Poboljšana piramidalna kruna kao najbolji uzgojni oblik za šljivu

Ovih dana su nam se javljali mnogi voćari-amateri koji podižu nove zasade šljive sa pitanjem kako da pravilno formiraju odgovarajući uzgojni oblik. Da bi se formirao uzgojni oblik i voćka što pre dovela u stanje plodonošenja, veoma je važno da se koriste kvalitetne sadnice i na vreme sprovedu ostale operacije (zimska i letnja rezidba, povijanje grana i letorasta, prstenovanje itd.)

Kod nas je u praksi, u savremenoj proizvodnji šljiva, kao ozgojni oblik najviše zastupljena poboljšana piramidalna kruna. Posađene jednogodišnje sadnice se skraćuju u proleće na 110-120 cm. Ukoliko sadnice na sebi imaju prevremene grančice, onda se one proređuju a ostale skraćuju na tri do pet pupoljaka i to obično na spoljni pupoljak. Kada mladari u proleće dostignu 10-15 cm, odstranjuju se svi koji izbijaju na deblu. Mladari koji su konkurencija vodilici se odstranjuju ili pinsiraju. Tokom jula meseca odabiraju se dva mladara na rastojanju oko 30 cm i ostave da rastu, a ostali se pinsiraju ili poviju.

Na početku druge vegetacije, grane koje su ostavljene za skeletne se skraćuju za jednu trećinu, a vodilica 30-40 cm iznad nivoa ovih grana. Letorasti koji zagušuju krunu ili se ukrštaju se režu do osnove. Na kraju jula ili početkom avgusta se na ostavljenoj vodilici opet izaberu dva mladara koja su najbolje razvijena i koja se ne poklapaju sa donjim mladarima već se pružaju u međuprostoru donjih grana. Razmak između ovih grana treba da bude oko 30 cm. Takođe se izabere jedan uspravni letorast za vodilicu, a konkurenti se odstrane ili pinsiraju. Na donjim skeletnim granama se odaberu dva mladara na udaljenosti 60 cm od produžnice ili centralne skeletne grane. Razmak između letorasta trebao bi da bude 25-30 cm. Svo ostali mladari se pinsiraju ili savijaju.

Na početku treće vegetacije prve dve skeletne grane se skraćuju da bi se formirala druga serija sekundarnih grana. Takođe se skraćuju i letorasti ostavljeni za sledeće dve primarne grane i letorasti ostavljeni za sekundarne grane na prvim skeletnim granama. Produžnica se skraćuje na oko 30 cm od vrhova druge serije primarnih grana. U julu se na ostavljenoj produžnici izabere jedan mladar za sledeću primarnu granu, ali koji se ne poklapa sa donjim ostavljenim primarnim granama. Na trećoj i četvrtoj primarnoj grani se ostavljaju letorasti na 60 cm od produžnice sa suprotnih strana tih grana. Rastojanje između tih letorasta je 25-30 cm. Na donje dve primarne grane na razmaku 60 cm od prve serije sekundarnih grana se ostavljaju letorasti za drugu seriju sekundarnih grana.

Na početku četvrte vegetacije uradi se slično kao i na početku treće. Samo se krajem jula na produžnici odabere još jedan letorast za poslednju primarnu granu na produžnici. Na ostalim primarnim granama se ostavljaju mladari za nove sekundarne grane, a na sekundarnim granama mladari na kojima će se formirati nosioci rodnosti. Na početku pete vegetacije vodilica se skraćuje do slabije razvijene bočne grane. Na gornjim primarnim granama se formiraju sekundarne grane na isti način kao i na donjim. Broj primarnih grana treba da iznosi 5-6. u odnosu na produžetak debla donje grane zaklapaju ugao oko 45° a gornje oko 50°.

REZIDBA I FORMIRANJE UZGOJNOG OBLIKA JABUKE

Rezidba je osnovni pomološki postupak koji utiče na učinak ostalih aspekata tehnologije gajenja voća. Istovremeno, ostali postupci utiču na potrebe i reakcije drveta na rezidbu. Efektno vođenje voćnjaka nije skup pojedinačnih tehnika gajenja, već integrisani program postupaka koji utiču jedan na drugi. Preporuke vezane za ostale tehnike gajenja zasnivaju se na pretpostavci da su stabla pravilno formirana, a neobavljanje rezidbe može ograničiti njihov učinak.

Rezidba je katalizator koji omogućava delovanje ostalih tehnika gajenja. Neophodno je pratiti kontinuirano, najsavremenija tehnološka saznanja, koja svuda u svetu teže ka tome, da se postigne takav koncept voćarenja, koji omogućava malu voćku na dohvat ruke (upotreba manje bujnih vegetativnih podloga jabuke) ili (zbog samohodnih platformi) čak veliku voćku, na kojoj je potrebno što manje ručnog rada (osim visoko produktivne berbe 2.000 ili više kg za 8 časova po beraču), koji moraju biti što jednostavniji, kako bi ih bilo moguće sprovesti jeftinijom i manje stručnom radnom snagom. Rezidba ima za cilj pravilno obrazovanja krune, brže prorođavanje, regulisana i zadovoljavajuća rodnost, visok kvalitet ploda, dug vek stabla, manja oštećenja od biljnih bolesti, štetočina i vremenskih nepogoda.

Ekonomika rezidbe jabuke

Rezidba ima veliki udeo u troškovima proizvodnje jabuka. Troškovi rezidbe učestvuju sa otprilike 50% u troškovima rada i 10 -15% u ukupnim troškovima proizvodnje, što zavisi od cene jabuke na tržištu, kao i od stabla različite starosti i gustine. Pošto se velika, starija stabla sa mnoštvom problema pri rezidbi postepeno prevazilaze, a započinje proizvodnja maldih i gušće sađenih zasada, očekuje se značajna promena u troškovima rezidbe. Iako gusti zasadi zahtevaju intenzivniju kontrolu, rezidba malih stabala je znatno efikasnija. Potreba za penjenjem uz stablo se smanjuje ili potpuno nestaje, što značajno povećava produktivnost rezidbe. Kada se veća efikasnost rezidbe ukombinuje sa većim prinosima koji se očekuju u gustim zasadima, treba ocekivati značajno smanjenje troškova proizvodnje. Smanjenje troškova rezidbe biće pokazatelj efikasnog upravljanja gustim zasadima jabuke.

U pokušaju da smanje troškove rezidbe, neki proizvodači ozibljno zanemaruju ovaj veoma važan aspekt tehnologije gajenja. Izostavljanje rezidbe je izvor značajnih ušteda jer predstavlja veliki deo ukupnih troškova i plaća se odmah i u gotovini. Za razliku od propusta u zaštiti od štetočina, neobavljanje rezidbe ne onemogućuje prodaju roda. Posledice neodgovarajuće rezidbe se sporo razvijaju i teško primećuju. Nažalost, one su obično dugotrajne.

Prvi problem koji se uoči ako se rezidba zanemari jeste opadanje kvaliteta ploda, što samo produbljuje ekonomski problem koji je doveo do nedostatka sredstava za rezidbu. Posle

godinu ili dve zanemarivanja, troškovi rezidbe će se značajno uvećati, a reakcija verovatno nece biti zadovoljavajuca. U ovakvim situacijama obično sledi pokušaj da se jačom rezidbom nadoknade godine zanemarivanja. Ovako će se smanjiti prinos i podstaći nepotreban vegetativni porast koji će, suprotno očekivanom, negativno uticati na kvalitet ploda i ozbiljno zakomplikovati buduću rezidbu. Za ponovno uspostavljanje produktivnosti i kvaliteta ploda i stavljanje bujnosti pod kontrolu mogu biti potrebne tri ili četiri godine. čim se uspostavi prihvatljiv odnos izmedu vegetativnog i rodnog porasta, neophodno je obavljati redovnu, godišnju i stalnu rezidbu kako bi se ova osetljiva ravnoteža održala; troškovi ovakve rezidbe moraju se smatrati veoma bitnim delom budžeta namenjenom proizvodnji.

Da bi se postigla bolja produktivnost, voćnjaci sa retko posađenim velikim i starim stablima jabuke se brzo zamenjuju manjim, gušće sađenim stablima. Mišljenja o optimalnoj visini stabala i razmaku sadnje se razlikuju, a svi se slažu da su manja stabla ekonomski opravdanija. U prošlosti prihvaćeni načini gajenje visokih stabala više nisu zadovoljavajući, tako da mora doći do značajnih promena u pogledu visne stabala i razmaka sadnje. Jasno je da rezidbu i formiranje uzgojnog oblika kao načine uzgoja treba prepraviti i prilagoditi gustoj sadnji.

Prednosti guste sadnje naširoko se predstavljaju javnosti. Očekivanja da će ovakva stabla rano rađati, da će imati visoke prinose i da u njih neće biti potrebno uložiti veći rad, nisu se pokazala ispravna. U ispitivanima mladih stabala sađenih na različitom odstojanju u (Vašingtonu 1976), objavljeno je da se prosečan prinos u voćnjacima starosti 5-12 godina nije povećavao poslednjih 17 godina. Nije primećeno da prinos zavisi od podloge, a i gustina sadnje je imala mali uticaj na prinos. Detaljnija ispitivanja otkrila su da je uticaj određenih uzgojnih tehnika na prinos bio veđi od uticaja podloge ili gustine sadnje. Rodni potencijal ostvaren je samo u onim voćnjacima sa gusto posađenim stablima u kojima je velika pažnja posvećena uzgojnim tehnikama.

Prednosti gustog načina sadnje su realne i značajne. Ipak, ove prednosti moći će u potpunosti da iskoriste samo oni proizvođači koji savesno primenjuju odgovarajuću tehniku gajenja. U pomenutom ispitivanju, jedan od najvažnijih činilaca koji utiču na ranu proizvodnju je formiranje uzgojnog oblika mladih stabala. Rezidba i formiranje uzgojnog oblika se ne mogu razdvojiti, s obzirom da ove tehnike prate jedna drugu kod mladih stabala, a formiranje uzgojnog oblika mladog stabla u velikoj meri određuje tehniku rezidbe rodnog stabla. Ove dve tehnike utiču na način i intenzitet porasta, a greške u primeni bilo koje od njih mogu poništiti trud koji se ulaže u druge tehnike koje su deo tehnologije gajenja. Pravilna rezidba i formiranje uzgojnog oblika su veoma bitne za ranu proizvodnju, održivo visoke prinose, optimalan kvalitet ploda i efikasno upravljanje voćnjakom.

Preporuke za formiranje uzgojnog oblika zavise od uslova uspevanja, posebno temperature i svetlosti, i mogu se značajno razlikovati u pojedinim oblastima. Razlike u klimatskim uslovima utiču kako na bujnost, tako i na plodnost, i predstavljaju glavne faktore na koje treba paziti pri određivanju odgovarajućih programa rezidbe.

Ciljevi rezidbe i formiranja uzgojnog oblika

Iako će u nerodnim godinama uvek biti potrebno obaviti rezidbu do određenog stepena, naglasak ipak treba staviti na formiranje uzgojnog oblika. Idealno bi bilo da se porast mladog drveta usmeri na grane koje će biti stalno prisutne na rodnom stablu, pri čemu treba izbeći suvišan porast koji će se ukloniti pre dolaska na rod. Tehnika formiranja uzgojnog oblika treba da podstakne ranu rodnost i razvoj snažne osnovne strukture grana koje će nositi težinu roda u narednim godinama. Osnovni oblik treba da omogući formiranje i održavanje optimalnog oblika stabla. Formiranje uzgojnog oblika takode treba da omogući razvoj stabla koje će se u narednim godinama lako održavati. U smislu ovog održavanja, rezidba je uzgojna tehnika na koju formiranje uzgojnog oblika najviše utiče. Rezidba starijih stabala u velikoj meri predstavlja popravku ranije naćinjenih grešaka i propusta.

Količina i kvalitet roda jabuke zavise od odnosa između vegetativnog i generativnog porasta. Drvenasta tkiva stabla se “takmiče” sa plodovima oko krajnjih produkata listova, i prekomeran vegetativni rast obavlja se na račun plodova. Umeren vegetativni porast neophodan je za razvoj velike i funkcionalne lisne površine kao i novih nosećih grana. Neodgovarajući vegetativni porast utiče na smanjenje rodnosti i veličine plodova. Na odnos između vegetativnog i generativnog porasta utiče veliki broj činilaca kao što su đubrenje, vremenski uslovi i težina roda, ali rezidba uvek igra značajnu ulogu.

U suštini, pravilnom rezidbom se uklanjaju nerodne grane, održava optimalna bujnost rodnih grana i podstiče stalni razvoj novih nosećih grana koje zamenjuju one koje su rezidbom uklonjene. Grane mogu biti nerodne iz razloga što je bujnost prevelika ili premala.

Previše bujna stabla mogu se razviti kao reakcija na prekomerno đubrenje, jaku rezidbu ili gubitak roda. Nedovoljna bujnost može biti posledica neodgovarajućeg đubrenja, nedovoljne rezidbe ili njenog izostanka, preteranog odsecanja ili zasenjivanja. Ukoliko su previše zasenjene, rodne grane će brzo postati nerodne. Za razvoj novih nosećih grana potrebna je umerena, ali ne prekomerna bujnost i dobra osvetljenost.

U prethodnom nabrajanju činilaca, periodičnost vezana za izlaganje svetlosti (ili zasenjivanje) je od velike važnosti. Često se kaže da je ograničavajući faktor za rodnost jabuke senka koju ona pravi sopstvenim stablom. Od podjednake je važnosti i senka susednih stabala u gusto saćenim zasadima. Iskustva su pokazale su da unutar krošnje jabuke postoje jasne svetlosne zone.

Sloj plodova i listova na spoljašnjoj površini krošnje dobija veliku količinu dostupne svetlosti koja prevazilazi potrebe drveta. Drugi sloj prima njemu odgovarajuću količinu, a treći deo u centru krošnje prima količinu koja nije dovoljna za formiranje kvalitetnog roda. Rešenje za postizanje bolje rodnosti nalazi se u uklanjanju nerodnog dela koji je neodgovarajuće osvetljen, što će poboljšati sveukupnu efikasnost dela voćnjaka koji se nalazi pod stablima.

Slika 1: Prodiranje svetlosti u krošnju velikog stabla jabuke.

Zona do koje stiže ispod 30% ukupnog sunčevog zračenja je manje rodna i daje sitnije plodove neodgovarajuće boje. Ranije je uobičajeno rešenje za ovaj problem bilo ukloniti noseće grane u jako zasenjenoj unutrašnjosti krošnje. Ovo je na izvestan način imalo efekta pošto su se tako zaista uklanjali neki plodovi u unutrašnjosti, ali efikasnost nije poboljšana. Pored toga, ovakvom tehnikom su se noseće grane usmeravale ka gornjem i spoljašnjem delu krošnje, što je dovodilo do pojave veoma velikih stabala. Ova pojava, iako nije bila efikasna, mogla se tolerisati pri velikim razmacima sadnje. Na malim razmacima sadnje, ova tehnika brzo dovodi do pojave krošnji koje se preklapaju i zasenuju same sebe i jedne druge. Ovaj način rezidbe kojim se formira otvoreno središte krošnje može veoma brzo pretvoriti gusto sađen voćnjak u gustiš koji je nemoguće kontrolisati.

Dva najvažnija faktora koja određuju procenat ukupne lisne površine koja prima nedovoljnu kojičinu svetlosti su veličina i oblik krošnje. Zasenjeni nerodni deo se smanje sa smanjenjem veličinom krošnje. Procenat ukupne lisne površine koja prima manje od 30% ukupne svetlosti povećao se od 8% u patuljastim stablima visine 2,43 m, preko 13-19% u srednje patuljastim stablima visine 3,65 - 4,9 m, pa do 24% u stablima standardne visine od 6 metara. Jedan od mnogobrojnih faktora koji utiču na veličinu drveta je rezidba, kojom se veličina može kontrolisati samo do određene granice.

Konačna veličina drveta biće rezultat međusobnog uticaja podloge, sorte, zemljišta, đubrenja, orezivanja, činilaca koji usporavaju rast kao i rezidbe, a precizna kontrola veličine drveta zahteva odgovarajuću kombinaciju svih ovih promenljivih faktora. Ipak, u gusto sađenim voćnjacima, glavni cilj rezidbe mora biti smanjenje visine drveta i povijanje grana kako bi se senka koju drvo pravi samome sebi i susednim stablima svela na najmanju moguću meru.

Stabla sa otvorenim centralnim delom, sklona su formiranju guste krošnje loptastog oblika koja jako zasenjuje donju trećinu stabla. Ne samo da ovakvo stablo nije rodno svom svojom veličinom, već se njegov deo koji daje najveći rod nalazi na vrhu gde su plodovi najteže dostupni. U krošnji oblika konusa ili piramide veći procenat ukupne lisne mase izložen je odgovarajućoj količini svetlosti, pa je i nerodna zona manja. Pored toga, najveći deo plodova razvija se u donjem delu drveta što olakšava mere nege i berbu.. Krošnja konusnog oblika zahteva centralnu vođicu, otvoreni raspored grana koji omogućava prodor svetlosti u unutrašnjost krošnje, horizontalno postavljene grane, i gornje grane koje su tako postavljene i skraćene da na grane ispod njih bacaju najmanju moguću senku. Tehnike formiranja uzgojnog oblika trebalo bi da budu usmerene ka zasnivanju najefikasnijeg oblika krošnje, dok ga tehnike rezidbe trebaju održavati tokom trajanja rodnosti zasada.

Kao što izloženost svetlosti utiče na proizvodnju hranljivih materija u listovima, oblik i veličina krošnje utiču na njihovu distribuciju. Za razliku od manjih, velika stabla imaju više osnovnih nego rodnih grana. Odavde proizilazi da se u većim krošnjama transformiše veća količina hranljivih materija u materije koje služe za porast drveta. Zbog jako zasenjenog centralnog dela, unutrašnji delovi skeletnih grana u krošnjama sa otvorenim centralnim delom su nerodni, čak iako su njihovi spoljašnji krajevi rodni. Stabla konusnog oblika iste visine i rasporeda grana imaju manje potpornih grana, vršne grane su kraće i grane su rodne sve do debla. Takođe imaju mnogo manje osnovnih grana po jedinici

površine od stabala sa otvorenim centralnim delom; shodno tome, veća količina asimilata iz listova dostupna je za formiranje plodova. Stabla u zasadima guste sadnje treba da imaju najviše rodnih, a najmanje strukturnih grana.

Iz svega što je navedeno do sada, može se zaključiti da su osnovni razlozi za obavljanje rezidbe su postizanje što bolje izloženosti krošnje sunčevoj svetlosti, uklanjanje nerodnih grana i formiranje krošnje do efikasnog i stabilnog oblika. Rezidba omogućava formiranje krupnijih plodova, njihovo ujednačeno zrenje i povećani sadržaj šecera. Pesticidi se bolje raspoređuju i prijanjaju na rezidbom pravilno oblikovanoj krošnji, što mere zaštite voća čini efikasnijim, a unutrašnjost ovakve krošnje se brže suši posle kiše. Ovako se omogućava i lakši pristup plodovima za vreme berbe.

Ciljevi formiranja uzgojnog oblika i rezidbe mogu se svesti na jedan glavni cilj - formirati i održati malo, kompaktno i efikasno stablo koje će moći da iskoristi maksimum dostupne sunčeve svetlosti. Uspešno dostizanje ovih ciljeva zahteva razumevanje (1) fiziologije porasta stabla, (2) tehnologiju gajenja komercijalnih sorti jabuke, (3) osnove formiranja uzgojnog oblika i rezidbe, (4) reakcije na različite vrste rezidbe, i (5) uticaj ostalih faktora na koje rezidba utiče, kao što su bujnost i rodnost. Sledi detaljna analiza ovih faktora i njihovog međusobnog uticaja.

Fiziologija porasta stabla

Porast stabla jabuke odvija se na nekoliko načina. Sastoji se od razvoja izdanaka, listova i plodova koji je vidljiv, kao i od manje očiglednog zadebljavanja izdanaka i formiranja korena. Za sve vrste porasta potrebne su hranljive materije koje se proizvode u listu. U početnom delu vegetacije porast zavisi od uskladištenih rezervi ugljenih hidrata i azota koji su proizvodi fotosintetske aktivnosti u prethodnoj sezoni. Kasnije tokom sezone za porast drveta i roda služe hranljive materije proizvedene u tekućoj sezoni, kao i za obnavljanje rezervi za predstojeći period mirovanja i početnu fazu porasta narednog proleća. Za ove procese neophodna je zdrava i funkcionalna lisna površina.

Tačka porasta stabla jabuke je bilo koje mesto na stablu koje može da usmeri kretanje hranljivih materija iz listova ka sebi. Ovu sposobnost imaju izdanci i plodovi koji aktivno rastu i oni se oko hranljivih materija “takmiče” kako međusobno, tako i sa ostalim tačkama porasta, kao što je koren. Količina hranljivih materija je ograničena i činjenica da su usmerene ka plodovima u razvoju smanjuje njihovu količinu dostupnu za porast mladara i korena. Veliki broj plodova dovodi do smanjenog porasta korena, a utiče i na broj i bujnost izdanaka. Na ovaj nacin plodonošenje doprinosi kontroli bujnosti stabla, porasta letorasta i veličine samog drveta. Što je odstojanje izmedu stabala manje, uloga ovog mehanizma za kontrolu porasta je veća. Slabija rezidba u gusto sađenim voćnjacima može dovesti do pojačanog vegetativnog porasta, što može imati za posledicu brzu pojavu gustiša i gubitak rodnih grana zbog zasenjivanja. Da bi se postigla optimalna kontrola rasta, težinu roda treba prilagoditi najvećem mogućem broju plodova odgovarajuće veličine, kvaliteta i ponovnom cvetanju.

Slika 2 : Rast grana kao reakcija na različitu orijentisanost:a) vertikalan

b) u blizini, ali iznad horizontale i

c) ispod horizontale.

Isprekidane crte razdvajaju jednogodišnje i dvogodišnje drvo. Primećuje se smanjeni porast i pojava većeg broja grana na slici b u poređenju sa a; nedostatak terminalnog porasta i razvoj nepoželjnih bujnih vodopija pod c.

Uobičajen način porasta centralne vođice kod jabuke prikazan je na slici 2 a. Porast u visinu se najvećim delom odvija iz samog terminalnog pupoljka. Izdanci se mogu formirati i iz nekoliko bočnih pupoljaka, ali oni obično prelaze u rodne grančice ili ostaju dormantni. Proizvodnja i silazno kretanje regulatora rasta od terminalnog izdanka ograničava formiranje izdanaka iz bočnih pupoljaka. Ovi prirodni regulatori rasta takođe mogu da spreče razvoj cvetova. Što je bujnost vegetativnog porasta veća, proizvodi se veća količina ovih materija koje inhibiraju formiranje cvetova. Kada dođe do velike vegetativne bujnosti, javlja se veliki broj izdanaka i mali broj cvetnih pupoljaka.

Ako se centralna vođica savije do skoro horizontalnog položaja, promeniće se pravac kretanja regulatora rasta. Ukupan vegetativni porast će se smanjiti, pojaviće se veći broj bočnih grana i podstaćiće se formiranje cvetova(sl. 2b). Ako se vođica savije ispod horizontalnog položaja, terminalni porast gotovo prestaje i biva zamenjen bujnim i uspravnim vodopijama blizu osnove grana (sl. 2c).

Orezana grana uvek će ostvariti manji porast od neorezane. Neki načini orezivanja podstiču vegetativni porast na mestu reza što stvara varku pojačanog porasta, ali je deo koji izraste uvek manji od odstranjenog dela i porasta koji bi on ostvario. Pošto se rezidbom uklanja potencijalna lisna površina za narednu vegetacionu sezonu, kao i uskladištene rezerve u samom drvetu, jačina rezidbe meri se pre brojem tačaka porasta nego količinom uklonjene drvne mase. Rezidba se uglavnom obavlja tokom zime. Na kraju svake vegetacione sezone, nadzemni deo drveta i koren su u ravnoteži. Rezidbom u toku mirovanja vegetacije uklanjaju se neke tačke porasta, što povećava količinu resursa iz korena za preostale pupoljke. Ovo dovodi do jačanja koje delimično nadoknađuje uklonjenu drvnu masu; i, ako rezidba nije ekstremne jacine, neto gubitak je minimalan. Uopšte, slabija rezidba ima veći uticaj na raspored porasta delova drveta nego na ukupan porast. Ipak, ukoliko se ukloni veoma veliki broj tačaka porasta, ukupan porast u narednoj sezoni biće značajno smanjen, a porast iz preostalih tačaka porasta prekomeran.

Za razliku od zimske, letnja rezidba nema za cilj jačanje porasta. Rani porast izdanaka, listova i plodova obavlja se na račun rezervi uskladištenih u tkivima drveta; kasnije tokom vegetacije listovi nanovo dopune ove rezerve. Ako se aktivna lisna površina ukloni sredinom leta, pre početka kretanja hranljivih materija od listova ka drvetu, krajnji efekat biće pražnjenje rezervi u drvetu, što dovodi do smanjene bujnosti u narednoj vegetaciji. Ovaj efekat je direktno proporcionalan količini uklonjene lisne mase.

Slika 3 (a, b, c, d):Reakcija porasta bujnih, uspravnih grana “Delišesa” na jako prekraćivanje grana u periodu

mirovanja vegetacije. Isprekidane crte razdvajaju drvo različite starosti.

a) nije bilo prekraćivanja b) prekraćivanje jednogodišnjeg drveta za jednu trećinuc) prekraćivanje za dve trećined) prekraćivanje za tri trećine (cela jednogodišnja grana je uklonjena).

Kao reakcija na jače prekraćivanje jednogodišnjeg drveta, uočava se pojačan porast bujnih izdanaka i prelazak rodnih grančica u vegetativne izdanke Prekraćivanje starijih grana d) ima za rezultat prelazak rodnih grančica u nerodne i bujne vegetativne izdanke.

Svi načini rezidbe mogu se podeliti u dve osnovne kategorije, prekraćivanje i potpuno uklanjanje grana i izdanaka. Razlike u intenzitetu porasta stabla posle skraćivanja, odnosno potpunog uklanjanja, mogu se odrediti na osnovu različitih reakcija u kretanju regulatora rasta u orezanoj grani na ove dve tehnike. Kod potpunog uklanjanja, čitava grana ili izdanak se odstranjuju na mestu spajanja sa skeletnom, bočnom granom ili deblom. Za razliku od toga, prekraćivanje podrazumeva uklanjanje samo jednog dela grane što ima za posledicu ometanje uobičajenog kretanja regulatora rasta u preostalom delu grane. Karakteristične reakcije u porastu bujnih uspravnih grana na prekraćivanje prikazane su na prethodnoj slici. Što je jače orezivanje jednogodišnjeg drveta, jača je i reakcija u vegetativnom porastu iz pupoljaka ispod reza (sl. 3 a-c). Da ne bi došlo do zasenjivanja nižih delova drveta, jednogodišnje drvo se stoga retko orezuje, i ostavlja se neorezanim da bi se na njemu formirali cvetni pupoljci koji će u narednoj sezoni dati rod. Prekraćivanje starijeg drveta (sl.3 d) ima za posledicu prelazak potencijalno rodnih pupoljaka u bujne i nerodne vegetativne izdanke. Tako, dvogodišnje grane se obično prekracuju kako bi se njihova dužina smanjila, a trogodišnje kako bi se zamenila ili podmladila stara grana, pošto će nova grana koja zauzme njeno mesto formirati rodne grančice koje ce lakše moći da izdrže težinu roda. Reakcija na prekraćivanje može biti različita i zavisi od uticaja nekoliko faktora. Prirodno bujne sorte sa jakim porastom u visinu, kao što je “Delišes”, više reaguju na prekraćivanje od manje bujnih sorti. Bujne sorte na prekraćivanje reaguju jakim vegetativnim porastom. Za razliku od uspravnih, prekraćivanje uporednih horizontalnih grana dovodi do malog povećanja njihovog vegetativnog porasta u poređenju sa isto tako orijentisanim neorezanim granama. Ipak, rez nastao prekraćivanjem podstiče bujniji porast iz pupoljaka u svojoj blizini i proporcionalno smanjuje razvoj bočnih grana duž te horizontalne grane. Velika težina roda može smanjiti ili čak potpuno sprečiti uobičajenu reakciju porasta na rezidbu prekraćivanjem. Nasuprot prekraćivanju, rezove nastale potpunim uklanjanjem grana i izdanaka na prati dramatično povećanje bujnosti vegetativnog porasta. Pošto normalno kretanje regulatora rasta u delovima koji nisu orezani ostaje u velikoj meri isto, porast izdanaka i zadebljavanje grana nastavljaju se normalnim tokom. Rezidba potpunim uklanjanjem grana zgodna je za odstranjivanje klonulih grana i vodopija. Medutim, i posle ove rezidbe može doći do pojačanog porasta. Novi izdanci izbijaće posle rezidbe iz pupoljaka u osnovi uklonjene grane. Da ne bi ostali ovakvi pupoljci, rezovi treba da su čisti i načinjeni do same osnove izdanka koji se uklanja.

Prekraćivanje i potpuno uklanjanje može se obaviti i sa ciljem podsticanja porasta, na primer u slučaju kada neorezana grana nema dovoljno izdanaka koji bi izneli celokupan rod. U ovoj situaciji postoji veliki broj začetaka novih izdanaka koji su nedovoljne dužine, i koji po svoj prilici neće moći da dostignu neophodnu dužinu. Do ove pojave uglavnom dolazi zbog prevelikog broja rodnih grančica, nepravilne rezidbe i podmlađivanja grana. Porast se može podstaći uklanjanjem nekih rodnih grančica, što će izazvati pojačani porast izdanaka.

Opšta pravila koja treba poznavati pre nego što se započne sa rezidbom

Kako bi se rezidba obavila na pravilan način, treba poznavati bujnost drveta, odnosno broj i dužinu izdanaka. Na bujnost u velikoj meri utiče podloga, tj. da li je ona standardna, srednje patuljasta ili patuljasta. Najveća i najbujnija stabla formiraju se na standardnim podlogama. Patuljaste podloge daju niska stabla male bujnosti, i obično nose veliki broj rodnih pupoljaka. Rezidbu treba izvršiti tako da se stimuliše umeren porast izdanaka. Veličina patuljastih stabala je između ove dve kategorije i ona se odlikuju bujnim porastom izdanaka, pa ih treba orezivati na način koji će tu bujnost smanjiti. To su uglavnom postiže orezivanjem bujnih izdanaka vršnog dela drveta koji zasenjuju donje grane.

Pri orezivanju skeletnih grana, treba znati koje se sekundarne grane i izdanci na njima javljaju:

1. Vodopije su bujni vegetativni izdanci koji iscrpljuju drvo pošto koriste hranjlive materije neophodne za proizvodnju ploda. Često se javljaju u osnovi kalemljenih stabala, na račvama i na mestima ranijih rezova.

2. Patrljci i polomljene grane nastaju posle jakih vetrova, velikog opterećenja težinom roda ili nepravilne rezidbe. Na ovim mestima olakšan je prodor insekata i uzročnika bolesti, pa ih treba prekratiti do zdrave grane ili ih potpuno ukloniti.

3. Grane koje rastu nadole formiraju mali broj cvetnih pupoljaka, zasenjuju ili se naslanjaju na rodnije skeletne grane, što dovodi do oštećenja kore, što olakšava prodor insektima i uzročnicima bolesti. Od dve grane koje se oslanjaju jedna na drugu treba prekratiti ili ukloniti onu koja je manje rodna.

4. Zasenjene grane u unutrašnjosti krošnje daju rod slabijeg kvaliteta, a berba tih plodova je otežana zbog njihove nedostupnosti.

5. Do ugrožavanja rasta centralne vođice dolazi kada vodopije ili izdanci u blizini vrha drveta prerastu najviši pupoljak stabla centralne vođice. Njih treba prekratiti da drvo ne bi poprimilo lošu strukturu i nepravilan oblik.

6. Uzane račve nastaju kada se grana formira više paralelno nego normalno u odnosu na deblo ili granu sa koje polazi. Kako obe grane rastu, kora između njih počinje da ometa formiranje čvrstog spoja između njih.

7. Žbunasti porast javlja se kada se nekoliko grana razvija iz iste tačke porasta na deblu ili grani. Veze tih grana sa osnovom su slabije, pa treba ostaviti izdanak koji ima najbolji položaj, a ostale ukloniti.

8. Rezidba prekraćivanjem ili preusmeravanjem rasta obavlja se kako bi ograničio ili skrenuo rast centralne vođice ili grana. Za ograničavanje porasta, granu treba prekratiti do slabog pupoljka ili bočne grančice; za preusmeravanje porasta treba odstraniti deo izdanka do pupoljka, grančice ili grane orijentisane u željenom smeru.

Takode, radi lakše rezidbe, na grani treba prepoznati delove koji se razlikuju po starosti. Jednogodišnji izdanci pri vrhu grane predstavljaju najmlađe drvo, i na njima još nema bočnih rodnih grančica ili izdanaka, već samo bočnih pupoljaka iz kojih će se u sledećoj sezoni razviti bočne rodne grančice ili izdanci. U starije drvo spadaju grane starosti dve ili više godina, koje nose rodne grančice i izdanke. Intenzitet i bujnost porasta posle rezidbe zavišiće od starosti delova drveta koji su orezani.

Slika 4: Rezidba po godinama rasta grana.

Kako bi se rezovi pravili na odgovarajućim mestima i izbeglo odstranjivanje prevelikog broja rodnih pupoljaka, potrebno je znati razlikovati vegetativne i rodne pupoljke. Reproduktivni pupoljci formiraju se u vegetacionoj sezoni koja prethodi onoj u kojoj će od njih nastati plodovi, s tim što se plodovi ne formiraju iz svih začetih pupoljaka. Broj pupoljaka koji daju cvetove zavisiće od uslova uspevanja tokom sezone zametanja pupoljaka i tokom predstojećeg zimskog perioda, a neke sorte čak formiraju pupoljke po principu slučajnosti i retko zameću veliki broj pupoljaka tokom godine visoke rodnosti. U svakom slučaju, pupoljci iz kojih će se formirati plodovi u narednoj sezoni postaju vidljivi pre kraja zime. Pupoljci se javljaju samo na dvogodišnjim ili trogodišnjim rodnim grančicama koje nisu deblje od olovke.

Pupoljci koji će dati plodove lako se prepoznaju po obliku. Oni su veći i više zaobljeni od lisnih pupoljaka i obično se nalaze na vrhovima rodnih grančica i kratkih izdanaka. Retko se mogu pronaći bočno na izdancima. Lisni pupoljci su sitniji i trouglastog su oblika. Nalaze se bočno na izdancima i rodnim grančicama, kao i na vrhovima izdanaka.

Postupak rezidbe stabala jabuke moguće je izraziti u pet pojednostavljenih koraka, što naravno ne znači da treba zanemariti detaljnu analizu ove tehnike koja sledi i koja će u velikoj meri pomoći pravilniju, precizniju i efikasniju rezidbu.

Slika 4a : Generativni pupoljci nalaze se na vrhovima rodnih grančica. Krupniji su i više zaobljeni od lisnih pupoljaka.

Treba započeti sa pravljenjem velikih rezova, a završiti sa detaljnijom rezidbom. Uklanjanje većih grana olakšaće preglednost i ukazati koje izdanke i grane treba dalje orezivati.

1. Treba odstraniti mrtve i odumiruće grane. Na njima nema novog porasta i svetlije su boje od zdravih.2. Odabrati centralnu vođicu i ukloniti ostale izdanke koji su joj konkurentni (one koje rastu u blizini vođice). Kada vođica dostigne visinu koja onemogućava berbu, treba je prekratiti do dvogodišnjeg drveta. Ako se vođica savije pod težinom roda, treba odabrati drugi izdanak i otkloniti sve ostale koji su u njegovoj blizini.3. Ukloniti grane koje prave veliku senku. Kod polupatuljastih stabala gornje grane trebalo bi da budu najmanje 90 cm iznad donjih. Kod patuljastih stabala, grane mogu biti i na manjoj međusobnoj udaljenosti. Na bujnom stablu sa centralnom vođicom ne bi trebalo da bude više od pet donjih grana.4. Održavati vec formiran oblik krošnje. Osnovni oblik centralne vođice lako se gubi kada dužina gornjih dostigne dužinu donjih grana. Onda gornje grane treba prekratiti do odgovarajuće dužine, i to po opštem pravilu tako da njihova dužina iznosi oko dve trećine dužine donjih grana.5. Treba završiti detaljnom rezidbom. Ukloniti izdanke koji su nerodni i koji prave senku, a to su obično vodopije i klonuli izdanci. Često vršni deo krošnje ima previše bujnih uspravnih izdanaka, pa neke od njih treba potpuno ukloniti.

Nekoliko opštih praktičnih saveta pri rezidbi:

1. Treba orezivati kasno tokom perioda mirovanja kako bi se izbegla oštećenja od hladnoće.2. Rezidba treba da je jača na zanemarenim stablima ili bujnim sortama, a slabija kod manje bujnih sorti.3. Prekraćivanje treba obavljati rezovima tik iznad pupoljka ili grane.4. Uklanjanje treba obavljati rezovima tik iznad osnove grane koja se uklanja.5. Ne praviti rezove preblizu grani sa koje se izdanak ili druga grana odstranjuje.6. Ne obavljati kompletnu rezidbu sa ciljem da se dosta zasenjeno drvo transformiše u rodno tokom samo jedne godine. Ovakvu rezidbu treba razvući na nekoliko godina.7. Premazi za rane nastale orezivanjem nisu neophodni u periodu mirovanja vegetacije.8. Alat koji se koristi pri orezivanju treba prilagoditi veličini grane koja se uklanja. Koristiti ručne makaze za male grančice, makaze za rezidbu za grane srednje veličine i testeru za velike grane.

Pravila formiranja uzgojnog oblika i rezidbe mladih stabala jabuke

Formiranje uzgojnog oblika i rezidbu mladog stabla jabuke treba započeti sa sadnjom, a formiranje uzgojnog oblika nastaviti dok ono ne dostigne zrelost. Razumno primenjen plan formiranja uzgojnog oblika i rezidbe mladog stabla eliminiše kasniju potrebu za skupom korektivnom rezidbom, formira dobru strukturu i podstiče rano formiranje plodova. Specifični godišnji planovi variraće u zavisnosti od nekoliko faktora, uključujući bujnost sorte, način porasta stabla, prevremeni razvoj, krajnju veličinu stabla i to da li je stablo sa ili bez potpore. Na stablima sa kojih će se berba obavljati mehanizovano treba pravilno formirati uzgojni oblik od samog početka.

Stablo bez potpore

Kod mladih stabala, veći naglasak treba staviti na tehnike formiranja uzgojnog oblika nego na rezidbu. Pošto najveći broj rezova na mladim stablima podstiče vegetativni porast i odlaže cvetanje, rezidbu treba strogo ograničiti na rezove koji su neophodni za pravilan razvoj drveta. Na mladim stablima skeletne grane se retko same postavljaju u položaj koji stablu daje maksimalnu snagu i omogućava optimalnu izloženost svetlosti. Odabir i povijanje skeletnih grana olakšavaju ove probleme i pomažu u kontroli porasta i stimulaciji ranog formiranja ploda.

Pristupi formiranju uzgojnog oblika i rezidbi variraju u zavisnosti od načina porasta konkretne sorte. Uzgojni oblik sorti sa porastom koji ide u širinu, kao što je “Zlatni delišes” ili “Ajdared” može se sa relativno malo napora formirati u konusni oblik (sl.5).

Slika 5. Način porasta “Zlatnog delišesa”: Uočava se dobro definisana centralna vođica, grananje pod velikim uglom i umeren porast u visinu.

Kod bujnih sorti uspravnog porasta kao što je “Delišes” pažnja se mora obratiti na odabir skeletnih grana i njihovo povijanje kako bi se dobio željeni uzgojni oblik (sl. 6 -8).

Slika 6. Način porasta “Delišesa”. Uočava se bujni porast u visinu koji je konkurentan centralnoj vođici, preveliki broj skeletnih grana i mali uglovi grananja.

Slika 7. Stablo prikazano na slici 6. posle odabira skeletnih grana i skraćivanja centralne vođice. Uočljivo je odstojanje izmedu skeletnih grana duž debla.

Slika 8.Stablo prikazano na slici 7. posle postavljanja štapova koji se koriste pri povijanju grana. Povijanjem se povećava ugao grananja, smanjuje bujnost skeletnih grana, podstiče formiranje cvetnih pupoljaka, smanjuje konkurentnost centralnoj vođici i uklanjaju smetnje koje donje skeletne grane prave porastu gornjih skeletnih grana više na deblu.

Nepravilan odabir skeletnih grana može dovesti do prestanka rasta centralne vođice zbog formiranja njihovog prevelikog broja iz jedne tačke debla (sl.9). Tokom prvih godina formiranja uzgojnog oblika, treba obratiti pažnju na formiranje centralne vođice. Gubitak dominacije centralne vođice može dovesti do formiranja loptaste krošnje otvorenog središnjeg dela, sa lošom distribucijom svetlosti.

Slika 9. Efekat koji nastaje kada su skeletne grane blizu jedna drugoj. Ograničavanje porasta vođice dovodi do gubitka njene dominacije i razvoja nepoželjnog loptastog oblika krošnje.

Plodovi koji se formiraju na glavnom izdanku moraju se ukloniti; ukoliko se ovo ne obavi, njihova težina će dovesti do toga da se vođica savije ili “izgubi plod” (sl. 10).

Slika 10. Efekat gubitka centralne vođice zbog “gubljenja ploda”. Primećuje se naginjanje centralne vođice nad skeletnu granu ispod nje kao i slab porast skeletnih grana na suprotnoj strani drveta. Zasenjivanje ima za rezultat gubitak rodnih grana u unutrašnjosti i formiranje nepoželjnog loptastog oblika krošnje.

Porast plodova još više slabi vođicu koja se obično naginje nad skeletnu granu, što ima za posledicu njeno zasenjivanje i gubitak.

Formiranje centralne vođice

Tokom prve vegetacione sezone, najveći broj stabala će u blizini glavnog reza formirati mnoštvo bujnih izdanaka. Oni se razvijaju iz 2 – 4 pupoljka koji su najbliži vrhu. Izdanci su obično manjeviše jednake veličine i bujnosti sa iznenadujuće malim uglovima grananja. Jedan od ovih izdanaka, obično onaj najbliži vrhu, treba izabrati za centralnu vođicu, a njoj konkuretne izdanke pincirati još dok su vodenasti (sl. 11). U narednim godinama, način održavanja snažne i dominantne vođice zavisiće od sorte i bujnosti. Kod manje bujnih sorti koje prirodno rastu ka centralnoj vođici, kao što su “Zlatni delišes” i “Ajdared”, na početku vegetacione sezone biće ponekad potrebno pincirati po koji konkurentni izdanak. U ostalim slučajevima, biće potrebno uložiti nešto više truda. Kod nekih sorti, posebno “Delišesa”, može se pojaviti veliki broj konkurentnih izdanaka, pa vođica može preterano porasti u visinu. Kada porast u visinu pređe 45 cm, struktura vođice slabi, a razvoj bočnih izdanaka je ograničen u toj meri da nema dovoljno odgovarajućih grana od kojih bi se formirale skeletne grane. U ovom slučaju, vođicu bi trebalo prekratiti za otprilike jednu četvrtinu. Ovaj postupak će ojačati vođicu i podstaći porast bočnih izdanaka od kojih se mogu formirati skeletne grane. U blizini reza nastalog rezidbom obično se formira mnoštvo izdanaka, veoma slično kao kada se formiraju kao reakcija na prvobitni rez. Ovu rezidbu bi trebalo obaviti tokom leta, kako je prikazano na sl. 11.

Slika 11. Letnja rezidba kojom se postiže dominacija vođice. Još neodrvenela šiba se prekrati pri sadnji (a). Bujni izdanci formiraju se iz pupoljaka najbližih vrhu (b). Izdanci koji su konkurentni vođici uklone se dok su još vodenasti (c). Uklanjanje konkurentnih izdanaka nastavlja se u narednim godinama.

U isto vreme, mogu se ukloniti i preostali novi izdanci koji ugrožavaju dominaciju vođice ili može im se promeniti položaj povijanjem. Može biti neophodno da se vođica redovno prekraćuje i vrši odabir najpoželjnijeg izdanka svakog leta sve dok stablo ne dođe na rodnost.

Odabir i formiranje uzgojnog oblika skeletnih grana

Verovatno najvažniji postupak u formiranju voćnjaka visoke rodnosti sa stablima dobrog uzgojnog oblika jeste odabir i formiranje uzgojnog oblika skeletnih grana. Buduća produktivnost voćnjaka je u direktnoj vezi sa pažnjom koja se tokom prvih nekoliko godina posveti formiranju uzgojnog oblika skeletnih grana. Ciljevi odabira skeletnih grana i formiranja njihovog oblika jesu stvaranje niza dobro pozicioniranih grana na pravilnom međusobnom rastojanju koje će moći da iskoriste dobru izloženost svetlosti kako bi

proizvele i iznele težak rod. Prva skeletna grana trebala bi da bude najmanje 45 cm iznad zemljišta kako bi se ostavilo dovoljno prostora za kretanje opreme koja se koristi u voćnjaku (sl.12 a)

Slika 12. Pravila odabira i formiranja uzgojnog oblika skeletnih grana. (a) niz skeletnih grana treba da bude na odgovarajućem međusobnom rastojanju duž debla, pri čemu iz jedne tačke debla ne sme polaziti više od jedne skeletne grane. Prva skeletna grana treba da bude najmanje 45 cm iznad tla (b) Pogled na stablo odozgo: primećuje se dobar raspored skeletnih grana. Gornje skeletne grane moraju biti kraće od donjih kako bi se održala dobra osvetljenost donjih skeletnih grana.

Slika 13. Grananje pod manjim i većim uglom. (a) Manji ugao grananja. Primećuje se razvoj umetnute kore na mestu spajanja debla i grane (strelica). Ova struktura slabi račvu i predstavlja mesto prodora saprofita i patogena. (b) Veći ugao grananja. Godovi se rasprostiru duž mesta spajanja skeletne grane i debla, a račva jača sa povećanjem veličine i nosivosti skeletne grane.skeletnih grana.

Ukoliko se planira mehanizovana berba, prva skeletna grana trebala bi da bude 75 cm iznad zemljišta kako bi se omogućio prilaz platforme za sakupljanje voća. U tom slučaju, bolje je odmah započeti formiranje skeletnih grana na ovoj visini nego kasnije spuštati glavnu skeletnu granu. Ostale skeletne grane trebalo bi da budu na međusobnom rastojanju od najmanje 20 cm duž debla i da budu raspoređene tako da njihov razvoj ne ometa susedne skeletne grane (sl. 12 a, b). Razvoj niza dobro postavljenih skeletnih grana koji je prikazan na slici 12 obično traje duže od godinu dana. Kod mladog drveta postoji iskušenje da se odabere čitav niz dobro raspoređenih grana duž debla koje će biti na malom međusobnom rastojanju. Iako u jednom momentu ovakva struktura može delovati zadovoljavajuće, kako grane rastu i šire se, počeće da se naginju jedna ka drugoj i da se međusobno zasenjuju. Jačanje osnove skeletnih grana može dovesti do gušenja centralne vođice, što će za nekoliko godina imati za posledicu formiranje nepoželjnog loptastog oblika krošnje (sl. 9).

Da bi imala najvecu snagu i kapacitet nošenja roda, skeletna grana bi trebalo da se formira pod velikim uglom grananja u odnosu na deblo (sl. 13b). Mali ugao grananja obicno podrazumeva i umetnutu koru (sl. 13a), što racvu dosta slabi i predstavlja mesto prodora patogena i saprofita. Neke sorte prirodno imaju velike uglove grananja. Kod sorti uspravnog porasta kao što je “Delišes” ce se obicno formirati mali uglovi grananja, sem ako se stabla formiraju nepravilno. Povecanje malih uglova grananja treba zapoceti rano; obicno je na stablu starom 3-4 godine grana previše kruta da bi se na ugao grananja moglo uticati bilo kojom tehnikom.

Važnost povijanja skeletnih grana ne može se prenaglasiti. Povijanjem se skeletne grane postavljaju tako da celom svojom dužinom maksimalno iskoriste izloženost svetlosti. Savijanjem skeletne grane smanjuje bujnost vegetativnog porasta i podstiče razvoj cvetnih pupoljaka. Smanjenje bujnosti skeletnih grana deluje pozitivno na rast i dominaciju centralne vođice. Povijanje takođe pozitivno više utiče na grananje duž skeletne grane

nego u blizini terminalnog pupoljka, što je slučaj sa uspravnim granama. Konačno, savijanje nižih skeletnih grana omogućava neometani razvoj viših grana. Uklanjanjem uspravne grane do spoljne bočne grane ne popravlja se prvobitini mali ugao grananja, niti se skeletna grana dovodi u povoljniji položaj. (sl. 14a,b). Uspravna bočna grana nastavice svoj bujni porast i ometaće razvoj skeletnih grana na višim delovima debla. Za razliku od dosadašnjeg pristupa, smatra se da granu treba saviti (sl. 14c). U ovom slučaju bočnu granu bi trebalo ukloniti pošto će ona, zbog svog nižeg položaja, biti zasenjena. Skeletne grane trebalo bi poviti pod uglom od oko 60° u odnosu na deblo, pri čemu se one ne bi trebale saviti ispod horizontalne linije. Ovaj ugao će skeletnim granama pružiti dovoljnu elastičnost tako da težak rod neće dovesti do toga da se saviju ispod horizontalne linije. Rezuiltati pravilnog formiranja skeletnih grana su veća snaga, smanjena vegetativna bujnost, pojačano formiranje cvetova i pravilno pozicioniranje za budući razvoj.

Slika 14. Formiranje uspravne skeletne grane.

(a) Uspravna skeletna grana. Primećuje se mali ugao grananja i mala, uspravna bočna grana.(b) nepravilan postupak. Uklanjanje grane do uspravne bočne grane ne poboljšava ugao grananja niti položaj grane i ne može da kontroliše bujan vegetativni porast.(c) Ispravan postupak. Odvajanjem grane povećava se ugao grananja i skeletna grana se postavlja u pravilan položaj. Pošto će je glavna skeletna grana zaseniti svojim porastom, bočnu granu bi treba ukloniti.

Stablo sa potporom

Slika 15.Stablo sa potporom.

Uzgojni oblik stabala kojima se na izvestan period postavlja potpora, ali koja inače rastu bez nje, kao što je to često slučaj sa stablima na podlogama M.7 ili M.26, trebalo bi formirati na isti način kao kod stabala bez potpore.

Formiranje uzgojnog oblika na stablu sa potporom se na izvestan način razlikuje od formiranja oblika kod stabla bez potpore. Pošto se potpora uglavnom obezbeđuje pomocu žičane mreže ili stubova, potreba za snažnom centralnom vođicom svodi se na najmanju moguću meru. Ovakva stabla su obično dovoljno niska, pa nijedan njihov deo ne može biti previše zasenjen i odabir skeletnih grana svodi se više na način njihovog rasporeda oko debla nego na međusobno rastojanje. Naglasak kod stabala sa potporom treba staviti na kontrolu porasta i iniciranje rane rodnosti, i to tako što će se grane vezivati za žicu ili širiti duž nje, i na otklanjanje bujnog porasta tokom zimske rezidbe. Ove mere predostrožnosti su pogotovo bitne kod bujnih, uspravnih sorti, koje mogu ostati vegetativne i brzo prerasti sebi namenjen prostor.

Kako bi se vođica modifikovala i smanjio porast na vrhu stabla sa potporom, formiranje oblika vođice trebalo bi izvršiti rezidbom sa potpunim uklanjanjem, (sl. 15,16). Tokom perioda mirovanja rezidbu potpunim uklanjanjem treba koristiti kod odstranjivanja bujnog,

uspravnog porasta. Slabija bočna grana se zatim veže, postavi u položaj vođice i više se ne dira. (sl. 15). Pošto nema prekraćivanja, porast iz slabije vođice biće manje bujan, ali će sprečiti razvoj snažnih vodopija na donjem delu. Kada se kod stabla sa potporom ostavljaju skeletne grane, biraju se tako da se postigne što bolji raspored duž debla. Pošto kod stabala sa potporom potpuno uklanjanje dovodi do modifikovane vođice slabijeg porasta, mora se posvetiti pažnja formiranju pravilnog rasporeda skeletnih grana kako bi se bujnost donjeg dela stabla držala pod kontrolom. Ovo je posebno bitno kod bujnih sorti i sorti uspravnog porasta koje nisu prilagođene ovim načinima sadnje. Prekraćivanje treba po svaku cenu izbeći, pošto ono može dovesti do veće bujnosti vegetativnog porasta. Za dobru rodnost presudno je da se porast stabla drži pod kontrolom, a oblik zrelog stabla održava vezivanjem.

Slika 16. Zrelo stablo vretenasto. žbunastog oblika. Uočava se ponovljena modifikacija vođice kako bi se kontrolisala bujnost vršnog dela drveta i horizontalan položaj skeletnih grana.

Ostali načini rezidbe

Letnja rezidba mladih stabala treba da se svede na formiranje uzgojnog oblika centralne vođice i zakidanje nepoželjnih izdanaka kako bi se ograničio njihov rast. Ako su bujne vodopije počele da rastu, sada se mogu ukloniti. Uopšte, letnje orezivanje trebalo bi odložiti do polovine jula kako bi se smanjila mogućnost ponovnog porasta. Ako mlada stabla tokom nekoliko godina nastave sa preteranom bujnošcu sa malo indikacija da ce doći do rodnosti treba prskati Alar-om ili etephon kako bi se iniciralo formiranje cvetnih pupoljaka. Kod većine sorti treba prskati u koncentraciji od 1000 ppm Alara (daminozid, regulator rasta) i 300 ppm etephona (preparat na bazi iste supstance kao i Ethrel), 2-3 nedelje po završenom punom cvetanju, što će omogućiti kontrolu vegetativnog porasta i inicirati razvoj cvetnih pupoljaka za narednu godinu. Za veoma bujna stabla i sorte kao što je “Delišes”, koncentraciju Alara treba povećati na 1500 do 2000 ppm. Iako ovo tretiranje može dovesti do izvesnog smanjenja velićine plodova u narednoj godini, broj plodova, a ne njihova veličina ima primaran uticaj na porast stabla. Obično, ovaj tretman se ne ponavlja naredne godine pošto bi etephon u ovoj koncentraciji i vremenu delovanja izazvao opadanje većine ili čitavog roda.

Formiranje uzgojnog oblika i rezidba mladog drveta

Mlado drvo bi u vreme sadnje trebalo orezati tako da se podstakne razvoj grana (sl. 17). Ukoliko se sade dobro razvijene jednogodišnje sadnice, trebalo bi ih skratiti na visinu od oko 75 cm iznad zemljišta, tj. ako se ne planira mehanizovani način berbe. U ovom drugom slučaju sadnice bi trebalo prekratiti na visinu od 90 cm, kako bi se omogućio razvoj dobro raspoređenih skeletnih grana. Jako prekraćivanje dovodi do preteranog porasta iz preostalih pupoljaka, dok slabije prekraćivanje ima za rezultat formiranje rozete slabijih izdanaka u blizini reza i slab porast u donjem delu debla. Ukoliko se posade starije sadnice sa već formiranim izdancima, njih bi trebalo prekratiti do snažne rodne grančice ili pupoljka kako bi se podstakao vegetativni porast i odnos izmedu izbojaka i korena doveo

bliže ravnoteži. Tokom sadnje treba ukloniti izdanke koji se neće ostavljati za skeletne grane, a dugačke izdanke skratiti.

Slika 17. Prekraćivanje mladih stabala tokom sadnje. (a) Prejako skraćivanje. Uočljiv je preterano bujni porast iz svih tačaka porasta. (b) Prekraćivanje na pravilnu visinu. Uočava se bujni porast na centralnoj vođici i dobar porast iz izdanaka u zoni u kojoj će biti odabrane prve skeletne grane. (c) Preslabo prekraćivanje Uočava se kruna lošeg porasta i slabiji porast na donjim delovima debla.

Rano tokom leta u prvoj godini porasta, trebalo bi odabrati centralnu vođicu (sl.11).

Sve izdanke ispod 45 cm visine ili ispod prve stalne skeletne grane trebalo bi ukloniti sredinom leta. Ovaj postupak smanjuje posao oko naredne zimske rezidbe i podstiče porast izdanaka od kojih će se formirati skeletne grane. Ostavljeni izdanci sa malim uglovima grananja mogu se sada poviti pomoću štapova od tvrdog drveta ili kratkih žičanih raširivača kako bi se dobili široki uglovi račvanja. Zimsku rezidbu tokom prve godine trebalo bi svesti na uklanjanje bujnih izdanaka koji neće postati skeletne grane i na prekraćivanje vođice ukoliko za tim postoji potreba. Ako je gornja skeletna grana mnogo bujnija od donje, može se prekratiti. Uopšte, prekraćivanje skeletnih grana ne podstiče jači porast i trebalo bi ga izbegavati.

Povijanje skeletnih grana treba započeti rano tokom druge vegetacione sezone. Lakše ih je savijati posle pucanja pupoljaka, pošto je tad drvo savitljivije, pa se smanjuje rizik od slamanja grana. Povijanje treba obaviti što je moguće ranije kako bi stablo na njega najpovoljnije odreagovalo. Treba nastaviti sa letnjom rezidbom izdanaka koji su konkurentni vođici, a ako neki plod počne da se razvija na vođici, treba ga odstraniti. Izdanci koji se formiraju na donjem delu prošlogodišnje vođice mogu se odabrati za formiranje prvog reda skeletnih grana, pa tako započinje i formiranje njihovog uzgojnog oblika. Nepoželjne vodopije ili izdanci koji se razvijaju sa malim uglovima grananja mogu se pincirati dok su još vodenasti ili orezati kasnije, sredinom leta.

Formiranje uzgojnog oblika i rezidbu treba u narednim godinama nastaviti u smislu formiranja centralne vođice, odabira i formiranja oblika skeletnih grana. Skeletna grana koja se povije dok je mlada često će nastaviti svoj porast u visinu. Kako bi se nastavio njen pravilan razvoj i sprecilo njeno naginjanje ka novim skeletnim granama, trebalo bi je u sledećoj sezoni ponovo poviti. Kako bi se održao pravilan konusni oblik stabla, donje skeletne grane trebalo bi da budu duže od skeletne grane koje se nalazi iznad nje. Ako se dozvoli da gornje skeletne grane postanu predugačke, grane koje nose plod na donjim skeletnim granama biće izgubljene, a krošnja će dobiti loptasti ili oblik sličan kišobranu. Početkom treće godine potrebno je izvršiti umerenu rezidbu kako bi se rast i razvoj skeletnih grana držao pod kontrolom i održao željeni oblik krošnje. Dok se ne formira uzgojni oblik, rezidbu treba svesti na najmanju meru. Sa razvojem drveta treba uklanjati nepotrebne grane. Pošto se uspostavi osnovni oblik drveta i započne formiranje plodova, program orezivanja treba postepeno prilagođavati cilju održavanja dobre izloženosti svetlosti i kontroli bujnosti duž čitavog drveta.

Rezidba rodnih stabala

Pošto rezidba i bujnost stabla međusobno utiču jedno na drugo, za sastavljanje dobrog plana rezidbe od velike su važnosti i ostali aspekti tehnologije gajenja. Kako bi se održao konstantan i umeren vegetativni porast, treba primeniti odgovarajuću količinu đubriva. Pošto težina roda utiče na bujnost, uravnoteženim proređivanjem plodova treba podsticati ujednačenu godišnju rodost.

U oblastima sa čestim mrazevima, trebalo bi primenjivati tehnike zaštite od mraza kako bi se izbegle katastrofalne štete od gubitka roda. Program zaštite treba da obezbedi zdravu i funkcionalnu lisnu površinu tokom čitave vegetacione sezone. Ako je, uprkos svim naporima da se umanji, bujnost i dalje velika, u tehnologiju gajenja treba uključiti i primenu Alar-a na pocčetku sezone.

Kada orezivati voćke

Rezidba rodnih stabala se uglavnom obavlja u periodu mirovanja. Ponekada se stabla orezuju i u periodu porasta, ali letnja rezidba obično služi za rešavanje specifičnih problema i razmatraće se posebno.

Stabla se mogu orezivati tokom svih zimskih meseci, ali je najbolje rezidbu odložiti do sredine zime. Ranija rezidba, pre nego što drvo dostigne najveću čvrstinu, može u velikoj meri povećati opasnost od oštećenja zbog niskih temperatura. Ovo je posebno bitno kada se drvetu nanose veliki rezovi. Oštećenja od niskih temperatura nastala kao posledica rezidbe su veoma često uzroci raznih vrsta raka i truleži drveta. Ponekada neodgovarajuće vremenske prilike znacčajno odlažu rezidbu, pa novi porast započne pre nego što se orezivanje završi. Generalno, ako se završi pre cvetanja, zakasnela rezidba neće negativno uticati na rodna stabla dobre bujnosti, ali će već kasnija rezidba dovesti do smanjenje bujnosti. Ako se u voćnjacima u kojima postoji problem sa crnom truleži (crna trulež grana, lista i ploda – Botryosphaeria obtusa) rezidba vrši posle početka porasta, može doći do dodatnog širenja ove bolesti. Kod kasne rezidbe, ostaci od rezidbe na zemlji u voćnjaku mogu ometati ostale kasno-zimske i rano prolećne radove, kao što su đubrenje i prva prskanja. Razlike u vremenskim ulovima u različitim godinama mogu dovesti do toga da se rezidba izvodi ranije ili kasnije, ali se on periodu od januara do marta.

Kako se orezuje

Program rezidbe trebalo bi isplanirati dosta pre same razidbe. Iskustva iz prethodne sezone treba da ukažu na promene koje je neophodno napraviti u programu rezidbe. Nezadovoljavajući rezultati suzbijanja insekata ili bolesti mogu da ukažu na to da su stabla previsoka ili da su krošnje previše guste, pa ih pesticidi ne mogu pokriti na odgovarajući način. Loša boja ploda može poticati od preteranog zasenjivanja ili bujnosti. Nedovoljna bujnost može biti uzrok premale veličine plodova, dok preveliki plodovi mogu imati veze sa preteranom bujnošću koja često predstavlja reakcijiu na prejaku rezidbu. Previsoka i stabla sa previše gustom krošnjom mogu otežati berbu. Neujednačenost reakcija na regulatore rasta, kao što su preparati koji se koriste za proređivanje plodova ili Alar, mogu ukazati na postojanje neprihvatljivih razlika u jačini bujnosti na gornjim i donjim delovima

stabla. Sve su ovo pokazatelji neodgovarajućeg načina rezidbe i ukazuju na to da mora doći do nekih promena u načinu i/ili jačini rezidbe.

Idealno, bujnost bi trebala da bude ravnomerna dužinom celog stabla, međutim, ovo je redak slučaj. Kod najvećeg broja stabala, postoji tri oblika bujnosti, kako je to prikazano na slici 18. Uspravni porast (a), koji se odnosi na vršni deo stabla karakteriše se velikom bujnošću i umerenom rodnosti; plodovi koji se tu formiraju su često preveliki, mekani, neodgovarajuće boje i često naležu na grane.

Grane koje vise (b) su slabo bujne i jako zasenjene. Ove su grane nerodne, a kada se na njima i formiraju plodovi, oni su mali i neodgovarajuće boje. Horizontalne grane (c) su umereno bujne i veoma rodne. Plodove karakteriše dobra izloženost svetlosti, odgovarajuća veličina i boja. Pošto plodovi vise slobodno, nisu ni u kakvom dodiru sa granama. Kako se sve tri vrste porasta uobičajeno javljaju kod najvećeg broja stabala, ni rezidba se ne može izvoditi na isti način duž celog drveta. Uglavnom bi trebalo izbegavati rezove koji dovode do pojačanja bujnosti na ionako bujnim vršnim delovima stabla, već ih treba primenjivati na manje bujnim nižim granama i unutrašnjem delu drveta.

Slika 18. Orijentacija rodnih grana. Uspravna grana (a) je preterano bujna, umereno rodna i rada plodove koji su preveliki, mekani i neodgovarajuće boje. Grana koja raste sa donje strane veće grane (b) je jako zasenjena, pa je karakterišu mala bujnost i rodnost, i rađa male, loše obojene plodove. Horizontalna grana (c) je umerenog porasta, veoma rodna, i zbog dobre izloženosti svetlosti, rada plodove izvanredne boje.

Tajna ravnomerne bujnosti duž celog stabla je ujednačena izloženost svetlosti svih nosećih grana. Važnost konusnog oblika krošnje već je ranije naglašena. Iako je ovakav oblik relativno lako formirati na mladom, ponekad ga je teško održati na zrelom drvetu. Preklapanje grana susednih stabala ne sme se dozvoliti, jer dovodi do velikog zasenjeivanja. Kod stabala bez potpore, visina drveta ne sme preći širinu grana. Kada se postigne ovakva visina, trebalo bi se potruditi oko vršnog dela – njegov porast treba prilagoditi tako da ne zasenjuje niže grane, i da ne dođe do njegove pojačane bujnosti. U ovom smislu, dve stavke su od najveće važnosti. Kao prvo, uklanjanje jedne velike grane podstiče slabiju bujnost nego uklanjanje nekoliko manjih grana. Stoga je efektnije ukloniti čitave grane ili njihove velike delove, sve do jakih i rodnih bočnih grana, nego izvršiti detaljnu rezidbu na bujnom vrhu stabla. Starije grane mnogih sorti, kao što je “Delišes” umeju da klonu, pa se veličina grane (i senke koju ona pravi) može značajno smanjiti uklanjanjem krajeva ovih grana, kako je prikazano na slici 19. U nekim slučajevima, može biti neophodno sprovesti redovan program podmlađivanja grana. Kod ovog pristupa, vršni delovi gornjih grana se redovno uklanjaju, a jake bočne grane formiraju tako da zauzmu željeni prostor. Godinu ili dve pre uklanjanja vršnog dela grane, bočna grana, bujni izdanak ili vodopija se ponekad mogu vezati u približni položaj koji će zauzeti posle uklanjanja ovog dela grane. Veoma često je proizvođaču koji je navikao na formiranje krošnji sa otvorenim centrom teško da na ovaj način orezuje vršni deo stabla koji ima zadatak da nižim granama obezbedi odgovarajuću izloženost svetlosti. Ovo može da izgleda kao da se uklanjaju najrodnije grane. Iako je istina da se otklanjaju potencijalno

rodne grane, ipak se na većem broju nižih grana održava rodnost, a pored toga, mere nege i berba plodova na nižim granama su lakše nego na višim.

Slika 19. Rezidba klonulih grana. Grane koje se naginju nadole (gornja slika) nemaju dobru izloženost svetlosti i obično zasenjuju ostale grane. Pri rezidbi (donja slika) krajeve ovakvih grana trebalo bi prekratiti sve do bočne grane koja je u skoro horizontalnom položaju (a), a grane koje rastu nadole iz tacaka na većim granama treba ukloniti u potpunosti (b)

Sledeći faktor koji treba uzeti u obzir jeste reakcija na prekraćivanje jednogodišnjeg drveta. (slika 4). Ovakvo orezivanje podstiče vegetativni porast, pa ga stoga na vršnim delovima većine stabala treba izbegavati. Treba ukloniti grane najveće bujnosti i zadržati manje bujne grane, bez ikakvog prekraćivanja (sl. 20). Preterano bujne uspravne izdanke treba prekratiti samo ako se rez može napraviti na umereno bujnoj bočnoj grani koja ima veliki ugao grananja; ako to nije slučaj, uspravne izdanke treba potpuno ukloniti. Izuzetak se može napraviti samo ako bi posle uklanjanja preterano bujnih vršnih izdanaka veliki deo grane (više od 46 cm) ostao bez tačaka porasta. Ovakva grana je podložnija ožegotinama od sunca, i može se zaštititi jednom vodopijom ili izdanakom koji će se prekratiti na dužinu od 4-6 pupoljaka. Na donjem delu stabla, gde bujnost može biti nezadovoljavajuća, potrebno je izvršiti precizniju rezidbu, pošto ona ima veći efekat od velikih rezova. U ovoj situaciji treba prekratiti jednogodišnje grane (Sl. 3). Neke sorte, formiraju veliki broj kvalitetnih grana koje bi trebalo sistematski ukloniti (sl. 21). Starije rodne grančice iz kojih se stalno formiraju grane često oslabe i postanu neproduktivne, pa njihovu bujnost treba podstaći prekraćivanjem i potpunim uklanjanjem, kako je prikazano na slici 22. Neke od ovih rodnih grančica, pogotovo one koje klonu i vise ispod glavnog dela grane, treba u potpunosti ukloniti.

Na delovima drveta gde je bujnost umerena a rodnost i izloženost svetlosti zadovoljavajući, može biti potrebno obaviti rezidbu kako bi se podstakla bujnost (potpuno uklanjanje i obnavljanje rodnih grančica) i ukloniti uspravne grane; najbolji način rezidbe obično predstavlja kombinaciju ova dva ekstrema. Samu rezidbu treba nastaviti rutinski. Najbolje je obaviti je u sledeća tri koraka: prvo se načine veliki rezovi, zatim se uklone nepoželjne manje grane i izdanci, a završi se preciznim orezivanjem.

Slike: 20, 21, 22, 23

Slika 20. Rezidba bujnih uspravnih grana. Stabla velike bujnosti često formiraju veliki broj vodopija i bujnih uspravnih izdanaka (gore). U ovoj situaciji, pri rezidbi naglasak treba staviti na uklanjanje prekomerno bujnih grana i zadržavenje grana umerenog porasta. Nepravilna rezidba (srednja slika) podrazumeva prekraćivanje svih uspravnih grana (a), prekraćivanje bujnog izdanka do veoma kratke i bujne bočne grane ili bodlje (b), i uklanjanje svih dobrih grana (c). Ovakva rezidba podstiče vegetativni porast. Pravilna rezidba (donja slika) podrazumeva potpuno uklanjanje nekih uspravnih grana (d) kompletno odstranjivanje bujnog izdanka koji se formira iz rodnih grana (e), prekraćivanje bujne vodopije do horizontalne grane umerene bujnosti (f), i uklanjanje preterano bujnog izdanka, a ostavljanje onog umerene bujnosti (g). Ovaj način rezidbe ide u korist rodnosti.

Slika 21: Potpuno uklanjanje kvalitetnih grana. Mnoge sorte formiraju veliki broj kvalitetnih izdanaka u blizini završetaka grana (Slika gore). Ovo onemogućava optimalnu izloženost plodova svetlosti. Rodne grane bi trebalo ukloniti i ravnomerno rasporediti duž glavne grane (donja slika, a i b).

Slika 22. Jačanje rodnih grančica. O nerodnosti rodnih grančica (gornja slika) govori prisustvo velikog broja grana (a) i slab porast sa sitnim pupoljcima i ponekom mrtvom rodnom grančicom (b). Bujnost ovih rodnih grana može se pojačati (donja slika) potpunim uklanjanjem nekih grana (c) i prekraćivanjem ostalih do jakog pupoljka (d).

Slika 23.Preklapanje grana susednih stabala. Gore: uobičajeno preklapanje u redu u gustim zasadima. Sredina: nepravilna rezidba. Veliki broj rezova nastalih prekraćivanjem (a) podstiče nepoželjan vegetativni porast u blizini rezova.

Veliki rezovi se prave pri uklanjanju polomljenih grana, kako bi se potpuno uklonio ili ograničio porast vršnog dela, da bi se smanjilo zasenjivanje donjih grana (sl. 19) ili sprečilo međusobno preklapanje grana sa susednih stabala. Međusobno preklapanje predstavlja mnogo veći problem, pošto su u velikom broju voćnjaka stabla sađena na premalom rastojanju za konkretan odnos podloga-sorta-zemljište, pa stabla već u ranim fazama porasta počinju da prelaze na međusobni prostor. Gde je ovaj problem prisutan, stalni i mali rezovi nastali prekraćivanjem samo podstiču vegetativni porast i nerodnost. Najefikasnije rešenje jeste u potpunosti ukloniti grane koje smetaju ili ih prekratiti do jake bočne grane koja se može formirati tako da se prilagodi tom delu prostora (sl. 23). U ekstremnim slučajevima može biti neophodno redovno sprovoditi postupke podmlađivanja.

Sledeći korak je uklanjanje nerodnog drveta. Ovde se podrazumevaju i preterano bujne grane, kao što su vodopije i uspravni izdanci (sl.20), kao i slabe grane koje vise i koje su uvek u senci (sl. 19).

Preostale grane predstavljaju efektivnu rodnu površinu, i kako bi se održala optimalna bujnost, ravnomerno odstojanje izmedu rodnih grančica i osigurala maksimalna izloženost plodova svetlosti, treba izvršiti preciznu rezidbu. Ova rezidba podrazumeva orezivanje potpunim uklanjanjem i jačanje bujnosti rodnih grančica (sl. 21 i 22). Međutim, ako su se ove grane nalazile u senci, apsolutno zadovoljavajući rezultat postiže se samo ako se poboljša njihova izloženost svetlosti.

Kod svih postupaka rezidbe koji uključuju uklanjanje vodopija, izdanaka ili grana, rezovi treba da budu glatki i oštri uz ivicu grane ili debla. Patrljci i čvorovi sporo zaceljuju, odumiru i služe kao mesta prodora truležnica drveta. Ponekad je preporučljivo premazati rane od velikih rezova, na primer asfaltnom emulzijom.

Kod stabala velike bujnosti, obično se oko velikih rezova razvija mnoštvo veoma bujnih vodopija. One prave duboku senku, jako su konkurentne plodovima u zrenju i imaju mali

rodni potencijal. Gde je prisutno puno velikih rezova, porast vodopija u velikoj meri komplikuje rezidbu u narednoj godini. Ovaj nepoželjni porast može se kontrolisati tretiranjem rezova 1% rastvorom naftalen-sirćetne kiseline u lateksu. Mešavina kiseline i lateks boje može se primeniti bilo kada posle nanošenja reza, ali pre početka porasta u proleće. Veoma je bitno dobro premazati ivice reza i koru koja ga okružuje kao i drvo koje je izloženo.

Nagrada za pažnju posvećenu svim detaljima rezidbe i formiranja uzgojnog oblika su mala, kompaktna, efikasna i rodna stabla koja je lako kontrolisati (sl.24). Nije potrebno uložiti puno vremena i novca kako bi se popravile greške iz prošlosti. Kazna za zanemarivanje su velika, neefikasna stabla koja se teško kontrolišu, kao što je to stablo na slici 25.

U gustim zasadima, stabla čiji uzgojni oblik nije formiran ne razvijaju karakterističan loptasti oblik pošto veliki porast zasenjuje niže grane. Rezultat je često pojava izvrnuto konusnog oblika krošnje. Ovakva struktura apsolutno nije u skladu sa konceptom guste sadnje.

Slika 24.Idealni oblik stabla. Centralna vođica je dobro razvijena, skeletne grane su na odgovarajućem rastojanju i rodne su sve do debla, a gornji venac grana je manji od donjeg, pa je zasenjivanje svedeno na najmanju meru. Ovakvo drvo karakteriše optimalna izloženost svetlosti i povoljan odnos izmedu strukturnog i rodnog drveta.

Slika 25.Posledice nepravilnog formiranja uzgojnog oblika i rezidbe. U gustim zasadima, zanemarivanje će nedvosmisleno dovesti do formiranja stabla koje je slabo izloženo svetlosti, ima nepovoljan odnos strukturnog i rodnog drveta, malo rodnih grana u donjem delu stabla i najveći deo nosećih grana usmerenih više ka gore nego horizontalno.

Slika 26. Letnja rezidba. Gore: Deo vrha stabla tipične bujnosti. Uočavaju se uspravne grane i zasenjivanje plodova. Dole: Pravilna letnja rezidba. Uklonjene su bujne vodopije (a); sa uspravnih grana uklonjen je porast iz tekuće vegetacione sezone (b); nepoželjna uspravna, ali rodna grana prekraćena je odmah iznad grozda plodova (c) i biće potpuno uklonjena zimskom rezidbom; grana usmerena nagore prekraćena je do slabije bočne grane (d).

Letnja rezidba

Svaka rezidba dovodi do skraćivanja stabla, ali letnjom rezidbom se porast smanjuje mnogo više nego zimskom rezidbom istog intenziteta. Uklanjanje aktivne lisne površine tokom vegetacionog perioda smanjuje kasniju akumulaciju hranljivih materija u drvetu. Smanjena količina rezervi dovodi do smanjene bujnosti u narednoj sezoni. Ako se pravilno izvede, letnja rezidba može biti efektna zamena za druge tehnike gajenja kojima se kontroliše bujnost. Letnja rezidba može takode značajno poboljšati boju plodova na stablima sa izraženim vegetativnim porastom.

Na stablima slabije bujnosti ne treba vršiti letnju rezidbu. Ovaj postupak odnosi se na stabla dobre do jake bujnosti, pa ga čak i kod ovakvih stabala, treba primeniti u umerenom intenzitetu. Cilj treba da bude uklanjanje nepoželjnih, previše bujnih uspravnih grana, sa naglaskom na više delove stabla na kojima se ovakve grane uglavnom razvijaju. Rezidbu treba ograničiti na uklanjanje trenutnog porasta iz te vegetacije. (sl.26). Redovno odstranjivanje dvogodišnjih i trogodišnjih grana će brzo dovesti do značajnog smanjenja noseće površine. Rezidba rano tokom leta može podstaći nepoželjni ponovni vegetativni porast i značajno smanjiti cvetanje budućeg roda. Preporučljivo je letnju rezidbu obaviti u avgustu. U ovo vreme se najbolje kontroliše bujnost, a dovoljno je kasno da se izbegne ponovni vegetativni porast i smanjenje cvetanja. U isto vreme, ovo je pravi momenat da na uklanjanje preteranog zasenjivanja i bujnog nepoželjnog porasta na vrhovima stabala plodovi odreaguju dobrom bojom.

Podmlađivanje starih stabala

Ponekad se može javiti potreba za smanjenjem i popravkom strukture stabala koja su velika i stara, ali inače u dobrom stanju. Iako očigledno nije moguće postići sve prednosti guste sadnje, smanjenje veličine ovakvih stabala bi trebalo da donese neke koristi, kao što je lakša kontrola drveta, berba i poboljšani kvalitet ploda. Rezultati su veoma retko zadovoljavajući. Kako bi ovaj postupak uopšte imao efekta, ova stabla se moraju jako prekratiti na vrhu i sa strane, uz uklanjanje određene količine preraslog nosećeg drveta. Ovim postupkom žrtvuje se najbujniji i najrodniji deo drveta, a ostavljaju slabije koje su ranije bile jako zasenjene. Neizbežna posledica je značajno smanjenje prinosa. Reakcija vegetativnog porasta na ovo jako prekraćivanje je takođe nezadovoljavajuća. Uspešno podmlađivanje velikih stabala i održavanje njihove smanjene veličine traži novu generaciju nosećeg drveta, i to u zoni koja je prethodno predstavljala nerodnu unutrašnjost drveta. Ovo se može dogoditi samo u izvesnoj meri.

Kod stabala sa otvorenim centralnim delom, ima više uspravnih nego horizontalnih skeletnih grana. Kada se uspravne grane jako prekrate, uobičajena reakcija je pojava velikog broja bujnih vodopija u blizini reza i ograničen porast novih bočnih grana sa ostalog dela grane. Nasuprot očekivanom, bujne vodopije zasenjivanjem utiču na kvalitet plodova i koriste hranljive materije iz listova. Ovakav vegetativni porast je nerodan i ubrzo počinje da pravi specifican problem pri rezidbi. Često se razvija gusta krošnja nepropusna za svetlost; nerodna je i baca tako veliku senku da se nove noseće grane u njenoj unutrašnjosti uopšte ne formiraju. Smanjenje prinosa uzrokovano inicijalnim prekraćivanjem teško se može nadoknaditi, kontrola stabala nije merljivo olakšana, a kvalitet plodova nije poboljšan. Pored ovih nedostataka, jako prekraćivanje vrhova velikih stabala često pogoduje jačem prodoru sunčevih zraka, što povećava ozbiljnost ožegotina od sunca, crne truleži, oštećenja od niskih temperatura i sličnih oštećenja koja dovode do ranog odumiranja stabala.

Iako je, doduše u prilično maloj meri, moguće smanjiti veličinu i popraviti strukturu nekih stabala, za uspešno podmlađivanje potrebna je izuzetno vešta rezidba, veliko strpljenje i vremenski period od obično 3-5 godina. S obzirom da se novo rodno drvo može podići u istom tom vremenskom periodu, ovaj postupak je retko vredan truda. Najpraktičniji postupak kod najvećeg broja starih stabala jeste smanjiti rezidbu na najmanju meru u

poređenju sa radovima u normalnom voćnjaku i sa željenim kvalitetom ploda i što pre planirati njihovu zamenu novim stablima.

Mehanizovana rezidba

U jabučnjacima se, sa različitim uspehom, koristi nekoliko vrsta mašina za šišanje i prekraćivanje vrhova. Njihova efektnost zavisi od vrste mašine, veličine i grade stabala, načina šišanja i veštine lica koje obavlja rezidbu.

Glavni nedostatak mehanizovane rezidbe ja nedovoljna selektivnost. Rezovima se ne pravi razlika izmedu grana, pa se vegetativni porast stimuliše tamo gde je pojačana bujnost nepotrebna i nepoželjna, a nepoželjne rodne grančice se ostavljaju po čitavom drvetu. Ovakav način ne može u celini zameniti ručnu rezidbu, pogotovo što je za okončanje čitavog posla neophodna precizna rezidba. Neuspešnost ovakve rezidbe dovodi do brzog razvoja krošnje sa puno “veštičijih metli” i “vraninih gnezda” koja je skoro nepropusna za svetlost. Ako se mehanizovana rezidba uklopi sa pravilnom ručnom rezidbom, troškovi ovog postupka mogu biti značajno smanjeni.

Mehanizovana rezidba, kao i mnoge druge tehnike koje se primenjuju u voćnjacima, je najefikasnija kod malih stabala sa centralnom vođicom i horizontalnim granama. Kako drvo raste, sve se manji deo rezidbe može obaviti mehanizovano. Rezovi nastali ovakvim orezivanjem jačaju nepoželjni vegetativni porast uspravnih grana na stabalima sa otvorenim centralnim delom u većoj meri nego što to čine na horizontalnim granama stabala sa centralnom vođicom.

Najbolje rezultate mehanizovana rezidba pokazala je kod stabala koja tek što nisu dostigla poželjnu optimalnu veličinu. Ako se do ovog momenta uzgojni oblik formirao na pravilan način, kombinacija pravilne mehanizovane i dopunske ručne rezidbe može u velikoj meri ubrzati uspostavljanje i održavanje idealnog uzgojnog oblika. Ovaj proces obično traje 3-4 godine; posle toga, mehanizovana rezidba je od prilično male koristi.

POSTUPAK PODMLAĐIVANJA STAROG STABLA

Cornell UniversityTRAINING AND PRUNING APPLE TRESSsa enleskog prevela: Katarina Marković, dipl.ing.

Letnja - zelena rezidba voćaka

Rezidba voćaka je jedna od najznačajnijih agrotehničkih mera, a njen cilj je obrazovanje pravilnog obrazovanja krune, brže prorođavanje, regulisana i zadovoljavajuća rodnost, visok kvalitet ploda, dug vek stabla, manja oštećenja od biljnih bolesti, štetočina i vremenskih nepogoda. Novije tehnologije gajenja voća sve više ukazuju na neminovnost u sprovođenju letnje, tj. zelene rezidbe. Sprovodi se u toku vegetacije, pa se stoga i naziva letnja-zelena.

Ovoj rezidbi predhode neke operacije kao što su: rovašenje pupoljaka, razvođenje jednogodišnjih letorasta i uvrtanje (sukanje) letorasta kako bi se smanjila bujnost, a podstakla rodnost kod bujnih letorasta.

Rovašenje je mera koja ima za cilj da se popune praznine koje su se u toku razvoja stvorile u kruni. Sprovodi se neposredno pred kretanje vegetacije tako što se iznad pupoljka, iz kojeg bi trebalo da se isprovocira letorast, obavlja lučno zasecanje, neposredno iznad samog pupoljka kalemarskim nožem ili nožem kalemarskih makaza, čime se transfer sokova i hranjivih materija usmerava ka pupoljku i omogućava njegovo aktiviranje. Ova mera daje dobre rezultate kod jabuke i kruške, dok se kod šljive ne dobijaju zadovoljavajući rezultati.

Povijanje ili razvođenje letorasta je izuzetno značajna mera u formiranju uzgojnog oblika, a sprovodi se od godine sadnje do formiranja željenog uzgojnog oblika (3-4 godine). Ima za cilj da seuveća ugao kod svih letorasta koji u svom razvoju imaju oštar ugao u odnosu na osnovu stabla. Ova mera sprovodi se raznim pomagalima tipa čačkalica, zašiljenih komada žice, komadi stiropora ili čak štipaljke. Izvodi se uglavnom u drugoj polovini juna, a zavisi od razvoja toka vegetacije (u kišnim godinama ona se odlaže za početak jula kada primarna građa počne da prelazi u sekundarnu, jer u ranijem periodu dolazi do očenjivanja letorasta). Uostalom, vreme sprovođenja ove mere može se prepustiti samim voćarima, kada oni procene da se letorasti mogu razvoditi bez očenjivanja. Ugao grananja treba uvećati do položaja 60-70 stepeni u odnosu na osu debla. Ovakav način razvođenja letorasta ima za cilj bolje formiranje letnjih pupoljaka i smanjenje, eliminisanje očenjivanja grana u kasnijim godinama razvoja i pune rodnosti. Voćnjaci u kojima se ova mera ne sprovede, u kasnijim godinama razvoja i pune rodnosti, imaju čestu pojavu očenjivanja grana pod teretom roda i velikih oluja. Kada se ova mera propusti u prvoj, eventualno drugoj godini, sa velikim naporom se može korigovati kasnije, jer grane postaju bujnije, teže se savijaju i već tada se lome i očenjuju. Ovu meru posebno treba sprovoditi u zasadima šljiva, gde se teži slobodnijem formiranju uzgojnog oblika sa dužim skeletnim granama.

Čačanska rodna, opšte poznata i raširena sorta šljive, zavisna je od ove mere, jer se u ovo vreme u mnogim šljivicima mogu videti očenute pojedinačne grane, ili više grana, čime se stablo uvek gubi. Stoga voćarime, naročito proizvođačima šljiva ove sorte, savetujem da posebno obrate pažnju na razvođenje grana prilikom formiranja bilo kojeg uzgojnog oblika, kako se ne bi razočarali u kasnijim godinama zbog očenjivanja pojedinih ili svih grana. Ova mera se, kako za šljivu, odnosi i na sve ostale vrste voćaka. Posebno se mora primeniti u sistemu guste sadnje, koja danas kod mnogih voćara zauzima sve veće površine.

Kada se na stablima, bilo zbog podloge ili smanjenja rodnosti, jave bujni letorasti, njih osim povijanja treba uvrtati (usukati), kako im bi se smanjila bujnost, a time povećala rodnost, tj. formirali cvetni pupoljci. Pored letorasta u kruni se može usukivati i dvogodišnje rodno drvo, na kojem će se posebno uvećati formiranje cvetnih pupoljaka. Ova mera se sporadično primenjivati u zasadima voćara amatera, jer je dosta zahtevna.

Tehnika posla

Tradicionalno, letnja-zelena rezidba primenjivala se kod breskve, i to isključivo u mlađim zasadima. To je iz razloga što je breskva u tim godinama dosta bujna, i glavni rodni potencijal iznosi ka periferiji jednogodišnjih letorasta. Zimskom rezidbom se taj najkvalitetniji rodni potencijal uklanja, a na

ostavljenom delu rodnog drveta ostaju slamaste grančice koje na sebi nose slabije formirane cvetne pupoljke koji su se razvijali u velikoj zaseni. Međutim, ako se sprovede letnja rezidba breskve ova pojava se ne javlja, već ostavljene grane imaju odličan položaj, tj. dobru osvetljenost, željeni habitus i dobro formirane cvetne pupoljke. Ova mera se sprovodi u zavisnosti od razvoja vegetacije, od polovine juna pa sve do kraja jula. Može se sprovesti čak i u dva navrata, zavisno od razvijenosti stabla. Uklanjaju se sve grane koje idu ka unutrašnjosti i uspravno u odnosu na krunu. Njihovo uklanjanje je moguće i lačenjem, dok su male, ili odsecanjem voćarskim makazama u kasnijem period. Mogu se odsecati do osnove grana ili ostavljati čaporak, obično sa dva pupoljka. Osnovne, skeletne grane prekraćuju se na bočne prevremene grančice, čime se postiže formiranje uzgojnog oblika i sprečavanje izduživanja krune.

Kod jabučastih voćnih vrsta letnjom-zelenom rezidbom uklanjaju se svi letorasti koji su suvišni u kruni i imaju vertikalan položaj. To se uglavnom odnosi na stabla starija od četiri godine, jer suvišnih u ranijim godinama nema. Kod ovih voćnih vrsta u starijim godinama mogu se skraćivati-uklanjati starije rodne grane kada se desi da one budu preterano bujne zbog slabe rodnosti. Ovim načinom dobija se veća osvetljenost krune, što ima za cilj bolje formiranje cvetnih pupoljaka.

Iz svega pomenutog, proizilazi da je letnja-zelena rezidba neizostavna u gajenju voća. Posle sprovedene ove rezidbe, zimska rezidba na zrelo je izuzetno jednostavna, često samo korektivna.

Dr Milisav MitrovićCentar za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku

ĐUBRENJE VOĆAKA

Za pravilan razvoj i dobru rodnost voća neophodni su sledeći elementi: azot (N), fosfor (P), kalijum (K), magnezijum (Mg), kalcijum (ca), sumpor (S), bor (B), hlor (cl), bakar (cu), gvožđe (Fe), mangan (Mn), molibden (Mo) i cink (Zn). Pre unošenja dodatnih količina ovih elemenata, analizom treba ustanoviti

njihovo prisustvo u zemljištu. Unošenje većih količina od onih koje su biljkama zapravo potrebne nepotrebno povećava troškove proizvodnje, a može dovesti i do opadanja kvaliteta ploda, pojave toksičnosti i nedostataka nekih drugih elemenata.

Ako se ne primenjuju na adekvatan način, đubriva mogu biti zagađivači jezera, reka i podzemnih voda. Ona povećavaju količine nitrata u podzemnim vodama i fosfora u jezerima i rekama. Primenom đubriva na odgovarajući način i u odgovarajućim koncentracijama smanjuju se štetne posledice kretanja hranljivih materija iz biljaka i troškovi proizvodnje.

IDENTIFIKACIJA I OTKLANJANJENEDOSTATAKA HRANLJIVIH ELEMENATA

Potrebe biljaka za hranljivim elementima i identifikacija njihovih nedostataka mogu se odrediti vizuelno na osnovu odgovarajućih simptoma na biljci i putem analize zemljišta ili biljnog tkiva. Pošto svaki od ova tri načina ima svoje prednosti i nedostatke, treba ih kombinovati i redovno primenjivati.

Vizuelna identifikacija

Nedostatak ili suvišak hranljivih elemenata obično izaziva određene simptome na biljci koji ukazuju na to da prisustvo pojedinih elemenata nije zadovoljavajuće. Ukoliko se poznaju tipični simptomi, pažljivim pregledom biljaka mogu se identifikovati poremećaji u prisustvu mineralnih hraniva. Nažalost, često je veoma teško uspostaviti pravilnu dijagnozu, pošto su “klasični” simptomi nedostatka ili suviška nekih elemenata međusobno veoma slični i jedan isti simptom u voćnjaku se može javiti u više oblika. Dijagnoza je dodatno komplikovana kada na stablu istovremeno postoji više simptoma nedostatka nekoliko hranljivih elemenata.

Najveći problem kod identifikacije nedostatka ili suviška hranljivih elemenata na osnovu simptoma jeste taj što oni ukazuju da problem već postoji i ogleda se u smanjenom porastu, količini ili kvalitetu roda. cilj đubrenja jeste da spreči probleme koji se javljaju kao posledica neadekvatnog đubrenja i manifestuju u obliku odgovarajućih simptoma. Najčešće se javljaju nedostaci azota i kalijuma, zatim nedostaci P, Mg, B, Mn i Zn javljaju se sporadično, dok nedostaci ca, S, cl, cu, Fe i Mo se ređe pojavljuju.

1.deo šeme - Nedostatak {belo polje}, 2.deo šeme - Optimum hraniva {zeleno polje}, 3.deo šeme - Toksičnost{belo polje}.

Azot (N)

Stabla sa nedostatkom azota imaju kratke vršne izdanke. Poređenja radi, na stablima sa odgovarajućom količinom azota vršni izdanci su sledeće dužine: kod još nerodne jabuke, kruške i trešnje – 30 do 60 cm; kod nerodne breskve – 35 do 60 cm; kod rodnih stabala jabuke, kruške i trešnje – 20 do 30 cm; kod rodne breskve – 30 do 38 cm. Nedostatak azota na listovima jabuke, breskve i trešnje ogleda se u svetlozelenoj do žutoj boji, a na listu kruške mogu se javiti bronzani tonovi. Ovi listovi su sitni, a njihova boja je ujednačena, bez šarenila ili pega. Azot se u biljci kreće iz starijeg tkiva ka mladim listovima koji aktivno rastu, pa se simptomi javljaju najpre na starijim listovima. Lišće obično opada rano u jesen, a izdanci su tanki. Zametanje plodova je slabo, i oni dosta opadaju u junu. Takode, mogu biti manji i često sazrevaju i dobijaju boju ranije nego obično. Suvišak azota javlja se periodicno i može ozbiljno smanjiti kvalitet i čvrstinu ploda. Na suvišak azota ukazuju veliki, tamnozeleni listovi koji se zadržavaju na biljci do kasne jeseni. Plodovi su neodgovarajuće boje, a uskladišteni lakše gube čvrstinu. Porast se nastavlja do kasnog leta i jeseni i biljke su podložnije oštećenjima od zimskih temperatura. Porast izdanaka uveliko premašuje gore navedene optimalne dužine.

Fosfor (P)

Ima važnu ulogu u fotosintezi i disanju biljaka. U zimaju ga u obliku P2O5. Ulazi u sastav belančevina i niza fermenata i vitamina. Pomaže formiranju cvetnih pupoljka i ubrzava sazrevanje plodova i drveta čime se povećava trajnost plodova pri čuvanju i otpornost drveta prema mrazu.Manjak fosfora usporava stvaranje cvetnih i lisnih pupoljka, kao i razvoj mladara. Novo lišće je uspravno, tamnije zeleno i ne dostiže normalnu veličinu. Kasnije lišće dobija ljubičasto crvenu nijansu naročito peteljka i nervatura bliža njoj. Izraženo je u vreme hladnijih proleća i leta. Pri vrhu mladara ostane samo par listova purpurne crvene boje. Plodovi bivaju neugledni bez čvrstine. Višak fosfora ne utiče negativno na biljke, ali može izazvati manjak cinka.

Kalijum (K)

Nedostatak se prvenstveno ogleda u žutilu tkiva duž ivica listova. Ono kasnije dobija bronzanu boju i odumire, a sa povećanjem nedostatka ivice listova postaju suve i krte. Suve zone ne javljaju se izmedu lisnih nerava. Pošto se kalijum kreće kroz biljku, simptomi se javljaju prvo na starijem lišću, a u slučajevima ozbiljnijeg nedostatka mogu se pojaviti i na mladim listovima. U plodovima voća akumuliraju se velike količine K, pa su simptomi nedostatka ozbiljniji i uočljiviji kako se plodovi približavaju fazi pune zrelosti u veoma rodnim sezonama. Iako suvišak kalijuma sam po sebi nije toksičan za biljku, velike količine ovog elementa u zemljištu mogu inhibirati usvajanje Mg ili ca i na taj način dovesti do njihovog nedostatka.Ove nedostatke videšete na sledeše tri fotografije:Simptom nedostatka kalijuma na jabuci- nekroza i sušenje ivica listova, breskvi i višnji - nekroza ivica i uvrtanje listova

Magnezijum (Mg)

Nedovoljna količina magnezijuma dovodi do pojave hloroze tkiva duž ivica listova i izmedu glavnih lisnih nerava. Slično kao kod nedostatka kalijuma, prvi simptomi javljaju se duž ivica listova. Kako se nedostatak magnezijuma nastavlja, hlorotične zone tamne i odumiru, a iza njih ostaje zvezdasta zona zelene boje duž glavnih nerava i u srednjem delu lista. Magnezijum se takode kreće kroz biljku, i simptomi se prvo javljaju na starijim listovima, i to obično sredinom vegetacione sezone. Višak toksicmo deluje posebno na mlado lišće voćaka.

Bor (B)

Nedostatak bora na trešnji – odumiranje terminalnih delova izdanaka, na jabuci listovi su zadebljali i sitniji, nepravilnog oblika i nekroza unutrašnje strane kore zbog odumiranja kambijalnog tkiva. Nedostatak B kod kruške izaziva pucanje ploda

Do nedostatka bora obično dolazi kod koštičavog voća i njegov simptom su sitniji listovi, bez jasnog šarenila na pojedinačnim listovima. Porast novih izdanaka je jako smanjen, a vrhovi izdanaka u težim slučajevima nedostatka odumiru. Zametanje plodova je slabije, a oni koji su zametnuti pucaju. Na mladim izdancima jabuke može doci do tamnjenja zone neposredno ispod kore, slično kao kod pojave krastavosti koju izaziva suvišak mangana.

Kalcijum (ca)

Slika:Nedostatak kalcijuma na plodu jabuke uzrokuje “gorku pegavost” – nekrotične lezije odmah ispod pokožice ploda.

Utiče na razvoj korenovog sistema mladara i lišća kao i na izgradnju koštice, zbog čega je posebno potreban koštičavom voću. Važan je za neutralisanje kiselosti zemljišta, s obzirom da takva nisu pogodna za gajenje voća. Plodovi su boljeg kvaliteta. Manjak kalcijuma izaziva smolotočinu, posebno kod koštičavih vrsta voća, a kod jabučastih dolazi do pojave ožegotina na obodu lista. Višak kalcijuma izaziva žućenje lista pri vrhu mladara, naročito na kruški i dunji.

Gvožđe (Fe)

Pomaže u obrazovanju hlorofila i učestvije u oksidacionim procesima. Utiče na povećavanje sadržaja organskih materija; masti uljenih hidrata i belančevina. Doprinosi jačanju voćaka prema mrazu, bolestima i štetočinama. Manjak gvožđa izaziva hlorozu na lišću. Ono je obično bledožuto i znatno sitnije, dok su nervi i dalje zeleni. Hloroza se često javlja kod dunje i u voćnjacima na tepkim zemljištima alkalne reakcije.

Sumpor (S)

Sastavni je deo belančevina. Ima znatan uticaj na razvoj korena i i drugih organa voćaka. Manjak se može odraziti na slabiji razvoj korenovog sistema, ali do ovoga ne dolazi s obzirom da sumpora ima u dovoljnim količinama u svim zemljištima. često se nalazi u nekim đubrivima i pesticidima. Višak sumpora pokazuje promene kao što su povrede na lišću i plodovima, naročito kod agruma i to samo na kiselim zemljištima.

Bakar (cu)

Učestvuje u oksidoredukcionim reakcijama. Potpomaže proces fotosinteze i biosintezu belančevina i aminokiselina. Povećava sposobnost tkiva da upija vodu. Manjak bakra pruzrokuje promenu vršnih listova, koji se vitopere, savijaju i otpadaju od vrha mladara prema osnovi. Hloroza tkiva izmedu nerava mladog lišća, dok su ivice i vrhovi normalne zelene boje; sledi hloroza nerava i na kraju brza nekroza cele lisne ploče. Manjak se javlja na zemljištima sa dosta organske materije kao što je treset i dr.

Molibden (Mo)

Reguliše prenošenje elektrona u najznačajnije delove voćke - koren i krunu. Utiče na transformaciju azotnih jedinjenja i vezivanje atmosverskog azota iz zemljišta.

Mangan (Mn)

Nedostatak mangana obično se javlja u zasadima podignutim na alkalnim zemljištima (pH iznad 7.0) i u sušnim periodima. Takođe na zemljištima sa lošom drenažom i visokom koncentracijom dostupnog gvožđa mogu dovesti do nedostatka mangana. Simptomi su slični onima koje izaziva nedostatak gvožđa, kada se javljaju na mladim listovima, i onima koje izaziva nedostatak magnezijuma, kada se javljaju prvo na starijim listovima. Duž lisnih nerava najmlađih listova dolazi do hloroze, dok glavni lisni nerv ostaje zelen. U ozbiljnijim slučajevima nedostatka, simptomi se mogu raširiti i na starije listove izdanka. Toksične količine mangana dovode do pojave sitne krastavosti koja se obično javlja na stablima jabuke posađenim na zemljištu čija je pH vrednost ispod 5.5. Kambijalno tkivo ispod kore mladih izdanaka odumire, što dovodi do pucanja kore. Ovaj simptom javlja se na mladim stablima na mestima na kojima se voće ne sadi prvi put i gde u zemljište nije unešen kreč. Suvišku mangana posebno je podložna jabuka crveni Delišes.

Cink (Zn)

Simptomi nedostatka cinka vidljivi su na listovima, koji su mnogo sitniji i uži od normalnih. Tkivo između glavnih lisnih nerava žuti i postaje hlorotično. Vršni delovi izdanaka ne dostižu svoju normalnu

dužinu, što ima za posledicu skraćivanje internodija i pojavu bokora ili rozete listova na vrhu. Visoka pH vrednost i visok nivo fosfora ili mangana mogu dovesti do nedostatka cinka.

ANALIZA ZEMLJIŠTA

Analizom zemljišta može se odrediti pH vrednost zemljišta i proceniti sadržaj hranljivih elemenata u njemu. Međutim, u višegodišnjim zasadima, postoji velika razlika u koncentracijama hranljivih materija u zemljištu i u samim biljkama. Često se dešava da su u samim stablima elementi prisutni u dovoljnoj količini, iako analize pokazuju da njihovo prisustvo u zemljištu nije zadovoljavajuće. Isto tako, dobra snabdevenost zemljišta hranljivim materijama ne znači i da su te iste količine dostupne biljkama. Ipak, kod kultura sa plitkim korenovim sistemom, kao što su jagode i maline, analize zemljišta istovremeno mogu dati solidnu procenu prisustva hranljivih materija i u samim biljkama.

Uzorkovanje zemljišta pre sadnje.Godinu dana pre sadnje iz svih delova voćnjaka treba uzeti uzorke zemljišta. Uzorci se posebno uzimaju sa dubina do 20 cm i od 20 – 40 cm, tako da se analiziraju i oni horizonti zdravice zemljišta koji su kisele reakcije ili sadrže kalcijum. Ako to vreme dozvoljava, pre sadnje može se izvršiti kalcifikacija ili acidifikacija zemljišta. Kalcifikaciju zemljišta koja se obavlja pre sadnje treba izvršiti dok pH ne dostigne vrednost 6.5-6.8. Može se izvršiti i inkorporacija fosfornih ili kalijumovih đubriva u koncentracijama po preporukama na osnovu analize zemljišta.

Pre sadnje treba uzeti uzorke zemljišta i sa onih mesta namenjenih podizanju voćnjaka koja su nivelisana ili cija je konfiguracija na neki način promenjena. Pošto se završi premeštanje zdravice zemljišta, površinski deo zemljišta se obično uklanja i zamenjuje novom zemljom.

Kako uzorci površinskog sloja zemljišta ne daju dovoljno informacija o variranju pH vrednosti i nivoa hranljivih materija u zdravici, treba uzeti uzorke sa površinskog dela (do 20 cm dubine) i iz zdravice zemljišta (30-45cm dubine). Takođe bi trebalo uzeti posebne uzorke iz delova pija je dubina smanjena uklanjanjem zdravice ili povećana njenim dodavanjem. Na ovakvim mestima pH vrednost i količina hranljivih materija se često značajno razlikuju.

Uzimanje uzoraka u već uspostavljenim zasadima. S obzirom da većina višegodišnjih voćaka ima dubok korenov sistem, čak iako analize pokazuju nezadovoljavajući sadržaj mineralnih materija u zemljištu, biljke obično mogu da usvoje dovoljne količine najvećeg broja hranljivih materija. U ovakvim uslovima, biljke neće odreagovati na dodatno đubrenje, i ono će predstavljati nepotreban trošak. U nekim drugim situacijama, može se desiti da biljke ne mogu da usvoje dovoljnu količinu hranljivih materija čak iako ih u zdravici ima dovoljno. Stoga se pri praćenju kvaliteta ishrane zasada ne treba oslanjati samo na rezultate analize zemljišta.

U već uspostavljenim voćnjacima i vinogradima, analiza zemljišta je najbolji način za posmatranje njegove pH vrednosti. Zemljišna pH vrednost u velikoj meri utiče na dostupnost hranljivih materija biljkama, i nedostaci mnogih od njih mogu se izbeći ako se pH održava izmedu 6.0 i 7.0. Nedostaci ili suvišci hranljivih materija češće se javljaju kada je pH vrednost van ovih granica.

Niska pH vrednost može biti prirodna osobina zemljišta ili posledica stalne primene kiselih azotnih đubriva. U starijim voćnjacima pH je niža zbog primene đubriva kisele reakcije.

Količine hranljivih materija i pH vrednost menjaju se postepeno, pa je preporučljivo vršiti uzorkovanje na svakih 3 do 5 godina, kako bi se imao uvid u stanje uspostavljenih zasada. Uzorke treba uzimati iz međurednog prostora koji zahvata prskalica kod suzbijanja korova. Sa delova voćnjaka na kojima su drugačiji tipovi zemljišta ili koji su na različit način izluženi ili đubreni treba uzeti posebne uzorke. Sa

površine veće od 10 ari ne bi trebalo uzimati više od jednog uzorka, a svaki uzorak treba da se sastoji od najmanje 20 proba.

ANALIZA TKIVA

Koncentracija hranljivih elemenata u biljnim tkivima jeste najpouzdaniji pokazatelj snabdevenosti voćaka hranom. Kako bi se izbegli poremećaji u sadržaju hranljivih materija, treba obavljati analize biljnog tkiva koje će omogućiti lakšu identifikaciju simptoma i pružiti uvid u snabdevenost biljaka mineralnim elementima. Već prisutni simptomi poremećaja sadržaja hranljivih materija ukazuju na to da biljke nisu dobro snabdevene, što može dovesti do smanjenja prinosa ili kvaliteta ploda. Kako bi se na vreme sprečili nedostaci hranljivih materija, pre nego što dođe do prvih simptoma ili smanjenja prinosa potrebno je sprovesti analizu tkiva.

Kako bi se odredio najbolji način za popravljanje nedostatka koji je ustanovljen analizom lisnog tkiva, ponekad je neophodno izvršiti i analizu zemljišta. Na primer, nedostatak Mg može biti posledica niske pH vrednosti zemljišta ili veoma visoke koncentracije ca u njemu. Ako je pH vrednost previše niska, savetuje se unošenje krečnjaka, a visoka koncentracija ca može se smanjiti unošenjem magnezijum sulfata u zemljište.

Analize biljnog tkiva su od najveće koristi ako se uzorci uzimaju na svakih 2-5 godina. Mlade zasade treba uzorkovati češće, pošto se sadržaj hranljivih materija u njima mnogo brže menja. Njihov sadržaj u starijim zasadima se takođe menja, ali postepeno, pa nije potrebno vršiti analize tako često. Koncentracija hranljivih materija menja se i tokom godine pod uticajem vremenskih uslova i težine roda. Redovno uzorkovanje tokom nekoliko godina omogućiće najbolji uvid u promene i potencijalne poremećaje u sadržaju hranljivih materija.

ĐUBRIVA

Đubriva su supstance koje sadrže hranljive elemente. Kada se odlučuje koje će se đubrivo primeniti, najviše pažnje treba obratiti na sadržaj određenog minerala i na cenu. Treba uzeti u obzir i reakciju zemljišta (kisela ili bazna), način rukovanja, uslove pod kojima biljke usvajaju te elemente i dodatne elemente koji se u tom đubrivu nalaze.

Đubriva mogu dovesti do korozije opreme za njihovu primenu i, ako se ne koriste i ne čuvaju na pravilan način mogu predstavljati opasnost po domaće životinje, ljude i životnu sredinu. Treba nabavljati samo neophodne količine i izbegavati skladištenje velihih količina đubriva.

Azotna đubriva

Biljke se obično snabdevaju azotom godišnje i na tržištu se mogu pronaći različita đubriva sa ovim elementom. Ona sadrže azot u obliku nitrata, amonijuma ili njihove kombinacije. Nitrati se ne vezuju čvrsto za zemljišne čestice, pa su podložni ispiranju, dok se amonijum zadržava na česticama zemljišta i teže se ispira. Tokom zime češće se đubri nitratnim nego amonijumovim đubrivima. Većina voćnih vrsta lakše usvaja nitrate od amonijuma, ali kada temperatura zemljišta poraste i koren postane aktivan, amonijum se u zemljištu transformiše u nitrate. Ispitivanjima je ustanovljeno da su amonijumova i nitratna đubriva skoro podjednako efikasna.

Urea sadrži visoku koncentraciju azota (46%), lako se primenjuje, a cena je pristupačna. Ima kiselu reakciju i koeficijent neutralizacije krečnjaka od 1.8, što znači da će biti potrebno oko 816 g krečnjaka za neutralizaciju kiselosti iz svake količine od 454 g uree koja se unese u zemljište. Ureu je najbolje primeniti po hladnom prolećnom vremenu, jer ako đubrivo ostane na površini zemljišta po toplom vremenu, deo azota može se izgubiti isparavanjem. Urea može sadržati i različite količine nusproizvoda, koji u velikim koncentracijama može oštetiti mlada stabla, pogotovo na peskovitom zemljištu.

Amonijum nitrat je još jedan izvor azota i sadrži oko 32% ovog elementa. Isto kao i urea, ima kiselu reakciju i traži oko 816 g krečnjaka za neutralizaciju svakih 453,6 g azota primenjenog preko ovog đubriva. Ovo đubrivo sadrži nitratni azot, koji je odmah dostupan biljkama, i amonijacni azot koji se zadržava u zemljištu i sporije postaje dostupan biljkama. Ako se primeni tokom jeseni ili zime, odnosno pre nego što temperatura zemljišta poraste u proleće i koren postane aktivan, ispiranjem se može izgubiti velika količina nitratnog azota.

Kalcijum nitrat se veoma često koristi u voćnjacima. Sav azot nalazi se u vidu nitrata, pa je odmah dostupan biljkama i ne smanjuje pH vrednost zemljišta. Najveći nedostatak ovog dubriva je nizak sadržaj azota – 15%, i veoma često, visoka cena. Pre nego kalcijum nirat jednom u toku godine, mnogi proizvodači, kako bi održali pH vrednost zemljišta, radije nekoliko puta primenjuju jeftinija azotna đubriva kisele reakcije, kao što je urea ili amonijum nitrat i krečnjak. Da bi se izbegli eventualni gubici azota isparavanjem do koga može doći posle primene uree po toplom vremenu koje je uobičajeno za ovaj period, kalcijum nitrat se često primenjuje dopunski u maju ili junu. Kalcijum nitrat ne treba primenjivati tokom jeseni i zime pošto odmah dolazi do ispiranja nitrata.

Amonijum sulfat ima veoma kiselu reakciju, mali sadržaj azota – 21% i relativno je skup. Često se primenjuje u borovnicama, koje zahtevaju nisku pH vrednost zemljišta i može biti pogodan za primenu u voćnjacima na zemljištima bazne reakcije, gde postoji potreba za snižavanjem pH vrednosti. Sav azot nalazi se u obliku amonijuma.

Di-amonijum fosfat (DAP) i momo-amonijum fosfat (MAP) sadrže relativno malu količinu azota – DAP 17 %, a MAP 11 % - i imaju jaku kiselu reakciju. Mogu biti pogodni za primenu u voćnjacima u kojima je potrebno uneti fosfor, s obzirom da sadrže oko 50% fosfor oksida.

Kalijum nitrat sadrži veoma nisku koncentraciju azota – 13%, i njegova cena je visoka. Može se koristiti u zasadima u koje je potrebno uneti kalijum. Sav azot je u lako dostupnom nitratnom obliku, koji se lako ispira.

Kalijumova đubriva

Postoji nekoliko vrsta đubriva koja sadrže kalijum. Đubrivo treba izabrati u zavisnosti od cene po jedinici kalijum oksida i od toga da li ono sadrži još neke korisne elemente. Nekoliko đubriva pokazuje visoku efikasnost obezbeđivanja odgovarajuće količine kalijuma biljkama.

Kalijum hlorid (KCl) je kalijumovo đubrivo čija je upotreba široko rasprostranjena. Ima visok sadržaj kalijuma – 60 – 62% kalijum oksida i pristupačnu cenu. Do toksičnog dejstva hlorida može doći ako se u tek uspostavljenim voćnjacima primenjuju velike količine ovog đubriva ( 360 kg/a) ili ako kalijum hlorid dode u direktan kontakt sa mladim stablima. Ako postoji potreba za unošenjem velikih količina ovog đubriva, preporučuje se jesenja primena, kako bi bilo dovoljno vremena da dode do ispiranja hlorida iz zone korena pre početka prolećnog porasta.

Kalijum sulfat takođe ima široku primenu. Sadrži nešto manje kalijuma (50% kalijum oksida) i obično je skuplji od kalijum hlorida. Najčešće se koristi u borovnicama, koje su na toksičnost hlorida osetljivije od ostalih voćnih zasada.

Kalijum magnezijum sulfat koristi se ako postoji potreba za unošenjem magnezijuma u zemljište. U ovom đubrivu ima manje kalijuma (22% kalijum oksida), ali zato sadrži i 11% magnezijuma. Obično je skuplje od kalijum hlorida.

Kalijum nitrat sadrži 44% kalijum oksida i 13% azota i u zasadima voća se primenjuje u izvesnoj meri, ali spada u skupa kalijumova đubriva.

Fosforna đubriva

Kriterijumi pri odabiru ovih đubriva trebaju da budu sadržaj fosfora P2O5, cena kao i rastvorljivost fosfora, tj. njegova dostupnost biljkama. Normalni superfosfat ne upotrebljava se tako puno kao ranije zbog niskog sadržaja fosfora (18-20%) P2O5. Oko 85% od ovog sadržaja u superfosfatu rastvorljivo je u vodi i odmah dostupno biljkama.

Koncentrovani superfosfat se češće koristi zbog visokog sadržaja P2O5 – 46%. Od ove količine, 87% je rastvorljivo u vodi i obično se koristi u mešavinama đubriva.

Monoamonijum fosfat može da se primenjuje kako samostalno, tako i u mešavinama đubriva. MAP sadrži 48% fosfor P2O5, od kojih je skoro celokupan sadržaj odmah dostupan biljkama, i 11% azota. Primenom MAPa povećava se kiselost zemljišta, ali je ovo đubrivo cenjeni izvor fosforP2O5.

Diamonijum fosfat (DAP) ima nešto manji sadržaj fosfor(V)oksida - 46% i više azota (18%) od MAP-a. Skoro celokupna količina oksida fosfora u DAP je odmah dostupna biljci. I ovo đubrivo uvećava kiselost zemljišta, ali je njegova primena veoma ekonomična.

Kameni fosfat ima mali sadržaj fosfor P2O5 (3-8%), koji je slabo rastvorljiv u vodi (ispod 1%) i iz upotrebe ga izbacuju gore opisana đubriva sa većim sadržajem P2O5.

ORGANSKA ĐUBRIVA

Stajnjak, mešavina stajnjaka i slame i biljni ostaci (seno i slama) mogu biti koristan izvor hranljivih materija. Da bi se izračunale odgovarajuće količine primene stajnjaka, treba poznavati sadržaj hranljivih materija u njemu. Uobičajene koncentracije hranljivih materija u stajnjaku predstavljene su u tabeli, ali je ipak za utvrđivanje sadržaja azota potrebno uraditi posebne analize. Uopšte, celokuopna količina amonijačnog azota i 20-50% organski vezanog azota dostupni su biljkama u godini primene stajnjaka. Izveštaji o analizi stajnjaka obično sadrže podatke o koncentraciji ukupnog azota, amonijačnog azota, P2O5 i K2O. Stajnjak treba primenjivati u količinama u kojima procenat dostupnog azota ne prelazi preporučene granice. U zemljišta koja sadrže više od 75ppm fosfora, stajnjakom ne treba unositi više od 22,7 kg/a fosfora, s obzirom da biljke obično usvajaju ovu količinu fosfora iz zemljišta. Stajnjak ne bi trebalo unositi u zemljišta sa visokim sadržajem fosfora (iznad 150 ppm). Kod živinskog stajnjaka sadržaj hranljivih materija značajno varira, i zavisi od načina na koji se on sakuplja i čuva. Đubriva sastavljena od sveže organske materije imaju visok sadržaj hranljivih elemenata i mogu oštetiti koren stabala ako se primenjuju u velikim količinama.

Sporedni proizvodi koji nastaju preradom voća, povrća i šećerne repe mogu se takođe koristiti kao izvor hranljivih i organskih materija za snabdevanje voća. Za ove proizvode nisu potrebne dozvole koje se zahtevaju za primenu ostalih čvrstih otpada. Ipak, količine primene treba odrediti tako da sadržaj azota i fosfora u njima ne prede preporucene granice. Pošto se sastav ovih nusproizvoda razlikuje, treba izvršiti analizu reprezentativnih uzoraka kako bi se odredio sadržaj hranljivih materija u njima. Generalno, celokupna količina amonijačnog azota i 50% organski vezanog azota u nusproizvodima dostupni su biljkama u godini primene ovih đubriva.

PREPORUKE ZA ĐUBRENJE VOĆA

U daljem tekstu nalaze se preporučene količine primene azotnih đubriva, koje treba prilagoditi razlkama u tipovima zemljišta i tehnologijama gajenja na pojedinim lokacijama. Preporuke za primenu ostalih hranljivih materija date su pod pretpostavkom da postoje potrebe za njihovim dodatnim količinama.

Primena azota

Iako se potreba za optimalnim količinama azota razlikuje od jedne lokacije do druge, preporuke raznih proizvođača treba uzeti kao okvirni vodič. Pre određivanja treba upoznati reakcije zasada na đubrenje.

Mnogo je lakše primeniti dodatne količine azota nego izaći na kraj sa preteranim porastom do koga dovodi suvišak ovog elementa. Preterani porast posebno nanosi štete u mladim, gusto sađenim zasadima jabuke.

U pojedinim voćnjacima može postojati potreba za primenom manje ili više azota od preporučenih količina. Ove količine treba prilagoditi uslovima u voćnjaku koji se određuju na osnovu koncentracije azota u listu, bujnosti stabala, kvaliteta ploda i rodnosti. Na potrebu biljaka za azotom najviše utiču tip zemljišta, rezidba i način obrade međurednog prostora. Voćnjacima podignutim na plodnoj ilovači mogu biti potrebne samo polovine preporučenih količina azota, a onima na peskovitim zemljištima i do 50% više od dole navedenih količina. Mesta na kojima je prethodno sejana lucerka mogu imati povećani sadržaj azota i tu treba uneti mnogo manje đubriva. U voćnjake podignute na travnjacima i utrinama treba uneti 20-50% više azota nego u čiste i dobro obrađene. Isto tako, veće količine unose se i u jako zakorovljene voćnjake.

Jaka rezidba podstiče vegetativni porast i može smanjiti potrebe za azotom. Ovakva stabla treba đubriti malo ili ih skoro uopšte ne đubriti.

Đubrivo treba rasuti na mesto sa koga je ono dostupno biljci, ali tako da se opasnost od ožegotina na korenu svede na najmanju meru. Većina đubriva koja se nalaze na tržištu su soli, i ako se biljkama dostave u visokoj koncentraciji, mogu izazvati oštećenja korena. Kod mladih stabala voća i vinove loze, treba rasuti đubrivo u prečniku od 90 – 120 cm oko biljke, a 20-25 cm dalje od stabla. Tek posađene sadnice voća i vinove loze treba đubriti posle dovoljnih količina kiše i tek pošto se zemlja slegne. Oko starijih stabala đubrivo treba rasuti u prečniku širine krošnje. U starijim vinogradima, đubrivo treba rasuti u redu, u traci širine 1,5-1,8 m.

Na veoma peskovitim zemljištima preporučuje se prolećno đubrenje, pošto posle jesenje primene može doći do ispiranja. Dosta proizvođača azot primenjuje iz dva puta – prvu polovinu određene količine u martu ili aprilu, a drugu u junu, posle zametanja plodova. Količina u drugoj primeni može se smanjiti ili potpuno izostaviti ako nije zametnuto puno plodova, kako bi se izbegla prevelika bujnost u drugom delu vegetacione sezone.Ako se koristi stajnjak ili neko drugo organsko đubrivo, pre primene treba ustanoviti sadržaj azota u njima i količinu primene prilagoditi količinama azota u mineralnim đubrivima koja se već primenjuju, tako da ukupna količina unetog azota ne prelazi preporučene količine primene. Teško je pretpostaviti koliko se azota može obezbediti iz sena ili slame. Moguće je da će biti potrebno smanjiti količine azota koje se u zemljište unose iz organskih đubriva ili ovu primenu potpuno prekinuti dok se ne vidi kako biljke na nju reaguju.

Primena fosfora ,kalijuma, kalcijuma i magnezijuma

Ove elemente ne treba primenjivati ukoliko za njima ne postoji dodatna potreba.

Fosfor (P2O5) Ako postoji potreba, treba primeniti 90-180 kg P2O5 po jednom aru. Pošto se fosfor u zemljištu kreće veoma sporo, ove količine biće dovoljne najvećem broju voćnih vrsta tokom niza godina.

Tabela: Preporučene količine primene fosfora u pre sadnje u jabukama, kruškama, koštičavom voćću, grožđu, jagodama i malinama

Tabela:Preporučene količine kalijuma za primenu pre sadnje u zasadima raznog voća

Kalijum (K2O) Primena 68-136 kg/a kalijum oksida nadoknadi će većinu nedostataka ovog elementa. Kako bi se u zasadima koštičavog voća na lakim, peskovitim zemljištima održao odgovarajući nivo kalijuma, biće potrebno primenjivati ove količine na svakih 3-5 godina.

Kalcijum (Ca) Ako se pH vrednost održava iznad 6.0., retko dolazi do nedostataka ovog elementa. Unošenje krečnjaka u količini od 2-4 t/a ispraviće nedostatke ukoliko do njih dođe.

Neodgovarajući nivoi kalcijuma u stablima jabuke mogu da dovedu do poremećaja kao što su gorka pegavost, pucanje ili prerano smekšavanje ploda. Prskanje kalcijumom može smanjiti ove probleme, ali ih retko može potpuno ukloniti. Najbolje je prskati 8-10 puta u periodu od kasnog juna pa do berbe u intervalima od dve nedelje. Treba prskati kalcijum hloridom u količini od 26–40 g/l u junu i julu i 40-65 g/l u avgustu i septembru, što će imati isti efekat kao i primena ostalih đubriva koja sadrže istu količinu kalcijuma. Treba prskati rastvorom kalcijuma, i koncentracije treba smanjiti ako je vreme toplo i vlažno ili ako od prethodnog prskanja nije pala kiša. Primeniti 9-13.5 kg kalcijum hlorida po aru tokom vegetacionog perioda kako bi se postigli najbolji rezultati.

Magnezijum (Mg) Ako treba uneti dodatne količine magnezijuma, dolomitni krečnjak je najjeftinije đubrivo. Primenjuju se 2-4 t/a ili količine preporučene na osnovu izveštaja o analizi zemljišta. Može se upotrebiti magnezijum sulfat (gorka so) u koncentraciji od 131 g/l u prva dva prskanja tokom dve ili tri godine dok krečnjak ne odreaguje u zemljištu.

Primena mikroelemenata

Gde postoje nedostaci B, Fe, Mn ili Zn preporučuje se primena sledećih koncentracija đubriva:

Bor (B) Bor se primenjuje inkorporacijom u zemljište u količini od 450-600 g/a za jabuke i kruške, 225-450 g/a za trešnju i 225 g/a za breskve. Može se primeniti i folijarno u koncenraciji od 6 g bora u litri vode u prva dva prskanja ili 12 g bora u litri vode u septembru ili oktobru dok je lišće još aktivno.

Koncentraciju ne treba povećavati više od dva puta. Pošto je razlika izmedu nedostatka i suviška bora mala, treba ga primenjivati samo ako postoji potreba za time. Folijarnom primenom može se bolje kontrolisati količina bora koju biljka usvoji. Solubor je naviše korišćeno đubrivo sa borom.

Breskve su veoma osetljive na suvišak bora – treba ga primenjivati samo ako analize listova pokazuju njegov nedostatak.

Gvožđe (Fe) Do nedostatka gvožđa dolazi na zemljištima sa visokom pH vrednosti ili slabom drenažom. Ako simptomi na biljkama ukazuju na nedostatak gvožđa, a pH je iznad 7.5, treba je smanjiti dodavanjem sumpora, aluminijum sulfata ili kiselih azotnih đubriva. Unošenje gvožđa preko zemljišta na zemljištima sa visokom pH vrednosti su se pokazala nedovoljnim ili neefikasnim. Za privremenu popravku treba koristiti fungicide koji sadrže gvožđe, ili komercijalne helate gvožđa u koncentracijama koje se preporučuju za ranija prskanja.

Mangan (Mn) Ukoliko je prisutan nedostatak mangana, treba primeniti vodeni rastvor mangan sulfata u koncentraciji od 66 g/l vode ili helate mangana u koncentraciji preporučenoj za prva dva prskanja. Koncentracija se ne sme povećavati više od dva puta. Ukoliko je prisutan suvišak Mn, proveriti pH zemljišta i uneti krečnjak u potrebnoj količini.

Cink (Zn) Reakcije na unošenje Zn preko zemljišta nezadovoljavajuće su na zemljištima sa visokom pH vrednosti. Savetuje se folijarna prihrana i helati cinka u preporučenim koncentracijama i vremenima prskanja. Takođe se može koristiti i cink sulfat u kombinaciji sa jednakim količinama hidriranog krečnjaka za prva dva prskanja (12-26 g/l ) ili 1,3-2,3 kg u septembarskom prskanju posle berbe.

Fungicidi Ditan i Cineb su takođe dobri izvori cinka ako se primenjuju u zasadima za koje su registrovani i u koncentracijama i vremenu primene naznačenim na etiketi.

Đubrenje preko sistema kap po kap

Đubrenje preko sistema kap po kap treba pažljivo isplanirati. Najvažniji faktori koje treba uzeti u obzir su: ujednačen protok vode (ravnomerna primena đubriva moguća je samo ako je i protok vode ujednačen), način ubrizgavanja đubriva u sistem, vrsta đubriva, kapacitet injektora i određivanje trajanja primene.

Preko sistema kap po kap se najcešce primenjuje azot. Prednosti ovakvog načina đubrenja ogledaju se u značajnoj uštedi samih đubriva (troškovi su manji i do 50% ), manjem oslanjanju na kišu da sprovede azot do korenovog sistema, ravnomernijem i redovnijem snabdevanju biljaka azotom tokom čitavog vegetacionog perioda i smanjenim gubicima od ispiranja azotnih đubriva.

Ujednačenost protoka

Najvažniji preduslov za efikasno injektiranje đubriva u sistem jeste ujednačen protok vode u njemu. Biljke se ne mogu ravnomerno snabdeti đubrivom ako protok vode nije ujednačen. Da bi protok vode u sistemu za navodnjavanje bio ujednačen, iz svakog kapljača u jedinici vremena treba da ističe apsolutno jednaka količina vode. Iako je skoro nemoguće postici 100% ravnomeran protok, za primenu đubriva preko sistema je neophodno da ova ujednačenost bude najmanje 80%. Ako je ovaj procenat ispod 80, treba ga poboljšati ili uopšte ne đubriti na ovaj način.

Neravnomeran protok vode javlja se kao posledica loše projektovanog sistema, razlike izmedu kapljača ili njihovog zapušavanja, pa je zato najbolje da se projektovanje i postavljanje sistema poveri kvalifikovanim licima. Začepljenje kapljača obično se sprečava upotrebom filtera i pravilnim održavanjem sistema.

Izlazni kapacitet pumpe, pritisak u sistemu i protok u glavnoj cevi se u izvesnoj meri razlikuju od sistema do sistema. Ujednačenost protoka može se poboljšati produženjem vremena primene i injektiranja đubriva dotle dokle je to isplativo.

Jadnostavan, brz i precizan način merenja ravnomernosti protoka opisan je na grafiku. Za merenje protoka iz pojedinačnih kapljača koristie se male posude (od oko 200 mililitara). Svaka posuda obeleži se crtom na istoj visini, postave se ispod kapljača i meri se vreme u sekundama potrebno da nivo vode dostigne naznačenu crtu. Dalje se saberu tri najduža vremena i ta vrednost (oznčena kao Tmax) pronađe na vertikalnoj osi grafika koja je označena. Na grafiku je dat primer zbira tri najduža vremena od 200s. Sledeće treba sabrati tri najkraća vremena i tu vrednost, označenu kao Tmin, pronaći na horizontalnoj osi. U datom primeru, zbir tri najkraća vremena je 100s. Povuci vertikalnu liniju od Tmin i horizontalnu od Tmax. Vrednost ravnomernosti protoka nalazi se u preseku ove dve linije. U datom primeru, ova vrednost je jedva zadovoljavajuća (77%) i ukoliko se ona ne može povećati, injektiranje đubriva u sistem se ne preporučuje.

Azotna đubriva koja se mogu injektirati u sistem

Azotna đubriva koja se obično ubrizgavaju u sistem su u obliku 28%-og rastvora azota, amonijum nitrat i urea. Rastvor azota se može direktno uneti u sistem, dok se amonijum nitrat i urea moraju prvo rastvoriti u vodi i tako injektirati u sistem.

Stepen rastvorljivosti nekoliko suvih azotnih đubriva prikazana je u tabeli. Ovo su maksimalne količine čiste supstance (zasićeni rastvori), dok je realna rastvorljivost đubriva obično malo slabija. Ove vrednosti treba koristiti kao osnovu za određivanje stvarne rastvorljivosti đubriva u vodi za navodnjavanje.

Vrste injektora

Postoji nekoliko vrsta injektora, ali se u najširoj upotrebi nalaze tri: Venturi – tečna đubriva ili rastvorena čvrsta đubriva unose se u sistem na osnovu razlike u pritisku koja nastaje na suženom delu glavne cevi na mestu injektiranja; pretakajuća pumpa – rastvor đubriva se unosi u sistem pomoću pumpe; tank sa delom za ubrizgavanje đubriva – deo vode za navodnjavanje vraća se u tank zbog razlike u pritisku izmedu ulazne i izlazne cevi na tanku u kome se nalazi rastvoreno đubrivo.

Iako koncentracija đubriva u sistemu za navodnjavanje može varirati u zavisnosti od vrste injektora koja se koristi, tip injektora neće uticati na ravnomernost primene đubriva dok god je vreme ubrizgavanja dovoljno dugo da se celokupna količina đubriva rasporedi u voćnjaku.

Kolicina dubriva za injektiranje

Koju količinu đubriva treba koristiti i u kom momentu ga treba ubrizgati u sistem? Količina i vreme zavise od starosti stabala, sorte,potencijalnog prinosa, sposobnosti korena da sprovodi rastvor hranljivih materija,tipa zemljišta i iskustva i ciljeva proizvodača. Injektiranje đubriva daje proizvodaču veći stepen fleksibilnosti od primene đubriva preko zemljišta pošto se na ovaj način đubrivo dostavlja biljkama baš onda kada im je to potrebno.

Količine azota koje se unose injektiranjem mogu biti manje i do 50-65% u poređenju sa onima koje se unose preko zemljišta. Tako, stablo kome je normalno potrebno 450g amonijum nitrata koji se primenjuje jednom godišnje po površini zemljišta će imati istu bujnost, prinos i iste koncentracije azota u lišću ako se đubri injektiranjem sa 1/3-1/2 manjom količinom azota.

Stabla lakše usvajaju injektiranjem unešen azot zbog preciznije određenog vremena primene i unošenja đubriva direktno u zonu korena. Injektiranje preko sistema kap po kap bi bilo najbolje zapođeti količinom azota koja je upola manja od one koja bi se inače rasula po površini zemljišta. Tu količinu dalje treba povećati ili smanjiti u zavisnosti reakcije drveta na đubrenje.

Ne treba injektirati celokupnu količinu azota koja je namenjena za tu godinu u samo jednoj primeni. Ako je jednom stablu potrebno 200 g amonijum nitrata godišnje, ovu količinu treba podeliti na tri ili više jednakih doza i injektirati ih u intervalima od 2 nedelje, od kojih će prvi biti negde u vreme cvetanja. Npr. 60 g po stablu uneti u vreme cvetanja, a još 60 g i 80 g dve, odnosno četiri nedelje kasnije. Kada se ustanovi koja je količina đubriva potrebna jednom stablu, nju treba pomnožiti sa brojem stabala koja su pod sistemom kap po kap, kako bi se odredilo koliko je đubriva potrebno za svaku sekciju pod sistemom. Po gornjem primeru, svakom stablu treba dostaviti 60 g amonijum nitrata u vreme cvetanja. Ako u datoj sekciji koja se navodnjava ima 500 stabala, u nju treba uneti 500*60g, odnosno 30 kg amonijum nitrata u vreme cvetanja.

Efikasnost i ispiranje

Kada se injektiranje đubriva uskladi sa planom navodnjavanja i očekivanom količinom padavina, visok procenat đubriva ostaje u zoni korenovog sistema. Iz ove zone đubrivo se može isprati ako se u sistem unosi rastvoreno u velikoj količini vode ili u vremenu neposredno pre ili posle navodnjavanja ili jake kiše. Zato ne bi trebalo navodnjavati pre ili posle primene đubriva ili ako su prognozirane jake kiše. Kako bi se povećala efikasnost đubrenja i izbeglo spuštanje đubriva do podzemnih voda, ispiranje treba svesti na najmanju moguću meru.

Veoma je važno poznavati tip zemljišta u voćnjaku i dubinu do koje se prostire korenov sistem. Opšte pravilo je da u peskovitim zemljištima svakih 38.3 l zemljišta zadržava 2.3 l vode. Krečnjak zadržava 4.5 L vode na 38.3 l zemljišta, a glinuše oko 6 l.

Može se desiti da jedan kapljač po stablu ne bude dovoljan da obezbedi dovoljnu količinu vode i hranljivih materija korenovom sistemu. Obično su dovoljna dva kapljača, dok se tri ili četiri kapljača po stablu mogu koristiti na jako peskovitim zemljištima ili kod velikih stabala.

Dužina vremena injektiranja

Sistem za navodnjavanje treba da bude u funkciji duži vremenski period od onog koji je potreban za injektiranje đubriva. Pre nego što se započne sa unošenjem đubriva, sistem treba uključiti i pustiti da dostigne ravnotežu ili stepen apsolutne operativnosti. Ako jedna sekcija koja se navodnjava pomoću jednog ventila ima oko 10a ili manje, sistemu na toj sekciji je potrebno oko 20-30 min da dostigne ravnotežu.

Pošto se injektiranje đubriva završi, sistem treba ostaviti uključen 20-30 min kako bi celokupna količina đubriva izašla iz sistema. Ovako se izbegava rizik da đubrivo ostane u sistemu posle njegovog isključivanja i da dode do začepljenja kapljača.

FERTILIZING FRUIT CROPS, Eric Hansonsa enleskog prevela: Katarina Marković, dipl.ing.