učinio. Pamtim samo da je to bilo nakon mog višenedeljnog boravka u osmovekovnom studeničkom manastiru.

Godinu dana nakon sahrane, putovao sam u Vrgorac na mali memorijalni koncert pokraj naše koteške kućice. Ponovo sam stigao vozom do Dugog Sela, gde su me još jednom sačekali moji rođaci iz Olovnog Plesa. Ovog puta, Vjeran


66 | s t r a n a

Pavlović, Stipe Periša i Bojan Rađenović. Opet smo se nakratko smestili u staničnu kafanu, kao onda kada sam dolazio zbog poslednje posete bolesnom drugu. – Stari, ovo je nama u biti drugi puta da sedimo u ovoj kavani. Oba puta s tobom. A živimo ovde. Kužiš...imamo nešto zajedničko, samo naše...– govori mi Stipe. Podelili smo, kao uvek, preobilnu porciju nemira, ljudske topline i uzajamne muzičke znatiželje. Gledao sam fotografije Vjeranove novorođene curice, koja me toliko podsećala na Milenu. Seo sam potom s Bojanom u kola i pošli smo put Knina gde su već nedeljama bile moja Dragana i Milena. Na drumu smo preslušavali novi album Olovnog Plesa. Tada još nije imao naslov. Bojan i ja odlučili smo da ga krstimo na osnovu jednog Stipinog stiha iz pesme „Isprat će kiša”. Olovni Ples: „Kurac, eto što”. Znali smo da naziv neće proći kod državnog izdavača, ali nas je prilično zabavljala ideja. Bilo je to dobro ime za jednu rokenrol ploču. Album koji su momci preko „Nevolje” na kraju nazvali „Nulti dan”. Voleo sam da putujem s Rađenovićem, na konac i početak sveta. Obreli smo se prvo u Kninu, potom u Splitu, i zajedno s mojom Draganom i Bojanovom Jasnom udarili put Vrgorca. Dragana Zubac došla je tada prvi put u Koteze. Tamo više nije bilo Ivice Stankovića, ali njegov je životni san bio vibrantan i osetan na svakom koraku. Naročito u magiji koteške borovine i prisnog, toplog zvezdanog neba koje je odatle sasvim drugačije svetlelo u odnosu na sva druga mesta na kojima sam se u životu zadesio. – Koliko mi je milo što te vidim, toliko mi je teško, znaš? – šapnula mi je Vera Stanković, majka mom prijatelju, dok me je čvrsto i dugo grlila.


67 | s t r a n a

Bilo je dobro vratiti se u Vrgorac. Ponovo sedeti u kafeu „Korzo” s meštanima, tamo gde bi Ivica svakog dana dolazio na kafu ili bi, u žurbi, samo prepoznatljivo zatrubio iz svog plavog golfa. Bilo je dobro opet razgovarati i podeliti pivo s Leom Klincem, lokalnim boemom i narodskim mudrijašem, koji je između našeg poslednjeg viđenja u Kotezima i ovog susreta, silne novce pokupio po hrvatskim televizijskim nagradnim igrama i potrošio ih sve na „žene, alkohol i pomoć prijateljimaˮ. U najgledanijem kvizu, ovaj veseljak okliznuo se tek na pitanju na koje bi dete znalo da odgovori. Koja životinja ima kljove. – Zajeba me morž – pripovedao nam je Leo. – Kako te je morž zajebao, EVA sardina, boga mu, kako se nisi setio? – pitali smo ga Kum i ja. – Ma, reka sam i ja EVA sardina, ali ne znan da ti je to morž – odmahnuo je rukom duševni šeret. Leov milion odneo je jedan morž, ostavivši mu tako na trošak samo dvadesetak hiljada. Dogovorili smo se da upravo on otvori memorijalni koncert u Kotezima. Izveo je uz gitaru tri pesme Leonarda Koena. Prva je bila Hallelujah. Bege Stanković neprimetno je obrisao suzu s naboranog lica.

Leov brat Alen Klinac nastupio je u starom vrgoračkom pank triju Lightfire. Kao i obično, predvodio ih je Jure Divić, od milja Đoko, vispreni novinar, fotograf i književnik, drag, obrazovan i rafiniran čovek koji je odavno postao deo lokalnog folklora. Pojavljivali su se bezmalo na svakom festivalu u Kotezima i ovde su imali status starosedelaca i domaćina. Ivica ih je toliko voleo da me je svojevremeno pitao možemo li da ih smestimo ikako u film o Novim Odmetnicima. Makar da samo promaknu kroz kadar.


68 | s t r a n a

Na memorijalu su nastupili i Čopor, Olovni Ples i Prkos Drumski. Muzički i čistoljudski trijumvirat koji se formirao i održao zahvaljujući našem prijatelju. Tomislav Zorić bavio se predano tonom i tehnikom. Žrtvovao je svoj užitak zarad dobrog koncerta i nije mu to bio prvi put. Nikola Nešković poslao nam je svima poruke podrške iz Novog Sada. Zauzvrat, izveli smo nekoliko njegovih pesama. Čopor je završio svoj polusatni nastup pesmom posvećenom Ivici i potom se osamljen povukao i smestio u dubinu jednog čvornovatog koteškog debla. U mraku unutar drveta video se samo žar njegove cigare.

Prkos Drumski u toj noći pojačali su Bojan Rađenović za bubnjevima i Nenad Vukelić. Potonji je bio gorostasni basista epskog lika, ogromnog srca i bistre narodne pameti, koji se sa svojim nerazdvojnim crnpurastim kumom, veseljakom koga su zvali Hendža, zaputio neispravnim kolima čak iz Rume, samo da stigne na ovaj memorijalni skup. Njih dvojica radili su u sastavu koji se bavio isključivo muzičkim nasleđem Ekatarine velike i koji je njihovu diskografiju izvrsno reprodukovao na koncertima. Svirali su tako i na poslednjem festivalu koji je Ivica organizovao za života. U toploj, memorijalnoj večeri, Dragana Zubac bila je jedini ženski glas. Njeno pevanje, nastup, stav, sviranje usne harmonike – Nenad Vukelić kasnije je označio kao „jednu pobeduˮ. Dragana je bila od prvih i najlepših izdanaka u Prkosu Drumskom. Nepogrešiva u muzičkom osećanju i pevanju, godinama je u studiju dodavala svoje glasovne nijanse na Isidorine i Sonjine pesme. Oduzmeš li njene valere, osiromašio si celu pesmu. S Draganinim prozračnim, tačnim i pouzdanim pevanjem, sve je počelo i sve se u petnaest godina dovršilo. Bila je prvi glas pre Isidorinog dolaska u Prkos Drumski. Bila je prvi glas i kada Isidora i Sonja nisu više bile u bendu. Memorijal za


69 | s t r a n a

Ivicu bio je jedan od poslednjih koncerata Prkosa Drumskog i Dragana ga je samom pojavom učinila toliko posebnim. Imala je stav, izrazitu lepotu, pravi pristup i suverenu interpretaciju. Kada smo počeli da sviramo „Nulti dan” Olovnog Plesa, napisan za Ivicu po njegovoj smrti, Stipe Periša, roditelj toj pesmi, kao panter je skočio na scenu, pao na kolena i odatle počeo da dodaje mantrične prateće glasove. Velika duša mog prijatelja upravo se unedogled širila uz muziku. Dragana je poneseno pevala, bosonoga, pokraj jednog rokenrol junaka mojeg vremena, koji je klečao uz mikrofon. Kum, Nenad Vukelić, Bojan Rađenović i ja smo svirali. Savršeno uhvaćen trenutak. Sadašnjost.

Koncert Olovnog Plesa Tomislav Zorić završio je pesmom „Cvijetom cvjetaj, srce moje”. Svi smo se našli na sceni. Proslavljali smo Ivičin život. Kada god bismo se uz tu himnu kolektivno popeli na binu, izgledali smo kao Dilanova trupa iz „Kotrljajuće grmljavine”. Tako se završio memorijalni deo susreta. Potom se dogodio karnevalski. Onako kako bi Ivica Stanković najviše voleo, verovatno bolje nego što bi sam izrežirao, posle službenog dela festivala sve se premetnulo u organizovani scenski haos koji je meštanima mogao jedino da razvuče usne u osmeh. Na binu se popeo brkati veteran sa šoferskim naočarima, u farmerkama i čizmama. Vrgorački Karl Perkins. Prethodno me je jedna gospođa upitala može li „Kobra” malo da peva. Rekao sam da može. Znam da bi Ivica jednako odgovorio. Pri tom, nisam imao pojma ko je Kobra. Do tada je bio primetan samo kao najveseliji plesač na bućalištu. Zatražio je muziku.


70 | s t r a n a

Zatim je zaiskao glasniju i žešću muziku. Palcem je pokazivao prema nebu, tražeći od momaka da se pojačaju. Bojan je divlje udarao u bubanj, što je i poslovično činio, a Tomislav Zorić se s predivnim osmehom i sjajem u očima koji ne pokazuje često, čudio u čemu to učestvuje i neumorno svirao rifove. Konačno je i on mogao da se opusti. – Daj, Tomo, poludi! – viknula je nešto ranije jedna cura iz publike, ne bi li ga podsetila da u Kotezima ima pravo da se odrekne svoje profesorske presigurnosti i organizacione brige. Kobra je uzeo da peva, uvija i zavija bez ijedne reči. Mahnito je plesao i skatovao u komičnim onomatopejama. Okupljeni svet se gibao. Igralo se razuzdano na improvizovanom plesnom podijumu. Do mene je brzo došao glas da je Kobra, u civilstvu Anđelko, već nastupao u Kotezima. Tada je neprestano pevao o karamelama i repetirao jednim jedinim stihom – „nisu sve bombone iste”. Tada je, takođe, oficirski uzviknuo da dolaze avioni i autoritativno naredio publici da zalegne na zemlju. Desetine Vrgorčana zabilo je glavu u pesak bućališta. Onda je viknuo da su avioni otišli i naredio svima da ustanu. I svi su ustali. Pitao sam se kako mi ga Ivica nikada nije pominjao. Vremešni frajer je od divnog memorijalnog koncerta napravio dobrodošlo rastrojstvo. Mali Dalmatinac bio bi zadovoljan kako je ta bescena noć u Kotezima protekla. Koliko je ljubavi, energije, vatre, dobrih pesama i plemenite ludosti bilo na njegovom posedu. Da je mogao, pozvao bi me telefonom kao uvek što je zvao, par dana kasnije, i dugo bismo razgovarali o još jednom čudnovatom koncertu pokraj njegove konobe.

U jutro posle memorijala, svi smo opet sedeli u „Korzu”. Zajednička kafa pred polazak. Bege Stanković neočekivano nas je pitao kako da nam se oduži. Šta je obitelj nama dužna.


71 | s t r a n a

Kada te ovaj belokosi čovek izbrazdanog lica i svetačke dobrote, koji po Vrgorcu često hoda bez obuće, roditelj koji je sahranio dete, tako nešto upita, u prvi mah ne znaš šta ćeš s rečima. Čopor je smogao pameti da prvi odgovori. – Mi smo vama dužni, Bege...

Zagrlili smo se sa Stankovićima. Pozdravili jedni s drugima i vratili ponovo u naše razasute gradove i zemlje. Na obzorju moje svesti ponovo se nešto tamno valjalo i bližilo. Nisam mogao da diferenciram osećanje, ali bio je to duševni nesklad koji nosi nevolju. Nevolju koja rađa svesnost. Dan nakon našeg odlaska iz grada koji mi je postao drugi dom, dan nakon rastanka s mojom drugom porodicom, u Nulti dan, na belini jednog zida u Vrgorcu osvanuo je grafit. „Nebitno je li grad Škorin, Radin ili Gegin, nama fali Ivica Begin Vrgorac 2013ˮ Imao je s tim natpisom neke veze Jure Divić iz sastava Lightfire. Zapamtio sam da se nastup dugovečnog vrgoračkog pank benda na memorijalnom koncertu završio upravo tim rečima.


72 | s t r a n a

NEDOSTAJATI – Tata...meni će biti jako žao kada umremo. – Zašto, Neno? To nije ništa strašno. To je kao kad se seliš. – Tata...gde živi veliki čarobnjak–bog? – On je svuda. – Mora imati neku kuću, tata... – Ceo svet mu je kuća. – A kad umrem, da li ću moći da ponesem svoje igračke? – Neće ti trebati, Neno. – A je li Ivica poneo svoje stvari kada je umro? – Nisu mu trebale. Poneo je samo ljubav. – A hoću li ga sresti kad umrem? – To bi bilo lepo, Neno. Možda ćeš ga sresti. – Reći ću mu: Ivice, jako si mi nedostajao. I zagrliću ga. Hoće li on zagrliti mene? – Hoće. Reći će ti: mišu mali, i ti si meni nedostajala...


73 | s t r a n a

VIDIMO SE, DRUŽE Druže moj dragi, evo nećeš virovat... ja upravo sidin radim i slušam mostarske kiše na youtubeu... prekrasno... i da sve bude nevjerojatnije, jučer predvečer sam doša umoran iz koteza i onako umoran mislim se šta, i sitin se filma o čoporu...upalim dvd i pogledam ga baš onako kako triba... i tako mi je bilo drago što ga nisam prije pogleda jer mislim da je cilo ovo naše druženje i sviranje stavilo stvari malo na svoje misto... onako kad znaš da razumiš o čemu se tu radi... ma ti shvaćaš šta hoću reći, ne pišem ja tako lako kao ti... što se filma tiče, film je super i nema puno priče o ratu i ničega, robi se brinija nepotrebno a i nevena... to je samo faza u njegovom životu od 91 do 95 godine i priča o tome onako općenito... druže, viruj mi, da ima išta što bi vama moglo smetat, smetalo bi meni prvome i ne bi to bilo tu...a ni robi... a tu je... ali čisto informativno, da umiriš nemirni duh, reci neveni da tu nema ništa posebno, robi samo kaže kako je bija u vojsci od 91 do 95, i kako mu je bilo teško poslije se uklopit malo u stvarni život zadra...


74 | s t r a n a

priča koju vjerojatno svi mi imamo, na svoj način, i sa svojim ratovima... hvala neveni na lipim rečima, umiri je, ja je čuvam... samo joj poruči da sam joj sredija pjevača za „ju te sam se zajubija” iako sam to čuva kao iznenađenje... dolazite kod „sebe” viruj mi... ja još polako sređivam utiske iz novog sada, dolazim sebi, sve je ostavilo poprilično jak dojam na mene i znam da me je nekako prominilo, malo samo ali dovoljno da znam... i sad znam da ću jednog dana nešto napravit, negdi bit, i znat ću da je tu taj vikend u novom sadu kraj mene... hvala ti puno za sve...svima vama... iako moram izdvojit sonju druže...posebna je stvarno... eto dragi moj prijatelju...pišem i previše... jedva čekam da vidim fotke...gleda sam malo simičine slike na fejsu...ludilo fotke i ludilo žene... ne možeš sve odjednom ni pogledat...nije zdravo... dobar je, dobar...odličan... gledaj da dođu nevena i on svakako...bilo bi mi baš drago... reka sam ti ja druže, onda u bašti na roštilju... isto sve ovako samo u kotezima poljubi milenu i draganu...oleander je već rješen...

tvoj Ivica


75 | s t r a n a

Novi Sad 2013


76 | s t r a n a

d r u g i d e o


77 | s t r a n a

ROBERTO VODANOVIĆ ČOPOR Roberto Vodanović Čopor je Veliki Mon novoodmetničke porodice. Zakleti maštar koji nikako ne odustaje od opsesivnog „Sna o velikom bijegu”, večiti dečak koji se u fatumskom „Sjećanju na snove” odvažno otiskuje na „Beskrajno čudnovato putovanje”, ne bi li utekao od „Imitacije života” i pri svakom povratku s takvog putovanja, bez imalo kalkulacije, isporučio razbarušenu, emotivno nedestilisanu „Gomilu slika”. Nesmireni lutalac sa „Staklenim očima klauna”. Svaki je naziv Čoporovog albuma nepogrešivo autoreferencijalan. I svaka je njegova pesma bolno ispovedan testament o stalnom sudaranju jedne orijaške kosmičke egzistencije s posve svakidašnjom zemaljskom biografijom. Na tom teškom raskoraku i ličnoj devizi „proklet sam ako pristanem, mrtav ako odustanem”, Čopor je izgradio celu svoju martirsku poetiku. Roberta Vodanovića dirljivo je lako voleti. Detinje neposredna, srčana ljudska gromada, iskreni prijatelj na koga se može osloniti, pouzdani životni partner jednoj Barbari, brižan i pažljiv roditelj jednoj Sunčani i jednoj Iskri. Međutim, Robertovog dvojnika Čopora ne može i ne treba svako da voli. Njegova idiosinkratična, teško probavljiva interpretacija opore, neušminkane stvarnosti sigurno će odbiti širok puk, a privući samo odabrane duše. Oni koji nekako uspeju da podese svoja čula na frekvenciju ovog začudnog pesnika s polunaštimanom gitarom, zavoleće ga i kao autora za ceo život. I biće štedro nagrađeni za tu ljubav svaki put kada ponovo stupe u njegov izvođački vatreni krug. Osećaće se privilegovanim kao da prisustvuju kakvom tajnom magijskom obredu koji ima da pročisti čoveka. Čopor se dosledno drži te antičke, euripidovske paradigme u svojoj koncertnoj strategiji ‒ svaki je njegov nastup drevni ritual sagrešenja, pokajanja i krajnje katarze. Svaki se put pred


78 | s t r a n a

gledaocima i slušaocima odmotava napeta psihološka drama, a na sceni je uvek samo jedan jedini čovek koji igra sve uloge u toj tragediji. U njemu je i hybris pojedinca i pripadajuća presuda društva i deus ex machina – ako spasa uopšte ima. Otuda dolazi jedan od sjajnih, novoskovanih oksimorona koji se iz pesnikove autocitatne knjige može kao fraza ukoreniti u jezik i svakodnevni govor: „Sam kao Čopor”. Ovoga osebujnog samotnika treba obavezno videti in vivo. Samim slušanjem reprodukovanog glasa dosta se gubi na doživljaju i iskustvu. Roberto Vodanović je kao ljudsko biće potpuno jedinstven. Kao umetnička struktura, Čopor nije tako neponovljiv. Naprotiv, on je fenomen koji se u stvaralaštvu neprestano javlja i događa, ali svaki put u izmenjenoj formi, u drugom vremenu i na drugom mestu. Čopor se tako već nebrojeno puta inkarnirao kao starogrčki dramatičar, crni romantičar, francuski simbolista, onirični nadrealista, američki bitnik, ulični pesnik ili ruski bard. To će reći da je ovaj kantautor iz Zadra originalan u izvornom značenju reči – veran je i podoban svojim korenima i pretečama u kreativnoj istoriji stvaralačke prakse. Ma kako bio sklon osamljivanju, Čopor je u samoj srži izrazito saboran umetnik, onoliko koliko Roberto Vodanović u civilnom životu drži do neokaljanih porodičnih vrednosti. Jedinstvo suprotnosti odlika je i zalog svih velikih autora. Zato njegov posvećeni angažman u Novim Odmetnicima, unikatnoj familiji kantautora, bendova, sanjara i svakovrsnih čudaka, nije slučajan. Pogotovu ako se ima u vidu da su svi stvaraoci ove plemenite folk-bluz loze pronašli svoje sakralno skrovište u okrilju nezavisne izdavačke kuće Brlog Records. Za dragoceni katalog tog malenog hrvatskog izdavača svojom vizijom i ljudskim i umetničkim kredibilitetom garantuje upravo Roberto Vodanović. U nekoliko poslednjih godina, malo plemstvo regionalnog kantautorskog izraza objavilo je svoje pesme i albume pod strehom njegovog izdavaštva.


79 | s t r a n a

Naposletku, Čopor je verovatno jedan od najdarovitijih tekstopisaca u hrvatskom rokenrolu. Sposoban je da prospe čitave slapove teških, jetkih ili toplih rečenica, a pritom bez ijedne reči za bacanje, što je pesnička veština koja ga ponešto približava Bobu Dilanu i Leonardu Koenu. Ilustrativan je i naglašeno evokativan. Jednako je dobar kada nepomirljivo žigoše kolektivnu društvenu mimikriju i hipokriziju i onda kada nadahnuto govori o ljubavi, a to uvek prema jednoj posebnoj ženi čije je ime, nimalo slučajno, na koži svetskog pesništva tetovirao Žak Prever. Poput čuvenog Pesnika Pariza, i ovaj Pesnik Zadra jeste čistokrvni anarhista, bundžija i nepopravljivi sanjar, beskompromisni kritičar društva, pobijač lažnih obećanja koja nude političari, klerikalci, ratnohuškači i ostali s kojima je i Prever imao posla. Dabome, o Čoporu se malo toga zna jer se ovaj odmetnik od sadašnjeg vremena odavno opredelio da korača krajnjim marginama javne pažnje. Čini se da će tako i ostati. Starog maga u Čoporu privlači jedino život onih zvezda koje su oku još nedostupne. One koje mogu da se opaze, možda su se već ugasile i nude nam tek posmrtni sjaj.


80 | s t r a n a

(IZMENAVREMENA) Priča o (Izmenivremena) savremena je, bajkovita skaska o profesionalnom sportisti koji se na izmaku svog trošnog igračkog vremena zadesio na životnom raskršću i posle jednog iznenadnog susreta, došao u posed ogromne stvaralačke moći. Poput Roberta Džonsona, s tim što ovoga puta na raskrsnici nije dežurao nečastivi, nego se na stazi kojom je momak želeo da udari našao Gospod sam. Bogojavljanje koje mu se dogodilo bilo je istinsko rođenje (Izmenevremena), iako je ovaj naziv kao neobična šifra u zagradama došao nešto kasnije. Njegovo se unutrašnje vreme zaista izmenilo. Promenio se i lični kvalitet svetlosti. Počeo je da piše iluminativne pesme i da ih peva uz gitaru i usnu harmoniku. Dakako, ništa nije morao da plati za ove talante pošto Bog ne trguje darovima. Bog i arhetipski kušač iz novozavetne i faustovske legende, na ovom drumu, imali su samo jednu sličnost – afinitet prema bluzu. Momak koji je tada stajao na raskršću bio je Nikola Nešković. Danas je Nikola otac dvema blizankama, Mili i Veri, a svoj svagdanji hleb zarađuje kao veroučitelj u osnovnoj školi. Snažno epifanijsko iskustvo usidrilo je njegovu bogotražiteljsku brodicu u mirnoj luci pravoslavlja. On je tako pronašao sigurno pristanište svoje duše, ali nije prestao da pustolovi. Sudbinski susret s Gospodom bio je podsticaj za avanturističku plovidbu koja je sada bila izmeštena u bezobalne vode umetnosti. Počele su da se rađaju pesme s prepoznatljivim oreolom novostečene besplatne blagodati, ali još uvek u otvorenom tragalačkom duhu. Svaka je njegova autorska pesma postala fragment opitnog sećanja na onaj mistični događaj na raskršću. Umesto isihastičkog tihovanja i umne molitve, Nikola je uzeo da toplim glasom i iskrenim stihom iz srca čuva živi spomen na


81 | s t r a n a

pronađeno poreklo. Svoju svetiljku podigao je visoko kao putokaz kako bi i drugi tražitelji mogli da je vide. Mnogi ljudi beznadno tumaraju sami za sobom, neki se za života ne nađu nikada, a neki se sasvim pogrešno pronađu. Svima njima je bilo kakva luča na putu neizmerna pomoć. Magično ozračje (Izmenevremena) dobrim delom dolazi iz nepovredive molitvene sprege između jednog čoveka i Apsoluta. Međutim, posebna dragocenost počiva u tome što se ovaj tihi čovek, uza sve svoje duboko verski prožeto osećanje sveta, nije odrekao starih, nedoktrinarnih uticaja. Naprotiv, velikodušno ih je sve do jednog prelio u hrišćanski sasud svoje bujne stvaralačke ličnosti. Nepregledna američka prostranstva ostala su voljeni predeli njegovih stihova i posle prosvetljujućeg susreta, a veliki lovci na Boga, drugačije hrišćanske konfesije, poput Džonija Keša i Dejvida Judžina Edvardsa, postali su istinski heroji koji kao Neškovićeva starija duhovna braća promiču širokim prerijama njegovog zaumnog sveta. Cela indijanska civilizacija u nestajanju ukorenila se u njegovom slovenskom biću. A posebno mesto pripalo je Judžinu Rouzu, Serafimu u monaštvu, koji je iz svog zabačenog skita u čestarima Platine pronosio pravoslavnu veru po američkom tlu. Takva je Amerika, belačka, samo koliko i crnačka i starosedelačka, jednako spiritualna u psalmu, gospelu i indijanskoj obrednoj popevci, bila motiv za jednu od najboljih pesama (Izmenevremena), a možda i jednu od najlepših koja je napisana i otpevana na srpskom jeziku u nešto poslednjih godina. Postoji jedan dragocen video zapis u kojem Nikola Nešković i Tomislav Zorić iz Olovnog Plesa tiho pevaju tu pesmu, „Do sna Amerike”, na grobu Milana Mladenovića. Simboličan čin posvete i dubokog naklona, utoliko više što je rafinirani lirski identitet (Izmenevremena) umnogome zasnovan


82 | s t r a n a

na Mladenovićevom novosimbolizmu, a u širem korpusu srpskog pesništva – na poetici Ivana V. Lalića i Branka Miljkovića od kojeg je Nešković pozajmio uvodne stihove za himničnu „Decu sunca”. Dosluh s Milanom Mladenovićem bitan je i zbog logičnog i opravdano podignutog mosta kojim (Izmenavremena) povezuje novotalasne autore iz osamdesetih s novoodmetničkom scenom u čijem je stvaranju Nešković učestvovao. Forma, sadržina i društveni okvir sasvim su drugačiji, ali suštinska srodnost postoji. (Izmenavremena) od početka pripada neformalnom kantautorskom pokretu Novih Odmetnika. U ovu je družinu Nikola Nešković, osim isceliteljskih pesama, uneo i svoju pastirsku dobrotu, blagost i pouzdanje starog ispovednika. Od svih autora u odmetničkoj porodici, on je najverniji unutrašnjem nalogu tišine. Opredelio se da pevanjem, a ne tihovanjem proslavi život, ali je uzeo monaški manir. Njegova stvaralačka ingenioznost od aksetske je sorte. Verovatno se zato ovaj nekonvencionalni odmetnički apostol sa obaveznom gitarom i jevanđeoskom knjigom ponekad učini odveć povučenim, suptilnim i stišanim. Njegovoj muzici to nije na štetu. Naprotiv, često je najposnija pesma ona koja ume da udari najteže. Uostalom, čovek koji je dobio dar da svojim pevanjem izmeni vreme u drugome, ima sasvim poseban razlog za tihost. Zavetovao se na budnost. Još od sudbinskog susreta na raskršću, on poput indijanskog tragača pažljivo osluškuje, ne bi li ponovo čuo meke korake Spasitelja koga je jednom sreo.


83 | s t r a n a

OLOVNI PLES Olovni Ples je najbolji hrvatski bend. Taj aksiom ne važi zato što su oni u svemu ili bilo čemu bolji od drugih bendova. Muzička umetnost nije takmičarska disciplina, bluz je to još manje, a dodeljeni superlativ ovde je namerno lišen uhodane jezičke logike i hijerarhijske vrednosti i težine. Olovni Ples je najbolji hrvatski bend zato što suvereno baštini najbolje od hrvatske poezije. Blagodareći Olovnom Plesu, Šenoa, Matoš, Šimić, Ujević, Sudeta i Tadijanović danas žive svoje vaskrsnute živote unutar pažljivo biranog i vešto kalemljenog folk-bluz idioma. Toliko je savremena, provokativna i autentična njihova drugorođena poetska egzistencija da je izvesno kako bi neko od ovih lirskih klasika i sam posegnuo za gitarom i bluzom – samo da je nešto kasnije u linearnom vremenu mogao da se odmeće i ište svoju ljubav ili svetu smrt. Po doživljaju njihovih antologijskih stihova u čitanju Olovnog Plesa, nije teško zamisliti Ujevića, Matoša ili Šimića u praktikovanju rokenrola. Naročito ako se pojedini stereotipi tog stvaralačkog žanra i globalnog supkulturnog mita daju lako prepoznati u njihovim biografijama. Makar zbog Šimićevih dvadeset sedam godina života, Matoševog ljutog otpora palanačkom duhu ili Tinovog upornog odricanja od konvencionalnog građanskog žitija. Olovni Ples čine četiri dobra prijatelja iz Dugog Sela. Na njihovoj strani su zajednička kilometraža i musketarski kodeks. Kada im je dan dobar, na sceni svi dišu kao jedan i vice versa. Razume se, taj kavalirski moto javlja se u punoj snazi samo ako su različite ličnosti u besprekornoj izvođačkoj sinergiji. Ovom četvercu taj varijetet bez ostatka ide u prilog. Basista je očekivano povučen i dobrovoljno skrajnut, jedan od onih majstora kontrole ritma kojem pažnje ne treba, a koji bez napora gospodari svojim instrumentom. Bubnjar je osvedočeni


84 | s t r a n a

elan vital, kreativni motor, kičma benda i autorski džoker koji ume od samog sebe da otkine izuzetnu pesmu. Besprekorna ritmička simbioza ove dvojice popločava zvučnu stazu po kojoj dva harizmatična frontmena imaju da umarširaju sa statusnim stihovima hrvatske moderne na usnama. Obojica koriste gitaru i glas, a jedan od njih svira usnu harmoniku. Njihova karakterna i izvođačka antinomičnost ključna su prednost i vrednost dugoselskog kvarteta. Prvi je frontmen ljudska bomba od raspojasane scenske ekspresivnosti i teške vokalne grmljavine koja se na trenutke može meriti Rihterovom magnitudom. Drugi je miran čovek hotimično svedene i suzdržane, ali jednako markantne prirode sa odmerenim nastupom i glasom kojem se jednostavno mora verovati. U prvom pevaču eksplozivno se oslobađa gromka teatarska genijalnost, u drugom bez zastoja teče tiha interpretativna majestetičnost. Mimo komponovanih pesničkih klasika, prvi od dvojice i sam piše svemu dostojne stihove, a onaj drugi posvojene verse isporučuje s toliko urođene otmenosti i pouzdanja kao da su bili skovani upravo za njega. Srbi još nemaju svoj Olovni Ples. Možda je tako zato što je u Matošu bilo evropejstva i kozerije koliko i u Dučiću, ali u ovom potonjem naprosto nije bilo materijala za dobar bluz. Međutim, još ga je kako bilo u Rakiću, Šantiću, Disu, Crnjanskom, Panduroviću i Nastasijeviću. Mogući novi život njihove poezije i dalje je zakatančen u kovčezima nesavitljive akademske pameti i čeka na neke odvažne pirate poput momaka iz Dugog Sela. Nije isključeno da će upravo oni uskoro posegnuti za blagom srpske poezije. Znali bi bolje od drugih šta s tom relikvijom da čine. Olovni Ples je bez sumnje najbolji hrvatski bend. Dakako, Hrvatska za to još ne zna. Najobjektivniji je pogled s drugog brega.


85 | s t r a n a

MILAN KORAĆ Pretakanje ličnih boljki u iskustvo pesme nalazi se u srcu svakog bluza. Pretakanje ličnih boljki u traku svetlosti nalazi se u srcu svakog umetničkog čina. Pretakanje ličnih boljki u komadić slobode nalazi se u srcu svakog odmetničkog čina. Između bluza, umetnosti i odmetništva Milan Korać pronašao je svoju pesmu, svoju svetlost i svoju slobodu. Sve od istog bola. Sasvim ličnog. Milan Korać je posebno tankoćutan mladić. Registar njegove pesničke leksike i lirska slikovnost koja ume u čoveku da pobudi osećanje simultane prijatnosti i blage nelagode, prizivaju njegovog imenjaka koji je za svog zemaljskog života bio poznat i kao Dečak iz vode, onaj s belegom pod levom miškom. Plemenito buntovništvo Milana Koraća i njegova urbana rezignacija jednako su prožeti melanholijom kosmičkog porekla. I njegova je tuga iskonska, reljefna, bezmalo avangardistički primitivna. Ona je dirljivo pamćenje izgubljenog, potrošenog vremena u kojem je samo miris vetra u nozdrvama određivao izbor puta. Milan Korać je jedan od onih vidilaca koji umeju zoru da opaze neposredno, kao nagu svetlost sa istoka. Onaj koji uvek širom otvara oči u isti mah kada nebo otvori svoja usta. To je njegov prvi, arhajski identitet. Ljubopitivi dečak i samosvojni romantik koji je pažljivo kalibrirao svoja čula za damare ćudljive prirode, budni pisar koji u telo pesme akribično urezuje svoje unutrašnje senzacije na stihijske mene u svemiru. Njegov drugi identitet pripada već očvrsnulom lutaocu s prašinarskom rezignacijom pod šeširom i zamašnom drumskom kilometražom u čizmama. Taj je lutalac postao imun gotovo na sve u životu, ali ne želi da se liši ljubavi žene. Treći je identitet deo one vanvremene svesti koja se ravnodušno preliva preko međe životnog horizonta i udobno obitava u


86 | s t r a n a

odajama smrti. Sva tri identiteta prožimaju se u njegovoj pesmi. Dečak, čovek i starac u jednom. U njegovom lirskom prostoru neprestano se vrzmaju i promiču jedan prastari vrag i arhetipske ptice s kojima pesnik ima simbiotičan odnos. Mogu da se jave u njegovim stihovima kao ambivalentni vesnici s ponešto očekivanim zavežljajem znamenja, opomene i tamnog nagoveštaja. Mogu da se jave i u manje očekivanom vidu kao neobični saveznici i učesnici u pesnikovom šamanskom preobražaju. Njegove ruke tada se preoblikuju u ptice i jedna od njegovih pesama zadobija sugestivan naslov antologijske vrednosti. Milan Korać je iskreni baštinik bluza, zatočnik i vernik modre osećajnosti koji je spreman da primordijalnu crnačku poetiku transponuje sa što manje gubitaka u transferu i da je upodobi modelu sopstvene zavičajne ravničarske tuge. Otuda on ume da zapeva sasvim familijarno i ciganski raskopčano, s dubokom naklonošću prema karakterističnim instrumentima vojvođanskog folklora, begešu i tamburi. Razume se, stvaranje bluza na maternjem jeziku ne može biti zadatak za svakoga. U tom je poslu Korać dragovoljno šegrtovao kod jednog pisca koji je majstorski ovladao veštinom stihovanja u bluz formatu. To je odlika onih koji znaju da uče i koji znaju šta mogu da domaše. Posebnost i čistoljudski šarm Milana Koraća svakako se ogledaju i u spremnosti da se posluša govor nečijeg dubokog iskustva. On je sebe brižljivo vaspitao tako da sve što učini, stvori i ostavi za sobom bude ispunjeno dobrim tradicionalnim duhom. Nije zato čudno to što se ovaj daroviti mladić godinama vozi isključivo jednim šinobusom i što uvek odvažno bira bluz ili njegove stilske derivate. To jeste manir budućih majstora.


87 | s t r a n a

IVAN ŠKRABE Ivan Škrabe je enfant terrible novoodmetničkog plemena. Buntovni Jaskanac, student filozofije i strasni ljubitelj plemenitih konja koji je već formiranom kolektivnom profilu ove amblematične družine pridodao dugometnu auru svoje mladalačke nesputanosti, prostoljudskog šarma i topline, a kadikad i ponešto od tipično revolveraške brzopletosti u postupanju i govoru. Impulsivan, srčan i pravdoljubiv, Škrabe je izrazitu osetljivost na tuđu patnju i nemaštinu implementirao u svoje stihove. A kako ljudi sve što je uhu novo programski klasifikuju i upoređuju na osnovu poznatih referentnih tačaka, njegove su pesme namah prepoznali kao protestne, angažovane, ili socijalno-politički osvešćene. Jasno, kada je poneseno pevao ili nonšalantno pevušio o čuvstvima prema voljenom biću, pesme su mu bile imenovane kao – ljubavne. Takvo odvajkada patentirano tematsko dvojstvo sasvim je u duhu žilave kantautorske tradicije od rapsodskih, trubadurskih i minstrelskih vremena, pa sve do velikih pesnika rokenrola i bardova na čijim se stvaralačkim vrelima Škrabe odmalena krepio. Zbog živog dosluha s prethodnicima, nije bilo teško otkriti njegovu specifičnu žanrovsku formulu. Folk, bluz, kantri i šansona – sve su to elementi Škrabeovog stvaralačkog sistema koje bi on sam bez oklevanja razglasio i pripisao sebi uz ime. Međutim, mnogo je više zatajenog bogatstva u ovom momku nego što može dokučiti pravolinijska misao koja sve smešta u poznate ladice sa etiketom sadržaja. Bez obzira na jasne žanrovske odrednice, Škrabeove pesme volšebno su zavodljive i neskriveno – osećajne, ma kako on svoju hipertrofiranu osećajnost manifestovao. Bilo da psuje i gerilski udara po licemerju društva, bilo da romantičarski niže ljuvene reči, bilo da duboko proživljenim impresijama odgovara na zaziv svoje bliske


88 | s t r a n a

prijateljice Prirode, Škrabe je jednako neposredan i otvoren poput iznimno senzitivnog deteta koje burno reaguje na svakovrsne impulse okoline i svog unutrašnjeg sveta. Ali, u njemu podzemno hoće da probiju i iskustveni uvidi zrele duše i zaveštane mudrosti velikih učitelja Istoka, a kada se svemu dodaju šeretluk i povremena sklonost ka marifetlucima, portret mladog odmetnika iz Jastrebarskog postaje nesamerljivo složen i bogat u odnosu na formalne karakteristike njegovog autorskog rada. U maniru američkog konjičkog oficira koji usred teškog boja hrabro grabi ka generalskoj epoleti, Škrabe je u malo vremena zavredio reputaciju zagrebačkog koncertnog meteora. Na svojim nastupima pokazao je zamašnu izvođačku veštinu i spontanost u komunikaciji s publikom kakva se obično nalazi tek u prekaljenim majstorima scenskog performansa. Takve autore prosto je neophodno doživeti na bini, kada su u punoj interpretativnoj snazi i magijskoj moći i kada im krila nisu svezana ograničenjima jednodimenzionalnog zvučnog posrednika. Pogotovu zato što Škrabe uživo ume da načini efektan omaž i naklon ličnim svetiteljima poput Ledbelija i Keša, a koncerti više nego bilo koji snimak otkrivaju privilegovano mesto Vudija Gatrija u njegovom rodoslovu. Uvek kada se Škrabe pred ljudima dohvati gitare, u njegovom polju zasvetle mitologizovani likovi ovih pepelnih anđela koje on samouvereno ubraja u svoje pretke. I svaki put nanovo se odmotava jedan sudbinski San o bluzu u koji ovaj vispreni sanjar na sceni želi da povede sve one koji su spremni da zagaze dublje i dalje. Ivan Škrabe je među Nove Odmetnike hrupio kao turbulentni mladi desperado koji ima šta da kaže i pokaže, očigledno svestan da je zlatna budućnost hrvatske kantautorske pesme već odabrala vesnika u kome će da se ogleda. Pod uslovom da Škrabe pristane na ulogu ogledala.


89 | s t r a n a

NINA ROMIĆ Pojava Nine Romić na prostorima na kojima je i lane bilo vrsnih kantautora, ali ne i dovoljno priznatih i prepoznatih žena od tog dara i posla, u vremenu u kojem se mnogo toga bezvrednoga razmetljivo reprodukuje, a mnogo toga vrednoga preodveć nenametljivo proizvodi, gotovo da ima snagu mistične objave. Enigmatična Zagrepčanka s vestern gitarom, zagasitim glasom i ogoljeno ispovednim versom, prekoračila je granicu koja razdvaja njenu osobnu i kolektivnu stvarnost ne bi li nadahnula prijemčive duše i setila ljude na magijsko poreklo pesme i ogromnu stvaralačku moć žene. Dabome, nije ona došla ovamo s bilo kakvim misionarskim namerama nego s prtljagom pesama kojima je sama sebe isceljivala. Ali, onaj koji je sebe jednom zalečio ličnim umetničkim činom, možda će moći isto da izvede i s tuđim boljkama. Otuda se muzika Nine Romić ne može lišiti belega onog višeg cilja niti se može prećutati zaumnost svetova iz kojih se rađa. Otuda je i autorsko prisustvo Nine Romić stalno obasjano nedokučivom lunarnom svetlošću i uvijeno u tajanstvenu lirsku izmaglicu. Ova zagonetna devojka iskreno ljubi maglu. Bilo na javi, bilo u pesmi. Taj afinitet nije samo njena karakterna nego i poetička vrednost. Uvek na prelazu između tople melanholije i hladne ali nijansirane monohromije – njene pesme umnogome asociraju na brendirana platna panonskog slikara Zdravka Mandića. Pomalo su neoprezno novinari podebljavali njenu privrženost istorodnim kantautorskim pojavama na drugim meridijanima. Nisu pritom bili u krivu, naprotiv. Jeste Marisa Nadler, jeste Džoan Baez. Jeste i Jadranka Stojaković. Naročito potonja, iako bi se na ovu prirodnu srodnost u znak nepoverenja zacelo podigle obrve mnogih ljubitelja Nininog sofisticiranog hermetizma. Ali poređenja unutar istog žanra plodna su samo


90 | s t r a n a

ako nekome pomažu i nešto mu dobroga pridaju. U protivnom, uvek se inicijalna lepota nepotrebno gubi i čarolija slabi. Stvaralački kalibar Nine Romić od one je posebne, neuporedive sorte. Ne treba joj pomagati niti odmagati poređenjima. U njenom slučaju, sličnosti bi eventualno valjalo izvoditi iz drugih umetnosti. Iz likovnih, pošto su aranžmani njenih pesama toliko pikturalni i promišljeno ambijentalni. Iz pesničkih, budući da ima i te kako ukletog lirskog romantizma u tamnom jezgru njenih stihova. Ili zbog njene naklonosti prema stihovima majke Ružice, Mostarke koja je u devojaštvu pisala izvrsnu poeziju i srećom nije to zatajila od svoje talentovane kćeri. Izrazito duhovno opismenjena, Nina Romić je stvaralački identitet gradila na stari način, poštujući drevni kodeks inicijacije, putovanja i saznanja. Pronašla je vodiča u Dunji Knebl koja ju je isprva upoznala s bogatom baštinom hrvatskog folklora i potom povela na hodočašće u čarobne, inspirativne predele tradicionalnog muzičkog izraza. Zato se danas u Nininom profilisanom autorskom repertoaru može zalomiti i poneka zagorska ili međumurska narodna tema. Zato će sutra Nina Romić i sama kao mentor nesebično pomoći nekom mladom autoru da valjano završi školu umetničkog zrevanja. Nina je kraljevski beli krin u neprohodnoj šumi jalove replikantske muzike i potrošnih stihova koji su trajni koliko jedan hip. Nesumnjivo je najkompletnija kantautorka u svojoj zemlji. Njena univerzalnost leži u smeloj leguri suptilno udešene psihodelije, idiomske folk i bluz motivacije i odmerenog zavičajnog sevdaha u jednom nezaboravnom glasu. Ona je praktično još u životnom mladanju, a već je suvereno nadrasla svaki diktat spoljnih okolnosti u pogledu biranja dalje stvaralačke staze. Šta god da uzme za svoju izvođačku i autorsku budućnost, biće to samo njena odluka. Onaj koji je zarana stigao na cilj nema razloga da žuri i ne može da pogreši u izboru.


91 | s t r a n a

MOR KROM KINSKI III Mor Krom Kinski III je neslužbena umetnička maska koju koristi Stipo Periša, udarna igla hrvatskog benda Olovni Ples, jedan od poslednjih autentičnih rokenrol junaka u južnoslovenskom komšiluku i jedan od najeksplozivnijih i najekspresivnijih scenskih izvođača u savremenoj hrvatskoj muzici. Obrazinu koju je pozajmio od pseudomitskog pesnika, ezoterika i muzičara s početka dvadesetog veka, Periša je prvi put navukao na sebe na albumu „Rovovska akustika”, koji jeste potpisao i pečatio imenom Olovnog Plesa, ali koji je unekoliko bio njegova prva samostalna autorska instalacija. Ploča je bila posvećena Mor Krom Kinskom, jednom od ratnih protagonista s labavim istorijskim pokrićem i sumnjivim biografskim tragovima, koji je navodno nestao u Prvom svetskom ratu, a čije ime je Periša usvojio i počeo da ga koristi i populariše u duhu postmoderniste koji strpljivo koristi tokove stvaralačkog podzemlja i postupno gradi hrvatski pandan Čapajevu, ruskom soldatu i crvenoarmejskom komandantu koji je od jednog od nebrojenih nastradalih vojnika s vremenom izrastao u pravog kulturnog heroja i junaka mnogih sovjetskih anegdota. Proglasivši se sada unukom Mor Krom Kinskog, Periša je nastavio da vaja i oblikuje mit o njemu kao o svom najrođenijem pretku, podobno onom starom nauku da svaka generacija stvaralaca po izboru pronalazi svoje sopstvene preteče, pri čemu bitne umetničke ličnosti uvek same sebe izmišljaju, porađaju, neguju, vaspitaju, ubijaju i nanovo vaskrsavaju. Nesumnjivo od takvoga roda, Stipo Periša je izmislio potomka Mor Krom Kinskog i navukavši njegovo lice, telo i odelo, u kućnim uslovima snimio dva albuma nekonvencionalnih pesama i rečitativnih komada. Jedan od dva albuma zove se „Fonometar”.


92 | s t r a n a

Ljubitelj rudarskog artizma, posvećenik u istoriju avangardnih umetnosti, Periša se kao Mor Krom Kinski III nije libio da posegne za karakterističnom tehnikom montaže, citata i reinterpretacije, stvarajući uzbudljiv tekstualni organizam od svog komornog stihovnog egzistencijalizma, klasičnih fragmenata hrvatske lirske moderne i probranih narativnih monolita iz štampe i tekućeg enciklopedijskog internet simulakruma. Tom živom jezičkom amalgamu dodelio je moć muzičkog pokreta, izborom i repeticijom elektronskih sekvenci, lupova, šumova i ponekog, na ovoj ploči, ukleto usamljenog rifa, uz intertekstualne reminiscencije na rodonačelnike moderne umetnosti, a sve to u svom beskompromisnom glasovnom registru i ekspresivnoj samoironijskoj interpretaciji. Zagasita ambijentalnost, eksperimentalni duh, minimalistički format i interaktivnost slušanja i čitanja ponuđenog teksta – jesu paradigme koje Mor Krom Kinski III dosledno koristi u svojoj neoavangardnoj praksi, od „Rovovske akustike” do „Fonometra”. U vremenu nepristojno bezopasnih i nesuštinskih muzičkih kreacija, „Fonometar” krije jedan zavodljiv rizik, doduše najviše po samog autora. Stipo Periša ovde je toliko upečatljiv i čvrsto utemeljen u vešto izgrađenom alter identitetu, da se uskoro može dogoditi zanimljiva alhemičarska supstitucija između lica i naličja stvaralačkih maski koje on upotrebljava. Mor Krom Kinski III mogao bi tako da postane ono prvo, službeno stvaralačko lice s naličjem na kom bi se sada našao dobrovoljno skrajnuti Stipo Periša, jedan od dva frontmena u Olovnom Plesu. Makar do novog albuma dugoselskog kvarteta. A kada momci iz ovog neprocenjivo vrednog benda konačno istupe iz donekle izabrane a odnekle nametnute medijske ilegale, maska andergraund heroja Mor Krom Kinskog III zacelo će se još čvršće prilepiti na Perišino stvaralačko lice. Tada će


93 | s t r a n a

njegov privatni tango lica i naličja postati još zanimljiviji, jer će ulozi biti veći. Oh yes, he's the great pretender...


94 | s t r a n a

KATARINA JUVANČIČ I DEJAN LAPANJA Katarina Juvančič је talentovana Slovenka živog, podsticajnog glasa. Dubokosvesna je ličnost. I neobično draga, neposredna žena, s porukom iskrenog humanizma u pesmi, ispisanom krupnim, verzalnim slovima. Glas, Ličnost i Poruka – elementi koji toliko nedostaju duhu ovog vremena. Tačnije, bezduhu, rečju Tomasa Bernharda. Elementi koji su neophodni ne bi li se bezduh izgonio. Katarina se s tim sastojcima, kao s magičnim relikvijama koje su joj jedina pomoć u herojskom izazovu, uspravno javlja u depersonalizovanom dobu takozvane tranzicione krize, južnoslovenske, balkanske i globalne, u kojem čovek pod ličnim imenom i prezimenom ne vredi gotovo ništa. U kojem može da stvara jedino ako je organizovan unutar nekog projekta. Ukoliko je pravno, a ne samo fizičko lice. Ako je politički opredeljen, ali na pobedničkoj strani, u pravom trenutku. Katarina nadahnuto peva svoju zvonku, budilačku pesmu, dramatičnu i toplu istovremeno, u jednom raščovečenom vremenu u kojem ništa više nije sveto. No, majušnost našeg razboljenog doba ne smeta njenoj prostoljudskoj i autorskoj veličini, iako za velike duše jesu potrebna velika prostranstva. U protivnom, njihovo postojanje može da poprimi meru tragizma. Katarina, dobrom srećom, nije usamljena u ovom umetničkom poduhvatu. Ima na svojoj strani vernog saputnika, Dejana Lapanju, nesvakidašnjeg gitarskog meštra. Dragocenog muzičara i scenskog junaka kod kojeg se um, srce i celo telo organski sjedinjuju sa instrumentom koji je odabrao. Ili sa instrumentom koji je odabrao njega. Dejan je zato ponešto nalik onom ljubopitivom dečaku iz arturijanskih legendi, koji je izvukao mač iz kamena i tako zagospodario velikom silom. Govor gitare je njegova visoka artikulacija i njegova odbrana pred bezduhom. Svaku pesmu svira jednako energično i posvećeno,


95 | s t r a n a

gotovo obuzet, kao da mu je to poslednji čin u životu. Bez ostatka, predaje se muzici i potom reverzibilno, raskošnu muziku iz svojih damara predaje publici. Ujedinjeni, u stvaralačkom i životnom zajedništvu, Katarina Juvančič i Dejan Lapanja pronose poruku koja se može jednostavno sažeti u stari imperativ: probudi se. Jer, njima dvoma je zaista stalo do one izgubljene, elementarne ljudskosti. Do budnog aktivizma. Svesne angažovanosti i angažovane svesnosti. Nije Katarinina pesma posvećena mnogim odvažnim ženama kao savremeni akt deklarativnog feminizma, nego je to pesma koja dolazi iz njenog arhajskog, avalonskog rodoslova u kojem sijaju ženske preteče i buduće kćeri, ma u kom vremenu da se rode, pesma koja poziva na buđenje zatomljene, preporađajuće ženske snage, kako je još Nikolaj Berđajev najavljivao u svojim spisima. Žena je, na početku i na kraju, ipak matrica i matica postojanja. U njoj su hrabrost i mudrost koji mogu da iskupe i ozdrave oboleli svet u nestajanju. Protestnih pevača bilo je odvajkada, otkako je veka i čoveka. Katarina Juvančič nije samo glas bunta, njen kantautorski i antropološki rad pokriva zamašnija tematska polja, ali se ona bez sumnje nastavlja na svoje nepotkupljive prethodnike i srčane savremenike i uz gitarsku vatru Dejana Lapanje, snažnim stihom i neprestanim društvenim angažmanom, bije časnu bitku za dostojanstvo svakog ljudskog bića. Katarina Juvančič to mora da čini, sada i ovde, jer dobro zna da cenu skršenih šaka čileanskog martira Viktora Hare određuje život njegovog Manifesta u vremenu koje su mu krvnici uskratili. A to je vreme odavno došlo, upravo nama, da se rvemo s njim.


96 | s t r a n a

ZRELOST POD NEBOM OD SJAJA Novosadski Šinobusi, u duhu svog prepoznatljivog imena, prevalili su za proteklih deset i više godina zamašan put po stvaralačkim i životnim šinama. Namirili su veliku kilometražu, svirajući uzduž i popreko, u ritmu i u slavu čistokrvnog bluza i rokenrola, menjajući se sa iskustvom svake nove stanice – i tako autorski, izvođački i prostoljudski sazrevali u jednom postojanom kontinuitetu kakvom je teško pronaći pandan na savremenoj srpskoj muzičkoj sceni. Albumi koje su do sada snimili jesu stvaralački znakovi koje su ostavljali pokraj pruge, za današnje i buduće vreme. Momci iz ovog sastava jurili su neumorno i uporno kroz široka vojvođanska i neka druga polja, ređe mirovali u stanicama, šibali su u pravcu jablanova, provetravali tunele i na koncu se zaustavili pod nebom od skaja. Naslovi njihova četiri izdanja jesu koordinate na diskografskoj mapi jednog uzbudljivog putovanja. Poslednja poznata i registrovana stanica, do koje su nedavno stigli, nalazi se pod otežalim, zagasitosivim nebom. Po tom je nebu kršten ovaj album. Sam pogled na omot „Neba od skaja”, i pre prvog odsviranog i odslušanog tona, dovoljan je da se uoči promena – od nasmejanog sunca na lakoplavom nebu s prethodnog izdanja, do monohromatske fotografije ozračene melanholijom, na kojoj dečak na obali, iako posve sâm, odlučno ulazi u penušavu vodu podno posivelog nebeskog materijala. To ne znači obavezno da su Šinobusi snimili melanholičnu ploču, niti album s tamnijim raspoloženjem ili većom težinom nego što obično čine u svom autorskom poslu. Tačnije, oni to jesu ovde izveli, ali nijansirano, u blagim valerima, ne u drastičnim rezovima ili dramatičnom promenom koncepta. Njima je urođena evolutivnost, spontano sazrevanje u izrazu i sadržaju, koje dolazi s godinama i pređenim


97 | s t r a n a

miljama, pre nego revolucionarni skokovi na iznenadne nivoe umetničkog iskaza. Šinobusi su bili i ostali iznimno prirodan, neusiljen i zdrav bend. „Nebo od skaja” najzreliji je album koji su objavili. Ne toliko u komparativnom smislu, u odnosu na prethodna tri izdanja, iako se ne može prećutati njihov sveukupni napredak, koliko u logičkom i numeričkom, prema osnovnom zakonu neprekidnog rasta stvaralačkih moći i stalnog usavršavanja. Ako je razvoj benda pravilan, bez zaludnog okoličarenja i nesvrhovitog tumaranja, poslednje delo često je najbolje. Kao u životu što biva, zrelost je ovde rezultat nagomilanog iskustva i sinonim objektivnijeg doživljaja stvarnosti, ali ujedno podsticaj i pokriće za suverene iskorake u pristupu, kao i za ogledanje u novim formama muzičkog izraza. Otuda onakav omot, otuda bogatiji žanrovski spektar, otuda jedna vrsta igrivosti i nepovredive autorske i izvođačke kompetencije na novom albumu. Nebo od skaja jedinstvena je suma samouverenosti i avanturizma, a takve sinteze opet pripadaju samo zrelosti. Primerice, iako studijske verzije novih pesama ne oskudevaju u njegovoj gitarskoj ekspresiji, Nenad Patković, profilisani gitarista u bendu, na promotivnim koncertima može u ćošak da odloži svoju karabinsku gitaru i praktično sve pesme s novog albuma odsvira igrajući se maštovito s dirkama hemond klavijature. Eventualno, da se dohvati klasične gitare i izvede kakav flamenko. Zauzvrat, frontmen i duša benda, Milan Korać, može na tim živim nastupima da odigra ulogu univerzalnog gitarskog plejmejkera i da to učini besprekorno. Ovaj dobrodošli egzibicionizam potiče od sigurnosti u sopstvene snage. Nije to igra na sigurno i poznato, koja je donekle limitirala aranžmane i pristup na njihovim prethodnim izdanjima, nego je to novostečena sigurnost u igri, kretanje u nepoznatom bez straha. Zato „Nebo od skaja” ima drugačiji puls u odnosu na ranije albume. Drugačiju prirodu. Drugačiju vrednost.


98 | s t r a n a

Iako Korać ponovo potpisuje većinu stihova i kompozicija, Šinobusi nisu nikada bili skloni jednocentričnosti niti autorskom jednoumlju. Poput basiste Predraga Dmitrovića na prethodnom izdanju, ovde ritmaš Đorđe Bubnjević prilaže kompletnu pesmu, jedinu na engleskom jeziku, u svemu dostojnu drugim mestima na albumu. Nenad Patković objavljuje se kao kompozitor blistavog duha i bogate imaginacije, pri čemu za Nebo od skaja piše najkompleksniju i najzahtevniju pesmu u celokupnom katalogu benda. Milan Korać zadržava funkcionalnu jednostavnost i nepretencioznost svojih pesničkih slika, a u nekoliko navrata pokazuje koliko je ovladao veštinom univerzalne poruke, metafore pogođene u metu, koliko istančano oseća damare sveta i duh našeg vremena. Delimično je to zbog mentorske aure novosadskog književnika Saše Radonjića, kome pripada tekst prve pesme na albumu, a s kojim su Šinobusi nešto pre „Neba od skaja” objavili zaseban konceptualni album na njegove stihove, uradivši to onako dobro kako su Indexi u nekom drugom vremenu postupili s pesmama Maka Dizdara. Zrelost jeste sve. Naročito kada prepozna, prihvati i bratski prigrli nečiju mladu vatru. Usni harmonikaš Stefan Stefanović, na „Nebu od skaja” i pratećim koncertima, odvažno je uskočio u cipele svog velikog prethodnika. Brzo je pokazao da ume u njima da hoda na svoj način. Tu počiva još jedan, duboko ličan razlog kolektivnog sazrevanja u bendu, suštinska potvrda da su Šinobusi snimili svoj najvažniji album do danas. Putujući od grada do grada, od stanice do stanice, iz godine u godinu, oni su na drumu ostali bez čoveka koji im je svima bio stariji brat, izvor ogromnog životnog iskustva, ljudski oslonac i


99 | s t r a n a

muzička uzdanica. Željko Đurđevac Žiksa, jedan od arhetipskih urbanih junaka Novog Sada, kome je novi album posvećen, zaslužio je da svoje poslednje godine zemaljskog života provede u ovakvom sastavu, sa ovakvim momcima. „Nebo od skaja” pokazuje bolje od svake izgovorene reči da su i oni, u svemu, bili dostojni njega.


100 | s t r a n a

HOPE’S BEAUTIFUL DAUGHTERS Ako Nada, kako veli Sveti Avgustin, doista ima dve prelepe kćeri, i ako se one zovu Bes i Hrabrost, Katarina Juvančič u sebi objedinjuje sva tri imena i svojstva. Ona nije slučajno odabrala misao hiponskog mudraca za moto svog novog albuma. Ako je Bes odgovor na poredak stvari, a Hrabrost garant da taj poredak neće ostati nepromenjen, slovenačka kantautorka, u svom muzičkom delovanju i beskompromisnom društvenom aktivizmu, od ova dva elementa neumorno oblikuje i preporađa Nadu u jedan svet za koji se vredi boriti. Svet koji danas svi delimo, u kojem postoje nebrojene naprsline, oboljenja i disfunkcije, a koje sve zajedno – nisu taj svet sam po sebi. Sa svetom je zapravo sve u redu. S ljudima nije. A svet je nekada bio mlad kao što je i čovek bio mlad. Na mladost sveta i zoru ljudskih bića, sećaju nas folklorne pripovesti kolektiva koji se razdelio u rukavce različitih naroda sa svojim samosvojnim kulturama i zasebnim uspomenama na arhajsko doba. Toplina mita očuvala se do našeg vremena kao nepotrošivi depozit kolektivnog pamćenja u kojem postoje šifre za svaki civilizacijski trenutak, pa tako i naš. Antropolog po obrazovanju, muzički stvaralac po pasiji, posrednik između svetova po senzitivnosti i darovima koji se ne daju objašnjavati, Katarina Juvančič posegnula je za pomenutim šiframa u mitsku baštinu škotske kulture. Njena nesvakidašnja veza sa ovom zemljom ne ogleda se samo u probranim bajkama škotskih ostrva i arhipelaga – Šetlanda, Orknija i Hebrida, koje je kao narativne celine uvrstila na svoj muzički album. Dubok afinitet za gelsko-škotske prostore vidi se i u aranžmanima pesama, u izboru studijskih saradnika, u načinu na koji je


101 | s t r a n a

koristila svoj topao, prepoznatljiv glas, kao i u opredeljenju za jedan škotski tradicional koji je dvojezički reinterpretirala u nadahnutom dijalogu s Karen Polvart, afirmisanom škotskom kantautorkom. Na koncu, spona između stare ostrvske zemlje i slovenačke umetnice počiva na brojnim koncertima koje je ona, uz svog dugogodišnjeg saborca i saputnika Dejana Lapanju, do danas održala u Škotskoj. Album „Hope’s beautiful daughters” tematski se prirodno nadovezuje na njihov prvenac „Selivke”. I ovde je svaka pesma pažljivo izgrađen omaž ženskoj snazi i hrabrosti da se učini nešto što se od žene ne očekuje ili joj se u društvu strogo brani. Ovde junakinje ulaze u nove pesme pravo iz mitskog arhetipa, iz pomenutih škotskih bajki, ili iz inuitskih legendi, gde magija primitivnog doživljaja sveta još duboko diše, gde žene trče s vukovima u divljini, dok pojedine heroine dolaze iz vremena kojem smo tek videli leđa, ako uopšte jesmo. Tako se u jednoj pesmi srećemo sa Irenom Sendlerovom koja je spasla dve i po hiljade mališana iz varšavskog geta, u drugoj s Fridom Kalo, u trećoj s Rozom Luksemburg. „Hope’s beautiful daughters” slavi izvornu kreativnost, mudrost, velikodušnost, dubokouvidnost i snažnu instinktivnu prirodu žene. Iako jeste jedan od temeljnih motiva, žena kao žrtva nije jedini Katarinin saznajni interes – da jeste, ne bi njena pripovedačka, lirska i muzička umetnost bila toliko široka, sveobuhvatna i živa. „Selivke” su se možda više bavile potlačenošću, cenzurom i samocenzurom ženske suštine. Nove pesme, međutim, već nude i nove izlaze. Tačnije, novo se ovde pronalazi u starom. Otuda Katarina na albumu ostavlja cela tri naslova za muške naratore koji na gelsko-škotskom jeziku pripovedaju tri drevne bajke, uz primereno svedenu, ambijentalnu muzičku pratnju slovenačke družine Salamandra Salamandra.


102 | s t r a n a

Junakinje ovih priča pre su odlučne stvarateljke svetova, koje svesno prekoračuju granice, ili su osobe koje prirodnu dobrotu svog bića neće izdati ni u najtežim okolnostima, nego što su bilo kakve žrtve. Birajući da trećinu albuma nesebično odvoji za aktiviranje šifri iz starih škotskih predanja, da nemali prostor na svom autorskom izdanju prepusti muškim glasovima koji nam u tri narativa daju bezvremene primere ženske dovitljivosti, hrabrosti, poštenja i snage, Katarina Juvančič igra svoju medijumsku ulogu i sasvim mirno sklanja se u stranu, ostavljajući mesto za izvorni pragovor tradicije. Čak se i ekstatični Dejan Lapanja dobrovoljno povlači u ulogu ritam gitariste, zvučnog konstruktora i aranžera, birajući da tek u par navrata individualno zagrmi punom snagom svoje gitare. Tolika sposobnost da se svesno odoli samom sebi i da se inače bujna stvaralačka i izvođačka potreba slovenačkog tandema stavi u službu prenosa starog znanja iz mitske građe, sasvim je retka i vredna je iskrenog naklona. I mada „Hope’s beautiful daughters” gledaju često u prošlost, one ne odvraćaju pogled od današnjice – jedna od reminiscenci na društveno svakodnevlje jesu zvučni fragmenti nedavnih građanskih protesta u Ljubljani. Međutim, u jezgru svega što Katarina Juvančič radi, ostaje vanvremenska predstava žene kao životvorne sile. Kako je jedno od ključnih pitanja koja se čuju na ovom albumu – what can a poor woman do – na istom mestu daje se nedvosmislena adresa na kojoj se odgovor može pronaći. U arhetipima sveta koji je nekada bio mlad. Onde je žena upravo onakva kakvom je slovenačka umetnica vidi. Onde ona nije mučenica. Snažna je, neustrašiva, znatiželjna i plodna. Životna. Kreativna. Slobodna. Pritom, krivca za sapetost ženske snage Katarina ne traži i ne imenuje u bahatoj dominaciji muškog elementa. Traži uzroke i


103 | s t r a n a

lek u ženi samoj, u unutrašnjem nesporazumu, tek potom u nesporazumu sa okolinom, ne bi li se u ravnopravnom i skladnom delovanju oba kosmička principa, muškog i ženskog, uspostavio ekvilibrijum sveta. Katarina Juvančič ne daje svoje odgovore agresivno i mnoge pobornice savremenog feminizma mogle bi se u tome ugledati na nju. Nežni cvrkut ptica kojim se završava album „Hope’s beautiful daughters”, kazuje nam da su ritam i muzika prirode najbolji učitelj ravnoteže i ujedno, da su male selice s prethodnog izdanja ovde pronašle svoj dom.


104 | s t r a n a

ARHIVA JEDNOG PRIJATELJSTVA Predgovor neobjavljenoj knjizi odmetničkih pisama... Krajem 2008. godine, Ivica Begin Stanković, Dalmatinac iz Vrgorca, s posedom u Kotezima podno rodnog grada Tina Ujevića, doputovao je u Novi Sad, vođen pesmom Prkosa Drumskog, koju je otpevala Bokeljka Isidora Lazarević. Stanković je poželeo da se upozna s ljudima koji su snimili „De profundis”, a imao je najmanje još jedan motiv za dolazak u ovaj panonski grad. Hteo je neposredno da vidi staru gradsku ulicu koju je jedan vojvođanski autor opevao u svojim stihovima. Došao je do kapije Cvijićeve 33. Nije pozvonio na ta vrata, ali su mu se druga vrata sama nenadano otvorila. Vodila su u jedan čudesan svet u nastajanju. Bio je to početak Novih Odmetnika. Konture ovog neobičnog stvaralačkog univerzuma počele su da se formiraju prilikom ovog prvog Stankovićevog dolaska u Novi Sad. On je tada, kao i svaki naredni put, doneo svojim novosadskim prijateljima pregršt darova i srdačan poziv za uzvratnu posetu – dolazak na muzički festival koji je svake godine organizovao na svom dobru u Kotezima. S proleća 2009. godine, grupa Prkos Drumski otputovala je u Koteze i provela tamo tri nezaboravna dana. Na festivalu su nastupili i zadarski pesnik Roberto Vodanović Čopor, bend Olovni Ples iz Dugog Sela i zagrebačka kantautorka Nina Romić. Nakon tog zajedničkog koncerta, umetnici koji su se u Kotezima prepoznali kao novopronađena braća i sestre u duhu, zasnovali su neobično prijateljstvo i počeli jedni drugima da šalju elektronska pisma, ne bi li premostili vreme do narednog susreta. Prvo je pismo odaslao Vanja Srdić, a ostali su se spontano nadovezali svojim odgovorima. Tako je bio patentiran dobar manir cirkularne komunikacije.


105 | s t r a n a

U naredne dve godine, nanizali su se zajednički nastupi, u nekoliko navrata u Kotezima, jednom u Čelarevu i Beogradu, više puta na Petrovaradinskoj tvrđavi i podno same tvrđave, te jednom u Zagrebu. Kolektiv se menjao i rastao – pridružili su se Nikola Nešković i Milan Korać iz Novog Sada, Ivan Škrabe iz Jastrebarskog i Katarina Juvančič iz Ljubljane. Članovi ovog autorskog i izvođačkog društva počeli su da predstavljaju svoje albume, singlove i zajedničke kompilacije, uglavnom posredstvom nezavisnog izdavača Brlog Records, uobičajila se saradnja na sceni i prilikom studijskog snimanja pojedinih pesama, javili su se podsticaji za pisanje knjige o Novim Odmetnicima i za snimanje dokumentarnog filma o nesvakidašnjem autorskom pokretu koji je procvetao na razvalinama građanskog rata u nekadašnjim jugoslovenskim zemljama. Elektronska korespodencija, započeta nakon prvog zajedničkog koncerta u Kotezima, ostala je najbolji vid govora i dogovora, stalnog osluškivanja, razmene informacija, utisaka, poetsko-muzičkih darova i neprekidne uzajamne podrške. U odabranim odmetničkim pismima koja su ovde hronološki organizovana, sačuvane su inicijative, ideje, namere, snoviđenja, stihovi, mnogi ushiti i pokoje razočaranje, uz neophodnu meru humora, prostosrdačnosti i lekovite ljudskosti. Zabeležena je istorija rađanja pojedinih albuma i pesama, zapisani su datumi koncerata, priprema, dolazaka i odlazaka. Mnogo šta je bilo iznimno u ovom kolektivu, pa je tako i sam protok vremena između susreta bio meren posebnim, ličnim časovnikom njegovih aktera. Tako se u samo tri godine prijateljstva zbilo onoliko autentičnih doživljaja, avantura i anegdota koliko ih može stati u blizu trideset godina nečijeg bogatog života. Tri zime posle prvog susreta u Kotezima, svet Novih Odmetnika se ponešto izmenio. Neki članovi ove umetničke porodice odmetnuli su se na druge kontinente. Pisma su postala


106 | s t r a n a

proređena i drugačije intonirana, ali su se pojedini pripadnici kolektiva porodično združili, još postojanije i čvršće. Inicijalni entuzijazam i zavatrenost prošli su kroz neizbežne filtere zrevanja, mirovanja i sporadičnih ličnih klonuća, praćenih pravim malim vaskrsenjima. A onaj koji je svojom energijom najviše doprineo formiranju Novih Odmetnika, Ivica Begin Stanković, nastavio je da poput kakvog bluz misionara prevaljuje hiljade kilometara, od grada do grada, i da nalik dobrom duhu bdije nad prijateljima koje je stekao i koje je odlučio da čuva za život. Njemu i svima ostalima, koji su sopstvenom magijom, trudom i talentom doprineli nastanku novoodmetničkog sveta, posvećena je ova knjiga pisama.

Kada Daljine pričat bi mogle, šapnule bi...

...od Ljubavi do Ljubavi...

od Sna do Sna.


107 | s t r a n a


108 | s t r a n a

i z b r i s a n e s c e n e


109 | s t r a n a

MY DEAR FRIEND IVICA… I wish so much that could be with you and your beautiful family as you confront this painful ordeal. I have messages from your friends Malaya, Grace, Allyss, Todd, Sammy, and my parents. They all express their gratitude for the friendship you have shown them and are keeping you in their thoughts and prayers. They all send you the warmest regards and hope for the best. Malaya in particular has been deeply concerned about you and she still hopes to one day see your beautiful country through your eyes. She deeply appreciated getting to know you and being your friend and will be with you always. As for myself, I struggle to find the words to express how much your friendship has meant to me. I still vividly remember the kind young man with long black hair who approached me in Dubrovnik those many years ago. The selfless generosity that you offered me has made me a better person and I in turn have tried to extend it to others. Our great adventures will be some of the finest memories of my life and I will always cherish the time we spent together. I don’t know what the universe has in store for you, but I can say in all certainty that the world is a better place with you in it. I hope I get the chance to see your friendly smile again. If I don’t get there in time, know that I will love you always and will do my best to stay in contact with your family. Is there any request that you have for me? Anything at all. It would be my humble duty as your loyal friend to make it happen. Be strong my dear friend and know that I will be with you in heart and mind. You will remain one of my life’s dearest friends and truly one of my favorite persons. I love you Ivica and will be with you always. Your humble and loyal friend forever, Ben


110 | s t r a n a

DECA SUNCA Milena raste uz Nove Odmetnike. Pleše uz ploču „Selivke” Katarine Juvančič i Dejana Lapanje. Uzima mikrofon i oponaša Katarinu. Od malog nesesera sa igračkama napravila je šruti-boks, kakav je videla u Katarininim rukama. Milena biva na našim koncertima. Zna poimence sve muzičare i prijatelje. Zna da je Milan Korać tatin komšija i da zajedno sviraju. Došla nam je u dan rođenja Džonija Keša, neposredno pre no što sam prvi put otputovao u Koteze i sreo se s budućim odmetnicima. Milena je to moje duboko iskustvo najavila svojim silaskom u ovaj svet. – Vi živite u Olovnom Plesu, a Tomo živi u Prkosu Drumskom – Milena pogodi u biće stvari, i kada se naizgled samo igra rečima za koje nije sigurna šta znače. Tomislav Zorić zaista jeste u Prkosu Drumskom. Mi jesmo u Olovnom Plesu. Svako je u onome drugome pronašao komadić koji nedostaje. Milena u srpnju odlazi u Zadar da se igra sa Sunčanom i Iskrom Vodanović. Cele godine priča o tome kako će ponovo da ode tamo. Kako će Barbara da ih vozi crvenim autom na more. Čopora voli kao najboljeg velikog druga. Zna ko je Nina Romić. Zna da je Ivica Stanković umro, tačnije, duša mu je svukla telo kao staro odelo. Zna da joj je Ivan Škrabe jednom izronio školjku na Viru, koju smo kasnije tamo zaboravili. I da joj je rekao da uvek može staviti školjku na uho i slušati šta joj govori more. Bojana Rađenovića zove „Bojankaˮ. Njega viđa najčešće. Zna da mama i tata sviraju u Prkosu Drumskom. Naručuje od Džimija pesme i obavezno mu traži da podvikuje kao hilibili. To je zabavlja. Raduje se kada se igra s Teom, i zna da je Ivan Seničić Tein tata.


111 | s t r a n a

Kada čuje Sonju kako peva „Godine neke daleke”, ima potrebu da zaplače. Ona zna sve važne stvari. – Tata, hajde da letimo na oblaku. – Kako se to leti na oblaku, Milena? – Lako. Sedneš na oblak i letiš... Milena je dete sunca. Ima četiri godine i još može da izmisli stvarnost. Tu je da me nauči i podseti na zaboravljene detinje veštine. – Milena. Da li je to bilo stvarno ili si sve izmislila? – Stvarno sam izmislila, tata... Kada sam nedavno pregrmeo jednu zdravstveno izazovnu situaciju, u godini koja mi je mogla biti poslednja u ovom životu, Milena nije bila u našem malom domu. Dragana joj je kasnije rekla da je tata pokvario svoje zdravlje. Milena je samo pitala: – Hoće umreti? – Neće još, Neno. – Dobro je – odvratila je neobavezno šamanska devojčica i nastavila da se igra, praveći nešto svojim malim rukama.


112 | s t r a n a


113 | s t r a n a

GONZALES Nevena Stefanović došla je u Prkos Drumski da ga učini boljom i vrednijom stvaralačkom i ljudskom sredinom. Da pojača naše skupno zračenje. Da nekoga zavoli i da pruži nekome svoju ljubav. Prkos Drumski je naposletku, više od svega, bila jedna nesvakidašnja ljubavna priča. Nevena je stigla u poslednjoj godini koju su Isidora i Aleksandar imali da provedu u Novom Sadu. Studije su bili završili, a posla za njih dvoje nije bilo. Tada smo najviše svirali kod Dragog Pantovića, Draganinog i mog dobrog prijatelja koji se profesionalno bavio galerijskim poslom, a koji je bio autentični bonvivan, džentlmen, veteran dobrog života i čovek istančanog ukusa. Pravili smo tople kamerne koncerte u njegovom limanskom stanu, okruženi platnima jugoslovenskih likovnih majstora. Aleksandar i Isidora uskoro su otputovali u Kotor, a Nevena je bolje nego iko osetila šta smo njihovim odlaskom izgubili. Kada je i sama odlučila da se povuče, primio sam to nevoljno. Iznenadio sam sebe reakcijom. Lakše sam prihvatao sve druge promene koje su mi neumitno dolazile poput tvrdog zakona koji obavezno ište namirenje. Iako nisam bio među razlozima za njenu odluku, osećao sam da Nevena i ja zajedno nismo uradili sve što možemo i da sam se nekim nesvesnim nemarom ogrešio o jednu dragocenu osobu. Nakon dve godine odsustvovanja, Nevena se vratila u Prkos Drumski. U međuvremenu, posećivala je naše koncerte. Čak i kada joj nova formacija i predominantna gitarska vizija nisu bili po volji, ostala nam je veran prijatelj. Njen drugi dolazak u družinu obradovao me je kao malo šta u mom muzičkom iskustvu.


114 | s t r a n a

Nevena je s početka pisala pesme koje smo uvežbavali uporedo sa Sonjinim, Isidorinim i mojim. Imala je ogroman sombrero u svom sobičku na Novom naselju i umela je brzoprsto da spakuje neku solo deonicu na gitari. Zato sam je od milja nazvao Gonzales. Nadimak joj je ostao. – Gonzales... – pozvao ju je autoritativno Tomislav Zorić jednom prilikom na scenu, u petrovaradinskoj Galeriji Gradić, gde smo, bez najave i dogovora, svi zajedno izveli neformalnu odmetničku himnu „Cvijetom cvjetaj, srce moje”. Tada je i Milan Korać pevao, a Žiksa iz Šinobusa uz Zorića svirao usnu harmoniku. Trebao nam je samo još njen glas. Zorić je suvereno pozivao i profesorski prozivao kao da je bio za katedrom. Dok je Nevena izlazila na improvizovani podijum, iz publike je zavibrirala čista radost. Mogao sam i sâm da je pozovem. Iako stidljiva, ona je zapravo bila rođena za scenu. Nevenina autorska pesma „Gde si”, koju nismo uspeli da zabeležimo u studiju, bila je jedna od najlepših koje sam čuo za svojih dana u Prkosu Drumskom. S vremenom, prestala je da peva svoje pesme, iako sam je ponekad podsećao da uzme gitaru i vrati nam onu muziku koju je svojevoljno sklonila od nas. Uvek bi me uz osmeh odbijala. Nastupala je s nama koliko je mogla i koliko joj je prijalo. Prestala je to da čini kada je došlo vreme, ali nije bilo drugog dramatičnog odlaska. Momci s kojima sam svirao iskreno su je voleli. Ona je bila moja Linda Ronstad. Kada je zatrudnela, doktori su joj u sedmom mesecu poručili da bi trebalo da se reši deteta pošto će se beba izvesno roditi s moždanom devijacijom. Nije ih poslušala. Odlučila je da rodi to dete, kakvo je da je.


115 | s t r a n a

Potom su joj kazali da je porođaj rizičan ne samo za život njene bebe, nego i za njen život. Opet ih nije poslušala. Uvek je bila prkos i hrabrost u Prkosu Drumskom. Rodila je devojčicu koju je nazvala Nina, tek da je izgubi nakon četiri meseca. Beba je odmah po rođenju imala operaciju na srcu, a pluća su joj bila nejaka. Nevena je uradila sve što je mogla da to biće provede svoje vreme na zemlji, koliko god se činilo kratkim. Dete se, inače, rodilo s normalnim moždanim funkcijama.


116 | s t r a n a

SUTONI Vozimo se Stipinim kolima, od Dugog Sela prema Dubravi. Vjeran Pavlović i njegova Lidija tamo se venčavaju, a Bojan Rađenović je kum. Razgovaram sa Stipom o tome kako mi se učini da su Novi Odmetnici jedna varljiva igra. Iluzija. Da ne postojimo. Da smo simulakrum kakav smo bili na početku, kada smo lovili jedni druge po elektronskim društvenim mrežama. Stipe se, kao od pelina, sveznajuće smeši. Gledamo u cestu koja odmiče pred nama, obojica sa po hiljadu godina za sobom. Sutoni se razlivaju modro. Onaj mali junak već nas je okupio svojim životom i otkupio svojom smrću. Smrt nije simulacija. Život često jeste.


117 | s t r a n a

HRONOTOPI

Sadašnji trenutak je sve što imamo da pružimo. Jedina tačka snage. Toliko se odatle može dati i u ovoj maloj hronici koja bi na temelju logike i žanrovskih naloga trebalo linearno da se bavi prošlim događajima. U svakom životu se sadašnji trenutak prečesto žrtvuje jučerašnjoj krivici i sutrašnjoj brizi. Mudri ljudi nikada se ne brinu za dva dana, prethodni i potonji. Mudrosti se učim. Žrtvovao sam zato linearnost ove knjige, namerno i dragovoljno. Pišem mimo hronologije. Pravolinijsko pripovedanje nije obavezni uslov za istinitost. Hronologija je silovanje misli. Nasilno ređanje događaja i uspomena u istorijskoj matrici. I jedan protekli sat jeste nečija istorija, nekome su to minuti, a kamoli godina, pet godina ili decenija. Da sam organizovao ovu knjigu metodički, logično i linearno, bilo bi to štivo koje je lakše pratiti. Ali hroničar ne bi bio u dosluhu sa sobom. Sve što se njemu i u njemu desilo, bilo je u sadašnjem trenutku. Svaka dobra ploča ili pesma jeste živ sadašnji trenutak. Iz sadašnjeg trenutka upravo izbijaju uspomene, asocijacije, refleksije i ideje. Počinju da se guraju. Svaka hoće napolje. A hroničar mora da odluči koja je dobra za knjigu, a da nije neprijatna i teška na bilo koji način za drage ljude o kojima piše. Da ne povredi koga. Mora da odabere bezopasne ili one koje umeju da zaplešu na ivici opasnosti i neophodne diskrecije.

Kada se oprostiš s prijateljem, ili ma kojim voljenim bićem, taksativno nabrajanje informacija iz prošlosti samo te


118 | s t r a n a

podseća na to da on više nije ovde. Da ga ne možeš čvrsto zagrliti nakon prekida njegovog fizičkog kontinuiteta na zemlji.

Novi susret s njim nije moguć u hronologiji. Moguć je jedino sada i ovde.


119 | s t r a n a

PALESTRINA Dragana i ja razgovaramo nakon filma koji smo, u društvu moje mudrooke prijateljice Sandre, pogledali o masačusetskom sastavu Morphine. Sandra je tiha, postojana i topla podrška svemu što radim, ona koju uvek volim jednostavno da zovem „bićem”. Pred nama troma, odmotala se priča o Marku Sendmenu, od njegovih detinjih dana, sve do Palestrine, ljupkog i drevnog mesta u Italiji, gde je Sendmenu usred koncerta prsnuo damar. Na fotografiji čoveka koji leži na pozornici, okružen telima onih koji su pokušavali da mu pomognu, videla se samo noga, bermude i slajd koji se otkotrljao na binu. Markova smrt zbližila je ljude i ojačala jednu nezavisnu, ponosnu američku muzičku scenu. Sendmen je umro na bini i nije tiho otišao u grob. Nimalo metaforično, bio je veran svojoj pesmi do kraja. Don’t go quietly into your grave. Palestrina je postala mesto hodočašća. Naš Vrgorac. Par noći ranije, Prkos Drumski svirao je koncert pored Dunava, pred tridesetak dragih duša, na jednom platou koji prima hiljadu tela. Bio je to u svemu nama blizak svet. U publici su se našli i Miodrag i Vladislava Radenković, naši prvi i jedini službeni izdavači. Došli su da nas poslušaju nakon celih deset godina. Dečica su plesala pred binom. Vukašin Višković svirao je prvi celoviti koncert s Prkosom Drumskim. Džimi nam se pridružio na nekoliko pesama. Nevena Stefanović, u zreloj trudnoći, sedela je u obližnjem kafeu i slušala svoj bend.

– Šta ćemo, stara...nastavićemo da se bavimo ovim? – pitam Draganu, posle ovog koncerta i posle pogledanog filma o Sendmenu, koliko ima smisla svirati dalje.


120 | s t r a n a

– Muzikom? Naravno. U rokenrolu nema pobedničkih priča – lakoreko mi odgovara ona koju sam prepoznao i odabrao da s njom delim sve što je u životu dobro i što je manje dobro.

Bio je to poslednji službeni nastup Prkosa Drumskog. U rokenrolu nema pobedničkih priča. „Našao sam se na gubitničkoj zemljiˮ, šapuće mi, pod maskom Ptolomeja, rumunski pesnički zvezdočatac Nikita Stanesku. Razlikujemo se jedni od drugih po brzini. Zajednička nam je jedino samoća.


121 | s t r a n a

s o u n d t r a c k PRKOS DRUMSKI vreme ispred nas jesenje lišće alhemija OLOVNI PLES noć bez jablana ludilo sutoni živog sina tvoga ČOPOR gomila slika san o velikom bijegu imitacija života ČOPOR I NEVJERNI TOMO prognano pleme NAS DVA svatko je jedinstven pogled sa stabla NINA ROMIĆ nina romić & izae EP jazz klub live daljine IVAN ŠKRABE ivan škrabe EP


122 | s t r a n a

(IZMENAVREMENA) pirinčana jutra EP uživo u biblioteci „milutin bojić” razlika je svetlosna MILAN KORAĆ do modrih dubina KATARINA JUVANČIČ I DEJAN LAPANJA selivke hope's beautiful daughters NEVJERNI TOMO pogled s drugog brijega koteški bluz MOR KROM KINSKI III veliki dani mor krom pjeva božićne pjesme ŠINOBUSI nebo od skaja SOLARIS BLUES BAND I ŠINOBUSI oblak nalik tebi BELA JEDRA CRNA PUČINA sazvežđa NIOBA homesick


123 | s t r a n a

NOVI ODMETNICI gledajući unatrag vidim naprijed novi odmetnici devojka koja voli život EDDIE COONEY moirai EP


124 | s t r a n a

autori fotografija u knjizi Aladin Bakhit – Ali korice knjige Nataša Pajović 12 Katarina Juvančič 24 Katarina Juvančič 51 Danilo Veljović Radovanović 61 Sonja Šešlija 75 Miloš Zubac 107 Danilo Veljović Radovanović 112 nepoznati autor 123 Danilo Veljović Radovanović 125


125 | s t r a n a

Miloš Zubac je književnik, kantautor i muzičar iz Novog Sada.

Od početka stoleća vodi sastav Prkos Drumski.

Po njegovoj zbirci pesama Poezika nazvan je istoimeni regionalni

muzički festival u Novom Sadu.

Član je muzičkog kolektiva Novi Odmetnici.

Njegove stihove pevali su kantautori i sastavi: Prkos Drumski,

Milan Korać, Nas dva, Olovni Ples, Nevjerni Tomo,

(Izmenavremena), Mor Krom Kinski III, Human Samii, Mala Fea,

Lightfire.

Oženjen je Draganom. Zajedno imaju dve kćerke, Milenu i Mej.


126 | s t r a n a

S A D R Ž A J : p r v i d e o ................................................................................ 5

MI SMO SE VEĆ SRELI............................................................. 6

VELIKI ČOVEK ....................................................................... 13

SPEKTAKL ............................................................................. 15

HOMBRE .............................................................................. 19

SNOVI HELEN KELER ............................................................. 25

KOTEŠKI BLUZ ...................................................................... 28

IVICA BEGIN STANKOVIĆ ...................................................... 32

MALA FEA ............................................................................ 35

HRVATSKI KRIST ................................................................... 38

TRI KRALJA ........................................................................... 42

PROLJEĆE U DECEMBRU ...................................................... 45

KLACKALICA ......................................................................... 52

NAJVEĆI MALI BEND NA SVETU ........................................... 54

YOU'LL NEVER WALK ALONE ............................................... 62

PREACHIN' BLUES................................................................. 64

MEMORIJAL ......................................................................... 65

NEDOSTAJATI ....................................................................... 72

VIDIMO SE, DRUŽE ............................................................... 73

d r u g i d e o ........................................................................... 76

ROBERTO VODANOVIĆ ČOPOR ............................................ 77

(IZMENAVREMENA) ............................................................. 80

OLOVNI PLES ........................................................................ 83

MILAN KORAĆ ...................................................................... 85


127 | s t r a n a

IVAN ŠKRABE ........................................................................ 87

MOR KROM KINSKI III ........................................................... 91

KATARINA JUVANČIČ I DEJAN LAPANJA ............................... 94

ZRELOST POD NEBOM OD SJAJA .......................................... 96

HOPE’S BEAUTIFUL DAUGHTERS ........................................ 100

ARHIVA JEDNOG PRIJATELJSTVA ........................................ 104

i z b r i s a n e s c e n e ............................................................ 108

MY DEAR FRIEND IVICA… .................................................... 109

DECA SUNCA ....................................................................... 110

GONZALES ........................................................................... 113

SUTONI ............................................................................... 116

HRONOTOPI ........................................................................ 117

PALESTRINA ........................................................................ 119

s o u n d t r a c k ...................................................................... 121


128 | s t r a n a

REZERVNA KULTURA Miloš Zubac Urednik izdanja: Nataša Pajović Priprema: Igor Ninkov Izdavač: Kreativni centar Vigvam Novi Sad 2015. http://vigvam.org/ [email protected] CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 821.163.41-94 ЗУБАЦ, Милош Rezervna kultura [Elektronski izvor] / Miloš Zubac. - Novi Sad : Kreativni centar Vigvam, 2015 Način dostupa (URL): http://vigvam.org/izdavastvo/rezervna-kultura.html. - Nasl. s naslovnog ekrana. - Opis zasnovan na stanju na dan: 21.05.2015. ISBN 978-86-80316-00-0 COBISS.SR-ID 296651527

Rezervna kultura jedinstvena je muzička hronika koja govori o novoj kantautorskoj gerili na prostoru nekadašnje jugoslovenske države. Žanrovski, reč je o uzbudljivom amalgamu nefikcionalne proze, dokumentarnog štiva, epistolarne književnosti i muzičke esejistike, a kolažna građa montirana je u duhu filmske umetnosti. je u duhu filmske umetnosti. Knjiga nije samo dragoceni osvrt na celu jednu alternativnu muzičku scenu o kojoj se u javnosti nedovoljno zna. Ovo je pre svega priča o velikom prijateljstvu koje nije marilo za politička jednoumlja, priča o potrazi za slobodom, priča o ljubavi i najposle – dirljiva posveta izgubljenom drugu. ReRezervna kultura je knjiga koja će se u savremenoj rokenrol literaturi, sve više prisutnoj u regionalnoj književnosti, suvereno smestiti među same vrhove.

Documents

Rezervna Kultura - Miloš Zubac